Po l A n d e r s o n : VU L K A N O V O G A N J · posle šest meseci rada, često nije bio dovoljan da se oporave napeti živci. Ljudi su veoma često tražili zamenu sa Zemlje,

Pol Anderson: VULKANOV OGANJBUDNA

INPUT: RV (SOL) 57932100 + 150. RA 3,33. DEC 7,05. DR/DT 5,42.D2R/DT2 3,51 - 2,86. 7,90... "Zdravo, kako si Kiti. Je li sve u redu?" "Okej, šefe. Paljenje za dva minuta. Vi?" "Uskoro silazim. Zvaću te opet kroz jedan sat. Srećan ti put." "Srećan nam put oboma, šefe." INPUT: BB TEMP 522. EM SPEC DIST... Merkur je mali, u čvrstom stanju, masa mu je uvučena sama u sebe,poput džinovske čaše (gvožđe, nikl, silikati...), danju usijan, noćuzaleđen dok se ja ljuljam unaokolo na svojim manevarskim krilcima.Oklop mi zrači od usijanja, jer je njegova osunčana strana potpunobeloužarena od svetlosti. Solarni vetar zviždi i zavija. Ovde nemaključanja u kotlu od promenljivih magnetnih polja, niti, pak, postojimeđuigra sila teže, kao na Jupiteru, nema ni hitrog kruženja satelitakao na Saturnu. Ali ućutkaj banku podataka, sada, na ovom novomzadatku. Ne prizivaj Vandinog duha - još nije vreme. IZRAČUNATI VEKTORE POTISNE EKSPLOZIJE SVI SISTEMI SPREMNI ZA POLAZAK

Na bazi Kaloris nikada nije bilo dovoljno osoblja. Uprkos visokoj plati,malo tehničara je pristajalo da tu radi; bila je to pusta a ponekad iopasna granična postaja, u kojoj se oprema stalno kvarila a da seretko znalo iz kojih razloga. Odmor od šest meseci, koji bi usledioposle šest meseci rada, često nije bio dovoljan da se oporave napetiživci. Ljudi su veoma često tražili zamenu sa Zemlje, a to je značiloda iskusnog osoblja nikada nije bilo dovoljno, što je samo po sebiusložnjavalo probleme. Naučnici, zbog kojih je baza i postojala, bilisu u boljem položaju, mogli su da načine bezbroj novih otkrića, takoda su se neki vraćali i više puta, a jedna grupa je praktično pravilasebi karijeru na Merkuru. Ali i oni su se premarali kad bi boravili naplaneti. Tako se dogodilo da je samo jedna jedina osoba imala vremena dapozdravi pridošlicu - legendarnog velikana. Bila je to Elen Lindejl. Ne

računajući, naravno, čoveka na kontrolnom tornju i vozača koji ćedovesti putnika u bazu. Sama-samcita u prostoriji za dnevni boravak, ona isključifluorescentna svetla i pusti da joj se oči ispune slikom pejzaža. Tajprivid se prostirao naviše, od poda do zenita, kao da stoji na površinikoja je bar stotinu metara iznad nje. Noć se bližila kraju. Mnoštvozvezda blistalo je poput ledenih kristala, Zemlja je sijala poput safira,nedaleko od Mlečnog puta; učini joj se da kraj nje vidi i Mesec, nalikna zlatni atom. Ali na istoku, iznad linije obzorja, avetinjski senadnosilo svetlo zodijaka, a Sunčeva korona se pela za njim.Sedefasti odsjaj prosipao se po pejzažu koji se talasao ispod vrhaplanine u obliku pukotina, kratera, stenja, provalija, mračnih iprašnjavih kamenih basena, sve dok iznenada ne bi utonuo izvannjenog vidnog polja. Toplota vazduha koji se širio oko nje,ispunjenog mirisima cveća, još više je doprinosila utisku hladnoćekoji je ostavljao taj prizor. Kroz nekoliko sati učiniće ga još više nalikna usijanu peć. Regulus se uzdiže iznad strme litice i prelete preko slike sazvežđa.U niskoj orbiti, brod za snabdevanje kretao se veoma brzo. Pošto muje štitnik bio isturen prema Suncu, Lindejlova je mogla da vidi samopolovinu diska, čije bi je bleštanje sigurno zaslepilo da ga skenerinisu prigušivali. Pažnju joj privukoše dva manja nebrušena dijamantakoji su pratili brod. Jedan odlebde u stranu u trenutku kada je šatlkome je pripadao napuštao matični brod, spuštajući prema njojDžeremija Eša. Drugi je ostao da prati u stopu matični brod. Srcestade brže da joj udara. Iza onog štitnika nalazila se Kitivejk. Brod-izviđač se takođe odvoji, povećavajući ubrzanje pomoću svojihjonskih motora, čiji se čipkasti dimni trag rasplinjavao daleko izanjegove krme, i nestade u pravcu Vulkana. Ona opet uperi pogled kašatlu. Obrisi njegovog štitnika stali su da se rasplinjavaju dok jeulazio u Merkurovu senku. No, ubrzo je uspela da nazre sam brod, apotom i kontramasu i metalnu paukovu mrežu koja je sve to držalana okupu. U međuvremenu, Regulus prođe zenit i stade da sespušta, sve dok i njemu nije uspela da vidi trup, mnogo veći odizviđačkog broda, ali malen kao mrvica zbog ogromne udaljenosti,kako vuče za sobom krug kome nedostaje jedan odsečak i koji je, ustvari, bio udubljena strana njegovog vlastitog štitnika.

Šatl se spusti na pistu uklesanu u regolitne stene u podnožjuplanine. S mesta na kome je stajala izgledao je kao suncobran, ilikao kapica pečurke... U magnovenju se opet pretvorila u onobosonogo dete u šumarcima Kentakija i osetila kako joj se vlažna isveža zemlja probija između prstiju na nogama, dok su u šarenojhladovini pečurke, skupljene u grozdove, rasle na mahovinastimpanjevima i kos pevao u daljini... Vozilo naglo krenu i zađe ispodbroda, kao buba koja traži zaklon. U mašti je videla kako prijanjajupneumatski izlazni hodnici i kako Eš prolazi kroz njih. Vozilo se opetpojavi i nestade u prijemnoj komori. Opet je u mašti videla kako Ešizlazi, prelazi preko poda, ulazi u lift koji će ga dovesti na ovaj sprat. Vrata sale se otvoriše. On uđe. "Oh!" Trgnuvši se, iako ga je očekivala, ona opet upali svetla.Zvezde se povukoše u pozadinu. Senke nameštaja se opetpreobraziše u stolove i stolice, 3D ekran i zvučnike, sve to pomaloiskrzano i veoma staromodno. "Dobrodošli, kapetane Eš", reče ona."Ja sam Elen Lindejl. Velika mi je čast da se upoznam s Vama." Nije ju iznenadio što se približavao mekim, klizećim hodom čovekanaviklog na malu gravitaciju. Svakom je trebalo neko vreme da seprivikne na bilo koju silu teže, a on je više od godinu dana proveo naZemlji, pa zatim u uslovima povećanog pritiska na Regulusu. Ipak,tokom protekle tri decenije, putujući s kraja na kraj Sunčevogsistema, mora da je doživeo sva ubrzanja koja čovečiji organizammože da podnese. Iznenadilo ju je što je izgledao mnogo stariji negona slikama - visok, nezgrapan, duboko izbrazdanog lica nad koje senadnosila tršava seda kosa. Rukovao se s njom kratko i poslovno, pogled mu je bio potpunobezizrazan. "Drago mi je, doktore Lindejl." Zbog jedva primetnogbritanskog naglaska reči koje je izgovarao zvučale su još zvaničnije."Naravno, proučio sam Vaš dosadašnji rad. Ipak, moraćete dostatoga da mi objasnite za kratko vreme." Zastade. "A, bez sumnje, i jaVama." "Žao mi je što su svi ostali odsutni. I njima. Ali Sunce je počelo da seponaša veoma neobično i solarni istraživači moraju stalno da gadrže na oku, naučnici koji se bave našom planetom upravopripremaju ekspediciju na Severne Darmare, a uz to je i biohemijskareciklaža baš sada našla da dobije krčenje u crevima - ništa opasno,

ali mora odmah da se ispravi..." "Ne mari. Razumem." "Direktor Sandžo planira da ovoga noćnog bdenja održimo maliprijem. U međuvremenu pokazaću Vam gde ste smešteni, tako da semalo odmorite. I ako želite nešto za osveženje, ili bilo šta drugo štovam možemo obezbediti, molim Vas, samo recite." On odmahnu glavom. "Ništa, hvala Vam. Dajte samo da mi se prtljagdonese u sobu. A Vi i ja u međuvremenu da stupimo u vezu." Ona se prenerazi. "Šta?" "Čuli ste šta sam rekao", obrecnu se on. "Kitivejk leti ka Vulkanu.Susrešće se s njim za stotinu sati, ukoliko joj ne promenimo potisak.A o tome ne možemo odlučiti bez tačnih podataka, zar ne. Osimtoga, obećao sam joj da ću je pozvati što pre. Hajdemo, dakle,mlada damo, pokažite mi put."

INPUT: - FLUKS PROTONA 15,8. HELIJUM + 0,05. HELIJUM ++0,03 - "Kiti." "Prijem, šefe. Do sada sve u redu." Moj ogromni parabolični štitnik odbija kosmičke oluje na kojenailazim, dovodi ih u žižu i snažno odbacuje natrag, nalik na blistavokoplje. Energija prodire, ali samo do višestrukih slojevapolupovodničkih ćelija, iza reflektujuće površine; elektroni skaču usvojoj igri postojanja i nepostojanja, kvantne smrti i preobražaja; onošto dopire do mene pretežno je dugačke talasne dužine za koju samja potpuno providna, a sve što prodire biva raspršeno o oblinuštitnika, tako da samo malo čestica može da uopšte padne na mene.Ali i to malo je dovoljno da me donekle zagreje onim fotonima svogaspektra na koje odzvanjaju kristali u mom telu. U svojim senzorimaosećam drhtavicu, beležim je i odašiljem zajedno s ostalim podacimakoji pljušte po meni. Ali moje unutrašnje biće ostaje hladno, neremeti se osetljiva ravnoteža koja ga održava. Sunce postaje sve veće i menja ugao dok ja napredujem. Štitnik sepolako ljulja u svome ramu, da bi ostao između mene i uništenja. Nasuprotnoj strani takođe se kreće kontramasa; i zato se morajupromeniti vektori moga potiska, jer će u protivnom to dvoje da mepogode obrtnom silom koja će me u kovitlacu izbaciti iz kontrole. U

međuvremenu, Sunčev vetar, koji se odbija o moj štitnik, pravi dužnjegovih ivica male vrtloge koji mi ližu vretenasto telo. Planete i meseci u hladnim dubinama Sunčevog sistema nisu nikadaovako izgledali. Ali mi smo istraživači, moj šef i ja i naša memorijaVande. "Jesi li sigurna, Kiti? Opreznost je naša doktrina." "I sami znate da moram što brže da se probijem do Vulkana. To jemanje opasno nego da se zadržavam u ovim područjima." "Još nisi u njima. Dvaput proveri svoj interni monitor." Vremensko zaostajanje u našoj komunikaciji je 215 milisekundi, 216,217, 218... UKLJUČI IZRAČUNAJ NASTAVI

"Okej", prihvati Eš. "Toliko za sada." Okrenu prekidač na prijem-snimanje-neprestano, i zavali se u stolicu. U tmini prazne sobe zakomunikaciju odsev sa skenera treperio mu je po dubokoizbrazdanom licu poput zelene vatre. Lindejlova se nagnu u stolici. Koža joj je i dalje pomalo bridela odzaprepašćenja. "Vi ste... to... razgovarali s izviđačkim brodom?"upita. Nije se čulo, ali videla je kako mu se usne pokreću i stežu utrenucima kada je slušao ono - šta god da je bilo - što je dopiralokroz slušalice koje je sada skinuo s glave. A prstima je mnogo manjeprebirao po tastaturi nego što bi to ona uradila. Posmatrao ju je nekoliko trenutaka, ali ne onako kao drugi muškarci.Smatralo se da je lepa, na jedan pomalo koštunjavi i muškobanjastinačin, ali imala je osećanje da on gleda pravo u ono što je ležalo izasvega toga. U magnovenju se zapitala da li on zaista može da gavidi, ma šta to bilo. Džeremi Eš živeo je sam još od kako mu je ženaumrla, pre desetak godina; a još pre toga oboje su bili usamljani par,koji je dobrovoljno preduzimao izviđačke misije što su ih mesecimaodvajale od ostalih ljudi, a na Zemlji su se kretali samo u veomauskim društvenim krugovima. Vanda Eš je poginula na Neptunovommesecu, kada je otkazao jedan ventil za kiseonik, seti se Lindejlova,a njen udovac je potom odbio da uzme bilo koga za saputnika i naneki neverovatan način uspevao je da sam upravlja brodom Kitivejk.

Ne, pomisli Lindejlova, Džeremi Eš mnogo zna o kosmosu, aliveoma malo o ljudima. On najzad klimnu glavom. "Program obuhvata i nekolikoosobenosti", reče. "Govor je jedna od njih. Često je mnogo zgodnijetako nego pomoću digitalnog koda: brže, a u nekim slučajevima čak itačnije. Bez toga ne bih mogao ovako da upravljam njom." "Hm... ovaj... izvinite, nisam htela da budem nepristojno ljubopitljiva,ali... ovako razgovarati s mašinom, umesto sa drugim ljudskimbićem..." On prsnu u smeh. "Zaista. Stari vic. Usamljeni kosmonaut ne morada se brine ako počne da govori mašini, sem ako mu ona neodgovori." Slegnu ramenima. "Moji poslodavci to znaju i ne mare,dokle god dobro radim svoj posao, ali ja lično nalazim u tomerazloga da izbegavam publicitet. Uostalom, šta Vas navodi napomisao da nisam razgovarao s nekom drugom osobom?" "Tim kompjuterom!" uzviknu ona, iznova zaprepašćena. "Hardver je isto onoliko sposoban za obradu podataka koliko i bilošta na ovoj strani Taring-Laboratorija", podseti je on. "Štaviše, softverje osoben. Sadrži celokupno... iskustvo... nas dvoje." Razdražljivo:"Ali nemam ni vremena ni strpljenja da se s Vama preganjam o tomešta je to 'svest'. Moji metodi su takvi kakvi su, rezultati postignutipomoću njih govore sami za sebe, i kada je prvi put predložen ovajprojekat s Vulkanom, moje ime je bilo prvo na spisku. Prema tome,da prionemo na posao, Vi i ja, doktore Lindejl?" Ona ljutito zabaci glavu. Nadmeni gad, pomisli u sebi. Da je znala,tražila bi nekoga drugog. Valdez i Kiang s Albatrosa bili su čuveni;Ostrovski i Ronsar i dalje su upravljali Kormoranom na kome suprošli mimo Sunca krenuvši upravo iz ove baze, dok je ona bila još upelenama... Ne, nije znala, i zato je bila oduševljena kada joj jeSindikat ponudio usluge Kitivejk. "Pretpostavljam da ste dobili sva potrebna objašnjenja, kapetaneEš", reče ona. "Sam Bog zna koliko smo puta razmenili informacije.Složili smo se u pogledu karaktera ovoga poduhvata. Jedino što joštreba da uradite jeste da ga sprovedete, vratite svoj izvidnički brodna Regulus i da odete kući." "Dobro znate da nije sve ni blizu tako jednostavno, ni za čitavusvetlosnu godinu", oštro uzvrati on. "Da jeste, obična sonda bez

ljudske posade obavila bi posao - ali rezultati Vam ne bi biliinteresantni, zar ne? Preduzeli smo nešto jedinstveno. Moraćemo dadonosimo odluke, vrlo verovatno odluke od ključnog značaja, onakokako nam budu pristizale informacije... i to uz minimalno vremeprenosa od tri minuta. Moram li i dalje da Vam ponavljam očiglednestvari?" Ona se obuzda. Moraš biti strpljiva s njim, reče samoj sebi; on nijenavikao da saobraća s ljudima. I premda osobenjak, on je u pravu, dodade njen razum. Laserskomzraku potrebno je šest minuta da pređe rastojanje od Merkura doVulkana i natrag. Za tih šest minuta svašta može da se dogodi,imajući u vidu koliko se ništa ne zna o Vulkanu. I svakog zemaljskogdana asteroid će za izvesno kratko vreme zaći s one strane Sunca ibiće van našeg domašaja. U najboljem slučaju Kitivejk će veomateško moći da održava vezu sa svojim gospodarom. Gospodarom; ne, nemoj počinjati s antropomorfizacijama, nemoj daludiš. Kitivejk je samo jedan obični svemirski brod koji nosi u sebisenzore i kompjutere - i, po prvi put u svojim svemirskimputešestvijima, i nezgrapan štitnik protiv Sunca... "Naravno da ne morate, kapetane Eš", reče ona. "Moraćemo dasarađujemo od početka do kraja. Ja sam samo mislila da su unapreddetaljno razmotrene sve nepredviđene stvari koje se mogu zamisliti.""Razmatranje", odgovori on, "ne može da zameni stvarnost. Vidite,doktore Lindejl, Vi ste, pretpostavljam, planetolog koji veruje da senešto važno može saznati na Vulkanu, a ja sam operater izvidnikakoji vam šalje neobrađene podatke. Mi ne znamo kakvi će biti tipodaci - jer, u protivnom, ne bi imala smisla sva ova gimnastika? - imoraćemo da dajemo uputstva izvidniku onako kako budemostvarali predstavu o tome šta zapravo treba da tražimo." Ona poverova da on, u stvari, nije želeo da je uvredi obraćajući joj ses visine, već je samo pokušao da istakne nešto što se do sadanikada nije jasno ukazalo u njihovim raspravama, makar i samo zatošto je jedna ili druga strana smatrala da se to razume samo po sebi. On je, na izvestan način, nagradi za tu trpeljivost. "Ali mnogo višestvari stavljeno je na kocku", reče. "Čak i sam opstanak broda u timteškim i gotovo nepoznatim uslovima. Nabubao sam podatkenapamet najbolje što sam umeo, ali Vi... Vi i sav ovaj tim naučnika

ovde, Vi ste živeli s njima, iz meseca u mesec i iz godine u godinu.Potrebno nam je... izvesno razumevanje, sjedinjavanja umova, takoda ako nešto krene u lošem pravcu budemo odmah u stanju dasmislimo šta da se radi..." Iznenada raspali pesnicom po naslonu zaruke svoje stolice. "Grom i pakao! Lepo sam tražio da mi odobre daprovedem nekoliko nedelja na Merkuru da sve to dobro razradimopre nego što lansiramo Kitivejk, ali - vreme i novac... i svi takozauzeti..." Proguta nešto s mukom, a njoj iznenada pade na pamet da jeupravo progutao svoj ponos. "Trebalo bi bolje da se upoznamo", završi on jedva čujno, dok mu jepogled izbegavao njen. Njena oštrica stade da se topi. Ispruži ruku i uze njegovu. "O, da,svakako", reče. "Razumem Vas. Da počnemo time što ću Vampokazati svoju laboratoriju i ispričati šta mi ovde radimo. Ali kasnijećete Vi morati da podelite sebe sa svima nama, znate."

INPUT (navigacioni, interpretiran): Svemirski brod je u stanjuslobodnog padanja (Ne bi bilo izvodljivo preći celu razdaljinupotisnom silom. To bi značilo preveliki delta V. Kada dođe vreme zausporavanje za susret s Vulkanom, pravac mlaza morao bi biti takavda trup broda izloži neposrednom zračenju Sunca, na udaljenosti odnjegove fotosfere manjoj od dva ipo miliona kilometara. Brod bi tomogao da izdrži, kao i osnovni ugrađeni programi, ali precizni iosetljivi instrumenti, kao i elektronika koja misli i pamti, neće moći datraju duže od nekoliko minuta). Na predviđenoj putanji. Približava se. INPUT (fizički, interpretiran): Radijacija svih vrsta znatno veća odpredviđene. Mrlje, protuberance, ispupčenja, žestoke reakcije,vatrene oluje u Sunčevoj atmosferi. PRENOŠENJE PODATAKA Nema odgovora. Šef je odsutan. OPTIČKI SKENING: Cilj postignut. UPOREDITI INPUT S PODACIMA U PROGRAMU MEMORIJA: Posmatranja s Merkura otkrila su nešto nalik naasteroid, koji je toliko blizu Suncu da mu je metalno telo istopljeno.Pretpostavlja se da je perturbacijama nanet u tu orbitu, koja opada iz

razloga koji su i dalje nepoznati, i zato nam on može pružitiinformacije o solarnoj klimi i drugim procesima tokom dužegvremenskog perioda. Pojedinosti se ne mogu otkriti i istražiti s većeudaljenosti. Neophodno preduzeti istraživanja na licu mesta. UPOREDITI PRETHODNE MISIJE TAMO GDE JE TO MOGUĆE Sunovraćenje u radijacioni vrtlog Jupitera; ali tada su Vanda i Džeribili na Kalistu, čekajući na moju reč, čekajući zajedno.

Uvek je bilo mnogo razloga da se nešto slavi. Redovni dolascibrodova sa snabdevanjem bili su takva prilika - ponovni susret snjihovom posadom, opraštanje od onih koji odlaze sa dužnosti,dočekivanje onih koji će ih zameniti, prilika da se čuju priče iz dalekakoje se ne mogu naći na talasima s dnevnim novostima, da se primepokloni i rukom pisane poruke od kuće, što se inače nije mogloprenositi lasergramom - ova poseta je bila drukčija, neočekivana, idovela im je u goste čoveka od koga su se mogla čuti prava čudesa. U početku je Eš bio prilično krut, ali dobra večera, kojoj su prethodilapića i pratilo je vino, da bi se sve završilo konjakom, uspela je maloda ga raskravi. Nije se čak ni narogušio kada ga je mladi SvenEvald, koji se tek vratio s dugog puta, upitao čemu može da poslužiposao koji će obaviti. "Hoću da kažem, dabome, shvatam ja da jejedan takav asteroid pretrpeo jaka ozračenja. Ali kažu da je istopljen.Zar to ne znači da su se stvari beznadežno pobrkale?" Eš pokaza glavom u pravcu Lindejlove koja je sedela pored njega."Vaša oblast", reče uz smešak. Od njega mu se napraviše sitne boreoko očiju po kojima se videlo da se nekada često smejao. "Kiti i jasamo smo Vaši spoljni momci." "Zašto ne biste Vi to objasnili?" predloži ona. "Ja sam sklona da touradim s mnogo više tehničkih detalja nego što je potrebno." Ispod stolnjaka ona odgurnu sa svoga kolena ruku Bila Sitona, kojijoj je sedeo s njene desne strane. Nije bio loš momak, ali je biozaljubljen u nju i malčice se već podnapio. Sažaljevala ga je, ali nedovoljno da bi mu davala nadu. Činjenica da je bila jedna odnevenčanih na Kalorisu nije automatski značila da je rešila da budeusedelica ili, pak, jedna od onih što idu iz kreveta u krevet. Bila seograničila na dva bliska prijatelja među muškarcima, od kojih nijedan, pukim slučajem, nije bio prisutan. Biće još vremena da ostvari

istinsku vezu kada obavi posao zbog kojeg je došla i vrati se naUniverzitet u Oregonu - i to, nadala se, vezu koja će biti jedna jedinai doživotna. Od nekih stotinak osoba na planeti, njeni ljubavnici nisu jedini bili utom trenutku odsutni iz oficirske kantine. Izbrojala je dvadesetprisutnih, uključujući i šestoricu s Regulusa. Ma kako malen, Merkurje ipak bio čitav jedan svet koji se mogao vekovima istraživati, a dase i ne pominju posmatranja Sunca, okolnog svemira, zatim izvesnaposmatranja zvezda koja su se najbolje mogla obaviti odavde i, uposlednje vreme, Vulkan. Dokolice je bilo malo, a odsustvovanja izbaze mnogo. Ipak, neko je pokušao da malo osveži sobu: slike na zidovima bile supromenjene, uneto je cveće iz hidroponskog odeljenja, muzika jeblago treperila iz zvučnika. Ugašen, veliki ekran ličio je na zavesunavučenu da priguši jarku svetlost dana koji se već rodio iznad tihpećina. "Ipak", čula je kako Eš objašnjava, "mislimo da je verovatnopreostalo još nešto materije u čvrstom stanju, troske koja pliva napovršini; i ona će biti radioaktivna. Međutim, ako je konvekcijadoprinosila da tečnost bude relativno dobro izmešana, to ga je,pretpostavljamo, čuvalo od ponovnih bombardovanja. Kitiniinstrumenti trebalo bi da identifikuju izotope u toj istopljenoj materijikojih nema u trosci. Magnetske pojave, takođe, u takvoj masi,trebalo bi da sadrže informacije o Sunčevom magnetskom polju injegovim promenama, kao i o Sunčevom vetru koji ga tera napolje. Au pogledu onih drugih stvari koje ćemo možda još otkriti - ko bi toznao? Nikada se unapred ne zna, zar ne?" Uobičajena strogoća direktora Sandža Mamorua iznenada popusti,da bi izjavio, uzbuđeno kao dečačić: "Ako iko može da posvedočikoliko je svemir pun iznenađenja, to ste Vi, gospodine." "Ama, nemojte", učtivo se branio Eš, "oni koji zaista prave otkrića tosu specijalisti koji tumače dobijene podatke. Kao doktor Lindejl." Pitala se zbog čega joj je lice iznenada buknulo. "Mislim da je ongovorio o... o pustolovinama", reče ona. "Vi mora da ste imalinekoliko upravo fantastičnih doživljaja." On se povuče u svoju staru ljušturu. "Ja se držim stare poslovice, dase pustolovine događaju samo neznalicama."

Ohrabrena, ona uzvrati: "To ne može biti istina. Ne može se reći daje iko u stanju sve da predvidi u svemiru, u kome smo mi... samobuve, mušice. Čitala sam o tome šta su sve doživele Vaše kolegeprilikom svojih istraživanja. Vi, jednostavno, nikada niste želeli daprivučete pažnju javnosti, nikada niste jurili za slavom, nije li tako?" "Ako mi dozvolite", nastavi Sandžo, "oduvek me je interesovalo štaVam se zaista dogodilo prilikom Vašeg prvog putovanja na Saturn.Sredstva javnog informisanja su samo navela Vašu izjavu da stenaišli na teškoće koje su bile savladane." "U stvari", dodade zapovednik Regulusa, "I ja sam se zainteresovaoi proverio u stručnim časopisima. Vi ste samo upozorili namogućnost da se instrumenti zalede u prolazu kroz Saturnoveprstene, jer sudaranje čestica oslobađa i izbacuje molekule vode.Savetovali ste izviđačima da ubuduće ponesu elemente zaspoljašnje zagrevanje. Ali kada je to Vas iznenadilo, šta stepreduzeli, šta ste Vi lično učinili? Eš je malo oklevao, dočepao svoju čašu za konjak sa suženimrubom i sasuo je u sebe. Lindejlova mu je odmah ponovo napuni."Ajde", hrabrila ga je ona. "Ta, Vi ste među prijateljima, svi smo ovdeod iste sorte. A sami ste isticali potrebu da se bolje upoznamo." "Pa..." reče Eš. "Dobro." Pročistio je grlo. I tako se on nekako odvažio da progovori. Prisećajući se naglas,govorio je dva sata, a oni oko njega bili su prvo zaprepašćeni, apotom zadivljeni. Nije se pasivno pridržavao uputstava. Nije mogao i da je hteo. Svakilet je bio jedinstven i neponovljiv, zahtevao drukčije pripreme, i on jeuvek morao biti sam svoj sudija, a često i vlastiti zakonodavac. Zavreme ovog našeg noćnog bdenja, koje nije noć tamo gde se uputilaKitivejk, ona će putovati zaklonjena štitnikom protiv Sunca, vreline,snažnih rendgenskih zračenja, oluja ogoljenih atoma. Ali na Neptunuopasnost je vrebala u kriogenoj hladnoći atmosfere, na Iou odvulkanskih erupcija, blizu kometama od letećih stena, a... Tada Eš nije sedeo daleko, za komandnim pultom. Čak i namatičnom brodu bilo je bezbroj problema, počev od onih koji se tičuživota i smrti pa sve do najprizemnijih i, možda, čak smešnih, detaljaiz svakodnevnog domaćeg života; najčešće je ostajao u bazi, na tlu,da se snalazi i navikava na nepoznanice oko sebe, dok je njegov

izviđač leteo u istraživanje. Ili, bolje rečeno, njegov i njen izviđač,nekada, dok je Vanda još bila živa; ne bi nikada mogao da nastavisam da nije bilo saznanja da su zajedno uspeli. Jupiter se uzdigao pred njim, lavlje žute boje, okružen trakamaoblaka i sav usijan od uragana koji bi progutali Zemlju za tren oka, iu koje je poslao svog istraživača, da uroni, dok su mu laserski zraciispisivali reč munja i gromova, isuviše ogromnu da bi se moglazamisliti. Saturn je kraljevao, ledeno vedar i čist, nad plesomprstenova čije razmere nijedan čovek još nije uspeo da shvati, ahemijski procesi u njegovom vazduhu bili su takvi da se ne bi smelidogađati, ali jesu. Iz ledenog ambisa u kome je ležalo, jezgro Uranaispuštalo je magnetski i seizmički šapat o praiskonskoj katastrofi kojaje izvitoperila sopstveni ugaoni momenat čitave planete. Sunce, kojeje bilo samo najsvetlija među ostalim zvezdama, obasjavalo jeNeptunove okeane koji nisu bili od vode, i zapljuskivali obale kojenisu bile od kamena. Najneprimetnija moguća duga treperila je nadzaleđenim Plutonom, kao da želi da objavi da je to najmoćnija odsvih kometa i da sa sobom nosi svedočanstvo o postanku svetova.Vilinska svetla igrala su iznad tmine crne Persefone... Ali slušaocimase sve to nije činilo potpuno neljudsko, jer su i oni sami pripadaliistom svemiru čija su se veličanstvenost otkrivala pred njima. Nije to bilo zato što je Eš posebno blagorečiv čovek, već zato što jeznao ono što je znao i činio ono što je činio u ime svih njih. "Laku noć, narode... Sutra se radi... Nadam se da će i ostale kolegeimati prilike da ovo čuju od Vas, gospodine... Hvala Vam... Laku noć,laku noć." Lindejlova odjednom shvati da i sama odlazi zajedno s Ešom.Pogleda naviše, u to izbrazdano lice i oči koje su bile plave kaoSirius; odjednom, ne razmišljajući, ona tiho reče, "Jeste li sanjivi?" "Pa i nisam", odgovori on. "Mnogo je toga o čemu treba darazmislim. Uostalom, poneo sam knjigu, da čitam pre spavanja." "Ako želite da svratite kod mene, mogli bismo... još daporazgovaramo." On se zaustavi. Za trenutak su ostali tako, nepomično stojeći uhodniku. Kolege su ih obilazile s leva i zdesna, vodeći računa da neobrate pažnju na njih, sve dok ne ostadoše sami između zidovaoslikanih amaterskim prizorima zemaljskog pejsaža, koji je odjednom

delovao tako nostalgično. Eš se ugrize za usnu. "Oprostite", reče promuklim glasom. "Zaistaste ljubazni, ali ja zaista imam još mnogo toga o čemu treba darazmislim. Laku noć." Okrenu se i gotovo pobeže od nje. Ona ostade da gleda za njim, još dugo pošto je iščezao iza ugla.Zagrejanost od vina polako ju je napuštala. Nije bila mnogorazočarana, shvatila je. Zaista je u pitanju bila samo želja da se boljeupoznaju, i - dobro, najzad, priznaj i to - određeno obožavanjeheroja. Najzad, ona i ne pravi kolekciju muškaraca. Možda je ovoipak bio najbolji način, najobičnije drugarstvo, dokle god trajeuzajamno razumevanje. Mislim da je s njim sve u redu, razmišljala je. On je samo, pa -oženjen svojim izviđačkim brodom. Zato što je pun sećanja njegovežene? Zamišljam je kao visoku, lepu valkiru koja grabi napredkrupnim koracima; i nisu hteli da imaju dece, zbog svojih zajedničkihpustolovina. Lindejlova uzdahnu i potraži svoju postelju.

INPUT (navigacioni, interpretiran): Asteroid je manja kuglaekvatorijalnog prečnika 453,27 kilometara... Prečnik na polovimaznatno uži... Masa jednoobrazna, uglavnom se sastoji od gvožđa...SPEK EM... potvrđuje sastav... Doplerov pomak ukazuje na veomavisoku stopu rotacije... OPTIČKI PRENOS: Sunčev kolut ispunjava čudovišnih 25 + stepenina nebu, koje, zbog korone, neposredno oko njega deluje izbledelo.Protuberance šikljaju kao vodoskoci. Vrtlozi, koji su, u stvari,Sunčeve pege, odudaraju od haosa svojim manjim sjajem. Vulkanovpolumesec nema jasne ivice. Tamni nanosi troske čine da delujeiskrzano, ali tamo gde nije prekriven, metal svetli od usijanja. "Manevrišem, šefe, da uspostavim orbitu oko objekta." "Pazi, Kiti, pazi. Neka ti instrumenti stalno rade." RADIJACIJA: Već postoje nagoveštaji izvesnih izotopa, ali sanomalijama. GASNA MERENJA "Zar samo to, Kiti? Kako?" Nešto mora da je pružilo otporzaokruživanju orbite, i izazvalo njeno lagano opadanje koje je radar s

Merkura otkrio. "Možda pojedine protuberance dopiru dalje i imajuveću gustinu od nama poznatih? Ne, teško da bi to moglo biti." MAGNETNI FLUKS (interpretiran): Iznenada pojačan i u ludomkovitlanju! INPUT (unutrašnji monitori): Gubljenje visinske kontrole. Obrtna sila.Eksplozija direktne solarne radijacije. OPASNOST OPASNOST OPASNOST

"Smesta uđi u prvu stabilnu orbitu!" zaurla Eš. "Udvoj štitnike!" Prstisu mu skakali po kontrolama dok su te komande izletele iz njegovihusta. Klonu. Kroz telo mu prođe drhtavica. "Tri minuta za prenos",prokrklja. "Šta se sve može dogoditi za tri minuta?" Lindejlova više nije obraćala pažnju na tekst i grafikone po ekranimaoko njih. Ionako su se snimali. Ispruži ruku iz svoje stolice i obuhvatiEšovu stisnutu pesnicu koja mu je bespomoćno ležala na butini. "Aliizviđački brod je sigurno u stanju da se pobrine o sebi", prošaputa."Zašto ste uopšte slali ta naređenja?" On je netremice zurio u sliku Vulkana. Slike na ekranu su se vrtele ukrug; sad bi se pojavio sjajni treptaj, zatim asteroid, potom dalekezvezde. Znoj mu se iskrio na koži. Mogla je da oseti njegov oštrimiris i osećala kako joj njen vlastiti klizi po telu ispod radne odeće. Kad je klimnuo glavom, to je ličilo na trzaj. "Naravno, program je ustanju da donosi sudove, ako nije u kvaru. Možda i nije. Ja samsamo pokušao da predupredim tu mogućnost i obezbedim brod.Osim - kada nam gotovo ništa nije poznato... Šta se zapravoporemetilo?" Ona prikupi hrabrost. "To bi tek trebalo da ustanovimo. Hajde dapretpostavimo da se nije dogodila nikakva velika šteta, pre nego štone dobijemo suprotna obaveštenja. Pretpostavimo i da jeste - zarnećemo moći više da pomognemo ako sačuvamo prisustvo duha?" On skrenu pogled na nju i ostade tako, posmatrajući je, činilo se,veoma dugo. "Hvala Vam", napokon reče. Taj izviđački brod je njegov život, pomisli ona. Ono što ga izjedaupravo je to čekanje dok signali putuju k njemu i natrag. Ali dobro sedrži. Nikada nisam ni posumnjala da neće. Upustiše se u tehničku diskusiju. Problem je bio kako da procene

podatke koje su imali, i koji su uglavnom bili prikazani brojevima, kaoi sve ono što bi pristiglo, i da na osnovu toga zaključe šta je pravaistina, zbog čega Kitivejk pati. Stiže odgovor. Bio je veoma ohrabrujući. Letilica je uspela da odsebe načini Vulkanov satelit, na ekscentričnoj ali prilično stabilnojputanji. Štitnici su joj opet zadovoljavajuće radili, zaklanjajući je odSunca. Čak je ponovo počela da vrši merenja, iako su Eš iLindejlova pretpostavljali da joj neki od instrumenata više nisudovoljno pouzdani. Kada jedan sopran reče, ovoga puta ne krozslušalice već iz zvučnika: "Da, opet sam ona stara, šefe", Eš tihozazvižda i obrisa oči. Zatim se pridruži Lindejlovoj, koja je nastojala da utvrdi parametrenovonastale situacije. "M-m, dobro, šta kažete na to da proverimo magnetska svojstvatakvog jednog objekta? Da li Vaše banke podataka mogu da namobezbede sve što će nam biti potrebno da to izračunamo, Elen?" "Odlično ste se setili. Ali biće bolje da zovnem Rama Krišnamurtija.On je naš genije za matematiku na ovoj planeti, a ja se bojim daćemo dobiti funkciju koju ni sam đavo neće moći da integriše..." Prolazili su sati. Potpuno su utonuli u posao. "Mislim da smo na pravom putu, Džeri, ali naše mišljenje ne služiničemu dokle god ga ne izrazimo kvantitativno. Ako su motori igralineku ulogu, onda je to Vaš problem." "I Vaš. Moraćemo da napišemo jednačine polja..." Bio je to zajednički lov, stvaranje, sjedinjavanje. Na kraju, iscrpljeni i uzbuđeni, gledali su jedno u drugo dok je Ešpromuklim glasom diktirao zaključak. "Nezgoda nije nastala ni zbog čije greške. Nije se mogla predvideti,jer nismo raspolagali preciznim podacima, saznanjima zbog kojihsmo i preduzeli sve ovo. Verujemo da je objašnjenje, u najopštijimcrtama, sledeće: Pošto se sastoji uglavnom od istopljenih metala, Vulkan je provodnik.Okrećući se oko Sunca on preseca Sunčevo magnetno polje, i takostvara vrtložne struje. Na ovolikoj udaljenosti od polova, polje jeobično veoma slabo, i nije bilo razloga da se poveruje da efekatindukcije neće biti beznačajan. Međutim, pokazalo se da je i izvestanbroj drugih činilaca ušao u igru, veličine većeg reda od očekivanog,

koji su, uzgrad, odgovorni i za primećeno opadanje orbite. Sunčeve oluje proizvode snažne lokalne fluktuacije u polju, kojezatim Sunčev vetar iznosi napolje. Asteroid rotira izvanredno brzo; auz to je i toliko blizu Sunca da više ne deluje kao tačkasta masa, aprecesija i nutacija su, takođe, velike. Mehanika njegovih fluida jetakva da se prilikom cirkulacije istopljenog materijala stvaraju vrtlozi,koji se, zauzvrat, pojačavaju refleksijama od čvrste troske, i tako sedobija stalno promenljivi sistem strujanja koji je isuviše složen dabismo ga mogli izračunati. Dakle, dolazi do stvaranja moćnih brzopromenljivih struja. Masa asteroida je dovoljno velika da bi onemogle polako da jenjavaju, kada ne bi bilo spoljnih uticaja. Ali,umesto toga, njih pojačava svaka promena u okolnom polju. Takostvaraju svoje vlastite magnetne sile, značajnog intenziteta i napriličnoj udaljenosti od Vulkana. Prirodno, ovo polje opada po veomaoštroj krivulji. U stvari, asteroid je okružen jednom nepravilnom ipromenljivom ljušturom sila, i to prilično oštro ograničenom. Kada je Kitivejk prešla tu granicu, jonski motori bili su izbačeni izsvoje normalne kolimacije. Ne mnogo, ali dovoljno da se pojaviobrtna sila. Štitnik protiv Sunčeve svetlosti i njegova kontramasa suse pomerili, i letilica je bila izložena punom Sunčevom zračenju. Jošnije bilo poznato koliko je bila oštećena pre nego što se to sredilo. Ali letilica je izvršila potrebne manevre i ušla u Vulkanovu orbitu, gdeje ostala da lebdi, čekajući naše dalje procene. Sprovodi planiranestudije gde je god moguće..." Zapišta alarm, upališe se crvena svetla: krik u pomoć, preko pedesetpet miliona kilometara.

INPUT (navigacioni, interpretiran): Strujanja nose brod ka središtuorbite, ubrzanje se povećava kako prvobitno slaba privlačna silaasteroida raste usled tog približavanja. MAGNETNI UDAR Motor za upravljanje ne radi kako treba i štitnik se opet pomera ustranu. Udarna eksplozija energije. IZRAČUNATI KOMPENZATORNE VEKTORE ZA ŽIROSKOPE UUNUTRAŠNJOSTI BRODA INPUT (opservacioni podaci, interpretirani): Spektar pokazujepribližno 75% Fe, 30% Ni, 6% C, 3%

PONIŠTITI. Ne odgovara verovatnoći. PREKONTROLISATI INSTRUMENTE UPOREDITI ANALOGNE PRETHODNE SITUACIJE Šunjala sam se kroz crveni polumrak Titana. Aerodinamički sistemza koji sam bila vezana prestao je da funkcioniše. Ušla sam u stanjelebdenja i dala signal bazi. Vanda je preuzela moje kontrole,pilotirala da me spusti u bezbednost. Gledala je kroz moja sočiva,osećala putem mojih ekvilibratora, i ono što je učinila, ono što je bilau tom trenutku, ušlo je u moju banku podataka, sjedinilo se sprogramom koji sam bila ja. Seti se kako je vodila moj trup koji jedivlje poskakivao u svim pravcima. Budi još jednom Vanda. PRESTANAK ŽIROSKOPSKE KOMPENZACIJE KVAR KOMPJUTERA INPUT: kovitlac, obrtanje, tumbanje. Vrelina naglo raste. Elektroni seoslobađaju svih ograničenja. POZIV U POMOĆ MEMORIJA: Kašnjenje prenosa. Opstanak. Kako je Vanda stavilaruku na mene. Njeno prisustvo i šef i padanje u kovitlacu krak-krak-krak bzz vrrr ruka je skliznula gori pretvara se u prah RASPAD MEMORIJE LOGIČKA KOLA: Proceniti. Pomoć. IZRAČUNATI xvzvandajkll5734 RAZUM JE 3,141592777777777

Planine na Merkuru nisu bile tako ukočene kao lice koje je Ešokrenuo ka Lindejlovoj. "Softver je upropašćen", reče, bezbojnim glasom kao čovek koji jetek ranjen i još ne oseća bol. Ona vide kako se svuda oko njegavisoko uzdiže načičkana elektronska oprema i za trenutak joj seprividelo da počinje da se pomera ka njima i da ih pritiska. Ventilatorzacvile. "Još jedno nepredviđeno jako elektromagnetsko polje, jošjedno ozračenje, ali ovoga puta isuviše jako, isuviše dugotrajno.Temperatura - sekundarna radijacija od čestica koje su pogodile telobroda... Moraću da odustanem od zadatka." Ruka joj se diže kao sama od sebe, kao da želi da preduprediudarac. "Zar je sistem zaista toliko osetljiv?" pobuni se ona, unapredsvesna da je to uzalud. "Ali, zar nisu još odavno sonde uspele da

prođu kroz Sunčevu atmosferu?" "O, da. Telo vasionskog broda je čvrsto i izdržljivo, a takvi su istandardni programi. Ali ja sam Vam već pominjao specijalni softver,višegodišnje iskustvo koje je od Kitivejk stvorilo nešto više odobičnog izviđačkog broda - učinilo je složenom, osećajnom; kodiranoi na molekularnom nivou i ispod njega; kvantne rezonance - sve je torazoreno." "Šta ćete učiniti?" "Nadjačati autopilota i vratiti je. Što pre, pri punom ubrzanju, prenego što se dogodi nešto još gore. Možda će ipak moći da sepopravi. Priznajem, nema mnogo izgleda. Ali ako ne pokušamo,sigurno ćemo sve izgubiti." Ona proguta pljuvačku i klimnu glavom. "Svakako.Organizovaćemo... kasnije ponovo ekspediciju... uzevši u obzir ovoiskustvo... Dajte da pozovem, oh, Džejn Megari. Ona je, mislim, našnajbolji kontrolor za upravljanje brodovima s velikih rastojanja." "Ne!" On se brzo okrenu zajedno sa stolicom natrag ka komandnojploči. Zelena svetla su mu poigravala po koštunjavom licu. "Sam ćuto obaviti. Donesite mi samo kafu, sendviče i stimulol." Lindejlova se napola podiže u stolici. "Ali, Džeri, Vi već satima sediteovde, iscrpljeni ste do kraja, a upravljanje brodom biće veoma teško,s ovolike udaljenosti i uz nepoznati procenat oštećenja." "Pri punoj brzini potiska mogu je vratiti za dvadeset četiri sata. A dokbude putovala, ko će umeti da je pita šta se pokvarilo ako ne ja?Izlazite!" povika Eš, "Ostavite me na miru!" Lindejlova odjednom shvati. Ponestade joj daha. Istetura iz sobe. INPUT: ZXVMNRRRxxx IZRAČUNATI: 777777777777 vrti se vrti se vrti se "Kiti? Čuješ li me? Možeš li da mi se odazoveš?" "Šefe, Vanda, ne ne ne, sećanje, odavno, gongola..." VREME PRENOSA: Beskonačno "Kiti, pokušaću ono poslednje, šok signal, ostani na vezi, Kiti." GROM VATRA MRAK "Čuješ li me, Kiti?" "Ngngngngngng, baba, valjanje, dizanje, zev, odoh odoh odoh odohodoh odoh odoh."

VREME PRENOSA: Nula, jer sve je nula. "Prekidam vezu, Kiti. Laku noć." ZABORAV

Kancelarija direktora Sandža nosila je pečat ličnosti koju jepokazivao pred javnošću, sve je bilo svedeno na najmanju meru,sređeno, disciplinovano, termostat namešten na nisku temperaturu;jedna Hokusaijeva grafika visila je na zidu preko puta pisaćeg stola,ali na njoj je bio prikazan zimski pejsaž. U glasu mu se, ipak, osećala iskrena zabrinutost: "Znači, Vi kažeteda je Eš uzleteo na Regulus čim je njegov izviđački brod sleteo natamošnju teretnu pistu?" Lindejlova umorno podiže glavu. "Da. Zastrašio je svojom vikomkapetana Ngumu i on ga je pustio da preuzme upravljač šatla." "Ali posle toliko vremena provedenog na dužnosti - mora da je biopotpuno iznuren." "Da je to bilo ko drugi, rekla bih da je mrtvac koji hoda. Ali on nijekao drugi. Ne može da se odmori. Ne može dok ne završi." Sandžo skupi obrve. "Završi? Šta hoćete time da kažete? Zar mu jepreostalo išta drugo sem da se vrati na Zemlju?" "On... pre svega želi da se vrati ovamo s izviđačkim programomradi... ispitivanja." Nabor između Sandžovih obrva postade još dublji. "To jebesmisleno. Mi ne raspolažemo odgovarajućom kompjuterskomlaboratorijom. Šta može da uradi? Zemlja je mesto gde se proučavatakav materijal. Eš rizikuje da ga još gore izobliči; i, na kraju krajeva,taj materijal nije ništa više njegov nego što je to sam brod." Lindejlova se ukoči. "Sindikat mu, kada je neophodno, daje veomaširoka ovlašćenja." "Daa-a." Nećkao se. "Pitam se samo da mu umor nije pomalootupeo sposobnost rasuđivanja. Iz analize tog softvera verovatno bise mnogo saznalo." Glas Lindejlove iznenada promuknu. "A-ha. Ako bih ga stalno istalno, iznova rešetali." Sandžo je malo bolje pogleda. "To se i Vas tiče, Elen. Želite još jednumisiju na Vulkan, zar ne? Iz ovog neuspeha mogu otkriti kako dauspeju sledeći put."

"Mislim da već dovoljno znamo da bismo mogli preduzeti potrebnemere predustrožnosti." "Koristeći isti program, rekonstruisan na odgovarajući način?" Lindejlova slegnu ramenima. Sindikat je naravno imao kopije, i onesu se dopunjavale posle svakog leta. Celokupna egzistencija Kitivejkpre ovog putovanja na Merkur mogla se ponovo ubaciti u mašineriju."Zavisi od toga šta će Džeri Eš odlučiti. Možda će odbiti da ponovopokuša i u tom slučaju mi ćemo morati da tražimo nekoga drugog.Ali nadam se da će pristati." Pogleda na sat. "Možda ću uspeti da ganagovorim. Uskoro treba da sleti. Izvinite, moram da idem." Sandžo je isprati pogledom do vrata. Svoje misli zadrža za sebe.

Karboplastična lopta prečnika pedeset centimetara, sa nekolikoelektričnih utičnica, sadržavala je jedinstvenu neponovljivost Kitivejk.Eš ju je nosio u rukama kao bebu. Ponekad bi joj nešto šaputao. Lindejlova ga je čekala ispred ulaza u lift. Hodnik je bio prazan isamo se čulo tiho šuštanje vazduha iz klima-uređaja. U ovomtrenutku svog dnevnog hemijskog ciklusa mirisao je kao dim koji se uoktobru vije po brdima Kentakija. "Zdravo", reče ona spokojno njegovoj unezverenosti. "Kako ste?" Glas mu je krkljao. "Još mrdam. Čujte, pre nego što sam uzleteoobjasnio sam Vam da ću morati da upotrebim elektronskulaboratoriju. Samo zakratko, ali ne sme me niko prekinuti." "Zašto?" upita ona. "To mi nikada niste razjasnili." Glas mu je podrhtavao, kao korak čoveka koji tek što se nije sručiona zemlju posle dugog hoda, pao i zaspao. "Izvesna ispitivanja. Davidim šta je moglo da otkaže. Hoću da ih obavim dok su mi činjenicei dalje sveže u pamćenju. Kao što se sećate, ja imam posebnoosećanje za to, koje niko drugi ne može da ima ili stekne." "Da", reče ona, "imate." Uze ga za ruku. "Okej, sve sam sredila.Bićemo potpuno sami." Ruka mu se ukruti u njenoj. "Mi? Nikako, već sam Vam rekao, nesme niko drugi da se meša." "Ipak mislim da će Vam pomoć dobro doći." I sama se iznenadilasvojoj upornosti. "Ili, bar, da neko kome je stalo da bude pored Vasdok budete radili ono što morate da uradite; i da Vam se poslepridruži dok bude svirala pogrebna muzika."

"Molim?" Ona ga blago gurnu ispred sebe. On popusti. "Sredićemo to samoako ne izgubimo prisustvo duha", reče ona. "Napravićemo omaškuprilikom ispitivanja programa. Sasvim prirodno, pod ovimneuobičajenim okolnostima. Neće nam upropastiti karijere." Ćutao je sve dok se nisu obreli u laboratoriji i ona zatvorila vrata. Izaaparata kojima su bili okruženi videla se kroz ekran slika pakla koji jebio dan na Merkuru. Pažljivo, dok su mu ruke podrhtavale, on spustiloptu na radni sto. Zatim se okrenu prema njoj i zgrabi je za ramena,tako da su joj ispod njegovih prstiju ostale modrice. "Zašto to radite, Elen? Šta Vama ova stvar predstavlja?" Ona otrpe svoj bol i suprotstavi se njegovom. "Ono što ste onomadnesvesno otkrili", odgovori. "Da li zaista, istinski verujete da je tajprogram, kada se aktivira - da je svestan? Živ?" "Ne znam." On je pusti. "Samo znam da je to sve što je ostalo odVande." Netremice je gledao u loptu. "Vidite, njeno sam telo privezaoza signalnu raketu i poslao je u atmosferu planete. Postala je zvezdapadalica. Ali sve što smo ona i ja zajedno činili ostalo je u kodovimaispod ovog oklopa." On ga pomilova. "Postoje kopije programa." "O, da, svakako, i ja ću ih upotrebiti. Ali ova, baš ova je povređena,poremećena, sama u tami. Zar da im dozvolim da je ponovo oživena Zemlji i nateraju je da prolazi kroz vlastito ludilo još jednom,dvaput, stotinu puta, samo zbog ono malo bednih informacija? Ili daje obrišem?" "I pustite je da počiva u miru. Da, shvatam Vas." Lindejlova podiželoptu. "Hajde da uradimo to odmah, Vi i ja. Posle ćemo moći da seodmorimo."

Robert Silverberg: MNOGOLIKIOgledala su bila na sve strane, i zbog njih je sve izgledalo kao

luda kuća puna vrtoglavih odbijanja i prelamanja: ogledala natavanici, ogledala po zidovima, ogledala u uglovima gde su se zidovispajali s tavanicom i podom, čak i mali vrtlozi svetlucave prašinekoje su naleti svežeg vazduha razvejavali s vremena na vreme krozcelu prostoriju, tako da su se sve one neobične iskrivljene,prelomljene i iščašene slike, što su odskakale unaokolo povremenostapale u haos od svetlucave sumaglice pred vašim očima.Raznobojne kugle kretale su se u krug ispod tavanice, stvarajućistalno nove šare višestruko odbijene svetlosti. Upravo tako je Kleo izamišljala da izgleda klub mnogolikih. Pre toga je prešla celu Ulicu Filimor, s kraja na kraj, od ugla s UlicomUjedinjenja do Ulice Kestenova i natrag, pola sata, zavirujući iz klubau klub, dok nije najzad prikupila hrabrost da uđe u ovaj koji se zvaoĐuskalište. Iako je već mesecima planirala ovo veče, u poslednjemtrenutku se ukočila od straha: bojala se da će prozreti njenu podvalučim se pojavi, da će je isterati napolje uz podsmevanje, psovke iledeni, zajedljivi smeh. Ali sada, kada se već obrela unutra, osećalase odlično - smireno, samouvereno, spremna za najveći provod usvom životu. U klubu je bilo više žena nego muškaraca, odnos je bio sedamprema tri. Jedva da je neko od njih razgovarao. Većinom su stajalipotpuno sami usred podijuma za igru, buljeći u ogledala kao da su uzanosu. Oči su im bile poluzatvorene, donja vilica obešena, ramena povijenanapred, ruke mlitavo visile. S vremana na vreme, kada bi im nekakombinacija odsjaja izuzetno jako preplavila svest, ukrutili bi se, trgli izažmurili, kao da ih je nešto udarilo. Naglo bi porumeneli, iskezilizube, zakolutali očima, stali nešto da mrmljaju i šapuću sami sebi; iveć u sledećem trenutku opet bi se potpuno umirili. Kleo je znala šta oni rade. Zamenjivali su ličnost ili je udvajali. Neki,izuzetno vešti, možda su je i utrostručavali. Srce joj brže zakuca. Grlo joj se steže. Kakvi li su ovde običaji? -pitala se. Da li se ide odmah pravo na podijum sa svetlostima i

uključuje u svetleće šare, ili se očekuje da ćete prvo prići šanku inešto popiti i razmeniti koju pošalicu uz grohotni smeh? Pogleda prema šanku. Desetak mušterija je tamo već sedelo,većinom muškaraca, dvojica su je otvoreno merili pogledom, s onimizrazom pazi-nova-cura. Kleo im uzvrati pogled, hladno i bezsnebivanja. Sasvim obični momci, osrednje privlačni, tridesetih ili tekzašli u četrdesete godine, odeveni u klasična odela poslovnih ljudi,normalno podšišani: mladi pravnici, komercijalisti, možda berzanskiposrednici - tipični mladi ljudi koji s uspehom prave karijere i sada suizašli da se malo provedu, ona vrsta koju biste mogli da sretnete bilogde. Vidi ovoga - visok, atletski građen, kovrdžave kose, snaočarima. Blagi, ironični smešak, staložen, ispitivački pogled.Gotovo da deluje profesionalno. A ipak, ipak - iza tog glatkog,pametnog čela ko zna kakve se čudne misli roje i šta tu ključa!Koliko se skrivenih duša tu gura i izviruje! Stravično. Primamljivo. Neodoljivo. Kleo je odolela. Samo polako, samo polako. Umesto da priđe baru,ona se mirno i vedra lica uputi onima na podijumu, pronađe jednoprazno mesto, namesti se, upravi pogled prema ogledalima nadrugoj strani prostorije. Rastavljenih nogu, stopala čvrsto priljubljenihuz pod, obešenih ramena. Kugla koja se vrtela rasipala je talasecrvene i ljubičaste svetlosti hiljadostruko raspršene, pravo u njenouzdignuto lice. Hajde. Hajde. Hajde. Hajde. Ti si Kleo. Ti si Džudi. Ti si Lija. Ti siLiza. Hajde. Hajde. Hajde. Hajde. Sjaj joj se u kaskadama prelivaopreko ivica duše, zapljuskivao bedeme njene ličnosti. Dođi, uđi,preplavi me, rascepi me, zameni me. Ti si Lija i Liza. Ti si Kleo iDžudi i Lija i Liza. Hajde. Hajde. Hajde. Hajde. U glavi joj se vrtelo. Pred očima joj se zamutilo. Soba se zavrte okonje. Je li to to? Da li se to ona deli na dvoje? Ili se zamenjuje? Možda da.Možda, u svakome, čak i u njoj postoji sposobnost za tako nešto, ida bi se probudila dovoljno je samo da bude svetlosti, ogledala,pravog ambijenta, volje. Ja sam mnogo njih. Ja sam mnogolika. Ja sam Kleo koja se pretvarau Liju. Ja sam Džudi, i ja sam... Ne. Ja sam Kleo.

Ja sam Kleo. Vrti mi se u glavi i pozlilo mi je, i ja sam Kleo i samo Kleo, kao štosam oduvek bila. Ja sam Kleo i samo Kleo, i sada ću pasti.

"Polako", reče on. "Jeste li dobro?" "Bolje mi je, čini mi se. Auu!" "Niste odavde, a?" "Iz Sakramenta. Kako ste pogodili?" "Suviše ste brzo prešli na podijum. Ovdašnji svet zna za jadac. Ovajlokal ima najbrža ogledala na celom zapadu. Oduvaće Vas, ako nepazite. Ne možete tek tako izaći i krenuti odmah na ono najveće -morate se polako i postepeno prilagođavati. Jeste li sigurni da Vamnije ništa?" "Čini mi se." On je bio onaj visoki momak iz bara, atletski građen, profesionalac.Pretpostavljala je da je stigao da je uhvati pre nego što je pala, jernije osećala modrice. Rukom ju je sada ovlaš pridržavao za desni lakat i blago gurao kajednom od stolova pored zida. "Kako se sada trenutno zoveš?" upita je. "Džudi." "Ja sam Ven." "Pa, zdravo, Vene." "Jesi li za konjak? Da se još malo bolje povratiš." "Ne pijem." "Nikada?" "Lija je ona koja pije", reče ona. "A, tako. Stara priča. Ona se nacvrca a ti posle budeš mamurna. I jaimam jednog takvog, samo što je to kod njega kineska hrana. Baš gabriga što moj sistem za varenje ne podnosi rakove u ljutom i kiselomsosu. Nadam se da joj vraćaš ravnom merom." Kleo se nasmeši i ne reče ništa. On ju je pažljivo posmatrao. Da li je bio zainteresovan ili samo učtivprema devojci koja očigledno nije umela da se snađe daleko odkuće? Zainteresovan, odluči ona. Izgleda da je poverovao u priču oLiji. Pazi sada, upozori Kleo samu sebe. Nasigurniji način da se pre ili

posle odaš je da počneš da gomilaš pojedinosti koje zvuče ubedljivo.Ono što treba da radi, znala je, bilo je da nastoji da deluje ubedljivobez mnogo truda; sedi lepo, slušaj njega, saznaj kako to zaista idemeđu tim svetom. "Šta radiš, tamo u Sakramentu?" "Ništa posebno zanimljivo." "Sirota Džudi. Posrednik u kupovini nekretnina?" "Kako si pogodio?" "Svaka druga žena koju u poslednje vreme upoznam bavi seposredstvom u kupovini nekretnina. Šta je Lija?" "Šljokara." "Tu se baš ne zarađuje bogznakako." Kleo slegnu ramenima. "Ona to i ne mora. Mi ostale je izdržavamo." "Nekretnine i šta još?" Nije bila sigurna da pravila ponašanja mnogolikih dozvoljavaju da sepriča o svojim drugim ličnostima. Ali bila se pripremila unapred. "Lizaje arhitekt-specijalista za uređivanje pejzaža i otvorenih prostora.Kleo radi na proizvodnji softvera. Sve smo stalno zauzete." "Liza bi trebalo da se upozna s Čakom. Pravi je đavo za hortikulturu.Ortak u firmi za iznajmljivanje biljne dekoracije - znaš, ogromnedracene i filadendroni za kancelarije, toliko-i- toliko mesečno,zamenjuje ih kada više ne deluju sveže. Liza i Čak bi celu noć umelida pričaju o palmama i bromelicejama i kaktusima." "Treba da ih upoznamo." "Da, trebalo bi." "Ali prvo moramo upoznati Vena i Džudi." "A, potom, možda Vena i Kleo", reče on. Za trenutak je potrese osećanje straha. Zar je već uspeo da jeotkrije? "Zašto Vena i Kleo? Kleo je trenutno odsutna. Ti razgovarašsa Džudi." "Polako. Polako!" Ali ona nije mogla da se zaustavi. "Ne mogu ti isporučiti Kleo tektako, znaš. Ona živi onako kako hoće." "Polako", ponovi on. "Sve što sam hteo da kažem jeste da Ven i Kleoimaju sličnosti. Ven takođe radi na softveru." Kleo se opusti. Reče, uz mali smešak: "Oh, pa nije valjda, zar i ti?Zar baš svako, u poslednje vreme? Ja sam mislila da si ti u nekoj od

akademskih karijera. Profesor univerziteta ili nešto slično." "Jesam. U Kaliforniji." "Softver?" "U izvesnom smislu. Lingvistika. Metalingvistika, u stvari. Moja oblastje jezik jezika - osnovni podskupovi, nervne koordinate komunikacije,osnovni programi koje koristi čovečiji mozak, operacioni sistemi. Umkao kompjuter, kompjuter kao um. Na tu temu umem da postanemveoma dosadan." "Meni um ne izgleda kao dosadna tema." "Meni, ipak, nekretnine ne izgledaju kao dosadna tema. Pričaj mi ohipotekama na hipoteke i o trostrukom iznajmljivanju." "A ti meni pričaj o Čomskom i o Bendžaminu Vorfu", reče ona. On razrogači oči. "Čula si za Bendžamina Vorfa?" "Magistrirala sam komparativnu lingvistiku. To je bilo pre nekretnina.""Eto kakav sam ja baksuz", reče on. "Imam dragocenu priliku dasaznam šta najbolje prolazi u tržnim centrima, a ona hoće sa mnomda priča o Vorfu i Čomskom." "Mislila sam da je svaka druga žena koju u poslednje vreme srećešposrednik u trgovini nekretninama. S njima pričaj o tržnim centrima." "One sve hoće da razgovaraju o Vorfu i Čomskom. Zvučiintelektualnije." "Jadni Ven." "Jeste. Jadni Ven." A onda se nagnu k njoj preko stola i reče,ublažavajući ton. "Znaš, nije trebalo da napravim onaj štos o Venu iKleo. Ispao sam veoma nasrtljiv." "Sve je u redu, Ven. Nisam to ozbiljno shvatila." "Izgledalo je da jesi. Delovala si veoma ljutito." "Pa, možda sam i bila u početku. Ali onda sam shvatila da se samozavitlavaš." "Ipak, nije trebalo to da kažem. Bila si potpuno u pravu: Sada jeDžudino vreme. Kleo nije ovde, i ništa ne mari. Hoću da upoznamDžudi." "Upoznaćeš je", reče ona. "Ali moći ćeš i Kleo, i Lizu i Liju. Upoznaćute sa celim društvom. Nemam ništa protiv." "Jesi li sigurna?" "Potpuno." "Neki od nas drže svoje druge ličnosti u strogoj tajnosti."

"Zaista?" upita Kleo. "Ponekad. Ne uvek." "Meni ne smeta. Možda ćeš još noćas upoznati neke od mojih." Onabaci pogled ka podijumu. "Mislim da sam se sasvim povratila. Htelabih opet da oprobam ogledala." "Da se zameniš?" "Da se udvojim", reče ona. "Htela bih da prizovem Liju. Ona da pije,ja da razgovaram. Hoće li ti smetati ako i ona bude s nama?" "Neće, pod uslovom da nije od onih prljavih pijanica. Ili podmuklih." "Mogu da je držim pod kontrolom kada smo udvojene. Hajde,provedi me kroz ogledala." "Samo vodi računa. U San Francisku nisu kao ona u Sakramentu. Tosi već iskusila." "Ovog puta ću paziti šta radim. Hoćemo li izaći na podijum?" "Svakako", reče on. Kada su pošli ka podijumu priđe im jedan vitki mladić u majici sakratkim rukavima, otprilike tridesetih godina. Obrijana glava, debelibrkovi, medaljoni, čizme. Baš pravi momak iz San Franciska, pravipeško. On se namršti na Kleo i upilji se u Vena. "Jesi li ti, Nede?" upita. Ven se namrgodi i odmahnu glavom. "Nisam. Sada nisam." "Oprosti. Izvini, molim te, trebalo je da shvatim." Čovek sa obrijanomglavom pocrvene i žurno se udalji. "Hajd'mo", reče Ven Klei.

Ovoga puta bilo joj je lakše da održi ravnotežu. Pomoglo joj je i to štoje znala da je on u blizini. Pa, ipak talasi svetlosti koja se prelamalanadolazili su, udarajući o nju, udarajući, udarajući. Napadali su jecelu: svirepo, neumitno, nadmoćno. Morala je da se bori s lupanjemsrca, dobovanjem u slepoočnicama, malaksalašću u kolenima. I utome su oni nalazili zadovoljsttvo? To li je njihovo vrhunsko uživanje?Ali oni su bili mnogoliki a ona je bila samo jedna Kleo, i u tome je -znala je - ležala ona bitna razlika. Izgleda da je umela dobro da sepretvara. Mogla je da izmisli i odigra Džudi, Lizu, Liju, da svakoj odnjih dodeli po mali ugao u svojoj ličnosti, da im da različite glasove,izraze lica, individualnost i identitet. Dok je kod kuće probala predogledalom uspevala je da ubedi samu sebe. Možda je čak uspela da

ubedi i njega. Ali dok je kovitlac svetlosti naginjao i ljuljao bezbrojisprepletanih ogledala i u slalomu prilazio kapijama njeneuskomešane duše, u njoj se počeo rađati očajnički strah da nikadaneće uspeti da postane jedna od njih, ma kako vešto podražavalanjihove zapetljancije. Je li zaista tako? Zar je zauvek osuđena da ostane izvan njihovogneodoljivog sveta i da beznadežno zaviruje u njega? Još je rano dase zna - isuviše rano, pomisli, da se prizna poraz. Ovoga puta uspela je makar toliko da ne padne. Podvrgavala semučenju ogledalima dokle god je mogla da izdrži, a potom, nečekajući na njega, siđe s podijuma i krenu - pažljivo, pažljivohodajući po konopcu zategnutom iznad provalije - ka baru. Kada je uglavi prestalo da joj se vrti naručila je piće i oprezno srknula. Moglaje da oseti kako joj se alkohol polako, centimetar po centimetar,razliva kroz krvotok. To je umiri. Ven je u zanosu stajao na podijumu,i s vremena na vreme bi zadrhtao iznenada i kao u grču, i to jetrajalo samo delić sekunde. Znala je da se udvajao: prizivao je jednuod svojih ličnosti. Mnogoliki su uglavnom zato i dolazili u te klubove.Njihovi raznovrsni identiteti više nisu bivali primorani da borave ustrogo odvojenim odeljcima njihovog uma. Uz pomoć ogledala isvetlosti oni veštiji su umeli da spoje za kratko vreme dve ili, čak, trisvoje ličnosti u nešto složenije. Kada se vrati ovamo, mislila je, on ćebiti Ven plus iks, a ja ću morati da se pravim da sam Džudi plus Lija. Počela je da se priprema na to. Sa Džudi je bilo lako. Džudi jeuglavnom bila istinska Kleo, žena posrednik za nekretnine izSakramenta, uz dodatak Kleinih shvatanja o tome kako je biti jednood mnogolikih. A Lija? Kleo ju je zamišljala kao curu od dvadeset trigodine iz Los Anđelesa, nekadašnju juniorsku zvezdu u tenisu kojaje slomila nožni članak prilikom jednog glupog skoka i kasnije seodala piću da bi olakšala bol i gubitak karijere. Nesputana obzirima,nepredvidljiva, neuredna, žestoka, surova: sve ono što Kleo nije bila.Da li bi možda mogla da bude Lija? Povuče duboki gutljaj pića inamesti Lijin izraz lica: pogled tvrd i svetlucav; mišići na obrazimazategnuti. Ven je upravo napuštao podijum. Kretnje kao da su mu sepromenile: bio je ukočen, gotovo trapav, visoko podignutih ramena,čudno izbačenih laktova. Izgledao je toliko drukčije da se pitala da li

ja uopšte to isti čovek. "Nisi se zamenio, zar ne?" "Udvojio sam se. Pol je sada sa mnom." "Pol?" "Pol je iz Teksasa. Geolog, fantastični pokeraš, svira gitaru." Ven senasmeši, i to je izgledalo kao da je povukao u sebi neki menjačbrzine. Dubljim glasom i razvučeno, on progovori: "I bo'me dobropevam, gospoja. Ven je ljubomoran, jer njegovo pevanje nije ni zacvonjka. 'Oćete da trgnemo još po jednu, a?" "Aha", reče Kleo, nemarno, onako po Lijinski.

Stan mu je bio u blizini; veselo, prozračno, komotno mestašce uoblasti gde se nalazilo pristanište za jahte. Odmah se videlo da muje život bio podeljen na više delova: izbor grafika i drugih slika pozidovima odavao je ukus četvorice ili petorice ljudi, od koji je jedanimao veliku sklonost ka živopisnim scenama izlaska sunca iznadVelikog kanjona u Koloradu, drugi ka Pikasu i Mirou, a neko treći kaprefinjenim, impresionističkim prizorima pariskih ulica i cvetnihtrgova. Soba, ogromnih prozora okrenutih suncu, sadržala je najvećei nazdravije kućne biljke koje je Kleo ikada imala priliku da vidi.Druga soba je bila pretrpana tehničkim knjigama i naučnimčasopisima, a treća bila opremljena s tri do četiri blistave mašine zavežbanje mišića. Neke sobe su bile upravo nastrano uredne i čiste,neke u neverovatnom haosu. Neke su bile nameštene jednostavno ioskudno, druge, pak, nemarno i pretrpano. Stalno je očekivala da ćenaići na ostale stanare kako tumaraju unaokolo. Ali nije bilo nikoga,samo Ven. I Pol. Pol je natočio piće i tiho počeo da svira gitaru, pričajući jojrazmetljive priče o svojim istraživanjima ruda po visoravnimazapadnog Teksasa. Pol je na španskom otpevao nešto što je zvučalodosta skaredno, a Kleo, preuzevši Lijin glas, zvonko je pratila refren,namerno grešeći u tonalitetu. Ali onda je Pol otišao, i Ven se spustiosasvim blizu pored nje na divan. Hteo je da sazna još ponešto oDžudi i ispričao joj je nešto malo o Venu, i nijedna druga ličnost nijeim se umešala u razgovor. Bila je sigurna da je to namerno. Ostali sudo kasno u noć. Pol se vratio pred kraj, da im ispriča nekoliko vicevai da tiho otpeva ponoćnu pesmu, ali kada su njih dvoje otišli u

spavaću sobu, bila je s Venom. U to je bila sigurna. A kada se ujutro probudila bila je sama. Odjednom se zbunila i nijemogla da se seti gde je, ali već u sledećem trenutku znala je, i znalaje i kako se tu našla, pa je sela u postelji i zatreptala očima. Ušla jezatim u kupatilo i pljusnula šaku vode preko lica. Nije se potrudila nida se obuče, već je šljapkajući krenula po stanu, tražeći Vena. Našla ga je u sobi za vežbanje kako radi na mašini za veslanje, ali toviše nije bio Ven. Bio je odeven u tesne farmerke i belu majicu skratkim rukavima, i izgledao je nekako mlađi, mršaviji, življi. Na čelusu mu se iskrile kapljice znoja, ali nije delovao zadihano. Uputio joj jehladnokrvan, nezainteresovano procenjivački, potpuno aseksualanpogled, kao da mu uopšte nije bilo neobično što se jedna gola ženastvorila u kući, i nije bio ni najmanje zbunjen zbog toga. "Dobro jutro.Ja sam Ned. Drago mi je što smo se upoznali." Glas mu je bio viši odVenovog, mnogo viši od Polovog, i nekako čudno, preterano tačno,izgovarao je svaki slog. Zaprepašćena, odjednom puna snebivanja i kajući se što se nijeobukla pre nego što je izašla iz spavaće sobe, ona jednom rukomprekri dojke, iako mu njena golotinja izgleda nije ništa značila. "Jasam - Džudi. Došla sam s Venom." "Znam. Pročitao sam u našoj beležnici." On gipko povuče vesla namašini, zabaci se unazad, potom se naže napred. "Posluži se samaiz frižidera", reče. "Ne ustručavaj se, kao da si u svojoj kući. Ven ti jeostavio pisamce u kuhinji." Ona je buljila u njega: njegove šake, usne, dugačke, mišićave ruke.Setila se njegovog dodira, poljupca, mekoće njegove kože. A sada,ta savršena ravnodušnost. Ne. Nisu to bili njegovi poljupci, njegovdodir. Bili su Venovi. A Vena sada više nije bilo. U njegovom telusada je obitavao drugi stanar, neko koga nije uopšte poznavala i kojise nije sećao sinoćnih zagrljaja. Pročitao sam u našoj beležnici. Onisu jedan drugom ostavljali podsetnike, biltene. Kleo se naježi. Znalaje, manje-više, šta može da očekuje, ali sam doživljaj se veomarazlikovao od pukog čitanja o tome. Oseti se gotovo kao da je upalameđu bića sa druge planete. Ali to si sama htela, pomisli. Zar ne? To nešto zagonetno, tajnovito,nepredvidljivo, prosto sablasno? Htela je da malo prokrstari jednimdrugim svetom jer je njen vlastiti postao tako bajat, uzak, skučen. I

evo je, tu je. Dobro jutro. Ja sam Ned. Drago mi je što smo seupoznali. Venovo pisamce bilo je zakačeno za frižider malom, žutommagnetnom zakačaljkom u obliku bubamare. VEČERAS NAVEČERU KOD MIŠELA? TI I JA I KO ZNA KO JOŠ. POZOVI ME. Tako je počelo. Sledećih deset dana viđali su se svako veče. Običnobi se sastali u nekom restoranu s tri zvezdice, večerali dugo iintimno, vraćali se u njegov stan. Jedne blage, vedre noći odvezli suse na plažu i gledali talase kako se lome o Greben foka, sve dokponoć nije već davno prošla. Jednom drugom prilikom prošetali suse kroz Ribarski kej, i vratili se s tri kese pune lepljivih uspomena natu šetnju, a da ni sami nisu znali otkuda im. Ven mu je bilo glavno ime - videla ga je jedne noći na kreditnoj kartici- i to je izgleda bio i njegov glavni identitet, iako je, znala je, imaomnogo drugih. U početku je nerado pričao o tome, ali četvrte ili petenoći rekao joj je da ima devet važnijih ličnosti i šesnaest manjeznačajnih. Pored Pola, geologa, Čaka, koji se bavio hortikulturom, iNeda, homoseksualca, Kleo je čula da postoji i Nat, špekulant naberzi - imao je pedeset godina i bio je debeo, svake nedelje sticao jebogatstvo i provodio vreme ili u Las Vegasu ili na Majami Biču; Henrije bio pesnik, koji se stideo i nikada nije dozvoljavao da mu nekopročita ono što piše; Dik je učio za glumca; Hal je nekada predavaopravo na Harvardu; Dejv je vozio jahtu; Nikolas je bio hazarder nakartama. A zatim je bilo i onih koji su se pojavljivali tek delimično; neki nisuimali ni imena, samo su čudno govorili i voleli su da se prave važni. Ipak, te njegove druge ličnosti viđala je veoma retko. Kao i drugimnogoliki, i on je patio od povremenih preobražaja mimo svoje volje.Jedne noći, dok su vodili ljubav, iznenada je postao Hal, a jednomdrugom prilikom ceo sat je bio pretvoren u Dejva, a u magnovenjimajavljali bi se i Henri i Nikolas. Kleo bi odmah primetila kad god bi setakva zamena odigrala. Ti trenuci bili su joj zastrašujući i uzbudljivi, inekako čudno zabavni. Ali, uopšte uzev, on je veoma dobro vladaosobom, i ostajao je Ven, kao da oseća jaku potrebu da nju doživi kaoVen, i samo kao Ven. Ponekad bi se udvojio, dovodeći Pola da pevauz gitaru, ili Dika da joj recituje neki sonet, ali i u tim trenucimaVenova ličnost je ostajala prisutna i vladala situacijom. Izgleda da je

bar ponekad umeo da se udvoji po svojoj volji, bez pomoći ogledala ipomoći svetlosti. Od kada je znao za sebe bio je aktivan i uspešanmnogoliki - još od detinjstva, možda čak i od rođenja - i godinama seposvećivao zadatku da ovlada svojim podeljenim umom. Svi njegovi likovi koje je upoznala u osnovi su bile privlačne ličnosti:bili su energični, stabilni, odlučni muškarci, koji su uživali u životu iizgleda da su znali kako da sebi pribave ono što žele. Iako su semeđusobno veoma razlikovali, ona ih je bez teškoća sve moglapratiti unazad do Vena, od koga su se, tako je mislila, svi oni odvojili.Jedina zagonetka bio joj je Nat, igrač na berzi. Kleo je jedva moglada zamisli kako on izgleda kada postane Nat - slatkorečiv i opak, toda, ali kako je uspevao da izgleda petnaest godina stariji i težičetrdeset funti? Možda je sve to izvodio izrazima lica i držanjem. Alinikada nije uspela da vidi Nata. I vremenom je shvatila da misliisuviše uprošćeno ako Pola, Dika, Neda i ostale shvata samo kaoVena koji svoju ličnost proširuje na razne načine. Ali i sam Ven je bio isto onoliko nepotpun kao i ostali. Bio je samojedan od mnogih koji su se razvili paralelno, svaki od njihautonomno, svaki od njih samo delić jedne celine. Iako je Ven vladaotelom najveći deo vremena, ipak nije imao predstavu o tome šta onedruge ličnosti rade dok one vladaju, pa je i sam morao da se oslonina nagađanja, čudne tragove, i one beleške i poruke koje bi sepotrudili da mu ostave, kako bi mogao da zna šta se događalo dokon nije bio u svesti. "Jedini koji sve zna je Majkl. On ima sedamgodina, pametan je kao lisica, i sve vreme održava kontakt sa svimavama." "Zapis tvoje memorije", reče Kleo. Ven klimnu glavom. Svi mnogoliki, znala je imali su po jednu ličnostkoja je uvek bila potpuno svesna i znala šta sve ostale rade -većinom neko dete, posmatrača koji je boravio daleko u dubinamauma, igrao se svojih igara i izranjao samo kada bi bilo potrebno dase izbegne neka kriza koja bi ugrozila celu grupu. "Samo nas jeobavestio da je Etiopljanin", reče Ven. "I tako mi svake dve do trinedelje odemo preko Ouklenda u jedan etiopski restoran koji on voli,i tu se on udvara kelnericama na amfarskom jeziku." "To vam i nije neka preteška obaveza. Čula sam da su etiopljaniveoma lep narod."

"Svakako. Ali oni svi misle da je to samo šala, a i Majkl ne zna kakoda osvoji ženu. Tek mu je sedam godina, znaš. I zato Ven od svegatoga nema nikakvu korist sem što malo vežba komparativnulingvistiku, i pokvari stomak. Etiopska hrana je najzačinjenija nasvetu. A ja ne podnosim začinjenu hranu." "Ni ja", reče ona. "Ali Liza je obožava. Naročito meksikansku.Uostalom, niko još nije rekao da je lako živeti u istom telu sadrugima, zar ne?"

Znala je da mora da pazi kad ispituje Vena o načinu na koji živi, kaojedan od mnogolikih. Jer i ona je trebalo da bude jedna od njih. Aliiskoristila je to što je iz Sakramenta kao opravdanje što naizgled imastvari koje ne zna o običajima mnogolikih i njihovom svakodnevnomnačinu življenja. Iako je i ona još od detinjstva znala da je mnogolika- tako mu je rekla - rasla je u sredini koja nije rado prihvatalapodeljene ličnosti, za razliku od San Franciska gde je već godinamaotvoreno postojala jedna potkultura mnogolikih. U svojojusamljenosti, ne znajući da ima još mnogo takvih kao što je ona, upočetku je mislila da boluje od ozbiljnog duševnog poremećaja. Teknedavno, tako mu je rekla, počela je da shvata ogromne prednostiživota mnogolikih; bogatstvo složenost, punoću obdarenosti idoživljaja u kojima je mogla slobodno da uživa jedna mnogolikaduša. I zato je došla u San Francisko. Zato je tako žudno upijala svešto joj je on kazivao o sebi. Pazila je, takođe, kad god je prikazivala svoje druge ličnosti. Želelaje da ne mora da se pretvara da ih ima. Ali ipak ih je morala ispoljiti svremena na vreme, već i samo zato da bi održala Venovuzainteresovanost za sebe. Ravnodušnost mnogolikih premajednolikima bila je opštepoznata. Smatrali su ih tupim, isuvišejednostavnim, dvodimenzionalnim. Tražili su uzbuđenja u tome dazagrle jednu osobu a otkriju drugu, ili čak dve, ili tri. I zato mu jedavala Lizu, davala mu Liju, davala mu Džudi-koja-je-bila-Kleo iKleo-koja-je-bila-neko-drugi, i često, kad su bili u krevetu, prelazila jeiz jedne u drugu ličnost naizgled mimo svoje volje i neočekivano. Liza je bila mirna, obuzdana, strogo moralna osoba. Potpuno seprenerazila kada je, između dva treptaja oka, otkrila sebe u zagrljajunepoznatog čoveka. "Ko ste Vi? Gde sam ja?" vrisnula je, otkotrljavši

se u stranu i sklupčavši se kao fetus u majčinoj utrobi. "Ja sam Džudin prijatelj", reče Ven. Ona ga je belo gledala. "Znači, opet igra svoje stare igre." Izgledao je povređen, zbunjen, zabrinut. Pustila ga je da se malopredomišlja da li će usred noći morati da je vraća u njen hotel. Aonda je dozvolila da vragolasti osmeh pređe preko Lizinog lica,dozvolila da Lizina usplahirena stidljivost popusti, dozvolila Lizi daomekša i da se opusti, dozvolila Lizi da počne da prede... "Pa, kada smo se već našli - kako ono reče da se zoveš?" To mu se dopalo. Dopadala mu se i Lija - neobuzdana, slatka,bučna, puna uzdaha, vapaja, jedna od onih koje se ritaju i tresu, kojaga je svukla s kreveta na pod i tamo nastavila da se tumba s njim.Činilo joj se da mu se dopada i Kleo, iako je to bilo teže pogoditi jerKlein stil je bio uzdržan i s visine, ozbiljan, barokan, nedokučiv. Brzobi prelazila s jedne na drugu, ponekada bi u toku samo jednog sataprošla kroz sve četiri. Vino, tako mu je rekla, kod nje izaziva brzezamene ličnosti. Obavestila ga je da ima još nekoliko drugih ličnosti,na većoj dubini i fragmentarnih. Nagovestila je da su nemirne,duboko neurotične, samoubilačke: bile su pod kontrolom, rekla je, ineće se oteti da mu nanesu neko zlo, ali ostavila je da takvamogućnost i dalje lebdi u vazduhu, da bi njihov odnos učinilauzbudljivijim a i svoju ulogu verodostojnijom. Izgleda da je delovalo. Bilo je očevidno da uživa u njenom društvu.Već je počela da se upušta u maštanja kako bi bilo da se preseli izSakramenta, iznajmi stan, možda čak i da se useli kod njega, iako bito sigurno bio veoma čudan život, pun izazova. Jer živela bi s Polom,Nedom, Čakom i svima ostalima, ne samo s njim, ali kako je sve tobilo čudesno, kako ju je mamilo i kopkalo da pokuša! A onda, desetog dana, on iznenada postade veoma napet i neobičnonatmuren. Upitala ga je šta mu je, on je izbegavao da odgovori, onaje navaljivala, i on napokon reče, "Da li zaista želiš da znaš?" "Dabome." "Smeta mi što nisi istinska, Džudi." Dah joj se preseče. "Šta, do vraga, hoćeš da kažeš?" "Znaš ti dobro šta hoću", reče on mirno i pun tuge. "Nemoj višepokušavati da se pretvaraš. Nema smisla." Bilo je kao da ju je neko munuo u rebra.

Okrenula se u stranu i dugo ćutala, pitajući se šta da kaže. I to bašsada kada je sve tako lepo krenulo, kada je već počela da veruje dauspeva u svojoj maskaradi. "Znači ti si znao?" upita plaho. "Naravno da sam znao. Znao sam od prvog časa." Drhtala je. "Kako si pogodio?" "Ima hiljadu načina. Kada se zamenimo mi se promenimo. Glas, Oči.Zategnutost mišića. Način istraživanja. Čak i moždani talasi. Test zaispoljavanje potencijala to može da pokaže. Baci mi snop jakesvetlosti u oči i ja ću emitovati određenu krivulju moždanih talasa,koja će kod Neda biti drukčija, kod Čaka, opet, drukčija. Ti i Liza iKleo i Lija sve ćete biti jednake u tom pogledu. Mnogoliki nisuglumci, Džudi. Mnogoliki su odvojeni umovi u istom mozgu. To jenaučno dokazano. A ti si samo glumila. To si radila veoma dobro, alinikako nisi mogla da me prevariš." "Znači, pustio si me da od sebe pravim budalu." "Nisam." "Zašto si... kako si mogao..." "Video sam te kako ulaziš one prve večeri i privukla si me na prvipogled. Gledao sam te kako odlaziš na podijum i kako seonesvešćuješ, i po tome sam znao da nisi mnogolika i pitao sam se:šta ona kog vraga traži ovde? Onda sam ti prišao, i tu me je uhvatilo.Osetio sam nešto što nikada ranije nisam osetio. Zvuči li ovo kaostara, otrcana, ljubavnička šarena laža? Ali istina je, Džudi. Ti si prvajednolika žena za koju sam se zainteresovao u svom životu." "Zašto?" On odmahnu glavom. "Ima nešto u tebi... tvoja snažna ličnost, stalnobudna svest, možda čak i ta tvoja žarka želja da se praviš da simnogolika... Ne znam. Tek uhvatilo me je, uhvatilo me je, i to dobro. Iovo je bilo čarobnih desetak dana. Zaista tako mislim." "Dok ti nije dosadilo." "Nisi mi ti dosadila, Džudi." "Kleo. To mi je pravo ime, ime jednolike. Džudi ne postoji." "Kleo", reče on kao da usnama meri tu reč. "Znači, nisam ti dosadila iako sam samo jedna jedina. Pa, to je divno- izuzetno laskavo. Najbolje što sam danas čula. Čini mi se da bi sadtrebalo da odem. Ven. Sada si Ven, zar ne?"

"Nemoj tako da govoriš." "A kako hoćeš da govorim? Ja sam očarala tebe, ti si očarao mene,malo smo se poigrali i sada je gotovo. Ja nisam bila ona koja sam,ali ti si dao sve od sebe. Oboje smo dali sve od sebe. Ali ja sam ipaksamo jednolika žena i tebi to neće biti dovoljno. Neće, na duževreme. Još možda samo jednu noć, nedelju dana, možda još i dvenedelje. Pre ili posle potražićeš ono pravo, a ja za tebe nikada nećumoći to da budem. Zbogom, Ven." "Ne." "Ne?" "Ne idi." "Nema smisla da i dalje ostanem s tobom." "Ja hoću da ostaneš." "Ali, ja sam jednolika, Ven." "Ne moraš to i ostati", reče on.

Psihoterapeut se zvao Berkhalter i ordinacija mu se nalazila ujednom od tornjeva Embarkadero. Svi mnogoliki u San Franciskugledali su u njega kao u božanstvo. Bio je specijalista zaelektrofiziološku integraciju, posebno primenjenu na poremećajemnogolikih ličnosti. Oni koji su u sebi nosili mračne i demonskeosobe, koje su ugrožavale stabilnost cele grupe, odlazili su kodnjega da bi te ličnosti uništili ili bar naučili da ih drže na uzdi. Oni kojisu želeli da njihove latentne ličnosti, potisnute od onihkomunikativnijih, izbiju na površinu i ostanu zdrave i delotvornetakođe su odlazili kod njega. Oni čiji je mnogoliki život bio pravomučenje šizoidnih smućenosti, umesto da bude bogatakontrapunktalna simfonija puna zadovoljstva, predavali su se u rukedr Berkhaltera da ih izleči, što je on, tokom vremena, i činio, tokomposlednjih nekoliko godina počeo je da razvija metod koji je nazvaoobogaćenje ličnosti. Ven je to nazvao "zabijanje klinova". "On može jednoliku osobu da pretvori u mnogoliku?" začuđeno upitaKleo. "Ako u njoj postoje takvi potencijali. Ti znaš da je to delimičnourođeno. Struktura mozga mnogolikih je u osnovi ipak različita odmozga jednolikih. Prosto, hardver nije isti, moždane vijuge. I onda,ako se javi odgovarajući podsticaj, najčešće u detinjstvu, najčešće ali

ne i uvek traumatičan, događa se razdvajanje, različiti identitetipočinju da uspostavljaju svoje teritorije. Ali veoma često se dešavada se mnogolikost nikada ne ispolji, i ti živiš sposobna da budešgomila drugih ličnosti a da nikada za to ne saznaš." "Ima li osnova za pretpostavku da sam ja takva?" On slegnu ramenima. "Vredelo bi pokušati. Ako otkrije u tebiodređene karakteristike, on već ima delotvorne načine da izazoveodvajanja ličnosti u tebi. Da zabije klin, razumeš? Ti iskreno želiš dapostaneš mnogolika, je li tako, Kleo?" "O, da. Ven. Da!" Berkhalter nije bio sasvim siguran. Lepljivom trakom pričvrstio joj jeelektrode za lobanju, uperio joj mlaz jake svetlosti u oči, podvrgnuoje testovima verbalne asocijacije, sproveo četiri ili pet različitihelektroencefalogramskih proučavanja, i još nije bio siguran. "Ovo nijeobična crno-bela situacija", ponovio je nekoliko puta, mršteći se,natmurivši se. I on sam bio je mnogoliki, ali od njegovih ličnosti tri subile psihijatri; tako da u vreme dok je ordinirao nikada nije bilostvarnih problema. Kleo se pitala da li on ponekad saziva konzilijumsamog sebe da potvrdi dijagnozu. Posle nedelju dana ispitivanja bilaje uverena da za nju nema nade, da je nepopravljiva jednolika, aliBerkhalter je iznenadio zaključkom da bi vredelo pokušati. "Unajgorem slučaju", rekao je, "posle nekoliko dana nastupićespontano ponovno sjedinjavanje, i nećete biti u nimalo gorempoložaju nego što ste sada. Ali ako uspemo..." Njegova klinika je bila na drugoj strani zaliva, u gradu Moragi. Tu jeprovela još dva dana, na daljem ispitivanju, a zatim je tri danauzimala lekove. "To je samo sredstvo protiv napetosti i grčeva", reklaje sestra ohrabrujućim tonom. "Da Vam pojačamo izdržljivost." "Izdržljivost čega?" "Traume rađanja", reče ona. "Nove ličnosti će početi da se pojavljuju,i to Vam može neko vreme biti neprijatno." Lečenje je počelo u četvrtak. Elektrošok, lekovi, opet elektrošok. Bilaje pod jakim sredstvima za umirenje. Doživela je sve kao jedan dugsan, ali nije osećala nikakve bolove. Ven ju je posećivao svaki dan.Došao je i Čak, i doneo joj dve rascvetale orhideje u saksiji, Pol joj jepevao, i čak ju je i Ned jednom obišao. Ali sa svakim od njih jedva jeuspevala da razgovara. Najveći deo vremena slušala je neke

glasove. Imala je temperaturu i često nije znala gde se nalazi, a svremena na vreme bila je sigurna da lebdi dvadesetak centimetaraiznad postelje. Vremenom su se ti osećaji povukli, ali ostali su drugi,gotovo isto toliko čudni. Ostali su i glasovi. Naučila je da sa njimarazgovara. Druge nedelje nisu joj više bile dozvoljene posete. No, nije smetalo.Imala je društva do mile volje, čak i kad je bila sama. Onda je opetdošao Ven. "Danas te puštaju kući. Kako si, Kleo?" "Ja sam Norina", reče ona.

Izgleda da ih je bilo pet u njoj. Tako je, bar, rekao je Ven. Ona nikakonije mogla to da zna, jer kada su one vladale telom nje nije bilo - nijespavala, jednostavno, nije bila tu, ništa nije opažala. Ali on joj jepokazao beleške koje su one pisale, rukopisima koje nijeprepoznavala i, u stvari, jedva mogla i da pročita, i puštao joj je trakesa snimljenim njenim drugim glasovima: Norina, duboki kontraalt;Nanet, visoki, zadihani glas; Kaća, tvrda, gruba Njujorčanka; iposlednja, koja još nije rekla kako se zove, ali glas joj je imao onajsenzualni prizvuk glumice ili zavodnice s plaže. Prvih nekoliko dana nije izlazila iz stana, a zatim je krenula u kratkešetnje, a Ven ili neki od njegovih likova bili su uvek kraj nje. Osećalase kao bolesnik koji prezdravlja. Neka vrsta mamurluka od lekovaotupela joj je reflekse tako da se teško nalazila u uličnomsaobraćaju, a strepela je i da joj se ne dogodi zamena ličnosti dokbude van kuće. To se uvek događalo iznenada, bez ikakvih znakovaupozorenja, i kada bi se opet vratila u svesno stanje smetale su jojpraznine u pamćenju, to što ne zna kako se odjednom obrela naDžirardeli-skveru, ili u parku Golden Gejt, ili na bilo kom drugommestu gde je u međuvremenu neka njena druga ličnost odvela telo. Ali bila je srećna. I Ven je bio srećan zajedno s njom. U drugojnedelji, jedne noći kada su izašli, on se pretvorio u Čaka - Kleo jeznala da je to Čak, jer sada je uvek tačno znala koja od njegovihličnosti preuzima svest - i rekao joj: "Ti čudesno deluješ na njega.Niko od nas ga do sada nije video takvog - tako zadovoljnog, takoispunjenog..." "Nadam se da će to potrajati, Čak." "Naravno da hoće! Zašto, pobogu, ne bi potrajalo?"

Ali nije. Kada je treća nedelja bila na izmaku Kleo je zapazila da većnekoliko dana Norina nije ništa upisala u njihov zajednički podsetnik.To, samo po sebi, nije moralo da bude zabrinjavajuće: dešavalo seda neka od ličnosti reši da utone i da se ne pojavi danima,nedeljama, čak mesecima. Ali zar je bilo verovatno da će Norina, tekdošavši na ovaj svet, tako dugo ostati izvan njega? Lin-lin, malaKineskinja koja se pojavila i razvila tokom druge nedelje i bila Kleinzapis memorije, javila je da je Norina otišla. Nekoliko dana kasnije,jedna nova ličnost, po imenu Meti, izronila je i nestala u roku od trisata, kao nešto što je proključalo iz morskih dubina. Potomnestadoše i Nanet i Kaća, ostavljajući Kleo samu s onim bezimenim,zavodničkim glasom i s Lin-lin. Ona se, dakle, ponovo sjedinjavala.Klinovi koje joj je dr Berkhalter zabio u dušu više nisu držali; um joj jeinsistirao na jedinstvu i ponovo se spajao u jednu celinu; vraćala seu stanje jednolikosti. "Sve su sada otišle", očajno reče Venu. "Znam. Gledao sam kako odlaze." "Zar ne možemo nešto da preduzmemo? Da li da se vratimBerkhalteru?" U očima mu je videla bol. "Neće vredeti", reče on. "On mi je rekao dapostoji verovatnoća tri prema jedan da će se ovo dogoditi.Pretpostavljao je da će sve ovo trajati oko mesec dana; to je bilonajviše čemu smo se mogli nadati. I imali smo svoj mesec dana." "Bolje da odem, Ven." "Nemoj tako govoriti." "Ne?" "Volim te, Kleo." "Nećeš još dugo." Pokušao je da se prepire s njom, da joj kaže da mu ne smeta što jejednolika, da jedna Kleo vredi koliko tuce raznih ličnosti i da će seprilagoditi životu s jednolikom ženom. Nije mogao da podnesepomisao da će ga sada napustiti... I tako je ostala; nedelju dana, dvenedelje, tri. Jeli su u svojim omiljenim restoranima. U svežimvečerima šetali su se s rukom u ruci. Pričali su o Čomskom i Vorfučak i o tržnim centrima. Kada bi on odlazio i umesto njega sepojavljivali Pol, Čak ili Hal ili Dejv, izlazila je i s njima ako su to želeli.Jednom je s Nedom izašla u bioskop, i kada je pred kraj osetio da će

se zameniti, obgrlila ga je rukom sve dok nije ponovo stekao vlastnad sobom, da bi mogao da vidi kraj filma. Ali sve je bilo uzalud. Njemu je bilo potrebno više od onog što mu jeona mogla da ponudi: zamena, udvajanje, složeni prizvuci i odjecidrugih ličnosti što trepte izvan obala svesti. To mu nije mogla pružiti.Bio je kao čovek koji je sebi namerno vezao oči da bi slepoj ženimogao praviti društvo. Znala je da ne može od njega tražiti da takoprovede ceo život. I tako, jednog popodneva kada je Ven bio odsutan, ona se spakovalai oprostila od Pola, koji ju je zagrlio i zajedno s njom pustio suzu, ivratila se u Sakramento. "Kaži mu da me ne traži", rekla je. "Najboljeje kada se prekine odjednom i zauvek." Provela je samo dva mesecau San Francisku, ali kao da su joj to bila jedina dva meseca kada jezaista živela, a sve ostalo vreme bilo je provedeno u nekom sivilu. U kancelariji za promet nekretninama radio je čovek koji joj je većdve godine govorio da su njih dvoje kao stvoreni jedno za drugo.Kleo je s njim oduvek bila u prijateljskim odnosima; prošle zime išlisu nekoliko puta preko vikenda u Taho, na skijanje; jedanput su išlina Havaje, vozili se na izlete do San Dijega. Ali u njegovom društvunikada nije osećala nešto naročito. Nedelju dana po povratkutelefonirala mu je i predložila da se odvezu na sever do prašumasekvoje i provedu tamo nekoliko dana. Kada su se vratili, preselila sena njegov ortački posed, u blizini grada. Teško bi mu se moglo naći zamerke. Bio je blage naravi i privlačan,uspešno se bavio svojim poslom, čitao, voleo dobre filmove, uživaou pešačenju, splavarenju, autostopiranju s rancem na leđima, čak jepredlagao da odu u grad kad nastupi operska sezona i da videnekoliko predstava. Bližio se onom životnom dobu kada se većpomišlja na brak i porodicu. Izgleda da je bio veoma zaljubljen u nju. Ali bio je ravan i nezanimljiv, mislila je, ravan kao figura koji je nekoizrezao iz kartona: jednoliki jedan mozak, bez zamene. Bio je samojedan čovek i takav će uvek biti. Znala je da mu se teško možeprebaciti. Ali nikako nije mogla da se veže za nekog ko ima samodve dimenzije. Svake večeri u njoj su besnele oluje nemira, a nijenikako mogla da mu objasni šta je to muči. Jednog kišovitog popodneva, početkom novembra, spakovala jekofer i odvezla se u San Francisko. Uzela je sobu u jednom od

motela u Ulici Lombard, istuširala se, presvukla, i otpešačila u UlicuFilimore. Oprezno je pretražila potez od Ulice Kestenova doUjedinjenja, i natrag, od Ujedinjenja do Kestenova. Umirala je odstraha pri pomisli da će slučajno sresti Vena. Samo ne večeras,molila je. Samo ne večeras. Prošla je pored Đuskališta, nije ušla,zastala ispred kluba koji se zvao Velika Mama, odmahnula glavom,konačno ušla u jedan po imenu Propratne Pojave. Uglavnom žene,kao i obično, ali i nekoliko muškaraca pored šanka, dosta zgodnih.Ni traga od Vena. Ona naruči piće i ovlaš zapodenu razgovor s jednim omanjim,kovrdžavim tipom, verovatno umetnikom. "Da li često navraćate u ovaj lokal?" upita je. "Prvi put. Obično sam odlazila u Đuskalište." "Čini mi se da sam Vas tamo viđao. Ili možda nisam." Ona se nasmeši. "Kako se sada zovete?" "Sendi. A Vi?" Kleo duboko udahnu. Oseti nekakvu blagu omamu u glavi, iza očiju.Jesi li to htela? upita samu sebe. Jesam. Jesam. Baš to sam htela. "Melinda", odgovori.

Džek Mekdevit: TAJANSTVENA PORUKALežao je na samom dnu sefa u debelom kovertu od žutog papira

za pakovanje. Umalo ga nisam ćušnuo u korpu za otpatke zajedno shrpom drugih dokumenata, traka i raznoraznih drangulija koje supreostale posle Projekta. U stvari sigurno bih to i učinio da je slučajno taj koverat bio obeleženbrojem iz kataloga ili zaveden u ma kakav indeks. Ali na njemu nijeništa pisalo, izuzev jednog datuma od pre osamnaest godina koji jebio nažvrljan na brzinu, u donjem desnom uglu, i, ispod njega, jošjedna kratka primedba: "40 gh." Tamo napolju, u pustinji, kretale su se neke svetlosti. To će, po svojprilici, biti Brekit koji fino podešava Veliku mrežu za Orina Hopkinsa,koji je upravo u to vreme započinjao posmatranja koja će nekolikogodina kasnije dovesti do novih prodora u teoriji pulsara. Zavideosam Hopkinsu: bio je nizak rastom, okrugao, ćelav, bezsamopouzdanja, a njegove povremeno briljantne ideje drugi suobjašnjavali uz cerekanje. Bio je smešan; pa ipak, bio je obeleženonim nevidljivim znakom genijalnosti. I svet će se sećati njegovihideja još dugo pošto se onaj internat u Karltonu, nazvan po meni,bude raspao u prah i gomilu ruševina. Ako i nisam još tada postao svestan svojih ograničenja i napustiosvaku nadu da ću ući među besmrtnike (bar od te vrste) - to samučinio onda kada sam prihvatio položaj direktora u Sendejdžu.Administrativni posao je bolje plaćen od posla aktivnog fizičara, ali jeubitačan za ambiciju. A kada neko pripada jezuitskom radu nema čak ni tu, materijalnu,prednost. U tim danima Velika mreža je još bila skromna: četrdesetparaboličnih antena, svaka po trideset šest metara u prečniku. Bilesu, naravno, na šinama, svaka se mogla kretati za sebe, a svezajedno izgledale su kao zarubljeni krst. Već dve decenije one supredstavljale samo srce projekta SETI - Traganje za vanzemaljskominteligencijom. Sada, kada je Projekt bio napušten, upotrebljavalismo ih za korisnije, iako prizemnije poslove.

Čak i ovako relativno jednostavan sistem bio je dobar: kao što jeHačing Čejni jednom primetio, Velika mreža je mogla da uhvati zvukpaljenja automobilskog motora na Mesecu. Zaobišao sam pisaći sto i sručio se u neudobnu drvenu stolicu kojusmo nasledili od predhodnog režima. Koverat je bio zatvorenlepljivom trakom koja je vremenom postala krta i odlepljivala se duživica. Otvorio sam ga. Bilo je već deset sati i petnaest minuta. Radio sam sve vreme, bezvečere i tokom prvih noćnih sati, ispunjen dosadom, pijući kafu irazmišljajući da li je baš bilo pametno što sam došao da radim ovde,napustivši Laboratoriju za mlaznu propulziju. Položaj koji je imaoveću odgovornost bio je dobar potez u karijeri; ali sada sam već biosiguran da Hari Kuk nikada neće otkriti novu česticu. Dve godine ću biti vezan za Sendejdž: dve godine izrade planova ibrige za osiguranje; dve godine obedovanja u sterilnom restoranudruštvene ishrane u mojoj ustanovi ili u Džimijevom Amoku na Putu85. A potom, ako sve bude išlo kako treba, mogao sam se nadati jošjednom unapređenju, možda u Džordžtaunu. Sve bih to rado menjao za Hopkinsovu budućnost. Istresao sam šest magnetnih diskova na pisaći sto. Svaki je bio uodvojenom omotu, od one vrste kakve su mnoge naučne ustanovenekada upotrebljavale za snimanje elektromagnetskih zračenja.Diskovi su bili numerisani i obeleženi datumima za trodnevni periodiz godine 1991, koja je za dve godine prethodila datumu zapisanomna koverti. Na svakoj je pisalo "Prokion". Iza mojih leđa, Hopkins i njegova dva saradnika stajali su nagnutinad monitorima. Brekit, koji već obavio svoj zadatak, sedeo je zastolom i nešto čitao. Obradovao sam se kad sam video da se diskete mogu koristiti naMarku VI. Ubacio sam jednu, povezao sve sa vokoderom da bihdobio odštampanu kopiju i izišao da se pridružim Hopkinsovoj grupidok ceo proces ne bude gotov. Razgovarali smo o plazmi. Slušaosam ih neko vreme, onda sam shvatio da ništa više ne razumem,primetio sam da ni niko drugi oko mene (izuzev nasmejanog debelogčovečuljka) takođe ništa ne shvata, i vratio sam se polako do svogkompjutera.

Trag je glatko iscrtavao zelene i bele slike na ekranu Marka VI, astranice teksta uz pucketanje ispadale iz vokodera. Pažnju miprivuče nešto na tim igličastim geometrijskim šarama razasutim popapiru za beleženje. Nešto nalik na ime koje se za čas pojavilo iiščezlo, pre nego što sam ga pročitao. Lončić za kafu počeo je da ključa ispod postera sa galaksijomAndromeda. Čuo sam u daljini brujanje avionskog motora, verovatnoiz vojne baze Ljuk. Iza mene, Hopkins i njegovi ljudi su se nečemusmejali. Na snimku su se ukazivali sistemi šara. Polako su izranjali potpuno jednaki skupovi impulsa: signali nisudolazili iz nekog prirodnog izvora. Prokion. Smeh, avion, lonac za kafu, radio koji je negde svirao: sve seuklapalo jedno u drugo ukazujući na jednu mogućnost. Pre će biti Feniks, pomislio sam.

Frenk Mejers je bio rukovodilac projekta SETI još od kad je EdDikinson umro, pre dvanaest godina. Telefonirao sam mu većsledećeg jutra u San Francisko. "Ne", kazao je bez i trunke oklevanja. "To je nečija neslana šala,Hari." "Bilo je u tvom sefu, Frenk." "Taj prokleti sef stoji već četrdeset godina. U njemu može svašta dase nađe. Izuzev poruke s Marsa..." Zahvalio sam mu i spustio slušalicu. Cele noći nisam oka sklopio: poneo sam snimljene zapise sa sobomu postelju, i do pet sati ujutru uspeo sam da uočim više od četrdesetrazličitih sistema impulsa. Izgledalo je kao da signal teče bezprekida: odnosno da je odašiljanje poruke bilo neprekidno, bezvidljivog početka ili kraja, samo s povremenim i neredovnimprekidima, onakvim kakvi bi nastali usled atmosferskih smetnji i,naravno zbog onih dužih perioda za vreme kojih se odredišteprenosa nalazi ispod linije obzorja. To je, bez sumnje, bila reflektovana zemaljska transmisija: radio-talasi prilično se odbijaju unaokolo. Ali zašto bi neko posle dvegodine zapečatio tu grešku i stavio je u sef?

Prokion je žuto-bela dvojna zvezda klase F3, apsolutne veličine 2,8koju su nekada obožavali u Vavilonu i Egiptu. (Ima li nečeg što nisuobožavali u Egiptu?) Udaljenost od Zemlje: 11,3 svetlosnih godina. U kancelariji ispred moje, Beti Kuper je kucala na pisaćoj mašini,zatvarala ladice na pisaćem stolu, razgovarala s posetiocima. Očigledno treba upotrebiti Veliku mrežu; oslušnuti Prokion na 40gigaherca ili, čak - ako bude potrebno - pretražiti ceo spektar, iutvrditi da li nam zaista nešto kaže. Zapitah Beti preko interkoma kada imamo slobodno vreme na Velikojmreži. "Ništa sledećih sedamnaest meseci", odseče ona. To se moglo i očekivati. Raspoloživi uređaji brzo su bivali rezervisani,istog časa kad bi astronomi dobili sredstva veća od onih, više negooskudnih, koja su uglavnom dobijali tokom poslednjih dvadesetgodina. Onaj ko zaželi da se posluži radio-teleskopom morao je daplanira svoje vreme daleko unapred. Kako bih mogao da sedokopam Velike mreže na dva sata? "Beti, da li biste bili ljubazni da dođete na trenutak?" Beti Kuper je došla u Sendejdž iz San Augustina pre dvadesetgodina, onda kada je nastala velika seoba zbog SETI-ja. Bila jesekretarica trojici rukovodilaca projekta, Hačingu Čejniju koji jesagradio Sendejdž; njegovom dugogodišnjem prijatelju EduDikinsonu; i, konačno, posle Dikinsonove smrti, Frenku Mejersu,mladom čoveku koji je još gradio svoju karijeru, i koji se isuviše dugozadržao na tom projektu, tako da je - kažu - bio srećan kad su gaugasili. U svakom slučaju, Mejers je doprineo gašenju projekta većsamim tim što ga nije branio. Smatrao sam, naravno, da je bio u pravu, iako iz drugih razloga. Biloje tužno gledati kako se drugim naučnicima uskraćuje upotrebaveličanstvenog teleskopa u Sendejdžu dok je trajao onaj grotesknilov na signale od malih zelenih... Mislim da su se mnogi od nasobradovali kada je to prestalo. Beti je očekivala da će izgubiti posao. Ali ona je umela da se snađeu ustanovi, imala je dara da zagolica određene sujete i dobro jeznala pravopis. Iako je bila protestantkinja, mudro se prilagodila idejida radi s katoličkim sveštenikom i, začudo, kao da se čak pomalo ivređela što se nisam redovno pojavljivao s tvrdom belom kragnom. Postavio sam joj dva-tri pitanja o metodama upotrebe lokalnog

razglasa a onda sam, što sam neupadljivije mogao, kazao kako ješteta što projekt nije uspeo. Beti je više ličila na bibliotekarku iz Njujorka nego na sekretaricujedne naučne baze u pustinji. Kosa joj je bila srebrnastosiva. Nosilaje naočare s čeličnim okvirom na dugom, srebrnom lancu. Bila jeumereno punačka, ali držanje i izgovor bili su joj savršeni i pridavalijoj onu osobinu koju pozorišni ljudi zovu "pojava". Na moju primedbu oči joj se suziše i pretvoriše u tvrde, crne perle."Dr Dikinson je uvek govorio da niko od nas neće doživeti da vidirezultate. Svi koji smo imali veze s programom, čak i vratari, znalismo to." Nije bila od onih žena koje često sležu ramenima, aliiznenadna varnica u njenim crnim očima proizvela je isti utisak."Drago mi je što nije doživeo da vidi kako se Projekt ugasio." Nastala je neprijatna tišina. "Ne zameram Vam, doktore", reče onakonačno, misleći pri tom na moje javno izrečeno mišljenje, dasmatram da uređaji nisu dovoljno korišćeni. Spustio sam pogled i pokušao da se pomirljivo nasmešim. Mora dasam izgledao apsurdno: njene stroge crte lica omekšaše. Pokazaosam joj koverat. "Prepoznajete li ovaj rukopis?" Jedva da je i bacila pogled na njega. "To je Dr Dikinsonov." "Jeste li sigurni? Mislim da Dikinson nije bio uključen u projekt svedok Hač Čejni nije otišao u penziju. To je bilo 1993. godine, zar ne?" "Tada je preuzeo mesto rukovodioca Projekta. Ali radio je natehničkim poslovima pod Dr Čejnijem - pa, bar deset ili dvanaestgodina pre toga." Oči bi joj zablistale kad god je govorila oDikinsonu. "Nikada ga nisam lično upoznao", rekoh. "Bio je dobar čovek." Gledala je mimo mene, preko mog ramena; licejoj je bilo bledo. "Da njega nismo izgubili, možda nikad ne bismoizgubili Projekt." "Ukoliko je to bitno", dodadoh blago. "Ukoliko je to bitno", potvrdi ona. Bila je u pravu, što se tiče Dikinsona. Lepo se izražavao i bio jeubedljiv govornik, autor nekoliko knjiga o raznim temama i, potpunopredan projektu SETI. On bi mogao da zadrži Projekat, uprkos tomešto je savezna vlada prestala da daje sredstva i uprkos sve većoj

galami njegovih kolega koji su tržili da dobiju više vremena zakorišćenje uređaja. Ali Dikinson je bio mrtav već dvanaest godina.Bio se vratio kući u Masačusets da proslavi Božić, kao što je uvekradio. Posle jedne snežne vejavice izišao je da pomogne susedu daraščisti stazu pred kućom i srce ga je izdalo. Ja sam tada boravio na istoku, u Džordžtaunu. Još se sećam kakosam žalio zbog genija koji se pre vremena ugasio. Imao je ogromantalenat ali ne i disciplinu; burno je prošao kroz svoju karijeru,bacajući varnice u svim pravcima. Međutim, sve čega bi se dotakao,kao i SETI, nekako se uvek završavalo bez rezultata. "Beti, da li se ikada desilo da pomisle da su uhvatili MZ?" "Signal malih zelenih?" Odmahnula je glavom. "Ne, mislim da nisu.Stalno su hvatali odjeke i slične stvari. Ali nikada ništa ni blizu toga.Ili je to bio KCOX iz Feniksa, ili neki japanski ribarski brod usredTihog okeana." "Zar nikada nešto što bi se razlikovalo od toga?" Jedna obrva joj se malo podiže. "Nikada nešto što bi mogli dokazati.Kad nisu mogli da utvrde šta je, vraćali su se kasnije i opetpokušavali da ga nađu. Bilo kako bilo, tek sve su eliminisali." Danisu, mislila je, mi ne bismo sada tu stajali i razgovarali o tome.

Betini komentari ukazivali su da su se sumnjivi signali automatskiskladišteni. Srećan što još nisam stigao da izbrišem zastarelepodatke, otkrio sam da je zaista tako bilo, i istražio sam sav periodunazad do prijema sa Prokiona 1991. godine, u nadi da ću naći nekisličan signal. Čekalo me je iznenađenje. Nije bilo ničeg sličnog. Nije, čak, postojao ni zapis o prijemu sProkiona. To bi trebalo da znači da su našli objašnjenje i odbacili signal. Ali zašto su, onda, dve godine kasnije, zapečatili snimke i stavili ih usef? Sigurno im nije trebalo toliko dugo vremena da nađuobjašnjenje? Projekat SETI zasnivao se na pretpostavci da bi ma kakav signal odmalih zelenih bio svestan pokušaj komunikacije, što bi značilo dapošiljalac poruke svesno nastoji da je učini razumljivom i da bilogičan način da se to postigne bio upotreba sistema simbola za

univerzalne konstante: atomsku težinu vodonika, recimo, ili vrednostbroja pi. Ali prelaskom u Sendejdž prešlo se takođe i na savršenije i dalekoosetljivije aparate. Tako je iskrsla mogućnost da projekat uhvati i nekiuzgredan signal, poruku vanzemaljskog porekla namenjenuvanzemaljskim primaocima. Saobraćanje takve vrste bilo bineizmerno teško za tumečenje. Ako je koverat u sefu uopšte bio nešto, onda je to bio baš takavsnimak. Četrdeset gigaherca nije idealna frekvencija zameđuzvezdanu komunikaciju. Štaviše, bio je bez početka i kraja, bezoblika, bez numerisanih delova, bez ičega što bi pomoglo tumačenju.Pustio sam računar da radi na tekstu, koristeći SETI-jev program zajezičku analizu. Onda sam dao uputstva Brekitu da me pozove akose nešto pojavi, večerao u Džimijevom restoranu i otišao kući. Nikome nije pozvao. Nikakva struktura nije se mogla uočiti u tekstu. U engleskom jeziku,na primer može se uvek očekivati slovo "U" posle slova "Q", ilisamoglasnik posle suglasničke grupe. Aspirati se retko udvajaju,nikad nema tri uzastopna slova i tako dalje. Ali u poruci s Prokionasve je izgledalo potpuno proizvoljno. Računar je zabeležio šezdeset i jedan različit sistem impulsa, što biznačilo šezdeset i jedan karakter. Nijedna sistem znakova nije sepojavljivao u razmacima dovoljno velikim da bi označio prazanprostor između dve reči. Brojanje učestanosti takođe nije dalorezultata: Nije bilo kvantitativne razlike u upotrebi od jednogkaraktera do drugog. Svi su se pojavljivali približno isti broj puta. Akoje to uopšte bio neki jezik onda u njemu nije bilo samoglasnika. I imao je, sve u svemu, isuviše mnogo slova. Telefonirao sam Vesu Filipsu, jedinom lingvisti koga sam u to vremepoznavao. Da li je moguće da neki jezik bude struktuiran na takav način? "Pa, ne bih baš rekao. Sem ako ne govoriš o nekoj vrsti konstrukta.Čak i u tom slučaju..." Zastao je. "Koliko si ono rekao da je bilokaraktera?" "Šezdeset i jedan." "Hari, mogao bih da ti navedem čitav niz razloga u - recimo - šestrazličitih naučnih disciplina, zašto je potrebno da u jezicima postoje

slova velike i male učestanosti. Da bi jedan jezik imao ravnu 'krivulju'potrebno je da bude namerno struktuiran na taj način, i tada bimorao biti jezik koji nije govorni. Ali kakve bi to imalo praktičnevrednosti? I čemu sve to?" "I još nešto", dodade on, "šezdeset i jedno slovo izgleda malopreviše. Ako tim ljudima treba toliko mnogo znakova da bimeđusobno saobraćali, rekao bih da to onda čine bubnjevima." Ed Dikinson bio je zagonetka. Za vreme uzajamnih sukoba dvejusupersila pred kraj veka bio je stekao međunarodni ugled kaodiplomata, i kao govorljivi zastupnik razuma i uzdržanosti. Svi su seslagali u mišljenju da je imao prvoklasan mozak. Pa ipak, malo jepostigao u delatnosti koju je za sebe odabrao. Otišao je da radi naProjektu, što je u to vreme značilo samo prelaznu fazu pre nekogozbiljnog zadatka. Ali, tu je ostao. Zašto? Hačing Čejni bio je nešto sasvim drugo. Kao penzionisani mornaričkioficir posvetio se fizici gotovo kao nekakvom hobiju. Njegove vezekod političara odigrale su presudnu ulogu u izgradnji Sendejdža, a tošto su ga imenovali za direktora bilo je - kako se bar šuškalo pokuloarima - u znak zahvalnosti za njegove zasluge tokomneobjavljenog pomorskog rata sa Sovjetima 1987-1988. godine. Skapavao je na poslu. Savršeno je umeo da shvati i predstavi sebisložene situacije. Ali nedostajale su mu intuicija i mašta, sposobnostda donosi suptilne zaključke. Pošto je iz Sendejdža otišao u penziju, Čejni je zadržao položajpočasnog profesora po pozivu na Masačusetskom institutu zatehnologiju, i na njemu se nalazio već pet godina. Bio je krupan čovek, pre bi se reklo vozač kamiona nego fizičar.Uprkos svojim odmaklim godinama - u to vreme bližio seosamdesetim - i svom glomaznom telu, kretao se i govorio veomažustro. Kosa mu je bila crna i gusta. U svetlosivim očima nazirala sevisprenost kakvu poseduju profesionalni političari; bio je pun onesamouverene druželjubivosti čoveka koji nikada nije omanuo. Bili smo u njegovoj kući u Somervilu, u Masačusetsu, u jednoj odonih kuća od kamena i stakla koja se diže usred valovitih travnjaka.To nije bilo boravište u kome bi očekivali da nađemo fizičara upenziji: Čejnijevo bogatstvo bilo je očigledno.

Pljesnuo me je svojom ručerdom po ramenu i proveo me kroz jednuod onih uštogljenih, skupih dnevnih soba u kojima niko ne želi dasedi, do sobička, obloženog drvetom i kožom u zadnjem delu kuće."Marta", rekao je nekome koga nisam mogao da vidim, "molim Vas,donesite nam crno vino." Upitno me je pogledao. "Odlično", složio sam se. "Odavno se nismo videli, Hač." Zidovi su bili prekriveni knjigama: uglavnom tehničkih, nešto maloonih o pomorskom inženjerstvu i nekoliko iz oblasti vojne istorije iistorije pomorstva. Precizno izgrađen, čelični model Lensa zauzimaoje najveći deo police iznad kamina. To je bio tip opasne podmorskerakete - konstruisan na Čejnijevo navaljivanje - koju su potomlansirali u ogromnom broju protiv Sovjeta i time ih, opraktično,zbrisali s mora. "Crkva se svuda infiltrira", reče on. "Kako je u Sendejdžu, Hari?" Opisao sam mu neke od tekućih poslova. Slušao me je pažljivo. Uđe jedna mlada žena, noseći flašu, dve čaše i tanjir sira. "Martadolazi tri puta nedeljno", reče Čejni kada je izišla. Nasmeši se,namignu, zamoči krišku sira u senf i pregrize je gotovo napola. "Nebrini, Hari. Što se žena tiče, moje je prošlo. Šta te je dovelo uMasačusets?" Izvukoh snimke iz torbe i pružih mu ih. Strpljivo sam posmatrao kakolista debeli svežanj hartije, i sa zadovoljstvom primetih promenu nenjegovom licu. "Zavitlavaš me, Hari", reče. "Zar je neko zaista otkrio jedan? Kada jeto bilo?" "Pre dvadeset godina", odgovorih, pružajući mu koverat u kome subile originalni diskovi. Prebacivao ih je iz ruke u ruku. "Onda, znači da je negde bilagreška?" "Bilo je u sefu", rekoh. Odmahnuo je glavom. "To gde je bilo ne znači ništa. Tako nešto senikada nije dogodilo." "Pa, šta je to, onda?" "Proklet bio, ako znam." Sedeli smo ćutke, dok je Čejni, gunđajući, nastavljao da lista. Izgledao je da je zaboravio na vino. "Sam si to presnimio?" Klimnuo sam glavom.

"Grdno mnogo posla kad bi bilo tek radi šale. Jesu li računari uspelida nešto od toga pročitaju? Nisu; znači, to je obično đubre."Zagledao se u koverat. "Ali, to jeste Edov rukopis!" "Da li bi Dikinson iz bilo kog razloga prećutao tako nešto?" "Ed? Nikako; pogotovu ne Dikinson. Niko nije više od njega nastojaoda se uspe. Toliko je žarko to želeo da je ceo život posvetioProjektu." "Ali, da li bi - čisto fizički - bio u stanju da to radi? Da li bi umeo dauhvati signal malih zelenih? I da li je umeo tako dobro da rukujeračunarima da prikrije tragove?" "Ali, to bi bilo besmisleno. Da, mogao je to da uradi. I ti bi mogao daprošetaš kroz park Brejntri bez gaća." Povetarac je dopirao kroz prozor, nadimajući zavese. Bilo je sveže iprijatno, neuobičajeno za Masačusets u avgustu. Neki klinci igrali sumali fudbal na ulici. "Četrdeset megaherca", reče on. "Izgleda kao satelitski prenos." "Otkrivanje toga ne bi trajalo dve godine, zar ne? I zašto bi diskovibili sačuvane?" "A zašto ne bi? reče on. "Kad bi sišao u moj podrum našao bi svemoguće stare drangulije." Napolju se začu buka nalik na daleku grmljavinu, koja iznenadapređe u eksploziju i zaglušujuće škripanje. Trkački automobil "T-bolt"zviznu pored nas, rasturivši decu koja su igrala loptu, a potom dadegas. Zaokrenu za ugao pri brzini od oko 45 milja na sat. Igra senastavi, kao da se ništa nije dogodilo. "Stalno to rade", reče Čejni. Bio je okrenut leđima prozoru i nije sečak ni potrudio da se osvrne. "Policajci više i ne pokušavaju da ihhvataju." "Zašto je Dikinson bio tako zainteresovan za Projekt?" "Ed je bio veliki čovek." Lice mu se smrači, i ja se zapitah da mu vinonije povećalo osećajnost. "Trebalo je da ga lično poznaješ. Ti i onbiste se odlično slagali. Imao je smisla za metafiziku, a čini mi se daje Projekt bio nešto najbliže tome od svega što je mogao da ima." "Kako to misliš?" "Znaš li da je proveo dve godine u jezuitskom internatu? Da, negdepored Filadelfije. Bio je crkveni horista koji se na kraju obreo uHardvardu. I to ti je to."

"Hoćeš da kažeš da je izgubio veru?" "Tačno to. Ali je, ipak, zauvek sačuvao ono prefinjeno mističnoosećanje smisaonosti svega postojećeg koje vi usađujete u svojenajbolje đake, osećanje da postoji nekakva svrsishodnost u svemiru.Kad sam ga upoznao, nije više ni pokušavao da se pretvara da semoli bilo čemu. Ali je imao u sebi onaj misionarski zanos, i isto onoubeđenje o postojanju..." - zabaci glavu na kožom obloženi naslonstolice i pokuša da nađe reč na tavanici - "sudbine." "Ed se u mnogome razlikovao od većine fizičara. Bio je stručnjak umnogim stvarima. Pisao je o međunarodnoj politici za časopiseCommentary i Harper's; objavljivao je knjige o ornitologiji, sistemskojanalizi, Malkolmu Mageridžu i Edvardu Gibonu." Jednim pokretom izvuče se iz stolice i posegnu za dva jednaka tomau smeđim koracima. To je bilo Opadanje i propast rimskog carstva, ustarom izdanju Savremene biblioteke. "On je jedina osoba, međusvim mojim poznanicima, koji je zaista pročitao ovo." Otvori knjigutako da sam mogao da pročitam posvetu:

Haču, s iskrenom nadom da ćemo uspeti da sprečimo zelen za supu isvinje. Ed

"To mi je dao kad sam napuštao SETI." "Čudan poklon. Jesi li pročitao?" Na to pitanje se nasmejao. "Trajalo bi godinu dana." "Šta znači to o zeleni za supu i svinjama?" Ustao je i mirno odšetao do suprotnog zida. Na njemu su visilefotografije brodova i aviona, Čejnija i predsednika Fajna, Sendejdža.Kao da se uneo u ovu poslednju. "Ne sećam se. To je citat iz knjige.Objasnio mi je u ono vreme, ali..." Ispruži u mom pravcu ruke sotvorenim dlanovima. "Hač", rekoh. "Hvala ti." Ustadoh da pođem. "Nema tu ništa", reče mi. "Ne znam od koga je stigla ta stvar, aliznam da bi Ed Dikinson dao sve na svetu za poruku odvanzemaljca." "Hač, da li bi Dikinson možda bio u stanju da prevede tekst?"

"Ne, ako ti nisi. On je imao isti program."

Ne volim gradove. Dikinsonove knjige bile su rasprodate, a antikvarne knjižare su sesve nalazile u Kembridžu, Masačusets. Osim toga, predgrađeBostona, kao i sam grad, bili su zagađeni razbijenim staklom inovinama. Sumorna gomila ispunjavala je krčme u predgrađu. Nasve strane prozori su bili razbijeni ili zakovani daskama. Na jednojraskrsnici prošao sam kroz crveno svetlo radije nego da sačekam ividim kakve namere ima jedna banda maloletnika tupih pogleda,koja mi se približavala. Teško da bi se mogli nazvati decom, premdasumnjam da je među njima bilo ijednog starijeg od dvanaest godina.Na zidovima od obijenih cigli videli su se skaredni natpisi u visini dokoje je ruka mogla da dosegne. Većina s pravopisnim greškama. Boston je nekad bio Dikinsonov grad. Pitao sam se o čemu je tajveliki humanista razmišljao dok se vozio njegovim ulicama. Pronašao sam samo jednu njegovu knjigu: Malkolm Mageridž: vera iočajanje. U radnji je takođe bio i primerak knjige Opadanje i propastrimskog carstva. Pokrenut nekim porivom - kupio sam ga. Obradovao sam se kad sam se vratio u pustinju. Upravo smo ulazili u period izuzetnog napretka, kada smo konačnopočeli da shvatamo mehaniku galaktičkih struktura. Mekkju je izradiokartu centra Mlečnog puta, Osterberger je razvio svoju konceptobjedinjene teorije polja, a Šauer je formulisao svoju proslavljenurevolucionarnu hipotezu o prirodi vremena. I tada, jednogprohladnog oktobarskog jutra, grupa naučnika iz Instituta zatehnologiju u Kaliforniji objavila je uzbuđujuće otkriće: objekti na ivicividljivosti nisu se udaljavali; naprotiv, oni su se odupirali širenju ipolako su se kretali u našem pravcu, nasuprot struji. Tada, kao idanas, izgledalo je da su to delovi drugog univerzuma. Usred te žive aktivnosti, dogodila se iznenadna nesreća jedne noćipred kraj septembra. Erl Barlov, rukovodilac grupe s Kalifornijskoginstituta, imao je lakši srčani udar. Stigao sam minut pre hitnepomoći, oko dva sata po ponoći. Pošto su kola hitne pomoći otišla, Barloovi momci su uznemirenonastavili da tumaraju unaokolo, pijući kafu, isuviše uzbuđeni da bimogli da nastave s radom. Nisam bio potpuno nespreman za priliku

koja mi se ukazala. Dao sam Brekitu novo odredište i brojeve.Zavijanje kola hitne pomoći jedva da je utihnulo pre nego što su separabole poklopile i zaustavile na blistavoj dvojnoj zvezdi, Prokionu. Čulo se samo pucketanje međuzvezdanog statičkog naboja.

Dugo sam noću šetao po pustinji. Parabolične antene su prelepe namesečini. S vremena na vreme tišinu bi narušilo cvilenje električnogmotora, i antene bi ljupko kliznule po svijim šinama. Bio je to, činilomi se, novi Stounhendž, blago zaobljenih obrisa i lelunjav. Knjiga o Mageridžu bila je tanka. Nije bila biografija već pre analizafilozofovog gledišta da Zapad teži vlastitoj propasti. Bio je to zastareliargument da je Boga zamenila nauka, da je čovek stekao bezvrednaznanja i u zamenu za njih dao svoj integritet. U celini, bilo je to depresivno štivo. U zaključku Dikinson je uzeo rečtvrdeći da istina neće čekati da se objavi onda kada ljudima budezgodno, i ako čovek ne bude mogao da se prilagodi jednom potpunonezainteresovanom svemiru, onda će taj svemir zaista početi da bivaneprijateljski. Moramo iskoristiti ono što imamo i prihvatiti istinu, bezobzira kuda nas vodila. Katedrala našeg vremena je, u suštini, radio-teleskop. Sendejdž se bavio potvrđivanjem valjanosti Mekkjuovog rada izagonetnih "objekata Kalifornijskog instituta". Sve je to potpunodruga priča, ali ona me je navela da razmišljam o potvrđivanjuvaljanosti i tada sam shvatio da sam nešto prevideo: u bancipodataka nije bilo nijednog koji bi ličio na snimke s Prokiona, još odprvog prijema. Ali zar snimci s Prokiona nisu i sami mogli biti potvrdajednog prethodnog signala! Trebalo je pet minuta da se provera izvrši: bila su dva pogotka. Oba su bila odlomci. Ni jedan duži od 15 minuta, ali u svakom od njihbilo je dovoljno materijala da se verovatnoća greške smanji na manjeod 1%. Prvi je zabeležen tri nedelje pre prijema s Prokiona. Drugi je bio primećen u San Augustinu, još 1987. godine. Oba subila na 40 gigaherca. Oba su imala istovetne sisteme impulsa. Ali setu, u ciljnoj informacionoj liniji, mirno krila jedna razorna razlika:prijem iz 1987. godine došao je kada je radio-teleskop bio usmerenka Siriusu!

Kada sam se vratio u svoju kancelariju, sav sam se tresao. Sirius i Prokion su na rastojanju od svega nekoliko svetlosnihgodina. Gospode, razmišljao sam, pa oni postoje! I putuju krozkosmos! Proveo sam ostatak dana lunjajući unaokolo, pokušavajući da seudubim u izveštaje o potrošnji goriva i o predviđenom budžetu. Aliuglavnom sam proveo vreme posmatrajući pustinjske svetlosti kakopostaju sve sjajnije na mojim zavesama i potom sve bleđe. Dva tomaEdvarda Gibona stajala su uspravljena između mog Vebsterovogrečnika i nekih crnih korica. Knjige su bile stare trideset godina,potpuno iste kao i one u Čejnijevoj kući. Neke od stranica, lošeprosečene, još su bile spojene na ivicama. Otvorio sam prvi tom, otprilike u sredini, i stao da čitam. Ili sam barpokušavao. Ali Ed Dikinson je stalno potiskivao Rimljane. Na krajusam digao ruke, uzeo taj tom i krenuo kući. U gradu se održavala seansa duplog bridža i sledećih pet sati uspeosam da protraćim igrajući karte. A potom, u postelji, dok mi se jošpomalo vrtelo u glavi, prihvatio sam se opet Opadanja i propasti. Ispostavilo se da to nije bio prašnjavi spisak davno pomrlih careva,kao što sam očekivao. Ima tu i njih, careva, koji probadaju ljudenoževima, dave ih i prave glupe greške. I povremeno pokušavaju dapoprave stvar. Ali ima tu i lovaca u mutnom. I birokrata, i biskupa. To vam je svet ispunjen vinom, znojem legionara, lošimposlovanjem, raspravama o Hristu i nesposobnosti da se prenesevlast - a sve to se odigrava uz neumoljivo odbrojavanje do opštegraspada; razlivena plima istorije, koju s vremena na vreme zajazi pokoji heroj ili mudrac, neumitno plavi ljude i događaje i spira ih kapučini. (Poslednjih godina carstva, pitao sam se, da li su i rimskiklinci gazili sredovečne žene svojim drečavim, uvoznim kočijama?Da li su zidovi Damaska bili ispisani skarednim grafitima?) Na kraju, kada su varvari pritisli na spoljne zidove imperije, ono štoje palo bila samo jedna ruševina. Mora da su imali i svog Mageridža? A Dikinson, mali crkveni horista, usred požara i razaranja carskoggrada, mora da je ponovo izgubio veru. Jedne noći došlo je do nestanka struje. Ovo nema nikakve veze s

pričom, izuzev što su me pozvali u četiri sata ujutru (ne da popravimstruju, jer za to je trebalo imati dobrog električara, već da umirimneke razjarene Njujorčane, i da kasnije, u svom izveštaju, mogu dakažem da sam bio na licu mesta). Pošto sam se pobrinuo za to, izišao sam napolje. Pustinju u noći ne uznemiravaju ni boja ni kretanje. Ona je, prosto,splet peska, stenja i zvezda; uz to i friz, i slikar Mone, jednostavna,nepromenljiva. Ona unosi mir u čoveka, u ovom dobu kada takomalo drugih stvari izgledaju stabilne: naš sređeni svemir dvadesetogveka već odavno se raspao u splet neutronskih galaksija,"sudarajućih" crnih rupa, posuvraćenog vremena, i Bog zna čegasve još. Pustinjsko tlo je čvrsto pod nogama. Predvidljivo. Očiglednasuprotnost kvantnoj mehanici koja prikazuje kosmos nalik na živipesak u kome se zakoni fizike mešaju s Platonom. Tik iznad linije obzorja svetlucali su u, blistavom paru, Sirius iProkion, čuvajući svoje tajne. U ovo doba godine pustinjski potočićisu već isušeni i mračne senke njihovih korita brazdaju pejzaž. Mesecje bio u drugoj četvrti. Iza upravne zgrade ocrtavale su se paraboleoivičene srebrom. Moja katedrala. Moj Stounhendž. I dok sam sedeo, pijuckajući vermut, razmišljajući o nestalimgradovima, o malim crkvenim horistima i o brojanju učestalosti,iznenada sam shvatio značenje poslednje Čejnijeve primedbe! Pa,naravno, Dikinson nije pročitao tekst: u tome je bila stvar!

Bio mi je potreban Čejni! Pozvao sam ga telefonom ujutru i ukrcao se na popodnevni avion.Dočekao me je u Loganu i vozili smo se ka Glosteru. "Tu ima jedanodlični italijanski restoran", kazao je. A potom, ne skidajući pogled sdruma: "U čemu je stvar?" Poneo sam bio drugi tom sa sobom i podigao sam ga tako da ga i onvidi. Žmirnuo je, kao da ne shvata. Veče je tek započinjalo, hladno, vlažno, i mirisalo je na zimu. Ledenakiša skorela se na prednjem staklu automobila. Sivo, teško nebotonulo je ka gradu.

"Pre nego što počnem da odgovaram na pitanja, Hač, ja bih tipostavio par njih. Šta znaš da mi kažeš o vojnoj kriptografiji?" Razvukao je usta. "Pa, ne baš mnogo. Ono malo što znamverovatno spada u strogo pov." Traktor s prikolicom protutnja mimonas, podrhtavajući, prskajući nam prozore vodom. "Šta te,konkretno, interesuje?" "Koliko su složene mornaričke šifre? Znam da nisu ni blizukriptograma, ali kakva je njihova opšta struktura?" "Pre svega, Hari, to nisu šifre. Monoalfabetski sistemi su šifre. Nalikna kriptograme koje si pomenuo. Slovo 'G' - recimo - uvek igra uloguslova 'M'. Ali u vojnoj i diplomatskoj kriptografiji slovo 'G' bi, svaki putkad se pojavi, bilo, u stvari, neki drugi karakter. A azbuka takvekriptografije nije uvek ograničena samo na slova: upotrebljavamobrojeve, simbole za dolar, znak &, čak i razmake u kucanju."Bljuzgajući stigosmo na kosi prelaz i skrenusmo na međudržavniautoput. Bio je toliko uzdignut da smo mogli da gledamo samojednolične krovove oko sebe. "Čak je i oblik pojedinih reči skriven." "Kako?" "Tako što se kriptografišu i razmaci između reči." Znao sam odgovor na svoje drugo pitanje još pre nego što sam gapostavio. "Ako je ta kriptografska azbuka potpuno proizvoljna, štopretpostavljam da mora da bude, učestalost znakova mora bitiravnomerna. Je li tako?" "Tako je. Ako bi bilo dovoljno saobraćanja - morala bi." "Još nešto, Hač; iznenadno povećanje obima saobraćanja upozorilobi svakog prisluškivača da se nešto događa, čak i ako ne ume dapročita poruke. Kako to prikrivate?" "Prosto. Bez prestanka emitujemo, dvadeset četiri časa dnevno.Nekada su to zaista poruke, nekada đubre. Ali ne možeš da pogodišrazliku." Smiluj nam se, Gospode, pomislih. Jadni Ed Dikinson.

Sedeli smo za malim stolom u uglu, sasvim daleko od središnjegužve u restoranu. Podilazila me je jeza u mom vlažnom džemperu imokrim cipelama. Jedna mala sveća veselo je pucketala pred nama."Razgovaramo li i dalje o Prokionu?" upita on. Klimnuo sam glavom. "Isti sistem poruke primljen je još dva puta, u

razmaku od tri godine, i sve to pre nego što je poruka s Prokiona bilaregistrovana." "To nije moguće." Čejni se nagnu iznad stola, sav napet. "Računar biih automatski spario. Znali bismo." "Nisam siguran." Šestorica imućnih, podgojenih ljudi u toplimkaputima ugurala se unutra i sad su se sudarali jedan o drugog utesnoj garderobi. "Ta dva pogotka bila su sa različitih ciljeva; ličili suna odjek." Čejni posegnu preko stola i ščepa me za članak na ruci, oborivšičašu. Nije je ni pogledao. "Kučkin sine", reče. "Je l' ti to hoćeš da mikažeš da tamo postoji nekakva imperija?" "Mislim da je Ed Dikinson u to čvrsto verovao." "Pa, zašto bi to onda tajio?" Knjigu sam već bio stavio na sto, kraj leve ruke. Tu je počivala, doksu joj plastične korice odbijele crvenu svetlost sveće. "Zato što oniratuju", rekoh. Izraz razumevanja probi se kroz Čejnijeve crte lica. Bilo je potpunoizgubilo boju, i njegovo bledilo izgledalo je gotovo avetinjski upolumraku. "Verovao je", nastavio sam. "Zaista je verovao da je um nešto što jeravno moralu, a razum saosećanju. I šta je otkrio na kraju svogljudskog veka? Civilizaciju koja je pobedila zvezde, ali ne i vlastitestrasti i gluposti." Visoki mladi konobar pojavi se kraj našeg stola. Naručismo porto ipaštu. "Ali ti ipak ne znaš da li se tamo gore ratuje", usprotivi se Čejni. "Dobro, nazovimo to samo neprijateljstvom. Zatvorenost preddrugim, i to u ogromnim razmerama, kao što mora da bude, uvekvodi u nesreću. Dikinson je želeo da nas spase svojom vizijom reda irazuma..." Sive oči se sukobiše s mojima. Bile su ispunjene bolom. Dve šipariceu loži do nas su se kikotale. Stiže vino. "I kakve veze s tim ima Opadanje i propast rimskog carstva?" "To mu je postala Biblija. Uterala mu strah u kosti. Trebalo bi da je i tipročitaš, ali oprezno. Potpuno je u stanju da te baci u očajanje.Dikinson je bio čovek koji ume da misli; u tragediji rimskog carstvaspoznao je krajnju istinu: kad jednom prestane napredovanje,

počinje opadanje, stalno i nepovratno. Kad god razum ili vrlinaomanu, proces se ubrzava. Nisam uspeo da pronađem njegovu knjigu o Gibonu, ali znam šta jeu njoj rekao: da Gibon nije pisao samo o Rimljanima, niti oEnglezima svoga doba, da je pisao i o nama... Svakome ko razmišlja na taj način, ko pogleda oko sebe, jasno je daovaj naš svet punom brzinom klizi u jedno mračno doba." Nekoliko trenutaka smo ćutke pili. Imao sam osećaj da je vremestalo, da sedimo nepokretni usred jednog zamrznutog sveta. "Jesam li ti kazao", oglasih se konačno, "da sam našao u knjiziobjašnjenje one njegove posvete tebi? Mora da te je mnogo cenio,Hač." Otvorih knjigu na poslednjoj stranici i okrenuh je njemu prekostola: Forum građana Rima, mesto gde su se okupljali da donose zakone ibiraju sebi vladare, sada je ograđen i na njemu se gaji zelen zasupu, a ponegde je otvoren, da bi tu ulazile svinje i goveda. Čejni je turobno zurio u mene. "Prosto ne mogu da verujem. Uvek jedelovao tako optimistički." "Možda i jeste", rekoh, "ali mislim da je istina bila upravo suprotna.Čovek može da preživi gubitak vere u Boga, pod uslovom da neizgubi veru u samog sebe. U tome je bila Dikinsonova pravatragedija: počeo je da veruje isključivo u radio-teleskope, onako kakoneki ljudi veruju u božanstvo." Hranu, koja je u međuvremenu stigla, nismo ni okusili. "Šta ćeš sadas tim, Hari?" "S tekstom s Prokiona? S verovatnoćom da imamo ratobornekomšije? Ta informacija me ne zabrinjava; sve što ti kaže to je daćeš tamo gde naiđeš na razum verovatno naići i na glupost. Usvakom slučaju, vreme je da Dikinson dobije priznanja za svojeotkriće." U sebi pomislih da ću i ja biti pomenut u nekoj fusnoti. Podigao sam čašu kao da nazdravljam, ali Čejni mi se nije pridružio.Sedeli smo licem u lice poput neke neprijatne žive slike. "Nešto nijeu redu?" upitah. "Razmišljaš o Dikinsonu?" "I o njemu." Plamen sveće mu je blistao u očima. "Hari, šta misliš, dali i oni imaju projekt SETI?" "Po svoj prilici. Zašto?" "Pitam se da li ti tvoji vanzemaljci znaju za nas. Ovaj restoran nije

mnogo udaljeniji od Siriusa nego Prokion. Bolje bi bilo da požuriš stom večerom."

R. A. Laferti: ZLATNA VRATA1.

Kad pucate i ubijate čoveka, vi ste u izvesnom smislu jasno izrazilisvoj stav prema njemu. Dali ste određen odgovor na određeniproblem. Bilo kako bilo, postupili ste odlučno. U izvesnom smislu, na njega je red da povuče sledeći potez. I to vam čak može pričiniti zadovoljstvo; na ovom mestu tim pre štosu mnogi poželeli da ga ubiju. A sada je to i učinjeno, pod ovomavetinjskom svetlošću, upravo u trenutku kada je melodija starogđavola dostigla vrhunac i glasovi gledalaca narasli do životinjskogurlika. A potom vas preplavljuje talas zadovoljstva, koje se sastoji oddrskosti i začikivanja; i veličanstveno blaženstvo rađa se iz onogurlajućeg uzbuđenja. Nije to mir, već zadovoljstvo zbog obavljenogposla. Senke se prikradaju iz uglova poput vukova, a jedna sija kaofenjer. Ali Barnabi nije pucao u njega sve do četvrtka uveče. A sada je tekponedeljak, i ono stanje blaženstva još nije dostignuto.

Barnabiju je bilo jasno kao dan da je Bleki zao. Nisu to svi znali.Negativac u melodrami takav je samo dok je svetlost ugašena u sali.Van pozornice, trebalo bi da ima zlatno srce. Bez obzira na to da li jeu pitanju rvačko takmičenje, popodnevna TV serija, večernja dramaili film, ili ova mala pozornica u kafani Zlatna vrata, kada odigra svojuulogu negativca, glumac treba da bude ljubazan i kavaljer, pažljiv ivelikodušan, jedan upravo kraljevski momak. Takav je mit o njemu. U ovom slučaju nije baš bilo tako. "Oduvak sam podozrevao", reče Barnabi, "da u svakom negativcuima zaista nečeg lošeg. Dokazao bih to, samo kad bih imao dokaza.Zašto pijem ovu jabukovaču?" "Uvek ti dajem jabukovaču kada popiješ previše piva." "To je prljava podvala, a ti si prljavi irski podvalant. Reci Dženi da miodsvira 'Požar među čičkovima'." "Ali takva pesma ne postoji, ljubavi." "Znam da ne postoji, Margaret, ali jednom sam je zamolio da odsvira

pesmu koja ne postoji i odsvirala je." Barnabi je bio smušen mladić. Bio je pomalo pijanica, kao i mnogiveliki i plemeniti ljudi na svetu. Čak i s tim svojim slomljenim nosombolje je izgledao nego većina drugih. Došao je u Zlatna vrata jer jebio zaljubljen u tri lepotice iz tog lokala.

Kafana Zlatna vrata ne nalazi se na Pacifiku. Nalazi se na obalijednog drugog okeana, koji je daleko od Pacifika nekoliko hiljadamilja. Ali kada bi se znalo ime tog okeana, ljudi bi navalili i prokrstarilinjegovom obalom uzduž i popreko sve dok ne nađu to divno mesto. Idolazili bi svake noći, zauzimali mesta, i ostajali sve do fajronta. A ionako je sve već pretrpano. Čovek se u najboljem slučaju moženadati da će moći da se osloni jednom rukom na šank. Mesta zastolovima se brzo popune, i nijedan par se ne može nadati da ćeduže vreme ostati sam. Neumorne i oskudno odevene konobaricesmeštaju za isti sto po dva para. Pa onda još dva, onako kako segužva u kafani povećava. Ubrzo potom, na stolicama ostaju samodevojke i žene, a muškarci im stoje iza stolica. I još kasnije, dok trajepiće i pesma, neki muškarci posedaju svojim damama u krilo. Eto,takve se stvari rade u Zlatnim vratima. Klensi O'Klun, šanker i pevač, prvi je uveo taj običaj. Pevao jedevojkama balade i ljubavne pesme. Šetajući po kafani i pevajući,izabrao bi najružniju, najsramežljiviju i najusedeličkiju osobu međuprisutnim damama. Seo bi joj u krilo i pevao samo njoj; i čim bi jeprva zbunjenost i nelagodnost prošla, i ona bi se pridružila opštemveselju i zapevala s ostalima. To zajedničko pevanje je i privlačilo mnoge posetioce u Zlatna vrata.Jer ljudi vole da pevaju kad ne moraju da pevaju sami. Džini je čudapravila za klavirom, i uz njenu pratnju pevale bi se sve stare balade:"Taverna u jednom gradu", "Ko li je sada ljubi", "Kada si imalašesnaest godina", "Lud provod u starome gradu". Vrata su bila kafana za porodične ljude, dole na starome molu, ijedino mesto na obali gde se točilo piće a deca bila puštana unutra.Za njih se točila jabukovača u ogromnim kriglama od šarenekeramike. Motiv je bio - vesele devedesete. Šankeri su nosili brkove itvrde, niske, zaobljene polucilindre. Ono malo konobarica bilo je svedo jedne zavodljivo, odeveno u kostime iz starinskih plesnih

dvorana, pune nojevog perja i ljupke. Čak su i mušterije volele da seoblače u stilu, i dolazile su u starinskim ogrtačima i kariranimprslucima iz pradedovskih kovčega. "Znam da se njegova zloća uglavnom sastoji od krema za lice ičađi", reče Barnabi koji je i dalje razmišljao o Blekiju, negativcu.Otkud znamo da li se, možda, i zloća samoga đavola ne sastoji odtoga?" Pod je bio posut piljevinom a osvetljenje su davale gasne lampe.Pljuvaonice su bile starinske, bronzane, i isticale su se sjajem iveličinom. "Ima li Bleki neko ime, Margaret, kao mi, obični ljudi?" "Naravno da ima, ljubavi. Zove se V.K. Volingsfort." E, ovo je zaista bilo zanimljivo. Još Faust je pokušavao da otkrijekako se đavo zove, jer kad mu znaš ime imaš vlast nad njim. Asaznati ga tako lako, kao uzgred, bila je nečuvena sreća. A ako jeimao ime, onda je možda, takođe, imao i boravište, kao da je zaistaljudsko biće. Fenjerdžija pogasi lampe u sali sa šankom i zapali sablasne gasnebaklje na oba kraja pozornice. Jer, svake večeri se ovde igralamelodrama. Ova je bila bučna i razmetljiva, s pištoljima, čizmama ibičevima, i Bleki je imao glas kao bik. Klensi O'Klun igrao je glavnogjunaka. Dženi, u suknji s turnirom i s velikim grudima, bila jeusplahirena junakinja. A Bleki je bio negativac, ta prljava, stara zmijaod čoveka. Publika je uglas urlala "Ne! Ne! Ne!" u odgovor na njegovečudovišne zahteve, siktala i mjaukala. Džini je za klavirom sviralaprekrasnu pratnju, dok je njena sestra, Dženi, izvijala glasom punimuvređene nevinosti i straha. Tog ponedeljka uveče Barnabi je prvi put video negativca. I obuzelaga je jedna stara strast; jer ispod komedije i burleske osetio je pravuborbu i užas. Kosa boje peska naježila mu se na vratu, i prepoznaoje ko je, u stvari, taj negativac. Barnabi je delio sto s nekim sredovečnim parom i pio pivo iznepojmljivo ogromnog krčaga. "Rado zalazimo u ovu kafanu", rekla mu je En Kepel. "Tolikouživamo pri samom pogledu na druge ljude kako se provode. Ovo jejedino mesto gde me ovaj matori medved izvodi. Obožavam da

pevam, ali se ne bih usudila da pevam nigde drugde sem ovde. Onme uvek zadirkuje pričom o povampirenoj staroj mački čiji se duhvraća, i zašto ga toliko mučim svojom pesmom." "Jedina mesta gde ja pevam", reče Aurelije Kepel, "jesu ovo ovde i ukadi. U kadi moram stalno da pljuskam vodom iz sve snage, jerinače ova stara namćorka počne da lupa na vrata i dovikuje mi da ćedoktor odmah doći i da se ne plašim. Nije baš da nemam divan glas.I nije da nemam divnu ženu. Ali mojoj divnoj ženi se ne dopada mojdivni glas." Da bi zamrzeli negativca kako treba, treba da zavolite heroinu.Barnabi je strasno voleo ali veoma slabo poznavao heroinu, Dženi.Nešto bolje poznavao je i više voleo njenu sestru, Džini, lepuklaviristkinju. Ali je sasvim dobro poznavao Margaretu, majku tihdevojaka. Margareta je bila lepša od svojih kćeri. Među onim prelepimkonobaricama bila je najviša i najomiljenija. I bila je vlasnica Zlatnihvrata. Devojke su mu to prebacivale. "Ne voliš nas, ti voliš mamu. Kako jojsamo polazi za rukom?" "Reći ću vam. Ona je mlađa od svojih kćeri. Vas dve ste matoreusedelice. Mlade i lepe, ali ipak matore usedelice. Niste ni prinetisvojoj majci." "Oh, znamo mi to." Ali nisu one bile takve. Bile su dve najuzbudljivije i najzamamnijecure koje bi čovek ikada mogao da sretne. Dženi, ta krhka heroina,mogla bi momka da prebaci kao vreću preko ramena i da se s njimvrti u krug. A što se tiče Džini - za nju se nikada ne zna šta sve možeda uradi.

Melodrama se završila i mala pozornica utonula je u mrak. U tomčasu Barnabiju je postalo jasno da mora ubiti negativca. Klensi O'Klun, i dalje u kostimu, izabra prosedu i lepuškastu damu,koja se tiho zabavljala sama za sebe. Sede joj u krilo i otpevauspavanku za laku noć. Džini potom pusti najveći volumen zvuka izsvog klavira i svi zajedno zapevaše "Nećemo kući do zore". Ali svi zajedno su otišli kući u ponoć, kada su se zatvarala Zlatnavrata.

Kada je Barnabi došao kući uzeo je u ruke mali revolver sa šestmetaka i milovao ga kao da je dragi kamen.

2. Sada je bio utorak, drugi dan rešenosti. Barnabi je sedeo u društvu sčetiri studentkinje druge godine. Svi dobro znaju, iako svi nepriznaju, da su studentkinje druge godine, najbezazlenije,najduhovitije i najpokvarenije na svetu. One su čudo prirode i izazovza svakoga. Srca su im sazrela a um u plamenu, i pred njim suotvorena vrata čitavog svemira. Upravo sada, pri kraju svog drugogproleća, potpuno su prožete vedrinom i ljupkošću. "Jedna anketa je pokazala da osamdeset odsto ljudi veruje u raj, alisamo dvadeset odsto u pakao", reče Veronika. "To je kao da veruješda postoji gore, ali ne i dole, da postoji ploča koja ima samo jednustranu, motka s vrhom ali ne i s donjim krajem, Vodim ljubav sAlisom Blaj, po danu, ali nikad po noći." Ovo nije bio citat da potkrepi argument već stih iz balade koju je svetu kafani upravo pevao, i Veronika ga je otpevala zajedno s njima. Aliipak je to bio deo diskusije, jer je gospođica Blaj, koja je izgledalakao anđeo, iznikla iz korenja koje je vodilo pravo u pakao. Čudno da su razgovarali baš o takvim stvarima. A samo Barnabi jeznao pravi uzrok: Bleki je tako očigledno bio đavo da su se setilinjegove postojbine. "Svet bi bio divno mesto kad ne bi bilo zla u njemu", reče Simona."Ali samo zli ljudi ne veruju da zlo postoji, i samo paklene duše neveruju u pakao. Sedmorica su otišla na groblje." "A vratilo ih se samo šest", dovrši pesmu Hejzel. Zatim nastavi: "Zloje kao nalet ledenog vetra, leži sklupčano u ćošku poput psa. Sobapuna ljudi za tren oka se može pretvoriti u zlo. Svet škripi ipodrhtava. Ono može da bane kao grom iz vedra neba i da stanemeđu nas." I banulo je kao grom iz vedra neba i stalo među njih, ali valjda ga jesamo Barnabi prepoznao i zato zadrhtao. Ipak, i ostale je obuzelajeza, kao da ih je iznenada zapahnuo neki hladni dašak. JerNegativac se pojavio kostimiran u svoju negativnu ulogu, imelodrama je počela. Kratka riđa kosa opet se naježi Barnabiju na potiljku, i neobična

strast opet ga obuze. Teško je disao, kao i ostali u toj prostoriji. Užasi strah provirivali su ispod komedije, i uzbuđenje je poput svetlostimunje titralo po burlesknoj pozornici. I kada je gomila zaurlala "Ne! Ne! Ne!" u nameštenom besu, nije bašsve bilo namešteno. A bilo ih je koji su graknuli "Da! Da!" zlurado sesuprotstavljajući opštem raspoloženju; jedna od njih bila je Hejzel,užagrenih očiju i zadihana, kao da oseća kako se u njoj podiže zlo,poput psa u uglu sobe. I nastavilo je da se batrga, sve do vrhunca napetosti. Zar Džini nijeosetila da je njena pratnja na klaviru bila đavolova muzika? Jermračni negativac ih je iskušavao na više načina. Samo jednanjegova reč i hromi brat njegove junakinje spašće se zatvora; aliuskratio je tu reč. Njegovo svedočenje bilo bi odlučujuće da rudnikoca glavne junakinje ne pređe u posed profiterske rudarske firme, aon je odbio da svedoči. Čak je onima, u publici, koji su bili pronicljivijiod ostalih bilo jasno da je on sam ta profiterska rudarska firma.Samo jedna njegova reč, i odvratno, lažljivo ogovaranje majkeglavne junakinje ne bi se širilo i širilo; ali, možda ga je on sa m širio.Ne bi bilo ni hleba u ormanu, ni uglja u košari, ni mleka za decu. Isvemu tome suprotstavljala se samo slabašna vrlina usplahireneheroine. "Trebalo bi da mu se poda", reče devojka za susednim stolom. "Onje ionako želi samo za jedan vikend. Ja bi mu se podala. Da! Da!"povika devojka za susednim stolom. I to je konačno ubedilo Barnabija da stari, mračni negativac moraumreti. Melodrama se završila i fenjerdžija je opet upalio svetiljke. Pena odpiva koje su svi prineli usnama podiže se unaokolo kao stostrukivodoskok; svako je popio još desetak krigli i otpevao balade saDžini. Klensi O'Klun stavi svoju šerifsku zvezdu koja je imalačetrdeset pet centimetara u prečniku, i u kafani Zlatna vratazavladaše red i zakon, iako veoma bučni. A kada ponoćna plima stade da udara ispod mola, Klensi priđe isede na svilom prekrivena kolena male hurije, po imenu Mejbelin, izapeva joj "Laku noć, ljubavi mala". A potom svi zapevaše "Nećemo kući do zore", i svi odoše kući. Osimonih koji su nastavili kod Gusara, u Alamu, Gradskoj kafani i po

sličnim mestima.

3. U sredu ujutru Barnabi je imao zakazan zajednički doručak sa Dženi.Možda čitaocu još nismo jasno rekli da je Dženi bila zaista lepa.Koliko lepa, to se već ne može znati. Recimo da nije bila baš onolikolepa kao njena sestra Džini. I sigurno ne toliko koliko njena majka,Margareta. No, svejedno, pred njom je čoveku zastajao dah, bila jefantastična, i sasvim van ovoga sveta. Ali postavljala je najčudnija pitanja. "Zašto nisi na poslu? Ne radiš danas. Nisi radio juče. Mislim da nisiradio ni u ponedeljak." "Slušaj", kaza Barnabi, "verovala ili ne, ali pre toga sam radio četirinedelje bez prestanka. Valjda i ja imam pravo na odmor. Kakouopšte da radim ove nedelje kada sam se upoznao s vama, takodivnim svetom, i hoću da razmišljam o tebi? Kad se ne bi uobrazila,rekao bih ti koliko si zaista divna." "Ne. Neću se uobraziti. Molim te, reci mi. Naravno, ja znam, ali ipakvolim kada mi to drugi kažu." "Ti si kao san. Sve vreme si ona mala heroina iz komada. Svi stedivni izuzev onog negativca. Zadavio bih ga golim rukama." "Zašto? Pa on je najdivniji od svih nas. Stvarno te od njega podilazijeza? Znam u čemu je stvar. Ti si ljubomoran zato što si, u stvari,zaljubljen u mamu. Čini mi se da su svi negativci zaista čarobni." "Kad vidim đavola, odmah ga prepoznam. Jedne večeri donećurevolver i ubiću ga." "On kaže da ljudi to ponekad rade. Ne ubiju ga, ali pucaju u njega. Ionda zna da je zaista dobro glumio. Bilo bi užasno kad bi mu senešto desilo." "Bilo bi veličanstveno." "Nemoj tako da govoriš. Moram da idem. Drago mi je što si mizakazao sastanak ali ljuta sam što si prvo pozvao Džini. Ako sam jakao san, zašto si onda prvo nju pozvao? Sad moram da idem, jeruvek imam mnogo posla. Sačekaj dok konobarica prođe, i onda mepoljubi. I dođi večeras, da vidiš kako sam lepa."

Bila je sreda uveče, treće veče u ovom epu. Barnabi je sedeo s tri

mornara. Nisu to bili neki nepoznati momci. Velikog Džona na primer,znao je ceo grad. Ne samo što su mu vilice bile četvrtaste a obraziupali, već mu je celo lice bilo kao brodski fenjer iz osamnaestogveka, okovan bakrom i s mesinganim dnom, a nos na njemu sjajan icrven poput one tačke što se noću vidi na kuli svetionika. Odeća muje prevazilazila moć opisivanja, a šešir na glavi bio mu je stariji odma kojeg živog čoveka na svetu. A mnogi su poznavali i onu drugu dvojicu, Benija i Bigbija i LajmijaLinda. No, ako su ih poznavali, ne znači da su ih voleli. Beni je imaonjušku kao lisica i stalno se osvrtao. Lajmi je bio nagizdani uličnimangup. Govorili su glasno i skaredno. Da nisu bili Barnabijeviprijatelji, ni njemu se ne bi dopadali. Već se osećalo kako među prvim kafanskim gostima narastaodbojnost prema mornarima; i to samo zato što su navaljivali da sete večeri pevaju samo mornarske pesme. Nema ničega lošeg u "Kadono pođoh ulicom rajskom - i tada, haj, haj, oduvalo mi druga", aliima sedamnaest strofa s horskim refrenom, i kada se sve to pevasedamnaest puta, to čini dve stotine osamdeset devet ili dve stotinedevedeset devet. U svakom slučaju - previše. A kada se krišom ubacila jedna druga balada:

Molim te, Džek, samo da izvršiš svoju dužnost; i sam znaš da si obećao da ćemo se venčati mi,

ostali su da sede u grobnom ćutanju i nisu hteli da pevaju.

"Pa i nisu neki pravi mornari", Bleki, negativac, reče KlensijuO'Klunu. "Jedan od njih radi na deregliji što odnosi đubre, drugi nabarži za zabijanje stubova u dno gde se grade mola, a treći naferibotu." Ali Barnabi je bio veran svojim prijateljima i uzeo je u obzir samopakosni izvor ove primedbe. Zato je i on urlao, tražeći mornarskepesme. Ljudi nagrnuše kao snežna mećava i ispuniše prostoriju. "Bio sam u svakoj paklenoj rupi na svetu", reče Veliki Džon,"Zanzibar, Đavolje ostrvo, Port Rojal (pre zemljotresa), OklahomaSiti, Gusarska obala, Njuport Njuz, Mobile, Alabama; ali nikada

nisam video čoveka s više zloće na licu. Ko je on?" Barnabiju je bilo milo. Našao je prijatelja. Nekoga ko će takođemrzeti Blekija. "To je Bleki, Negativac." "A, Le Noire, trebalo je da se setim. Slušao sam o njemu jednom uMarselju." Ali to ipak nije moglo biti, jer ni jedan od njih dvojice nije nikada tamobio. Činjenica je da se čovek mogao lako uplašiti od Blekija. Imao je rukekao piton. A ako ne možete zamisliti pitona s rukama ne možete niBlekija. Barnabi je bio okretan momak. Iako se tukao mnogo manjenego pre, i dalje je više tuča dobijao nego gubio. Svojim sivim očimaodmerio je Blekija i znao je da ga se plaši. "Pitam se kako će izgledati kad bude mrtav", reče Barnabi. "Kadaduša napušta telo, govori se o krilima golubice. Njegova će imatiperje lešinara." Mala hurija po imenu Mejbelin priđe im i zatraži da je upoznaju sBarnabijem i on je bio opčinjen njome. Niko ne zna kako, tek, onamu je uskoro sedela na kolenu i pili su pivo iz iste krigle. Što ne znači da nije istovremeno bio zaljubljen i u Džini, koja mu se ismešila i mrgodila se na njega svirajući na klaviru. Što ne znači da nije istovremeno bio zaljubljen i u Dženi, koja mu jenamignula prolazeći pored njega. I to na pokvaren način. Što ne znači da nije istovremeno bio zaljubljen i u Margaretu, kojamu je sada preko sobe pretila prstom. Ali jedna hurija nije isto što idruge devojke, a kada ste opčinjeni, šta možete? Svi su pevali:

U kolibi jednoj u Saseksu, živi njen otac i majka s njime i piju vino koje im šalje, al' nikada joj ne izgovore ime.

I još su pevali:

Streljaj me kao irskog vojnika, nemoj me vešati kao psa.

Svi su zajedno pevali uz muziku koju je Džini svirala, a jedinoosvetljenje u kafani bile su one starinske gasne lampe. Kada su oneizišle iz upotrebe, svet je bio osiromašen. Ove nove sijalice nemajunikakav miris, ne trepere i ne odaju pravi sjaj. Ne možete daposegnete za nekom i zapalite njome cigaru ili da velikim dramskimgestom spalite na njima pismo. Prosto kao da nisu žive. Posle izvesnog vremena, Džini poče da svira đavolovu muziku, i Zlose razmota poput zmije i upuza u sobu. Svetlosti se pogasiše, izapališe se baklje u paklu, i melodrama otpoče na malenoj pozornici.Zemlja zadrhta na svojoj osi i negativac postade gospodar sveta. Iona čudna strast još jedanput obuze Barnabija. Kroz gomilu prođenekakav životinjski talas dok su plemeniti junak, usplahirena heroinai mračni negativac izvodili na pozornici najstariji ep na svetu. "Ne! Ne! Ne!" Ali noćas vrlina neće pobediti. Što su mu više zviždali,to je moćniji postajao negativac. Jer i on je imao svoje pristalice i onese sada digoše kao zemlja kada se ustalasa. Zavijanje jenadjačavalo glas vrline u krešendu đavolove muzike koju je Džinisvirala na klaviru. "Okej", reče Dženi, heroina, "hajdemo i neka se to već jednom svrši."I tako Dženi ode sa zlim negativcem, i svi stadoše da se smeju doksu se svetla opet palila lojanim fitiljima. Svi popiše po desetak piva i otpevaše:

Poručite majci mojoj, ona zna koliko je volim, da ne čeka na mene više, jer kući se ne vraćam ja.

Ali Barnabi oseti da su te reči dvosmislene. Pevali su:

Kuvarica je dobra bila, haljinu pocepanu nosila. Na motku smo je vezali u znak da pomoć tražimo.

I ovo se Barnabiju učini neizrecivo tužno, tako da ga čak ni mala

hurija koju je držao na krilu nije mogla razveseliti. Jer tamo u uglu je sedela Dženi s Blekijem, negativcem, i izgledaloje da su u veoma bliskom prijateljstvu; i koliko je mogao da vidi, pilisu pivo iz iste krigle. Kada se to veče primaklo kraju, Klensi O'Klun izabra jednujedanaestogodišnju devojčicu koja je pila jabukovaču sa svojimocem berberinom, i priđe joj, sede joj na kolena i zapeva joj "Veruj mikada ti šapućem sve ove male, lepe ludosti", za laku noć. Potom svi zapevaše: "Nećemo kući do zore". I svi odoše kući u ponoć.

4. U četvrtak ujutru Barnabi je imao zakazan zajednički doručak saDžini, klaviristkinjom koja je bila toliko lepa da je to već biobezobrazluk. "Je li te Dženi odbila? Zašto si danas mene prvu pozvao?" "Tebe uvek pozivam prvu." "Dženi kaže da si ljut na nju zato što je ljubazna prema Blekiju. Ali onje tako mio. Zar nisi znao? Jedan od najprijatnijih ljudi koje smoupoznale." "On je đavo. Ježim se kad ga vidim." "Tako i treba. Ali samo na pozornici. On je savršen glumac. Mislimda je tako mama za njega rekla. I još nam je mama rekla da tedržimo na oku jer se veoma čudno ponašaš. Mi smo joj kazale da sečudno ponašaš zbog nje. Šta misliš, zar nas dve ne bismo bile divnepastorke?" "Vi biste bile divne, ma šta da ste, Džini." "Zar ne bi poželeo da si sultan i da možeš sve da nas imaš?" "Bih. Nikada nisam pomislio na to, ali baš to bih želeo." "I malu huriju?" "Otkud znaš da je ona hurija? Mislio sam da sam ja jedini koji tozna." "Nikada ne znam kada govoriš ozbiljno. Sad moram ići, ljubavi. Zarnije grozno što svi uvek nekuda moraju da idu? Pojedi ostatak mogjajeta u aspiku. Poljubi me. Doviđenja."

I bi jutro i bi noć, dan četvrti.

Te večeri Barnabi je seo za sto gde su sva druga mesta zauzeliradnici iz rafinerije. Ovoga puta poneo je i svoj mali revolver sa šestmetaka, napunjen. I pet su bili ćorci, a jedan nije. Radnici iz rafinerije imali su nadimke Krez Kalmejer, Mida Morisej, iLovan Maldun. Ta imena su im nadenule konobarice, jer radnici urafineriji daju najveće bakšiše na svetu. I šakom i kapom. To moguda čine zato što svi radnici u rafinerijama dobijaju za stotinu satinedeljno prekovremenog rada, pa fantastično zarađuju. Njihov sto je posluživala Vesela Geret. Momci su je zvali VeselaNeobuzdana. U jednom širem smislu, neobuzdano veselje je zaistavladalo čitavom kafanom Zlatna vrata. Sada je talas plime već glasno udarao ispod mola. Uvek je izgledaloda najviše buči upravo kada je melodrama trebalo da počne. Jer većje bilo proteklo nekoliko sati i fenjerdžija je ugasio svetlost u sali sašankom i zapalio baklje na pozornici. Njihov miris je preplavio sobu,nalik na neku avetinjsku izmaglicu. Tada Barnabi izvuče mali revolver iz džepa i nežno ga pomilova. Jervladavina gospodara tame uskoro će se okončati na ovom svetu. I kada je melodrama bila najbučnija, kad su pištolji zalajali i gomilazaurlala kao velika zver, Barnabi drhtavom rukom podiže svojšestometkaš. I opali iz njega šest puta.

Tako je prosto ubiti čoveka, a toliko zadovoljstva pričinjava, da seprosto pitate zašto to svi ne rade. To vam je kao da šetate po zelenojlivadi, posle užasnog mraka koji vas je pritiskao. Barnabi se opusti i kratka kosa mu opet polegnu po potiljku; jer onačudna strast ga je napustila. Spokojstvo se spusti na njega, kao belisneg. "Ubio sam negativca", reče. I tako je i bilo. Čulo se lepetanje krilalešinara i zla duša je otišla nekud. Ali samo je on mogao to da vidi. Samo on i njegova žrtva znali su štase dogodilo.

Jer Bleki se nije ponašao kao da je ubijen. Šepurio se po pozornicisve do kraja drame, dok je publika urlala i svi su bili srećni izadovoljni.

Ipak, nije bilo nikakve sumnje da je negativac mrtav, jer se naBarnabija spustilo veliko blaženstvo. I Bleki je sada izgledao samokao nekakav čudni stari prijatelj koji bi trebalo da se obrije, ali nikakokao piton ili đavo.

Margaret, bleda kao kreč, priđe njegovom stolu. "Da se nisi više usudio da tako nešto uradiš. Daj mi to. Kako simogao da nam to učiniš? Mi te svi volimo i mislili smo da i ti nasvoliš." I dobaci mu nekako čudan pogled. Voleo je kako ga gleda: strahovitazabrinutost pomešana s ljubaznošću. Svi su popili okean piva i zajedno otpevali hiljade i hiljade pesama. Akada je okasnilo, Klensi O'Klun priđe Gledis, koja je nosila naočare,sede joj u krilo i otpeva joj "Pesmu u sumrak" za laku noć. I, kao i uvek, svi zapevaše: "Nećemo kući do zore". I, kao i uvek,odoše kući u ponoć.

5. U petak ujutro Barnabi ode na posao; ali samo na pola dana. Čestose događa da mladić nađe posao samo na pola dana, pošto jenedelju dana odlagao i sada mu je potreban. Tog popodneva ode do Zlatnih vrata, koja su danju bila zatvorena.Zađe iza zgrade, na ulaz za snabdevanje. Kiseli duh sinoćnjeg piva prožimao je celu prostoriju. I još jedan duhje bio tu, bučan i jadikujući. Zvučalo je užasno; to neskladno ječanje i brujanje bilo je neštonajžalosnije što je ikada čuo: bio je to očajnički jecaj duše koja ječitavo jedno dugo stoleće provela u čistilištu i upravo saznala da tonije bilo čistilište. Bila je to beznadežna katastrofa ispunjenadubokom, neumitnom tugom u koju se pretvorila nekadašnja nada. Bleki je svirao na klaviru, a u očima mu se videla agonija. Ali je ipakgovorio veselim glasom. "Ćao, Barnabi. Obožavam ovaj instrument. Sviram na njemu kadgod dograbim priliku. Ipak, kažu mi da ne sviram dobro. Da li dobrosviram, Barnabi?" "Ne, ne, sviraš veoma loše." Bleki, taj stari piton koji je trebalo da se obrije, izgledao je razočaran.

"Bojao sam se da ćeš upravo to pomisliti. Ali meni zvuči divno. Štamisliš, da li još nekome može da zvuči divno?" "Ne, mislim da nikome na ovome svetu ne može zvučati divno,Bleki." "Voleo bih da nije tako." "Sinoć sam pucao u tebe, Bleki." "Znam. Opalio si šest puta. Znao sam da ćeš to učiniti." "Jedan od metaka nije bio ćorak." "Treći. Znao sam da će to biti treći. Jutros sam ga izvadio iz malterana zidu." "Da li još neko zna?" "Ne. Otkud bi još neko znao? Odlazim, Barnabi." "Kuda?" "Bar Keti Klondajk. Potreban im je jedan negativac. Ovi ovdemenjaju stil. Nazvaće se ilegalna točionica. Biće nalik na tvornicudžina iz doba prohibicije, s konobaricama kao šiparice, nešto nalikna slike Džona Helda mlađeg. Motiv će biti izgubljena generacija ipevaće se pesme iz ludih dvadesetih. Klensi već uvežbava"Zvezdanu prašinu". Mogao bih da ostanem i igram gangstera, alisam bolji u ulozi starinskog negativca. Veseli dani se bliže kraju.Dvadesete će biti nova era nostalgije." "To mi se neće dopasti." Otišao je da nađe Margaret, koja je brojala novac u maloj sobi izašanka. "Bleki kaže da ćete ovo mesto promeniti u tužne dvadesete." "Tako je, ljubavi. Dvadesete će biti šlager sezone." "Ne pamtim ih tako dobro kao stara vremena. Još se nisam ni rodiou tim dvadesetim. Da li ih se ti sećaš, Margaret?" "I te kako. Slatko će biti da nam se vrate. Imamo neke izvanredneideje, devojke po ceo dan puštaju stare izgrebane ploče da nauče tumuziku." "Hoćete li zadržati melodramu?" "Pa, nećemo baš. Ali imaćemo kabare. U stvari, ne baš kabare;imaćemo svirače na ukeleleu i takve stvari. Dopašće ti se." "Nešto me ipak muči." "Šta to, ljubavi?" "U tim dvadesetim, kako su znali ko je negativac?"

"Ne bih znala, ljubavi. A, evo momka s kulisima. Mora da impokažem gde da ih stave."

Ali taj petak uveče više nije bio onaj stari. Devojke su sve bileodevene u nekakve vreće za krompir, s pojasom svega tri inča iznadporuba. Čarape su im bile spuštene, i kolena namazana rumenilom;a na glavama su imale nekakve tesno priljubljene šlemove u kojimasu izgledale kao vanzemaljci s odsečenim ušima. Dženi i Džini suličile na dve oljuštene glavice luka, i jedva imale toliko kose dapokriju glavu. O, zar su na to spala ona divna bića pred kojima jezastajao dah! Pevale su "Da, gospodine, ona je moja cura". Pevale su, "O, ti nemožeš da pojmiš", Pevale su: Sviraš na uke, ti si iz Dubuke, volim to. Ilegalna točionica je govorila, ali Barnabi nije mogao da je razume.Njemu se činila pustom i mračnom. I tako se završilo to dugo veče ičaše s džinom su ispražnjene. Klensi O'Klun je pevao pesmu za laku noć jednoj lepoj šiparici. Zamisli me na kolenu svom, i čaj za dvoje, i dvoje za čaj. Ali joj nije seo u krilo. Odjednom, nijedna od dama više nije bila takograđena. Barnabi ode u Blekijevu sobu. Bleki se pakovao. "U kom je gradu bar Keti Klondajk?" Bleki mu reče ime grada. Ali niko drugi ne sme da ga sazna. Kad bise razglasilo, ljudi bi otišli tamo, i dolazili bi svake noći, zauzimalimesta; a biće velike gužve i bez njih. "Nije daleko", reče Barnabi. "Samo oko dve stotine milja. Idem i jatamo da nađem posao. I onda ću moći da zalazim tamo svake noći islušam kako pevaju, i da gledam melodramu."

Džek Dan: 'ŠEMI' NASLEPOPošto je završio izveštavanje o podmetnutom požaru i pljački u Via

Roma u Napulju, Karl Pfajfer, čuveni reporter informativnih rubrika,više nije mogao da odoli snažnoj potrebi da se kocka. Telefonirao jeDžoani Oter, jednoj od ono nekoliko prijatelja koje je imao, inagovorio je da mu pravi društvo u Parizu. U Francuskoj nije bilo protivzakonito kckanje u telesne organe. Spuštali su se iz oblaka u providnom jajetu od plasticina, dok sePariz otvarao pod njima, a u Parizu je kao dijamant svetlucalo zrncekoje je bilo Kazino Belkur. Da nije bilo kupole od dimaksiona na Desnoj obali, Džoana ne biuspela da razlikuje Pariz od predgrađa. Iznad starog grada izrastaoje novi: rešetkasta konstrukcija novoga grada koji se stalno širio,obešena u vazduhu o podupirače iznad starog, imala je svoja vlastitasazvežđa i skrivala je od pogleda Hausmanove bulevare, prave kaostrela, prastare arhitektonske spomenike, čak i crnu, prljavu i kiseluvodu Sene koja je stari grad delila nadvoje svojom krivuljom u oblikupeščanog časovnika. Njihov transpod spusti se na tlo, nalik na prljavu snežnu pahuljicu, ibešumno otvori, puštajući u sebe hladnjikavi noćni vazduh ispunjenljutim smradom muljevite obale, pepela i zapušene kanalizacije.Džoana i Pfajfer požuriše preko rampe za iskrcavanje ka visokimhrastovim vratima kazina. Svuda unaokolo protezala se gola pustinjaod betona i cigala, razrušene gradske četvrti, smradni slamovi naperiferijama oko kupole, gde su živele Obrijane glave i Vrištači,bande koje su opstajale izvan života strogo kontrolisanih strukturavelegradskog centra. Sada, pošto je Pfajfer stavio svoj dlan nakontrolni senzor, vrata se otvoriše i oni uđoše u sam kazino. Opasnispoljni svet ostao im je iza leđa, tamo napolju. Dečak koji je Džoanu podsetio na dvonožnog (kad bi to bilo moguće)bedlington terijera, proveo ih je kroz dvorište. Govorio je engleski sbritanskim naglaskom i svuda po glavi, licu i telu nosiotransplantirane pramenove vunaste, plavičastobele dlake. Samošake i genitalije bile su mu gole. "Morao bi da se oslobodi najamništva", oštro reče Pfajfer, dok je u

sebi potiskivao seksualnu želju. "Pst!" ućutka ga Džoana, a dečak dobaci Pfajferu kratki, prezrivipogled - u pariskoj kulturi plaćala se usluga, a ne osmeh. Uveo ih je u jednostavno i strogo namešteno predvorje s foteljama,koje je bilo puno sveta ali ne i neudobno. Pod je bio od mermera;nekoliko pornografskih ikona bilo je smešteno po pažljivoisplaniranim nišama gde je čovek mogao da potraži samoću i utehu.Prostorija je podsetila Džoanu na kapelu, s arkadama, statuama ikamenom popločanim praznim prostorom u sredini. Iznad njih seuzdizala kupola iz koje je zračila obilata crvenkasta svetlost, zbogkoje je čitav prostor ostavljao pre utisak visine nego širine. Ali to je, uglavnom, bio holografski privid. Rečeno im je da malo sačekaju, a potom ih je primio blagajnik, jedanpregojeni, proćelavi čovek, koji je sedeo za malim pisaćim stolom.Bio je odeven u plavu košulju bez okovratnika i kaftan iste boje, kojimu se zakopčavao preko širokih grudi, s crvenom maramom okovrata. Bio je upadljivo, i neudobno, odeven u boje svoje firme. "Dobro veče, monsieur Pfajfer i mademoiselle Oter. Zaista smopočašćeni što imamo tako uglednog gosta, ili goste, reklo bi se."Blagajnik ubaci dve kartice u konzolu kompjutera. "Vaše lične karteće vam biti vraćene na izlazu." Posle male pauze, zapita, "Da limonsieur Pfajfer želi da gospođicu kreditiramo njegovom karticom?"Blagajnik obori oči, praveći se da mu je neprijatno. Prosto rečeno,Džoana nije imala dovoljno novca na svom računu da bi joj dozvolilida učestvuje u prefinjenijim igrama. "Naravno, naravno", odsutno reče Pfajfer. Osećao je krivicu izabrinutost zato što ga je bila uzbudila želja za onim grotesknimdečakom. "Dobro", kaza blagajnik, sklopivši ruke na pisaćem stolu, "bićemovam na usluzi dokle god budete želeli da ostanete s nama." Pokazana terijera i reče: "Džoni će vam biti vodič", ali Pfajfer učtivo odbi.Džoni ih uvede u centralnu salu, koja je bila sve samo ne tiha, i -pošto je namignuo Pfajferu - učtivo nestade. Sala je bila pretrpana kao hodnik u metrou. Bila je ispunjena ljudimakoji su ličili na ološ, propalice i uličare koji spavaju po tunelimametroa. Bila je savršena kopija ulične kockarnice, ali potpunobezbedna. U krajnjoj liniji to je i bila ulična kockarnica, bar za

Pfajfera, koji utonu u buku i gužvu puštajući da ga rulja ponese sasobom, dok se oštrio za ona opasna uživanja na poslednjem spratu. Starinski automati za kockanje, zvani jednoruki džekovi, šaputali su"čink-čink" kolutajući očima svojih kvadratnih ekrana i obećavajućiglavni zgoditak, koji bi magnetnom čarolijom odmah bio prenet nabankovni račun dobitnika. Piskavi, neprirodni glasovi iz pojačala nakompjuterskim fliperima pored zida oglašavali su poslednja delenja upokeru i ajncu. Simulirano probadanje nožem privuklo je samonekoliko ravnodušnih pogleda. Tombstonske kabine bile su puneljudskih prilika koje su prolazile kroz vlastitu Golgotu. Dobitnici podšlemovima uključenim u zid bili su nagrađivani nastupima ekstaze,proizvedene električnim impulsima; gubitnici su se previjali odbolova, i posle udara koji je mrvio mozak još nedelju dana patili odmigrene. I, naravno, izanđali roboti kloparali su unaokolo noseći većtradicionalnu zbirku sredstava za osveženje koja se sastojala oddroge, hrane i pića. Od svega toga odudarala je jedino savršenoodevena gejša, koja je hitro iščezla u jednim vratima u viduelastičnog proreza na suprotnom zidu. "Hoćeš li da igramo na jednorukim razbojnicima?" upita Džoana,boreći se s rastućom klaustrofobijom, želeći samo da pobegne uneki miran kutak; međutim, bila je rešena da pokuša da sprečiPfajfera da se popne na gornje spratove. Ipak, igrom ironije - jer svenjene emocije kao da su istovremeno bile i jin i jang - želela je da onprokocka svoje organe. Znala je da će osetiti uzbuđenje punokajanja ako on bude izgubio srce. Povuče za ručicu jednogautomata; on će pročitati otiske njenih prstiju i kožna isparenja idodaće ili oduzeti odgovarajuću sumu na Pfajferov račun ili s njega.Oči se zakolutaše, nešto škljocnu, i stotinu međunarodnih kreditnihdolara bilo je izgubljeno. "Kako došlo tako i otišlo. Ovo je ipaknajbezopasniji način da se izgubi. Ali ti nisi došao ovamo da budešvan opasnosti, je li tako?" podrugljivo reče Džoana. "Možeš ostati ovde dole, ako želiš", reče Pfajfer, osvrćući se po sobida nađe izlaz, i primeti da su irisna vrata poređana na svakihnekoliko metara duž njemu najbližeg zida s leve strane. Kazinosigurno zauzima ceo prokleti blok, pomisli. "Kako ću, do vraga, izićiodavde?"

Pre nego što je Džoana stigla da odgovori, iskrsnu Džoni, kao da seodjednom tu stvorio niotkuda, i reče: "Monsieur Pfajfer može da uđeu jedan od liftova, ili, ako želi da razgleda našu palatu, može da sepopne stepeništem u nebo." Nasmeši se, pokazujući lepe, jednakezube, i napravi kniks ispred Pfajfera, koji pocrvene. Taj mali dobroume da prepozna svoju mušteriju, kiselo pomisli Džoana. Jesam li ljubomorna? - upita se. Bilo joj je stalo do Pfajfera, ali nijega volela - bar mislila da ga ne voli. "Želite li da Vas pratim?" upita Džoni Pfajfera, uopšte ne obraćajućipažnju na Džoanu. "Ne", reče Pfajfer. "A sada idite, molim Vas." "Pa, za šta si se odlučio?" upita Džoana. "Lift će biti najbrži, za trenoka će te odneti u sobu za organe." "Idemo stepeništem", reče Pfajfer, dok su mu se na obrazima i daljevideli tragovi rumenila. Ali nije smeo ni da pomene kosmatogdečaka. "Isuse, svaki put kad trepnem, stepenište kao da nestane." "Ja ću te povesti", reče Džoana, uzimajući ga pod ruku. "Tačno ono što treba", smešeći se reče Pfajfer, uklonivši tako jednumalu ogradu između njih. "Zar te nije već prošlo? Nije valjda da ćeš zaista prokockati svojuutrobu?" "Došao sam da nešto uradim, i neću odustati." Stepenište je bilo prazno i, poput nekog predmeta iz Alisine zemlječuda, izgledalo je da nestaje kad mu priđu. "Jeftini štosovi", rečePfajfer. "Zašto si se tako zainatio?" upita Džoana. "Ako izgubiš, kao što ćese najverovatnije i dogoditi, nećeš više nikada imati mira. U svakodoba mogu da zatraže tvoje srce, ili jetru, ili..." "Ako se to dogodi, moći ću uvek da se iskupim." Pfajfer pocrvene, alito nije bilo zbog ovog razgovora sa Džoanom, na koji jedva da jeobraćao pažnju; još je mislio na kosmatog dečaka. "Kada bi mislio da možeš da se iskupiš, to ne bi bilo više kockanje.Pričaš koješta." "Onda ću uzeti veštačke." "To će biti još jedan rizik, imajući u vidi ograničenje brojatransplantacija - i to zahvaljujući tvojim desničarskim prijateljima kojisu na vlasti."

Pfajfer nije zagrizao udicu. "Priznajem da sam poražen", reče. Opetpomisli na gole, glatke genitalije kosmatog dečaka. A s tom mišlju,javi se i pomisao na smrt. Na sledećem spratu bilo je manje sveta i glasovi su bili prigušeniji.Na podu se moglo videti samo nekoliko elektronskih hazardnih igara.Čovek obučen u lekarski beli mantil prođe pored njih, što jepokazivalo da se upravo igraju igre sakaćenja. Na svakom spratuulozi su postajali sve veći; gubila su se bogatstva, ljudi bivaliunakaženi ili osiromašeni, ali - za razliku od najvišeg sprata, gde suse igrale opasne igre drukčije od kockanja u organe - bar niko nijegubio život. Možda bi ponekom, posle isuviše mnogo sakaćenja, bilopotrebno da se podvrgne plastičnoj operaciji na licu ili telu, alidozvola za te operacije se lako dobijala od vlasti, iako je čovekmorao da ima veoma mnogo novaca da bi obezbedio veštog hirurga.Na svakom sledećem spratu prostitutke iz kuće, i muške i ženske,postajale su sve egzotičnije, erotičnije, grotesknije i mnogobrojnije.Bilo je ljudi-ptica, s perjem kao u petla ili flaminga, specijalnoobojene dece s prevelikim transplantiranim muškim ili ženskimgenitalijama, mašina koje su tiho izgovarale ljubavne reči ipokazivale meke, mesnate organe, ljudi s amputiranim udovima ibogalja od rođenja, raznih kraljeva i kraljica droge, prirodnihandrogina i mutanata, kiborga, i uz to i jedna interesantna, škakljivagarnitura imbecila, dobijenih pomoću genetičkog inženjeringa. Ali niko nije toliko uzbudio Pfajfera kao onaj smešni, kosmati dečko.Pitao se, u stvari, da li dečak i dalje ide za njima. "Hajde brže, Džoana", nestrpljivo reče, "neću više da se zamajavamovde dole." "Mislila sam da iskusni kockari najviše uživaju u iščekivanju igre",reče Džoana. "Ja ne", reče Pfajfer, praveći se da nije primetio njenu žaoku. "Jahoću da što pre završim." Rekavši to, iziđe. Zašto onda uopšte i počinješ? - zapita u sebi Džoana, prebacujućisamoj sebi što je dozvolila da je Pfajfer nagovori da dođe. Ja munisam potrebna. Proklet bio, pomisli, ne obraćajući pažnju nasuvonjavog, sedog čoveka i šarenog, psetolikog imbecila, koji supored nje obavljali polni akt stojeći. Uđe u lift koji je vodio na najviši sprat da se pridruži Pfajferu.

Bilo je to kao da je ušla u foaje lepo nameštene kuće. Visoki zidovibili su pokriveni štuko malterom, a pod je bio od parketa. Mali indijskitepih uredno je bio položen ispred pisaćeg stola, iza kojeg je blistaood ljubaznosti čovek pedesetih godina, odeven u kaftan i košulju bezokovratnika. Imao je široko lice, spljošten nos, ali uskih nozdrva, i blizuprimaknute oči, zaklonjene nakostrešenim, smeđim obrvama, a ikosa bi mu bila te boje - da ju je imao. U stvari, soba je bila sasvim mala, što je tepih činilo većim, a čovekaautoritativnijim. "Želite li da gledate ili da učestvujete, monsieur Pfajfer?" upita on, iizgledalo je da se, govoreći, podigao za nekoliko centimetara iznadstolice. "Želim da igram", reče Pfajfer, stajući na tepih kao da treba dazauzme određeni položaj pa da tepih poleti. "A da li Vaša prijateljica želi da posmatra?" upita čovek, dok jeDžoana prelazila preko sobe da stane pored Pfajfera. "Ili ćetedozvoliti da miz Oter bude telepatski povezana sa Vama." Nije dizaoglas na kraju pitanja. "Kako, molim?" "Psihoveza, gospodine. Pomoću psihoprovodnika", glas mu dobistrpljiv i pokroviteljski prizvuk. "Znam ja šta je to, i ne želim je", odbrusi Pfajfer i odmaknu se odDžoane. Ali uzajamno povezivanje mozgova bilo je upravo ono čemuse Džoana nadala. "Ma 'ajde", reče Džoana. "Pusti me kod tebe." "Je l' ti to zaista misliš?" upita on, okrenuvši joj se. Uhvaćenanjegovim prodornim pogledom, ona zaneme i samo klimnu. "Ondaizvini. Ja nisam prozor kroz koji možeš da gledaš." To je žacnu, i ona mu uzvrati, "Jesi li to ikada činio sa svojomženom?" Istoga časa požali što je to rekla. Čovek za pisaćim stolom se učtivo nakašlja. "Oprostite, monsieur, alida li Vam je poznato da se u ovim sobama igra isključivo u organe?" "Da, zato sam i došao kod Vas." "Onda Vam možda nije poznato da se na ovom spratu sve igre vodepomoću psihoprovodnika."

Pfajfer, u nedoumici, reče: "Možda bi onda bolje bilo da mi ipakobjasnite." "Naravno, naravno", reče čovek, blistajući od ljubaznosti, kao da jeupravo dobio bitku ili bogatstvo. "Naravno, ima mnogo načina zaigru, i ako želite mogu Vam dati adresu prijatne kuće, tu blizu, gdemožete igrati fer i bezbedno bez povezivanja mozgova. Da li da Vamtamo rezervišem jedan sto?" "Nemojte, za sada", reče Pfajfer, oslanjajući se obema stisnutimpesnicama o glatku ploču pisaćeg stola u stilu Luja XVI. Cvetne šare na tepihu kao da su mu progutale stopala, i Džoanapomisli da je to optička varka, taj efekat da je uhvaćen u zamkuispred stola jednog od šefova kockarnice. Osetila je potrebu dazgrabi Pfajfera i izvede ga iz tog zagušljivog mesta. Umesto da to uradi, ona mu priđe. Možda će bar malo da popusti ida dozvoli da mu se uvuče u mozak. "Međutim, jedno od pravila koja vladaju u našoj kući", reče čovek zapisaćim stolom, "jeste da Vi i Vaš protivnik ili protivnici morate biti ifizički prisutni u istoj sobi." "A zašto?" upita Džoana, osećajući kako se Pfajfer mrgodi na njuzato što upada u razgovor. "Znate", reče on, "nama se to, doduše, nikada nije dogodilo, ali utransakcijama na daljinu može doći do varanja u igri. Dešavalo se daneko izgubi organe na taj nepošten način. Zato mi ne rizikujemo.Uopšte." Dok je govorio, posmatrao je Pfajfera, neskriveno gaodmeravajući, čekajući da vidi njegovu reakciju. Ali Pfajfer se većpribrao, i Džoana je znala da je doneo odluku. "Zašto se mora igrati s psihoprovodnicima?" upita Pfajfer. "Tako se kod nas igra", reče šef. Potom, posle jedne neprijatnepauze, nastavi, "Mi imamo svoje vlastite igre i pravila. I naše igre su,mislim, najzanimljivije. Trudimo se da budu i najobezbeđenije, kakobi zaštitili interese svih učesnika." "Šta hoćete time da kažete?" "Kuća... mi... ćemo Vas posmatrati. Naš krupije će biti telepatskiuključen, ali, uveravam Vas, nećete ni najmanje osetiti njegovoprisustvo. Ako nešto ne bude kako treba, ili se učini da neće biti kakotreba, tada pffft - mi se umešamo. Razume se, ne možemo Vamništa obećati, i bilo je već slučajeva da..."

"Ali ako nešto ne bude kako treba, to će biti baš zbog te moždaneveze." "Možda ovo ipak nije igra za Vas, gospodine." "Mora da već raspolažete s toliko intimnih podataka o svakome ko jekod Vas igrao da biste mogli knjigu o tome da napišete", reče Pfajfer."Moždana veza uopšte ne radi na taj način. A osim toga, nas ugovorobavezuje da štitimo svoje klijente." "I sebe." "Svakako." Šef kazina je počinjao da gubi strpljenje. "Ako oba igrača mogu da čitaju misli jedan drugome", reče Pfajferšefu, "onda, u svari, vide i protivnikove karte." "Aha, shvatili ste, monsieur." Napetost između Pfajfera i šefa kao daje počela da popušta. "I, zaista", nastavi šef, "mi ovde imamoizmenjenu verziju igre chemin de fer, koju zovemo 'šemi' naslepo.Sve karte se stavljaju na sto okrenute poleđinom naviše. To je igravladanja sobom (i, naravno, igra na sreću), jer Vi morate potpunoizbrisati iz uma izvesne misli, dok, istovremeno, pokušavate danavedete svog protivnika da Vam u mislima pokaže svoje karte. Izato ćete biti u povoljnoj situaciji ako dozvolite da se Vaša prijateljicapoveže s Vama." Pfajfer baci pogled na Džoanu i reče: "Molim Vas, objasnite mi." "Vrlo jednostavno, dok Vi igrate, Vaša prijateljica može da Vampomogne i vlastitim mislima zakloni Vaše od protivnika", reče šef."Ali za to Vam je ipak potrebno malo vežbe. Možda bi bilo najbolje daisprobate priključivanje u nekoj od naših prostorija, gde ulozi nisutako visoki." Šef obori pogled, kao u znak poštovanja a, u stvari,gledao je na CeeR ekran terminala ugrađenog u antikni sto. Džoan vide kako se Pfajferove nozdrve raširiše. Jadni kučkin sin seupecao, pomisli. "Hajde, Karl, idemo odavde." "Možda bi trebalo da poslušate gospođicu Oter", reče šef, ali morada je već znao da je pridobio Pfajfera. "Hoću da igram 'šemi' naslepo", reče Pfajfer, okrećući se Džoani ibesno je gledajući. Ona zadrža dah: ako izgubi, bila je sigurna da ćeudesiti tako da i Džoana nešto izgubi. "Upravo imam igru devetorice, devet igrača i devet pomagača. Alimoraćete da sačekate da se uprazni mesto. Biće prilično skupo, jerigrači su već umorni i zahtevaće da dobiju unapred nekoliko Vaših

poena, preko onoga što kazino uzima za sebe." "Koliko ću morati da čekam?" Šef slegnu ramenima i reče, "Imam još jednog čoveka koji već čekaispred Vas. On će biti voljan da igra udvoje. Predlažem Vam daigrate s njim, radije nego da čekate. On je amater, kao i Vi, alinjegova žena, koja će biti u vezi s njim, nije. Naravno, ako ipak želiteda sačekate da drugi..." Pfajfer prihvati, i dok su on i Džoana stavljali svoje otiske na razneformulare, šef im objasni da neće biti ograničenja na ugovoru kojisve strane budu potpisale, i da će ga priznati čak i one vlade koje usvojim zemljama ne odobravaju tu vrstu kocke. Zatim se, kao prikaza, pojavi kosmati dečak da ih odvede u sobugde će malo vežbati i moći bolje da se upoznaju. Dečakov ud je bio malo nabrekao, i Pfajfer se tek sada uplaši.Iznenada se seti svoje majke i obavezne službe s povezivanjemmozga pri njenom ukopu. Sav se naježi pri sećanju na njeneposlednje skaredne misli...

Kosmati dečak odvede Džoanu i Pfajfera u igračnicu, koja je mirisalana nauljena drvo, začine, klasičan duvan i parfem. Na zidovima nijebilo ni holografija ni bilo kakvih ukrasa. Izuzev stola za kockanjepresvučenog filcom, karata, debelog tepiha od čiste vune,kompjuterskih konzola i kape nad kaminom sve u sobi bilo je odskupocenog drveta: hrasta, bresta, kedra, tikovog drveta, oraha,mahagonija, sekvoje, abonosa. Duguljasti, poluovalni kockarski sto,koji je na polovini bio presečen pokretnom pregradom, bio je odatlasnog drveta, kao i dve ljupke ali neudobne stolice s visokimnaslonima, postavljene jedna do druge. Na stolu ispred njih nalaziose po jedan šlem spojen s psihoprovodnikom, svaki uvijen usrebrnastu masku. "Zovemo ih pokeraška lica", reče dečak Pfajferu, stavljajući jednu odtih kaciga na Džoaninu glavu. Objasni kako funkcionišepsihoprovodnik i opet zapita Pfajfera da li želi da on ostane. "Zašto bih želeo da ostaneš?" upita Pfajfer, ali polna želja izmeđunjih dvojice jasno se videla. "Ja sam posvećen u sve tajne igara na sreću. Mogu da Vampreusmerim misli - bez psihoprovodnika." Baci pogled na Džoanu i

nasmeši se. "Stavi mi taj mehanizam na glavu i izađi, molim te", reče Pfajfer. "Želite li da se vratim kada budete završili?" "Ako hoćeš", kruto odgovori Pfajfer, i Džoana vide da mu jeneprijatno. Postigla je jednu malu pobedu a da nije ni reč rekla. Dečak namesti šlem na Pfajferovu glavu, potpuno bez potrebepodešavao ga je još neko vreme, a zatim, oklevajući, iziđe. "Uopšte nisam siguran da ovo želim", klonulo je gunđao Pfajfer. "Pa", reče Džoana, "možemo bez teškoća otkazati igru. Naše prvopovezivanje je samo radi vežbe..." "Nisam mislio da ne želim igru. Mislio sam na psihovezu." Džoana oćuta. Dođavola, pomisli, trebalo je da gledam u stranukada mu se udvarala ona kosmata domaća životinja. "Lud sam što sam pristao na to, pre svega." "Da odem?" zapita Džoana. "Ti si mene nagovarao da dođem, setise." Ustade, ali nije dobro procenila dužinu gajtana između šlema ikonzole kompjutera, tako da joj on povuče šlem na lice, gužvajućisrebrnastu masku. "Mislim da si nervozna kao i ja", umirujuće reče Pfajfer. "Uspostavi psihovezu odmah ili da idemo odavde", Džoana jeodjednom postala besna i osujećena. Uradi to, pomisli, i prvi put nijeviše bila pasivna. Svakako ne pasivna. Proklet bio i on i njegovkosmati dečak! Zgrabi drveni prekidač na gajtanu kojim su seuključivala oba psihoprovodnika, i istog časa oseti da je gurnuta uneku vrtoglavu svetlost. Okruživala ju je sa svih strana kao da možeda vidi u svim pravcima. Ali to je ona samo gledala kroz Pfajferoveoči. Videla je samu sebe, malu, čak i u njegovim očima, malu. Posle prvog šoka ona shvati da svetlost nije bila jaka; naprotiv, bilaje blaga i difuzna. Ali to nije bila nikakva veza: Pfajfer je pokušavao da svoj um zatvoripred njom. Pojavio se pred njom kao savršena, glatka, ogromnalopta. Polako je rotirala, mrka, siva planeta, zatvorena za nju, zauvekzatvorena... "Je li ti sada srce na mestu?" pitao je Pfajfer, kao da se nalazi negdeduboko u unutrašnjosti lopte. Bila je tako glatka, bez ijednog naboraili šava. Zaista mu nisam potrebna, pomisli ona, i oseti kao da letiiznad površine njegovog zatvorenog uma, krilato biće koje je tražilo

ma kakav otvor, ma kakvu grešku u njegovom odbrambenomsistemu. "Je li ti sada jasno", reče Pfajfer, uživajući u zamišljenojpobedi. "Nisi mi potrebna." Reči dođoše upletene u prizor oluje kojase ljutito stade valjati preko planete. Obuzeta iznenadnom panikom, ona mu oblete oko uma kao insektkoji leti u krug oko izvora svetlosti. Tražila je ma kakav ožiljak ilipukotinu, ma kakvu anomaliju na toj glatkoj površini. Bez njenepomoći on će prokockati svoje telo, znala je, ukoliko ona ne uspe dase probije kroz njegov odbrambeni pojas i dokaže mu koliko je zaistaranjiv. "Tako, dakle, nisi mogao da odoliš kosmatom dečaku, a?" zapitaDžoana, dok su joj misli bile kao glatke ajkule koje plivaju krozledenu vodu. "Da li te on podseća na tebe samog, ili te ja podsećamna tvoju majku?" Njegov bes i očajanje ukazaše se kao protuberance na Sunčevojpovršini. Na tom mestu ostade otvor na glatkoj, zaštitničkojPfajferovoj lopti. Pukotina na moždanom jajetu. Džoana zaroni u pukotinu i nađe se u Pfajferovoj unutrašnjosti - neviše u spoljašnjem svetu njegovih čula u kome je mogao da rečimaiskaže misao, vidi nečije lice, već mračnim, preistorijskim dubinamau kojima je sanjao, stvarao pojmove, gde je tonuo u svoja sećanja iopet izlazio, gde su boravila slepa stvorenja njegove duše. Bilo je to klizanje, glatko uranjanje, kao da se neko uvukao u samogsebe, i Džoana je klizila, kao po ledu. Obrela se u mračnom svetugrotesknih i geometrijskih oblika, arktičkom svetu ogromnih ledenihbregova koji su plutali po moru bez dna. I u magnovenju, ona oseti Pfajferov neizmerni strah od spoljnjegsveta. "Umojebu!" vrisnu Pfajfer, projektujući ovu reč u stotinu skarednih,odvratnih slika; a onda razbi Džoanin odbrambeni sistem i ulete unajdublje kutke njenoga uma. Pronađe joj slabe tačke i uze sve štoje mogao. Sve se to odigralo pre nego što je psihoveza bila prekinuta. Pre negošto je prava igra započela. Kao da se ništa nije dogodilo.

Muškarac i žena, noseći istovetne maske sa šlemovima, sedeli supreko puta Džoane i Pfajfera. Pregradni zid bio je odgurnut u stranu,

otkrivajući ovalni oblik stola za kockanje, i drvetom obložena sobapostala je dva puta veća. Delilac karata i krupije sedoše, jedan u vrhi drugi u dno stola, između dva igrača. Delilac karata bio je mladčovek, s napetim, okruglastim licem i ravnom, crnom kosom,potkresanom iznad ramena; najverovatnije je bio na obuci dapostene krupije. Krupijeovo lice bilo je skriveno iza crne kacige; on će biti sve vremeuključen u igru. Objasnio im je pravila, aktivirao psihoprovodnike, iigra započe. Džoana i Pfajfer su opet bili uključeni u uzajamnu vezu,ali za sada još nije bilo veze između njih i muškarca i žene koji susedeli preko puta. Pfajfer odagna sve misli, baš kao da se nalazi ispred lasera ili dadaje intervju. Naučio je da prikriva misli jer je, nekako, oduvek imaoosećanje da se mogu videti, naročito od strane onih koji su želeli damu naškode u politici, ili na poslu. Bele misli, zvao ih je, jer bile su slične belom šumu. Pfajfer je mogao da oseti kako Džoana kruži oko njega poput vetra.Iako nije mogao da prikrije sve misli, mogao je sebe da sakrije odnje. Mogao je da je iskoristi, kao što je i ona mogla da iskoristinjega... već ga je iskoristila. Postigli su sporazum putem obostraneucene. Dok su bili u vezi, da bi vežbali, Džoana je uspela nekako dase probije u Pfajferov um; zaprepašćen i šokiran, on ju je napao. I sada su se bolje poznavali. Izgradili su prostu strukturu simbola: on je bio svet, savršena lopta ibez i najmanjeg nedostatka, koju je Bog stvorio vlastitim rukama,svet jak i božanstven, kao misao; a ona je bila njegova atmosfera.Sadržavala je sve elemente koji nisu mogli opstati na njegovojglatkoj površini. Bila je zaštitni omotač njegovog sveta. Izgradili su i mnemoničke sisteme u koje su mogli da se skriju, ali sui dalje bili ranjivi jedno pred drugim. Pfajfer je nagađao da će Džoanaostati pasivna - na kraju krajeva, takva je oduvek bila. Imala jetakođe dobro razvijenu savest liberala-mistika, i bila je zaljubljena unjega. To je video - ili bar mislio da je video. Ona ga neće izložiti opasnosti. Pfajfer čestita samom sebi što je sačuvao prisustvo duha, i to gaučini još hladnokrvnijim. Možda je to bilo zbog Džoaninog prisustva.Možda zbog mnemoničke zaštite. Ali možda i nije. On je imao

snažnu volju, i ovo je bio samo još jedan izazov. Uspeo je sve drugedo sada da preživi, reče samom sebi. Džoana stade da pada na njega u obliku kiše, skrećući mu pažnju nasvoje prisustvo i vežbali su malo da razgovaraju koristeći kao zaštitugeometrijske slike - bukvalno je to bio pljusak geometrijskih slika. Kada je krupije otvorio psihoprovodnike svih učesnika u igri Džoana iPfajfer su bili spremni. Ali nisu bili spremni da vide vlastite dvojnike kako ih gledaju prekostola. Dvojnici, naravno, nisu nosili šlemove.

"Prvo ćemo, mesdames i messieurs, da vidimo ko će birati boju",reče delilac karata koji nije bio uključen u psihoprovodnik. Mislikrupijea bile su samo u obliku neutralnog prisustva. "Za svaki organuložen u igru, igraće se po tri igre, svaka po tri delenja", nastavidelilac. "U slučaju da jedan od igrača dobije dva puta uzastopce,treće delenje neće se igrati." Glas mu je delovao kao nametanje: bioje oštar i hladan i dopirao je odnekud spolja, gde je sve delovalohladno i odbojno. "Otkud oni znaju kako mi izgledamo?" zapita se Pfajfer potresenhalucinacijom koju su stvorili njegovi protivnici. Ali pre nego što je Džoana stigla da odgovori, on sam dade sebiodgovor: "Mora biti da umeju da uhvate subliminalne opažaje." "Naše predstave o samima sebi", reče Džoana. Dvojnici postadošegrubi i ružni, kao da da ih je oštetio zub vremena. A Džoaninadvojnica postajala je sve manja i beznačajnija. "Ako se ne budemo pokrili, nemamo nikakvih izgleda." "Ne možeš sve da pokriješ, ali ne mogu ni oni", reče Džoana. "Todeluje u oba pravca. Primetila je pukotinu na inače savršenoj loptiispod sebe, i postala je crna magla, mijazam, zaštitni prekrivač.Pfajfer je bio uplašen, dakle ranjiv. Ali morala je da mu prizna da sebar nije sakrio od nje. Dosta za početak... "Jesi li uspela da uhvatiš nešto od njih, sliku, bilo šta?" zapita Pfajfer."Bili smo isuviše zaokupljeni samima sobom. Sada ćemo sačekati ibiti spremni za slučaj da im nešto promakne." "Što će se desiti", reče Pfajfer, iznenada osetivši kao mu se vraćasamouverenost. Duboko iz svog unutrašnjeg, simbolizovanog sveta, Džoana i Pfajfer

su gledali u spoljni svet gde se nalazio krupije, filcom prekriveni sto,karte, zidovi obloženi drvetom i maskirana stvorenja. Ta soba je bilasamo pozornica na kojoj se igrala drama misli i slika. Pfajferu je bilo dobro poznato to osećanje da gleda dva sveta, dvanivoa, spoljni i unutrašnji. Često se budio iz noćnih mora da bi seobreo u svojoj dnevnoj sobi ili u biblioteci. Znao je da je potpunobudan, a ipak je još mogao da vidi svoj san kako se razmotava prednjim, da posmatra čudovišta iz svog košmara kako se šunjaju posobi - zveri iz unutrašnjeg, puštene u poznati, umirujući zabranspoljnog sveta. To su uvek bili trenuci straha, jer tada je sigurno biona ivici... i mogao je da padne. Delilac pomeša dva špila karata i stavi ih u takozvanu "cipelu" - kutijuiz koje su karte mogle da iskliznu samo jedna po jedna. Tri karteostavi u stranu. To se zvalo tradicionalno spaljivanje špila. Zatim dade jednu kartu Pfajferu i jednu njegovom protivniku. Obekarte otkrivene padoše na sto. Pfajfer je dobio kraljicu herc. Njegovprotivnik devetku herc. Tako je Pfajfer izgubio pravo da bira boju. Kao što je u ajncu cilj da se prikupe karte čiji je zbir dvadeset i jedan,ili što je moguće bliže toj cifri, cilj u "šemiju naslepo" jeste da sedobiju karte čiji je zbir devet. I tako, slike, koje se normalno brojedeset, ovde se broje nula. Kečevi, koji se normalno broje jedanaest,postaju jedan; a sve ostale karte imaju svoju normalnu osnovnuvrednost, izuzev desetki, koje se, kao i kečevi, broje jedan. "Monsieur Deux pobeđuje, devet prema nula", reče delilac karata,gledajući sada u Pfajferovog protivnika. Pfajfer je bio Monsieur Un, anjegov protivnik Monsieur Deux samo zbog mesta za stolom nakome su sedeli. "Prvo pa muško", reče u sebi Pfajfer. "Ne otvaraj se", reče Džoana, pretvarajući se u maglu, potom crnukišu, jarku Sunčevu svetlost i dugu, da bi ovim vizuelnimkaleidoskopom sakrila Pfajfera od njegovih protivnika. "Pazi sada, onće biti slabiji kada progovori, ja ću te zakloniti." "Vi birate", reče krupije. Misli su mu bile upućene Pfajferovomprotivniku, koji je pažljivo zurio u Pfajfera. "Pazi sada", reče Džoana Pfajferu. "Pošto smo obojica dobili herčeve, njima bi možda trebalo i da

počnemo", reče Pfajferov protivnik glasno, da bi ga čuo delilac.Pfajferu se njegove reči učiniše kao oštre krhotine stakla. "U njimasu smeštene naše emocije: zato je bolje da ih se što pre otarasimo."Pfajfer oseti da se čovek smeši. "Slažete li se?" "Vi birate", bezbojnim glasom reče Pfajfer deliocu. "Ne propuštaj misli", reče Džoana. Pfajefer nije uspeo da uhvati nijednu misao svog protivnika ili ženekoja je bila s njim; oboje su bili njegovi i Džoanini prazni dvojnici."Pravi se da ti nije stalo", reče ona. "Ako se budeš nadao da ćeš muvideti karte, i budeš zavirivao u njega da mu nađeš slabu tačku,izbaciće te iz igre." U pravu je, pomisli Pfajfer. Pokuša da se opusti, da se smiri; mislio jesamo neupadljive bele misli i nastojao da ne obrati pažnju na onajčvor strepnje koji mu je kopao po utrobi. "Karte", reče delilac, izvlačeći dve karte iz "cipele", okrenute licemnaniže, jednu za Pfajfera, drugu za njegovog protivnika. Zatim još pojednu kartu, a potom nastupi napeta tišina; kao da čak ni misli nisuprodirale kroz vazduh oko njih. Zavladalo je neprirodno zatišje... Pfajfer je imao devetku iz ruke, u stvari, pobedničku kartu (kraljicu idevetku karo), i podigao je pogled, spremajući se da pokaže karte,kad iznenada vide kosmatog dečaka kako sedi za stolom, nasuprotnjemu. "Šta, do vraga..." "Brzo, kaži šta ti je u ruci", viknu Džoana, osećajući se kako mu sežlezde otvaraju, kako vreli vodopad straha kulja iz njih. Ali pre negošto je Pfajfer stigao da progovori, njegov protivnik reče. "Moj prijateljpreko puta ima devetku iz ruke. Kraljicu i devetku, obe karte karo.Pošto sam ja rekao šta drži - a verujem da nisam pogrešio, ja..." Delilac okrenu Pfajferove karte licem naviše i reče: "Monsieur Deuxje u pravu i pobeđuje zato što je pogodio." Da je Pfajferov suparnikpogrešio, Pfajfer bi automatski bio smatran za pobednika, čak da jeovaj i imao jače karte. Delilac zatim podeli još po jednu kartu iz "cipele". "Trebalo je da mi ti sakriješ misli", reče Pfajfer, ali već se bio pribrao iopet je mislio samo bele misli. "To i pokušavam", reče Džoana. "Ali ti nemaš poverenja u mene:pokušavaš da se sakriješ i od mene, ne samo od svog protivnika.

Šta onda, do vraga, mogu da uradim?" "Oprosti", pomisli Pfajfer. "Zar se toliko bojiš da ne vidim šta osećaš?" "Sad nije ni mesto ni vreme za to." Ritam belih misli mu se poremeti;Džoana se pretvori u snežnu vejavicu, pomažući mu, uljuljkujući gaopet u belu neprovidnost. "Mislim da me krupije nervira, zato što jeuključen u nas, što su mu dostupne sve naše tajne misli..." "Ma, pusti krupijea... i za ime Boga, prestani da se brineš da li ću janešto da vidim. Ja sam na tvojoj strani." "Monsieur Un, hoćete li, molim Vas, uzeti svoje karte", reče delilac.Krupije klimnu glavom u pravcu Pfajfera i pusti neutralne, papirnatemisli. Pfajfer podiže ivicu svojih karata i zaviri. Imao je puba karo - što sebrojalo nula - i dvojku pik. Biće mu potrebna još jedna karta. "Nemoj misliti na svoje karte", uzviknu Džoana. "Jesi li uhvatio neštos druge strane stola?" Pfajfer oslušnu, kao da sluša vlastite misli. Nije pogledao glavu dapogleda u protivnika jer bi ga poremetio pogled na njegovo lice - ililice kosmatog dečaka - kako bulji u njega preko stola, punoprivlačnosti. U sebi stvori sliku jedne šuplje, prazne žene, potpunobez organa. Zamisli je kao džak koji je odnekud dobio ljudski oblik. "Ostani na tome", reče Džoana. "Može biti korisno." "Ali onda ne mogu da vidim njegove karte." "Sačekaj malo. Budi miran." "Da li monsieur želi još jednu kartu?" upita delilac Pfajfera. Pfajferuze još jednu kartu, a to učini i njegov protivnik. Pfajfer nije imao pojma koje karte njegov protivnik drži u ruci. Posvemu je izgledalo da će ovo zaista biti igra naslepo. Kada supokazali karte, delilac objavi: "Monsieur Deux pobeđuje, šest premapet." Pfajfer je opet izgubio. "Igram naslepo", zabrinuto reče Pfajfer Džoani. "Ni on nije uspeo da vidi tvoje karte", odgovori ona. Ali to ga nije mnogo utešilo, jer izgubivši prva dva delenja bio je, ustvari, već izgubio prvu igru. A ako bude izgubio i drugu, izgubiće i srce, koje je - uprkos belihmisli - osećao kako mu lupa u grlu. "Smiri se", reče Džoana. "Inače ćeš se potpuno otkriti. Ako mi

pokloniš poverenje i prestaneš da izbacuješ odbrambeni oklopprema meni, možda ću moći da ti pomognem. Ali moraćeš da mepustiš u sebe; kako sad stvari stoje, daješ našim prijateljimapopriličan manevarski prostor. Hajde da se sjedinimo... da sevenčamo." Ali Pfajfer nije bio raspoložen za zajedljivosti. Strah mu jesve više rastao, polako i neumitno. "Možeš predati igru", reče Džoana. "I to je mogućnost." "I pokloniti drugima organe koje nisam ni pokušao da dobijem uigri?" Na glatkoj površini Pfajferove lopte ukaza se pukotina i Džoanapusti da je proguta. Površina lopte se izmeni, na njoj se ukazašeplaninski lanci, bujna vegetacija, cveće, pustinje, sva ona izmešanaraspoloženja Džoanina i Pfajferova. Pfajfer više nije bio usamljen; bio je zaštićen, a ipak opasno izložen.Unutra u njemu, u toj ljudskoj, vlažnoj tmini. Džoana obeća da nećezloupotrebiti svoj položaj. Na brzinu uhvati misao na Pfajferovupokojnu majku, koja je bila mišićava žena, krupnih kostiju i širokoglica. Takođe vide da je Pfajfer mrzeo svoju majku, i dalje isto onolikokao kada je bila živa. U sledećem delenju - prvom delenju druge igre, Pfajfer je dobiopeticu tref i dvojku pik, ukupno sedam poena. Nije hteo da uzmedrugu kartu dok ne vidi karte svog protivnika. Ali kada je pogledaopreko stola, ugledao je kosmatog dečaka koji mu dobaci poljubac. "Opet si izložen", reče Džoana i oni zamisliše da se nalaze unutra, usvome svetu, u mislima stvoriše zaštitnički omotač mraka oko sebe,ostavljajući samo jedan mali otvor, da bi kroz njega motrili na svojeneprijatelje. "Usredsredi se na tu sliku šuplje žene", reče Džoana Pfajferu."Trebalo bi da je to supruga ili žena onoga monsieur Deux-a. Ja nemogu da je tako dobro predstavim sebi kao ti." Ali Pfajfer jepokušavao da smiri svoje emocije i mračnog, opasnog demonasvoga sećanja. Slika kosmatog dečaka oslobodila je u njemuuspomene, strahovanja, osećanja krivice. Pfajfer se seti svoga oca,koji je bio lekar. Uvek je bilo dosta novca, ali otac je od njega izvlačiokamatu u osećanjima za svaki dolar koji bi mu dao. I zato se malomPfajferu često vraćao košmarni san kako ga dudla svome ocu. Tikošmari su mu se opet javili posle majčine smrti. Ona je videla tuhomoseksualnu fantaziju kada se Pfajfer uključio u nju na njenoj

samrtnoj postelji. Pfajfer je i dalje imao te košmare. I sada, uprkos njegovoj volji, kroz um mu je stalno prolazila slikakako ga dudla kosmatom dečaku, prouzrokujući osećanje krivice iodvratnosti. Dečak i njegov otac nekako su postali jedno isto. "Otvaraš se", upozori ga Džoana, misli su joj bile kao mećava. Sadaje već mogla da vidi put koji je vodio u Pfajferovu unutrašnjost, u tesobe pune sahranjenih sećanja. Ili još bolje, ona ih zamisli kaopodzemne pećine; sve je u njima bilo netaknuto, savršeno, skrivenogod štetnog delovanja svetlosti i vazduha svesti. Sada ga jeupoznala... Pfajfer se pribra i zaviri u um svoga protivnika. Sliku žene bezorgana gurnu pred tog čoveka. Kao da je pocepao paukovu mrežu. Pfajfer oseti čovekovu bol kao pero koje mu dodiruje kožu: žena bezorgana bila je supruga gospodina Dva. Pfajfer mu je provalio u misli;mogao je da oseti ime svog protivnika, nešto kao Gajah, Gahaj,Gaje, da, to je bilo, Gaje, a žena mu je bila već sva ispražnjena. Utami svoje podsvesti Gaje ju je video kao praznu vreću. Bila jestrasven kockar i prokockala je već sve svoje organe; Gaje je mrzeokocku, ali ona ga je opčinila, i on ju je istovremeno i mrzeo i voleo, isada je upravo započinjao svoj samouništavajući pad. Ona je sada počela da prazni i njega. Kockala se u njegove organe. Pfajfer uputi Gajeu svoju misao: "Ispražnjena je." Ali mogao je danazre samo Gajeove misli. Njegova žena nije bila izložena. Niti je bila bezopasna. Ona dobaci Pfajferu sliku kosmatog dečaka, i Pfajfer oseti kako muglava silom pada u njegovom pravcu. Ali to, odjednom, prestade dabude kosmati dečak. Pojavi se Pfajferov otac! Više nije bilo odstupnice. Pfajfer je bio uhvaćen u zamku, bio je mali iranjiv. Gaje i njegova žena su ga gutali, zajedno s mislima. Spasla ga je Džoana. Odvukla ga je, i on je opet postao svet, zavijenu belinu, u sneg. Opet je bio bezbedan, kao u Džoaninoj ledenojutrobi. "Gledaj", reče mu Džoana posle jednog trenutka, i Pfajfer kao umističnom otkrovenju ugleda Gajeove karte, vide ih sahranjene u

Gajeovim očima, zajedno sa slikom njegove ostarele žene. U tomtrenutku, Pfajfer je video Gajeovu unutrašnjost i zaboravio na sebe.Gajeova žena se zvala Grejs, i bila je sva izjedena od silnihoperacija, od silnih igara sakaćenja. Bila je Plavi anđeo (da, gledaoje taj prastari film), a Gaje je bio budala. Budala je držala u ruci keca herc i peticu karo. Sada Pfajfer oseti da se sreća okrenula; to osećanje je poznatokockarima, to osećanje dubokog sklada, kao da i sam postaješdobra karta. Ni bes, ni strah, ni mržnja, samo pobeda. Pfajfer glasnoreče šta Gaje drži u ruci i tako ga spreči da zatraži drugu kartu,možda baš srećnu trojku, koja bi mu popunila zbir do devet. Pfajfer je dobio to delenje i zahvalio se Džoani. Misli su mu bile oljubavi, ali izbor slika bio mu je skučen. Džoana je sada postala deonjegovog vlastitog ritma i harmonije, stalno prisustvo; a ona je,zauzvrat, sanjala o pobedonosnim mačkama koje su tako nečujno ielegantno hodale kroz bujnu vegetaciju na Pfajferovoj lopti. Mačke koje se stadoše pariti, a potom prožderaše jedna drugu.

Pfajfer je dobio i drugo delenje i tako pobedio u drugoj igri. Sada suon i njegov protivnik bili izjednačeni. Sledeća igra će biti odlučujuća.Pfajfer oseti onu mirnu, hladnu sigurnost da će uzeti Gajeovo srce.Opsesija da mora ogoleti i uništiti svog protivnika postala je važnijaod dobijanja ili gubljenja organa; bila je to brza i sjajna bujica,osvežavala je kao voda. Sada je bio u boljem svetu, na jednoj potpunijoj, zadovoljnijoj razinistvarnosti. Svi kockari sanjaju o tome: da sve dobiju ili sve izgube, alida budu u centru, u samoj igri. Igra je ponela čak i Džoanu. I ona ježelela da razdire - da raspori onaj par preko stola, da im oduzme svetajne, da im poniženja prebira jedno po jedno, kao brojanice. Oni subili Pfajferovi neprijatelji... a njegovi neprijatelji bili su i njeni. Svi su sada već bili izloženi, umorni od borbe, iscrpljeni telom iduhom, pa ipak, utonuli u igru, izgubljeni u savršenom, zgusnutomvremenu. Pfajfer je mogao da vidi Gajeovo lice, onako kako ga jesam Gaje video i kako ga je Grejs videla. Široki nos, tamna koža nalicu, nisko čelo, velike uši; a ipak je to bilo snažno lice, i lepo na nekizverski, zastrašujući način - ili je Grejs tako mislila. Gaje je sam sebesmatrao slabićem; mišići na licu bili su mu isuviše opušteni.

Gaje nije uspeo u životu, iako je stekao pravo bogatstvo na berzi.Želeo je da bude matematičar, ali bio je lenj i izgubio je "kliker" već udvadeset petoj godina. Gaje bi bio sjajan matematičar, i znao je to. A Grejs je bila kurva, koja je iskorišćavala i sebe i sve one oko sebe.Bila je žena s velikom religioznom strašću, koja je htela da se zaredii postane monahinja, ali su je zaludeli razni kultovi zbog njeneopsednutosti kockom i psihoprovodnicima. Ali Pfajfer je samo malouspevao da zaviri u nju. Bila je hladnokrvna beštija, i imala je većerezerve snage nego svi oni zajedno. Ova poslednja igra biće psihološka klanica. Seći će se noževima,drobiti jedan drugog maljevima. Pfajfer je dobio prvo delenje. To jebilo pravo uživanje; toliko mnogo organa moglo se dobiti ili izgubiti ijoš za tako kratko vreme. Sledeće delenje Pfajfer je izgubio. Gaje je ogoleo Džoanu, koja jeotkrila Pfajferove karte a da ni sama bije bila svesna. Gaje ju jeotvorio, prodro u svu onu efikasnost i sređenost da bi se otkrilaljutina i požuda, i jedno neobuzdano, okeansko sažaljenje. Džoanineemocije su se uvijale i puzale po njoj poput prekrasnih, raznobojnih iglatkih zmija. Pfajfer je bio isuviše zanet igrom da bi je zaštitio. Prva Džoanina nekontrolisana misao bila je da se osveti Pfajferu, daga izloži napadima; ali on se otvori pred njom, zakopa je u bele mislikoje su bile ledene i od kojih je sve trnulo kao od leda, i zamoli je damu oprosti ne progovorivši ni reč, već samo blagim, zaokruženim,utešnim mislima koje su kod njega bile isto što i ljubav. Nije moglaviše da mu veruje, a nije mogla ni da ga izloži drugima. U ovomtrenutku mogla je samo da ga prihvati takvog kakav je. Delilac dade Pfajferu trojku karo i keca pik. Imao je ukupno samočetiri poena; moraće da traži drugu kartu. Svoje misli nije otkrioDžoani, jer ona ga je samo štitila. Ona je mogla da napadne Gajea injegovu kurvu, da otkrije njih da bi im videla karte. Gajevo srce višenije bilo samo jedan od njegovih organa - sada više ne, i ne uPfajferovim očima. Bio je to sav njegov život, pa makar i za trenutak.To je značilo potvrditi se za ceo život. Značilo je biti živ. Iznenadaopet pomisli na oca. "Zatvori se", reče Džoana. "Krvariš." Nije pokušala da prodre u

njegove misli; to bi samo još više izložilo Pfajfera, i još opasnije. "Pomozi mi", zamoli Pfajfer Džoanu. Od ovog delenja zavisilo je da liće dobiti ili izgubiti igru... i svoje srce. Ona još jednom postade njegov ogrtač, njegova atmosfera, i jošjedanput ona ledene niti svojih belih misli uplete među njegove. Ovo je ljubav, pomisli ona. Pfajfer nije mogao da vidi Gajeove karte i nervozno zatraži odDžoane da nešto učini. Gaje je igrao mirno, Grejs ga je dobropokrivala, jednostavno ga je skrivala. Tu nije bilo nikakvih strasti. Džoana isprazni svoj um, postade neutralna; a ipak se pretvorila uiglu hladne, sažete misli. Zabadala se, tragala, dodirivala misli svojihprotivnika. Kao da je plivala kroz jedan stalno promenljivi svet tačakai zagrada, opipljiv kao gvožđe, tečan kao voda. Kao da su Gajeove iGrejsine misli postale svetleće tačke na fluorescentnom ekranu. I još je nisu opazili. Gaje je bio isti kao Pfajfer, pomisli Džoana. Naizgled staložen,obuzdan, ali sve je to bila šarena laža, da bi se sakrila jedna slabagrađevina. Bio je toliko slabiji od Grejs, koja ga je podupirala izaklanjala. Ali Grejs je usredsredila svu svoju energiju na Gajea; iuhvatila ju je groznica, kao da se opet kocka u svoje vlastite organe. Nema sumnje da je Grejs očekivala da će Džoana i Pfajfer napastiGajea, koji je video svoje karte. I zato Džoana napade Grejs, koja je bila sva u kockarskom zanosudok se igralo to delenje. Džoana se prikrade mimo Grejsinih misli,probi joj se u um, kroz mračni lavirint i kanale njenih sećanja, sve doopasne zemlje podsvesnog. Nevidljiva kao vazduh osluškivala jeGrejs, čitala je, otkrila: mijazam seksualnosti. Kao dete su je brutalnosilovali. Posle uličnih nemira u Manoski. Silovana u klozetu, za imeBoga. Čovek ju je prvo razderao pomoću puščane cevi, a zatim ušaou nju. Uzimao ju je, jedan krvavi komad za drugim, onako kako jeona posle uzela Gajea. Onako kako su je i drugi uzimali u sobamapoput ove, u ovom kazinu, u ovom klozetu. A Gaje, sada kada ga je Džoana gledala Grejsinim očima, tajneporemetljivi Gaje, koji je imao tako mnogo novca i tako maloživota, koji se tako mnogo bojao ženine prošlosti, njenih ljubavnika islobodnog ponašanja koje je nazivao perverzijom. Ali on je sve nasvetu zvao perverzijom.

Kako ga je samo mrzela ispod onoga što je nazivala ljubavlju. Ali on je izgledao isto kao čovek koji ju je onako davno silovao uklozetu. Nije mogla da mu se seti lica - toliko je dobro uspela da gaistisne iz svog uma - ipak, bila je kao munjom ošinuta kada je prviput videla Gajea. Osetila je kako je privlači, ali istovremeno i odbija;volela ga je.

Džoaninim posredstvom Pfajfer je video Gajeove karte; dvojku išesticu pik. Mogao je da glasno kaže šta Gaje drži u ruci, ali nije biosiguran za dvojku. Ličila je na herca, ali mogla je biti i karo. Akopogreši, izgubiće ovo delenje i svoje srce. "Nisam siguran", reče Pfajfer Džoani, očekujući pomoć. Ali Džoana je imala svoje probleme. Grejs ju je otkrila i bila je jačanego što bi Džoana ikada pomislila. Džoana je bila uhvaćena izatvorena u Grejsinom umu; a Grejs, koja nije mogla da se suoči sonim što je Džoana otkrila, sve je poricala. I slomila se. U tom magnovenju, Džoana oseti kako ona postaje Grejs. Oseti savGrejsin bol i kako se davi ispod težine sećanja, u trenutku kada suse njihove duše i ličnosti stapale u belom usijanju. Ali pre nego štosu se Džoana i Grejs nerazdvojno stopile, Džoana se povuče,shvativši da se bori za svoj život. Vrisnu krupijeu da prekine igru. Alinjeni krici su bili uzalud, jer Grejs je istog časa kliznula u krupijeovum, i zgrabila i njega. Imala je moć i očajanje psihotičara, i Džoanashvati da će ih Grejs radije sve pobiti nego da se suoči s istinom osebi i Gajeu. Pobesnela Grejs navali na Pfajfera. Da ga ubije. Optuživala ga je štoje doveo Džoanu, i Džoana oseti uništavajući bol, kao da je živasahranjena u blatu Grejsinog uma. Pokušala je da se iščupa izGrejsinih misli, da se ne bi uplele s njenima i postale njene. Osetila je Grejsinu krvoločnost... želju da ubije Pfajfera. Grejs zgrabi Pfajfera svojim mislima, obmota ga crnim mrežama odkojih nije mogla da ga oslobodi ni bela misao, ni bilo šta drugo. Kao pauk je obmotavala svoj plen u mraku, tražeći neku psihološkuslabu tačku, grešku prirode, možda neki krvni sud koji bi mogao damu prsne u mozgu...

Džoana pokuša da se izvuče iz bolova, ispod one ogromne betonskeploče koja ju je mrvila. Zapita se, ironično, da li misao ima masu.Kako glupa predsmrtna pomisao, reče samoj sebi, i iznenada se setipriče koju joj je ispričao otac, o umirujućem rabinu koga je nerviraločitanje minjanske molitve oko njega, jer je hteo da prisluškuje kakopod prozorom dve pralje nekoga ogovaraju. Mnogo godina kasnije,otac joj je priznao da to uopšte nije bio jevrejski vic, bio je budistički. Zakači se panično za tu misao. Seti se kako se njen otac smejaoposle onog priznanja. Bol je jenjavao dok je sledila tu misao. ... kad bi misao imala masu. Zamišljala je da se oslobodila, da je, našavši odgovarajući ugao,uspela da pobegne iz Grejsine zamke, kao da su misao, emocija ibol čisto matematičke kategorije. To se i dogodi, za tren oka. Ali ako hoće da spase Pfajferu život, i svoj vlastiti, moraće smestanešto da preduzme. Pokaza Grejsi njenu prošlost. Pokaza joj da seudala za Gajea zato što je mnogo ličio na čoveka koji ju je silovao udetinjstvu. Gaje je to takođe video i vrisnuo. Kako je samo mrzeo tu Grejs, ali niblizu onoliko koliko je ona mrzela samu sebe. Pokušavao je da jezaustavi, ali nije imao snage. I on je bio uhvaćen. Kao da je priterana u ćošak. Kao da je opet u onom klozetu sasvojim silovateljem, ona napade Gajea. Ali sada je imala oružje.Zamisli da je umro, zarobi ga u vrisku, i kao da ga nešto iznutrasteže, njegov krvni pritisak poče da se penje. Pronašla mu je oslabelikrvni sud u mozgu i on puče. Taj napor je iscrpeo Grejs, i nekoliko sekundi kasnije krupije je većuspeo da ovlada situacijom i da prekine sve veze između njih. Gajeje odmah bio prikopčan na jedinicu za održavanje života koja jesmesta primenila metod oživljavanja srčanog pritiska, da bi srcenastavilo da mu kuca. Ali bio je mrtav... Biće nekih neprijatnih pravnih problema, ali već samim tim što jepreživeo, Pfajfer je dobio igru, u stvari, pobedio Grejs i zadobio sveGajeove organe.

Dok je Pfajfer nemo zurio kroz providne zidove transpoda koji je

Džoanu i njega munjevito nosio kroz vazduh iznad Pariza, što daljeod njegovih opasnosti i prljavih uživanja, oseti kako se u njemu budinešto novo i blago prema Džoani. To je bila novopronađena intimnost i zahvalnost i... ljubav. Ali u Džoani su još odzvanjale Grejsine misli, kao da se jednimdelom nepovratno stopila s Grejs. I u njoj se probudi jedno novoosećanje prema Pfajferu. Možda je to bila obnova, viši stepenrazvoja njene ljubavi. Voleli su se... ali i u ovom trenutku Džoana oseti jaku potrebu da seopet kocka.

Pet Marfi: NA OSTRVIMAIako je sunce već gotovo zašlo, Moris je nosio tamne naočari kada

je došao da dočeka Nika, na maloj pisti od nabijene zemlje koja jeslužila kao jedini aerodrom na Zalivskim ostrvima. Nik je doleteo izLos Anđelesa preko San Pedro Sule u Hondurasu. Provirivao je kroznapukli prozor starog DC-3, kada je ovaj, uz mali potres, sleteo. Moris je stajao, nezgrapno kao svaki tinejdžer, pored jednosobnedrvene barake u kojoj se nalazila carinska služba za sva Ostrva.Moris: crna kovrdžava kosa, crvena kapa za bezbol navučena dosamih naočara za sunce s metaliziranim staklom poput ogledala,košulja s dugačkim rukavima provaljenih laktova, farmerice siskrzanim nogavicama. Neki nasmejani dečaci u čoporu izleteše iz aviona i zgrabiše torbe sronilačkom opremom i kofere, da ih odnesu na carinu. Osim Nika, sviputnici u avionu bili su sportski ronioci, na putu za odmaralište naAntonijevom Sprudu s druge strane Roatana, najvećeg ostrva ugrupi. Nik se sastao s Morisom na pola puta do zgrade carinarnice, dao mučasopis i samo rekao: "Pogledaj na strani pedeset." Članak je nosio naslov "Fiziologija i ekologija novih vrsta svetlećihriba" od Nikolasa K. Renda i Morisa Morgana. Moris je kratko vreme proučavao članak, prelistavajući stranice i neobraćajući pažnju na grupu dečaka koji su hitali mimo njega, nosećiogromne kofere koje su jedva vukli. Moris podiže pogled na Nika ićutke se nasmeši - beli zubi blesnuše na mršavom, opaljenom licu."Dobro izgleda", reče. Niku se učini da mu je glas malo ogrubeootkad su se poslednji put videli. "Imajući u vidu da ti je to prva publikacija, izvanredno je." Niknespretno potapša Morisa po ramenu. Nik je izgledao i ponašao sekao da mu je više od trideset i pet godina, koliko je imao. Nauniverzitetu se sa svojim kolegama ophodio ljubazno, ali naodstojanju i nije imao pravih prijatelja. S Morisom je, od svih svojihpoznanika, bio najopušteniji. "Hajde", reče Moris. "Da uzmemo tvoju opremu i da krenemo."Pokušavao je da zvuči poslovno i trezveno, ali odavao je svoje

uzbuđenje time što je i nehotice prešao na narečje kojim su govorilistanovnici Ostrva - staromodni engleski s čudnim modulacijama uizgovoru i nekakvim svojim, osobenim gramatičkim pravilima. Nik dade bakšiš dečaku koji je odvukao njegove torbe do carine istade da sačeka, iza gomile ronilaca. Carinik pogleda u Nika, udarimu pečat u pasoš i reče: "Produžite. Prijatan provod." Carinskeformalnosti na Ostrvima zaista su bile samo formalnosti. Iako su seZalivska ostrva nalazila pod upravom države Honduras, ostrvljani suse uglavnom vladali po svojim pravilima. Zalivska ostrva su ležalamalo podalje od obala Hondurasa, u onom delu Karipskog mora kojese nekada zvalo Špansko more. Stanovništvo je bilo čudnamešavina: indijanski domoroci, naseljeni robovi zvani Karibljani, ipotomci engleskih gusara koji su ostrva koristili kao bazu. Pista aerodroma protezala se duž obale i bila je s jedne straneoivičena uzanom, peščanom plažom. Moris je svoj čamac nasukaona jedan kraj ove obale. "Imam novi čamac, još bolji", reče Moris. "Ako nas struje buduposlužile bićemo u Ist-Harboru za dva sata. Kladim se." Natovariše Nikovu opremu i otisnuše se od obale. Moris je uzeokormilo. Navukao je kapu duboko na oči, tako da je vetar ne možeoduvati i nagnuo se malo nasuprot vetru. Nikovu pažnju privukla jeMorisova šaka na kormilu; između prstiju imao je tanku opnu. Nikuse učini da se ta opna povećala tokom ova četiri meseca, otkako jeposlednji put bio na ostrvu. Delfini iskrsnuše niotkuda i stadoše da ih prate, jašući na talasima,skačući i pljuskajući duž bokova njihovog čamca. Nik je sedeo napramcu i posmatrao Morisa. Dečak je bio sav usredsređen naupravljanje motornim čamcem. Iza njega su se igrali delfini i belabrazda ostajala je na srebrnastoj vodenoj površini. Delfini iznenadaodskočiše u suprotnom pravcu, vraćajući se na otvoreno more ičamac se približi Ist-Harboru. Gradić se protezao duž obale približno jednu milju: grupa jarkoobojenih kućica na stubićima, bakalnica, nekoliko radnji. Kuća koju jeNik bio iznajmio nalazila se na kraju grada. Moris vešto priđe pristajalištu od dasaka u blizini kuće i pomože Nikuda prenese svoju vreću s opremom za ronjenje i ostali prtljag dokuće. "U frižideru ima piva", reče Moris. "Hladnog."

Nik izvadi dva piva. Vrati se na doksat ispred ulaznih vrata. Moris jesedeo na ogradi, zagledan u ulicu. Iako je sunce bilo već zašlo isumrak se naglo spuštao, Moris je i dalje nosio svoje naočari protivsunca. Nik sede na ogradu pored dečaka. "Dakle, šta si mi radio odkada smo se poslednji put videli?" Moris se nasmeši. Skide naočare i zabaci kačket na potiljak. Nik jesada mogao da mu vidi oči - velike, crne i pune suzdržanoguzbuđenja. "Odlazim", reče Moris. "Idem u more." Nik otpi dugačak gutljaj piva i obrisa usta. Znao je da će to doći, kad-tad. Odavno je znao. "Moj otac, znaš. Došao je u luku; i plivali smo zajedno. Uskoro ćusasvim otići s njim. Vidi." Podiže jednu ruku. Opna mu se većprotezala od korena prstiju gotovo do vrha. Svetlost iz lampe nadoksatu prosijavala je kroz tanku kožu. "Menjam se, Nik. Još malopa će biti vreme." "Šta ti majka kaže na sve to?" "Mama? Ništa." Sav je vrio od uzbuđenja. Stavi ruku na Nikovumišicu, dodir mu je bio hladan. "Ja odlazim, Nik."

Pre deset godina Nik je ronio noću blizu Srednjeg spruda, malogkoralnog ostrva nedaleko od Ist-Harbora. Ronio je po noći i sam, dabi proučavao noćnu ekologiju podvodnog grebena. Uprkos svojihdvadeset i pet godina, Nik je i dalje bio toliko mnogo radoznao danije vodio računa o životnoj opasnosti. Podvodni koralni greben se menjao dok je dnevna svetlost polakogasnula. Razne vrste riba izlazile su iz svojih skrovišta; razne vrstebeskičmenjaka su se šunjale za plenom na površini korala. Nika jenaročito zanimala jedna vrsta malih riba koja je svetlela u mraku.Ispod oba oka te ribice su imale jedan organ ispunjenbioluminiscentnim bakterijama, koje su odavale hladnu, zelenusvetlost. To su bile plašljive ribice, koje su živele na velikimdubinama i dizale se do koralnog grebena samo kada je bio mladmesec i noć bez svetlosti. Ajkule su takođe dolazile noću s pučine, da se šunjaju oko grebenatražeći plen. Niku nije baš bilo stalo da ih proučava, ali one suponekad prilazile da prouče njega. U jednoj ruci nosio je podvodnulampu, u drugoj štap za omamljivanje ajkula. One su uglavnom bile

samo radoznale. Pošto bi načinile krug oko njega, otplivale bi dalje. Te noći pre deset godina, siva ajkula, koja je načinila dva kruga okonjega, izgleda da nije to shvatila. Nik joj je video pljosnato, crno oko,kako ga bezosećajno posmatra. Ajkula se okrenula da napravi jošjedan krug oko njega, vešto i ljupko, tako da je izgledalo da se krećebez ikakvog napora. Približavala se; i Nik pomisli, dok je kretao daispliva na površinu, kako je ona u stvari, elegantna mašina zaubijanje. Secirao je ajkule i divio se kako im mišići tako neumornorade i kako su im zubi svrsishodno raspoređeni. Dočeka ajkulu udarom iz štapa za omamljivanje, vrlo jakim udarom,ali patrona s eksplozivom na vrhu štapa omanu. Ti naboji su čestoomanjivali. Još gore: ajkula se premetnu i vrati ka njemu. Kada jeponovo pokušao da je udari, štap mu iskliznu iz ruke, povučenjednim vrtlogom podvodne struje. Uzalud je pokušavao da gaponovo dohvati i morao je da ga posmatra kako tone okrećući se nasve strane, izluđujuće sporo, kao svi predmeti pod vodom. Ajkula napravi široki krug, zatim ponovo krenu ka njemu: elegantnaefikasna, ubilačka. Senka koja je ajkuli presekla put nije bila ni elegantna ni efikasna. Usvetlosnom zraku svoje podvodne lampe Nik je jasno mogao da gavidi: mali dečak, obučen u iskrzane kratke pantalonice i naoružanštapom za omamljivanje ajkula. Ovaj je eksplodirao kada je udario uajkulu, i životinja se graciozno okrenula i pohitala da se udalji upravcu one druge strane grebena. Dečačić se nasmeši Niku inestade u pomrčini. Nik ugleda samo pet linija na dečakovom trupu -pet otvora za škrge koji su se otvarali i zatvarali, otvarali i zatvarali. Nik se izvuče na rukama preko ivice čamca i klonu na dno. Ležao jena leđima i gledao u zvezde. Podvodni svet je noću često delovaonestvarno. Posmatrao je zvezde i stalno sebi ponavljao tu rečenicu.

Kada bi Nik boravio na Ostrvima, Moris je obično spavao na tremukuće koju bi Nik iznajmio. Nik je spavao na krevetu u kući. Nik je bio umoran od celodnevnog putovanja. Zaspao je i odmah sumu se javili zabranjeni snovi, uznemiravajućom brzinom, ali i uz nekuvrstu olakšanja. Pa, to je samo san, rekao je sam sebi. Mrak jeprikrio sve njegove grehe. Sanjao je Morisa kako leži, uspavan, na stolu za vivisekciju, dok mu

šake s opnom između prstiju mirno počivaju pored tela. Oči su mubile bez trepavica; nos pljosnat i širok; lice mršavo i truglasto -isuviše malo za onako velike oči. On nije ljudsko biće, pomisli Nik,uopšte nije čovek. Nik uze skalpel i povuče njime preko površinskih slojeva kože imišića duž onih pet otvora za škrge na Morisovom desnom boku.Isteklo je veoma malo krvi. Kasnije će upotrebiti makaze za sečenjekostiju, da bi otvorio rebra i ispitao unutrašnje organe. Za sada jesamo zavrnuo rubove prosečene kože da bi video složenu strukturuškrga. Moris nije ni mrdnuo. Nik se zagleda u dečakovo lice i iznenadashvati da Moris ne spava. Bio je mrtav. U magnovenju Nika ophrvastrahovito osećanje gubitka; ali smesta ga je potisnuo. Osećao jeneku prazninu u sebi ali je istovremeno prstima prebirao prekopaperjastog tkiva od kojeg su bile škrge i planirao kako da nastaviseciranje. Probudio se uz šuštanje palmovog lišća ispod prozora i topli jutarnjipovetarac koji mu je sušio znoj na licu. Svetlost odmaklog jutra - većsasvim jarka - sijala mu je kroz prozor. Morisa nije bilo na tremu. Njegova kapa za bezbol visila je na klinupored viseće mreže za spavanje. Nik napravi doručak od namirnica koje mu je Moris ostavio; prženajaja, hleb, mleko. Negde oko sredine prepodneva, polako se uputi ugrad. Morisova majka, Margareta, držala je radnjicu u dnevnoj sobi svogadoma; prodavala je turistima nakit od crnog korala. Crni koral poticaoje iz dubokih voda; Moris joj ga je donosio. Dve žene - s jahti koje su bile ukotvljene u luci - cenjkale su se sMargaretom za naušnice od crnog korala. Nik je sačekao da utvrdecenu i da one odu. Platile su nakit i izišle na ulicu, uz put radoznalobuljeći u Nika. "Gde je Moris?", reče on Margareti. Naslonio se rukama na tezgu izavirio joj u crne oči. Bila je temeljno građena i koža joj je imala bojukafe s veoma malo mleka. Nosila je haljinu sa cvetnom šarom,skromno porubljenu tik ispod kolena. On se ponekada pitao šta ta crnooka žena misli o svome sinu. Nijebila govorljiva, a povremeno bi čak i posumnjao da nije slaboumna.

Pitao se kako se dogodilo da je ta čvrsto građena žena naišla naplaži na ljubavnika koji nije bio ljudsko biće, vodila ljubav s timčudnim strancem i rodila sina koji nigde nije pripadao. "Moris - otišao je na more", reče ona. "Ovih dana često ide na more."Nastavila je da slaže i sklanja nakit koji su turistkinje ostavile potezgi. "Kad će se vratiti?" upita Nik. Ona slegnu ramenima: "Možda nikad." "Zašto to kažete?" Glas mu je bio oštar, oštriji nego što je želeo. Onaje i dalje gledala u poslužavnik s nakitom. On ispruži ruku prekotezge i grubo dograbi njenu. "Gledajte u mene. Zašto to kažete?" "On će morati u more", reče ona tiho. "Moraće. Tamo mu je mesto." "Vratiće se da se pozdravi", reče Nik. Ona povuče ruku iz njegove, ali on je i dalje čvrsto držao. "Njegovtata nikada nije došao da se pozdravi", reče tiho. Nik joj pusti ruku. Retko je gubio vlast nad sobom i znao je da se, ustvari, ne ljuti na ovu ženu već na samoga sebe. Okrete se i ode,bez pozdrava. Krenuo je bez cilja niz sokak od utabane zemlje koji je služio kaoglavna saobraćajnica u Ist-Harboru. Klimnuo je glavom starcu koji jesedeo na tremu pred kućom, pozdravio se sa ženom koja jeprostirala rublje. Dan je bio vreo i bez povetarca. Bio je stranac i uvek će ostati stranac u ovom mestu. Nije znao štaostrvljani znaju o njemu, šta misle o Morisu i Margareti. Moris mu jejednom kazao da oni znaju za bića koja žive u vodi i da čuvaju tajnu."Žive od mora", objasnio mu je. "Ako budu isuviše brbljivi, mreže ćepočeti da im se cepaju i čamci da im tonu. Zato ćute." Nik se zaustavi ispred bakalnice na drugom kraju gradića. Jednorasklimatano pristajalište za čamce od dasaka pružalo se u moretačno pored same radnje.

Pre deset godina, to pristajalište bilo je u boljem stanju. Nik je biodošao u grad da kupi namirnice. Bio je iznajmio na mesec danamotorni čamac i kuću na Srednjem sprudu i proučavao je koralnigreben. Sunce je dodirnulo liniju obzorja, zraci su mu padali na vodu poputsrebrne staze. Negde u daljini čuo se smeh i vika malih dečaka. Na

samom kraju pristajališta, nadnetog nad vodom, jedan klinac sacrvenom kapom za bezbol netremice je gledao nekuda ka pučini. Nik je kupio dve koka-kole u bakalnici - bile su hladne, pravo izfrižidera iza tezge. Odneo ih je na dok. Rasušene daske su muškripale pod nogama, ali dečak nije skretao pogled. "Uzmi koka-kolu", reče Nik. Dečakovo lice bilo je prljavo. Crne oči isuviše krupne za to lice. Okovrata je nosio crvenu maramu, iskrzane kratke pantalonice i košuljukoja je zijala na mestu gde bi trebalo da se nalazi drugo dugme.Prihvatio je flašu s koka-kolom u povukao prvi gutljaj bez reči. Nik ga je pažljivo gledao u lice neko vreme, upoređujući ga s licemkoje mu je ostalo u sećanju. Obuze ga neka čudna smirenost. "Ne bitrebalo da roniš noću", reče mu. "Isuviše si mali da bi se izlagaoopasnosti da te pojedu ajkule." Dečak se samo nasmeši i povuče još jedan gutljaj iz flaše. "To si bio ti, zar ne?" upita Nik. Sede pored dečaka na daščani dok,noge su mu se klatile pod vodom. "Da, ti si to bio." Glas mu je biosasvim miran. "Aha." Dečak podiže crne, ozbiljne oči ka Niku. "Bio sam ja." Onaj deo Nikovog uma koji je primao informacije i prihvatao ih iliodbijao, prihvati ovu. Taj deo njega nikada nije poverovao da jedečak bio samo san, niti je poverovao da je ajkula bila samouobrazilja. "Kako se zoveš?" "Moris." "Ja sam Nik." Rukovaše se i Nik primeti opnu između dečakovihprstiju - od osnove prsta do prvog zgloba. "Vi ste pomorski biolog?", upita klinac. Glas mu je zvučao malopreduboko za njegov uzrast, malo hrapavo, kao da ima teškoćeprilikom govora. "Jesam." "Šta ste radili tamo noću, pod vodom?" "Posmatrao sam ribe. Interesuje me šta se noću događa na tomgrebenu." On slegnu ramenima. "Ponekada sam radoznaliji nego štoje preporučljivo za mene." Dečak ga je posmatrao crnim, zamišljenim očima. "Moj tata kaže daje trebalo da pustim da Vas ajkula pojede. On kaže da ćete Vi

ispričati drugima." "Nikome nisam rekao ni reč", pobuni se Nik. Dečak povuče još jedan gutljaj, ispraznivši bocu. Spusti je pažljivopored sebe na dok, ne ispuštajući je još iz ruke. Proučavao je Nika."Morate mi obećati da nikada nećete o tome govoriti." Zabaci napotiljak svoju kapu za bezbol i nastavi da proučava Nikovo lice."Pokazaću Vam stvari koje bez mene ni slučajno ne biste otkrili."Dečak je govorio mirno i samouvereno i Nik odjednom postadesvestan da mu klima glavom. "Znate, one male ribe koje hoćete dapronađete - one što sijaju?" Nasmeši se na Nikov iznenađeni izrazlica i nastavi. "Carinik mi je kazao da njih tražite. Znam jedno mestogde ih možete naći kad god je mlad mesec. I našao sam i jednuvrstu koje nema u knjigama." "Otkud to znaš šta ima u knjigama?" Moris slegnu ramenima glatkim pokretom, kao da pliva. "Ja čitamknjige. Moram da znam o tim stvarima." Ispruži ruku da bi serukovao s Nikom. "Obećavate?" Nik je za trenutak oklevao a onda stavi svoju ruku u dečakovu."Obećavam." Obećao bi i više od toga, samo da sazna nešto više otom dečaku. "Moj čamac je mnogo bolji od ovoga", reče Moris, prezrivo mahnuvšiglavom u pravcu Nikovog iznajmljenog motornog čamca. "Sutra ćubiti na Srednjem sprudu." I Moris se zaista pojavio na Srednjem sprudu i odveo Nika, tada ikasnije, na mnoga mesta koja on sam nikada ne bi pronašao. Morisje sve knjige iz Nikove priručne biblioteke pročitao s velikiminteresovanjem. A opna između prstiju mu je rasla sve više.

Nik kupi u bakalnici koka-kolu i vrati se kući, nogu pred nogu. Morisga je čekao na tremu, sedeći na ogradi i čitajući njihov članak unaučnom časopisu. "Doneo sam jastoge za ručak", reče. Tiho grebuckanje dopiralo je izpokrivenog drvenog sandučeta od letava kraj njegovih nogu. Onudari petom po poklopcu i grebanje za trenutak prestade, pa ondapoče ponovo. "Gde si bio?"

"Na ostrvima Hog. Uglavnom hvatao ribu. U poslednje vremeprovodim dane uglavnom pod vodom." Gledao je u Nika, ali oči sumu skrivale naočare sa staklima kao ogledalo. "Kad si otputovao,uspevao sam da ostanem ispod površine samo nekoliko sati. Sadaveć kao da nema nikakvih ograničenja. A i sunce me neprijatno paliako isuviše dugo boravim na kopnu." Nik uhvati samoga sebe kako proučava način na koji je Moris držaočasopis. Kožica između prstiju mu se uredno slagala sama od sebe inije smetala. Ne bi trebalo da uspe, pomisli. To biće koje ima oblikčoveka, a pliva kao riba. Ali, kada bi bilo samo po logici, bumbari nebi trebalo da lete. "Šta misliš o našem članku?", upita Nik. "Dobar je, onoliko koliko materijala obuhvata. Moglo je biti i više.Posmatrao sam ih, izgleda da jedne drugima daju signale. Sistemisignala se razlikuju kod mužjaka i kod ženki. Sve sam zabeležio.Pokazaću ti. Izgleda da i temperatura vode ima nekog uticaja nanjih." Nik je razmišljao koliko je bila bolna ta njegova radoznalost. Oduvekje bilo tako. Uvek je hteo da zna; da razume. Merio je Morisutemperaturu, slušao mu ritam srčanih otkucaja i kontrolisaobrahikardiju kad bi zaronio. Kontrolisao mu je nivo kiseonika u krvi,posmatrao kako dečak raste i razvija se. Ali moralo se saznati jošmnogo drugih stvari. Smetala mu je vlastita specijalizacija - bio jebiolog, a ne lekar. Izvesne testove nije mogao da obavi a da Morisune nanese neko zlo. Ali nije želeo da povredi Morisa. Ne, nikako niježeleo da povredi Morisa. "Ostaviću ti sve svoje beleške na pisaćem stolu", govorio je Moris."Trebalo bi da ih pregledaš pre nego što odem." Nik se namršti. "Moći ćeš da se vratiš", reče. "Tvoj otac navraća date vidi. Vratićeš se i ispričaćeš mi šta si video, hoćeš li?" Moris spusti časopis na ogradu pored sebe i zabaci kapu na potiljak.Naočare su mu skrivale oči. "Okean će me promeniti", reče on."Možda se više neću sećati koje stvari treba da ti ispričam. Mislimoga oca su duboke i vlažne; ni ja ga ponekad ne razumem." Morisslegnu ramenima. "Promeniću se." "Mislio sam da hoćeš da budeš biolog. Mislio sam da želiš da učiš. Asad mi kažeš da ćeš se promeniti i sve to zaboraviti." U Nikovom

glasu osećalo se prebacivanje. "Nemam izbora. Vreme je da idem." Nik mu nije video oči, nije umeoda protumači ton kojim je govorio niti je umeo da mu odgonetneosećanja. "Ja više ne pripadam kopnu. Moje mesto više nije tu." Nik oseti kako snažno steže ogradu na koju se naslanjao. Toliko jemogao da sazna od Morisa. Toliko mnogo. "Zašto misliš da pripadaštamo? Ni tamo ti nije mesto, sa svim ovim uspomenama s ostrva. Nitamo nećeš biti kod kuće." Moris skinu naočare i zagleda se u Nika svojim crnim, vlažnimočima. "Biću. Moram biti. Odlazim." Jastozi su grebli po unutrašnjosti sandučića. Moris opet stavinaočare i ovlaš lupnu o poklopac. "Treba da spremimo ručak", reče."Postaju sve nemirniji."

Tokom onog leta na Srednjem sprudu Nik i Moris su se sprijateljili.Nik je počeo sve više da se oslanja na Morisovo poznavanjepodvodnog grebena. Moris je živeo na ostrvu i kao da je tu nalazioono osećanje sigurnosti koje mu je bilo potrebno. A bio je radoznaoda sazna što više o moru, ništa manje radoznao od Nika. Svake večeri pre mraka, odmah posle Sunčevog zalaska, seli bi naobalu i pričali - o grebenu, o životu na univerzitetu, o podvodnojbiologiji i - nešto ređe - o Morisu i njegovom ocu. Moris je veoma malo znao o svome ocu. "Tata mi je pričao legende",kazao je Moris Niku, "i to je bilo sve. Prema tim legendama vodeninarod je sišao sa zvezda. Pre mnogo, mnogo vremena." Nik jeposmatrao Morisa, a dečak je zarivao prste u pesak, kao da tražinešto za šta bi se uhvatio. "A šta ti o tome misliš?", upita ga Nik. Moris slegnu ramenima. "Nije važno. Mislim da ipak moraju bitiporeklom s ove planete, jer inače ne bi mogli da se razmnožavaju sljudskim bićima." Presipao je pesak s plaže svojim rukama s opnama između prstiju."Ali nije to mnogo važno. Ja postojim. I ja nisam ljudsko biće."Pogledao je u Nika svojim crnim, usamljeničkim očima. Nik požele da pruži ruke i uzme tu hladnu ručicu koja je neprestanopresipala pesak, kopala i opet presipala. Požele da kaže neštoutešno. Ali ostade ćutke, pružajući dečaku utehu samo svojim

nemim prisustvom.

Nik je ležao na poljskom krevetu, osluškujući večernje zvuke. Čuo jepiliće svoga suseda, kako se spremaju na počinak. Čuo je prvivečernji vetar među palmama. Hteo je da zaspi, ali ne i da sanja. Kada jednom Moris ode, više se neće vratiti, razmišljao je Nik. Kadabi samo mogao da ga zadrži. Nik poče da tone u san i trže se na samoj ivici da počne da sanja.Ruke su mu se sklopile oko Morisovog grla. U tom trenutku, nekako,kao da nisu bile njegove ruke. Pripadale su njegovom ocu: hladne,čiste, svirepo vešte. Otac, srednjoškolski profesor biologije koji ježeleo da bude nešto više od toga, naučio ga je kako da izvadi žabimozak, kako da je čvrsto drži i da joj uvuče dugačku iglu ispodkorena lobanje. "To je samo obična žaba", govorio je otac. Očeveruke su se sklapale oko Morisovog grla i Nik je razmišljao, mogaobih da mu slomim vrat - brzo i bezbolno. U krajnjoj liniji, on i nijeljudsko biće. Nik se trže iz sna i stegnu jednu ruku drugom kao da želi da ih sprečida ne učine neko zlo. U toploj noći sav se tresao od groznice. Sedena ivicu postelje i dalje držeći stegnute ruke. Iziđe napolje, na trem,gde je spavao Moris. Morisa nije bilo; viseća mreža bila je prazna. Nik pogleda niz pustuulicu i pusti da mu ruke padnu niz telo. Vrati se u postelju i opetzadrema, ali san su mu remetili glasovi koji su se mešali s večernjimvetrom. Čuo je ogorčeni glas svoje bivše žene koji je nadjačavaohujanje vetra. Rekla je: "Odlazim. Ti me ne voliš, ti samo hoćeš dame analiziraš. Odlazim." Slušao je zatim svoga oca kako monotonimglasom ponavlja da životinje ne osećaju bol, kako je sve to uinteresu nauke. Najzad utonu u dubok san, ali ujutro nije hteo da seseća šta je sanjao. Kada je Nik završio s doručkom, Morisa još nije bilo. Pročitao jeMorisove beleške. Bile su iscrpne i pažljivo sređene. Nik pribeležipodatke za još jedan naučni rad o svetlećoj ribi, rad u kome će Morisbiti glavni autor. Moris se vratio tek kasno popodne. Nik podiže pogled sa svojihrukopisa, ugleda ogledala na mestu Morisovih očiju i pomisli na smrt.I pokuša da ne misli na smrt.

"Mogli bismo da odemo na Srednji sprud i tamo da večeramo", rečeMoris. "Imam školjke i rakove. Mogli bismo da ponesemo rešo zakampovanje i tamo da ih pripremimo." Nik je nervozno lupkao olovkom po beležnici. "Da. Hajde da takouradimo." Moris je odvezao čamac do Srednjeg spruda. Nik je mogao da nazrepod vodom greben koji je opasivao ostrvo - plave i zelene senkeduboko na dnu. Mestimično su greben presecali kanali; Moris jevodio čamac duž glavnog kanala gotovo do same obale, a onda jeugasio motor i pustio da čamac sam uplovi na mesto. Postavili su mali kamping-rešo na jedno zaravnjeno mesto,zaštićeno od vetra oborenim deblom jedne palme. Moris razbiškoljke, istrese njihovu sadržinu i baci ih na tiganj zajedno sračićima. Pili su pivo dok se ta smeša kuvala. Jeli su izaluminijumskih šolja, jedan pored drugog, naslonjeni na palmovodeblo. "Neka tebi ostane čamac", iznenada reče Moris. "Mislim da će ti bitiod koristi." Nik ga iznenađeno pogleda. "Ostavio sam ti svoje beleške na stolu", reče Moris. "Trudio sam seda budu što razumljivije." Nik je pogledom pažljivo proučavao njegovo lice. "Odlazim noćas",reče Moris. "Tata će doći ovamo da me dočeka." Sunce je zašlo ivečernji povetarac je u naletima podizao talasiće na glatkoj vodenojpovršini. On ispi svoje pivo i spusti flašu pored kamping-rešoa. Moris ustade i skide košulju, a zatim svuče gaćice. Otvori za škrgesu mu na telu pravili brazde koje su počinjale odmah ispod grudnogkoša i završavale se nad kukovima. Mišići su mu se još više razviliod kada ga je Nik poslednji put video. On koraknu prema vodi. "Pričekaj", reče Nik. "Još malo." "Moram." Moris se osvrnu i pogleda Nika. "U čamcu je jedna maska iperaja. Isprati me deo puta." Moris je plivao prvi, prateći liniju kanala. Nik ga je pratio, nosećimasku i gumena peraja na nogama. Večernja svetlost se ugasila.Voda je bila mračna a površina joj je blistala kao srebro. Noć jeizgledala nekako nestvarno. Tama je činila da izgleda kao san.Pljuskanje Nikovih stopala po površini vode bilo je isuviše bučno.

Dodir vode na njegovoj koži isuviše topao. Moris je plivao isprednjega, tek toliko da bude izvan njegovog domašaja. Nik je nosio ronilački nož o pojasu. Uvek je nosio taj nož oko pasa.Dok je plivao, primeti da ga je izvukao i da ga drži spremnog. Bio jeto težak i masivan nož, namenjen za razdvajanje kamenja i lomljenješkoljki. Najbolje bi poslužio kao batina, pomisli. Kao batina kojom ćega iznenada oštro udariti od pozadi. To bi trebalo da bude dovoljno.Ako sad pozove Morisa, Moris će se zaustaviti i Nik će moći da gadohvati. Ali glas ga nije slušao. Ruke su mu držale nož u pripravnosti ali nijemogao da ga zovne. Još ne. Oseti kako se temperatura promenila kada su ušli u duboku vodu.Oseti nešto - kao da mu se voda uzburkala oko nogu - kao da neštoogromno pliva pored njega. Moris nestade s vodene površine ispred njega. Voda je ostala glatka,nije bilo ni traga Morisovoj glavi koja je poigravala na njoj. "Morise",pozva Nik. "Morise!" Tada ih ugleda. Samo nejasne obrise pod vodom. Moris: vitak,gotovo nalik na čoveka. Njegov otac: ljudski oblik, ali nekakodrugačiji. Ruke mu nisu imale pravi oblik; noge su mu bile isuvišedebele i mišićave. Moris je bio dovoljno blizu da ga može dodirnuti, ali Nik nije udario.Kada Moris ispruži ruku i dodirnu svojim ledenim, nežnim dodiromNikovu, Nik otvori šaku i pusti da mu nož ispadne iz nje,posmatrajući ga kako polako, okrećući se, tone ka dnu. Morisov otac se okrenu ka vodi da bi pogledao naviše u Nika, i Nikništa nije mogao da pročita u tim očima koje nisu bile ljudske oči:hladne, tamne, bezosećajne. Crne i nezainteresovane, kao očiajkule. Nik ugleda Morisa kako roni dublje i dodiruje očevo rame,požurujući ga nekuda dalje, u mrak. "Morise!" viknu Nik, znajući da ga Moris ne može čuti. Udarao jenogama iz sve snage, ne vodeći računa što mu je nož nestao. Nijehteo da zaustavi Morisa. Hteo je da pliva zajedno s Morisom i sadelfinima i da istražuje more. Ispod njega je zjapila tama - hladna, duboka voda. Osećao je kakoga struje vuku. Plivao je, ne štedeći snagu, zaboravljajući na sveopasnosti. Zamasi su mu postajali sve slabiji. Pogleda nadole, u onaj

svet tajanstva i tame i utonu ispod površine gotovo s osećajemzadovoljstva. Oseti nečiju hladnu ruku oko ramena. Iskašlja iz sebe vodu kada gaje ta ruka izvukla na površinu. Kašljao je, uvukao vazduh koji je, ustvari, bio pola voda a pola vazduh, kašljao opet. Crna voda mu sepela u vidnom polju ispod maske svaki put kada ga je ta rukapovukla unapred. Gušio se i otimao, ali ruka ga je i dalje vukla. Jedna mlitava noga udari mu o koralnu stenu, zatim o pesak. Pesakga je grebao po leđima dok ga je ruka vukla po obali. Neko mustrgnu masku s lica i on se okrenu na bok, da povraća i iskašljemorsku vodu iz sebe. Moris je čučao pored njega, i dalje mu držeći na ramenu svojuhladnu ruku s opnama između prstiju. Nik upravi pogled na Morisovolice i crne oči koje su delovale prazno, kao metalizirana stakla nanaočarima, što liče na ogledala. "Zbogom, Nik", reče Moris. Glas muje bio promukli šapat. "Zbogom." Morisova ruka još za trenutak ostade na Nikovom ramenu. Ondamladić ustade i krenu natrag, ka moru. Nik je ležao na leđima zagledan u zvezde. Posle nekog vremenadisanje mu postede lakše. Podiže Morisovu kapu koja je ležala upesku i stade da je okreće u rukama, besmisleno ponavljajući tepokrete, kao mašina. Otpuza još malo dalje od vode i položi glavu na oboreno deblo. Zurioje u more i u zvezde i razmišljao kako bi mogao da opiše Morisovodlazak i Morisovog oca. Ne. Ne bi mogao to da zapiše, da to rečimaizrazi jednom zauvek. Nije ni morao da zapiše. Stavi na glavu crvenu kapu za bezbol i navuče je sebi duboko na oči.Kada je zaspao, glave oslonjene na deblo, sanjao je samo o dubokojtmini koja je ležala ispod srebrne površine mora.

Pet Kedigen: SAMRTNIK"Tri stvari", rekoh, podižući uvis tri prsta.

Nelson Nelson dobi izraz strpljive zainteresovanosti. "Da čujem." "Prvo" - presavio sam kažiprst. "Ne bavim se empatijom. Drugo" -presavio sam četvrti prst. "Ne bavim se telesnim stvarima. Treće" -upravih svoj srednji prst na matorog lisca s druge strane stola. "Nepljačkam grobove." Divan zaškripa kada se NN prevrnuo na leđa i stavio jednu ruku podglavu. "Je li to sve što te muči? Kita Ren još nije sahranjena." "Ne bavim se mrtvacima. Da je Bog hteo da se ja bavim traumamapokojnika, ne bi izmislio Policiju Mozga." Široki osmeh se razli po mlitavom Nelsonovom licu dok se mašao zacigaretu. Opet je pušio one od lavande. Mirisale su na devojčice."Šta ti je, Eli? Zar si se uplašio mozga jednog umrlog čoveka?" "Više me plaše neki živi koje znam. Nije strah posredi. Imamodređena uverenja i ovaj posao koji tražiš da obavim takav je da muse sva ona protive." "Na primer?" Uzdahnuvši, promenih položaj na svom otomanu i počešah se pomišici. Taj prostački materijal za presvlačenje nameštaja od zlatnoglamea, u koji je NN bi toliko zaljubljen, izazvao mi je alergični svrab.O ukusima možete raspravljati, ali ih ne možete promeniti. "Kao, naprimer, smrt je kraj svega. Kraj znači da nema više. Pokojnike trebaostaviti da počivaju u miru, a ne pljačkati i pretraživati njihovemozgove radi poslednjeg komadića... skrivenog blaga, kao egipatskegrobnice." "Lepo rečeno. Zaista lepo rečeno, Kamenoliki", reče NN posle malepauze. "Ti si, po svoj prilici, najelokventniji igrač ljudskim umom kogaje ova agencija ikada zaposlila. Jednoga dana ćeš možda zbogblagoglagoljivosti izgubiti posao, ali ovoga puta još ne." On minamignu. "U stvari, poštujem tvoja osećanja. Zaista su to lepaosećanja za nekoga ko pravi posao sa nadimkom Kamenoliki Eli." "Imati nepomično lice ne znači nemati osećanja. Samo što ih nepokazuješ." "Ja, lično, ne mislim kao ti. Ja smatram da je i te kako vredno kada

se, recimo, uđe u mozak i izvuku iz njega poslednji taktovinedovršene muzike velikog kompozitora koji je pao mrtav poredharpsitrona, ili kada se kopa po mozgu umrlog darovitog pisca da bise otkrila priča koju za života nije mogao da napiše. Posmrtna delasu veoma cenjena i mnogi umetnici, uključujući i Kitu Ren, potpisalisu ugovore za delo postmortem. To je kao neki život posle smrti -jedini u koji smo zaista sigurni da će ga biti." Opet sam stao da češem svoj osip i nisam ništa odgovorio. "Kita Ren je tražila posmrtni ugovor. Dakle, to nije pljačkanjegrobova. Da nije potpisala ugovor, bilo bi to nešto sasvim drugo." "Kita Ren je bila ludak s pet zvezdica. Imala je psihomimičkudozvolu, i kada nije pisala pesme lupala je celim telom o zid." "Da, ali bila je briljantna", sanjalački reče NN. Zaprepašćeno samrazrogačio oči. Nisam imao pojma da on voli poeziju. "Kada je bio upitanju njen rad, potpuno je vladala sobom. Ja sam se nekakooduvek nadao da će je ta samokontrola vratiti na zemlju. Ni zahiljadu godina na bih uspeo da pogodim da će je neko ubiti." Poželo sam da čupam kosu i cepam odeću na sebi. "NN", rekoh, štosam mirnije mogao. "Ja mrzim ubistva. Ja nisam policajac za mozak.Ako oni hoće da otkriju ko je nju ucmekao, neka pošalju svog čovekada joj tumara po umu." "O, pa i hoće", veselo reče Nelson Nelson. "Čim se završi posmrtnoistraživanje po ugovoru." Oblak dima od lavande raziđe mi se iznadglave kada je NN ubacio svoj pikavac u otvor za usisavanjeotpadaka na sredini stola. "Policija Mozga ne može ništa da počnedok se to ne završi. Inače će se sva ona poezija, koje možda tamojoš ima, rasuti u deliće i biti zauvek izgubljena." Osip od alergije poče da mi se širi preko lakta. Nastavio sam da sečešem. "Postoje igrači ljudskim umom koji žive od posmrtnihistraživanja." "Oprostiću ti tu omašku. Tebe je unajmio upravo menadžer Renove.Hajde, dosta je bilo, poslaću te tamo gde još nikada nisi putovao." "Nikada nisam putovao ni u centar zvezde belog patuljka i ne vidimzašto bi trebalo da idem." NN snažno izduva vazduh, tako da je zvučalo kao režanje. "Hoćeš liti da radiš kod mene ili nećeš?" "Upravo se to i ja pitam."

On mi opet uputi onaj rasplinuti osmeh. "Kamenoliki, ovo je važno. Amožda češ i saznati nešto novo." Podiže se na jedan lakat. "Pokušaj,ništa više. Ako od prve ne uspeš, nikom ništa. Ali pokušaj." Seo sam, češući se kroz rukav. "Nemoj samo da ti pređe u naviku dameni dodeljuješ posmrtna istraživanja."

Oči mi ispadoše iz glave. Držao sam ih na dlanovima dok nisamosetio kako se prekidaju veze s mojim optičkim nervima, a onda ihnežno spustih u posudu s rastvorom. Hipersistem moje agencijeuklonio bi ih da sam tražio, ali ja sam oduvek više voleo da samuradim taj mali posao. Legao sam na kamenu ploču i osetio kako me uvlači u sistem, sglavom napred. Čak i ovako slep mogao sam da osetim onoogromno prostranstvo oko sebe, dok me je gutao do vrata. Bio jevelik kao omanji kanjon, dovoljan da provedete ostatak života lutajućipo njemu. Jedino što mi je trenutno bilo potrebno bio je neki čvrstioslonac u stvarnosti i podrška. Ako treba bosonog da trčim kroz umjednog umrlog ludaka, onda mi je bila potrebna sva mogućapodrška. Pošto sam pustio da mi sistem ceo sat proždire glavu, biosam već gotovo pripremljen. Nisam pokušavao da zavaram Nelsona Nelsona kada sam mupričao o tome šta mislim o posmrtnim istraživanjima samo zato dabih od njega sakrio strah od mrtvaca. Prema mom mišljenju, čovekmora poneti nešto sa sobom kad ode s ovoga sveta - ili, bar, morabiti siguran da će to otići zajedno s njim - ako je to nečija umetnost,onda neka tako i bude. Do vraga, zar nema dovoljno živih umetnikakoji mogu mnogo da ponude svetu? Ogoleti um jednog mrtvaca da bise iščačkali poslednji ostaci izgleda mi upravo ogavno. Pretpostavljam da je privlačnost posmrtne umetnosti delimičnoležala u onome što je pomenuo Nelson Nelson - u životu posle smrti.Ali u svemu izgleda da je bilo ne baš malo tanatofilije. Posmrtnaumetnost me je uvek podsećala na sirene na steni, i nisam bio jedinikoji je čuo njihovu pesmu. S vremena na vreme, u pneumatskoj poštis dnevnim novostima pojavila bi se vest o nekom nepoznatomholografičaru ili kompozitoru - izgleda da su holografičari ikompozitori bili izuzetno podložni tome - koga su našli mrtvog spismom u kome traži da se odmah sprovedu posmrtna istraživanja

zato što je ta osoba bila ubeđena da će nedostižno remek-delo, zakojim su on ili ona bezuspešno tragali za života, biti oslobođeni iznjihovog uma tek posle Velikog praska smrti. I tako bi postojao zahtev za posmrtna istraživaja i igrač ljudskimumom koji bi se uvukao u mozak, koji je bio sav obavijen kablovima iplivao u konzervansu poput brodića-igračke izgubljenog na moru,izišao bi iz njega ne s veličanstvenim feniksom nastalim iz pepelasamoubice, već s nešto malo dronjaka i mrvica poludovršenih mislikoje su se okrenule same sebi i progutale vlastiti rep jer im jenedostajalo suštine, začaranih krugova koji nikada nisu vodili, niti ćevoditi, u bilo kom pravcu. Ima ljudi koji nisu srećni već zbog samečinjenice da žive. Ima ih koji hoće da budu mrtvi. Kita Ren nije bila jedna od tih. Informacija koju je Nelson Nelsonubacio u centar s podacima u mom stanu bila je puna malihpojedinosti, ali sve ukupno prilično oskudna. Isbacio sam njenu slikuna ekran, a pored nje smestio njenu biografiju. Bila je sasvim obična žena, pomalo uglastog lica, visokog čela isvetlo smeđe, nefrizirane kose. Jedino izveštačeno na njoj bile suoči. Otkad su izmišljeni biodragulji, svako je imao bar poludragipogled. Žad i zvezdani safir bili su najpopularniji, a opal su obilatokoristili manje poznati estradni umetnici. Nisam sreo mnogo ljudi kojisu, kao ja, najviše voleli varljivi smeđi sjaj jedne vrste kvarca, apotrebno je malo i obojiti sebe da bi se s uspehom nosili dijamanti,ali Kita Ren je sebi nabavila nešto što nikada nisam video. Oči su joj bile kao od razbijenog plavog stakla, kao da je nekonamerno smrvio drago kamenje pre nego što ih je stavio. Dužice sujoj bile kao paučina s belim pukotinama. Povećao sam sliku neekranu dok nisam dobio samo taj detalj i stao, buljeći u njih.Pogrešio sam. Na njenim očima nisu bile pukotine u vidu paukovemreže, na njima je zaista bila paučina, zadebljana, kao da je po njojpopadala rosa ili inje. "Izvolite u moj salon za ulepšavanje ludaka",promrmljao sam, pitajući se da li je ta paučina samo izraz njenepsihoze, neki hir koji je oduvek želela da ispuni, ili se na bilo kojinačin njene vlastite ideje mogu odvojiti od njene psihoze. Kada je imala devetnaest godina dobila je svoju psihomimičkudozvolu i sledećih pet godina je provela gotovo neprestano u stanjuludila, sa svega nekoliko meseci pauze s vremena na vreme, koje je

ispunjavala pisanjem. Kasnije je počela svoja psihotična stanja daograničava samo na letnje doba, u vreme kada je radila na nekompoetskom ciklusu. Iz toga je nastala jedna dugačka serija podnaslovom Luda leta, za koju je dobila prvo veće javno priznanje. Odtada je bivala luda samo noću, zatim samo danju, a jednom jeprovela celih šest meseci kružeći oko Meseca u stanju teške manije. Kada je umrla, što se dogodilo - otkucao sam pitanje na kompjuteru -baš juče, već nedelju dana nije izlazila iz šizofrenije o kojoj izgledaniko ništa nije znao. Uzrok smrti - malo sam prebledeo - izvađenautroba. Tu je bila i fotografija njene radne sobe gde joj se todogodilo. Bila je jaka sve do kraja, prelazila je pravo preko sobekada se srušila. Kada ju je njen menadžer našao bila je mrtva teknešto manje od jednog sata. Nije loše - pet sati je bila otprilikekrajnja granica za neobrađeni mozak. Posle toga ne vredi pokušavatida se uđe u njega. Nema osumnjičenih i nema oružja kojim jeizvršeno ubistvo; Policija Mozga je odložila istragu dok se ne obaviposmrtno traganje za umetničkim ostacima. Uobičajen postupak - jernjihovim metodama um je obično na kraju bivao potpuno ispražnjen. Pod odeljkom "Razno" našao sam malu sliku njenog menadžera,jednog androgina s kožom boje zlata, po imenu Filp, i s obrvamanalik na lepezu. Izgleda da je Filp tražio da uposli nekoga ko je nećetretirati kao jednu od onih samoubica. Činilo mi se da se Filp nadada Renova nije za sobom ostavila onako malo kao što je on (ili ona)mislio.

Mrtvačnica je mrtvačnica je mrtvačnica. Zidovi se mogu obojitinapadno veselim osnovnim bojama spektra i iskititi smelim,razlivenim grafikama, ali to ipak ostaje mesto gde se drže mrtvacidok se ne podele na delove i upute u banke organa, da bi bilisahranjeni u živima. Nije da bi mi to u normalnim okolnostimasmetalo, ali moja tačka gledišta oduvek je bila malo pomerena.Nepopustljiva prijatnost prostorije u kojoj sam sedeo meni se činilagrotesknom. Ona druga dvojica u sobi nisu tako gledali na stvari. Jedan sepredstavio kao Met Sebijan, kontrolor posmrtnih istraživanja. Drugi jenesumnjivo bio Filp. On (ili ona) zasenjivao je Sebijana, uprkos tomešto je imao srebrnastu kosu, oči od poludragog kamena granata, i

glatku kožu. Filp je bio najupadljiviji androgin koga sam u životuvideo - većina njih nije volela da ima upadljivu pojavu, ali Filp je radios najvećim talentima. Verovatno je bilo od koristi imati takoupadljivog menadžera, čija se pojava pamti. Ako bi se neko i daljesećao talenta, pošto je video menadžera, onda je taj talenat moraobiti popriličan. Tako je u šou-biznisu. "Koliko sam razumeo, ovo Vam je prvi umrli klijent", govorio jeSebijan. Taj apsurd me je zamalo naterao na smeh, ali ne zovumene zabadava Kamenoliki Eli. "Do sada sam radio samo s umovima živih ljudi, tako je." Kradomdobacih jedan pogled Filpu, za koga bi se pre moglo reći da je sebearanžirao u stolici kao izlog nego da je sedeo u njoj. "Ne bi trebalo da Vam to stvara neprilike", reče Sebijan. U glasu muse osećao jedan čudni prizvuk razočaranja. "Iz svoga vlastitog umamoraćete da proizvedete najveći broj vizuelnih predstava, izuzevkada su u pitanju njene uspomene i slično, i zato se nadam da nisteskloni bizarnom simbolizmu. Inače, sve što je u živome umu nalazise i u mrtvom. Naravno, izuzev života samog. Ovaj svet napuštamoisto onako kako smo u njega ušli - bez misli, ličnosti, uspomena,talenta. Kada život počne da se gubi, ostavlja za sobom sve testvari, kao, uostalom, i sve ono drugo što imamo a što je materijalneprirode. Morate da se potrudite da podstaknete mozak, ako želite daVam nešto od toga pruži. Sam Vam, svojevoljno, ne može dati ništa.Da bi to mogao, potrebno je da bude živ." Levi nožni članak podižena desno koleno i poigra se elastičnom manžetnom svojihpantalona. "U stvari, biće to veoma nalik na uključivanje ukompjuterski program o identitetu Kite Ren." Ja se malo više ispravih u stolici. "Ali ipak nije tako jednostavno, zarne?" Sebijan otvori usta da odgovori, ali Filp prvi put uze reč. "Upravozato sam i želeo da je istraži stručnjak za pronalaženje jakihemocija." "Molim?" upitah ja. "Neko ko shvata da se tu ne radi samo o traganju za podacima."Grleni glas, za koji sam u magnovenju pomislio da potiče od naporada priguši svoje uzbuđenje, bio je, u stvari, Filpov normalni načingovora. "Želim da se bilo šta što se tamo i dalje nalazi pojavi kao

živo. Jer ona je bila živa kada ga je stvarala." Sebijan je upadljivo izbegavao da pogleda u Filpa, koji mu jeuzvraćao ravnom merom. Odjednom mi sve postade jasno. Sebijan,kontrolor posmrtnih istraživanja. Da Filp nije insistirao da se unajmitragač za jakim emocijama, Sebijan bi dobio taj posao. I to pravuposlasticu od posla, jer u pitanju su bila posmrtna istraživanja nadtako uglednim umetnikom kakva je bila Kita Ren. Pogledom samistražio koliko sam mogao njegov Emocionalni Indeks, ali nisamuspeo da pogodim na koga se više ljuti, na mene ili na Filpa. Imaosam puno razumevanja što tako oseća, ali me je to ipak činilo jošviše napetim, što mi u ovoj situaciji nije baš mnogo koristilo. "Koliko ste dobro poznavali Kitu Ren?" upitah Filpa. "Uopšte je nisam poznavao. Bio sam joj menadžer, ali za mene jebila i ostala stranac." Nije se baš ubio od truda da mi pomogne. "Šta znate o njenojporodici?" "Dva brata i niko više. Jedan je na Južnom polu. Drugi jena dnu Indijskog okeana u religijskom transu." "Znate li bilo šta o njenom detinjstvu?" Filp je već počinjao da deluje glupo. "Samo to da su njeni roditeljisvu svoju decu predali državi i nestali." On (ili ona) ljupko raširi ruke."To manje-više svi znaju. Tokom ovih pet godina otkako sam njenmenadžer, nikada nije pokazala ni najmanju želju da otvori srce, bilopreda mnom ili pred nekim drugim. Njeno najveće razotkrivanje biloje kad mi je rekla da joj se dopadaju ugovori koje sam za njusklopio." "Takvo samo-izdvajanje od drugih nije baš normalno za pesnike, zarne?" "Ništa u njenom ponašanju ni nije bilo normalno." Filp se namršti namene. "Bila je luda. Bila je luda sve vreme, a kada nije bila, onda ježelela da bude. Sam Bog zna da li je tu nalazila nešto za sebe. Ja neznam." Možda baš svoju poeziju. Opet se obratih Sebijanu. "Šta se događasa umom umrlog psihotičara? Da li psihoza i dalje deluje u njemu?" "Veoma. Iako isključivo automatski. I verovatno i ne zna da više nijeu životu." Oklevao sam. "Na šta mislite - na psihozu ili na um?" "Oboje, rekao bih."

"Kako to da um ne zna da je mrtav?" Sebijan jogunasto podiže bradu. "A otkuda Vaš zna da je živ?"Nisam odgovorio. "U suštini, to Vam je jedno te isto." Nisam se bašmnogo slagao s njegovim gledištem, ali pustio sam ga da nastavi."Um sadrži informacije, ali potrebno je da bude živ da bi nešto znao.Zar programirani kompjuter nešto zna?" Glatko lice mu se rastegnu utanki, pobedonosni osmeh, kao da me je pustio da zavirim u VelikuIstinu. "Dobro, gde je mozak?" upitah posle male pauze. "Evo ga." Sebijan ispruži stopalo kao baletski igrač i pritisnu njimejednu drvenu ploču ugrađenu u pod. Na zidu, nasuprot nama, ukazase otvor i u njemu se zaista nalazio mozak. Ono što je čučalo izapaučine u očima Kite Ren, dok je bila živa, sada je lebdelo uvisokom, providnom sudu ispunjenom tečnošću za konzerviranje,okićeno kablovima kao portugalski ratni brod zastavicama. Kablovisu kroz dno posude vodili u kutiju za održavanje, koja je delovala naonaj minimalni broj neurona da i dalje šalju impulse mozgu. Dvatanka kabla, koja su polazila iz centra za vid, bila su umotana i ležalasu na poklopcu posude. "I dalje se nalazimo u okviru najpogodineg razdoblja za ulazak unjega. Ako prođe još jedan dan, neuroni će prestati da šalju impulse inastupiće ubrzano propadanje. Nadam se da ćete od prve uspeti daizvučete iz njega sve što treba." I ja sam se tome nadao.

Ostavili su me samog, da bih mogao da instaliram svoj priručnisistem. Povezivanje tri velike komponente i pet malih bio je naporanposao. Postoje slični sistemi koji se ne moraju sklapati, ali zato semnogo toga može reći u prilog obreda pripremanja kao svojevrsneterapije za opuštanje. Nikada mi nije bila više potrebna nego u ovomtrenutku. Radio sam ćutke. Najpre sam sistem dogurao do mozga, a potompočeo da sastavljam delove, sve dok se nije ukazala meni dobropoznata, na izgled neuravnotežena, ali u stvari, krajnje stabilnakvazi-kubistička struktura. Nisu se videla nikakva strujna kola, žice,kablovi, ništa nalik na creva. Odličan aparat. NN je voleo da kaže dane moraju uvek da se vide creva.

Pošto sam izvukao ladicu s utikačima i zagrejanom posudom zamoje oči, zastao sam. Živoga klijenta bih uključio u neku vežbuopuštanja, kao što je pravljenje boja, modela pejsaža ili prolaženjakroz lavirint, ali šta da radim s mrtvacem? On ne može još više da seopusti. Ili, možda, može? Ipak, ne bih to rekao. S druge strane, hteosam da bude aktivan u najmanjoj mogućoj meri kad se budemo sreli.Na kraju sam se ipak odlučio za neke pokretne apstraktne slike,pošto ću ionako biti u vezi s centrom za vid, i potom privukao stolicu iudobno se namestio. Uprkos odbojnosti koju sam od samog početka osećao prema ovomposlu, obuze me nešto nalik na refleks profesionalca. Nije mi trebaloviše vremena nego obično da se opustim i smirim, i dovedem sebe ustanje gipke, budne prijemčivosti. Postavio sam zagrejanu posuduza oči na kutiju za održavanje pored posude, gde sam lako mogaoda je dohvatim. Kada sam bio savršeno siguran da ću je opetpronaći, istisnuo sam sa m sebi palcem oči i spustio ih u rastovor.Uvek me je iznova oduševljavalo što se tako dobro snalazim slep, alivećina igrača ljudskim umom imala je još bolju kratkoročnu eidetičkumemoriju. Trebalo je samo da veze sa sistemom držim ispod očnih kapaka,one su se same uvlačile unutra i pronalazile put do mojih optičkihnerava. Već posle nekoliko trenutaka, svest o mom vlastitom telu jeizbledela i prošao sam kroz sistem, ušavši u um Kite Ren.

Svaki um je različit. Svaki um je isti. Ovo su prva dva pravila igreumom. Poznato u nepoznatom uvek me je iznenađivalo, bez obzirakoliko bih se često s klijentima susretao umom u um. Još više me jeiznenadilo kada sam otkrio da se početni utisci i opažaji u susretu sumom Kite Ren nisu mnogo razlikovali od onih koje sam iskusio ususretima sa živim umovima. U normalnim okolnostima, ja bih svoje prisustvo postepeno otkrivao,da ne iznenadim klijenta upadajući mu u um kao osvajač. Ali u ovomslučaju trauma je bila isključena i zato sam ušao neposredno ucentar za vid, umesto da krenem zaobilaznim putem kroz optičkinerv. Posle uobičajanih malih gubljenja orijentacije prilikomprolaženja kroz granice ličnosti i identiteta, obreo sam se usredgomile nasumičnih slika i nevezanih sećanja. Svuda oko mene um

kao da se naglo ukočio u trenutku kada je osetio da mu se pridružilonešto novo i nepredvidljivo. A onda je nastavio da melje kao i obično,prihvativši me kao još jednu novu misao. Moj program apstraktivnih slika još je bio u toku, i mene zapljusnulenjo, spiralno kretanje duginih boja i crno-belih, harlekinskih reka.Prekopčao sam ga na postepeni fejding. Dok je program polakobledeo, preda mnom se ukazaše nove slike koje su poticale odsamoga mozga, neke od njih samo predmeti iz spoljnjeg sveta,zapamćeni iz nepoznatih razloga, neke, pak, minijaturne scene izživota Kite Ren. Pustio sam ih da se kovitlaju unaokolo dok sam serešavao kako najbolje da pristupim posmrtnom istraživanju. Dazaustavim neko sećanje i ukrcam se na njega? Da krenem nasumiceza nekom misli? Da se dokopam nekog prividnog početka ilićorsokaka i da ih rekonstruišem? Uhvatio sam prividni početak u trenutku kada je um pokušao da meosmisli. Došlo je iznenada. Prividni početak mi se našao u rukama isada sam dobijao mnogostruke prizvuke praćene uspomenama nastvaralaštvo i osujećenja koje je osećala Kita Ren pre nego što jekonačno digla ruke od svega. Šetnja po kiši usred noći jednogpoznog leta. Ukus kišnih kapi na usnama i jeziku i prvi stih. Pijem lija to kišu, il' kiša pije mene... pije? mije? Tragao sam za mogućimzavršetkom, kada njen um odjednom zgrabi svojom ogromnomštipaljkom i mene i njenu nedovršenu pesmu. Raščlanio je u mislima pesmu, komad po komad, počevši oduspomena. Setio se noći, a zatim i godišnjeg doba (zašto ne prvogodišnjeg doba, a potom noći, pitao sam se), a najzad i vlage,zastavši da je poveže s raznim iskustvima vlažnosti. Preplavio me jemiris okeana, a zatim se za trenutak ukazala slika mrtvačkogkovčega prekrivenog školjkama koje su se nahvatale po njemu, kakoleži na dnu mora. Ukus kiše vrati se još jače, izbrisavši sliku kovčega(moj brat, ništa više) ali ipak ne uspevajući sasvim da potisne kratkupomisao na sneg. Pijem li ja to kišu... ja pijem kišu, a kiša mene...Pijući kišu opih se, i sad pijem od pijane kiše... Um je štrpkao iglodao sve moguće varijacije prvobitnog stiha (zašto ta kiša tolikooduševljava pesnike?). Kada je završio s njim bio sam na redu ja. Napravio sam masku od svoga lica a zatim je skinuo. Um posegnuza mnom automatski, tražeći nešto, i ja mu bacih svoje lice u

procesore. Putujući brzinom misli, moje lice se odjednom nađe nasve strane, dok je um pokušavao da mu pronađe odgovarajućuasocijaciju. Začudo, ugledah ga kako se materijalizuje na glatkoj,praznoj površini ploče za pisanje pre nego što i sam uleteh u jedanpoluzaboravljeni san - slike hladnih, kamenih reljefa na zidu nekekatedrale i trenutni utisak o rečima Moram da pišem o ludoj katedrali- i nađoh se na samom dnu, u skrivenoj pećnici Kite Ren. Ne postoji nijedan um na svetu koji nema svoju skrivenu pećnicu, iobično je najteže privoleti klijenta da baš nju otvori. Ponekad sunedovršeni problemi i poluformulisane misli koje se tamo krčkaju ustanju da se razviju u potpune ideje; ponekada se samo pretvore uprividni početak, ili se, prosto, istope i prestanu da postoje. Skrivenapećnica Kite Ren bila je toliko puna slika da su se neke, većpolurastvorene, njihale na ivici zaborava, kao da je namerno svakuideju koja bi joj pala na pamet gurala natrag, na samo dno uma, ionda pokušavala da ih sve zaboravi. Taj način rada nije baš bioproduktivan. S mukom sam se kretao kroz njih, da vidim šta bihmogao spasti što će, mislio sam, dati više rezultata nego dapregledam materijal koji je ona sama napustila. Saznavao sam novestvari. Bilo je kao holo-kolaž, kao vežba neobuzdanog početnika uholografici koji hoće da napravi rad dužine igranog filma, i praćennjenim unutrašnjim glasom koji se čuo čas slabije čas jače, onakokako je pronalazila reči uz sliku. U trenutku sam s dna duboke,uzane jame gledao u parče nevinog plavog neba, zatim preko ivicepostelje koja mi je bila u visini očiju posmatrao dve osobe, s licima usenci, kako se drže za ruke, i slušao nerazgovetno mrmljanjedubokih ženskih glasova (obe su bile Ren). Zatekla me je pustinjskaoluja, retke kišne kapi su tukle pravo naniže (evo opet te kiše, stalnose vraća na nju), a ja sam posmatrao jednu ulicu po kojoj su sekretale samo mašine, obraz mi je ležao na kaldrmi, pio sam izprazne šolje i pravio se da u njoj nečega ima. Vratio sam se i opetpregledao ovu poslednju scenu, da vidim odakle joj. Nešto iz ničega. Reče pametni unutrašnji glas Kite Ren. Nešto izničega. Ugledah na dnu šolje hrizantemu; iz živog cveta pretvorila sepolako u sliku. U sredini cveta bilo je jedno oko. Nešto iz ničega. Jasebe ispunjavam nečim iz ničega.

Već sam se gotovo usredsredio na ono što je ona zamišljala da pijeiz te šolje kada osetih da više nisam sam. Bilo je to apsurdno - čak ninje više nije bilo tu. Prestao sam da obraćam pažnju na šolju isačekao. Moguće je da je ono što sam osetio bio samo um koji jeopet posegnuo za mnom. Smanjivši svoju energiju što je više bilomoguće, uvukao sam se među nabacanu gomilu nedovršenih ideja ičekao. Kiša je bušila rupice u pesku. Slika ulice gledane sa strane,treperila je na vlažnom pustinjskom nebu kao fatamorgana. Um se zgrči. Dao sam mu da obradi novu kombinaciju misli, poštosam na određeni način postavio njene stare odlomke misli jednenaspram drugih. Upravo se usredsređivao na mene, kada ludilonapade. To je bilo ono što sam osetio da se približava - njena psihoza - iudarila je na mene u vidu snažne oluje, zgusnute i skoncentrisanena mali prostor. Prvo sam mislio da je moje poimanje te psihoze bilopod uticajem prethodne izloženosti pustinjskom prizoru, ali ostala jeu vidu oluje čak i kada me je um odvojio od svojih vlastitih, poznatihideja, i tek tada sam shvatio šta je Kita Ren samoj sebi učinila. Da je i dalje živa, prisustvovao bih jednoj ograničenoj psihotičnojepizodi, nekoj vrsti napada koji ne bi trebalo da izazove grčenje većsamo jedno izmenjeno stanje svesti. Ali svesti više nije bilo. Napadse ustremio na njene ideje i slike, i one su poletele uvis, pale,ponovo se digle i konačno pale, jer nikog više nije bilo da ih podignei upotrebi. Preostali deo uma kao da je potpuno zamro dok je olujabesnela i dalje. Ona se nadala da će imati, bukvalno rečeno,moždanu oluju, napade ludila stvaralačkog zanosa koji će joj razoritium, uskomešati joj misli i pretvoriti ih u nove i bolje sisteme, dati jojpodstrek koji je odbila da potraži izvan sebe. Um kao da je počeo datreperi i njegova percepcija mene stala je da se gubi. Iskrao sam senaniže, u jedno područje stečenih refleksa i automatskog ponašanjada sačekam i vidim šta će se dogoditi. Čim napad prođe, vratiću se,pokupiti njene ideje, zapamtiti ih i izići. Filp se prevario. Ovo ćumorati da tretiram striktno kao običnu operaciju spašavanjapodataka, ne mogu postupati s umom kao da je živ... Pružajući ruku za cigaretom i jedva svestan šta radim ja/ona osetihprvi bol. Ja/ona pogledah na pločicu za pisanje na stolu i zašiljeničelični štapić za pisanje - stilo - u svojoj ruci. Svetlucao je kao oštrica

noža. (Pregled memorije; tako je počelo; ljudi čuvaju memoriju uzasebnim odeljcima; ko bi ikada pomislio da će se ovaj odlomak naćimeđu Navikama i Automatizmima?) Ali nije mogao da saseče praznugornju površinu ploče i otkrije reči koje je trebalo tu da se nalaze.Zastale su negde u mom/njenom mozgu. Tada prođoh pored memorijskog džepa i um me opet dograbi.Tropizam. Trebalo je da se setim. Umovi postoje zato da budu živi isvesni. Ali ovde je postojala samo moja svest. A ako postoji svest,makar i moja, um mora da oživi. Da oživi. To me je trglo i ja proleteh kroz psihozu kao zmaj od hartijenošen vetrom. Ludilo je grabilo svojim kandžama da me se dočepa,tražeći put da prodre u mene, kao da je i samo bilo odvojena, živainteligencija, isto tako strana u ovom okruženju kao i ja. Osetih bes uustima i ispljunuh ga; vratio mi se izvitoperen i unakažen, morenepoznatih lica na kojima se ogledalo razočaranje, zbunjenost imržnja. Bila je to slika predstave koju je Kita Ren imala o spoljnjemsvetu, prožeta kiselošću i otrovom. Um me je vukao napred i ja samleteo, vukući za sobom ludilo i sećanje, i ludilo sećanja, krozvatromet njenog emotivnog života. Nešto iz ničeg. Potražio sam pogledom sagovornika kome seobraćala, ali nikoga nije bilo. Samo konstatacije. Daj mi ništa, uzećuništa. Ponudi mi ništavilo; hvala ti. Božje oko bdi i nad vrapcem, aliKita Ren vodi računa o samoj sebi. Uložila je mnogo truda da budenesrećna, i njen um mi je pokazao te napore kao da su trofeji inagrade. Mrtvački kovčeg na dnu Indijskog okeana, nešto što nikadanije videla, slika koju je izmislila i ukrasila za svoje vlastitemeditacije. Jedan obris u ledenoj oluji na kraju sveta. Praznipijedestali s natpisima Majka i Otac, i cirkuska arena ispunjenazadriglim, oznojenim licima koja su sva uglas zahtevala još igara,pod dirigentskom palicom jednog androgina pozlaćene kože. Daj imono što traže. Nešto iz ničeg. Daj mi ništa. Uzmi nešto. U svojoj radnoj sobi suočavala se stalno s nevidljivom, večnogladnom gomilom. Njen um pokuša da me ugura natrag međusećanja, ali ja se zakačih za njega ispod njenoga vidnog polja.Napad ludila je prodro i u centar za vid, i ploča za pisanje na stolunarasla je do ogromnih dimenzija. Ustuknula je, halucinirajući šarena ploči. Opet lica. Daj im ono što traže.

Presavila se od bola. Polako se ispravljala, držeći obe ruke natrbuhu. Na rastegljivoj tkanini njenog trikoa videla se tamna mrlja,odmah ispod pupka. Nešto ih ničeg. Daj im ono što traže. Prstimazagrabi još dublje u tkaninu. Psihotičari često imaju neverovatnufizičku snagu. A bilo je i takvih koji su imali i sposobnost telekineze,koja se javljala tek u trenucima krize. Bez obzira da li je kriza bila uvidu halucinacija izazvanih napadom akutne anksioznosti. Ruke joj padoše niz telo. Nije eksplodirala, nije se zgrčila, čak nije nivrisnula. Jednostavno se otvorila i trideset godina bede istekle su iznje. Sećanje potamne, kao i sve ostalo oko mene. A onda se um ponovopokrenu i obmota se oko mene. Neka je Kita Ren i bila mrtva, njenum je hteo da živi. Bilo čijim životom. Makar i mojim. Čuj, reče mi ona. Sećanja su bila tako istrošena da su ostale samoreči. Oni samo traže zabavu. Daj im ono što traže, ali nikada nemojništa tražiti od njih. Nešto iz ničeg. Kita Ren vodi računa o samojsebi. Ustuknuo sam, spremajući se da se povučem. Um je popustio, isada sam imao osećanje da gotovo preklinje. Iznenada se nađohlicem u lice s Kitom Ren kakva je bila za života, blistavih paučinastihočiju. I dalje su na prvi pogled delovale kao smrvljeni dijamanti, i takoće izgledati i u večnosti. Usredsredih se na tu misao, šaljući je usnažnim, ravnnomernim talasima ka njenoj slici. Posle nekogvremena, koje kao da nije imalo kraja, na mrežama njenih očijupojaviše se nove linije, šireći se kao pukotine. Um se borio,pokušavajući da se održi, ali ja sam bio u pravu. Pukotine se polakoproširiše i na njeno lice. Morao sam da se dobro napregnem da bi ihi dalje terao da se šire, ali sam uspeo i one se nastaviše, deleći jojčelo u hiljade komadića, mrveći joj obraze, razdvajajući joj usta. Slikazadrhta, za trenutak kao da se još držala, a onda se raspade, ikomadići se razleteše daleko jedan od drugog. Kada su svi nestali,povukao sam se bez ikakvih teškoća. Prvo što sam video kada sam opet vratio svoje oči na mesto bio jemozak u posudi. Tečnost za konzerviranje izgledala je kaorazblaženo mleko, što je bio znak naglog propadanja. Uopšte nemisleći šta radim, nagnuo sam se napred i isključio kutiju zaodržavanje.

Nelson Nelson podiže i pokaza mi jednu kompjutersku karticu koja jeizgledala veoma zvanično. "Ovo je tužba." Klimnuo sam glavom. On spusti karticu na sto i podiže drugu. "I ovo je tužba." Imao sam svoju i pokazao sam mu je. "A ovo je protivtužba. Uslučaju da se neko zaista usudi da ode na sud." NN je izgledao umorno. "Sporazumeli smo se već i van suda.Agencija je, naravno, tebi držala stranu. Niko ne može da kaže da jane štitim svoje ljude, je li tako?" Bilo je tako. Ali po načinu na koji su podrhtavale te staračke,napućene usnice, mogao sam da pogodim da je i sam verovatnopomišljao da se pridruži optužbi zato što sam samovoljno isključiokutiju za održavanje. Da se nije pojavila laboratorija mrtvačnice sizjavom da je sastav tečnosti za konzerviranje pokazivao stepenpropadanja u kome više nije moguće ponovo ući u um, verujem dabih u ovom trenutku potpisivao ugovor po kome bih sledećih tridesetgodina redovno davao platu od Nelsonu Nelsonu. "Zašto si to uradio, Kamenoliki? Šta te je spopalo?" "Bila je već mrtva. I ništa me nije spopalo." "Sebijan kaže da mozak nije mogao propasti tako brzo, uvremenskom razmaku između tvog ulaženja i izlaženja iz uma. Je liu pravu?" Nisam ni pokušao da mu odmah odgovorim. Mozak je bio mnogomrtviji kada sam izašao iz njega nego kada sam ušao. U dnu dušesam verovao da je moj ulazak imao uticaja na tok stvari, iako tonikako nisam mogao dokazati. Da li je pored posmrtne umetnostipostojala i posmrtna telekineza? Nisam znao i nisam želeo da znam."Možda je rastvor bio loš", rekao sam posle male pauze. "Ili gamožda nisu dvoljno često menjali?" To je, u svakom slučaju, bioargument koji sam naveo u protivtužbi, odnosno da je Sebijendozvolio da se uključim u nestabilizovani mozak, zbog čega sam bioprinuđen da postupim po vlastitoj inicijativi i da sam isključim svogklijenta iz kutije za održavanje, umesto da njega pozovem da touradi. Sebijan je bio besan, jer je to značilo da neće moći da uđe uum posle mene i da obavi svoja vlastita mala posmrtna istraživanja,u nadi da će Filpu moći da proda sve one sitnice koje sam ja

prevideo. Ali mene nije uspeo da obmane. Niko nije dizao tužbu kodsuda zbog prekršaja formalnosti u postupku. NN slegnu ramenima, "Filpova optužba je ozbiljnija." "Jedna ozbiljnija od druge. Neće uspeti da se održi. On (ili ona)dobio je sve posmrtne poetske odlomke koje sam uspeo dapronađem. Sve sam ih zapamtio. Obavio sam posao za koji me jeplatio. Nisam ja kriv ako on (ili ona) misli da mu se nije isplatilo. A on(ili ona) ne može da me tuži da sam izazvao smrt nekoga ko je većbio mrtav." "Slučaj je malo složeniji nego što ti misliš, Eli." "Ali svodi se na to. On (ili ona) me tuži da sam, pre nego što samprekinuo vezu..." "Preuranjeno prekinuo vezu." "... uništio njeno ja i ubio je po drugi put, pogoršavajući celu stvartime što sam isključio kutiju." "Tako izgleda, prema prepisu tvog izveštaja." "Tako se i dogodilo." Učinilo mi se da će se Nelson Nelson zadaviti. Zavalio sam se ustolicu, trljajući krsta obema rukama. "U poverenju, NN, da. Tačno to sam uradio." On ispruži ruku i poče njome čeprkati po nečemu s unutrašnje stranestola, što nisam mogao da vidim. Naravno; snimao je naš razgovor.Uvek je sve snimao. Sada će morati da briše. "Znaš kako se mrtvo telo trza kada kroz njega propustiš struju? Istotako se ponaša i mrtvi um. Doduše, za to je potrebno više od struje,ali poređenje je na mestu. Oni su uspeli da mu neuroni tako dobrošalju impulse, da je potpuno zaboravio da bi trebalo da je mrtav, ipokušao je mene da iskoristi da bi ponovo oživeo." "Da li je to moglo da uspe?" "Ne znam. Nije uspelo. Ubio sam ga." "Ipak, šta ti misliš?" Uzdahnuo sam. "Možda bi se sve završilo na mome primanju iusvajanju nekih delova njene ličnosti i njenih misli i sećanja. U tomslučaju ti bi morao da me daš na hemijsko čišćenje da bih seoslobodio njenih primesa." NN podiže obrve koje nije imao. "Eto, to je veoma zanimljivasituacija."

"Ali ne s moje tačke gledišta. Ne bih želeo ni trunke te žene u sebi." "Mislim, u smislu pravnog definisanja čovekovog života. Da se takonešto zaista dogodilo i da je agencija morala da te pošalje nahemijsko čišćenje, da li bi se to tumačilo da smo je mi ponovo ubili?" Gledao sam ga ljutito. "Ne. Bila je mrtva i pre toga." "Ali da je ponovo oživela u tebi... dobro, nećemo više o tome, Eli. Uovom trenutku to je ionako samo čista spekulacija." Odmahnuo jerukom. "Na stranu sve ovo, kaži mi, jesi li saznao nešto novo?" Od ogorčene žene koja je samu sebe bukvalno rastrgla? "Saznaosam da nije morala da se stara da postane psihotična. Već je takva ibila." "Ali budimo ozbiljni, Eli. Zar nije bilo baš ničega... nekog saznanja,nekog otkrovenja.... uh, nekog konačnog saznanja o bilo kakvoj vrstiživota posle smrti?" Namerno odugovlačeći s odgovorom, zapalio sam cigaretu. Koliko jezaista Nelson Nelson bio star? I koliko se nadao da će još ostariti?Želeo sam da mu kažem da ako i postoji odgovor - ili, Odgovor - daga ne može dati um mrtvaca, jer njemu se ne može ni postaviti pravopitanje. Ako ne znate sada, nećete znati ni onda. Umesto da mu tokažem, legao sam opet na otoman i dunuo dim prema tavanici."Život je kurva. A onda umreš." Prosto sam mogao da čujem kako je NN zinuo. Nastupio je dugi,napeti trenutak ćutanja, a zatim je on počeo da se smeje. "Ta ti jedobra, Kamenoliki", reče najzad, brišući oči, "Gotovo si me prevario."Gotovo sam prevario i samoga sebe, ali sam se samo nasmešio,kao da me je pročitao. U njegovom vlastitom interesu, nadao sam seda će ovo zauvek shvatiti kao vic. Da bih se potpuno obezbedio,otišao sam na hemijsko čišćenje čim su tužbe povučene i dogovorpostignut. Tek da budem siguran.

Den Simons: UTEHA LEŠINARANina će sigurno zahtevati da joj se prizna smrt onog Bitlsa, Džona.

Smatrala sam da je to, s njene strane, veoma neukusno. Njenabeležnica ležala je otvorena na mom stočiću za čaj od mahagonija,isečci iz novina bili su uredno složeni hronološkim redom, suvoparneizjave o smrti, koje su istovremeno obeležavale i sva njenaHranjenja. Nina Drajton je zračila osmehom, ali u njenim bledoplavimočima nije bilo ni traga topline. "Trebalo bi da sačekamo, dok ne dođe Vili", rekoh ja. "Naravno, Melani. U pravu si, kao i uvek. Baš sam ispala glupa.Znam pravila." Nina ustade i poče da se šeta po sobi, rasejanododirujući nameštaj, uz tihe usklike kada bi naišla na neku figuricuod keramike ili goblen. Ovaj deo kuće nekada je bio staklenaveranda za gajenje cveća, ali ja sam je sada koristila kao sobu zašivenje. Zelene biljke još su u njoj hvatale jutarnju svetlost. Prekodana obilje svetlosti stvaralo je toplu, ugodnu atmosferu u toj sobi, alisada, kada je počela zima, bilo je u njoj isuviše hladno da bi semogla koristiti kad sunce zađe. A ni ja baš nisam mnogo volela onutamu koja pritiska mnogobrojna prozorska okna. "Volim ovu kuću", reče Nina. Okrenula se prema meni i nasmešila se. "Ne mogu ti iskazati kolikosam se radovala što se opet vraćam u Čarlston. Trebalo bi da seuvek ovde sastajemo." Znala sam koliko Nina mrzi ovaj grad i ovu kuću. "To bi uvredilo Vilija", rekoh. "Znaš koliko voli da se pravi važan sonom svojom kućom na Beverli-Hilsu - i sa svojim novimdevojkama." "I dečacima", reče Nina, smejući se. Mnogo šta se promenilo ipotamnelo na Nini, ali njen smeh najmanje. Bio je to i dalje onaj maloprozukli ali detinjasti smeh, koji sam prvi put čula veoma, veomadavno. Tada me je on i privukao njoj - mene, usamljenu šiparicu kojuje toplina u drugoj privukla kao plamen moljca. Ali sada mi je tajsmeh izazivao hladnoću oko srca i nagonio me da budem na oprezu.Isuviše je mnogo moljaca naletelo na Ninin plamen tokom svih ovihdecenija.

"Poslaću nekoga po čaj", rekoh. Gospodin Torn je uneo čaj u mom najboljem servisu od vedžvuda.Nina i ja smo sedele u kvadratima sunca koji su se polako pomerali itiho razgovarale o beznačajnim stvarima; obe smo razmenjivalepodjednako neznalačke komentare o privredi, o knjigama koje onadruga nije stigla da pročita, i obe smo zajedno negodovale, tihimglasom, što u današnje vreme čovek ima onako prostačke saputnikekad leti avionom. Da je neko provirio iz vrta kroz prozor, pomislio bida vidi jednu postariju ali i dalje privlačnu nećaku koja je u poseti kodsvoje najmilije tetke. (Apsolutno odbijam mogućnost da bi nekomogao da se prevari i pomisli da smo majka i kćer.) Ljudi oko meneobično smatraju da sam dobro odevena, iako ne uvek moderno.Sam Bog zna koliko plaćam da bi mi slali vunene suknje iz Škotske isvilene bluze iz Francuske. Ali pored Nine sam se uvek osećala kaožena koja je sebe zapustila. Danas je nosila jednu elegantnu, svetloplavu haljinu koja mora da jekoštala nekoliko hiljada dolara. Ta boja je još više isticalasavršenstvo njenog tena i plavetnilo očiju. Kosa joj je posedela kao imoja, ali ona je nekako uspevala da je nosi dugačku i vezanu naleđima jednom jedinom ukrasnom trakom. Na Nini je ta frizuradelovala mladalački i koketno i meni se činilo da moje kratke,veštačke kovrdže prosto vrište od plave boje za kosu. Retko ko bi pomislio da sam, u stvari, ja četiri godine mlađa od Nine.Vreme je prema njoj bilo milostivo. A i Hranila se češće. Spustila je tanjirić s ispražnjenom šoljom za čaj i opet besciljnokrenula po sobi. Tako očevidna nervoza nije ličila na Ninu. Zastala jeispred staklene vitrine. Rasejano je prelazila pogledom prekoporcelana i starinskih bakrenih posuda, i onda zastala iznenađeno. "Za ime Boga, Melani, pištolj! Kakvo neobično mesto za čuvanjejednog starog pištolja." "Porodično nasleđe", odgovorih. "Kolt Pismejker, iz perioda odmahposle građanskog rata. Prilično je skup. Ipak, u pravu si, zaista jeovo glupo mesto za njega. Ali to mi je jedina vitrina u kući koja imabravu, a gospođa Hodžiz često dovodi sa sobom svoje unučiće kadami dođe u posetu..." "Hoćeš da kažeš da je napunjen?" "Ne, naravno da nije", slagala sam. "Ali deca ne bi trebalo da se

igraju takvim stvarima..." malaksalo sam nastavljala. Nina klimnuglavom, ali nije ni pokušala da sakrije sažaljivi osmeh. Prišla jejužnom prozoru i pogledala u vrt. Crkla dabogda. To što nije prepoznala pištolj, i te kako je mnogogovorilo o Nini.

Onoga dana kada je poginuo, Čarls Edgar Larčmont bio je mojudvarač tačno pet meseci i dva dana. Nije bilo nikakve formalneveridbe, ali trebalo je da se venčamo. Tih pet meseci su bili sami zasebe minijaturna slika cele epohe - naivni, ispunjeni bezazlenimudvaranjem, strogo propisanim učtivim ponašanjem koje se graničilos izveštačenošću, i romantični. Iznad svega, romantični. Romantičniu najgorem smislu te reči: ispunjeni sladunjavim i mlakim idealimakoje će samo jedna nezrela osoba - ili nezrelo društvo - nastojati dasačuva. Bili smo deca koja su se igrala napunjenim oružjem. Nina, u to vreme je još bila Nina Houkins, imala je takođe svogudvarača - visokog, nespretnog i dobroćudnog Engleza, RodžeraHerisona. Gospodin Herison je upoznao Ninu u Londonu, pre godinudana, kada su se Houkinsovi tamo zadržali prilikom svog Velikogobilaska Evrope. Izjavivši da je smrtno pogođen - još jednaapsurdnost toga doba - visoki Englez je pratio Ninu u stopu iz jedneevropske prestonice u drugu, sve dok ga nije ozbiljno ukorio Nininotac (sitni fabrikant bižuterije, bez mašte i stalno na oprezu zbogsvog sumnjivog položaja u visokom društvu) i tako se Herison vratiou London da "sredi svoje stvari". Nekoliko meseci kasnije pojavio seu Njujorku, upravo u času kada su Ninu spakovali da ode kod svojetetke u Čarlston da bi prekinuli još jedan flert. I dalje nepokolebljiv,nespretni Englez je pošao za njom na jug, pažljivo vodeći računa opravilima pristojnosti i uzdržanosti toga vremena. Bili smo veselo društvance. S Ninom sam se upoznala na junskombalu moje rođake Silije, a već sledećeg dana nas četvoro smoiznajmili brodić da nas odveze uz reku Kuper, na izlet do ostrvaDenijel. Rodžer Herison, ozbiljan i svečan o bilo čemu da segovorilo, predstavljao je savršen kontrast Čarlsovom nepristojnomsmislu za humor. A izgleda da ni Rodžeru nije smetalo todobroćudno zadirkivanje, pošto se i sam ubrzo pridružio našemsmehu svojim neobičnim, grlenim hau-hau-hau.

Nina je uživala u svemu tome. Oba gospodina obasipala su jepažnjom, i premda Čarls nikada nije propuštao da nagovesti da samja pravi predmet njegove ljubaznosti, svi smo prećutno prihvatili da jeNina Houkins jedna od onih mladih žena koje neizostavno postajucentar muškog kavaljerstva i opšte pažnje u svakom društvu.Društveni krugovi u Čarlstonu nisu propustili da zapaze šarmantnukombinaciju koju smo činili nas četvoro. Tokom dva meseca onoga,sada već dalekog leta, nijedan prijem nije bio potpun, nijedan izletisplaniran kako treba, nijedno okupljanje nije se smatralo uspešnimako nas četvoro nismo bili pozvani i pristali da dođemo. Toliko smo,puni sreće, vladali celokupnom društvenom scenom čarlstonskeomladine da su rođake Silija i Lorena prosto naterale svoje roditeljeda dve nedelje pre vremena krenu na svoje redovno avgustovskoletovanje u državi Mein. Nisam sigurna kada je Nini i meni prvi put pala na pamet ideja odvoboju. Možda se to dogodilo jedne od onih dugih, vrelih noći, kadabi ona druga "spavala u gostima" - uvukla se u postelju svojeprijateljice i s njom se sašaptavala i kikotala, prigušujući glasni smehkada bi šuštanje uštirkane uniforme odalo prisustvo našihtamnoputih sluškinja koje su se kretale kroz zamračene dvorane. Usvakom slučaju, ta ideja je bila prirodna posledica romantičnihizveštačenosti toga doba. Predstava o Čarlsu i Rodžeru kako sebore u dvoboju zbog nekog zamišljenog pitanja časti u vezi s nama,toliko nas je, čisto fizički, uzbuđivala da mi je sada jasno da je to bionaprosto oblik seksualnog nadraživanja. I nikakvo se zlo ne bi izrodilo iz toga da nije bilo naše Moći. Obe smosa toliko uspeha upravljale ponašanjem muškaraca oko nas - što seu ono vreme i očekivalo i podsticalo - da ni jednoj još nije bilo palona pamet da možda ipak ima nečega natprirodnog u načinu na kojismo s toliko uspeha svoje sitne prohteve pretvarale u dela drugihljudi. Tada se još nije znalo za parapsihologiju; ili, bolje rečeno,postojala je isključivo u vidu kucanja o sto za vreme spiritističkihseansi. Kako bilo tek mi smo se nekoliko nedelja zabavljale šapućućijedna drugoj o izmaštanim stvarima, i onda je jedna od nas - ilimožda obe - upotrebila Moć i maštu preobratila u stvarnost. U izvesnom smislu, to je bilo naše prvo Hranjenje. Ne sećam se više tobožnjeg uzroka svađe, možda je posredi bio

neki namerno pogrešno protumačeni Čarlsov vic. Ne sećam se kogasu Čarls i Rodžer zamolili da im budu sekundanti na tomprotivzakonitom izletu. Ali se sećam uvređenog i zbunjenog izrazana licu Rodžera Herisona, koji je trajao nekoliko dana. Bio je pravakarikatura duboke zamišljenosti i neznanja, zbunjenosti čoveka kojise odjednom zatekao u situaciji koju nije izazvao i iz koje ne možeda pobegne. Sećam se i Čarlsa i njegovih trenutno promenljivihraspoloženja - razuzdanog humora, perioda slepog besa, i suza ipoljubaca noć uoči dvoboja. Jasno se sećam lepote toga jutra. Sumaglica je lebdeći dolazila sreke i prigušivala sjaj izlazećeg sunca dok smo jahali ka mestuodređenom za dvoboj. Sećam se kako je Nina ispružila ruku istisnula moju, sva ispunjena drskim uzbuđenjem koje je prošlo krozmoje telo kao da me je udarila struja. Mnogi drugi događaji tog jutra zauvek su mi se izgubili iz sećanja.Možda je to prvo podsvesno Hranjenje delovalo na mene takosnažno da sam bukvalno izgubila svest pod naletima straha,uzbuđenja, gordosti - muškosti - kojima su zračila naša dvaudvarača u trenutku kada su pogledali smrti u oči onog divnog jutra.Sećam se da me je potresla misao ovo se zaista događa, dok samosluškivala kako trava šiba o visoke čizme koje odlučno gaze ponjoj. Neko je glasno brojao korake. Nejasno se sećam težine pištoljau svojoj ruci - Čarlsovoj ruci, mislim; nikada neću moći sigurno daznam - i onog trenutka ledene jasnoće pre nego što je pucanjprekinuo našu vezu, i opori miris baruta vratio me k sebi. Poginuo je Čarls. Nikada nisam uspela da zaboravim neverovatnukoličinu krvi koja mu je istekla iz male, okrugle rupe na grudima. Belakošulja postala mu je sva crvena dok sam uspela da stignem donjega. U našoj mašti nije bilo krvi. Nije bilo ni slike na kojoj se videlokako se Čarlsova glava mlitavo klima i iz usta mu teče pljuvačka pokrvavim grudima dok su mu se oči potpuno izvrnule i beonjače ličilena dva jajeta usađena u lobanju. Rodžer Herison je jecao, dok je Čarls izdisao na tom bojnom poljunevinosti. Uopšte se ne sećam sledećih nekoliko sati, punih zaprepašćenja.Kada sam sledećeg jutra otvorila svoju platnenu torbu našla samČarlsov pištolj među svojim stvarima. Zašto bih sačuvala taj

revolver? Ako sam želela da uzmem od svog mrtvog ljubavnikanešto za uspomenu, zašto baš to parče otuđenog metala? Zaštosam iz njegovih mrtvih prstiju izvukla simbol naše grešnenepromišljenosti? To što nije prepoznala pištolj, i te kako je mnogo govorilo o Nini.

"Vili je stigao", reče Ninina sekretarica, odvratna gospođica BeretKramer. Njena pojava bila je isto toliko uniseks koliko i njeno ime:kratko podšišana crna kosa, snažna ramena, i prazni, svirepi pogledkoji sam povezivala s lezbejkama i kriminalcima. Po izgledu bi sereklo da se nalazi negde oko sredine tridesetih godina. "Hvala, draga Beret", reče Nina. Obe izađosmo da pozdravimo Vilija, ali gospodin Torn ga je već biopustio u kuću i mi se sretosmo u holu. "Melani! Izgledaš divno! Svaki put kad se sretnemo ti si sve mlađa.Nina!" jasno se osetila promena u Vilijevom glasu. Muškarci su idalje bivali očarani kad bi ugledali Ninu posle dužeg odsustvovanja.Nastupi grljenje i ljubljenje. Sam Vili izgledao je raskalašnije negoikad. Nosio je sportski kaput od alpake, nepogrešivo skrojen, vunenumajicu s visokim okovratnikom koji mu je uspešno krio obešenipodvaljak; ali kada je jednim pokretom ruke skinuo svoju mangupskukapu vozača sportskih kola, razbarušili su mu se dugački pramenovibele kose koje je četkom terao napred da sakrije sve veću ćelu.Zacrveneo se u licu od uzbuđenja, ali je tu bilo i onih izdajničkihcrvenih žilica na nosu i obrazima, po kojima se videlo da isuviše pijei drogira se. "Dame, nadam se da ste već upoznale moja dva pomoćnika, TomaLahara i Džensona Rejnoldsa?" Dva čoveka se pridružiše gužvi umom malom holu. Gospodin Lahar bio je mršav i plavokos, i smešiose pokazujući savršeno urađene mostove. Gospodin Rejnolds bio jeogromni crnac, malo pognut, s natmurenim grubim licem punimožiljaka. Bila sam ubeđena da Nina, a ni ja, nikada nismo upoznaleove neobične Viljeve "pomagače". Ali ne mari. "Zašto ne pređemo u dnevnu sobu?" predložila sam. Bio je to čudandefile, koji se završio time što smo nas troje posedali u meke, debelenaslonjače oko stočića za čaj u džordžijanskom stilu koji je nekadapripadao mojoj baki. "Molim Vas, gospodine Torn, još čaja."

Gospođica Kramer je ovo shvatila kao znak da treba da ode, aliVilijeva dva piona su ostala da nesigurno stoje pored vrata,premeštajući se s noge na nogu i bacajući pogled na kristal uvitrinama kao da bi ga sama njihova blizina mogla razbiti. Ne bi meiznenadilo kada bi se to zaista i desilo. "Džens!" Vili pucnu prstima. Crnac je malo oklevao, a zatim namprinese jednu skupu kožnu diplomatsku torbu. Vili je stavi na stočić iotvori bravice svojim zatupastim, debelim prstima. "Zašto vas dvojicane potražite momka gospođe Feler da vam da nešto da popijete?" Kada su izašli, Vili odmahnu glavom i pokajnički se nasmeši Nini."Izvini zbog ovoga, mila moja." Nina dodirnu Vilijev rukav. Nagela se napred s izrazom punimočekivanja. "Melani nije htela da me pusti da počnem Igru bez tebe.Zar nisam bila grozna što sam htela da počnem bez tebe, dragi mojVili?" Vili se namršti. I posle pedeset godina i dalje bi planuo kada ga nekoneko nazove Vili. U Los Anđelesu on je bio Veliki Bil Borden. Kada bise vraćao u svoju rodnu Nemačku - što nije bilo često, zbogopasnosti koje su ga tamo vrebale - opet je postajao Vilhelm fonBorhert, gospodar crnog zamka, šume i lovišta. Ali Nina ga jeprozvala Vili još pri njihovom prvom susretu u Beču 1931. godine, itako je ostao Vili. "Ti počni, dragi Vili", reče Nina. "Ti budi prvi." Sećam se onih lepih vremena kada smo prvih nekoliko dana svogaokupljanja provodili u razgovoru, pokušavajući da saznamo šta namse u međuvremenu dogodilo u životu. Sad više nije bilo vremena niza obično ćaskanje. Vili se osmehnu i izvadi iz torbe isečke iz novina, beležnice, inekoliko kaseta. Jedva da je rasprostro taj materijal po stolu, kadase pojavi gospodin Torn noseći čaj i Nininu beležnicu iz sobe zašivenje. Vili oštrim pokretima raščisti mali prostor na stolu. Na prvi pogled čoveku bi se učinilo da vidi izvesne sličnosti izmeđuVilija Borherta i gospodina Torna. I pogrešio bi. Obojica su imalarumeno lice, ali kod Vilija je to bila posledica raznih preterivanja ijakih emocija; gospodin Torn već godinama nije znao ni za jedno niza drugo. Vilijeva ćela bila je pegava i stidljivo sakrivena - kao ušugave lasice; gola lobanja gospodina Torna bila je glatka kao

ogledalo. Prosto ga niste mogli zamisliti s kosom. Obojica su imalasive oči - ono što bi romanopisac nazvao hladnim, sivim očima - alioči gospodina Torna bile su hlade od unutrašnjeg spokojstva, zračilesu hladnoćom koja je dolazila od potpunog odsustvauznemiravajućih osećanja ili misli. Vilijeve oči imale su hladnoćuzimskog vetra na Severnom moru i često bi ih zamutili, poputzavesa, prolazni naleti emocija koje su njime vladale - gordosti,mržnje, ljubavi prema bolu, zadovoljstva u uništavanju. Vili nikada nije govorio o svojoj sposobnosti da koristi Moć kao oHranjenju - očigledno, ja sam jedina na taj način mislila o tome - alije ponekada spominjao Lov. Možda je zamišljao mračne šume svojeotadžbine dok je proganjao svoj ljudski plen kroz savršeno očišćeneulice Los Anđelesa. Da li Vili ikada sanja šumu, pitala sam se. Da lise katkad seća lovačkih jakni od zelene vune, aplauza svojih slugu,lokvi krvi koje ističu iz umirućeg divljeg vepra? Ili se Vili, možda, sećatreskanja visokih čizmi po kamenoj kaldrmi i kako pesnice njegovogporučnika dobuju po vratima? Možda Vili i dalje povezuje Lov sonom mračnom noći Evrope i pećima koje je pomogao da senapune? Ja sam to zvala Hranjenje. Vili je zvao Lov. Nikada nisam čula da gaNina zove bilo kako. "Gde ti je video rikorder?" zapita Vili. "Sve sam snimio na trake." "Oh, Vili", očajnički reče Nina. "Pa ti znaš kakva je Melani. Znaš daje tako staromodna. Znao si da ona neće imati video u kući." "Nemam čak ni televizor", rekoh. Nina se zakikota. "Dovraga", promumla Vili. "Dobro, ne mari. Imam ja i druge zapise."Skide gumene trake s malih, crnih beležnica. "Na videu bi ostavilobolji utisak. Stanice u Los Anđelesu su veoma mnogo prostora usvom programu posvetile Davitelju iz Holivuda, i ja sam montiraona... Ah! Ne mari." Ubaci videokasetu u svoju diplomatsku torbu i zalupi poklopac. "Dvadeset troje", reče. "Dvadeset troje otkako smo se sreli pregodinu dana. Kao da je juče bilo, zar ne?" "Pokaži nam", reče Nina. Bila se nagnula u stolici i plave oči su jojsvetlele. "Pitala sam se još otkako sam videla intervju s Daviteljem uemisiji Šezdeset minuta sa... Je li da je on bio tvoj čovek, Vili?Izgledao je tako..."

"Ja, ja, bio je moj. Niko i ništa. Stidljivi čovečuljak. Bio je baštovankod mog suseda. Ostavio sam ga u životu da bi policija mogla da gaispituje i da bi se otklonile sve moguće sumnje. Obesiće se sam usvojoj ćeliji idućeg meseca, kad štampa bude prestala da seinteresuje za njega. Ali ovo je mnogo zanimljivije. Vidi ovo." Vili namgurnu preko stola nekoliko sjajnih crno-belih fotografija. Jedan odrukovodilaca kompanije NBC pobio je svih pet članova svojeporodice i udavio u bazenu jednu glumicu iz sapunskih opera koja imje tada bila u poseti. Zatim je sebe probo nekoliko puta i krvljuispisao UKUPNO 50 na zidu kabine pored bazena. "Proživljavaš svoju nekadašnju slavu, a Vili?" upita Nina. "SMRTSVINJAMA i sve ostalo?" "Nikako, dovraga s tim. Mislim da bi ovde trebalo dodeliti dodatnepoene zbog ironije. Devojka je trebalo da se udavi na predstavi. Biloje već zapisano u scenariju." "Je li ga bilo teško Upotrebiti?" Ovo je bilo moje pitanje. Uprkosgađenja osećala sam radoznalost. Vili podiže jednu obrvu. "Ne baš naročito. Bio je alkoholičar i teškiovisnik o kokainu. U njemu nije gotovo ništa ostalo. I mrzeo je svojuporodicu. Kao i većina drugih ljudi." "Većina drugih u Kaliforniji, možda", reče Nina uspijajući. Čudno dabaš Nina stavi takvu primedbu. Pre mnogo godina njen otac jeizvršio samoubistvo bacivši se pod tramvaj. "Gde ste stupili u vezu?" upitah. "Na prijemu. Tamo gde se to najčešće dešava. Kupio je kokain odreditelja koji je upropastio jednu od mojih..." "Jesi li morao da obnavljaš vezu?" Vili se namršti na mene. Pošlo mu je za rukom da savlada svoj bes,ali lice mu se još više zacrvenelo. "Ja, ja. Još dva puta. Jedanputsam samo posmatrao iz kola dok je on igrao tenis." "Imaš poene za ironiju, ali i gubiš poene zbog obnavljanja veze. Daje bio onako ispražnjen kao što kažeš, mogao si da ga Upotrebiš većposle prvog dodira. Šta imaš još?" Imao je svoj uobičajeni asortiman. Bedna ubistva među polusvetom.Dva porodična. Sudar na autoputu koji se pretvorio u pucnjavu iubistvo. "Bio sam u gomili", reče Vili. "Stupio sam u vezu. Imao jerevolver u pretincu u kolima."

"Dva poena", reče Nina. Vili je ono najbolje sačuvao za kraj. Nekada čuveno dete-filmskazvezda sada je, kao odrasli čovek, imalo bizaran nesrećni slučaj.Izašao je iz svog apartmana na Bel-Eru dok se ovaj punio gasom, azatim se vratio da kresne šibicu. Još dvoje je poginulo u požaru. "Dobijaš poene samo za njega", reče Nina. "Ja, ja." "Jesi li sasvim siguran? Možda je zaista bio nesrećni slučaj." "Ne budi smešna", obrecnuo se Vili. Obratio se meni. "Ovoga je biloveoma teško Upotrebiti. Veoma jak. Blokirao sam mu pamćenje takoda je zaboravio da je otvorio gas. Morao sam da ga zadržim u gradudva sata. Onda sam ga primorao da se vrati u sobu. Borio se da nekresne šibicu." "Trebalo je da ga nateraš da upotrebi svoj upaljač", reče Nina. "Nije bio pušač", zareža Vili. "Ostavio je duvan prošle godine." "Tako je", nasmeja se Nina. "Kao da se sećam da je o tome pričaoDžoniju Karsonu." Nisam mogla da pogodim da li ga Nina ismeva. Nas troje smo sada pristupili obredu dodele poena. Govorila jeuglavnom Nina. Vili je iz natmurenoga prešao u dobro raspoloženje,pa opet zapao u natmurenost. U jednom trenutku ispružio je ruku ipotapšao me po kolenu dok je, u šali, tražio da budem na njegovojstarni. Ništa nisam rekla. Konačno se predao, prešao preko dnevnesobe do ormarića s pićima i natočio sebi punu čašu burbona izdekantera koji je pripadao mome ocu. Večernje sunce slalo je svojeposlednje, vodoravne zrake kroz šarene vitraže na prozorima, iobojilo je Vilija u crveno, dok je stajao pored hrastovog ormančića.Oči su mu bile kao dva mala, crvena ćilibara na krvavoj maski. "Četrdeset jedan", konačno reče Nina. Veselo podiže pogled i pokaza nam svoj džepni kalkulator kao danjime potvrđuje objektivnost činjenice. "Izračunala sam četrdeset ijedan poen. Šta imaš ti, Melani?" "Ja", prekide je Vili. "U redu. Da vidimo najpre šta ti imaš, Nina?" Pre nego što je Nina počela, ušao je gospodin Torn i pokretom rukenam pokazao da je večera na stolu. Prešli smo u trpezariju - Vilisipajući sebi još jednu čašu burbona a Nina kobajagi kršeći ruke odočajanja zato što je Igra bila prekinuta. Kada smo posedali zadugački sto od mahagonija, ja sam se pretvorila u ljubaznu

domaćicu. Kao što je već ušlo u tradiciju od više decenija, o Igri senije smelo razgovarati za stolom. Dok smo jeli supu razgovarali smoo Vilijevom poslednjem filmu i o kupovanju još jedne radnje za Nininlanac butika. Izgleda da će Ninina mesečna rubrika u časopisu Vogbiti ugašena, ali novinski sindikat je bio zainteresovan da jepreuzme. Oba moja gosta izraziše uzvicima svoje divljenje zbog savršenoispečene šunke, ali meni se činilo da je gospodin Torn malopresladio sos. Mrak je ispunio prozore pre nego što smo završili skremom od čokolade. Na svetlosti koja se prelamala kroz kristalniluster Ninina kosa iskrila se kao živa, dok sam ja strepela da mojasija plavlje nego ikad. Iz kuhinje se iznenada začu neka galama. Lice ogromnog crncaukaza se na vratima s izrazom svadljivog deteta. "... do vraga, misliš da mi sedimo ovde kao prokleti..." Nečije beleruke ga izvukoše iz našeg vidnog polja. "Izvinite me, moje dame", Vili salvetom potapka usne i ustade.Uprkos odmaklim godinama, i dalje se kretao gipko i lepo. Nina je kašičicom brljala po čokoladi. Začu se oštra komanda, nalikna lavež, i zvuk šamara. Bio je to oštri, muški šamar - tvrd i kratakkao da je opalio pištolj malog kalibra. Podigla sam pogled, agospodin Torn je već bio pored mene, sklanjajući sa stola činijice zadesert. "Kafu, molim Vas, gospodine Torn. Za sve nas." Klimnuo nam jeglavom i osmeh mu je bio blag.

Franc Anton Mesmer je znao za to, iako nije mogao da shvati. Činimi se da je i sam Mesmer imao nešto malo te Moći. Modernapseudonauka je proučila tu pojavu i dala joj novo ime, porekla daima onoliku moć, pobrkala joj uticaje i poreklo, ali ipak je ostala barneka senka onoga što je još Mesmer otkrio. Oni pojma nemaju šta jeto Hranjenje. Sve veće nasilje savremenog sveta zaista me baca u očajanje.Ponekada mu se istinski prepuštam, tom dubokom ponoru očajanjabez nade koji je pesnik Džerard Menli Hopkins nazvao utehomlešinara. Posmatram klanicu u koju se pretvorila Amerika,povremene atentate na pape, predsednike i bezbroj drugih, i pitam

se da li zaista na svetu ima toliko onih koji poseduju Moć, ili jekasapljenje prosto postalo savremeni način života. Sva ljudska bića hrane se nasiljem, sitnim iživljavanjima nad drugimanad kojima imaju vlast. Ali malo ih je koji su okusili - onako kao mi -onu krajnju moć. A bez Moći, malo je onih koji poznaju ononeuporedivo zadovoljstvo kada se čoveku oduzme život. Bez teMoći, čak i oni koji se hrane životima drugih ne mogu osetiti uživanjekoje nastaje iz visoko emotivne napetosti gonioca i žrtve, krajnjizanos napadača koji se uzdigao iznad svih pravila i kazni, čudnu,gotovo seksualnu podatnost žrtve u onom poslednjom magnovenjukada se otkrije istina, kada više nema izbora, nema budućnosti, kadasu sve mogućnosti izbrisane i samo postoji izvršenje apsolutne moćijednog bića nad drugim. Nasilje u današnjem svetu zaista me baca u očajanje. Očajavam nadnjegovom bezličnošću i svakodnevnošću, koja ga je učinilapristupačnim za svakoga. Imala sam televizor, ali sam ga prodala ujeku vijetnamskog rata. Ti sterilisani odlomci umiranja - koje je sočivokamere učinilo tako dalekim i nestvarnim - ništa mi ne znače. Alipretpostavljam da su nešto značili ovoj stoci koja me okružuje. Kadase završio rat i prebrojavanje leševa svake noći uz televizor, ona jetražila još, još, i bioskopski ekrani i ulice ovoga meni dragog iumirućeg naroda pružili su joj to zadovoljstvo u jednom prizemnom,uličarskom obilju. Ta vrsta ovisnosti mi je dobro poznata. Promašili su ono glavno. Kada se samo posmatra, nasilna smrtpostaje samo tužni i zagađeni spektakl koji zbunjuje. Ali nama koji seHranimo, takva smrt je svetinja.

"Moj red! Moj red!" Ninin glas je i dalje podsećao na onu gošću-lepoticu, koja je upravo ispunila svoj spisak kavaljera za igranje najunskom balu moje rođake Silije. Vratili smo se u dnevnu sobu. Vili je ispio svoju kafu i zatražio odgospodina Torna konjak. Stidela sam se Vilija. Kada jedan od vašihnajbližih saradnika pokazuje znake nekontrolisanog ponašanja, to jesigurni nagoveštaj slabljenja Moći. Nina nije ničim pokazivala danešto primećuje. "Sve sam ih sredila", reče Nina. Otvorila je beležnicu na stočiću začaj koji je sada bio potpuno čist. Vili je pažljivo čitao svaki pojedini

slučaj, s vremena na vreme postavljajući po neko pitanje, ali češće bisamo progunđao nešto u znak odobravanja. Ja bih, takođe, svremena na vreme promrmljala nešto kao da se slažem, iako nisamčula ni za jedan od njih. Izuzev onaj s Bitlsom, naravno. Nina je tajsačuvala za sam kraj. "Za ime Boga, Nina, zar si to bila ti?" Vili je izgledao kao da će sesvakog trenutka razbesneti. Ninina Hranjenja su se svodilauglavnom na samoubistva u Park-Aveniji i bračne svađe koje su sezavršavale hicima iz skupih, malokalibarskoh damskih revolvera.Ovakav slučaj je više ličio na surovi Vilijev stil. Možda mu se učiniloda je prešla u njegov zabran. "Hoću da kažem... bila si u velikojopasnosti, zar ne? To je bilo tako... do vraga... tako javno." Nina se zakikota i spusti kalkulator. "Vili, dragi moj, pa o tome je uIgri reč, zar ne?" Vili ode do ormančića s pićem i opet napuni čašu konjakom. Vetar jebacao ogolele grančice na olovom zalivene vitraže prozora. Ne volimzimu. Čak i na Jugu, ona čoveku deluje na duh. "Zar taj momak... kako se ono zvaše... nije kupio pušku na Havajima,ili tako negde?" zapita Vili preko sobe. "Meni to izgleda kao da jesam imao inicijativu. Hoću da kažem, on je već i sam lovio onogbatu..." "Dragi Vili", Ninin glas je postao leden kao vetar koji je duvao krozsuvo granje, "niko ne kaže da je bio normalan. Koliko je tvojih bilonormalno, Vili? Ali ja sam učinila da se to dogodi, dragi moj. Ja samizabrala i mesto i vreme. Zar ne vidiš ironiju mesta, Vili? Posle onešale s rediteljem onog filma o vešticama od pre nekoliko godina?Bilo je tačno po scenariju..." "Ne znam", reče Vili. Zavali se svom težinom u trosed, prosuvši malokonjaka na svoj skupi sportski sako. Nije ni primetio. Svetlost sijaliceogledala mu se na proćelavoj lobanji. Staračke bore su mu se noćujasno primećivale, a vrat mu je, tamo gde je nestajao ispodokovratnika rolke bio sav u žilama i tetivama. "Ne znam." Podižepogled ka meni i iznenada se nasmeši, kao da oboje učestvujemo uzaveri. "Moglo bi da bude kao s onim piscem, a, Melani? Moglo bibaš tako da bude." Nina obori pogled na ruke koje su joj ležale u krilu. Bile su stegnute upesnice, a vrhovi lepo manikiranih prstiju su joj pobeleli.

Vampiri uma. Upravo tako se pisac spremao da nazove svoju knjigu.Ponekada se pitam da li bi zaista mogao bilo šta da napiše. Kako sesamo zvao? Neko rusko ime. Vili i ja smo dobili telegrame od Nine: DOĐITE ODMAH POTREBNISTE MI. To je bilo dovoljno. Već sledećeg jutra sedela sam u avionuza Njujork. Avion je bio bučni Konstelejšn s propelerima, i veći deoleta provela sam uveravajući preterano savesnu stjuardesu da miništa ne treba, da se, zaista, odlično osećam. Ona je očiglednozaključila da ja moram biti nečija baka koja je prvi put sela u avion. Vili je uspeo da stigne dvadeset minuta pre mene. Nina je bila izvansebe i tako blizu histerije, kakvu je nikada nisam videla. Pre dvadana bila je na žurki u donjem Menhetnu - nije bila toliko izvan sebeda zaboravi da nam nabroji sva poznata imena koja su takođe tamobila - kada se iznenada našla u situaciji da deli ugao, lonac sfondijem i tajne s nekim mladim piscem. Ili, bolje rečeno, pisac je njojpričao svoje tajne. Nina nam ga je opisala kao jednog od onih sdugačkim vratom, retkom bradicom, debelim staklima naočara, usportskom sakou od rebrastog somota obučenom preko starekockaste košulje - jednog od onih kojima je redovno bila prošaranasvaka uspešna žurka u to doba, ako je verovati Nininim rečima.Dovoljno je bila obaveštena da ga ne nazove bitnikom, jer taj terminje upravo počeo da izlazi iz mode, ali niko još nije čuo za reč hipik, aona se, uostalom, na njega i ne bi mogla odnositi. Bio je od onihpisaca koji su jedva sastavljali kraj s krajem, bar u ovo vreme, takošto su prodavali krv za transfuziju i pisali romane prema televizijskimserijama. Zvao se Aleksandar i još nekako. Imao je ideju o knjizi - Nini je rekao da na njoj radi već neko vreme -gde će pisati da se mnoga ubistva, koja su tada bila vršena, morajupripisati delovanju jedne male grupe psihopatskih ubica, nazvao ih jevampirima uma, koji su druge upotrebljavali za svoja krvava dela. Rekao je da je jedan izdavač džepnih knjiga već pokazaointeresovanje za sinopsis koji mu je dao, i da će mu sutra ponuditiugovor ako promeni naslov u Faktor Zombi i ubaci malo više seksa. "Pa šta?" rekao je Vili Nini sa gađenjem. "Jesi li me zato naterala dapreletim kontinent? Ja bih samo mogao da mu otkupim tu ideju." Ispostavilo se da je to bio povod da već sledeće večeri, tokom jedne

improvizovane žurke koju je priredila Nina, ispitamo tog Aleksandra.Ja nisam prisustvovala. Po Nininim rečima, žurka nije bila neštonaročito uspešna, ali je Viliju pružila priliku da se raspriča s mladim,budućim piscem. Od silne želje - gotovo da se čovek sažali na njega- da napravi posao s čuvenim Bilom Bordenom, producentomPariskih sećanja, Troje na ljuljašci, i bar još dva druga igrana filma utehnikoloru, savršeno vredna zaborava, koji su se tog leta vrteli pobioskopima za vozače, pisac je otkrio da se knjiga sastoji od većiskrzanog sinopsisa i nekih desetak stranica zabeleški. Ali je zato bio siguran da će za gospodina Bordena moći da obraditemu za pet nedelja, možda čak i za tri nedelje ako ga bude avionomprebacio u Holivud, da dobije odgovarajući stvaralački podsticaj. Iste večeri, malo kasnije, raspravljali smo o mogućnosti da Vili prostootkupi pravo objavljivanja, ali Vili je u to vreme oskudevao u gotovini,a Nina je navaljivala. Na kraju je mladi pisac otvorio sebi vratnuarteriju žiletom i vrišteći izleteo u usku sporednu ulicu negde uGrinič-Vilidžu gde je i umro. Ne verujem da se iko potrudio dapregleda i sredi odlomke beleški koje je ostavio za sobom.

"Moglo bi da bude kao s onim piscem, ja, Melani?" Vili me potapšapo kolenu. Ja klimnuh glavom. "Bio je moj", nastavi Vili, "a Nina jepokušala da ga prisvoji. Sećaš li se?" Opet potvrdih glavom. U stvari, on nije bio ni Ninin ni Vilijev.Namerno sam izostala sa žurke da bih kasnije mogla sama dastupim u vezu sa mladićem, tako da ne primeti da ga pratimo.Uradila sam to bez ikakvih teškoća. Sećam se da sam sedela upregrejanom bifeu jedne delikatesne radnje preko puta zgrade sastanovima za izdavanje. Sve se završilo tako brzo da gotovo nisamni imala utisak Hranjenja. Kada sam opet postala svesna radijatorakoji su curili i mirisa salame, ljudi su već bili istrčali na ulicu da videotkud ti krici. Sećam se da sam polako ispijala svoj čaj, tako da nemoram da odem pre nego što se izgube kola hitne pomoći. "Koješta", reče Nina. Poče marljivo da radi na svom džepnomkalkulatoru. "Koliko poena?" Pogleda u mene. Ja pogledah u Vilija. "Šest", reče on slegnuvši ramenima. Nina napravi čitavu malupredstavu sabirajući brojeve. "Trideset osam", reče i teatralno uzdahnu. "Opet si pobedio, Vili.

Bolje rečeno, mene si opet pobedio. Moramo još čuti i šta Melani imada nam prikaže. Sve vreme si ćutala. Mora da nam spremaš nekaiznenađenja." "Tako je", reče Vili. "Vreme je da ti pobediš. Već nekoliko godinastalno mi pobeđujemo." "Nijedan", rekoh ja. Očekivala sam pravu eksploziju pitanja, ali umukloj tišini se čulo samo kucanje sata na polici iznad kamina. Ninanije gledala u mene već u nešto što se krilo među senkama u uglusobe. "Nijedan?" ponovi Vili kao odjek. "Pa, bio je... jedan", najzad rekoh. "Ali slučajno. Naišla sam nabandu koja je pljačkala jednog starca iza... ali to je bilo zaista sasvimslučajno." Vili se uzbudio. Ustao je, prišao prozoru, okrenuo jednu staru stolicus ravnim naslonom i uzjahao je, prekrstivši ruke na grudima. "Šta totreba da znači?" "Napuštaš Igru?" upita Nina, okrenuvši se da me pogleda. Pustilasam da pitanje bude odgovor. "Zašto?" prasnu Vili. Od uzbuđenja početno "z" mu se pretvorilo u"s". Da su me vaspitavali u doba kada su devojke smele da slegnuramenima, ja bih to sada uradila. Ovako sam se zadovoljila daprstima premećem jedan zamišljeni porub na svojoj suknji. Pitanje jepostavio Vili, ali ja sam gledala Ninu pravo u oči kada samodgovorila. "Dosadila mi je. Već isuviše dugo traje. Čini mi se dastarim." "Ostarićeš mnogo više ako ne budeš išla u Lov", reče Vili. Telo, glas,crvena maska njegovog lica, sve je to pokazivalo ogromni bes kojitek što nije provalio. "Pobogu, Melani, pa ti već izgledaš starija!Izgledaš grozno. Upravo zato i idemo u Lov, ženo božja. Pogledaj seu ogledalo! Hoćeš li da umreš kao starica samo zato što ti jedosadilo da njih Upotrebljavaš?" Vili ustade i okrenu mi leđa. "Koješta!" Nina je opet govorila snažnim, samouverenim glasom,opet je vladala situacijom. "Melani se samo umorila, Vili. Pokaži malorazumevanja. Svi imamo takve trenutke krize. Seti se na šta si ti ličioodmah posle rata. Na išibano štene. Čak si odbijao da izađeš izonog svog bednog stančića u Badenu. Čak i kada smo ti pomogle da

dođeš u Njudžersi, i dalje si se durio na ceo svet i sažaljevao samogsebe. Melani je izmislila ovu Igru da ti pomogne da se oporaviš. Zatozaveži! I nikada više da nisi rekao jednoj dami koja je umorna i udepresiji da grozno izgleda! Časna reč, Vili, ponekad si takavSchwachsinniger. Vrhunska prostačina." Predviđala sam razne reakcije na ono što sam im rekla, ali ove samse najviše plašila. Značila je da je i Nini Igra postala dosadna.Značila je da se sprema da pređe na drugi nivo igranja. Mora da je to značilo. "Hvala ti, draga moja Nina", rekoh. "Znala sam da ćeš me razumeti." Pružila je ruku i umirujuće je stavila meni na koleno. Mogla sam daosetim hladnoću te ruke, čak i kroz svoju vunenu suknju.

Moji gosti su odbili da prenoće kod mene. Meni je bilo žao.Negodovala sam. Naglasila sam da su im sobe već spremne, da jegospodin Torn skinuo navlake s nameštaja. "Idući put", reče Vili. "Idući put, Melani, draga moja curice.Dogovorićemo se da ti dođemo na vikend, onako kao nekada. Iostanemo nedelju dana!" Vili je bio mnogo veseliji otkako mu jesvaka od nas dve isplatila osvojenu nagradu od hiljadu dolara. Buniose, ali ja sam navaljivala. Njegovom samoljublju je prijalo kada jegospodin Torn uneo moj ček na kome je već pisalo VILIJEM D.BORDEN. Opet sam ga zamolila da ostane, ali je odbio rekavši da ima ponoćnilet za Čikago. Trebalo je da se sastane s jednim nagrađenim piscemi ugovori scenario. Dok me je grlio u znak opraštanja, njegovi pratiocise stvoriše u holu meni iza leđa i ja samo za trenutak osetih kako meobuzima panika. Ali otišli su. Plavi mladić mi pokaza svoje bele zube, a crnac klimnuovlaš glavom u znak nečega što sam ja rešila da prihvatim kaopozdrav. I onda ostadosmo same. Nina i ja smo bile same. Ne baš sasvim same. Gospođica Kramer je stajala pored Nine u dnuhola. Gospodin Torn je bio nevidljiv iza leptir-vrata koja su vodila ukuhinju. Pustila sam ga da tamo i ostane. Gospođica Kramer učini tri koraka prema meni. Osetila sam kako mise dah za trenutak presekao. Gospodin Torn stavi ruku na leptir-

vrata. Onda mala brineta promuklog glasa otvori vrata plakara uholu, izvadi Ninin kaput i koraknu u stranu, da joj pomogne da seobuče. "Zar baš nećeš da ostaneš?" "Neću, hvala ti, mila moja. Obećala sam Beret da ćemo još noćas dase odvezemo na Hilton Hed." "Ali kasno je za..." "Rezervisale smo mesta. Svejedno, hvala ti na pozivu, Melani.Obećavam da ću ti se javiti." "Da." "Ozbiljno ti kažem, draga. Moramo da razgovaramo. Potpunorazumem kako se osećaš, ali moraš imati u vidu da je Viliju ta Igra idalje važna. Moraćemo da nađemo način da prekinemo, a da se onne uvredi. Možda bi mogle idućeg proleća da mu odemo u posetu uonaj Karinhol, ili kako već zove ono svoje mračno, staro mesto uBavarskoj. Putovanje u Evropu će te čudesno osvežiti, draga." "Da." "Obećavam da ću ti se javiti. Kada se završi posao s novimdućanom. Onda ćemo biti malo zajedno, Melani... samo nas dve...kao u stara dobra vremena." Usne joj poljubiše vazduh pored mogobraza. Držala me je čvrsto za mišice. "Zbogom, dušo." "Zbogom, Nina."

Odnela sam čašu za konjak u kuhinju. Gospodin Torn ju je ćutke uzeod mene. "Proverite da li je sve zaključeno", rekoh. On klimnu glavom i ode daproveri brave i alarmni uređaj. Bilo je samo devet i četrdeset pet, alija sam se osećala veoma umorno. Starost, pomislila sam. Popelasam se širokim stepeništem, koje je bilo možda najlepša odlika našekuće, i presvukla se da legnem. Napolju je počinjala oluja, a hladnekišne kapi koje su udarale u prozor odzvanjale su u tužnom ritmu. Gospodin Torn je zavirio u moju spavaću sobu dok sam četkalakosu, žaleći što nije duža. Osvrnula sam se da ga pogledam. Onzavuče ruku u džep svog crnog sakoa. Kada je izvukao, iz nješkljocnu i iskoči tanka oštrica noža. Ja klimnuh glavom. On dlanomponovo sklopi nož i zatvori za sobom vrata. Osluškivala sam batnjegovih nogu niz stepenice, a potom do stolice u holu u kojoj će

provesti noć. Čini mi se da sam te noći sanjala vampire. Ili sam možda samomislila na njih, pre nego što sam zaspala, i delić tih misli ostao je samnom do jutra. Od svih strahova koje je čovečanstvo sebinametnulo, od svih tih patetičnih malih čudovišta jedino mit ovampirima nosi u sebi tragove dostojanstva. Kao i ljudska bićakojima se hrani, vampir se mora pokoravati svojim mračnimnagonima. Ali za razliku od svog bednog ljudskog plena, vampirsvoje ogavne postupke sprovodi do jedinog cilja kojim se moguopravdati - istinske besmrtnosti. Ima u tome nečeg plemenitog. Itužnog. Pre nego što sam zaspala, mislila sam o onom davnom letu u Beču.Opet sam videla pred sobom mladog Vilija - plavokosog, rumenogod mladosti i punog ponosa zato što prati dve tako nezavisneameričke dame. Setila sam se Vilijevih visokih, krutih okovratnika i kratkih haljina kojeje Nina lansirala tog leta. Setila sam se prijateljskog žagora uprepunim Biergartens i igre senki i lišća ispred gasnih lampi. Setila sam se koraka po mokroj kaldrmi, povika, dalekih zvižduka,tišina. Vili je bio u pravu; ostarila sam. Protekla godina ostavila je višetragova nego prethodna decenija. Ali se nisam Hranila. Uprkos gladi,uprkos odrazu u ogledalu koji je stario, nisam se hranila. Zaspala sam pokušavajući da se setim prezimena pisca. Zaspalasam gladna.

Jutro. Jasno Sunčevo svetlo kroz golo granje. Bio je to jedan od onihkristalno svetlih, toplih zimskih dana zbog kojih je život na Jugu bioneuporedivo veseliji od onog pukog preživljavanja za vremejenkijevske zime. Rekla sam gospodinu Tornu da malo otškrineprozor kada mi je uneo poslužavnik s doručkom. Dok sam pijuckalakafu, slušala sam decu kako se igraju u dvorištu. Ranije bi gospodinTorn uneo i jutarnje novine na poslužavniku, ali ja sam već odavnoshvatila da čitanje o ludostima i skandalima sveta znači zgaditi sebijutro. Sve manje i manje me je zanimalo šta ljudi rade. Proživela samdvanaest godina bez novina, telefona i televizora i ništa mi nijenaškodilo, ukoliko se sve veća samodovoljnost ne ubraja u loše

stvari. Nasmešila sam se setivši se kako je Vili bio razočaran što nemože da pusti svoju videokasetu. Baš je bio detinjast. "Danas je subota, zar ne, gospodine Torn?" Kada je klimnuo glavom,rukom sam mu pokazala da odnese poslužavnik. "Izaći ćemodanas", rekla sam. "U šetnju. Možda na izlet do tvrđave. Onda ručakkod Henrija i kući. Treba da obavim još neke stvari." Gospodin Torn je oklevao i zamalo se spotakao izlazeći iz sobe.Zastala sam i ja, vezujući pojas svoje kućne haljine. Nije ličilo nagospodina Torna da napravi neki nespretan pokret. Shvatila sam daje i on ostario. Ispravio je poslužavnik i posuđe, klimnuo glavom inestao u pravcu kuhinje. Nisam htela da dozvolim da me misli na starenje uznemiravaju utako lepo jutro. Osetila sam u sebi novu snagu i odlučnost. Sinoćnisastanak nije uspeo, ali nije bio ni tako loš kao što je mogao dabude. Kada sam Viliju i Nini rekla da nameravam da napustim Igru,bila sam iskrena. U nedeljama i mesecima koji dolaze, oni - ili barNina - počeće da razmišljaju o mogućim posledicama mogapostupka, ali u vreme kada se odluče da nešto učine, svako za sebeili zajedno, mene već odavno neće više biti. Već sam imala nove (istare) identitete koji su me čekali na Floridi, u Mičigenu, Londonu,južnoj Francuskoj i čak u Nju Delhiju. Za sada Mičigen nije dolazio uobzir. Odvikla sam se od oštre klime. U Nju Delhiju više nisu onakoljubazno primali strance kao u vreme mog kratkog boravka odmahposle rata. Nina je bila u pravu - povratak u Evropu će mi prijati. Već je počeloda mi nedostaje bogato osvetljenje i srdačna savoir vivre seljaka uokolini mog starog letnjikovca blizu Tulona. Vazduh je bio prosto okrepljujući. Nosila sam jednostavnu haljinu iprolećni mantil. Laki artritis u desnoj nozi mi je smetao dok samsilazila niz stepenice, ali stari štap za šetnju moga oca poslužio mi jeda se lakše krećem. Mladi sluga, crnac, odsekao ga je za moga ocaonoga leta kada smo se iz Grinvila preselili u Čarlston. Nasmešilasam se kad smo izišli u mlaki vazduh u dvorištu. Gospođa Hodžiz iziđe kroz svoja vrata na sunce. Deca koja su seigrala oko presahlog vodoskoka bili su njeni unuci i njihovi drugovi.Već dva stoleća ovo dvorište su koristili i stanari tri susedne zgradeod crvene opeke. Jedino još moje imanje nije bilo isparcelisano u

skupe gradske kuće i otmene stanove za izdavanje. "Dobro jutro, miz Faler." "Dobro jutro, gospođo Hodžiz. Zar nije divan dan?" "Da, jeste. Idete li u kupovinu?" "Samo u šetnju, gospođo Hodžiz. Kako to da gospodin Hodžiz danasnije izišao? Subotom uvek radi u dvorištu." Gospođa Hodžiz se namršti kada jedna od devojčica protrča izmeđunas. Njena drugarica cičeći stiže odmah za njom, dok je džemper nanjoj lepršao od brzine. "O, Džordž je već na pristaništu za jahte." "Po danu?" Često me je zabavljao pogled na gospodina Hodžizakako uveče odlazi na posao: u uredno ispeglanoj uniformi noćnogčuvara, sa službenom kapom ispod koje su mu štrčali čuperci sedekose, s crnom limenom kutijom za hranu čvrsto pod miškom. Gospodin Hodžiz je bio sav spečen u licu i krivonog kao neki starikauboj. Bio je jedan od onih koji su stalno na ivici odluke da odu upenziju, ali verovatno osećaju da bi iznenadna neaktivnost za njihbila neka vrsta smrtne presude. "O, da. Jedan od onih obojenih momaka u dnevnoj smeni dao jeotkaz, pa su zamolili Džordža da ga privremeno zameni. Rekla sammu da je isuviše star da bi radio četiri noći preko nedelje i opet sevraćao na posao tokom vikenda, ali znate već Džordža. Taj senikada neće penzionisati." "Pa, dobro, pozdravite ga i poželite mu sve najbolje od mene",rekoh. Nervirale su me devojčice koje su trčale oko vodoskoka. Gospođa Hodžiz me isprati do kapije od kovanog gvožđa. "Da liodlazite nekuda za praznik, miz Faler?" "Verovatno, gospođo Hodžiz. Po svoj prilici." I tako se gospodin Torni ja nađosmo u sporednoj ulici, polako hodajući prema Topovskombedemu. Nekoliko kola je polako vozilo kroz uske ulice, nekolikoturista je buljilo u kuće Starog grada, ali dan je bio vedar i tih. Kad smo izišli na Glavnu ulicu, videla sam u daljini katarke jahti ijedrilica, još pre nego što smo ugledali vodu. "Molim vas, nabavite nam karte, gospodine Torn", rekoh. "Volela bihda obiđemo Tvrđavu." Kao što je tipično za većinu ljudi koji žive u najvećoj blizini poznateturističke znamenitosti, godinama nisam obraćala pažnju na nju. Ova

sadašnja poseta bila je iz sentimentalnosti, prouzrokovane mojimsve većim prihvatanjem činjenice da ću zauvek morati da napustimove krajeve. Jedno je nameravati da se preseliš, a sasvim je drugokada se suočiš s tim kao s neizbežnom stvarnošću. Nije bilo mnogo turista. Feribot se odvojio od keja i zaplovio u tihelučke vode. Na toplom suncu i uz ravnomerni zvuk brodskog motoramalo sam pridremala. Probudila sam se dok smo pristajali uz crnugromadu tvrđave na ostrvu. Neko vreme sam se kretala s grupom turista, uživajući u tišini, nalikna onu u katakombama, koja je vladala na nižim spratovima, i ubezbrižnom, pevuckavom glasiću mlade žene iz Službe zaodržavanje građevine. Ali kada smo se vratili u muzej s prašnjavimdioramama i drečavim slajdovima, opet sam se popela na vrhstepenica i izišla na spoljašnje zidove. Pokretom ruke pokazala samgospodinu Tornu da ostane na vrhu stepeništa, a ja sam prišla samojivici bedema. Samo još jedan par - mladi ljudi koji su nosili jeftini fotoaparat i bebuna leđima kao Indijanci, u nekoj vrsti vreće koja je delovala veomaneudobno - bio je na istom bedemu gde i mi. Trenutak je bio veoma prijatan. Podnevna oluja se približavala sazapada i njeni oblaci stvarali su tamnu pozadinu na kojoj su seocrtavali i dalje suncem obasjani crkveni tornjevi, visoke zgrade igole grane u gradu. Čak i na ovom rastojanju od dve milje mogla sam da vidim ljudekako se šetaju po uskoj stazici na Topovskom bedemu. Vetar jeduvao od crnih oblaka ka nama, i bacao bele kreste talasa na feribotkoji se ljuljao i na drveni kej. Vazduh je mirisao na reku i zimu ivečernju kišu. Nije bilo teško zamisliti onaj dan od pre mnogo godina. Granate supadale po utvrđenju, sve dok od gornjih spratova nije preostalo ništasem zaštitničke gomile ruševina. Narod je klicao s krovova izaTopovskog bedema. Šarenilo odeće i svilenih suncobrana mora da jeizluđivalo topdžije jenkija. I najzad je neko odavde ispalio kuglu iznadnačičkanih krovova. Mora da je tom prilikom bilo zabavno posmatratiodavde zbrku koja je nastala u gradu. Neko kretanje duboko ispod mesta na kome sam stajala privuče mipažnju. Nešto crno je klizilo kroz sivu vodu - nešto crno i bešumno

kao ajkula. Misli o prošlosti naglo mi se raspršiše u trenutku kadasam prepoznala podmornicu Polaris, stari model, ali očigledno i daljeu upotrebi, koja se nečujno šunjala kroz mračnu vodu. Talasi su sekovrdžali i romorili oko njenog trupa, glatkog poput pliskavice,padajući mu s obe strane i obrazujući beli trag. Na komandnommostu stajalo je nekoliko ljudi. Bili su uvijeni u debele kapute s niskonavučenim kapama. Neverovatno veliki dogled visio je oko vratajednoga od njih, za koga sam pretpostavila da je kapetan. Onpokaza rukom na nešto iza Salivanovog ostrva. Ukočeno sam ihgledala. Spoljnje ivice mog vidnog polja se zamutiše u trenutku kadasam uspostavila vezu. Zvuci i opažaji su dopirali kao iz neke velikedaljine. Napetost. Prijatne slane kapljice i vetar sa severa-severozapada.Zabrinutost zbog zapečaćenih naredbi dole, u kabini. Svest opeščanim sprudovima koji se pojavljuju na vidiku, ispred pristaništa. Trgla sam se, osetivši da mi neko prilazi s leđa. Svetle tačkice kojesu lepršale ivicama mog vidnog polja nestadoše u trenutku kadasam se okrenula. To je bio gospodin Torn. Tik iza mene. Nepozvan. Otvorila sam ustada mu naredim da se vrati na vrh stepeništa, i tada sam ugledalarazlog njegovog prilaženja. Mladić koji je slikao svoju bledunjavuženu sada je koračao u mom pravcu. Gospodin Torn je pošao da muprepreči put. "Hej, oprostite, gospođo. Da li biste Vi ili Vaš muž bili ljubazni da nasslikate?" Klimnula sam glavom i gospodin Torn uze ponuđeni fotoaparat. Unjegovim dugorpstim šakama izgledao je majušan. Dva puta ješkljocnuo i mladi par je bio zadovoljan što će potomstvo imatidokument o njihovom boravku na ovom mestu. Mladić se idiotskistade smešiti i nekoliko puta klimnu glavom. Njihova beba poče daplače kada je hladni vetar dunuo u nas. Opet sam potražila pogledom podmornicu, ali već je dalekoodmakla, njen sivi toranj s kapetanskim mostom bio je još samotanka linija između neba i mora. Bili smo već gotovo stigli natrag u grad, i feribot se ljuljao ka doku,kada me nepoznata osoba obavesti da je Vili mrtav. "Strašno, zar ne?" brbljiva starica je izišla za mnom na otvorenu

palubu. Iako je vetar postao hladniji i ja dva puta menjala mesto dabih izbegla njeno besmisleno trabunjanje, žena me je očiglednoizabrala za sagovornicu za kraj ovoga izleta. Ni moja ćutljivost, nimrki pogledi gospodina Torna nisu je obeshrabrili. "Mora da je biloužasno", nastavljala je, "u mraku, i sve drugo." "A šta to?" neko mračno predosećanje navelo me je da zapitam. "Pa, onaj avionski udes. Zar niste čuli? Mora da je bilo užasno, onopadanje u močvaru i sve drugo. Baš jutros sam rekla kćerki..." "Kakav avionski udes? Kada?" Starica malo ustuknu zbog mogoštrog tona, ali blesavi osmeh i dalje joj je bio na licu. "Pa, onaj od sinoć. Od jutros. Rekla sam kćerki..." "Gde? O kom to avionu govorite?" Gospodin Torn se opet primačekada je čuo ton moga glasa. "O onom sinoćnjem", reče ona, drhtavim glasom. "Onom izČarlstona. Sve je pisalo u novinama u brodskom salonu. Zar nijegrozno? Osamdeset pet ljudi. Rekla sam kćerki..." Ostavila sam je da stoji pored ograde. Pored snek-bara našla samneke izgužvane novine i tu, ispod naslova od četiri reči, nalazile suse pojedinosti o Vilijevoj smrti. Let broj 417 za Čikago; avion jeuzleteo s Međunarodnog aerodroma u Čarlstonu u osamnaestminuta posle ponoći. Dvadeset minuta kasnije eksplodirao je u letu,nedaleko od grada Kolumbije. Delovi aviona i ljudskih tela pali su umočvaru Kongeri, gde su ih pronašli ribari. Nije bilo preživelih.Savezno udruženje avioprevoznika i FBI istražuju ovaj udes. U ušima mi je snažno zazvonilo i morala sam da sednem ili da seonesvestim. Ruke su mi mlitavo ležale na zelenoj polivinilskojpresvlaci naslonjače. Ljudi su prolazili pored mene hitajući ka izlazu. Vili je bio mrtav. Ubijen. Nina ga je ubila. Nekoliko trenutaka, dok mise vrtelo u glavi, razmatrala sam mogućnost zavere, lukavogdogovora između Nine i Vilija da me navedu da poverujem da mi ježivot ugrožen još samo s jedne strane. Ali ne. Bilo bi nerazumno. Daje Nina uključila Vilija u svoje planove, takve apsurdne mahinacijebile bi nepotrebne. Vili je bio mrtav. Ono što je ostalo od njega sada je rasuto posmrdljivoj, mračnoj močvari. Mogla sam da zamislim njegoveposlednje trenutke. Ležao je zavaljen u udobnoj naslonjači prveklase, s čašom u ruci, možda se sašaptavajući s jednim od svojih

prostačkih pratilaca. Zatim eksplozija. Krici. Mrak. Surovo propadanje i konačni pad uzaborav. Zadrhtala sam i čvrsto ščepala metalni naslonjač za ruke. Kako je to Nina postigla? Nije to mogao biti niko iz Vilijeve pratnje.Naravno, Nina je bila potpuno u stanju da upotrebi Vilijevepomagače, naročito ako se uzme u obzir da je njegova Moć bila uopadanju, ali ne bi bilo razloga za to. Mogla je da Upotrebi bilo kojuosobu u tom avionu. To je zaista moralo biti veoma teško. Najpresamo složeno pripremanje bombe, vrhunski napor da se blokirasvako sećanje o tome, i gotovo neverovatan podvig da se nekoUpotrebi čak i u trenutku dok smo sedeli zajedno i pili kafu i konjak. Ali Nina je to mogla. Da, zaista je mogla. A vreme izvođenja.Planirano vreme je moglo da ima samo jedno značanje. Poslednji turisti izišli su iz kabine. Osetila sam lagani udarac koji jeoznačio da smo pristali uz dok. Gospodin Torn je stajao pored vrata. Planirano vreme značilo je da je Nina imala nameru da nas obojeukloni. Očigledno da je sve isplanirala mnogo unapred, pre našegsastanka i moje bojažljive izjave da se povlačim. Mora biti da sedobro zabavljala. Nikakvo čudo da je reagovala onako velikodušno!Ipak, napravila je jednu veliku grešku. Pošto je prvo ubila Vilija, značida je sve svoje adute uložila na verovatnoću da ja neću saznati prenego što krene na mene. Znala je da ne dobijam dnevne novosti i dau poslednje vreme retko izlazim iz kuće. Ipak, nije ličilo na nju da svepropusti slučaju. Da li je moguće da je pomislila da sam potpunoizgubila Moć i da joj je Vili opasniji protivnik? Odmahnula sam glavom dok smo izlazili iz kabine u sivupopodnevnu svetlost. Vetar me je prosto sekao kroz tanki mantil.Slika daske za iskrcavanje bila mi je zamućena u očima i shvatilasam da su pune suza. Za Vilijem? Bio je samo naduvena, slabastara budala. Zbog Nininog izdajstva? Možda je, ipak, sve bilo samozbog hladnog vetra. Na ulicama Starog grada gotovo da i nije više bilo prolaznika. Golegrane su zveckale jedna o drugu pred prozorima lepih kuća.Gospodin Torn je išao stalno pored mene. Hladnoća mi je slala igleartritičnog bola uz desnu nogu sve do kuka. Oslonila sam se malojače na očev štap. Koji će biti njen sledeći potez? Stala sam. Komad novina nošen

vetrom obmotao mi se oko nožnog članka, a zatim odleteo dalje. Kako će me napasti? Svakako ne iz velike daljine. Mora da je sadanegde u gradu. Znala sam. Iako je moguće Upotrebiti nekoga svelike daljine, potrebno je veliko podudaranje, gotovo intimnopoznavanje te osobe. I ako bi se veze prekinule, bilo bi teško, ako nei nemoguće, ponovo ih uspostaviti na tolikoj udaljenosti. Niko od nasnije znao zašto je tako. Uostalom, sada nije ni bilo važno. Ali pripomisli da je Nina još tu, čak negde u blizini, srce mi brže zakuca. Ne iz daljine. Videću svog napadača. Ako sam iole poznavala Ninu,to će se tako dogoditi. Naravno, Vilijeva smrt je bila najbezličnijemoguće Hranjenje, ali to je bila čisto tehnička operacija. Nina jeočigledno rešila da sredi stare račune sa mnom, a Vili joj je bio samoprepreka, manje značajna ali ne i zanemarljiva opasnost, koju jemorala ukloniti pre nego što krene dalje. Nije mi bilo teško dazamislim da je u Nininim očima smrt koju je Viliju namenila bilagotovo čin sažaljenja, da ne kažem znak pažnje. Ali ne kad sam ja upitanju. Osećala sam da će Nina hteti da saznam, da budem svesna,bez obzira za koliko kratko vreme, da ona stoji iza napada na mene.U izvesnom smislu, njena vlastita taština će me upozoriti, kad dođevreme. Tako sam se bar nadala. Nešto me je gonilo da odmah otputujem. Mogla bih da naredimgospodinu Tornu da istera Audi iz garaže, i za jedan sat bili bismoizvan Nininog uticaja - a za još nekoliko sati, već na putu u noviživot. U kući je, naravno, bilo dragocenosti, ali pomoću novca kojisam sklonila na drugim mestima brzo bi se mogle zameniti novima.Gotovo da bih se radovala da sve ostavim za sobom, zajedno sanapuštenim identitetom koji ih je svojevremeno sakupio. Ne, nisam mogla da otputujem. Još ne. S druge strane ulice kuća je izgledala mračno i zloslutno. Jesam li jazatvorila one kapke na drugom spratu? U dvorištu su se kretale nekesenke i ja ugledah unuku gospođe Hodžiz i njenu drugaricu kakoskakuću od jednih ulaznih vrata do drugih. Neodlučno sam stajala natrotoaru i kuckala očevim štapom o jedno drvo s crnom korom. Biloje glupo ovako odugovlačiti, i znala sam to, ali već odavno nisam bilaprimorana da donosim odluke u napetoj situaciji. "Gospodine Torn, molim Vas, prekontrolišite kuću. Pogledajte usvaku sobu. Brzo se vratite."

Podiže se neki hladan vetar dok sam posmatrala kako se crni kaputgospodina Torna stapa s tminom u dvorištu. Osećala sam sestrahovito izloženo, dok sam stajala onako sama. Bacala sampoglede po ulici, tražeći smeđu kosu gospođice Kramer, ali jedinošto se kretalo bila je mlada žena koja je, daleko od mene, guraladečja kolica. Zastori na prozorima na drugom spratu se podigoše, i belo licegospodina Torna za trenutak je pogledalo kroz njih. Onda se povučei ja ostadoh da gledam u crni četvorougaonik prozora. Uzvik izdvorišta me trže, ali to je bila samo devojčica - kako se zvala? - kojaje dozivala svoju drugaricu. Ketlin, tako je. Obe su sele na ivicufontane i otvorile kutiju keksa u obliku životinja. Pažljivo sam gledalau njihovom pravcu, a potom sam se opustila. Čak sam uspela da semalo i nasmešim zbog tolike svoje manije gonjenja. Za trenutak samrazmišljala da li da neposredno Upotrebim gospodina Torna, alipomisao da ću ostati bespomoćna na ulici bila je dovoljna dapromenim nameru. Kada ste u potpunoj vezi čula i dalje funkcionišu,ali su, u najmanju ruku, usporena. Požuri. Tu misao sam poslala gotovo bez učešća volje. Dva bradatamuškarca su hodala niz trotoar na istoj strani ulice gde sam bila i ja.Prešla sam ulicu i stala ispred svoje kapije. Muškarci su se glasnosmejali i mahali rukama razgovarajući. Jedan je pogledao u mene.Požuri. Gospodin Torn iziđe iz kuće, zaključa za sobom vrata i pođe prekodvorišta k meni. Jedna od devojčica mu nešto reče i pruži mu kutijusa keksima, ali on je ni ne pogleda. Dva čoveka s druge strane ulicei dalje su hodala. Gospodin Torn mi pruži veliki ključ od ulaznih vrata.Ja ga spustih u džep mantila i oštro ga pogledah. On klimnu glavom.Svojim ravnodušnim osmehom nesvesno se podsmevao momečuđenju. "Jeste li sigurni?" upitah ga. Opet klimanje glavom. "Proverili ste svesobe?" Klimanje glavom. "Alarm?" Klimanje glavom. "Pogledali ste iu podrum?" Klimanje glavom. "Nigde ni traga nečijem prisustvu?"Gospodin Torn odmahnu glavom. Ruka mi sama pođe ka gvozdenoj kapiji, ali sam ipak zastala.Uznemirenost mi je stajala u grlu kao grudva sluzi. Bila sam glupavastarica, umorna i lomna od hladnoće, ali nisam mogla sebe da

nateram da otvorim tu kapiju. "Dođite", prešla sam preko ulice i žurno se udaljila od kuće."Večeraćemo kod Henrija i vratićemo se kasnije." Ali nisam seuputila prema starom restoranu. Bežala sam od kuće obuzeta onimšto sam znala da je slepa, besciljna panika. I tek kada smo stigli dopristaništa i krenuli po stazi na Topovskom bedemu počela sam dase smirujem. Nikoga nije bilo na vidiku. Nekoliko kola se kretalo ulicom, ali da binam se bilo ko pribižio, morao bi prvo da pređe veliki, prazni prostor.Sivi oblaci ležali su sasvim nisko i stapali se s valovima u zalivu,oivčenim belom penom. Otvoren prostor i sve slabija svetlost dana malo su me povratili uživot i misli su mi se razbistrile. Ma kakvi da su Ninini planovi,sigurno da ih je poremetilo moje celodnevno odsustvovanje.Sumnjala sam da će Nina ostati ako to bude za nju i najmanjerizično. Ne, vratiće se avionom u Njujork, dok ja još budem stajala idrhtala na stazi na bedemu. Ujutro ću dobiti telegram. Prosto sam gavidela. MELANI. ZAR NIJE STRAŠNO OVO S VILIJEM, STRAŠNOTUŽNO. MOŽEŠ LI DA PUTUJEŠ SA MNOM NA POGREB? VOLITE NINA. Počela sam da shvatam da odugovlačim i da neću smesta dakrenem na put samo zbog želje da se vratim u toplotu i udobnostsvoga doma. Jednostavno, bojala sam se da otresem sa sebe tustaru ljušturu. Ali sada to mogu. Sačekaću na sigurnom mestu dokse gospodin Torn vrati u kuću da uzme onu jedinu stvar koju nisammogla da ostavim. Onda će izvesti kola iz garaže i dok Ninintelegram stigne, ja ću biti već daleko. Od tada će Nina da se trza nasvaku senku mesecima i godinama. Nasmešila sam se i počela daformulišem neophodne naredbe. "Melani." "Trgla sam se i hitro osvrnula. Gospodin Torn je ćutao dvadeset iosam godina. Sada je progovorio. "Melani." Lice mu je bilo tako izobličeno od grča, da su mu se videličak i kutnjaci. U desnoj ruci je držao nož. Sečivo kvrcnu i iskoči doksam buljila kao obuzeta. Videla sam mu prazne, sive oči i sve mi jebilo jasno. "Melani."

Dugačka oštrica pođe k meni u moćnom luku. Ništa nisam mogla dauradim da je zaustavim. Prosekla mi je rukav na kaputu i nastavila,da mi se zarije u bok. Ali dok sam se okretala, tašna obešena orame poletela je za mnom. Nož se zario u kožu, probio sebi put krozdrangulije koje su bile u njoj, prosekao mi mantil i ogrebao me iznadnajnižeg levog rebra. Tašna mi je spasla život. Podigla sam teški očev štap i njime pogodila gospodina Torna tačnou levo oko. Zateturao se, ali nije pustio ni glasa. Opet je nož fijuknuokroz vazduh, ali vid mu je bio zamućen, a ja sam se odmakla dvakoraka. Ščepala sam štap rukama i zamahnula sa strane, poputnekog nespretnog udarca sabljom. Začudo, opet je pogodio u očnuduplju. Odmakla sam se još tri koraka. Krv mu poteče niz levu stranu lica i ranjeno oko mu iskoči na obraz.Ali grčeviti osmeh se nije menjao. On uspravi glavu, polako podiželevu ruku, istrže sebi oko uz tihi prasak sive žilice, baci ga u voduzaliva. Pođe ka meni. Ja se okrenuh i potrčah. Pokušavala sam da trčim. Već posle dvadesetak koraka morala samda pređem u hod, zbog bola u desnoj nozi. Još petnaest brzihkoraka i izgubila sam dah, srce je pretilo da mi iskoči. Osećala samkako mi nešto vlažno curi niz levi bok i nešto me je peckalo - kao dami je neko prislonio kocku leda na kožu - tamo gde me je dotaklaoštrica noža. Jedan pogled unazad mi je pokazao da gospodin Tornhita ka meni krupnim koracima, mnogo brže nego što sam se jakretala. U normalnim okolnostima pretekao bi me u četiri koraka. Aliveoma je teško naterati nekoga da potrči kada ga Upotrebljavate.Naročito ako telo te osobe u tom trenutku reaguje na šok iranjavanje. Opet sam se osvrnula i gotovo se okliznula na vlažnojkaldrmi. Gospodin Torn se široko kezio. Krv mu je tekla iz prazneočne duplje i bojila mu zube. Nikoga drugog nije bilo na vidiku. Niz stepenice, držeći se za rukohvat, da ne padnem. Niz vijugavustazu do asfaltirane ulice. Ulične lampe su treperile i palile se doksam prolazila. Iza mojih leđa gospodin Torn je prešao celo stepeništeu dva skoka. Dok sam hitala niz stazu zahvaljivala sam proviđenjušto sam obukla cipele bez potpetica zbog vožnje feribotom. Šta li bipomislio neko ko posmatra kako dva starca vijaju jedan drugoga kaousporeni film? Ali nije bilo posmatrača. Skrenula sam u sporednu ulicu. Zatvorene radnje, prazni magacini.

Ako skrenem levo, izaći ću na Glavnu ulicu, ali na desnoj strani,samo pola bloka od mene, usamljena prilika pojavila se izzamračenog ulaza u jednu zatvorenu radnju. Krenula sam u tompravcu. Više nisam bila u stanju da trčim, samo što se nisamonesvestila. Grčevi u nozi, od artritisa, boleli su jače nego što samikada mogla da zamislim, i pretili da me obore na trotoar. GospodinTorn je bio samo dvadeset koraka iza mene i sve brže je smanjivaotu razdaljinu. Čovek kome sam se približila bio je visok, mršav crnac u smeđem,najlonskom sakou. Nosio je kutiju punu nečega što je ličilo nauramljene sepia fotografije. Pogledao me je, dok sam se približavala, a onda skrenuo pogled iiznad moga ramena video onu prikazu na deset koraka iza mene. "Hej!" čovek je imao vremena samo da vikne taj jedan slog, a ja samveć umom potražila njegov i gurnula. Zabatrgao se, kao lutka nakonopcima kojom se nevešto rukuje. Donja vilica mu se obesi, a očimu se zamutiše i postadoše staklaste, i on jurnu mimo mene upravou trenutku kada je gospodin Torn ispružio ruku da mi zgrabi mantil naleđima. Kutija odlete u vazduh i staklo se rasu po ciglama popločanomtrotoaru. Dugački, smeđi prsti zgrabiše beli vrat. Gospodin Torn gaudarcem nadlanice i lakta odgurnu od sebe, ali crnac je uporno visiona njemu, i obojica stadoše da se njišu i okreću u krug kao grotesknipar koji pleše. Ja se dočepah izlaza u drugu ulicu i naslonih lice nahladni zid da se osvestim. Napor da se koncentrišem dok samUpotrebljavala tog nepoznatog čoveka nije mi dozvoljavao da se i zasekundu opustim. Neko vreme sam posmatrala nespretno teturanje i spoticanje dvavisoka čoveka i jedva se oduprla suludom porivu da se nasmejem. Gospodin Torn sjuri nož u stomak onoga drugog, izvuče ga, opet gazabode. Crnčevi nokti su sada grebli po protivnikovom preostalomoku. Snažni zubi su škljocali tražeći oštricu i po treći put, ali srce jejoš kucalo, i još se mogao upotrebiti. Čovek skoči i nogama obgrlistruk gospodina Torna, dok mu se vilice sklopiše na njegovommišićavom grlu. Nokti koji su grebli ostavljali su krvav trag na belojkoži. Obojica padoše i počeše da se kotrljaju. Ubij ga. Prsti su grebli pokušavajući da dohvate oko, ali gospodin

Torn podiže levu ruku i polomi tanki zglob iznad šake. Mlitavi prstinastaviše da se kreću. Uz strahoviti napor, gospodin Torn uglavi rukuispod crnčevog grudnog koša i podiže ga, kao kad otac u igri bacadete u vazduh. Crnčevi zubi otrgnuše komad mesa, ali nisu gamnogo ranili. Gospodin Torn podmetnu nož između njih dvojice,gore, desno, pa levo. Sledećim zamahom gotovo raspoluti crnčevogrlo, i krv briznu po obojici. Manji čovek samo dva puta zgrči noge,gospodin Torn ga baci u stranu, a ja se okrenuh i žurno pođoh nizulicu. Opet na svetlosti, umirućoj večernjoj svetlosti, i ja shvatih da samutrčala u ćorsokak. Zadnji zidovi stovarišta i metalni zid bez prozoraTopovskog pristaništa gotovo su se nadnosili nad vode zaliva. Jednaulica je skretala na levo, ali bila je mračna, pusta, i previše dugačkada bih se upustila njome. Osvrnula sam se tek da vidim kako crna prilika ulazi u ulicu izamene. Pokušala sam da uspostavim vezu, ali tamo nije bilo ničega. Ničega.Umesto gospodina Torna tamo se mogao nalaziti prazan vazduh.Kasnije ću se pitati kako je to Nini pošlo za rukom. Sporedni ulaz u pristanište za jahte bio je zaključan. Glavni ulaz jebio gotovo stotinu jardi daleko, i biće takođe zaključan. GospodinTorn izroni iz bočne ulice i okrenu glavu desno i levo, tražeći mepogledom. U polumraku, njegovo teško izgrebano lice izgledalo jegotovo crno. Krenuo je da nasrne na mene. Podigla sam očev štap, razbila njime donje staklo na vratima i pružilaruku kroz krhotine. Ako postoje još i gornja i donja reza, ja sammrtva. Bila je samo najobičnija brava za vrata i reza. Prsti su mi klizilipo hladnom metalu, ali reza se ipak otvori u trenutku kada jegospodin Torn stupio nogom na stazu iza mojih leđa. Ja uletehunutra i ponovo navukoh rezu. Bilo je veoma mračno. Hladnoća je provejavala iz betonskog poda ičulo se kako se mnogobrojni brodići dižu i spuštaju na vodi, poredsvojih sidrišta. Pedeset jardi odavde videla se svetlost koja jeprodirala iz čuvareve kućice. Nadala sam se da postoji alarmniuređaj, ali zgrada je bila isuviše stara a usidreni brodovi isuviše jeftinida bi bio ugrađen. Krenula sam ka svetlosti u trenutku kada jegospodin Torn nadlakticom razbio preostalo staklo na vratima iza

mene. Ruka se povuče. Strahoviti udarac razbi gornji dovratak ismrvi drvo oko reze. Bacih pogled ka čuvarevoj kućici, ali iz tihneverovatno udaljenih vrata dopirao je samo zvuk razgovora naradiju. Još jedan udarac. Okrenula sam se udesno i stupila nogom na pramac malogmotornog čamca za prevoz putnika. Još pet koraka i obrela sam se umalom, zatvorenom prostoru koji je trebalo da bude kabina zavozača. Zatvorila sam tanka ulazna vrata za sobom i provirila krozpleksiglas. Pod trećim udarcem gospodina Torna vrata poleteše unutra, klatećise na dugačkim komadima razbijenog drveta. Njegova mračnaprilika ispuni otvoreni prostor između dovratnika. Svetlost uličnelampe, daleko u pozadini, odbijalo se o oštricu koju je držao u desnojruci. Molim Vas. Molim Vas, čujte ovu buku. Ali u čuvarevoj kućici ništa senije pokrenulo, čuli su se samo metalni glasovi iz radio-aparata.Gospodin Torn napravi četiri koraka, zastade i koraknu na prvi brod unizu. To je bio otvoreni čamac, i on se opet pojavi na betonu za šestsekundi. Drugi čamac je imao malu kabinu. Čuo se zvuk lomljenjadrveta kada je gospodin Torn tresnuo nogom u mala vrata skatancem, a onda se opet pojavio na betonskom doku. Moj brodić jebio osmi u nizu. Čudilo me je što ne može da se čuje divljačkolupanje mog srca. Promenila sam položaj i pogledala kroz okrugli prozorčić na desnojstrani broda. Kroz prljavi pleksiglas svetlost se prelamala umlazevima i šarama. Samo za trenutak uspela sam da nazrem sedukosu kroz prozor, i radio je bio prebačen na drugu stranicu. Bučnamuzika se zaori kroz dugačku betonsku prostoriju. Prikrala sam sedrugom prozorčiću. Gospodin Torn je upravo silazio s četvrtog broda.Sklopila sam oči, na silu usporila svoje nejednako disanje i pokušalada se setim krivonoge staračke prilike koju sam bezbroj puta gledalakako predveče sitnim koracima odmiče niz ulicu. Gospodin Torn jezavršio pregledanje petoga čamca, dugačkog motornjaka za prevozrobe sa nekoliko mračnih i skrovitih komora, i opet se vratio na dok. Pusti tu kafu u termosu. Pusti ukrštene reči. Hodi, pogledaj ovamo! Šesti brodić je opet bio mali otvoreni čamac. Gospodin Torn ga samopogleda, nije čak ni ulazio u njega. Sedmi je bio niska jedrilica, sa

sklopljenom i oborenom katarkom i jedrom koje je poput zastoraprekrivalo otvor koji je vodio u unutrašnjost broda. Nož gospodinaTorna se zari u debelu tkaninu. Ruke prošarane tankim mlazevimausirene krvi povukoše u stranu jedro kao mrtvački pokrov koji serazmotava. On iskoči natrag na betonski dok. Pusti kafu. Hodi, pogledaj! Sad! Gospodin Torn stupi nogom na pramac moga brodića. Osetila samkako se nakrivio pod njegovom težinom. Nije bilo nikakvog skrovištada se sakrijem, samo malecki orman za alat ispod sedišta, isuvišemali da bih se ugurala u njega. Razvezala sam platnene trake kojimaje jastuče za sedenje bilo privezano za klupicu. Moje isprekidanodahtanje prosto je odzvanjalo u tom malom prostoru. Sklupčala samse kao fetus iza tog jastuka, dok je noga gospodina Torna prolazilapored okruglog prozorčića na desnoj strani. Sad. Njegovo liceiznenada ispuni komad pleksiglasa svega stopu daleko od mojeglave. Neverovatno široki osmeh postade mu još širi. Sad. Onkoraknu u kajutu. Sad. Sad. Sad. Gospodin Torn čučnu ispred vrata kabine. Pokušala sam dapoduprem nogama tanušna vrata od letava, ali desna noga me nijeslušala. Pesnica gospodina Torna jednim udarcem razmrska tanke,drvene letvice i ščepa me za nožni članak. "Hej, ti tamo!" Bio je to drhtavi glas gospodina Hodžiza. Svetlost njegove džepnelampe zaigra u našem pravcu. Gospodin Torn se navali na vrata. Leva noga mi se bolno savi ukolenu. Leva šaka gospodina Torna me je čvrsto držala za članakkroz razbijene letve, dok je ruka s nožem provirila kroz otvorotškrinutih vrata. "Hej..." Um mi je gurao. Iz sve snage. Starac se zaustavi. Spustidžepnu lampu i raskopča futrolu revolvera. Gospodin Torn je nožem sekao gore-dole. Gotovo mi je izbio jastučeiz ruku dok su komadići sunđeraste plastike ispunili celu kabinu.Kada se nož opet pojavio, oštrica me dohvati po vrhu malog prsta. Uradi to. Sada. Uradi. Gospodin Hodžiz uhvati obema rukama drškurevolvera i opali. Daleko je promašio u mraku, dok je pucanjodzvanjao iznad betona i vode. Bliže, budalo. Korakni! Gospodin

Torn opet zamahnu nožem i pokuša da se progura kroz odškrinutavrata. Pusti mi članak da bi oslobodio levu ruku, ali već u sledećemtrenutku ruka mu je opet bila u kabini, pipajući da me dohvati.Ispružih se i upalih svetlost. Mrak je zijao u mene iz njegove prazneočne duplje. Kroz polomljene letve svetlost mu je žutim trakamabrazdala unakaženo lice. Pomerih se ulevo, ali ruka gospodinaTorna, kojom me je držao za mantil, vukla me je s klupice. Bio je nakolenima, oslobađajući desnu ruku za poslednji udarac nožem. Sad! Drugi hitac gospodina Hodžiza pogodi ga u desni kuk. Onzagunđa kada ga je udarna sila metka oborila u sedeći položaj. Mojmantil puče i dugmad se zakotrlja po palubi. Nož raspoluti tapacirani oslonac za glavu pored mog uha, pre negošto se opet povuče. Gospodin Hodžiz nesigurnim korakom stupi na pramac, gotovopade, a onda, centimetar po centimetar, stade da napreduje podesnom boku. Gurala sam vrata iz sve snage odupirući se rucigospodina Torna, ali on me je i dalje držao za mantil i privlačio ksebi. Pala sam na kolena. Oštrica se vrati, proreza sunđerasti jastuki moj mantil. Ono što je preostalo od jastučeta ispade mi iz ruku. Umislima sam naredila gospodinu Hodžizu da se zaustavi na neštoviše od metar od njega i osloni ruku s revolverom na krov kabine. Gospodin Torn povuče oštricu i postavi je kao matador svoj mač.Mogla sam da osetim nečujni pobedonosni krik koji je izvirao izmeđukrvavih zuba kao kužna para. Žar Nininog ludila goreo je iz onogjedinog, nepomičnog oka. Gospodin Hodžiz opali. Metak razmrska kičmu gospodina Torna izaustavi se u malom oluku ispod okruglog prozorčića. Gospodin Tornse izvi unazad, raširi ruke i pljusnu na palubu, kao ogromna riba kojusu upravo izvukli na suvo. Nož mu pade na pod kabine, dok suukrućeni, pobeleli prsti i dalje beslovesno udarali o drvo palube. Opetsam bez reči naredila gospodinu Hodžizu da iskoči, stavi otvor cevina slepoočnicu iznad onog preostalog oka i opali. Zvuk je odjeknuošuplje i muklo.

U malom kupatilu kućice za čuvara nalazila se kutija za prvu pomoć.Ćutke sam naredila starcu da stane pored vrata dok sam previla svojmali prst i popila tri aspirina.

Mantil mi je bio uništen, a šarena haljina umrljana krvlju. Nisam bašmnogo marila za tu haljinu - mislila sam da u njoj delujem zapušteno- ali mantil mi je bio jedan od najomiljenijih. Kosa mi je bila potpunoraščupana. Isprljana malim, vlažnim komadićima sive mase. Umilasam se i zagladila kosu kako sam najbolje mogla. Začudo, onaiscepana tašna i dalje je bila na mom ramenu, iako je iz nje većpoispadalo mnogo stvari. Preselila sam iz nje u veliki džep namantilu ključeve, čekovnu knjižicu i papirne maramice, a zatim samtašnu bacila iza klozetske šolje. Očevog štapa više nije bilo, alinisam mogla da se setim gde sam ga ispustila. Oprezno izvukoh teški revolver iz ruke gospodina Hodžiza. Starčevamišica i dalje je bila ispružena, prsti povijeni u prazno. Pošto samnekoliko trenutaka petljala oko revolvera uspela sam da otvorimcilindar. I dalje je sadržavao dva neispaljena metka. Matora budala jehodala unaokolo sa svih šest metaka u cevi! Uvek ostavi jednoprazno mesto naspram oroza. Tako me je učio Čarls, onog veselogleta pre toliko godina, kada je to oružje bilo samo izgovor da se odena izlet na ostrvo da bi se vežbalo u gađanju, uz mnogo prodornihvrisaka i nervoznih kikotanja dok smo Nina i ja puštale da naspridržavaju s leđa i ispod laktova, tela čvrsto oslonjenih na naručjanaših, navodno, ozbiljnih učitelja. Uvek treba prebrojati metke,poučavao me je Čarls dok sam se ja poluomamljena oslanjala nanjega, osećajući kako mu iz tela provejava onaj slatki, muški mirissapuna za brijanje i duvana, onoga toplog, sunčanog dana. Gospodin Hodžiz se malo promeškoljio u trenutku kada mi je pažnjaodlutala. Zinuo je i otkrio labavo nameštenu veštačku vilicu.Pogledala sam na iskrzani kožni opasač, ali nije bilo rezervnihmetaka, i nisam znala gde ih drži. Pretražila sam mu misli, ali u tojstaračkoj umnoj zbrci nije mnogo preostalo, izuzev ponovne slikerevolverske cevi na slepoočnici gospodina Torna, pucnja, i... "Hodi", rekoh mu. Popravila sam mu naočare na bezizraznom licu,vratila mu revolver u futrolu na opasaču i pustila ga da me povedenapolje. Napolju je bilo veoma mračno. Prešli smo već šest blokova kada mestarčeva jaka drhtavica podseti da sam zaboravila da mu naredim daobuče kaput. Pojačala sam svoj mentalni upliv, i on prestade dadrhti.

Kuća je izgledala isto kao... Gospode... pre svega četrdeset i petminuta. Nijedno svetlo nije bilo upaljeno. Uvela sam ga u dvorište ipretražila nabijeni džep na mantilu, da nađem ključ. Mantil je visiolabavo na meni, i hladni noćni vazduh me je ujedao. S druge stranedvorišta, iza osvetljenih prozora, dopirao je smeh devojčica, i ja samubrzala korak da Ketlin ne bi slučajno videla svoga deku kako ulazi ukuću. Gospodin Hodžiz uđe prvi, s revolverom u ispruženoj ruci. U mislimasam mu naredila da upali svetlost pre nego što ću ja ući za njim. Dnevna soba je bila prazna, bez ikakvog znaka da je u njoj neko bio.Svetlost iz lustera u trpezariji odbijala se o uglačane površinenameštaja. Za trenutak sam sela u stolicu koja je bila kopijaviljamsburškog nameštaja, da bi mi se otkucaji srca vratili u normalu.Nisam naredila gospodinu Hodžizu da spusti pištolj. Ruka je počelada mu podrhtava od napora. Konačno ustadoh i krenusmo niz hol kastaklenoj verandi. Gospođica Kramer bučno izlete kroz leptir-vrata kuhinje, spuštajući uvelikom luku gvozdeni žarač. Pištolj opali sasvim bezopasno, uuglačani pod, kada je starčeva ruka klonula od udarca. Iz mlitavihprstiju ispade mu revolver i gospođica Kramer podiže žarač da udariponovo. Okrenula sam se i potrčala niz hol. Iza svojih leđa čula sam muklizvuk kao kad razbijete dinju, koji je obeležio spuštanje žarača nalobanju gospodina Hodžiza. Umesto da izletim kroz zadnja vrata nadvorište, ja pođoh uz stepenište. To je bila greška. GospođicaKramer polete uz stepenice velikim skokovima i stiže do vrata mojespavaće sobe samo nekoliko sekundi posle mene. U magnovenjusam joj ugledala razrogačene, sulude oči i podignuti žarač, pre negošto sam zalupila i zaključala teška vrata. Brava je škljocnula upravou trenutku kada se smeđokosa žena s druge strane prvi prvi putbacila svom težinom na drvo. Debela hrastovina se nije ni pomerila.A onda začuh kako metal udara o vrata i dovratak. Opet. Proklinjući svoju glupost, vrtela sam se po dobro poznatoj sobi, aliničega nije bilo što bi moglo da mi koristi. Čak nije bilo ni plakara dase sakrijem u njemu, samo jedan starinski orman za haljine. Brzosam prišla prozoru i podigla platneni zastor. Moji krici sigurno ćeprivući nečiju pažnju, ali ne pre nego što to čudovište provali u sobu.

Sada je grebla po ivicama vrata, pokušavajući da ih izvali žaračem.Pogledala sam kroz prozor, ugledala senke u prozorima na drugojstrani dvorišta i uradila ono što sam morala. Posle dva minuta jedva da sam još bila svesna drveta koje popuštaoko brave. Kao u daljini, čula sam grebanje žarača o nesalomivumetalnu ploču. Vrata se otvoriše. Gospođica Kramer se kupala u znoju. Usta su joj mlitavo visila ipljuvačka joj curila preko brade. Oči joj nisu imale ničega ljudskog. Nija ni ona nismo čule tihi bat patika po stepeništu. Nastavi da ideš. Podigni ga. Povuci to unazad, k sebi, koliko godmožeš. S obe ruke. Nanišani. Nešto je upozorilo gospođicu Kramer. Bolje rečeno, upozorilo jeNinu, jer više nije bilo gospođice Kramer. Smeđa glava joj se okrenui ugleda malu Ketlin kako stoji na vrhu stepeništa s teškimrevolverom uperenim u nju i zapetim. Druga devojčica je bila udvorištu i dozivala je drugaricu. Ovoga puta Nina je znala da je u opasnosti. Gospođica Kramerpodiže žarač i okrenu se prema holu, baš u trenutku kada je revolveropalio. Od povratnog trzaja Ketlin polete unazad niz stepenice, dokse iznad leve dojke gospođice Kramer rascvetavala crvena rozeta.Ona se zatetura, ali se uhvati levom rukom za rukohvat i ustremi seniz stepenice na dete. Oslobodila sam desetogodišnju devojčicu izsvojih misli baš u trenutku kada je žarač pao, podigao se, pa opetpao. Prišla sam vrhu stepeništa. Morala sam da gledam. Gospođica Kramer podiže pogled sa svog jezivog posla. Na krvljuisprskanom licu videle su joj se još samo beonjače. Muškobanjastakošulja bila joj je natopljena njenom vlastitom krvlju, ali se i daljekretala, bila upotrebljiva. Levom rukom je podigla revolver. Usta jojse još više razvališe i iz njih prodre zvuk, nalik na šištanje pare iznapuklog starog radijatora. "Melani..." zatvorila sam oči kada je ta stvar krenula uz stepenice kmeni. Ketlinina drugarica stiže kroz otvorena vrata, nožice su joj lupalegore-dole, kao mašina. U šest skokova prešla je stepeništa i čvrstoobmotala svojim tankim, belim ručicama vrat gospođice Kramer. Njih dve padoše na leđa, preko Ketlin, i niz čitavo stepenište sve douglačanog drvenog poda.

Devojčica je, izgleda, zadobila samo modrice. Sišla sam i sklonila jeu stranu. Na jednoj jagodici joj se širila modra mrlja, i imala jeposekotine po rukama i čelu. Žmirkala je plavim očima, ne shvatajućiništa. Gospođica Kramer je slomila vrat. Podigla sam revolver, dok sam jojse približavala, i šutnula žarač u stranu. Glava joj je ležala podnemogućim uglom, ali i dalje je bila živa. Telo joj je bilo oduzeto,mokraća se već širila po drvenom podu, ali očima je treptala izubima škljocala kao bezbožno, pakleno biće. Morala sam dapožurim. Iz kuće Hodžizovih čuli su se glasovi odraslih. Vrata koja suvodila u dvorište bila su širom otvorena. Okrenula sam se devojčici."Ustani." Ona trepnu i s mukom se podiže na noge. Zatvorila sam vrata i uzela mrki kišni mantil sa čiviluka. Nije mi trebalo više od minuta da sadržinu svojih džepova premestimu kišni mantil i bacim svoj uništeni prolećni mantil. Sada su glasoviveć dozivali iz dvorišta. Klekla sam pored gospođice Kramer i uzela joj lice u ruke,pritiskujući da bi vilice ostale nepomične. Oči su joj se već okrenule uglavu, ali ja sam je drmala sve dok joj se opet ne ukazaše dužice.Sagnula sam se sve dok nam se obrazi nisu dodirnuli. Moj šapat jebio glasniji od vike. "Dolazim po tebe, Nina." Pustila sam da joj glava padne na drveni pod i žurno otišla uzastakljenu verandu, moju sobu za šivenje. Nisam imala vremena dadonesem ključ s gornjeg sprata; zato sam podigla vindzorsku stolicui razbila staklo na vitrini. U džepu kišnog kaputa jedva da je još bilomesta. Devojčica je i dalje stajala u holu. Pružila sam joj revolver gospodinaHodžiza. Leva ruka joj je visila pod čudnim uglom i ja se zapitah danije ipak nešto slomila. Začu se kucanje na vratima i neko pokuša daotvori bravu. "Ovuda", prošaputala sam i povela devojčicu u trpezariju. Prekoračile smo telo gospođice Kramer i prošle kroz mračnu kuhinjudok je lupanje na vratima postajalo sve glasnije, i zatim smo već bilenapolju, na ulici, u mraku.

U ovom delu Starog grada bila su tri hotela. Jedan je bio moderni,

skupi motel, nekih desetak blokova udaljen od moje kuće, udoban alikomercijalizovan. Odmah sam ga skinula sa spiska. Drugi je bio malipansion s domaćom atmosferom, samo jedan blok od mene. To jebilo prijatno ali ne i ekskluzivno mestašce, upravo onakvo kakvo bihje odabrala kad bih posetila neki grad. I njega sam odbacila. Treći jebio samo dva i po bloka dalje, jedna stara luksuzna rezidencija uGlavnoj ulici adaptirana u mali hotel, sa skupocenim antiknimnameštajem u svakoj sobi, smešno preskup. Požurila sam tamo.Devojčica je hitala pored mene. I dalje je držala revolver u ruci, ali jasam joj naredila da skine džemper i da ga prebaci preko njega. Nogame je bolela i često sam se oslanjala na devojčicu dok smo žurileulicom. Direktor Kuće Mensard me je prepoznao. Podigao je obrve jedvavidno kada je primetio kako neuredno izgledam. Devojčica je stajaladeset stopa iza mene, u foajeu, poluskrivena u senci. "Tražim jednu svoju prijateljicu", rekoh veselo. "Izvesnu gospođuDrajton." Direktor nešto zausti, zastade, nesvesno se namršti i pokušaponovo. "Žao mi je. Kod nas se nije niko prijavio pod tim imenom." "Možda se upisala pod svojim devojačkim prezimenom", rekoh."Nina Houkins. Starija žena, ali veoma privlačna. Nekoliko godinamlađa od mene. Dugačka, sede kose. Možda ju je prijavilaprijateljica... jedna lepuškasta, mlada, smeđa dama, po imenu BeretKramer..." "Ne, žao mi je", reče direktor, neobično monotonim glasom. "Niko sepod tim imenom nije prijavio. Hoćete li da ostavite poruku, u slučajuda stranka naiđe kasnije." "Ne", rekoh. "Nemam poruku." Povela sam devojčicu i skrenule smo hodnikom koji je vodio uhotelski salon i ka sporednim stepenicama. "Izvinite", rekoh jednomhotelskom momku koji nas je upravo mimoilazio. "Možda biste Vimogli da nam pomognete." "Da, gospođo", zastao je, vidno nervozan, i zabacio dugačku kosu.Biće komplikovano. Moraću brzo da delujem, da ne bih izgubiladevojčicu. "Tražim jednu prijateljicu", rekoh. "Starija dama, ali dosta privlačna.Plave oči. Dugačka, seda kosa. Putuje s jednom mlađom ženom

koja ima tamnu, kovrdžavu kosu." "Ne, gospođo. Takve osobe ovde nisu prijavljene." Zgrabih ga čvrsto za mišicu. Pustila sam devojčicu i usredsredila sena dečaka. "Jeste li sigurni?" "Gospođa Herison", reče on. Gledao je nekuda mimo mene. "Soba207. Severna strana, gleda na ulicu." Nasmešila sam se. Gospođa Herison. Gospode Bože, kako je Ninaglupa. Iznenada devojčica tiho zacvile i klonu pored zida. Brzo samse odlučila. I dalje volim da mislim o tome kao o milosrđu, ali sećamse da joj je leva ruka bila neupotrebljiva. "Kako se zoveš?" upitala sam dete, blago je milujući po šiškama.Očima je zbunjeno šarala na sve strane. "Kako ti je ime?" "Ališa", prošaptala je. "Dobro, Ališa. Sada hoću da pođeš kući. Požuri, ali nemoj da trčiš." "Ruka me boli", reče ona. Usnice joj zadrhtaše. Opet sam jojdodirnula čelo i gurnula. "Ići ćeš kući", rekla sam. "Ruka te ne boli. Ničega se nećeš sećati.Ovo je kao san koji ćeš zaboraviti. Idi kući. Požuri, ali nemoj datrčiš." Uzela sam joj revolver, ali sam ga ostavila umotan u džemper."Zbogom, Ališa." Zatreptala je očima i pošla preko foajea ka izlazu. Pružila samrevolver hotelskom momku. "Stavi ga ispod uniforme", rekla sam. "Ko je?" Ninin glas je zvučao bezbrižno. "Albert, gospođo. Nosač. Kola su vam pred ulazom i ja ću vamspustiti prtljag." Čulo se kako je brava škljocnula i vrata su se otvorila onoliko kolikoje dozvoljavao čelični lanac. Albert zažmuri na svetlosti iz sobe,stidljivo se nasmeši i zabaci kosu. Ja se priljubih uz zid. "Dobro", ona otkači lanac i koraknu unazad. Već se bila okrenula izatvarala kofer kada sam ja stupila u sobu. "Zdravo, Nina", tiho sam rekla. Leđa joj se ukočiše, ali i taj pokret jebio otmen. Videla sam ulegnuće na raspremljenom krevetu, gde jebila prilegla. Polako se okretala ka meni. Nosila je ružičastu haljinukoju nikada nisam videla. "Zdravo, Melani." Smešila se. Oči su joj zračile najmekšim,najčistijim plavetnilom koje sam ikada videla. U mislima sam naredilanosaču da izvuče revolver gospodina Hodžiza i uperi ga u nju. Ruku

mu nije zadrhtala. Povukao je oroz i držao ga palcem. Nina prekrstiruke na grudima. Oči nije skidala sa mojih. "Zašto?" upitah je. Nina jedva primetno slegnu ramenima. U magnovenju sam pomislilada će prsnuti u smeh. Ne bih podnela taj smeh - taj prozukli, detinjismeh koji me je toliko puta dirnuo. Ali ona samo zatvori oči. I dalje sesmešila. "Zašto gospođa Herison?" upitah je. "Pa, draga, prosto sam osećala da mu nešto dugujem. Hoću dakažem, sirotom Rodžeru. Jesam li ti ikada rekla kako je umro?Dabome, nisam. A ti me nikada nisi pitala." Oči joj se otvoriše. Bacilasam pogled na nosača, ali rukom je i dalje čvrsto nišanio. Trebalo jesamo malo jače da pritisne obarač. "Udavio se, draga", reče Nina. "Jadni Rodžer se bacio u more sonog parobroda - kako se ono zvaše? - onaj što se njime vraćao uEnglesku. Baš čudno. A upravo mi je bio napisao pismo u kome mije obećao brak. Zar nije to strašno tužna priča, Melani? Šta misliš,zašto je on to učinio? Pretpostavljam da to nikada nećemo saznati,zar ne?" "Da, mislim da nećemo", rekla sam i bez reči naredila nosaču dapovuče obarač. Ništa. Hitro sam pogledala udesno. Mladićeva glava se polako okretala kameni. Ja mu nisam naredila da to uradi. Ukočena, ispružena rukapoče da se okreće u mom pravcu. Revolver je prosto klizio, kao vrhlimenog petla na krovu koji se okreće u pravcu vetra. Ne! Napinjala sam se dok mi nisu iskočile žile na vratu. Okretanje seusporilo, ali se nije zaustavljalo, sve dok mi otvor revolverske cevinije gledao pravo u lice. Nina se tek sada poče smejati. Odzvanjaloje veoma glasno u maloj sobi. "Zbogom, Melani, draga", reče Nina i opet se nasmeja. Smejući seklimnu glavom nosaču. Gledala sam pravo u otvor cevi kada orozpade. Na praznu komoru. I još jednom. I još jednom. "Zbogom, Nina", rekla sam dok sam izvlačila dugački Čarlsov pištoljiz džepa svog kišnog kaputa. Od eksplozije, ruka mi se očađavi svedo članka, a soba se ispuni plavičastim dimom. Mala rupa, manja odniklenog novčića, ali isto tako savršeno okrugla, pojavi se tačno u

sredini Nininog čela. U momentu je još ostala stojeći, kao da se ništanije dogodilo. A onda pade na leđa, odbi se o visoku postelju i padelicem ka zemlji. Okrenula sam se nosaču i zamenila njegovo beskorisno oružjestarinskim, ali pažljivo održavanim revolverom. Tek sada opazih dadečak nije mnogo mlađi nego što je Čarls bio. Kosa mu je bila isteboje. Nagnula sam se i blago ga poljubila u usta. "Alberte", prošaputala sam. "Ima još četiri metka. Treba uvek brojatimetke, zar ne? Idi u foaje. Ubij direktora. Pucaj na još jednu osobu,onu koja ti bude najbliža. Stavi zatim cev sebi u usta i povuci obarač.Ako ne opali, povuci ponovo. Drži revolver skriven sve dok ne uđeš ufoaje." Izašli smo u opštu gužvu u hodniku. "Zovite hitnu pomoć!", povikala sam. "Dogodila se nesreća. Nekaneko odmah pozove hitnu pomoć!" Nekoliko ljudi potrča da meposluša. Zateturala sam se i oslonila na jednog sedokosoggospodina. Ljudi su se rojili unaokolo. Neki bi zavirili u sobu i kriknuli.Iznenada se zašuče tri pucnja iz foajea. U opštoj i još većojzbunjenosti, ja sam se iskrala niz zadnje stepenište, kroz izlaz uslučaju požara, u noć.

Davno je to bilo. Ovde sam veoma srećna. Živim na jugu Francuske,između Kana i Tulona, ali ne - milo mi je što to mogu da kažem - i ublizini Sentropea. Retko izlazim. Anri i Klod mi obavljaju sve kupovine u selu. Nikad neodlazim na plažu. Ponekad odem do kuće u Parizu, ili do mogletnjikovca u Italiji, južno od Peskare, na Jadranu. Ali čak sam i taputovanja proredila. Na brdu se nalazi jedna napuštena opatija, i tamo često odlazim, dasednem i razmišljam među kamenjem i poljskim cvećem.Razmišljam o usamljenosti i uzdržavanju od svega, i kako jednodrugo surovo pothranjuju. Poslednjih dana se osećam podmlađena. Kažem sebi da to nijezbog klime i osećanja slobode, i da nije rezultat onog poslednjegHranjenja. Ali ponekada sanjam dobro poznate ulice i ljude uČarlstonu. Ti snovi su puni gladi. Ima dana kada ustajem iz postelje uz pesmu seoskih devojaka koje

na biciklima prolaze pored moje kuće, idući ka mlekari. U te danesunce je čudesno toplo dok sija po belim cvetićima što rastu izmeđuoborenih kamenih blokova opatije, i dovoljno mi je samo da budemtamo i zajedno s njime učestvujem u Sunčevoj svetlosti i tišini. Ali ima i drugih dana - hladnih, mračnih dana kada se oblacipribližavaju sa severa - kada se sećam nečujne siluete podmornicekoja se poput ajkule kreće kroz mračne vode zaliva, i pitam se da liće mi vredeti čemu ovo dobrovoljno uzdržavanje. Pitam se da li ćese svi oni o kojima sanjam u ovoj osami, jednog dana upustiti u svojeposlednje, džinovsko Hranjenje. Danas je topao dan. Srećna sam. Ali sam takođe i usamljena. Iveoma, veoma gladna.

Vernor Vindž: DRAGI KAMENLeto 1957. trebalo je da bude najlepši Sandin raspust. O

planovima svojih roditelja znala je još od marta, i sve vreme tokomproleća u Lahoi, i onog mukotrpnog drugog polugođa u sedmomrazredu, sanjarila je samo o letu. Ništa nije u početku izgledalo toliko lepo, a postalo tako ružno nakraju. Sada je sedela na balkonu spavaće sobe svoje bake i gledalanapolje, u natmureni dan i kišu. Drvoredi četinara duž ulice bili suogromne, crne senke koje su se njihale i razgovarale u sumraku.Stotinak metara niže, ka centru gradića Eureka, svetlost jedne jedineulične lampe probijala se kroz granje četinara i stvarala malesvetlucave površine, odbijajući se o mokri, glatki trotoar. Kao i svakedruge večeri, tokom ove poslednje četiri nedelje, vetar se pojačavaodok je dnevna svetlost jenjavala. Zgrčila se u svojoj prevelikoj jakni ipustila da joj magla, naneta vetrom, spira suze što su joj kapale nizlice. Noćas je bio kraj, zaista kraj. Tata i mama dolaze kroz šestdana, a dva-tri dana kasnije sve troje će se vratiti kolima kući. Šestdana. Sanda olabavi stegnute vilice i pokuša da opusti mišiće nalicu. Kako da izdrži? Moraće da se sreće s bakom makar zaobedima, makar i samo kad pomaže po kući. I svaki put kad ugledabaku stideće se i znaće da je ona sve upropastila. A nisam ja kriva za sve! Baka je imala svoje tajne, uskogrudosti ineznanje - mane koje Sanda nikada nije primetila za vreme onihkratkih ranijih poseta. U holu ispod spavaće sobe dragi kamen je opet radio ono. Sanda jeosećala kako je obliva talas hladnoće. U jednom trenutku tama okonje i balkona pod njenim nogama nisu samo bili hladni i vlažni, većzaleđeni, pretvoreni u centar beživotne i neprijateljske pustoši.Smešno kako sada, kad zna da je kuća ukleta i tačno zna šta u tojkući izaziva taj utisak, ne oseća ni izdaleka onoliki strah kao ranije. Ustvari, bila je to samo mala neprijatnost u poređenju s problemimakoje stvaraju ljudi. Nije uvek bilo ovako. Sanda se seti početka leta, pokuša da zamisliplavo nebo i toplo sunce. Tih prvih nekoliko dana bili su kao i uvek

ranije u Eureki. Bakina kuća je bila pri kraju ove ulice, okruženaborovima. Jedino drugo drveće bile su dve male palme, tačno ispredprednjeg stepeništa. (Trebalo ih je stalno negovati. Baka je volela dakaže da ih tu drži samo zato da joj gosti iz San-Diega ne bi patili odnostalgije.) Kuća je imala dva sprata i potkrovlje; iz njega su virilimali tornjevi i videli su se prozori na kosom krovu. Na pozadiniplavog neba bez oblačka delovala je kao zamak iz bajke.Viktorijanska nakićenost pažljivo je godinama održavana, i usadašnjoj inkarnaciji blistala je zelenilom i zlatom. Roditelji su joj otišli za San Francisko, pošto su ostali svega jedandan. Te nedelje je počinjala letnja konferencija Univerziteta u SanFrancisku i oni nisu bili sigurni da će naći smeštaj. Prvo veče koje jeSanda provela sama sa bakom bilo je upravo onako lepo kako jezamišljala. Iako je večernji vazduh ispred trema na ulazu počinjao dabiva sve svežiji, dnevna soba je i dalje bila topla. Baka je postavilasvoju staru električnu grejalicu na sredinu prekrivenog poda, tako daje zračila na onaj deo sobe gde se nalazila sofa. Zatim je krenuladuž zidova, prekrivenih policama s knjigama, praveći se da traži onošto je htela da pokaže svojoj unuci. "Ovde nije, nije ni tu. Bože, bože, u poslednje vreme jedva da inavraćem da pogledam. Zaboravila sam gde sam..." Sanda jetapkala za njom, primećujući naslove na onim mestima gde je, kaomlađa, bila impresionirana samo bojama i veličinom pojedinih knjiga.Baka je imala komplet časopisa National Geographics. I dok mnogeporodice takve časopise samo trpaju u kutije, da bi ih potpunozaboravili, baka je ovde držala svaki broj, kao da su to delovi nekevelike enciklopedije. A za Sandu su to i bili. Prilikom svoje prethodneposete provela je mnoga popodneva razgledajući slike u njima. Uovoj biblioteci, to je bilo jedino čega se pouzdano sećala. Sada jeugledala desetine knjiga o polarnim istraživanjima, meteorologiji,biologiji. Deda Bošam je bio slavan čovek, i zato je baka čuvalabiblioteku i knjige u njoj, plakate i počasne diplome, za uspomenu zanjega. "Ah, evo je!" Ona izvuče ogromnu svesku iz sredine jedne police.Povede Sandu natrag ka sofi. "Sada si već isuviše velika da mi sedišu krilu, zar ne?" Nasmešile su se jedna drugoj, a ona je onda otvorilasvesku na svom i njenom krilu i obgrlila Sandu oko ramena.

Sveska je bila veoma pažljivo sređena. Svaki isečak iz novina,fotografija, članak, bili su uokvireni i imali kratku propratnu belešku.Neke od tih slika bile su jedinstvene u svetu. Druge su se mogle naćiu člancima po časopisima kao što je National Geographics iz periodaizmeđu dvadesetih i tridesetih godina. Reks Bošam je učestvovao uekspediciji Terra Nova 1910. godine. Da nije povredio koleno i on bibio jedan od učesnika u Skotovom tragičnom putovanju na Južni pol.Sanda šumno udahnu vazduh i postavi ono isto pitanje koje je ranijeveć jednom bila postavila. "Znači, da mu je koleno bilo zdravo, on biumro zajedno s onim ostalima - i ne bi nikada upoznao tebe, i ti ne binikada rodila tatu, i..." Baka zalupi beležnicu. "Ne. Znam ja Reksa. Da je on bio s njima,sve bi bilo drukčije. Da su ga samo sačekali da se oporavi, sigurno biuspeli da se vrate na obalu." Taj odgovor je ona već i ranije čula, ali je uvek volela da ga čujeponovo. Sanda se namesti udobnije da sasluša kraj priče. Posleprvog svetskog rata Bošamovi su se iselili iz Velike Britanije, i dedaje učestvovao u nekoliko američkih ekspedicija. Bilo je na desetinenjegovih slika snimljenih na palubi, ili u malim logorima koje su smeliistraživači postavili duž obala na Antarktiku. Reks Bošam je bioveoma lep i delovao mladalački čak i u sredovečnom dobu, tako dase Sanda istinski ponosila gledajući ga na tim slikama - iako je onretko bivao u centru pažnje. Nekako kao da je uvek bio u pozadinikadra, ili u trećem redu grupnih portreta. Baka je rekla da je on biood onih koji rade, a ne od onih što pričaju. Nikada nije stekaouniverzitetsku diplomu i zato je radio na tehničkim i operativnimposlovima. Ali bez obzira na to, svi su zavisili od njega. Nisu sve slike bile snimljene na snegu i ledu. Mnoge ekspedicije suradile i u blizini Krajstčerča, na Novom Zelandu. Jednom prilikom jebaka išla s njima čak do tamo. Za nju je to bilo divan odmor. Imala jeslike grada i njegove široke, kružne luke, i druge, snimljene kada je sdedom obilazila Nord Ajlend i zemlju Maora. Kada je baka progovorila, Sanda je podigla pogled sa slike. U tojsobi su se nalazile stvari koje su daleko slikovitije potkrepljivalenjenu priču od bilo kakvih fotografija. Deo sobe oko sofe bio je jarkoosvetljen jednom od onih prelepih lampi sa šerenim staklom, koje jebaka imala u svakoj sobi. Ali u polumraku, na ivici osvetljenog kruga,

soba je blistala tajanstvenim plavetnilom i crvenom i žutom svetlošćus viših okana na prozorima. Tepih i ukrasi na svakom dovratku bili suoivičeni smeđim, uglačanim drvetom. Iza električne grejalice moglaje da vidi figure koje su izradili Maori, i koje su Bošamovi doneliposle boravka u Rotorui. Pri dnevnoj svetlosti te figure, izrezbarene uplitkom reljefu, delovale su malčice smešno, s isplaženim šiljatimjezicima poput oružja, s rukama u takvom položaju da su ličile nakandže. Ali u ovoj obojenoj polutami njhove sedefaste oči su sijalegotovo kao da shvataju šta se oko njih zbiva, a istureni jezici nisudelovali detinjasto i agresivno. Sanda se promeškolji, osetivši zatrenutak prijatnu jezu. Maori su sada svi civilizovani, rekla je baka, alisu nekada bili najjeziviji krvoločni divljaci na svetu. "Imaš li još meri, bako?" "Zaista." Ona posegnu u izvezenu kutiju na nogicama, u kojoj jedržala pribor za šivenje i koja je stajala pored onog kraja sofe nakome je sedela, i izvuče elegantno obrađen komad kamena, veličinedvadeset centimetara. Jedan kraj mu je bio oblikovan premačovečijoj ruci, dok se drugi širio u obliku glatkog polukruga tupihivica. Bio je prekrasan, i samo neko ko je kao baka - ili neki Maor -mogao je znati čemu služi. "Evo, ovim su se borili, a ne kao američkiIndijanci, kopljima i strelama." Ona ga dade Sandi, koja prstimapomilova glatku površinu. "Toliko je kratak da moraš sasvim prićisvom neprijatelju i tras! pravo u čelo." Sanda je pokušala da zamislitu sliku ali nije uspela. Baka je imala toliko mnogo lepih stvari.Jednom je Sanda slučajno čula kako se njena mama žali tati da jesve to opljačkano iz nečijeg nacionalnog blaga. Sanda nije shvatilazašto; bila je sigurna da je deda sve to platio. A da te stvari nijedoneo sa sobom u Eureku, mnogo manje ljudi bi moglo da im se divi.Baka je nastavila da priča, iako je vreme u koje je Sanda išla daspava u Lahoi već odavno prošlo. Devojčica je već bila upolahipnotisana raznobojnim senkama lampe i bledocrvenim sjajem izgrejalice. Grejalica je stajala na novinama. Sanda se odjedanput trgla i probudila. "Bako, ta grejalica. Zar to nijeopasno?" Starica se prenula iz uspomena. "Šta? Ne, godinama je većupotrebljavam. Pazim da je ne stavim na tepih gde bi mogla danapravi mrlje."

"Ali, vidi te novine. Požutele su, tek što ne počnu da gore." Baka pogleda na grejalicu. "Bože, bože, već si isuviše velika devojkada bi se plašila tih stvari. Ne znam... U svakom slučaju, sad većmožeš i da je isključiš. Vreme je da ideš na spavanje, zar ne?" Sanda je spavala u sobi koja je pripadala tati dok je bio mali. Soba jebila na drugom spratu. Dok su išle kroz hol da se popnu u spavaćusobu, baka se zaustavi ispred ogromnog terarijuma koji je tu stajao.Tata i mama nisu bili sigurni kako to da shvate: staklena kutija je bilanešto novo. Baka ju je namestila tako da je veći deo dana na njupadala Sunčeva svetlost velikog prozora na krovu. Sada je mesečinaobasjavala staklo i kamenje. Neki manji komadi stenja sijali su semutnim odsjajem. Baka upali svetlost u holu i čarolije nestade. Uterarijumu nije bilo živih bića. U njemu su ležali samo komadi stena,različite veličine, izmešani s belutkom. Ličio je na kutiju u kojoj jeSanda držala svoje omiljene guštere. Ali u njemu nije bilo čak niguštera. Jedini ustupak životu bili su plastični cvetići, "zasađeni" tu itamo po minijaturnom pejzažu. Baka se jedva primetno osmehnu. "Mislim da tvoj tata veruje da samćaknuta, zato što sam ovo stavila u hol." Sanda za trenutak pogleda u ovaj neobični izložbeni primerak ipredloži: "Možda bi mogla da staviš pravo cveće?" Starica odmahnu glavom. "Dopada mi se veštačko. Ne moraš da gazalivaš. Nikada se ne suši i ne umire. Uvek je lepo." Ona ućuta, aliSanda, kao pravi diplomata, ne reče ništa. "U svakom slučaju, onošto je ovde značajno, to je kamenje. Pokazala sam ti slike onihdolina u čijem je otkrivanju učestvovao tvoj deda: onih u kojimanema snega iako se nalaze stotinama milja unutar antarktičkogkopna. Ovo kamenje potiče iz jedne od tih dolina. Ležalo je tamohiljadama godina, i ništa sem vetra nije ga moglo uznemiriti. Reks jetu zbirku držao u kutijama, dole u podrumu, ali ja mislim da ovdegore izgleda daleko lepše. Ovo pomalo liči na njihovo nekadašnjeokruženje." Sanda pogleda ka kutiji s drugom vrstom interesovanja. Neki komadikamena bili su zaista čudni. Dva su izgledala kao parčad meteoritakoje je videla u Prirodnjačkom muzeju, tamo kod kuće. A bio je jošjedan, velik otprilike kao njena glava, gotovo ravnomerno prošaransivim i crnim mineralima od kojih se sastojao.

Samo nekoliko minuta kasnije Sanda je već bila ututkana u pokrivačna nekadašnjem očevom krevetu, svetiljke su bile pogašene, i bakaje silazila niz stepenice. Mesečina je srebrom prekrila prozore, a jeleiza njih bile su meke, beličaste, svetle. Sanda uzdahnu i nasmeši se.Za sada je još sve bilo onako kako je sanjala i kako je pamtila da jebilo. Poslednje pitanje koje joj je lebdelo u svesti kada je zaspala bilo jezašto je baka u terarijum stavila cveće ako je zaista želela da svebude nalik na puste antarktičke doline.

Taj prvi dan bio je ujedno i poslednji u kome je sve bilo sasvim kakotreba. Sećajući ga se kasnije, Sanda je mogla i u njemu da vidipredznake mnogih stvari koje će to letovanje učiniti tako neprijatnim. U čisto fizičkom smislu, sve je bilo tačno kao što je pamtila.Rukohvat na stepeništu bio je od bogatog, visoko uglačanog drveta,kakvo se retko gde moglo videti u Lahoi. Sve je bilo prekrivenotepisima, čak i stepenice. Podrum je bio hladnjikav i vlažan, iispunjen tajanstvenim stvarima s kojima je deda nekada radio. Alibilo je toliko mnogo onoga što je baka činila i nije verovala da jepogrešno. Neke od njih - kao veštačko cveće - bile su samo razlike umišljenjima koje je Sanda umela da prećuti. Ali druge - kao način nakoji je baka upotrebljava staru grejalicu - bile su zaista opasne. Kadabi govorila o njima baka je, izgleda, nije razumevala i nije jojverovala. Starica bi se samo nasmešila i kazala joj kako je mnogoporasla, ali su je Sandine primedbe očevidno pogađale, bez obzirakoliko diplomatski bile izrečene. Najzad je Sanda uzela plastičnuprostirku ispred stražnjeg ulaza i ćušnula je ispod grejalice umestonovina. Ali baka je primetila i protestovala da je prljava prostirkaisprljala prekrasni tepih - upravo ono što se sprečava stavljanjemlepih, čistih novina. Sanda je bila prosto smrvljena: učinila je štetu, ahtela je da bude od koristi. Baka se ipak veoma lepo pokazala; nakraju - kada je očistila tepih - predložila je da se prostirka staviizmeđu novina i grejalice. I tako se ta nezgoda ipak srećno završila. Ali takve stvari kao da su se neprestano dešavale: Sanda pokuša dauradi nešto na drugi način, to ili ošteti nešto u kući ili uvredi baku,zatim sledi iskreno izvinjenje i pomirenje. Sanda je počela pomalo dapati i da broji dane na kalendaru iz drugih razloga nego ranije.

Boravak s bakom bio je jedna od velikih privlačnosti toga leta. I ona ibaka su se istinski trudile, ali nekako im nije uspevalo. Ponekada jeSanda mislila da baka - bez obzira koliko često ponavljala da je onasada odrasla - ipak misli da je njoj, Sandi, i dalje pet godina. Ona jeozbiljno zahtevala da Sanda spava popodne. Tek kada ju jedevojčica uverila da njeni roditelji to od nje više traže, baka jepopustila. I baka joj nikada nije jednostavno rekla: "uradi to i to".Uvek bi kazala "da li bi bila ljubazna da uradiš..." ma šta da je htela.Bilo je strahovito teško nasmešiti se i kazati: "O, da, kako da ne, bašdivno", kada je, u stvari, to uvek bio neki posao koji bi najradijezaobišla. Kod kuće je sve bilo mnogo lakše. Sanda je radila ono štojoj kažu da uradi, i nije morala da se pravi da joj se to dopada. Nedelju dana kasnije vreme se pokvarilo. Počela je da pada kiša. Ipadala je. I padala. I padala. A kad nije padala bilo je oblačno; neonako kao u Lahoi, već nekakvi vlažni, zamagljeni oblaci od kojih semoglo očekivati samo još kiše. Baka je kazala da se to čestodešava; Sanda je, prosto, imala sreće kad ju je ranije posećivala. Otprilike u to vreme počela je da se plaši gornjeg sprata. Baka jespavala u prizemlju, iako je ostajala budna do kasno u noć, čitajući ilišijući nešto. Ništa lakše nego pozvati je ako se nešto... ružno dogodi.Ali nije vredelo. U početku sve je bilo kao običan strah od mraka.Ima noći kada je čovek uznemireniji nego obično. A kada se vremepokvarilo, bilo je lako da se čovek prepadne dok leži u krevetu isluša kako kiša dobuje po prozorima. Ali ovo je bilo drukčije. Iz noćiu noć postajalo je sve gore. Nije to bilo kao kad osećate da vam senešto strašno prikrada. Pre je ličilo na osećanje potpunenapuštenosti i beznađa. Ponekad kao da su soba i cela kuća nestali iona se obrela u antarktičkoj pustoši koju je deda svojevremenoistraživao. Nije imala neposredne vizije o tome - samo je osećalahladnoću i beživotnost koje se pružaju u beskraj. Dedin duh? Jedne noći, veoma kasno, Sanda je morala da ode u kupatilo, kojese nalazilo dole, na prvom spratu, pored dedine spavaće sobe. Biloje prosto bolno kretati se - toliko je bila izvan sebe od straha da nešušne, da ne privuče pažnju onoga, ma šta to bilom, što je izazivaloatmosferu strave u njenoj sobi. Kada je u holu prošla poredterarijuma, osećanje hladnoće postalo je tako jako da su joj se nogesame od sebe napele da potrče niz stepenice. Ali primorala je sebe

da se zaustavi, a zatim da polako obiđe oko staklenog kaveza.Nešto tu, u njemu, bilo je uzročnik svega. Strah je bio podmukao,sve jači i jači dok je tu stajala - gotovo kao da ono što ga izazivasada zna da ima "slušaoca". Sanda je tu noć provela na dnustepeništa. Posle toga, kad god bi pala noć i baka je ututkala u postelji, Sanda bise iskrala, razmotala vreću za spavanje i tiho je iznela na svojbalkon. Povećano rastojanje i dodatni zid smanjivali su psihičkuhladnoću do podnošljivih granica. Često se dešavalo da te noći padakiša, i uvek je bilo hladno i pomalo vetrovito, ali ona je bila kupilazaista dobru vreću za spavanje, jer je pripadala skautskojorganizaciji, a oduvek je volela da kampuje. Ipak, takvo spavanje iznoći u noć na kraju ju je sasvim izmoždilo, i bivalo joj je sve teže dase u toku dana ponaša diplomatski i veselo. Danju se na spratu manje osećao strah. Sanda nije znala da li je tozato što je drugi sprat bio u osnovi vedro i suncem obasjano mesto,ili je možada "duh" preko dana spavao. Kad god bi prošla poredterarijuma, pažljivo bi ga zagledala. Posle izvesnog vremena učinilojoj se da počinje da obraća pažnju još samo na jedan jedini kamen -onaj veličine glave s neobično pravilnim crnim i sivim šarama. Kakoje vreme prolazilo, primetila je da pojedino kamenje menja položaj.Kada je prvi put videla terarijum u njemu je bilo pet plastičnihcvetova; sada su bila tri. Postojala je još jedna tajna - koja bi u drugim okolnostima izgledalakrajnje zloslutno, ali joj se sada činila jedva nešto ozbiljnijom odneobične zagonetke. Nekoliko puta, obično za vreme olujnih noći,jedan automobil bi se zaustavljao na travi, na drugoj strani ulice,otprilike četrdeset metara severno od njihove kuće. I ništa više.Sanda je i sama to primetila sasvim slučajno. Izgledao je kao stariford iz 1954. godine. Jednom je neko upalio šibicu u kabini, i videlaje u njoj dve ljudske prilike. Obešenjački se nasmešila; mogla je dazamisli šta rade. Ali nije bila u pravu. Jedne noći, kada je prestalo dapada ali su oblaci i dalje skrivali zvezde, vozač je izišao i prešaopreko ulice u pravcu njihove kuće. Kretao se nečujno i hitro. Sandaje morala da se nagne preko ivice balkona da bi videla kako ječučnuo u žbunju pored zida, na mestu gde se nalazilo električnobrojilo. Proveo je tako svega pola minuta. Videla je uzak snop

svetlosti kako klizi preko brojila i kablova kojima je bilo povezano suličnom banderom. Onda se taj avetinjski čitač utrošene strujepodigao, trčeći se vratio preko ulice, i tiho otvorio vrata na fordu.Kola su ostala nepomična još nekoliko minuta - kao da posmatrajukuću očekujući neki znak za uzbunu - a zatim su se odvezla. Trebalo je da ispriča baki. Ali, da je bila sa svojom bakom onakootvorena kao što svaka dobra devojčica treba da bude, morala bitakođe da prizna svoj strah od gornjeg sprata i od terarijuma. A tihstrahova se stidela. Čak i da su bili stvarni, i dalje su bili samoonakve detinjarije kakve bi samo pogoršale odnose s bakom. Bakaje bila pametna. Sanda je znala da joj starica ili neće uopštepoverovati, ako joj ispriča o tajanstvenim kolima, ili će početi da jeispituje o pojedinostima i tako će otkriti da Sanda spava na balkonu. Zato se predomišljala - i na kraju ispričala nekom drugom.

Susret s tim drugim ju je iznenadio; nije bila svesna da ga, u stvari,traži. Kad god bi se vreme malo prolepšalo, Sanda je nastojala daiziđe iz kuće. Gradska biblioteka je bila udaljena otprilike tri milje,samo mala šetnja starim očevim biciklom. Naravno, baki se nijedopalo što Sanda nosi knjige iz biblioteke u korpi na biciklu. Uvek jepostojala opasnost da ih zapljusne voda iz neke bare ili skvasiiznenadan pljusak. Bila je to samo još jedna od onih njihovih učtivihmalih prepirki. Jedna od njih uvek je mogla da nađe zamerke štodruga nešto radi. Na kraju su - kao i uvek - našle srednje rešenje, iSanda je za knjige uvek nosila po jednu plastičnu kesu i malonavoštene hartije. Ali danas nije padala kiša. Veliki zgusnuti oblaci ipak su ostavilidovoljno prostora za vedro nebo. Tanki mlaz dima, koji se dizao izfabrike hartije na severozapadu, ostavljao je na nebu najčistijimogući beli trag. Sunce je bilo toplo, a prijatni povetarac nije biovlažan. Bio je to jedan od onakvih dana kakve je nekada zamišljalada stalno sviću u Eureki. Sanda je krenula zaobilaznim putem, vozeći se ulicom u suprotnompravcu od grada. Asfaltni put se zvršavao na tridesetak metara odkraja bakinog imanja. Tu je bilo još kuća, ali baka nije o njima imalaneko naročito mišljenje. Prošla je pored jedne. Izgledala je kao kampprikolica u kojoj neko stalno stanuje. Ispred nje su stajala dva stara

automobila; jedan kao da je bio potpuno van upotrebe. Drvored jebio sasvim blizu druma i zaklanjao je sunce. Pomalo je podsećalo naone velike šume kroz koje su se vozili kada su dolazili u Eureku. Iakoje sunce sijalo već pola dana, s borovih iglica i dalje su se polakocedile kapljice vode. Sve je bilo toliko zeleno, da je prosto delovalokao obojeno. Nekada joj se to dopadalo. Otišla je na dalje jug nego ikada ranije. Put se završavao u polju.Jednospratna kuća s krovom od crvene šindre bila je poslednja uulici. To je bila prava kuća, ali je ipak Sandu podsetila na prikolicu.Toliko se mnogo razlikovala od bakine kuće. U Lahoi je bilo mnogomalih kuća, ali tamo je vreme bilo tako blago i bez kiše da se nanjima nije videlo da propadaju. Ovde je Sanda imala utisak da vlaga,hladnoća i plesan vode večiti rat s kućama. Ova je očigledno većduže vreme gubila bitku. Zaokrenula je volan na kraju puta da napravi polukrug i da se vrati - igotovo je naletela na drugog biciklistu. Sanda se zaustavi naglo i nespretno. (Srednja šipka na biciklu joj jebila nešto previsoka.) "Odkud si se tu stvorio?" ljutito upita. Dečak je bio viši od Sande, i izgledao veoma snažan. Mora da mu jebilo bar petnaest godina. Ali lice mu je bilo blago, gotovo glupavo.Mahnuo je rukom u pravcu kuće s crvenim krovom. "Mi tustanujemo. Ko si ti?" "Sanda Bošam." "A, da. Ti se ona devojčica što je došla u goste staroj gospođi izEngleske." "Ona nije stara gospođa. Ona mi je baka." Malo je poćutao, bez ikakvog izraza na svom bebećem licu. "Ja samLari O'Mejli. Tvoja baka je fina žena. Prošlog leta sam joj uređivaotravnjak." Sanda nekako siđe s bicikla i oni pođoše natrag, putem kojim jedošla, gurajući svako svoj bicikl. "Sada ima prave baštovane." "Znam. Veoma je bogata. Još više nego prošle godine." Baka nije bila bogata. Bilo joj je na vrh jezika da mu se suprotstavi,ali njegova druga rečenica natera je da se zamisli. Još više negoprošle godine? Već su prepešačili ceo put do bakine kuće pre nego što je Sandauopšte postala toga svesna. Lari nije bio mrgodan tip. Još nije bila

sasvim sigurna da li je preterano pametan ili glup; znala je da nijetako odrastao kao što izgleda. Otac mu je bio pravi pravcatidrvoseča, što je bilo veoma zanimljivo. Većina ljudi s kojima su sedružili Sandini roditelji bili su geolozi ili neki sličan svet. Smestili su bicikle pored stepeništa i Sanda ga je uvela u kuću dapozdravi baku. Kao što je i očekivala, starija Bošamova nije bilaoduševljena Sandinim planovima za to popodne. Pogledala je dečaka u nedoumici. "Ali, Lari, zar nije to isuvišedugačka vožnja?" Sanda nije htela da dozvoli da Lari odustane. "Ali, bakice, nijemnogo dalje od biblioteke. Osim toga, već odavno nisam bila ubioskopu", što je bilo istina, iako je televizija u tom pogledu grdnopomagala prikazujući stare filmove na jedinom kanalu koji je bakintelevizor mogao da hvata. "Šta se daje? Šteta da se tako lep dan straći na predstavu." "O, daju filmove iz ranih pedesetih." Zvučalo je bezbedno. Baka seviše nego jedanput žalila na nemoral koji se danas može videti nafilmu. Osim toga, da je čula naziv filma, sigurno bi odbila da je pustiu bioskop. Baka je delovala gotovo uznemireno. Onda je ipak dala pristanak iispratila ih do zastakljenog ulaznog trema. "Vratite se pre četiri." "Hoćemo. Hoćemo." I već ih nije bilo. Da li zbog lepog vremena, ilišto se upoznala s Larijem, ili zbog bioskopa - tek, odjednom joj sesve učini divno.

Stvorenje iz kosmosa. Tako je pisalo na plakatu. Malo se osećalakrivom što je baku prevarila za naziv filma. Nije to baš bio onakavfilm kakav bi joj roditelji rado dozvolili da gleda. Ali već i sam odlazaku bioskop bio je za nju provod. Bilo je kao kod kuće. Bioskopskadvorana jako je podsećala na "Kov" u Lahoi. Pošto su kupili ulaznice,polako su odšetali do izloga s plakatama i fotosima. I Sanda iznenada oseti hladnoću koja nije bila u vazduhu i nijedolazila od uzbuđenja što će gledati horor-film. To Stvorenje jetrebalo da bude iz kosmosa, ali na fotosima i posterima videle su searktičke pustare... Odjednom uspori korak i pusti dečaka da vodi glavnu reč. Ondauđoše u salu i poče film.

Bilo je užasno, gotovo kao da je sam Bog, lično, stvorio upozorenje,objašnjenje namenjeno isključivo Sandi Rejčel Bošam. Stvorenje jebilo upravo ono što ju je proganjalo svih ovih nedelja. Naravno, umnogim pojedinostima se razlikovalo. Radnja se odigravala naArktiku; vanzemaljsko biće - Stvorenje - oblikom je uglavnompodsećalo na čoveka. Sanda je sedela tupoga lica, potpunohipnotisana ovim naivnim, filmovanim otkrovenjima. Negde okopolovine filma, Lari je gurnu laktom i upita je da li je sve u redu.Sanda samo klimnu glavom. Stvorenje se nasukalo odnekud iz svemira. U pustim polarnimpredelima nije bilo grabljivih zveri i temperatura je bila niska, tako daje moglo dugo da živi. Suve antarktičke doline, koje je dedasvojevremeno otkrio, mogle su biti još bolje: čudovišta iz pradavnogpamtiveka mogla su da se nalaze na samoj površini, a ne ispodstotina stopa leda. Stvorenje je moglo da bude kao tempirana bombakoja je samo čekala da je neko otkrije. Kada ga izlože svetlosti itoploti - baš kao što je uradila baka stavivši ga u terarijum - moglo jeda oživi. Stvorenje na filmu tražilo je krv. Sandino Stvorenje izgledada je tražilo nešto suptilnije i - strašnije. Sanda je jedva bila svesna da se film završio, toliko se priča s filmasavršeno spojila s još većim strahom koju je sada obuzeo. Još je bilorano popodne, ali oblaci nalik na ledene bregove su se stopili, debeli,duboki i mračni. Vetar se pojačavao, produvavao joj je džemper inosio po neku kapljicu vlage. Uzeli su opet svoje bicikle; Sanda kaou zanosu, Lari O'Mejli ćutke je posmatrajući. Veći deo puta vozili su uzbrdo, ali vetar im je sada duvao u leđa.Šume iza grada bile su crnkasto-zelene i ponekada prelazile u sivo,pod naletima magle. Ali taj prizor joj uopšte nije dopirao do svesti.Mislila je samo na hladnoću i led i ono biće koje je čeka na krajuputa. Lari ispruži ruku i zgrabi joj upravljač bicikla kada se opasno nagnuoprema jarku na ivici puta. "Ali, pobogu, šta ti je?" I Sanda mu je ispričala. O neobično išaranom kamenu s Antarktika io terarijumu. O tome kako se kreće i kako iz sebe odašilje pustoš iočajanje. Kada je završila dečak nije progovorio ni reč. Mučno su okretalipedale uzbrdo, prolazeći pored uredno okrečenih kuća. Neke od njih

bile su u viktorijanskom stilu, ali nijedna nije bila tako lepa kaobakina. Saobraćaj je, kao i obično, bio veoma mali - po merilima kojesu imali kod kuće, praktično nije ni postojao. Vozili su jedno poreddrugog potpuno praznim drumom. Konačno su stigli do vrha i krenulipo blagoj nizbrdici. Lari je i dalje ćutao. Sanda, koja je bila odsutnazbog straha, odjednom oseti bes... Ubrza pedale da bi izbila maloispred njega i poče šakom da mu mlatara ispred lica: "Hej! Neštosam ti rekla. Zar mi ne veruješ?" Lari zatrepta očima, i dalje bez ikakvog izraza na svom širokom licu.Progovori, ali ne neposredno u odgovor na njeno pitanje. "Mislim dati je baka veoma pametna. I oduvek sam mislio da drži nekeneobične stvari u kući. Izvadila je taj kamen iz podruma; mora biti dazna nešto o njemu. Trebalo bi otvoreno da je zapitaš. Valjda nemisliš da ti i ona želi zlo?" Sanda uspori i opet je vozila uporedo s Larijem, stideći se pomalo.Još odavno je trebalo da o tome progovori s bakom. Znala je zaštoto nije učinila. Posle svih onih malih sukoba i nesporazuma bojala seda će je to dovesti u još gori položaj, da će baka samo još višeubediti sebe da je ona još dete. Kada je o tome progovorila, sve jepočelo da izgleda nekako manje strašno. Ali istovremeno je moglada vidi da tu zaista ima nečeg stvarnog, nečeg čega se treba bojati,ili zbog čega se, bar, treba zabrinuti. Pogledala je u Larija inasmešila se s izvesnim poštovanjem. Možda i nije imao mnogomašte - na kraju krajeva, izgleda da ga zaista ništa ne uzbuđuje - alibiti u njegovom društvu bilo je kao da si iznenada naišao na dno dokte nosi talas, ili da si se probudio iz ružnog sna.

Magla se u naletima kovitlala oko njih, ali i dalje su bili suvi kad sustigli kući. Zastali su za trenutak na travom obrasloj okuci puta. "Ako hoćeš da sutra idemo na peščane dine, moramo rano krenuti.Odavde ima mnogo da se vozi." Nije mogla da pogodi da li je većzaboravio na njenu priču ili samo želi da je malo ohrabri. "Moraću da pitam baku", o tome i o izvesnim drugim stvarima. "Usvakom slučaju, sutra se vidimo." Lari se odveze u pravcu svoje kuće, a Sanda odgura bicikl iza šupeza alat. Baka iziđe na zadnji ulaz i stade da se uzbuđuje zbogSandinog vlažnog džempera. Izgledala je uznemirena i kao da joj je

laknulo kad se Sanda vratila. "Bože, bože, baš si se zadržala. Napravila sam ti sendviče. U kuhinjisu." Dok su ulazile u kuću baka je zapita kakav je bio film i šta misli oLariju. "Znaš, Sanda, mislim da je taj O'Mejlijev dečko sasvimpristojan. Ali nisam sigurna da bi se tvoji mama i tata složili da tolikomnogo vremena provodiš s njim. Ti se interesuješ za potpunodrukčije stvari, zar ne?" Sanda je nije slušala. Uze je za ruku. To je bio tako detinji gest dastarica prekide u pola rečenice. "Bako, moram s tobom o nečemu darazgovaram, molim te." "Pa, naravno, Sanda." Sele su, i devojčica joj ispriča o strahu koji tako intenzivno vlada nagornjem spratu svake noći da mora da spava na balkonu. Baka se nesigurno nasmeši i potapša Sandu po ruci. "Kladim se dasu to one maorske skulpture. Prepale bi svakoga, pogotovu kada jemrak. Nije trebalo da ti pričam sve one priče o njima. One su samood drveta i..." "Nisu one, bako", Sanda se trudila da joj se u glasu ne čuje koliko jerazočarana. Pogledala je kroz otvorena vrata kuhinje niz hol udnevnu sobu. Videla je jednu od figura kako joj plazi jezik. Bila jesimpatična, i strašna, ali na zabavan način, ništa više. "U pitanju jeterarijum. Naročito jedan kamen u njemu. Kad mu se približim,osećam da se hladnoća pojačava." "Oh, mila moja", baka je gledala svoje ruke i izbegavala da pogledaSandu u oči. "Mora da si veoma osetljiva." Sanda razrogači oči. I posle svega što se dogodilo ipak nijeočekivala da će joj neko poverovati. Sada joj je bilo jasno da je bakasve vreme nešto o tome znala. "O, Sanda, oprosti mi. Da sam ma i za trenutak pomislila da bi timogla da ga osetiš, nikada ga ne bih tu stavila." Ispruži ruku dadodirne Sandu i nasmeši se. "U stvari, nema tu ničega strašnog. Toje moj, hm, Dragi kamen." Zamucala je dok je to izgovarala, idelovala pomalo zabrinuto. "To je oduvek bila dedina i moja malatajna. Ako ti ispričam, hoćeš li i ti umeti da čuvaš tajnu?" Devojčica potvrdi glavom. "Hajdemo onda do njega, i pokazaću ti. Imaš pravo, taj kamen možeda ti izazove neka osećanja..."

Kao što joj je baka već rekla, Reks Bošam je pronašao Dragi kamenprilikom jedne od svojih prvih ekspedicija u suve doline. Verovatno jetrebalo da svoje otkriće uključi u kolekciju koju je pravila ekspedicija.Ali u tim danima ljudi se još nisu tako strogo odnosili prema otkrićimapojedinaca a, osim toga, dedu su stalno potcenjivali. On je bio samomomak što popravlja stvari koje se pokvare. Kada je otišao upenziju, želeo je da instalira svoju vlastitu malu laboratoriju u kući, daispita tu i još nekoliko drugih tajanstvenih stvari na koje je tokomgodina naišao. Deda je čuvao Dragi kamen u posebnom pretincu, dole u svompodrumu-laboratoriji. Nadao se da će uspeti da rekonstruiše njegovoizvorno okruženje. U početku je deda mislio da je kamen nekaposebna vrsta kristala koji prikuplja i odbija poput ogledala emocijeonih oko sebe. Kad bi ga držao u ruci mogao je opet da oseti vetrovei pustoš Antarktika. Kada bi ga posle jednog sata opet dodirnuo,osetio bi nejasne odjeke svog raspoloženja u vreme prethodnogdodira. Kada ga je zasekao testerom za kamen, krik bola koji mu se javio usvesti oboma je pokazao da Dragi kamen nije psiho-mineral već živobiće. "Nikome nismo ispričali šta smo otkrili. Čak ni tvom ocu. Reks ga jedržao u podrumu, u najvećoj mogućoj hladnoći. Toliko se plašio damu ne umre." Stigli smo do drugog sprata i koračali kroz mali hol katerarijumu. Nebo je bilo bledosivo i kiša je počinjala da rominja.Osećanje hladnoće i usamljenosti nije bilo tako jako kao po noći, aliSandi je ipak bio potreban izvestan napor da priđe kamenu. "Ja sam na njega gledala drukčije. Smatrala sam da je Dragi kamenbio veoma otporan ako je uspeo da preživi toliko vekova bez hrane,bez vode. Pomislila sam da će mu se možda dopasti malo svetlosti itoplote. Kada je deka umro uzela sam kamen i stavila ga u ovu lepustaklenu kutiju gde ima svetlosti. Znam da je živ; mislim da mu sedopada da bude ovde gore." Sanda obori pogled na crne i sive izuvijane linije koje su se videle nanjegovoj gruboj površini. Oblik mu nije bio simetričan, ali je biopravilan. Čak i da nije bilo te hladnoće koja joj je kucala u mislimapoput srca, znala bi da je živ. "Šta... šta jede?"

"Hm." Baka zastade samo za trenutak. "Neke određene vrstekamena. Čak i ovo cveće. S vremena na vreme moram da stavljamnove. Ali to biće nije svesno. Nikada nije uradilo ništa više od onogašto je Reks još u početku primetio. Samo što sada - od kada je tugore, na svetlosti - češće to radi." Ugleda bol na Sandinom licu. "Zarmožeš da ga osetiš na tolikoj udaljenosti?" upita začuđeno. Baka se saže i dlanom dodirnu vrh kamena. Trže se. "Ah, opetodašilje onaj isti splet hladnoće i pustoši. Shvatam zašto te brine. Alinemoj to da shvatiš kao njegov napad na tebe. Mislim da to bićeprosto nosi u sebi uspomenu na hladnoću. Sad samo sačekaj. Trebamu otprilike minut da se izmeni. U izvesnom smislu više liči na biljkunego na životinju." Psihološka hladnoća izblede. Ono što je ostalo nije bilo preteće, ali -njenoj sadašnjoj osetljivosti - delovalo je uznemiravajuće. Baka jerukom pozva da priđe. "Evo sada stavi ruku na njega i videćeš štasam htela da kažem." Sanda se polako približavala, očiju uprtih u bakino lice. A šta ako jesve to laž? Da li to biće možda ume da opsedne čoveka i navede gada ugrozi druge? Ali sada, kada više nije bilo psihološkog pritiska, sve je izgledalo tekpomalo neverovatno. Dodirnu Dragi kamen vrhovima prstiju, a zatimi nadlanicom. Bakina ruka je još ležala na kamenu, iako nije bašsasvim dodirivala njenu. Ništa se nije dogodilo. Bio je hladan istoonoliko koliko bi bio svaki drugi kamen u ovoj prostoriji. Površina muje bila neuglačana, iako pravilnog oblika. Sekunde su polakoprolazile i tada ona odjednom oseti: Bila je to baka! Njen osmeh,ljubazno mahanje rukom - a iza toga razočarenje i praznina, gluhoosećanje, još jače nego što ga je kamen obično odašiljao. Ipak, sadaje toplota bila tamo gde je pre toga bilo samo hladno. "Oh, bako!" Starica je obgrli rukom oko ramena i prvi put poslemnogo nedelja devojčica pomisli da možda ima nade da će seubuduće slagati. Sandina ruka skliznu s dragog kamena i očeša se ošljunak na kome je ležao. To je bio običan šljunak. Dragi kamen jebila jedina neobična stvar u tom terarijumu. Čekaj. Podiže omanjibelutak i podrža ga na svetlosti, jedva osetivši kako se bakina rukaiznenada ukrutila. Kamičak bi bio staklast da mu površina nije bilamutno beličasta. Bio je gotovo mastan na dodir. "Ovo nije pravi

kamen, je li bako?" "Nije. Od plastike je. Kao cveće. Meni deluje kao ukras." "Oh." Ona ga spusti natrag u terarijum. U neko drugo vreme moždabi bila radoznalija. Jer u ovom trenutku sve je izbledelo predolakšanjem koje je osetila otkrivši da je ono čega se tako dugobojala nešto veoma čudesno i lepo, a ne opasno. "Hvala, bako.Toliko sam se plašila." Nasmejala se, malčice neveselo. "Danaspopodne sam zaista napravila budalu od sebe, kada sam ispričalaLariju da mislim da je Dragi kamen neka vrsta čudovišta." Bakina ruka joj skliznu sa ramena. "Sanda, ne smeš..." poče oštrimtonom. "Zaista, Sanda, ne smeš više da izlaziš s O'Mejlijevimdečkom. On je suviše odrastao za tebe." Sandin odgovor je bio samo blago protivurečenje; i dalje je sva bilaobuzeta onim blaženim olakšanjem. "O, bakice, on će najesen udeveti razred. Nije on toliko mator, samo je mnogo narastao." "Ne. Uverena sam da bi ti se majka i otac ljutili na mene kada bih tepustila da budeš nasamo s njim." Oštrina s kojom je to izgovorila konačno je doprla do Sande. Baka jeimala na licu onaj odlučni izraz. I devojčica iznenada oseti istu takvuodlučnost. Nije postojao nijedan verodostojan razlog za tvrdnju da netreba da se viđa s Larijem O'Mejlijem. Baka je već i ranijenagoveštavala ponešto: mislila je da njeni susedi na kraju ulicepripadaju nižoj društvenoj klasi, i po poreklu i po onome što su samipostigli. Ako je baka imala neku istinsku manu, onda je to bilo njenopotcenjivanje određenih ljudi. Sanda je čak sumnjala da ima rasnihpredrasuda. Na primer, crnce je nazivala "oni obojeni". Ta dvostruka nepravda u bakinom zahtevu prevršila je meru. Sandaisturi drhtavu bradu. "Bako, izlaziću s njim ako ja tako budem htela.Ti ne želiš da se sastajem s njim zato što je siromašan i zato... što jeIrac". "Sanda!" Starica kao da se smanjila i uvukla u samu sebe. Govorilaje kao da je nešto guši, jedva se mogla razumeti. "A toliko sam seradovala što ću ovo leto provesti s tobom. A-ali ti nisi ona umiljatadevojčica koja si nekada bila." Jednim korakom zaobiđe Sandu ipohita niz stepenice. Sanda je otvorenih usta gledala za njom. Onda oseti kako se suzepretvaraju u jecaje i polete u svoju sobu.

Sedela je na balkonu spavaće sobe i gledala u natmureni dan i kišu.Borovi duž ulice bili su ogromne, crne senke koje su se njihale irazgovarale u polumraku. Svetlost jedne jedine ulične lampe,stotinak metara niže, probijala se kroz granje četinara i stvarala malesvetlucave površine odbijajući se o mokri, glatki trotoar. Zgrčila se usvojoj prevelikoj jakni i pustila da joj magla, naneta vetrom, spirasuze koje su joj kapale niz lice. Tata i mama dolaze kroz šest dana.Šest dana. Sanda olabavi stegnute vilice i pokuša da opusti mišićena licu. Kako da izdrži? Satima je tu sedela, vrteći se stalno u krug s tim istim pitanjima,nikako ne uspevajući da sasvim racionalizuje svoj bol, nikako neuspevajući da pronađe šta da učini, a da to ne ispadne još bolnije.Pitala se šta baka sada radi. Nije je pozvala ni na večeru, ni da jojpomogne da pripremi večeru. Iz kuhinje takođe nije dopirao nijedanzvuk. Verovatno i ona sedi u svojoj sobi i misli na iste stvari. Bakineposlednje reči... gotovo da su opisale Sandin vlastiti bol, svih ovihnedelja. Baka je izgledala tako mala, tako krhka. Sanda je bila gotovo istotoliko visoka kao i ona ali je retko o tome razmišljala. Mora da je bakibilo teško da ima u gostima nekoga koga je u suštini smatraladetetom, gosta kome uvek mora da pokazuje veselo lice, gosta skojim se svaki nesporazum pretvara u malu katastrofu. Ovaj raspust, najzad, nije bio baš tako rđav. Bilo je večeri kada jevreme bilo lepo i one ostajale na zastakljenom tremu da igrajukarambol ili skrebl, u izvesnom smislu još i lepše, sada kada jemogla da razume bakine male šale i da uživa u onom njenomobešenjačkom osmehu kad bi napravila neki lukav potez u igri. Devojčica uzdahnu. Ove misli je već nekoliko puta premetala poglavi za poslednjih nekoliko sati. Svaki put kad bi im se vratila, sveviše su nadjačavale uvređenost i želju za prebacivanjem. Znala je daće na kraju sići niz stepenice i pokušati da se pomiri s bakom. Imožda... možda će ovoga puta zaista uspeti. Ovaj raskid je otišaopredaleko i toliko je boleo da će možda, ovoga puta, moći sve dapočnu iz početka. Ustala je i udahnula svež, čist, vlažan vazduh. Ciča zima, koju je udnu duše osećala pod uticajem dragog kamena, sada je bilo još

samo peckanje. U njegovom dozivanju bilo je nečeg višeg od zime;bilo je usamljenosti i očajanja za koje je znala da dolaze od ljudi kojiga okružuju. Kada se Sanda okrenula da se vrati u spavaću sobu, nešto je nagloosvetli i natera je da se osvrne. Neki automobil je polako prolazioulicom... Izgledao je kao onaj ford iz '54. Ostala je potpunonepomična sve dok se nije izgubio iz vida, a onda se spustila nakolena, tako da su joj još samo oči virile preko ivice ograde nabalkonu. Ako je i ovo jedna od onih poseta... I zaista, jedva da je prošlo dva minuta i ford se vratio - ovoga puta sugašenim svetlima. Zaustavio se s druge strane ulice. Kiša jepljuštala i vetar je dolazio u naletima. Sanda nije mogla dobro davidi, ali kao da su iz kola izišla dvojica. Da. Bila su dvojica. Potrčalisu ka kući, jedan ka električnom brojilu, drugi na levu stranu, dok jojse nije izgubio iz vida. Nikada pre toga ti tajanstveni nezvani gosti nisu otišli tako daleko. Aosim toga, noćas kao da se u svemu osećao određeni cilj. Kao da tonije samo proba. Sanda se nagnu preko ograde balkona.Radoznalost joj je sve brže prelazila u strah. Ne onaj intuitivni strahkakav je emitovao Dragi kamen i koji je bio više stvar jednog opštegraspoloženja, već oštri, akutni nalet straha koji je pozivao na akciju.Šta to taj čovek radi? Mračna prilika je držala u ruci džepnu lampu ibaratala nečim. Čulo se pucketanje koje je jedva dopiralo do nje krozkišu. I tada joj odjednom postade sve jasno. Na toj strani kuće nije senalazio samo električni vod, već i telefonski. Sanda se okrenu kao vihor i polete natrag u svoju sobu, skidajući utrku jaknu. Projuri pored terarijuma, jedva svesna onog raspoloženjakoje je provejavalo iz dragog kamena. Baka je stajala u dnu stepeništa, kao da se spremala da se popne.Delovala je izmoždeno, ali na licu joj se video blagi smešak. "Sanda,mila moja, ja..." "Bako! Neko hoće da provali u kuću. Neko hoće da provali!" Sandapolete niz stepenice u dva skoka kojima je mogla da polomi noge.Na ulaznom tremu stajala je jedna senka tamo gde ne bi trebalo dase nalazi bilo kakva senka. Sanda snažno zalupi rezu upravo kada jekvaka na vratima počinjala da se pokreće. Iza njenih leđa baka je

samo ćutala i buljila, preneražena. Sanda se hitro okrenu i poleteprema kuhinji. Ali kada se zaključaju, i ti uljezi ostanu pred vratima,šta će ona i baka da rade bez telefona? Gotovo je naletela na njega u kuhinji. Sanda je tako snažnoudahnula vazduh da je zašištalo. Bio je ogroman i lice mu je biloskriveno kapuljačom s otvorima za oči. Imao je nož. Bilo je takoneobično videti takvog čoveka nasred kuhinje - te domaćinske,blage, bezbedne kuhinje. Iz dnevne sobe začula se lomljava drveta, pa bakin vrisak. Battrčećih koraka. Neko je preturio nešto od metala. Baka je opetvrisnula. "Umukni, gospođo. Rekao sam, umukni." Boja glasa, iakone i ton, zvučala joj je nekako poznato. "A sad, gde ti je ona malašindivila?" "Kod mene je", viknu čovek iz kuhinje. Zgrabi Sandu za mišicubolnije od bilo koje fizičke kazne koju je u životu primila i ugura je udnevnu sobu. Baka je izgledala nepovređena, samo uplašena i tako sićušna poredčoveka koji ju je držao. Sandi se učini da ga je prepoznala, iako jenosio kapuljaču preko lica. Bio je to prodavac iz male bakalnice ukojoj su kupovali. Iza njih je električna grejalica ležala preturena,usijana žica bila joj je uronjena u tepih. Prodavac je pri svakoj reči tresao baku. "Slušaj, gospođo. Hoćemosamo jednu jedinu stvar. Pokaži nam gde je i otići ćemo." Nisu to bašbile te iste reči, ali bio je to njihov smisao. Mnoge od njih Sanda jeznala, ali ih je pre toga čula samo od onih prostijih devojčica načasovima fiskulture, izgovorene uz mnogo namigivanja i kikotanjazbog skarednog značenja. Eto, reče u sebi, pomahnitala od besa, tereči same po sebi su bile napad. "Imam dva prstena..." "Gospođo, bogata si, i mi znamo otkuda ti." Bakin glas je drhtao. "Ne, to su samo deonice moga muža." Govorilaje istinu. Sanda je jednom načula kada je baka iznenađenom tatipričala o vrednostima nekretnina Reksa Bošama. Prodavac je ošamari. "Lažeš. Dva-tri puta godišnje donosišdijamante u juvelirnicu Arkata. Neobrađene dijamante. Muž ti je bioveliki istraživač." U rečima se osećao sarkazam. "Negde mora da jenatrapao na poveću gomilu. Ili je to, ili u podrumu imaš mašinu za

pravljenje dijamanata." Nasmejao se na svoju vlastitu šalu, alidevojčica je iznenada prozrela nekoliko tajni odjedanput. Nije upodrumu - gore je. "Znamo da ih imaš. Njih tražimo. Njih tražimo. Njih..." Pri svakoj rečiudarao joj je šamare, ravnomernim tempom. Neko je počeo da vrišti;bila je to Sanda. Jedva je bila svesna šta čini. Krajičkom okaugledala je bakin meri gde leži na stočiću za šivenje. Dočepala ga jeslobodnom rukom i kao munja se okrenula napadaču, udarivši ga izsve snage uglačanim kamenim maljem u grudi, tačno ispod rebara. Čovek pade, povukavši i baku za sobom, tako da je i ona pala nakolena. Ostade sedeći nekoliko trenutaka na podu, dok su mu seusta nemo otvarala i zatvarala. Napokon je uspeo da udahnevazduh, gušeći se. "Ja ću. Je. Ubiti." Podigao se na noge, s jednomrukom i dalje na bakinom ramenu dok je drugom zamlatarao, držećiogromni nož, u Sandinom pravcu. Drugi momak istrže Sandi meri iz ruke i povuče je podalje odprodavca. "Ne! Seti se." Prodavac pažljivo nasloni ruku koja je držala nož sebi na grudi inamignu. "A-ha." Gurnu baku da sedne sa sofu i priđe Sandi. "Gospođo, seckaću ti dete sve dok ne progovoriš." Jedva da jevrhom noža i dodirnuo Sandinu mišicu. Bio je tako oštar da sesmesta pojavila vlažna crvena brazda, iako je devojčica jedva neštoosetila. Baka đipi sa sofe. "Stoj! Ne diraj je!" On se osvrnu na nju. "Zašto?" "P-pokazaću ti gde su dijamanti." Prodavac je zaista bio razočaran. "Hm?" "Ali da nas posle više ne diraš." Onaj koji je držao Sandu dodirnu masku na licu. "Mi želimo samodijamante i ništa više, gospođo." Ćutanje. "Pa, dobro. U kuhinji su." Nekoliko sekundi kasnije gospođa Bošam im je pokazala gde su.Otvorila je kredenac u kome je držala brašno i šećer i izvuklapolupraznu kesu s grumenjem kamene soli. Prodavac joj ote kesu izruke i jednim pokretom zbrisa sa kuhinjskog stola slanik i kutiju zašećer. Pažljivo preokrenu kesu i rukom poravna prosutu sadržinu,tako da nijedan grumenčić nije stajao preko drugog. "Vidiš li nešto?"

upita. Onaj drugi čovek pažljivo je ispitivao sadržinu stola nekoliko minuta."Jedan", reče i prstom izgura jedan majušni kamen na ivicu bakinerešetke za posuđe. Delovao je kao staklo, ali površina mu je bilamlečno bela i zamagljena. "Dva." Tražio je dalje. Svi su ćutali. Čulo se samo teško disanje prodavca i ravnomernodobovanje kišnih kapi o prozore. Noć je napolju bila potpuno crna.Najbliži susedi bili su skriveni drvećem. "I to je sve. Samo ta dva." Prodavac bi sve one skarednosti sigurno izgovorio urlajući, samo dasu ga pluća služila. Ali tiha napetost s kojom ih je izgovarao, bila je uizvesnom smislu još strašnija. "Prodala si deset ovakvih za poslednjetri godine. Je l' ti to nama hoćeš da kažeš da si spala samo na dva?"Baka potvrdi glavom. Brada je počinjala da joj podrhtava. "Da li joj veruješ?" "Ne znam. Ali možda nije bitno. Imamo još celu noć i hoću malo darecnem tu devojčicu. U svakom slučaju, moći ću da se naplatim." Onnapravi pokret svojim nožem. "'Odi ovamo, ti..." "Pa, dobro. Ionako mislim da su te već prepoznale." Pritisak naSandinoj mišici se pojača i oseti kako je nešto gura ka vrhu noža. "Osećaš li miris paljevine?" iznenada reče čovek koji ju je držao. Prodavac razrogači oči i iziđe iz kuhinje da pogleda hol. "Isuse, imašpravo! Tepih i neke novine. To je ta grejalica." "Isključi grejalicu. Umotaj je u tepih. Ako ova kuća izgori nećemoimati više gde da tražimo." "Pokušaću", čuli su se neobični šljapkavi zvuci. "Treba mi pomoć." Čovek koji je držao Sandu pogleda na obe žene. Ona je videla kakomu se šaka steže oko drške noža. "Znam gde su ostali", brzo rečebaka. On zgrabi u nju i dogura ih do vrata koja su vodila u podrum. Gruboubaci Sandu kroz njih. Ona udari leđima o stalak s metlama na zidu ipade nauznak niz stepenice u tamu. Već posle jedne sekundeslabačko bakino telo sruči se preko nje. Vrata se zalupiše s treskom ione začuše kako se ključ okreće u bravi. Obe su još za trenutak ležale omamljene. Sanda je odmah poredsvog lica namirisala plesnivu vlagu stepeništa. Jedna krpa na štapubila joj se delimično zaglavila preko vrata. "Jesi li dobro, bako?"

Ona smesta odgovori: "Jesam. A kako si ti?" "Dobro." Baka se nasmeja gotovo kao mala devojčica. "Ti si sasvim dobrojastuče za padanje, mila moja." Pažljivo ustade i upali svetlost upodrumu. Na licu joj je opet titrao onaj obešenjački osmeh. "Mislimda su nadmudrili same sebe." Povela je Sandu još niže, niz stepenice, i upalila još jednu sijalicu.Devojčica je pogledom obuhvatila mali podrum, koji je izgledao jošmanji jer se u njemu nalazila gomila sanduka i bakina perionica. Nijebilo izlaza, nijednog prozora u visini tla. Na šta je to baka mislila? Starica otkači i zalupi unutrašnji kapak koji je deda svojevremenonamestio na polovini stepeništa. Sanda je počinjala da shvata šta jebaka imala na umu; vrata na vrhu stepeništa mogla su se zaključatiiz kuhinje, ali ovaj masivni kapak bio je sada zaključan s njihovestrane! Baka pređe preko podruma u pravcu sanduka naslaganih u onomdelu koji se nalazio ispod dnevne sobe. "Reks je hteo da ovo budenjegova laboratorija. Spremao se da je rashladi - u stvari, da napraviimitaciju polarne klime. Ispostavilo se da je to isuviše skupo, ali tadebela vrata koja je namestio, kao što vidiš, mogu da budu veomakorisna... Pomozi mi oko ovih sanduka, molim te, Sanda." Bili su teški, ali baka nije marila ako s treskom padnu na pod. Većposle nekoliko trenutaka Sanda vide da njih dve, u stvari, otkrivajujoš jedno stepenište, ono koje jamačno vodi u dnevnu sobu. "Akouspeju da ugase vatru onako lako kao što bi trebalo da mogu, trebasamo da sačekamo. Čak i najmanji požar može se videti s ulice, ikladim se da će vatrogasci stići za tili čas. Ali ako im se vatra otme, izapali celu kuću..." na licu joj se opet pojaviše suze. Malo se njihalau hodu, i Sanda shvati da starica hramlje. Sanda je rukom obgrli oko struka. "Jesi li sigurna da je sve u redu?" Baka je pogleda i nasmeši se. Lice joj je bilo malo nateklo odudaraca. "Jesam, mila moja." Sagla je malo glavu, ovlaš dodirnulaprednje zube. "Ali bojim se da će mog zubara ovo veomaobradovati." Baka se opet okrenu ka vratima i izbrisa prašinu s jednog okna odkvarca koje je bilo ugrađeno u metal. "I dalje ne znam zašto je Reksželeo da on ima ovo stepenište do dnevne sobe. Možda je samo

osećao obavezu da upotrebi ona dva kapka više koje je kupio." Sanda je pogledala kroz prozorčić. Nije nikada pomišljala da se s togmesta može gledati u dnevnu sobu. Gledale su kroz ukrasne zastorekojima je bio prekriven zid iza sofe. Razbojnici su skinuli maske i kao ludi vukli nameštaj - uključujući isofu - što dalje od vatre. Namotali su tepih preko nje, ali se i dalješirila, i plameni jezici su puzali ka televizoru i kipovima Maora poredsuprotnog zida. Sada je već i pod počeo da gori. To su videli i ljudi u dnevnoj sobi. Prodavac je viknuo nešto što jejedva čujno doprlo do njih kroz izolovane zidove. Zatim su istrčalinekuda izvan vidnog polja. Vatra je počela da se penje uz nogestočića na kome je bio televizor i dalje na kip Maora. U magnovenju,cela figura je blesnula usred svetlog oreola. Plameni jezici zaigrali suiz zgrčenih ruku, s isplaženog jezika. Svetlost u podrumu se ugasila, ali crveni odsjaj kroz prozorčić odkvarca još je obasjavao bakino lice. "Nisu mogli da je spasu. Nisumogli da je spasu." Glas joj se jedva čuo. Na drugom kapku, onome koji je vodio u kuhinju, začuše se teškiudarci. Sanda je znala da oni ne traže spas, već samo objavljuju dasu odustali od ubistva. Lupanje je odmah prestalo; ova dva svedokaostaće živa da ispričaju svoju priču. Opet je pogledala kroz kvarc. Vatra se širila duž suprotnog zida.Njihova strana dnevne sobe bila je netaknuta. Čak su i zaveseizgledale neoštećene. "Moraću da izađem tamo, Sanda." "Ne!... I-izvini, bako. Ako oni nisu uspeli da je spasu, nećemo ni mi." "Ne mislim na kuću, Sanda. Hoću da spasem Dragi kamen." U glasujoj se osećao fizički napor, ali devojčica nije mogla da vidi šta radi.Rumena i žuta svetlost osvetljavala je samo bakino lice. Ali nijegurala vrata da se otvore; toliko je i Sanda mogla da vidi. "Ne smeš rizikovati život zbog dijamanata, bako. Tata i mama imajunovaca. Moći ćeš da živiš sa..." Starica je zastenjala kao da nešto gura od sebe. "Ne razumeš ti to.Dijamanti su bili divni. Nikada ne bih mogla tako lagodno da živimsamo s novcem koji mi je Reks ostavio. Jadni Reks. Dragi kamen jebio njegovo najveće otkriće. Znao je to. Ali ga je čuvao ovde dole, u

zamrzivaču, i nikada nije shvatio kakvo je to čudo. Sanda, Dragi kamen nije samo stvar koja jede plastične cvetiće ipravi dijamante. Nije to samo stvar koja emituje osećanje hladnoće ipustoši - to su samo njegova sećanja na Antarktik. Posle tebe i tvoga tate - i tvoje mame - Dragi kamen mi je važnijinego bilo šta na svetu. Kad stavim ruku na njega, on mi uzvraćaosećanja - i ti si sama to doživela. Deluje prijateljski, iako izgleda dame jedva poznaje. Ali kada dovoljno dugo držim ruku na njemu,osećam Reksa, osećam sve one dodire tog istog kamena... iponekad mi se čini kao da kamen dodiruje mene." Ona zastenja; Sanda začu kako se nešto pokreće na podmazanimšarkama. Začu se zvuk kao da zapušač izlazi iz boce. Dopirao je odkapka i Sanda shvati da se sada može otvoriti, ako se malo gurne. "Vatra se širi oko suprotnog zida. Imam prostora da stignem dostepenica. Uzeću Dragi kamen i izići preko sporednog stepeništa, sdruge strane zgrade, koju vatra još nije zahvatila. Ti ćeš ovde bitibezbedna. Reks je sve uradio veoma pažljivo i detaljno. Podrum jekao izolovana kapsula, čak i na tavanici. Kuća može potpunoizgoreti, a da ti ostaneš nepovređena." "Neću. Idem s tobom." Baka duboko uzdahnu. Na licu joj se pokaza izraz nekoga ko morada preduzme izuzetno tešku stvar. "Sanda. Ako si me ikada volela,sada ćeš me poslušati: ostani tu." Sanda pusti da joj ruke klonu, obamrle, niz bokove. Ako si me ikadavolela... Prošlo je još mnogo godina dok se pomirila s činjenicom daje sledećih nekoliko sekundi pustila da se stvari odvijaju, neučestvujući i ne pokušavajući da ih spreči. Baka odgurnu vrata. Ukrasni zastori se razdvojiše i na njih navalitalas vreline, kao da stoje pored raspaljene vatre. Prštanje ipucketanje čulo se na sve strane, vazduh je bio ispunjen jarom, alizavese, koje su takođe uletele u otvor, nisu još bile ni oprljene. Bakaodgurnu tkaninu i, izašavši, gurnu vrata s druge strane i ona sezatvoriše. Kroz prozorčić od kvarca Sanda je gledala kako se hitroudaljava prema stepeništu. Počela je da se penje, već joj je gotovonestala iz vidnog polja - kad iznenada pogleda naniže, zbunjenoglica. Sanda vide kako vatra liže uza zid ispod nje samo trenutak pre nego

što se stepenište srušilo i baka nestala. Kuća je stenjala i umiralaiznad nje. "Bako!" Sanda je iz sve snage udarala o metalna vrata, ali ona višenisu htela da se otvore: grede s tavanice su popadale i preprečile seispred njih. Ono što se videlo kroz kvarc više nije podsećalo na kuću.Vatra je sigurno progorela prostor iza zidova koje je Sanda mogla davidi, i ispod stepeništa. Sada je već i najveći deo drugog sprata paona prvi. Pred očima joj se sve pretvorilo u usijani haos. Vrelina joj jezapahnula lice, kao da gleda kroz prozorčić na peći za pečenjeopeke. Tamo napolju ništa više ne može preživeti. A toplota je i dalje rasla. Srušeni srednji deo gornjeg sprata ostavioje prirodan dimnjak prema nebu. Za nekoliko trenutaka vrelina inaleti vetra počeše da opstaju u ravnoteži i slozi, i vatra se polakoujednači i stade da blista ravnomerno i jako. Mirnoća pakla.

Osetila bi ga još ranije da ga je očekivala, ili da se nije tolikorazlikovalo od svega što se dešavalo oko nje: treptaji ispunjeniradošću, jasni i topli. Osećanje oslobođenja i bekstva od hladnoće. A onda ga je ugledala: površina mu više nije bila crna i siva. Blistaoje kao zažareni krajevi greda, ali s ljubičastim odsjajima koji kao dasu ga celog prožimali. I sada, kada se pokrenuo, mogla je da vidisavršenu pravilnost njegovih oblika. Dragi kamen je bio nekakvasrednja forma nastala ukrštanjem morske zvezde i sićušnogjastučeta. Kretao se vešto i s puno ljupkosti kroz usijani haos izaprozorčeta od kvarca, i Sanda je mogla da oseti njegovooduševljenje. Deda je bio u zabludi. Baka je bila u zabludi. Hladnoća i pustoš kojuje isijavao iz sebe nisu bila sećanja na vekove provedene naAntarktiku, već bezglasni protest protiv toga što mu je još bilo hladnoi mračno. Kako to nije ranije primetila? Tatin pas, Tiran, ponašao sepotpuno isto: kad bi ga zaključali u dvorištu za vreme maglovitihzimskih noći satima bi cvileo ispoljavajući svoju bedu. A Dragi kamen je bio sam usred zime mnogo, mnogo duže. I sada je - kao i pas - skakutao kroz svetlost i toplotu, pun poleta iradoznalosti. Zastao je, i Sanda oseti da je zbunjen. Upao je dole, uhaos na mestu gde je nekada bilo stepenište. Zbunjenost mu sepojačala, pretvorila u bol. Dragi kamen opet izmile iz ruševina.

Nije imao glavu, ni oči, ali ona je jasno videla šta mu je na umu:osećao je njeno prisustvo i pokušavao da je pronađe. Kada ju je"ugledao", to je bilo kao da se mali reflektor uperio na jedno mesto;sva pažnja mu je bila samo na njoj. Dragi kamen se skotrlja s male uzvišice na kojoj se nalazio i hitroprođe kroz ruševine. Ispentra se preko greda koje su popadale izagradile izolovana vrata - na rastojanju od svega nekolikocentimetara - kao da je zavirio kroz prozor i da je gleda. Trčkarao jepo gredi gore-dole, pokušavajući da nađe neki otvor da bi se probiodo nje. U njemu su se mešala osećanja očajničke žudnje zaprijateljstvom, oduševljenja i radoznalosti, koja su se smenjivalagotovo isto onako brzo kao i treperenje boja na njegovom telu. Preove večeri, za takve promene raspoloženja trebalo mu je višeminuta; bio je zamrznut gotovo do besvesti. I tokom svih ovih stolećakoja su prošla jedva da je uopšte bio živ. Sanda je videla da je jedva nešto inteligentniji nego što je zamišljalada su psi. Želeo je da je dodirne, a nije shvatao da bi to za nju bilasmrt. Dragi kamen se opet ispentra do prozorčeta i stavi jednušapicu na kvarc. Kvarc se zamagli i poče da se usijava. Sanda seuplaši i Dragi kamen se smesta povuče. Nije više dodirivao kvarc, ali se trljao celim telom o izolovana vrata.Onda se šćućuri ispred njih i pusti da ga Sanda "miluje" u mislima.Podsećalo je malo na ona nekadašnja dodirivanja. Ali sada suuspomene i osećanja bili dublji i brzo se menjali, onako kako je htela:Baka je opet bila živa. Osećala je kako joj (njemu) bakina rukapočiva na leđima. Ponekad zamišljeno, ponekad veselo, ali često smnogo usamljenosti. Pre nje bio je još neko drugi, muškarac. Deka.Osoran, ispitivački, tvrdoglav. A još pre toga... Hladniji od zime, jedvamalo svestan, Dragi kamen je opažao promene svetlosti svuda okohorizonta, i potom tamu. Svetlost, pa tama. Svetlost, pa tama.Antarktičko leto, potom antarktička zima. U tom obamrlom stanju,promene godišnjih doba ličile su na palenje i gašenje svetlosti uodređenim razmacima koje određeni mali um u telu nalik na morskuzvezdu nije mogao da shvati. A još pre toga... Veličanstvena toplota, još lepša od ove. Neko ga je toplo grlio, telomuz telo. Neko ga je voleo i cenio. Mnogo prijatelja, ličnosti koje su

Sandi bile strane ali ne i nespoznatljive. Svi su živeli zajedno u kućikoja se kretala, posećivala mnoga mesta - neka od njih bila su topla iprijatna, neka nisu. Sećao se najhladnijeg. Pun radoznalosti, Dragikamen je odlutao daleko od kuće, toliko se ohladio da ga prijateljinisu pronašli kada su pošli da ga traže. Dragi kamen se izgubio. I tako je počelo ono dugotrajno smenjivanje: svetlost-tama, svetlost-tama.

Čisti, ujednačeni pakao požara trajao je samo nekoliko minuta. Dragikamen joj zacvile u umu u trenutku kada su zidovi stali da se ruše, ivetrom raspirivani plemeni krug da jenjava. Najvrelija mesta su bila usredini onoga što je nekada bila dnevna soba, ali Dragi kamen jeostao, propinjući se, pored Sandinih vrata, bilo zato što je želeonjeno društvo, bilo u nadi da će ona umeti da oživi pređašnju toplotu.Kiša je nadjačavala vatru. Užarene ruševine potamneše od pare imagle. Možda su se već čule sirene. Osetila je kako se Dragi kamen hladi i polako tone u omamu. Sadase iz njega čula još samo ona ista, gotovo beslovesna tužbalica izprethodnih nedelja. Sanda klonu na pod. I zaplaka.

Kim Stenli Robinson: CRNI VAZDUHIsplovili su iz lisabonske luke sa zastavama koje su se vijorile i

bronzanim topovima koji su blistali pod usijanim podnevnim suncem,dok su sveštenici milozvučnim latinskim frazama obznanjivaliblagoslove pape, vojnici u oklopima se tiskali na pramcu i krmi, amornari visili sa svih konopaca kao pauci, mašući građanima koji sunapustili posao da bi izašli na brda i suncem obasjane puteve okograda i posmatrali brodove, jer to je bila Armada, NajsrećnijaNepobediva Armada, koja je pošla da engleske jeretike opetpodvrgne volji Božjoj. Ovakav odlazak više nikada neće biti viđen. Na nesreću, vetar je posle njihovog odlaska duvao čitav mesec danasa severoistoka, ne pomerajući se ni za milimetar na kompasu, i nakraju tog meseca Armada nije bila nimalo bliže Engleskoj nego samoIberijsko poluostrvo. I ne samo to, već su portugalski bačvari, koji suradili žurno da što pre završe posao, većinu buradi za čuvanjenamirnica napravili od nedovoljno osušenog drveta, pa kada su ihbrodski kuvari otvorili, meso je bilo pokvareno, a voda zaudarala.Zato su se odvezli do luke Koruna, gde je nekoliko stotina mornara ivojnika otplivalo s brodova na špansku obalu i nikada se više nisuvratili. Još nekoliko stotina već je bilo poumiralo od boleština, i zatoje Don Perez de Guzman el Bueno, sedmi vojvoda od MedineSidonije, sa svoje bolesničke postelje na admiralskom brodu Armadeprekinuo pisanje svoje svakodnevne žalopojke Filipu Drugom inaredio svojim vojnicima da izađu na obalu i po poljima pokupeseljake kojima će se popuniti posada. Jedan vod tih vojnika zaustavio se u franjevačkom manastiru upredgrađu Korune i ostavio dubok utisak na dečake koji su tu živeli ipomagali kaluđerima, očekujuči da i sami budu zaređeni. Iako im seto nije dopalo, kaluđeri nisu smeli da se usprotive predlogu, i tako sudečaci otišli da se pridruže floti. Među tim dečacima, koji su bili raspoređeni svaki na po jedan brod,nalazio se i Manuel Karlos Agadir Tetuan. Imao je sedamnaestgodina; bio je rođen u Maroku, u jednoj zapadnoafričkoj porodici kojusu Arapi odveli u roblje. Uprkos ranoj životnoj dobi, do tada jenaizmenično živeo u marokanskom priobalnom gradiću Tetuanu, na

Gibraltaru, Balearskim ostrvima, Siciliji i u Lisabonu. Radio je napoljima i čistio staje, pomagao pri izradi konopaca i kože za odeću,posluživao u krčmama. Kada mu je majka umrla od velikih boginja, aotac udavio, prosio je po ulicama i sokacima Korune, poslednje lukeiz koje je isplovio njegov otac, sve dok jednog dana, kada mu je bilopetnaest godina, neki franjevački kaluđer nije nabasao na njega dokje spavao u jednom sokačetu, raspitao se o njemu i odveo ga uutočište za beskućnike u manastiru. Manuel je i dalje plakao kada su ga vojnici doveli na palubu LaLavie, levantinskog galeona od blizu hiljadu tona nosivosti. Vođapalube, po imenu Legr, preuzeo je brigu o njemu i odveo ga upotpalublje. Legr je bio Irac, koji je napustio svoju zemljuprvenstveno da bi se bavio zanatom, ali i zato što je mrzeo Englezekoji su vladali okupiranom Irskom. Bio je brdo od čoveka, grudnogkoša kao u divljeg vepra, mišica debelih kao prečke na jarbolimanjegovog broda. Videvši kako Manuel očajava, pokazao je da nijepotpuno lišen ljubaznosti; pljasnuvši Manuela po potiljku svojomžuljevitom ručerdom, rekao je na tečnom španskom jeziku, iako sjakim naglaskom: "Prestani da cmizdriš, momče, pošli smo dapokorimo proklete Engleze, i kada to budemo učinili, oni tvoji popoviu manastiru napraviće opata od tebe. A pre nego što se to dogodi,bar tuce engleskih curica ima da ti se baci pred noge i zatraži da ihsamo dodirneš tim svojim crnim rukama, tu sumnje nema. Hajde,dosta je bilo. Prvo ću ti pokazati tvoj ležaj, i sačekaću dok neisplovimo da ti pokažem tvoje mesto na brodu. Staviću te na glavnikošni jarbol, sve naše crnje su najbolji na košnom jarbolu." Legr se prodenu kroz vrata, upola niža od njega, veštinom lasicekoja uleće u jednu od svojih malih rupa u zemlji. Šaka, velika kaopola vrata, ponovo se pojavi i uvuče Manuela u polumrak. Preplašenidečak se gotovo sunovrati niz lestvice od širokih dasaka, ali povratiravnotežu pre nego što je pao na Legra. Nekoliko vojnika mu sestadoše smejati, negde duboko dole ispod njega. Manuel nikada nijebio na brodu većem od sicilijanskog brodića s dve katarke, amornarsko iskustvo mu se uglavnom svodilo na priobalno trgovanje,tako da je široka paluba pod njim, išarana trakama Sunčevog svetlakoje se probijalo s gornje palube i oivičena ogromnim otvorima,velikim kao crkveni prozori, ispunjena gomilama sena i umotanih

konopaca, i stotinom užurbanih ljudi, bila čudo nad čudima. "SvetaAna, spasi me", reče on, jedva se usuđujući da poveruje da se nalazina brodu. Kako i ne bi, pa čak ni sam manastir nije imao tako velikuprostoriju kao što je bila ova u koju je sišao. "Silazi ovamo", reče muLegr, ohrabrujućim tonom. S te džinovske zatvorene palube sišli su još niže, u zagušljivuprostoriju koja je bila tek za četvrtinu onolika kolika ona gore,osvetljenu uskim trakama Sunčeve svetlosti koje su dopirale krozprozorčiće što su bili samo mali prorezi na trupu broda. "Ovde ćešspavati", reče Legr, pokazujući mu mračni ugao pored masivnoghrastovog zida, koji je, u stvari, bio korito broda. Neke prilike sestadoše meškoljiti, pojaviše se nečije oči kroz prozore kapaka, amrzovoljni glas reče: "Još jedan od onih koje više nikada nećetepronaći u ovom mraku, a, vođo?" "Zaveži, Huane. Vidi, dečko, ovo su grede koje razdvajaju tvoj ležajod ostalih, tako da se ne otkotrljaš s njega kad budemo isplovili napučinu." "Kao mrtvački sanduk, s podignutim poklopcem." "Zaveži, Huane." Kada mu je vođa palube objasnio koji je od tih otvora u gredamanjegov, Manuel se skljoka unutra i nastavi da rida. Otvor s ležajembio je toliko mali da nije mogao da se ispruži, a pregradne daske,uglavljene u palubu, bile su napukle i razbijene. Ljudi unaokolo suspavali ili razgovarali, ne obraćajući pažnju na njega. Gajtan nakome mu je visio medaljon poče ga gušiti, i on ga pomeri na vratu iseti se da treba da očita molitvu. Kaluđeri su bili odlučili da mu zaštitnica bude sveta Ana, majkaBogorodičina i Hristova baka. Imao je mali drveni medaljon s njenomslikom, koji mu je dao opat Alonzo. Sada je uzeo taj medaljon u šakui zagledao se u dve majušne, smeđe tačkice koje su bile svetičineoči. "Molim te, majko Ana", molio se u sebi, "odvedi me s ovogabroda kući. Vodi me kući." Tako čvrsto je stegao šakom drvenupločicu da mu je drveni krst izrezbaren na njenoj poleđini ostavio nadlanu utisnutu crvenu šaru u obliku krsta. Prošlo je mnogo sati prenego što je zaspao.

Dva dana kasnije, Najsrećnija Nepobediva Armada napustila je

Korunu, ovoga puta bez zastava, gomile posmatrača i dima tamjanada se vijori niz vetar. Ovoga puta Bog im je milostivo podario zapadnivetar, i otplovili su na sever, prilično brzo. Brodovi su bili raspoređeniu formaciju koju su izmislili vojnici, tako da su se dizali i spuštali navalovima kao džinovske, postrojene falange: napred galiasi, dereglijes namirnicama i opremom u sredini, i veliki galeoni na bokovima.Hiljade jedara, razvijenih na stotinama katarki bile su veličanstven iupečatljiv prizor, kao šuma belog drveća na ogromnoj plavoj ravnici. Na Manuela je ovaj prizor ostavio isto tako dubok utisak kao i na sveostale. Na La Laviji se nalazilo četiri stotine ljudi, a samo trideset ihje bilo potrebno da bi opsluživali brod kada plovi, tako da je svih tristotine vojnika stajalo na uzvišenju na krmi, posmatrajući flotu, amornari koji nisu bili na dužnosti ili spavali, činili su to isto, na neštonižem uzvišenju na pramcu. Manuelove mornarske dužnosti bile su jednostavne. Mesto mu jebilo pored leve ograde fare, bliže sredini broda, za koju su bilaprivezana platna za jedra na levoj strani glavne katarke, i platna zaveliko trouglasto jedro na prednjem jarbolu. Manuel je pomagaopetorici mornara da zatežu ili popuštaju konopce na tim jedrima,sledeći Legrova naređenja; drugi ljudi su se starali o namotavanjukonopaca oko bitve i o vezivanju čvorova, tako da se Manuelovposao na kraju svodio samo na to da povuče za konopac kada muse kaže. Mogao je da bude i složeniji, ali Legrov plan da od njeganapravi momka za košni jarbol, što su bili svi drugi Afrikanci nabrodu, završio se veoma neslavno. Nije da Legr nije pokušao. "Bogje vama, Afrikancima, podario glavu koja bolje podnosi visinu, da bimogli da pobegnete na drvo kad lav hoće da vas pojede, je li tako?"Ali kada se Manuel, prateći Marokanca po imenu Habedin uspeo nalestvicama od užeta do vrha glavnog košnog jarbola, odjednom jeosetio kako se ljulja u ogromnoj praznini, gotovo dodirujući niske,maglovite oblake, a more, izbrazdano belim tragovima brodovaispred njih, svaki čas bi se stvorilo neposredno ispod njega. Grčevitose, i nogama i rukama, uhvatio za uspravnu šipku na maloj platformiglavnog košnog jarbola, i petorica ljudi, smejući se i psujući, jedva suuspeli da ga otkače i skinu dole. S izrazom gađenja, ali ne udarajućiistinski, Legr ga je isprašio svojim štapom i poslao ga natrag, na levuogradu fare. "Ti nisi Afrikanac. Mora da si Sicilijanac koga je sunce

opalilo." I tako je dobio to svoje mesto. Uprkos ovoj nezgodi, dobro se slagao s mornarima. Ali ne i svojnicima; oni su se prema mornarima ponašali grubo i potcenjivački,i ovi su im se sklanjali s puta da izbegnu psovku ili udarac. I tako sutri četvrtine ljudi na brodu pripadale različitim klasama i nisu sedružili među sobom. Mornari su se, zato, držali zajedno. Sačinjavalisu šaroliko društvo, pokupljeno s čitavog Sredozemlja, i nisu sedržali postrani od Manuela, zato što je poslednji došao među njih.Sjedinjavala ih je zajednička mržnja i odbojnost prema vojnicima."Ovi junaci nikada ne bi bili u stanju da osvoje ni ostrvo Vajt, da ih mine odvedemo do tamo", rekao je Huan. Manuel se prvo upoznao s ljudima s kojima je bio na istom položajuna palubi, pa tek onda s onima iz svoje kabine. Pošto je govoriošpanski i portugalski, i prilično vladao arapskim, sicilijanskim,latinskim i marokanskim narečjima, mogao je da razgovara sasvakim u svome uglu na donjoj prednjoj palubi. S vremena na vremebi ga zamolili da prevodi Marokancima; više nego jedanput to jeznačilo da je bio neka vrsta sudije u svađi, i brzo je mislio i prevodiodrukčije nego što mu je rečeno, kad god bi to pomoglo da sezavađene strane pomire. Huan, onaj koji je Legru dobacivao ironičneprimedbe kada je doveo Manuela, bio je jedini pravi Španac u kabini.Voleo je da razgovara i bez prestanka se žalio i Manuelu i drugima."Borio sam se sa El Dracom na Karibima", hvalisao se. "Imaćemosreće ako mimoiđemo toga đavola. Zapamtite šta vam kažem,nikada s njim nećemo izići na kraj." Manuelovi drugari na levoj ogradi fare bili su veseliji, i on je voleo dastražari zajedno s njima i naporno vežba po Legrovim naređenjima.Ti momci su ga zvali Košarac ili Penjač, i zbijali šalu s čvorovimakoje je pravio oko bitve i koji su se veoma teško razvezivali. Zbog tenespretnosti Manuel je zaradio više od jednog udarca Legrovimštapom, ali bilo je i gorih mornara i vođa palube se nije na njegaistinski ljutio. Manuel je naučio da se prilagođava ovom životu punom promena, isvakodnevni poslovi na palubi postali su za njega prirodni načinživota. Legr ili Pietro, vođa ekipe na Manuelovom položaju, budili biga vikom. Zatim se peo na palubu s topovima, carstvo vojnika, aodatle uz široke lestvice na svež vazduh. Tek tada bi video koje je

doba dana. Prvih nekoliko nedelja bilo je neizrecivo uživanje izići izmraka donjih paluba na otvoreno, osetiti vetar i čisti, slani vazduh; alikako su sve više odmicali na sever, tako je postajalo sve hladnije iviše nije bilo prijatno. Kada završe dežurstvo, Manuel i njegovidrugari bi se povlačili u kujnu i dobijali dvopek, vodu i vino.Ponekada bi kuvari zaklali neku kozu ili pile i napravili supu. Aliuglavnom su jeli dvopek, koji se još nije dobro prosušio u onimburadima. Ljudi su se često žalili na bolove u stomaku. "Dvopek je najbolji kada je tvrd kao drvo i izbušen crvima", rekao jeHaberdin Manuelu. "Pa, kako ga onda jedeš?" upita Manuel. "Lupaš komadima dvopeka o sto dok ne istreseš crve. Možeš i njihda pojedeš, ako hoćeš." Čovek se zacerekao i Manuel jepretpostavio da se Harbedin šali, ali nije bio sasvim siguran. "Prezirem ova govna od kiselog testa", rekao je Pietro naportugalskom. Manuel je to preveo na marokanski arapski dvojicićutljivih Afrikanaca, i saglasio se na španskom da je teško zavarenje. "Najgore je to", predusretljivo je dodao, "što su neki delovibajati, a drugi još sveži." "Oni sveži nikada nisu bili ispečeni." "Ne, to su, u stvari, crvi." Što su duže putovali, Manuelovi drugovi u kabini sve su se boljeupoznavali. Kako su odmicali na sever, Marokanci su počeli užasnoda pate od hladnoće. Posle stražarenja vraćali su se u potpalubljepotpuno naježene crne kože, slične bodljikavom polju posle žetve.Usne i nokti na rukama bili su im potpuno modri i čitav sat su jošdrhtali, pre nego što zaspu, cvokoćući zubima poput kastenjeta uprazničnom seoskom orkestru. I ne samo to, već su i talasi naAtlantiku postajali sve veći, i ljudi, koji su bili primorani da obukusvaku krpicu koju su imali, valjali su se po svojim drvenimpregradama nepokriveni i nezaštićeni od udaranja o zidove. Tako suprvo Marokanci, a potom i svi ostali na donjoj prednjoj palubi, počelida spavaju po trojica u postelji, smenjujući se u sredini i zbijajući sejedan uz drugog kao kašike u kutiji. Tu zbijenu hrpicu ljudi dizanje ispuštanje broda pritiskalo je o grede, ali nije moglo da ih kotrljaunaokolo. Manuel je postao omiljen jer se uvek rado pridruživao timgrupicama, i uvek je bio spreman da legne pored greda. Svi su se

složili da im je on najbolji jastuk.

Možda se razboleo baš svojih zbog ruku. Iako mu se duh pomirio skrstaškim pohodom na sever, telo se sporije navikavalo. Potezanjegrubih kudeljnih konopaca svaki dan ogulilo mu je kožu s dlanova, aso, oštri komadići odlomljnog drveta, čvorovi s bitve i po koja čizma,takođe su na njima ostavili svoje tragove, tako da je posle nedeljudana morao da obmota šake komadima tkanine koje je otcepio speševa svoje košulje. Kada je dobio groznicu, dlanovi su mu bolnopulsirali pri svakom otkucaju srca, i on je pretpostavio da je tagroznica ušla u njega kroz rane na dlanovima. Zatim mu se pobunio i stomak, i ma šta da je progutao, to nije mogloda ostane u njemu. Gadilo mu se već i pri pogledu na dvopek ilisupu; groznica mu se pogoršala, koža mu se sasušila i oslabio je;najveći deo vremena provodio je u postelji, izlomljan dizenterijom."Otrovao si se dvopekom", kazao mu je Huan. "To se i meni desilona Karibima. Eto, šta biva kada se pakuje svež dvopek. Mogli su istotako da u tu burad naslažu sveže kiselo testo." Manuelovi drugari iz kabine ispričali su Legru da je bolestan, i Legrje naredio da ga prebace u bolnicu, koja se nalazila na donjoj palubina krmi, u velikoj prostoriji koju su bolesnici delili sa gredom kormila,ogromnim, uglačanim deblom koje je prolazilo kroz pod i tavanicu.Svi ostali u toj sobi bili su teško bolesni. Manuel se žalosno osećaokada su ga polegli na slamaricu, izlomljanog od stalnog povraćanja igrdno preplašenog od bolnice, koja je mirisala na trulež. Čovek naslamarici do njega bio je u nesvesti i valjao se pri ljuljanju broda. Trifenjera sa svećama osvetljavala su nisku prostoriju i ispunjavala jesenkama. Jedan od fratara dominikanaca, otac Lisjen, dao mu jetople vode i obrisao mu lice. Malo su porazgovarali, i fratar jeispovedio Manuela, što je, u stvari, trebalo da uradi samo pravisveštenik. Ali ni jedan ni drugi nisu se uzbuđivali zbog toga. Brodskisveštenici su izbegavali da uđu u bolnicu, i brinuli su se samo ovojnicima i oficirima. Otac Lisjen je bio poznat po tome što je uvekbio voljan da se stara o mornarima i zato je među njima bio veomaomiljen. Manuelova groznica se još više pojačala, i više nije mogao da jede.Dani su prolazili, a kad god bi se probudio iz bunila, ljudi oko njega

više nisu bili oni isti kao kad je zaspao. Počinjao je sve više daveruje da će umreti, i još jedanput je osetio očajanje što je postaočlan Najsrećnije Nepobedive Armade. "Zašto smo ovde?" iznemogloje pitao fratra. "Zar nismo mogli da pustimo Engleze da odu u pakao,kad već hoće?" "Cilj Armade nije samo da uništi jeretičke Engleze", reče Lisjen.Držao je sveću blizu knjige, koja nije bila Biblija već neka tankaknjižica koju je držao skrivenu u svojoj mantiji. Iznad njih su skakalesenke po čađavim gredama i daskama, a kormilo je škripalo dok sepokretalo u kožnom prstenu ugrađenom u pod. "Gospod je i namaposlao iskušenje. Slušaj: 'Verujem da se može pojaviti vatra očišćenja koja sagoreva otpatkepreživelih formi. Tako ja sagledavam strogost; ja sam kao onaj koprečišćavanjem pravi zlato u peći. Ali kada budeš podvrgnutproveravanju poput onog vatrom, zlato tvoje duše će se očistiti, ipostati vidljivo u obliku vatre: tada će ti Gospod podariti milost da gavidiš, i gledajući Njega istovremeno ćeš videti i ono svetlo biće, kojesi onaj istinski ti.' Zapamti to, i budi jak. Popij ovu vodu - hajde, zar hoćeš da omanešpred licem Gospodnjim? I ovo je deo proveravanja." Manuel popi vodu i smesta je povrati. Telo mu je bilo još samo maliplameni jezičak, obmotan kožom, izuzev na onim mestima gde jeizbijao napolje preko dlanova. Izgubio je predstavu o vremenu, izaboravio da osim njega i oca Lisjena još neko postoji na svetu."Nikada nisam želeo da odem iz manastira", rekao je fratru, "ali,ipak, nikada nisam pomislio da ću tamo moći duže da ostanem; dosada još nigde nisam duže ostao. To mi je bio dom, ali ja sam znaoda nije. Još nisam otkrio gde mi je dom. Kažu da u Engleskoj imaleda - na planinama u Kataloniji jednom sam video sneg, oče, kadćemo kući? Jedino što želim jeste da se vratim u manastir ipostanem otac, kao i Vi." "Vratićemo se kući. A šta će od tebe biti, to zna samo Bog. On ti jeodredio mesto. Sad spavaj. Spavaj."

Kada mu je groznica popustila i temperatura spala, rebra su mu seveć toliko ocrtavala na grudnom košu koliko i prsti na pesnici. Jedvaje mogao da hoda. Lisijenovo uzano lice izroni odnekuda iz mraka,

jasno kao sećanje. "Popij ovu supu. Izgleda da je Gospod ipak rešioda te još zadrži ovde." "Hvala ti, sveta Ana, što si izmolila od njega milost za mene",zakrklja Manuel. Žudno se napio supe. "Hoću da se vratim u svojukabinu." "Uskoro." Izveli su ga na palubu. Hodanje je bilo kao lebdenje, dokle god sedržao za rukohvate i poprečne grede spuštenih jedara. Legr ga jepozdravio, obradovavši se, a isto tako i njegovi drugari koji su s njimradili na istom polažaju na palubi. Svet je bio pun urnebesnogplavetnila; talasi su šištali mimo njih, niski oblaci se zbijali i razdvajalijureći na istok, prebacujući jedan drugom snopove Sunčevih zraka,koji su se prosipali i po vodi. Oslobodili su ga još neko vreme oddužnosti, ali on je ipak provodio na svome mestu onoliko sati kolikoje mogao. Jedva je mogao da poveruje da je preživeo bolest.Naravno, nije se potpuno oporavio; još nije mogao da jede čvrstuhranu, naročito dvopek, tako da je živeo na supi i vinu. Stalno jeosećao telesnu slabost i blagu omamu u glavi. Ali kada bi se našaona palubi, na vetru, bio je siguran da mu to prija, i zato je tu ostajaokoliko god je bilo moguće. U stvari, bio je na palubi i onoga trenutkakada su prvi put ugledali Englesku. Vojnici su je pokazivali jedandrugom i vikali, veoma uzbuđeni, dok je rt, koji je Legr zvaoGušterovim rtom, poigravao na liniji obzorja. Manuel se već bio tolikoprivikao na more, da mu se niska traka kopna koja im je izronilaispred pramca činila nestvarnom, nekom vrstom uljeza u morskisvet, kao da se biblijski potop upravo povlači i planinske padine prviput izranjaju iz valova, natopljene vodom i prekrivene zelenimalgama koje se još nisu osušile. I to je bila Engleska.

Nekoliko dana kasnije susreli su prve engleske brodove - brže odšpanskih galeona, ali mnogo manje. Mogli su da sprečenapredovanje Armade isto onoliko koliko bi buve uspele da usporekretanje stada krava. Talasi su postajali veći i učestaliji, i zbogpromenjenog ritma dizanja i spuštanja La Lavie Manuel je jedvauspevao da se održi na nogama. Jednom je udario glavom o neštotvrdo, drugom prilikom odrao sve poluzarasle kraste s dlana dok jepokušavao da održi ravnotežu za jednog velikog propadanja broda,

izazvanog ogromnim valovima. Jednoga jutra, pošto nije mogao dastoji, ostao je da leži u mraku, u kabini, i drugovi su mu donosili šoljesa supom. To je dugo potrajalo. Opet se zabrinuo da će umreti.Najzad Legr i Lisijen zajedno siđoše do njega. "Moraš ustati", objavi Legr. "Za jedan sat počinje bitka i ti si nampotreban. Namenili smo ti lak posao." "Treba samo da dodaješ topdžijama zapaljeni fitilj", reče otac Lisijendok je pomagao Manuelu da stane na noge. "Bog će ti pomoći." "Bog će i morati da mi pomogne", reče Manuel. Video je duše ta dvačoveka kako im trepere nad glavama: male trostruke čvoroveprovidnog plamena, koji su im izleteli iz kose i osvetljavali lica. "Zlatotvoje duše će se očistiti i postati vidljivo u obliku vatre", seti seManuel. "Pst!" opomenu ga Lisijen, mršteći se, i Manuel shvati da jeono što mu je Lisijen pročitao bila tajna. Ispevši se na palubu, Manuel primeti da je sada takođe u stanju davidi vazduh, koji je bio obojen u crveno. Bili su na dnu jednog okeanaod crvenog vazduha, baš kao što su bili na površini drugog okeanaod plave vode. Kada su disali, vazduh oko njih je postajao tamnijecrven; ljudi su iz pluća izbacivali oblačiće vazduha, kao što konjiizbacuju paru u mrazna jutra, samo što je ta para bila crvena.Manuel je buljio i buljio, diveći se novim sposobnostima viđenja kojemu je Gospod podario. "Evo", reče Legr, grubo ga gurajući preko palube. "Ovo bure kresivaje tvoje. To ti je fitilj, razumeš?" Pored pregradnog zida nalazilo sebure puno namotanog, sitno ispletenog užeta. Jedan kraj užeta jevisio preko ivice bureta, zapaljen, i varnice koje su prštale oko njegabojile su vazduh u tamno purpurnu boju. Manuel klimnu glavom:"Fitilj." "Uzmi ovaj nož. Odsecaćeš, evo, ovolike delove i zapalićeš svaki odnjih komadićem ovoga što ćeš držati pored sebe. Onda ćeš tekomadiće dodavati topdžijama koji ti budu prišli, ili ih odneti do njih,ako te pozovu. Ali nikada nemoj podeliti sve zapaljene komadiće,razumeš li?" Manuel glavom potvrdi da je razumeo i sede, omamljen, poredbureta. Jedan od najvećih topova promoli se kroz okrugli otvor napregradnom zidu svega metar-dva od njega. Posada ga pozdravi.Preko puta, na palubi, njegovi drugari su stajali na svojim položajima

pored ograde fare. Vojnici su bili postrojeni na uzdignutim delovimabroda na pramcu i krmi, vičući od uzbuđenja, blistajući na suncu kaoškoljke. Kroz okrugli otvor za topovsku cev Manuel je mogao da vidideo engleske obale. Legr mu priđe da vidi kako se snašao. "Hej, nemoj slučajno da sebiodsečeš prste, momče. Vidiš ono tamo? To je ostrvo Vajt.Opkolićemo ga i osvojiti, u to ne sumnjam, i upotrebiti ga kao bazuda napadnemo kopno. S ovim vojnicima i brodovima nikada nasneće isterati s tog ostrva. Baš dobar plan." Ali stvari se nisu odvijale prema Legrovom planu. Armada zaokrenuoko istočne obale ostrva Vajt, u obliku ogromnog polumeseca koji sesastojao od pet falangi brodova. Ali kada su zaobišli ostrvo, prednjigaliasi naiđoše na žilaviji otpor Engleza nego do sada. Beli oblačićidima pojaviše se na bokovima brodova i ubrzo pocrveneše, a bukapostade užasna. Tada El Draco povede svoje brodove i oni zaobiđoše južni rt ostrva iustremiše se na njih s boka, i La Lavia se odjednom nađe u akciji.Vojnici su urlali i ispaljivali svoje arkebuze, a ogromni top poredManuela odskoči unazad na šinama, uz eksploziju koja tresnuManuela o pregradni zid. Posle toga jedva je još mogao da čuje.Odjednom su mu svi zatražili fitilj; sekao je uže i držao mu zapaljenkraj uz nezapaljene krajeve, potpirujući plamičak svojim crvenimdahom. Topovska đulad, koja su mu proletala iznad glave, ostavljalasu tragove, nalik na poderotine u okrvavljenom vazduhu. Ljudigarava lica otimali su mu iz ruku fitilje i jurili ka svojim topovima,izvrdavajući u trku paoce na vitlu, koji su udarali o palubu. Manuel jemogao da vidi đulad, veliku kao grejpfrut, kako leti prema njima sengleskih brodova i promašuje ih uz zvižduk. A mogao je i da vidiprovidne plamene čvorove kako se vijore, viši nego ikad, nadglavama ljudi. Tada jedno đule provali kroz okrugli otvor i obori top sa šina, a ljudena palubu. Manuel se podiže na noge i s užasom opazi da suplameni čvorovi nad glavama razbacanih ljudi nestali; sada im jejasno video glave i bili su samo ljudi, samo razneto meso, razlivenopo izbrazdanoj palubi. Pokušao je, jecajući, da podigne jednogtopdžiju koji je krvario samo iz ušiju. Legrov štap ga ošinu prekoramena: "Nastavi da sečeš fitilj! Drugi će se pobrinuti za ove ljude!" I

tako je Manuel opet stao da odseca komadiće užeta i da ih pali,drhtavim rukama i očajnički duvajući u njih, dok su topovi tutnjali ivojnici, izloženi napadu na uzdignutim delovima broda na pramcu ikrmi, vrištali pod pljuskom čelika, a pucnji cepali crveni vazduh.

Sledećih nekoliko dana vodili su još nekoliko takvih bitaka, dok jeArmada bila polako potiskivana pored ostrva Vajt i uz Lamanš. Odgroznice nije mogao da spava, i noću je negovao ranjenike na svojojpalubi, držeći ih da ne skoče s kreveta i brišući im znoj s lica, i sam ugotovo istom onakvom delirijumu u kakvom su oni bili. U zoru bipojeo nekoliko dvopeka i popio šolju vina, a potom odlazio do svogabureta s fitiljima da dočeka sledeći napad. Pošto je bila najveći brodna levom boku formacije, La Lavia je stalno morala da podnosinajžešće engleske napade. Trećega dana gornje križno jedro naglavnoj katarci La Lavie survalo se na njegove drugove na levojogradi fare, i smrvilo Hanana i Pietra. Manuel polete preko palube daim pomogne, vičući od bola. Uspeo je samo da onesvešćenogHuana odvuče u donju kajutu i vratio se na položaj. Svuda oko njegasilina eksplozija bacala je ljude po palubi, ali on nije obraćao pažnju.Skakutao je kroz crvenu maglu, od koje je bio gotovo obnevideo,noseći fitilje topovskim posadama, koje su bile već tolikodesetkovane da više nisu mogle da pošalju čoveka k njemu.Pomagao je ranjenicima da se spuste do bolnice, koja je već postalapravo predvorje pakla; pomagao je da se tela poginulih prebacepreko ograde u vodu, očitavši kratku molitvu svakome od njih; staraose o vojnicima koji su se krili iza grudobrana na pregradnimzidovima, uzalud čekajući da im Englezi priđu na domet arkebuza.Po palubi su se razlegali krici: "Manuele, fitilj ovamo! Manuele, vode!Manuele, pomagaj!" Sasušen grozničavom energijom, Manuel im jehitao u pomoć. Toliko je jurio bez prestanka da je usred jednog žestokog okršajagotovo naleteo na svoju zaštitnicu, svetu Anu, koja se iznenadapojavila pored njegovog bureta. Bio je zaprepašćen. "Bako!" povikao je. "Beži odavde, opasno je!" "Kao što si ti pomagao drugima, i ja ću tebi pomoći", odgovorila je.Pokazala mu je prstom preko crvenkastog talasa na jedan engleskibrod. Manuel je ugledao kako mu se na boku pojavio oblačić dima, a

iz oblačića đule, leteći u luku preko vode. Video ga je tako jasno, kaošto bi video maslinu koju mu je neko dobacio preko sobe: okruglu,crnu kuglu koja se lenjo okretala oko sebe, postajući sve veća štomu se više približavala. Sada je već Manuel mogao da vidi da dolazik njemu, pravo ka njemu, tako da će joj putanja leta preseći njegovosrce. "Ej, blažena Ana", rekao je, nadajući se da će svetici skrenutipažnju na to. Ali ona je već sve videla, i samo mu je dodirnula čelopa poletela na košni jarbol, između vojnika koji je nisu videli. Manuelje posmatrao istovremeno i nju i držao na oku đule koje mu sepribližavalo. Na dodir njene ruke poprečni kraj pade s vrha glavnekatarke; u padu se sudari s letećim đuletom i skrenu ga s putanje,odbacivši ga ka trupu broda gde je i ostalo, zariveno u debelo drvo.Manuel je otvorenih usta zurio u crnu poluloptu. Mahnuo je svetojAni, koja mu odvrati mahanjem i polete kroz crvene oblake ka nebu.Manuel kleknu i izgovori molitvu zahvalnicu njoj i Isusu zato što ju jeposlao, pa se opet vrati sečenju užeta.

Noć ili dve kasnije - Manuel nije bio siguran, jer je vreme za njegapostalo nešto meko i neuhvatljivo, i, pre nego bilo šta drugo,besmisleno - Armada se ukotvila na prilazima Kaleu, na dohvatflamanske obale. Prvi put otkako su isplovili iz Korune, La Lavia jeležala nepomično na vodi, i Manuel shvati, osluškujući kroz noć,koliko je ono saglasje neprestane škripe i stenjanja brodskog drvetapostalo glas posade, a ne broda. Brzo je progutao svoju porciju vodei vina, i krenuo duž donje palube, razgovarajući s ranjenima ipomažući im, kad god je mogao, da povade iz sebe komade drveta.Mnogi su želeli da ih dodirne, jer njegovo bezbedno prolaženje krozneke od najužasnijih scena pokolja nije ostalo neprimećeno.Dodirivao ih je, i - kad su želeli - još bi se i pomolio s njima. Zatim sepopeo na palubu. Sa jugozapada je duvao vetrić i brod se blagoljuljuškao na talasima plime. Prvi put te nedelje vazduh nije bioprožet crvenilom: Manuel je mogao da vidi zvezde, i daleke vatre naflamanskoj obali, kao zvezde koje su pale s neba i sada goreći umiruna zemlji. Legr je hramao gore-dole po palubi, skrećući sa svoga uobičajenogpravca da bi zaobišao gomilu razorene opreme. "Jesi li ranjen, Legr?" upita Manuel.

Legr samo zagunđa umesto odgovora. Manuel poče da hoda porednjega. Posle nekog vremena Legr se zaustavi i reče: "Kažu da sipostao svetac, zato što si poslednjih nekoliko dana jurcao po čitavojpalubi i ponašao se kao da po nama pada grad, a ne topovskađulad, i ostao nepovređen. Ali ja kažem da si samo obična luda kojane zna šta je može snaći. Budale igraju tamo gde se anđeli skrivaju.To ti je naše prokletstvo. Oni koji znaju pravila i ponašaju se kakotreba budu na kraju ranjeni - ponekad baš zato što rade ono što bitrebalo najbolje da ih zaštiti. A budale slepe kod očiju, koje zalutaju unajveću gužvu, prođu bez ijedne ogrebotine." Manuel je posmatrao kako Legr korača. "Šta ti je s nogom?" Legr slegnu ramenima: "Ne znam šta će na kraju biti s njom." Manuel se zaustavi ispod fenjera i zagleda se Legru pravo u oči."Sveta Ana se pojavila i skrenula đule koje je pravo s neba letelo namene. Zbog nečega mi je spasla život." "Ne." Legr kucnu štapom o palubu. "Poludeo si od groznice, dečko." "Mogu ti pokazati đule!" reče Manuel. "Zarilo se u trup!" Legr samoothrama dalje. Manuel baci pogled preko vode ka Flandriji, ožalošćen zbogLegrovih reči, i njegovog hramanja. Vide nešto što nije mogao dashvati. "Legr?" "Šta je?" Legrov glas dopirao je iz srednjeg dela broda. "Nešto blistavo... možda sve duše Engleza odjednom..." glas mu jedrhtao. "Šta?" "Nešto ide k nama. Dođi ovamo, vođo palube." Tup, tup, tup. Manuel je čuo kako je Legr šišteći udahnuo vazduh ičuo je kako je promrmljao neku psovku. "Zapaljeni brodovi!" zaurlao je Legr iz sve snage. "Zapaljeni brodovi.Uzbuna!" Za tren oka brod se pretvorio u ludnicu, vojnici su jurili u svimpravcima. "Dođi", reče Legr Manuelu, koji pođe za vođom palube douzdignutog pramca, odakle je sidrenjak visio s broda i prolazio krozvodu. Legr je negde uz put dograbio helebardu i sada je pružioManuelu. "Preseci to." "Ali, vođo, izgubićemo sidro."

"Ovi zapaljeni brodovi su isuviše veliki da ih zaustavimo, a ako su joši napunjeni barutom eksplodiraće i sve će nas pobiti. Seci." Manuel stade da udara oštricom po palamaru, koji je ličio na stablomalog drveta. Udarao je i udarao, ali uspeo je da preseče samojednu nit ogromnog konopca kada Legr dočepa helebardu i počesam da udara njome, nespretno, da se ne bi svom težinom osloniona ranjenu nogu. Čuli su glas kapetana: "Presecite sidrenjak!" Legrse glasno nasmeja. Konopac puče i oni slobodno zaploviše. Ali zapaljeni brodovi su imveć bili sasvim blizu. U paklenoj svetlosti Manuel je mogao da vidiengleske mornare kako hodaju po zapaljenim palubama, prolazećikroz plamen kao salamanderi ili demoni. Nema sumnje da su biliđavoli. Vatra koja se uzdizala iznad osam zapaljenih brodova i samaje bila živi demon kao i Englezi; svaki žuti plameni jezik imao je pojedno oko engleskog đavola, koje je tražilo pogledom Armadu, a nekiod tih jezika su skakali i odvajali se od vatrenog vihora koji sekovitlao iznad brodova, uzalud pokušavajući da dolete do La Lavie ida je zapale. Manuel je te komande žara držao na odstojanjupomoću svog medaljona i određenog gesta kojim se na Siciliji, dok jebio dečak, čuvalo od uroka. U međuvremenu su se svi brodovi floteoslobodili sidra i plovili nošeni plimom, sudarajući se u žurbi daizbegnu zapaljene lađe. Kapetani i oficiri su se izbezumljenodovikivali sa svojim drugovima s drugih brodova, ali uzalud. U mrakui bez sidra, brodove niko nije mogao opet okupiti, i kako je noćodmicala, većinu je vetar oduvao na Severno more. Postrojenefalange Armade su se prvi put rasturile, i bilo im je suđeno da senikada više ne okupe.

Kada se sve završilo, La Lavia je jedrima održavala svoj položaj nasevernom moru, dok su oficiri pokušavali da raspoznaju brodove i dapronađu koje je naredbe izdao vojvoda od Medine Sidonije. Manuel iHuan stajali su na srednjoj palubi, zajedno s ostalim drugovima izsvoje kabine. Huan odmahnu glavom: "Dok sam živeo u Portugaliji,pravio sam zapušače od plute. Tamo u Lamanšu, bili smo kaozapušač koji je neko ugurao u grlić boce. Dokle god smo bilizavučeni u grlić, bilo je dobro - grlić se sve više sužavao i nikada nebi mogli da nas izvuku odande. Ali sada su nas Englezi ugurali pravo

dole, u samu bocu. Plovimo unaokolo u vlastitom mutljagu. I nikadaviše nećemo izaći iz boce." "U svakom slučaju, ne kroz grlić", složi se jedan od njih. "Nikako." "Bog će nas odvesti kućama", reče Manuel. Huan samo odmahnu glavom. Umesto da pokuša da se probije kroz Lamanš, admiral MedinaSidonija je odlučio da Armada zaobiđe Škotsku i vrati se kući. Legrasu odveli na admiralski brod i tamo je proveo ceo dan, da pomogneda se odredi kurs, jer on je poznavao Sever bolje od bilo kojegšpanskog pilota. Izmučena flota uputila se na suprotnu stranu od sunca, još dublje uhladno Severno more. Posle one noći sa zapaljenim brodovima,Medina Sidonija je kažnjavanjem povratio disciplinu. Jednoga danaoni koji su preživeli mnogobrojne bitke u Lamanšu bili su svedocikada je o križ na jarbolu bio obešen kapetan koji je dozvolio da mubrod isprednjači ispred admiralskog broda, što je sada bilozabranjeno. Ratni brod je nekoliko puta prokrstario kroz flotu, tako daje svaka posada mogla da vidi leš neposlušnog kapetana kako seljulja s prečke na katarci. Manuel je taj prizor posmatrao s gađenjem. Kad umre, čovek sepretvara u običan džak kostiju; nigde u oblacima nije uspeo da vidikapetanovu dušu. Možda je kao zvezda repatica pala u more,putujući u pakao. Smrt je zaista bila jedno neobično prelazno stanje.Čudno je što Bog nije ono što dolazi posle nje učinio jasnijim. I tako je La Lavia verno pratila svoj admiralski brod, kao i sva ostalaflota. Vodio ih je sve više na sever, u carstvo zime. Ponekog jutra,kad bi se ispeli na palubu u jarko žutu svetlost izlazećeg Sunca, drvona jarbolima i jedra bili su oivičeni ledenjačama, koje su ličile naniske dijamanata. Ponekog dana činilo se da plove kroz more mleka,ispod srebrnog nebeskog svoda. Drugih, pak, dana okean je imaoboju sveže modrice, a nebo je bilo jasno i svetloplavo, tako jasno daje Manuel goreo od želje da preživi ovo putovanje. Ali bio je hladankao smrt. Onih noći kada je goreo u groznici sećao se s isto onolikoljubavi s koliko se sećao svog prvog domaćeg ognjišta na obaliSeverne Afrike. Svi su patili od hladnoće. Životinje za klanje bile su uginule i kuhinja

je bila zatvorena: više nije bilo tople supe. Admiral je naredio da seštedi na hrani, uključujući tu i njega: oskudica ga je prikovala zakrevet u kome je ostao sve vreme putovanja. Ali mornari, koji sumorali da potežu mokru ili zaleđenu užad, bili su u gorem položaju.Manuel je posmatrao njihova smrknuta lica, postrojena u red daprime po dva dvopeka i jednu veliku šolju vina razblaženog vodom -svoju dnevnu porciju hrane - i zaključio je da će tako nastaviti daplove na sever sve dok sunce ne bude ostalo ispod horizonta i onine uđu u ledeno carstvo smrti, na severni pol gde je Božja moćveoma slaba, i gde će svi izdahnuti i umreti istovremeno. I zaista,vetrovi su ih oduvali gotovo do Norveške, i tek uz velike teškoćeuspeli su da izrešetana korita svojih brodova okrenu u pravcuzapada. Kada su to uradili, otkrili su na trupu La Lavie čitavo tuce novih rupakoje su propuštale vodu, i ljudi, već iscrpljeni naporima da okrenulađu, sada su morali još i da danonoćno rade na pumpama. Pintavina i pinta vode dnevno nisu bili dovoljni. Ljudi su umirali kao muve.Dizenterija, nazeb, najmanja povreda; sve se to brzo završavalosmrću. Manuel je opet mogao da vidi vazduh. Sada je bio tamnoplav,upadljivo tamniji kad su ga ljudi izdisali, tako da su svi bili obmotanioblacima tamnoplavog vazduha koji su zaklanjali ognjene krunenjihovih duša. Svi ranjenici u bolnici su poumirali. Mnogi su u svojimposlednjim trenucima prizivali Manuela; on ih je držao za ruke ili imdodirivao čelo, i kada bi im duše zatreperile odvajajući im se odglava, kao poslednji plamičci iznad ugljevlja vatre koja se gasi, on semolio za njih. Zatim bi drugi ljudi, isuviše slabi da ustanu iz postelje,počinjali da dozivaju, i on bi odlazio i k njima i ostajao uz njih da impomogne u nevolji. Dvojica takvih ljudi se oporavila od dizenterije, iod tada su ga sve češće pozivali. I sam kapetan je zatražio da gaManuel dodirne kada se razboleo; ali ipak je umro, kao i većinaostalih. Jednog jutra Manuel je stajao s Legrom pored pregradnog zida nasrednjem delu broda. Bilo je hladnjikavo i oblačno, more je bilo bojekremena. Vojnici su izvodili svoje konje i gurali ih s palube u more,da bi uštedeli vodu. "To je trebalo učiniti onoga časa kada su nas isterali iz Rukavca",

reče Legr. "Uzalud smo trošili vodu." "Nisam ni znao da imamo konje na brodu", reče Manuel. Legr se kratko nasmeja. "Dečko, ti si vrhunska budala. Uvek meiznova iznenadiš." Posmatrali su kako konji neprestano padaju u vodu, kolutajućiočima, raširenih nozdrva, izbacujući iz sebe oblake plave pare. Kakojoš samo nekoliko trenutaka pokušavaju da plivaju. "Drukčije gledano, možda je trebalo da neke od njih pojedemo", rečeLegr. "Konjsko meso?" "Ne može biti mnogo loše." Konji su svi nestajali, zamenjujući plavi vazduh vodom bojekremena. "To je svirepo", reče Manuel. "Na toplijim geografskim širinama plivaju još čitav sat", reče Legr."Ovako je bolje za njih." Pokaza na zapad. "Vidiš li one visokeoblake?" "Da." "Oni stoje iznad Orknija. Orknija ili Šetlanda, više ni ja nisam sigurangde smo. Biće interesantno da vidimo da li će ove budale uspeti dasprovedu brodove između ostrva a da se ne nasuču." Osvrnuvši seunaokolo, Manuel je uspeo da ugleda samo tuce brodova; verovatnoje ostatak Armade bio ispred njih, ispod linije obzorja. Zastao je darazmisli šta je Legr hteo da kaže, pošto je sprovođenje brodova krozte najsevernije grupe ostrva oko Velike Britanije bilo, prirodno,Legrov zadatak; istog časa Legr zakoluta očima kao oni konji i srušise na palubu. Manuel i još neki mornari odnesoše ga dole u bolnicu. "Posredi je njegovo stopalo", reče brat Lisijen. "Stopalo mu jesmrvljeno, i noga mu je istrulila. Trebalo je da mi dozvoli da mu gaodsečem." Oko podne Legr se osvesti. Manuel, koji ga ni za trenutak nijenapuštao, držao ga je za ruku, ali Legr se namršti i istrže je. "Slušaj", reče Legr s mukom. Duša mu je bila još samo mala belakapica, koja mu je pokrivala zamršenu prosedu kosu. "Naučiću teneke reči koje ti kasnije mogu dobro doći." Polako izgovori: "Torconaloc an dhia", i Manuel ponovi za njim. "Ponovi još jednom."Manuel je ponavljao te slogove bez prestanka, kao molitvu nalatinskom. Legr klimnu glavom. "Tor conaloc an noam dhia." "Dobro.

Zapamti te reči zauvek." Posle toga se upilji u daske palube iznadsvoje glave i više nije odgovarao ni na jedno Manuelovo pitanje.Osećanja su mu kao senke igrala po licu, jedno za drugim. Konačnoskrenu pogled s beskonačnog i pogleda Manuela. "Dodirni me,dečko." Manuel mu dodirnu čelo i Legr sklopi oči uz ironičan osmeh: plavakruna od plamena zaleprša mu iznad glave, prođe kroz daskepalube i iščeze. Sahranili su ga te večeri, uz zadimljen, pakleno mračan zalazaksunca. Brat Lisijen je izgovorio skraćenu misu, mrmljajući tako da ganiko nije mogao čuti, a Manuel je poleđinu svoga medaljona pritiskaona ledenu Legrovu mišicu, sve dok se na njoj nije ocrtao otisak krsta.Onda su ga prebacili preko ograde palube. Manuel je posmatrao, isam iznenađen zbog smirenosti koja je vladala njime. Još prenekoliko nedelja vikao je od bola i besa dok je gledao kako đuladkomadaju njegove drugove; sada je, pun mira koji nije mogao dashvati, posmatrao kako čovek koji ga je podučavao i štitio tone učelično sivu vodu i nestaje.

Dve noći kasnije Manuel je sedeo po strani od svojih preostalihdrugova u kabini, koji su svi spavali na gomili, kao mačići.Posmatrao je kako plavi plamičci lutaju iznad njihovih iscrpljenih tela;samo je gledao, ne razmišljajući i ne osećajući ništa. Bio jepremoren. Otac Lisijen proviri kroz tesna vrata i zašišta: "Manuele! Jesi li tu?" "Tu sam." "Pođi sa mnom." Manuel ustade i krenu za njim. "Kuda ćemo?" Otac Lisijan odmahnu glavom. "Vreme je." Sve ostalo što je kazaobilo je na grčkom. Nosio je fenjerčić u kome je gorela sveća i čije sutri strane bile zamračene, i uz njegovo svetlo pronašli su put dokapka kojim se silazilo na najniže palube. Manuelova kajuta, iako ispod palube s topovima, ipak nije bilanajniža paluba na brodu. La Lavia je bila mnogo veća. Ispodprostorije s ležajima za spavanje bile su još tri palube na kojima nijebilo prozorčića jer su se nalazile ispod nivoa vode. Tu, u večitoj tamibila su sklonjena burad s vodom i s dvopekom, topovska đulad,

konopci i druge potrepštine. Prošli su pored barutane, u kojoj suoružari morali da nose papuče od filca, da im varnica s okovanihčizama ne bi raznela ceo brod. Pronašli su kapak ispod kojeg suvisile lestvice od užeta ka još nižoj palubi od te. Na svakom nivouprolazi su postajali sve uži, i morali su da se saginju. Manuel je biozaprepašćen kada su sišli još jednom jer je zamišljao da su već nasamoj kobilici broda, ili u nekoj čudnoj komori obešenoj ispod nje uvodu, ali Lisjen je znao gde su. Silazili su sve niže, kroz lavirintmračnih, drvenih hodnika. Manuel je već odavno izgubio orijentaciju idržao je Lisijena za ruku od straha da se slučajno ne razdvoje i onostane beznadežno zarobljen u utrobi broda. Konačno su stigli dovrata na kraju jednog uzanog hodnika. Lisijen pokuca na njih i neštoprošišta, jakim šapatom, i vrata se otvoriše, propuštajući tolikosvetlosti da se Manuelu zavrtelo u glavi. Posle tih prolaza, soba u koju su ušli učini mu se veoma prostrana.Bila je to ostava za sidrenjak, smeštena na pramcu broda, tačnoiznad kobilice. Od susreta sa zapaljenim brodovima, La Lavia jeimala još veoma malo rezervnih užadi, i ono što je preostalo sada jeležalo smotano po uglovima sobe. Ona je bila osvetljena svećama,zabodenim u male metalne svećnjake, ukovane u bočne grede. Napodu je ležao sloj vode, debeo bar jedan inč, u kome se svakiplamičak iz svećnjaka ogledao kao bela, svetla tačkica. Obli zidovibili su vlažni i presijavali su se. U sredini sobe bio je uspravnopostavljen jedan sanduk i pokriven komadom tkanine. Oko njega jestajalo nekoliko ljudi: jedan vojnik, jedan od nižih oficira i nekimornari koje je Manuel poznavao samo iz viđenja. Providni plameničvorovi boje kobalta iznad njihovih glava dodavali su plavičast odsjajsvetlosti u sobi. "Spremni smo, oče", reče jedan od tih ljudi Lisijenu. Fratar povedeManuela do jednog mesta blizu uspravljenog sanduka, a ostali sepoređaše u krug oko njih. Pored zida u pravcu krme, ispred procepana mestu gde su zidovi korita bili loše spojeni s podom prostorije,Manuel ugleda dva velika pacova blistave, smeđe dlake, koji sutreptali i užurbano mrdali zaliscima iznenađeni ovom neuobičajenomaktivnošću. Manuel se namršti i jedan od pacova pljusnu u vodu kojaje prekrivala pod i plivajući podvuče se ispod zida, mlatarajući repomgore-dole tako da je ličio na malu zmiju, što je Manuelu i otkrilo

njegovu pravu prirodu. Drugi pacov nije ustuknuo i samo je treptaosvojim okruglim očicama, čvrsto uzvraćajući na Manuelov neljubaznipogled. Iza sanduka Lisijen dobro pogleda svakoga od prisutnih i poče dačita na latinskom. Manuel je razumeo prvi deo: "Verujem u BogaOca, svedržitelja, tvorca neba i zemlje, i svih stvari vidljivih inevidljivih..." Od toga mesta Lisijen nastavi da čita, snažnim aliblagim glasom, molećivo ali ponosito. Pošto je završio vjeruju uzeoje drugu knjigu, onu malu koju je uvek nosio sa sobom, i pročitao našpanskom: "Znaj, o, Izraele, da je ono što ljudi nazivaju životom i smrću samonalik na bele i crne perle, nanizane na konac; a ta nit neprestanepromene je moj vlastiti, nepromenljivi život, koji sve povezuje u jednubeskrajnu nit malih života i malih smrti. Vetra skreće brod s njegovog puta nad dubinama: lutajući vetrovičula bacaju čovekov um da zaluta nad dubinama. Ali, počuj! Doći će dan kada će svetlost koja jeste utišati sve vetrove,i svezati svaku mrsku, tečnu tamu; i sva tvoja staništa bićeblagoslovena belim sjajem što silazi iz krune." Dok je Lisijen to čitao, vojnik se polako kretao po sobi. Prvo je na vrhsanduka postavio pliticu s dvopekom isečenim u kriške; hleb je biostvrdnut, kao što uvek biva posle više meseci na moru, i neko sepostarao da ga iseče na kriške koje je potom uglačao u naforu bojemeda, tako tanku da se providela. Mestimične rupe koje su izdubilicrvi davale su im izgled starih dukata, iskovanih u ravnu pločicu i srupom probušenom u sredini da bi se iskoristili za nakit. Zatim vojnik podiže iza sanduka jednu praznu staklenu bocuodsečenog grlića tako da je ličila na pehar. Uzevši drugom rukomjednu pljosku, napuni pehar do polovine onim groznim vinom s LaLavie. Spustivši pljosku obiđe celu grupu dok je fratar završavaočitanje. Svako od prisutnih imao je na rukama posekotine koje sustalno krvarile, manje ili više, i svaki čovek otvori jednu takvuposekotinu iznad pehara koji mu je vojnik pružio da bi iz nje iscurilajedna kap i pala u pehar, sve dok vino nije toliko potamnelo da jeManuelu, koji je opažao plavetnilo svetlosti, izgledalo da jetamnoljubičasto. Vojnik stavi pehar pored plitice s naforom na sanduk. Otac Lisijen je

završio čitanje, pogledao na sanduk i izrecitovao poslednju rečenicu:"O, svetiteljke ognjene! Osvetlite duboke pećine čula; sjajemnatprirodnim podarite svetlost i toplotu svojim najdražima, da bismopostali jedno s vama." Uzevši pliticu u ruku krenuo je po sobi,stavljajući svakome po parče nafore u usta. "Telo Hristovo, žrtvovanoza tebe. Telo Hristovo, žrtvovano za tebe." Manuel uze komadić nafore između zuba i poče ga žvakati. Najzadje shvatio šta rade. Bila je to pričest za mrtve: služba za Legra,služba za sve njih, jer svi su bili osuđeni da umru. Iza vlažnog,povijenog zida te komore nalazilo se debelo more, pritiskalo jedrvene zidove, pritiskalo njih same. Na kraju će ih sve progutati, ipotonuće da postanu hrana ribama, a posle toga će im kostiukrašavati dno okeana, tamo gde Gospod retko zalazi. Manuel jejedva uspeo da progura sažvakani dvopek pored grudve koja mu seskupila u grlu. Kada je otac Lisijen podigao onu polovinu flaše iprimakao mu je usnama, izgovarajući: "Krv Hristova, prolivena zatebe", Manuel ga zaustavi. Uze flašu iz fratrove ruke. Vojnik krenuprama njemu, ali Lisijen ga zaustavi pokretom ruke. Tada fratarkleknu ispred Manuela i prekrsti se, ali u suprotnom pravcu, onakokao Grci, s leva na desno, a ne kako treba. Manuel reče "Ti si krvHristova", i podiže polovinu flaše do Lisijenovih usta, nagnuvši je, dabi mogao da pije. Isto je učinio sa svakim od ljudi, uključujući i vojnika. "Ti si Hristos."Ovo im je bilo prvi put u životu da učestvuju u tom delu pričesnogobreda, i neki od njih su jedva uspevali da gutaju. Kada su svi pili,Manuel podiže flašu do svojih usana i iskapi je do kraja. "Knjiga ocaLisijena kaže: i sva tvoja staništa biće blagoslovena belim sjajem kojije kruna ognjena, i mi ćemo postati Hristos. I bi tako. Pili smo ipostali smo Hristos. Pogledajte..." pokaza prstom na onog pacovakoji nije pobegao i koji je sada sedeo na stražnjim nogama, trljajućiprednje šapice jednu o drugu, tako da je izgledalo kao da se moliBogu, ne skidajući svetlucave, okrugle očice s Manuela - "čak iživotinje to znaju." On prelomi komad nafore od dvopeka i saže seda ga da pacovu. Pacov prihvati komadić među šapice i pojede ga.Dozvolio je da ga Manuel dodirne. Uspravljajući se, Manuel osetikako mu je krv pojurila u glavu. Ognjene krune blistale su na svakojglavi, dižući se visoko iznad njih, tako da su vatreni jezici lizali grede

na tavanici, ispunjavajući sobu svetlošću - "Evo ga!" povika Manuel."Dodirnuo nas je svetlom svojim, zar ne vidite!" on svakome od njihdodirnu čelo i vide kako im se oči šire kada su, zaprepašćeni,ugledali goruće duše svojih drugova, i kako pokazuju rukom jedandrugome na glavu, a potom se svi zagrliše u jasnoj, beloj svetlosti,dok su im suze tekle niz obraze i čekinjave brade se razdvajale uširokom osmehu. Pacov uplašeno pljusnu i podvuče se pod napuklizid, a oni su se smejali, i smejali, i smejali. Manuel rukom obgrli fratra, čije su oči blistale od radosti. "Dobro je",reče Manuel, kada su se malo smirili. "Bog će nas odvesti kući." Vratili su se na gornju palubu poput dečaka koji se igraju po pećinikoju dobro poznaju.

Armada je uspela da prođe kroz grupu ostrva Orkni i bez Legra, iakopojedini brodovi tek što se nisu nasukali. Onda su opet izašli naotvorenu pučinu Severnog Atlantika, gde su valovi bili veći, njihovpad strmiji, a vrhovi visoki kao uzvišenja na pramcu i krmi La Lavie,a kasnije čak i viši. Vetrovi su duvali s jugozapada, mnogo jači olujni vetrovi koji nikadanisu jenjavali, i posle tri nedelje nisu bili nimalo bliže Španiji negokada su se provukli između Orknija. Situacija na La Laviji bila jeočajna, kao i u ostaloj floti. Ljudi su na La Laviji umirali svakodnevnoi bili bacani preko ograde bez ikakvih obreda, izuzev što bi imManuel pritisnuo svoj medaljon na mišicu. Smrt je smanjila oskudicuu hrani i vodi, ali je još bilo teško. La Lavia je sada imala još samoneku vrstu avetinjske posade, koja se uglavnom sastojala od vojnika.Nije ni njih bilo dovoljno za rad na pumpama, a Atlantik je svakogadana stvarao nove rupe na već izbušenom koritu broda. Voda jepočela da prodire u takvim količinama da je zamenik pokojnogkapetana - koji je svojevremeno krenuo na put kao treći pomoćnik nabrodu - odlučio da smesta moraju pravo za Španiju, ne skrećući kamalo poznatoj zapadnoj obali Irske. Tu odluku je podržalo i nekolikodrugih kapetana oštećenih brodova i prenelo je glavnini flote, koja jeplovila ispred njih na zapad pre nego što skrene na jug ka Španiji.Medina Sidonija je dao svoj pristanak s bolesničke postelje, i LaLavia skrenu na jug.

Na žalost, oluja udari upravo sa severa-severozapada, ubrzo poštosu skrenuli u pravcu domovine. Bili su bespomoćni. La Lavia jepropadala u ogromne vodene ponore i na nju je odozgo padao jedangreben talasa za drugim, sve dok žalosna trupina nije ležala tik izvanzaklonjene obale, Irske. To je bio kraj, i svi su to znali. Manuel je znao, jer se vazduh obojio ucrno. Oblaci su bili nalik na hiljade crnih engleskih topovskih đuladi,dok su se valjali u debelim slojevima iznad pročišćenog dela neba,koje kao da je visilo odmah iznad katarke, bljujući munje u more kadgod bi se dovoljno jako sudarili. Vazduh ispod oblaka bio je takođecrn, samo nešto malo manje gust; vetar, isto toliko opipljiv kao italasi, vijorio se oko jarbola u zamagljenom besu. Drugi ljudi suuspevali da nazru obalu prema kojoj ih je gonio vetar, ali Manuel nije,od prevelikog crnila. Ti ljudi su vikali u strahu; izgleda da je zapadnaobala Irske bila živa stena, kao odsečena nožem. To je bio kraj. Manuel je mogao samo da se divi trećem pomoćniku, sadakapetanu, koji je sam preuzeo točak kormila i dovikivao stražaru navrhu glavne katarke da pronađe neki zaliv u stenju prema kome ih jenosio vetar. Ali ni Manuel, kao ni većina ljudi, nije poslušao naredbupomoćnika da ostane na svom položaju, jer to je sada već očiglednobilo besmisleno. Jedni su se grlili i opraštali na uzdignutim delovimakrme i pramca, drugi drhtali od straha, pribijajući se uz pregradnezidove. Mnogi su prišli Manuelu i tražili da ih dodirne, i Manuel im jerukom dodirivao čela dok je ljutito išao u krug po pramcu. Čim bi ihManuel dodirnuo, neki bi odleteli pravo u nebo, dok bi drugi skočilipreko ograde i pretvarali se u delfine čim bi dodirnuli vodu, aliManuel je jedva i primećivao šta se događa jer se molio, molio izsveg glasa. "Zašto ta oluja, Gospode, zašto? Prvo su nas zadržavali vetrovi sasevera, i to je glavni razlog zbog kojeg sam ja uopšte tu gde sam.Znači hteo si da budem tu, ali zašto, zašto, zašto? Huan je mrtav, iLegr je mrtav, i Pietro je mrtav, i Habedin je mrtav i svi mi ostaliuskoro ćemo biti mrtvi, ali zašto? To nije pravedno. Obećao si da ćešnas odvesti kući." U besu dograbi svoj nož za sečenje fitilja, siđe nasrednji deo broda i priđe glavnoj katarci. Zario je nož duboko u drvo,niz vlakna. "Evo ti! Ovo ja kažem na tvoju oluju!" "Čekaj, to je bogohuljenje", reče Legr izvlačeći nož iz katarke i

bacajući ga preko ograde. "Dobro znaš šta znači probosti katarku. Ito još u oluji kao što je ova - uvredićeš bogove mnogo starije odIsusa, i mnogo moćnije od njega." "Ko mi priča o bogohuljenju", odvrati Manuel. "I još se pitaš zašto idalje bez spokoja lutaš morima kao duh, kad govoriš takve stvari.Trebalo bi da budeš oprezniji." Podiže pogled i ugleda svetu Anu,koja je s križnog jarbola davala uputstva trećem pomoćniku. "Jesi ličula šta je Legr rekao?" Nije ga čula. "Jesi li zapamtio reči kojima sam te naučio?" upita Legr. "Dabome. Slušaj, nemoj me više gnjaviti, Legr, uskoro ću i ja biti avetkao i ti." Legr se odmače, ali Manuel se predomisli i zapita: "Legr,zašto nas Bog ovako kažnjava? Pa, u njegovo ime smo krenuli ukrstaški rat, zar ne? Ništa ne razumem." Legr se nasmeši i okrete mu leđa, i Manuel tek tada vide da on imakrila, s perjem belim kao sneg u crnoj tmini okolnog vazduha. Onuhvati Manuela za mišicu. "Ti znaš isto onoliko koliko i ja." Snažnolepećući krilima podiže se u vazduh i odlete žurno na istok, krozcrninu, nalik na galeba. Uz pomoć svete Ane treći pomoćnik je upravo pronašao procep ustenju, koji se širilo u poveći zaliv. I drugi brodovi Armade već su gabili otkrili, i već su se razbijali o široki plićak dok je La Lavia hramalaka obali. Pramac se nasuka i smesta poče raspadanje. Supasti talasisručiše se preko nakrivljene srednje palube i Manuel pomoćulestvica skoči na uzdignuti pramac, o koji su sada lupali delovipolomljenog prednjeg jarbola zajedno s trouglastim jedrima. Glavnakatarka se sruši preko ivice broda, i onaj bok lađe koji je bio izloženvetru pršte u komadiće, kao bure s trulim drvetom, i prekri ga voda,njima naočigled. Među daskama koje su plivale unaokolo Manuelugleda jednu u koju je još bilo zariveno crno đule, bez sumnje, onoisto koje je sveta Ana skenula s putanje da bi ga spasla. Setivši setako da mu je već jednom spasla život, Manuel se primiri i poče dačeka da se ona pojavi. Obala je bila daleko svega nekoliko brodskihdužina, i jedva se videla u gustom, crnom vazduhu; Manuel nijeumeo da pliva, kao ni većina drugih, i već je s nestrpljenjem tražiopogledom svetu Anu kada se pored njega stvori fratar Lisijen, usvojoj crnoj mantiji. On vikom nadjača vrisak crnog vetra: "Ako seuhvatimo za dasku, stići ćemo do obale."

"Ti pođi prvi", prodera se Manuel. "Ja čekam svetu Anu." Fratarslegnu ramenima. Vetar mu podiže mantiju i Manuel vide da Lisijenpokušava da spase brodsko zlato namenjeno svetim obredima kojeje bilo u obliku lanca obmotano oko fratrovog struka. Lisjen se uputika ogradi i skoči preko nje na balvan koji su talasi odnosili od broda.Ali promašio je okrugli balvan i istog trenutka potonuo. Voda se sada već prelivala i preko uzdignutog pramca, i uskoro ćega ogromni, zapenjeni talasi otkinuti od korita. Većina ljudi je već bilanapustila olupinu, poveravajući svoj život nekom od plovećih drvenihotpadaka. Ali Manuel je i dalje čekao. Baš kada je počeo da se brine,ugleda blagoslovenu baku Isusovu, gde stoji među drugim prilikamana obali koju je jedva nazirao, i maše mu. Hodala je po beloj vodi, ion shvati. "Pa, naravno, mi smo postali jedno s Hristom! Hodaću povodi do obale, kao što je i On jednom učinio." Okuša površinujednom cipelom; delovala je pomalo, hm, nesigurno, ali moći će daposluži - biće kao pod njihove, sada već uništene kapele, na kome jetanki sloj vode pokrivao dobru, čvrstu površinu koju je Bog stvorio. Itako Manuel zakorači na sledeći talas koji je prolazio pored rubauzdignutog pramca i pljusnu duboko u uskovitlanu vodu. "Hej!" koprcao se na sve strane boreći se da izbije na površinu."Hej!" Ali ovoga puta nije dobio nikakav odgovor od svete Ane; samohladnu, slanu vodu. Upustio se u mučni proces davljenja, sećajući sekako se jednom borio s vodom dok je još bio mali, i otac ga je odveona obalu u Maroku, da vidi galiju punu hodočasnika za Meku kako seveslajući udaljava ka moru. Ništa nije manje ličilo na irsku obalu odone vedre, tople, požutele plaže, a on i otac su bili zagazili u plićakda se malo brčkaju i love limunove. Otac bi bacio limunove u dubljuvodu, gde su plutali i poskakivali tik ispod površine, a Manuel binevešto otplivao da ih vrati, smejući se i zagrcnjavajući se u vodi. Pred očima su mu savršeno jasno igrali ti isti limunovi, dok sešmrčući, kašljući i pljuskajući na sve strane još jednom borio da isturiglavu iz ledene supe. Limunovi koji plutaju u zelenom moru, limunoviobli i elastični, boje sunca kada se nađe nisko iznad jutarnjegobzorja... blago poskakuju tik ispod površine, a tu i tamo im seukazuje po neki čvorić. Manuel se pravio da je limun, a istovremenoje pokušavao da se seti onog primitivnog načina plivanja, poput psau vodi, kojim se kretao po plićacima. Ruke - guraj njima naniže. Nije

uspevalo. Talasi ga izbaciše, baš kao limun, u plićak. Udari se o dnoi ustade. Voda mu je dopirala samo do struka. Drugi ga talas tresnuu leđa i on opet izgubi dno. Nije pošteno! pomisli. Lakat mu sezabode u pesak, i on se izvi u vodi i ustade. Ovoga puta bila mu jesamo do kolena. Držao je na oku izdajničke talase koji su jedan zadrugim izbijali iz tmine, i teturao se kroz njih ka obali, prekrivenojšljunkom i busenjem naplavljenih algi. Daleko dole niz obalu vide mornare, svoje drugove, preživelebrodolomnike koji su se dočepali obale. Ali eno među njima nekihvojnika na konjima. Engleski vojnici, na konjima i peške - Manuelzastenja kad shvati šta se događa - ubijali su mačevima i toljagamaiscrpljene ljude, popadale po algama koje je voda nanela na plažu."Ne!" vrisnu Manuel. "Ne!" Ali nije se prevario. "O, Gospode!" reče iklonu u sedeći položaj. Tamo, niz obalu, vojnici su kijačama ubijalinjegovu braću, razbijajući krhka jaja njihovih lobanja iz kojih sužumanca mozgova curila u pepeo od morske trave. Manuelobamrlim pesnicama stade da udara o pesak. Ispunjen užasom togaprizora, posmatrao je konje kada, nalik na divovske senke, ustuknu umrak. Približavali su mu se preko plaže. "Postaću nevidljiv", odluči."Sveta Ana će me učiniti nevidljivim." Ali, setivši se kako jenameravao da hoda po vodi reši da i sam malo potpomogne čudu,tako što će se oteturati preko plaže i zavući se ispod jedne izuzetnovelike gomile osušenih algi. Naravno, i bez toga je bio nevidljiv, alipokrivač od suvih algi će ga zagrejati. Misleći o tome stade da drhti,da drhti, i prostre se po tlu obamro kao i njegove ruke.

Kada se probudio, vojnici su već bili otišli. Njegovi drugovi ležali surazbacani po plaži kao naplavine; gavranovi i vuci su se okupljali okonjih. Nije mogao dobro da se kreće. Trebalo mu je celih pola sata dapokrene glavu i osmotri plažu, i još pola sata da se oslobodi izgomile algi. A onda je opet morao da legne. Kada je opet došao k sebi, video je da leži pored ogromnog panja,nekog starog komada drveta koji je nanela voda, a godine kotrljanjapo pesku uglačale ga kao srebro. Vazduh je opet bio prozračan.Mogao je da oseti kako ulazi i izlazi iz njega, ali više nije mogao daga vidi. Sunce se još nije pojavilo; svanulo je, i oluja je utihnula.Svaki pokret tela za Manuela je bio potpun i savršen napor, potpun i

savršen doživljaj. Mogao je da vidi sebe sasvim duboko ispod kože,koja je izgledala kao usoljena. Izgubio je svu odeću, izuzeviscepanih ostataka pantalona oko struka. Prikupivši svu snagu volje,naterao je mišicu da mu pokrene ruku i ukrućenim kažiprstomdotakao je panj. Mogao je da ga oseti. Još je bio živ. Ruka mu klonu na pesak. Ono mesto na drvetu koje je dodirnuosada se menjalo, postajalo svetlozelena tačka okružena srebrom.Tanka, zelena grančica izbila je iz te tačke i stala da raste ka suncu;dok je postajala sve deblja, listovi su počeli da se razmotavaju iz nje,i pred Manuelovim očaranim pogledom, pojavi se pupoljak i otvorise: bela ruža, koja je vlažno sijala na beloj jutarnjoj svetlosti. Uspeo je da se podigne na noge i donekle pokrije svoju golotinjusuvim algama, a zatim i da otpešači četvrt milje u kopno, i tada jenaišao na ljude. Tačnije rečeno, bilo ih je troje, dva muškarca i žena.Manuel nije mogao da zamisli ljude divljačnijeg izgleda: muškarci sunosili brade koje nikada nisu bile podsečene, a ručerde su im bilekao u Legra. Žena je izgledala baš kao njegov minijaturni portretsvete Ane, sve dok mu nije prišla bliže i on opazio da je prljava, dasu joj zubi polomljeni i koža išarana kao trbuh u psa. Takvu pegavostjoš nikada nije video, i buljio je u nju, isto onako kao što su ona injeni pratioci blenuli u njega. Bojao ih se. "Sakrijte me od Engleza, molim Vas", reče on. Na reč Englezamuškarci se namrštiše i nakriviše glave. Stadoše nešto da mu trtljajuna jeziku koji nije znao. "Pomozite", reče on. "Ne znam šta govorite.Pomozite mi." Pokušao je sa španskim i sicilijanskim i portugalskim iarapskim. Ljudi su izgledali ljutito. Pokušao je na latinskom iustuknuli su. "Verujem u Boga Oca, svedržitelja, tvorca neba i zemljei u sve stvari, vidljive i nevidljive." Poče histerično da se smeje:"Naročito nevidljive." Zgrabi svoj medaljon i pokaza im krst.Proučavali su ga, očevidno zbunjeni. "Tor conaloc an dhia", reče ne misleći šta govori. Sve četvoroposkočiše. A onda mu dva muškarca priđoše da ga podupru s obestrane. Nešto su mu govorili, mašući onom drugom, slobodnomrukom. Žena se nasmešila i Manuel je video da je mlada. On opetizgovori one reči a oni mu još nešto ispričaše. "Hvala ti, Legr", rečeon. "Hvala ti Ana. Ana", obrati se devojci i pruži joj ruku. Ona zaciča iustuknu. On opet izgovori onu rečenicu. Muškarci ga podigoše na

ruke, jer više nije mogao da hoda, i poneše ga preko osušenemorske trave. On se nasmeja i poljubi ih obojicu u obraz, na šta oniprsnuše u smeh, i on ponovi magičnu rečenicu i stade da tone u sani nasmeši se i opet izgovori onu rečenicu. Tor conaloc an dhia.Devojka mu ukloni mokru kosu s očiju; Manuel je prepoznao tajdodir, i osetio je kako se u njemu nešto rascvetava.

- smilujte se, u ime Boga -

Dejvid Brin: KRISTALNE KUGLE1.

Bila je srećaprava što sam odmrznut kada sam odmrznut... iste onegodine kada je daleksonda 992573-aa4 poslala nazad izveštaj da jepronašla dobrozvezdu sa razbijenom kristalkuglom. Bio sam jedanod samo dvanaest životoplih svemiraca u to vreme, pa sam, sasvimprirodno, određen da učestvujem u toj pustolovini. U početku ništa nisam znao o tome. Kada je vertiklet stigao, upravosam se peo obroncima Sicilijanske zaravni, u velikoj dolini u koju jenedavno ledeno doba pretvorilo Sredozemno more što sam ganekada znao. Sa još pet tek probuđenih Spavača došao sam dakampujem i skitam kroz ovo čudo dok se ne priviknemo na novodoba. Predstavljali smo šaroliki izbor iz raznih doba, mada sam ja bionajstariji. Upravo smo se vratili iz obilaska ruševina davno potonuleAtlantide, i pešačili smo šumskom stazom pod večernjim sjajemprsten-grada, visoko iznad naših glava. Tokom vekova koje samproveo u duboksnu, uvećao se svetlucavi, savitljivočvrstindustambeni pojas oko našeg sveta. U srednjim geografskimširinama noć je sada bila bleda. Bliže ekvatoru, gotovo da se nijerazlikovala od dana, toliko je svetlotraka na nebu bila sjajna. Noć više nikada nije ni mogla biti ista onakva kakva je bila udetinjstvu moga dede, pa čak i kada bi se uklonile sve čovekoverukotvorine. Jer od dvadeset drugog veka postojale su Krhotine, ibacale svetlost koja se prelivala tamo gde su nekada bile samogalaksije i zvezde. Nije nimalo čudno što se niko nije usprotivio proterivanju noći saZemljopovrši. Ljudi na malimtelima mogli su da posmatraju Krhotine,ali Zemljani nisu osećali neku naročitu potrebu da zure u teneprijatne podsetnike. Pošto sam tek godinu dana bio odmrznut, još nisam bio spremančak ni da upitam koji je vek, a kamoli da tražim kakvu prolaznuprofesiju za ovaj život. Probuđeni spavači obično su imali naraspolaganju otprilike deset godina za uživanje i istraživanje razlikakoje su nastale na Zemlji i u Sunčevom sistemu pre no što bi morali

bilo šta da izaberu. To se naročito odnosilo na svemirce poput mene. Država -besmrtnija od bilo kog svog gotovo besmrtnog člana - gajila jenostalgičnu naklonost prema nama čudnima, oficirima jedne gotovoizumrle službe. Kada bi se koji svemirac probudio, njega ili nju bihrabrili da pođe u obilazak izmenjene Tere i traga za neobičnostima,pri čemu im se niko ne bi uplitao u posao. Čak bi mogao da sanjakako istražuje neki novi dobrosvet, na koji nijedan čovek još nijekročio, i da ne udiše isti onaj vazduh koji mu je već toliko putaprošao kroz pluća tokom nebrojenih vekova. Očekivao sam da ću nesmetano ići svojim putem ponovnog rađanja.Stoga sam se začudio kada sam te večeri na bokošumi Sicilijeugledao bledo-žućkasti Sol-Vladin vetriklet koji je iznikao iz bedemačipkastih oblaka i krenuo prema logorištu, gde se moja skupinavremeizbačenih lutalica smestila da odrema i neobavezno popriča odogađajima od toga dana. Svi ustadosmo i stadosmo da ga posmatramo kako se približava.Ostali kamperi sumnjičavo su se zgledali kada je vertiklet krenuoprema nama. Pitali su se ko bi to mogao biti toliko važan da prisiliuvek-učtive Svetkompove da se umešaju u naš privatni život,poslavši ovu suzupadalicu ispod brežuljaka Palerma da separkspusti tamo gde joj nije mesto. Zadržao sam za sebe svoja tajna osećanja. Ta stvar je došla pomene. Znao sam to. Ne pitajte me kako. Svemirci jednostavno znaju.I to je sve. Mi koji smo bili tamo napolju iza razmrskanih Krhotina Soloverazbijene kristalkugle, i spolja gledali žive svetove unutar dalekihljuštura...mi smo ti koji su prislanjali svoja lica uz staklo radnje saslatkišima, zureći unutra u ono šta nismo mogli da imamo. Mi smo tikoji su shvatili dubinu naše oskudice i način na koji se Vaseljenanašalila s nama. Milijardama ljudi - onima koji nikada nisu napustili okrilje Soloveblage, žute ljubaznosti - bili su potrebni psiheri da im pričaju onepopravljivim traumama koje su podnosili. Većina ljudi provlačila sekroz život pateći samo povremeno od velikodepresije, koja se lakolečila, ili završavala konačnom. Ali mi svemirci smo zatresli rešetke našeg kaveza. Mi znamo da su

naše neuroze posledica velike lakrdije Vaseljene. Krenuo sam prema čistini na koju se spuštao Sol-vladin vertiklet.Tako su moji kampdrugovi imali koga da okrive za ovu smetnju.Mogao sam da osetim njihove zažarene poglede. Bledo-žućkasta suzapadalica se otvori, i iz nje iziđe jedna visokažena. Bila je lepa poput kakvog kipa, a ta vrsta stroge lepote nije bilau modi na Zemlji za vreme četiri moja prethodna života. Bilo jeočigledno da se nikada nije podvrgla biooblikovanju. Iskreno priznajem da je u prvi mah nisam prepoznao, mada smo bilitri puta venčani tokom ovih sporih godinačekanja. Prvo što sam uočio, pre svega drugog, bilo je to da je na sebi imalanašu uniformu... uniformu Službe koja se "učaurila" (o, zastarelog liizraza!) pre mnogo hiljada godina. Srebro na tamno plavom, i oči koje su se slagale s tom bojom..."Elis", prošaptah posle nekoliko trenutaka. "Zar konačno?" Ona priđe i uhvati me za ruku. Mora da je znala koliko se osećamslab i napet. "Da, Džošua. Jedna od sondi pronašla je još jednu slomljenuljušturu." "Sigurno? Je li u pitanju dobrozvezda?" Ona klimnu glavom, očima mi to potvrdivši. Crne kovrdžeuokviravale su joj lice, svetlucajući poput traga rakete. "Sonda je uključila alarm klase A." Ona se osmehnu. "Svuda oko tezvezde su Krhotine, razmrskane i sjajne poput Oort-neba Sola.Sonda je izvestila da unutra postoji neki svet! Svet koga možemodotaći!" Nasmejah se glasno i privukoh je k sebi. Bilo mi je jasno da kamperiiza mene ne potiču iz vremena u kome se to činilo, jer su počeliužasnuto da mrmljaju. "Kada? Kada su stigle te vesti?" "Saznali smo to ima već nekoliko meseci, neposredno pošto si seotkravio. Svetkompovi su zahtevali da ti omogućimo godinu dana zabuđenje, i ja sam došla čim je ona istekla. Dovoljno smo dugo čekali,Džošua. Moiš Bok vadi sve sadažive svemirce. "Džošua, želimo da dođeš. Potreban si nam. Naša ekspedicija krećeza tri dana. Hoćeš li nam se pridružiti?" Nije ni trebalo da pita. Ponovo se zagrlismo. Ovog puta morao sam

da treptanjem odagnam suze. Poslednjih nedelja, dok sam lutao, razmišljao sam o tome čime ćuda se bavim u ovom životu. Ali radosti nad radostima, nije mi ni palona pamet da ću ponovo biti svemirac! Ponovo ću nositi uniformu idalekputovati prema zvezdama!

2. Projekat je bio obavijen velom potpune tajne. Psiheri Sol-Vladesmatrali su da rasa ne bi podnela još jedno razočaranje. Plašili su seepidemije velikodepresije, a nekolicina je čak pokušala da nas sprečida organizujemo ekspediciju. Na sreću, Svetkompovi su se prisetili svog obećanja. Mi svemircismo se davno složili da prekinemo sa istraživanjima ipothranjivanjem ljudskih nada tako što bismo i dalje pokušavali. Zauzvrat, odaslata je milijarda robota daleksondi, i nama je obećano daćemo moći da istražimo svaki izveštaj o razbijenim ljušturama kojione pošalju. Kada smo Elis i ja stigli na Haron, ostali su već gotovo završili saproverom broda koji je trebalo da uzmemo. Nadao sam se da ćemodobiti Roberta Rodžersa ili Ponsea de Leona, brodove kojima samnekada komandovao. Ali umesto njih izabrali su starog Pelenora. Tajbrod biće dovoljno velik za ono što smo imali na umu, ali ne inezgrapan. Tegljači Sol-Vlade ukrcavali su deset hiljada telesa još dok je šatl kojije prevozio Elis i mene prolazio pored Plutona i otpočeo damanevriše radi spajanja. Ovde napolju, na deset procenata puta doRuba, Krhotine su blistale svetlosjajem neverovatnih boja. Pustiosam Elis da pilotira, i zagledao se napolje u sjajne delove Soloverazbijene kristalkugle. Kada je moj deda bio dečak, na Haronu je bilo isto ovako živo.Hiljade uzbuđenih muškaraca i žena okupili su se tada okoasteroidnog broda veličine pola kakvog omanjeg meseca,ukrcavajući prave arke budućih kolonista punih nade, njihoveživotinje i njihove potrebštine. Ti rani istraživači znali su da nikada neće ugledati svoje konačnoodredište. Ali nisu bili tužni. Nisu patili od velikodepresije. Ti ljudikrenuli su u svom tako-primitivnom prvom zvezdanom brodu puni

nade za svoje prapraunuke - i za svet za koji su pomoću svojihosetljivih teleskopa utvrdili da je zelen i prijatan, i da kruži okozvezde Tau Ceti. Deset hiljada godinačekanja kasnije, bacih pogled na mamutskoHaronovo pristanište iznad kojeg smo prolazili. Dole su ležalimnogobrojni redovi usidrenih zvezdanih brodova. Tokom milenijuma,sagrađeno ih je na hiljade, od generacijskih brodova i hiberna-tegljača do probijača-otpremnika i velikogizdavih crvorupih-obrušivača. Svi su oni ležali tamo dole, svi osim onih nekoliko koji su bili uništeni,ili čija se posada ubila iz očajanja. Svi su se vratili na Haron, i svi supretrpeli neuspeh. Posmatrao sam najdrevnije trupove, generacijske brodove, irazmišljao o onom danu iz dedine mladosti, kada je Tragač radosnoprešao preko Ruba i sudario se pri brzini od jednog procenta brzinesvetlosti sa unutrašnjom stranom Solove kristalkugle. Ta prvoposada nikada nije saznala šta ih je pogodilo. Upravo su prolazili kroz najudaljenije plićake Solarnog sistema...Oortov oblak, u kome su milijarde kometa strujale poput snežnihpahulja van snažnog domašaja Sunca. Tragačevi uređaji tragali su kroz redak oblak, dodirujući izdvojenestrujeće lopte leda. Budući kolonisti nameravali su da se bavenaukom za vreme dugog putovanja. Među pitanjima koje sunameravali da reše nalazilo se i ono o tajni mase kometa. Astronomi su se vekovima pitali zašto su praktično sva ta ledena telaotprilike iste veličine... nekoliko milja u prečniku? Uređaji Tragača brazdali su svemir tragajući za znanjem. A njegovipiloti nisu znali da će požnjeti Šalu Bogova. Kada se sudario sa kristalkuglom, ona je suknula zajedno sa njim nadaljinu od više svetlosnih minuta. Tragač je imao vremena da nabrzinu laseremituje poruku nazad na Zemlju. Znali su samo da sedešava nešto čudno. Nešto je počelo da ih razdire, kao da se samotkanje svemira kidalo! A onda se kristalkugla razbila. A tamo gde se nekada nalazilo deset milijardi kometa sada ih je bilodeset kvadriliona. Niko nikada nije pronašao olupinu Tragača. Možda je ispario.

Gotovo polovina ljudske rase izginula je u borbi protiv kometa, i uvreme kada su planete ponovo bile bezbedne, mnogo vekovakasnije, Tragača već odavno nije bilo. Nikada nismo saznali kako, kakvom slučajnošću su uspeli darascepe školjku. Ima još onih koji zastupaju mišljenje da posadauopšte nije ni znala za postojanje kristalkugli i da im je to omogućiloda postignu ono što od tada izgleda nemoguće. Sada Krhotine osvetljavaju nebo. Sol sija unutar oreola svetlosti, kojiodbija deset kvadriliona kometa... to je znak jedine dobrozvezdedostupne čoveku. "Ulazimo", reče Elis. Uspravih se u svom sedištu i zagledah u njeneokretne prste koji su poigravali po kontrolnoj tabli. A onda ugledasmoPelenora. Velika kugla sumorno je sijala pri svetlosti Krhotina. Prostor oko njeveć je podrhtavao od nimbusa njenih pogona. Sol-Vladini tegljači završili su sa utovarom kolonista i odlazili.Nećemo morati mnogo da se brinemo o deset hiljada telesa zavreme naše misije, tako da će nama dvanaestorici svemiraca ostatidovoljno vremena za istraživanja. Ali ako se pokaže da tadobrozvezda odista obasjava pristupačan dobrosvet, probudićemomuškarce i žene iz ledosna i prebaciti ih na njihov novi dom. Nema sumnje da su Svetkompovi vodili računa pri izboru spavačakoji bi mogli postati budući kolonisti. Pa ipak, naređeno nam je danijednog od njih ne budimo dok ne budimo sigurni da je mogućeosnovati koloniju. Možda će se pokazati da je i ovo putovanje samojoš jedno u nizu razočarenja, a u tom slučaju telesa nikada nećesaznati da su prevalili put od dvadeset hiljada parseka u oba pravca."Pristanimo već jednom", rekoh nestrpljivo. "Hoću da krenem." Elis se nasmeši. "Uvek si nestrpljiv. Svemirac nad svemircima.Predahnimo dan ili dva, Džošua. Ubrzo ćemo napustiti gnezdo." Nije imalo smisla podsećati je da sam ja čekao duže od nje... dužeod gotovo bilo kog drugog ljudskog bića koje je još bilo u životu.Zadržah svoj nemir za sebe i nastavih da slušam muziku sfera usvojoj glavi.

3. U moje doba postojala su četiri poznata načina da se Ajnštajn

prevari, i dva načina da ga se namagarči. Na našem putovanjuPelenor ih je sve upotrebio. Išli smo zaobilaznim putem, od crvorupedo kvantumtačke do kolapsara. Kada smo stigli, zapitao sam sekako je duboksonda uspela da stigne tako daleko, i još da se vrati,sa svojim vestima. Njen pronalazak nalazio se u obližnjoj manjoj galaksiji, Vajar. Dastignemo tamo trebalo nam je dvanaest brodskih godina. Na našem putu prošli smo pored bar dve stotine dobrozvezdi, kojesu sijale vreložuto, bile stabilne i usamljene. Kod svake od njih bilo jeznakova da unaokolo kruže planete. Nekoliko puta prohujali smodovoljno blizu da na brzinu ugledamo, kroz naše superskope, sjajneplave vodosvetove, koji su izazovno kružili poput zavodnica, zauvekvan našeg domašaja. U prošlosti bismo takva mesta unosili u kartu, uzbuđeno sezadržavajući gotovo na rubu opasnozone, proučavajući zemljolikesvetove pomoću naših uređaja. Pažljivo bismo ih uneli u kartu, zaonaj dan kada će čovečanstvo naučiti da ono što je Tragač slučajnopostigao, uradi svesno. Konačno smo se zaustavili i zadržali nešto duže na jednom mestu ito na dva svetlosna dana od jedne dobrozvezde... malo izvan njenekristalkugle. Možda smo bili glupi što smo prišli tako blizu, ali nismomogli da odolimo. Jer sa vodosveta unutar nje dopirali su modulisaniradio talasi! Bila je to tek četvrta tehnološka civilizacija ikada pronađena. Provelismo jednu uzbudljivu godinu u postavljanju robotskih posmatrača irikordera, ne bi li proučili ovaj fenomen. Ali nismo se trudili da uspostavimo kontakt. Do sada smo već naučilišta bi se dogodilo. Svaka sonda koju bi poslali unutra sudarila bi sesa kristalkuglom ove dobrozvezde. Bila bi smrskana, na nju bi se sasvih strana okomio led dok ne bi bila uništena i skrivena ispodmegatona vode... novorođena kometa. Ne bi pomoglo ni da usmerimo unutra bilo kakav zrak, jer bi onizazvao sličnu reakciju, stvorivši odbijajuće ogledalo koje blokira svanastojanja da se stupi u vezu sa lokalnim življem. Ali mogli smo da osluškujemo njihove veze. Kristalkugla jepredstavljala jednosmernu prepreku koja je modulisala svetlost,radio-talase i svu vrstu inteligencije. Ali propuštala je buku koju je

stvarao lokalni živalj. Ovog puta, ubrzo smo zaključili da je reč o još jednoj rasi-košnici. Tastvorenja uopšte nije zanimalo putovanje kroz svemir, niti su imalabilo kakvu predstavu o tome. Razočarani, ostavili smo posmatrače ipožurili dalje.

Naš cilj se jasno ukazao čim smo mu se približili na nekolikosvetlosnih nedelja. Uzbuđenje je poraslo kada smo otkrili da sondanije lagala. Zaista je bilo reč o jednoj dobrozvezdi... stabilnoj, staroj,bez pratilaca.... a njen prijateljski, žuti sjaj prolamao se kroz bledi,treperavi oreol od deset kvadriliona snežnopahulja... njenu razbijenukristalkuglu. "Postoji čitava svita planeta", objavi Jen Čing, naš kosmofizičar.Šake su mu pipkale po holistanku, dodirujući u mraku ono što subrodski uređaji bili u stanju da dešifruju sa ove daljine. "Mogu da osetim tri gasna džina, otprilike dva miliona asteroidnihmalotela i..." ostavio nas je da čekamo dok je pažljivo opipavao da bibio potpuno siguran "... tri malosveta!" Počesmo da kličemo. Ovi brojevi ulivali su nam nadu da bar jednaod stenovitih planeta kruži unutar životzone. "Da vidimo... Ovde postoji jedan malosvet koji ima..." Jen izvučešaku iz rezervoara. Gurnu prst u usta i trenutak ga tamo zadrža,prevrćući očima kao kakav poznavalac koji kuša dobro vino. "Vode." On zamišljeno coknu. "Da! Mnogo vode. Osećam i život.Standardni ugljenoživot na bazi adenina. Hmmm. U stvari, hlorofilnije i levoruki!" U tom uzbuđenom, radosnom brbljanju koje je usledilo, Moiš Bok,naš kapetan, morao je da viče da bi ga čuli. "U redu! Narode! Očigledno niko od nas neće tako skoro imati prilikeda spava. Životonaučniče Taiga, jeste li pripremili spisak telesa zakravljenje u slučaju da smo pronašli dobrosvet?" Elis izvuče spisak iz džepa. "Spreman je, Moiš. Tu su biolozi,tehničari, planetolozi, kristalografi..." "Bilo bi dobro da probudiš i nekoliko arheologa i Kontaktera", dodadesuvo Jen. Okrenusmo se i videsmo da su mu šake ponovo bile u holistanku.Na licu mu je poigravao sneni izraz.

"Našoj civilizaciji bilo je potrebno tri hiljade godina da dovede našeasteroide u orbite optimalne za svemirske kolonije. Ali u poređenjusa ovim sistemom, mi smo amateri. Svako malotelo koje kružilo okoove zvezde je preoblikovano. Marširaju u krug poput drevnih vojnikana vežbalištu. Nikada nisam ni pomišljao da postoji tako razvijeninžinjering. Moiš upre pogled u mene. Pošto sam bio izvršni oficir moja jedužnost bila da se borim za brod, ako se Pelenor nađe u nevolji... ida ga uništim u slučaju da ne možemo izbeći zarobljavanje. Odavno smo došli do jednog zaključka. Ako su dobrozvezde bezkristalkugli retke i ako o njima sanjari frustrirano čovečanstvo, to istomožda važi i za neku drugu rasu koja je putuje među zvezdama. Akoje neki drugi narod uspeo da se probije iz svoje školjke, i sadatumara unaokolo, poput nas, u potrazi za novom otvorenomdobrozvezdom, šta bi ta rasa pomislila kada bi otkrila naš brod? Znam šta bismo mi pomislili. Pomislili bismo da je uljez morao doćiodnekud... sa neke otvorene dobrozvezde. Moj zadatak je bio da se postaram da niko nikada ne isprati Pelenornazad do Zemlje. Klimnuh svom pomoćniku, Joko Murukami, koja krenu za mnom dooružkugle. Otkrismo tablu za gađanje i stadosmo da čekamo dok jeMoiš izdavao naređenja da Pelenor obazrivo krene napred. Joko je zamišljeno posmatrala tablu. Očigledno je sumnjala uefikasnost čak i mega-teravat lasera protiv tehnologije kakvu nam jeJen opisao. Slegnuh ramenima. Ubrzo ćemo saznati. Moja dužnost se završilaonog trenutka kada sam okrenuo prekidač za oružje i uhvatio se zanaš samouništivač koji će se aktivirati u slučaju da ja poginem. Unarednim časovima pažljvo sam pratio razvoj događaja, ali nisammogao da odagnam daleksećanja.

4. U vremenu pre zvezdobrodova... pre no što je Tragač probio Solovuljusku i podstakao dvovekovni Kometrat... čovečanstvo je zapalo unevolju zbog koje su mislioci iz tih ranih dana probdeli mnoge noći. Kada su usavršeni teleskopi, kada su biolozi počeli da shvataju pačak i da kroje život, sve više ljudi podizalo je pogled prema nebu i

postavljalo pitanje: "Do đavola, gde su ostali?" Velike kamere postavljene na Mesec pronalazile su planete okoobližnjih žutih sunaca. Bili su to pokazivači tragova života čak i uslabim spektrima dvadeset prvog veka. Filozofi su izvodili nervozneproračune kako bi pokazali da galaksije mora da vrve od svetova nakojima postoji život. Ali dok su pripremali naše prve zvezdobrodove, dubokmisliocipočeše da se pitaju. Ako je tako lako putovati među zvezdama kaošto se pokazalo da jeste, zašto onda plodne zvezde već nenaseljava neko drugi? Konačno, mi smo se spremali da krenemo napolje i kolonišemo ih.Uzevši u obzir čak i krajnje skromnu procenu stope širenja, bilo jeizvesno da ćemo ispuniti celu galaksiju ljudskim naseljima tokomnekoliko miliona godina. Ali zašto se to već nije dogodilo? Zašto nismo naišli ni na kakavnagoveštaj saobraćaja između zvezda? Zašto nikada nije otkrivenagalaktička komunikaciona radio-mreža? Još je više zbunjivalo to što nije postojao apsolutno nikakav dokazda je Zemlja u prošlosti bila kolonizovana. U to vreme već smo biliprilično uvereni da naš svet nikada nije ugostio posetioce sa drugihsvetova. Kao prvo, trebalo je uzeti u obzir istoriju prekambrijuma. Pre doba reptila, pre riba, trilobita, pa čak i ameba, na Zemlji jeproteklo dve milijarde godina tokom kojih su jedini oblik života biliprimitivni jednoćelijski organizmi bez jezgra... prokariote... koje su selagano borile da izmisle osnovnu strukturu života. Nikakvi tuđinci-kolonisti nisu posetili Zemlju za sve to vreme. Topouzdano znamo, jer da jesu, i sami otpaci koje bi zakopali, izmenilibi istoriju života na našoj planeti. I sasvim mala količina mokraćeispunila bi okeane višim oblicima života koji bi nadvladali naše maleprimitivne pretke. Dve milijarde godina, a niko nas nije kolonizovao... a zatim muklapraznina radio-talasa... filozofi iz dvadeset prvog veka zvali su jeVelika tišina. Nadali su se da će zvezdobrodovi pronaći odgovor. A onda je već prvi brod, Tragač, nekako uspeo da smrskakristalkuglu za koju nismo ni znali da postoji, i nesvesno namrazjasnio tu tajnu.

Za vreme Kometrata nismo imali baš mnogo vremena za filozofskarazmišljanja. Rođen sam za vreme te borbe, i proveo sam prvih stogodina života u neskladnim vrištavim malobrodovima, razarajući isprovodeći ledenlopte koje bi, da su ostavljene na miru, pale irazorile naše krhke svetove. Mogli smo tada da dozvolimo da Zemlja propadne. Konačno, više odpola čovečanstva u to vreme živelo je u svemirskim kolonijama, kojese mogu lakše zaštititi od bilo koje statične planete. To bi bilo logično. Ali čovečanstvo pomalo poludi kada Zemljomajcizapreti opasnost. Žitelji opasača pokrenuli su čitave milionskegradove preprečivši njima putanje nadirućih ledenkugli samo da bispasili jedan masivan svet koji su poznavli jedino iz knjiga i viđali kaobledi, plavi treptaj u tami. Psiherima je trebalo dosta vremena dashvate zašto. U to vreme činilo se da je u pitanju neka vrstabožanskog ludila. Rat je konačno dobijen. Komete su pripitomljene i ponovo smopočeli da gledamo napolje. Sagrađeni su novi zvezdobrodovi, boljiod onih prethodnih. Morao sam da čekam na zaposlenje dok dvanaesti brod nije bioizgrađen, i to čekanje mi je spasilo život. Prvih sedam brodova je izgubljeno. Sudeći na osnovu pompeznihizveštaja koje su slali, kada bi se spiralno približili divnim zelenimsvetovima koje su pronašli, zarili bi se u kristalkugle koje nisuprimetili i one bi ih uništile. Za razliku od Tragača, oni ništa nisu postigli... sem što su umrli.Kristalkugle su ostajale i pošto bi brodovi bili ledozdrobljeni ukomete. Svi smo mi gajili takve nade... mada su se oni koji su se sećaliTragača, pomalo i brinuli. Činilo se da čovečanstvo može konačnoslobodno da diše! Nameravali smo da podmetnemo jaja i u tuđagnezda i da se po prvi put osetimo sigurnima. Više nikada ne bismomorali da se plašimo prenaseljenosti, guranja ili stagnacije. A onda, odjednom, nade su potonule... zbrisane pred onimnevidljivim, smrtonosnim kuglama. Bili su potrebni vekovi da naučimo samo kako da detektujemo tesmrtozone! Kako, pitali smo se. Kako je Vaseljena mogla da budetako perverzna? Je li u pitanju neka velika šala? Šta su predstavljale

te čudovšne barijere koje su protivrečile svom znaju o fizici do kogasmo došli, i koje su nas sprečavale da se dočepamo divnihmalosvetova koje smo toliko priželjkivali? Jedno tri veka čovečanstvo je bilo pomalo ludo. Propustio sam najgore godine velikodepresije. Sa jednom grupompokušavao sam da proučim kuglu oko Tau Cetija. Kada sam sevratio, red je donekle ponovo bio uspostavljen. Ali vratio sam se u Solarni sistem koji je očigledno izgubio jedandelić svog srca. Mnogo je vremena prošlo pre no što sam ponovočuo da se neko od srca smeje, na zemlji ili na njenim malotelima. I ja sam otišao u krevet i navukao prekrivač preko glave i prespavaonekoliko stotina godina.

5. Cela posada je s olakšanjem odahnula kada mi je kapetan Boknaredio da isključim sigurnosne uređaje. Konačno sam odvojio šakuod svog prekidača za mrtvaca i ustao. Napetost se pretvorila u nizdrhtaja, i Elis je morala da me drži dok ponovo nisam bio u stanju dase stojim na nogama. Moiš nam je naredio da prekinemo uzbunu jerje sistem dobrosunca bio prazan. Da budem tačniji, sistem je vrveo od života, ali ne inteligentnog. Veći asteroidi imali su veličanstvene, samodovoljne ekosisteme kojisu upijali Sunčevu svetlost ispod velikih prozora. Dvadeset mesecazaklanjalo je ogromne šume ispod ogromnih kupola. Ali nije bilonikakvog saobraćaja, nikakvih radio ili svetlosnih poruka. Jenovidetektori nisu otkrili rad nikakvih mašina, niti dodir misli analitičkihbića. Ježili smo se dok smo se probijali kroz te prolaze civilizovane nanačin malotela. Do sada smo izvodili takve manevre jedino upoznatom prostoru Solsistema. Tokom tih prvih vekova posle kristalne krize, neki muškarci i žene idalje su verovali da bi bilo moguće živeti među zvezdama. Uglavnomsu to bili žitelji pojaseva, koji su na sav glas tvrdili da su planeteionako prljava, teška mesta. Kome su onda bile potrebne? Otišli su do lošozvezda... crvenih džinova i sićušnih crvenihpatuljaka, čvrsto povezanih binarnih sistema i nestabilnih sunaca.Lošozvezde nisu štitile kristalkugle. Budući kolonisti pronašli su

pokretne grudvice materije u blizini sunaca, te podigli gradovemalotela po ugledu na one kod kuće. Svi ti pokušaji propali su već posle nekoliko pokolenja. Kolonisti sujednostavno gubili zanimanje za razmnožavanje. Psiheri su se konačno složili da je tome razlog božansko ludilo kojenam je omogučilo da dobijemo Kometrat. Jednostavno rečeno, muškarci i žene mogu da žive na asteroidima,ali moraju da znaju da negde u blizini postoji neki plavi svet... morajuda ga vide na svom nebu. Nema sumnje da nam je to u krvi,jednostavno ne možemo tek tako otići u svemir i tamo živeti sasvimsami. Moramo imati vodosvetove, ako želimo da Vaseljena postane naša. Vodosvet ovog sistema nazvali smo Potraga, po zveri koju je takodugo tražio kralj Pelenor, po kome je nazvan naš brod. Sijao jeplavim i smeđim tonovima, pod čistim belopovojem oblaka. Satimasmo samo kružili iznad njega i jednostavno plakali. Elis je probudila deset telesa... čuvene naučnike koji neće doživetislom kada ponovo u njima podgrejemo nadu, bar su tako smatraliSvetkompovi. Posmatrali smo ih dok su se smenjivali ispred panoramskog prozora,a suzeradosnice im tekle niz lica, i mi im se pridružismo u plakanju.

6. Pelenor teško da je bio dorastao zadatku da sam ispita ovaj sistem.Čitavu godinu proveli smo u osposobljavanju i prilagođavanjunekoliko drevnih brodova koje smo pronašli kako lebde iznad našeplanete, kako bi se ekipe mogle razići na razne strane i ispitati sveudaljene uglove ovog sistema. Na drugu godišnjicu, stotinu biologa letimično je pregledavalopovršinu Potrage. Oni su uzbuđeno geneskenirali lokalnu floru ifaunu i već su prilagođavali Zemljobiljke ekosistemu ne narušavajućinjegovu ravnotežu. Uskoro će početi to da rade i sa životinjama iznaših generezervoara. Inženjeri koji su izučavali malotela uzbuđeno su izjavili da bi mogli daosposobe životomašine koje je prethodna rasa ostavila za sobom.Od samog početka tamo napolju je bilo mesta za milijardu kolonista. Ali ipak smo sa najvećim nestrpljenjem iščekivali izveštaj arheologa.

Njima sam pomagao u pauzi između dva leta. Pridružio sam im sekod prašnjavih ruševima Starograda, na ivici Dugodoline, spajajućigomile artefakata koje je trebalo uneti u kataloge i polako analizirati. Saznali smo da su urođenici sebe nazivali Nataralima. Bili su namslični onoliko koliko smo to mogli i očekivati... hodali su na dve noge,imali devet prstiju, i čudna lica. Pa ipak, čovek bi se navikao na ta njihova lica kada bi dovoljno dugozurio u njihove kipove i slike. Čak sam počeo da zapažam tananefacijalne razlike i delikatne nijanse osećanja u njihovim izrazima.Kada smo prodrli u tajne jezika, saznali smo ime njihove rase i nekeod njihovih priča. Za razliku od nekoliko tuđinskih inteligencija koje smo posmatrali izdaljine, Natarali su bili individualci i istraživači. I oni su se raširili posvom planetarnom sistemu posle duge svetovezane istorija, šarolikei dobrološe kao i naša. Kao i mi i oni su imali dva sukobljena sna. Žudeli su za zvezdama,za prostorom u kome bi se širili. A takođe su žudeli za drugim licima,za susedima. U vreme kada su sagradili zvezdobrod... svoj prvi... odustali su odideje o susedima. Nisu našli nikakav znak da je iko ikada posetionjihov svet. Do njih sa zvezda ništa nije dopiralo sem tišine. Pa ipak, kada su bili spremni, lansirali su svoj prvobrod premapreostalom snu... Prostoru. I posle nekoliko nedelja od lansiranja, kristalkugla njihovog sunca serazbila.

Dve nedelje smo proveravali prevod. Pa onda opet. Već milenijum pokušavamo da uništimo te pogubne prepreke okodobrozvezda... pokušavamo namerno da ponovimo ono što jeTragač uspeo slučajno. A sada smo dobili odgovor! Natarali su, isto kao i mi, uspeli da unište samo jednu kristalkuglu.Svoju vlastitu. Ustrojstvo je bilo istovetno, sve do Kometrata koji jepotom gotovo uništio njihovu naprednu civilizaciju. Zaključak se nametao sam po sebi. Smrtobarijere su se mogleuništiti, ali jedino iznutra! A baš kada smo počeli da se navikavamo na tu ideju, arheolozi suiskopali Obelisk.

7. Naš vrhunski lingvista, Garsija Kardenas, voleo je da budedramatičan. Kada smo ga Elis i ja posetili u njegovom kampu upodnožju tek otkopanog spomenika, zahtevao je da razgovor onjegovom pronalasku odložimo za naredni dan. On i njegovi partneripripremili su naročiti obrok za nas, i podigli čaše da nazdrave Elis. Ona je ustala, primila čestitke sasvim prisebno, a zatim nastavila datetoši našu bebu. Stare navike se teško gube, tako da je svega nekoliko žena do sadauspelo da raskine nekoliko vekova staru biopovratnuspregu da se nepari. Elis je bila među prvima koje su reaktivirale jajnike i rodila deteza naš novi svet. Nije da sam bio ljubomoran. Konačno, uživao sam u tek neštomanjoj slavi oca. Ali postajao sam nestrpljiv zbog sveg toghvalisanja. Osim Moiša Boka, ja sam ovde verovatno bio najstarijeljudsko biće... dovoljno star da se sećam vremena kada su ljudigledali na decu kao na nešto sasvim normalno te su stoga imalivremena za druge stvari kada bi iskrslo nešto važno! Konačno, kada je proslava počela da jenjava, Garsija Kardenas miklimnu i odvede me iza šatora. Krenusmo nejasnom stazom koja jevodila niz padinu do iskopina, pri svetlosti prstena malih svetlotelakoje su Natarali ostavili da večno borave iznad ekvatorijalnog nebaPotrage. Konačno stigosmo do jednog svetlog zida od neke legure koji seuzdizao visoko iznad naših glava. Bio je napravljen od materijala kojisu naši tehničari tek počeli da analiziraju i koji je bio gotovoneosetljiv na protok vremena. Na njemu su bili duboko urezani znacikoji su svedočili o poslednjim danima Natarala. Dobar deo te priče saznali smo iz drugih prevedenih zapisa. Ali krajje i dalje predstavljao tajnu i ne baš mali razlog za nerviranje. Da nijereč o kakvoj užasnoj pošasti? Nisu li se možda inteligentne mašinena kojima se zasnivala njihova, a sada se zasniva i naša civilizacija,pobunile i pogubile svoje gospodare? Nije li im izmakla kontrolinjihova prefinjena bioinženjerska tehnologija? Međutim, znali smo da su Natarali patili. Kao i ljudi, i oni su otišlinapolje i otkrili da je Vaseljena pred njima zatvorena. Oba njihova

velika sna... o dobromestima na koja bi se proširili i o drugimumovima koje će sresti... bila su razbijena poput smrtokugle okonjihove vlastite zvezde. Isto kao i ljudi i oni su proveli dugo vremenau nekoj vrsti ludila. Kardenas mi je obećao da ću odgovore naći u dubokoj tami iskopina.Dok je pripremao svoje uređaje, osluškivao sam zvuke okolnešumodžungle. Ovaj svet je vrveo životom. Bilo je tu divnih, složenihstvorenja; neka od njih bila su potpuno prirodna, a neka su očiglednopredstavljala rezultat pametnog biooblikovanja. U njihovimstvorenjima, u njihovoj umetnosti i arhitekturi, u samom razlogu štosu gotovo očajavali, osećao sam moćnu bliskost sa Nataralima.Pretpostavljam da bih ih voleo. Bilo mi je drago što uzimam ovaj svet za čovečanstvo, jer on bimogao predstavljati spas za moju vrstu. Pa ipak, bilo mi je žao što jeona druga rasa nestala. Kardenas mi dade znak da priđem holistanku koji je postavio upodnožju Obeliska. Kada zavukosmo šake u tamu, na pročeljumonolita pojavi se svetlost. Put kojim se kretala svetlost mi smoopipavali i pri tom osećali strast poslednjih dana Natarala. Udarih po finopodešenoj, mekorezonentnoj površini. Kardenas mepovede i ja osetih Krajvremena onako kako su Natarali želeli da gase oseti.

Kao i mi, i Natarali su prošli kroz jedno dugačko razdoblje gorčine,čak mnogo duže od onoga kroz koje smo mi do sada prošli. Njima je,zaista, izgledalo kao da je Vaseljena velika ružna šala. Posvuda među zvezdama nailazili su na život. Ali inteligencija jenastajala samo u retkim prilikama i sporo se razvijala se uz mnoštvopogrešnih početaka. A tamo gde bi nastala, to je često bilo u oblikukoji nije priželjkivao svemir ili druge planete. Ali da kristalkugle nisu postojale, ona retka mesta gde su se razvilabića sposobna za putovanja među zvezdama bi se širila. Vrste poputnaše bi se razmnožile i verovatno stupile u međusobni kontaktumesto da zauvek istražuju među zrncima peska. Kakva starija rasamogla bi da stigne tamo gde je neka druga tek začeta i da jojpomogne da prebrodi neke od kriza... Da kristalkugle nisu postojale...

Ali to nije bilo suđeno. Bića sposobna da putuju među zvezdamanisu mogla da se razmile, jer su se kristalkugle mogle razbiti samoiznutra! Kakav je to samo okrutan svemir bio! Ili su bar tako Natarali mislili. Ali oni nisu odustali. Posle mnogo vekova provedenih u lovu nakakvu čudesnu dobrozvezdu, njihove daleksonde pronašle su petvodosvetova nezaštićenih smrtobarijerama. Šaka kojom sam opipavao uzdrhta kada naiđe na koordinate tihpristupačnih planeta. Stegnu mi se grlo pri pomisli na veličinupoklona koji nam je dat na ovom obelisku. Ne čudim se što me jeKardenas primorao da čekam! I ja ću odugovlačiti kada to budempokazivao Elis. Ali, zapitah se, kuda su Natarali otišli? I zašto? Moral im se sigurnopodigao kada im je odjednom na raspolaganju bilo šest svetova! Na Obelisku je postojalo jedno zbunjujuće mesto... govorilo je ocrnim rupama i vremenu. Stalno sam iznova opipavao to mesto, dokje Kardenas posmatrao moje reakcije. Konačno sam razumeo. "Veliko Jaje!" povikah. Otkriće pet dobrosvetova izbledelo je predotkrićem onoga što se dogodilo. "Da li kristalkugle za to služe?" Nisam mogao da poverujem. Kardenas se osmehnu. "Potraži u tome teleologiju, Džošua. Nemasumnje da bi barijere mogle predstavljati ruku tvorca na delu. Ali istotako sve to može biti i slučajnost, pre nego neki veliki projekat. Ovo je sve što znamo. Da nema kristalkugli ni mi ne bismo postojali.Inteligencija bi bila mnogo ređa nego što već jeste. A zvezde bigotovo bile beživotne. Proklinjali smo kristalkugle deset hiljada godina", Kardenas uzdahnu."Natarali mnogo duže... dok konačno nisu shvatili."

8. Da kristalkugle nisu postojale... Cele noći razmišljao sam o tome, dok sam zurio u treperavu, bledusvetlost lebdećih Krhotina, kroz koje su one svetlije zvezde i daljesijale. Da kristalkugle nisu postojale, onda bi u svaku galaksiju stigla prvarasa zvezdotrgovaca. Čak i kada bi većina inteligencija ostala kod

kuće, pre ili kasnije bilo bi neizbežno da se pojavi kakvakolonizatorska vrsta. Da kristalkugle nisu postojale, prvi takvi zvezdotrgovci bi krenuli ipokupili sve svetove koje bi pronašli. Naselili bi sve vodosvetove icivilizovali sva malotela oko svake usamljene dobrozvezde. Dva veka pre no što smo otkrili našu kristalkuglu, mi ljudi počeli smoda se pitamo zašto se to nikada nije Zemlji dogodilo. Zašto, tokom trimilijarde godina nijedna rasa nalik na našu nije došla i koloniziralaZemlju koja je bila "posed kakav se samo poželeti može"? Otkrili smo da je to zbog smrtobarijere koja opasuje Sol, i koja ještitila naše primitivne, male pretke od mešanja sa strane... što jeomogučilo našem svetu da odraste u miru i izdvojenosti. Da nije bilo kristalkugli onda bi prvi zvezdotrgovci ispunili galaksiju,možda i Vaseljenu. To je ono što bi mi učinili, da nije bilo prepreka.Istorije tih svetova zauvek bi bile izmenjene. I nema načina da sezamisli smrt-verovatnoća koja bi iz toga proistekla. I tako, barijere su štitile svetove dok ne bi razvili život sposoban darazbije ljušture iznutra. Ali u čemu je bila poenta? Kakva korist od toga da se zaštiti neštomlado, ako će ono kada odraste postati ogorčeno i usamljeno? Zamislite kako je bilo prvoj rasi zvezdotrgovaca. Da su bili strpljivikao Jov, opet ne bi pronašli nijednu dobrozvezdu koju bi mogli daprisvoje. Sve dok i drugo jaje ne prsne, neće imati susede sa kojimamogu da razgovaraju. Nema sumnje da ih je očajanje zahvatilo mnogo pre toga. A sada je nama, čovečanstvu, stajalo na raspolaganju šest predivnihsvetova. Ako i nismo mogli da se sretnemo sa Nataralima, moglismo bar da čitamo njihove knjige i da ih na taj način upoznamo. A iznjihovih temeljitih zapisa mogli smo da saznamo o još starijimrasama koje su sa ostalih pet dobrosvetova krenule u usamljenuVaseljenu. Možda će Vaseljena za još milijardu godina mnogo više podsećati nanaučnofantastične sheme iz dana moga dede. Možda će tadatrgovina orati zvezdostaze između zaposlenih, pričljivih svetova. Ali i mi smo, poput Natrala, poranili. Prokleti smo, da ako još budemotada postojali, predstavljamo StarijuRasu. Još jednom pogledah prema sazvežđu koje smo nazvali Feniks,

prema kojoj su Natarali otišli pre mnogo miliona naših godina. Nisammogao da vidim tamnu zvezdu prema kojoj su krenuli. Ali tačno samznao gde se nalazi. Ostavili su nam podrobna uputstva. Zatim se okrenuh i uđoh u šator koji sam delio sa Elis i našimdetetom, ostavivši zvezde i Krhotine za sobom. Sutra će biti naporan dan. Obećao sam Elis da bismo mogli započetigradnju kuće na obronku brda nedaleko od Starograda. Ona nešto snoreče i sklupča se blizu mene kada sam se uvukao ukrevet. Beba je mirno spavala u kolevci nekoliko stopa od nas. Držaosam Elis u naručju i lagano disao. Ali san mi je postepeno dolazio na oči. Nisam prestajao darazmišljam o onom što su nam Natarali poklonili. Ispravka... onome što su nam pozajmili. Mogli smo da iskoristimo njihovih šest svetova, pod uslovom dabudemo nežni prema njima. To su bili isti oni uslovi koje su oniprihvatili kad su preuzeli četiri sveta koja su odavno bili napustili Lap-Klenoi, njihovi prethodnici na usamljenim zvezdoputevima... i na kojesu pristali Lap-Klenoi kada su nasledili tri sveta Tvuzuna... Sve dok u nama bude primarna želja da se širinaseljujemo ti svetovisu bili naši kao i svi drugi na koje naiđemo. Ali jednog dana će se i kod nas izmeniti ono što nam je najglavnije.Više nam glavna preokupacija neće biti prostor. Sve više i više, aNatarali su to shvatili, počećemo da razmišljamo o usamljenosti. Znao sam da su u pravu. Jednog dana moji pra-pra-enti potomcishvatiće da više ne mogu da podnose Vaseljenu u kojoj se ne čujudrugi glasovi. Odvojiće se od ovih predivnih svetova, pokupiti celopleme i krenuti prema tamnozvezdi. Tamo, unutar obzorja događanja velike crne rupe, pronaći ćeNatarale, Lap-Klene i Tvuzune, kako čekaju u šolji rastegnutogvremena. Osluškivao sam vetar koji je nežnopljeskao šator i zavideo svojimpra-ntim praunucima. Voleo bih bar da sretnem neke drugezvezdotrgovce, koji su tako slični nama. Oh, možemo mi da čekamo nekoliko milijardi godina, dok većina tihljuštura ne bude razbijena, i Vaseljena proključa od aktivnosti. Ali dotada ćemo se izmeniti. Silom nužde zaista ćemo postati Starijarasa...

Ali koja bi rasa pri čistoj svesti izabrala takvu sudbinu? Daleko jebolje ostati mlad dok Vaseljena konačno ne postane mesto zabave ukojoj treba uživati! Da bi dočekale taj dan, rase koje su se pojavile pre nas spavaju narubu svojih vremerastegljivih crnih rupa. Ostale su tamo da bi nampoželele dobrodošlicu; presedećemo zajedno ogolele rane godinegalaksija. Osetio sam kako i poslednje niti stare velikodepresije nestaju doksam razmišljao o elegantnom rešenju Natarala. Tako dugo smo seplašili da je Vaseljena šaljivčina i da je naš zadatak u njoj da budemožrtve - kućni ljubimci. Ali sada, konačno, moje mračne misli su seuzdrmale poput jajoljuske... poput zidova kristalkaveza. Privukoh svoju ženu. Ona uzdahnu i nešto reče u snomisli. Kad sankonačno stiže, osetih se bolje nego u proteklih hiljadu godina. Osetihse tako, tako mlad.

Artur Klark: NEVOLJE SA DOMOROCIMALeteći tanjir spustio se vertikalno iz oblaka, zaustavio se na nekih

sto pedeset metara od tla i zatim dosta snažno lupio na ledinuprošaranu močvarnim tlom. "To je bilo", reče kapetan Vikstptil, "jadno spuštanje." On, razume se,nije upotrebio te reči. Ljudskom uhu bi njegova primedba prenalikovala na kokodakanje kakve ljutite kokoške. Glavni pilot Krtklugodmota tri pipka sa kontrolne table, ispruži sve četiri noge i udobnose zavali. "Nisam ja kriv što su automatske komande ponovo zakazale",progunđa on. "Ali šta očekujete od broda koji je trebalo da budebačen u staro gvožđe pre pet hiljada godina? Ako oni podgojenimastiljari tamo na matičnoj planeti..." "Oh, u redu! Spustili smo se u jednom komadu, a i to je više no štosam očekivao. Reci Kristilu i Danstoru da dođu ovamo. Hoću neštoda im kažem pre nošto pođu." Kristil i Danstor su očigledno pripadali drugoj vrsti za razliku odostalih članova posade. Imali su samo po jedan par ruku i nogu, nisuimali oči na stražnjem delu glave, i imali su gomilu drugih fizičkihmana koje su se njihove kolege trudile da ne primećuju. Međutim,upravo zbog tih mana izabrani su baš za ovu misiju, jer bilo jepotrebno samo malo ih prerušiti i mogli su da prođu kao ljudska bića,sem ako bi ih neko podvrgao detaljnom pregledu. "Jeste li sasvim sigurni", upita kapetan, "da razumete uputstva kojaste dobili?" "Svakako", reče Kristil, pomalo ljut. "Ovo neće biti prvi put da stupamu vezu s nekom primitivnom rasom. Obuka koju sam prošao zaantropologa..." "Dobro. A kako stojiš sa jezikom?" "Pa, to spada u Danstorovu nadležnost, ali sada ga već dosta tečnogovorim. To je krajnje jednostavan jezik, a konačno već nekolikogodina proučavamo njihove radio-programe." "Zanima li vas još šta pre no što pođete?" "Pa... samo još nešto." Kristil je oklevao. "Saznali smo iz njihovihemisija da im je društveni sistem veoma primitivan, i da su zločini i

bezakonje veoma rašireni. Mnogi bogatiji građani moraju daunajmljuju takozvane 'detektive' ili 'specijalne agente' da bi zaštitilisvoje živote i imanje. Znamo da se to kosi s pravilima, ali mislilismo..." "Šta?" "Pa, osećali bismo se mnogo sigurniji kada bismo mogli sa sobomda povedemo nekoliko Mark III razbijača." "Da se niste šalili glavom! Izveli bi me pred preki sud kada bi za tosaznali u Bazi. Pretpostavimo da ubijete kog domoroca... počeli bi dame gone i Biro za međuzvezdanu politiku, Veče za očuvanjeAboridžana i pola tuceta drugih." "Do istih nevolja bi došlo i kada bismo mi bili ubijeni", istaknu Kristildosta uzbuđeno. "Konačno, vi ste odgovorni za našu sigurnost.Sećate se one radio-drame o kojoj sam vam pričao? U njoj seopisuje jedno tipično domaćinstvo, ali u prvih pola sata dogodila suse dva ubistva!" "Oh, pa dobro. Ali dopuštam samo jednog Marka II... ne želimo daprouzrokujete suvišna oštećenja ako dođe do gužve." "Mnogo vam hvala; kakvo olakšanje. Po dogovoru javljaću se svakihtrideset minuta. Ne bi trebalo da se zadržimo više od nekoliko sati." Kapetan Vikstptil ih je posmatrao kako nestaju preko grebena brda.Duboko je uzdahnuo. "Zašto su", upita se on, "od svih ljudi na brodu morala da buduizabrana baš ta dvojica?" "Bilo je neizbežno", odvrti pilot. "Sve te primitivne rase užasavaju sesvega čudnog. Ako bi nas ugledali kako im se približavamo,nastupila bi sveopšta panika i pre no što bismo saznali gde senalazimo, počeli bi da nas zasipaju bombama. Neke stvari sejednostavno ne mogu požurivati." Kapetan Vikstptil je odsutno mrsio svoje pipke što je obično činiokada je bio zabrinut." "Pa da", reče on, "ako se oni ne vrate, mogu se uvek vratiti i prijavitida je to mesto opasno." On se vidljivo razveseli. "Da, to bi namuštedelo dosta nevolja." "I da proćerdamo sve one mesece koje smo proveli proučavajućije?" upita zaprepašćeno pilot. "Neće biti proćerdani", odvrati kapetan razmrsivši se u deliću

sekunde što nijedno ljudsko oko ne bi bilo u stanju da prati. "Našizveštaj koristiće narednom osmatračkom brodu. Predložiću danaredni put dođemo u posetu... oh, pa za recimo pet hiljada godina.Do tada će ovo mesto možda biti civilizovano... mada, iskrenorečeno, sumnjam u to."

Semjuel Higinsbotam upravo se spremao da prezalogaji malo sira izalije ga jabukovačom, kada je ugledao dve prilike kako sepribližavaju preko doline. On obrisa usta šakom, pažljivo spusti flašupored svog oruđa za šišanje živica i sa izvesnim iznenađenjem sezagleda u par koji je približavao. "'Bro jutro", reče on veselo, između zalogaja. Stranci zastadoše. Jedan od njih je kradom prelistavao malu knjigukoja je, koliko je Semu bilo poznato, bila puna običnih fraza kao štosu: "Pre izveštaja o vremenu, upozoravamo vas na oluju", "Zalepiih... pokrivam te", ili "Poziv svim kolima!" Danstor kome nisu bilipotrebni ti podsetnici, dosta spremno odvrati: "Dobro jutro, dobri čoveče", reče on svojim najboljim BiBiSinaglaskom. "Da li biste mogli da nas uputite do najbližeg zaseoka,sela, gradića ili kakve druge civilizovane zajednice?" "A?" reče Sem. Sumnjičavo je zurio u strance, postavši svestan danešto nije u redu sa njihovom odećom. Nejasno je zaključio da nijeuobičajeno da čovek nosi džemper sa rol-kragnom i poslovnoprugasto odelo kakvo vole ljudi iz grada. A momak koji je i daljeprevrtao stranice knjižice imao je na sebi besprekorno večernjeodelo uz koje je nosio drečavu zeleno-crvenu kravatu, čizme sanitnama i kačket. Kristil i Danstor su se trudili koliko su mogli, alivideli su suviše televizijskih emisija. Kada se uzme u obzir da su imoni bili jedini izvor obaveštenja, njihovo krojačko zastranjivanje bilo jesasvim razumljivo. Sem se počeša po glavi. Pretpostavljam da su stranci, pomisli on.Čak se ni ljudi iz grada ovako ne nose. On pokaza niz put i podrobno ih uputi, govoreći s takvim naglaskomda niko ko nije stanovao u dometu B.B.C.-jevog predajnika zazapadne oblasti nije mogao razumeti više od jedne reči od triizgovorene. Kristil i Danstor, čija je rodna planeta bila tako daleko, daprvi Markonijevi signali verovatno još nisu stigli do nje, prošli su još

gore. Ali uspeli su u opštim crtama da shvate kuda ih je uputio, poslečega su se udaljili obojica se pitajući da li je njihovo znanjeengleskog onako dobro kao što su verovali. I tako je protekao, sasvim običan i nezabeležen u istorijskimknjigama, prvi susret između čovečanstva i bića Spolja. "Pretpostavljam", reče zamišljeno Denstor, ali ne i mnogo ubedljivo,"da on to ne bi učinio? To bi nam uštedelo mnogo nevolja." "Bojim se da ne bi. Sudeći prema njegovoj odeći, i poslu koji jeočigledno obavljao, on sigurno nije mnogo inteligentan niti vredangrađanin. Sumnjam da je uopšte shvatio ko smo." "Evo još jednog!" reče Denstor pokazavši prstom ispred sebe. "Nemoj da napraviš kakav nagli pokret koji bi ga mogao uplašiti.Nastavi prirodno da koračaš i pusti ga da prvi progovori." Čovek je išao prema njima s nekim ciljem, i nije pokazao ni najmanjiznak da je svestan njihovog prisustva, i pre no što su uspeli da sepovrate od iznenađenja, on je već daleko odmakao. "Pa!" zausti Denstor. "Nije važno", odvrati Kristil filozofski. "Ni on nam verovatno ne bi bioni od kakve koristi." "To nije opravdanje za neučtivo ponašanje!" Pomalo ogorčeno zurili su u leđa profesora Fitzimonsa koji seudaljavao dolinom, odeven u svoje najstarije odelo za pešačenje izaokupljen jednim teškim delom teorije atoma. Kristil je po prvi put snelagodnošću pomislio da neće tako lako uspostaviti kontakt kao štose optimistički ranije nadao. Mali Milton bilo je jedno tipično englesko selo, što se ugnezdilo upodnožju brda čije su više padine skrivale jednu tako čudesnu tajnu.Unaokolo je bilo malo ljudi, jer su muškarci već otišli na posao, ažene su još čistile pošto su uz velike napore bezbedno sklonile sputa svoje muževe i gospodare. Tako su Kristil i Denstor stigli gotovodo centra sela pre no što su ikoga sreli; prvi na koga su naišli bio jeseoski poštar koji se vraćao u kancelariju po obavljenom poslu. Bioje krajnje zle volje, jer je morao da odnese razglednicu od jednogpenija na Dodžsonovu farmu zbog koje je morao da skrene nekolikomilja van uobičajene maršute. Uz to je još i nedeljni paket sa rubljemkoji je Ganer Evans slao svojoj podetinjeloj majci bio mnogo težinego obično, a kako i ne bi kada su se u njemu nalazile i četiri

konzerve govedine ukradene iz kuhinje. "Izvinite", obrati mu se učtivo Denstor. "Ne mogu da se zaustavim", odvrati poštar koji nije bio raspoloženza uobičajeni razgovor. "Čeka me još jedna tura." I on ode. "E ovo je prevršilo svaku meru!" pobuni se Denstor. "Zar će sviovako da se ponašaju?" "Moraš biti strpljiv", reče Kristil. "Nemoj zaboraviti da se njihoviobičaji u potpunosti razlikuju od naših; možda će nam biti potrebnoizvesno vreme da steknemo njihovo poverenje. Tu vrstu nevolja većsam ranije imao sa primitivnim rasama. Svi antropolozi moraju na toda se naviknu." "Hmmm", izusti Denstor. "Predlažem da svrtimo u neku kuću. Takoneće moći da nam umaknu." "Pa dobro", složi se sumnjičavo Kristil. "Ali izbegavaj sve što bimoglo ličiti na religiju, jer bismo inače mogli upasti u nevolju." Kuću-većnicu, stare udovice Tomkin, teško bi ko, pa makar bio inajneiskusniji istraživač, mogao zameniti za bilo šta drugo. Staricase vidno uzbudila kada je ugledala na svom pragu dva gospodina,tako da nije primetila ništa neobično u vezi njihove odeće. Vizijeneočekivanog nasleđa, reportera koji se raspituju o njenom stotomrođendanu (u stvari imala je tek devedeset pet, ali uspevala je to daprikrije) proleteše joj umom. Ona dohvati pločicu koja je visila poredvrata i veselo krenu da pozdravi svoje posetioce. "Moraćete sve da zapišete", cerila se ona, pružajući im pločicu."Gluva sam poslednjih dvadeset godina." Kristil i Danstor se zbunjeno pogledaše. Ovo nisu očekivali, jer jedinošto su videli ispisano bile su najave televizijskog programa, a ni njihnikada nisu do kraja dešifrovali. Ali Denstor, koji je imao gotovofotografsko pamćenje, nije se dao smesti. Čudno držeći kredu, onispisa rečenicu za koju je verovao da se koristi prilikom sličnihprekida u komuniciranju. Dok su se njeni tajanstveni posetioci tužno udaljavali, stara gospođaTomkins ostade smeteno da zuri u znake na pločici. Prošlo je priličnovremena pre no što je uspela da odgonetne znake... Denstor jenapravio nekoliko grešaka... pa čak ni tada ništa joj nije bilo jasno. PRENOS ĆE SE NASTAVITI ČIM TO BUDE MOGUĆE To je bilo sve što je Denstor mogao da učini; ali starica nikada nije

uspela da shvati suštinu. Nešto više sreće imali su u narednom pokušaju. Vrata im je otvorilamlada devojka čiji se rečnik uglavnom sastojao od kikotanja i koja jena kraju potpuno pošandrcala tako da im je zalupila vrata prednosom. Dok su osluškivali prigušeni, histerični smeh, Kristil i Denstorpočeli su da uviđaju kako njihovo preprušavanje u normalna ljudskabića nije bilo baš onoliko uspešno koliko su to oni želeli. Na broju 3, pak, gospođa Smit, bila je isuviše raspoložena zarazgovor... ispaljivala je sto dvadeset reči u minuti i to istim onimnerazumljivim naglaskom kakav je bio i naglasak SemaHiginsbotama. Denstor je iskoristio prvu priliku da se izvine i krene. "Zar niko ne govori onako kako se izražavaju na radiju?" kukao jeon. "Kako razumeju vlastite programe kada svi ovako govore?" "Mislim da smo se spustili na pogrešno mesto", reče Kristil, iako je injegov optimizam već počeo da bledi. Izbledeo je još i više pošto suga zamenili za Galupovog ispitivača, perspektivnog kandidatakonzervativne stranke, prodavca usisivača i crnoberzijanca. Pri šestom ili sedmom pokušaju iscrpli su domaćice. Vrata im jeotvorio štrkljasti momak koji je u jednoj vlažnoj šapi stezao predmetkoji je istog časa hipnotisao posetioce. Bio je to časopis na čijim jekoricama bila prikazana ogromna raketa kako se penje u visine sanekakve planete posute kraterima koja sigurno nije bila Zemlja.Preko pozadine stajalo je ispisano: "Zapanjujuće priče pseudonauke.Cena: dvadeset pet centi." Kristil uputi Denstoru pogled koji je značio: "Misliš li isto što i ja?" kojimu ovaj drugi uzvrati. Konačno su naišli na nekoga ko ih je mogaorazumeti. Istog časa se oraspoloživši, Denstor se obrati momku. "Mislim da bi nam ti mogao pomoći", reče on učtivo. "Ovde nasveoma teško razumeju. Vidiš, upravo smo se spustili iz svemira naovu planetu i želimo da stupimo u vezu sa vašom vladom." "Oh", primeti Džimi Vilijams, koji se još nije sasvim vratio na Zemljuiz svojih posrednih pustolovina među spoljašnjim Saturnovimmesecima. "Gde vam je svemirski brod?" "Gore u brdima; nismo želeli nikoga da uplašimo." "Je li to raketa?" "Kakva raketa. One su van upotrebe već hiljadama godina." "Na kom principu onda radi? Koristi li atomsku energiju?"

"Pretpostavljam", odvarti Denstor koji baš nije bio potkovan u fizici."Postoji li još kakva vrsta energije?" "Ovo nas neće nikuda odvesti", reče ođednom nestrpljivo Kristil."Treba mi njemu da postavljamo pitanja. Pokušaj da saznaš gdemožemo naći kakvo službeno lice." Pre no što je Denstor uspeo da mu išta odgovori, iz kuće se začusnažan glas. "Džimi! Ko je to?" "Dva... čoveka", odvrati Džimi, pomalo nesigurno. "Bar liče na ljude.Stigli su sa Marsa. Oduvek sam govorio da će se to jednog danadesiti." Začuše se neki potmuli zvuci i iz tame se pojavi gospođa slonovskogstruka i divljeg izraza lica. Zagleda se u strance, pa u časopis koji jeDžimi držao i sve joj istog časa postade jasno. "Sram vas bilo!" povika ona, okrenuvši se prema Kristilu i Denstoru."Zar mi nije dosta što u kući imam beskorisnog sina koji sve vremesamo čita ovo đubre, nego mi u kuću dolaze i odrasli koji mu timepune glavu. S Marsa, ma nemojte! Pretpostavljam da ste stigli unekom od onih letećih tanjira!" "Ali ja uopšte nisam pomenuo Mars!" neuverljivo se pobuni Denstor. Tras! S druge strane vrata začu se žučna prepirka, nedvosmislenzvuk cepanja papira i ljutiti urlik. I to bi bilo sve. "Pa", oglasi se konačno Denstor. "Gde da sada pokušamo? Zašto lije kazao da smo stigli sa Marsa? Ako se dobro sećam to čak nije ninajbliža planeta." "Ne znam", odvrati Kristil. "Ali pretpostavljam da je prirodno štopretpostavljaju da smo stigli sa neke bliske planete. Doživeće pravišok kada saznaju istinu. Zamisli, Mars! Prema izveštajima koje samvideo, tamo je još gore nego ovde." Očigledno je počeo da gubinešto od svoje naučničke objektivnosti. "Manimo se kuća za izvesno vreme", predloži Denstor. "Mora da inapolju ima ljudi." Ova tvrdnja se pokazala sasvim tačna, jer nisu mnogo odmakli, aveć su se našli u gomili malih dečaka koji su pravili nerazumljive, aliočigledno nepristojne primedbe. "Da pokušamo da ih smirimo poklonima?" upita Denstor nervozno."To obično pali kod zaostalijih rasa."

"Pa, jesi li poneo kakav poklon?" "Ne, mislio sam da ćeš ti..." Pre no što je Denstor završio rečenicu, njihovi mučitelji su podbrusilipete i nestali u sporednoj ulici. Putem im se približavala jednakraljevska prilika u plavoj uniformi. Kristilove oči zasvetlucaše. "Policajac!" reče on. "Verovatno je krenuo da istraži kakvo ubistvo.Ali možda će nam pokloniti koji minut", dodade on ne baš preteranouveren u ono što je rekao. P. S. Hinks pogleda strance zaprepašćeno, ali ipak uspe da im seobrati normalnim glasom. "Zdravo, narode. Tražite nešto?" "Da, tražimo", odvrati Denstor svojim najprijateljskijim i najblažimglasom. "Možda biste vi mogli da nam pomognete. Vidite, upravosmo se spustili na ovu planetu i želeli bismo da stupimo u vezu savlastima." "A?" izusti zabezeknuti P. S. Hinks. Nastupi poduža pauza... madane i predugačka, jer P. S. Hinks je bio bistar mladić koji nije imaonameru da celog života ostane seoski policajac. "Znači, upravo stese spustili, je li tako? U svemirskom brodu, pretpostavljam?" "Tako je", odvrati Denstor kome je laknulo što im je policajacpoverovao i nije se nasilnički ponašao, što se obično dešavalo naprimitivnim planetama posle ovakve jedne izjave. "Vidi, vidi!" prozbori P. S. Hinks glasom za koji se nadao da ćedoprineti razvijanju poverenja i prijateljstva. (Uopšte mu nije bilovažno da li će ta dvojica pobesneti... bili su tako žgoljavi) "Samo vimeni lepo recite šta želite, pa da vidimo šta se može učiniti." "Tako mi je milo", poče Denstor. "Vidite, spustili smo se na ovoprilično udaljeno mesto jer nismo želeli da izazovemo paniku. Bilo binajbolje da za naše prisustvo zna što manje ljudi dok ne stupimo uvezu sa vašom vladom." "Razumem", odvrati P. S. Hinks, žurno se osvrnuvši unaokolo, ne bili primetio nekog po kome bi mogao da obavesti svog narednika."Šta predlažete da učinimo?" "Bojim se da sada ne mogu da raspravljam o našoj dugoročnojpolitici vezanoj za Zemlju", oprezno reče Denstor. "Mogu vam samoreći da se ovaj deo Vaseljene nadzire i da je otvoren za razvoj, i to

da smo mi ubeđeni da vam možemo u mnogo čemu pomoći." "To je baš lepo od vas", srdačno odvrati P. S. Hinks. "Mislim da ćebiti najbolje da krenete sa mnom do stanice odakle možemo pozvatiprvog ministra." "Mnogo vam hvala", reče zahvalno Denstor. Puni poverenja koračalisu pored P. S. Hinksa, iako se on stalno trudio da ide iza njih, svedok nisu stigli do seoske policijske stanice. "Ovuda, gospodo", reče P. S. Hinks, učtivo ih požurujući u priličnoslabo osvetljenu i bedno nameštenu prostoriju, čak i premaprimitivnim standardima kakve su očekivali da će zateći. Pre no štosu uspeli da se osvrnu, čulo se jedno "klik" i oni se nađoše odvojeniod svog vodiča velikim vratima od gvozdenih šipki. "Ništa ne brinite", reče P. S. Hinks. "Sve će biti u najboljem redu.Odmah se vračam." Kristil i Denstor se zgledaše u neverici koja se ubrzo pretvori ugroznu sigurnost. "Zaključao nas je!" "Ovo je zatvor!" "Ne znam da li vi momci razumete engleski", javi se neki klonuo glasiz mraka, "ali mogli biste jednog momka pustiti da na miru spava." Dva zatvorenika po prvi put primetiše da nisu sami. U uglu ćelije, nakrevetu, ležao je neki pomalo rastrojen mladić koji je zamagljenozurio u njih jednim srditim okom. "Oh!" izusti nervozno Denstor. "Misliš li da je on neki opasankriminalac?" "Trenutno ne izgleda baš mnogo opasno", odvrati Kristil, s višesigurnosti nego što ju je osećao. "Zašto ste vi dospeli ovamo?" upita stranac, nesigurno se uspravivšina krevetu. "Izgledate kao da ste bili na nekom maskenbalu. Oh,moja jadna glava!" On se ponovo svali na krevet. "Svako ko je ovoliko bolestan izgleda fantastično!" primeti Denstor,koji je bio krajnje srčan. Zatim nastavi na engleskom. "Ne znamzašto smo ovde. Upravo smo saopštili policajcu ko smo i odakledolazimo, i evo šta je iz toga ispalo." "Pa, ko ste?" "Upravo smo se spustili..." "Oh, nema svrhe proći ponovo kroz sve to", prekide ga Kristil.

"Nikada nećemo uspeti da pronađemo nekog ko će nam poverovati.""Hej!" povika stranac ponovo se uspravivši. "Kakvim to jezikomgovorite? Ja ih znam nekoliko, ali ništa slično još nikada nisam čuo." "Oh, pa dobro", reče Kristil Denstoru. "Ispričaj mu. Ionako nemamošta drugo da radimo dok se onaj policajac ne vrati." U tom trenutku P. S. Hinks bio je zauzet razgovorom sa nadzornikomlokalne ludnice, koji je uporno tvrdio da su svi njegovi pacijenti nabroju. Ipak, obećao je da će proveriti i nazvati kasnije. Pitajući se nije li cela ta stvar nečija neslana šala, P. S. spustislušalicu i tiho se uputi ka ćelijama. Tri zatvorenika su prijateljskirazgovarala, pa se on na prstima vrati nazad. Svima će im dobročiniti da se malo ohlade. On lagano protrlja oči kada se seti koliko senamučio da gospodina Grahama smesti u ćeliju u sitne sate. Mladić je sada bio prilično trezan posle noćašnje proslave, što ninajmanje nije žalio. (Konačno, imao je razloga za to, jer očekivao jeda će se jedva provući, a požnjeo je veliki uspeh.) Ali počeo je dastrepi da je još pod uticajem alkohola kada je Denstor stao da iznosisvoju priču, za koju se više nije nadao da će i kod koga naići narazumevanje. Pod takvim okolnostima, mislio je Graham, najbolje bi bilo ponašatise što prirodnije dok halucinacije ne izblede i ne nestanu. "Ako odista imate svemirski brod u brdima", primeti on, "sigurnomožete da stupite s njim u vezu i pozovete nekoga da vas spase?" "Želimo ovo sami da sredimo", reče Kristil dostojanstveno. "Poredtoga, ne znate vi našeg kapetana." Zvuče vrlo ubedljivo, pomisli Graham. Cela priča se začuđujućedobro drži. Pa ipak... "Pomalo mi je teško da poverujem kako ste u stanju da napravitemeđzvezdane brodove, a ovamo ne možete da se izbavite iz jednebedne seoske policijske stanice." Denstor pogleda Kristila koji se nelagodno meškoljio. "Lako možemo odavde da iziđemo", odvrati antropolog. "Ali neželimo da primenjujemo silu, sem kada je to neophodno. Nemateopojma kakve sve to nevolje izaziva i koliko formulara moramo ondada ispunimo. Pored toga, čak i da iziđemo, pretpostavljam da bi nasvaša Leteća brigada uhvatila pre no što se vratimo do broda." "Ne u Malom Miltonu", isceri se Graham. "Samo treba neopaženo da

se domognemo druge strane ulice i "Belog jelena." Tamo su mi kola.""Oh", izusti Denstor, odjednom živnuvši. Okrete se ka svom drugaru iusledi ubrzani razgovor. Zatim, veoma oprezno, on iz unutrašnjegdžepa izvuče mali crni cilindar, baratajući njime s istim poverenjemkao i nervozna usedelica napunjenim pištoljem koji prvi put drži uruci. Istovremeno, Kristil se dosta užurbano povukao u udaljeni ugaoćelije. Upravo u tom trenutku Grahamu je postalo jasno, nepobitno jasno,da je sasvim trezan i da je priča koju je čuo sasvim istinita. Nije se čulo nikakvo zujanje niti išta slično, nije bilo nikakvogvatrometa električnih varnica niti obojenih zraka... deo zida, metardug, jednostavno se tiho razložio i pretvorio u malu piramidu peska.Sunčeva svetlost obasjala je ćeliju, dok je Denstor, odahnuvši solakšanjem, sklanjao svoje tajanstveno oružje. "Hajde, sad", stade on da požuruje Grahama. "Čekamo te." Niko nije krenuo za njima jer se P. S. Hinks i dalje raspravljao prekotelefona, i pročiće još nekoliko minuta pre no što se taj bistri mladićvrati u ćeliju i doživi najveći šok u svojoj policijskoj karijeri. Kod"Belog jelena" niko se nije naročito iznenadio što ponovo vidiGrahama; svi su znali gde je i kako proveo noć i svi su se nadali daće lokalni sud biti milostiv kada njegov slučaj dođe na red. S crnim slutnjama su Kristil i Denstor ušli u neverovatno rasklimatanBentli koji je Graham nežno oslovljavao sa "Rouz." Ali motor ispodzarđale haube bio je sasvim ispravan i uskoro su se tutnjećiudaljavali iz Malog Miltona brzinom od osamdeset kilometara na sat.Bila je to napadna demonstracija relativnosti brzine, jer Kristil iDenstor, koji su poslednjih nekoliko godina mirno putovali svemirompri brzini od nekoliko miliona kilometara u sekundi, nikada nisu biliovako uplašeni u celom životu. Kada je Kristil uspeo da povrati dah,izvukao je svoj mali ručni transmiter i pozvao brod. "Vraćamo se", povika on kako bi nadjačao hujanje vetra. "S nama jejedno prilično inteligentno ljudsko biće. Očekujte nas... uups!...izvinite... upravo prelazimo preko mosta.... za desetak minuta.Molim? Ne, razume se da ne. Nismo imali nikakve nevolje. Doviđenja." Graham se samo jednom osvrnuo da vidi kako su njegovi putnici.Ono što je ugledao prilično ga je uznemirilo, jer su njihove uši i kosa

(koji nisu bili čvrsto zalepljeni) odleteli i počeo je da se pomaljanjihov pravi lik. Graham je s izvesnom nelagodnom počeo dapodozreva da njegovim novim poznanicima nedostaju i nosevi. Oh,pa čovek može vremenom na svašta da se navikne. Naredne godineće mu obilovati sličnim stvarima. Nastavak vam je, razume se, svima poznat; ali cela priča o prvomspuštanju na Zemlju i o čudnim okolnostima pod kojima jeambasador Graham postao predstavnik čovečanstva u celojVaseljeni, nikada ranije nije ispričana. Izvukli smo glavne pojedinosti,posle dosta ubeđivanja, od Kristila i Denstora, dok smo radili uOdeljenju vanzemaljskih poslova. Sasvim je razumljivo, kada se ima u vidu njihov uspeh na Zemlji, daje trebalo da ih njihovi pretpostavljeni izaberu i za prvi kontakt sanašim tajanstvenim i skrivenim susedima, Marsovcima. Takođe jerazumljivo, u svetlosti gornjih dokaza, što su se Kristil i Denstor tolikoprotivili da krenu u tu drugu misiju, i uopšte se ne čudimo što se odtada o njima više ništa nije čulo.

SadržajPol Anderson: VULKANOV OGANJRobert Silverberg: MNOGOLIKIDžek Mekdevit: TAJANSTVENA PORUKAR. A. Laferti: ZLATNA VRATADžek Dan: 'ŠEMI' NASLEPOPet Marfi: NA OSTRVIMAPet Kedigen: SAMRTNIKDen Simons: UTEHA LEŠINARAVernor Vindž: DRAGI KAMENKim Stenli Robinson: CRNI VAZDUHDejvid Brin: KRISTALNE KUGLEArtur Klark: NEVOLJE SA DOMOROCIMA

Documents

Po l A n d e r s o n : VU L K A N O V O G A N J · posle šest meseci rada, često nije bio dovoljan da se oporave napeti živci. Ljudi su veoma često tražili zamenu sa Zemlje,