Prof. dr Predrag ŠULEJIĆ

STEČAJ I LIKVIDACIJA OSIGURAVAJUĆIH DRUŠTAVA U PRAVU EVROPSKE UNIJE

SA OSVRTOM NA NAŠE PRAVO

UVOD

Evropska unija (tada Evropska ekonomska za-jednica) još pre trideset godina započela je uskladiv-nje evropskog zakonodavstva u oblasti osiguranja, što je, nakon niza direktiva, rezultiralo propisivanjem tzv. univerzalne dozvole koju društvu za osiguranje izdaje nadzorni organ domicilne države članice, a na osnovu koje društva mogu da obavljaju aktivnosti osiguranja u Zajednici putem osnivanja ili slobodnog pružanja usluga, bez izdavanja bilo kakave dozvole. Ipak, ove direktive ne sadrže usklađena pravila za li-kvidacione postupke društava za osiguranje. Otuda je 2001. godine konstatovano da bi trebalo pristupiti usaglašavanju zakona i u ovoj oblasti, jer je "u intere-su ispravnog fukcionisanja unutrašnjeg tržišta i zašti-te poverilaca da se donesu usklađena pravila o likvi-dacionim postupcima za društva za osiguranje na ni-vou Zajednice" i usledilo je donošenje posebne direk-tive - Direktiva 2001/EC Skupštine i Saveta Evrope od 19.3.2001. o reorganizaciji i likvidaciji duštava za osigura-nje (u daljem tekstu: Direktiva)1.

Ciljevi donošenja Direktive su, dakle, jasni: u pr-vom redu su zaštita poverilaca i ispravno funkcionisa-nje unutrašnjeg tržišta. Predmet regulisanja su likvi-dacioni postupci i reorganizacione mere nad društvi-ma za osiguranje. Pod reorganizacionim merama smatraju se: "mere intervencije administrativnih ili sudskih organa, usmerenih na očuvanje ili usposta-vljanje finansijske stabilnosti društva za osiguranje i koje utiču na prethodna prava lica, izuzimajući prava samog društva za osiguranje, podrazumevajući i ne ograničavajući se na mere koje se odnose na obusta-vu plaćanja, suspenziju mera izvršenja ili smanjenje potraživanja." (član 2c Direktive).

Takođe je definisan i obuhvat usklađivanja: uskla-dena pravila se odnose na društva za osiguranje koja

* Počasni predsednik Udruženja za pravo osiguranja Srbije 1 Prevod ove direktive objavljen je u "Reviji za pravo osiguranja",

imaju sedište na teritoriji Zajednice, ali i na filijale na teritoriji Zajednice koje svoja sedišta imaju u trećim dr-žavama. Pod filijalom se, inače, podrazumeva "svako stalno prisustvo društva za osiguranje koje obavlja po-slove osiguranja na teritoriji države-članice koja nije domicilna država-članica." Prema tome, ova direktiva ne reguliše posledice likvidacionih postupaka i reorga-nizacionih mera u odnosu na treće države.

Značajno je, međutim, istaći da Direktiva ne pre-tenduje da obaveže države-članice na potpuno je-dnoobrazna rešenja. To se vidi po tome što se često upućuje na zakonodavstvo domicilne države. Na pri-mer, ukazuje se da propisi domicilne države-članice treba da opredele tretman imovine i obaveza u likvi-dacionom postupku društva za osiguranje; zatim, ko-jom imovinom i obavezama upravlja nezavisno lice sa stalnim ovlašćenjem da istupa u svojstvu zastupnika društva. Ili, svi uslovi za otvaranje, vođenje i okonča-nje likvidacionih postupaka treba, u pravilu, da budu regulisani zakonima država - članica. Nekada se daju alternative za pojedina rešenja - na primer, kod pro-pisivanja isplatnih redova u likvidacionom postupku (data su dva metoda koje države - članice mogu da bi-raju, ali uz napomenu da ih to ne sprečava da propi-šu isplatne redove u vezi različitih kategorija potraži-vanja od osiguranja).

Ipak, ono što je obavezujuće za države-članice je-su principi na kojima se zasniva regulisanje ove mate-rije. Oni su naglašeni u uvodnom delu Direktive, i to su sledeći principi: princip isključivosti, univerzalno-sti, koordinacije, javnosti, ravnopravnog tretmana i zaštite poverilaca.

Princip isključivosti se odnosi na to da isključivo nadležni organi domicilne države-članice treba da imaju ovlašćenje za donošenje odluke o likvidacio-nim postupcima nad društvom za osiguranje. Princip univerzalnosti se sastoji u tome da sva potraživanja i obaveze društva za osiguranje treba da budu obuhva-ćena u postupcima za likvidaciju. Princip koordinacije nalaže da nadzorni organi domicilne države-članice treba da budu bez odlaganja informisani o otvaranju likvidacionog postupka. Princip ravnopravnog tretmana i zaštite poverilaca smatra se od suštinske važnosti i po njemu osigurana lica, ugovarači osiguranja, korisnici i sva druga oštećena lica imaju pravo direktne tužbe prema društvu za osiguranje u vezi potraživanja na-stalog iz poslovanja osiguranja, i to pravo mora da bude zaštićeno u likvidacionim postupcima.

br. 4/2006, str. 91-101.

15 Revija za pravo osiguranja # Broj 1-2/2007

Reviia za pravo osiguranja

IZVORI PRAVA I TERMINOLOGIJA

U našem pravu materija prestanka društava za osi-guranje putem likvidacije ili stečaja regulisana je kako posebnim propisima (lex specialis), tako i propisima op-šteg karaktera - kojima se materija reguliše u odnosu na privredna društva. Naš osnovni propis kojim se uredu-ju uslovi i postupak stečaja i likvidacije društava za osi-guranje je Zakon o likvickciji i stečaju banaka i društava za osiguranje, od 2005. (osnovni zakon). Pored njega prime-njuju se i odredbe Zakona o stečajnom postupku od 2004. (sa izmenama i dopunama 2005), izuzev odredaba koje su u osnovnom zakonu izuzete od primene na ban-ke i društva za osiguranje (to su odredbe: o prethodnom stečajnom postupku, stečajnom sudiji, skupštini poveri-laca i reorganizaciji). Sledeći izvori prava koji kao supsi-dijerni mogu doći do primene su: Zakon o osiguranju, od 2004. (odredbe o nadzoru i prenosu portfelja), Zakon o parničnom postupku, Zakon o privrednim društvima, Zakon o obligacionim odnosima - u pitanjima koja po-menutim propisima nisu regulisana.

Zakon o likvidaciji i stečaju banaka i društava za osiguranje reguliše postupak stečaja nad društvom za osiguranje kome je Narodna banka Srbije oduzela do-zvolu za rad u skladu sa Zakonom o osiguranju i koje je bilo nelikvidno 15 dana neprekidno, odnosno čije su obaveze veće od njegove imovine. Postupak prinudne likvidacije osiguravajućeg društva se prema ovom za-konu sprovodi nad društvom kome je Narodna banka oduzela dozvolu za obavljanje poslova osiguranja, a nisu ispunjeni uslovi za pokretanje stečajnog postup-ka, kao i nad društvom čiji je nadležni organ doneo od-luku u prestanku rada, ako je Narodna banka odbila davanje saglasnosti za sprovođenje postupka dobro-voljne likvidacije, kao i ako Narodna banka u toku vr-šenja nadzora nad dobrovoljnom likvidacijom utvrdi da su ugrožena prava poverilaca tih lica. Ovaj zakon posebno reguliše postupak stečaja zajedničkim odredba-ma za banke i društva za osiguratije (pokretanje stečajnog postupka, organi stečajnog postupka, pravne posledi-ce pokretanja stečajnog postupka, pobijanje pravnih radnji, zabrana prodaje dužnika kao pravnog lica, na-mirenje poverilaca). Odvojenim odredbama za banke i društva za osiguranje regulisana su pitanja: osigurani depoziti banke u stečaju, prenos portfelja društva za osiguranje u stečaju i isplatni redovi. Postupak likvida-cije (prinudne i dobrovoljne) regulisan je istim odred-bama i za banke i za društva za osiguranje.

Direktiva EU, koja je predmet razmatranja u ovom radu, nema u svom naslovu reč stečaj, već pomi-

nje reorganizaciju i likvidaciju. Reč je, medutim, o dva moguća pravca stečajnog postupka nad osiguravaju-ćim društvima. Jedan je likvidacija - koji se odnosi na unovčenje imovine dužnika, podelu likvidacione mase i vodi njegovom prestanku, i koji je u stvari ekvivalent našem pojmu bankrotstva; on se defiiše kao: postupci "u kojima se unovčava imovina društva za osiguranje i sredstva dele na poverioce, akcionare ili članove u za-visnosti od okolnosti slučaja..." Drugi je postupak re-organizacija, koja se definiše kao: "mere intervencije administarativnih ili sudskih organa, usmerenih na očuvanje ili uspostavljanje finansijske stabilnosti dru-štva za osiguranje, podrazumevajući i ne ograničava-jući se na mere koje se odnose na obustavu plaćanja, suspenziju mera izvršenja ili smanjenja potraživanja".

Termin stečaj u našem pravu je širi od pojma li-kvidacije u Direktivi, jer on obuhvata kako bankrot-stvo (u smislu Zakona o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje i Zakona o stečajnom postup-ku), tako i reorganizaciju, dok termin likividacija u Direktivi označava samo bankrotstvo. Termin likvida-cija kod nas, kao način prestanka društva (za razliku od bankrotstva), se odnosi na dva moguća postupka -prinudnu i dobrovoljnu likvidaciju (regulisanu u Za-konu o privrednim društvima). U Direktivi je, medu-tim, naglašeno da se ona odnosi na postupke likvida-cije, bez obzira da li su zasnovani na nesolventnosti, da li su dobrovoljni ili prinudni - s tim što, ako se po-stupci likvidacije ne zasnivaju na insolventnosti, oni takođe mogu da predvide neke prioritetne poverioce (isplatne redove - slično kao kod nas, gde se mogu predvideti prioritetne klase poverilaca u postupku re-organizacije - član 134. Zakona o stečajnom postup-ku). Najzad, prema Direktivi, donošenje reorganizaci-onih mera ne odlaže otvaranje likvidacionog postup-ka, koji se može otvoriti bez ili posle donošenja reor-ganizacionih mera i može se zaključiti utvrdivanjem nove organizacije ili drugih analognih mera. U tome se podudaraju rešenja našeg prava, jer i kod nas po-stupak likvidacije može da preraste u stečaj, ako se u toku postupka steknu uslovi za otvaranje stečaja.

Iz prethodnog se može zaključiti da je unoše-njem novih instituta stečajnog prava kod nas (ban-krotstvo i reorganizacija) učinjen pomak u pravcu približavanja pravu EU u oblasti stečaja. Na ovom mestu, medutim, korisno je osvrnuti se na neka raz-mišljanja (primedbe) u odnosu na izvor prava koji istovremeno reguliše stečaj i likvidaciju banaka i dru-štava za osiguranje.2 Smatra se, naime, da banke i dru-štva za osiguranje imaju potpuno različite proizvode

Dr Helmut Miler, Analiza usklađenosti pravnog sistema osiguranja Srbije i Crne Gore sa EU, Revija za pravo osiguranja, br. 3/2006, str. 79.

16 Revija za pravo osiguranja £ Broj 'l-2/2007

CLANCI

i da je zaštita osiguranika u svim državama snažnije izražena nego u odnosu na klijente banaka. Otuda, smatra se da bi kod pravila o stečaju društava za osi-guranje više odgovarala supsidijerna primena opšteg stečajnog prava, nego bankarskog prava. Dodajemo, utoliko pre se to odnosi na praksu regulisanja stečaja i likvidacije banaka i društava za osiguranje istim pro-pisima (kod nas istim zakonom).

ORGAN KOJI SPROVODI POSTUPAK STEČAJA, LIKVIDACIJE I REORGANIZACIJE

Propisivanje u jednom zakonskom aktu pravila kojima se određuju uslovi za otvaranje, vođenje i okončanje postupaka stečaja za banke i za društva za osiguranje verovatno je posledica ideje o objedinjava-nju nadzora nad finansijskim organizacijama, koja je već došla do izražaja i u našem pravu. Medutim, po-stavlja se pitanje opravdanosti takvog izjednačavanja pravila (o čemu je gore bilo reči), posebno kada je u pitanju organ koji sprovodi te postupke. Ovo naroči-to u svetlu rešenja koje se sugerira u Direktivi koja je ovde predmet razmatranja.

U Direktivi se naglašava striktna razlika između pojedinih organa koji učestvuju u postupcima likvi-dacije i reorganizacije, a posebno izmedu nadležnog organa u ovim postupcima i nadzornog organa dru-štva za osiguranje. Tako, "nadležni organ" označava administativne ili sudske organe država-članica nad-ležne za likvidacione postupke ili reorganizacione mere; "nadzorni organ" označava organe koji sprovo-de nadzor nad radom osiguravajućeg društva; "likvi-dator" je svako lice ili organ koje je imenovao nadle-žni organ u svrhu sprovođenja likvidacionih mera; "administator" je svako lice ili organ kojeg je imeno-vao nadležni organ u svrhu sprovođenja reorganiza-cionih mera.

Iako se u Direktivi ističe da ona nema za cilj po-stizanje saglasnosti nacionalnih propisa kojima se re-guliše podela nadležnosti izmedu navedenih organa, jasno je da je od bitne važnosti da organ koji sprovo-di nadzor nad radom osiguravajućeg društva, i koji po osnovu nadzora može da izrekne meru oduzima-ja dozvole ra rad, ne može učestvovati u postupku li-kvidacije ili reorganizacije, koji mogu biti pokrenuti kao posledica izricanja tih mera.

U našem pravu, Zakon o stečaju i likvidaciji ba-naka i društava za osiguranje odreduje organe stečaj-nog postupka i organe likvidacionog postupka. Orga-ni stečajnog postupka su stečajno veće (organ suda), stečajni upravnik i odbor poverilaca. Organi likvida-cionog postupka (reč je o prinudnoj likvidaciji) su li-kvidaciono veće (organ suda) i likvidacioni upravnik. Dobrovoljna likvidacija se sprovodi u skladu sa zako-nom kojim se ureduju privredna društva (Zakon o privrednim društvima), ali, ipak, uz saglasnost Na-rodne banke Srbije, koja vrši posredni i neposredni nadzor nad postupkom dobrovoljne likvidacije.3

Specifičnost našeg prava je u tome što se poja-vljuje posebno pravno lice kao subjekt u postupcima stečaja ili likvidacije osiguravajućeg društva (kao i banke). To je Agencija za osiguranje depozita, osnova-na posebnim zakonom. Ova agencija vrši funkciju stečajnog upravnika, odnosno likvidacionog upravni-ka. Na predlog Agencije stečajno veće bira članove odbora poverilaca (vodeći računa o visini njihovih potraživanja).

Dakle, kod nas postoji jasna raspodela nadležno-sti između nadzornog organa i suda u vezi stečajnog i likvidacionog postupka, s tim što je uloga Agencije za osiguranje depozita na neki način "nakalemljena" u sistemu koji je do tada funkcionisao uspešno i bez nje. Koja je svrha ove delatnosti Agencije (njena osnovna delatnost je osiguranje depozita) to se ne vi-di iz samog zakona, ali se može pretpostaviti da je njena delatnost usmerena na zaštitu poverilaca dru-štva za osiguranje u stečaju; ali u stvarnosti to može biti i neki drugi interes (Agencija je, ipak, vrsta para-državnog organa - ona "ima status javne agencije", čl. 2. st. 2. Zakona). U stvari, Agencija je postavljena kao neka međuveza izmedu nadzornog organa (Narodna banka) i nadležnog organa (sud) i ona obavlja sve one poslove koje je ranije obavljao stečajni upravnik odre-đen od strane suda: vrši popis imovine stečajnog du-žnika, sačinjava početni stečajni bilans, utvrduje osnovanost i visinu prijavljenih potraživanja poveri-laca u roku od šest meseci od roka određenog za nji-hovo prijavljivanje, sačinjava završni bilans, i dr. Ka-ko Agencija kao pravno lice ne može da obavlja po-menute delatnosti, ona određuje fizičko lice, u svoj-stvu poverenika, koje obavlja pomenute poslove ste-čajnog ili likvidacionog upravnika. Cini se da zakon

' Direktor društva za osiguranje čija je skupština donela odluku o prestanku rada društva dužan je da podnese zahtev za davan-je saglasnosti za sprovođenje postupka dobrovoljne lilkvidacije Narodnoj banci Srbije, koja o tom zahtevu odlučuje u roku od 60 dana. Ako Narodna banka odbije zahtev, pokrenuće se postupak prinudne likvidacije, odnosno stečaja. Pravne posledice postupka dobrovoljne likvidacije nastaju danom dostavljanja rešenja Narodne banke ovlašćenom pravnom licu.

Revija za pravo osiguranja Broj 1-2/2007 17

Reviia za pravo osiguranja

nema više poverenja u sud koji je ranije određivao stečajnog/likvidacionog upravnika i kontrolisao nje-gov rad.4 U tom smislu je od značaja stanovište izra-ženo u Direktivi EU, po kome je "nadležni organ", a ne "nadzorni organ" taj koji određuje likvidatora, od-nosno administatora (to jest, stečajnog odnosno likvi-dacionog upravnika).

STATUS ODŠTETNIH ZAHTEVA - ISPLATNI REDOVI

Možda najinteresantniju novinu, sa stanovišta našeg prava, predstavlja regulisanje isplatnih redova u slučaju stečaja osiguravajučeg društva. Direktiva u principu ostavlja državama-članicama da to pitanje urede nacionalnim pravom, ali sugeriše prihvatanje jednog od dva moguća rešenja. U jednom slučaju ima-ju se u vidu potraživanja koja se odnose na imovinu koja čini tehničke rezerve društva, a u drugom sluča-ju potraživanja koja se odnose na celokupnu imovinu društva. Svrha koja se želi ovim postići je, kako se u Preambuli Direktive ističe, da obezbedi odgovarajući sklad između zaštite poverilaca osiguranja i drugih privilegovanih poverilaca koje štite propisi države-čla-nice, a ne da uskladi različite sisteme privilegovanih poverilaca koji postoje u državama-članicama.

Bez obzira, dakle, koji će metod prihvatiti, drža-ve-članice treba da obezbede da odštetni zahtevi osi-guranja imaju prioritet nad ostalim potraživanjima prema društvu za osiguranje.

Prema prvom metodu, odštetni zahtevi osigura-nja će u vezi sa aktivom koja se odnosi na tehničke re-zerve imati apsolutni prioritet nad bilo kojim potraži-vanjem prema društvu za osiguranje. Ukoliko se dr-žava opredeli za ovaj metod, nacionalno zakonodav-stvo te države mora da propiše obavezu društva za osiguranje da formira i vodi posebnu evidenciju - po-seban registar, što je uredeno u posebnom Aneksu uz Direktivu5.

Ovaj registar, dakle, služi utvrdivanju imovine koju opterećuju takvi odštetni zahtevi.

Prema drugom metodu, daje se apsolutni priori-tet potraživanjima iz osiguranja koja se odnose na ce-

lokupnu imovinu društva, s tim što postoje sledeći izu-zeci (koji bi, dakle, imali prioritet nad pomenutim po-traživanjima), i to prema redosledu:

1. potraživanja zaposlenih po osnovu ugovora o radu i odnosima iz rada;

2. potraživanja državnih organa za poreze; 3. potraživanja sistema socijalnog osiguranja; 4. potraživanja stvari po osnovu prava svojine. Kao što se vidi posebna pažnja je posvećena po-

traživanjima zaposlenih - njima se daje prioritet u od-nosu na poreske organe i druge poverioce. Ali, i više od toga, predviđa se mogućnost da se zaposleni, u slučaju nemogućnosti namirenja njihovih potraživanja iz ste-čajne mase, obrate relevantnim nacionalnim fondovi-ma, u slučaju kada oni postoje u državi-članici. (Kod nas je u Zakonu o radu, od 2005. godine predviden Fond solidarnosti, kome se zaposleni mogu obratiti za neizmirena potraživanja u stečajnom postupku).

Uz ove odredbe o isplatnim redovima Direktiva još predvida mogućnost da države-članice mogu pro-pisati da svi ili deo troškova nastalih u postupku likvi-dacije imaju prioritet nad odštetnim zahtevima osigu-ranja.

Način raspodele stečajne mase i isplatne redove u našem pravu reguliše Zakon o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje. On odražava (uz ma-nja odstupanja) kontinuitet u načinu raspodele stečaj-ne mase kod društava za osiguranje, koji već deceni-jama postoji u našem pravu. Isplatni redovi su odre-deni na sledeći način:

1. potraživanja poverilaca po osnovu ugovora o osiguranju i reosiguranju života, do visine oba-veza iskazanih u sredstvima matematičke re-zerve u skladu sa zakonom kojim se ureduje osiguranje;

2. potraživanja poverilaca po osnovu ugovora o osiguranju nezgoda;

3. potraživanja poverilaca po osnovu ugovora o osiguranju svih ostalih vrsta osiguranja;

4. potraživanja poverilaca po osnovu ugovora o reosiguranju svih ostalih vrsta osiguranja;

' Uzgred budi rečeno kod nas postoje brojne agencije za raznorazne delatnosti, koje samo umnožavaju troškove poslovanja i predstavljaju nepotrebno administriranje.

5 Obaveza društva za osiguranje se odnosi na vodenje posebne knjige imovine koja je namenjena za pokrivanje tehničkih rez-ervi obračunatih i investiranih u skladu sa propisima dotične države; ukupna vednost evidentirane imovine čija je vrednost utvrdena u skladu sa propisima domicilne države ne sme da bude manja od vrednosti tehničkih rezervi; ako imovina eviden-tirana u poslovnim knjigama podleže izlučnom pravu u korist poverilaca ili treće strane, a pri tom deo vrednosti imovine nedostaje za pokriće obaveza, suma koja nedostaje ne uključuje su u ukupnu vrednost; sastav imovine u poslovnim knjigama utvrden u momentu otpočinjanja lilkvidacionog postupka ne sme posle toga da se menja bez dozvole nadležnog organa.

18 Revija za pravo osiguranja £ Broj 'l-2/2007

5. potraživanja po osnovu javnih prihoda dospe-la u poslednja tri meseca pre pokretanja stečaj-nog postupka, osim doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje;

6. potraživanja ostalih poverilaca, 7. potraživanja akcionara društva za osiguranje,

odnosno članova (osiguranika) društva za uza-jamno osiguranje.

Naš zakon takođe predviđa isplatu troškova na teret stečajne mase, pre glavne deobe, i to po redosle-du:

1. neisplaćene neto zarade zaposlenih u visini mi-nimalnih zarada za poslednjih godinu dana pre otvaranja stečajnog postupka;

2. neisplaćene doprinose za penzijsko i invalid-sko osiguranje zaposlenih za poslednje dve go-dine pre otvaranja stečajnog postupka;

3. mesečne zarade lica u radnom odnosu kod ste-čajnog dužnika;

4. troškove koji terete imovinu stečajnog dužnika i troškove unovčenja te imovine;

5. troškove stečajnog postupka; 6. druge troškove i obaveze nastale posle otvara-

nja stečajnog postupka. Uporedujući osnovnu intenciju pri raspodeli ste-

čajne mase u našem pravu i u pravu EU (Direktiva) mogu se uočiti neke podudarnosti u osnovnim ciljevi-ma:

- obezbeđuje se apsolutni prioritet potraživanji-ma iz osiguranja nad svim drugim potraživa-njima poverilaca (neobezbeđenih) u stečajnom postupku nad osiguravajućim društvom;

- posebno su obezbeđena prava zaposlenih, po-traživanja iz socijalnog osiguranja, i potraživa-nja države (porezi i dr.);

- ostvarivanje osnovnih principa (gore navede-nih): univerzalnosti, javnosti, ravnopravnog tretmana, zaštite poverilaca osiguranja.

REORGANIZACIJA DRUŠTAVA ZA OSIGURANJE

Direktiva kao predmet svog regulisanja ističe dva postupka: likvidacione postupke i reorganizacione mere. Ovirn drugima posvećuje posebnu glavu (čl. 3-7). Ove mere mogu biti preduzete van postupka likvi-dacije ili kao jedan od modaliteta likvidacionog po-stupka. Donošenje reorganizacionih mera ne odlaže, kako se naglašava u Direktivi, otvaranje likvidacio-

nog postupka, koji se može otvoriti bez ili posle dono-šenja reorganizacionih mera i može se zaključiti utvr-divanjem nove organizacije ili drugih analognih me-ra, uključujući i reorganizacione mere.

Predmet regulisanja Direktive u odnosu na reor-ganizacione mere su pitanja: pravo donošenja odluke 0 reorganizacionim merama, merodavno pravo, in-formisanje nadzornih organa, informacije poznatim poveriocima, pravo prijave potraživanja, itd. - ali uz sve to upućuje na pravo koje se primenjuje u domicil-noj državi, odnosno, da reorganizacione mere treba da budu regulisane zakonima, podzakonskim aktima 1 postupcima koji se primenjuju u domicilnoj državi-članici. Pri tome, Direktiva upućuje na suvereno pra-vo države-članice u pogledu regulisanja odredenih odnosa (to se odnosi kako na likvidacioni postupak, tako i na reorganizacione mere) kao što su: ugovori o radu i radni odnosi, prava na sticanje i upotrebu ne-pokretne imovine, prava društva za osiguranje u vezi sa nepokretnom imovinom, brodom ili letilicom koje podležu registraciji u javnom registru, pravo namire-nja iz sredstava ostvarenih putem zaloge i hipoteke, isključivo pravo namirenja potraživanja obezbedenih zalogom ili cesijom potrraživanja, pravo in rem na ko-risnu upotrebu imovine, zadržavanje prava svojine, prebijanje (otpočinjanje reorganizacionih mera ne utiče na pravo poverioca da zahteva prebijanje svojih potraživanja sa potraživanjem društva za osiguranje, ako je prebijanje dopušteno nacionalnim pravom), re-gulisanje tržišta (na prava i obaveze stranaka sa regu-lisanog tržišta primenjuje se isključivo pravo koje se primenjuje na to tržište), zaštita savesnih kupaca (od-nosi se na otuđivanje imovine posle uvođenja reorga-nizacionih mera).

Reorganizacione mere, prema Direktivi, mo-že da uvede isključivo nadležni organ domicilne dr-žave-članice i one se sprovode prema principima koji su, mutatis mutandis slični onima koji su predviđeni za likvidacioni postupak.

Podsećamo, Direktiva insistira u pogledu organa, na razlici između "nadzornih" organa i "nadležnih" organa. Odluku o donošenju reorganizacionih mera isključivo može da donese nadležni organ domicilne države članice, a po definiciji, nadležni organ je admi-nistrativni ili sudski organ države-članice nadležan za reorganizacione mere ili likvidacione postupke.

Posebno je regulisana obaveza obaveštavanja o uvodenju reorganizacionih mera. Ona ima dvostruku važnost: u odnosu na dejstvo na čitavoj teritoriji Uni-je i u odnosu na ostvarivanje prava poverilaca.

Moguće je da nacionalna prava pojedinih država članica ne predviđaju pojedine mere za sprovođenje

19 Revija za pravo osiguranja # Broj 1-2/2007

Reviia za p r a v o osiguranja

reorganizacije. U tom slučaju, bitno je da mere reor-ganizacije počinju da proizvode pravno dejstvo na či-tavoj teritoriji Evropske unije onog momenta kada počnu da proizvode pravno dejstvo na teritoriji drža-ve članice koja ih je uvela. Otuda je propisana obave-za nadležnog organa domicilne države u kojoj je usvojena mera reorganizacije da o njenom usvajanju i sadržini, bez odlaganja, obavesti nadzorne organe svih drugih država članica "o odluci o sprovodenju reorganizacionih mera, uključujuči i moguče praktič-ne posledice tih mera." Odluka o reorganizacionim merama se objavljuje i u službenom listu Evropske unije, kao i u nacionalnim službenim glasilima.

Sa druge strane, objavljivanje uvođenja reorgani-zacionih mera je od bitne važnosti za poverioce sa sta-novišta ostvarivanja njihovih prva na namirenje potra-živanja. Oni moraju znati da je nad određenim osigu-ravajućim društvom poveden postupak koji vodi likvi-daciji ili reorganizaciji. Jedino tako oni mogu da ispune obavezu blagovremenog i urednog prijavljivanja svojih potraživanja. Otuda Direktiva predviđa posebnu oba-vezu obaveštavanja poznatih poverilaca - nadležni or-gan domicilne države-članice ili administrator moraju da obaveste poznate poverioce koji imaju prebivalište ili sedište u drugoj državi-članici i pozovu ih da prijave potraživanja ili se o njima izjasne.

Prema našem Zakonu o stečajnom postupku, ste-čaj u širem smislu obuhvata bankrotstvo i reorganiza-ciju. Bankrotstvo i reorganizacija sprovode se nad ste-čajnim dužnikom koji je nesposoban za plaćanje. Od-redbe ovog zakona ne primenjuju se na stečajni po-stupak banaka i osiguravajućih organizacija, osim od-redaba kojima se ureduju pitanja koja nisu uređena poseb-nim zakonom.

Poseban zakon kojim se uređuju pitanja prestan-ka osigurajućeg društva je Zakon o stečaju i likvidaci-ji banaka i društava za osiguranje. Taj zakon, medu-tim, reguliše samo pitanja stečaja u užem smislu (to jest, bez postupka reorganizacije) i pitanja likvidacije (i to prinudne - dok se na dobrovoljnu likvidaciju pri-menjuju pravila Zakona o privrednim društvima). Prema Zakonu o stečajnom postupku reorganizacija čini deo stečajnog postupka (pored bankrotstva) i sprovodi se prema planu reorganizacije koji se sači-njava u pismenoj formi, i taj plan se može podneti istovremeno sa podnošenjem predloga za pokretanje stečajnog postupka. Zakon detaljno reguliše sadržinu plana, mere za njegovu realizaciju, troškove, raspra-

vu o planu, pravne posledice usvajanja plana, itd. U pitanju je zapravo institut prinudnog poravnanja ra-nije poznat u našem pravu. Stečajni dužnik zadržava pravni subjektivitet i nastavlja sa poslovanjem, a po-verioci se na odgovarajući način zadovoljavaju (na primer: odlaganje otplate dugova, izmena rokova do-spelosti, kamatnih stopa ili drugih uslova zajma ili in-strumenata obezbeđenja, oprost dugova u celini ili delimično, davanje u zalog neopterećene imovine, pretvaranje duga u akcijski kapital, itd.). Ukoliko du-žnik ne postupi po planu reorganizacije, ili ovaj bude obustavljen, stečajni sudija donosi rešenje o započi-njanju bankrotstva, odnosno nastavku postupka ban-krotstva stečajnog dužnika.

Ako bi se upoređivala rešenja o prinudnom po-ravnanju iz ranijih naših propisa, koje je tada moglo biti u stečaju ili van stečaja, moglo bi se zaključiti da Zakon o stečajnom postupku ureduje samo reorgani-zaciju u stečaju, to jest, da je u pitanju modalitet ste-čajnog postupka. Za razliku od Direktive, prema ko-joj reorganizacija može biti i van likvidacionog (ste-čajnog) postupka - što proizilazi iz stava da reorgani-zacione mere ne sprečavaju otpočinjanje likvidacio-nog postupka.

Medutim, o tome da li, u kojoj meri i na koji na-čin bi postupak reorganizacije mogao da se primeni u stečajnom postupku koji se vodi protiv društva za osi-guranje, ne može biti govora, budući da Zakon o ste-čaju i likvidaciji banaka i društva za osiguranje izriči-to isključuje odredbe o reorganizaciji predviđene u zakonu koji ureduje stečaj privrednih društava.

Pod pojmom reorganizacije društva za osigura-nje van postupka stečaja u našem pravu, mogla bi se (širim tumačenjem), podrazumevati jedna od poseb-nih mera nadzora koju može izreći Narodna banka Srbije, u vršenju nadzora, predvidena u Zakonu o osi-guranju. Reč je o uvođenju vanredne uprave.6 Cilj vanredne uprave je da se preduzmu mere neophod-ne za povratak stabilnosti i likvidnosti društva za osi-guranje (član 168. st. 3. Zakona o osiguranju). Razlog za uvođenje ove mere je ocena Narodne banke o uzrocima nepovoljnog poslovanja društva, medu ko-jima su: da društvo nije izvršilo svoje obaveze iz ugo-vora o osiguranju, ili neće biti u mogućnosti da ih iz-vrši o dospelosti; da sredstva društva nisu dovoljna da pruže odgovarajuću zaštitu osiguranicima ili dru-gim poveriocima; da je kapital društva na takvom ni-vou ili da mu vrednost opada, u meri da to može ima-

' Pod pojmom reorganizacije ovu meru podrazumevaju autori: J.Slavnić i S.Jovanović, "Stečaj osiguravača i/ili reosiguravača -upitnik AIDA br. 9", Revija za pravo osiguranja, br. 1-2/2006, str. 59.

20 Revija za pravo osiguranja £ Broj 'l-2/2007

ti štetne posledice po osiguranike ili poverioce; itd. Vanredna uprava može da traje najduže godinu da-na. Narodna banka vrši nadzor nad sprovođenjem postupka vanredne uprave i u određenim rokovima ocenjuje njene rezultate. Ako Narodna banka oceni da je za vreme vanredne uprave poboljšano ekonom-sko stanje društva i ono redovno ispunjava svoje ugo-vorne obaveze, donosi rešenje o ukidanju vanredne uprave. Ako, pak, oceni da vanredna uprava nije da-Ia rezultate, donosi rešenje o oduzimanju dozvole za obavljanje poslova osiguranja i pokreće postupak li-kvidacije, odnosno stečaja društva.

lako ova mera Narodne banke Srbije po svom ci-lju ima sličnosti sa merom reorganizacije koju reguli-še Direktiva EU, postoje ipak suštinske razlike, najpre po tome što nju sprovodi organ nadzora (koji kod nas objedinjuje nadzorna ovlašćenja, regulativna i izvr-šna), kao meru preduzimanja kontrole nad radom društva za osiguranje, a što je neprihvatljivo sa stano-višta Direktive, o čemu je na više mesta gore ukazano.

SUMMARY

Directive 2001/17/EC of the European Parliament and of the Council of 19 March 2001 on the reorgani-sation and winding-up of insurance undertakings has been passed on the Community level to harmonize winding-up proceedings of insurance undertakings, protect creditors and for the sound functioning of the internal market. Winding-up procedures and reorga-nisation measures over insurance undertakings are subjects of regulation. Evaluation of the rules contai-ned in the Directive and our legislation in this field, especially Law on Liquidation and Insolvency of Banks and Insurance Companies 2005 (basic law) and Law on InsoIvency 2004 (with amendments 2005) are subjects of this article.

By introducing these new institutions in our insolvency Iaw, (insolvency and reorganisation) shift has been made towards harmonisation of the insol-vency law with the EU law. This is reflected in adop-tion of the principles on which this field has been established (Directive's Preamble outlines following principles: unity, universality, coordination, publicity, equivalent treatment and protection of insurance cre-ditors). Yet, there are certain differences reflected in the bodies carrying out insolvency proceeding, (winding-up and reorganisation), formation of the settlement order, regulation of the reorganisation procedure.

In some essential elements our insolvency procee-ding law has been regulated by the common provisi-

ons for banks and insurance undertakings (insolvency proceeding initiation, insolvency proceeding bodies, legal consequences of the insolvency proceeding initi-ation, denying legal measures, prohibition of the sale of debtor's legal entity, creditors settlement scheme). Accordingly, winding-up (compulsory and voluntary) has been regulated with same rules for banks and in-surance undertakings. On the other hand, it is notori-ous banks and insurance undertakings have different products and protection of insured in all countries is stronger than for bank clients. Therefore, in the field of insurance undertakings' insolvency subsidiary appli-cation of the general insolvency rules would better su-it, than banks insoIvency rules.

Regarding bodies carrying out insolvency proce-eding (winding-up and reorganisation) Directive strictly points out difference between bodies acting in winding-up and reorganisation procedures and body competent for these procedures and supervisory body of insurance undertakings, for it is essential that the body supervising insurance undertakings, which may issue measure of license withdrawal, cannot take part in winding-up and reorganisation proceedings, which may be initiated as a consequence of those me-asures. In this regard, one should consider solution of our law where Agency for deposit insurance is acting as insolvency or winding-up administrator, i.e. inde-pendent body established by law as type of nongo-vernmental body.

Although Directive establishes several ways of settlement orders, comparing basic intention in allo-cation of the insolvency fund in our and EU laws so-me similarities may be seen: absolute priority of insu-rance claims over other claims (not secured) in insol-vency proceeding over insurance undertaking; spe-cial protection enjoy rights of employees, claims aga-inst social insurance and state claims (taxes etc.).

There are also differences regarding reorganisa-tion: our Law on Insolvency provides for reorganisa-tion in insolvency proceeding only, i.e. as insolvency proceeding feature compared to the Directive by which reorganisation may be undertaken outside winding (insolvency) proceeding, conclusion coming from the position that reorganisation measure do not delay winding-up proceeding opening.

21 Revija za pravo osiguranja # Broj 1-2/2007