PETOFAKTORSKI MODEL LIČNOSTI

U poslednje dve decenije nastao je značajan progresu u jednoj od najstarijih oblasti psihologije koja se bavi merenjem individualnih razlika. Psihologija ličnosti približila se shvatanju da se crte ličnosti mogu sumirati u pet osnovnih dimenzija, što je potvrđeno brojnim studijama sa različitim upitnicima, faktorizacijom pridevskih lista, opservacijom i samoprocenom. Konceptualni status crta je relativno usaglašen, a njihovo merenje pokazalo je značajan stepen konvergencije, stabilnosti i diskriminativne validnosti. Ovi nalazi pokazuju konzistentnost na uzorcima iz različitih populacija u odnosu na uzrast, mentalno zdravlje ili kulturu. Model predstavlja klasifikaciju crta ličnosti koja obuhvata pet širokih dimenzija: Neuroticizam (Neuroticism-N), Ekstraverzija (Exstraversion-E), Otvorenost ka iskustvu (Opennes-O), Saradljivost (Agreeableness-A) i Savesnost (Conscientiousness-C). Teorija je nastala empirijskom analizom osnovnih dimenzija koje leže u osnovi inventara ličnosti različitog teorijskog porekla. Ova teorija se predstavlja kao sveobuhvatna taksonomija crta ličnosti koja sa pet faktora obuhvata normalno i patološko u jedinstveno polje ličnosti. Ona nije teorija psihopatologije ličnosti, već nastoji da bude kompatibilna sa drugim psihopatološkim modelima, polazeći od stava da nema kvalitativne razlike između normalne i patološke ličnosti, izuzimajući izmene ličnosti kod shizofrenih stanja ili demencija.

Značaj Petofaktorskog modela možda nije u tome što je to "konačna" istina o strukturi ličnosti, već u pokušaju da se izolovani, međusobno nepovezani delovi psiholoških znanja o ličnosti povežu na nekoj zajedničkoj osnovi. Posebno kad je terminologija u pitanju poznato je da se različiti termini koriste za označavanje istih konstrukata i obrnuto. Rezultati dotadašnjih istraživanja dali su prilično neujednačenu sliku o sadržaju i broju crta koje definišu ličnost. Značajne međusobne razlike između modela dovele su do ozbiljne kritike upućene arbitrarnosti faktorske analize i interpretacijama njenih rezultata. Peabody i Goldberg (1989) su posebno kritikovali cirkularnost metoda faktorske analize i arbitrarnost rešenja u opisivanju širokih dimenzija i rezidualnih sadržaja onoga što ostaje kada se glavne evaluativne dimenzije odstrane. Zato pokušaj uvođenja teorijskog i termiološkog reda i konzistentnosti empirijskih nalaza kroz Petofaktorski model, kao zadovoljavajuće aproksimacije strukture ličnosti, predstavlja njegov značajan doprinos.

Odnosi su između Eysenckovog P faktora i petofaktorskih A i C su složeniji, tako da se postavlja pitanje da li je P faktor višeg reda u odnosu na A i C. P je konceptualno određen kao predispozicija za psihotični poremećaj, međutim odnosi se na nedostatak konvencionalne socijalizacije i nedostatak saosećanja za druge. Ovako određen P domen definiše klasične aspekte psihopatije što pojašnjava vezu sa A domenom koji obuhvata odnos prema ljudima (velikodušnost, ljubaznost, itd.), i sa C domenom koji uključuje organizaciju, samokontrolu, težnju ka postignuću i slično.

Domen O ostaje "nepokriven" trofaktorskim modelom, uz razmatranje mogućnosti da ne predstavlja aspekt ličnosti, već kognitivnih sposobnosti. Međutim, pažljiva analiza ukazuje na povezanost O i E faktora. Subskala Praktičnost-Reflektivnost iz E domena povezana je sa O subskalom Otvorenost prema idejama. Guilford (1975) primećuje da su introverzija mišljenja i socijalna introverzija nezavisni konstrukti, dok je kod Eysencka O delimično subsumiran pod E.

Drugo, subskala Potraga za uzbuđenjem (Sensation Seeking) konstituiše E faktor i teško se može interpretirati kao kognitivna sposobnost.

Poređenje ova dva modela ukazuje na njihovu značajnu sličnost, gde su tri faktora rastavljena na pet (P na A i C, a E je proširen sa O), međutim njihova diferencijacija izgleda konceptualno i praktično opravdana.

Osnovnih pet faktora nazivani su domeni (domains) koji podrazumevaju skupine

različitih kognitivnih, afektivnih i bihevioralnih dimenzija koje mogu da se grupišu na različite načine. Aspekti (facets) su uže crte koje reprezentuju u osnovne domene.

NEUROTICIZAM (N) je prvi domen koji razlikuje prilagođenost i emocionalnu stabilnost u odnosu na neprilagođenost i emocionalnu nestabilnost. N predstavlja opštu tendenciju da se dožive negativni afekti kao što su tuga, strah, uznemirenost, gnev, krivica i druga negativna osećanja. Sklonost doživljavanju ovakvih emocija predstavlja opštu vulnerabilnost i ometa adaptaciju zbog čega su osobe sa visokim N sklone razvoju različitih mentalnih poremećaja. Takve osobe iracionalno reaguju, slabo kontrolišu impulse i imaju slabije kapacitete za prevladavanje stresnih situacija. Nasuprot njima, osobe sa niskim N su emocionalno stabilne, staložene, relaksirane i u stanju su da prevladaju stresne situacije. Uži aspekti ovog domena su anksioznost, hostilnost, deprsivnost, uznemirujuća samousresređenost (Self-consciousness), impulsivnost i vulnerabilnost.

EKSTRAVERZIJA (E) se pre svega odnosi na socijabilnost, društvenost. Osobe sa visokim E preferiraju velike skupove ljudi, pričljivi su, samopouzdani, aktivni, vole uzbuđenja, po prirodi su veseli, optimistični, puni energije. Nasuprot njima, introverti su rezervisani, zatvoreni, nezavisniji i umereniji. Obuhvata aspekte kao što su toplina, druželjubivost, samopuzdanost (asertivnost), aktivnost, potraga za uzbuđenjem, pozitivne emocije.

OTVORENOST (O) podrazumeva estetsku senzitivnost, intelektualnu radoznalost, intraceptivnost, preferenciju različitosti, potrebu za promenom i nezavisnost mišljenja, odnosno sklonost nedogmatičnim stavovima. Ovakve osobe su otvorenog duha prema unutrašnjim doživljavanjima i radoznale prema spoljnim događajima. Njihov život je bogat doživljajuma, sklone su eksperimentisanju, novim idejama i nekonvencionalnim vrednostima. Intenzivnije doživljavaju kako pozitivne, tako i negativne emocije. Spremne su da autoritete i dogme dovedu u pitanje, otvorene su ka prihvatanju novih ideja i vrednosti, što ne znači odsustvo principijelnosti i doslednosti. Osobe sa niskim O su konvencionalnog izgleda i ponašanja, sklone konzervativnim stavovima, preferiraju poznato u odnosu na novo, a emocionalne reakcije su umerenije. Interesovanja su im sužena, manje intenzivna. Konzervativnost u stavovima ne implicira i autoritarnost ili netolerantnost. Adaptibilna funkcija oba pola ove dimenzije zavisi od okolnosti u kojima se ispoljava. I ako je povezana sa obrazovnim statusom i intelektualnim nivoom, ova dimenzija nije mera inteligencije, već je povezana sa divergentnim mišljenjem. Uži aspekti ovog domena su otvorenost ka fantaziji, estetici, osećanjima, akciji, idejama i vrednostima.

SARADLJIVOST (A- Agreeableness) je dimenzija interpersonalnih relacija. Uključuje poverenje, altruizam, saosećajnost, potrebu da se pomogne drugima, nasuprot cinizmu, sebičnosti i antagonizmu, sumnjičavosti u pogledu namera drugih ljudi, egocentričnosti i kompetitivnosti. Uži aspekti su poverenje, iskrenost, altruizam, predusretljivost, skromnost, blaga narav.

SAVESNOST (C) predstavlja sposobnost samokontrole u smislu disciplinovane težnje ka ciljevima i striktno pridržavanje sopstvenih principa. Ispoljava se u procesima planiranja,

organizacije, izvršenja dužnosti i obaveza. Savesne osobe su jake volje usmerene ka cilju, skrupulozne, tačne i pouzdane. Visoko C je povezano sa akademskim i profesionalnim uspehom. Negativni aspekt povišenog C može se ispoljavati kroz sitničavost, kompulzivnu urednost, “radoholičarsko” ponašanje. Osobe sa niskim C imaju više hedonističku orijentaciju, bezbrižnije su u pogledu ostvarivanja ciljeva, manje ih obavezuju moralni principi u ponašanju, što ne podrazumeva nužno amoralnost. Uži aspekti su kompetentnost, red, osećaj dužnosti, postignuće, samodisciplina, promišljenost.

SEDMOFAKTORSKI MODEL

Sedmofaktorski model ličnosti Roberta Cloningera predstavlja objedinjenu biosocijalnu teoriju ličnosti koji omogućava sistematski opis i klasifikaciju individualnih razlika. Model obuhvata strukturu i razvoj ličnosti kao kompleksnog sistema koji se sastoji od različitih, ali ineraktivnih domena temperamenta i karaktera. Cloninger je koncipirao model ličnosti tako da buhvata četiri dimenzije temperamenta i tri dimenzije karaktera. Ove dimenzije su univerzalne, a njihovi specifični sklopovi određuju tip ličnosti kao i prisustvo i vrstu poremećaja.

Određivanje crta se zasniva na nekoliko komplementarnih perspektiva- genetskih, neurofizioloških, psihometrijskih i interpersonalnih posmatranja, kao i psiholoških teorija kognitivnog razvoja, teorija učenja, morala, itd. Cloninger je, kritikujući faktorsko-analitički pristup u određivanju bazičnih crta ličnosti, pošao od toga da se fenotipska struktura ličnost može razlikovati od njene biogenetske strukture, jer je opservirano ponašanje rezultat genetskih i sredinskih uticaja. Cloninger je prihvatio Eysenckov pristup da koristi univerzalne dimenzije ličnosti za opis normalnih i psihopatološke devijacije, ali je za njega bilo neprihvatljivo da fenotipske varijacije dobijene faktorskom analizom, koje su produkt genetskih i sredinskih uticaja, izjednači sa genotipskom strukturom, s obzirom da ovi faktori ne deluju na isti način. Ekstraverzija je genetski heterogena i sastoji se od dva genetski nezavisna faktora - impulsivnosti i socijabilnosti, ali se pojavljuje kao jedan faktor usled zajedničkog sredinskog uticaja. S druge strane dva fenotipski, faktorski nezavisna faktora - neuroticizam i introverzija (Grey, 1981) se istovremeno snižavaju pod dejstvom anksiolitika, što ukazuje na njihovu zajedničku biološku osnovu.

Pored toga, dve dimenzije su nedovoljne da bi se obezbedio dovoljno obuhvatan model ličnosti, dok je treća dimenzija Psihoticizam takođe genetski heterogena crta ličnosti, povezana više sa psihopatskim, a ne psihotičnim ponašanjem.

Temperament

Neurobiološki zasnovan model operantnog učenja vodio je razvoju koncepta temperamenta (Cloninger, 1987, 1991). Pretpostavljeno je da su sistemi u mozgu organizovani kao nezavisno varirajući sistemi za aktivaciju, održavanje i inhibiciju ponašanja kao odgovor na stimuluse iz sredine. Aktivacija predstavlja bihevioralni odgovor na nove stimuluse, signale nagrade i kazne. Dimenzije temperamenta su genetski homogene i nezavisne. Zasnivajuju se na genetskim i neurobiološkim osnovama funkcionalne organizacije CNS-a koja leži u osnovi klasičnog uslovljavanja i instrumentalnog učenja. Crte temperamenta određuju način reagovanja na nove situacije, u odnosu na opsnost (kaznu) i pozitivno potkrepljenje (nagradu).

Temperament se definiše u terminima naslednih individualnih razlika u neurofiziološkim procesima koji su u osnovi primarnih emocija- straha, besa i ljubavi. Ove biološke dispozicije specifično moduliraju procese percepcije i na njima zasnovane oblike proceduralnog učenja regulisanih limbičkim sistemom. Biogenetske predispozicije za odgovor na stimulus svakog od ova tri sistema su genetski nezavisne, ali sistemi su funkcionalno međuzavisni i uslovljava razlike u automatskim emocionalnim odgovorima i navikama.

Tri crte temperamenta nazvane su Potraga za novim (Novelty seeking- NS), Izbegavanje kazne (Harm avoidance-HA) i Zavisnost od nagrade (Reward dependence-RD). Kasnije je dodata

i četvrta dimenzija Perzistencija (Persistence-P). Četiri crte temperamenta odgovaraju savremenoj verziji Hipokrativih tipova- melanholičnom (visok HA), koleričnom (visok NS) sangviničnom (RD) i flegmatičnom (P). Oni ne predstavljaju četiri tipa temperamenta, već dimenzije koje se kombinuju kod tipova. Korespondiraju sa tri bazične emocije - straha (HA), besa (NS), ljubavi (RD), a kasnije dodata dimenzija P sa ambicijama.

Potraga za novim (NS) se odnosi na sklop navika da se inicira i aktivira ponašanje.Izbegavanje kazne (HA) je dispozicija za inhibiciji ili prekid ponašanja.Zavisnost od nagrade (RD) je nasleđeni osnova za održavanje i kontinuitet tekućeg ponašanja.Perzistencija (P) predstavlja istrajnost uprkos frustraciji i zamoru. U početku je smatrana komponentom zavisnosti od nagrade (RD2). Kasnije se pokazala nezavisna od ostalih RD komponenti i izdvojena je kao posebana.

Svaka dimenzija temperamenta definiše specifične osobine ličnosti, što ilustruje naredna

Funkcionalnisistem mozga-dimenzije ličnosti

Visoki skorovi Niski skorovi

AKTIVACIJAPONAŠANJA

POTRAGA ZA NOVIM

istraživačka radoznalostimpulsivnostekstravagancija i entuzijazamneurednost

ravnodušnoststrpljivost, refleksivnostskromnost i uzdržanosturednost

INHIBICIJAPONAŠANJA

IZBEGAVANJE KAZNE

zabrinutost i pesimizam,neodlučnost i nesigurnost,povučenost, stidljivostpremorenost

bezbrižnost, optimizam, sklonost..riziku, samopouzdanostdruštvenost, otvorenostenergičnost

ODRŽAVANJEPONAŠANJA

ZAVISNOSTOD NAGRADE

sentimentalnost,..srdačnost, posvećenost i privrženost, zavisnost

praktičanost i neosetljivost povučenost, otuđenostnezavisnost, samostalnost

PERZISTENCIJAMarljivostIstrajnostambicioznost i iznad mogućnostiupornost i perfekcija

lenjost, indolentnostlako odustajanjerad ispod mogućnostipragmatizam, površnos

I ako su genetski nezavisne, ove dimenzije su funkcionalno povezane. Rezultat njihovih interakcija dovodi do pojave integralnih obrazaca ponašanja, tako da način odgovora na kaznu, nagradu ili novinu razlikuje kod osoba sa isto izraženom dimenzijom, zavisi od izraženosti drugih dimenzija.

Karakter

U prvobitnom modelu razvijene su samo tri dimenzije temperamenta. Koncept karaktera razvijen je kao sinteza različitih teorijskih koncepata o kognitivnom i socijalnom razvoju, koncepata iz humanističke i transpersonalne psihologije i empirijskih podataka. U teorijske izvore modela spadaju teorija psihoseksualnog razvoja Frojda, razvoj kognitivnih stadijuma Pijažea, Eriksonove postavke o razvoju identiteta, Kolbergovi koncepti o razvoju morala, postavke o razvoju spiritualnosti i religioznosti, itd. S druge strane, empirijski nalazi, kao što je odsustvo korelacija prvobitnog modela temperamenta sa drugim dimenzijama ličnosti na različitim upitnicima, pokazali su da su značajni aspekti ličnosti izostavljeni, kao što su samoprihvatanje, kooperativnost, spiritualne sklonosti. Sam model se pokazao nedovoljno osetljiv da diferencira ličnosti koje imaju neke ekstremno izražene karakteristike temperamenta, a ne manifestuju poremećaje adaptacije u odnosu na poremećaje ličnosti. Studija dece koja su manifestovala neprilagođeno ponašanje pokazala je da ni jedan od prvobitna tri faktora temperamenta nije mogao da definiše probleme prilagođavanja.

Karakterne crte nastale su kroz procese socijalnog učenja, ali na naslednim temperamentalnim osnovama i razvijaju se kasnije. Njihov razvoj se zasniva na procesima kognitivnog učenja, pamćenja i konceptualnog mišljenja baziranim na različitim strukturama CNS-a. Karakter se zasniva na individualnim razlikama u kognitivnim procesima, logičkom, formalnom mišljenju, simboličkoj interpretaciji i invenciji, na procesima konceptualnog mišljenja i deklarativne (propozicionalne) memorije koji se odvijaju u hipokampalnim strukurama i neokorteksu, kao i procesima učenja uviđanjem i reorganizacije self-koncepta. Osobe procesiraju i konvertuju senzorne impute (percepte) u apstraktne simbole (koncepte). Karakteristke odgovora na stimuluse zavisi od konceptualnog značenja opaženih stimulusa, koje odražava individualne razlike u self-konceptu o ciljevima i vrednostima. Sposobnost da se misli o odnosima selfa i drugih (self-objekt diferencijacija) koja se završava do treće godine predstavlja osnovu za razvoj karakternih crta kao internalizovane reprezentacije selfa i spoljnjeg sveta. Interakcija između selfkoncepta i primarnih emocija generiše kompleksniji sistem sekundarnih emocija kao što su stid, ponos, empatija. Ove emocije povratno motivišu dalji razvoj karaktera i optimiziraju individualnu adaptaciju. Može se reći da razvoj karaktera predstavlja nelinearna fukcija temperamenta, porodičnih i kulturoloških uticaja i slučajnih životnih okolnosti i događaja. Tako ličnost nastaje kroz dvosmernu interakciju temperamenta i karaktera, gde pojednostavljeno rečeno, temperament reguliše način opažanja stimulusa, dok karakter modifikuje njegovo značenje.

Tri dimenzije ličnosti koje obuhvataju crte karaktera su Usmerenost ka sebi (Self-directedness-SD), Kooperativnost (Cooperativness-CO) i Self-transcendenciju (Self-transcendent-ST). Ove dimenzije predstavljaju tri aspekta self-koncepta, kao autonomne individue, kao integralnog dela društvene zajednice i kao integralnog dela univerzuma. Svaka od ovih dimenzija povezana je sa kognitivnim, ali i emotivnima aspektima - SD sa nadom, CO sa saosećajnošću i milosrđem, ST sa verom i staloženošću uprkos nepovoljnim okolnostima.

Samousmerenost (SD) se odnosi na sposobnost individue da kontroliše, reguliše prilagođava svoje ponašanje u skladu sa situacijom i ličnim ciljevima i vrednostima. Donekle je slična terminu "snaga volje". Predstavlja sposobnost individue da sebe identifikuje kao integrisanu, svrhovitu, celovitu individuu nasuprot dezorganizovanom setu reaktivnih impulsa i

da se oseća odgovorna za ono što misli i radi. Osoba koja ima razvijenu dimenziju SD je zrela, efikasna, dobro organizovana, ima samopoštovanje, a istovremeno i sposobnost da prizna svoje greške i prihvati sopstvena ograničenja bez narušenog samopoštovanja. Takva osoba oseća da njen život ima značenje i svrhu, teži ka ostvarenju svojih ciljeva, ima inicijativu da prevaziđe izazove. Loše prilagođene osobe koje imaju nisko SD osećaju se inferiorno i neadekvatno, mada često imaju fantazije o neograničenim sposobnostima, teže da budu najbolji, ignorišu i poriču sopstvene greške, teže da okrive druge za sopstvene propuste, nesigurne su oko sopstvenog identiteta i ciljeva, reaktivne su, zavisne i nepreduzimljive.

SD dimenzija karaktera ima sličnosti sa Rotter-ovim lokusom kontrole, Franklovim naglašavanjem svrhovitosti i usmerenosti ka ciljevima, Bandurinom konceptu samoefiksnosti kroz inicijativu za cilju usmerena ponašanja, itd. SD obuhvata različite aspekte predstavljene kao dimenzije nižeg reda - odgovornost- okrivljavanje; svrhovitost-neusmerenost ka cilju; snalažljivost-bespomoćnost; samoprihvatanje-samostremljenje i kongruentna druga priroda (second nature)- nekongruentne navike i nepoverenju u sebe.

Kooperativnost (CO) je formulisana kao dimenzija na kojoj se individue razlikuju u odnosu na stepen identifikacije sa drugima i prihvatanja drugih ljudi. Ovakve osobe se obično opažaju kao prijatne i dobrodušne. Kooperativne osobe se opisuju kao tolerantne, sposobne za empatiju i pomoć drugima, saosećajne su, nasuprot nekooperativnim osobama koje su netolerantne, nezainteresovane za druge, sebične, hostilne, nepredusretljive i osvetoljubive.

Ova dimenzija je povezana sa Rogersovim konceptom o bezuslovnom prihvatanju drugih i vođenjem računa o pravima drugih, što je zapravo povezano sa visokim samopoštovanjem. Uočava se sličnost sa vrednostima religioznih tradicija koje naglašavaju saosećanje, nesebičnost, prihvatanje drugih "čistog srca", spremnost za praštanje, kao i Kolbergovim i Barukovim konceptima moralnog razvoja.

Self-transcendencija (ST) se odnosi na karatrene crte povezane sa spiritualnošću i duhovnim aspektima ličnosti. Ova dimenzija je najčešće zanemarivana upitnicima ličnosti, ali ne i u humanističkoj i transpersonalnoj psihologiji. Dimenzija ST ima sličnosti sa konceptima Maslova o samoaktualizaciji, vrhovnim doživljajima, meditativnim iskustvima, doživljajima jedinstva sa Univerzumom iz istočnih religioznih i filozofskih tradicija. Odnosi se na svesnost u kojoj se gubi doživljaj individualnog selfa i granice između selfa i drugih. Osoba doživljava sebe kao neodvojivi, integralni deo sveta. Osobe koje imaju visoke ST skorove se opisuju kao sposobne za samozaborav, potpuno obuzete nekom idejom, fascinirane i koncentrisane na nešto tako da gube osećaj za verme, identifikuju se sa stvarima koje su van individualnog selfa, sposobne su za doživljaj duhovnog jedinstva sa svetom i osećaj prožetosti božanskim, imanentnim bićem koje je u svemu. Upravo zbog toga, ove karakteristike su teško prevodive u reči ili set ajtema na upitniku. Aspekti ove dimenzije su u samom upitniku pojednostavljeni (čak i banalizovani) i svedeni na neka neobična iskustava susreta sa NLO i slično, što zahteva konceptualnu reviziju ajtema usklađenih sa konceptualno deklarisanim pojmovima kao što su samoaktualizacija, sposobnost za doživljaj samotranscendencije i jedinstva sa prirodom.

Ova karakterna crta se razvija u adolescenciji, ali ima tendenciju ka smanjenju sve do 35-40 godine, kada se ponovo javlja. Pretpostavlja se da je razlog u tome što se tada ljudi ponovo susreću sa pitanjima smrti, prolaznosti, sudbine i slično. Postavlja se pitanje da li se ipak dimenzija ST može smatrati, i pored obuhvatanja nesumnjivo značajnih aspekta ličnosti, dimenzijom istog nivoa opštosti i značaja kao prve dve dimenzije.

Šta se zove karakter? [uredi]

1. Rečju karakter označava se obično sva suma onih osobenosti kojima se odlikuje delatnost jednog čoveka od delatnosti drugog, bez obzira na sam sadržaj te delatnosti, koja može biti glupa i pametna, moralna i nemoralna. Ako pažljivije pogledamo šta ljudi nazivaju karakterom, lako ćemo primetiti da oni ne obuhvataju ovim pojmom ono što obično nazivaju umnim razvojem čovekovim. Dva lica koja raspolažu sasvim različitom umnom razvijenošću i sasvim različitom sumom znanja, kako po količini tako i po kvalitetu, mogu biti vrlo slični po karakteru.

S druge strane, ljudi koji su podjednako razvijeni i koji raspolažu podjednakim znanjem, mogu biti sasvim različitog karaktera. Vrlo obrazovan čovek može imati veoma ništavan karakter, a veoma neobrazovan čovek — vrlo jak karakter. Iz svoga vidimo da se pojam karaktera izgrađuje uglavnom iz posmatranja osobenosti delatnosti osećanja i volje, nezavisno od umnog bogatstva ili umnog siromašitva čovekovog. Ali, unoseći osećanje i želju u pojam karaktera, mi obično ne unosimo njihov sadržaj nego samo formu njihovog ispoljavanja. Zao i dobar, moralan i nemoralan čovek mogu mmati podjednako slab ili jak; staložen ili buranu hladnokrvan ili plahovit, odlučan ili neodlučan karakter itd. Prema tome, u pojam karaktera ne ulazi ni umno, ni moralno stanje čovekovo: ne ulazi sam s a d r ž a j osećanja i želja, nego samo forma njihovog ispoljavanja. A pošto se delatnost osećanja ispoljava (za naše oko) samo u čovekovim radnjama, u koje ubrajamo i sam govor, onda, prema tome, moramo doći do zaključka da se pojam karaktera izvlači isključivo iz posmatranja osobenosti čovekove delatnosti, i to ne posmatranja sadržaja te delatnosti koja zavisi od spoljnih okolnosti kao i od uma i moralnosti čoveka, nego posmatranja njenih formi. Eto zbog četa mi svrstavamo izučavanje obrazovanja karaktera u oblast volje. U karakteru se upravo ispoljava osobenost rada volje kod raznih ličnosti. Otuda se izrazi: snaga karaktera ili snaga volje često upotrebljavaju kao sinonimi, mada ta upotreba i nije sasvim pravilma, kao što ćemo dalje videti.

Dva faktora u obrazovanju karaktera [uredi]

2. Ali takva jednodušnost ljudi. ne postoji u pogledu samog porekla karaktera. Mi često čujemo da se govori o urođenosti karaktera, a isto tako često čujemo da se govori o iskvarenosti karaktera, o tome da se ovakav ili onakav karakter u čoveku obrazovao usled prilika života, kao posledica vaspitanja itd. Kad govore o karakteru, ljudi ga nazivaju rđavim ili dobrim, ali nikako u onom smislu u kome govore o dobrom ili rđavom zdravlju. Karakterom čovekovim objašnjavaju se njegovi postupci, ali mu se sam karakter često pripisuje u greh, mada se nekad izvesnim karakternim crtama olakšava uračunljivost postupka. Vaspitanje, s jedne strane, preporučuje da treba voditi računa i podešavati stav prema karakteru vaspitanika, a s druge strane — daje pravila kako treba vaspitavati karakter u čoveku. Iz toga mi smo u pravu da zaključimo da opšte-ljudska psihologija, koja u svakom slučaju ima ogroman značaj kao suma bezbrojnih posmatranja psiholoških pojava od strane ljudi, gleda u karakteru u isto vreme i nešto prirođeno čoveku i nešto što se formmra u njemu u toku njegovog života, -i takvo gledište je sasvim tačno, jer se karakter kod čoveka formira upravo pod uticajem svojstava koja su mu, s jedne strane, prirođeia, a s druge strane, pod uticajem života.

Značaj karakterologije po Milu [uredi]

3. Ako smatramo da u formiranju karaktera učestvuju dva činioca: priroda čoveka i uslovi života, onda smo dužni da ispitamo koliko svaki od ovih faktora učestvuje u formiranju karaktera, i iz tota da izvedemo zakone obrazovanja ljudskog karaktera uošite koji, bez sumnje, moraju postojati.  »Čovečanstvo, kaže Mil, nema opšteg karaktera, nego postoje opšti zakoni formiranja karaktera«. Mil smatra da upravo ti zakoni formiranja karaktera i treba da čine glavni predmet naučnih ispitivanja oblasti ljudske prirode. A na osnovu čega je Mil došao do ovog čvrstot ubeđenja, koje i mi potpuno delimo, o postojanju opštih zakona u formiranju ljudskog karaktera? Jesu li već otkriveni ti zakoni, je li činjenicama dokazana njihova neospornost, jesu li oni svedeni u naučni sistem? I Mil je bio prinuđen da na ova pitanja odgovori negativno. Ali ne može se reći da su ovi zakoni toliko nepoznati da ih treba samo pretpostavljati na osnovu opšteg verovanja u uzročnost svih pojava kojima se čovek rukovodi: u traženju zakona fizičke prirode koliko i u traženju zakona psihičkih pojava. Zar se ne divimo poznavanju karaktera ljudi kod velikih pisaca? I ne samo da ovi veliki pisci poznaju zakone ljudskog karaktera, nego ih poznaju oii koji se dive vernom crtanju karaktera od strane samih ovih pisaca. Ako ne bismo uošpte ništa znali o zakonima formiranja karaktera, onda ne bismo mogli izricati ni naš sud o tome da li Šekspir ili Molijer verno crtaju ljudske karaktere. Prema tome, mi moramo priznati da svaki od nas raspolaže širokim poznavanjem zakona formiranja ljudskih karaktera. Poznavajući karakter čoveka, mi često predviđamo vrlo tačno kako će na njega delovati dati utisak, kakva će osećanja i želje izazvati u njemu i u kakvim će se radnjama ispoljiti ta želja. Praktična pedagogika dosta često, ako ne uvek, daje vrlo tačne savete kako se može izmenrpi ova ili ona crta u karakteru vaspitanika. Tačnost tih saveta otkriva praksa i oii pokazuju takođe da nam nisu nepoznati mnogi zakoni formiranja ljudskog karaktera. Praktična važnost tih znanja ne može podlegati sumnji. Mi smo već ukazali na nju u predgovoru prvom delu naše »Antropologije«. Postavlja se pitanje: zašto ta znanja, toliko važna za praktičnog čoveka uopšte i za vaspitača naročito, nisu skupljena, nisu svedena u jasan i lako obuhvatan sistem! Da li zato što ih mi već vrlo dobro znamo, tako da ne osećamo potrebu da ih razmatramo i proveravamo? Ali bezbrojne omaške praktičnih radnika uopšte i vaspitača posebno, koje potiču uglavnom iz nepoznavanja zakona formiranja ljudskog karaktera, služe kao (najbol»i odgovor na ovo pitanje. A, može biti, zato nismo sabrali naša znanja o zakonima formiranja karaktera što je to nemogućno? A zašto bi bilo nemogućno? Ono što čovek zna, može izraziti rečima, a što može izraziti to može proveriti i sistema- tisati: jedna znanja smatrati nesumnjivim, druga — podvrgnuti su-mnji, zadržati se na protivrečnostima itd. Može li se sumnjati u praktičnu korist takvog skupljanja, proveravanja i sređivanja čove-kovih posmatranja o tome kako se formiraju ljudski karakteri? Zašto je, pitamo još jednom, etologija, prema izrazu koji je dao Mil, ili karakterologija u poluruskom prevodu, još uvek nauka u projektu, mada je, razume se, ne samo Mil svestan sve neobične praktične važnosti takve nauke i sveg njenog značaja za veštinu vaspitavanja?

Zašto je ova nauka još nemoguća [uredi]

4. Odgovor na ovo pitanje daje nam delimično sam Mil. »Zakoni obrazovanja karaktera, kaže on, jesu zakoni koji proizlaze iz opštih zakona duše i treba da se dobiju kao zaključci iz tih opštih zakona. Radi toga mi moramo uzeti izvestan dati niz okoliasti i zatim gledati kakav će biti uticaj tih okolnosti, saobrazno zakonima duše, na obrazovanje karaktera«.Osnovnu nauku, nauku o opštim zakonima duše, Mil naziva psihologijom prema kojoj će etologija ili izlaganje opštih

zakona obrazovanja karaktera pod uticajem ovih ili onih spoljnih skolnosti, pretstavljati izvedenu nauku, i to tako tačnu kao što je matematika. »Psihologija je, po Milu, uglavnom nauka posmatranja i iskustva; etologija je pak deduktivna nauka. Jedna izlaže proste zakone uopšte, a druga crta njihovo dejstvo u složenim kombinacijama okolnosti«.

Priznajući umnogome tačnost Milove misli, mi možemo izvesti iz nje prosto objašnjenje zbog četa karakterologija - i pored bogatog materijala za svoj sadržaj u opšteljudskim posmatranjima i u posmatranjima takvih dalekovidih, pronicljivih ljudi kao što su Homer, Dante, Servantes, Šekspir, Gete, i pored svoje neizmerne praktične važnosti — ostaje nauka u projektu, pa i sam projekt ove nauke tek se sada ukazuje naročito jasno. Razumljivo je da se deduktivna nauka može pojaviti samo onda kad je nauka iz koje se ona izvodi već sama više ili manje stabilizovana nauka. A možemo li smatrati psihologiju takvom naukom? Istina, ona već davno proglašava sebe naukom iskustva, koja crpi sav svoj sadržaj iz posmatranja i iskustava; ali analizirajući iskustvenu psihologiju Herbarta, Beneke-a, Vajca, Bena i dr., imali smo prilike ne jednom da se uverimo da, nažalost, psihologija do sad ide stopama filozofskih umovanja i da je njen položaj vrlo često više uslovljen filozofskim pogledom na svet pisca nego stvarno posmatranjem i iskustvom. Psihologija se još upinje da se otrgne s tog užeta na kome ju je do sada vodila metafizika: svejedno da li se ta metafizika izražava skolastičkim terminima nemačke filozofije ili terminima pozajmljenim iz prirodnih nauka, kao kod Bena i Spensera. Kada se ti napori krunišu uspehom, kada se bude moglo govoriti o psihologiji kao o stvarnoj nauci iskustva koja se potpuno učvrstila, tek tada će biti mogućno poduhvatiti se da se i izvedu etološki zakoni.

5. Ali nije samo psihologija kriva za to što je važna nauka o obrazovanju ljudskog karaktera ostala do sada nauka u projektu. Mil izražava nadu da će fiziologija uskoro zapaziti te osobenosti u obrazovanju mozga i nervnog sistema koje se izražavaju u urođenim crtama karaktera. Ali želeći da se što potpunije i što skorije ostvari ta nada, mi ne možemo a da je ne smatramo donekle sangvinističkom, ako ponovo razmotrimo učenje o temperamentima, koje je do sada izlagano u fiziologijama i antropologijama. Ovo učenje, koje je novo vreme nasledilo još od klasične drevnosti, do te mere nije usklađeno s novim fiziološkim znanjmma, toliko je labavo i nezasnovano na pozitivnim činjenicama, da se čak dvoumimo da li da ga unesemo u faktičnu antropologiju. Još je Galen podelio ljudske karaktere prema četiri temperamenta: na sangvinične, kolerične, melanholične i flegmatične. Ali, kao što s pravom pripmećuje Beneke, »to su pre obične slike poznatih karaktera koji se susreću u životu nego tačna genetička analiza duhova«. Ali se ni u životu ove četiri vrste karaktera nikad ne susreću odvojeno nego su uvek crte jednog pomešane s crtama drugog. Čak svaki u samom sebi, analizirajući svoja osećanja, želje i postupke, može primetiti u jednima melanholičnu crtu, u drugima — sangviničnu itd., utoliko pre ako bude upoređivao svoja različita raspoloženja duha. Jedino sposobnost apstrakcije koja uočava glavne crte postupka koje padaju u oči i propušta sitnije koje im protiv-reče, koje ih slabe, omogućila je da se skiciraju ovi tipovi temperamenata. Da bi se te crte analizirale i dovele u kakav bilo sistem, trebalo bi ziati čemu se može pripisati razlika ovih crta karaktera, a to mi ne znamo, i pored toga što se naša anatomska i fiziološka znanja ne mogu ni upoređivati sa saznanjem klasičnog sveta.

Učenje o temperamentima [uredi]

6. »Učenje, po kome postoje temperamenti, kaže Miler, potiče iz najdublje drevnosti. Ono je izvrsno i možda se ništa više ne može učiniti za njegovo usavršavanje. Ali osnove na kojima su ga stvoršgi drevni, bile su takođe pogrešne kao i njihova mišljenja o osnovnim elementima ljudskog tela. Galenovi temperamenti sangvinični, flegmatični, koleričii i melanholični bili su zasnovani na hipotezama starih grčkih filozofa o četiri elementa: vazduhu, vodi, vatri i zemlji i kvalitetima koji im odgovaraju: toploti, hladnoći, suvoći i vlažnosti«. Ovim elementima su odgovarale u organizmu četiri osnovne tečnosti, čijim su preovlađivanjem objašnjavali razliku u temperamentima.  »Mi bismo malo doprineli objašnješu predmeta, nastavlja Miler, ako bismo naveli ovde razne druge klasifikacije temperamenata«. Postavlja se pitanje: odakle su drevni mislioci uzeli takve verne tipove ljudskih karaktera, ako su ih izvodili iz takvih pogrešnih osnova, kao što su pojmovi o četigri stihije sveta i o četiri osnovne tečnosti organizma? Naravno ne iz tih pogrešnih osnova iz kojih bi se mogli izvesti samo pogrešni zaključci. Oni tipovi, prema tome, uzeti su neposredno iz čovekovih posmatranja samoga sebe i raznih ljudskih karaktera, pri čemu su osnovne crte u ovom ili onom karakteru ili postupku svođene prema svojoj srodnosti u jedan tip. Pri tome stvaranju tipova poslužila je kao rukovodstvo ne samo logička apstrakcija nego i poetsko osećanje. Tu je postojalo isto ono stvaralaštvo, koje je rukovodilo Molijerom (pri stvaranju Tartifovog karaktera, a Gogoljem kad je stvarao svog gradonačelnika. Proces toga stvaranja, pri čemu čovek uzima trivijalne crte od drugih ljudi koliko i iz samoga sebe, odlično je izrazio sam Gogolj. Ali uzalud biste tražili Tartife, Hamlete, Falstafe, gogoljevske gradonačelnike i Hlestakove u ljudima koji vas okružuju; zagledajte se lažljivo u same sebe — i naći ćete ih sve. Zato oni tako duboko i obuzimaju našu dušu, zato nam svi ti toliko različiti karakteri i izgledaju tako istiniti. Isto tako i iz istog uzroka zadivljuju nas svojom istinitošću i tipovi temperamenata koje su stvorili drevni, ali kao i svako poetsko stvaranje, primenjeno na stvarnost, odmah zahteva bezbrojne izuzetke. Da bi se u temperamentima postigla stvarna istina, trebalo bi otkriti njihoe fizičgke uzroke, ali to, i pored svih pokušaja, do sada nije uspelo.

7. »Mi smo naravno pokušavali, kaže Miler, da zasnujemo učenje o temperamentima na osnovnim formama organskih funkcija i organskih sistema, naprimer na sistemu ishrane, kretanja, emocionalnosti, i da pripišemo temperamente presvlađivanju jednog od ovih sistema. Na taj način, dobili smo vegetativni, razdražujući i emocionalni temperament. Ali sasvim je nemogućno izvesti duševne osobenosti koje karakterišu svaki temperament iz dominantnosti jednog od organskih sistema. Stvarno, mišićna snaga još ne čini čoveka koleričnim, a flegmatičan karakter isto je tako praćen dobrom kao i rđavom ishranom. Hladni i ugajeni ljudi nisu uvek flegmatičari, i često se sreću vrlo mršava lica koja su flegmatična. Ima koleričnih i sangviničnih ljudi kako među punim, ugojenim, tako i među mršavim, kako među jakim tako i među slabim. Uopšte, svi pokušaji da se svakom temperamentu pripiše naročito organsko svojstvo ,pokazalo se kao neuspešno«. »Naročitu zbrku u učenju o temperamentima unelo je mešanje patoloških bolesnih pajava s temperamentima. Uobrazili su ljudi da flegmatičar neizostavno mora biti debeo, bled i limfatičan, da kolerik mora biti naklonjen bolesti jetre itd.«. »Po mome mišlješu, nastavlja Miler, temperamenti za-vise više ili manje od naklonosti ka osećanjima ili strastima koji se rađaju iz uzbuđenja ili iz protivdejstva naklonostima, tj. da je njihov uzrok u različitoj naklonosti prema stanjima zadovoljstva, patnji i želja« Iz ovog dosta nejasnog nagoveštaja vidi se da je fiziolog Miler bio pre gotov da prebaci pitanje o temperamentima na psihološku osnovu. A šta može reći psihologija o tome šta je urođeno, o tome šta, dakle, prethodi delatnosti svesti, šta uslovljava karakter te delatnosti, a nije uslovljeno njime?

8. Posle Milera nastavljeni su, razume se, pokušaji da se temperamenti povežu s izvesnim činjenicama organizma. Frenolozi su pokušavali da nađu te činjenice u mozgu, u različitoj kombinaciji njihovih delova; drugi su tražili njihov uzrok u osobenosti građe tniva, u odgovarajućoj količini bele i sive materije u mozgu, u sastavu krvi, ali sve to apsolutno nije ni do čega dovelo - i Milerovo gledanje na temperamente ostaje sve do danas najlogičnije. Mi se možemo samo čuditi kako neki psiholozi i pedagozi, koji su upoznati s ovim trezvenim i skromnim gledištem velikog naučnika i mislioca, i dalje govore, naprmmer, da ljudi nervoznog temperamenta moraju imati mali nos i okruglu donju vilicu, ljudi koleričnog tem-peramenta - crne sjajne oči, kudravu kosu i druge ni na čemu zasno-vane besmislice, ili da prilažu svojim radovima nacrtane figure temperamenata, crtajući flegmatičara neizostavno kao čoveka koji pati od vodene bolesti a melanholičara — od jektike.

Flegmatičan temperament [uredi]

9.Flegmatičan temperament Miler naziva umerenim nasuprot trima ostalim. Osećanja ne ovladavaju flegmatikom brzo i ne razvijaju se u njemu lako. (Po našoj terminologijm, kod flegmatičara duševna osećanja ne prelaze lako u organska). Misli flegmatičara ne teku sporije od misli ostalih ljudi i njegov um može dostići isti takav razvoj. Ali on ne treba da čini velike napore, ni fizičke ni moralne, da bi sačuvao svoju hladnokrvnost. Njemu je lakše nego ostalima da se uzdrži od brzog rešenja, da bi pre toga razmislio o njemu. Od njega se ne mogu očekivati takva rešenja koja izlaze brzo iz dubokih i živih osećanja, ali od njega se može očekivati sve što se može postići strpljenjem i upornošću. On se teško razdražuje, retko se žali, svoje patnje podnosi strpljivo i malo se uzbuđuje patnjama drugih. On se ne odlučuje brzo na prijateljstvo, ali je postojan u njemu. Kad treba nešto postići brzinom i razvijanjem velike snage za kratko vreme, onda ga lako prestižu ljudi ostalih temperamenata, ali zato on tačnije, sigurnije postiže daleki cilj. On uvek zna šta hoće i nerado se meša u tuđe stvari. Lenjost, apatija, bezbrižnost, dosada, teškoća shvatanja — to su već bolesne pojave.

Koleričan temperament [uredi]

10. U umerene temperamente Miler ubraja: koleričan, sangviničan i melanholičan temperament. Koleričan temperament ispoljava znatnu snagu u delatnosti, energiju i upornost kad god se nađe pod uticajem neke strasti. Njegove strasti se brzo rasplamsavaju zbog najmanje prepreke, i njegov ponos, ljubomora, osvetoljubivost, častoljublje - ne znaju za granice kad se njegova duša nađe pod pritiskom, neodoljivim uticajem strasti. On malo razmišlja i deluje brzo, ne zastajući, kako zbog toga što uvek smatra da je u pravu, tako i zbog toga što je takva njegova volja. On teško postaje svestan svojih grešaka i obuzet je strašću sve dok ga ona ne dovede do sopstvne propasti ili propasti drugih.

Sangviničan temperament [uredi]

11. Kod sangvinika osnovna težnja je težnja za uživanjem, sjedinjena s lakom uzbudljivošću osećanja i njihovim kratkim trajanjem. On se oduševljava svim što mu je prijatno, ispoljava mnogo simpatije prema drugima i brzo se odlučuje na prijateljstvo, ali njegove sklonosti su nepostojanje i ne može se na njih suviše mnogo računati. Lako ga je naljutiti, ali on takođe lako počinje da se kaje. Izdašan u obećanjima, on ih brzo zaboravlja ako ih odmah ne ispuni. Poverljiv

i lakoveran, on voli da pravi planove, ali ih brzonapu-šta. Snishodljiv prema nedostacima drutih, on zahteva takvu istu snishodljivost i prema svojim sopstvenim nedostacima. Lako ga je umiriti, on je iskren, umiljat, naklonjen, voli društvo, nesposoban za egoističke račune.

Melanholičan temperament [uredi]

12. Kod melanholika osnovna naklonost jeste naklonost ka tuzi. On se takođe lako uzbuđuje, kao i sangviiik, ali se neprijatna osećanja ispoljavaju kod njega češće i duže traju nego osećanja zadovoljstva. Patnje drutih lako izazivaju njegovu simpatiju. On je bojažljiv, neodlučan, nepoverljiv i lako podleže svemu što odgovara idejama koje njime vladaju. Nerad ga vređa; sve mu se čini da je zapostavljen. Prepreke na koje nailazi u životu dovode ga do očajanja, lišavaju energije i čine nesposobnim da nađe izlaz iz teškoća. Njegove želje imaju tužnu nijansu, njegove patnje izgledaju mu nepodnošljive i da se ničim ne mogu ublažiti.

Nedovoljnost ovog učenja [uredi]

13. Zagledajte se u stvarie karaktere koji vam padaju u oči, proučavajte ih pažljivo, detaljno, bez ikakve unapred usvojene teorije, i vi ćete uvideti; koliko je mnogo netačnog u ovim poznatim slikama temperamenata. Uzmimo, naprimer, karakter Rusoa i razmislimo u koji od četiri temperamenata ga možemo svrstati. On se oduševljava zadovoljstvom kao sangvinik, beži od društva kao melanhilik, razdražljiv je i osvvetoljubiv kao čovek koleričnog temperamenta, brz na prijateljstvo i nepouzdan u njemu - opet kao sangvinik; nestrpljiv, istina, u ovemu, sem u onome što ga stvarno oduševljava. Teško ga je, izgleda, nazvati flegmatikom, a međutim on tako sporo i strpljvivo stvara svoja dela, da ako bismo se držali spisa temperamenata, to bi mogao činiti samo najjači flegmatik. Nepoverljiv i podozriv do smešnoga, on čak može biti nazvan hipohondrikom, a ne samo melanholikom; ali pogledajte koliko prave dečje veselosti i poverljivosti ispoljava on u pojedinim slučajevima! On je sklon da se rastuži, da plače zbog takvih sitnica povodom kojih se drugi smeje; ali njegova šala je vesela i zajedljiva. On je snishodljiv (prema nedostacima drugih, kao čovek krajnje koleričnog karaktera. Njegove simpatije su promenljive, a u isto vreme vidimo da su se do duboke starosti održale u njemu naklonosti i mržnje detinjstva. A sem tota, koliko liči Ruso-dete, veseo, poverljiv, vragolast, na mračnota starca koji je pobegao od ljudi na pusto ostrvo švajcarskog jezera? Ali ne zaboravmte da su se i Ženevljani takođe promenili, i da podižu spomenik Rusou na istom mestu gde su kamenovali sirotot filozofa. Ovde vidite da je život uma i srca izmešao crte svih temperamenata u najšarolikiju, ali potpuno razumljivu sliku.

14. Izabrali smo za primer karakter Rusoa upravo zbot toga što nam njegova genijalna autobiografija otkriva vijugavu liniju ovog potpuno ljudskog karaktera, sa svima njegovim vrednostima i nedostacima. A do istog rezultata u pogledu temperamenata doći ćete ako izučavate karakter prvog čoveka kodi vam je blizak, a naročito ako ga ne izučavate u jednom bilo kome momentu, što bi vas odvelo najpogrešnijim rezultatima, nego ako posmatrate kako se on ispoljava u toku dužeg perioda vremena, ako ne kroz deo svoj život. Vi ćete stalno sretati ljude koji vas iznenađuju promenljivošću svojih naklonosti i u isto vreme postojanošću, žilavošću bilo koje od tih naklonosti, ljude razdražljive u jednome i vrlo flegmatične u dru-gome, ljude koji lako praštaju jedno i koji nikad ne praštaju drugo, egoiste i u isto vreme gotove na samopožrtvovanje,

ljude koji vole društvo i u isto vreme ga izbegavaju itd., jednom reči, naići ćete u svakom karakteru na protivrečnosti, neslaganja sa poznatim slikama temperamenata.

15.Vaspitač-kritičar, više nego običan posmatrač ljudske prirode, praktično se uverava da su te iste crte karaktera koje se pripisuju kao urođene ovome ili onome temperamentu —vrlo često posledica vaspitanja. Inače vaspitač vam ne bi govorio neprestano da se dete može zaplašiti i učiniti strašljivim, da se može učiniti tupim, lenjim, zlim i da sve to zavisi od vaspitnog uticaja porodice, škole i uopšte života. Međutim i vaspitač zna da postoji nešto što je urođeno čoveku i što se isloljava u načinu njegovog mišljenja, osećanja i delatnosti, što donosi svako dete kao nešto gotovo i što može biti ili pojačano ili oslabljeno uticajima života i vaspitanja ali ne može biti potpuno iskorenjeno, i što, u svakom slučaju, vaspitanje treba da uzme kao nešto gotovo, što je dete već donelo pri samom rođenju. Iz tota možemo zaključiti, naprotiv, da u znamenitim slikama temperamenata postoji deo istine, ali tu istinu nije lako pronaći.

Pokušaj Beneke-a da iz ovog učenja izvuče tačne karakteristike [uredi]

16.U dogmatske psihologije i pedagogike unošeno je učenje o temperamentima pre gotovo ikakve analize, i čast prvog pokušaja da se iz ovog učenja izvuku makar neke pouzdane, trajne i jasne crte urođenih razlika psihofizičke delatnosti ljudi, pripada, izgleda, Beneke-u. Usvojivši Herbartovu teoriju o obrazovanju svega sadržaja duše iz pretstava, Beneke je, kao što smo već videli, bio prinuđen da otstupi od tota učenja i da pripiše duši nešto urođeno. To urođeno - jesu njene osnovne snage (Urvermögen). Naravno, ove osnovne snage duša stalno obrazuje, ali sama snaga koja ih obrazuje prirođena je duši a ujedno su joj prirođene i osobenosti kojima se osnovne snage jednog čoveka razlikuju od osnovnih snaga drugog. Te osobenosti sastoje se: prva - u većoj ili manjoj čvrstini ovih osnovnih snaga, druga — u većoj ili manjoj prijemljivosti i treća — u većoj ili manjoj živocti. Ove urođene osobenosti osnovnih snaga, čvrstina (Kräftigkeit), prijemljivost (Reizempfänglichkeit) i živost (Lebendigkeit) mogu se nalaziti u jednoj istoj duši u različitim spojevima, čime se već od prirode i odlikuje delatnost jedne duše od delatnosti druge. Naravno, mi bismo mogli ukazati da kod Beneke-a ima skrivenih nagoveštaja da ove osnovne snage i njihove osobenosti nastaju iz organskih procesa tela i da, prema tome, i uzrok osobenosti koje primećujemo u psihičkoj delatnosti kod raznih ličnosti treba tražiti u prirođenim osobenostima organizma. Ali pošto vatreni sledbenici Benekea brane Beneke-a od takve misli, mi je nećemo ni pripisati njemu. Mi, uostalom, ne shvatamo od čega tu upravo treba braniti Beneke-a? Što se pak nas tiče, mi — pošto smo pokazali da je sasvim nemogućno objašnjavati čisto psihičke pojave iz svojstava materije koja su nam poznata -nemamo nikakvog razloga da ne pripišemo uticaju telesnog organizma ove osobenosti psihofizičke delatnosti ljudi, koje su očevidno upođene, i već samo po tome pre mogu biti pripisane uticaju tela nego uticaju duše.