Pojava individualnog terora kod mladih jugoslovenskih ... · 4 Uoči izbora za Ustavotvornu skupštinu, početkom novembra 1920. godine, Ministarstvo unutrašnjih dela uputilo je

Pojava individualnog terora kod mladih jugoslovenskih komunista

1921. godineOrganizovanjem vise specijalizovanih naučnih instituta za prou-

čavanje radničkog pokreta poslednjih godina je dosta učinjeno i za naučni rad na istoriji Saveza komunista Jugoslavije. Delimično sre- đena i sačuvana partij ska arhiva, periodika, memoarska i arhivska grada pojedinih diržavnih nadleštava, sudova i policije omogućuje is- toričarima da se vee danas na studiozan način prihvate pokušaja ob- rade pojedinih specifičnih pitanja i dogadaja iz istorije radničkog pokreta. Jedmo od posebnih pitanja iz istorije Saveza komunista Jugoslavije svakako je i pitanje kako je i u kojoj meri u redovima jugoslovenskih komunista došlo do pojave pristalica primenjivanja individualnog terora kao način borbe radničke klase posle Obznane, 29. d'ecembra 1920. godine.

О pitanju individualnog terora istraživačkih radova u punom smislu tereči jošnemamo. Neke fragmente objavljivala je dnevna štampa. Oslanjajući se na izjave savremendka, štampu, Stenografske beleške i elaborat dira Aleksandra Fire, Razvitak radničkog pokreta i KPJ u Vojvodini od 1918, Jb. Милин je u knjizi, Бели терор, Нови Сад 1959, pokušao da na publicistički način objasni u prvom redu atentat na prestolonaslednika Aleksandra, juna 1921. godine. Zato se u toj knjizi ne može naći odgovor na pitanje о pojavi pristalica individualnog terora u redovima komunista. Na sličan način pisali su о pristalicama individualnog terora D. M a r k o v i ć i Lj . R i s t o v i ć , Pred- nepriznatim sudom, Beograd 1959. Mada čisto memoarski, ali odre- denije i sa odgovornošću jednog od učesnika dogadaja, о pristalicama individualnog terora dosada je na j vise rekao R. C o l a k o v i ć , Ka- zivanje о jednom pokolenju, Zagreb 1964. Na literaran način Rodo- ljub Colaković nam je u svojoj knjizi saopštio sve što je znao о atentatima i ljudima koji su ih organizovali. Tako je knjiga R. Colakovića u osnovi istoričarima otvorila problem i trebaće dosta istraživačkih radova da bi oni na pitanje о pojavi individualnog terora dali potpun i naučno tačan odgovor.

Zbog nedovoljne i parcijalne dokumentacije, i naučno neobrade- nog perioda naše novije istorije, nismo u stanju da о pojavi i posledd- cama individualnog terora govorimo u celini. Zato će u ovom radu jedna značajna tendencija u razvitku i orijentaciji KPJ 1921. godine

454 — SLAVOLJUB CVETKOVIC

biti posmatrana preko aktivnosti jednog ograničenog kruga rnladih komunista. Cilj ovoga radia je ne da objasni, već da obradenom doku- mentacijom doprinese objašnjavanje jedne značajne pojave u istoriji Saveza komunista Jugoslavije.

*

* *

Pretrpevši prve udarce u proleće 1919. godine komunistički pokret u Jugoslaviji nizao je posle toga uspeh za uspehom. Naročito iznenadenje za režim predstavljali su uspesi komunista na opštinskim i izborima za Ustavotvomu skupštinu. Izborni uspesi komunista bili su praćeni seljačkim nemirima, koji su ponegde prelazili u prave po- bune, jer su (naročito) seljaci u bjelovarskoj, varaždinskoj i zagrebač- koj županiji pružali oružani otpor vlastima prilikom žigosanja i re- kviriranja stoke.

U vreme izbome kampanje KPJ je obratila veću pažnju seljač- kom stanovništvu. Partijska štampa raspravljala je pitanje sela, iz- davane su specijalne brošure i leci, pokrenut je i list Komunističko selo, a osnivane su i seoske organizacije KPJ.1 Politička agitacija komunista na selu bila je ipak vise usmerena na pridobijanje seljačkih glasova nego što je bila cdraz razumevanja seoske problematike i pro- blema radnog seljaštva. Zbog toga KPJ nije ni uspevala da ekonom- sko i političko nezadovoljstvo i agramo pitanje seljaštva poveže sa borbom radničke klase.2

Vanredne mere vlade ко je su sprečavale pravo zbora i dogovora u delovima države koji su se rani je nalazili u austrijskoj monarhiji, oduzele izborno pravo neslovenskim nacionalnim grupama stanovni- štva, zabranjivale kretanje bez pasoša u pojedtinim krajevima Make- donije i omogućavale sprečavanje komunističke agitacije — nisu us- pele da spreče izbome uspehe komunista.

Posle uspeha KPJ na izborima buržoazija je očekivala odlučnije korake komunista. Da bi se obezbedila u slučaju opšteg štrajka rad- ndčke klase, buržoaska vlada je 15. decembra 1920. godine donela od- redibu о militarizaciji železnica u slučaju štrajka. Na početak velikih štrajkova ndje trebalo diugo čekati. Око 12.000 rudara u Sloveniji stu- pilo je u štrajk 18. decembra 1920. godine. Kada je vladia odbila rad- nički zahtev da se prema kolektivnom ugovoru od jula 1920. godine izvi'ši revizija nadnica u skladu sa povećanim cenama životnih na- mirndca, stupili su 23. decembra 1920. godine u štrajk i rudari Kre- ke.3 Imajući pred sobom raspis Ministarstva unutrašnjih poslova iz

1 Uoči izbora KPJ je u Srbiji i Makedoniji imala 65 organizacija i 203 po- vereništva sa oko 5.000 članova Partija na selu. (Радничке новине 17. VI 1920, dodatak broju 1945.)

2 Kolike je razmere imalo nepoznavanje seljačkih pitanja i koliko jebilo nepoverenje komunista u seoski proletarijat, najbolje ukazuje primerMakedonije. Uprkos načelnoj odluci Partije, donetoj putem referenduma, dase učestvuje na opštinskim izborima, I oblasna konferencija SRPJ(k) u Skoplju(7—8. I 1920) odlučila je da se na opštinskim izborima učestvuje samo u gra- dovima, a da se kod seljaka agituje da ne glasaju za buržoaske partije. (Vid.:И. K a T a p y M j e B , KTIJ во Македонии а до Обзнаната, Cnonje 1961, 109.)

8 Vid. о tome F. C u l i n o v i ć , Jugoslavia izmedu dva rata, Zagreb 1961, 316-319.

IN D IV T D U A L N T T E R O R 1921. — 4 5 5

novembra 1920. godine4. Okružno načelstvo u Tuzli rešilo je da slomi štrajk u Kreki po svaku cenu. Kao prvu meru Okružno načelstvo je nareddlo da se proteraju svi rudari — „stranci“, pod kojima su se u prvom redu podrazumevali slovenački rudari zaposleni u Kreki. U znak solidarnosti sa rudarima Kreke došlo je do štrajka u Zenici, Kaknju, Brezi, Mostaru, Banja Luci i Lešnjanima. Na taj način našlo se u štrajku, pored slovenačkih, i око 5.000 rudara u Bosni.

Strajk rudara poslužio je za povodi vladi da 24. decembra 1924. godine donese Uredtou о postupanju u slučaju nereda, štrajka i po- bune u rudnicima.5 Na osnovu Uredbe od 24. decembra izvršena je militarizacija bosanskih rudnika, i vojska, žandarmerija i grupa re- akcionarnih „civilnih gardista“ napali su 27. decembra 1920. godine u selu Husinu rudare iz Kreke. Cilj napada bio je da se domaći rudari nateraju na rad a „stranci“, koje su rudari čuvali u svojim kuća- ma, proteraju. Pošto su rudari pružili otpor, došlo je do neravnoprav- ne borbe, u kojoj je poginulo 7 rudara. Veći broj rudara bio je ra- njen a u vezi sa štrajkom i pobunom bilo je uhapšeno oko 700 radnika. Tako je štrajk bosanskih rudara bio u krvi ugušen.6

Husinski dogadaj izazvao je revolt u redovima radnika. U Beo- gradu je 28. decembra održan protested zbor, a Centralno radničko sindikalno veće pozvalo je na jeđnodnevni štrajk solidarnosti sa slo- venačkim i bosanskim rudarima.7 Najavljeni generalni štrajk bur- žoazija je iskoristila kao neposredni povod da vlada 29. decembra1920. godine donese Obznanu. Pod izgovorom da komunisti pripre- maju prevrat, vlada pod predsedništvom Milenka Vesnića naredila je da se do donošenja Ustava: raspuste komunističke organizacije, zatvo- re komunističke ustanove i zapeeate prostorije, zabrane komunistički listovi i drugi spisi „koji bi mutili spokojstvo i mir Države, propo- vedali, pravdali, ili hvalili diktaturu, revoluciju ili ma kako nasilje“. Prema naređenju, „odmah se imaju uzaptiti svi pozivi na generalni štrajk i do mesec dana zatvoriti svi koji ih čine usmeno ili pismeno“8.

4 Uoči izbora za Ustavotvornu skupštinu, početkom novembra 1920. godine, Ministarstvo unutrašnjih dela uputilo je raspis kojim se prokla- muje neprikosnovenost postojećeg državnog uređenja i zahteva razbijanje svake „Antidržavne agitacije“. Uputstvo je predviđalo sankcije za organe kojiovo uputstvo budu sprovodili mlitavo. Policija je ovo uputstvo koristila za hapšenje i m altretiranje komunista. Posledica toga uputstva bilo je i ubistvo Zef Ljus Marka, delegata Oblasnog veća KPJ u Skoplju. (Zef Mark Ljus je uhapšen na putu za vreme agitacije a ubijen je od žandarma u noći 2/3. decembra 1920. godine. (Vid.: M. H и к о л и h, Револуционарни раднички по- крет на Косову и Метохщи 1885-Л922; Приштина 1962, 175. I П'реглед историке CKJ, 63, 71-72.)

6 Arhiv radničkog pokreta Jugoslavije (u daljem tekstu: ARPJ), K I/I, 13, fotokopija Uredbe od 24. XII 1920. godine.

“Strajk rudara Kreke poznat je kao husinjska buna. Selo Husino bilo je glavno uporište rudara i 27. decembra pre podne na to selo krenula su dva bataljona pešadije, 50 žandarma, jedan odred od dvadesetak „civilnih gardista“ i jedna artiljerijska baterija. (Detaljno о tome piše F. Č ul i n о vi ć, n. d., 316-319.)

7 Vid.: Преглед историке CKJ, 75—76.8 U naredenju Ministarskog saveta od 29. XII 1920. godine, U. Br. 29282,

kaže se dalje sledeće:„2. Zabraniće sve štampane stvari kojim se umanjuje značaj ovih mera

naredenih za održavanje slobode, rada i svojine. Po sebi se razume da ostaje netaknuta sloboda javne reči i pisanja ako se njima ne vreda Država i ne iza- ziva javna demoralizacija.

456 — SLAVOLJUB c v E T K O v ic

Naredenje vlade od 29. decembra 1920. godine bilo je rezultat konsolidovanja diržavnog aparata i učvršćenja vlasti buržoaske klase u Jugoslaviji. Na ovakav korak vlada je bila ohrabrena neodlučnim držanjem Komunističke partije 1919. godine i olakim predavanjem komunističkih opština osvojenih na izborima 1920. godine. Po- voljna okolnost, sa kojom je buržoazija mogla da računa u to vreme, bio je i pokušaj centrumaša da razbiju komunitički pokret u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.0

Optužba komunista za pripremu prevrata i donošenje Obznane od strane vlade bila je dugo pripremana mera buržoazije da se u po- godnom momentu zada odlučan udarac revolucionarnom pokretu, koji je u vreme 1919/1920. godine ometao stabilizaciju buržoaske vlasti i davao ozbiljan otpor kapitalističkoj eksploataciji radiničke klase u Jugoslaviji. Pored povoljne unutrašnje političke situacije, za ovaj korak jugoslovenskoj buržoaziji je odgovaralo i smirivanje revolucio- namog talasa u Evropi. Ohrabrenje za ovu meru buržoazija je mogla naći i u iskustvu izvesnih evropskih država koje su nešto ranije pre- duzele slične mere.

Obznana radtikalsko-demokratske vlade Milenka Vesnića iznena- dila je rukovodstvo Komunističke partije Jugoslavije. Doživljavajući pojedinačne progone svojih članova i mireci se sa pojedinim udarci- ma koje je buržoazija nanosila revolucionarnom pokretu, rukovodistvo KPJ nije verovalo da će posle izvanrednih uspeha komunista u parlamentarnoj borbi klasni neprijatelj smeti da udari na Partiju pod čijim je uticajem bila radndčka klasa, deo seljaštva i napredna inte- ligencija.

Poneta uspesima i parlamentamoj borbi KPJ je zanemarila os- posobljavanje organizacija za revolucionarnu borbu. Verujući da će

3. Da se u svakom slučaju nereda sa razornim karakterom prvo preduzimaju oštre mere protiv vođa i moralnih podbadača bili oni tu, ili pravili veštački alibi.

4. Zavodi se obaveza prijave oružja. Ко ne prijavi vatreno oružje i eksplo- zive, kažnjava se do 3 meseca zatvora sa radom.

5. Za sve vreme rada Ustavotvorne skupštine zabranjene su u Beogradu svake manifestacije rastrojnog i uzbudljivog karaktera. Vojnom sudu na sudenju predaju se svi, koji bi ispolavali oružani otpor državnim organima si- gurnosti.

6. Da se s našeg zemljišta proteraju svi stranci koji bi se smutjama pridruživali i jačali ih.

7. Da se iz državne službe otpuste svi činovnici viši i niži, koji bi produ- žili propagandu boljševika u našoj zemlji, a da se oduzme pomoć za školovanje svima studentima kom unistim a. . . “

(slede potpisi ostalih ministara).0 Posle Vukovarskog kongresa KPJ centrumaši iz Srbije i Bosne postavili

su ulazak centrumaša u rukovodstvo KPJ kao uslov za prihvatanje kandidatura na opštinskim izborima i izborima za Ustavotvornu skupštinu. Krajem septembra 1920. godine centrumaši su zahtevali da Parti ja raspravlja о 21 uslovu koji je II kongres Komunističke internacionale postavio radničkim organizacijama za stupanje u III internacionalu.

Oktobra meseca 1920. godine centrumaši su objavili Manifest opozicije (vid.: Наша спорна питап>а — Манифест опозицще Комунистичке napruje JyzocAaeuje, Београд 1920 (u к о т е su napali odluke Vukovarskog kongresa KPJ, negirali marksistički karakter boljševika, proglasili oktobarsku revoluciju za glupost, osudivali rukovodstvo KPJ i optužili III internacionalu za rascep и radničkom pokretu. Istovremeno, manifestom su centrumaši tražili sazivanje vanrednog kongresa Partije koji bi odbacio odluke II kongresa Komunističke internacionale. Uoči izbora za Ustavotvornu skupštinu Dragiša Lapčević je napustio KPJ, а и decembru 1920. godine centrumaši su izdali antipartijsku bro-

INDIVIDUALNI TEROR 1921. — 4 5 7

kroz Parlamenat moći da spreči dionošenje zakon-a koji bi zabranili Komunističku partiju i onemogućili aktivnost klasnog radničkog pokreta, rukovodstvo Partije nije ni pomišljalo da pripremi KPJ za ilegalne uslove rada. Potreba za ilegalnim aparatom KPJ pojavila se u vreme aprilskog štrajka, odnosno u vreme majskog hapšenja komunista 1919. i 1920. goddne. Povremeni progoni i hapšenja istaknutih rukovoddlaca KPJ u toku 1919. i 1920. godine otežavali su rad rukovodstva i pasivizirali cele organizacije. To sve, medutim, nije uticalo na rukovodstvo Partije da shvati neophodnost priprema za ilegalni rad.

Zbunjena rukovodstva i organizacije KPJ i sindikata nisu bila u stanju da pruže otpor režimu u sprovodenju Obznane. Do gene- ralnog štrajka došlo je samo u Zagrebu, a u Vukovaru je Partija uspela da organizuje demonstracije. Tako je režim vrlo lako sproveo odluke Obznane i ne nailazeći na sredstva masovnog otpora i revo- lucionarne borbe proletarijata.

1. Razbijanje skojevskih udruz6nja i stvaranje ilegalnih organizacija Skoja

Odmah po obnarodovanju Obznane policija je upala u kancela- rije Centralnog partijskog veća gde su se nalazile i službene prostorije Organizacije žena komunista i Saveza komunističke omladine Ju- goslavije. Posle pretresa prostorije su bile zapečaćene i sav arhivski materijal prenet je u policiju. Kao u Beogradu, do zatvaranja prosto- rija i zaplene arhive došlo je u svim mestima gde su se nalazila me- sna udruženja Skoja. Na osnovu podataka prikupljenih iz zaplenjenih dokumenata policija je počela da progoni članove Skoja. Centralno rukovodstvo Skoja predvidalo je progone komunista, pa je izdalo us- menu direktivu svim članovima Skoja dia sklone sav materijal (brošu- re, knjige i drugo), koji bi ih mogao teretiti prilikom policijskih pretresa.10

šuru Prilozi za naša sporna pitanja. Posle ovakve aktivnosti rukovodstvo KPJ odlučilo je da se centrumaška grupa isključi iz Partije. (О tome vid.: Преглед ucTopuje CKJ, 73—74.)

10 Sećanja Dragoslava Gajovića od 21. XII 1957, snimljena na magnetofonu u Istorijskom arhivu CK SK Srbije. (ARPJ, Mg—II—2b/7.)

Istorijska dokumentacija ne pruža mogućnost da se ustanovi koliki je broj skojevaca neposredno posle Obznane bio uhapšen, policijski kažnjen ili proteran iz mesta boravka. Za Kosovo i Metohiju neke podatke na osnovu ankete daje Miodrag Nikolić. On daje i podatak da je po objavljivanju Obznane komandant 43. pešadijskog puka u Slavonskoj Požegi, pukovnik Vasilije Mun- džić, kaznio sa mesec dana strogog zatvora Savu Slavića (sekretara Mesnog udruženja Skoja u Prištini) i A jdar Veću, člana Skoja, koji su bili vojnici njegovog puka. (Vid.: М. Н и к о л nh, n. d., 92—93.)

Izveštaj о radu KPJ od 12. I 1921. godine ukazuje da su već prvih dana posle Obznane izvršena brojna hapšenja komunista. U izveštaju se kaže: „ . . . ali i bez ikakvog sukoba vlada ubija komunističke vode i agitatore. Na prim er u Srbiji i Makedoniji, organi vlasti su u zatvoru ubili poslednjih dana tri naša organizatora i agitatora. U Hrvatskoj (u Vukovaru) ubiven je serketar naše partijske organizacije drug Supanac. Broj uhapšenih i prebijenih po zatvo- rima raste neprekidno. Po poslednjim buržoaskim izveštajima broj zatvorenih dostiže 8.000 ljudi. Partijski poslanici i veći deo glavnih voda pokreta nisu još uapšeni, ali su vladinom naredbom unapred učinjeni odgovormm za makakvo delo, koje bi s e . . . dogodilo protiv današnjeg društvenog poretka. Njih vlada drži kao taoce.“ (Po ovlašćenju centralnog partijskog rukovodstva izveštaj je


Rasturanje mesnih udruženja Skoja od strane policije i zaplena arhive i imovine organizacije dovela je do stvaranja ilegalnih orga- ndzacija Skoja. Dok je rukovodstvo KPJ nastojalo da legalndm sredb stvima izdejstvuje povlačenje Obznane11, u Sarajevu je već u janua- ru 1921. goddne osnovan ilegalni Oblasnd sekretarijat Skoja.12

Prema optužnici [Kraljevskog] državnog odvjetništva u Sarajevu članovi Oblasnog sekretarijata Skoja za BiH su u vremenu od 30. decembra 1920. do 30. jula 1921. goddne radili na ilegalnom organizovanju Skoja i u tu svrhu pisali su, štampali i širili letke, pisma i novine. Skojevci su bill optuženi za širenje boljševičkih ideja i ometanje izvršenja zakonskih narediaba vlasti.13 Oblasni sekretarijat Skoja u Sarajevu organizovao je i ilegalne kcmemorativne skupove povodom godišnjice smrti Karla Lipknehta (Karl Licbknecht) i Roze Luksen- burg (Rosa Luxenburg) a neke mesne grupe Skoja i same su štampale letke povodom te goddšnice.14

Policijski materijal ukazuje i na ilegalnu aktivnost skojevaca u Mostaru u toku prve polovine 1921. godine. Ministarstvo unutra- šnjih dela obavestilo je 18. jula 1921. goddne Ministarstvo prosvete da se neki Halil Sinanović, povratnik iz Rusije, sastao sa osmoricom učenika učiteljske škole (preparandije) u Mostaru i to: Pavlom Grgi- ćem, Vjekoslavom Kvesićem Antunom Stražićem, Vladimirom Koji- ćem, Ilijom Konjakom, Mihajlom Sulentićem, Petrom Pičetom i Lju- bcm Sudarom. Policija je raspolagala dokazima da je Sinanović pri- šao boljševicima u Rusiji i da se po zadatku komunističke propaganda vratio u zemlju. Organizovanim praćenjem policija je otkrila dia se Si- n-anović 7. juna 1921. godine sastao sa pomenutom grupom učenika na mestu zvanom Bare, udaljenom 5 km od Mostara.15

Nikola Kovačević, komunistički narodmi poslanik u Ustavotvor- noj skupštini, pozvao je posle Obznane studente-komuniste koji su bill poreklom iz Crne Gore i Hercegovine. Na ilegalnom sastanku Ko-

napisao Đ. Cvijić, a I. Milkić ga je iz Beča, 12. I 1921. godine, uputio Izvršnom komitetu Komunističke internacionale, u Moskvu. ARPJ, KI, MF—1/8/18.)

11 Početkom januara S. Marković i P. Pavlović intervenisali su kod ministra unutrašnjih dela M. Draškovića da se ukine Obznana. Centralno parti j- sko veće KPJ i Centralno radničko sindikalno veće podneli su 10. I 1921. godine zajedničku predstavku Ustavotvornoj skupštini povodom Obznane, tražeći da se obrazuje parlam entarna anketa. Izvršni odbor Radničke komore (u kome su se nalazili zajedno komunisti i centrumaši) podneo je 11. januara predstavku vladi kojom je tražio otvaranje radničkih sindikalnih organizacija. Sekretär Radničke komore, M. Todorović, sa sekretarom Centralnog radničkog sindikal- nog veća P. Pavlovićem i sekretarima Centralnih sindikalnih uprava interve- nisao je 2. februara 1921. godine kod ministra socijalne politike u pogledu otva- ranja sindikata. Početkom m arta komunisti su učestvovali na opštinskim izborima u Beogradu i dobili su 2.076 glasova i 10 odborničkih mesta. Тек početkom aprila (1—6) u Beogradu je održan ilegalni sastanak plenuma Centralnog partijskog veća KPJ.

12 Rukovodstvo Skoja su predstavljali: B. Curie (clan Centralnog partijskog veća KPJ od Vukovarskog kongresa), star 27 godina, bravar; J. Čižinski, star 19 godina, učenik Trgovačke akademije; M. Svarc, star 22 godine, apsol- vent Trgovačke akademije; F. Parte, star 20 godina, privatni činovnik; L. Pa- vić, stara 22 godine, službenik i J. Baje, star 23 godine, električar. (Arhiv Insti- tu ta za proučavanje istorije radničkog pokreta BiH. S (u daljem tekstu: A—IRPBiH): 2, 1921—1930, sudski proces Curić — Cižinski.)

18 А-IRPBiH , S: 2 1921-1930, optužnica br. 5086 III 1821/21.14 ARPJ, KOI/I, 2, Verband der Kommunistischen Jugend Jugoslaviens.18 Povodom dostave Ministarstva unutrašnjih dela, školske vlasti su po-

vele istragu i kako su učenici taj sastanak sa Halilom Sinanovićem prikazili kao slučajan susret, muška preparandija u Mostaru obavestila je 30. juna

INDIVIDUALNI TEROR 1921. — 4 5 g

vačević je objasnio studentima novonastalu situaciju, upozorio ih na mogućnosti progona i upoznao ih je sa načinom ilegalnog delovanjaо kome je on (po sećanju Mihajla Delibašića) dosta znao. Mnogi studenti-komunisti bili su ubrzo pozatvarani i izgleda da nisu uspeli da se uključe u ilegalni rad.16

Početkom 1921. godine i u Beogradu su se počele formirati ilegalne komunističke omladdnske grupe. Clan Centraine uprave Skoja iz toga vremena (Dobrivoje Alimpić) seća se da je jedna grupa posto- jala na Dorćolu i da je jedinom grupom — ćelijom na Cuburi — ru- kovodio Vlada Nešić, kasnije istaknuti komunist koga je policija ubila u Beogradskoj glavnjači.17 Prilikom posete jednoj drupi na Cuburi Slavko Cihlar je mladim komunistima prevoddo knjigu italijanskog socijalista I d a N o t a r i j a Covjek bez glave.18

Posle Obznane policija se naročito okomila na studente-komuniste u Beogradu. Uporno je tražila spisak članova Kluba studenata- komunista i hapsila studente tokom celog januara 1921. godine. Zbog toga je jedan broj studenata morao da se skloni iz Beograda.19

Rektor Univerziteta u Beogradu obavestio je 13. januara 1921. godine Ministarstvo prosvete da je saopštio Univerzitetskom save tu odluku kraljevske vladie da se ubuduće ne izdaje stipendija komunistima. U istom pismu rektor je izvestio ministra da je Savet izrazio mišljenje „da istraživanja komunista medu studentima ne može biti posao akademskih nego državnih policijskih vlasti“20. Moguće da je to bio povod' brojnim hapšenjima studenata-komunista jer su u toku 1921. godine na dostave policije oduzimane stipendije studentima-komunistima.21

Na dan proglašenja Obznane u Zagrebu je bio zakazan veliki protestni miting na kome je trebalo da govore Sima Miljuš i Ivan To- manić. Pozivajući se na Obznanu policija je zahtevala da se okupljeni radnici razidu. Ogorčeni zahtevom policije radinici su protestni miting pretvorili u demonstracije po zagrebačkim ulicama. Tom prilikom na

1921. godine policijsku vlast da nema dokaza da su pomenuti učenici komunisti. (ASRBiH, Zern. vl. 8055/21.)

10 Sećanje Mihajla Delibašića od 14. V 1957. (ARPJ, Mg—II—2b/2.) Medu uhapšenima bio je i M. Delibašić, koji je posle zatvora diplomirao i otišao na službu.

17 Sećanja Dobrivoja Alimpića od 15. IV 1957. (ARPJ, Mg—II—2b/l.)18 U Beogradu (na Cuburi) torn prilikom je Vatroslav (Slavko) Cihlar bio

i uhapšen. Cihlar je maja 1921. uhapšen u stanu profesora Popivanova i posle mesec dana zatvora proteran je u Ogulin, odakle je ilegalno otputovao za Beč. (Pisma Cihlara autoru, Opatija, 10. II 1964. Lokve, 19. XI 1963.)

19 Sećanje Milutina Milenkovića od 7. XI 1957. (ARPJ, Mg—II—2b/4.)20 Državni arhiv Socijalističke republike Srbije (u daljem tekstu: ASRS),

Beogradski univerzitet, 109/1921.21 Sačuvan je jedan takav dokumenat u kome ministar unutrašnjih dela

Svetozar Pribićević aktom I br. 3212 od 30. septembra 1921. izveštava Univerzitet da se nižeoznačeni studenti nalaze na spisku komunista: Mitar Ku- rulić, fil. fak., Stanko Dragosavljević, fil. fak., Slavko Nećković, fil. fak., Arse- nije Đorđević, teh. fak., Ivan Veljković, teh. fak., Milivoje Mraškić, teh. fak., Vaso Leković, prav. fak., Slavko Srdanović, prav. fak., Toma Despotović, prav. fak., Matija Sirotić, agronom. fak., Ljubomir Vladković, med. fak., i Aleksandar Kostić, fil. fak.

M inistar je zabranio da se imenovanim studentima ubuduće izdaje stipendija ili pomoć za vreme školskog odmora. Dokumenat se čuva u ARP, ne- registrovana grada CK NO Jugoslavije. (Dokumenat je inače izuzet iz l’onda Beogradskog univerziteta, br. 2966/21.)

4ß O — SLAVOLJUB CVETKOVIC

demonstrante je napala policija i u Tuškancu je došlo do sukoba u kome su se demonstranti kamenjem branili od policajaca.22

Prema nekim podacima, čim su saznali za Obznanu, rukovodioci Skoja u Zagrebu Stjepan Cvijić, Ervin С verger, Milan Volner i Kon- cir otišli su u stan Miroslava Krleže, gde su osim, njega zatekli i parti jske rukovodioce Đuku Cvijića i Kamila Horvatina. Skojevci su iz- neli svoje planove za neposredmu akciju, ali su od strane partijskih rukovodilaca bill oštro prekoreni i upozoreni da ne preduzimaju ništa.23

Kako od Izvršnog odbora KPJ nisu stizala uputstva za rad, odr- žana je (u Zelen-Gaju kraj Zagreba) početkom januara konferencija parti jskih, sindikalnih i omladinskih rukovodilaca da bi se konstato- valo ко je uhapšen i dranela odluka о tome šta da se radi. Učesmci konferencije nisu uspeli da se dogovore jer instrukcije za rad nije bilo, a Oblasni sekretarijat nije želeo samoinicijitavino da započne bilo kakvu akciju. Ni sastanak Oblasnog sekretarijata KPJ održan posle konferencije nije doneo odluku šta da se radi. Prema pisanju Franje Puškarića, to je bio rezultat nesuglasica u partijskom rukovodstvu. Clanovi Oblasnog sekretarijata KPJ Sima Miljuš, Kamilo Iiorvatin, Mijo Mlinarić, Kranjec Gabrijel i Đuka Cvijić bili su za čekanje uputstava iz Beograda, a Franjo Puškarić, kao predstavnik Skoja, bio je za orgamzaciju udarnih grupa i formiranje poverenič- kih veća po fabrikama.

Kad su Sima Miljuš i Mijo Mlinarić otputovali za Beograd, skojevci i neki članovi Partije počeli su da formiraju ilegalne desetine. Tako je 10—15 dana posle Obznane u Zagrebu bilo oko dvadeset dese- tina sa čijim rukovodiocima je održavao vezu Franjo Puškarić. U oče- kivanju direktiva iz Beograda ilegalne desetine u Zagrebu bavile su se rasturanjem plakata, letaka i održavanjem veza. Inicijativom skojevaca ubrzo se došlo do jednog šapirografa i nešto matrica, ali je sve to moralo da bude upućeno u Beograd', tako da se sa štampanjem letaka otpočelo tek februara — marta 1921. godine, pošto je Oblasni sekretarijat KPJ obezbedio šapirograf i sav potreban materijal za umnožavanje.

Tako su uz pomoć Oblasnog sekretarijata KPJ rukovodioci Skoja Ervin Cverger, Stefek Cvijić, Franjo Puškarić i Vajs (Weiss) organizovali štampariju. U ilegalnoj štampariji prvo je odštampan jedan proglas Skoja i nekoliko letaka, a zatim su izdata i dva broja lista Mlada gar da. Sav posao oko izdavanja letaka i lista nije dugo trajao jer se šapirograf uskoro pokvario.24

Ilegalne organizacije Skoja počele su se posle Obznane formirati i u Sloveniji. Počelo se od prvih ilegalnih sastanaka na kojima je rasturana i proučavana komunistička literatura, pa su postepeno stvo- rene čvršće ilegalne grupe Skoja, čiji su se predistavnici maja 1921. goddne sastali na konferenciji u Ljubljani. Na pomenutu konferenciju doputovao je i Vladeta Bilbija, kao predstavnik Centralne uprave Skoja iz Beograda. Konferencija je razmatrala neposredne zadatke u vezi sa predstojećim II kongresom Komunističke omladinske inter-

22 Franjo Puškarić, Rad partijskih organizacija u Zagrebu od Obznane do juna 1921. godine. (Rukopis, A—IHRP, nei’egistrovana grada).

28 Prema usmenom kazivanju Milana Volnera, 10. V 1963. godine u Zagrebu. (Milan Volner promenio je prezime u Vinković)

24 Svi podaci о radu oblasnog rukovodstva KPJ i Skoja u Zagrebu uzeti su iz rukopisa F. Puškarića, (naved. rukopis).

INDIV IDUALNI TEROR 1921. — 4 ß l

nacionale (KOI). Na kraju, kao svoga delegata za II kongres KOI konferencija je izabrala Ladislava Klinca, studenta iz Ljubljane.26

Prema izjavi Neman je Lazarevića, Centralna uprava Skoja odr- žala je vise sastanaka posle Obznane, ali nije uspela da poveže organizacije, tako da su se skojevci osetili napušteni. Sami neiskusni, čla- novi Skoja nisu mogli odmah da se snadu u novonastaloj situaciji. Тек uz pomoć Triše Kaclerovića, Rajka Jovanovića, Zivka Jovanovića, Moše Pijadie i još nekih članova Partije počeli su Dragoljub Milova- nović, Ceda Kuzmić, Cvetin Mihajlović, Neman'ja Lazarević i neki drugi skojevci da organizuju ilegalno sastanke i osnivaju omladinske grupe.26

Poštanska cenzura27 otkrila je aprila meseca 1921. (u paketima sa omotima na kojima je obično pisalo „pisaći pribor“ ili „pisaći materijali“) veći broj primeraka ilegalnih listova Komunist i Vesnik ko- munističke omladine.28 Oba lista štampana su u Zagrebu u tehnici Oblasnog sekretarijata KPJ. Posle kvara šapirografa na kome su skojevci štampali letke i Mladu gardu, ubrzo je orgamzovana nova štam- parija. Prema pisanju F. Puškarića, preko Gregorića primljene su iz Cikaga (SAD) dve pisaće mašine, ciklostil i dva sanduka matrica, i Franjo Puškarić je sa Đorđem Selakovićem20 preuzeo organizaciju i rad štamparije. Kao iskusni novinar, posao oko izdavanja lista vodio je Đorde Selaković, a spoljne veze odiržavao je Franjo Puškarić. Kao lični sekretar Sime Miljuša Franjo Puškarić je ubrzo prešao u stan Miljuša (Gundulićeva 55), gde je formirana neka vrsta rediakcije. Stan Sime Miljuša izabran je zato što je Miljuš kao poslanik Ustavotvome skupštine uživao imundtetna prava.

U štampariji u Zagrebu marta — aprila 1921. godine objavljen je proglas „Radnom narodu grada Zagreba“ u око 3.000 primeraka, zatim razni leci koji su preko omladinskih grupa rasturani po Zagrebu. U lecima su objavljivani govori komunističkih poslanika u Skupštini i napadani centrumaši što su preuzimali imovinu komunističkih or- gamzacija. U početku objavljivanja Komunista u redakciju su sara- đivali Đuka Cvijić, Kamilo Horvatin, Franjo Puškarić, Sima Miljuš, Đorđe Selaković, August Cesarec, a za pojedina tehnička rešenja kon- sultovan je i Krsto Hegedušić.30

Pored Komunista štampano je i nekoliko brojeva Vesnika ko- munističke omladine. Objavljeno je i vise plakata, a za prvi maj 1921. godine štampan je letak u 10.000 primeraka. Većina štampanog materijala rasturana je preko aktivista u Zagrebu i slata poštom za Be- ograg, Osijek i druga mesta Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Po- četkom maja meseca nestalo je hartije i boje za štampanje, a došlo

25 О tome vid.: F. K l o p č i ć , Komunistična stranka v Sloveniji po Obznani, Prispevki za zgodovino delavskega gibanja, 2, Ljubljana 1960, 27—28.

20 Izjava Neman je Lazarevića о stvaranju Skoja. (ARPJ, Mg—II—2b/63.)S7 Načelstvo okruga sarajevskog zahtevalo je 31. XII 1920. da se u cilju

sprovođenja vladinih mera uvede poštanska cenzura za korespođenciju komunista. Državni arhiv Socijalističke republike Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: ASRBiH), Zem. vl. 18/1921.)

28 DASRBiH, Zem. vl. 4414/1921, akt M inistarstva pošta i telegrafa Kraljevine SHS pov. br. 218.

20 Đorđe Selaković je u SAD radio u redakciji Radnika i zbog svoje po- litičke aktivnosti bio je krajem 1920. godine proteran iz Sjedinjenih Država Amerike. (Podatak od F. Puškarića, naved. rukopis.)

80 F. Puškarić, n. r. Prema pisanju V. R a j č e v i ć a (Studentski pokret na Zagrebačkom sveučilištu, Zagreb 1959, 47), u štam panju Komunista učestvo- vao je i M. Derenčin, tada student prava.

462 ~ SLAV OL JU B CVETKOVIC

je i do nekog hapšenja pa je, prema pisan ju Fran je Puškarića, ubrzo štamparija prestala da radi.

Uprkos naporima koje je centralno rukovodstvo Skoja ulagalo u preorijentaciju pokreta na ilegalnoj osnovi može se konstatovati da je rad Skoja posle Obznane ostao nepovezan. Stalni pokušaji Centralne uprave Skoja dia pregrupiše snage i izgradd ilegalni aparat doveli su samo do obnavljanja rada u nekadia najjačim mesnini udruženjim, koja su u to vreme razvijala ilegalnu aktivnost uglavnom po oblas- nlm centrima. Oblasna rukovodstva Skoja bila su svuda formirana i za jul mesec 1921. godine prlpremana je zemaljska konferencija Skoja, koja je trebalo da pruži bazu za razvijanje solidnog centralizovanog ilegalnog aparata Skoja. Medutim, zbog atentata i terora koji je na- stupio do zemaljske konferencije Skoja nije došlo.31

2. Crvena prav da

Dok su komunisti ostajali zbunjeni u iščekivanju instrukcija za rad, centralno partijsko rukovodstvo neopravdano je gajilo nadiu da će u Parlamentu uspeti da izdejstvuje povlačenje vladinog akta od29. decembra 1920. godine i obezbediti povlačenje svih mera protiv komunista. Povodom interpelacije komunističkih poslanika u Usta- votvornoj skupštini je 8. aprila 1921. godine vodena debata о Obznani. Komunistički narodni poslanik Pavle Pavlović predložio je tom prilikom da Skupština usvoji zaključak kojim se ukida Obznana, obez- bedujuje nadoknada komunističkim organizacijama i pozivaju na sud- sku odgovornost članovi Vesnićevog kabineta koji je doneo Obznanu i mindstri iz Pašićevog kabineta koji su prihvatili Obznanu.32

Sa svojim predCogom zaključaka Skupštini komunisti su ostali usamljeni. Ukoliko je kod gradanskih političara pre debate (pa i u samoj debati) bilo kritika, ona se svela samo na kritiku vlade zbog načina na koji je donela Obznanu. Tako je Skupština većinom glasova u debati povodom Obznane prihvatila predloženi zaključak odi strane demokratskog poslanika Dragutina Pećića, koji glasi:

„Nepokolebljivo stojeći na braniku đržave, a uverena da odgovara želji za mirom cele zemlje, Ustavotvorna skupština poziva Vladu, da što pre spremi i predloži Ustavotvornoj skupštini dopune i pooštrenje zalcon- skih mera, kojima će se okloniti svako ugrožavanje države, njenih usta- nova i javnih i privatnih prava gradana.

Odobravajući mere poduzete do sada u nužnoj odbrani države, Ustavotvorna skupština prelazi na dnevni red.“88

Ukoliko je među rukovcddocima Komunističke partije na proši- renoj sednici Centralnog veća KPJ (1—6. aprila 1921), još uvek bilo iluzija u mogućnost parlamentarne borbe KPJ, posle ddskusije о Ob- znand i poslednjem komunističkom poslaniku moralo je biti jasno da je uprkos suprotnosti građanskih političkih stranaka buržoazija je- dinstvena u želji da uguši klasni radnički pokret.34

81 Vid.: Izveštaj Centralne uprave Skoja od 22. X1922. godine. (ARPJ, KOI, P /I, 3.)

82 Vid.: Stenografske beleške Ustavotvorne skupštine, knj. I, XIII red. sastanak od 8. aprila 1921, 28.

83 Isto, 36.81 Klub komunističkih poslanika postao je posle Obznane neka vrsta par-

tijskog rukovodstva. Poslanici su održavali vezu sa organizacijama i partijskim

INDIVIDUALNI TEROR 1921. —

Svoj odgovor na odluku Skupštine KPJ je objavila putem letka u kome se kaže: „ . . . Predi oeima celog sveta akt vlade od 29. XII1920. izašao je jasno i stvarno onakav kakvog smo ga mi od prvog dana okvalifikovali: kao otvoreno, bezobzimo nasilje i državni udar, kao zločin prema narodu. Vinovnici toga zločina kao i svi pomagači današnjeg reakcionarnog režima imaju da odgovaraju pred sudom radnog naroda, isto tako i svi vladind poslanici mameluci koji su ba- cili obraz pod noge i, zajedno sa vladom i njenim ministrom Draško- vićem, prvim šand'armom, pocepali na sitna parčeta Ustav i zakone ove zemlje . . .“35

Posle saglašavanja Ustavotvome skupštine sa Obznanom predu- zete su još energičnije mere za proganjanje komunista. Pojava Ko- munis'ta i Vesnika komunističke omladine upozorila je policiju na postojanje ilegalnih komunističkih organizacija, koje su (uprkos sve- stranim naporima policije) uspevale da sačuvaju ilegalnu štam- pariju.86

Pored ilegalnih organizacija za koje su znali partijski rukovodd- oci došlo je posle Obznane i do stvaranja i legalnih grupa komunista koji su bili nezadovoljni držanjem i politikom rukovodstva Partije. Inicijativu za stvaranje ovih grupa dali su neki komunisti iz Vojvo- dine. Pošto su se Ili ja i Julka Lazarević, parti j ski aktivisti, preselili iz Novog Sada u Beograd, u njihovom stanu kod Bajlonove pi j ace formirana je početkom 1921. godine ilegalna parti j ska grupa Novo- sadana i Beogradana. Clanovi ilegalne grupe u Beogradiu postali su: Ilija Lazarević, Julka Lazarević, Lazar Manojlović, Stevan Manoj-

rukovodiocima po unutrašnjosti, a u Klubu se i pristupilo izgrađivanju nove partijske politike. U prostorijama Kluba održan je i prošireni plenum Central- nog partijskog veća (1—6. aprila 1921). Na plenumu je usvojen pravilnik koji je predviđao stvaranje komunističkih ćelija u državnim ustanovama, organizovanje komunističkih grupa u sindikatima koji su van uticaja KPJ i dopuštao je izvesna odstupanja od principa zajedničke akcije Partije i sindikata u cilju legalizovanja rada sindikalnih organizacija. (Vid.: Преглед историке CKJ, 80-81.)

Po nacionalnom pitanju, plenum je ukazao na hegemonističke težnje srpske buržoazije i težnje za samostalnošću hrvatske i slovenačke sitne bur- žoazije i seljaštva. Plenum je usvojio gledište da KPJ treba da pomogne formiranje levog krila u seljačkim partijam a i nastoji da tu levicu iskoristi u borbi protiv kapitalističko-monarhističke klike. (Vid.: Rezolucija о političkoj situaciji Centralnog veća KPJ od 1-6. aprila 1921, ARPJ, CK KPJ, 15.088 IV 1-6/1921.)

Ocenu politicke situacije dao je na plenumu Sima Marković, ali nije dobio apsolutnu podršku plenuma. I još pre plenuma formirala se grupa (Ž. Jo- vanović, T. Kaclerović, K. Novaković, M. Pijade, R. Jovanović i dr.) koja se nije složila sa političkim ocenama S. Markovića. (Vid.: ARPJ, KI, MF—I—/9/4), Kratak odgovor na izveštaj tzv. većine delegacije IO K PJ; i Хропологща на- предпог радпичког и иародноослободилачког покрета Београда, Београд 1960, 143).

8В „Obznana“ и Ustavotvornoj skupštini, letak, ARPJ, CK SKJ, 15084, IV, 1-3 (1921).

30 Povodom štampanja Komunista i Vesnika komunističke omladine, Pred- sedništvo kraljevske hrvatsko-slavonske zemaljske vlade uputilo je poverljiv raspis br. 624 Res. od 6. maja 1921. u kome se pored ostalog kaže:

„Kako ovim svojim radom i postupcima komuniste i pored ,Obznane* Kr. Vlade od 29. decembra Pr. g. J.B.Br. 29282, čije su odredbe u sjednici Ustavo- tvorne skupštine 8. aprila o-g. sankcionisane i na dalje vrše anti-državnu i bolj- ševičku propagandu, to Vas pozivam u vezi s odješnim nalogom od 14. aprila 1921. br. 547 Res, da svima mogućim sredstvima, koja su vam na raspoloženju, nastanete saznati, gdje se ovi komunistički listovi litografišu (štampaju) odakle i tko ih rastura i da se u pozitivnom slučaju sva ona lica, koja su imala ma


lović, Vladimir Đuraković, Spasoje Stejić, Joška Juhas, Tajović, Milos Zlatar i Mladen Marinković.

Prema mišljenju grupe, na beli teror trebalo je odgovoriti crve- nim terorom. Na sastancima grupe raspravljalo se šta da se učini i tu se rodila misao da bi na Obznanu trebalo odgovoriti atentatima. Clanovi grupe smatrali su da bi u prvom redu atentat trebalo izvr- šiti na Aleksandra, naslednika prestola i oličenje reakcije u Jugosla- viji. Grupa je čak kao izvršioce atentata odrediia Spasoja Stejića, Mi- loša Zlatara, Jošku Juhasa i Mladena Marinkovića.37

Pristalice individualnog terora nisu bile usamljene. Po sećanju Moše Pij adie, oni su uživali podršku u vojvodanskoj partijskoj organizaciji.38 Pojava individualnog terora kodi komunista u Jugoslaviji 1921. godine i posledice individualnih akcija komunista duboko su se odrazile na dalji razvitak KPJ i celokupnog radničkog pokreta, ali ćemo mi о toj pojavi govoriti samo u onoj meri koliko se ona odra- zila na razvitak komunističkog omladinskog pokreta.

Razočarani neodlučndm dsržanjem rukovodstva KPJ i ogorčeni terorom buržoazije pojediini članovi Skoja pa i cele organizacije bili su spremni da primene teroristička sredistva borbe. Na Obznanu i teror buržoazije po shvatanjima skojevaca trebalo je odgovoriti revolucionarnim sredstvima borbe. Kada je izostalo organizovanje i izvodenje revolucionarnih akcija i Parti ja nastojala da isključivo kroz Parlament izdejstvuje povlačenje Obznane, mnogi skojevci su bili razočarani oportunizmom partijskog rukovodstva.

Pojavu ideje individualnog terora kao mere kojom će se prisiliti režim na povlačenje Obznane i obustavljanje progona rado su pri- hvatile ilegalne organizacije Skoja. Moša Pi jade se sećao da je u Be- ogradu prisustvovao u to vreme sastanku jedne ilegalne grupe Skoja, u kojoj je bio i budući sekretar Skoja Dragoljub Milovanović. Omla- ddnci su se iznenadlli i obradovali dolasku starijeg druga ali je Moša Pijade takode bio iznenađen otkrićem da je grupa bila sklona individualnom teroru.39

Komunisti-pristalice individualnog terora koji su stvorili organizaciju u Beogradu nastojali su da se povežu sa ilegalnim grupama mladih komunista i da ih pridobiju za svoje ideje. Sklonost ka individualnom teroru bila je naročito izražena kod pojeddnih omladnna- naca u Zagrebu.

Ne treba gubiti iz vida da je uspomena na političke atentate u vreme Austrougarske monarhije još uvek bila u svežem sećanju ju- goslovenske omladine. Brojni omladinci, nacionalisti-revolucionari u vreme habsburške monarhije pristupili su revolucionarnom radničkom pokretu još u vreme stvaranja zajedničke države jugoslovenskih naroda. Prihvatajući kao svoje klasne interese proletarijata, pojedind odi tih nacionalrevolucionara nisu uspeli da shvate i do kraja primene revolucionarna sredstva borbe.

Posle bivšeg poznatog nacionalista i jednog od osnivača i organizatora Skoja, Rudolf a Hercigonje, sklonost ka individualnom teroru pokazala je i cela grupa omladinaca u Zagrebu. Organdzator komuni-

najmanjeg udela pri litografisanju ili rasturanju ovih listova pritvore i optuže . . . “ (A—IHRPZ, I V/XVIII, 1921.)

87 О osnivanju grupe vid.: Jb. М и л и н , Бели терор, Нови Сад 1959,97 302

88 Izjava М. Pijade о Skoju, 8. juna 1948. (ARPJ, Mg—II—2b/55.)8e Isto.


stičke omladine u Sarajevu 1919. godine, Rodoljub Colaković, opredelio se za individualni teror u Zagrebu, januara 1921. godine, posle razgovora sa Rudolfom Hercigonjom.40 Nešto kasnije, februara 1921. Rudolf Hercigonja je u razgovoru sa Čolakovićem rekao da u Partiji postoje dve struje. Da je jedina za to dia se akcijom u Parlamentu uz pomoć liberalnih građanskih elemenata natera vlada na povlačenje Obznane, a da je druga „za neposrednu akciju — i to individualni teror“41. Pošto se Colaković opredelio za teror, i to Hercigonji pot- vrdio, Hercigonja mu je preneo da treba odmah — nezavisno od Partije, stvarati posebne organizacije, postarati se za štampariju i pro- nalaziti finansijska sredstva za kupovinu oružja. Hercigonja je upoznao Colakovića sa Jankom Mišićem42, i njih trojica su predstavljali Izvršni komitet ilegalne organizacije koju su nazvali Crvena pravdia.43

Ni posle sukoba sa centralnim rukovodstvom Skoja zbog nepoko- ravanja odiukama redovnog kongresa Skoja Rudolf Hercigonja nije ostao bez ličnog uticaja na zagrebačke skojevce.44 Mladi komunisti

40 Rodoljub Čolaković roden je 1900. godine u Bijeljini u trgovačkoj po- rodici. Kao jugoslovenski nacionalist priključio se 1918. godine u Sapcu srpskim jedinicama koje su nastupale od Soluna. Razočaran stvorenim stanjem posle ujedinjenja pristupa Socijaldemokratskoj stranci BiH, kao učenik trgovačke akademije. U toku 1919. godine radi na organizovanju komunističke omladine u Sarajevu. Oktobra 1919. godine upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu. Krajem iste godine vratio se u Bijeljinu. Iz Bijeljine je otputovao 20. maja1920. godine u Prag, odakle je po preporuci jugoslovenskog poslanika Hribara otišao na rad u Moravsku. Početkom jeseni vratio se u Prag i povezao sa ju- goslovenskim studentima komunistima (postao je član Studentskog marksistie- kog udruženja u Pragu). Decembra 1920. godine vraća se u zemlju i u Zagrebu upoznaje sa Rudolfom Hercigonjom, preko koga se povezuje sa komunističkom organizacijom. Od 16. decembra 1920. do 15. januara 1921. godine proveo je u Bijeljini gde ga je zateklo objavljivanje Obznane. U Bijeljini je primetio da su pojedini mladi komunisti ogorčeni i da su spremni da se bore pod svim uslovima. „Necerno valjda baciti koplje u trn je?“ — upitao je Hercigonju po povratku u Zagreb. Hercigonja mu je tada odgovorio da to niko ne misli, ali da se još vodi diskusija о tome šta da se preduzme. (A—IHRPZ, sudski proces Co- lakoviću i dr.) zapisnik sa glavne rasprave od 6. X1921, str. 4, 17, 18). Vid. о tome D. M a r k o v i ć i L j . R i s t o v i ć , Pred nepriznatim sudom, Beograd 1959, 182.)

41 Izjava R. Colakovića citirana u knjizi Pred nepriznatim sudom, 182.Neslaganje do koga je došlo u rukovodstvu KPJ i koje je došlo do izra-

žaja na plenumu od 1. do 6. aprila 1921, Hercigonja je pogrešno preneo. Sklo- nost izvesnih rukovodilaca u Partiji prema individualnom teroru Hercigonja je preuveličao. To je Čolakoviću postalo jasno tek docnije — u vreme donošenja odluke о atentatu u Delnicama.

42 Janko Mišić je roden u Slanom Dolu kraj Samobora 1900. godine. Kao učenik trgovačke akademije u Zagrebu pristupio je naprednom omladinskom pokretu a posle završene škole kao činovnik u Zagrebu 1919/20. radi na organizovanju komunističke omladine. Obznana ga je zatekla kao studenta Visoke škole za trgovinu i promet u Zagrebu. Kao rukovodilac Skoja u Zagrebu opredelio se za individualni teror. Već 1921. godine oslobada se anarhističkih sredstava borbe; radio je u pokretu sve dok kao član Biroa CK Skoja nije poginuo u borbi sa žandarmima 27. jula 1929. godine.

43 Prema usmenoj izjavi R. Colakovića autoru, 9. decembra 1963. godine.44 Prilikom raspisivanja opštinskih izbora u Hrvatskoj (1920. godine) Po-

krajinski odbor Skoja za Hrvatsku doneo je odluku da ne učestvuje u izbornoj kampanji. Posi'edstvom sekretara Izvršnog odbora KPJ, F. Filipovića, pokra- jinsko rukovodstvo Skoja u Zagrebu odustalo je bilo od otpora Partiji u spro- vođenju opštinskih izbora 1920, ali je pitanje strategije i taktike Partije ostalo predmet raspravljanja u redovima Skoja. Tako su delegati iz Hrvatske na prvom redovnom Kongresu Skoja (od 10. do 14. juna 1920) oštro osudili učešće Partije na opštinskim izborima i predložili rezoluciju u kojoj se zahtevalo od SRPJ(k) da ne učestvuje na izborima za Ustavotvornu skupštinu. Većina delegata na Kongresu Skoja bila je za predloženu rezuluciju osudujuci orijentaciju Partije

30 Zbornik VII

4 6 6 — SLAVOLJUB CVETKOV!С

cenili su Hercigonju kao naclonal revolucionara iz vremena Austro- ugarske monarhije, poštovali su ga kao organizatora Skoja i pokre- tača Crvene zastave. Poneti njegovim revolutionärem parolama, mncgi od skojevaca svojevremeno su i pristupili pokretu. Poznat kao energični protivnik učešća KPJ u parlamentarnoj borbi, Rudolf Her- cigonja je posle Obznane lako rnogao da pridobije skojevce za ideju individualnih terorističkih akcija. Ostaće ipak nerazjašnjeno da li je Rudolf Hercigonja svesno ili nesvesno pogrešno tumačio nesuglasice u centra]ncm rukovodstvu KPJ. Poslanički klub i partijski rukovo- diioci u Beogradu nisu bili jedinstveni u shvatanjima kako' voditi borbu protiv Obznane. Dok je grupa oko Sime Markovića verovala da će parlamentarnom intervencijcm izdejstvovati povlačenje Obznane, deo rukovodilaca na čelu sa Trišom Kaclerovićem bio je za primenu revolucionarnih sredstava borbe. To je značilo da se deo rukovodilaca Partije zalagao za protestni štrajk, demonstracije, organizaciju gene- ralnog štrajka i zaoštravanje klasne borbe do revolucije. Ali to nikako ne znači da su kritičari politike Sime Markovića u rukovodstvu KPJ bili za individualni ter or, kako je Hercigonja predistavljao neslaganje u rukovodistvu Partije.

Rudolf Hercigonja je imao vezu sa pristalicama individualnog terora u Beogradu i moguće da je te ljude identifikovao sa partijskim ruko-vodstvom. Nije isključeno da je i u samom Centralnom veću KPJ bilo ljudi koji su se saglašavali sa indtividualnim terorom, pomagali te akcije ili ih samo prećutno odobravali. Dogadaji oko atentata po- kazaće da je takvih rukovodilaca KPJ bilo u Zagrebu. Sve to ipak nije davalo pravo Hercigonji da se zaklanja iza autoriteta Partije. Cinjenica da se Hercigonja zalagao za stvaranje posebne organizacije ukazuje da je on ipak bio svestan mogućih posledica individualnog terora po ceo kcmunistički pokret.

Posle dogovora о stvaranju Crvene pravde Rodoljub Čolaković je celu akciju poverio drugovima — članovima KPJ, sa kojima je stanovao, Dimitriju Lopandiću45 i Nikoli Petrovicu.40 Dimitrije Lopan-

na parlam entarnu borbu. Na intervenciju F. Filipovića do glasanja po rezoluciji nije došlo, ali je deo delegata ostao u uverenju da se ti’eba suprotstaviti stavu Partije u pogledu parlamentarne borbe.

Nezadovoljan što Kongres Skoja nije usvojio rezoluciju о bojkotu parlam entarne borbe KPJ, Rudolf Hercigonja je 1920. godine poveo hajku protiv centralnog i pokrajinskog rukovodstva Skoja u Zagrebu. Hercigonji se priklju- čila grupa studenata i srednjoškolaca iz zagrebačkog mesnog udruženja Skoja; došlo je do vrlo nezdrave situacije u redovima zagrebačkih skojevaca. Leva ekstremnost Hercigonje predstavljala je u to vreme posebnu teškoću jer se vremenski poklopila sa desnim ekstremom — antikomunističkim istupima cen- trumaša. Uz pomoć partijskih rukovodilaca Đ. Cvijića i K. Horvatina, a posle dužih diskusija, pokrajinski sekretarijat Skoja u Hrvatskoj uspeo je da uveri skojevce u potrebu učešća komunista na izborima za Ustavotvornu skupštinu. (О iznetom vid.: В. P a j ч e в и h, Бил>ешке о интерпретацией развоза CKoja и Прегледу исторще CKJ — pročitano decembra 1963. na simpozijumu u Zagrebu povodom izdavanja Прегледа исторще CKJ; Молодёж в революции три года пролетарского юношеского движения 1918—1920, Петроград 1921, 308. i sećanja F. Puškarića koja se čuvaju u Arhivi za historiju radničkog pokreta u Zagrebu.)

45 Dimitrije Lopandić je roden 1899. godine u Dvorovima kod Bijeljine. Godine 1921. bio je kao i Čolaković student Visoke škole za trgovinu i promet u Zagrebu i prema izjavi na sudu član KPJ.

10 Nikola Petrović se upoznao sa R. Čolakovićem još kao dečak 1909. godine kada je iz Sremske Mitrovice sa roditeljima prešao u Bijeljinu. Sa R. Co- lakovićem završio je i Trgovačku akademiju u Sarajevu 1919. godine, a zajedno su se upisali na Filozofski fakulter u Beogradu. U Beogradu je od srp-

INDIVIDUALIST! TEROR 1921. — ^Qrj

diić odmah se složio sa Colakovićem i pristupio je organdzaciji, a Nikola Petrović se malo kolebao. Na Colakovićevo pitanje šta misli Pet- rović je odgovorio: „da je Obznana nešto prolazno, i da može potra- jati najdulje, dok se donese Ustav, pa ne treba preduzimati nikakve mjere . . ,“47 Rodoljub Colaković se seća da su se sa Petrovićem spo- rili svu noć, ali da je on ostao u prvo vreme uporan. Тек nekih 15 dan kasnije Petrović je iznenada rekao Colakoviću i Lopandiću da se predomislio i da će i on ići zajedino sa njima dvojicom.48

Petrović je prišao Crvenoj pravdi u vreme kada su Lopandić i Colaković uveliko prepisivali Manifest Crvene pravde, koji su dobili od Hercigonje da u njega unesu svoje primedbe. U Manifestu je bilo izloženo mišljenje terorista о političkoj situaciji u zemlji i svetu, obrazlagan je težak položaj u kome se našla radnička klasa Jugosla- vije posle Obznane i objašnjavana je nužnost da se pribegne terori- stičkim akcijama kao jedinom sredstvu ко je je ostalo revolucionarima u Jugcslaviji za borbu protiv buržoazije. Manifest je sad'ržao razne zahteve, pa je između ostalog sadržao i zahtev za eksproprija- cijom privatne svojine. U Manifestu se govorilo i о praktičnim zada- cima, predviđalo se organizovanje štamparije za štampanje i publi- kovanje novina, proglasa i drugog propagandnog materijala. Organi- zatori Crvene pravde nisu, međutim, uspeli da obj ave Manifest.49

U martu mesecu 1921. goddne Rodoljub Čolaković je otputovao u Bijeljinu. Tamo je na jednom sastanku u Novom Selu kraj Bije- ljine formirao bijeljinsku terorističku grupu. Clanovi bijeljinske grupe postali su Dimitrije Lopandić i Nikola Petrović, koji su još u Zagrebu pristupili organizaciji, a u Novom Selu su primljeni Alija Alijagić50, stolarski radinik, i Stevo Ivanović51, obućarski radnik.

skog nacionalista postao komunist. Bio je član Kluba studenata komunista, po- sećivao je Radnički dom i družio se sa radnicima u Beogradu, čitajući razne brošure i knjige. Krajem 1919. ili početkom 1920. godine vratio se u Bijeljinu gde je do oktobra 1920. godine održavao vezu sa partijskom organizacijom u Bijeljini. Oktobra 1920. upisao se u Visoku školu za trgovinu i promet u Zagrebu na koju je iz Praga došao i Colaković.

47 A—IHRPZ, sudski proces Čolakoviću i dr., zapisnik о glavnoj raspravi protiv R. Colakovića i drugova, 13. X 1921.

48 Izjava N. Petrovića na saslušanju kod sreskog načelnika u Bijeljini, 28. VII 1921. (Sudski proces Colakoviću i dr.) i izjava R. Čolakovića objavljena u knjizi D. M a r k o v i ć a i Lj . R i s t o v i ć a , Pred nepriznatim sudom, 182.

4® Sećanje R. Colakovića objavljeno u knjizi D. M a r к о v i e i L j. R is t о v i ć, Pred nepriznatim, sudom, 183. i R. Č o l a k o v i ć , Kazivanje о jednom pokolenju, Zagreb 1964, 152.

50 Alija Alijagić bio je po majci potomak osiromašene begovske porodice Vidaića iz Zvornika. Pošto je izučio zanat napustio je 1912. godine varošicu Janju i otisnuo se u potrazi za poslom. Organizovani član sindikata postao je u sedamnaestoj godini, a prvi svetski rat proveo je u Mostaru, gde je odležao i nekoliko meseci zatvora zato što se u toku rata pobunio zbog lošeg postupanja sa radnicima. Posle sloma Austrijske monarhije Alijagić se vratio u Bijeljinu.О svome političkom interesovanju iz toga vremena Alijagić kaže: „Citao sam razne brošure, pratio sam u novinama djelovanje Nockea i Scheidemanna i pročitao knjigu Kautskoga Put do vlasti, koja je pisana 1912. Та knjiga te rad Nockea i Scheidemanna odvratili su me od socijalne-demokratske stranke, na- kon čega sam prešao komunizmu.“ (Iz izjave Alijagića na glavnoj raspravi protiv R. Čolakovića i drugova, 6. X 1921.)

U toku 1920. godine A. Alijagić je bio aktivan član Komunističke partije u bijeljinskoj partijskoj organizaciji.

61 Steva Ivanović bio je obućarski radnik. Zanat je izučio u Bijeljini, a od početka rata bio je u vojsci. Izvesno vreme posle rata boravio je u Sarajevu, a onda se vratio u Bijeljinu i tu je postao organizovan član sindikata. (Iz izjave S. Ivanovića na glavnom pretresu 6. X 1921.)

30*

4 6 8 — SLAVOLJUB CVETKOVIC

Prema istim izvorima Rodoljub Colaković se posle toga vratio u Zagreb, dok su Dimitrije Lopandić i Nikola Petrović ostali u Bijeljini.

Organizaciju Crvene pravde u Zagrebu preuzeo je Janko Mišić. On je odmah sa Zlatkom Snajderom52 i Marijanom Stilinovićem53 formirao novu grupu Crvene pravde. Rodoljub Colaković se seća da ga je Janko Mišić upoznao i sa Stjepanom Kovačevićem, službeni- kom u Zagrebačkoj opštini, koji je takođe pripadao zagrebačkoj te- rorističkoj grupi.54 Policijski materijali ukazuju da se mreža organizacije Crvene pravde i dalje širila u Zagrebu. Posle atentata na Mi- lorada Draškovića, 21. jula 1921, u Zagrebu su kao članovi terorističke grupe odmah uhapšeni Stjepan Kovačević, M. Galović, P. Bier, A. Knežević, S. Takač, J. Mišić, M. Stilinović, M. Butković, Z. Snajder, G. Soravija i V. Kauzlaric.55 Kao člana organizacije Vojo Rajčević na vodi i Marijana Hubenija, tada sredmjoškolca u Zagrebu i druga Zlatka Snajdera.56

Postojeća dokumentacija ne pruža mogućnost da se utvrdi ко je sve pripadao organizaciji Crvene pravde. Moguće je da su članovi Crvene pravde nastojali da u organizaciji uvuku sve ilegalne grupe Skoja u Zagrebu. Štaviše, medu članovima Crvene pravde pričalo se da je većina članova centralnog rukovodistva Skoja bila raspoložena za terorističku akciju. Clanovi Crvene pravde verovali su dia je ras- položenje za primenu individualnog terora pcstojalo kod komunistič- ke omladine u svim krajevima Jugoslavije. Rodoljub Colaković je predlagao da se č]anovi Crvene pravde upute u Ljubljanu, Split, Sarajevo i ostale gradove i da tamo stvaraju nove grupe.57

Svi clanovi organizacije Crvene pravde pridobijeni su iz redova Skoja ili KPJ. Rodoljub Colaković kao jedan od organizatora Crvene pravde bio je ubeđen da stvaranjem terorističkih grupa izvršava zadatak koji je postavilo rukovodstvo Partije, odnosno deo rukovodstva koji je po shvatanjima Hercigonje, bio revolucionarno orijentisan. Sigum o je da su i ostali članovi terorističkih grupa mogli imati slično ubedenje.

Nešto drukčije, i dosad jedino, zanimljivo zapažanje о Crvenoj pravdi izneo je Milan Volner, školski drug Nikole Hećimovića i jedan od aktivista Skoja iz toga vremena. Milan Volner tvrdi da organizatori Crvene pravde u Zagrebu: Janko Mišić, Zlatko Snajder i Marijan Stilinović nisu imali nikakve veze sa Skojem 1921. goddne. Oni su, naime, pripadali Skoju 1920. godine, ali su se sve više priklanjali anarhističkim idejama, koje su posle Obznane u potpunosti prihva-

Sa Alijagićem i Čolakovićem upoznao se S. Ivanović u Bijeljini, gde su1920. godine radili na organizovanju komunističkog pokreta. Marta meseca1921. Colaković je pridobio Ivanovića za organizaciju Crvena pravda. (IzjavaS. Ivanovića na saslušanju kod sreskog načelnika u Bijeljini 26. VII 1921.)

63 Zlatko Snajder roden je 1903. u Obrežu, srez Zemun. Kao učenik VI razreda gimnazije stupio je u terorističku grupu Crvene pravde početkom 1921. godine.

58 Marijan Stilinović, drug Z. Snajdera, roden je u Sv. Nedelji kod Samobora. Kao učenik tehničke škole sa Z. Snajderom i J. Mišićem bio je član jedne grupe Crvene pravde 1921. godine.

54 Izjava R. Colakovića objavljena u knjizi D. Markovića i Lj. Ristovića, n. d., 47; R. C o l a k o v i ć , n. d., 156.

66 A—IHRP, policijski karton Kovačević Zavera Stjepana.Be Vid. V. R a j č e v i ć, n. d., 47.57 Izjava Colakovića. ARPJ—Mg—II—2b/52; R. C o l a k o v i ć , n. d., 182.

INDIVIDUALNI TEROR 1921. — ^ g g

tili. Prema Volnerovom tvrđenju oni su 1921. godiine bili saradndci i pristaše ideja anarhističkog lista Akcion (Die Aktion).58

Bez obzira da li su organizatori ili pojeddni članovi Crvene pravde pripadali anarhističkom krilu radničkog pokreta, ostaje činjendca da su pristalice individualnog terora usvojile anarhistička sredstva borbe. О shvatanjima klasne borbe članova Crvene pravde moglo bi se svakako više reći da je sačuvan tekst Mandfesta ove organizacije. Kako je stvaranje terorističkih grupa bilo strogo konspirativno, organizatori i clanovi nastojali su dia u svome radu ne ostavljaju tragove koji bi mogli poslužiti policiji za otkrivanje terorističkih grupa.

Organizatori Crvene pravde oskudevali su u finansijskim sredstvima, tako da nisu mogli nabaviti štampariju, a sva sredstva koja su imali koristili su za nabavku pištolja, bombi i pripremanje atentata. Dogovori о atentatima voddli su se u okviru grupa i clanovi jedne grupe po pravilu nisu znali za delatnost drugih grupa. Poruke su bile usmene ili su se clanovi grupa u doprsivanju služili samo njima poznatim šiframa. Do prvih informacija о postojanju ove organizacije i njenim namerama policija je došla iznenada početkom aprila 1921. godine.

Otac Zlatka Snajdera prijavio je policiji 11. aprila 1921. goddne da mu je sin sa jednim drugom nestao od kuće. Policija je u Zagrebu povela istragu i uhapsila je učenika Veljka Kauzlarića, školskog druga Zlatka Snajdera. Pošto je V. Kauzlarić izjavio da Zlatko Snajder sta- nuje kod Janka Mišića, studenta Eksportne akademije i bankarskog činovnika, policija je izvršila pretres u njegovom stanu. Pored Zlatka Snajdera, koji je bio prijavljen pod konspirativnim imenom Đura Radosavljević, policija je u stanu pronašla korespondienciju izmedu Zlatka Snajdera i Marijana Stilinovića, tri revolvera i dve bombe. Kod Marijana Stilinovića pronaden je zatim notes sa hemijskim formulama za spravljanje jakih eksp^ziva i izvesna količina plakata namenjenih pripadnicima Radićeve stranke u kojima su se seljaci pozivali da od'govore na beli teror ministra Milorada Draškovića.

Policija je ceo mesec dana vodila istragu i došla do zaključka da je u Zagrebu posle Obznane ilegalno radio Klub kcmunističke sred- njoškolske omladine, da je zamisao organizatora toga kluba, Zlatka Snajdera, bila da se izvrši atentat na Milorada Draškovića, zbog toga što je smatran glavnim inicijatorom Obznane. Policija je dal je kon- statovala da se sa predlogom Zlatka Snajdera saglasio Marijan Sti- linović i da je sa njihovim dogovorom bio sporazuman Janko Mišić. Na osnovu rezultata istrage došlo je do sudskog procesa 27. maja 1921. goddne pred zagrebačkim Srubenim stolom.

Na sudskom procesu koji je trajao do 31. maja 1921. godine Janko Mišić je priznao da je član komunističke omladine i da mu je Cver- ger (Ervin) dao 12.000 kruna za organizovanje propagandne aktivnosti Skoja posle Obznane. Za otkriveno oružje izjavio je da je neispravno i da ga je kao takvo kupio od jednog vojnika. Izjavio je, dal je, da jeо nameri da se ubije Drašković priznao na policiji samo zato što mu je obećano da će posle te izjave biti pušten na slobodu. Za Zlatka Snajdera izjavio je da se nalazio u njegovom stanu zato što se nije slagao sa svojim roditeljima.

68 Usmena izjava Milana Volnera data 10. V 1963. godine u Zagrebu. Prilikom razgovora Volner je imao i jedan primerak lista Die Aktion za koji je tvrdio da su ga Snajder i Mišić redovno primali 1921. godine.


Prema pisanju Политике Zlatko Šnajder je na sudu izjavio: „Bio sam pristalica terora, jer mi je bilo krivo što se proletarijat stav- lja van zakona. Zato sam i odobravao svojim drugovima nasilan na- čin borbe protiv režima. I bio sam zato da silu treba suzbiti silom. Atentat je, kako sam čuo, trebalo izvesti odmah a ne posle četiri meseca.“59 Z. Snajderu je takode uspelo da pred sudom skine sa sebe svaku odgovornost za pripremanje atentata na ministra unutrašnjih poslova M. Draškovića.

I treći optuženi na tome procesu, M. Stilinović, porekao je svoje izjave pred islednicima odibijajući svaku krivicu u vezi sa pripremom atentata na Draškovića. Stilinović je na sudu samo priznao da se u stanu J. Mišića često raspravljalo о Obznani, ali da on nije bio za terorističku akciju. Za oružje koje je predao Janku Mišiću rekao je da ga je kupio od nekog Manojlovića u zagrebačkoj kafani „Bristol“. Za svesku sa hemijskim formulama izjavio je da se to školski zadaci iz hemije. Odgovornost za plakate koje su nadene u njegovom stanu prebacio je na Z. Snajdera, ali izgleda da sud iz tih plataka nije došao cb zaključka da one pozivaju na atentate. Tako je sudska rasprava po optužbi za pripremanje atentata na Milorada Draškovića završena 31. maja 1921. godine. Presuda je doneta 4. juna 1921. godine, i to u korist optužendh. Tako je beogradska Политика 5. jyHa 1921. godine objavila:

„Usled nedostatka dokaza od svih optuženih kažnjen je samo na mesec dana zatvora komunista Snajder i to ne za atentat već za lažnu pri- javu policiji. Ostali optuženi oslobodeni su jer se nije moglo dokazati da su oni zaista spremali atentat.“80

U istražnom postupku i na sudu članovi Crvene pravde uspeli su da sakriju svoje veze i ograniče provalu samo na jednu grupu. Šta- više, optuženim članovima organizacije pošlo je za rukom da na sudu dokažu da se о organizaciji atentata uopšte nisu dogovarali. Tako policija, iako je imala u rukama članove organizacije i očigledme dokazeо njihovim namerama, nije uspela da otkrije mrežu organizacije Cr-

50 Политика 27. V 1921, 2. Загребачке комунисте.Svi podaci о otkrivanju grupe i njenom sudenju izneti su prema izvešta-

jima objavljenim u Политици pod nazivom Загребачке комунисте. Vid.: Политика, Београд 27. V 1921; 28. V 1921; 29. V 1921; 1. VI 1921. i 5. VI 1921.

Sudsko-istražni m aterijal sačuvan je, ali na žalost, i pored svih nastoja- nja, nismo mogli da ga dobijemo na korišćenje. Prema obaveštenjima koja imamo, materijal iz sudske arhive bio je prenet u Istorijski arhiv CK SK Hrvat- ske, odnosno Institut za historiju i’adničkog pokreta u Zagrebu, odatle je na- vodno vraćen u fond Sudbenog stola koji se čuva u Državnoj arhivi SR Hrvat- ske. Naši napori da u Zagrebu dođemo do tog arhivskog m aterijala nisu, na žalost, urodili plodom.

Prema usmenoj izjavi M. Volnera (od 10. V 1963. godine) u vezi sa otkrivanjem ove grupe došlo je i do hapšenja rukovodilaca Skoja u Zagrebu Stje- pana (Stefeka) Cvijića, E. Cvergera, M. Volnera i Koncira. Međutim, policija nije uspela da ovu grupu članova Skoja izvede pred sud.

00 U toku istrage policija je vršila razna hapšenja među skojevcima. Ко je sve bio hapšen i saslušavan, ne može se utvrditi. Već spomenuti policijski karton S. Kovačevića pruža podatak da je on povodom pokušaja atentata pre- dan od strane policije zagrebačkom Sudbenom stolu, ali da je odlukom suda od 21. V 1921. godine osloboden i postupak protiv njega obustavljen.

Sa Stjepanom Kovačevićem odlukom suda bio je pušten i V. Kauzlarić, uhapšen 11. IV 1921. godine. Veljko Kauzlarić je roden 1902. godine u Novom Vinodolu i kao komunist hapšen je ponovo 1921. u avgustu mesecu, zatim 25. IX 1925, 2. IV 1941 (pusten 15. IV 1941) i poslednji put uhapšen je 15. VII

INDIVIDUALNI TEROR 1921. — 4 7 I

vene pravde. Moguće je da su policljski organi, iz želje da u poku- šaj atentata uvuku Komunističku parti ju, istragu usmerili u pravcu otkrivamja ilegalnih organizacija Skoja i hapšenja rukovodilaca Skoja u Zagrebu, koji u to vreme, po svemu sudeci, nisu imali pojma о de- latnosti Crvene pravde i organize van ju atentata. Policija tako nije uspela da optuži Stjepana Cvijića, Ervina Cvergera i druge skojevske rukovodioce za atentat, te je propao pokušaj policije da se u proces preko Skoja uvuče i rukovodstvo KPJ.

Hapšenja skojevaca u aprilu i maju 1921. godine ipak su dovela do obustave štampanja ilegalnih letaka Skoja i Partije, odinosno da- ljeg objavljivanja Komunista i Vesnika Komunističke omladine. Time je, u stvari, bila zaustavljena aktivnost ilegalnih organizacija Skoja u Zagrebu, ко je su se održavale rasturanjem ilegalnog propagandnog komunističkog materijala.

Prema izjavi R. Colakovića, čim je J. Mišić bio uhapšen njega je u Izvršncm kcmitetu Crvene pravde zamenio D. Lopandic.01 Po hap- šenju grupe J. Mišića Colaković se sav posvetio pripremanju bijeljinske grupe za atentat na M. Draškovića. Pošto se Rudolf Hercigo- nja složio sa planom R. Coiakovića, poslato je pismo N. Petroviću i D. Lopandiću da se 25. aprila 1921. godine sastanu u Sidiu sa Colako- vićem. Colaković je na sastanku u Sidu predao Petroviću jedan revolver, nešto novaca za put i lozinku za povezivanje sa beogradskom terorističkom grupom. Javka u Beogradai bio je Nebojša Marinković02, a Colaković je njegovu adresu i lozinku „Veselo je u tom Beogradu — kao i celoj Jugoslaviji“, dobio od Rudolfa Hercigonje.63

Bijeljinska grupa kremula je za Beograd u dva dela. D. Lopanddć i N. Petrović putovali su vozom preko Sida, a Ivanović i Alijagić išli su za Beograd brodom. Petrović i Lopandić stigli su u Beograd 28. aprila a Ivanović i Alijagić d)an kasnije. Nikola Petrović se 29. aprila 1921. godine povezao sa Nebojšom Marinkovićem, koji im je pred'ložio da30. aprila 1921. godine prilikom sprovoda generala Jovanovića izvedu atentat bombama na regenta, koji će sahrani svakako prisustvovati. Petrović je to cdbio sa motivacijom da su oni došli da izvrše atentat na određene mindstre, i to revo]verima. Marinković je rekao da nje- gova grupa nema revolvera i odmah ih je poveo da im pokaže kuću u kojoj je stanovao Drašković. Sa Marinkovićem je za sutradan zakazan sastanak u hotelu „Bosna“. Pošto su stigli Ivanović i Alijagić, grupa je raspolagala sa tri revolvera. Petrović i Lopandic imali su svoje a Alijagiću su dali revolver koji su dobili od Co’akovića u Sidu. Pošto su se na sastanku grupe 30. aprila dogovorili da atentat izvrše Petrović i Alijagić, složili su se da Lopandić i Ivanović promene stan kako ih policija u slučaju atentata ne bi uhapsila.1941. za vreme tzv. NDH, kad mu se gubi svaki trag u policijskom kartonu. (A—IHRPZ, policijski karton Kauzlarić Aleksandra Veljka.)

01 ARPJ, Mg—II—26/52.62 Nebojša Marinković bio je student filozofije u Beogradu. Pripadao je

Klubu studenata komunista i 1920. godine bio je izabran u upravu „Pobra- tim stva“ na komunističkoj listi Dobre Stefanovića. Bio je poznat kao aktivist komunističkog omladinskog pokreta i kao takav sprijateljio se sa Vatroslavom (Slavkom) Cihlarom, koji je prilikom boravka u Beogradu navraćao u njegov stan (Baba Višnjina 66). N. Marinković je bio rodeni brat mehaničara Mladena Marinkovića, člana beocradske terorističke grupe. (Akt Odeljenja opšte policije uprave grada Beograda pov. br. 1551 od 30. jula 1921. godine — dokumenat u dosijeu sudski proces Čolaković i dr.)

03 Saslušanje Nikole Petrovića od 4. VIII 1921. (Dokumenat u dosijeu sudski proces Čolaković i dr. A—IHRPZ.)


Na sprovod generala Jovanovića otišli su samo Petrović i Ali- jagić sa namerom da izvrše atentale. Prema dogovoru u Sidu sa Co- lakovićem, trebalo je pucati na Nikolu Pašića, Svetozara Pribićevića ili na ministra Kukovca.64 Na sprovođiu, medutim, nije bilo moguće pucati, pa je atentat odložen za nedelju — na pravoslavni Uskrs, kada su se clanovi vlade očekivali na bogosluženje u crkvi. Kako ni 1. maja atentatorima nije pošlo za rukcm da izvrše svoju nameru a nestalo im je novaca, odlučeno je da Alijagić otputuje u Zagreb do Čolako- vića.65

Uveče 3. maja 1921. godine održavana je zabava Demokratske stranke u zgradii Kolarčevog univerziteta. Tu priliku iskoristio je Nikola Petrović i sačekao Milorada Draškovića na izlazu sa zabave. Iz neposredne blizine potegao je na njega revolverom, ali pistolj ndje opilao. Nikola Petrović je iskoristio zabunu i uspeo da pobegne. Uz put je bacio ogrtač, kaput i revolver i u toku noći sklonio se kod svoga prijatelja Riste Miloševića.66

Posle neuspelog atentata pretila je opasnost da grupa bude ot- krivena pa su svi s nestrpljenjem očekivali dolazak Alijagića iz Za- greba. Kada se Alijagić vratio 4. maja 1921. godine sa oko 300 dinara novca koje je dobio od' Colakovića i saznao za Petrovićev pokušaj atentata, odilučeno je da grupa napusti Beograd kako ne bi bila ot- krivena. Sudenje u Zagrebu i pokušaj atentata u Beogradu policija je ozbiljno shvatila. Policijski organi počeli su da tragaju za ilegalnim organizacijama terorista koje su oni po pravilu identifikovali sa komunistima. Izgleda da je policija juna meseca došla do izvesnih nesigurnih informacija о delovanju terorističkih grupa. Na osnovu tih informacija Ministarstvo unutrašnjih poslova uputilo je 24. juna 1921. godine dopis zemaljskoj vladi u Sarajevu u kome se kaže:

„Ministarsltvo je izvešteno, da su komuniste počele organizovati „Natrojke“ t.j. organizacije od po tri člana. „Natrojke“ se organizuju na sledeći način: organizacija potiče odozgo iz centrale od tri lica, a svako od njih dužno je organizovati nova tri člana (ustvari dva), od kojih opet svako posebice organizuje trojicu i td.., pa tako svaka grupa zna samo za jedno od dotične grupe. Ove se organizacije provode kako u Beogradu tako i u unutrašnjosti zemlje. Dostavlja je radi znanja kao i s molbom,

84 Podaci prema optužnici br. I 5077—1921. Stola sedmorice u Zagrebu — saslušanje N. Petrovića od 12. VIII 1921. godine.

Prema optužnici Steva Ivanović je priznao da je bilo dogovoreno da N. Petrović izvrši atentat na Nikolu Pašića, A. Alijagić na M. Draškovića, D. Lo- pandić na Sv. Pribićevića a S. Ivanović na ministra Kukovca. Petrović je bio zadužen da obezbedi dovoljan broj revolvera za ove atentate. (A—IHRPZ, Sud- ski proces Colakoviću i dr.)

015 N. Petrović je od svoga prijatelja Riste Miloševića pozajmio 50 dinara, ali to nije bilo dovoljno za duži boravak grupe u Beogradu. (Prema izjavi N. Petrovića na saslušanju od 8. VII 1921, Sudski proces Colakoviću i dr.)

60 Na saslušanju 18. VIII 1921. N. Petrović je za Draškovića izjavio: „Htio sam da ubijem, ali je revolver zatajio. Ubit sam ga htio zato, jer je inspirator .Obznane’.“ (A—IHRPZ, Sudski proces Colakovića i dr.)

Taj atentat kod „Kolarca“ različito je tumačen u buržoaskoj štampi .Stra- načka opozicija čak je nastojala da ismeje Draškovića da je iz politićkih ra- zloga sam inscenirao tobožnji atentat. Na procesu u Zagrebu pročitan je iskaz Ljube Davidovića koji je kod „Kolarca“ bio u neposrednoj blizini dogadaja. Petrović je priznao svedočenje Lj. Davidovića da je na povike Draškovića „ovaj puca držite ga“ — dobacio „da pucam“.


da o prednjem izvestite sve područne vlasti i pozovete ih, da svoja sa- znanja i opažanja po ovoj stvari dostavljaju odmah svojim pretpostavlje- nim vlastima, koje će opet te izveštaje čim ih prime slati ovamo.“07

Organizations princip ilegalnih trojki о kome se govori u policijskom dokumentu ne može se u potpunosti primeniti na grupe Crvene pravde. Ako bismo pokušali da primenimo policijsku shemu Rudolf Hercigonja, Rodoljub Colaković i Janko Mišić mogli bi da pred- stavljaju prvu trojku. Formalno posmatrano, Janko Mišić, Zlatko Snaj- der i Mari j an Stilinović bili bi druga trojka. Treća bi trojica u tom slu- čaju mogli da budu Rodoljub Colaković, Dimitrije Lopandić i Nikola Petrović. Ako bismo dalje nastavili mogli bismo da pretpostavimo da su sledeću trojku predstavljali Dimitrije Lopandić, Alija Alijagić i Steva Ivanović (bijeljinska grupa). Moguća je u tom slučaju i pretpostavka da su narednu trojku sačinjavali Zlatko Šnajder, Veljko Kauzlarić i Stjepan Kovačević. Ovu moguću strukturu organizacije Crvene pravde narušava činjenica da je bijeljinska grupa imala četiri člana sa Petro- vićem koji je živeo u Sidu, a da je sa njom bio povezan i peti član Rodoljub Colaković. Da policijska shema nije govorila о Crvenoj pravdi, pokazuje i činjenica da su sa bijeljinskom grupom bila pove- zana dva člana Izvršnog komiteta Crvene pravde (Colaković i Lo- pandić).

Izvomi materijal о Crvenoj pravdi, naročito izjave učesnika, opo- vrgavaju mogućnost da su članovi grupa imali zadatak da dalje šire organizaciju. Prema onome što se zasad zna, među članovima Crvene pravde bilo je govora о potrebi stvaranja tih grupa po celoj Jugoslaviji, ali ta ideja ndje bila prihvaćena, tako da sem u Bijeljini nije poznato da je Crvena pravda imala svoje grupe u drugim mestima u Jugoslaviji. Štaviše, moguća je pretpostavka da je posle otkrivanja grupe Janka Mišića atentat na Draškovića trebalo da izvedie ne bijeljinska grupa, već trojka Colaković, Lopandić i Petrović. U torn smislu u is- trazi (što je ušlo i u optužnicu) govorio je i Alija Alijagic.68 Vrlo je

87 ASRBiH, Zem. vl., 14120/1921, Akt Ministarstva unutrašnjih dela, Ode- ljenja javne bezbednosti, pov. J.B.Br. 7348 od 24. juna 1921. godine.

08 U optužnici protiv Colakovića i drugova opisuje se susret Čolakovićai Alijagića 3. m aja 1921. godine u Zagrebu, kada je Alijagić izvestio о radu u Beogradu. О tome susretu Alijagića u optužnici se kaže: „Tu je Čolakovića izvijestio о stvari, kojemu nije bilo pravo što su sva četvorica u Beogradu, jer da je on to naložio samo Petroviću. Sa Čolakovićem se dogovorio, da imaju samo on i Lopandić otići u Beograd, a druga dvojica da imaju otputovati. . . “ Na sastanku bijeljinske grupe u Beogradu (4. maja na Kalemegdanu) po povratku Alijagića iz Zagreba, promenjena je odluka zbog neuspelog pokušaja atentata od strane Petrovića.

Sećanja R. Čolakovića potvrduju da je N. Petrović na svoju ruku poveo veći broj ljudi za Beograd. О sastanku sa Petrovićem u Šidu (25. IV 1921) Čo- laković piše sledeće:

„ . . . Prenio sam Petroviću sve što sam se bio dogovorio s Hercigonjom i objasnio mu kako će naći Nebojšu Marinkovića. Opomenuo sam ga da onaj ко bude išao u Beograd ne govori Marinkoviću о organizaciji u Bijeljini, a još manje da pominje imena njenih članova. Ко će ići, neka se oni u Bijeljini dogovore; na koga će izvršiti atentat, neka odluče u eBogradu, ali bi najbolje bilo na Draškovića.

Petrović je predložio da u Beograd ide cijela bijeljinska grupa i da po- kuša da u isto vrijeme izvrši nekoliko atentata — na Pašića, Pribićevića, Dra- škovića i Kukovca, ministra rada. Ubjeđivao sam Petrovića da je dovoljno da u Beograd putuje samo jedan od njih i izvrši atentat uz pomoć beogradske grupe. Izvršiti u isto vrijeme nekoliko atentata neće biti moguće, jer se mi- nistri, alarm irani hapšenjem u Zagrebu, još bolje čuvaju. Cinilo mi se da sam


verovatno da se posle hapšenja Mišićeve grupe nije vise radilo na daljem širenju organizacije, nego se nastojalo da se zamisao о atentatu ispuni što pre, kako eventualnim otkrivanjem organizacije ideja0 atentatu ne bi propala. Moguće je da se atentatom ili pokušajem atentata u Beogradu na ministra Darškovića (uoči suđenja Mišićevoj grupi) želelo da se olakša optuženima time što bi se pokazalo da je atentat na Draškovića spremao neko drugi.

Mimo policijskog dokumenta očigledno je da su 1921. godine osim Crvene pravde delovale i druge terorističke grupe. U kojoj meri1 u kakvoj vezi su te grupe bile sa ilegalnim organizacijama KPJ, odnosno da li su pojedini članovi i rukovodioci KPJ na svoju ruku pomagali terorističku aktivnost svojih doskorašnjih partijskih istomi- sljendka, stvar je za specijalno istraživanje i posebno naučno razma- tranje.

Kao jed'an odi organdzatora Crvene pravde Rodoljub Colaković smatra da su partijski rukovodioci u Zagrebu Đuka Cvijić, Sima Mi- ljuš, Kamilo Horvatin i August Cesarec znali, pomagali i odobravali rad na organizaciji teroostičkih grupa.60 О terorističkim grupama stvorenim iz redova revoltiranih a ideološki nezrelih komunista svakako je znao Rudolf Hercigonja. Dokumentacija koja nam je bila do- stupna otkriva nam samo toliko da je veza Crvene pravde sa pristalicama individualnog terora u Beogradu bio Nebojša Marinković.70

Pojedini članovi Crvene pravde, pored rada na organizaciji atentata, bavili su se i ilegalnim radom Skoja. Janko Mišić je od skojevskog rukovodstva dobio i 12.000 kruna za podmirivanje troškova u ilegalnom radu. Šnajder, Mišić i Stilinović rasturali su ilegalne letke a verovatno i ostali propagandni materijal Skoja i Partije. Uoei 1. maja 1921. godine Ognjan Prica je povezao R. Colakovića sa jednom ilegalnom gnipom (ćelijom) komunista u kojoj je radio i Stjepan — Stefek Cvijić, jedan od rukovodilaca Skoja u Zagrebu. Na obaveštenja Og- njana Price о ilegalnim organizacijama KPJ, R. Colaković kaže sle- deće: „Odgovorio sam Prici da, kao što zna, učestvujem u radu koji je strogo ilegalan, pa ako to nije smetnja, vrlo rado ću pristupiti ne- koj ćeliji, jer želim tešnji kontakt sa zagrebačkim komunistima, s ljudima koji su ma na koji način aktivni. Prica je mislio da će se i onako sve što snuju teroristi rasplinuti u pričanju, ogorčenje će proći, i onda ćemo svi hladmije, trezvenije potražiti odgovarajuće oblike borbe.‘m Otvoreno je pitanje da И su rukovodioci Skoja u Zagrebu znali za uče- šće Janka Mišića u pripremanju atentata. U svakom slučaju, skojevsko i partijsko rukovodstvo u Zagrebu moralo je da oseti tendenciju ka inddvidualnim akcijama jednog dela članova Skoja. Ta tendencija posle Obznane nije bila nova. Skojevsko i partijsko rukovodstvo je u toku 1920. godine moralo da uloži dosta truda da slomi otpor Rudolf a

ga ubijedio. Predao sam mu i’evolver i nešto novaca za putni trošak i boravak u Beogradu za onoga koji bude određen.“ (R. C o l a k o v i ć , n. d., 172).

08 Prema usmenoj izjavi R. Čolakovića u razgovoru s autorom od 9. XII 1963. godine.

70 Naši napori da dodemo do policijsko-sudskih i partijskih dokumenata Đ. Cvijića, K. Horvatina, S. Miljuša, A. Cesarca i R. Hercigonje nisu urodili plodom. Poznato nam je jedino da se arhivska ostavština i nešto dokumentacije о političkoj aktivnosti A. Cesarca nalazi u Institutu za historiju radničkog pokreta u Zagrebu. Na žalost, taj m aterijal nije dostupan istraživačima van Instituta.

71 R. C o l a k o v i ć , n. d., 169.


Hercigonje i privoli ga da obustavi akciju protiv rukovodstva Skoja i odluka kongresa.

Posle Obznane rukovodioci Skoja i sami su bili revoltirani opor- tunlstičkim držanjem Partije. To je naročito bilo izraženo kod rukovodilaca Skoja u Zagrebu, koji su terali oblasno rukovodertvo Partije na akciju. Skojevci su uglavnom i stvarali ilegalnu organizaciju u Zagrebu u prvim mesecima 1921. godine. Nije nemoguće da su pojedini rukovodioci Skoja i lično pripadali ili osnivali teorističke grupe sa potajnom nadom da bi beli teror posle jednog političkog atentata pri- nudio KPJ da povede revolucionamu borbu.

Za sve vreme postojanja Skoja u legalnom periodu rukovodioci komunističke omladine su opravdano ili neopravdano zamerili partijskom rukovodstvu za nerevolucionarno vodenje Partije. Od Komuni- stičke omladdnske internacionale potencirana želja da komunistička omladdna treba da bude nosilac revolucionamih akcija u komunistič- kom pokretu (pogotovu ako Parti ja nije u stanju da to čini) mogla je da ohrabri pojedine rukovodioce i aktiviste Skoja da u smislu zaoštra- vanja klasne borbe preduzimanju i samovoljne individualne akcije. Naravno da se u tom slučaju nije više radilo о pogrešnom avangardi- stičkom shvatanju uloge komunističke omladine u Jugoslaviji, već о oportunističkom prihvatanju anarhističkih sredstava borbe. Ako je avangarddstički duh Skoja bio povod za prihvatanje anarhizma od strane pojedinih skojevaca, uzrok ove pojave bio je u političkoj i ide- ološkoj nesposobnosti pokreta da revolucionarnim akcijama uputi omladinu na klasnu borbu proletarijata.

Nezadovoljstvo diržanjem Partije i njenog rukovodstva posle Obznane prelazilo je u revolt i kod svih onih članova Partije koji su bili ubedeni da je situacija za revoluciju u Jugoslaviji zrela. Takvih čla- nova Partije bilo je dosta medu bivšim učesnicima oktobarske i ma- darske revolucije, koji su i posle Kongresa ujedinjenja SRPJ (k) nastojali da se okupljaju oko članova partijske grupe pelagićevaca. Posle Kongresa ujedinjenja u Beogradiu predstavndci pelagićevaca odr- žali su ilegalnu konferenciju 26. juna 1919. goddne u Novom Sadu. Na konferenciji u kući Šimona Palinkaša bilo je oko 40 delegata iz raznih krajeva Jugoslavije. Konferencija je rešavala о stvaranju ilegalnih komunističkih organizacija na celoj teritoriji Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Uz postojanje legalne SRPJ (k) ilegalna partijska organizacija, formirana na principu dobro naoružanih trojki, petorki i ćelija, trebalo je da posluži za zaštitu stečenih prava radničke klasei kao osnova za stvaranje oružandh odreda u slučaju revolucije u Jugoslaviji.72

Već na toj konferenciji u Novom Sadu Nikola Kovačević je (prema pisanju Milina) nabacio Simi, Miljušu ideju о atentatu na regenta Aleksandra. U toku leta 1919. godine došlo je, medutim, do velikog hapšenja komunističkih i sindikalnih funkdonera, naročito u Vojvodina gde je samo u Velikom Bečkereku bilo uhapšeno 40 a u Novom Sadu 30 komunista. Novosadsko-bečkerečka grupa u kojoj je bilo najviše aktivista grupe pelagićevaca izvedena je bila na sud i 23. novembra 1919. godine zbog saradnje sa madarskim revolucionarima osudeni su na po šest goddna robije: Aleksandar Jablonski (A. Jä- blänszky), Nikola Kovačević, M. Vič (Vies), A. Mihajlović i Sava Mar-

72 Na osnovu dosad poznatih izvora о radu ove grupe pelagićevaca pisao je Jb. М и л и н , n. d.


ković, dok su svi ostali uhapšeni i suđeni komundsti pušteni na slobodu. Kako je u Zagrebu, Beogradu i po celoj zemFji pohapšen u isto vreme znatan broj pelagićevaca u vezi sa Dijamanštajnovom aferom, izgleda da je ilegalna organizacija pelagićevaca bila za izvesno vreme onemogućena u svom radu. Ilegalna aktivnost pelagićevaca ojačala je tek u vreme predizbome kampanje za izbor poslanika Ustavo- tvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.73

Ilegalna aktivncst komunisticke grupe pelagićevaca u periodu legalnog postojanja Partije još uvek nije dovoljno rasvetljena. Та aktivnost svakako prelazi okvire ovoga rada i na nju se ukazuje samo zbog toga što se u krugu bivših pelagićevaca rodila ideja о organizovanju političkih atentata.

3. Atentati

Ni posle odobravanja Obznane od strane Ustavotvome skupštine rukovodstvo KPJ nije bilo svesno da se u Parlamentu neće moci izdejstvovati odluka о povlačenju zabrane legalnog rada KPJ i klasnih sinddkata. U Ustavotvornoj skupštini još uvek se nalazilo 59 komu- nističkih pcslandka i rukovodstvo Partije nadalo se da će uz pomoć ili podiršku gradanskoj opoziciji uspeti da obezbedi donošenje demokratskog ustava. Zato komunistički poslanici nisu ni dali Skupštini svoj predlog Ustava. Poglede komunista na ustavno pitanje poslanici su iz- nosili u skupštdnskom Ustavnom odboru i prilikom diskusija о Nacrtu ustava na plenamim sednicama Skupštine.

Izlaganja komunista u Ustavu oslanjala su se na Program KPJ usvojen na Kongresu Partije u Vukovaru 1920. godine. U skupštinskim diskusijama oko Ustava od strane komunista predlagala se: ekspropri- jacija sredstava za proizvodnju uključujući i oduzimanje velikih po- seda, agrama reforma, socijalizacija proizvodai'je, trgovine, zdirav- stvene službe, zatim se govorilo о potrebi odvajanja crkve odi države, ukidanju diržavnih ugovora i zavođenju narodne vojske. Diskusija oko Ustava služila je pojedinim komunističkim poslanicima za to da javno propagiraju ideje zabranjene Komunističke partije. To je najbolje izrazio komunistički poslanik Zivota Milojković kada je rekao:

„ . ..

Documents

Pojava individualnog terora kod mladih jugoslovenskih ... · 4 Uoči izbora za Ustavotvornu skupštinu, početkom novembra 1920. godine, Ministarstvo unutrašnjih dela uputilo je