Др АНДОН Г. КОСТАДИНОВИЋпрофесор универзитета у Београду

ОПШТАСОЦИОЛОГИЈА

Седмо допуњено издање

Београд, 2009.

2

Др Андон Г. Костадиновић,редовни професор Шумарског факултета Универзитета у Београду

ОПШТА СОЦИОЛОГИЈА 2009.Осмо допуњено издање

Издавач“Плави круг”, Београд, Булевар Револуције 82

тел. 633-066

ЗА ИЗДАВАЧАЗона Стевановић, директор

УРЕДНИКВесна Драгић

РЕЦЕНЗЕНТИДр Живко Марковић, редовни професор Шумарског факултета Универзитета у

БеоградуДр Слободан Јакшић, редовни професор Факултета политичких наука

Универзитета у Београду

КОРЕКТОРРадмила Стојковић

КОМПЈУТЕРСКА ОБРАДАДушан Павловић,

pdjole123@hotmail.com

ТИРАЖ 500

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд316(075.8)

КОСТАДИНОВИЋ, Андон Г.Општа социологија / Андон Г. Костадиновић. - 7. допуњено изд.

Београд : Плави круг, 2009 (Београд: “Желнид” ). - 373 стр. : табеле ; 24 cmТираж 500. - Напомене и библиографске референце уз текст.

Библиографија : стр. 297 - 302 - Регистар.а) Социологија

ISBN 86 - 7394 - 024 - 6COBISS. SR -Ш 112348172

©2009. Штампа - „ЖЕЛДИН“ - Београд, Немањина 6. Сва права су задржана. Ни један део ове публикације не може бити репродукован нити смештен у систем за претраживање или трансмитовање у било ком облику, електронски, механички, фотокопирањем, снимањем или на други начин, без претходне писмене дозволе аутора.

Посвећено ћерки Александри и сину Груји

САДРЖАЈ:

П Р Е Д Г О В О Р...........................................................................11УВОД................................................................................................13

ПОЈАМ, НАСТАНАК И РАЗВОЈ НАУКЕ (покушај одређења).....13

I. ГЛАВА................................................................................21ПРЕДМЕТ СОЦИОЛОГИЈЕ.............................................21

ПРЕДМЕТ СОЦИОЛОГИЈЕ..........................................................231. ПОЈАМ И ПРОБЛЕМИ СОЦИОЛОГИЈЕ......................................232. КЛАСИФИКАЦИЈА НАУКА.........................................................263. ОДНОС СОЦИОЛОГИЈЕ И ПОСЕБНИХ СОЦИОЛОГИЈА.......294. ОДНОС СОЦИОЛОГИЈЕ И ДРУГИХ ДРУШТВЕНИХ НАУКА................................................................................................................34

4.1. Социологија и историја........................................................................354.2. Социологија и политичка економија..................................................394.3. Социологија и социјална психологија................................................424.4. Социологија и философија..................................................................454.5. Социологија и антропологија..............................................................484.6. Социологија и политичке науке..........................................................494.7. Социологија и социјална екологија....................................................51

II. ГЛАВА..............................................................................53МЕТОД СОЦИОЛОГИЈЕ..................................................53

МЕТОД СОЦИОЛОГИЈЕ...............................................................551. НАУЧНИ МЕТОД............................................................................552. МЕТОД СОЦИОЛОГИЈЕ................................................................573. ФАЗЕ У СОЦИОЛОШКОМ ИСТРАЖИВАЊУ ДРУШТВА.......574. МЕТОДОЛОШКИ ПОСТУПЦИ ПРИКУПЉАЊА ПОДАТАКА................................................................................................................61

4.1. Метод посматрања................................................................................614.2. Анкета....................................................................................................624.3. Интервју................................................................................................654.4. Узорак....................................................................................................674.5. Експеримент..........................................................................................68

4.6. Социометријска метода.......................................................................71

III. ГЛАВА.............................................................................73РАЗВОЈ МИСЛИ О ДРУШТВУ КРОЗ ИСТОРИЈУ.......73

РАЗВОЈ МИСЛИ О ДРУШТВУ КРОЗ ИСТОРИЈУ....................751. АНТИЧКА МИСАО О ДРУШТВУ................................................752. СРЕДЊОВЕКОВНА МИСАО О ДРУШТВУ................................813. СОЦИОЛОШКА МИСАО НОВОГ ВЕКА.....................................844. СОЦИОЛОШКА МИСАО У ЈУГОСЛОВЕНСКИМ ЗЕМЉАМА................................................................................................................88

4.1. Развој социолошке мисли у Југославији до Другог светског рата. .884.2. Грађанска социологија.........................................................................924.3. Социјалистичка мисао о друштву.....................................................1004.4. Развој социологије у Југославији после Другог светског рата......105

IV. ГЛАВА...........................................................................109НАСТАНАК РАЗЛИЧИТИХ ТЕОРИЈА........................109

НАСТАНАК РАЗЛИЧИТИХ ТЕОРИЈА.......................................1111. ГРАЂАНСКИ СМЕР У СОЦИОЛОГИЈИ....................................112

1.1. Школе натуралистичког правца........................................................1121.1.1. Механицистичке теорије..........................................................1121.1.2. Географске школе.....................................................................113Биологистичке теорије.......................................................................1142. ПСИХОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ...........................................................115

2.1. Индивидуално-психолошке теорије.................................................1162.2. Колективно-психолошке теорије......................................................1172.3. Социјално-психолошке теорије........................................................118

3. ШКОЛЕ СОЦИОЛОШКОГ ПРАВЦА.........................................1194. МАРКСИСТИЧКИ СМЕР У СОЦИОЛОГИЈИ...........................120

V. ГЛАВА.............................................................................125ЉУДСКИ РАД КАО СОЦИОЛОШКА КАТЕГОРИЈА125

ЉУДСКИ РАД КАО СОЦИОЛОШКА КАТЕГОРИЈА..............1271. ПОЈАМ ЉУДСКОГ РАДА............................................................1272. ЕЛЕМЕНТИ ПРОЦЕСА РАДА.....................................................1313. ПОДЕЛАРАДА...............................................................................133

3.1. Општа, посебна и појединачна подела рада....................................1333.2 Друштвена и техничка подела рада...................................................135

4. ВРСТЕ РАДА..................................................................................1374.1. Физички и интелектуални рад...........................................................1374.2. Производни и непроизводни рад......................................................137

4.3. Прости и сложени рад........................................................................1385. САДРЖАЈ И КАРАКТЕР РАДА...................................................1386. ХУМАНИЗАЦИЈА РАДА И НАУЧНО - ТЕХНИЧКА РЕВОЛУЦИЈА....................................................................................139

6.1. Неки аспекти дехуманизације рад....................................................1396.2. Хуманизација рада и научно-технолошка револуција....................143

7. ОСНОВНЕ СОЦИОЛОШКЕ И ЕКОНОМСКЕ КАТЕГОРИЈЕ. 1507.1. Рад........................................................................................................1507.2. Роба......................................................................................................1527.3. Робни фетишизам...............................................................................1557.4. Новац и фетишизам новца.................................................................1577.5. Закон вредности..................................................................................1617.6. Закон вредности и општи друштвени закони..................................1627.7. Вишак вредности................................................................................162

8. ОБЛИЦИ ОРГАНИЗАЦИЈЕ РАДА..............................................164

VI. ГЛАВА...........................................................................167ДРУШТВО И ДРУШТВЕНЕ ПОЈАВЕ..........................167

ДРУШТВО И ДРУШТВЕНЕ ПОЈАВЕ........................................1691. ПОЈАМДРУШТВА.........................................................................1692. НАСТАНАК ЉУДСКОГ ДРУШТВА...........................................1693. СОЦИОЛОШКИ ПОЈАМ ДРУШТВА.........................................1734. ДРУШТВЕНЕ ПОЈАВЕ.................................................................1785. ДРУШТВЕНИ ОДНОСИ...............................................................1796. ДРУШТВЕНИ ПРОЦЕСИ.............................................................1797. ДРУШТВЕНЕ ТВОРЕВИНЕ.........................................................1808. ОДНОС ПРИРОДЕ И ДРУШТВА................................................181

VII. ГЛАВА.........................................................................185ДРУШТВЕНЕ ГРУПЕ – ПОЈАМ И КЛАСИФИКАЦИЈА............................................................................................185

ДРУШТВЕНЕ ГРУПЕ – ПОЈАМ И КЛАСИФИКАЦИЈА..........1871. ПОЈАМ И ЕЛЕМЕНТИ ДРУШТВЕНЕ ГРУПЕ..........................1872. ЕТНИЧКЕ ГРУПЕ (ЗАЈЕДНИЦЕ)................................................191

2.1. Глобалне друштвене групе................................................................1912.1.1. Хорда.........................................................................................1912.1.2. Род..............................................................................................1922.1.3. Племе.........................................................................................1932.1.5. Нација........................................................................................1963. ПОРОДИЦА....................................................................................202З.1. Увод..............................................................................................202

9

3.2. Историјски развој породице..............................................................2033.3. Основне функције породице.............................................................204

4. КЛАСЕ И КЛАСНИ ОДНОСИ.....................................................2054.1. Настанак класе....................................................................................2054.2. Настанак теорија о настанку класа...................................................2054.3. Марксистичке теорије о настанку класе..........................................2064.4. Лењиново учење о класи...................................................................2084.5. Појам класа у грађанској социологији.............................................211

5. ДРЖАВА.........................................................................................2125.1. Теорији о настанку државе................................................................2125.2. Функције државе................................................................................214

6. ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ...............................................................2156.1. Појам и суштина политичких партија - странака............................2166.2. Настанак и развој политичких партија.............................................2176.3. Перспектива политичких партија.....................................................220

VIII. ГЛАВА........................................................................223ОБЛИЦИ ДРУШТВЕНЕ СВЕСТИ.................................223

ОБЛИЦИ ДРУШТВЕНЕ СВЕСТИ..............................................2251.РЕЛИГИЈА.......................................................................................225

1.1 .Појам и елемени.................................................................................2251.2.Настанак религије................................................................................2261.3.Историјски развој религије.................................................................227

2. МОРАЛ............................................................................................2292.1 .Настанак морала.................................................................................230

3. ФИЛОСОФИЈА..............................................................................2333.1. Настанак u развој философије...........................................................2333.2. Основни философски правци............................................................234

4. УМЕТНОСТ....................................................................................2355. НАУКА............................................................................................237

IX. ГЛАВА...........................................................................241СОЦИОЛОГИЈА И САВРЕМЕНО ДРУШТВО............241

СОЦИОЛОГИЈА И САВРЕМЕНО ДРУШТВО..........................2431. НЕКИ СОЦИОЛОШКИ ПОГЛЕДИ НА САВРЕМЕНО ДРУШТВО..........................................................................................2432. ТЕХНИЧКИ ПРОГРЕС - ПОЈМОВНО ОДРЕЋЕЊЕ..................2473. ОСНОВНА ОБЕЛЕЖЈА ТЕХНИЧКОГ ПРОГРЕСА..................2514. КВАНТИТАТИВНО НОВА ОБЕЛЕЖЈА ТЕХНИЧКОГ ПРОГРЕСА..........................................................................................2575. НАУЧНО-ТЕХНОЛОШКА РЕВОЛУЦИЈА И ОБРАЗОВАЊЕ.2586. МЕЂУУСЛОВЉЕНОСТ ТЕХНИЧКОГ ПРОГРЕСА И

10

ОБРАЗОВАЊА...................................................................................2627. ТЕХНИЧКИ ПРОГРЕС И ОБРАЗОВАЊЕ КАДРОВА..............2638. ТЕХНИЧКИ ПРОГРЕС И ПЕРМАНЕНТНО ОБРАЗОВАЊЕ...2669. УТИЦАЈ ТЕХНИЧКО-ТЕХНОЛОШКОГ РОГРЕСА НА КВАЛИФИКАЦИОНУ СТРУКТУРУ АПОСЛЕНИХ....................26811. УТИЦАЈ САВРЕМЕНЕ АУТОМАТИЗАЦИЈЕ НА СИСТЕМ ОБРАЗОВАЊА...................................................................................276

10.1. Аутоматизација и генеза рада.........................................................27610.2. Аутоматизација захтева преврат у образовању.............................27910.3. Образовање за поједине струке и занимања мења слику и структуру запослених................................................................................290

X. ГЛАВА.............................................................................295ДЕМОКРАТИЈА И ПАРТИЦИПАЦИЈА У ОДЛУЧИВАЊУ................................................................295

ДЕМОКРАТИЈА И ПАРТИЦИПАЦИЈА У ОДЛУЧИВАЊУ.....2971.ПАРТИЦИПАТИВНАИНДУСТРИЈСКАДЕМОКРАТИЈА........2972. НАУЧНО - ТЕХНИЧКА РЕВОЛУЦИЈА И ЊЕНЕ ИМПЛИКАЦИЈЕ НА ПОДРУЧЈУ ОРГАНИЗАЦИЈЕ РАДА И СИСТЕМА УПРАВЉАЊА...............................................................2993. ПУНА ПАРТИЦИПАЦИЈА И САМОУПРАВА.........................302

XI. ГЛАВА...........................................................................307ЕКОЛОГИЈА И ДРУШТВО............................................307

ЕКОЛОГИЈА И ДРУШТВО.........................................................3091.О ЕКОЛОГИЈИ................................................................................3092. ЕКОЛОГИЈА КАО ПРИРОДНА И ДРУШТВЕНА ДИСЦИПЛИНА..................................................................................3103. НАСТАНАК И РАЗВОЈ СОЦИЈАЛНЕ ЕКОЛОГИЈЕ................316

3.1. Појам социјалне екологије.................................................................3163.2. Настанак социјалне екологије...........................................................3183.3. Предмет социјалне екологије............................................................320

СОЦИОЛОГИЈА ЗАШТИТЕ И УНАПРЕЂЕЊЕ ЧОВЕКОВЕ РАДНЕ И ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ.............325

СОЦИОЛОГИЈА ЗАШТИТЕ И УНАПРЕЂЕЊЕ ЧОВЕКОВЕ РАДНЕ И ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ................................................327

1. ПОЈАМ ЧОВЕКОВЕ РАДНЕ И ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ (ОКОЛИНЕ) У СОЦИЈАЛНОЈ ЕКОЛОГИЈИ.................................3272. НАУЧНО-ИСТРАЖИВАЧКИ РАД И ОБРАЗОВАЊЕ НА УНАПРЕЂИВАЊУ ЗАШТИТЕ НА РАДУ......................................332

11

3. ШТА ЈЕ „ПРЉАВА ТЕХНОЛОГИЈА”........................................3404. ШТА ЈЕ ИЗЛАЗ ИЗ ЕКОЛОШКЕ КРИЗЕ...................................3465. КОЈА СУ РЕШЕЊА ИЗЛАЗА ИЗ ЕКОЛОШКЕ КРИЗЕ............351

ЛИТЕРАТУРА...............................................................................353ИНДЕКС АУТОРА.......................................................................361

12

П Р Е Д Г О В О Р

Књига ОПШТА СОЦИОЛОГИЈА, у ствари, представља измењено и допуњено издање УВОДА У СОЦИОЛОГИЈУ коју је 2001. године објавило издавачко предузеће “ПЛАВИ КРУГ” из Београда, Ово издање се умногоме разликује од претходних, с обзиром на нове процесе у развоју друштва: дојучерашњи свет рада, политике и капитала, уверења, могућности и животна философија људи битно су измењени. Геополитичка, економска, социјална карта света није више ни слична оној с почетка двадесетога века. У свету, како вели М. Печујлић у “Центру социологије савременог света” налази се истраживање двоструких размера, које из темеља разликује “стару” и “нову социологију”. Радикалне промене и стварање нове слике човековог света и друштва доводе до радикалних промена у различитим научним дисциплинама.

У поређењу са претходним издањем дошло је до преструктуирања, допуна, али и нових делова уџбеника који се односе на главу један, пет и једанаест. Аутор је у овом издању настојао да узме у обзир све добронамерне критике, примедбе и сугестије у односу на претходно издање упућене од стране пријатеља, колега и студената, којима остаје захвалан. Посебно су му драгоцене сугестије студената Шумарског факултета Универзитета у Београду којима је овај уџбеник намењен. Такође се захваљује на драгоценој стручној помоћи др Живка Марковића, редовног професора Шумарског факултета и др Слободана Јакшића, редовног професора Факултета политичких наука из Београда.

У Београду, 28. јануара 2009. АУТОР

УВОД

ПОЈАМ, НАСТАНАК И РАЗВОЈ НАУКЕ(покушај одређења)

Наука се као облик друштвене свести релативно касно појављује и настаје у односу на друге облике (религија, морал, уметност), иако се њени поједини елементи неких области /физика, математика, геометрија, механика, медицина/ појављују веома рано. Појави и настанку науке претходили су потребни услови, а најпре економски развој друштва и емпиријско искуство. То су, тако рећи, бројна непрекидна понављања у историјском следу догађаја. Поједина научна знања датирају још из VII века (пре нове ере). То је период робовласништва, када је философија фигурирала као наука над наукама. Попут философије, и наука је трпела велике промене, а посебно утицај религије на философију (нарочито у средњем веку, у периоду феудализма). То је временски период застрашивања, умртвљења научних достигнућа и спаљивања научника у свим областима живота, у техници, технологији, механици, физици. Они који се нису придржавали религијских правила, и због слободоумног понашања, доживљавали су прогањање, затварање, спаљивање. Плаћали су, чак и својим животом, за слободоумне идеје.

Нешто повољнији услови за развој науке јављају се у XVII и XVIII веку. То је период настанка капитализма, када се из философије, из њеног крила издвајају и диференцирају и осамостаљују поједине науке, научне дисциплине. Укупна клима, друштвени услови и капиталистички начин производње, нагло је подстакао развој и трасирао пут природним а потом друштвеним наукама. То је период када је наука успела да сустигне праксу човека - људску праксу за којом је дуго времена била у заостајању - хиљадама година. Та непрекидна борба за освајање знања и усавршавање да се коначно достигне пракса за којом је наука заостајала остварила се у XVIII веку. Захваљујући производним

снагама, наука је преузела вођство и кренула испред праксе, а пракса је та која користи резултате науке. Тиме је остварена могућност техничког и друштвеног прогреса. Наука је у философији човека, његових хтења, потреба за решавањем круцијалних питања човека, а не човековог погубљења.

Када је у питању појам науке, наилазимо на многа схватања, а разлог је тај што сваки методолошки правац има своје казивање науке, чему доприноси укупан развој и ширење посебних и појединачних дисциплина, као и због тога што се појам истине различито схвата. О томе постоји већи број приступа и схватања. Најзначајнији су: ОБЈЕКТИВИСТИЧКИ, СУБЈЕКТИВИСТИЧКИ и ДИЈАЛЕКТИЧКО-МАРКСИСТИЧКИ.

Према ОБЈЕКТИВИСТИЧКОМ схватању, истина је присутна у стварности. Постоји, али је независна, самостална од човека - како његове теоријске, тако и практичне делатности. Поставља се питање: дали истина може постојати независно од човека, човекове свести? Према овим теоријама, то није људска свест; она је независна, и зато се поставља питање да ли је могућан одговор. Истина је саставни део човека и, да би нешто важило као истина, требало би да се да нека свест, да она буде присутна за коју истину важи, чије је истине свесна. Уколико то не би била човекова свест, то би била нека посебна свест, а то ће рећи натприродна (божанска) свест, чиме ово објективистичко схватање истине одлази у религијске воде, у мистику, мистицизам. Може се казати да објективисти схватају истину статично, и она је таква, противречна искуству и емпиријским чињеницама које нису заувек заковане. Човек током свог развоја открива нова поља у животу и свету, долазећи до нових сазнања чињеница, ставова, чиме доскорашњи ставови о стварности бивају употпуњени или замењени, или чак превазиђени. Уочљиво је да се може извести да је истина релативна а не, како објективисти мисле, апсолутна.

Посве супротно схватање објективистичком јесте СУБЈЕКТИВИСТИЧКО, по коме је човек мерило знања. Према њему, сваки човек, сваки појединац, утврђује шта је истина, а шта неистина. Према субјективистичком схватању истине, постоји већи број теорија, приступа и критерија истине: ТЕОРИЈА САМООЧИГЛЕДНОСТИ, ТЕОРИЈА КОХЕРЕНТНОСТИ И ПРАГМАТИЧНА ТЕОРИЈА. Према овом схватању, сваки човек,

сваки појединац, утврђује шта је истинито, а шта неистинито сазнање. Први критериј самоочигледности полази од јасноће очигледности и извесности ставова, исказа о стварности, истичући непосредну јасност о стварности. Али је та стварност, исказ, став, сасвим различит код различитих људи - дакле та стварност је различита. Теорија кохерентности заснива своје становиште на складном мишљењу, на складности степена слагања мишљења и ставова. Али, некад бесмислени ставови могу бити кохерентни. Кохерентност није универзална одлика истине. Прагматске теорије полазе од становишта да је истина и истинито знање корисно за човека, и представља корисност за наше животе. Један од оснивача прагматичне теорије, Вилијем Џемс, истиче: „Једна идеја је истинита утолико уколико се верује да је корисна за наше животе”.1

Субјективистичка схватања превазилазе једностраност објективистичких, али, како пренаглашавају, своја схватања истицањем личних критерија као јединог мерила истине, иду у другу крајност, јер код појединца-човека код истог предмета и о истом предмету често је различито поимање истине, могућна је произвољност. О томе каже М. Ђорђевић: „Код различитих људи, будући да се ради о различитим потребама и интересима, различитим емоцијама и различитим нивоима образовања и културе, критеријуми су веома различити, па је тако веома тешко доћи до научног појма истине”.2

МАРКСИСТИЧКО схватање истине је супротно објективистичком и субјективистичком, оно елиминише њихову крајност. Према М. Ђорђевићу, „марксистички приступ у поимању истине указује на чињеницу да истина не постоји „по себи”, већ је она атрибут човековог сазнања, резултат његове мисаоне (теоријске) и практичне делатности”3. Она је објективна, и релативна, и апсолутна. Објективна је јер се њена кореспонденција одвија са објективном стварношћу, а у зависности од сазнајних стварних могућности човека, та кореспонденција је делимична или потпуна.

Међутим, немогуђно је одредити појам науке уколико се не разграничи научна од других врста знања (религијских, здраворазумских и осталих ненаучних знања). Религијска знања се не могу проверавати, у њих се може веровати или не, она нису

1 Вилијем Џемс; Прагматизам,Графички атеље, „Дерета”, Београд, 1991.2 Др Миодраг Ђорђевић; Социологија, „Научна књига”, Београд, 1992., стр. 12.3 Ибид, стр. 12.

17

искуствена иако имају корен у пракси човека. Због тога су ова знања била предмет критике античке Грчке. Биле су супротстављене две стране, две струје - атеизма и теизма. Здраворазумска знања (лаичка) присутна су у животном искуству, у практичној делатности. Она се разликују од религијских, јер својом елементарном истином дају допринос усмеравању, тумачењу па и предвиђању неких појава у друштву. Али, мора се имати на уму да су та знања појединачна, парцијална, фрагментарна, несређена и делимична, а надасве теоријски недоречена, мањкава и недовољно осветљена и поседују прегршт предрасуда. Дакле, она су непоуздана. Садрже неке елементе (понекад) научних знања.

Поред наведених претходних знања, може се говорити и о уметничким, идеолошким и осталим знањима. Понекад нам уметност, преко дела, нарочито вредних, пружају многе суптилније и дубље истине него наука. Некада нам и идеологија, као искривљена свест, пружа део истините стварности који представља реалне потребе, жеље, интересе човека. Оно што одликује научно знање, то су следеће важне карактеристике: ОБЈЕКТИВНОСТ, ПОУЗДАНОСТ, ОПШТОСТ И СИСТЕМАТИЧНОСТ.

Прва карактеристика научног знања јесте ОБЈЕКТИВНОСТ. Она подразумева непристрасност, што у исто време значи да мора бити лишена личних, групних, класних и других интереса, личних емоција и других предрасуда. Посве је јасно да у животу постоји велики број предрасуда, и лични, друштвени интереси, па научник мора поћи без икаквих предрасуда, личних, групних интереса. Мора се ослободити традиционалних, општих, уже локалних и културних традиционалних схватања, као и лично искуство и друштвени положај себе као истраживача.4 Битна одлика објективности огледа се у ИНТЕРСУБЈЕКТИВНОМ ПРОВЕРАВАЊУ независних, компетентних експерата за дату научну област. Дакле, сви научни искази, теоријски ставови и хипотезе се морају проверити и то би да учине независни експерти. Два су захтева битна у вези са интерсубјективним проверавашем: комуникабилност сазнања, што се огледа у језичким терминима и симболима чиме се означава јасност, прецизност и терминолошка одређеност језика, и ЈАВНОСТ научног сазнања (што омогућује укупну проверљивост

4 Опширније о томе: Војин Милић; Социолошки метод, „Нолит”, Београд, 1965, стр. 186.

18

истраживачког поступка, од пројекције плана истраживања прикупљања података, до анализе истраживачких резултата). Важно је при томе истаћи да научна знања имају хипотетични карактер, што у исто време значи да сва знања нису за свагда дата, и она могу бити замењена, обеснажена, привремена, независна и проблематична, како пише М. Ђурић.5

Друга карактеристика научног знања јесте ПОУЗДАНОСТ, која се заснива на емпиријским доказима. Ваља рећи да све научне истине немају емпиријске доказе. Сви искази, теорије и хипотезе се не темеље искључиво на доказима, емпиријским чињеницама. У пракси има примера да су се нека научна открића темељила више на смелостима, смелим поставкама, а мање на емпиријским доказима. Не би требало схватати да се у освајању научног знања може ићи неким осећајним, интуитивним путем и произвољно.

Трећа битна карактеристика научног знања јесте ОПШТОСТ, и усмерена је на откривање општих веза и односа међу појавама и процесима у објективној стварности. Та знања су усмерена на откривање научних закона. Наука иде за тим да открије унутрашњу страну појаве и утврди односе и везе тих појава. Општост, као трећа карактеристика научног знања, различита је у зависности од научних дисциплина јесу ли оне опште, посебне или појединачне. Код општих наука (социологија, биологија, физика и остале), општост СОЦИОЛОГИЈЕ је много већа у односу на социологију рада, села, религије, образовања. Посебне социологије изучавају само поједине друштвене категорије, док социологија изучава целину, све категорије друштвених односа на вишем нивоу, или, на пример, социологије и политичке економије - где ова последња изучава само групу друштвених односа, односно једно подручје друштвеног живота. Да би се дошло до општег, важно је апстраховати небитна својства појава и ствари, а имати на уму битне одлике. Наука је та која сложене појаве раставља на просте елементе, да би одвојила битно од мање битног и небитног.

Четврта карактеристика научног знања јесте СИСТЕМАТИЧНОСТ. Изражава се у кохерентности и конзистентности свих његових делова и димензија. У науци не постоје изоловане истине, јер свака чињеница добија објашњење само у вези с осталим елементима сазнања, научног знања. Мора

5 Михајло Ђурић; Проблеми социолошког метода, Београд, 1962, стр. 20.

постојати чврста веза унутар појединих научних поставки, односно њихово повезивање у целину, при чему сви саставни елементи логички произлазе из мањег броја елемената. Једна од битних одлика систематичности научног знања јесте успостављање критерија и изградње научног система. Сигурно је идеал сваке науке да учини напоре да створи такав систем, и то свеобухватан дедуктивни систем, где све релативно самосталне системе можемо извести само на једном најопштијем принципу, што је недостижно и неостварљиво.6

На крају покушавамо да операционализујемо шта се подразумева под појмом науке. Према неким ауторима, термин који се најчешће употребљава и користи у истом значењу, као и знаност, ако му се да специфично значење, уже од појма знаности, тада наука значи:

1. “Систематичан, високоодређен склоп упутстава, правила, пропорција како третирати чињенице (осете, симболике или симболичке, информативне) да би се решила нека проблемска ситуација или неки преузети задатак, на начин који у процедури свог решавања (не нужно и у смислу одговора друштвеном критичком стандарду рационалности и ефикасности). У овом смислу су све науке техничке и технолошке дисциплине, затим логика, методологија и информатика, већим својим делом и математика, па медицина, ветерина, и нарочито правна догматска догматика и јуриспруденција.

2. Систем наука готових информацианих. склопова који се процесом образовања и наставом преносе на појединце, у том смислу наука је оно што проучава, доктрина, односно садржај („учење”) које учитељ предаје својим ученицима. На пример: Платоново учење, Хегелова наука или опште учење о држави, као што се у образовном процесу поучавају студенти о држави.”7

Поред овога, веома је интересантно како се у Социолошком лексикону дефинише наука, и зато је наводимо у целини:

„Наука - 1) целокупно знање у одређеном историјском периоду, или 2) процес стицања нових сазнања о свету, тј. о природи и друштву. Настаје, развија се и обогаћује у човековој друштвеној, нарочито производној пракси, која је посматрана с те стране,

6 Видети: Др Драган Ничић; Социологија, Технички факултет, Бор, 1965, стр. 165.7 Видите: М. Босанац, О. Мандић, С. Петковић; Речник социологије и социјалне

психологије, Информатор, Загреб, 1997, стр. 387.

20

усмерена на што потпуније сазнање природне и друштвене средине у којој човек живи и ради да би он том средином овладао у складу са својим потребама. У првом значењу наука је, дакле, један од резултата човековог активног и свесног односа према средини и испољава се као посебан систем знања о законитостима природе, друштва и човека, систем који се стално развија и који сачињавају одговарајући појмови, категорије, теорије, дефиниције и хипотезе. У другом значењу, као процес стицања нових научних сазнања помоћу научноистраживачког рада, испољава се и преко научних институција с посебним персоналом, материјално-техничком и финансијском структуром.”8

Не можемо рећи да је настанак науке, њен развој, битисање израз неке случајности, супротности, напротив, створени су предуслови за њено постојање, њено формирање, због насушне потребе друштва у најширем смислу речи, с једне, и теоријско-методолошког континуитета научника - истраживача да пруже одговоре на изазове времена, временског тренутка, конкретних потреба и изазова времена одређеног друштва, с друге стране. Дати одговоре на поједина питања заједнице одвајкада су била преокупација како појединаца тако и група које су се бавиле одређеном облашћу у циљу разрешења конкретних проблема који су стајали пред заједницом, пред човечанством. Артикулисање друштвених потреба зависило је од способности, талента, генијалности појединаца. Нова открића су претаоставка долажења до нових теорија у науци, што је доводило до коришћења ресурса. Циљ науке је откриће узрочно-последичних веза, као и односа између појава. Али, циљ сваке науке јесте дефинисање научних закона. Како пише М. Марковиђ, „научни закон у оба своја облика - теоријском и емпиријском - људски је исказ који има одређено значење и односи се на неку пројектовану структуру објеката за нас”9

Овако како је М. Марковић дефинисао научни закон, постоји разлика упоређујући то са такозваним природним законом „по себи”, који је увек комплекснији, како с правом наводи Љ. Митровић. Ваља истаћи да се, наводи исти аутор, „научни закони (се) тек апроксимативно приближавају сазнању објективних природних законитости који владају у свету, али се не могу никада до краја

8 Социолошки лексикон, Савремена администрација, Београд, 1982, стр. 397- 398.9 Др Михајло Марковић; Филозофски основи науке, САНУ, Београд, 1981., стр, 714.

21

поклапати и идентификовати. У том смислу треба истаћи да нема вечитпх, апсолутних истина и да човеку фаустовској тежњи за сазнањем света и себе самог увек помера границе сазнања, претварајући до тада често догматизиране истине у релативне, вршећи, на основу нове научне евиденције, ревалоризацију истине о свету, остварујући нове путеве све целовитијег сазнања стварности, тј. револуционишући људско сазнање”10

Непрекидни и динамични развој и процес сазнања је сталан у сазнавању али и у мењању света. Тај пут је вечан. Резултати и опсервације теоретичара су били у сталном успону, јер су развој, кретање и динамика у природи и друштву условили промене великих размена. Изменом света, долази се до нове истине. У том смислу, човек мења и себе, и то је процес који траје. Сагледавајући историјски след науке, како је уочио Томас Кун у својој студији „Структура научних револуција”, научно сазнање током периода врши трансформације. Увидео је да долази до раста фазе „нормалне науке” и научне револуције. Научне револуције, према Љ. Митровићу, доносе промене парадигме научне теорије у одређене области /сазнања/, па се старе парадигме замењују новим („нова парадигма представља реконструкцију датог подручја на темељу нових основних теоријских претпоставки, тако да професија мења свој поглед на то подручје, на његове методе и циљеве”).11

Како наглашава Т. Кун, „после револуције научници раде у једном другачијем свету”. После научне револуције, долази до преокрета у науци.

10 Др Љубиша Митровић; Основи социологије, Научна књига, Београд, 1988, стр. 12.11 Томас Кун; Структура научне револуције, Нолит, Београд, 1974, стр. 19.

22

I. ГЛАВА

ПРЕДМЕТ СОЦИОЛОГИЈЕ

ПРЕДМЕТ СОЦИОЛОГИЈЕ

1. ПОЈАМ И ПРОБЛЕМИ СОЦИОЛОГИЈЕМноги страни и домаћи социолози, почев од оснивача

социологије Огиста Конта, до савремених социолога, покушали су да операционализују појам социологије. Далеко би нас одвело трагање за свим тим дефиницијама, које, зависно од аутора, имају добре и лоше стране. То би било и немогућно, јер је укупна социолошка литература, страна и домаћа, врло разуђена. Поред тога, то је и непотребно, јер би превазилазило интересовање и могућности студената којима је намењен овај уџбеник.

За ову прилику определили смо се да прикажемо како приступају одређењу појма социологије три врло плодна аутора различитих генерација, као и доајена наше социологије, академика Радомира Лукића. Реч је о схватањима социологије проф. др Петра Козића, проф. др Предрага Раденовића и проф. др Сергеја Флереа. Разуме се, покушаћемо да изразимо и своје схватање о појму соцологије, на основу казивања ових и других социолога: дакле, да прикажемо синтетичко разумевање појма социологије.

У свом уџбенику социологије, др Петар Козић, после врло суптилне анализе у којој идентификује многе тешкоће дефинисања, односно успешне операционализације самог појма социологије, на постављено питање шта је онда социологија, одговара: „Социологија је, каже се, наука о друштву. Најопштија наука о друштву. Социологија, за разлику од осталих друштвених наука, истражује и описује друштво у његовом јединству, без обзира што се то друштво испољава у различитим облицима (као миграција, криминал, као уметничко стваралаштво, правне норме итд.). Социологија показује да је друштво скуп појава (процеса, односа) које, међутим, нису механички одвојене, апсолутно ограђене једна од друге, већ представљају дијалектички скуп (јединство), што значи да су оне међусобно повезане (посредно или непосредно), макар биле и

различите, па чак и противречне. А да би то показала, социологија мора утврдити које су то карактеристике друштвених појава које их повезују међусобно. Утврђујући научне законе друштвеног развоја, законитост друштва, социологија, у ствари, утврђује најопштија својства појава (људских понашања) која говоре о заједничким карактеристикама тих појава.”12

Поред ове опште дефиниције, др Петар Козић указује и на специфичности социологије савременог југословенског друштва: да она извире из друштвене праксе, да се заснива на тековинама савремених општих приступа, да валоризује посебну научну анализу и да намеће сопствена логичка емпиријска истраживања.

Нешто млађи аутор из плејаде савремених југословенских социолога, који је умногоме утицао и на развој ове научне дисциплине, проф. др Предраг Раденовић, такође врло опрезно приступа у одређивању појма социологије, служећи се тананом и подробном историјском анализом овог појма - почев од Огиста Конта па даље. Овај аутор под појмом социологије подразумева следеће њене одреднице:

„Према томе, можемо констатовати да је социологија као општетеоријска наука - општа теорија о животу, чији је задатак и циљ да да целовито објашњење законитости настанка и развитка друштва. Социологија се бави проучавањем тзв. статике и динамике друштва истражујући:

а) појам и састав друштва („делове”), превасходно друштвене појаве, њихову суштину, људе и њихове међусобне односе и, најзад, њихов однос према друштву као тоталитету (статика друштва);

б) људско друштво, његове облике и творевине кроз различите историјске друштвено-економске формације, односно, законитости кретања и развоја друштва (друштвени живот као тоталитет, унутрашње везе, односе, утицаје итд.), што представља динамику друштва.”13

Иако, на први поглед, ова дефиниција има сличности са претходном, као и дефиницијама многих аутора социологије, има и специфичности.

Трећи аутор је др Сергеј Флере, који се у југословенској социологији посебно занимао за посебност социологије, односно,

12 Др Петар Козић; Социологија, Култура, Београд, 1993, стр. 9.13 Др Предраг Раденовић; Општа социологија, И. П. „Доситеј”, Београд, 1993, стр.

44.

његов предмет интересовања била је социологија образовања. У свом покушају дефинисања појма социологије, истиче њене појмовне одреднице као што је, рецимо, да проникне у суштину друштвених појава, да избегне сваку површност, да идентификује врло разуђен агрегат друштвених појава, осавремени своје садржаје појавама из модерног савременог друштва, да интердисциплинарно приступи идентификовању и проучавању друштвених појава, да се темељи на поузданим и емпиријским подацима ... Поред овога, он идентификује и указује на неке противречне теорије у развоју социологије код нас, као што су њен врло наглашен друштвенк карактер, затим изразито практични значај, склоност позитивизму и, на крају, изражава постојећу дилему да ли би социологија требало да буде наука у строгом смислу речи. Посебну пажњу др Флере посвећује односу марксизма и социологије.14

И поред неподељеног уважавања ставова горе наведених аутора о појму социологије, чини се да је схватање једног од доајена југословенске социологије, академика Радомира Лукића, најинспиративније и најприкладније дато у његовом уџбенику социологије, којим су се користили многи социолози, у теоријском и емпиријском разматрању развоја друштва.

Због тога, ово разматрање о покушајима, недоумицама и достигнућима у дефинисању појма социологије, завршићемо приказом Лукићеве дефиниције. Према Радомиру Лукићу, под тиме се подразумева следеће: „Социологија проучава појам друштва и његов састав из разних елемената - друштвених појава, и то је оно што би се могло назвати друштвеном статиком, јер се овде друштво проучава, углавном, у стању мировања, даје се пресек друштва без обзира на његово кретање. Други дeo социологије проучава друштвено кретање, динамику друштва, тј. он проучава односе, везе, међуутицај, с једне, друштва и вандруштвених појава (природа, појединац), а, с друге стране, друштва као целине и његових саставних елемената и, најзад, самих тих елемената међусобно. Она проучава како се и зашто друштво креће, мења. Овај део се, опет, природно дели на два ужа одељка - на проучавање општих законитости друштва током целог његовог постојања, с једне стране, и главних етапа кроз које оно пролази (историјски типови друштва),

14 Шире о томе видети: Сергеј Флере, Милош Марјановић, Увод у социологију, Научна књига, Београд, 1990.

27

с друге стране. У овај други део спада и проучавање евентуалних посебних законитости прелаза из једне етапе развоја, једног историјског типа друштва, у други.”15

На основу овог осврта о покушају дефинисања социологије од стране наведених социолога, може се закључити: ови аутори, у одређењу појма социологије, полазе од историјске анализе, указују на многе противречности, недоумице и тешкоће дефинисања социологије. Истичу њену друштвену корењеност и заснованост, теоријску хетерогеност и потребу за њеном емпиријском заснованошћу осведоченом целисходношћу - практичношћу. За похвалу је што ти аутори избегавају наклоност према догматици и „апсолутним” истинама, јер су све истине и законитости у друштвеним наукама релативне. Имајући у виду овакво предметно дефинисаље социологије, сматрамо да се социологија може дефинисати као најопштија теоријска дисциплина у друштву, да истражује појаве у њему, процес и односе, законитости, структуру, развој и целовитост.

Имајући на уму сложеност поимања - нарочито операционализације - појма социологије, а особито њено целовито дефинисање, сматрамо да би наш покушај таквог дефинисања социологије био сувише претенциозан. Све то не значи да и ми нисмо заокупљени овим проблемом у овом истраживању.

2. КЛАСИФИКАЦИЈА НАУКАШто се тиче класификације наука, одавно постоје велике

теоријске дилеме и недоумице. Познато је да су, до XVII века, све науке, и природне и друштвене - носиле назив ФИЛОСОФИЈА. Дакле, философија је била госпођа наука, и обухватала је сва научна сазнања и дисциплине. У то време, философија се дели, па је извршена најопштија бифуркација наука: и то, на једној страни, природне, и на другој страни философија - философске науке. Касније су настајале поделе и грађене систематике, како у природним тако и у друштвеним наукама. На настанак, развој и њено диференцирање утицало је више чинилаца, а два су, чини нам се, пресудила (1): потреба друштва и (2) закон друштвене поделе рада и његово деловање. Настанак и развој природних наука је произашао из потребе да се објасни и утиче на природу, и што је то

15 Др Радомир Лукић; Основи социологије, „Научна књига”, Београд, 1975, стр, 26-27.

28

изискивала човекова потреба. А друштвене науке су постале и развијале се захваљујући, пре свега, настанку друштвених заједница и правно-политичког регулисања живота у њима. А настанак, поделу и њену диференцијацију условили су закони и њихово деловање, подела рада и у сфери научне области. То је, такође, условило и диференцијације научних дисциплина у природним и друштвеним наукама (тако је дошло и до конституисања социологије), и проналажење критерија за њену поделу и односе који владају међу њима.

Управо овакав тренд развоја науке захтевао је разрешење и саме науке, њене појаве, њен однос и значај за човека и друштво у целини. То је био повод да се појави и конституише социологија сазнања, а у њеном саставу и социологија наука,16 чији је задатак да установи, утврди повезаност науке и праксе у друштву и све што је везано с науком и њеним сазнањем.

Познато је да је Платон (427-437. п.н.е.) извршио субјективну класификацију и поделу знања на дијалектику, физику и етику, а то одговара човековом уму, чулном опажању и вољи. Они су саставни делови људске душе. Велики број теоретичара сматра да је први класификацију наука сачинио Аристотел (384-322, п.н.е.). Он је разграничио посебне научне дисциплине из оквира философије. Наизглед субјективна класификација је основна, реална и практична. Извршио је класификацију на теоријска и практична знања. Теоријска су логичка, метафизичка, психолошка, биолошка и друга, а практична су политика, естетика, музика ...

Оно што је битно за класификацију наука јесте то да је она полазила од својих теоријских поставки. Таква је субјективна класификација знања Френсиса Бекона (F. Bacon, 1561-1626), док је Огист Конт (Auguste Comte, 1798-1857) извршио поделу наука и при том дао линеарни систем помоћу објективног принципа. Основ му је био логички и историјски принцип, полазећи од степена општости датог закона и унапређења науке. Апстрактне науке су, по њему, механика, физика, астрономија, хемија, биологија и социологија.

Енглески философ-социолог Херберт Спенсер (Н. Spencer, 1820-1903) извршио је класификацију на три области наука. У прву област ставио је апстрактне науке: формалну логику и математичке

16 Шире видети: Војин Милић; Настанак социологија наука, Социологија, бр. 1/1997. стр. 5.

29

дисциплине, у другу апстрактно-конкретне науке (физику и хемију) а у трећу конкретне науке (психологија, социологија и биологија).

В. Освалд (W. Oswald, 1853-1932), немачки хемичар, је сачинио занимљиву класификацију наука у облику пирамиде: основу чини математика - она је и најопштија, а следе физика, механика, хемија, биологија, психологија и комплекс друштвених наука. Према В. Вунту (Wilhelm Wundt, 1832-1920), немачком психологу, науке се деле на посебне и философске. Посебне се деле на формалне и реалне. Све математичке дисциплине се убрајају у формалне науке, а реалне се деле на природне и хуманистичке. Карактеристично за природне науке је то да се појављују као феноменолошке, систематске и генетске. Феноменолошким припадају физика, физиологија и остале, систематским астрономија, географија, зоологија и остале, а генетским историја развоја организма, геологија и остале. Треба истаћи да се хуманистичне науке деле, као претходне - на феноменолошке, систематске и генетске - али изучавају друге предмете. Док се философске науке сврставају у две групе - основне групе наука, и то систематске (логика, методологија, историја философије и остале), у другој групи наука су философија права, философија религије, етика, итд.

Како је класификација веома сложена, Фридрих Енгелс (1820-1895), класик марксизма, полазио је од степена сложености датог облика кретања материје које су предмет наука, истакавши при том: „Класификација науке, од којих свака анализира неки поједини облик кретања или низ облика кретања који су сродни и прелазе једно у друго, јесте класификација, распоређивање самих ових облика кретања по њиховом инхерентном редоследу, и у томе је њена важност ... Како се један облик кретања развија из другог, тако и њихови одрази, различите науке, морају нужно једна из других да произлазе.”17

На делу су два принципа, и то принцип објективности где се науке рашчлањују према предметима проучавања, и други је начело субординације који иде за тим да пронађе и утврди везе и прелазе између датих научних дисциплина.7

Како смо нагласили, дати принципи одређују и класификацију науке. Ако се пође од датог принципа и његове непосредне истраживачке примене, деле се на примењене (чији резултати

17 Фридрих Енгелс; Дијалектика природе, „Култура”; Београд, 1951, стр. 254.

30

користе непосредној примени) и теоријске (чији резултати немају конкретну, непосредну примену). Ако се као предмет изучавања узима принцип класификације, тада се све науке деле на друштвене, природне, психолошке, математичке и философске. Пo обиму феномена које истражују, друштвене науке деле се на опште и посебне.

Савремени свет бележи и заокрет у развоју науке, што је омогућило развој производних снага и допринело ширењу природних и друштвених наука и њиховом процвату, с једне, и диференцијацији и класификацији наука и научних дисциплина, с друге стране.

Без обзира на принципе до којих се полази у класификацијама наука и научних дисциплина, ваља имати у свести да су оне релативне.

Што се тиче социологије и посебних социологија, у погледу свестране потребе за развојем социологије и посебних социолошких дисциплина, још постоје различита схватања, недоумице и разилажења. Сва она се, условно, могу поделити на групу социолога у коју спада и академик Радомир Лукић, који указује на опрезност у раздробљавању социологије, и на групу оних који су искористили неке околности и постали пионири у конституисању посебних социологија.18

Неки аутори наглашавају значај и интегритет социологије као опште науке о друштву, а други указују на потребу и императив да се брже развијају посебне социологије и посебне и појединачне друштвене дисциплине. Ова теоријска дилема, разуме се, још постоји, и у томе је драж и специфичност друштвених наука.

3. ОДНОС СОЦИОЛОГИЈЕ И ПОСЕБНИХ СОЦИОЛОГИЈА

Одавно је друштво било предмет проучавања многих теоретичара разних вокација, пре него што се јавила социологија као комплексна и апстрактна научна дисциплина.19 Одмах по заснивању социологије, која за свој предмет проучавања има друштво у најширем смислу речи - то јест, његов тоталитет, појавиле су се посебне социологије.

18 Шире о односу социологије и посебних социологија, као и о односу социологије и других друштвених наука, биће речи у наредном поглављу.

31

Појава, настанак и опстанак посебних социологија биле су прекретница социологије да постане егзактна и емпиријска дисциплина, с једне, и да сазнања до којих долази социолошким изучавањем друштвених појава итекако могу да послуже апстрактним, теоријским изучавањем и уопштавањима друштва као целине, него и практичној друштвеној акцији и уређењу неких области друштвеног живота, с друге стране. Тако социологија постаје општа теорија о друштву. Приликом заснивања посебних социологија, које имају задатак да изучавају друштвене појаве, поставило се питање предметне одређености и односа према социологији. У почетку, добијани су различити одговори, до немогућности њиховог заснивања. Према присталицама заснивања посебних социологија, посебне социологије су неминовне, и императив су друштва. Оне се везују са захтевима социолошке теорије и праксе и немогућности да општа социологија истражује, промишља сва питања друштва и подручја социјалног живота, наглашавају неки теоретичари.

Настанак посебних социологија за свој предмет проучавања користе посебна подручја друштвеног живота као што су: село, религија, право, држава, итд. Оне користе средства и методе социологије. У почетку, прецизније речено шездесетих година прошлог века, у нас су била веома опречна размишљања о настанку, оживљавању и постојању посебних социологија. Извесни теоретичари сматрали су немогућним формирање посебних социологија које ће нека подручја друштвеног живота изучавати методама и средствима социологије, као и да свака посебна социологија мора да проучава свој предмет у његовој укупности, у тоталитету, што произлази из основних начела дијалектичког материјализма.

Како, историјски материјализам - имало се то у виду - пружа неким друштвеним наукама општу методолошку оријентацију и

19 Шире о односу социологије и посебних социологија, као и о односу социологије и других друштвених наука, биће речи у наредном поглављу. Наиме, социологија се рађа у XIX веку, као нова наука са специјалним местом у систему друштвених наука, а на основу предмета изучавања и метода при употреби и анализирању друштвених појава, процеса и односа као и деловања општих друштвених формулација и закона. Шире о настанку села, града о становању као примарној људској потреби, проф. др Светолик Г. Костадиновић, Задовољавање стамбених потреба и развој социјалне структуре Југославије, „Завод НИПД ЈЖ”, Београд, 1989, проф. др Владимир Рашковић, „Социологија села”, Економски факултет Београд, Цветко Костић, „Социологија села”, ИОС, Београд, 1975.

32

теоријску основу која је услов за целовито проучавање друштва (појава, процеса и односа) у његовом тоталитету, „као целовиту друштвену појаву у њезиној општој повезаности са целокупном друштвеном стварношћу”,20 и у нас се јавио известан број социолога који су оправдано критиковали једностраности које су се појавиле, нарочито кад је реч о њеној предметној одређености (на пример, др Радомир Лукић и др Јоже Горичар). Ова двојица социолога одбацили су могућност оформљења, а тиме постојања, посебних социолошких дисциплина. Они су, у начелу, одбацши потребу за заснованошћу посебних социологија тамо где nocmoju научна дисциплина која изучава поједину област друштвеног живота, јер, како наводи Горичар, „одвојено проучавање једне исте друштвене појаве, рецимо привреде, под различитим аспектгша (или чак употребом различитих метода) уразличитгш научним дисцитинама, и у овом случају под соџиолошким аспектима (или чак социолошким методом), у социологији привреде, а под економско-техничкгт и комерцијалним аспектима у политичкој економији, како се то дешава у буржоаској друштвеној науци, бшо би у опреци са самом суштином марксистичке научне мисли.”21

Међутим, ваља нагласити да су, доцније, ова два аутора изменили своје ставове, еволуирали у њиховим исказима када је реч о могућности заснивања посебних социолошких дисциплина.

Радомир Лукић постао је први писац-утемељивач нове социолошке дисциплине, посебне социологије, јер су то таква подручја друштвеног живота, тако специфичне појаве, процеси и потребе које нису биле предмет проучавања социологије: породица, село, односи у предузећима, месним заједницама, итд.

Како ова подручја нису била предмет проучавања неких издвојених друштвених дисциплина, оставља се могућност формирања посебних социолошких наука. Ове социологије нису „ посебне “ у том смислу да поседују своје методе и њима изучавају неке посебне делове датог подручја, него зато што оне проучавају одређена подручја која до тад нису целовито изучавана. (Ниједна посебна друштвена наука није проучавала та посебна подручја).

Да би дошло до конституисања нове, посебне социолошке дисциплине, императив је да постоје „ред чињеница” које нису биле

20 Др Јоже Горичар; Статистички метод у социолошким истраживањима, стр. 21-22. Саветовање о примени статистике у социолошким истраживањима.

21 Ибид, стр. 21-22.

33

предмет разматрања друге научне дисциплине. О овоме Мос и Фоконе пишу: „Да би се створила једна нова наука, довољно је, али и потребно, с једне стране, да се односи на ред чињеница потпуно различитих од оних којима се баве друге науке, а с друге стране, да се ове чињенице једне с другима могу непосредно повезати, једне помоћу других објаснити, без уношења чињеница ма које друге врсте.”22

Предмет посебних социологија може да буде свака друштвена појава ако приђемо проучавању њене повезаности с осталим појавама у друштву. Др Петар Козић мисли да посебне социологије изучавају, описују и објашњавају извесне елементе друштвеног бића (рад, политику, насеља, произвођачке групе) или друштвене свести (религију, идеологију, психологију, уметност и друго) на тај начин што откривају њихов друштвени карактер путем откривања релације, која повезују све друштвене појаве (елементе) у јединствени систем веза. Тако, дакле, посебне социологије значе социолошки аспект изучавања посебних области људске праксе и сазнања, значе доказивање друштвене условљености тих посебних области и утицаја које те области живота имају на остале области и на друштвени живот у целини.

Када дубље проучавамо поједине друштвене појаве, ради откривања законитости (посебних са осталим друштвеним појавама), онда, у оваквом случају ми социолошки изучавамо ту једну врсту друштвених појава, дакле, не узајамну повезаност свих друштвених појава, не општу интеракцију, већ повезаност те одређене друштвене категорије с осталим појавама друштва. У том смислу се посебне, специјалне или специјализоване социологије по свом предмету изучавања разликују од социологије, или од опште социологије, која не проучава једну категорију друштвених појава већ узајамно дејство свих појава, то јест друштвену структуру и друштвени развитак у тоталитету, у укупности друштвених односа.”23

О посебним социологијама др Илија Станојчић каже да је „оправдано (је) конституисање посебних социологија у оном случају ако постоје ОДРЕЂЕНА подручја друштвеног живота као целине, које ниједна посебна друштвена наука до сада није изучавала уз постојање специфичног приступа тим изучавањима. Поготову се

22 Ф. Мос и П. Фоконе; О социологији, Београд, 1940, стр. 41.23 Анте Фијаменго; Основи опће социологије, 2. допуњено прерађено издање,

„Веселин Маслеша”, Сарајево, 1963, стр. 96.

34

морају стварати посебне социологије у оним случајевима где одређени друштвени односи који досада нису проучавани добијају све већи значај у савременом друштву, као што је то случај, рецимо, са људским односима у индустрији.”24

Нарочито је развој савремене социологије омогућио оформљење великог броја посебних социолошких дисциплина. Овоме је погодовала и потреба многих подручја друштвеног живота за тим да се емпиријски истражују. Тако је, осамдесетих година XX века, дошло до експлозије посебних социолошких дисциплина. Конституисано је четрдесетак дисциплина, с тенденцијом да се стално увећавају. Ово увећање посебних социологија је нарочито карактеристично за Запад. Неки тамошњи теоретичари сматрају да готово не постоји подручје друштвеног живота, посебно савременог друштва, да не тежи оформљењу и конституисању као посебне социолошке дисциплине. Тај суперемпиријски истраживачки правац у развоју може да доведе до парцелизације, мањкавости, разуђености и дезинтеграције у социологији. То се односи на неке парцијалне истине које то нису, и које делују негативно на целовитост изучавања посебног подручја друштвеног живота. Резултати ових и оваквих истраживања нарочито се односе на теоријско-методолошко заснивање датих истраживања, што се рефлектује на резултате посебних социолошких дисциплина. Стога се те посебне дисциплине морају везати и сарађивати с општом социологијом; та повезаност мора да има интердисциплинарни карактер и с другим друштвеним наукама. У датом систему науке, мора постојати непрекидна координација. То захтева дијалектичку повезаност модерне научне методологије приликом емпиријских, истраживања друштвених појава. Она noстаје први чиншац за успешно сазнање модерног друштва и развоја савремеие социологцје. И поред различитих мишљења, контраверзи у нашој и европско-светској социологији о настанку, развоју и значењу посебних социологија, ваља рећи да оне бележе стални пораст на Западу и Истоку. Свет у коме живимо је осећао велики недостатак посебних социолошких дисциплина. Но, овакав тренд, који је за нама, оправдао је очекивања, посебно у погледу њихове практичне делатности као и у смислу њихове бројности, посебно на појединим сегментима друштва. То увећава

24 Илија Станојчић, Предмет опште социологије - њен однос и рема другим наукама, „Савремена школа”, Београд, 1964, стр. 22; шире о социологији рада видети Андон Г. Костадиновић, Уводу социологију pada, „ДБ Графика”, Београд, 1996.

35

сазнања на одређеним подручјима друштвеног живота, што је омогућило решавање практичних проблема и законит развој друштвених наука. Данас је јасно дa социологија и посебне социологије стоје у међузависности. Социологија као теоријско-емпиријска дисциплина сада врши реална истраживања појава и процеса и доприноси свестраном разумевању друштвених законитости у сарадњи са посебнгт социологијама приликом проучавања елемената социјалне, економске, политичке друштвене структуре.

4. ОДНОС СОЦИОЛОГИЈЕ И ДРУГИХ ДРУШТВЕНИХ НАУКА

Друштво је предмет проучавања многих друштвених наука. Свака од њих тежи да проучи свој предмет - нека подручја друштвеног живота, односно поједине појаве. Стога се јавља неопходност да се оивичи однос социологије и других друштвених наука. Социологија то чини тако што утврђује најопштије законитости у друштву у целини, а друштвене науке зато што изучавају неке друштвене појаве. Илија Станојчић пише: „Област друштвених наука се такође све више шири, а њихов метод изучавања усавршава без обзира на специфичност и изванредну комплексност друштвених феномена и процеса, која долази услед човекове свесне радне делатности; данас су поједине друштвене науке, међу њима и социологија, у стању да са све већом научном егзактношћу проучавају и научно формулишу изучавану тематику. Лонгитудинална и компаративна изучавања друштвених питања омогућила су да се увиди да се и у области социјалних појава могу формулисати одређене законитости, што заправо значи да су социјалне науке изашле из фазе сувишних описивања и скупљања чињеничног материјала. Овај прелаз на научно интерпретирање појединих друштвених релација показао је да се и у овом делу објективне стварности могу утврдити научни закони који су, без обзира на различитости карактера природних и друштвених појава, у погледу научне ригорозности, исти као и они који владају у природним наукама.”25

25 Ibid, str. 113.

36

4.1. Социологија и историја

Оно што је карактеристично за социологију и остале друштвене наукe јесте повезаност, међусобна зависност и сталне сарадње у изучавању, сазнавању специфичних друштвених појава и предмета у целини.

Историја има дугу традицију, и зато је називају „краљицом наука” и „учитељицом живота”. У поређењу с другим друштвеним наукама, историја је једна од најстаријих друштвених дисциплина. Својим развојем омогућила је конституисање социологије. Посебна је њена улога у погледу социјалног и националног идентитета у смислу формирања „историјске самосвести друштвених група.”26

Она има националну свест као и поједине историјске догађаје који су се збили у прошлости. Иако и социологија и историја изучавају исти предмет, истичу се чињенице да постоје разлике у погледу њиховог изучавања. Зато ћемо разматрати овај однос у теоријском и емпиријском смислу речи. Истраживачи, обично, истичу да исторџја изучава прогилост, а социологија садашњост. Историја је „ускрснуће npouuiocmu”, а социологија „ускрснуће будућности”,27

Она проучава друштвене догађаје у прошлости, а посебно државе и ратове (политичка историја) и, како наглашава Ж. Гурвич, прометејско (историјско) друштво, оне појаве које су јединствене али и непоновљиве. Анте Фиаменго наводи следеће елементе у погледу њиховог односа: “1) Метода повјести је, углавном, индивидуализаторска, конкретно-хронолошка, док је метода социологије типолошка и уопћавајућа; 2) Ступањ апстракције је виши у социологији него у повјести”.28

1) Социологија се као и историја интересује за поједине догађаје у прошлости. Међутгш, историја пзучава поједине догађаје, начин испољавања, хронолошки, индивидуализаторски - конкретно, настојећи да пружи детаље, хронологију догађаја један за друггш, онако како су текли. Историчар и историја проучава догађаје и друштвене формације, али све, обухватније (српски феудализам,

26 Шире видети: Љубиша Митровић, Увод у социологију, Универзитет у Нишу, Ниш, 1986, стр. 64.

27 О овоме Фернанд Браудел пише у Хисторији и социологији у: Г. Гурвич, Социологија, први свезак „Напријед”, 1946-1966, како је Лисјен Февр посебно наглашавао да је историја наука и прошлости и садашњости.

28 Анте Фиаменго, наведени рад, стр. 88.

37

француски феудализам, и друго), док ће социологија изучавати битне везе и односе између тих збивања, оно што је заједничко за феудализам и дату друштвену епоху, чиме би омогућила општи прилаз - концепт одређене епохе.

Како се прошлост и садашњост преплићу и у друштву делује историјски детерминизам између појава и процеса, друштвене појаве нису „репе без корена”.

На емпиријске чињенице је указивао Енгелс, и то посебно на односе историјског и логичног начина разматрања проблема, а посебно у вези с прикупљањем грађе из прошлости која нема неку историјску важност, али и догађаје описује временски и просторно. Енгелс каже: „Историја често иде у скоковима и у цикцаку, и требало би је при том свуда пратити, што би значило не само узимање у обзир много грађе незнатне важности, него би и ток мисли морао бити често прекидан; усто се историја економије не би могла писати без историје буржоаског друштва, а то би посао продужило у бескрајност, јер недостају све предрадње. Логички начин третирања био је, дакле, једино на месту. А овај, у ствари, није ништа друго до историјски начин третирања, само ослобођен историјске форме и свих случајности које сметају. Чиме почиње ова историја, тиме мора почети и ток мисли, а његово даље кретање неће бити ништа друго до одраз, у апстрактној и теоријској консеквентној форми, историјског процеса; одраз коригован, али коригован по законима које пружа сам историјски процес, при чему се моменат може посматрати на развојној тачки његове пуне зрелости, његовог класицитета.”29

Зато је у праву Марсел Мос када је изричито казао да би требало запамтити да социолог мора знати да је свака друштвена појава, чак кад изгледа нова и револуционарна (на примep, неки проналазак), упркос томе, увек крцата проитошћу: „Она је плод временски најудаљенијих околности и многоструких веза у историји и географији. Никад је, ни највећим апстраховањем, не би требало потпуно одвојити ни од локалне боје, ни од историјске подлоге.”30

2) Како је основни концепт социологије да изучава структуру, развоји законитости друштва у тоталитету, она пружа теоријску и

29 Фридрих Енгелс, К. Маркс; Прилог критици политичке економије, „Култура”, Београд, стр. 232-233.

30 М. Мос, Социологија и антропологија, „Просвета”, Београд, 1981, књига1, стр. 258.

38

методолошку основу „краљици наука” да успешније укаже на унутрашња догађања и везе између неких збивања и догађања, како би се историја ослободила небитних, односно мање битних, чинилацау њиховом објашњавању и тумачењу.

3) И данас међу социолозима има расправљања о односу емпиријских истраживања социолога и историчара, што указује на поједине разлике ових двеју научних дисциплина. Како каже А. Тодоровић, „истпоричари користе принцип поузданости и могућности његове примене у социологији, историји и другим наукама да би показали већу или мању вредност одређених истраживања.”31

Роберт Мертон, амерички социолог, проблематизује поузданост у разним друштвеним дисциплинама, да би свет могао обухватније да укаже на однос научника разних теоријских опредељења према ставу о поузданости. Он је вршио анализу у социологији сазнања, уметности, хемије - разуме се, и у историји и осталим научним дисциплинама. Поузданост, каже Мертон, јесте конзистентност између независних опсервација датог, истог материјала. Овај проблем није карактеристичан за социологију сазнања, јер сви који се баве социологијом сазнања користе своје способности на свој, јединствен начин, како би се утврдио садржај и значај неког документа. Ако би се поново разматрала документа, то би била увреда за претходне аналитичаре-социологе.

Степен поузданости за социологе сазнања је јединствен, наглашава Роберт Мертон. Поузданост као појам је у прошлости ретко био изражен у концепцијама истраживача социолога сазнања.32

Поставља се питање: како се може проверити поузданост? Одговор је следећи: поузданост је могућно утврдити ако исти материјал посматра више истраживача, и када сваки од њих посебно обави категоризацију: ако се подударају, значи да је поузданост ваљана. Ако се у два сукцесивна истраживања очито види да се релативно исти број испитаника изјаснио за исте одговоре у постављеној анкети или интервјуу, може се рећи да је поузданост

31 Др Александар Тодоровић, Социологија, „Савремена администрација”, Београд, 1976, стр. 47.

32 Шире видети: Robert Merton, Social Тhеоrу and Social structure, The free Press, Glencoe, Illinois, 1959, стр. 447.

39

ваљана, јер резултати то потврђују. Ако би се урађена скала за мерење ставова поверила стручним, компетентним и непристрасним истраживачима да је „преуреде”, заправо да дају своје примедбе, тада се може рећи да су поуздани инструменти истраживања, јер је исти материјал оцењивало више људи.33

Поузданост се не јавља као проблем у социологији сазнања; зато се поставља питање корена, њиховог изворишта и његовог занемаривања. На ово питање даје одговор Мертон тако што је, по његовом мишљењу, социологија сазнања у својој прошлости наследила занемаривање проблема од историчара (као свог претходника). Карактеристично је за историчаре да они проблем индивидуализују.

Према Думас Малонеу, „други ће тумачити истога човека, и исте догађаје, различито.”34

Веома су значајна компаративна истраживања Роберта Мертона о односу социологије сазнања, историје и уметности, и указује на везу проблема поузданости, као и варијацију у објашњавању чињеница. Неоспорно је да, у анализи чињеница, друштвене-хуманистачке науке поседују мању егзактност него природне научне дисциплине. А „проблеми идеолошке усмерености имају велики значај у тумачењу и вредновању чињеница. Поготово ако се не поседује солидна научна основа познавања друштвених законитости него се остаје на дескрипцији историјских догађаја, онда је степен могућности тумачења не само разнолик него и веома површан и ненаучан. Проблем поузданости, заиста, код оваквих научника нема никакав значај.”35

Због различитог тумачења догађаја социолога сазнања и историчара, дошло је до појаве доктрине о различитим тумачењима. Роберт Мертон се није препирао с овим гледиштем доктрине. Ако је поредимо с гледиштем које је типично у списима научника који се баве физичким наукама и онима који се баве социолошким проблемима, очите су различитости. Било би чудно да постоје разлике, на пример, код хемичара (кад би други хемичар утврдио другачије податке о сагоревању).

33 Шире видети: Robert Merton, Social Тћеогу and Social structure, The free Press, Glencoe, Illinois, 1959, стр. 447.

34 Р. Мертон, Наведени рад, стр. 447- 448.35 А. Тодоровић, наведено дело, стр. 48.

40

Јасно је да разлике могу да буду и у теоријском тумачењу, „али разлике се схватају као доказ неадекватности у замисли, или можда у првобитним посматрањима, те се и врши испитивање да би се отклониле те разлике.”36

Критичке замерке које је извео Мертон социолозима сазнања и историчарима с принципом поузданости, без сумње, имају велики значај. Али, истичемо и то да ће историчар, који има преуско знање друштвених наука, а који има у виду друштвене законитости, моћи да конкретне појаве научно објасни и укаже на њихово место у датом развоју - одређеног периода који се проучава у исто време, требало би правити разлику између историчара-позитависта који у прегршту материјала нису у стању да виде логику друштвеног развоја, него узимају мање битне чиниоце (стремљења и жељу појединаца) како би експлицирали одређене историјске догађаје, у односу на историчаре који имају економска знања, познају друштвена кретања и на основу њих могу ваљано да просуђују политичка збивања и остале догађаје у историји.

4.2. Социологија и политичка економија

Прилично дуго се овде расправљало о односу социологије и политичке економије. Веома је важно њихово правилно разрешење за све друштвене науке. Интересовање за социологију као науку која изучава развој друштва, структуру законитости у свој својој ширини - специфичну научну дисциплину у проучавању политичке економије и других друштвених дисциплина, доста дуго је трајало. Изучавање како теоријских тако и методолошких про блема нису били предмет, случајност, већ прека потреба. Проблематизовање ових питање су убрзала многа научна дела посвећена економској страни живота. Посебно је код неких марксиста уврежено схватање да је политичка економија основна научна дисциплина, и да се све остале дисциплине заснивају на теоријском и методолошком разматрању.

Политичка економија изучава само једно подручје друштвеног живота, само једну врсту односа, и то друштвених. Она, пре свега,

36 Према А. Тодоровићу, наведени рад, стр. 48; Роберт Мертон, наведени рад, стр. 448.

41

проучава економ ске законитости (и то привредне), расподелу, размену и потрошњу, потрошачке и друштвене односе који настају унутар ових категорија; односно, како Енгелс каже: „Политичка економија је, у најширем смислу речи, наука о законима који владају производњом и разменом материјалних средстава за живот људи у људском друштву.”37

Задатак политичке економије јесте да проучава опште законитости које утичу на развој производних снага и односа који настају на одређеним ступњевима производње, расподеле, размене и потрошње. Она се не бави производњом, већ односима људи у процесу рада. Значи, тежиште јој је ка изучавању производних односа.

Међусобна повезаност социологије и политичке економије огледа се у томе што се једна и друга укључују у њихове теоријске основе, то јест производне односе; разлика је у томе што политичка економија, иако полази од производних односа (изучава само посебне законитости) који владају у пpoцесу производње, а социологија опште законитости глобалног друштва. И социологија и политичка економија су друштвене науке, с тим што је „циљ и задатак политичке економије (је) да изучава опште законитости везане за развој производних снага и продукционих односа који се формирају на појединим ступњевима производње, расподеле, размене и потрошње. На бази достигнућа до којих дође политичка економија у процесу свог изучавања користећи се резултатима из других друштвених наука, социологија уопштава та достигнућа и извлачи најопштије закључке узрочној-последичној вези ових појава као и њиховом утицају и на друге појаве које се заснивају на економској основи друштва.”38

Овде В. Петковић прави разлике између опште и појединачне законитости, указујући при том да општу изучава политичка економија, а посебну економију и појединачну законитост разне гранске економике. Значајно је дефинисање политичке економије које даје др Мирко Перовић, и то на два начина, ужу и ширу дефиницију.

37 Ф. Енгелс, Анти-Диринг”, Београд, 1953, стр. 175. 38 Др Влајко Петковић, Др Предраг Алексић, Социологија, Економски факултет,

Београд, 1994, стр. 20.

42

Прва (ужа): „политичка економија је наука о развитку друштвенопро-дукционих односа”; Друга (шира и потпунија): „политичка економија је наука о законима који владају у производњи и расподели материјалних добара (тј. средстава за потрошњу, личну и производну) у људском друштву на разнгт ступњевгша његовог развоја.”

Шта из овога излази?Прво, да је политичка економија ДРУШТВЕНА НАУКА. Она

се, дакле, бави друштвеном страном производње, тј. друштвеним односима у производњи и расподели добара, док се техничком страном производње баве друге науке.

Друго, да је политичка економија историјска наука. Она проучава друштвене односе у производњи и расподели материјалних добара у њиховом историјском развоју, настајању, развијању, мењању и нестајању, смени.”39

Посве јасно се види да политичка економија проучава законе производње, вишак вредности, законе вредности, робу, новац итд., а социологија комплексније друштвене појаве, друштвене групе и облике друштвене свести (друштво, друштвено-економске формације, друштвене појаве - класу, народ, нацију, државу, итд.).

Социологију веома занимају и неке посебне категорије које проучава политичка економија као што су: рад, робни фетишизам, фетишизам новца, и друге, те категорије су веома блиске с друштвеном свешћу када је реч о отуђењу и разотуђењу личности. Оне су карактеристичне за обе научне дисциплине; иако поседују историјску димензију, оне се прожимају. Познато је и то да је закон вредности у уској вези са законом о друштвеној подели рада, с унапређењем производних снага и односа и законом класне борбе. Стога је веома важно да се поједине категорије политичке економије расветле са социолошког аспекта и укаже на њихову комплементарност и конзистентност.

Врло је битно познавање основне законитости и категорије економије, како би се свеобухватније истраживале друштвене појаве (социолошким истраживањима). Такође, политичка економија изучава, како наглашава др Михајло Поповић, проблеме „робноновчане привреде: проблеме њене економске ефикасности и рационалности, како што боље обезбедити развитак

39 Др М. Перовић, Политичка економија, „Службени лист”, Београд, 1972, стр. 27.

43

npoдуктивностирада, стимулативније и стабилније деловање тржишта и његовог механшма на општи економски развој земље, посебно на подизање животног стандарда.”40

Ова сазнања политичке економије су од велике важности за социологе и „царство нужности”. Повезаност, интердисциплинарност и сарадња социологије и политичке економије је потреба и императив модерног друштва, јер су истраживања социологије и политичке економије од далекосежног значаја за поједине регионе, државу и савремено модерно друштво у целини. Међутим, ако би изостала сарадња, постоји опасност и могућност социологизма, то јест вулгарног економизма. Само непрекидном сарадњом ове две научне дисциплине могу се наћи нова решења, објашњења и тумачења модерног друштва на свим меридијанима света.

4.3. Социологија и социјална психологија

Социологија проучава друштво у целини, друштвене групе и друштвене законе, а психологија-психичке појаве, односно унутрашње доживљаје, врсте понашања човека. Заправо, та понашања изазивају субјективне доживљаје. Како социологија проучава међусобне друштвене односе, она мора - хтела то или не - да уважава психичке елементе, осећања, мотивацију, унутрашње расположење, и да објасни друштвене појаве малих димензија, то јест понашање личности, у поређењу с датом друштвеном средином, микрогрупама и њиховим међусобним интерперсоналним односом, чиме се посебно бави социјална психологија.

Захваљујући повезаности социологије и психологије, дошло је до формирања нове научне дисциплине - социјалне психологије. Она се налази између социологије и психологије, па психологија испитује условљеност психичких појава на откриће закона, заправо, она открива законе развоја интерперсоналног понашања.41

Социјсшна психологија изучава различите видове интерперсоналног понашања људи, њихове интеракције, где

40 Др Михајло Поповић, Предмет социологије, Институт друштвених наука, Београд, 1966, стр. 52.

41 Шире видети: Дејвид Креч, Ричард С. Крачфилд, Игертон И. Балаки, Појединац у друштву, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1965, стр. 4.

44

учествује више социјалних чинтаца који делују на човекову личност, а посебно на опажање, мишљеље, као и место и улогу психичкш функција човека у човековом понашању у одређеним социјалним приликама.42

Овако о социјалној психологији пише др Креч: „Ако се специфична дефиниција било које науке може дати помоћу њене основне јединице или предмета истраживања, социјалну психологију можемо дефинисати као науку о догађајима интерперсоналног понашања. Циљ социјалне психологије је да открије законе развитш, мењања и природе догађаја интерперсоналног понашаља”.43 А. Тодоровић каже: „Јединка живи у друштву, и свако понашање је друштвено понашање. Јединка у своме понашању се ослања на поступке других јединки, а поступци су истовремено последица, односно узрок поступка другог. Интерперсонално понашање је интегрисани акт. Јединке имају одређене потребе. Теже да испуне одређене циљеве. Понашање је друштвени инструментални акт.”44

Како наводи Д. Креч (и други), ако човека посматрамо у његовом стану, у његовој соби за спавање, како се облачи и како бира машну коју воли његова секретарица, „он се понаша узимајући у обзир другу особу, и тако испољава друштвено понашање.”45

Тај међусобни однос појединаца врши се у процесу интеракције, и управо ти интерперсонални односи занимају социјалну психологију. Како је појединац члан више друштвених група (породица, суседи, пријатељи), то их Креч и други деле у две категорије, друштвене организације и психолошке групе: „Психолошку групу можемо дефинисати као два или више лица која испуњавају следеће услове: 1) односи међу члановима су узајамно зависни - понашање сваког члана утиче на понашање сваког од других чланова; 2) чланови имају заједничку идеологију - скуп веровања, вредности, норми које регулишу узајамна понашања.”46

Друштвене групе су функционално повезане и с другим групама, стварају друштвену организацију. О томе Д. Креч и други кажу: „Друштвена организација се може дефинисати као

42 Др Никола Рот, Развој и проблеми социјалне психологије, „Рад”, Београд, 1968, стр. 23-51.

43 Дејвид Креч, Ричард С. Крачфилд, Игертон Л. Балаки, наведени рад, стр. 4.44 Александар Тодоровић, наведено дело, стр. 51.45 Д. Креч и други, наведени рад, стр. 8.46 Д. Креч и други, исто, стр. 389.

45

интегрисани систем узајамно повезаних психолошких група образованих ради постизања утврђеног циља.”47

А како је појединац члан многих друштвених група, овде је реч о референтним групама. Д. Креч и други кажу да је референтна група „свака група с којом се појединац идентификује тако да тежи да се користи као стандард за самооцењивање и извор личних вредности и циљева. Референтне групе појединаца обухватају и групе којима припада и групе којима жели да припада.”48

Научно схватање теорије о референтним групама је присутно у социологији. Веома добар пример наводи А. Тодоровић: „Примаоци порука које се преносе путем средстава масовних комуникација припадају разним групама. Примаоци прихватају вредности које су обликоване од стране примарних група којима припадају или којима теже да припадају. Због тога ће перцепција индивидуе неке вести, или њена реакција на ту вест, бити боље схваћена у вези са њеним односима са том групом и њеним вредностима. Теорија референтних група се примењује на проблеме масовних комуникација. У вези са друштвеном структуром којој припадају примаоци, изучавају се и референтне групе које непосредније детерминирају ставове и понашање примаоца.”49

Референтне групе су саставни делови друштвене стварности. Заједничко за њих је да нису чврсто у структури. Уосталом, мале групе су саставни делови широких друштвених група. То су професије, слојеви, класе и друго чиме се бави социологија, а то значи проучавање ширих друштвених група, где се проучава структура већих група. Социјална психологија изучава, углавном, ставове, њихове промене у малим друштвеним групама али и већим или, како М. Поповић указује, социјална психологија изучава човеково понашање у групи, „психичке процесе и љихову социјалну условљеност који произилазе из припадности људи одређенгш групама и слојевима.”50

Према томе, социологија и социјална психологија су међусобно условљене - оне се укрштају.51

47 Ибид, стр. 390.48 Ибид, стр. 10549 Александар Тодоровић, наведено дело, стр. 52.50 М. Поповић, наведени рад, стр. 58.51 У Америци и западној Европи и нема неке посебне разлике између социологије,

социјалне психологије и антропологије. Висок степен сагласности поготово социологије и

46

4.4. Социологија и философија

Као наука која проучава развој, структуру и законитости друштва, као једна од посебних наука из корпуса друштвених научних дисциплина, социологија се одваја из философије средином XIX века, „бежи” из њеног крила у условима социјалних, економских, политичких противречности грађанског друштва и све ширег утицаја научног позитивистичког духа који је тражио ослобођење од спекулативне философије, односно метафизике. За ослобођење од те философије били су Огист Конт и Маркс (а оно је имало различит, често супротан призвук, јер су ондашњи „нови” социолози били више философи него аналитичари стварности). Она је дуго била у засенку философије, без обзира на њене покушаје да се истргне из њеног загрљаја.

Сагледавајући тај историјски ход социологије, могу се издвојити три периода, три етапе њеног развоја. Прво, социологија је још под „капом” философије, и то философије историје и социјалне философије. Друго, социологија прави раскид између ње и фолософије, и треће, настоји да се дође до њихове интеграције. Први развој је карактеристичан за XIX-ти век - све do тридесетих година ХХ-ог века. Други развој бележи се oд тридесетих пa све до шездесетих година ХХ-ог века, и трећи њен развој је од шездесетих година ХХ-ог века na даље. За први развој је карактеристично да социологију изграђују значајни теоријски систем, под „патронатом” разних философских струја. Друга карактеристика развоја социологије јесте примењена социологија - продор емпирије и великог утицаја позитивизма; трећа карактеристика развоја социологије се огледа у потреби за новим облицима координације са философијом за постављање појединих теоријских и методолошких промишљања.52

Философија је једна од најопштијих конституисаних дисциплина науке. Њени корени су од старих античких философа (Платона и Аристотела). Она је у почетку била облик мисли, најпре неодређен и дифузан, а касније. конституисан и веома често

социјалне психологије долази одмах после конституисања социјалне психологије, а данас она доживљава висок степен развоја у Америци и Европи. Посебно Америка сматра својом тековином, и то националном, формирање социјалне психологије. Она има посебно место и

улогу у аутоматизованом и машинизованом индустријском друштву.52 Љубиша Митровић, наведено дело, стр.56-61.

47

оповргаван. Њен предмет проучавања су, посебно, закони кретања и развоја природе - и то најопштији - друштва и мишљења. Њен предмет проучавања је увек један, а задаци увек исти, те зато философија спада у ред друштвене свести. Због тога она има свој предмет и засебну функцију у односу на друге научне дисциплине.

Зато је у праву Петар Козић кад каже да, “философија има свој властити предмет и посебну функцију у односу на остале науке, тј. да је она једна, не значи да су у њој увек на исти начин разматрана многа питања, а још мање да су та питања и проблеми били увек исти. Од старогрчке философије „космолошког” периода до, рецимо, савремене философије егзистенције и марксизма, многа питања су била њихова преокупација: шта је то битак (биће) и како је настао свет; шта је човек, има ли људски живот каквог смисла, куда иде човечанство, да ли је кретање објективно, шта условљава промене и како се оне врше, да ли је могуће открити истину, постоје ли универзалне законитости итд.”53

Ова и остала питања су била „споредна” у социологији у односу на то да ли је материја или дух, пракса човекова или мисао, јер је то главно онтолошко питање философије. Одговором на ово питање она решава и друга важна питања из овог подручја. Питања сазнања света је друго битно и основно питање философије. Дакле, питања онтологије и гносеологије су основна питања којима се бави философија.54

Однос социологије и философије је нужан, сталан, непрекидан. Предмет изучавања су: друштвене појаве, процеси, односи, међусобне повезаности и понашање људи, идеја, институција, са становишта утврђивања друштвене целине. Она се бави законима једног дела друштва, а не најопштијим законима целине - универзума. Социологију не занимају посебно дати економски процеси и односи, нити питања моралне праксе и свести, већ генерализација у датим законима. Када је реч о друштвеним појавама и њеним рефлексијама на свест човека, то су питања и

53 Петар Козић, наведено дело, стр. 99.54 „Тако је философија, у ствари, изузетан систем најопштијих категорија о свету и

његовој законитости, систем који није независан од других система мање општих појмова о једном делу (области) света. Њихов је однос - однос између општег и посебног, што би значило да је философија могућа уз постојање извесних других нефилософских (социолошких, математичких, психолошких, економских и др.) знања, односно да и та знања постоје тиме што обухватају и најопштије (философске) премисе”. Петар Козић, наведени рад, стр. 100.

48

предмет философије. По одговорима које добијамо од философа и философије шта чини суштину конкретне друштвене акције, разликују се два правца, који су уједно и основни: материјализам и идеализам. Онако како се понашала и оправдавала социологија у односу на ова два правца приликом свог истраживања, имамо у виду социолошки идеализам и социолошки материјализам.

Оно што философија пружа својим посебним научним дисциплинама, па и социологији, јесте (1) „универзални поглед на свет”, (2) „гносеолошко-логичко-методолошку (опште принципе, категорије, законе)” и (3) „вредносну (антрополошко-хуманистичку) основу иусмереност”.55

Гранична линија између ове две дисциплине јесте у томе да је предмет философије законитост света у најширем смислу речи, и најопштија, јер се социолошки ставови и појмови односе на друштво, друштвене појаве као посебне делове универзума. Јасно је да је философски приступ свеобухватнији од социологије. Није реч о доминантности философије над социологијом, већ о неминовности сарадње ових двеју научних дисциплина, њихова је улога у савременом друштву незаменљива у погледу сазнајних социјалних улога. Реч је о сарадњи.

4.5. Социологија и антропологија

Антропологија улази у ред фундаменталних дисциплина и проучава човека као целовито и «недељиво биће», и то као биолошко, социјално и културно биће. Значи, њена предметна преокупација јесте човек као природно и културно биће. Зато се оправдано и праве разлике између физичке /природне/, социјално и филосовске оријентације. У свету постоји већи број антрополошких оријентација. Тако се, на пример Америка, у којој је развијена културна Антропологија, сматра језгром развоја социјалне ант ропологије. Велики број научних посленика који су се бавили културном антропологијом и који су с правом указивали то да би њен предмет требало да буде култура као «ствар суис генерис» са сопственим законима и животом. То су, пре свега, Маргарет Мид,

55 Др И. Пајић, Др А. Стојковић, Марксистичка философија, Војноиздавачки завод, Београд, 1976, стр. 38.

49

Рут Бенедикт, Лесли Вајт и Алфред Кребер, а значајни представници социјалне антропологије су Тејлор, Фрејзер, Малиновски, Клод Леви., Строс.

Напомињемо да се често не прави разлика изшеђу аитропологије и етнологије, која изучава друштвене појаве, живот обичаје етничких група, која је сложенија наука испитује био психосоцијално културне одлике човека како у примитивним, тако и развијеним друштвима. Истражујући људске особине, вредности, потребе и могућности.56

Атропологија у савременом друштву сарађује и са природним и хуманистичким наукама. Иако је евидентна све већа подела међу наукама истовремено се уочава тенденција њиховог интегрисања и мултидисциплинарног приступа у истраживању одређених феномена, у конкретном случају исграживања о човеку. У томе, антропологија има посебно место и значај, јер ова дисциплина чини мост између природних и друштвених наука. Њен положај, као да потврђује о неминовном јединству наука где ће се «разбијање», испреплетане науке и научних сазнања окренути ка једниству свих дисциплина - науци о будућности, која ће у наредном будућем времену и периоду интегрисати сва парцијалиа научна сазнања.

Почетком прошлог столећа а и доцније код Диркема, Клод Леви-Строса и М. Моса и осталих аугора била су изражена настојања да се дефинише однос социологије и антропологије. Антропологија је синтетичка наука која има за предмет човека са свим обележјима. целовитог бића, док социологија изучава такође целовитост, али друштва. Антропологија се “превасходно интересује за однос човека и културе. Она изучава с једне стране, културу као творевину и креацију човека, а с друге стране угицај културе и културних творевта човека и његов развој.”57

Јасно је да се и једна и друта интересују н баве феноменима тоталитета, уз разлику да антропологија изучава човека а социологаја друштво Како је немогуће развијати друштво без човека и човека без друштва неминовна је сарадња међу овим наукама. С тим што је соцологија комллекснија, јер она поред човека као социјалног бића, истражује и тоталитет друштвених односа и појава.

56 Ђуро Шуњић, Критика социолошког метода, Градина, Ниш, 1973, стр. 109-110.57 Михајло Пешић, Увод у социологију, Институт за политичке студије, ФПН,

Београд, 1985, стр. 78.

50

4.6. Социологија и политичке науке

Социологија је у блиској вези са политичким наукама будући да је предмет њеног проучавања и политика.. Политика у најширем смислу речи проучава друштвену активност /појединца, група, нација, народа, класа/ у циљу усмеравања државног живота, одлучивања и управљања друштвеним животом и управљања друштвеним пословима. При томе се врши селекција, односно усмеравање друштвених интереса. У крајњој линији, начин производње је тај који одређује карактер интереса тако и укупан процес и начин селекције, а након селекције, након укупних усклађивања усмерава операционализацију. Политика је у ствари; “делатност такозваних пслитичких лица, политичара, државника, која је својеврсна вештина владања, управљања и одржавања на власти. Ово схватање, које своди политику на једну врсгу делатности везану за једну врсту субјеката, не може се у екстремном облику одржати у науци, али је доста распрострањено у донаучном мишљењу, нарочито у аутократским и олигархијским режимима где је учешће у политичком животу ограничено на уске друштене крутове.58

Даље исти аугор наводи да су “политичке активности различитих субјеката само део политике; поред њих она обухвата: 1/ друштвене услове из којих те активности рађају њихове друштвне корене, затим 2/ целокупан сплет организација и институција које су носиоци или оквири политичких активности, и иајзад 3/ разноврсне облике свести који су увек нужно присутни у политичким понашањима, у грађи и функционисању политичких организација и институција.

Разуме се да у оквиру схватања којима је заједничко што под политиком подразумевају област друштвене стварности коју чини скуп међусобно повезаних појава, постоје разлике с обзиром на то које појаве се квалификују као политичке и улазе у ту друштвену област. Овде ћемо назначити само основну поделу.

По једнима област политике своди се на државу и њем живот. У политичке појаве се, према томе, убрајају оне кроз које се испољава институционални систем државе и друштвене околности

58 Радослав Ратковић, Идеологија и политика, Институт за политичке студије ФПН, Београд, 1976, стр. 42.

51

које су са структуром и функцијом државног система непосредно повезане.

По другима област политике је знатно шира од државе, обухватајући низ појава друштвених понашања, организовања и свести који нису у непосредној вези са државом, али имају улогу на подручју разрешавања друштвених конфликата у борби око утицаја на усмеравање друштвених токова. Свакако у етатизованим друштвима, где су државна апаратура и државне функције веома развијени, остаје мало политичког простора који није у државном обухвату.”59

Из претходног одређења политичке науке, може се видети, да је политика само део глобалне структуре друштва. У изучавању н истраживању структуре друштва, али само политичке структуре у првом реду / политичко деловање.организација власти, рад институције, одлучивање, опште функционисање политичког живота/ немогуће је реализовати сазнавања и изучавања законатости глобалног друштва, чему свој велики допринос пружа социологија као наука о друштву. Јер она изучава друштво у свом тоталитету, настанак, развој и динамику друштва. Због тога сарадња између с о ц иологије и политичких наука има «огромну значајност». Ако при свему овоме има у виду да политика и њена ефектност усмеравања других делатности.60

4.7. Социологија и социјална екологија

Многи социолози данас сматрају да је социологија у уској вези са социјалном екологијом једном од најважнијнх посебних «специјалних» социологија, чији је настанак новијег датума, пре око 30 година. Њено конституисање је у уској вези са порастом еколошких проблема и интересовања одређене друштвене науке. Социолошка проучавања еколошких проблема су дошла на ред она када је постало евидентно да је животна средина у опасности, односно кадаје технолошка револуција изазвала такве угрожаваоце природе и друштва, да је радикално нарушена еколошка равнотежа

59 Ибид, стр. 42-43.60 Радомир Лукић, Политичка теорија друштва, Савремена администрација

друштва, Београд 1965, стр. 1.

52

на целој планети. То се догодило стварањем неравнотеже између техносфере, биосфере и социосфере, што је угрозило људски, природни и технички систем.

Милован Марковић каже да се под еколошким проблемима «подразумевају сви они проблеми који произлазе из односа човека и његовог животног окружења. У ужем смислу, обухватају се три групе питања; 1/ питање насељености становништва на планети земљи; 2/ питања и проблеми исцрпљивања природних извора сировина и енергије; 3/ питања и проблеми загађености човекове природне околине ».61

Како развој технике и технологије имају изразит утицај како позитиван али и негативан на друштво и природу - настала је потреба за изучавањем ове сложене проблематике. Тако је дошло до формирања социјалне екологије, посебне социолошке дисциплине.

Петар Козић наводи: “еколошка социологија /социјална екологија/ преузима тај задатак /са многим другим наукама/ да најпре истражи н објасни а тиме и допринесе решавању проблема који произилазе из еколошке кризе. Она при томе остаје на терену друштвених наука и оних истраживања које се дотичу технолошко-економских, социјално-политичких, културно-етничких чинилаца у чијем присуству се догађа еколошка криза. Анализирајући друштвени контекст еколошке кризе, еколошка социологија /социјална екологија/ поставља себи као научни циљ откриће путева /практичних и теоретских/ изласка из ове кризе и унапређење квалитета човекове животне средине која ће значити колико заштиту - током репродукције природе, толико и друштвеног миљеа са истинским, усмереним и контролисаним потребама људи.”62

Однос социологије и социјалне екологије као посебне друштвене науке је исти као и социологије и других друштвених наука. Оне морају да се прожимају и приказују своје специфичне методе на сваки од момената друштвене стварности, будући да проблем економске неравнотеже на планети захтева мобилизацију свих човековнх научних и људских потенцијала како би се спречила планетарна еколошка катастрофа.

61 Милован Марковић, Социологија, Народна и Универзитетска библиотека, Приштина, 1994, стр. 111.

62 Петар Козић, Социологија, КИЗ « Култура », Београд, 1995, стр. 328.

53

II. ГЛАВА

МЕТОД СОЦИОЛОГИЈЕ

МЕТОД СОЦИОЛОГИЈЕ

1. НАУЧНИ МЕТОДКао систематизована сума знања из одређене области, наука

мора да, поред предмета, има и метод. Метод сваке науке зависи од њеног предмета. Свакако, разне науке имају сличне, или приближне, методе истраживања. Науке и научне дисциплине прилагођавају методе своме предмету. То чини и социологија.Она користи исте методе карактеристичне за друштвене науке, али и оне природних наука. Но, и поред тога, она је изграђивала и изградила засебну технику истраживања и прилагодила властитим потребама. Метод представља плански поступак проучавања стварности у циљу сазнања истине. Он је неодвојив од саме науке, и саставни део истраживачке стварности. Свака научна дисциплина (природна, друштвена, хуманистичка), општа, посебна, или појединачна, мора да има два основна елемента: предмет и метод. Како смо нагласили, метод је саставни део науке. Он је нераздвојни, саставни део њене истраживачке делатности. “Само би једна „мртва наука”, у којој су се престала постављати нова питања, која више не настоји да усаврши своје знање, могла да буде без метода, без истраживачких поступака помоћу којих треба доћи до новог сазнања. Као такав, нераздвојни саставни део науке, метод је, природно, готово срастао са оним задацима које наука треба да реши у једном периоду, штавише, основна схватања о методу су један од битних елемената основног појма неке науке, и имају, услед тога, поред истраживачко-оперативног, и конститутивни значај за науку.”63

Метод је саставни део науке, и потиче од грчке речи METHODOS, и означава пут, начин долажења до циља, до истине. А методологија је „наука чији главни предмет изучавања су, управо, методе научног сазнања. Задатак методологије је да открије, опише и

63 Војин Милић, Социолошки метод. „Нолит”, Београд, 1965, стр. 12. Др Богдан

Шешић, Основи методологије друштвених наука, „Научна књига”, Београд, 1974, стр. 1-2.

објасни методе научног сазнања, то јест да покаже и објасни начине долажења до научних сазнања.”64

Два су основна метода у науци, у зависности од поимања објективне стварности која се проучава: МЕТАФИЗИЧКИ и ДИЈАЛЕКТИЧКО - МАТЕРИЈАЛИСТИЧКИ.

„Метафизички метод се заснива на схватању о свету по коме су појаве у природи, друштву и људском мишљењу квалитативно непроменљиве, и подложне су само постепеним еволутивним променама. Оне су, увек, идентичне саме себи. У њима нема борбе унутрашњих супротности, и постоје изоловано, без међусобног утицаја. Дијалектичко-материјалистички метод заснива се на схватању света по коме су појаве у природи, људском друштву и људском мишљењу, квалитативно променљиве на основу борбе унутрашњих супротноста и налазе се у свеопштој међусобној повезаности.”65

Методологија као посебна грана логике бави се питањима научног сазнања, односно вођењем истраживања. Постоје две врсте методологије: општа, чији је задатак да проучава „метод науке уопште и појединачних наука. Методологија се састоји из следећих саставних делова: логички, епистемолошки и научно-стратегијски методолошки део.”66

Док је предмет методологије наука и научни метод у свим његовим видовима, методологија као логичка дисциплина не само што описује научну праксу већ и прописује логичка, техничка и стратегијска (хеуристичка) правила и норме о томе како треба да се ради у науци да би њени резултати били ваљани.67

2. МЕТОД СОЦИОЛОГИЈЕ

64 Др Богдан Шешић, Основи методологије друштвених наука, „Научна књига”, Београд, 1974, стр. 1-2.

65 Према Д. Ж. Марковићу. Општа социологија, „Савремена администрација”, Београд,1973, стр. 63 (Михајло Марковић, Философски основи науке, Београд, 1981, стр. 285-334).

66 Метод је начин истраживања који се примењује у некој науци. Он је нераздвојни део њене истраживачке делатности (Војин Милић, Социолошки метод, „Нолит”, Београд, 1978, стр. 12).

67 Ђуро Шушњић, Критика социолошког метода, „Градина”, Ниш, 1973, стр. 29.

Метод је пут и начин долажења до циља, а циљ је долажење до научног сазнања. Што се тиче социолошког метода, може се казати да, према Војину Милићу, постоје следећа схватања: 1) позитивистичко; 2) функционалистичко; 3) структуралистичко; 4) социологија разумевања, и 5) марксистичко схватање.

Пишући о научном, а пре свега о социолошком методу, Радомир Лукић каже да њега чине три елемента: „поступак како се долази до знања, то јест радње које треба извршити да би се дошло до сазнања предмета. Знање о самом предмету које омогућује да се поступак боље прилагоди предмету и тако овај потпуно сазна. Најзад, то су средства помоћу којих се предмет може сазнати, то јест конкретизовати специфични поступци, као и материјалпа средства помоћу којих откривамо оне особине предмета чије нам сазнање представља циљ научног истраживања.”68

3. ФАЗЕ У СОЦИОЛОШКОМ ИСТРАЖИВАЊУ ДРУШТВА

Све научне дисциплине, у свом сазнању предмета, пролазе кроз неколико фаза. Тако и социологија, као најопштија наука о друштву, проучава друштво, његове законитости, његов развој у свом тоталитету, и у својим истраживачким подухватима пролази кроз шест фаза: 1) одређивање предмета истраживања; 2) постављање и проверавање хипотеза - полазних претпоставки; 3) израда плана истраживања; 4) прикупљање, сређивање и класификација података и чињеница; 5) научно објашњење, и 6) проверавање објашњења.

1. Прва фаза у социолошком истраживању друштва је ОДРЕЂИВАЊЕ ПРЕДМЕТА ИСТРАЖИВАЊА. Како социологија открива опште везе међу појавама, карактеристика ове фазе је да се одреди друштвена појава која је предмет проучавања, да се утврде везе између тих појава као и узрочне везе међу њима. Социологија мора посебно да води рачуна да, приликом проучавања друштвених појава, одреди оно што је опште и специфично за њу саму, јер посебне и појединачне друштвене појаве изучавају посебне и појединачне друштвене науке. Стога се мора водити рачуна приликом одређивања теме, то јест њеног предмета истраживања.

68 Радомир Лукић, Основи социологије, „Научна књига”, Београд, 1989, стр. 47-48.

59

Дефинисање тог предмета има посебан значај (логичко-методолошког значења). Само дефинисање предмета не сме да буде ни прешироко, ни уско. Уколико је прешироко, постоји могућност да се предмет истраживања продужи у недоглед, а ако њен предмет одредимо преуско, онда постоји могућност „сумње”, „сигурности” у податке и чињенице које истражујемо.

2. Друга фаза је ПОСТАВЉАЊЕ И ПРОВЕРАВАЊЕ ХИПОТЕЗА. Дакле, није довољно само да се одреди предмет истраживања, већ се мора поставити и његова радна (операционална) дефиниција. Тако, радну дефиницију Р. Лукић одређује као „скуп тачно одређент поступака помоћу којих се предмет може произвести или тачно представити, поступак који ће бити извршен током истраживања и помоћу којег ће се тачно обухватити садржај предмета, односно његовог појма.”69

Хипотезе зависе од претходног теоријског сазнања. Ако су сазнања о датом предмету недовољна, штура, онда постоји могућност да хипотсзс буду непоуздане. Зато морају да буду логички засноване, прецизне и јасне. Ово посебно важи за социологију, пошто у њој постоје велике тешкоће због њене сложености. Захваљујући радним дефиницијама, тачно се одређују и проучавају појмови.

Теоријска дефиниција (oпштaлогичка) обухвата најопштије карактеристике, предмет и појаве истраживања. Одређује се логички садржај централних појмова. Социологија полази од дате претпоствке, а основу претходних сазнања (веза, закона, и томе слично) у објашњењу, проучавању, тумачењу и утврђивању суштине појаве. То значи да полазие дефиниције морају бити јасне, недвосмислене, постављене у реалне оквире друштвенш појава и процеса.јер само тако могу одговорити истраживањима.

3. ИЗРАДА ПЛАНА ИСТРАЖИВАЊА је следећа фаза. Пошто је одређен предмет истраживања, полазне хипотезе (радна и теоријска), приступа се изради плана истраживања. Њиме се утврђује метод прикупљања података, при томе водећи рачуна о специфичностима, тешкоћама и коришћењу технике истраживачког поступка. План истраживања захтева одабране екипе које ће

69 Радомир Лукић, наведени рад, стр. 50.

60

проучавати друштвене-социолошке појаве. То подразумева да се мора сачинити план, динамика рада, утврдити време и место истраживачких радњи. Радом екипе (подразумева и анкетаре), пошто је реч о социолошком истраживању, руководи социолог, јер је његов поглед на друштво целовит. Захваљујући том погледу на свет, он најбоље може да координира и усмерава рад екипе, као и осмишљавањем теоријских и емпиријских резултата научно-истраживачког рада. План истраживања подразумева и финансијска средства. Дакле, за свако истраживање морају се обезбедити средства, кадрови који ће изводити истраживање, и одредити динамика рада.

4. Четврта фаза истраживања је ПРИКУПЉАЊЕ (СРЕЂИВАЊЕ) ПОДАТАКА. То је централна фаза истраживачког рада. На основу ових података и претходних радњи, у овој фази истраживања доносе се закључци о везама између појмова: јесу ли оне узрочне, или не, односно другог карактера. Социолошким истраживањима се поклања дужна пажња, нарочито због тога што се јављају велике тешкоће у прикупљању података и чињеница, јер се друштво налази у сталним променама, и јер је њихова сложеност велика, па се тешко може издвојити једна једина друштвена појава засебно, као целина.

Напротив, ове друштвене појаве су сложене и испреплетане; и сам истраживач као човек саставни је део друштва, који прикупља податке и чињенице. Зато се друштвене појаве непрекидно посматрају, како би се уочиле везе те појаве са другим појавама. Веома је важно да се прикупљени подаци и чињенице среде и класификују према одређеним критеријумима. Најпре је нужно кодирање, да би се чињенице не само посматрале, већ и анализирале. После прикупљених података, посматрањем се открива веза међу појавама. Када је у питању посебно социологија, у употреби је велики број метода, и то како оних природних тако и метода друштвених наука. На при мер, експеримент и посматрање су методолошки поступци природних наука док су, рецимо, анкета и интервју пренети из друштвених наука. И, коначно, постоје социолошки, специфични а методолошки поступци истраживања, настали у оквиру социологије. То су социјална лабораторија,

61

социометријски метод, анализа садржаја, о чему ће бити речи у делу о методолошким поступцима прикупљања података.

Пета фаза је НАУЧНО ОБЈАШЊЕЊЕ. Од рада на претходној фази, то јест фазе прикупљања података о појавама, умногоме зависи научно објашњење. Оно није само утврђивање веза међу појавама, већ се оно састоји у сазнању функције, структуре и узрока, начина настанка, развоја појаве која је предмет проучавања научно-истраживачког рада.70 Да би се све ово спровело, треба користити основну методу у социологији која ће омогућити научнуекспликацију. Научно објашњење је утврђивање социолошког закона, где закон изражава везу унутар појава, и на тај начин објашњава појаве.

Последња фаза у научно-истраживачком раду јесте ПРОВЕРАВАЊЕ НАУЧНОГ ОБЈАШЊЕЊА. Сама реч научно објашњење нам казује да се ради о проверавању чињеница, како указује Д. Ж. Марковић; о проверавању у ужем смислу говори се онда „када се непосредно по научном објашњењу прикупљају нови подаци и врши њихова теоријска разрада у циљу провере научног објашњења до кога се раније дошло, док проверавање у ширем смислу представља верификацију научних истина кроз дуготрајан процес развоја науке и људског друштва који је испуњен новим сазнањима”.71

Може се видети да се проверавање у ширем смислу одвија независно од жеље истраживача. Дато истраживање проверава независан истраживач. У конкретном истраживању је могуће да независан истраживач да или не да сагласност научно-истраживачком раду, може да га оповргне, и слично.

Развој науке и није ништа друго до стални процес непрекидног проверавања научних објашњења.

4. МЕТОДОЛОШКИ ПОСТУПЦИ ПРИКУПЉАЊА

70 Шире о томе видети: Богдан Шешић, наведени рад, стр. 304-305.71 Д. Ж. Марковић, наведени рад, стр. 96.

62

ПОДАТАКА

4.1. Метод посматрања

Метод посматрања је универзалан и користе га све науке, природне и друштвене, ради проучавања података. Игра значајну улогу за социологију, психологију итд. Међутим, свака наука прилагођава овај метод свом предмету.Што се тиче њене улоге у социологији, према неким социолозима, она има примену око 80% у односу на друге методе. Значајно је правити разлике између свакодневних посматрања-опсервација и научних посматрања. Свакодневна, обична посматрања сваког човека могу да буду намерна и ненамерна. Нису систематска, планска, унапред осмишљена, немају одређен циљ, немају селекције, ни место ни време посматрања. То је успутно посматрање „од куће до школе”, или од куће до посла итд., затим запажања на улици, у радњи, на концертима, изожбама слика, у возу, аутобусу, авиону, броду.

Научно посматрање је потпуно другачије, и битно се разликује од свакодневног. Оно има унапред одређени циљ, испланиран сваки детаљплан посматрања: које се популације надгледају, место где ће се вршити надгледање или посматрање, време почетка и завршетка (у току дана или ноћи), начин описивања онога што се догађа, фотографисање или снимање дате појаве, која ће се места посматрати, карта и мрежни план, фазе посматрања, као и обим, односно узорак посматрања. Ми не можемо, нити смо то у стању, да посматрамо понашање свих радника у хали (рецимо, у Електронској индустрији у Нишу, где раде хиљаде радника), него се усредсређујемо на одређен број, групу радника неке јединице. То у ствари представља научно истраживање. Тешкоће метода посматрања се огледају у следећем: А) посматрање се може вршити само у садашњости, и на лицу места. Значи да се појаве могу посматрати у време догађања; Б) не могу се посматрати унутрашње појаве (суштина), већ само спољашње манифестације појаве; В) није могућно посматрати целину појаве, већ само неки њен део. Овај метод имасвоје домете и ограничења. Не треба га прецењивати нити потцењивати. Постоји више врста и начина посматрања:

А) Директно (непосредно) Б) Индиректно (посредено) В) Масовно Г) Појединачно Д) Анализа садржаја.

63

Директно посматрање се дели на посматрање с учествовањем, и посматрање без учествовања. Посматрање без учествовања може да буде слободно и систематско.

Директно (непосредно) посматрање, нарочито оно конкретно где истраживач у групи систематски прати рад групе, њихова понашања, хтења, деловања, где се унапред сачини плански поступак, ток реализације и сама реализација поступка. Унапред је постављен циљ, и њега се истраживач држи. Он мора да стекне поверење гругте коју посматра, како не би утицао на њу и њено понашање, што би се одразило на истраживачки поступак.

Непосредно посматрање је могућно а да група не зна, није упозната са истраживањем.

Индиректно посматрање је оно када се друштвена појава посматра преко неке друге појаве. У исто време, то значи да истраживач преко друге појаве добија одређене податке дате појаве, односно оне која је предмет њеног изучавања. Тако се добијају релевантни подаци посредним путем, и служе за закључивање.

Масовно посматрање друштвених појава означава методу када истраживач укључује све појаве које припадају истој категорији. Оне имају исто обележје. (Рецимо, када се посматрају саобраћајне несреће, починиоци кривичног дела, разводи бракова, и слично). Значи, узима се и проучава једна породица (рецимо, радничка), типична за све радничке породице, прати се и монографски обради.

Анализа садржаја јавља се у новије време. Овај вид посматрања захтева анализу датих текстова, и путем анализе тражи систематски приступ, очекују се и поуздани подаци, а они су драгоцени, нарочито за социолошка истраживања.72

4.2. Анкета

Анкета” је данас у свету, као метод прикупљања података, а посебно чињеница и мишљења, веома заступљена и користи се у комбинацијама с интервјуом, односно упитником. Присутна је и користе је вишемање све дисциплине (али, углавном се користи у психологији п социологији). Она је веома битан инструмент

72 Рецимо, тражити од испитаника број повреда радника у радној јединици или колективу у току године, ако већ ти подаци постоје у служби Заштите на раду која се бави тим питањима - која је законски прописана у нас.

64

истраживања у колективима. Нарочито се њоме истражују организационо-психолошки и социолошки проблеми. Циљ анкете је да утврди узрочно-последичне везе и односе. Дакле, анкетара занимају примарни, а не секундарни подаци.73

Овим методом се прикупљају две врсте података: чињеиице и мишљења. Када су чињенице у питању, онда онај који попуњава анкету наводи тачне податке о месту становања, месту рада, радном месту, занимању, и слично. То су чињенични подаци. А када је реч о мишљењу, онда се заокружују питања назначена у анкети, и даје се своје мишљење. На пример: да ли студент учи искључиво ноћу или дању, у преподневним или поподневим часовима, ако станује у студентском дому или учи у дому, библиотеци и слично.74

Карактеристично је за анкету да се, у највећем броју случајева, користи упитник (текст с потребннм питањима) у зависности од тога да ли се желе информативно или дубински испитивати подаци о појавама.75 Да ли је анкета анонимна или јавна? У досадашњим истраживањима се показало да анонимна анкета има предност. Ту су изостављени лични подаци испитаника, док у јавној анкети има личних података.

У социологији, анкета се употребљава тако што се упитник унапред припреми, с одређеним бројем питања на која би требало дати одговоре.76 Већ је назначено да се истраживање не врши одмах, него се приликом сваког анкетирања врши пробно, „пилотско” истраживање које служи за то да се изврши провера читавог инструментарија, нарочито око формирања питања, врсти, редоследу и слично. Питања морају бити сажета, кратка, јасна, недвосмислена. Анкета би требало да садржи око тридесетак питања, и то књижевним језиком. Треба водити рачуна о форми анкете, врстама питања и редоследу. Питања се могу заокруживати или додавати (када је реч о одговорима који се додају, мора се водити рачуна о простору за њих).

73 Paul Albon, Les Questinaires psuchologiges, Presses Univesitaies de France, Paris, 1968, стр. 164.

74 Шире видети: Милован Марковић, Социологија, „Удружење наука и друштво”, Приштина, 1994, стр. 131-132.

75 Александар Тодоровић, наведено дело, стр. 265.76 Анкета је, у ствари, формулар припремљен и распоређен ради прибављања

одговора на извесна питања.

65

Постављена питања не смеју да делују сугестивно. Даље, испитaник не сме дa доживи замор, јер би, у супротном, све то утицало на одговоре. На постављена питања, уколико је испитаник информисан, ако поседује нека претходна знања, моћи ће брже, лакше и једноставније дати одговоре, што је значајно за истраживање. Само онда се може очекивати ваљан став, суд и мишљење. Сувишна питања се никад не постављају, мисли се на она питања и могућне одговоре који се могу прикупити из других извора, на други начин.

У зависности од карактера питања, имамо две врсте анкета: са ЗАТВОРЕНИМ и ОТВОРЕНИМ одговорима. Анкета са затвореним питањем је онаква како смо формулисали питање, и ту нема никаквог додавања. Респондент одлучује и заокружује оне одговоре у складу с његовим мишљењем. Друга врста питања се постављају, али без одговора, где се респондент пита, рецимо, на питање како наводи П. Албон, „можете ли да ми кажете, с неколико једноставних речи, шта називате под патриотом”.

Ова друга врста анкете-упитника је много тежа у погледу сређивања, класификације и обраде. Ми при том добијамо различите одговоре. Ова врста анкете је слободнија и адекватнија, јер се њоме долази до бољих резултата, али се јављају и одређени проблеми, каже А. Мозер: „Одговарајуће предности питања са слободним и питања са затвореним одговоргша биле су предмет великих дискусија и истраживања. Код питања са слободним одговором, анкетираном лицу је дата слобода при одлучивању аспекта, форме, детаља и дужине одговора, а на анкетару је да забележи што више. Код питања са затвореним одговором, анкетирано лице има ограничен број одговора за које се треба определити, или је питање постављено са слободним одговором, а анкетар размешта одговор у одговарајућу кодирану категорију. Међутим, увек је пожељно почети разговор с ОТВОРЕНИМ питањсм, како би се анкетирано лице приволело да говори и осећало слободно.”77 Увелико треба користити питања са завореним и отвореним одговорима, и посебно водити рачуна о логичком реду питања у анкетирању, како би заинтересованост испитаника била на висини. Анкета се обавља НЕПОСРЕДНО и ПОСРЕДНО, на лицу места и поштом. Када се

77 А. А. Мозер, Методи анкетирања у истраживању појава, „Култура”, Београд, 1962, стр. 297.

66

обавља непосредно (лично), анкетар бележи одговоре или, када објашњава потребу за истраживањем, води читав ток анкетирања. Анкетар мора битн спреман на сваки одговор на постављена питања, како би испитаници боље попунили анкетни лист. Ово анкетирање је скупље, али у исто време целисходније, боље и ваљаније. Што се тиче другог типа анкетирања, листови се шаљу поштом (при том, постоји бојазан да никад не дође до испитаника). Што се тиче анкета које се обављају у дневној штампи, не могу се сврстати у научну анкету. Упитник може да залута, могућно је да други одговарају и попуњавају упитник; немогућно је писмом дати сва релевантна објашњења за испитанике. Могуће је и то да испитаник повери да му анкетни лист попуни колега, пријатељ, брат, сестра, који су образованији. Такви подаци су, често, непоуздани.

Предност анкете се огледа посебно у томе што може да захвати велико подручје, као и брзина прикупљања података (ставова, мишљења, судова о неким појавама).

Да би анкетирање било ваљано спроведено, веома су важне особине анкетара. Зато се, приликом њиховог избора, мора водити рачуна о лицима која се узимају (почев од тога да ли имају смисла, жеље, спремности, посебно да ли имају образовање за научно-истраживачки рад, да ли имају сигурности, поверљивости, прецизности за ове осетљиве послове). На Западу се, обично, узима „нежнији пол” за обављање ових послова. Како се анкетирање обавља по методу узорака, битно је за свако истраживање која ће се врста узорка узети, и која ће бити у употреби. Узорак је део целине, скупа који се истражује, део целине која служи у научно-истраживачку сврху. У многим истраживањима, као и у социологији и посебним социологијама, популација, односно њихов део, служи испитивању. На Западу, а посебно у САД, користи се велики број и врста узорака. Готово је немогућно и апсурдно је вршити анкетирање с укупном популацијом једне земље, региона.

4.3. Интервју

Сама реч интервју означава разговор, и потиче из Енглеске. Он служи за прикупљање података о друштвеним појавама. Успоставља се однос између испитаника и испитивача, и том приликом се бележи сваки одговор. Он може да се одвија с једном или више

67

личности, као и веће скупине. Када се врши интервјуисање у оквиру друштвене групе, нарочито веће, узима се према датом узорку, о коме ће бити речи касније.

Карактеристика интервјуа је то да се он примењује у интензивним истраживачким подухватима, док се анкета обавља у екстензивним истраживањима (и то већих скупина оних које служе за испитивање). Интервју се може обављати у већим скупинама - по узорцима, за истраживање појединих друштвених појава. Како се интервју развио из разговора, то захтева директан контакт испитивача и испитаника о било којим проблемима. Интервјуист мора да има топлину у опхођењу, нежност, љубазност, јасноћу и усмереност приликом истраживања. Мора се задобити испитаник за себе, да би се добили коректни одговори. Интервјуист би требало да савлада вештину успостављања контакта с испитаником.

Б. Груд и П. Хет пишу о разним ситуацијама које очекује интервјуисту у успостављању контакта.

Респондент: „Жао ми је, али ја никад не саопштавам своје мишљење другима. То су само моје ствари.”

Интервјуист: „Слажем се да је сасвим на месту да се човек држи одређених правила. А знате ли и да неки људи долазе до врата и понашају се као интервјуисти, а у ствари желе да вам продају кухињски прибор, рецимо, или књиге, итд?”

Респондент (нервозно упада у реч); „Волео бих да видим тога који би мени продао неку књигу!”

Интервјуист: „Е видите, баш због таквих људи сви ми из Централног бироа носимо своје карте, да не би било забуне. (Пружа своју карту). Ево, овако можете бити сигурни да је у питању научно проучавање, и да нисмо неки доколичари који воле да забадају нос у туђе ствари. Осим тога, вероватно знате да се у оваквим проучавањима не наводе имена људи с којима се разговори воде. И, најзад, кад ови табаци дођу у биро, тамо статистичари само гледају шта сте рекли, а њих интересују само крајњи резултати у бројевима, док за појединачне изјаве немају ни времена ни интересовања. То Вам је као и код пописа, и нико са стране не може сазнати шта сте баш Ви рекли.”

Респондент: „У реду, у реду! Изволите унутра! Данас баш нешто славимо и имамо госте, а Ви упадосте с Вашим питањима.

68

Али ништа, бар ће ми пријатељи помоћи ако не будем могао да одговорим на нека питања.”

Интервјуист (пошто је ушао): „Не би ли било боље да пређемо у суседну собу? Овде бисмо сметали Вашим пријатељима, а и ја ћу чути Ваше мишљење - а не њихово. Због тога сам, у ствари, дошао.”78

Интервјуист мора унапред да планира датум, време, место, дужину разговора, број личности које ђе интервјуисати. Интервју могу да обављају ucкључиво стручна лица - то се посебно односи на дубински иптервју. Онај који интервјуише мора да познаје материју о којој ће бити реч, требало би да буде квалификован за ту област. Дубински инттервју се разликује од новинарског. Панел - интервју се примењује због провере мишљења, става истог испитаника у различитим временскии периодима о истом питању. (Тако се утврђује разлика и мишљење о истим питањима). Групни интервју представља и исказује сама реч групни, где се испитује једна или више група којој се поставллју иста питања, или се кроз разговор-дискусију долази до одговора. На овај начин, интервјуист долази до сазнања о схватању саговорника о неким друштвеним појавама.

4.4. Узорак

У социологији је већ одавно одомаћена доста врста узорака, а најчешће случајан, стратификован систематски, и квотни.

ПРОСТ, односно случајан, узорак је доста у употреби јер је најједноставнији. Само се одреди популација и њен део, њен постотак који се истражује, односно испитује. Испитивање и истраживање помоћу овог узорка се врши на брзину; избор јединица се обавља случајно, без икаквог критеријума.

Предност се огледа у томе што се једноставно, лако, брзо реализује, и није потребна нека суптилна, стручна обученост и припрема. Зато и има недостатке који се односе на поузданост анкете или интервјуа који су завршени и обрађени; СТРАТИФИКОВАНИ узорак се још назива сложеним, јер обухвата битне елементе структуре. Дакле, сваки је елемент заступљен: село, насеље, варошица, град, образовна, професионална, верска, старосна

78 А. Тодоровић, наведени рад, стр. 269. 58.

69

структура. Овде је поузданост очигледно већа, зато што се захтева стручност оних који врше истраживање. Припреме су обавезне, и временски интервал истраживања је оивичен, одређен.

СИСТЕМАТСКИ узорак бележи све већу примену на нашим просторима. Њиме се одређује изборна јединица одмах после спискова оних који ће бити предмет истраживања, и то редним бројевима. Утврђује се први, почетни број од кога почињемо да вршимо анкетирање, и онда се, по одређеном систему бројева, узима сваки десети, педесети, стоти, стопедесети, двестоти, двестапедесети и тако редом, све док не добијемо број који је узорком предвиђен. Предност је његова брзина и једноставност, а слабост су спискови због поузданости - то је слаба страна. (У списковима се, понекад, налазе лица која су умрла, отишла из предузећа и сл., а истраживачианкетари то не знају).

КВОТНИ УЗОРАК успоставља испитивач, и он бира респонденте за које мисли да могу да буду репрезентативни. Предност овог узорка се огледа у економичности, једноставности, а лоша његова страна је репрезентативност одговора које добијамо, као и уочавање могуће грешке. Величина узорка зависи од популације и материјалних, кадровских, временских могућности, и од циља истраживања. Величина узорка утиче на поузданост и репрезентативност података, али у последње време она знатно утиче на истраживања, брзо се прикупе подаци, мање коштају.

4.5. Експеримент

Експеримент има доста дугу историју. Око његовог коришћења водиле су се велике расправе у прошлом веку. Једно је схватање Конта, Диркема, Вебера и других у погледу коришћења методе. Додуше, што се тиче елемента експерименталне методе и технологије, могу се наћи у радовима Аристотела, Декарта, Лајбница, Хјума, Берклија, Мила и других.

Дата схватања овог метода и његове употребе, посебно у социолошким истраживањима, оправдала су очекивања. Према мишљењима неких теоретичара, има доста спорног, посебно због ограничености овог метода. Међутим, сматра се да у социологији данас има и те како места за овај метод, иако се као експеримент у природи не може пренети на друштвене појаве. Међутим, у

70

промењеним условима, уз прилагођавање специфичностима друштвене појаве, за неке, има и те како значајну улогу.79

Како експеримент означава вештачки новоостварене појаве, ваља дати одговоре: чему онда занимање социологије за те појаве, поставља питање М. Марковић.

,Прво, друштвене појаве се не могу изазвати у циљу тренутног проучавања: не могу се формирати насеља, селити народи, укидати религије, мењати социјална структура, изазивати ратови, у циљу научног истраживања.

Друго, чак и кад би то могло, учесници тих експерименталних појава су људи, који као свесна бића реагују другачије у вештачки изазваној ситуацији. Мењајући оправдано своје понашање у измењеним социјалним околностима, они умањују објективност резултата до којих ће се доћи.

И треће, друштвене појаве су, као што је у више махова наглашено, много сложеније од природних. Та сложеност долази до израза и у условима експеримента. Чак и када се нека појава вештачки изазове, тешко је издвојити је од других друштвених појава, тешко је испитивати дејство једног чиниоца од других.”80

Бит експеримента је да се сазнају лоши односи међу појавама, да се уочи узрочна веза међу њима. Како су друштвене појаве много сложеније од природних, не могу се вештачки узроковати, односно не на начин како се чини у природи (према М. Марковић, овај метод има бар три препреке у друштвеним наукама).

Стога је овај метод врло погодан за истраживање у малим друштвеним групама. Могућно је истраживати проблеме незапослености, мотивисаности за рад, промене радног места, промену факултета за студента, и слично.

79 Када се имају у виду врсте социолошког посматрања, Војин Милић бележи, у својој књизи Социолошки методи: „Неки од етнолога и социјалних антрополога, а пре свега брачни пар Линд (Robert i Helen Lund), a касније Ворнер (W. L. Warner) ca читавом групом следбеника пренели су искуства комплексног антрополошког посматрања неразвијених друштава у социологију, најпре ради комплексног посматрања неразвијених друштвених заједница (појединих градова и села), а затим се овај истраживачки приступ почео да примењује и на другим подручјима, нарочито у комплексном проучавању појединих индустријских предузећа. Примењен ради комплексног испитивања неких појава у неразвијеним друштвима, овај облик посматрања се редовно допуњава другим облицима прикупљања података, али је посматрање, ипак, стожер читавог истраживања.

80 Шире о томе видети: Мира Марковић , Социологија, Институт за међународни менаџмент, Београд, 1994, стр. 28.

71

Истраживачки поступак се огледа у следећем (како наводи А. Тодоровић):

1. „Треба образовати две или више група које се статистички не разликују. То значи да су полазни услови код ових група једнаки, и изједначени су према социо-демографским критеријумима.

2. Једна група је експериментална. У ствари, на ову групу истраживач уводи одређени фактор чије дејство треба да се испита. Друга група је контролна. На ову групу не делује експериментални фактор.

3. После дејства уведеног фактора, врши се мерење код експерименталне и контролне групе. Ако се покажу значајне разлике између обеју група, онда то треба сматрати дејством експерименталног фактора.”81

Експеримент има велику употребу у фабрикама, школама, предшколским установама, домовима здравља, факултетима и сл. Као што смо нагласили, он се обилато користи како у образовању тако и у васпитном процесу ученика. А. Тодоровић наводи пример који је реализовао Морис Вудхаус. У учитељској школи у Лидсу било је ученика натпросечне интелигенције у мањини. Они који су IQ (количник интелигенције) имали између 80-95 били су бројнији. Анкета је обухватила три разреда дечака и три разреда девојчица, и то узраста 12-13 година, од 13-14, и од 14-15 година (а два разреда су узета као основе поређења). Ученици су били одвојени у две групе. Једна је била „контролна”, друга група је била група „сведока”. Сви ученици су били на промоцији одређеног броја филмова, и сви су одговарали на постављена питања. Међутим, само су чланови експерименталне групе присуствовали течајевима филма. На крају сваке седмице, они су попуњавали упитник. После једне седмице, М. Вудхаус се враћао на филмове које је он давно приказивао, инсистирајући на реакцијама датим у упитницима. После извесног времена, у својим течајевима о филму придавао је одређено место расправама о филму. Оне су биле једноставне и кратке. Давао им је, једном или два пута, специјалне часове. М. Вудхаус овако закључује резултате свог искуства: ученици су се навикли на испољавање критичког осећања што се тиче филмова и били у стању да примењују неке елементарне принципе вредновања. Усвојили су, изгледа, како каже М. Вудхаус, активнији однос и став у области

81 А Тодоровић; Социологија, „Савремена администрација”, Београд, 1976, стр. 273.

72

филма. Дата анализа одговора путем упитника омогућила је да се утврди да су најстарији и најинтелигентнији ученици, посебно међу девојчицама, били они који су имали највеће користи и добили највише сазнања управо захваљујући поменутим течајевима. Јасно је показана супериорност „експерименталне” над групом „сведока”, закључује Морис Вудхаус.82

4.6. Социометријска метода

Овај метод је доста допринео проучавању, међуљудских односа у микрогрупама. Њен оснивач је Јакоб Л. Морено, амерички психијатар и социолог аустријског порекла. Он је творац социометријских тестова. Помоћу њих продире у дубину душе човека и његове личности. Човек се, захваљујући тестовима, изјашњава и бира с ким ће се дружити, с ким ће учити, с ким ће радити. Морено каже: „Један од камена темељаца социометрије је доктрина спонтанитета и креативности. Групе које су засноване на бази „спонтанитета” имају чвршћу кохезију него групе које су формиране на основу административних и других спољних фактора. Слободан избор међу припадницима дате групе је основни предуслов за стварање могућности, стабилности и успешно извршавање одређених задатака.”83

Захваљујући социометријском методу, могућно је стварање климе за успешно остваривање задатака у обданишту, школи, на радном месту и слично; такође су прихваћени социометријски методи у току Другог светског рата. Тако је, на пример, Јенкис у САД проучавао проблеме летача две ескадриле. При томе је захтевао да се посада ескадриле изјасни с којим би друговима хтели да лете, уз навођење оних с којима не би хтели. После извршене социометријске анализе, где су се чланови посаде ескадрила изјашњавали с ким би волели да лете, показало се да је у рату дошло до смањења губитака својих авиона. Групе које су поседовале већу стабилност у ескадрилама успешније су, дакле, извршавале борбене задатке.

82 Према А. Тодоровићу, наведени рад, стр. 274; (J.M.L. Peters, Филмско образовање, Београд, стр. 121.

83 Према А. Тодоровићу, наведени рад. стр. 275.

73

Да би се потпуније сагледала структура једне групе, у употреби су и тестови, а резултати се приказују на социограму. Они чине основу за каснија уопштавања, анализовања односа између чланова групе. Односи се огледају, као што смо навели, у симпатијама, комуникацији код чланова групе.

74

III. ГЛАВА

РАЗВОЈ МИСЛИ О ДРУШТВУКРОЗ ИСТОРИЈУ

РАЗВОЈ МИСЛИ О ДРУШТВУКРОЗ ИСТОРИЈУ

1. АНТИЧКА МИСАО О ДРУШТВУРелевантна мишљења о друштву, о друштвеним појавама

срећемо у античко доба, код Старих Грка. Она су систематизована и критички обрађивана. Робовласничка демократија а и начин произвођења су рефлексија политичког и економског система античке Грчке. Постојале су две основне класе: робовласници (слободни) и робови, као и дихотомија село-град. Снажан утицај града рефлектовао се на село. Он је био средиште политичког, економског и културног живота, где су се одвијали политички договори у коме су слободно учествовали сви слободни грађани у јавном животу, у јавним пословима.84

Упоредо с овим променама, мењана је и политика. Она је била важан облик друштвене праксе, јавног живота. Погрдно се говорило о онима који су се клонили учешћа у јавном животу. То учешће је, за њих, било дужност, обавеза, част и потреба сваког слободног грађанина, која је била предуслов демократије. Приврженост и храброст су биле битне врлине слободног грађанина. Перикле је говорио да је демократија акт храбрости, а не пролазност и послушност. Њу ваља освајати, изборити се за њу. Код античких Грка срећемо се са схватањима о друштву која су саставни део

84 1 „Стари Грци су постали учитељи модерних европских народа због тога што су први открили човека, што су у средиште свог културног стваралаштва поставили јадан хуманистички идеал. Европски народи су се морали обратити Грцима управо због тога што су Грци открили царство духа, и на тај начин показали пут који води ка правој људској постојбини...Оно што чини језгро њихове хуманистичке усмерености, оно у чему достиже врхунац сва њихова култура, Грци су називали паидеиа... и она у себи искључује идеал људског савршенства”. Михајло Ђурић, Хуманизам као политички идеал, Српска књижевна задруга, Београд, 1963, стр. 9-11; цитирано према Љубиши Митровићу у књизи Социологија са социологијом културе, коју су приредили Ј. Живковић и А. Г. Костадиновић, „Центар 018” - Едиција Стручна литература, Ниш, 1992, стр. 26.

религије и повезана с митом и уметношћу. Зато су Хомерова дела Илијада и Одисеја легенде, а не научно истраживање. Готово је приближно тако с трагедијама Есхила и Софокла, с Хесиодовим митом, Аристофановим комедијама. Ново раздобље настаје с Херодотовом Историјом и Тукидидовим Пелопонеским ратом. Тиме почиње научни преокрет у истраживању историје (дела људи, народа, друштвених појава) а не богова, као до тада.

Софисти су први путујући философи-учитељи, који су својим размишљањима - од космогонијске до антрополошке проблематике - у VII веку начинили преокрет. Стога их је Хегел назвао просветитељима. Нису прихватали мистичко учење о друштву, и почели су разговоре о природи друштвених институција. У почетку је то чинио мали број софиста, а касније се повећава: изучавања се шире, и комплексније се изучавају проблеми друштва. Овим питањима друштва најпре се бавио Протагора, који је истакао разлику између природног и позитивног права. Сматрао је себе првим философом и објавио је принцип да је „човек мера свих ствари”. Затим, треба имати на уму и мислиоце ФИПИЈУ, ЛОКРАНА, ХЕРАКЛИТА, КСЕНОФОНА, АНАКСАГОРУ, ЕМПЕДОКЛА, и остале. Сви они су поставили веома значајна питања друштвеног аспекта, а највише су постигли у разматрању проблематике везане за државу и религију. Први су створили уговорне теорије, бавили су се питањима привредног права, теоријама силе и положајем и улогом човека у друштву. Веома значајно је и то да су били носиоци захтева за извесним степеном слободе човека у друштву, што је актуелно и данас.

ПЛАТОН (427-347, пре нове ере), велики философ, живео је у време када се афирмише став о потреби и неопходности натуралне привреде. Порекло му је аристократско. Припада водећим систематичарима и аналитичарима друштва, а по оријентацији је философ објективне оријентације, с нагласком према софистима. Написао је 34 дела, најзначајнија су: Одбрана Сократова, Држава и Закони. Позната су његова настојања да теоријски проблематизује друштвено-социјалне и економске проблеме. У свом значајном делу Закони разматра веома битне факторе који утичу на друштво, а посебно демографске и географске. Указивао је на поделу рада и на оно што она носи собом, на настанак сталежа, класа и њихово

међусобно преплитање и трвење. Платонова заслуга за улазак социјалне мисли у историји оличава његово најважније дело, Држава. У десет књига, Платон излаже атинску теорију државе.85 Он све до Новог доба поистовећује државу и друштво, и не прави разлику међу њима. Није прихватио софистичка схватања о друштвеном уговору. Изнео је своје мишљење, свестрано размишљање о постанку државе која се темељи на подели рада.

По његовом схватању, Држава је неопходност, потреба и обавезност, да би људи задовољили своје потребе. Зато се ствара држава на најбољи, а то је идеалан начин. Он сматра да идеална држава не постоји, али, да би се остварила, људи морају да буду тако васпитавани. Платон је истакао идеју да у идеалној држави постоје три сталежа:

а) први сталеж су управљачи, и чине га мудраци-философи;б) други су чувари-ратници;в) трећи сталеж су произвођачи (сељаци, трговци, занатлије,

радници) и други.

Сваки од ових сталежа би требало да обављају посао за који су способни, природно предодређени, не мешајући се у послове других. Тако се остварују правда и хармонија. Дакле, Платон функционалистички објашњава односе у држави. Приватној својини придавао је велики значај, и тиме припада теоретичарима - како неки тврде - робовласничког система.

И поред тога што је Платоново учење о држави било идеалистичко и утопистичко, може се рећи да је његова заслуга за развој теорије друштва капитално.86

1) Први је теоретичар који је друштво проучавао целовито, 2) први је указао на значај поделе рада у друштву и 3) указивао је на неопходност кјшсннх борби и њшов непрекидни антагонизам.

АРИСТОТЕЛ (384-322, пре нове ере) највећи је ум и геније Старе Грчке. Значајна фигура античког периода, „политички

85 Платон „генијално уочава пресудни значај поделе рада за државно уређење и тиме, у ствари, најављује модерна проучавања закона поделе рада у модерним друштвеним наукама”. (В. Кораћ, „Трагом историје сазнања о човеку и друштву”, стр. 104, према Љ. Митровићу у књизи Основи социологије, „Стручна књига”, Београд, 1987, стр. 73.)

86 Опширније о томе: Љубиша Митровић, Основи социологије, „Стручна књига”, Београд, 1987; Радомир Лукић,Основи социологије, 13. издање, „Научна књига”, Београд, 1978.

79

синоним мудрости Старих Грка”, чија су дела оставила незаобилазан траг у савременој философији и култури у најширем смислу речи. У Платонову Академију је ушао са седамнаест година, и у њој је остао двадесет година. Одмах после Платонове смрти, отишао је из Академије и Атине, и преселио се у Атарнеју у Малој Азији, на позив пријатеља Хермија. Хермија је касније постао тиранин у своме граду, и после његовог погубљења Аристотел је био приморан да оде из града. Оснивач је Лицеја, учитељ је Александра Македонског. Лицеј је био средиште философске мисли античке Грчке. Ту су се обављала велика истраживања из области политичке философије. У њему су учествовали најбољи ученици. Велика заслуга је његовог ученика Теофраста што се постарао да се Аристотелова дела сачувају и заштите. Истраживач великог формата и познавалац друштвених и политичких прилика и живота, умногоме је превазишао Платона. Његова основна преокупација је човек, за разлику од Платона (више се бавио државом). Он је, за њега, ZOON POLITICON -„политичка животиња”. Човек87 се разликује од појединца и групе људи који делују у друштву; али, да би опстао, мора да живи у заједници. То је однос човек-индивидуа-појединац и скупне делатности. Његова преокупација је, поред истраживања човека, и држава. Она је била стални предмет његовог истраживања. Сматра да стварање државе има далекосежан утицај на срећу човека, правду и дубоку етичку потребу.

При изучавању друштвено-политичких појава и односа, за разлику од Платона - који је користио метод дедукције - определио се за индуктивни метод анализе. Прикупио је чињенице, податке и сачинио документацију о свим пописима. Користећи индивидуални метод, проучавао је 158 Устава Грчке. Посебно у прикупљању података, помагали су му његови ученици. Доносио је закључке на основу појединих случајева, а на основу анализе коју је сачинио делио је државе на добре и лоше. Добри системи су, по његовом схватању: монархија, аристократија и република, а лоши олигархија, тиранија и демократија. Добри режими су тамо где се власт обавља за читав народ, за све, за целокупно становништво, без обзира на то ко се налази на челу, појединац (монархија) или већина (република).

87 Опширније о томе у изворним Платоновим делима Држава и Закони, и Радомира Лукића, Историја политичких и правних теорија. 68.

80

Лоши су, каже Аристотел, они режими где се деформише власт и врши за некакав и нечији интерес, без обзира на то да ли је то већина (демократија), група (олигархија) или појединац (тиранија). Заслуга Аристотела је и у томе што је открио узроке који претходе револуцији. Сматра да се оне јављају због јаза богатих и сиромашних у подели добра, праву, једнакости - а то све условљава поделу становништва на три класе: богати, средње богати и сиромашни грађани („неимућни”), а робови су ван ове поделе. За разлику од Платона, Аристотел је против укидања приватне својине. Подржавао је парцијалне и појединачне интересе, и тиме оправдавао приватну својину. С обзиром на његове кристалисане ставове и теоријска опредељења, он се негативно изражавао о екстерним класама с огромним богатством, с једне, и крајње бедним сиромасима, с друге стране. Он се солидарише са средњом класом, која је стуб Грчке. Његова теорија је теорија средине.

Поред истраживања економског фактора, изучавао је и бавио се економским категоријама и системима. Указивао је на употребну и прометну вредност и њихове рефлексије на положај класа. Уочио је разлику између људи и, како каже, то је плод природно условљене разлике. Људи рођењем имају предиспозиције за класну припадност (једни су предодређени за робове, други за робовласнике). Оваквим својим размишљањима, себе је одредио за идејног творца расне теорије. Аристотел изучава и многе социјалне феномене који су значајни за социологију. Посебно место у његовом изучавању припада породици и њеној улози и значају за друштвено-економски и образовни систем. Примећује да географски чинилац има велику улогу у развоју, такође клима, итд. Укупно узевши, истичемо да је Аристотел, поред философије, заслужан и за политичку науку и политичку економију. Његовом смрћу нестаје златни период у развоју грчке философије. Потом почиње нови развој Грчке, нова епоха: полис-град-државу замењује светска држава (космополис), јављају се државе-империје. Ступа на сцену мноштво школа, међу којима су најпознатије епикурејска, киничка и стоичка.

Проблеми државе и друштва били су предмет разматрања и после Платона и Аристотела, с битном разликом у схватањима човека о његовом положају у друштву. Средишња тачка разматрања је човек, уместо, као до тада, држава.

81

КИНИЧКА ШКОЛА је до те мере развила философију индивидуализма да се сматрало да човекова срећа не зависи од спољашњег света. Она је у индивидуи, у његовој личној вољи. Она, чак, сумња у брак, породицу, државу, и ове институције подводи под сумњу. У овој оријентацији су клице анархизма, а касније се рађају и школе. Представници ове школе су АНТИСТЕН и ДИОГЕН. Овај други је познат као „философ из бурета”, који је свој скептицизам показао тако што је, усред белог дана дошао, ишао тргом тражећи човека, с упаљеном свећом (QUAERO OMINEM!).

ЕПИКУРЕЈСКА ШКОЛА наставља теорију друштвеног уговора, развија је и унапређује. За припаднике те школе постоји споразум људи за њихово добро. Друштво је настало уговором. Да би епикурејци постигли спокојство духа, морају се повући из јавног у приватни живот. Епикурова максима је била „Проживети неприметно”. По њему је и та школа добила име.

СТОИЧКА ШКОЛА је, безусловно, била најутицајнија. Она човека више не гледа у оквиру полиса-државе, него у оквиру окружења, и то друштвеног, космополиса. Припадници сматрају да су људи слободни, једнаки, упућени једни на друге. Зато је друштвени развој нужан, то је израз природних токова и законитости. Истицали су идеју да су сви људи браћа, и да су Хелени у братству с другим народима. Ове идеје су посебно заступали ЗЕНОН и КЛЕАНТ. Одбацили су ропство и били противници робовласничког система. Њихова залагања су била за учешће у јавним пословима (за разлику од епикурејаца).

Значајну улогу је имао хеленизам у утицају на Запад и Рим, и то првенствено на културу. Иако Рим није имао значајнијег удела у философском доприносу друштвеној мисли, из тог времена значајно место имају ЦИЦЕРОН и СЕНЕКА. Рим се издвојио и заслужан је за развој историје, реторике, права. Значајни су радови из области историје: Тита Ливија, Полибија, Тацита, Апијана. Барнес о Цицерону каже: „Он је први велики социолог-еволуционист”. Као песник и философ, сврставао се међу носиоце материјализма-атеизма. Он одбацује божанско у стварању човека, и указује на услове који су претходница у његовом развоју.

82

Римљани су развили производне снаге несумњивих размера. Користили су резултате Старе Грчке и њихова сазнања и прилагодили својим потребама и условима - при том развили своју мисао. Посебно су развили правни систем, који се и данас проучава и користи у свету. Римске мислиоцо су заокупљали практични проблеми (организација друштва), и на тај начин су омогућили функционисање правног система у тако великој и сложеној државној заједници.

2. СРЕДЊОВЕКОВНА МИСАО О ДРУШТВУЗа разлику од античке мисли о друштву, средњовековна мисао

је стагнирала, чак и назадовала. Средњи век траје до 17. века. Овај период карактерише религија, и теолошки поглед на свет. Због премоћи Цркве и њене идеологије, овај период се често називао „добом мрачњаштва”. Чак је и философија била у крилу Цркве. Битна теолошка ознака је била да су човек и друштво дело Бога и његове воље. Први теоретичари су били црквени оци (Клемент Александријски, Тертулијан,) и други, а први записи су били посланице и јеванђеља. Нове идеје су биле заустављене, а носиоци прогреса и тих идеја кажњавани.88 Бог је тај који кажњава и награђује! Карактеристика Средњег века је у томе што је хришћанство успело да потпуно потисне античка достигнућа у области науке, философије, уметности, културе и у осталим подручјима друштвеног живота.

АУРЕЛИЈЕ СВ. АВГУСТИН (354-430) припада реду најзначајнијих мислилаца тога времена. Он наставља линију философије Платона, и прави копчу са хришћанством. Веома је добро познавао философију и теолошку мисао. Уз то је заузимао значајан положај у хришћанству, у Цркви. Августиново главно дело је О Божјој држави (De Civitate Dei). Читав му је рад прожет хришћанским учењем и мишљу да је историја остварљива Божјом вољом. Тиме развија сопствени концепт философије историје. По његовом мишљењу, у развоју људског друштва се образују две државе (Божја и Земаљска). Између њих је непрекидна борба, Ђаволска (или земаљска) држава је оличење зла, док је Божја држава оличење доброте. Божја држава на крају побеђује (јер је Црква видљиви део Божје државе).

88 Влајко Петковић, Социологија, Економски факултет, Београд, 1982 70.

83

Међутим, оваквим његовим ставовима познато је и његово мишљење да је пропаст Рима 410. године била неминовност. Дотад је Рим био свети град. Пад Рима објашњава он Божјом вољом. Овај град је пропао зато што је у време пропасти био ђавоља држава. Због греха, неправде и зла, постојала је вечита борба између ђавоље и Божје државе, где увек побеђује царство небеско. Захваљујући историји јеврејског народа, периодизацију историје коју даје дели на шест раздобља од постанка човека све до нестанка света.89 Што се тиче историје друштва, он је схвата као Божју вољу, негирајући друштвено-историјске чиниоце. Био је присталица става да се морају кажњавати сви који прекрше законе (посебно се морају кажњавати јеретици). Мислио је да мора постојати превага над извршиоцима. Значајно у опусу Августина је то што је инсистирао да својина не припада Богу. Разликовао је праведни од неправедног рата. Његов допринос је и у стварању природно-правне философије, која у односу на мисаоне подухвате и чини прогрес у односу на дотадашње схватање.

ТОМА АКВИНСКИ (1332-1406), настављач је Аристотелове и Августинове теорије о друштву. Његово време је време растућег феудализма, кадаје Црква постала моћ и главни носилац идеја. Сматрао је даје Црква постала моћан и главни носилац идеја. Веровао је да Црква мора да има целокупну власт на Земљи. Што се тиче приватне својине, природног права и осталих категорија, оне су дар Божје воље. Најважније дело Томе Аквинског је О краљевској влади (De regimine principum).

Он следи Аристотела, полазећи од његове битне мисли да је човек политичко биће - по природи, дакле, захваљујући друштвеној природи човека, објашњавао је многе појаве.

Сматра да су аристократија, република и монархија добра друштвена уређења. Држава је људска творевина, а најбољи облик владавине је монархија. Међутим, овај став је касније променио и даје предност монархијском - аристократском облику владавине. Народ је носилац суверенитета. Он развија идеју да народ може да устане против тираније, да убије тиранина ако он узурпира право народа и ради против његове воље.90

89 Ибид, стр. 7. 90 Опширније о томе: В. Кораћ, „Трагом историје сазнања о човеку и друштву”; Љ.

84

Народна права се, по њему, не смеју узурпирати.

ИБН ХАЛДУН (IBN CHALDUUN, 1332-1406), арабљански мислилац, ослобођен је хришћанске догме. Живео је ван хришћанске цивилизације, и разматрао друштвене појаве с практичне стране. Целовито је изразио социолошки систем, његов развој (природно-научну теорију друштва), где су садржани историјско-материјалистички погледи на развој друштва. По његовом схватању, човек је друштвено биће, а конфликти се јављају због различитих жеља и интереса. Да би друштво било стабилно, мора да конституише државу.91

Његово дело Пролегомена за општу историју је, у ствари, схватање историје. У њему је анализовао теорије. При томе истиче да задатак историје није само да прича о догађајима, већ да открије опште законе развоја људског друштва. Као главни такав закон, он утврђује закон еволуције. Анализовао је начин живота и друштвене појаве. По његовом мишљењу, историја није само одређени догађај, већ откривање општих законитости. Државу посматра историјски, и каже дa на друштвене појаве утичу географски и климатски чиниоци. Указивао је на биолошке, географске карактеристике које битноутичу на друштвено уређење, начин производње, друштвене процесе рада. Примећује да у држави nocтoje природне и друштвене законитости и да су међусобно повезане.

И поред тога што је Халдун материјалист и дијалектичар, његова теоријска мисао и учење не представљају целовит систем. Његово објашњење друштвених појава је идеалистичко, и теоријска мисао његова носи печат времена у коме је живео. И поред тога што наводи многе факторе који делују, остаје при томе да божанство предодређује све појаве у друштву. То се не може прихватити, али његова теоријска мисао је веома плодна - он је први прави социолог. Поставио је камен темељац новом схватању историје, и зато БАРНЕС каже да ИБН ХАЛДУН „више него Вико заслужује да носи титулу оснивача философије историје а његово гледиште о факторима који утичу на историјски процес било је дубље и

Митровић, Увод у социологију, Универзитет у Нишу, Ниш, 1986, стр. 119.91 Радомир Лукић, Основи социологије, Савез удружења правника Југославије,

Београд, 1962, стр. 88.

85

модерније од онога које ће три столећа касније изложити овај Италијан”92.

3. СОЦИОЛОШКА МИСАО НОВОГ ВЕКА

Нови век доноси крупне промене у односу на претходни временски период. Дошло је до великих, епохалних открића ГАЛИЛЕЈА, ЂОРДАНА БРУНА, КОПЕРНИКА, и других. Прелазак из феудализма у капитализам, у нову друштвено-економску формацију, тумачили су, објашњавали и артикулисали многи мислиоци. Нововековну мисао прате нови односи у друштву, с надом да ће после дугог периода и стагнације производних снага и друштвених односа (посебно развоја свести и духовног развитка) доћи до већег изражаја и демократија и слобода за друштво и појединца. Очекивало се да развој науке, технике, географских открића, развитак социјалних структура друштва, начина производње, посебно развој природних наука и индустријска револуција, допринесу укупном техничком и друштвеном прогресу. А десило се супротно. Како наводи М. Марковић, „економски и друштвени односи који су успостављени у првој фази капитализма најавили су и његово друго лице - радило се о друштву снажних антагонистичких супротности између две класе.”93

Овај период и социјална мисао доба карактерише стваралаштво у области философије историје, материјализма просветитеља, теорије друштвеног уговора, развоја политичких и правних наука, демографије и класичне немачке философије.94

НИКОЛО МАКИЈАВЕЛИ (1460-1527) први је мислилац који научно објашњава друштвене појаве. Он елиминише дотадашња теолошко-религијска схватања. За њега је слободан начин мишљења битан, одређујући. Атеист је и одбацује претходне тврдње да је Бог створио друштво. Негира схоластичко, теолошко мишљење и све мистификације. Јавно, слободно и смело говори о праву, држави,

92 X. Барнес, Уводу историју социологије, БИГЗ, Београд, 1982, стр. 53.93 Опширније о томе видети: Мира Марковић, Социологија, „Научна књига”,

Београд, 1990, стр. 60-61.94 Опширније: Љубиша Митровић, Основи социологије, „Стручна књига”, Београд,

1988, стр. 77.

86

власти. Главна дела су му: РАСПРАВА О ПРВИХ ДЕСЕТ КЊИГА ТИТА ЛИВИЈА и ВЛАДАЛАЦ. Његова студија Владалац је изузетно дело, и оно поседује социолошку ноту, то јест, како каже Барнес, „представља социолошку студију о руковођењу и политичком прагматизму”. И остала Макијавелијева дела, у којима је издвојио политичку теорију од елемената, која више поседује и испољава се као приручник о методама, пре свега политичким, у освајању власти и владања, већма на друштвену теорију и то прикладно, зналачки и систематски.95

Он у два дела наводи и потребу за уједињењем различитих феуда. Не би требало бирати средства, јер циљ оправдава средства, наводи он. С макијавелизмом постаје мир, спокојство између државе и религије, морала. У ствари, Макијавелијев „аморализам био је израз морала једне нове класе, буржоаске класе, у чијем је средишту егоистичан интерес”, наводи Љ.Митровић.

Николо Макијавели јасно и недвосмислено износи своја гледања на долазећу класу. Он је у Владаоцу издвојио политичку теорију од етичких елемената. Он је постао један од утемељивача савремене политичке дисциплине.

ЖАН БОДЕН (1530-1596) има велике заслуге за социологију и социолошку мисао. Његово главно дело, ШЕСТ КЊИГА О РЕПУБЛИЦИ, ЈЕСТЕ О РАЗВИТКУ ДРУШТВА И ДРЖАВЕ. Ту он даје целовиту слику, од настанка друштва које се „рађа” из природног стања, до настанка државе која настаје доминацијом сила. Мисли да су географски фактори у развоју друштва имали пресудну улогу. Јужни народи су, по његовом мишљењу, на вишем ступњу културе и неразвијеним култом рада, док су северни народи на вишем ступњу културе и развијеним култом рада. Боден мисли да је држава настала у надмоћи јачег над слабијим.

ТОМАС ХОБС (1588-1679) пише да је држава постала захваљујући договору људи, а не природном вољом. Људи су по природи зли, опаки, хоће да задовоље сопствене интересе - чак и на штету осталих. Али, стање се погоршавало у друштву, у коме је „човек човеку вук”. Сви људи су исти, али различити по својим особеностима; да би се сачували сигурност, мир, и обезбедила

95 X. Барнес, Увод у историју социологије, стр. 50.

87

њихова егзистенција и стабилност, нужна је била рационална организација друштва, каже Хобс у свом делу ЛЕВИЈАТАН. Да би се избегла борба свих против свих, долази се до идеје да је најбоље сачинити ДРУШТВЕНИ УГОВОР где ће појединци своја овлашћења и право пренети на државу, и она даље владару - суверену (монарху), који је на основу тога завео друштвени поредак коме ће се сви покоравати. Ако се општа воља преноси на једну особу, владара - монарха, онда се сва власт врши на апсолутан начин. Дакле, сви који су пренели власт монарху – владару - суверену морају да се покоравају. Они су се лишили својих права у корист владара. У то време, монарх је имао сва права - неограничене прерогативе у извршавању власти. Како каже у Левијатану, „споразуми без мере су само празне приче”, то јест: право силе може да се употреби, оно је гаранција спровођења договора.

Његове идеје биле су основа - додуше, нешто касније - теоријског исходишта за прихватање тоталитарних режима, односно значиле су њихово оправдавање.

Нешто још доцније, они који су следили његове идеје теорије друштвеног уговора исказивали су демократскију варијанту свог учења.

ЖАН ЖАК РУСО (1712-1778), без сумње, кључна фигура и утемељивач теорије друштвеног уговора. Овај философ Француске је последњи класик те школе. Написао је дело ДРУШТВЕНИ УГОВОР, у коме пише да је човек по природи добар, али друштво утиче на његов развој и квари га. Рађање, као основна категорија живљења, ставља све људе у исти положај; рађају се као слободни, једнаки, равноправни с осталима, али приватна својина је та која их ставља у неравноправан положај. Настанак приватне својине све руши, и дели људе на богате и сиромашне - и то се све више заоштрава у друштву. Такође, он појаву ропства тумачи појавом, односно настанком, приватне својине. Стога се Русо залагао за грађанско друштво које би омогућавало слободу, равноправност, једнакост, тако што ће се пренети само нека права владару - и само условно. Његова теорија је битно утицала на догађања пре и за времена француске буржоаске револуције.96

96 Ибид,наведени рад, стр. 64.

88

ЂАН БАТИСТА ВИКО (1668-1774) први је покушао да напише философију историје. Између осталог, он сматра да метафизички развој није случајност дешавања закономерних појава. Сазнање те закономерности и утемељености омогућиће утицај на историјски развој. Фазе човека у животу омогућују историјски развој: фазе детињства, младости и зрелости. У делу ПРИНЦИПИ НОВЕ НАУКЕ указује на то да историјски развој није случајност, него унутрашња законитост. Он је творац нових схватања историје и прогреса, и сматра да је историја развоја прогресивна. Такође је, у историјском развоју, разликовао три дела: божанско, херојско и људско доба. Све фазе се непрекидно мењају и крећу, у спирали. Он тиме реафирмише целокупно кретање историје. Он мисли даје крајњи покретач Бог, али је, како наводи Љ. Митровић, „историја људско дело; њена суштина је дата у колективном памћењу народа и променама карактера „људског духа” од једног доба до другог.”97

Вико је на научан начин извршио систематизацију и обраду историјске грађе Антике и феудализма, указавши при томе на неопходност истраживања појава и фактографије у прошлости, то јест историји.

ШАРЛ МОНТЕСКЈЕ (1689-1755), у свом делу ДУХ ЗАКОНА, покушао је да објасни и утемељи идеју развоја права и друштва. У томе битну улогу имају географски и климатски услови. При том се служио етнолошким, путописним и историјским чињеницама. Правни прописи су, по његовом схватању, друштвено условљени. За развој социологије важно је да има методолошко становиште и коришћење историјске грађе, као и даљи развој права и правних наука.

4. СОЦИОЛОШКА МИСАО У ЈУГОСЛОВЕНСКИМ ЗЕМЉАМА

97 Љ. Митровић, наведени рад, стр. 79.

89

4.1. Развој социолошке мисли у Југославији до Другог светског рата

Социологија (њен развој) у југословенским земљама и пре уједињавања наших народа (1918), а и Југославије између Првог и Другог светског рата, има своју традицију која се очитује у прогресивним идејама, схватањима и надахнућима народа за културни препород. Томе су, свакако, допринела историјска, правна, етнографска, социо-антропографска истраживања да би се формирала социологија. Та многобројна истраживања садрже многе социолошке и социо-географске аспекте проблематизације социологије, чиме су подстакнуте идеје али и значајни радови, што све чини круну институционализације СОЦИОЛОШКЕ ОРИЈЕНТАЦИЈЕ.

Захваљујући културно-историјским изворима и непрекидним борбама за класно и национално ослобођење, али и буђење класне и националне свести као могућности за опште ослобођење и преображај, југословенска социологија је у свему овоме имала далекосежан значај. Томе су, свакако, допринела прва друштвена истраживања посвећена феноменима прогресивне еманципације због потребе културног препорода, живота достојног грађана, политичких и других слобода, итд. Из угла социологије, њихов допринос и значај је вишестран.

ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ (1787-1864) се сматра првим нашим социологом98 и родоначелником социологије. Истичемо да он огромне заслуге има за свеукупни препород (како културни тако и национални) нашег народа у области књижевности, српског језика; уједно, и као револуционар је био на челу покрета за преображај свог народа. Читав свој живот посветио је истраживањима народног живота (обичаја, песама, умотворина, социјалних прилика), што је све допринело да целовито, а то значи

98 Шире о томе видети: Ђорђе Тасић, Општи изглед наше социологије и наших друштвених паука, Службени преглед, књ. I, издање Друштва за социологију и друштвене науке, Београд, 1938; Цветко Костић, Вук и наше друштво, у предговору за избор текстова: Вук Стефановић Караџић, О друштву, „Савремена школа”, Београд 1964; Милован Митровић, Југословенска предратна социологија, Истраживачко-издавачки центар, ССО Србије, Београд, 1982.

90

социолошки, истражује историју Србије од 1804 (први период), и други период, пре и после устанка(ШЗ).

Вук Караџић је веома прецизно, како пише М. Митровић, „проучавао народни живот, настојећи да дође до непосредног искуства о језику, обичајима, народним умотворинама, песмама и о начину живота у оним крајевима које је мање познавао. Зато је крстарио по народу кад год му се указала прилика.”99 Поготово његов СРПСКИ РЈЕЧНИК (1818) је значајна, „златна” грађа о народном животу. Он сам каже да је из родољубља скупљао догађаје из народа. Караџић је био непристрасан научник; иако је био велики родољуб, увек је нашао снаге да јавно саопшти истину о свом народу. Као један од ретких људи, у оно време је говорио да владавином књаза Милоша „нико није задовољан, ама баш нико”. Када повезује реформу језика с народним животом и друштвеним бићем, и када описује социјалне прилике у којима је живео, као и начин остваривања „турског господства над Србима”, он поставља основне темеље наукама као што су: национална историја, обичајно право, лингвистика, етнографија, екологија, али и социологија.

ВАЛТАЗАР БОГИШИЋ (1834-1908), научник светског гласа, правник по вокацији, први историчар који је истраживао обичајно право и начела народног живота. Био је наш једини председник Међународног института за социологију, најпре у Женеви, а потом у Паризу, као и професор универзитета у Одеси. Извесно време је био министар правде у црногорској влади, настојећи да спроводи своје идеје о реформи законодавства, права, правосуђа, што је помогло ваљанијем уређивању друштвених односа и народном животу.

Како је његова преокупација била међународно државно и обичајно право, он сматра да закони морају имати блиску везу с народним обичајима, јер тиме обезбеђују кохерентност и специфичност друштвено-економских односа. Зато је и сам био истраживач, скупљач емпиријске грађе у народу. Он је ова своја казивања сопштио у „Напутку за описивање правнијег обичаја који у народу живи” (1866). Тако је, на основу упитника који је сам урадио, дошао до значајне грађе и објавио под насловом „Грађа У одговорима из различитих крајева словенског Југа” (1874). Овде он указује не само на правне оквире, већ и на друштвене односе у

99 М. Митровић; наведено дело, стр. 18.

91

целини (привреда, култура), у научном, систематско-истраживачком, сазнајном оквиру. Због тога је он велики у погледу институционалног плана, али и због доприноса СОЦИОЛОГИЈИ и утемељења ове посве нове дициплине у нас, и то не неке спекулативне и академске, априористичке, како би рекао П. Козић, већ позитивно-научни приступ у емпиријским истраживањима друштвених феномена где је пре теоријских промишљања и објашњавања и утврђивања научних закона итекако с разлогом користио емпиријска истраживања. Стога је нашу социологију и њену мисао задужио првенствено као правник и отворио пут свим правницима да наставе сарадњу са социологијом. Зато се сматра претечом социологије.

ЈОВАН ЦВИЈИЋ (1865-1927), један од најзначајнијих научника с почетка прошлог века, изузимајући Теслу и Пупина као и неке личности који су радили и деловали у иностранству. Његовим доласком у круг културних посленика, настаје дух модерне науке у нас. Посебно је његов боравак у Француској на крају I светског рата учврстио његово уверење да је социологија наука потребна народима. Имамо у виду његова дела: „БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО”, у две књиге (1922-1931), а раније, на француском језику, 1918 („LA PENSULE BALKANIKUE”). Потом, његова темељна истраживања Јужних Словена и сопствена истраживања из живота средине, као и географско-економски простори културно-историјски, психолошки (етно), с довољно аргументације о њиховом јединству су разлози да му се приписује тај атрибут социолошки. Он је у овим делима темељно истраживао живот, а после изводио закључке, при том одбацивши тезе расистичких аутора и своје демократске ставове и мишљења.

Читав Цвијићев опус има синтетички карактер. Он је људске проблеме и проблеме друштва повезао са животном околином, и то увек целовито с географског, али и с геолошког, економског, етнопсихолошког, културно-историјског, социолошког аспекта.100

Његова заслуга је у две веома важне ствари, како тврди П. Козић: прво, посебно је заслужан за „утемељење опште социологије и социологије насеља, а друго је овај велики научник-географ и теоријско - методолошки приступ „природни детерминизам

100 М. Митровић, наведени рад, стр. 26.

92

претпостављао - друштвеном.”101 То казује да је Ј. Цвијић „изучавањем природе и друштва на Балкану, материјалима о пореклу насеља о миграцијама, карактерима етно - психолошких типова, о културним особеностима народа, као и о специфичним методама истраживања антропогеографског научног подручја, о трагању за одређујућим фактором друштвено - историјских догађаја, антрополошких карактеристика, културних прилика и чак распрострањења једне цивилизације, долазио до пресудног значаја природних, географских геоморфолошких утицаја. Међутим, непроцењив је његов допринос за социологију баш у томе што није остао на чистом природном детерминизму.”102

Зато он тврди да „нема антропогеографске и етнографске појаве на које не би била од утицаја ова три главна узрока: пластика и уопште природа земљишта, етнички моменат и, напослетку, разне културе.103

Зато у Цвијића нема тај знак (гоеграфски - природни) материјализам и спекулативног натурализма као код Ф. Рацела. Заправо, Цвијић види и сагледава, уочава међуутицај географских, етнопсихолошких, економских и осталих појава и у њима види услов њиховог стварног опстајања и постојања. Његова је заслуга у томе што је дубље сагледавао географски утицај, неекономску, политичку, културну особеност и тиме више био заслужан за развој социологије и њене мисли.

ЖИВОЈИН ЖУЈОВИЋ (1838-1870) рођен је у селу Врачевићи код Ваљева. Био је студент Богословије у Београду, Кијеву, а потом у Петрограду. Упознавши се с идејама знаних руских револуционара и демократа, одлази у „друге воде”, јер су ти револуционари и демократе пресудно деловали на његов живот и рад. Студира правне науке, а у Минхену наставља да студира економију, где се упознаје с идејама немачког социјализма. Њега посебно привлаче Прудонове и Марксове идеје. Из Минхена одлази у Швајцарску (Цирих) где употпуњује своја знања као социјалист. Слуша предавања из философије, историје, права, економије, социологије и статистике, и то на више факултета. Проучавао је,

101 П. Козић, Социологија, „ Култура”, Београд, 1955, стр. 70. П. Козић, наведено дело, стр. 70.

102 П. Козић, наведено дело, стр. 70.103 Ибид,стр. 70.

93

помно, дела Беркла и Дрепера - њихове опусе из философије историје и дела француских, немачких и енглеских социјалиста. У Швајцарској је завршио студије правних и социјалних наука (1867. године), потом се враћа у Србију, где је тражио да ради на Великој школи, али не успева у томе. Познати су његови радови у листу Србија, у Гласнику Српског ученог друштва, Летопису Матице српске. Због тога је и стекао углед светског научника, па и међу својим противницима.104

4.2. Грађанска социологија

Крај XIX и почетак XX века југословенску социологију и њену мисао захватају и теоријски системи: кантовски позитивизам, Спенсеров социолошки еволуционизам, дарвинистички покрет, механицизам, психологизам, итд. Тако се, 1910. године, појављује словеначки приручник „СОЦИОЛОГИЈА” АЛЕША УШЕНИЧНИКА, а две године касније, 1912, ВИЛКО АНДЕРЛИЋ је у Хрватској објавио приручник „СОЦИОЛОГИЈА”, као и (нешто касније, 1933.) АНДРЕЈ ГОСАР (1887-1970.) написао је и објавио социолошке ставове у „РЕФОРМИ ДРУШТВА” (1933.). Они су заступали КЛЕРИКАЛНО - КАТОЛИЧКУ опцију.

АЛЕШ УШЕНИЧНИК (1868-1952.), професор Универзитета у Љубљани, посвећивао је велику пажњу социологији. Али је веома надахнуто говорио о потреби клерикализма и његовом дубљем продирању у све области науке, философије, културе и његовог ширења и утицаја на друштво. Његов, већ поменути, први уџбеник социологије је преведен на српски језик у нешто скраћеној верзији, и носио је наслов „ПРИНЦИПИ СОЦИОЛОГИЈЕ”, а на словеначком језику се појавио под насловом „УВОД В КРШЧАНСКО СОЦИОЛОГИЈО”. Професор А. Ушеничник се ослањао на познате ставове верске догматике, али и Римокатоличке цркве, у којима су испољаване бојазни над друштвеним догађајима, који су предсказали даље судбине и опстанак грађанског друштва и ауторитета Цркве. Сматрао је да „католичка социологија” може да предупреди

104 Чувени су његови радови: „О надници”, „Научности политичке економије”, „Упоредни напредак слободе”, „Општа начела за реформу данка у савременом друштву”, „Установе и народно благо”, „Кратка наука о државном газдинству”', и други.

94

обуздавање таквих друштвених тенденција које би могле да произведу несагледиве последице. Он каже да је потребно целовито објаснити народу шта може да му се деси ако се на време не предузму друштвене реформе (да може доћи до друштвено-политичке револуције). А оне су зло, вели он. Те револуције, како наводи П. Козић - цитирајући Ушеничника -„ми те револуције већ преживљавамо. Само велике социјалне реформе могу још запријечити потпуни слом свега друштвеног реда.”105

ВИЛКО АНДЕРЛИЋ је настављач социолошке мисли Ушеничника. Он у својој социологији каже да је она „знаност о људском друштву: о постанку, нарави, циљу и потребама истога, која нам показује начела и законе, по којима се мора људско друштво развијати, да достигне свој циљ, који је опће добро.”106

По њему, постоје два добра у друштву: табор позитивне вере и други табор, атеистички. Ове „таборе” признају и прихватају световни социолози. Андерлић покушава да теоријски осветли и утемељи могућност превазилажења стања „социјалног зла” у друштву и да се оно разрешава са већ познатом папином екцикликом RERUM NOVARUM (Нове ствари); залагао се ПАПА ЛАВ XII за класни компромис, мир и уравнотежење.

АНДРЕЈ ГОСАР (1887-1970), као универзитетски професор и политички функционер, бавио се социологијом, али све то и у складу с принципима католичке доктрине. Он задатке социологије доводи у везу са стањем у друштву и потребама за реформом. „Реформа друштва је постала тачка у којој се усредсређује велики део унутрашњег, духовног, а нарочито спољашњег људског живота.”107

Овде се јасно види политичка усмереност католичке социологије, чији је задатак да помогне, и то теоријски, пре свега да реформа искорени зло у друштву. Он се бавио појмовима: човек, друштво, заједница, класа, сталеж, као и односа марксизма и хришћанства.108

Своје ставове и казивање је систематски изложио у делу „РЕФОРМА ДРУШТВА” („ЗА НОВ ДРУШТВЕНИ РЕД”), 1933. године. По њему, постоје три облика друштва: Божје, човечно и природно.

105 Према П. Козићу, Социологија, наведени рад, стр. 71.106 Према М. Митровићу, наведени рад, стр. 61.107 Према М. Митровићу, наведени рад, стр. 61.108 Шире о томе: Андреј Госар, Реформа друштва, „Геца Кон”

95

Божје се односи на примеру Цркве, као производу Божје воље, које, по њему, настају као резултат интересних спољашњих сфера. Али, притом упозорава да бољшевизам и комунизам нису неизбежни, али да они могу довести до лошијег социјалног стања ако се имају у виду хришћанско - социјалне идеје. А то је могуће спречити само реформом друштва и усавршавањем, преуређивањем друштвених организација, како наводи П. Козић. „Католичко-клерикална социологија није се конфронтирала само с револуционарним снагама друштва, социјалистичком покрету, марксистичкој теорији и на њеној основи израслој социологији, већ је она била против и саме грађанске социологије уопште, која примарно није уважавала теолошко-метафизички поглед човека, историју и друштво.”109

У заснивању југословенске социологије, свакако, имају велики значај Антун Радић, Михајло Аврамовић и Драгољуб Јовановић.

АНТУН РАДИЋ (1868-1919.) је значајна фигура културно-историјске и научне; делатности Хрватске. Под утицајем Валтазара Богишића, истраживао је село и сељачки живот. Посебно је прикупљао грађу о друштвеном животу села у Хрватској. Запажене су његове студије „ОСНОВА ЗА САБИРАЊЕ И ПРОУЧАВАЊЕ ГРАЂЕ О НАРОДНОМ ЖИВОТУ” (1897.) и остале студије необјављене за време његовог живота. Иако је имао низ слабости и недоречености посебно о идејној и политичкој заснованости сељачких покрета - значај Радића је битан и неоспоран. Иако је недовршено његово дело, у методоло шком погледу, при проучавању народног живота наслања се на В. Караџића, В. Богишића, што је Ј. Цвијић веома уважавао и наставио истим путем. Антун Радић је познат, са својим братом Стјепаном, и као идеолог Хрватске сељачке странке.

МИХАЈЛО АВРАМОВИЋ (1864-1945.) је задужио Србију због изучавања задружног покрета и његових организација. Оснивач је и реформатор првих земљорадничких задруга на тлу Србије. Био је први управник Земљорадничког савеза у Србији (1895-1927.). Био је први професор Правног факултета у Београду. Његов опус имао је рефлексије и ван Србије (за развој задругарства у Бугарској, и један је од оснивача Међународног задружног савеза у Лондону, 1895,

109 П. Козић, наведени рад, стр. 72.

96

заједно са ХЕНРИЈЕМ МЕЈОМ). А у његовом крају је, 1919.године, у Великој Плани, одржан Први савез земљорадничких задругара, захваљујући његовој иницијативи. У његовим изучавањима задругарства били су присутни социолошки аспекти проучавања газдинстава на селу као потрошачких задругара. Посебни социолошки аспекти М. Аврамовића се огледају у радовима: „ЧИНОВНИК КАО ЗАДРУГАР” (1922.), „СОЦИЈАЛНЕ ФУНКЦИЈЕ ЗАДРУГАРСТВА” (1938.), „САДАШЊИЦЕ ЗАДРУГАРСТВА” (1938/39.), и необјављени рукопис „СОЦИОЛОГИЈА ЗАДРУГАРСТВА”, и остали радови које није објавио.

ДРАГОЉУБ ЈОВАНОВИЋ (1895-1977.), у односу на своја два претходника, А. Радића и М. Аврамовића, није био тако утицајан у сељачком покрету. Био је вођа Српске народне сељачке странке, и често је осцилирао - најпре као млади социјал-демократ, до опозиционара у новој социјалистичкој власти. Написао је: „СОЦИЈАЛНА СТРУКТУРА СРБА” (1932.), а две године раније (1930.) „АГРАРНУ ПОЛИТИКУ”, ПОТОМ „УЧИТЕЉИ ЕНЕРГИЈЕ” (1940.), „СОЦИЈАЛИЗАМ И СЕЉАШТВО” (1941.), „НОВИ АНТЕЈ” (1946.), „ЉУДИ, ЉУДИ” (1973.), итд. Значајна су његова интелектуална запажања, и она нас наводе на закључак да је изврстан социолог. Познат је по социолошкој методи, поготово појава на селу.

Било је научника и истраживача који су директно утицали на оформљење СОЦИОЛОГИЈЕ, али је било и оних који су посредством „својих” научних посленика и преко њих, утицали на развој социолошке мисли и СОЦИОЛОГИЈЕ у целини. Тиме су ови други социологију доводили у везу са својим дисциплинама - па све до оснивања катедара за социологију. Међу најистакнутијим научницима и истраживачима који су се бавили социологијом били су: СТОЈАН НОВАКОВИЋ (1842-1915.); СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЂ (1869-1958.); ЕРНЕСТ МИЛЕРС (1866-1928.); СРЕТЕН ВУКОСАВЉЕВИЋ (1881-1960.); ЂОРЂЕ ТАСИЋ (1892-1943.); МИРКО КОСИЋ (1892-1965.); ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ (1894-1965.); ВЕРА ЕРЛИХ (1897-1980.); ДИНКО ТОМАШИЂ (1902-1975.); ДРАГОСЛАВ Б. ТОДОРОВИЋ (1909-1964.).110

110 Шире о овоме видети: П. Козић, наведено дело, стр. 73, и М. Митровић, наведени

97

СЛОБОДАН В. ЈОВАНОВИЋ (1869-1958.) предавао је право на београдском Универзитету. Написао је „ФОРМАЛНУ СОЦИОЛОГШУ” (1938.) и „ПРИМЕРИ ПОЛИТИЧКЕ СОЦИОЛОГИЈЕ” (1940.), чиме је задужио нашу социолошку мисао. Поред ових социолошких дела, објавио је „ПОЛИТИЧКЕ И ПРАВНЕ РАСПРАВЕ” (1935.) и „ИСТОРИЈУ ПОЛИТИЧКЕ ДОКТРИНЕ”. Формалистички правац у социологији и психолошки детерминизам су имали рефлексију на његов стваралачки и научни опус. Познат је по антимаркси - стичким становиштима. Извесно време је у Лондону, за време Другог светског рата, био председник емигрантске југословенске владе.

СРЕТЕН ВУКОСАВЉЕВИЋ (1881-1960.) је заслужан за социологију и њену мисао у Југославији. Он је утемељивач СОЦИОЛОГИЈЕ СЕЛА на Правном факултету у Београду, и предавач ове посебне социолошке дисциплине. Његова истраживања на ову тему су резултат проучавања пре Другог светског рата, али је највећи број њих угледало светлост дана после Другог светског рата. Проучавао је „сеоску социологију”, али и „градску социологију” - социологију становања „У ЗАДРУЗИ” (1940.), „ПОСТАНАК ПРИВАТНЕ ЗЕМЉИШНЕ СВОЈИНЕ У НАС” (1940.), „ИСТОРИЈА СЕЉАЧКОГ ДРУШТВА” (1953.), као и друге радове „ПИСМА СЕЛА” (1962.), „СОЦИОЛОГИЈА СТАНОВАЊА” (1965.), итд.

ЂОРЂЕ ТАСИЋ (1892-1943.) је био професор Правног факултета у Љубљани, Суботици и Београду. Предавао је философију права и теорију државе и права. Његова је заслуга за афирмацију социологије на универзитету. Припремао је студију о социологији, али је није завршио, и није објављена. Био је уредник у часопису „СОЦИОЛОШКИ ПОГЛЕДИ” (1938.) и имао прилоге у њему. Посебно је разматрао однос философије и социологије, социологије и посебних друштвених наука. Био је огорчени противник социологизма и психологизма.

МИРКО КОСИЋ (1892-1965.), универзитетски професор у Љубљани и Суботици, потом гувернер Народне банке у Србији, без

рад.

98

сумње је најистакнутији наш социолог (заједно са Динком Томашићем) између два рата. Развио је целовиту социологију, посебно ју је разграничио од осталих друштвених наука. Био је велики познавалац социологије и социолошких школа. Био је за то да социологија изгради своју методолошку апаратуру, а и сам је на томе радио. Претеча је нашој социологији када се имају у виду социолошки категоријални апарат и питања социолошке методе, уз ослањање на М. Вебера и Е. Диркема. Био је велики теоретичар, темпераментног духа.

Он је одбијао да је социологија енциклопедија друштвених наука, социјална философија или философија историје; каже да социологија изучава друштво и културу, о процесима, односима и творевинама али и међуусловљености природе и друштва (социјалних чинилаца, географских, биолошких). О социолошким процесима, М. Митровић о М. Косићу каже: „Развој социологије као науке Косић интерпретира тако да почасно место припада формалистима, који се први методично и систематски, научно баве друштвеношћу као таквом, свесни да не постоји никаква супстанција друштва него само друштвени процеси, мање или више трајни односи међу људима и мање или више трајне творевине које настају из тих међуљудских односа, тј. поступака и понашања људи једних према другима. Интерпретирајући Зимла и његово схватање социологије као „социјалне геометрије”, Косић се придружује формалистима следећим класичним ставом: „Свакако да процеси сарадње или такмичења, имају посебне шансе и конкретне облике, према томе да ли се врше у привреди или у еротици (и као такви проучавају се онда у специјалној социологији привреде, сексуалности итд.), али исто тако је могуће проучавати их и систематско - теоријски, тј. апстрахујући од конкретних ситуација у којима се ти процеси међу људима одигравају, дакле, као „чисте” процесе, као што и теоријска механика проучава, рецимо, брзину или судар без обзира да ли се ради о камену, ваздуху или води.”111

Поред формалистичког, Косић уноси у одређење социологије и један веберовски елеменат. Он, наиме, претпоставља да постоји таква врста активности људи која није ни привредна, ни правна, ни политичка итд., него је усмерена на поступање и понашање других људи. Акција усмерена на понашање других људи је друштвена

111 М. Митровић, наведени рад, стр. 157.

99

активност, а социологија је наука која тежи да разуме побуде такве акције: „У ту сврху, мора Општа социологија да развија учење: 1) о субјектима таквих социјалнш акција и то а) о социјалном појединцу и б) о групама, даље 2) о социјалтш акцијама, 3) о социјалтш односима (између соц. субјеката) и 4) о социјалним творевинама (ипи и установама) које су сложен систем социјалних акција и то осамостаљен иустаљен према појединцима-субјектима.”112

Према П. Козићу, „Косић истиче да постоје најмање три слоја појава друштвеног живота, који се нарочито не проучавају од неких посебних друштвених наука, али су зато област социологије. Реч је најпре о ономе што представљају међусобне везе условљености и узрочности између појединих друштвених појава (измећу привреде и државе, науке и филозофије, права и морала итд.), затим ту су и претпоставке друштвеног живота садржане у утицајима географске средине, биолошких фактора и психичких елемената, и најзад, сами облици друштвености као такви (породица, држава, морал и др).” И тако, „када се социологија труди да установи и схвати те многоструке односе око и у људској социјалности, и то помоћу општих поставака и закључака који надовезују једно на друго, а проверавају се међусобно и сталном конфронтацијом с конкретним односима (факторима), онда се она конституише и развија као посебна друштвена (теоријска) наука, која се назива и „општом” социологијом због тога што је предмет њезиног проучавања општи и заједнички оквир и претпоставка за специјална аналитичка проучавања појединих социјалних појава, било без обзира на њихову социјалну условљеност и заоквиреност (као тзв. чиста економија или чиста теорија права, наука о религији, о моралу итд.), било баш с обзиром на ту условљеност (као тзв. специјалне социологије: економска, правна, социологија државе, социологија религије итд.).”113

ДРАГОСЛАВ ТОДОРОВИЋ (1909-1964.) предавао је социологију на Економској комерцијалној школи у Београду. Скрипта су му објављена у издању Удружења студената поменуте школе, 1941. године. Била су систематична и веома информативна кад је реч о ондашњој социологији, посебно Диркемове струје. Она

112 М. Митровић, наведени рад, стр. 157.113 П. Козић, Социологија, „Култура”, Београд, 1995, стр. 75.

100

поседује и слабости, па је зато објављена као СКРИПТА која су, истовремено, била нацрт за будући уџбеник у којој су дате основе теоријских социолошких погледа. Нешто раније, објавио је (1938.) „ПОСТАНАК И РАЗВИТАК СОЦИОЛОГИЈЕ”. На њега је посебно утицао Емил Диркем, француски социолог како у теоријском тако и у методолошком смислу речи. О томе пише М. Митровић: „Драгослав Тодоровић образлаже познато становиште Диркема о односу друштва и појединца и посредно намеће питање о претежним теоријским утицајима на истакнутије представнике београдског круга у решавању ових основних социолошких проблема. Тодоровић је, преузимајући Диркемове ставове о појму друштва, о колективној свести и односу друштва и појединца, ближи Тасићу и Ћорђевићу него Јовановићу, тј. Тасић и Ђорђевић су ближи Диркему него Јовановић, који је својим схватањем заједничке свести која „постоји само у глави појединаца” и јавља се само као „подударност између личних свести” остао у границама формалистичког номинализма и психологизма немачке традиције. Тодоровићево одређење друштва (по Диркему) у основи је другачије, макар постојале сличности у спиритуалистичком одређењу друштвеног (као свести, било колективне, било заједничке) и у свођењу друштвеног, на психичко (представе, осећања, мишљење, тежње).”114

О природи друштва Д. Тодоровић каже: „Друштвене појаве у којима се оличава природа друштва као друштва, препознају се особином принуде коју врши група на појединца и особином независности коју у себи носи друштвена појава у односу на појединца.”115

ДИНКО ТОМАШИЋ (1902-1975.) је један од ретких посленика науке; уз Мирка Косића, изучавао је и бавио се социолошким феноменима. Важио је за врсног социолога. Помно је пратио све што се догађало у социологији у земљама где је она нашла уточиште и преносио значајне идеје на наше тло. Најпре је предавао на Правном факултету у Загребу а потом, од 1940. године, био је професор социологије у САД. Велики утицај су на њега имали италијански демографи и социолози, посебно Ц. Гинија, па су Томашићеви радови били претежно окренути демографским

114 М. Митровић, наведено дело, стр. 131.115 Ибид.

101

питањима. Проучавао је noпулационе проблеме, али и криминални побачај, посебно утицај биолошког фактора на демографски развој становништва. Истраживао је социолошка питања и феномене, посебно њен предмет, методе, задатке, појам друштва, структуру друштва али и питања друштвене организације и однос социологије и других наука. Посебно место заузима његово становиште социологије, (како наводи П. Козић): „Томашић каже, „Социолог не смије изгубити из вида, каже, да је његова главна задаћа да оријентира појединца према појединим друштвеним појавама, да утврди њихово друштвено значење и да испитује услове и околности у којим се појава јавља - развија. Нарочито је важно да се не губи из вида цјелина, као ни главна задаћа социолошке анализе, онда кад је предмет социолошког испитивања не читава друштвена скупина, него поједине манифестације те скупине.”116

Вредно је поменути и његове познате радове: „ЗАКОНИ ПОРАСТА СТАНОВНИШТВА” (1929), „СОЦИОЛОГИЈА И БИОЛОГИЈА” (1930), „КРИМИНАЛНИ ПОБАЧАЈ СА ГЛЕДИШТА СОЦИОЛОГИЈЕ И КРИМИНАЛНЕ ПОЛИТИКЕ”(1930) „КРИТИКА СИСТЕМА”, „ДИРКЕМОВЕ СОЦИОЛОШКЕ ШКОЛЕ” (1930.), “ЛЕМЕНСКА КУЛТУРА И ЊЕНИ ДАНАШЊИ ОСТАЦИ” (1936.), „РАСНО ТУМАЧЕЊЕ ДРУШТВА” (1940.), и друга.117

4.3. Социјалистичка мисао о друштву

Социјалистичке идеје у Србији хватају корене у XIX веку, и то у њеној другој половини, а захваљујући претежно њеним аутентичним револуционарима и утемељеној оријентацији првенствено Марксовог учења, посебно од објављивања „МАНИФЕСТА КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ (1871.).

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ (1846-1875.) је значајна фигура радничког покрета у Србији. О њему се доста зна, и о његовим идејама социјализма. Веома добар познавалац Прве интернационале за Балкан, који је студиозно проучавао Маркса („Манифест комунистичке партије” и „Капитал”) и носилац револуционарних

116 Цитирано према: П. Козић, наведени рад, стр. 77.117 Шире о овоме видети: М. Митровић, наведени рад, и П. Козић, наведени

уџбеник.

102

идеја као демократског покрета свог народа. Светозар Марковић се успротивио бирократском и кметовском апсолутизму. Покретач је „РАДЕНИКА”, „ГЛАСА ЈАВНОСТИ”, „ЈАВНОСТИ”, „ОСЛОБОЂЕЊА”. Сарадник је многих листова који захтевају препород оног времена и критичар капиталистичког бића режима. Његова важнија дела су: „РАДНИЧКА ПИТАЊА У СРБИЈИ”, „ СРБИЈА НА ИСТОКУ”, „ПЕВАЊЕ И МИШЉЕЊЕ”, „СУВРЕМЕНА РАДНИЧКА НАЧЕЛА У ОДНОСУ НА НАШ НАРОД”, „КАКО СУ НАС ВАСПИТАВАЛИ”, РЕАЛНОСТ У ПОЕЗИЈИ” и остали не мање важни радови. Добар познавалац прилика у ондашњој Србији и живота дела и рада Светозара Марковића, др Петар Козић, каже: „Марковићев поглед на свет и посебно његово схватање и анализе друштвених процеса и односа јављају се у сасвим одређеним и специфичним историјским условима, који су, на пример, на Западу већ давно били превазиђени. Марковић је живео у време када су се у Србији тек почели да изграђују грађанско друштво и држава. При том је основна карактеристика била распадање старе, патријархалне задруге и почетак процеса првобитне акумулације, чији су носиоци у тадашњој Србији били кнез, трговци и бирократија. Првобитна акумулација била је, исто тако, груба, насилна као и у класичном капиталистичком свету, с том разликом што је овде капиталистичку акумулацију вршио директно државни апарат, бирократски сталеж. Светозар Марковић је не само оштро критиковао социјалну неједнакост, паразитизам бирократа и беду произвођачких слојева друштва, већ и разоткривао њихове узроке.”118

Светозар Марковић је био мишљења да ће проћи време до развоја капиталистичке производње. Главна тематика овог ствараоца је анализа друштва и његове промене за добробит радних слојева. Сматрало се да су неопходне социјалне, административне и политичке реформе. Залагао се за укидање срезова, али је био за стварање савеза општина, аграрне општине са школама и стручним кадровима. Био је велики присталица образовања и науке, али не за науку која је непотребна него ону која ће користити људима и човечанству. Функција уметности и књижевности је да представља живот народа, а „књижевник је дужан да разуме живот људски са свим разностручним приликама што их живот ствара, да разуме

118 П. Козић, наведени рад, стр. 78.

103

потребе које се рађају у животу и уме да одговори на питања што их живот задаје сваким тренутком.” И све је, по њему, подређено једном циљу: „да је рад мерило ваљаности човекове и да је заслуга за користан рад једина заслуга којом човек треба да живи.”119

Преводио је Маркса и остале теоретичаре и вође међународног радничког покрета (КАУЦКИ, БАБЕЛ), али је и у својим радовима („Социјалдемократски агитатор”, „Тактика и акција”, „Догма или теорија”, „СРБИЈА И АЛБАНИЈА”) и још више оригиналним радовима утицао на трасирање пута социјалног - националног ослобођења наших народа. Покретач је Социјалистичке библиотеке (1907.), а уређивао је Радничке новине, Живот (1904.). Био је уредник многих новина.

ФИЛИП ФИЛИПОВИЋ (1878-1938.) је одиграо значајну улогу, посебно у уједињењу комунистичког покрета Југославије 1919. године, и тада је изабран за његовог секретара. Управо је тај покрет имао утицај на његов развој и научну свест. Све што је изучавао било је у функцији практичних и програмских задатака покрета коме је припадао свим својим бићем. Иако је дипломирао математику на Физичко-математичком факултету у Београду (1904.), изучавао је теоријска питања партије. Његова књига РАЗВИТАК ДРУШТВА У ОГЛЕДАЛУ ИСТОРИЈСКОГ МАТЕРИЈАЛИЗМА, писана за време робије (издржавање казне у затвору у Пожаревцу), много се ослања на дело Николаја Бухарина, А. Богданова и И. Стјепанова. Уосталом, то се све и потврђује и у осталим његовим делима. Он већ у уводу своје СОЦИОЛОГИЈЕ одређује социологију као теоријску науку која се, како наводи М. Митровић, „бави општим питањима: шта је то друштво, од чега зависи његов развитак, у каквим се узајамним односима налазе производња, облик државне владавине, психологија, идеологија? Чиме се објашњава развитак или пропаст једног друштва? Какви су били друштвени облици у појединим историјским епохама? Свим тим питањима се занима социологија и зато се она сматра као најапстрактнија (најопштија) наука међу свим друштвеним наукама.”120

По Филиповићу, научна социологија има назив „материјалистичко схватање материје, односно економски

119 Ибид, стр. 79.120 М. Митровић, наведени рад, стр. 45-47.

104

материјализам”. Зато с правом Петар Козић, један од бољих познавалаца дела Ф. Филиповића, наводи да Филиповић ближе одређује њен предмет: „За Филиповића, научна социологија се „назива још и материјалистичким схватањем историје или „економским материјализмом”. Филиповић ближе одређује њен предмет изучавања речима: „ . . . социологија се бави општим питањима: шта је то друштво, од чега зависи његов развитак, у каквим се узајамним односима налазе производња, облик државне владавине, психологија, идеологија? Свгш тим питањима се занима социологија и зато се она сматра као најапстрактнија (најопштија) наука међу свим друштветш наукама”. Полазећи од такве одредбе, Филиповић овако одређује њен програм који је припремао за предмет „УВОД У СОЦИОЛОГИЈУ:” првобитни комунизам, оруђа првобитног човека, устројство првобитне заједнице; ауторитативна родбинска заједница; стварање првобитне пољопривреде и сточарства; подела рада, порекло својине; феудализам; развитак технике; развитак промета; оснивање тржишта и вароши; новац, ропство; постанак атинске државе; економско изумирање атинског друштва; кметство, средњовековни занатлијски поредак; трговачки капитализам; економско устројство буржоаског друштва; друштвена психологија и професионална психологија; идеологија; финансијски капитализам, државни капитализам; прелазна епоха; колективизам; покретне снаге друштвеног развитка.”121

Приликом одређења предмета социологије, више наглашава елементе друштвеног кретања и развоја, док се мање бавио апстрактним појмовима. Он друштво посматра кроз историјске догађаје, истичући при том да оно мора бити истраживачко и открива законе друштвеног развоја. Социологија, по њему, истиче две важне карактеристике и то: узрочност и предвиђање, бележи П. Козић: „Узрочност је суштина научног истраживања а она, по Филиповићу, произилази из чињенице да „прави научници, када хоће да објасне неку појаву друштвеног живота, они одмах траже узроке који су изазвали ту појаву”. У даљем образложењу принципа научног детерминизма (узрочности), Филиповић каже: „На питање: да ли међу појавама у природи и друштву постоји каква узајамна веза, научници су после савесног и дугог проучавања одговорили, да како у природи тако и у друштву постоји објективна, независна од

121 П. Козић, наведени рад, стр. 80.

105

нас узрочна веза међу појавама, ми кажемо да ту постоји узрочни закон.”122

То с правом и Р. Лукић вели: да је Филиповић учинио значајан покушај да систематизује марксистичку социологију у делу РАЗВОЈ ДРУШТВА (1924): „Његово дело пати од претераног наглашавања економског и класног детерминизма, али представља озбиљан подухват. У делима других писаца постављене су и научне основе за истраживање конкретних југословенских проблема, основе које су показале своју вредност кад су послужиле решавању ових проблема током револуције. Нарочито је истраживан национални проблем у Југославији и проблеми политичке идеологије.”123

Филип Филиповић је начелно расправљао и о питањима детерминизма, и то у односу на узрочности теологије као и могућности истинитог материјализма - као марксистичке социологије и осталих друштвених наука око предвиђања појава у друштву. О томе М. Митровић каже: „Друштвени детерминизам је, по њему, учење да су све друштвене појаве нечим условљене. Он га оштро одваја од фатализма као вере у слепу и неизбежну судбину,од нужности којој су сви потчињени, где човек са својим вољом и снагом не представља ништа. Марксистички појмљен, друштвени детерминизам укључује људску вољу као фактор друштвеног дешавања и развитка. Људи чине друштвене догађаје и раде на њима, користећи прилике које им иду на руку. Воља се не одриче него се само објашњава. Тако је Филиповић подредио телеолошко објашњење детерминистичком, а да га није сасвим негирао. Узрочно објашњење је најважнији облик детерминистичког објашњења. Узрочност одређује као објективну (независну од субјеката сазнања) и непрекидну.”124

Познато је да поједине слабости прати сваки пионирски покушај, па тако и Ф. Филиповића, али је неоспоран његов значај систематског дела, као и његова истрајност марксистичког погледа на свет, на структуру друштва.125

122 П. Козић, наведени рад, стр. 81, 82.123 Р. Лукић, Основи социологије, „Научна књига”, Београд, 1989, стр. 128, 129.124 М. Митровић, наведени рад, стр. 48.125 Имамо у виду посебно социолошке методе, њихово тумачење, али и истицање

посебних метода у друштвеним наукама (посебно у педагогији) и, како наводи Ф. Филиповић,да би тек требало створити „нову пролетерску класику, методику друштвених наука” (П. Козић, наведени рад, стр. 82).

106

Капитална дела су му: „РАЗВИТАК ДРУШТВА У ОГЛЕДАЛУ ИСТОРИЈСКОГ МАТЕРИЈАЛИЗМА”, „ПЕДАГОГИКА МАТЕМАТИКЕ”, „ИСТОРИЈА СЕ ПОНАВЉА”, „БАЛКАН И МЕЂУНАРОДНИ ИМПЕРИЈАЛИЗАМ”, „ЗА САВРЕМЕНУ ДРЖАВУ”, „ СЕЉАЧКИ ПОКРЕТ И НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ”, и остала. Важно је имати у виду и социјалистичке неимаре - мислиоце који су допринели изучавању и развоју социолошке науке, пре света у периоду до Другог светског рата, а то су ЖИВОЈИН ЦВЕТКОВИЋ (1886 - 1961.), БОЖИДАР АЏИЈА (1890 - 1941.), ОГЊЕН ПРИЦА (1899 - 1941.), ДУШАН НЕДЕЉКОВИЋ (1899 - 1984.), ВЕСЕЛИН МАСЛЕША (1906 - 1943.), ОТОКАР КЕРШОВАНИ (1902 -1941.) и остали.

4.4. Развој социологије у Југославији после Другог светског рата

Известан број социолога у Југославији после Другог светског рата наставио је рад и своје деловање на конституисању социологије, али и многе њене специјализоване дисциплине.

ЉУБОМИР ЖИВКОВИЋ (1903.-1968.) је био лекар, али заслужан за развој југословенске социологије. Значајни су му прилози: „СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА МЕДИЦИНЕ И КРИЗА ЛЕКАРСКОГ СТАЛЕЖА” (1926.), „ЕУГЕНИКА И ЉУДСКО ДРУШТВО” (1973.), „НОВИ ПУТЕВИ МЕДИЦИНЕ” (1937.), „ФРОЈД И ГРАЂАНСКО ДРУШТВО” (1939.), и остали.

Веома је систематично и студиозно проучавао улогу рада у настанку човека, идеологију расе, да би на крају окончао ове радове: „НАУКА О ПОСТАНКУ ЧОВЕКА”, „УВОД У ЗНАНСТВЕНУ СОЦИОЛОГИЈУ” (1940.), „УВОД У ИСТОРИЈУ ЉУДСКЕ СВЕСТИ” (1957.), а 1958. је објавио „ОСНОВЕ ДРУШТВА” и „НАДГРАДЊУ ДРУШТВА” (1960.). Посебно је у овој последњој књизи експлицитно настојао да развија медицинску социологију, њен систем, супротно грађанској и остатта које се издају за савремене социологије.

ОЛЕГ МАНДИЋ (1906.-1979.) је по образовању доктор правних наука, али се половином прошлога века заинтересовао за

107

социологију. Први је председник Југословенског удружења за социологију које је и основао (1954.). Од значаја су његове књиге „ОПЋА СОЦИОЛОГША” (1969.), „ДРЖАВА” (1969.), и друге. Ради се о веома плодном писцу и истраживачу широких социолошких погледа - од теоријске социологије до социологије религије и социологије државе.

АНТЕ ФИЈАМЕНГО (1912 -1979.), такође доктор правних наука, универзитетски професор у Сарајеву и Загребу. Написао је значајне социолошке радове: „ОСНОВИ ОПЋЕ СОЦИОЛОГИЈЕ” (1962.), „ПОРИЈЕКЛО И ДРУШТВЕНА УЛОГА РЕЛИГИЈЕ” (1964.), „SAINTSIMON I AUGUST СОМРТЕ” (1966.) и остало. У области социологије запамћен по уџбенику који је штампан у више издања (ОСНОВИ ОПЋЕ СОЦИОЛОГИЈЕ) и коришћен при изучавању социологије и њене мисли код нас.

ЈОВАН ЂОРЋЕВИЋ (1908 -1989.), као и претходници , правник и универзитетски професор. Био је члан Српске академије наука. Не само да је писац уџбеника из области уставног права и политичког система Југославије, он је значајан за социологију и њену мисао због прилога које је објављивао и који су утицали на оформљење социологије као наставног предмета („СОЦИОЛОГИЈА И ИСТОРИЈА”, „СОЦИОЛОГИЈА И ПРАВО”). Вредно је поменути и његове радове „СОЦИЈАЛИЗАМ И ДЕМОКРАТИЈА”, „ИНСТИТУЦИЈЕ И ИДЕЈЕ”. Остаће његова заслуга за развој политичке социологије и социолошке теорије.

РАДОМИР ЛУКИЋ (1914 -1999.), правник, члан Српске академије наука, веома рано се заинтересовао за социологију. Своје прво излагање из ове области је објавио под насловом „О ПОЈМУ СОЦИОЛОГИЈЕ ПРАВА” (1941.). Његов уџбеник „ОСНОВИ СОЦИОЛОГИЈЕ”, који је штампан у више издања, био је и јесте ослонац социолошким посленицима свих генерација. Лукић каже да се „социологија не задржава само на томе, јер бисмо на тај начин добили само непотпуну слику друштва. Она иде даље, она уопштава и оно што су донекле уопштше посебне друштвене науке о историјским типовима друштва. Наиме, она проучава не само суштину свш друштвених појава него и људско друштво као целину

108

и њен развој. Она утврђује појам људског друштва као целине свих друштвених појава, законе повезивања свих тих појава у једну целину и законг развоја друштва као целине. Она, дакле, утврђује не само оно што је заједничко свим друштвеним појавама него и оно што је заједничко свим људским друштвима како у погледу њиховог састава тако и у погледу њиховог развоја.

Међутим, ако се у погледу првог предмета социологије као уопштавајуће опште друштвене науке слажу сви који прихватају такав њен појам, у погледу другог предмета постоји прилично неслагање. Наиме, знатан део писаца сматра да је предмет социологије проучавање оних друштвених појава које су заједничке свим људским друштвима. Тако, на пример, свим људским друштвима је заједничко одређено кретање становништва, одређена култура, одређено мењање, итд. Ови социолози сматрају да социологија зато треба подробно да проучава овакве појаве. На тај начин се, међутим, очевидно социологија меша с посебним уопштавајућим друштвеним наукама и постаје у ствари збир (енциклопедија) неких од тих наука (оних које проучавају оне врсте појава које се налазе у сваком друштву). Међутим, по нашем схватању предмета социологије, то није њен предмет. Она, додуше, мора ове појаве поменути, тј. мора утврдити које се све врсте појава и зашто налазе у људском друштву, како би дала његову општу слику. Али она не улази у њихово проучавање - то је предмет посебних наука. Оно што она проучава као свој сопствени предмет је повезивање свих тих појава у једну целину и развој те целине, међусобни утицај тих појава једних на друге и утицај сваке од њих на целину и целине на њу. Исто тако, социологија проучава и везу друштва с осталим појавамау природи.”126

ЈОЖЕ ГОРИЧАР (1917 – 1989.) је био и остао у самим врховима наше социологије. Његови уџбеници „СОЦИОЛОГИЈА” и „ИСТОРИЈА СОЦИЈАЛНИХ ТЕОРИЈА” су чинили и чине темељ наше социолошке мисли, раме уз раме са академиком Лукићем. Посебно је „СОЦИОЛОГИЈА - ОСНОВИ МАРКСИСТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ” доживела десетак издања и коришћена на нашим универзитетима.

126 Р. Лукић,, „Научна књига”, Београд, 1989, стр. 77.

109

Треба поменути да је доста и осталих социолога који су заслужни за њен развој у југословенским земљама. У библиографијама радова се може наћи и на не тако мали број универзитетских професора, културних и јавних радника који у теоријским и емпиријским радовима показују значајне резултате како за општу тако и за специјализоване социологије, као што су: Владимир Милановић, Петар Козић, Александар Тодоровић, Мирослав Печујлић, Михајло Поповић, и други.

110

IV. ГЛАВА

НАСТАНАК РАЗЛИЧИТИХТЕОРИЈА

НАСТАНАК РАЗЛИЧИТИХ ТЕОРИЈА

Формирањем, конституисањем и постојањем социологије (средином XIX века), почиње други период, развој. Почело је време школа, праваца у теорији, доба сазнавања теоријских система и започињања социолошке анализе. Долази до изражаја социолошки плурализам теоријских праваца - смерова, а у оквиру њих формира се више школа. Та хетерогеност, исцепканост школа и учења је зависна од низа фактора (у зависности од класне припадности социолога, односно класе из које је проистекао, којој припада и позиција објашњења друштва). Имамо у виду грађанске социолошке теорије и марксистичку теорију друштва. Зависно од философског становишта,социолошке теорије се могу груписати на а) индивидуалистичке и б) универзалистичке. У фокусу примене индивидуалистичке теорије налази се човек - личност, индивидуа, а у фокусу примене универзалистичке теорије - друштвени систем или друштво.

Ова и оваква дихотомија у социолошким теоријама супротставља човека и друштво; ту се јасно очитују подељеност и расцепканост, супротстављање доводи до деформације како у теоријској социологији тако и у емпиријским истраживањима. Код индивидуалних теорија, „од дрвећа се не види шума” - то значи да се од појединаца не види друштвена целина.

Дијалектичка теорија о друштву има у виду јединство општег и посебног. Према њој, недопустиво је издвајање друштва од индивидуе, и обрнуто. То наводи на комплементарност ових двеју недељивих категорија. О томе пише Маркс: „Прије свега, треба избјећи да се „друштво” поново фиксира као апстракција насупрот индивидууму. Индивидуум је друштвено биће ... како само друштво производи човјека као човјека, тако он производи друштво.”127

127 Цитирано према хрестоматском избору у књизи В. Кораћа: Марксово схватање човека, историја друштва, БИГЗ, Београд, 1982.

Имајући у виду садржинске оријентације неких парадигми, могућно је поделити социолошке теорије на а) школе натуралистичког правца; б) антропологистичко-бихејвиористичке; в) социологистичке, и r) дијалектичку теорију друштва.128

Све школе, теорије и правци нису настали хронолошким редом. Оне су се, у истим временским периодима, укрштале. Неке школе и правци су настали и касније се јављали у другим варијантама, а известан број социолога припада разним правцима.

1. ГРАЂАНСКИ СМЕР У СОЦИОЛОГИЈИ

1.1. Школе натуралистичког правца

Натуралистичке теорије настоје да објасне законе, структуру и развој друштва полазећи од природно-научног видика (имајући у виду физику, биолошке и географске науке). Међу најзначајнијим теоријама натуралистичког смера у социологији заузимају места механицистичка, демографска, географска, антропогеографска, биологистичка и математичко-неопозитивистичка. Оне дају једнакост између природних и друштвених наука, то јест изједначавају се друштвени и природни феномени. Ту се не води рачуна о специфичностима друштва.

Осврнућемо се на неке од теорија.

1.1.1. Механицистичке теорије

Механицистичка схватања су разноврсна, бројна и увелико монистичка. Присталице ових теорија у објашњавању друштва и социјалних појава и законитости развоја полазе од резултата физике, хемије, математике, механике. Они све своде на „просту варијацију физичких појава.”129 Упоређују друштво с механизмом и човека и друштво с аспекта „социјалне физике” (код Декарта, Спинозе, Солвија, Сен Симона и осталих). Међутим, хронолошко излагање механицистичког виђења друштва и укупан развој препознатљиво је код X. Керија (1793 - 1879.) и В. Паретоа (1848 - 1923.). Кери је

128 Љубиша Р. Митровић; Основи социологије, „Стручна књига”, Београд, 1988., стр. 82.

129 П. Сорокин, I, ,Геца Кон”, Београд, 1932, стр. 1.

написао Начела социјалне науке и Принципе социологије. У Начелима социјалне науке настоји да се на социјалне појаве примене тумачења физике. Поистовећујући законе друштва и природе, и ту ставља једнакост: у друштву делују центрипеталне и центрифугалне силе, оне даље дејствују према механичким законима. Вилфред Парето је изложио своје социолошке опсервације у Општој социологији и у Социолшком систему. У првом делу излаже механицистичку и психологистичку опсервацију друштва. Социјална равнотежа је у средишту пажње. Друштво је систем молекула. Он уводи појам РЕЗИДУУМА и ДЕРИВАТИУМА. Резидуум по његовом тумачењу одржава равнотежу у друштву, док дериватијум сведочи о нестабилности. Ту спадају чиниоци друштвене нестабилности. Ту је непрекидна игра резидуума и дериватија, покидане и поново успостављене равнотеже које се рефлектују на укупну историју. Ове теорије су неприхватљиве и ненаучне, јер су једностране и упрошћене.

1.1.2. Географске школе

Развој друштва су представници ове школе (Жан Боден, Монтескје и други) објашњавали утицајем географских чинилаца. Географска средина обухвата: географски положај, ширину, надморску висину, конфигурацију земљишта, фауну, флору, састав земљишта (њену плодност и хидрографију) и друго, па се рачуна да само ови фактори одређују појаве и развој друштва. Промене које настају захваљујући људској активности не узимају се у обзир. Тај специфичан однос човека и природе одвија се двоструко, и то кроз географски детерминизам и географски посибилизам. По схватању представника географске школе, признаје се и учешће људи у коришћењу природних потенцијала, у прилагођавању човека. Тако се и не може спречити да природна средина има значај на развој друштва и човеков развој. Степен развоја производних снага не би требало потцењивати, нити прецењивати, него сагледавати реално. На Земљи постоје и не постоје исти природни географски услови, то јест различите су карактеристике географских средина и одлике терена. Они могу да буду повољни, и неповољни. Али, има примера да и тамо где су били лоши географски услови у неким пределима света, достигли су људи висок степен друштвено-економског

115

развоја, и обрнуто. Потребно је увек реално и коректно сагледавати утицај географског фактора и природног окружења на развој људског друштва.

Биологистичке теорије

Ове теорије спадају у ред најважнијих натуралистичких концепција. Представници ове теорије су Конт и Спенсер. Оне се заснивају на биологизму и биолошким законима. Интерпретација друштвених појава и друштва се врши уз преферирање биолошког фактора. Преко биолошких закона се објашњавају појам, структура и развој друштва. Друштво је социјални организам, и он је једнак биолошком организму. Бит ових теорија је да друштво представља део органског света и да истоветни закони и методи важе и за биологију и за социологију. Настанак идеје о друштву оног дела који се односи на органски свет и организам има и дугу историју и забележена је још у делима античких философа Аристотела и Платона, а у VII веку у делу Левијатан. Томас Хобс у њему је изложио главне идеје о држави. По њему, држава је надорганизам. Међутим, биологистичке теорије бележе врхунац развоја на крају XIX и почетком XX века. Томе су помогла, и одиграла главну улогу, веома важна открића у биологији тог времена.

Постоји више варијаната у биологистичкој теорији, али су три најважније: а) органска, б) дарвинистичка и в) расистичка.

Главни представници органске теорије су, уз Конта, Лилиенфелд, Шефле, Еспинас. Следећа важна биолошка теорија је социјални дарвинизам, који се разликује од органицистичког правца (за кога је битна суштина у поимању друштва само као дела органске природе ). Следбеници ДАРВИНИСТИЧКОГ правца мисле да се укупна збивања у друштву могу објаснити Дарвиновим законом непрекидне борбе за голи опстанак. Важна је социјал-дарвинистичка теорија „борба за опстанак”, коју је утемељио Чарлс Дарвин. Најзначајнији представници те теорије су Лудвиг Гумплович (1838 – 1909.), Јакоб Морено (1842 – 1912.), Густав Раненхофер (1842 – 1904.) и Виљем Самнер (1840 – 1910.). Гумплович је, у својим делима Борба раса и Основи социологије, изнео властито гледање на друштво, где на себи својствен начин, механички преноси непрекидну борбу врста онако како је Дарвин чинио, и све то

116

преносио с биолошког на социолошко подручје. Као што се, у биолошком свету, непрекидно води борба за опстанак, тако и у људском друштву носе победу оне друштвене групе које се правовремено прилагоде тек насталим ситуацијама.

Трећа варијанта биолошке школе је расистичка. Она је посебно екстремна. Представници ове теорије су Гобино, Чемберлен, Гумплович и други. Посебно се истиче Гумплович, који објашњава настанак државе као императив како би вишим расама било омогућено да несметано и олакшано експлоатишу ниже расе. Он је претеча расистичке теорије и ,један од најзначајнијих идејних инспиратора милитаризма, расизма и ултранационализма, од времена његових савременика у немачком Генералштабу до наших дана.”130

Треба додати и то да је биологистичка теорија у социологији, а посебно екстремна социјалдарвинистичка варијанта, у веку у коме живимо претрпела фијаско (посебно нити које су се повезивале с Ничеовим ирационализмима и поставкама о значају „плаве расе” у историји као нечега „изнад”). Увелико се, данас, јавља социобиологија, као прелаз између социологије и биологије, с обзиром на велики значај биологије, посебно молекуларне, и генетике.

2. ПСИХОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ

До недавно, све психолошке теорије су биле водеће, централне, и имале највећи утицај у социологији. Оне су, у великом броју, разноврсне и настале су у новије време (то је Двадесети век). Социјалне појаве, развој и укупно стање објашњавају првенствено психолошким чиниоцима: осећање, жеље, тежње, нагони, инстинкти, свест... Из психичких особености бића и друштвених група изводе се друштвене појаве и њихов развој: школе психологистичког правца преферирају психичке особености, а биологистички правац — биолошке факторе. Постоји више психолошких концепција. Теорије су разврстане у три основне групе: а) индивидуално-психолошке, б) колективно психолошке, и в) социјално-психолошке.

130 Опширније о томе у књизи: В. Милановић, Социологија, „Службени лист”, Београд, 1984, стр. 29.

117

2.1. Индивидуално-психолошке теорије

Међу најзначајнијим представницима ове теорије о друштву су: Габријел Тард, Мек Дугал, Јакоб Морено, Сигмунд Фројд и Макс Вебер. Све друштвене појаве и друштвени живот у целини се објашњавају индивидуалном психологијом, елементима психе и психичким чиниоцима.

ГАБРИЈЕЛ ТАРД (1843 – 1904.) је све појаве у друштву извео из теорије подражавања. Овај француски социолог је изнео, у својим делима Закони подражавања и Друштвени закони, да је социологија наука о психичким односима на релацији појединац-друштво. Он је, путем теорије фактора, објашњавао утицаје на друштво.

По нашем мишљењу, на друштвени живот битан утицај имају фактори: подражавање (имитација), супротстављање (конфликт) и адаптација. Да би се разумеле социјалне појаве, то је немогућно само путем инвенције и подражавања. Када се у друштву појави инвенција (подсвест), истовремено долази до супротног таласа (талас прихватања и талас одбацивања). Како у друштву непрекидно долази до инвенције, стално се јављају судари између прихватања и одбацивања. Теорија подражавања је имала мало већи одјек у савременој социологији.

МЕК ДУГАЛ (1871 – 1938.) је развио теорију инстинкта у делу Увод у социјалну психологију. Овај амерички социолог је, помоћу теорије инстинката, објашњавао друштвене појаве. Јер, човек тачно реагује на извесну појаву на тачно одређен начин. Има више инстинката (страх, борбеност, раздраженост, одбојност...), Ове друштвене појаве се могу, по његовом схватању, објаснити инстинктима, односно њиховом комбинацијом.

СИГМУНД ФРОЈД (1856 – 1939.), познати психоаналитичар великог формата, каже да је кључни чинилац у друштвеном животу и целокупном развоју улога полног нагона (либидо) у друштву. Познато је његово објашњење да на психичке појаве делује само један фактор, то јест инстинкт - полни нагон. За њега је либидо праузрок научне и културне мисли.

118

ЈАКОБ МОРЕНО је амерички психолог, бечки психијатар, који је путем мерења објашњавао друштвени живот. Социометрија је посебан правац, где се путем појединачне свести објашњавају друштвене појаве. Мери се квалитет у малим људским заједницама од 15 - 30 личности. Како у друштву и људским заједницама постоје симпатије, антипатије, привлачења, одбијања, ти односи се испитују, и на основу њих се стварају групе које могу да раде, станују, производе, боре се, друже...

Предлажу се мере за јачање социјабилитета (кохезије) односа у групама. Оваквим приступом, сматра Морено, могу се решавати социјални проблеми и извршити преуређивање односа у малим друштвеним групама и извршити реформа целокупног друштва.

2.2. Колективно-психолошке теорије

Међу најзначајнијим присталицама колективно-психолошке теорије су: ВИЛХЕЛМ ВУНТ (1832 – 1920.), ГИСТАВ ЛБОН (1841 – 1931.) и француски социолог и теоретичар друштва ЕМИЛ ДИРКЕМ (1858 - 1917.). Најзначајнији представник колективно-психолошке теорије је, без премца, Диркем. Познат је као социолог широм света, и сматра се једним од оснивача социологије. Најважнија дела су му: ПРАВИЛА СОЦИОЛОШКЕ МЕТОДЕ, О ПОДЕЛИ ДРУШТВЕНОГ РАДА, ЕЛЕМЕНТАРНЕ ФОРМЕ РЕЛИГИЈСКОГ ЖИВОТА, СОЦИОЛОГИЈА И ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ, ВАСПИТАЊЕ И СОЦИОЛОГИЈА.131 Он верује да су друштвене појаве психолошке природе. Колективна свест и колективна представа су кључни фактор организације друштва, систем друштвених установа и функционисања друштвених делатности. Ако би се направила паралела између Маркса и Диркема, видно је да је Диркем придавао значај колективној свести, а Маркс дијалектичкој теорији друштва. Колективна свест је надиндивидуална, језгро друштвеног развоја. Надиндивидуална колективна свест јавља се у облику религиозних, правних, моралних императива. Независна је од индивидуалне свести.

131 Опширније о Диркемовом животу видети: Jean Duvignaud, „Durkheim”, PUF, Paris, 1965.

119

2.3. Социјално-психолошке теорије

Непрекидни развој научних сазнања у социологији и социјалној психологији допринео је развоју нове концепције која превазилази индивидуалне и колективне психолошке теорије. Већ се јављају нове социјално-психолошке теорије. У објашњењу друштва, своје тежиште стављају на изучавању узрочних веза између свести појединца и друштва. Тако је настала социјално-психолошка теорија, а полазиште јој је социјална психологија. Проблем који би требало да реше ове теорије јесте жеља да се сазна до које је мере свест условљена друштвеним фактором, и у којој мери свест човека као појединца условљава друштвена појава, као утицај друштва на стварање појединачне психе и понашање људи.

ПИТИРИМ СОРОКИН (1889 – 1958.), амерички социолог руског порекла, између осталих, написао је ова дела: Друштво, култура и личност, Друштво и културна покретљивост, Друштвена и културна динамика, Помодности и слабости у савременој социологији и сродним наукама, Савремене социолошке теорије. У делу Друштво, култура и личност, Сорокин каже да друштвене појаве чине интеракције људи. Те појаве садрже три битна елемента: а) субјекте радње - људе; б) значење радњи - вредности, мисли, норме; в) материјалне носиоце-значења. Интеракција је, према Сорокину, интерперсоналан однос. Ти односи се одвијају између социјално-културног степена личности. Он је развио конзервативну и идеалистачку теорију друштва, али не би требало сметнути с ума његов допринос социолошкој мисли, посебно значајним делом Савремене социолошке теорије.

ЖОРЖ ГУРВИЧ (1894-1965), француски теоретичар, познат је не само социолошкој мисли своје земље. Најзначајнија његова дела из социологије: Социологија I и II, Друштвени детерминизам и људска слобода, Савремени позив социолога, Дијалектика и социологија. Његов сложени социолошки систем карактерише средње решење између колективно-психолошког правца у социологији и индивидуално-психолошког. Он чини синтезу, нови поглед психичког правца, јер прихвата и признаје и индивиуалну и колективну свест. Индивидуална и колективна свест међусобно

120

кореспондирају, у међузависности су. Недостатак ових теорија се огледа у прилагођавању психолошких елемената у објашњењу друштвених појава.

3. ШКОЛЕ СОЦИОЛОШКОГ ПРАВЦА

Формална социологија, односно формалне социолошке теорије, реакције су на многобројне и нарасле теорије натуралистичког смера. Она тежи да пружи одговоре на садржину друштвених појава, и то путем „америчке” социологије, и тежњи да тачно, експлицитно одреди предмет социологије. Формална социологија се јавља крајем XIX века, у Немачкој, између два рата - и то у оквиру „Келнске социолошке школе”. Касније се шири у САД (позната је „Чикашка школа”). Главни теоретичари немачке социолошке школе су Георг Зимел, Фердинанд Тенис, Леополд фон Визе, а од америчких теоретичара Едвард Рос, Парк, Смол и Берџес.

ФЕРДИНАНД ТЕНИС (1855 – 1936.) зачетник је, и један од твораца формалне социологије. Он јој је дао први нацрт, и то у делима: Заједница и друштво и Увод у социологију. Заједница и друштво су два главна облика чију основу чине уговори. По његовом схватању, битне су друштвене групе, удружења, и односи у друштву морају да буду предмет социолошке анализе.

ГЕОРГ ЗИМЕЛ (1858 – 1918.) сматрао је да би социологија требало да буде врста социјалне геометрије, што је изнео у свом делу Општа социологија. Друштвени облици су основа за разматрање. Удруживање друштвених облика је основа свега, и може омогућити да социологија постане самостална наука.

ЛЕПОЛД ФОН ВИЗЕ (1876 – 1969.) најзначајнији је представник формалне социологије. Познато је његово дело, у коме излаже систематску теорију формализма с поделом социологије и основних наука, природних и друштвених: Систем опште социологије. У овом делу, подстиче вредности формалне социологије. Социологија је, према Визеу, „наука о односима”, и она утврђује оно што је истоветно у сваком друштву. Однос човека према човеку, то јест међусобне везе, предмет су његове

121

опсервације. Шта је то што повезује људе-битна је карика за њега како људска понашања делују на друге људе, шта је то што их везује, а шта раздваја. Друштво је, по Визеу, скуп друштвених процеса који чини саставни део удруживања или пак дезинтеграције што се одиграва у друштвеном амбијенту.132

Ваља правити разлику између социјалног и физичког простора. Из друштвеног простора формирају се друштвени односи (асимилација, прилагођавање, приближавање, удруживање, а друштвене творевине постају увећавањем и нагомилавањем друштвених односа у посебна јединства држава, класа, црква, сталеж).

Карактеристично је за ову теорију да она проучава друштвени облик (форме), и то мањевише независно од садржине, али не открива узрочно-последичне везе него служи само за класификацију неких друштвених појава. Тиме се своди на социјалну геометрију. Може се рећи да је учињен корак ка одређењу социологије од психологије, и тако се пружила могућност упознавања с појавама у друштву. Недовољност ове социологије је у томе што нема хронолошког реда дешавања појава, и недијалектичком раздвајању и супротстављању садржаја форми. Дакле, не даје увид у узрочнопоследичну везу појава.

Дескриптивна социологија се јавља почетком XX века, а њени представници су: Смол, Берџес, Парк, Рос. То је посебан правац у социологији. Најзначајнији је ЕДВАРД РОС (1866 – 1951.). Израдио је систем формуле. По његовом схватању, социологија изучава облике друштвенш група, њихову садржину и конфликте између појединаца.

4. МАРКСИСТИЧКИ СМЕР У СОЦИОЛОГИЈИ

Марксистичка теорија о друштву је новијег датума. Она се јавља четрдесетих година деветнестог века. Њени оснивачи су Карл Маркс и Фридрих Енгелс. Они су успели да превазиђу дотадашња сазнања о друштву, друштвеним појавама и противречностима. Специфичности друштва и друштвених појава су задавале велике муке историчарима, етнолозима и другим научним дисциплинама,

132 Љ. Митровић, наведено дело, стр. 96. 102.

122

пре појаве социологије. Оно што је од капиталног значаја за социологију је да су Маркс и Енгелс, а касније и њихови следбеници, истакли да марксистичко схватање чини скуп теорија објективне стварности (философска, социолошка, економска, антрополошка итд.). Онога тренутка када су се стекле објективне и субјективне околности за превазилажење orpaничености немачке класичне философије, француског социјалутопизма и енглеске политичке економије, Карл Маркс је ове теорије и друштвени живот сагледавао у тесној вези с превазилажењем, као и вулгарни материјализми идеалистичка схватања и супротстављајући се вулгарном материјализму и идеалистичким схватањима у социологији. Постављала су се и оваква питања: шта чини основу материјалистичке концепције друштва? Једни тврде да је то дијалектички материјализам, други политичка економија, а трећи да је историјски материјализам и социолошки аспект. У зависности од схватања погледа на свет, поједини аутори су разрађивали појединачна питања марксизма. Једни су изучавали философски, други економски, а трећи социолошки аспект, итд. Како су Маркс и Енгелс били истовремено и философи и економисти и социолози, они су комплементарно-теоријски расправљали о проблемима друштва.

Без дубљег проучавања и познавања философског феномена, без познавања економских и политиколошких елемената, нема нити може бити ваљане оријентације у марксисистичкој социологији. Маркс и Енгелс су њихову концепцију о друштву назвали „историјским материјализмом”. Маркс је сажето формулисао основне проблеме историјског материјализма на следећи начин: „У друштвеној производњи свога живота, људи ступају у одређене, нужне односе, независне од њихове воље, односе производње, који одговарају одређеном ступњу развитка њихових материјалних производних снага. Целокупност тих односа производње сачињава економску структуру друштва, реалну основу, на којој се диже правна и политичка надградња и којој одговарају одређени облици друштвене свести. Начин производње материјалног живота условљава процес социјалног, политичког и духовног живота уопште. Не одређује свест људи њихово биће, већ обрнуто, њихово друштвено биће одређује њихову свест. На извесном ступњу свога развоја долазе материјалне производне снаге друштва у противречје

123

с постојећим односима производње, или, што је само правни израз за то, с односима власништва у чијем су се оквиру дотле кретале. Из облика развијања производних снага ти се односи претварају у њихове окове. Тада наступа епоха социјалне револуције. С променом економске основе врши се, спорије или брже, преврат читаве огромне надградње. При проматрању оваквих преврата мора се увек разликовати материјални преврат у економским условима производње, који се да констатовати с тачношћу физичких наука, од правних, политичких, религиозних, уметничких или философских, укратко, од идеолошких облика у којима људи постају свесни тог сукоба и борбом га решавају. Као што неки индивидуум не оцењујемо шта је по ономе што он за себе мисли да јесте, тако ни о оваквој превратној епохи не можемо стварати суд из њене свести; већ напротив, морамо ту свест објашњавати из противречности материјалног живота, из постојећих сукоба међу друштвеном производном снагом и односима производње. Никада нека друштвена формација не пропада пре него што буду развијене производне снаге за које је она довољно пространа, и никад нови, виши односи производње не наступају пре него што се материјални услови њихове егзистенције нису већ родили у крилу старог друштва. Стога човечанство поставља себи увек само оне задатке које може решити, јер када тачније посматрамо, увек ћемо наћи да се сам задатак рађа само тамо где материјални услови за његово решење већ постоје или се бар налазе у процесу свога настајања. У општим линијама могу се азијатски, антички, феудални и модерни буржоаски начин производње означити као прогресивне епохе економске друштвене формације. Буржоаски односи производње јесу последњи антагонистички облик друштвеног процеса производње, не антагонистички у смислу индивидуалног антагонизма, него антагонизма који потиче из друштвених животних услова индивидуума, али у исти мах производне снаге које се развијају у крилу буржоаског друштва које стварају материјалне услове за решење тог антагонизма. Зато се с том друштвеном формацијом завршава предисторија људског друштва.”133

Јасно се види да је Маркс историјски материјализам сматрао општом теоријом. Она пружа основу за приступање друштвеним

133 Маркс Карл: „Критика политичке економије (Предговор и увод)”; „Култура”, Београд, 1949, стр, 8-10.

124

истраживањима. Он чини јединство теорије развоја и метода при истраживању друштвених промена. При том наглашава да су материјални чиниоци примарни у друштвеном животу, изражавајући став да „не одређује свест људи њихово биће, већ обрнуто, њихово друштвено биће одређује њихову свест”. Под друштвеним бићем подразумева при том целокупност односа људи у производњи, имајући у виду одређен ступањ развоја производних снага, те социјално-политичку структуру. Док је базу друштва назвао целовитост - укупност односа производње, сматрао је да се друштво налази у сталном дијалектичком кретању. Пораст производних снага захтева и квалитетне промене дате епохе.

Из горњег излагања можемо извући закључак да историјски материјализам чини: А) Јединство опште теорије и методе; Б) Материјалистичко схватање структуре и кретања друштва; и В) Дијалектички поглед на друштвену динамику (подвукао А.Г.К.).134

Што се тиче проблема историјског материјализма и социологије, посебно се тиме бавио Лењин.

а) „Та идеја материјализма у социологији била је већ само по себи генијална идеја. Разуме се, тада је то била још само хипотеза, али хипотеза која је први пут стварала могућност строго научног односа према историјским и друштвеним питањима. Дотада, не умејући да се спусте до најпростијих и тако примарних односа као што су продукциони, социолози су приступили непосредно испитивању и проучавању политичких и правних облика, наилазили на чињеницу да су ти облици настали из ових или оних идеја човечанства у дато време - и нису ишли даље од тога; испадало је као да људи свесно изграђују друштвене односе. Али тај закључак ... потпуно је противречио свим историјским запажањима... Материјализам је уклонио ту противречност, отишавши с анализом дубље, до постанка самих друштвених идеја човекових; и његов закључак о зависности тока идеја од тока ствари једини је закључак који се може довести у склад с научном психологијом. Даље, с друге стране, та хипотеза је први пут подигла социологију на степен науке. Дотада су се социолози трудили и трудили да у сложеној мрежи друштвених појава повуку границу између важних и неважних појава (то је корен субјективизма у социологији) и нису умели да нађу објективни критеријум за такво разграничење. Материјализам

134 Драган Ничић, Социологија, Рударско-металуршки факултет, Бор, 1965, стр. 13.

125

је дао потпуно објективни критериј, издвојивши „продукционе односе” као структуру друштва и омогућивши да се на те односе примени онај општенаучни критериј понављања за који су субјективисти тврдили да се не може применити на социологију.”135

135 Лењин: Шта су пријатељи народа - Изабрана дела, том I, књ. 1, „Култура”, Београд, 1948, стр. 87-87.

126

V. ГЛАВА

ЉУДСКИ РАДКАО СОЦИОЛОШКА

КАТЕГОРИЈА

ЉУДСКИ РАДКАО СОЦИОЛОШКА КАТЕГОРИЈА

1. ПОЈАМ ЉУДСКОГ РАДА

Појам људског рада, као посебну категорију савремене друштвене науке, дугују, пре свега, теоријским доприносима Хегеловог мисаоног система, а потом оснивачима марксизма - Енгелсовој и Марксовој значајаној критичкој ревизији и елаборацији људског рада, „вечитом природном услову људског живога.” Марксистичка, и све потоње теорије које су у жижи својих социолошко-економских анализа и теоријских поставки имале људски рад као феномен који одражава саму људску суштину, зато, не могу да заобиђу доприносе оснивача великих мисаоних система, без чијих домета савремене науке о друштву сигурно не би имале тако стабилна упоришта.

Стварајући грандиозан теоријски систем управо на полемици до тада постојећим достигнућима друштвених наука, пре свега социологије и економије, Маркс је још у својим раним „Економско-философским рукописима” из 1844. године, којима је поставио темеље свог каснијег чувеног дела Капитал, назначио смерове теоријског разматрања рада као социјално-економске категорије, иако у самим „Рукописима” још није постављао основе за своју чувену теорију вредности и вишка вредности, која је, разуме се, неодвојива од његове теорије рада. Марксово полемичко полазиште у разматрању људског рада односило се, првенствено, на Хегелову теорију. „Негативно полазиште за Маркса је Хегелова Феноменологија, пре свега, теорија алијенације и рада као отуђеног процеса. Величина Хегелове дијалектике негативитета заснива се, по мишљењу Маркса, на томе што процес људског самостварања схвата као наизменичне фазе алијенације и њеног укидања. Човјек, према Хегелу, испољава своју генеричку суштину једино на тај начин што

се најприје односи према властитим снагама у опредмећеној форми, да би их затим на неки начин споља присвајао. Рад као остварење суштине човјека има, дакле, за Хегела једино позитиван смисао, представља настајање човјечности кроз његово отуђивање. Па ипак, људска суштина, по Хегелу, поистовјећује се са самосвјешћу, а рад с духовном дјелатношћу, самим тим процес алијенације у првобитној форми је алијенација самосвијести, а свеколика предметност - отуђена самосвијест; укидање алијенације, човјеково поновно присвајање своје властите суштине је, према томе, укидање предмета и његов повратак духовној природи човјека. Интеграција човјека са природом реализује се на духовном нивоу, и због тога је за Маркса само апстрактна и илузорна.”136

Значи, не саглашавајући се с Хегелом, а позивајући се на Фојербаха, Маркс сматра да је суштина човечности рад у смислу чулног општења с природом. Он је услов сваке човекове духовне делатности и у њему човек истовремено ствара и самог себе и природу. Зато су предмети људских потреба предмети у којима човек испољава и реализује властиту суштину, и они су независни од човека. На овај начин, Маркс признаје да је човек, осим своје динамичке природе, истовремено и пасивно биће. Захваљујући оваквом постављању проблема рада, односно човекове позиције у односу на природу, Маркс поставља у центар својих разматрања човека као Биће које је нераскидиво везано за природу, односно „враћа” човека природи управо преко рада као средстава којим човек обавља „размену материје” с природом. Значи да је човек, истовремено, и природно биће: „Човјек је непосредно природно биће... Али, човјек није само природно биће, него људско природно биће, тј. биће које постоји само за себе, стога родно биће, биће које се као такво мора потврдити и манифестовати како у свом битку, тако и у свом знању.”137

Као посебан, јединствен квалитет у природи, човек као „родно биће” мора стално да се манифестује и потврђује, што у оквиру човекове егзистенције представља трајан процес. Значи, човек сам, стално ангажујући све своје физичке и духовне способности, мора у трајном процесу рада да ствара све услове своје егзистенције. Све

136 Лешек Колаковски: Главни токови марксизма, Књига1 „БИГЗ”, Београд, 1980, стр. 156.

137 К. Маркс: Економско-филозофски рукописи из 1844. и Рани радови „Напријед “, Загреб, 1973, стр. 324-325.

ситуације с којима се суочава у својој егзистенцији (а многе од њих нису нужно његове) човек управо радом чини својима, за разлику од животиња које своју везу с природом остварују на најдиректнији начин: „Животиња је непосредно јединствена са својом животном делатношћу. Она се од ње не разликује. Она чини само своју животну дјелатност предметом свога хтјења и своје свијести. Он има свјесну животну дјелатност. Он је управо само на тај начин родно биће...

Практично произвођење предметног свијета, прерада анорганске природе, јесте потврђивање човјека као свјесног родног бића, тј. бића које се према роду односи као према својој властитој суштани, или према себи као родном бићу. Додуше, животиња такођер производи. Она гради себи гнијездо, станове као пчела, дабар, мрав итд. Али она производи само оно што треба непосредно за себе или своје младе; она производи једнострано, док човјек производи универзално; она производи само под влашћу непосредне физичке потребе, док човјек производи и кад је слободан од физичке потребе и истински производи тек ослобођен од ње; она производи само за себе, док човјек репродуцира цијелу природу; њезин производ припада непосредно само њеном физичком тијелу, док се човјек слободно супротставља свом производу.”138

У процесу рада, човек на природу не делује у усамљеничком чину; у њему, он је нужно повезан с другим људима. То значи да је рад искључиво заједнички, односно да је друштвена категорија. Констатујући ово, долази се до констатације да је рад увек двоструки однос; истовремено је однос према природи и друштвени однос. Из тога произлази још једна димензија рада, али као друштвеног односа: наиме, активностима у процесу рада, као колективном чину, људи делују једни на друге, што значи и да је смер утицаја рада двострук - човек утиче истовремено и на природу и на друге људе у процесу рада. Маркс у расправи „Најамни рад и капитач” пише да „у производњи људи не утичу само на природу, него и једни на друге. Они могу да производе једино радећи заједно на одређен начин и размењујући своје радове међу собом. Да би производжи, они ступају у одређене међусобне везе и односе, и само у границама ових

138 Ибид, стр. 251-252.

131

друштвених веза и односа врши се њихов утицај на природу, обавља се производња.”139

Двострука природа рада омогућава да, делујући на природу, мењајући је и прилагођавајући је својим потребама, човек мења и самога себе, односно мења своје стваралачке моћи и потенцијале. Он развија снаге које „дремају” у његовој природи, како каже Маркс, и „потчињава њихову игру својој власти”.

Рад представља органско јединство деловања свести и материјалног деловања. Наиме, Маркс наглашава да рад представља мисаоно и материјално деловање човека на природу, а у том процесу дешава се мењање и саме материје у природи и природном процесу. У оквиру тог процеса, деловање свести се најизразитије испољава у човековој самосвести, односно у човековој спознаји сопствених потреба, као и у дефинисању циљева. У складу с тим, човек их прво дефинише, затим ствара планове, формулише идеје, моделе и идеалне схеме материјалних процеса који ће му омогућити добробит. Значи, човек у оквиру материјалног деловања преваљује пут од субјективне представе до делотворне активности која се материјализује у објект процеса рада. На тај начин се, према Марксу, рад увек испољава као дијалектичко јединство духовних и телесних снага, мозга и руку, а све то у процесу промене облика природних ствари у квалитативно нове облике - резултате рада.

На тај начин, рад као перманентно човеково деловање на природу, ради њеног мењања и прилагођавања његовим примарним, као и изведеним потребама, представља трајну природну нужност, „вечити природни услов људског живота”. Другим речима, рад се испољава као нужда, чак и онда када није директно условљен задовољењем човекових примарних потреба, односно услова његове физичке егзистенције и просте репродукције.

Према Марксовом мишљењу, постоји и рад који је растерећен нужности голе егзистенције, али он је могућан тек када та нужност нестаје, односно када се остваре материјални услови који је у потпуности задовољавају. Због тога он наглашава да тек тада настаје царство слободе. Оно „почиње, у ствари, тек тамо где престаје рад који је одређен невољом и спољашњом сврсисходношћу, по природи ствари, оно, дакле лежи са оне стране области саме материјалне

139 К. Маркс: Најамни рад као капитал, Изабрана дела I, „Култура”, Београд, 1950, стр. 71.

132

производње. Као што дивљак мора да се бори с природом да би задовољио своје потребе, да би одржао и репродуковао свој живот, тако то мора чинити и цивилизовани човек, и он то мора у свим друштвеним облицима и под свим могућим начинима производње. Његовим развитком проширује се царство природне нужности, јер се увећавају потребе, али се у исто време увећавају производне снаге које те потребе задовољавају. Слобода се у овој области може састојати само у томе да удружени рад, удружени произвођачи, рационално уреде свој промет материје с природом, да га доведу под своју заједничку контролу, уместо да он њима господари као нека слепа сила; да га врше с најмањим утрошком снаге и под условима који су најдоступнији и најадекватнији њиховој људској природи. Али то увек остаје царство нужности. С оне стране њега почиње развитак људске снаге, који је сврха самом себи, право царство слободе, али које може да процвета само на оном царству нужности као на својој основици. Скраћење радног дана је основни услов.”140

2. ЕЛЕМЕНТИ ПРОЦЕСА РАДА

У разматрању елемената процеса рада, марксистичка теорија је незаобилазно полазиште, будући да је управо утемељивач ове теорије, својом анализом рада, вредности и вишка вредности у „Капиталу”, пружио обиље чињеница и анализа из области друштвено-економских феномена људске заједнице, без којих би свако промишљање ових феномена било готово немогуће. Учење о материјалној производњи као о процесу размене материје између човека и природе афирмисало је њен примаран значај као покретачке снаге, али и као основе свих односа у друштву, односно свих облика испољавања друштвеног живота. Историја и човекова природа, према Марксовом мишљењу, нису дати човеку унапред. Они су резултат његове свесне „делатне” праксе, историјског процеса у чијој је основи рад, деловање на природу, њено мењање и прилагођавање својим потребама. Као и у природи, и у историји влада нужност, али нужност која се мења радом и прилагођава, односно модификује према човековим потребама. То значи да је процес рада у самим почецима људске историје, те се без схватања његове суштине, структуре и елемената не може приступити ни

140 К. Маркс: Капитал, том 1, глава 9-10, „Култура”, Београд, 1964, стр. 367.

133

сагледавању ни схватању било ког другог феномена који представља оригиналну материјалну (економску), односно духовну вредност.

Сматрајући рад процесом између човека и природе, Маркс пише (Капитал, I том, V глава) да у том процесу човек „својом сопственом активношћу омогућује, регулише и надзире своју размену материје с природом. Према природној материји он сам иступа као природна сила. Он покреће природне снаге свога тела, руке и ноге, главу и руку, да би природну материју прилагодио себи у облику употребљивом за његов живот.”141

Делујући на тај начин на природу око себе и мењајући је, човек тако мења и сопствену природу. Овим нужним чином он је принуђен и да развија сопствене, њему самом до тада непознате, снаге које „дремају”, како Маркс каже, у његовој природи и да њихову „игру” контролише и потчињава својој слободној вољи.

Елементи процеса рада су:1) сврсисходна делатност (сам рад);2) предмет на који рад делује, и3) средство којим делује.

Сврсисходна делатност, односно сам рад као једна од темељних Марксових категорија, већ је шире експлициран, тако да сматрамо да га не би требало и у овом контексту понављати.

Предмет на који се делује у сагледавњу структуре процеса рада може, с једне стране, да подразумева општи предмет човековог рада у смислу готово природног добра (земље, плодови, воде итд.) за које није нужно човеково садејство с природом, а, с друге стране, предмет рада који је као такав припремљен претходним радом, односно сировине добијене из природе (природна грађа, руде, метали и др.). Средство којим се делује, или средство рада, представља једну или више ствари (справа) које се у процесу рада налазе између радника и предмета рада, значи које „посредују” у процесу рада. Тим средствима радник искоришћава физичка или хемијска својства предмета рада, стварајући производ у складу са сврхом рада. У извесном смислу, осим његове физичке снаге, и средство рада у рукама радника представља „силу” којом он делује у овом сврховитом чину.

141 К. Маркс: Капитал, књ,. 1-2, „Култура”, Београд, 1964, стр. 186.

134

Промена на предмету рада, која је сврха и крајњи циљ процеса рада, остварује се помоћу средстава за рад, а њеним постизањем процес рада се завршава. Значи, процес рада се гаси у производу рада.

Како је људски рад могућ само у оквиру друштва, као друштвени рад, процес рада, гледано историјски, може да се одвија само у конкретним друштвеним односима и кроз конкретае облике. Због тога Маркс наглашава да је сваки процес рада условљен не само степеном развитка производних снага већ и производним односима.

3. ПОДЕЛА РАДА

3.1. Општа, посебна и појединачна подела рада

Развој производних снага утицао је на друштвно-економске односе, односно на поделу рада која је кроз сложеније друштвено - економске односе почела да се испољава низом облика. Они су се различито испољавали, и углавном носе обележје класних односа, иако су условљена неким природним појавама (пол, природне способности, животно доба и др.).

У првобитној заједници, људи су производили да би живели (задовољавали би своју основну егзистекцију), тако да је тада подела рада била „самоникла”, јер је потицала од рада и зависности од узраста и пола. Развојем производних снага и продукционих односа, долази до промена у класним, односно друштвено-економским формацијама, а тиме и до неопходности поделе друштвеног рада. Маркс пише следеће: „... колико су развијене производне снаге једне нације, показује најочигледније ступањ до којег је развијена подела рада. Свака нова производна снага - уколико није само квалитативно проширење досад већ познатих производних снага (нпр. крчење нових земаља), повлачи за собом даље усавршавање поделе рада.”142

Тако се природна подела рада односила на неразвијена друштва, где су до изражаја долазила биолошка, физичка и психолошка својства, као што је узраст, пол, итд. На тај начин се диференцирају људи према обављању одређених послова и делатности, како каже Маркс: „Самоникла племена, самоникла

142 К. Маркс, Ф. Енгелс: Рани радови, Загреб, 1963, стр. 343.

135

подела рада потиче из разлика у полу и доби, почива дакле на чисто физолошкој основици, и бива све пространија што се заједница више шири, становништво расте, а особито услед сукоба међу разним племенима, и кад једно племе подјармљује друго.”143

Усавршавање средстава за производњу условљава даљу поделу рада. Ф. Енгелс, тако, указује на три значајне поделе рада: земљорадњу од сточарства, занатство од земљорадње и посебно издваја трговину, док је Маркс истицао да „ако имамо у виду једино рад сам, онда раздвајање друштвене производње на велике њене радове, као пољопривреду, индустрију итд., можемо означити као општу поделу рада, подвајање ових родова производње на врсте и подврсте као посебну поделу рада, а поделом рада у оквиру једне радионице као појединачну поделу рада.”144

Према Марксу, постоје три облика рада, и то велике гране производње (пољопривреда, индустрија, трговина и саобраћај), затим подела на посебне гране (грађевинарство, металургија) и група тзв. технолошка подела рада (појединачна унутар радних).

Данас се људске активности деле на следећа подручја: примарна, секундарна и терцијарна. У примарна подручја спада пољопривреда, шумарство, риболов, лов (чија се производња не одвија на фабрички начин, а производи служе за задовољење људских потреба). Секундарна подручја су индустрија, грађевинарство, рударство и јавни радови (како производња средстава за производњу, тако средстава широке потрошње). У терцијарно подручје улазе саобраћај, угоститељство, трговина, дакле услужне делатности.

143 „С друге стране - наставља Маркс - као што сам раније напоменуо, размена производње се на оним тачкама где разне породице, племена, заједнице итд. дођу у додир међу собом; јер се у првим данима културе самостално не сучељавају приватна лица већ породице, племена итд. Свака заједница налази у својој природној околини другачија средства за производњу и другачије животне намирнице. Зато се и разликују по начину производње и другачије животне намирнице. Зато се и разликују по начину производње, о начину живота у производима. Ова самоникла размештеност јесте оно што при додиру међу заједницама изазива размењивање њихових производа, а посебно затим и претварање тих производа у робу. Размена не дели производњу на различите сфере, већ те различите сфере доводи у однос и тако их претвара у гране целокупне друштвене производње, гране које више или мање зависе једна од друге. Ту друштвена подела рада постоји путем размене првобитно различитих, али међусобно независних сфера производње”, К. Маркс: Капитал, стр. 281-282.

144 К. Маркс, Капитал, стр. 281-282.

136

Постоје, такође, поделе на производне групе унутар великих, средњих и малих предузећа, које Маркс назива поделом појединачне радне операције.

3.2 Друштвена и техничка подела рада

Разлика између друштвене и техничке поделе рада у друштву, по схватању Д. Ж. Марковића, „изражава расподелу укупног друштвеног рада на поједине области и гране, на поједине носиоце радничке активности”, а техничко-технолошка подела рада произлази из ње и она је ужи појам и одвија се у склопу организованог процеса рада једне радне јединице где се производе одређени производи, значи у једној производној групи.”145

Иако техничка подела рада произлази из друштва и друштвене поделе рада, између њих постоје разлике које, по Марксу, омогућавају добијање производа и његово пласирање, као робе, на тржишту.

Међутим, техничка подела рада није ослобођена друштвених обележја, јер:

,,а) сваки оделити радни поступак (који обавља радник одређене специјалности) има свој пуни смисао само у целини заокруженог радног процеса (чији је резултат било финални производ, било полуфабрикат и слично), а поменуто заокруживање радног процеса захтева производну интеракцију међу непосредним произвођачима, и то утолико ширу уколико је технолошки процес размрвљенији;

б) иако унутар радног процеса, у коме више радника обавља поједине радне операције, нема тржишне размене, нити је производ унутар таквог процеса роба, ипак појединачна подела рада води верификацији целине парцијализованих радова на тржишту (где целовити производ, као роба, постаје предмет друштвене расподеле и размене);

в) техничка подела рада се прожима са друштвеном поделом рада као садржински израз и нужна претпоставка одређених ступњева развоја ове друге;

145 Шире о томе: др Д. Ж. Марковић, Социологија рада, „Савремена администрација”, Београд, стр. 174; и Д. Г. Ничић: Основи социологије рада, Технички факултет, Бор, 1978, стр. 10.

137

г) социјално-економски, сазнајни и морални преображај појединаца у техничкој подели рада условљен је целином друштвено-економских односа у конкретном друштву (у крајњој линији).”146

Друштвена подела рада јавља се превасходно као економска категорија, док техничка подела рада указује на поједине функције у радном процесу и најефикасније коришћење друштвених средстава.

Шта проучава техника, а шта друштвена подела рада, о томе Д. Ж. Марковић пише: „Техничка (технолошка) подела рада настаје после друштвене поделе рада. Оне се међусобно не само разликују већ, у одређеном смислу, између њих могу постојати и супротности. За разумевање односа друштвене и техничке поделе рада значајно је Марксово указивање да друштвена подела рада омогућава стварање производа у облику робе која се у различитим јединицама појављује на тржишту. Међутим, мануфактурна (техничка, технолошка) подела рада има за циљ да се произведе један предмет, који се у ствари и појављује на тржишту, што доводи до одређених противречности.

Друштвена подела рада, као што смо истакли, означава распоређивање целокупног фонда друштвеног рада на посебне делатности и, по схватању Маркса, општа подела рада раздваја друштвену производњу на њене велике делове, посебна подела рада дели ове делове на врсте и подврсте, док појединачна подела рада означава поделу рада унутар појединих друштвених група у оквиру којих се одвија радни процес.”147

Друштвена подела рада се различито манифестује у капитализму и социјализму. У капитализму се манифестује у економском и социјалном погледу (положај радника у процесу рада није дефинисан, односно зависан је од капиталисте; отуђеност од средстава рада, процеса рада; искоришћење његове радне снаге до максимума, и др.). У социјализму, ове противречности се полако ублажавају, али се друштвена подела рада не укида.148

4. ВРСТЕ РАДА

4.1. Физички и интелектуални рад146 Др Д. Г. Ничић, наведени рад, стр. 11. 147 Др Д. Ж. Марковић, наведени извор, стр. 174-175.148 К. Маркс Капитал, том Ш, „Култура” Београд, 1974, стр. 710-711.

138

У историји људског друштва, тек у епохама диференцирања класа због промена у материјалној основи долази до поделе на физички и интелектуални рад. Та се појава све више исказује кроз различите епохе преструктурирањем класних односа, што је било историјски одређено у двојаким факторима (према В. Рашковићу):

„а) друштвено-економским околностима, иб ) класно-партијским односима и интересима, рад је утолико

више условљен и с позиције класно партијне детерминисаности по глобалној структури.”149

У савременим условима рада, нарочито у ери треће научно - техничке револуције, радни процес се битно мења; тако подела рада на умни и физички у класним друштвима у потпуности губи класна обележја, јер овладавање знањима и праћење нових технологија захтева и другачији однос према средствима за производњу. То посебно долази до изражаја у областима производње с високом технологијом. Упоредо с тим, долази и до промена вредностних критеријума рада, услова рада, статуса радника, радне средине и др.

4.2. Производни и непроизводни рад

Производни и непроизводни рад социолошки се посматра кроз физички и интелектуални рад. При том, интелектуални рад припада области ванматеријалне производње у ширем смислу речи, док је производни рад везан за материјалне вредности. Ове две врсте рада су међусобно условљене, односно допуњују се са становишта крајњег ефекта - и једна и друга врста рада су „производни”.

У ери треће научно - технолошке револуције, наведена подела је релативна, односно сталним освајањем нових технологија потпуно ће се изгубити.

4.3. Прости и сложени рад

Прост и сложени рад може се посматрати са становишта доприноса личног рада. Радни људи обављају конкретне послове,

149 Др Владимир В. Рашковић: Социологија рада, „Савремена администрација”, Београд, 1984, стр. 31.

139

међутим, неки су једноставни, а други сложенији. Како је сваки сложени рад мултипликовани рад, јер захтева већи степен стручности, он захтева и стално образовање кроз праксу, односно допуну стечених знања.

5. САДРЖАЈ И КАРАКТЕР РАДА

„У производњи људи не утичу само на природу него и један на другога. Они могу да производе једино радећи заједно на одређен начин и размењујући своје радове међу собом. Да би производили, они ступају у међусобне односе, и само у границама свих друштвених веза и односа врши се њихов утицај на природу и обавља производња.”150 У овом сложеном процесу долази до поделе рада која, како Маркс указује, одређује сам рад као вишеструко разнородну делатност: рад се, тако, појављује и као умни и физички, као производни и непроизводни, и као прост и сложен. Значи, у сложенијим анализама рада готово се увек намеће његова двојака природа, тако да се у разматрањима мора доћи и до категорије - врста рада. Свака појединачна врста рада условљава одређене радне операције, односно одређује начин производње и карактер појединачних радних операција. Према томе, од садржаја рада зависи квантитативна и квалитативна условљеност процеса рада, а како је рад превасходно друштвена категорија, од садржаја рада зависи и његова организација. Управо у овој димензији рада као посебног облика друштвене праксе леже они односи који одређују његов карактер. Зависно од производних и класних односа, људски рад се испољава као управљачки и извршилачки, као најамни и слободно удружени, као принудни и слободни, стваралачки и рутински, свестран и делимичан.

Друштвени и међуљудски односи у самом процесу рада, тако, на најнепосреднији начин одређују карактер рада, као специфичност људске делатности у којој човек, како марксистичка теорија наглашава, најизразитије испољава своју „генеричку суштину”. Д. Марковић истиче: „Карактер људског рада изражава однос човека према својој радној активности у смислу да ли је осећа као властиту

150 К. Маркс: Најамни рад као капитал; К. Маркс, Ф. Енгелс: Изабрана дела, I, „Култура”, Београд, 1949, стр. 71.

140

делатност која врши ослобађање сваке принуде, развијајући у њој своје оптималне способности или не.”151

Као и остала својства рада, и садржај и карактер рада су промењиве категорије, које не зависе само од друштвених и класних односа већ и од технолошког развоја, научних и новаторских достигнућа, што најбоље илуструју последице технолошке револуције XX века, која је из корена променила све досад постојеће односе у масовној производњи људских потреба.

6. ХУМАНИЗАЦИЈА РАДА И НАУЧНО - ТЕХНИЧКА РЕВОЛУЦИЈА

6.1. Неки аспекти дехуманизације рад

Упоредо са изменама елемената радне средине и њеног упоређивања поступно је долазило и до измене у садржају и карактеру рада и целокупне радне делатности и активности. Стога се доста рано, односно са појавом индустријског рада, поставило питање пред социологе, економисте, психологе и организаторе рада да ли нов начин индустријског рада и положај запослених у њему дехуманизује или хуманизује извршиоце посла, да ли он поспешује или уназађује радникову активност, да ли стимулативно делује или демотивише. Није прошло много времена и увидело се да овај рад дехуманизује и обезвређује људску јединку. Индустријски рад и нова техничко-технолошка достигнућа су, без сумње, допринела цивилизацијском напретку и остварени су крупни кораци у циљу смањења терета физичког рада и умањења напора који су били непримерени човеку као људском бићу. До тада је човек све тешке и мукотрпне физичке послове савладавао сам - сам је савладавао све тешкоће и улагао физички напор у обављање радних операција, што се све рефлектовало на његов физички, здравствени и психички статус. Нова индустријска цивилизација је запослене осободила свих тих „тешких” мука, створивши нове радне средине и нове амбијенте рада. Како наглашава Р. Рихта и сарадници: „...У фабричком раду и животу, заснованом на друштвеној репродукцији радне снаге,

151 Проф. др Д. Марковић: Социологцја рада, „Савремена администрација”, Београд, 1979.

141

постепено настаје вештачки амбијент, који није у пуној хармонији са основним биолошким психичким цртама, у чијим се оквирима развијао људски живот хиљадама година, амбијент, који не одговара природним диспозицијама човека. Ови животни услови нису, наравно, настали према људском концепту, већ као производ индустријског коришћења човека у олакшавању његових функција у односу на то коришћење. Добили су својеглаву, хладну логику: огромно предметно кретање индустријске цивилизације која од јутра до ноћи граби масу људи, стешњава њихову делатност на тачно одређени колосек, доводи их у унапред израчунате ситуације, поставља њиховом животу чврсте и тврде границе. При опслуживању текуће траке, у кругу градских нагомилавања, у везама индустријске хијерархије (с њеним фаталним одвајањем рада и интелектуалних снага) среће човек своје својствено дело, као предметну, независну моћ. Услед производа узајамне сарадње људског друштва, човек самом себи изгледа све усамљенији, и најмање самом себи изгледа - као човек.”152

Одређена радна средина, како описује Р. Рихта, створила је несклад између човека као „родног бића” и рада који је попримио сасвим друге елементе и преобразио се у дехуманизовану делатност. Тако је радна средина постала узрок превелике експанзије и профитизације индустријских комплекса, односно њихових власника и контролора. У тим фабрикама постоји лична својина над средствима рада, запослени радник се у неку руку сматра додатком машини, пуким извршиоцем, који остварује минималну накнаду за извршени посао и радни задатак. Од њега се очекују, из дана у дан, као што смо нагласили, све већи и већи ефекти у производном раду. Техника и технизација (технологизација) су учинили своје - заједно са радницима, постају предуслов економичности, рентабилности и продуктивности рада. То је основни циљ власника фабрике. У таквим условима рада је готово немогуће да се радник изрази као родно, генеричко биће: тај и такав рад он осећа као наметнут, као туђ.

Како добро уочава В. Рашковић, дехуманизовани рад је добро описао Тејлор, разматрајући организацију рада. За њега су карактеристичне следеће социјално-психолошке димензије.

152 Радован Рихта и сарадници: Цивилизација на раскршћу, „Комунист”, Београд, 1972, стр. 172.

142

„Искључење радника из идеативних улога и ограничење његове активности на извршавање; искључење радника из процеса учења на раду - радник нема могућности да упозна технологију рада, организацију рада и управљање предузећем; искључење радника из временског регулисања радног процеса - радни ритам, радна норма и одмори одређују се горе, па зато радник може реаговати на постављене норме само резистенцијом; изоловање радника од сарадника - тејлоризам ограничава радне контакте на контакте подређених са надређеним, дакле на вертикалне контакте, јер се контакт с другим радницима сматра нефункционалним; индивидуализација дохотка и рада; тејлоризам се заснива на одређивању индивудуалних радних задатака и на индивидуализацији плата.”153

Показало се да дехуманизација рада долази због несагласности техничко-технолошког, и то индустријског рада и његове основе са човековим битним својством као друштвеног и природног бића. Човеков организам и његов ритам није, дакле, у сагласности са ритмом технологије (операцијама које се одвијају у датој радној срдини). Та снага спречава да човек-радник у таквој индустријској радној срдини развија своје потенцијале, своје радне и стваралачке способности и да их искаже као слободно биће, као биће праксе.

Аутоматизација је учинила значајну измену у индустријској производњи и њеном окружењу, поготову у погледу садржаја рада. Она је довела до поделе рада, чиме је драстично смањена специјализација. Аутоматизација усложњава рад и он бива све комплекснији а човекова радна активност остаје дехуманизована, чему умногоме доприноси и класна социјална структура одређеног друштва, то јест приватна својина над средствима рада. О томе су писали познати социолози Ж. Фридман и П. Навил.154

Компјутерска технологија битно утиче на садржај рада али не утиче и на карактер рада. Захваљујући њој долази до коренитих измена и у садржају човековог рада, слично онима које изазива и аутоматизација. И ова технологија доприноси губљењу човекове индивидуалности и његове стваралачке активности.

Из претходног излагања смо видели да је индустријска радна средина, коју чине аутоматизоване машине и компјутерска

153 Социолошки лексикон, „Савремена администрација”', Београд, 1982, стр. 61.154 Шире о томе видети: Ж. Фридман и П. Навил, Социологија рада, „Веселин

Маслеша”, Sарајево, 1972.

143

технологија, у раскораку са човековим диспозицијама и његовом генеричком суштином. Зато су се чинили напори на усавршавању радних услова у свету рада и хуманизације радних и животних услова запослених.

Постављена су питања о могућностима хуманизације људског рада? Ово је суштинско питање које се поставило пред теоретичаре социологије рада. Што је радничка класа била више образованија и свеснија у прошлости, утолико се више постављало ово питање на које је требало да одговоре и друштво и научни посленици.155

Како се хуманизовани друштвени односи заснивају на уважавању интегритета људске природе, и овакав приступ претпоставља бар два битна принципа од којих треба кренути у разјашњавању овог комплексног и сложеног питања.

Прво, унапред треба изразити негативан став према мишљењу да човек треба да се прилагођава условима рада. То би било супротно начелима хуманизованог друштвеног кретања. Друго, треба поћи од начина у тражењу могућности да се дође до међусобних веза човека као родног бића, као бића праксе, у којој он испољава своју генеричку суштину и нових друштвених услова у којима ће и услови рада омогућити његово ослобођење од односа зависности као произвођача од свог израбљивања. Ту теоријску мисао налазимо код класика дијалектичког материјализма. Најцеловитије суштину човекове личности схватио је и образложио Карл Маркс, указавши на то да када су друштвени и економски услови независни од услова рада, неминовно долази до отуђења рада, од човекове људске суштине. Он каже да је човек и природно и друштвено биће. „То је биће које постоји само за себи и стога генеричко биће”, оно има „родни карактер” који представља његову суштину. Он се кроз историју развија кроз стваралачку активност и тиме унапређује привредни, културни и сваки други развој својом умешношћу и знањем. То је, како вели Маркс, „живот који производи живот”. У начину животне делатности лежи целокупан карактер врсте, њен родни карактер - а слободна свесна делатност је човеков родни карактер. Сам живот појављује се само као средство за живот.”156

Разматрањем и схватањем „родног карактера” човека, долазимо до

155 Шире о томе видети: Данило Ж. Марковић, Социологија pada, „Савремена администрација”, Београд, 1992, стр. 295.

156 К. Маркс - Ф. Енгелс: Рани радови, „Напријед”, Загреб, Слобода, Београд, 1973, стр. 248.

144

сазнања да је стваралаштво важна одлика сваког човека и да он, као биће праксе, непрекидно својом разумном и смисленом делатношћу утиче на промену како света тако и своје околине.157

Стваралаштву као веома важној поставци укупног човековог остварења (и слободи као његовој битној одредници) класици марксизма су посвећивали велику пажњу. Стваралаштво и слобода су међусобно условљени тако да се не може говорити о стварању ако нема слободе, како наводи Б. Шешић.158 Човеково стваралаштво се мора испољити путем радне делатности и само се тако човеков рад осећа као свој, као саставни део личности. Зато је и на делу непрекидна „борба” човека да му рад не буде стран, наметнут споља, и да реализује своје стваралачке способности.

6.2. Хуманизација рада и научно-технолошка револуција

Хуманизација рада у изворном значењу те речи (лат: humanitas = људски, човечан) сматра се процесом развоја и очовечења човековог рада у његовим социо-технолошким димензијама, чиме представља генеричку суштину човека као „родног бића”.

Може се видети да је прво разматрана хуманизација рада па тек онда ослобођење рада. Међутим, хуманизација рада и њен развој је био спутаван управо због каснијег настанка отуђења рада. То ће рећи да је отуђење рада „спутавало” развој хуманизације.

Хуманизација рада третира и разматра хуманизацију радних и физичких услова у радној средини и друштвене услове у погледу погодности и бољих могућности за обављање радних задатака, а да раднику при томе не прети опасност нарушавања његовог интегритета (физичког, психичког, друштвеног). Да би се покренуо процес хуманизације рада, потребно је омогућити како објективне тако и субјективне претпоставке. Предуслов за њено остваривање у

157 „Особеност људског стваралаштва је у томе што свет предности претвара у свет стварности, што је сваки његов стваралачки чин део једне јединствене смислене целине, што је надовезан за конкретне сврхе, ипак у исто време од њих и одељен, апстрахован, уздигнут у део система, продуховљен или одуховљен, постао део целине у којој човек има место у свету и поступа сходно том месту” (Радомир Лукић, Белешке социолога о појму човека, „Социологија”, Београд, 3-4/1962, стр. 105).

158 Шире о томе: А. Костадиновић, Увод у социологију рада, Графонат, Београд, 1998.

145

пуном смислу речи јесте обезбеђење развоја производних снага. Оне су полазна основа и кључни фактор свих промена па и промена садржаја и карактера рада, чиме се ствара могућност за очување човекове унутрашње физичке снаге и његовог интегритета у датој радној средини, где се остварује као генеричко биће, као стваралачко и слободно „родно биће”. Друштвено-економски и техничко-технолошки односи у целини су, такође, предуслов да се човек као „родно биће”, стваралачко биће, биће праксе, искаже у свом процесу рада. Модеран развој производнш снага, са свим техничким достигнућима, отворио је врата хуманијем раду и хуманшацији рада у целини. Али тај исти техничко-технолошки развој је убрзавао социјалне последице и угрожавао интегритет радног човека. Тако настају два антипода: хуманизација рада, с једне стране, и дехуманизација, са друге. Технизација и деперсонализација човекове личности се јавља због нових технологије и „старих” друштвених односа (монополи над средствима рада и производности рада, организације рада и облика који владају у свету рада). Она све више постаје предмет интересовања научне јавности и заокупља пажњу и теоретичара и емпиричара. Научно-технолошке револуције, а посебно трећа, заокупила је пажњу не само социолога рада, психолога рада већ и ергонома, економиста, правника, инжењера заштите на раду и социјалних еколога. Тим пре што су неке од најразвијенијих земаља света већ ушле или улазе у четврту научно-технолошку револуцију а и свет у трећем миленијуму, све више тражи одговоре на социјалне и психолошке импликације нове технолошке ере Трећег миленијума.

Овај проблем се већ чини застрашујућим, а будући развој технике и технологије (електронике, информатике, кибернетике, вештачке интелигенције, биоинжењеринга...) изазваће још више недоумица, страхова и других акутних и психолошких реакција, што ће неминовно утицати на човекову психу и структуру његове личности.159

Индустријски најразвијеније земље имају водећу обавезу у предузимању мера и акција за спречавање негативних последица отуђења и дехуманизације рада. Те обавезе се увећавају са техничким прогресом и научним техничким револуцијама. Стога те

159 Шире о томе: Хуманизација рада у свету, МОП - информације, Институт за документацију заштите на раду, Ниш, 3/1984.

146

земље морају да траже одговоре и да чине напоре у циљу елиминисања или ублажавања свих негативних тенденција и социјалних деформација које доноси технологизација. Разуме се да је наука та која може да најбоље упути у разрешавање ових проблема.

Зато је у праву Р. Рихта када каже:„Савремена наука већином зна за начине како учинити

безопасним ове факторе који угрожавају људско здравље у технологизованој средини. Међутим, ове стварне могућности често носе печат стихијног развитка цивилизације, у коме је људска страна играла досад претежно улогу изведеног, споредног производа материјалног напора, кретање индустријског система тако да је сама здравствена брига долазила до изражаја ех post и врло често уопште прекасно. Лабилност таквих цивилизацијских услова очигледна је, кад је суочимо са савременим комплексом револуционарних промена.”160

Ранији тежак физички и исцрпљујући рад, тешки и „ненормални” услови рада у рудницима, железничким депоима, грађевинарству, ливницама итд., заменили су нова техника и технологија, што је позитивно, јер, како каже, М. Распоповић, „...замена људи на тешком и по здравље штетним радним местима је велика корист - живи елемент производних снага треба очувати и рационалније употребити. То је једна од главних, али не и једина улога робота.. Друга, такође веома важна функција електронских машина огледа се у повећању производности рада и унапређењу других, општих услова производње.”161

С правом указује М. Распоповић и на то да развијеније индустиријске земље, упоредо са развијеном техником и технологијом, ослобађају раднике физичких па и интелектуалних напора, али остају још увек проблеми запослених друге природе (стрес, монотонија, психички поремећаји итд.).

Целовита хуманизација рада, према схватању теоретичара марксизма, биће остварена тек у комунизму, када ће производне снаге бити на врхунцу своје моћи и када ће достићи такав степен развоја на којем неће бити потчињености, када ће нестати разлике између физичког и интелектуалног рада, када ће рад постати

160 Р. Рихта и сарадници: Цивилизација на раскршћу, „Комунист”, 1972, стр. 193-194.161 М. Распоповић, Друштвена наука и техника, „Стручна књига”, Београд, 1987, стр.

272.

147

животна потреба. Комунизам, како каже Маркс, „као позитивно укидање приватног власништва као човековог самоотуђења, те стога као стварно присвајање човекове суштине од човека и за човека, јесте стога потпун, свестан и унутар целокупног богатства досадашњег друштвеног развитка настали повратак човека себи, повратак човека као друштвеног, то јест човечног човека. Тај комунизам као довршени натурализам-хуманизам, као довршени хуманизам-натурализам, он је истинско решење сукоба између егзистенције и суштине, између опредмећивања и самопотврђивања, између слободе и нужности.”162

Тај процес хуманизације рада, како су истицали теоретичари марксизма, почеће да се одвијау социјализму. Заправо, „док се социјализам ослања и доста дуго ће се ослањати на индустријски систем, а постајаће за њега са свом својом оштрином нужност да расправи питање захтева најефикасније радне средине, то јест да овлада проблемом штедње покрета, размештаја и режима рада. Међутим, тиме ни издалека нису исцрпена гледишта рационалне контроле радног процеса. Од коришћења података о утицају осветљења, галаме, прашине, задаха, боја итд., преко свесног савлађивања услова за „људске односе”, све до компензације негативних утицаја машинског производног система на радног човека и до свемогуће технизације сложених и стереотипних операција, пред социјалистичким друштвом се поставља сложени (иако у ствари пролазни) задатак да створи „ најдостојнију” радну средину, која би у максималној мери приближавала масу радних људи култивацији сопствених снага, и која би редуковала на минимум друштвено оптерећење, везано за промену радне снаге, за карику механизма.163

Та претпоставка да развој социјалистичких друштвених односа стално унапређује радне и животне услове запослених у циљу елиминисања негативних утицаја на физичку радну средину је оправдана и позитивно се рефлектовала на интегритет радног човека, али и због недостатка финансијских средстава од стране предузећа и сиромаштва социјалистичких друштава у целини није у пуној мери могла да се остварује.

162 К. Маркс, Рани радови, „Напријед”, Загреб, 1961, стр. 242.163 Р. Рихта и сарадници: Цивилизација на раскршћу, „Комунист”, 1972, стр. 175.

148

Хуманизација рада и процеси карактеристични за развој савремених друштава стоје у чврстој међуусловљености, управо онако како стоје ствари са техничким прогресом и образовањем. Нема техничко-технолошког проrpeca и научне технолошке револуције ако не постоје изграђени ставови о потреби и унапређивању хуманизације рада, и обрнуто. Та је повезаност неминовна и зато, чини нам се, на овај глобални проблем треба правовремено примењивати такву стратешку политику да се не би увећавале социјалне последице које су и у данашње време драматичне, док су пројекције овог проблема у трећем миленијуму застрашујуће. Крупне и готово спектакуларне технолошке промене у свим доменима људских активности, а поготово у сфери нових производних технологија заснованих на резултатима научних оквира (нпр. генетски инжењеринг, технологије космичких програма) већ се називају „четвртом технолошком револуцијом”. За њу савремени човек, упркос глобалним информацијским системима који су установљени нарочито током последње деценије, (развој телекомуникација, компјутерских система - ИНТЕРНЕТА) а који су приступачни сваком заинтересованом кориснику на целој планети, ипак није спреман. Иако у све масовнијој примени, нове технологије које је донела компјутерска ера, захтевају од сваког човека који је укључен у неки процес рада брзе промене и прилагођавање тим новим технологијама више него што човекова мисаоно-психолошка конституција допушта. Човекова психа и његови креативни потенцијали, иако се брзо прилагођавају захтевима ових нових технологија, још увек реагују често непредвидиво на револуционарно нове услове рада и контроле рада. Сам садржај рада је битно промењен, а о средствима да и не говоримо. О томе Фридман и Навил кажу: „Рад се у овој другој половини XX века налази у пуном преображају... релативно, али све јасније, смањење броја извршних мануелних послова представља једну од општих тенденција тог кретања које има дубоко психолошке друштвене последице.”164

Зато су промене у садржају рада и њихов утицај на човекову личност и његов психички интегритет све више предмет веома озбиљних истраживања. Уобичајено је било да под трећом научно-

164 Г. Фридман, П. Навил, Социологија рада, „ Веселин Маслеша”, Сарајево, 1972, стр. 175.

149

технолошком револуцијом подразумевамо експанзију компјутеризације и информатике, што је недовољно. Она обухвата много шири садржај, дакле не само информатику, роботику, технологију, кибернетику, већ и телекомуникације, електронику, нове материјале, оптоелекторнику, генетско инжењерство, свемир, једном речју „ТЕКНОБЕРГСК.”165

Сви наведени сегменти Треће и Четврте техничко-технолошке револуције налажу стално преиспитивање хуманизације рада. Нова технологија је у великој мери остварила епохалне домете у замени човекове физичке радне снаге и умних делатности. Познато је да, на пример, РОБОТИ замењују на стотине хиљада радника, тако да роботика узима замах у свим гранама привреде и другим делатностима, али истовремено представља и опасност за хиљаде радника јер се смањила потреба за човековим радом. Човека замењује робот. Развој роботизације се најбоље види из следећег прегледа у табели 1.

Овај тренд повећања примене робота у светској производњи, као и усавршавање технике и технологије у свим областима је застрашујући кад имамо у виду пројекцију смањења радне снаге у свим делатностима, и привредним, и ванпривредним. С тога се правовремено морају тражити решења за опстанак запослених као и оних који тек чекају да остваре своје право на рад.

Плима технолошких и економских вишкова запљускују и развијене и средње развијене, а да не говоримо о неразвијеним земљама света.

Економски и друштвени планери зато предузимају велику одговорност не само за будуће токове укупног привредног и друштвеног развоја, већ и за општи психички и егзистенцијални статус становништва. Образовни процеси морају много директније да прате и да се усклађују са веома брзим техничким и технолошким променама, што зависи од система образовања на свим нивоима где је на делу интердисциплинарност, ефикасност и знатно већи степен флексибилности у примени нових знања у свим областима. С друге стране, образовни процес будућности треба да садржи извесну васпитну димензију, односно кроз одређене облике преноса нових знања потребно да припрема сваког појединца због промене

165 О „TEKNOBERGSK” пише Richaard Petrell, Tehnology Analisis and Startegic Managment, Vol. 1. No 4, 1989. Именица Der Berg значи брег (на немачком језику).

150

занимања (стално иновирање стечених знања и спремност за сталне промене), што досадашњи процеси рада нису захтевали у таквој мери.

Табела 1: Роботи у производњиРоботи у употреби почетком 1990.

Јапан.............................................................................. 180.000 САД..................................................................................42.000 Немачка............................................................................22.000 Италија...............................................................................9.800 Француска..........................................................................9.500 В. Британија.......................................................................6.000 Шведска.............................................................................3.800 Шпанија..............................................................................2.000 Белгија................................................................................2.000 Аустралија..........................................................................1.500 Холандија...........................................................................1.200 Швајцарска.........................................................................1.100 Тајван.....................................................................................800 Финска...................................................................................700 Аустрија.................................................................................600

Јапанци су на првом месту светске ранглист употребе робота у роизводњи. Иза Земље излазећег сунца пласиране су Сједињене Америчке Државе и Немачка, али са великим заостатком. На репу ове листе су Финска, Тајван и Аустрија које, у поређењу с Јапаном, скромно користе роботе у производњи.

Извор: „Политика”, 22. 09. 1990.

Све ово значи да и кадар за овакво образовање треба да буде образован и припреман у складу са тековинама нових технологија и да такође буде укључен у перманентно иновирање знања, примену стално нових образовних метода.

Захтеви будућности за овако динамичним приступима и раду и образовању претпостављају радикално преструктуирање целокупне тзв. надградње друштва, а пре свега стварање флексибилних институција система које морају да одговоре искушењима Трећег миленијума.

Ту међу-условљеност техничко-технолошког процеса и хуманизацију рада треба непрекидно истраживати јер је у условима, како са позиције природних тако и друштвених наука, неминовна.

151

7. ОСНОВНЕ СОЦИОЛОШКЕ И ЕКОНОМСКЕ КАТЕГОРИЈЕ

Покушаћемо да анализирамо неколико категорија које су од значаја како за социологију тако и за економију. То су категорије: рада, робе, новца, закона вредности и вишка вредности. Наведене категорије треба шире посматрати и зато ћемо нешто детаљније експлицирати њихове димензије са наведених аспеката. Даћемо приказ ових категорија (пре свега, са социолошког становишта), значи, проучити њихову везу са друштвеном свешћу и општим друштвеним законима. Други значајан чинилац који је за нас битан јесте методолошки поступак дијалектичке анализе и синтезе који је Маркс користио у изучавању економских појава.

7.1. Рад

Иако смо о раду као социолошкој категорији већ говорили, није на одмет да опет прозборимо о њему као социолошкој и економској категорији. Он је повезан и са другим социолошким и економским категоријама. Производња је саставни део рада, материјалне и духовне делатности - она је условљена људском делатношћу.

Главни моменти процеса рада су сврсисходна делатност, то јест сам рад, предмет на коме се радом делује и средства којима се делује.

Сваки људски рад окренут је одређеном циљу. Али уочљиво је да постоји битна разлика између човека и животиње, односно њиховог рада. Човеков рад је свесна делатност, као што смо већ рекли, и човек кроз рад реализује своје циљеве. Пишући о раду као основној категорији Маркс и Енгелс су појаснили и остале друштвено-економске и психолошке појаве. Наводимо само следеће: 1. Улога рада у настанку човека 2. Рад и материјална производња (апстрактни и конкретни рад, потребан рад, вишак рада, радна снага, најамнина и остало). 3. Рад (отуђење и разотуђење) 4. Рад (категорија праксе) 5. Подела рада (о којој је већ било речи).

Социолози су разматрали рад у разним релацијама. Тако, примера ради, рад и слободно време. Ово разматрање има посебно место и значај за савремену социологију и економију. Посебно се индустријски социолози и социолози слободног времена баве овом

152

проблематиком. Тако Н. Lefebre наводи “да је рад основа развоја појединаца у друштвеној пракси. Он повезује појединца с другим радницима (у радионици, у друштвеној класи, у друштвеној цјелини) а и са спознајом; он доживљава, он захтијева, он омогућава политехничко образовање које доминира цјелином процеса производње и друштвеном праксом. Ипак, остварење тих могућности не иде без знатних потешкоћа, А “парцелирани” карактер рада не може ни у ком случају да буде погодан за развитак личности: какав год био његов друштвени и политички контекст, он “алијенира.”166

Рад као социолошка категорија делује на човека вишеструко: а) повезује запослене у свету рада, све оне који стварају, затим их повезује са класом, групом, друштвеном целином; б) омогућава им спознају, ц) даје им и омогућује политехничко образовање. Али тако парцијализован рад ствара и одређене тешкоће код радника и отуђује их. Поставља се питање како превладати ове потешкоће. О овоме Маркс каже “још увијек постоји царство нужности. С оне стране њега почиње развитак људске снаге, који је сврха сам себи, право царство слободе, али које може да процвјета само на оном царству нужности као својој основи. Скраћење радног дана јест основни увјет”. Развитак потребе за доколицом и потреба доколице има дакле, према наводима Маркса дубоко значење.”167

Lefebvre је с правом указивао на чињеницу да увећање - раст односно раст слободног времена у капиталистичком друштву само делимично ублажава тежину и тешкоћу парцијализованог рада, указујући на то да су нужне и неопходне дубоке и свеопште промене капиталистичког система да би се личност ослободила отуђења у процесу рада, али и у области доколице. Међутим, да би се учинила анализа друштвено-економских, уметничких, идеолошких појмова, услов је да се има у виду да су категорије рада методолошко полазиште. Рад, пре свега, као социолошко-економска категорија може бити колективан или индивидуални, али физички, материјални и духовни. Без обзира на то какав био рад и какав облик има, он је увек друштвени. Било као појединци или као микро-група индивидуе увек ступају у процесу рада у узајамне односе и успостављању комуникације: међусобно се споразумевају, размењују искуства,

166 H. Lefebvre, Дијалектички материјализам, Критика свакидашњег живота, Напријед, Загреб, 1959 стр. 159.

167 Ибид,стр. 159

153

сарађују - упућени су једни на друге, изграђују културу односа, унапређују и развијају друштвене односе, унапређују језик и тиме стварају друштвену историју. Зато је рад полазна категорија у социологији, а посебно за њена истраживања.

7.2. Роба

Роба има својства да задовољи људске потребе. Оне могу бити разноврсне. Роба, у ствари, представља масовну појаву капиталистичког друштва. Објашњавајући шта је то роба Лењин наводи да “Маркс у “Капиталу” А. Т. стр. 108 најпре анализира најпростији, обични, основни, најмасовнији, најсвакидашњији, милијарду пута сретани о д н о с буржоаског (робног) друштва: размену роба. Анализа открива у тој најпростијој појави (у тој “ћелији” буржоаског друштва”) све противречности (респективе клице свих противречности) модерног друштва. Даље излагање показује нам развој (и растење и кретање) ових противречности и овог друштва, у збиру његових појединих делова, од његовог почетка до његовог краја.”)168

Може се видети да Маркс у роби открива два својства: употребну и прометну вредност. Својство робе је да задовољи неку људску потребу, а потребе људи су различите: физичке и духовне. Ако производ људског рада има својство задовољења неке човекове потребе, али он не може бити роба, јер такав производ нико неће купити. Производи људског рада имају задатак да задовољавају неке људске потребе иако нису роба. Маркс је указао да “нека ствар може бити употребна вредност, а да не буде вредност. То је онда кад се њена корист по људе не постиже радом. Такви су ваздух, необрађивано тло, природне ливаде, дрво што дивље расте итд. Нека ствар може бити корисна и производ људског рада, а да не буде роба. Ко својим производом задовољава властиту потребу, ствара уистину употребну вредност, али не и робу. Да би производио робу, мора производити не само употребну вредност, већ употребну вредност за друге, друштвену употребну вредност (и не само просто за друге. У средњем веку сељак је производио жито за даћу феудалном господару и жито за десетак попу. Али ни жито за даћу,

168 В. И. Лењин, Филозофске свеске, Култура, Београд 1955, стр. 334-335.

154

ни жито за десетак нису били роба, иако су произведени за друге. Да постане робом, производ се мора путем размене пренети на друго лице коме ће служити као употребна вредност.”)169

Постоје битне разлике у примитивним и развијеним друштвима када је у питању роба. У примитивним друштвима све што се производило, трошило се. Они нису размењивали производе са другима. Међутим, са развојем оруђа за рад и вишка производа - створена је могућност за размену. Тада производ људског рада постоје роба и он има 1) својство задовољења - неке људске потребе, 2) својство да се размењује за остале производе које човек ствара.А робе се међусобно размењују, то јест једна употребна вредност мења се за другу употребну вредност. Оне имају нешто заједничко. То заједничко у робама је да се омогући размена, а све то условљава прометну вредност. То је, свакако, људски рад. И ту се поставља питање да ли је то конкретни или апстрактни рад. Одмах да кажемо да то није конкретни људски рад који ствара употребну вредност (обућарски, сајџијски, ткачки) или неки други производ човека и његовог рада, него је то апстрактни рад и до њега се може доћи и долази са апстраховањем чулних својстава производа рада, односно занемаривањем употребних вредности. То више није кућа, сто, пређа или било корисна ствар. Рад, како смо рекли, има двојаки карактер: конкретан и апстрактан. Конкретан рад је тај који ствара употребну вредност, а апстрактни рад (општељудски рад) ствара вредност. Маркс наводи да оно што је преостало од производа рада “јесте иста аветињска предметност, просто смеса безразличног људског рада, тј. утрошка људске радне снаге без обзира на облик њеног трошења. Те ствари представљају још само то да је на њихово произвођење утрошена људска радна снага, да је и њима нагомилан људски рад. Као кристали ове друштвене супстанце, која им је заједничка, оне су вредности - робне вредности. У самом односу робне размене, јавила нам се њихова прометна вредност као нешто скроз независно од њихових употребних вредности. Ако сад уистину изузмемо употребну вредност производа рада, добићемо вредност како смо је малочас одредили. Према томе, оно заједничко што се показује у односу размене, или у прометној вредности робе, јесте њена вредност.”).170

169 К. Маркс, Ибид, стр. 8-9.170 Ибид, стр.б.

155

Дошавши до категорије вредности, Маркс анализује прометну вредност Тако показује како се робна вредност, без сумње, испољава кроз прометну вредност. Већ смо истакли да је нешто употребна вредност зато што има вредност, јер је у њој материјализован-опредељен апстрактни рад. Поставља се одмах питање, како се мери величина вредности - неке употребне вредности? Следи одговор: она се мери количином рада који је у њој садржан. Док се сама количина рада мери углавном његовим временским трајањем. Јер радно време има опет одређена мерила као што су недеља, дан, час, минут и тако даље Сигурно je да количина рада утрошена за производњу неке робе не може бити увећана више него за онолико колико је потребно за њену израду. Уколико то не би било тако, тада би неумешнији и лењи људи стварали већу вредност пошто су утрошили већу количину рада, односно дуже времена (већи број дана, сати) су радили на изради одређеног производа. За производњу неке робе треба просечно и друштвено потребно радно време. О томе Маркс каже: “Друштвено потребно радно време јесте оно радно време које се изискује да се, уз постојеће нормалне услове производње и уз просечни ступањ умешности и интензивности рада изради која било употребна вредност. На пример, после увођења парног разбоја у Енглеској било је довољно можда упола мање рада него раније да се дата количина пређе претвори у тканину.”171

Али, друштвено потребно време је променљива категорија Време потребно за израду неког производа се мења, што зависи од развоја производних снага, техничко-технолошког прогреса, итд. “Производну снагу рада одређују разне околности, између осталог просечни ступањ умешности радника ступањ развића науке и њезине технолошке применљивости, друштвена организација процеса производње, обима и делотворност средстава за производњу, и природне околности.”172

Уколико је развој производних снага бржи, утолико ће вредност робе бити мања, нижа, односно, она ће бити јефтинија. Примера ради, столар који је умешнији и ради на бољим машинама, бољим оруђима рада, урадиће за 4 сата сто, док ће неумешни столар на истим машинама, оруђима рада, урадити сто за 6 сати. Ако је друштвено потребно радно време 5 сати за производњу одређеног

171 Ибид, стр.7.172 Ибид, стр.8.

156

стола, онда ће умешнији столар боље проћи на тржишту. Он ће бити у добитку за Један сат више, односно други столар ће бити у губитку за један сат рада.

7.3. Робни фетишизам

На самом почетку указујемо да непознавање друштвених односа (друштвено потребног радног времена, количине потребног рада за производњу неке конкретне ствари, вредности) рађа фетишизам. Иза произведене ствари у коју је уложен људски рад, крију се односи међу људима. Ти друштвени односи измичу људима, док је роба чулна ствар, али се она претвара у нечулну. Она постаје надчулна, јер је друштвена ствар “Робни облик и однос вредности производа рада, у коме се он испољава, немају апсолутно никаква посла с њиховом физичком природом и оним односима између ствари који из ње проистичу. Овде се збива само то, да одређен друштвени однос међу самим људима узима за њих фантасмогоричан облик односа међу стварима. Па због тога, да бисмо нашли аналогију, морамо прибећи магловитим регионима верског света. У њему производи људских глава изгледају да су самостална обличја, обдарена властитим животом, и која се налазе у односима међу собом као и с људима. Овако је и с производима људских руку у робном свету. Ово ја називам фетишизмом, који приања за производе рада чим се производе као робе, и који је због тога нераздвојно скопчан с робном производњом.”173

Како би рељефније одредио појам робног фетишизма, Маркс показује производ људских руку (робу) са производом главе човека, односно са религиозним творевинама. Бог је производ људске главе. Религиозне представе су плод човека и његове маште. Оне као последице су проузроковане заблудама људског разума, постоје узроци који чине повратно дејство на самог човека и заробљавају његову свест. Јер непознавање битних узрока појединих појава доводи човека до схватања о постојању виших бића као делатних узрока. Та виша бића нису ништа друго него творевина људске маште. Нешто слично је и са производима људских руку. “Тиме што у процесу размене изједначују своје разноврсне производе један с

173 К.Маркс, Ибид., стр. 37.

157

другим као вредности изједначују они и своје различите радове једне с другима, као људски рад. Они то не знају, али чине тако. Према томе, вредности не пише на челу шта је. Баш напротив, вредност претвара сваки производ рада у друштвени јероглиф. Доцније покушавају људи да одгонетну смисао јероглифа, да проникну тајну свога властитог друштвеног производа.”174

Људи су рано почели да се интересују за карактер фетишизма. И она потиче из карактера рада који производи робу. Али предметни привид крије друштвени карактер рада. Да би се дошло до неких сазнања, неопходно је доћи до њих (сазнања) потребно је да се и појаве развију, јер само тако је могуће уочити и открити дубље односе који их одређују. Зато с правом Н. Lefebvre каже да “богатство, новац, роба, капитал само су односи између људских бића, између људских “индивидуалних” и квалитативних радова. Па ипак ти односи добијају привид и облик ствари које су спољашње људским бићима. Привид постаје стварност; ти “фетиши”, јер људи верују да постоје изван њих, заиста дјелују као објективне ствари.”175

У ствари, роба и остале економске категорије изражавају односе између људи. Зато је задатак науке да те односе открију како би се људи ослободили фетишизма, односно приписивања натприродних сила стварима које немају, и не поседују.

Потребно је открити објективне процесе који делују у друштву и то независно од људске свести и оно што је веома битно да се открије истина о друштвеним односима. Да би се све ово постигло “потребно је да се робна производња потпуно развије, па да из самог искуства потекне научно сазнање да се приватни радови, вођени независно један од другога, али који су као природни зглобови друштвене поделе рада у свестраној међусобној зависности, стално своде на своју сразмерну друштвену меру, јер се у случајним и стално колебљивим односима размене њихових производа радно време потребно за њихову производњу спроводи силом као регулатор природни закон, као, рецимо, закон теже кад се коме кућа сруши на главу. Стога је чињеница, да се величина вредности одређује радним временом, тајна која се скрива за видљивим кретањима релативних вредности роба. Откривање ове тајне укида привид чисто случајног одређивања величина вредности производа

174 К. Маркс, Ибид., стр. 38.175 Н. Lefebvre, Ибид., стр. 304.

158

рада, али никако не укида и материјални облик тог случајног одређивања.”176

Захваљујући науци и њеном сазнању, нестао је вео са чулних ствари: роба и њене употребне вредности су осветлиле односе који су присутни између људи приликом производње датих ствари. Сазнање се не задржава на спољним појавама. Ако би се остало на стварима и њиховим чулним својствима добила би се нетачна слика друштвене стварности.

7.4. Новац и фетишизам новца

Новац настаје са развојем робне производње. Он представља специфичну робу. За новац се размењују све друге робе. Али се одмах поставља питање каква је то роба за коју се размењују све друге робе. “Она добија специфичну друштвену функцију, а стога и друштвени монопол, да у оквиру робног света игра улогу општег еквивалента.”177

Прво, поставља се питање како је дошло да новац игра улогу еквивалента у процесу размене? Друго, како се испољава фетишизам новца? Да би се дао одговор на прво питање ваља дати кратку скицу развоја облика вредности. Маркс је у “Капиталу” анализирао три облика вредности: 1) прост или случајан облик вредности, 2) потпун, односно развијен облик вредности и 3) општи облик вредности.

1. Прост или случајан облик вредности се јавља када у процесу размене један производ директно размењује за неки други производ(примера ради: једна секира = једно коље). У овом случају обавља се размена робе за робу.

2. Потпуни, односно развијен облик вредности је у односу на претходни облик сложенији. Јер код простог облика вредности два произвођача размењују директно своје производе. Међутим, са развојем производње и појавом више производа - процеси размене су све сложенији и сложенији. Тражи се роба чија вредност може бити мерило за одређен број роба. За један артикал робе, може се заменити већи број ствари (тако на пример 20 метара платна може се заменити за један капут).

176 К. Маркс, Ибид., стр.39-40.177 К. Маркс, Ибид., стр. 34.

159

3. Развојем производње дошло је до већег броја робе на тржишту али и доформирања општег облика вредности. Тражена је роба за коју ће се размењивати остале робе, односно које ће играти улогу општег еквивалента. Тај општи еквивалент је био различит код различитих народа. Тако је п л а т н о као роба постало општа роба и за то исто платно се размењују све врсте робе. Маркс каже да “прости или појединачни релативни облик вредности неке робе чини неку другу робу појединачним еквивалентом развијени релативни облик вредности. То изражавање вредности једне робе у свима другим робама, даје свима облик разноврсних посебних еквивалената. Напослетку, једна нарочита врста робе добија облик општег еквивалента због тога што су је све друге робе учиниле материјалом свог јединственог општег облика вредности.”178

Општи облик вредности такође постаје ограничен са даљим развитком производње. Тај развој производње условљава проширење тржишта, а што је био предуслов за настајање свеопштег еквивалента, односно новца. Али, треба имати у виду да је једна одређена роба историјски освојила повлашћења уместо да игра улогу новца, односно свеопштег еквивалента - то је злато. То Маркс у “Капиталу” приказује на следећи начин:

“Д.” Новчани облик20 аршина платна =1 капут =10 фунти чаја =40 фунти кафе = 2 унце злата.1 квартер пшенице =1 /2 тоне железа =х робе А =

При прелазу из облика А у облик Б, и из облика Б у облик Ц, збивају се битне промене. Напротив, облик Д ни у чему се не разликује од облика Ц осим у томе, што се сад наместо платна злато налази у облику општег еквивалента. У облику Д злато остаје оно што је платно било у облику Ц - општи еквивалент . Напредак је само у томе, што је сада облик непосредне опште разменљивости, или облик општег еквивалента, друштвеном навиком коначно срастао са специфичним природним обликом робе злата.

178 К. Маркс, ибид., стр. 33.

160

Злато иступа пред друге робе као новац само зато што је раније пред њих већ иступало као роба. Као и све друге робе, и оно је функционисало као еквивалент, било као појединачни еквивалент у извођеним чиновима размене, било као посебни еквивалент поред других еквивалент - роба. Постепено, злато је у ужим и ширим круговима стало функционисати као општи еквивалент. Чим је освојило монопол тога места у изразу вредности робног света, постало је злато новчаном робом, а тек од часа када је већ постало новчаном робом, разликује се облик Д од облика Ц, другим речима, општи облик вредности претворио се у новчани облик.”179

Уколико желимо да дамо одговор на друго питање, односно како се испољава фетишизам новца, можемо указати да кроз објашњење робног фетишизма дати су битни елементи објашњења и фетишизма новца као општег еквивалента, односно робе за коју се могу разменити остале робе.

Треба указати на то да је немогуће “разумети свет робе ако се не разуме да у овом свету сваки објект постаје знак. Тако знак свих објеката уопште, новац, функционише на такав начин да и сам може бити замењен својим знацима, знацима другог степена у неку руку; новчаницама, меницама, чековима итд. Свака је роба, дакле, у извесном смислу знак. Ни новац ни роба, међутим, нису само знаци. “Чим се у друштвеним својствима које ствари попримају виде још само прости знаци, одмах им се придаје и смисао конвенционалних функција.” То је тешка заблуда која пренебрегава друштвене одређености рада у једном посебном начину производње (I, II, I).”180

Међутим, да би се дијалектичком анализом открили односи који леже иза знакова јер се само откривањем тих односа може доћи до друштвено одређеног рада. Иза знака лежи вредност, а иза вредности друштвено одређен рад који, у ствари, ствара ту вредност. Новац има своје позитивне и негативне особине. Поставља се питање које су негативне особине? Јер он утиче на деформацију човекове личности, детерминише неке облике отуђења, и то на антрополошком плану. Карл Маркс каже “да предмети могу различито утицати на развој страсти и уживања код човека, па према томе и на задовољење његових потреба. Али нарочито је снага новца значајна у вези задовољења потреба. Тиме, дакле, што поседује

179 К. Маркс, ибид., стр. 35.180 Anri Lefebvre, С ону страну структурализма, Комунист, Београд, 1973, стр.309.

161

својство да све купује, тиме што поседује својство да присваја све предмете, новац је предмет у еминентном посједу. Универзалност његова својства је свемоћ његова бића; стога он важи као свемоћно биће... новац је сводник између потребе и предмета, између живота и човјекова средства за живот. Али што ми посредује мој живот, то ми посредује и постојање других људи за мене. То је за мене други човјек.”181

Својство новца је да поред економске функције у процесу размене робе (робне размене), поседује и неке друге функције које се одражавају негативно на човекову свест и стварању изопачених страсти, пре свега то је страст за поседовањем и гомилањем новца и других хипертрофираних потреба које се испољавају и данас. Даље, Маркс каже: “Ако је новац веза, која се везује на људски живот, на друштво, с природом и људима, није ли новац веза свих веза. Не може ли он разријешити и везати све везе. Није ли он зато и опће средство расправљања. Он је право средство раздвајања, као што је и право средство везе, галвано-кемијска снага друштва.”182

7.5. Закон вредности

Закон вредности настаје појавом робе и робне размене. Међутим, до пуног изражаја долази у капиталистичком начину производње. На самом почетку се поставља питање шта је то закон вредности? О томе М. Перовић каже да је он “како му већ и сам назив каже, законитост везана за категорију вредности, јер се са њом јавља, кроз њу делује и, коначно, са њоме ће и нестати. Сви односи који се испољавају категоријом вредности, заснивају се на деловању закона вредности. А' пошто је вредност материјализација друштвених односа, то је и закон вредности сплет друштвено-економских веза и односа који се заснивају на категорији вредности, регулишу и испољавају кроз њу.

Његова крајња и битна основа је: мерење и размена робе према количини и њима утрошеног људског рада, друштвено-потребног за

181 К. Маркс и Ф. Енгелс, Ранирадови, Култура, Загреб, 1953., стрл. 255.182 Ибид., стр. 257.

162

њихову производњу, односно репродукцију. Краће речено - размена робе према вредности, то је суштина основе на којој делује закон вредности.183

Уколико имамо три групе произвођача: Прва група је утрошила четрнаест сати рада приликом производње једног пapa ципела, друга је утрошила дванаест сати, док је трећа група утрошила десет сати, поставља се питање: Шта ће се десити на тржишту? Трећа група произвођача ће најбоље проћи, јер је потрошња најмање радног времена приликом производње једног пapa ципела. На тржишту су фактори понуде и потражње веома битни. Уколико је потражња већа него понуда тада ће трећа група најбоље проћи јер је утрошила најмање радног времена да би произвела дати производ. Оно што је битно, такође, јесте да закон вредности уједначује различите индивидуалне радове на просечни рад, односно, на просечно друштвено потребно време које се утроши за дати производ. Ако је понуда већа од потражње, тада добро пролази само трећа група која је провела радећи производ уз најмањи утрошак радног времена. А прва и друга група ће продавати ципеле испод цене пошто им друштво неће признати утрошено радно време приликом производње ципеле.

7.6. Закон вредности и општи друштвени закони

Закон вредности изазива и одређене последице. Које су то последице? Наводимо само најважније: 1. Како постоје више група произвођача на тржишту, а оно је немилосрдно - опстају само оне групе произвођача чија роба на тржишту има прођу, а нестају оне групе које немају прођу на тржишту; 2. Капитал иде из једне гране у другу, односно у ону грану чији се производи боље продају и имају добру прођу. Врши се расподела, или прерасподела целог друштвеног рада на више грана производње; 3. Како је конкуренција све присутнија, произвођачи су приморани да усавршавају и унапређују средства за производњу због јефтиније производње неких производа. Тако закон вредности доприноси укупном развоју производних снага која је и најважнија покретачка снага друштвеног развоја. То ће рећи да је закон вредности повезан са општим

183 Др М. Перовић, Политичка економија, Службени лист, Београд, 1972, стр. 122.

163

друштвеним законима. Захваљујући усавршавању средстава за производњу долази се до развоја производних снага. А како је већ познато да производне снаге на одређеном степену развоја не трпе споре производне односе који неминовно постају кочница њиховог развоја, то оне утичу и одређују развој нових производних односа. Стога закон вредности итекако делује на развој производних снага у датим историјским условима.

7.7. Вишак вредности

И овде се поставља питање како се ствара вишак вредности? И шта је то вишак вредности? Који је то методолошки поступак користио Маркс да би показао стварање вишка вредности. Капиталиста за свој новац купује робу, а касније ту исту робу продаје за вишак вредности. Како се то догађа?

Фридрих Енгелс каже “под данашњим друштвеним односима капиталиста налази на робном тржишту једну робу која има особито својство да њено употребљавање представља извор нове вредности, представља стварање нове вредности, а та је роба - радна снага.”184

Поставља се питање и како се то мери вредност радне снаге? Она се мери радом. Радна снага се осликава у лику живог радника. Да би радник и његова породица опстала неопходна је одређена количина животних средстава. “Зато радно време, потребно да се произведу ова животна средства, представља вредност радне снаге. Капиталиста га плаћа недељно и купује тиме употребу радниковог рада од недеље дана.”185 Радна снага се продаје на тржишту. Њу купује капиталиста. Како се ствара вишак вредности после куповине радне снаге коју је капиталиста купио на тржишту? Капиталиста је купио радну снагу и он одређује раднику посао који треба да обавља.

“У неком одређеном времену, радник ће дати толико рада колико је било претпостављено у његовој недељној најамнини. Ако узмемо да недељна најамнина радникова представља три радна дана, онда је радник, који је почео рад у понедељак ујутру, у среду увече накнадио капиталисти пуну вредност плаћене најамнине. Али да ли он тада престаје радити? Никако. Капиталиста је купио његов недељни рад, и радник мора радити и остала три дана од недеље.

184 Ф. Енгелс, Ибид., стр. 441.185 Ф. Енгелс, Ибид., стр. 441.

164

Овај радников вишак рада преко времена које је потребно за накнађивање његове најамнине, јесте извор вишка вредности, профита, све већег набујавања капитала.”186

Радник у процесу производње надокнађује само један део најамнине радног времена, Али он ради много више него што је плаћен за тај посао и на тај начин производи вишак вредности који припада капиталисти. Маркс је приликом истраживања вишка вредности и у анализи робе користио метод апстракције. Апстраховањем је занемарио разне појаве како би анализирао вишак вредности у његовом чистом облику. Ту је он апстраховао специфичне облике на које се дели вишак вредности. Није пошао од емпиријски датих делимичних облика без радног дохотка: трговачког и индустријског профита, земљишне ренте, камате и томе слично. Он их је идеално сложио у заједнички облик, вишак вредности и на основу тога заснивао властиту анализу. Јер, у први мах Маркса није интересовала подела вишка вредности између појединих капиталистичких група, већ проблем вишка вредности као такав, тј. величина вишка вредности која се може постићи и њене варијације, тј. њене развојне тенденције у току акумулације капитала.

Маркс је анализу усмерио на процес производње пошто се у њему ствара вишак вредности. Извршио је редукцију добити (земљишна рента, капитал, камата, профит) апстрахујући модификацију величине вредности која настаје спољном трговином. Искључио је из анализе и такве друштвене групе као што су крупни и ситни трговци, земљишне рентијере, државни чиновници. Ове групе назвао је готовинским групама које учествују у расподели вишка вредности, док не учествују у њеном стварању. Његово истраживање је било усмерено на супротности које су присутне између капиталисте и радничке класе, односно на производни процес где се и ствара вишак вредности.

8. ОБЛИЦИ ОРГАНИЗАЦИЈЕ РАДА

Техничко-технолошка основа рада, односно степен развоја средстава рада, упоредо са класним односима у којима се остварује процес рада, одређују облике организације рада. Управо је због

186 Henryk Grossman, План иметод “Капитала”, Култура, 1958, стр. 15.

165

оваквог карактера условљености организације рада класном структуром одређеног друштва могућно да класни интереси, односно представници класе која је власник средстава за производњу, буду пресудан чинилац у формирању одређених облика организације рада. Наиме, очување власничког монопола над средствима за производњу често је пресудан чинилац у развоју облика организације рада, односно узрок несагласности облика организације рада и степена развоја средстава рада, То је нарочито уочљиво у друштвено-економским условима савременог света, када су технолошка еволуција и технички прогрес учинили да многе технологије застаревају у тренду који чак и најбољи познаваоци савремених кретања у науци и производњи не могу да прате. Финансијски и пословни ефекти сваке нове производње (разуме се, и организације рада), без изузетака, представљају праве потресе за сваки, па и најмањи производни систем, тако да ова проблематика представља све значајнији сегмент сваког озбиљнијег приступа сагледавању проблема организације рада у савременим условима. Због тога се недвосмислено намеће закључак да се у тим условима све више губи класни значај проблема организације рада.

Међутим, у досадашњим етапама друштвено-економског развоја људских заједница, та класна условљеност организације рада била је далеко више изражена и условљена степеном развоја производних снага. Ера индустријске цивилизације, односно све фазе развијеног капитализма (посебно тзв. машинска) резултирале су формирањем таквих облика индустријске производње који су подразумевали специјалистичке етапе у производном процесу и производне траке, захваљујући којима је индустријска производња прерасла у тзв. „ауторитативну организацију рада”, коју је Тејлор назвао „научном организацијом рада”. Оваква типологија облика организације рада, коју је установио Тејлор, подразумевала је потпуно одвајање функције руковођења од извршавања, односно функције интелектуалног од физичког рада. Власничко-управљачке елите су нужно у овој фази развоја производних снага биле потпуно одвојене од радника као извршилаца, чији је удео у процесу производње био лишен сваке иницијативе и креативности. Разуме се да је овакав концепт организације рада производну делатност лишавао сваког унутрашњег смисла, а да је радник, као основни протагонист у овом процесу, био ускраћен за било какво

166

самопотврђивање као личност. У суштини, овакав дехуманизовани концепт организације рада ускоро је банализован и као знатно мање продуктиван од идеалне пројекције рада као потпуно креативног и вишеструко мотивисаног делатног живота сваког појединца. Елтон Мајо је зато и лансирао синтагму о ,Међуљудским односима” (како се, иначе, назива његова теорија), која је афирмисала нужност успостављања таквог односа између појединца и организације који ће омогућити ангажовање највећег могућег степена људске енергије у продуктивном раду. Значи, делотворност организације рада је обогаћена још једним захтевом, и то психолошке природе - мотивисаност, самозадовољство, самопоштовање, лично потврђивање.

Према професору Печујлићу, ти услови су следећи: ,Прво, психолошка енергија се повећава упоредо са доживљавањем психолошког успеха, а за то су потребна три индивидуална услова: појединци треба да цене себе, вреднују и да теже повећању осећања компетентности. Други ред услова је организацијски, то је захтев за таквом организацијом која ствара могућности за рад у коме је личност способна да дефинише своје непосредне циљеве, путеве за њихово остварење и да повезује то са циљевима организације, да вреднује своју властиту ефикасност.”187 Истичемо и то да је пракса у неким земљама капиталистичког друштва да самопотврђивање личности у раду има своје границе издржљивости. Досадашњи степен развоја производних снага показује да се мора преиспитати организација рада посебно тамо где су кибернетика, аутоматизација, електроника и преношење информација закорачили и нашли своје место у модерном индустријском друштву.188

187 Др Мирослав Печујлић: Теорија организације и друштвене промене, Социологија рада, „Новинска установа Службени лист СФРЈ”, Београд, 1973, стр. 356.

188 Видети о овоме др Д. Ж. Марковић: Социологија рада, “Савремена администрација”, Београд, 1987, стр. 280-285.

167

VI. ГЛАВА

ДРУШТВО И ДРУШТВЕНЕПОЈАВЕ

ДРУШТВО И ДРУШТВЕНЕ ПОЈАВЕ

1. ПОЈАМ ДРУШТВА

У социолошкој литератури се срећемо с употребом речи друштво које има више значења. Најпре се употребљава да би означило скупни живот који чине више јединки, имајући у виду разлике људског од животињског, затим изразом друштво подразумева се свака посебна заједница која је у саставу људског друштва (генс, племе, народ, нација итд.), као и професионалне организације (друштво социолога, економиста, правника, лекара, инжењера итд.). Такође се придају различита значења изразу друштвене појаве. Једном се мисли на појаву производње, други пут на појаву ратне операције, трећи пут на појаву криминала. Зато се ови термини које се користе у социологији морају ближе одредити како би се могао донети закључак на које се значење односи израз друштво.189

2. НАСТАНАК ЉУДСКОГ ДРУШТВА

Људско друштво је настало развојем материјалног света, а посебно света живих бића, на основу историје природног и друштвеног развоја. Стога је оно подељено у различите облике: националне, друштвене, класне, професионалне, религиозне, културне и друге. У почетку људске историје, оно је живело у специфичним друштвеним облицима: хордама, клановима, генсовима где се одвијала производња, васпитање, игра итд. Хорда представља онај облик организовања - прелаза из животињске у људску скупину. У науци је знано да постоји застарело религиозно

189 Више о значењу речи „друштво” видети: Речник српско-хрватског књижевног језика, I том, „Матица хрватска”, Нови Сад — Загреб, 1967, стр. 791; Радомир Лукић, Основи социологије, „Научна књига”, Београд, 1989, стр. 137-138; и Бошко Прокић, Социологија (група аутора), „Привредни преглед”, Београд, 1982, стр. 176-178.

схватање да је човек онакав какав је био на Земљи (оваква схватања и погледе имају неке религиозне групације). Супротно њима, прихваћено је схватање да је човек као биолошка врста еволуирао кроз историју и да је резултат развоја животињског света.190

Процес преображаја тумачи Дарвин као борбу за опстанак и прилагођавање човека условима живота, док Енгелс наводи да је основни чинилац тог преображаја људски рад, стварање оруђа за рад, које је омогућило да се врши преображај животињске скупине у људску. Ход животиња је постепено постајао усправан, предњи удови су се претварали у руке-долази до друга-чијег положаја главе, развија се мозак, а тиме и духовни живот. Борба за опстанак их је груписала како би заједнички водили борбу против животиња, против природе; речју, како би заједнички производили и опстали. Та скупност, то заједништво, та производња их је преображавала и „натерала” да се споразумевају. Језик и мишљење је омогућило да се створи нова биолошка врста-човек. Даљи процес развоја људског друштва омогућио је, радом и производњом, да се човек издвоји од животињског царства, што је омогућило стварање нове скупине у природи - људско друштво.191

Друштво и човек су нераздвојни. Ни човек ни друштво не могу једно без другога. Постоји знак једнакости између друштва и човека. Немогуће је замислити друштво без човека, ни човека без друштва. Бележи се да је у философији 18. века била жива расправа шта је настало прво: човек или друштво. Али, данас за науку више нема дилеме: истовремено су настали човек и друштво, то је био јединствен процес. На ова питања дао је одговор ЧАРЛС ДАРВИН (1809-1882) у његовим делима „ПОРЕКЛО ВРСТА” и „ПОРЕКЛОМ ЧОВЕКА”, у којима је развио еволуцију настанка човека (настао је од неке посебне врсте мајмуна). Јер и лаик данас може уочити да постоје сличности између човека и човеколиког мајмуна. Али је сигурно да данашњи човек није постао, није настао од данашњег мајмуна. И с правом М. Марковић указује да је „Дарвинова теорија еволуције указала на три претпоставке: 1) да су све врсте у природи (биљне и животињске) променљиве; 2) да се индивидуе у врстама биолошки прилагођавају; 3) да у природи између индивидуе влада

190 Ова концепција има упориште у Дарвиновом учењу у Пореклу врста, издато 1950, а посебно у делу Порекло човека (1874. године).

191 Анте Фијаменго, Основе опће социологије, „Народне новине”, Загреб, 1970, стр. 125.

борба за опстанак, што значи, јединке које нису способне да се прилагоде својој средини пропадају. На тај начин се у самој врсти одвија процес селекције, то јест природно одабирање. Ове поставке важе и за људску врсту.”192

Према неким подацима, први полумајмуни су се развили еволуцијом из људождера, у виду два огранка: 1) као мајмуни широконоси, 2) као мајмуни усконоси, а да је из ових огранака мајмуна постао човеколики мајмун, а од њега човек. Известан број аутора указује на то да је човеколика врста мајмуна постала из огранка усконосих мајмуна различитих врста, да су људи настали од човеколиких мајмуна (њих је било око двадесет врста). И на тој основи се објашњава већи број раса. Такође, према неким ауторима, средином терцијера од напред наведених двадесетак врста мајмуна, једна врста мајмуна се поделила у два огранка, и то првенствено због промене услова живота. Те промене су настале због леденог и полуледеног доба, што се рефлектовало на услове живота. Дошло је до нестајања великог броја биљака, а тиме и нестајања хране за животиње, које су живеле у оно време. Ово се одразило и на мајмуне. Храна као извор живота се тражила на земљи, углавном испод дрвета. Мајмун (и то један огранак) је био принуђен да силази на земљу, а онда у шуме па у степе (просторе пуних трава), где готово није било дрвета и жбуна, док је друга врста полумајмуна и даље остала у шумама, не мењајући начин живљења, јер је живот на дрвету био сигуран од звери. Они су се хранили плодовима, инсектима, птичијим јајима, и код њих није дошло до развијених промена.

За огранак мајмуна који је кренуо у степе, начин живота је постепено почео да се мења, и они су морали, хтели или не, да се мењају и прилагођавају средини. Они мајмуни који то нису, из било којих разлога, учинили и прилагодили се тој новој средини - нестајали су и пропадали; потрага за храном изискивала је подизање на задње ноге, да би имали бољи поглед у даљину, због бежања од звери и крволочних животиња и друго - да би осматрали животиње које су користили за исхрану. Много је времена прошло да би се они усправили, да би усправно ходали. Лов је остварио нови период и циклус развоја. Он је омогућио да се успешније боре с јачим

192 Милан Марковић, Социологија, Удружење, „Наука и друштво” АП Косова и Метохије, Приштина, 1994, стр. 133.

173

животињама; дошло је до развијања борбености, потчињавања, упорности, лукавства, али и солидарности и друштвености. Оно што је битно, а то је да се непрекидно повећавао мозак. Тако је млађи прачовек (хомо хабитис), а који је живео пре 2,6-1,3 милиона година, имао је мозак од 800-1,500 cm2. Хомо еректус или питекантропус, имао је лобању од 1,200 cm2, а по неким мишљењима и способност за говор. Лов је на начин исхране имао посебан утицај од оног тренутка када је пронађена ватра (пре 700.000 година). Она је олакшала варење, с једне стране, али је и штитила кућно огњиште. Захваљујући лову, дошло је до нове организације - колективне, до солидарности у расподели ловине, итд. Промена у начину живота, посебно човеколиких мајмуна који су одлазили у степе, доживљавали су радикалне промене у односу на мајмуне који су остали да живе на дрвећу у џунглама. О томе М. Марковић пише: „Усправан ход изазвао је многе биолошко-физиолошке и социолошке промене: - предњи удови су се претворили у слободне руке, - проширила се рамена, - ноге су постале дуже, - променио се облик и положај пете, ходање на две ноге наметнуло је другачију структуру организма и мишића, дошло је до промене тежишта тела, - кичма добија нове кривине, мењају се унутрашњи органи, - мења се склоп карлице, - глава се усправља, од повијене напред у усправну, - мења се израз лица, - мождана дупља и мозак се увећавају, - зуби су све мањи, - руке добијају нову функцију: служе за хватање предмета, за одбрану. Издваја се палац, као услов за сигурније држање предмета. Прво се ломи грана, дрво, камен, што значи само још један корак до брушења камена, заоштравања дрвета. Почиње производња најпримитивнијег оруђа за рад, брушењем камена и оштрењем дрвета и сл. Са производњом и најпримитивнијег оруђа зарад, сматра се да је настао човек, - мења се начин исхране. Оскудица у биљној храни замењује се месом које се обезбеђује ловом. Лов је морао бити групни. За социологију је важно да се јављају организоване групе, - инстинктивне радње прерастају у вољне, - развијају се чула вида, слуха, свест, - најважније социолошке промене су појава говора и производња оруђа за рад.

Биолошке и социолошке промене на човеку ишле су упоредо. Анатомске промене човеколиког мајмуна у настанку човека доказују законе еволуције. Сматра се да је први прачовек који је имао неке људске особине био аустралопитек, настао у Плиоцену, пре више од

174

3 милиона година. Мозак му је био од 400-750 cm2, колико има данашња горила. Поред усправног хода, имао је и друге људске особине као што су слободне руке, произвођење примитивних оруђа за рад од костију, камена и дрвета. То је разлог што га неки сматрају хомо фабером.”193

Научна истраживања доказала су да синантропус и питекантропус чине везу између прамајмуна и неандерталца. А доказано је да се на прачовека неандерталца надовезала једна врста хомо сапиенса с познатим представником кромањонца који је готово копија садашњег човека.194 Кромањонац је сличан данашњем човеку, тврди Супек: „Кад би младог кромањонца од прије 25.000 година обукли у савремено одијело и довели на свеучилиште, он се ни по чему не би разликовао од осталих студената, тек би се истицао нешто вишим стасом и нешто већом лобањом (око 1,650 cm2).”195

У сасвим раним периодима људске историје, природа је имала доминантну моћ за човека: задовољавао је укупне прачовекове потребе (храну, одећу, средства, оружје). Човек тога времена је све то постигао у претходној борби с природом. Тај развој био је, како смо нагласили, веома лаган, спор. Како је текло време, он је био бржи, и скоковитији у материјалном и културном смислу.

3. СОЦИОЛОШКИ ПОЈАМ ДРУШТВА

У социологији постоје неколико дефиниција друштва. Указаћемо на неке основне карактеристике и размотрити дефиниције друштва. Захваљујући етнолошким открићима која су се збила у 17. и 18. веку, која приказују живот примитивних народа, може се видети да постоји друштво без државног уређења и да друштво и држава нису исте појаве, док епоха грађанских револуција и настанак капитализма јасно указују да су друштво и држава две потпуно различите појаве. „Зато није случајно што се о питање револуционарном раздобљу кад је буржоазија у својој борби за државну власт заступала интересе велике већине у друштву, што је, разуме се, добило и свој одговарајући теоријски израз у науци о

193 Милован Марковић, Социологија, Удружење „Наука и друштво”, Приштина, 1994, стр 134-135.

194 Шире о томе видети: О. Мандић, Увод у опћу социологију, „Народне новине”, Загреб, 1959, стр. 31.

195 Р. Супек, Социологија, “Школска књига”, Загреб, 1959, стр. 46.

175

друштву тога времена. То су разлози због којих се у науци 17. и 18. века све више морало рачунати са друштвом као појавом која у целини није садржана у држави и која постоји поред ње и независно од ње.”196 Као што смо напоменули, развој социологије бележи већи број схватања друштва. Познати енглески социолог Херберт Спенсер је изједначавао друштво са организмом. А Емил Диркем, француски социолог, полазио је од тога да јединке као елементи врше повезивања и да при том образују друштво. То значи да „друштво није прост збир јединки већ систем, образован њиховим удруживањем, представља особену стварност која има своја сопствена обележја. Несумњиво да се не може ништа колективно створити ако нису дате појединачне свести, али овај нужан услов није довољан. Потребно је још да су ове свести удружене, спојене, и то спојене на одређен мачин; из овог спајања произилази друштвени живот и, према томе, ово спајање га објашњава.”197

Диркем сматра да група осећа, мисли и дела другачије него кад би неки чланови били издвојени. Овакве дефиниције друштва су следеће, према Александру Тодоровићу: „ 1) Када тврди да друштво није прост збир индивидуа, он се супротставља атомистичком схватању; 2) Покушава да одреди друштво као посебан и својеврсни квалитет; 3) Међутим, у овој одредби друштва долази до изражаја психологистичка компонента. Познато је његово схватање да колективна свест као посебна суштина врши притисак на индивидуалне свести. Према томе, у оворођеном „психичком бићу” и у „психичкој личности”, у „групи која мисли, осећа и дела” другачије него појединац, долази до изражаја Диркемов психологизам.”198 Фердинанд Тенис мисли да друштво у себи садржи атомистичке елементе и схватања. Према њему, „друштво, које по конвенцији или природном праву представља један агрегат, треба да буде схваћено као мноштво природних и артифицијелних индивидуа, чије се воље и сфере налазе у бројним односима једне према другима и једне са другима, а ипак остају једне од других независне без узајамног унутрашњег утицаја.”199

196 Јоже Горичар, Социологцја, Рад, Београд, 1959, стр. 29.197 Емил Диркем, Правша социопошке методе, „ Савремена школа “, Београд, 1963,

стр. 97-98.198 Александар Тодоровић, Социологија, „Савремена администрација”, Београд,

1976, стр. 129.199 Фердинанд Тенис, Заједница и друштво у: Теорији о друштву, Прва књига,

Београд, „Вук Карацић”, Београд, 1960, стр. 192.

176

Овде се преплићу наредне компоненте: 1) културалистичка („према конвенцији”); 2) атомистичке („велики број индивидуа”); 3) психологистичке („где се воље налазе у бројним односима”). Разлика између Диркемовог и Тенисовог схватања је у томе што, према Диркему, психолошка компонента производи нешто ново, а Тенисово схватање је да производи јединке које се повезују кроз „воље” - и притом оне остају независне и немају неки утицај једна на другу.

Марксистичка концепција указује на битне везе између човека и друштва (између људи, односно њихову повезаност у процесу производње), Маркс каже да „ односи производње у својој целини чине оно што се зове друштвени односи, друштво и то друштво на одређеном, историјском ступњу развитка, друштво особеног карактера, којим се оно разликује од другога.”200

И даље наставља: друштво се разликује према целини призводних процеса и да општи појам друштва Маркс одређује на овај начин: „Тај процес, пише Маркс - збива се у специфичним историјско-економским односима производње, који призводи и репродукује само ове односе производње, а самим тим и носиоце тог процеса, материјалне услове њихове егзистенције и њихове узајамне односе, тј. њихов одређени економско-друштвени облик. Јер целина тих односа, којима се носиоци те производње налазе насупрот природе међусобно, у којима производе, та целина баш и јесте друштво посматрано у његовој економској структури.”201 Видљиве су разлике између грађанских и идеалистичких теоретичара у објашњавању људског друштва. Маркс полази од процеса размене материје између човека и материје, указујући на то да се тај процес „збива у специфичним историјско-економским односима производње, који производи и репродукује само ове односе производње, а с тим и носиоце тог процеса, материјалне услове њихове егзистенције и њихове узајамне односе, тј. њихов одређени економско-друштвени облик. Јер, целина тих односа у којима производе, та целина и јесте друштво, посматрано у његовој економско; структури.”202

200 Карл Маркс, Најамни рад и капитал, у: К. Маркс, Ф. Енгелс, Изабрана дела, I. „Култура”, 1949, стр. 71.

201 Карл Маркс, Капитал, том Ш, „Култура, Београд, 1958, стр. 709.202 К. Маркс, Ф. Енгелс, Изабрана дела, И, „Култура, Београд, 1949, стр. 318-319.

177

Маркс и Енгелс су дали ново схватање друштва, које је саставни део схватања о генеричкој суштини човека. Основ за њих је рад, јер се човек преко рада потврђује и остварује јединство с природом, и он чини суштину генеричког бића човека. „Човек присваја - писао је Маркс - на много начина своју многолику суштину, тј. као потпун човек. Сваки од његових људских односа са светом - вид, слух, њух, укус, осећање, мисао, контемплација, осетити, хтети, делати, волети - укратко, сви органи његове индивидуалности, а исто тако и органи који се непосредно предстаљају као друштвени органи јесу у свом објективном односу, тј. у свом односу с објектом присвајања објекта. Присвајање људске стварности и њен однос са објектом јесте испољавање људске стварности. Зато она има исто толико многе своје стране колико су многа „суштинска својства човека и облици његове активности.”203

Маркс је писао: ,Али човек није само природно биће него и људско природно биће, тј. биће које постоји само за себе, стога генеричко биће које се као такво мора потврдити и манифестовати, како у свом бићу тако и у свом знању. Нити су, дакле, људски предмети природни предмети, онако како су непосредно дати, нити је људско чуло, какво оно непосредно јесте, предметно, људска чулност, људска предметност. Природа нити објективно нити субјективно није неупоредно адекватно дата људском бићу. А како све природно мора настати, тако и човек ima свој акт настајања, историју, која је њему, међутим, позната и која је стога акт настајања која се као акт настајања свесно укида. Историја је права природна историја човека.”204

Полемишући с различитим идеалистичким схватањима друштва, Маркс о производним односима каже да људи у њих улазе независно од свести и воље, а с разлогом је указивао на примарни материјални, објективни карактер друштвене стварности. О томе он пише Аненкову: „Шта је друштво, ма какав облик оно имало? Производ узајамне делатности људи. Да ли су људи слободни у избору овог или оног друштвеног облика? Нипошто. Претпоставите одређено стање развитка производних снага људи и добићете одговарајући облик промета (comerce) и потрошње. Претпоставите одређени ступањ развитка призводње, промета и потрошње и

203 К. Маркс, Ф. Енгелс, Ранирадови, „Култура”,Београд, 1951, стр. 245.204 К. Маркс, Економско-фжозофски рукописи, „Култура”, Загреб, 1951, стр. 202-203.

178

добићете одговарајући облик друштвеног уређења, одређену организацију породице, сталежа и класа, једном речи одговарајуће грађанско друштво. Имаћете, ако претпоставите такво грађанско друштво, одговарајуће политичко уређење које је само официјелан израз грађанског друштва.”205

Основне одредбе друштва код Маркса садржи ове компоненте: 1) она је материјалистичка, јер полази од призводних процеса; 2) указује на целину односа јер је та целина односа одређена производним односгша - и то најзначајнијим, најважнијим; 3) садржи односе међу људима, као и њихов однос према природи у процесу призводње и међусобно, како вели Љ. М: „Глобално друштво представља сложену целину, која се структуира и диференцира у три правца: 1) просторно-социјална подручја (морфолошка подела); 2) посебне групе и слојеви (стратафикациона подела) и 3) различите области друштвених делатности (функционална подела). Између ових подручја друштва постоје прожимања. Глобална друштва су, као сложене целине делатности и односа, организована. Она садрже у себи више подсистема: социјални, економски, политички, културни (идеолошки). У сваком глобалном друштву постоје парцијалне и глобапне друштвене групе у оквиру којих се одвијају бројне делатности, задовољавају индивидуалне и колективне потребе људи. Друштвени живот је увек мање или више организован и институционализован.”206

Разуме се да друштвене установе могу бити прогресивне и регресивне. Оне, заједно с одговарајућим друштвеним групама и организацијама, чине главну кохезиону снагу друштва. Уколико дође до снажније противречности у друштву, неминовно долазе у питање и институционалне организације. Михајло Поповић под појмом глобално друштво разуме „релативно самосталну, организовану целину свих друштвених делатности и односа, група, слојева, и установа, целину, која захваљујући томе што садржи у себи све потребне услове и чиниоце социјалне егзистенције људи, може релативно независно да егзистира.”207

4. ДРУШТВЕНЕ ПОЈАВЕ

205 К. Маркс, Изабрана дела, „Култура”, књигаП, Београд, 1950, стр. 202-203.206 Љубиша Митровић, Социологија, „Стручна књига”, Београд, 1988, стр. 141.207 М. Поповић, Проблеми друштвене структуре, БИГЗ, 1974, стр. 244.

179

Друштво представља нужност друштвених појава. Пошто је људско друштво општи појам, апстракција, и њоме се не могу објаснити експлицитно неки посебни садржаји друштвеног живота - људске радње, то се користи појам друштвене појаве. Оне су производ друштвених делатности. 0 друштвеним појавама Љ. Митровић каже да су оне „у исто време и индивидуалне и друштвене; оне у себи носе елементе субјективног и објективног. Основни елементи друштвених појава су: узајамна повезаност људских понашања; деловање тако повезаног понашања и промена које су створене на основу такве интеракције појединаца и друштвених група. У друштву постоје бројне друштвене појаве које се могу различито класификовати. Ако бисмо пошли од познате и често злоупотребљаване шеме о „бази” и „надградњи”, све друштвене појаве могли бисмо груписати у појаве друштвене основе и појаве друштвене надградње. Такође, са становишта степена општости и њихове распрострањености друштвеним простором, све друштвене појаве могу се поделити на парцијалне и тоталне. Ове последње су слојевите, вишедимензионалне, па захватају и базу и надградњу.”208

Дакле, суштину друштвених појава чине деловања појединаца и друштвених група. Деловања и понашања су битна, и оне су одредишне тачке. Ради се о скупу појединаца и њиховим понашањима. Друштвене појаве су разноврсне, јер су друштвене делатности такође разноврсне. Примера ради, друштвена појава је призводња средстава за живот. Она је планска, сврсисходна, у којој постоји међусобна повезаност (било да је у питању технолошка или друштвено-економска повезаност). Друштвене појаве чине повезивање најмање два човека. Рецимо, образовање је друштвена појава, и обухвата циклус повезивања наставника, ученика, запосленш који се баве образовањем, пројектима, планирањем и реализацијом образовног рада. Постоји велики број друштвених појава, јер сложеност и динамичност живота условљавају бесконачно међусобних повезивања и људских делања.

5. ДРУШТВЕНИ ОДНОСИ

208 Љубиша Митровић, Основи социологије, „Стручна књига”, Београд, 1988,стр.141.

180

Друштвени односи су, у ствари, друштвене појаве. А јединство друштвених процеса и односа чини ту појаву. Друштвени односи су спољни начин заједничког повезивања понашања људи. О томе пише Радомир Лукић: „Ступајући у друштвени процес, људи се самим тим стављају у известан однос, то јест они доспевају у швестан однос један према другом, положај који омогућује вршење оних радњи које чине процес, односно самог процеса. Они остају у таквом положају док процес траје. Промена тог положаја је, разуме се, могућа, али само до извесне границе, преко које таква промена изазива престанак процеса. Другим речима, сама понашања људи из којих се састоји друштвени процес нужно стоје једна према другима у неком односу, то јест налазе се у неком положају једна према другима, с обзиром на сам процес као целину који изазивају, повезано делујући. Према томе, друштвени однос је, као облик, неодвојив од своје садржине, друштвеног процеса, а и посебних радњи, различитих од оних из којих се састоји друштвени процес, већ из самог положаја тих радњи (односно људи који их врше), једни према другима.”209

Друштвени односи се јављају као садржина, док се друштвени однос јавља као облик. Али се веома често ставља знак једнакости између друштвених односа и процеса и говори се о производним, културнгш и осталгш односгша (при томе се има у виду садржина односа). То је зато што су они у међусобној вези. Односи могу бити групни, појединачни, трајни, пролазни, надређени, подређени, итд.

6. ДРУШТВЕНИ ПРОЦЕСИ

Друштвене појаве се могу поделити на: а) друштене процесе, и б) друштвене творевине. Друштвени процеси чине основне друштвене појаве. Укупно друштво и живот у њему је, у ствари, развој личности, група, институција, норми, прописа, и слично. Како пише П. Козић, „друштвени процеси су, дакле, људске радње које условљавају неке такође друштвене последице. Већ према томе шта је њихов узрок, садржај или какав је њихов карактер, друштвени процеси могу бити вољни (ако су изазвани независно од људских хтења и воље, већ зависно од природне стихије, на пример епидемија болести, радње из нехата и слично), материјални (производња

209 Радомир Лукић, Основи социологцје, „Научна књига”, Београд 1964, стр. 186.

181

материјалних добара) или духовни (идејна активност); конструктивни (стварање новог) или деструктивни (уништавање постојећег), и друго.”210 Они су, како вели Р. Лукић, „први ступањ повезаног деловања људи, повезано деловање њиховог понашања, радњи, непосредно, у произвођењу неке последице, промене.”211

7. ДРУШТВЕНЕ ТВОРЕВИНЕ

Друштвене творевине су резултати (ефект, последица) друштвених процеса. Оне су у односу на друштвене процесе и имају релативну самосталност. Те творевине су ефекти процеса и односа: „Друштвене творевине су, дакле, релативно јасна, стабилна стања, ситуације, догађаји који су ... непосредно дати за разлику од самих процеса и односа који су из њих скривени.”212

Указујемо на то да друштвени процеси и односи стоје у међусобној повезаности. Повезаност тих процеса (јачи - слабији, посредан - непосредан ), самим тим, одређују врсту друштвених творевина. Друштвене творевине су јасна, слободна стања, дати су догађаји непосредно на пример роба, идеја ликовна обликованост, пропис итд., су друштвене творевине, чије претпоставке нису увек комплексно и непосредно видљиве, за разлику од друштвених процеса и односа чији су догађаји непосредно дати. Свако друштво се огледа првенствено као скуп творевина. Друштвене творевине као најопштије врсте су: 1) сложени друштвени процеси, и 2) друштвене скупине (групе). Ако говоримо о сложеним друштвеним процесима, имамо у виду: 1) материјалне (оруђа за рад, зграде итд.), и 2) духовне (теорије, научне законе, културу, науку, догме, обичаје, уметност, прописи). Ове последице, материјалне или духовне, можемо оцењивати као прогресивне или регресивне, просте или сложене.

8. ОДНОС ПРИРОДЕ И ДРУШТВА

Социолошки посматрано, друштво чини целину друштвених појава, процеса и односа. Међутим, она се не може схватити без увида односа и веза који се јављају на релацији природе и друштва. Човек је саставни део природе, и он својим радом ствара услове

210 Петар Козић, наведени рад, стр. 143-144.211 Радомир Лукић, наведени рад, стр. 165.212 Ибид, стр. 194.

182

живљења, вели Маркс: „Човек присваја на много начина своју многолику суштину, то јест као потпун човек. Сваки од његових људских односа са светом - вид, слух, њух, укус, осећање, мисао контемплација, осетити, делати, хтети, волети - укратко сви органи његове индивидуалности, а исто тако и органи који се непосредно представљају као друштвени органи, јесу у свом објективном односу, то јест у свом односу с објектом - присвајања објекта. Присвајање људске стварности и њен однос с објектом јесте испољавање људске стварности. Зато она има исто толико много своје стране колико су многа суштинска својства човека и облици његове активности.”213

Маркс говори о природним својствима човека, али је истицао да човек није само природно биће, него је првенствено људско природно биће, а оно се мора потврдити: „Али човек није само природно биће, него је људско природно биће, то јест биће које постоји само за себе, стога генеричко биће које се као такво мора потврдити и манифестовати како у свом бићу тако и у свом знању. Нити су, дакле, људски предмети природни предмети, онако како су непосредно дати, нити је људско чуло, какво оно непосредно јест, предметно, људска чулност, људска предметност. Природа нити објективно нити субјективно није непосредно адекватно дата људском бићу. А како све природно мора настати, тако и човек има свој акт настајања, идзотију која је њему, међутим, позната и која је стога акт настајања, која се као акт настајања свесно укида. Историја је права природна историја човека.”214

Маркс је генеричку суштину видео у чињеници да људска универзална производња пружа човеку да његов рад учини теоријски и практично својим предметом, а да се човек односи према себи као према универзалом бићу и да је оно ослобођено од непосредне принудне нужности. Ту је битна разлика између животиње и човека, јер човек своју природну делатност преокреће и мења у предмет свог хтења и свести, а животиња се непосредно удаљује с њеном животном делатношћу, и од ње се не разликује.”215

Трагање за односом природе и друштва заокупљало је многе философе и социологе, јер на ово питање није лако и једноставно дати одговор. Једни дају знак једнакости између природе и друштва,

213 Маркс-Енгелс, Ранирадови, „Култура”, Загреб, 1951, стр. 245.214 Ибид, стр. 287.215 Шире о томе: К. Маркс, Економско-филозофскирукописи, стр. 201-203.

183

други их потпуно одвајају и праве дистинкцију између њих и кажу да су то потпуно одвојене целине, ничим повезани квалитети. Огист Конт и Маршал Станепи сматрају да нема суштинских разлика између ових двају феномена (људског друштва и природе). Њихова виђења су да нема суштинске разлике друштвене и природне законитости, самим тим не постоје разлози да се људско друштво бори против природе, јер је оно резултат природних законитости који су предодређени неким ванприродним силама, а супротставити се њима значи супротставити се натприродним силама. Друго схватање, које су изнели ГУСТАВ ЛЕ БОН, ХЕНРИХ РИКЕРТ u ГАБРИЈЕЛ ТАРД, говори о квалипгативним и суштинским разликама законитости у пpupoдu и друштву. По њима, природа има засебан развој, а друштво сопствене законитости.

Постоји и марксистичко становиште и схватање о односу природе и друштва, и оно је у блиској вези с марксистичким учењем о настанку човека и друштва. За разлику од претходних схватања, ово становиште није једнострано, искључиво, оно увиђа дијалектичку везу и јединство природе и друштва, где се јединство остварује у процесу материјалне производње. Оно представља посебан квалитет. Међутим, Маркс је у Раним радовима указао на разлику човека и животиње: „Практично произвођење предметног света, прерада анорганске природе, јесте потврда човека као свесног генеричког бића које се према раду односи као према свом сопственом бићу. Истина, животиња такође производи, она себи гради гнездо, уточиште као пчела, дабар, мрав, и тако даље. Али, она производи једнострано, док човек производи универзално; она прошводи под влашћу универзалне потребе, док човек производи сам, слободан од физичке потребе и истински производи тек ослобођен ње. Она прошводи за себе, док човек репродукује целу природу; њен производ припада непосредно само њеном фшичком телу, док се човек слободно супротставља свом производу. Животиња обликује само по мери и потреби врсте којој припада, док човек зна свагда да да предмету инхерентну меру; стога човек обликује и према закону лепоте.”216

Човек ствара свесно и плански производе рада, како каже Енгелс: „Они сами себе почињу разликовати од животиња онда кад

216 Маркс-Енгелс, Рани радови, „Напријед”, Загреб, 1961, стр. 216

184

почну производити средства за живот - корак који је условљен њиховом телесном организацијом.”217

Животиње не могу да стварају оруђа, оне немају способност да производе средства за живот. Енгелс каже: „Историја развитка друштва се у једној тачки битно разликује од историје развитка природе. У природи - ако не узмемо у обзир обратно деловање човека на природу - само несвесне слепе силе делују једна на другу, и њиховом узајамном деловању испољава се општи закон... У историји друштва, напротив, сви су актери свешћу обдарени људи, који дејствују промишљено или страсно и теже ка одређеним циљевима; овде се ништа не дешава без свесне намере, без циља који се хоће постићи.”218

За укупно разумевање људског друштва, поред везе између природе и друштва, потребни је имати у виду и специфичности друштва. Јер, људи поседују особине произашле захваљујући друштвеном животу, јер биолошки процеси код људи добијају у друштву друге облике - ти процеси су тиме постали социјализовани.

217 Исто, стр. 342.218 К. Маркс-Енгелс, Изабрана дела, том П, „Култура”, 1950, стр. 378-379.

185

VII. ГЛАВА

ДРУШТВЕНЕ ГРУПЕ –ПОЈАМ И КЛАСИФИКАЦИЈА

ДРУШТВЕНЕ ГРУПЕ – ПОЈАМ И КЛАСИФИКАЦИЈА

1. ПОЈАМ И ЕЛЕМЕНТИ ДРУШТВЕНЕ ГРУПЕ

Својствено је човеку да се удружује с осталим људима у скупине, односе и процесе због задовољавања људских потреба. У структури друштва можемо разликовати друштвене групе, друштвене норме и облике друштвене свести. Питање удруживања човека, његови односи и процеси су предмет многих приступа изучавања. Међутим, још су многа питања остала неосветљена, има дивергентних схватања, мишљења и ставова.

Велики број теорија о друштву различито тумачи термин друштвена група. Известан број аутора је сагласан у томе да је друштвена група, друштвена скупина и друштвена заједница изједначујући термин. Други теоретичари исказују своја мишљења и ставове да постоје битне разлике између овихтермина.219

Може се уочити да термин „друштвена група” може бити друштвена заједница; она је ужа од ње, док друштвена заједница представља одређену групу људи. Под групом сматрамо скуп људи повезаних због обављања послова и задатака у друштвеним заједницама (страначка, опозициона, студентска група), итд. Под „скупом” сматрамо скуп људи повезаних због задовољења или обављања одређених послова и задатака. Човек није сам у друштву.

219 У политичкој енциклопедији, „термин друштвена група изражава један од најширих и најмање одређених појмова у друштвеним наукама. То произилази не само из различитих теоријских приступа којима се објашњавају најбитније социјалне карактеристике груписања људи у друштву него, исто тако, и из објективне чињенице што постоје врло различити социјални узроци и разлози због којих се људи групишу. Некада су ти узроци веома значајни и делују релативно константно, ксо што је случај с породицом или радним групама. Ма колико се мењала њихова социјална структура у зависности од њихове економске и карактера правно-политичке надградње, породица и радне групе постајале су у свим досадашњим формацијама.” (Мапа политичка енциклопедија, „Савремена администрација”, Београд, 1996, стр. 202.)

Он је путем поделе рада и бројних облика човекових активности, нужно везан с другим људима. Друштвене групе могу бити економске (везане за предузећа) и друге; правне ( за државу, странку, опозицију, синдикат ) и друго; културне (везане за школу, универзитет) и друге; верске (везане за верске групе), итд. Ово су организоване групе; међутим, класе, сталежи, професије итд., су неразвијене групе. Скупине означавају скуп људи удружених за постизање заједничког циља који је постигнут интересном сфером, истом професијом, радом и слично. Постоји сличност између друштвене групе и скупине, и зато се у социологији често подударају и изједначују. Ако пођемо од претпоставке да нема битне разлике између друштвене групе и скупина, можемо констатовати да постоји разлика између термина друштвена група - скупина, с једне, и друштвене заједнице, с друге стране. Јер, „заједница” обухвата одређен број индивидуа које повезују заједнички интереси, идеје, жеље, и слично.

Од давнина је почело груписање људи, због остваривања истог или сличног циља, задатка, и то на адекватан начин (уз краћи временски период и мањи утрошак радне снаге). То обављање послова се врши на одређеном простору, месту и времену. Оно има свој историјски ход, економске и друштвене узроке. Оно је, у историјском развоју претрпело, метаморфозу у складу с друштвеним потребама, затим социјалним, политичким, и правним животом. Тако су друштвене групе (као што су породица, брак, радне групе) опстале иако је вршена промена неких елемената у друштву. Има друштвених група које настају с променама дејства узрока који су утицали на то да се формира друштвена група (група за притисак, групе присталица појединих личности, и слично). Групе могу да броје неколико чланова (мале групе - дијаде броје два члана, тријаде три - оне се називају кликама, као и велике групе маса, гомила, публика). Постоје групе пријатељства, познаника, суседа, радне јединице, па до великих група, класе, народи, нације, и слично.

Подела група се може извршити на основу карактера и степена организованости (организоване и неорганизоване). Код неорганизоване групе, може постојати ограда, јер су групе увек организоване. Могу бити формалне и неформалне. У зависности од карактера организованости, можемо разликовати аутократски организовану групу (чета војника), односно демократску (збор

радника итд.). Могућна је и класификација групе на сталне и повремене. Поставља се питање: шта је то што одржава друштвене групе, шта их чини кохерентним, постојаним, шта је то што их интегрише.? На ово питање покушавали су многи теоретичари да дају одговоре. Има и оних који претендују на то да друштвену групу своде на социологију, односно на науку о друштву.220

Није ни мало лако дефинисати друштвену групу, пре свега због своје сложености, као и многих тешкоћа на које наилазе теоретичари. Готово је немогуће дати општу дефиницију која ће задовољити све врсте друштвених група (зависно од времена, трајања, организационе структуре група, групне кохезије и динамике), и томе слично. О важним конститутивним елементима друштвене групе нема спорова, јер, како наводи Михајло Поповић, „друштвена група је мањи или већи бриј индивидуа које су међусобно повезане трајним или привременим односима.”221

Дати одговор на питање због чега људи формирају друштвене групе јесте претежак задатак, због тога што су њихове потребе многоструке, и разликују се једна од других што као базу узимају интересе у објашњавању друштвених група. Изнећемо ставове Жоржа Гурвича, као и веома занимљива схватања Олега Мандића, , Анте Фијаменга, Стјепана Пулишелића академика Радомира Лукића и Бошка Прокића, који су дали, без сумње, допринос у расветљавању појма друштвене групе.

О томе шта је друштвена група, Жорж Гурвич пише: „Група је реална колективна, али и парцијална целина (unite), непосредно подложна посматрању и заснована на трајним и активним колективним ставовима, која има да обави заједничку акцију (une oeuvre communa); она је целина ставова, акција и поступака, која чини друштвени оквир подложан структурисању и тежи ка релативној кохезији облика друштвености.”222

Може се поставити питање: шта утиче на кохезију групе? Олег Мандић истиче да „свака друштвена група, узета за себе, скуп је већег или мањег броја људи који су повезани односима између себе те са стварима, помоћу којих врше одређене облике друштвене

220 Е. Duprel, Sociologija generale, Paris, 1948.221 Михајло Поповић, Проблеми друштвене структуре, „Култура”, Београд, 1967, стр.

150.222 Georg Gurvich, La vocation sctuelle de la sociologie, Парис, 1957, п. 302 – цитирано

према: М.Поповић, цит. дело, стр. 151.

191

активности.”223 Анте Фијаменго сматра да „битна ознака за друштвену групу јесу одређене дјелатности и процеси који се обављају у њој и који стварају одређене резултате потребне за одржавање те и осталих друштвених група, ако у дотичном друштву постоји више група, скуп људи који су повезани обављањем одређених друштвених дјелатности и процеса помоћу одређених средстава ради задовољења својих потреба.”224

Стјепан Пулишелић наводи да „под друштвеном групом подразумијевамо скупине људи који су међусобно повезани друштвеном активношћу усмјереном на задовољење њихових потреба.”225 Академик Радомир Лукић одређује друштвену скупину као „скуп људи повезангсс процесом. Довољно је указати да је сваки човек по правилу припадник више скупина. Очигледно је немогуће да он заиста као такав, као цео, потпун човек, припада свакој од тих скупина ако га свака од њих обухвата у целину. Отуд треба закључити да човек свакој појединој скупини припада само једним својим делом, а не као целини. Тај део човека који припада једној скупини није, разуме се, његов телесни део, него може бити само његово понашање (у најширем смислу, телесно или психички), његове радње, „његове делатности.”226 Слично друштвену групу одређује и Бошко Прокић: што се тиче значење термина „заједница”, чини се да је најближе оно становиште које прави разлику између термина друштвена група-скупина и друштвена заједница. Сам термин „заједница” означава одређени скуп јединки које повезују заједнички живот, заједничке идеје, заједничка осећања, исте или сличне интересе, и слично.”227

2. ЕТНИЧКЕ ГРУПЕ (ЗАЈЕДНИЦЕ)

223 Олег Мандић, Onha социологија.Затреб, 1975, стр. 97.224 Анте Фијаменго, Основи опће социологије, „Народне новине”, Загреб, 1970, стр. 212.225 Стјепан Пулишелић, Основе социологије, „Народне новине”, Загреб,1975, стр. 144.226 Радомир Лукић, Основи социологије, „Научна књига”, Београд, 1975, стр. 199-200.227 Бошко Прокић, Социологија, „Привредни преглед”, 1982, стр. 227.

192

2.1. Глобалне друштвене групе

Глобалне друштвене групе се могу поделити у две врсте: А) примитивно-историјске облике друштва, и Б) развијене историјске облике друштва.

У примитивно-историјске облике друштва спадају: ХОРДА, РОД, ФРАТРИЈА, ПЛЕМЕ, а у развијеније историјске облике друштва НАРОД, НАЦИЈА.

2.1.1. Хорда

У почетку је хорда чинила самосталну групу у чијем су се оквиру одвијале све функције (од размножавања па до прибављања свих потреба за живот). Она је најнижи, првобитни облик људске заједнице, чији се број кретао од 10 до 20 чланова (иако има података да их је било и у већем броју - 50 до 80, чак и 100). На самом почетку, она је представљала потпуно самосталну групу. Према истраживањима која је спровео МОРГАН, на нижем ступњу дивљаштва хорда се није разликовала од животињске врсте. Брачни односи су се одвијали као и раније, владао је промискуитет. Вођа хорде - мушкарац наставио је полни живот са члановима у истој генерацији, али и с мајком и кћерима. Није постојала, још увек, хоризонтална забрана што се тиче полних односа. Још је био дозвољен инцест, а брак је био ендогаман. Тако је природна подела рада утицала на забрану полних односа између генерација. Природна подела рада је по старости издиференцирана на три групе: малолетну, одраслу и старачку (старци). То је, у ствари, почетак коришћења оруђа и скупљање хране, поготово у лову. Уведена су нова понашања и правила. Тако су, на пример, бројни односи (унутар хорде) редуцирани само на генерацију, и брак уступа место браку крвног сродства, по коме су забрањени полни односи родитеља и деце, али још је дозвољен између браће и сестара. Хорда је била јединствена, и домаћинство је било заједничко. Намирнице су се делиле унутар хорде. Данас у свету не постоје хорде. Оне означавају почетак и настанак друштва и његовог живота, посебно квалитета у природи.

193

2.1.2. Род

Род се формирао на вишем стадијуму варварства, што је заслуга, свакако, развоја производних снага у оквиру хорде. То је, у ствари, заједница потомака заједничке прамајке и праоца, и то је, на прелазу од раног у касни палеолит (прецизније, у другој половини средњега ступња дивљаштва, отприлике 20000 ПНЕ), захваљујући развоју и унапређивању оруђа за рад и развоју производних снага, где је дошло до трансформације хорде у род (генс, клан) који се повезује с осталим родовима у друштвеном и економском смислу речи. У хорди је владао промискуитет, а доцније брак крвног сродства. У роду се из полних односа искључују родитељи и деца, а потом и потомци и исте брачне заједнице (браћа и сестре), чиме су се створили услови да се укључе у брачну заједницу чланови другог рода. Морган наводи да у прелазном облику рода (ген) Ирокеза наводи (у делу Ancient society - 1877) да су његове битне карактеристике: има заједничко унутар рода, забране женидбе, избор старешине, избор већа које управља, право гласа неких мушких чланова, колективни карактер како потрошње, тако и производње. Сеоски живот рода је посве другачији него у хорди. Земљорадња и сточарство су битне одлике рода, а мушкарци су носиоци привредне активности; и порекло деце се рачуна по оцу, а не по мајци (као у матријархату). Значи, матријархат препушта место патријархату, чији су елементи и данас важећи. Тако А. Вајс тврди да између таквих родова настаје посебан тип више организације друштва, познат као фратрија или братство. Братство сачињавају дватри рода. “Братство нису економске јединице, јер сваки род ради и економише за себе. Она су, пре свега, велике организације које, у случају заједничке опасности, иступају под једном командом. Поред тога, постоји култ заједница: заједнички религиозни култ. гробља, итд.”228

Родови су обављали верске свечаности, а то значи да су имали посебне религије. Сваки понаособ род је имао своје гробље, а људска свест се заснивала на религији и магији.

2.1.3. Племе

228 Др Алберт Вајс, Развитак цивилизације, Висока школа политичких наука, Београд, стр. 55.

194

Карактеристика варварства јесте племе. Више родова сачињавају племе, и оно представља крвно-сродничку и територијалну заједницу. То је облик друштвене организације ондашњег времена. Род је, пре свега, производно-потрошачка скупина, основна јединица где се обавља узгој нараштаја. Племе је политичка организација, територијална, где се развијају материјална производња, племенска свест, култура. Племе обавља економску координациону улогу, што доводи до савеза племена. Оно има свој језик, религију, обичаје. Како наводи М. Марковић, „обичаји и остаци племенске свести могу се наћи ту и тамо још у Црној Гори, јер су се племенске заједнице задржале све до Другог светског рата. Још увек је у употреби термин комуна, са значењем колективне земљишне својине које чине пашњаци, шуме и воде. Колективна земља и није могла бити предмет продаје. Она се могла, евентуално, делити на братства, па и на родове који су имали своје засебне колибе или бачије. Катуне су ипак највише користили они домаћини који су имали највише стоке. Отуда изрека: „Чије овце, тога и планина”. Племена су међусобно ратовала најчешће због територија. Племе се одликује и посебним моралом. Тако, на пример ако стока пређе на територију другог племена, морално је било да се она прода, узме за клање и слично.”'229

Међутим, развој производних снага је омогућио јачање приватне својине и друге диференцијације, а повећање економске разлике доводи до класне диференцијације у друштву (класе, државе и насханак народа)

2.1.4. Народ

Прелазни облици или међуоблици од племена до народа јесу племенски савези. Оно што карактерише хорде, род и племе као неразвијену глобалну заједницу, народ представља глобалну заједницу, глобалну друштвену групу која настаје и јавља се са распадањем родовске заједнице и класним друштвом. У почетку је

229 Милован Марковић, Социологија, „Удржење Наука и друштво” АП Косова и Метохије, 1994, стр. 200.

195

било крвно-сродничких односа, али се временом она губи, нестаје и ишчезава. Народ постаје спајањем више племена и савеза на једној територији, и то у оквиру друштвене заједнице.

2.1.4.1. Источни пут настанка народа

Историјски пут и процес формирања народа настао је на прелазу првобитне „заједнице у робовласничком друштвеном систему. Настали су народи (Египћани, Грци, Римљани, Персијанци, Феничани). Робовласничко друштво је било подељено на две класе, на класу робовласника и робова. А није било баш подесно да се сви савези уједине у један народ - то ће рећи да се грчки народ није могао ујединити у јединствену заједницу, већ је извршена подела на многобројне полисе и они су били посебне друштвене заједнице. Како је запазио Милован Марковић, постојали су многи народићи а они су се доцније асимилирали у грчки народ. Видљиво је да класа робова није ушла у настанак народа. Јер, како наводи М. Марковић, „по правилу народ чини малобројна робовласничка класа и евентуално још слободни сељаци, занатлије и слично. Тако се десило да у робовласничком друштву није настала потпуна заједница народа. Пошто у њу не улазе робови као главни призвођачи, народ остаје непотпун или, како каже проф. Лукић, „Шупљи народ”. У социолошкој литератури се наводи да су народи територијалне заједнице; грчки мали народи, у које нису улазили робови, и који су још увеку крвносродничкој заједници, имају исто порекло.230

2.1.4.2. Западни пут настанка народа

Настанак словенских, романских и германских народа је карактеристичан за западни пут настанка народа. Овај пут се разликује од источног по томе што ови народи нису преживели класичан пут робовласничког друштва, него само патријахални облик. То је прелаз првобитне заједнице и феудализма, и прескочили су класични облик робовласничког друштва, што је и условило

230 Милован Марковић, наведено дело, стр. 201.

196

развитак каснији од источних народа. Овде су народе сачињавале обе класе: феудалци и кметови. Они су постали потпуни народи. Није било крвосродничке заједнице, него територијалне групе. Понавља се историја. Различитост народа на источном путу прати и разједињеност на западном путу, и то по многим провинцијама, феудалним поседима и кнежевинама. На све ове разједињености деловала је и разједињена привреда на поседе, цехове, корпорације, итд.

2.1.4.3. Одлике народа

Народ се, као заједница, налази у средишту између племена и нације. Према неким ауторима, не види се јасно линија између народа и нације, а не прави се дистинкција између ова два појма и на међунационалном плану. Тако се поклапају термини „уједињени народи” и „уједињене нације”. На делу је чврста повезаност појединаца (између њих) због недостатка јаке економске повезаности. Тек с појавом нације долази до чврсте повезаности. Дакле, народ је нација могућности. Карактеристику народа чине и припадници - народ који није повезан крвним сродством, него територијално. Народну заједницу карактерише заједнички језик, односно наречје једног језика. Народ је, у суштини, посебна друштвена група која представља прелаз од родовско-племенске заједнице у националну. А језик, временом, у оквиру народа постаје заједнички, и углавном потиче из виших друштвених слојева. Као што смо навели, народ носи дуго остатке племенског народног живота - од економског до духовног али, како наводи М. Ђорђевић, развој „производних снага непрекидно ствара услове за већу економску и сваку другу повезаност између разбијених делова народа, тако да народ временом постаје све чвршћи облик друштвеног живота. У ствари, народ чини прелаз из родовско-племенских у националне заједнице. Зато и кажемо да је народ нација у могућности, која постаје стварност када се за то стекну одређени услови.”231

2.1.5. Нација

231 Миодраг Ђорђевић, Социологија, „Научна књига”, Београд, 1992, стр. 94.

197

Нација као термин потиче од латинске речи nasci (родити се), односно од његове основе natio, што означава заједничку припадност према месту рођења. Natio се још у Старом Риму означавао, имао многа значења, међу којима племе, народ, класа, итд. Данас, данас на почетку новог миленијума, има доста шаренила што се тиче статуса нације. Негде у свету су оне далека прошлост (превазиђене), негде доживљавају афирмацију, а негде су оне на зачетку - у формирању. Рекло би се да нације не настају у истим условима и у исто време. Наш пут је европски, везан за капитализам, док је америчка нација везана за асимилацију народа и нације, и за њу се тврди да је у изумирању. Нација у Африци настаје у другачијим политичким, економским условима. Може се видети да многи осободилачки национални покрети у Африци не разликују расу, племе, нацију; иако је племенски начин давно иза њих, велики број нација настао је с појавом социјализма у некадашњем Совјетском Савезу и Југославији. Примера ради, после Другог светског рата дошло је до формирања муслиманске и македонске нације. Како је народ нација у могућности, има примера да постоји више могућности да се конституише нација. Како каже М. Марковић, „из једног народа настаје једна нација (Француска, Енглеска). Или, из једног народа настају две или више нација. Тако је из српског народа настала српска и црногорска нација. И муслиманска нација, углавном, води порекло из српског народа. Али, има случајева да из више народа настаје једна нација. На пример, немачка и италијанска нација.”232

Процес настајања нације досеже из времена феудалног начина натуралне, односно робне производње, и до данашњег дана није завршен. Он се одвија различитим интензитетом, што условаљавају конкретни услови. Иако је економски-производни чинилац био најважнији, одлучујући за стварање нације, утицали су и остали елементи. Посебно је имала улогу држава (физичком, војном силом, организацијом), итд. Основни захтев свих нацијаје да се формира самостална национална држава. Настанак, развој и формирање нације за собом носе специфични развојни пут, без обзира на деловање економске и друштвене законитости. Темпо развоја нације је зависио од производних снага, тржишта као специјализоване поделе рада, али и средства комуникације су имала видну улогу. Деловали су и спољни фактори: традиција, идеологија, географски

232 М. Марковић, наведени рад, стр. 203.

198

чиниоци, итд. Тај процес се и даље наставља, поготово у неразвијеним земљама. То је дуг процес (политички, економски, културни). Нације се деле на два или више друштава (енглеско и северноамеричко). А имамо пример да, када је нација мала и слаба и да представља једно друштво (постоји могућност да се уједини с осталим нацијама), на пример југословенске нације. Ту пресудну улогу има држава. Што се тиче нације, постоји велики број теорија: 1) објективно-идеалистичка, и она нацију схвата као културну заједницу преко које се манифестује народни дух; 2) субјективно-психолошка, пренаглашава прошлост; 3) вулгарно-материјалистичка теорија каже да нација обухвата потомке истих предака; 4) емпиристичко-позитивистичка у објашњењу нације има у виду порекло, језик, религију, обичаје, навике, историјску судбину, законе, и друго. За разумевање нације је битно познавати марксистичка одређења:

ЈЕЗИК, без кога нема повезивања људи у једној нацији, иако није обавезно да свака нација има свој језик ( примера ради, Швајцарска), али истовремено и нације могу говорити истим језиком (Американци и Енглези, Срби, Црногорци, Хрвати и остали).

ТЕРИТОРИЈА игра пресудни улогу. У социолошкој литератури се наводи као пример да су Американци и Енглези били једна нација до тренутка док су живели на истој територији. Када су се на територији Америке доселили Енглези, почело је стварање нове нације, без обзира на исто порекло и језик.

ЕКОНОМСКЕ ВЕЗЕ су, поред територије и језика, битна одредишна тачка за формирање нације. Нарасли развој производних снага, робна производња, убрзанија подела рада, умногоме су помогле да територијалне везе ојачају, што све непобитно утиче на стварање нације у обезбеђивању (али само релативне) економске самосталности.

ПСИХОЛОШКА КОНСТИТУЦИЈА, односно свест о националној посебности, особености које се изражавају кроз културу - како материјалну, тако и духовну. Показало се да само дужи временски период живљења на истој територији омогућује формирање посебности и особености, стварање одређеног менталитета и психичких карактеристика, а то ће рећи националне особености које се изражавају кроз материјалну и духовну културу.

199

2.1.5.1. Настанак нације

С изучавањем натуралне привреде и појавом робноновчаних односа, прерастањем феудалног начина производње и прерастање у капиталистички систем, почиње формирање нација. Оне се формирају захваљујући растућим производним снагама и новим производним односима који су захтевали чвршће везе народа, етничких заједница. Тако буржоазија постаје основна покретачка снага националног освешћења и буђења народа, чиме су створене претпоставке за стварање националних држава. „Потреба за све раширенијим тржиштима где ће продати своје производе гони буржоазију преко целе земљине кугле. Свугде она мора да се угњезди, свугде да се усели, свугде да успостави везе.”233

Све ово води владајућу нацију (буржоазију) у национално угњетавање, чиме се показује да је национално и класно повезано.

Национално буђење је вршено различито, неравномерно и неуједначено. Тако је национално буђење обављено у Холандији у XVI веку, Енглеској XVII, Француској XVIII, док је у југословенским земљама оно вршено у XIX веку. Треба рећи да се капитализам није јавио у исто време у свим земљама. Како уочава М. Ђорђевић, „капитализам у лицу империјализма не подстиче национално буђење, већ га и кочи, тежећи да конзервира постојеће односе у земљама које је претворио у своје колоније. Зато се у колонијалним земљама као носилац наионалног буђења појављују широки народни слојеви јер буржоазије у тим земљама и нема. Такође, треба рећи да се процес националног буђења не завршава са стварањем капиталистичких националних држава. Он се наставља.”234

У теоријским радовима Маркса и Енгелса, национално питање има значајно место иако има и аутора који сматрају да у њиховим радовима није било довољно обрађено ово питање. Позната је Марксова мисао да народ не може бити социјално ослобођен уколико је подјармљен од других народа уз сва његова истицања у име слободе, равномерности нације, њене самосталности и повезаности у свету. За њих је класно и национално питање у међусобној корелацији: „Ни Мађар, ни Италијан, ни Пољак, ни Ирац”, вели Маркс, „не могу бити слободни док радник буде роб”.

233 Карл Маркс- Фридрих Енгелс, Изабрана дела, I, „Култура”, Београд,1949, стр. 18.234 Миодраг Ђорђевић, Социологија, „Научна књига”, Београд, 1992, стр. 96.

200

Зато, пише М. Ђорђевић, “борба пролетаријата против буржоазије у почетку је национална по форми, иако није и по садржини... Али, како пролетаријат мора понајпре да освоји политичку власт, да се подигне до националне класе, да се сам конституише као нација, то је и он још националан, мада никако у смислу буржоазије.”235

Лењин се, такође, бавио питањима нације. У његовим радовима ово питање заузима значајно место. То је зато јер је Лењин живео, стварао и радио у условима када је било много неслободних нација. Његов однос према овим питањима се најбоље може видети у расправи „О праву нације на самоопредељење” у полемици с Розом Луксембург: „Такво стање ствари” - каже Лењин - поставља пред пролетаријат Русије двојак или, тачније, двострук задатак: борба против сваког национализма... (и) признање не само потпуне равноправности свих нација уопште него и равноправност у погледу тј. државне изградње, тј. права нације на самоопредељење, на отцепљење.”236 Национализам

Решавање овог питања је оптерећено великим проблемима, а посебно национализмом и међунационалним сукобима. Посебно је национализам доминирао у империјалистичкој фази капитализма, пре свега у току Првог светског рата. Национализам се поново јавља у Другом светском рату, посебно од доласка на власт нациста у Немачкој, 1933. Енгелс је писао о „негативном патриотизму,” о идејној основи национализма. Посебно има у виду расистичке теорије о „вишим” и „нижим” расама.

Шовинизам

Одликује се националном искључивошћу, надмоћношћу своје нације над другим. Он сведочи о националној мржњи, изолованости и нетрпељивости према осталим нацијама. Шовинисти увек траже „историјско оправдање” за мржњу према другим нацијама. У новије време се сусрећемо с још екстремнијим национализмом, а то је национачни ншшизам. Ради će о национализму и заљубљености у своју нацију, то јест давању „предности” својој нацији над свим осталим, да се чак неким нацијама не признаје ни право на постојање. Што се тиче унутрашњег плана, нихилизам се јавља као

235 Карл Маркс - Фридрих Енгелс, Изабрана дела, I, „Култура”, Београд,1949,стр.18.236 Цитирано према: М. Ђорђевић, Социологцја, наведени рад, стр. 96-97.

201

расизам, сепаратизам, и слично. Како ће се национализам појавити (као иредентизам, сепаратизам, ксенофобија, екстремни етноцентризам, расизам, унитаризам, итд.), зависи од многобројних околности.

Сепаратизам

То је облик национализма чија је тежња ка национално-етничким поделама, али и ка отцепљењу од државе. Познат је у историји франковачки покрет у предратној Југославији, који је тражио издвајање из државе, што се и реализовало, уз свесрдну помоћ фашизма кроз НДХ, а то је еклатантан пример. Пример новије историје је још свежији (Хрватска, Словенија, Македонија). Сепаратизам и сецесионизам Хрватске је узрок Хрватско-Српског рата са јако тешким последицама за оба народа, припаднике осталих народа и националних мањина, а посебно за српски народ који је био суочен по други пут са усташким геноцидом.

Иредентизам

Јавља се као посебна варијанта сепаратизма. Његова претпоставка је да нације чији су делови на територији друге државе имају право да припоје те своје делове свога народа као и територију на којој су они насељени и живе. Данас, када су границе држава признате после Другог светског рата, уколико би се иредентизам појавио, имао би негативне ефекте и значење. Тој е пример с албанским сепаратизмом и сепаратистима у односу на Косово и Метохију.

Етноцентризам

У суштини, фетишизује свој етнос и ниподаштава остале народе и нације, њихову културу, традицију, вредности итд. Хиперболише се „своја” нација. На овај начин се ствара страх од странаца и развија се ксенофобија.

Ксенофобија

202

То је облик националне мржње која се јавља у страху од „странаца”, припадника осталих националности који су дошли и населили се у дотичну земљу. То се посебно види на примеру развијених земаља Западне Европе, у које се доселио велики број радника земаља ове планете. Она пружа отпор асимилацији и интеграцији у њиховој земљи, уз ширење страха због наводне угрожености националне чистоте и превасходно језика, економије, културе, иако је велики број ових досељеника дао значајан допринос техничком и друштвеном прогресу западноевропских земаља. У нашој средини је присутна ксенофобија, и она је повезана с етноцентризмом.

Унитаризам

Занемарује националне особености и посебна национална права. Он полази од тобожњег тоталног јединства неких нација. То ,јединство” интереса одређених нација се манифестује преко централизованог државно-бирократског апарата и власти, а посебно при решавању класно-националних питања. Ту долази до наметања неких националних интереса путем унитаристичке државно-политичке организације друштва. Неки аутори наводе да је унитаризам супротан национализму.

У политичкој социологији - науци, али и историји - сматра се да национализам као социјална појава има корене и рађа се с нацијом, и то као специфичан израз у односу на друге нације.237

Као што смо нагласили, узроци национализма су многобројни, али истакнимо да они леже, пре свега, у неадекватном степену економског развоја, а посебно појединих делова државе (али и у подржављењу монопола који су под окриљем државе и њене бирократске структуре, као и ранијих братоубилачких ратова, политичких и верских наслеђа и сукоба). Међутим, економски, политички, културни и сваки други развој омогућиће већу интеграцију националних заједница, што ће све утицати на стварање нација ка вишим облицима друштва и живота уопште.

3. ПОРОДИЦА

237 Шире о томе: Ђура Стевановић, Социолошка хрестоматија, „Култура”; Живко Сурчулија, Појам, настанак и различита значења национализма, Београд, 1995, стр. 314-322.

203

З.1. Увод

Од најбитнијих друштвених институција, била је веома дуго ван интересовања научника. Због тога што је она веома близу, сматрало се да ту нема шта ни да се истражује - да је све познато. Други теоретичари су казивали да се она веома споро развија. Тек у XIX веку, с крупним класним друштвеним процесима отворен је нови пут развоја и еволуције породице. Долази до преламања у њој, у породичним односима - то је навело неколико истраживача, социолошки окренутих, да се баве питањима породице. Дошло је до низа теорија, а најзначајније су: идеалистичка, традиционална, утопистичка, еволуционистичка, и анархистичка. И данас, иако је социологија породице - још увек има доста неусклађености, противречности и разних прилаза и схватања о појму, настанку, функцији и перспективи породице. Било је заблуда о пореклу породице, постојала су схватања, данас напуштена, да моногамна породица преласком на ћелију друштва - из које настају род, племе, народ, нација. (Овоме последњем ставу су се супротставили теоретичари).

3.2. Историјски развој породице

Развој производних снага и производних односа је условио и утицао на развој друштва и њену структуру, али и развој породице и живот у њој - од примитивне до савремене породице. Поједини облици породичног живота карактерисали су још период дивљаштва. Она је у току историјског развоја прошла кроз неколико фаза, мењајући облике и односе. На основу резултата које је спровео МОРГАН, у историјском развоју наводи следеће облике породице:

1. ПРОМИСКУИТЕТ; 2. ПОРОДИЦА КРВНОГ СРОДСТВА; 3. ПОРОДИЦА ПУНАЛУА; 4. ПОРОДИЦА ПАРОВА (СИНДИЈАЗМИЧКИ ОБЛИК

ПОРОДИЦЕ ); 5. МОНОГАМНА ПОРОДИЦА.

204

ПРОМИСКУИТЕТ спада у прелазни облик (животињских полних односа и датих процеса код врсте људи тек у настајању). Ту су нерегуласани полни односи у друштву. Није било забране у погледу „брачних” веза код чланова хорде, први историјски облик породице и брака као социјалне категорије, не само биолошке (нама је познат као групни брак). Полни односи у овој фази нису регулисани неким друштвеним нормама. Напротив, присутна је слобода полног општења.

ПОРОДИЦА КРВНОГ СРОДСТВА, како сматра Морган, представља развој који се огледа у ендогамији. Полни односи су карактеристични само за групу унутар ње, али не и ван групе. Родитељи и деца су искључени из полних општења, али још браћа и сестре из једне генерације могу ступати у полне односе.

ПОРОДИЦА ПУНАЛУА искључује односе између браће и сестара. Она се заснива на принципу ЕГЗОГАМИЈЕ, за разлику од породице крвног сродства која се заснива на групној ЕНДОГАМИЈИ. Овде су видна ограничења, и забрањује се брачна веза између крвних сродника исте генерације. Али се код ње не зна отац детета - знала се мајка, и потомство је одређивано преко ње. То је период МАТРИЈАРХАТА.

СИНДИЈАЗМИЧКА ПОРОДИЦА је прелазни облик, и креће се ка матријархалној породици. То је породица парова, и карактеристична је за фазу варварства (првобитна заједница). Дозвољено је полно општење између једне жене и једног мушкарца, али је мушкарац имао право да општи с више жена. Матријархат се јавља на вишем ступњу варварства, а ту влада доминација мушкараца. Љ. Митровић о томе пише: „Настанак моногамије, како показује Енгелс својом анализом, повезан је са појавом приватне својине у друштву и тежњом да се она заштити, остави наслеђе потомству са неоспорним очинством. Настанак моногамијске породице поклапа се са процесом распадања старог гентилног уређивања првобитне заједнице и настанком првог класног друштва у историји. На тлу класне цивилизације, моногамијска породица је доминантни облик породице, повезан са приватно - својинским продукционим односима у друштву. Но и моногамијска породица на тлу класне цивилизације, од робовласништва до данас, доживела је дубоку социјалну трансформацију, испољавала се у различитим

205

облицима, те је могуће говорити о њеним различитим типовима и варијететима.”238

3.3. Основне функције породице

Већ смо истакли да породица представља историјску категорију и да је основна ћелија друштва. Друштвени односи су се у прошлости увек преносили и рефлектовали на породицу, на њене односе, функције - у зависности од степена развоја друштва. Основне функције породице су различите.

Прво, њена функција је БИОЛОШКО - РЕПРОДУКТИВНА и ЕДУКАТИВНА.. Биолошка функција представља једну од основних функција сваке породице. Друга је ЕМОТИВНА (љубав, поштовање) између супружника, деце, младих и старих. Трећа функција јесте ЕКОНОМСКА. У почетку је породица била произвођачка и потрошачка јединица. С натуралном привредом, она прераста у привредну јединицу (пример великих задруга у оквиру породице). С развојем робне производње, породични однос почиње да се распада на газдинство и задруге. Економска активност је пресељена у породицу (у привредној и ванпривредној делатности). Тада долази до радикализације и трансформације појединих функција породице и њених смањења. Породица има и ВАСПИТНО - ОБРАЗОВНУ и КУЛТУРНУ ФУНКЦИЈУ. Она је битан фактор социјализације личности. Деци се преносе искуство, навике, подучавају послузанату, преносе се обичаји, норме, традиције, култура, итд. Поред претходно наведених функција, ЗАШТИТНА игра значајну улогу - пружање разних видова заштитне помоћи и солидарности члановима породице. Поред чувања, издржавања, здравствене заштите деце, породица игра битну улогу што се тиче социјалног стања, чувања остарелих лица, итд.239

4. КЛАСЕ И КЛАСНИ ОДНОСИ

238 Љубиша Митровић, Социологија „Стручна књига”, Београд, 1988, стр. 161239 Имамо у виду заштитну функцију породице /саме породице, али и друштва. На

пример, социјално осигурање, социјалну помоћ, изградња друштвених објеката за децу, заштита мајки итд., где друштво има значајну улогу и место.

206

4.1. Настанак класе

Класе настају с приватном својином и својинским начином производње, а нестаће с нестајањем приватне својине и осталих облика којима располаже монопол (средствима за производњу и вишком рада). Настанак класе и класних неједнакости били су предмет разматрања многих аутора, почев од АРИСТОТЕЛА, РУСОА, ЛЕЊИНА. Било је биолошких, социолошких и несоциолошких теорија, немарксистичких и марксистичких теорија о класама.

4.2. Настанак теорија о настанку класа

Распад првог гентилног друштва доноси неравноправне и неједнаке и супротстављене међусобне односе. Те неједнакости међу људима биле су, по облику и узроцима испољавања - како наводи В. Петковић следеће:

“биолошко-антрополошке разлике се огледају у боји коже, косе, облика лица, очију и др., али оне нису битне и свако инсистирање на њима је реакционарно и својствено је фашистичким и расистичким погледима и идеологијама; социолошке, друштвене неједнакости се огледају кроз однос богатих и сиромашних, равноправних и обесправљених, привилегованих и запостављених, оне су детерминисане различитим односом према средствима за производњу и, као што ћемо касније видети, јављају се као узрок свих других друштвених неједнакости; неједнакости које су последица поделе рада на физички и интелектуални и, даље, физичког на развојни и неквалификовани и интелектуалног на рутински и креативни; разлике у социјалном пореклу људи које се испољавају кроз начин понашања, радне навике, психичку конституцију, другим речима, кроз све оне особине које човек стиче живећи у одређеној средини а које се, опет, стичу рађањем, развојем и начином васпитања; идеолошко-политичке неједнакости и разлике огледају се у политичкој припадности и политичком убеђењу појединаца; разлике у вероисповести и религиозној припадности које се

207

испољавају опет кроз моралне норме и систем моралних вредности, кроз однос према правилима, обавезама и одговорностима у понашању; националне разлике - уколико људи живе у вишенаци-оналним заједницама и срединама.„240

Овде су на делу индивидуалне или појединачне разлике. Док, с друге стране, постоје разлике у социолошком смислу, а то ће рећи да се разлике међу заједницама где живе и раде виде првенствено у територијалним, националним разликама, али и разликама друштвено - политичког система и разликама у структури друштва.

4.3. Марксистичке теорије о настанку класе

Првобитна заједница се огледала у једнакости, равноправности и солидарности - дакле, није било економских нити осталих разлика. Али, у развоју друштвеног и биолошког очовечења ишло се ка експлоатацији човека према природи и раду, у чему се огледају квалитативне разлике између човека и осталих живих бића. Рад је својствен човеку. Он ствара оруђа рада - средства потребна за живот, што доводи до поделе рада, а она даље до вишка рада (што доводи до разлике код људи). Родовске старешине су биле те који су, на почетку те поделе и вишка рада, присвајали најпре ратне пленове, а затим су присвајали и вишкове рада, оруђа за рад - и тако редом. Долази до противречности својине, и она је битан разлог што људско друштво доводи до економски експлоатисане класе. О томе Енгелс пише: „Цепање друштва на експлоататорску и експлоатисану, на владајућу и подјармљену класу, била је нужна последица ранијег ниског развитка производње. Докле год укупни друштвени рад доноси такав приход који само унеколико премашује минимум потреба за оскудну егзистенцију свих, дакле, докле год рад захтева читаво време велике већине чланова друштва, дотле се то друштво неминовно дели на класе. Поред те велике већине која искључиво кулучи, ствара се класа која је ослобођена од непосредног продуктивног рада и која се бави заједничким пословима друштва: управљањем радом, друштвеним пословима, правосуђем, наукама,

240 Влајко Петковић, Социологија, Економски факултет, Београд, 1991, стр. 114.

208

уметношћу итд. Дакле, основну поделу на класе чини закон поделе рада. Али то не искључује да је та подела на класе вршена силом и отимачином, лукавством и преваром, и да владајућа класа, пошто је једном зајашила, никад није пропуштала прилику да своју владавину учврсти на рачун радне класе и да управљање друшвом претвори у појачану експлоатацију маса.”241

Као што је истакнуто, првобитна својина је условила настанак класа. О томе Ф. Енгелс каже: „Уопће, приватна се својина нипошто не појављује у хисторији као резултат пљачке и силе. Напротив, она већ постоји, мада ограничена на извјесне предмете, у прастарој примитивној заједници свих културних народа. Већ у тој заједници, најприје у размјени с туђинцима, онда се развија у облик робе. Уколико више производи заједнице добијају облик робе, тј. уколико се мање производи за властиту употребу произвођачеву, а више у сврхе размјене, уколико размјена у самој заједници све више потискује првобитну спонтану подјелу рада, утолико већа бива неједнакост у имовном стању појединих чланова, утолико је дубље поткопана стара заједничка имовина земљишта, утолико се брже заједница претвара у село ситних сељака. Оријентални деспотизам и наизмјенична владавина освајачких номадских народа, нису могли кроз хиљаде година ништа да учине старим заједницама; а постепено разарање њихове кућне примитивне индустрије конкуренцијом производа крупне индустрије, води их све више и више у расуло... Свуда гдје се ствара приватна својина, то се догађа усљед измењених односа производње и размјене, у интересу повећања производње и унапређења; дакле, из економских узрока. Сила не игра код тога никакву улогу. Јасно је да установа приватне својине мора већ да постоји, да би разбојник могао да присвоји туђе добро; дакле, да сила додуше може да измијени имовно стање, али не може да створи приватну својину као такву.”242

4.4. Лењиново учење о класи

241 Ф. Енгелс, Развитак социјализма одутопије до науке, „Култура”, Београд, 1947, стр. 77.

242 Ф. Енгелс, Развитак социјализма од утопије до науке, „Култура”, Београд, 1947, стр. 77.

209

Како смо указали на узроке настанка класа, то је сада неопходно дати одговор: шта су класе. Лењин се веома интензивно бавио питањима класа и класних односа. Као теоретичар и практичар, дао је велики допринос теоријској мисли и посебно феноменима класа, класних односа и социјалним револуцијама. У тексту који је објављен 1919. године, „ВЕЛИКА ИНИЦИЈАТИВА”; дао је дефиницију појма класе: „Класе су велике групе људи које се разликују по своме месту у историјски одређеном систему друштвене производње, по своме односу (већином утврђеном и формулисаном у законима) према средствгша за производњу, по својој улози у друштвеној организацији рада и, према томе, по начину добијања и величини онога дела друштвеног богатства којим располажу. Класе су такве групе људи од којих једна може да присвоји рад друге захваљујући разлици њиховог места у одређеном систему друштвене привреде. “243

Претходна и наведена дефиниција класе коју је дао Лењин садржи четири основна питања, на основу њих се одређује појам друштвене класе. Прво, то је место у историјском, одређеном систему друштвене производње, друго, то је однос према средствима за прошводњу; треће, то је улога у друштвеној организацији рада; четврто, начин учествовања у расподели друштвеног производа - богатства којгш располажу. Да би се све обухватније разумела ова проблематика, даћемо већи извод из наведеног дела „ВЕЛИКА ИНИЦИЈАТИВА”, у коме Лењин каже: „Јасно је да за потпуно уништење класа треба не само збацити експлоататоре, спахије и капиталисте, не само укинути њихову својину, него треба укинути још и сваку приватну својину над средствима за производњу, треба уништити како разлику између града и села, тако и разлику између људи физичког и људи интелектуалног рада. То је веома дуготрајан посао. Да би се он завршио, потребан је огроман корак напред у развитку производних снага, треба савладати отпор (често пасиван, који је нарочито упоран и који се нарочито тешко савлађује) многобројних остатака ситне производње, треба савладати огромну снагу и навике и инертност везане с тим остацима.

Претпоставити да су сви „трудбеници” подједнако способни за тај рад, била би шупља фраза или илузија препотопског, премарксовског социјализма. Јер та способност није дата сама по

243 В. И. Лењин, Велика иницијатива, „Култура”, Београд, 1961, стр. 87.

210

себи, већ израста историјски и израста само из материјалних услова крупне капиталистичке производње. Ту способност има, на почетку пута од капитализма ка социјализму, само пролетаријат. Он је у стању да изврши гигантски задатак који лежи на њему, прво, зато што је он најјача најнапреднија класа цивилизованих друштава; друго, зато што он у најразвијенијим земљама чини већину становништва; треће, зато што у заосталим капиталистичким земљама, као што је Русија, већина становништва иде у ред полупролетера, тј. људи који стално један део године живе као пролетери, стално прибављају себи храну у одређеном делу, најамним радом у капиталистичким предузећима.

Они који задатке прелаза од капитализма ка социјализму покушавају решавати полазећи од општих фраза о слободи, једнакости, демократији, уопште једнакости радне демократије итд. (као што раде Кауцки, Мартов и други јунаци Бернске, жуте Интернационале) само показују тиме своју природу ситних буржуја, филистара, ћифта који у идеолошком погледу ропски каскају за буржоазијом. Само конкретно проучавање нарочитих односа између нарочите класе која је освојила политичку власт, тј. пролетаријата и целокупне непролетерске и полупролетерске масе радног становништва може бити правилно решење тог задатка, при чему се ти односи не развијају под фантастично хармоничним „идеалним” приликама, него под реалним условима бесног и разноврсног отпора буржоазије.

Огромна већина становништва у свакој капиталистичкој земљи, дакле и у Русији, а поготову радног становништва - хиљаду пута је искусила на себи и на својим најближим јарам капитала, пљачку коју он врши, шиканирање сваке врсте. Империјалистички рат - тј. убиства десетина милиона људи ради решења питања хоће ли енглески или немачки капитал добити првенство у пљачкању целог света - необично је заоштрило, проширило, продубило та искушења, натерао свет да постане свестан тих искушења. Отуда неизбежна симпатија огромне већине становништва, а нарочито масе трудбеника према пролетаријату, јер он с херојском смелошћу, с револуционарном немилосрдношћу збацује јарам капитала, обара експлоататоре, гуши њихов отпор, својом крвљу крчи пут стварању новог друштва, у коме неће бити места за експлоататоре.

211

Ма колико да су колебања код непролетерских и полупролетерских Маса радног становништава велика, ма колико да су неизбежна ситнобуржоаска колебања и повијања назад, у правцу буржоаског „поретка”, под „окриљем” буржоазије, ипак те масе никако не могу да не признају морални и политички ауторитет пролетаријата, који не само што обара експлоататоре и гуши њихов отпор, него и изграђује нову, вишу друштвену повезаност, друштвену дисциплину: дисциплину свесних и уједињених радника, који не знају ни за какав јарам, ни за какву другу власт над собом осим власти свог властитог уједињења, своје властите, свесније, смеле, компактне, револуционарне, доследне авангарде.

Да би победио, да би створио и учврстио социјализам, пролетаријат мора решити двојаки или двојни задатак: први, одушевити својим безграничним хероизмом револуционарне борбе против капитала читаву радну и експлоатисану масу, занети је, организовати је, руководити њоме ради обарања буржоазије и потпуног угушивања сваког њеног отпора; друго, повести за собом читаву радну и експлоатисану масу, као и све ситнобуржоаске слојеве, на пут нове привредне изградње, на пут стварања нове друштвене повезаности, нове радни дисциплине, нове организације рада која сједињује последњу реч науке и капиталистичке технике масовним уједињењем свесних радника што ствара крупну социјалистичку производњу.

Овај други задатак тежи је од првог, јер се он ни у ком случају не може решити хероизмом појединог тренутног заноса, већ захтева најдужи, најупорнији, најтежи хероизам и масовност свакодневног рада али тај задатак је битинији од првог, јер најдубљи извор снага за победу над буржоазијом и једина залога чврстине и трајности тих победа може у крајњој линији бити само нови, виши начин друштвене производње, замена капиталистичке и ситнобуржоаске производње крупном социјалистичком производњом.”244

Истичемо да је Лењин до сада најцеловитије, и најупечатљивије, дао допринос о учењу о класама. Његова дефиниција класа одскаче од дефиниција грађанских социолога.

4.5. Појам класа у грађанској социологији

244 В. И. Лењин, Велика шицијатива, „Култура”, Београд, 1946, стр 16-19.

212

Грађанска социолошка мисао покушава да осветли појам класа и класних односа. Али, ти покушају су били усмерени на објашњавање и описивање односа класа, а узроци њиховог настанка и суштина замагљују се и стављају пострани. Они нису уочавали класнопартијне разлике у дефинисању појма класе, а нису признавали ни економски чинилац. Тако, на пример, Гурвич је порекло класе објашњавао расним разликама, узимајући у обзир Дарвинову теорију борбе за одржање. Тако, имамо у САД и Енглеској веома диференцирану класну поделу друштва. Према једној од њих, друштво се дели на више класе по принципу „више” и „ниже” класе. На пример:

највиша — upper — upper средња класа — middle class радничка класа — working class,

или друга подела: највиша — upper — upper виша средња — upper middle средња — middle class радничка класа — \vorking class нижа класа — lovver class.

Ове поделе имају једини задатак: да умање значај класних разлика и прикрију битне елементе у дефинисању појама класе и њихових узрока. Према ШМОЛЕРУ, класе се разликују једино по занимањима. То значи да неко друштво има онолико класа колико и професија.

Основне класе су оне које односима одређују карактер друштвено-економске формације, и то посебне фазе у развитку материјалних производних снага и производних односа. Све друштвено-економске формације одређене класне историје подељене су на две основне класе. Маркс је у Осамнаестом бримеру Луја Бонапарте писао: „Уколико милиони породица живе под једнаким условима егзистенције који њихов начин живота, њихове интересе и њихово образовање одвајају од начина живота, интереса и образовања других класа и њима их непријатељски супротстављају, утолико они чине класу.”245

245 Маркс и Енгелс, Изабрана дела, том I, „Култура”, Београд, 1950, стр. 308-309.

213

5. ДРЖАВА

5.1. Теорији о настанку државе

Држава је настала с класном поделом друштва и одумреће, нестаће с нестајањем класе. Заправо, друштво не постоји од памтивека. У развоју друштва било је периода кад није постојала држава, и ње није било.246

У историји друштва, дуго је постојала идеја о идентитету и изједначавању државе и друштва. Оно је трајало све од XVIII века. Било је о томе много теорија, концепција, али су се оне разликовале по карактеру, суштини, приступима и закључивању у теоријским разматрањима о настанку и улози државе. Теорије се могу класификовати на научне и ненаучне, социолошке и несоциолошке, и мешовите. Даћемо најпре преглед ненаучних теорија: 1) ОРГАНСКА; 2) ПСИХОЛОШКА; 3) ПАТРИЈАРХАЛНА, 5) ТЕОРИЈА СИЛА.

Патријархална теорија, чији је оснивач Аристотел, постанак државе објашњава на основу породице зато што државу схвата као развијену породицу. Јер, како отац стоји на челу породице, тако се и монархијска власт изједначује с породицом. Као што се, некад, на челу породице налазио отац (патер), тако се владар налази на челу државе.

Религиозна теорија државе се везује за античко време, за митове, где је владар изасланик Бога на земљи, и да је „свака власт од Бога”. Она се из антике сели у Средњи век, и у њему бива та власт наглашенија и развијенија.

Органско-биолошке теорије говоре о држави која се може изједначити са живим бићем. То биће садржи вољу и организам, а

246 Ево шта пише Енгелс: „Држава не постоји од вајкада. Било је друштава која су изашла на крај и без ње, која нису имала појам ни о држави ни о државној власти. На одређеном ступњу економског развоја, који је нужно био повезан са расцепом друштва на класе, држава је услед овога расцепа постала нужност. Сад се приближавамо брзим корацима развојном ступњу производње, на коме постојање тих класа не само што ће престати да буде нужност, већ ће постати стварна сметња производње. Оне ће нестати исто тако неминовно као што су раније настале. С њим ће неминовно нестати држава. Друштво које ће изнова организовати производњу на основу слободне и једнаке асоцијације произвођача преместићецелу државну машину тамо где ће јој тада бити место: музеј старина, поред коловрата и бронзане секире.”

214

воља држава се изражава у законима и правним прописима. Неки аутори ове теорије друштва као људског организма упоређују државу с органима: владу су упоређивали с мозгом, саобраћај и везе с нервима, а раднике и сељаке с ногама и рукама.

Психолошке теорије сматрају да настанак државе ваља тражити у психичким својствима и особинама људи. Тако Гобино, Чемберлен и остали указују на то да се појединци деле на два основна психичка типа: на оне који су унапред, а приори предодређени да командују, господаре у држави, и оне који су послушни и који ћуте и траже некога који ће их водити. Последице таквих психолошких својстава су економски, друштвени, културни и остали чиниоци у којима расте и развија се личност.

Теорија сила, чији је оснивач Л. Гумплович, говори о томе да је држава постала, настала и оформила се на основу покоравања (када је једно племе покорило друго и претворило га у експлоатисано - да би имало власт над њим, они су створили државу).

Поред наведених теорија, има и низ других међусобно различитих схватања државе. Карактеристично је за наведене теорије да су делимичне, парцијалне, да не откривају узроке настанка државе, не указују на њену суштину, и слично.

Научно схватање државе полази од тога да је држава историјска категорија, да је дошло до њеног формирања на одређеном ступњу развоја производних снага и односа, али као производ класних супротности. Енгелс у делу „Порекло породице и приватне својине и државе” каже: „Сам постанак државе је признање да се друштво заплело у неразрешиву противречност са самим собом, да се поцепало на две непомирљиве супротности које је немоћно да савлада. А да ове супротности, класе са супротним економским интересима, не би у јаловој борби исцрпљивале и себе и друштво, постала је неопходна сила која привидно стоји изнад друштва, која треба да ублажава конфликт, да подржи у оквиру граница „поретка”, а та сила која је произишла из друштва, али која се ставља изнад њега и све се више отуђује од њега, јесте држава.”247

Овде Енгелс анализира три појавна историјска облика настанка државе: 1) у античкој Грчкој; 2) у Старом Риму, и 3) код Германа, исказујући битне заједничке црте, али и оне специфичне. Лењин о

247 Ф. Енгелс, Порекло приватне својине и државе, „Култура”, Београд 1960, стр. 198 - 199.

215

држави каже: „Она је увек била известан апарат који се издвајао из друштва и састојао од групе људи који су се бавили само тиме или готово само тиме, или поглавито тиме, што су управљали. Људи се деле на оне којима се управља и на специјалисте за управљање, на оне који се издижу изнад друштва и које називају управљачима, представницима државе. Тај апарат, та група људи који управљају другима, увек употребљава у своје руке известан апарат принуде, физичке силе... Методи насиља су се мењали, али кад год је постојала држава, постојала је у сваком друштву увек група лица која су управљала, која су заповедала, господарила и која су, ради издржавања власти, имала у својим рукама апарат физичке принуде, апарат насиља оног наоружања које је одговарало техничком нивоу сваке поједине епохе.248

5.2. Функције државе

Држава поседује две основне функције, класну и интегративну - односно општу. Општа друштвена функција државе се огледа у обављању низа послова којима осигурава живот у друштву (од материјалне репродукције до одбрамбене функције). Она има релативну самосталност у односу на владајућу класу и у односу на друштво. Како каже Енгелс, она се отуђује од државе: „Као таква, држава и самој владајућој класи намеће извесна понашања, регулише положај такође силом. У том смислу она може натурити владајућој класи известан интерес потлачене класе. Друштвена подлога за овакву делатност државе јесте релативно осамостаљен управљачки слој људи, оно што се зове бирократијом у суштинском смислу. Тај слој има интересе пре свега да држава постоји и да се развија несметано, јер тиме постоји његова власт, његов привилегован положај у друштву. А да би то постигао, он мора наметати и владајућој класи интересе потлачене.”249

Држава штити интересе владајуће класе, али понекад посебне одлуке могу ићи на уштрб и да буду противречне датим интересима владајуће класе.

248 В. И. Лењин, Држава и револуција, „Култура”, Београд, 1947, стр. 8-9.249 Радомир Лукић, Теорија државе и права, „Савремена админисграција”, Београд,

1964, стр. 196.

216

6. ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ

Политичке партије као парцијалне друштвене групе настају и формирају се на одређеном степену друштвеног и историјског развоја класног друштва. Пре него што говоримо о настанку, развоју, структури, функцији и перспективи политичких партија, рећи ћемо нешто о политици која је део друштвене надградње у чијем оквиру се јављају и развијају политичке партије.

Политика као друштвена активност може имати два главна значења, и може се посматрати у ширем и ужем смислу. У ширем смислу, она има задатак да усмерава развој друштва уопште (укупну целину), али и посебне области. Политика, дакле, регулише економске, културне, образовне и остале односе. Она у тим својим остварењима има одређене циљеве. Уже значење политике је делатност с класних позиција - регулисање односа људи у расподели власти, односно управљање државом. Она у ужем смислу постаје општа друштвена сила, независна и отуђена од човека.

Петар Козић каже: „Политика је само надградња друштва, што је увек зависна од економске структуре и струкгуре друштвних класа, каста, сталежа и других слојева, она је и сама, подложна променама, мења своју структуру, организацију и циљеве сходно осталим променама у друштву, а пре свега променама у начину производње. Друштвени карактер политике, што је и предмет социологије, састоји се у откривању друштвене узрочности и политичких односа, у објашњењу њихових крајњих узрока (и не само узрока постојања већ и промена у политичком животу људи). Осим тога, социологија приказује да је политика веома важан чиншац у друштвеном животу и да као део друштвеног бића врши одређен утицај на друштвену свест, на друштвену психологију, идеологију и друге облике свести (философију, морал, науку).”250

Као што видимо, политички односи су одређени економским односима, а посебно у класном друштву свих људских делатности бар изгледају политички, јер ево како пишу аутори „НЕМАЧКЕ ИДЕОЛОГИЈЕ”: „Политикау ужем смислу, политика у класном друштву постаје општа друштвена сила која отуђена од човека управља његовом судбином. Ствара се привид да политички односи,

250 П. Козић, Социологија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1984, стр. 163.

217

органи и организације представљају чиниоце који одређују карактер свих људских понашања. Иако су у суштини и сами политички односи одређени економским односима, у класном друштву изгледа да све људске делатности изгледају политичке.”251

Политика се реализује путем политичких партија. Чланови партије -странке обављају политичку делатност.

6.1. Појам и суштина политичких партија - странака

У социолошкој и политичкој литератури постоје разлике код теоретичара који се баве питањима политичких партија - странака. Оне су веома велике код немарксистичких аутора. Ми наводимо неколико размишљања наших теоретичара. Тако, на пример, Анте Фијаменго одређује политичке странке као „друштвене организационе групе преко којих класе или њихове поједине фракције воде борбу за остварење својих економских, политичких и културних интереса.”252

Док Радомир Лукић сматра: „Политичка организација која обухвата људе с истом политичком идеологијом, коју они теже да што више прошире, с основнгш циљем поступног - или делимичног вршења државне власти, до које они теже да дођу првенствено легалнгт, демократским путем, добијањем већине на изборима (али што не искључује и илегални пут у посебнгш околностима).”253

Политичке партије су добровољне, али и релативно трајне политичке организације које имају циљ да преузимају и обављају државну власт, учествују у њој и боре се да остварују утицај ради остваривања класних или групних интереса. Политичке партије представљају одређене делове класе, чији је задатак да окупљају најсвесније појединце, да се боре за остваривање политичких циљева. О томе пише Влајко Петковић: „Међутим, без обзира на изузетке, правило је да је карактер политичке партије - њена структура, организационе форме, принципи и др. одређен карактером класе из које она израста, настаје. Политичке партије су

251 Маркс - Енгелс, Немачка идеологцја, I део, „Култура”, Београд, 1956, стр. 163.252 Анте Фијаменго, Основи опће социологије, „Веселин Маслеша”, Сарајево,

1969,стр. 281-282.253 Радомир Лукић, Политичке странке, „Научна књига”, Београд 1966, стр. 31.

218

најактивнији најсвеснији и најорганизованији делови одређене класе. У њихов састав улазе људи који су спремни и способни да се боре за интерес своје класе. То значи да су политичке партије организоване друштвене групе које окупљају припаднике своје класе за остварење интереса и циљева те класе.”254

Да би политичка партија остваривала своје задатке, мора имати конститутивне елементе: програм, статут, организациону структуру, идеологију, чланство.

6.2. Настанак и развој политичких партија

Политичке партије настају с класним друштвом. Оне су у њему настале и развијале и доживљавале развој. Политичке партије и класе стоје у међусобним одосима, и у блиској су вези. Забележено је да је још у робовласничком периоду било политичких партија, односно политичких удружења, и она су одсликавала почетак политичких партија. На пример, у Старој Грчкој су била бројна удружења. Знан је ПИТАГОРЕЈСКИ савез у Старој Грчкој. То је била аристократска робовласничка партија, чији је задатак био да се бори против демократије. Забележено је да су за време Филипа и Александра Македонског на просторима Грчке биле античке и македонске партије које су међусобно водиле борбу. Тадашње политичке партије се битно разликују од модерних, у програмима, структури, циљевима, итд. Тек с настанком буржоаског парламентарног друштва се може говорити о политичким партијама у правом смислу речи, и њих је означавао писани програм, разрађени принципи, циљеви и све оно што је неопходно за једну политичку партију. Политичке партије почињу интензивније да се развијају после укидања феудалне привилегије које је укинуло буржоаско друштво, где су грађани били политички слободни и равноправни.

У земљама у којима је конституисан капитализам, дошло је до раслојавања политичких партија. Енглеска је колевка политичких партија: у њој су,1679. године, формиране две политичке партије, ТОРИЈЕВЦИ И ВИГООВЦИ. Ту су на делу две партије (партија великопоседника и партија средњих класа). Из прве доцније постаје и оформљује се конзервативна (1824), а из друге либерална партија

254 Влајко Петковић, Социологија, Економски факултет, Београд, 1991, стр. 252.

219

(1832), док се из ФАБИЈАНСКОГ УДРУЖЕЊА оформила ЛАБУРИСТИЧКА партија (1900. године). У Француској се за време револуције оформљују две партије: ЖИРОНДИСТИ и ЈАКОБИНЦИ. Док у САД, после доношења Устава 1787. године, настају: ПАРТИЈА ФЕДЕРАЛИСТА и РЕПУБЛИКАНАЦА. Из прве настаје ДЕМОКРАТСКА а из друге РЕПУБЛИКАНСКА партија. Поставља се питање: чему политичке партије, странке? Зато што је капитализам развио производне снаге које су дошле у сукоб с датим друштвеним односима и јавиле су се тешкоће у владању и управљању државним апаратом. Политичке партије су биле те које су имале задатак да очувају политичку структуру, али и владајућа класа више није била у могућности да управља на стари начин. Била је приморана да оформљује своје политичке организације које ће утицати на доношење одлука али и усмеравати политичку активност и делатност.

Међутим, данас је немогућно замислити функционисање без политичких партија, Оне постају носилац политичког живота. Према В. Петковићу, неки аутори деле савремени развој политичких партија у пет фаза.

ПРВА фаза почиње од седамдесетих година XIX века. Тада су формиране само буржоаске политичке партије. Оне су биле релативно слабо организоване, децентрализоване, малобројне, са недовољно разрађеном идеологијом и слабом дисцишшном.

ДРУГА фаза која почиње кад и прва, означава процес формирања радничких социјалистичких партија. За разлику од буржоаских, радничке партије су биле много чвршће организоване, масовне, са јаком дисциплином и изграђеном идеологијом.

ТРЕЋА фаза у настанку политичких партија почиње од првог светског рата и октобарске револуције. У њој долази до стварања комунистичких партија. То су изразито револуционарне политичке партије, с малим бројем чланова, професионалних политичара, јако централизоване и дисциплиноване, са још изграђенијом и прецизнијом идеологијом од претходних.

ЧЕТВРТА фаза почиње у периоду пред други светски рат. Ту се стварају политичке партије у вези са кризом капиталистичког друштвено-економског система и буржоаске класе. Тада се стварају, најпре, фашистичке партије, са толико чврстом дисциплином и одговорношћу да су имале полувојну организацију. Њихова

220

идеологије била је доста неизграђена, јер су оне деловале више преко осећања, него преко разума својих чланова. Карактеристично је да су користиле сва средства, чак и крајње недемократска - притисак, политички терор, убиства и друго да би дошле на власт. У тој фази, буђењем политичке свести сељаштва, долази и до стварања разних сељачких политичких партија. Католичка црква, процењујући да су врло груби методи фашистичких партија, ствара разне католичке партије.

И најзад, ПETA фаза почиње у периоду после другог светског рата. Долази до стварања низа нових партија. Оне су, углавном, имале национални карактер. Пошто су водиле борбу за национално ослобођење, оне су биле врло широко организоване, обухватајући скоро све слојеве становништва у једној земљи. Управо због тога оне су биле или једине у појединим земљама, или пак толико бројне и масовне да су друге политичке партије, које су постојале упоредо са њима, били скоро незапажене.”255

6.3. Перспектива политичких партија

Политичке партије су настале у одређеном историјском тренутку и периоду, а данас су, на овом ступњу развоја, неопходне - но, нестаће и одумрети у развоју друштва. Тај процес неће бити нимало лак - напротив, он је тежак, и дугорочан. То одумирање ће се кретати споро, јер за нестајање супротног интереса у друштву није довољно само укидање и уклањање класних разлика, већ националних и осталих разлика између слојева и занимања. Три су основна услова нестајања политичких партија, идеологија, економских, културних (али и класних, идеолошких, религиозних), а други услов је активно учешће сваког члана заједнице у политичком животу. Професионални политичари нестају, а тиме с њима и опасности бирократизације. И трећи услов се односи, пре свега, на одумирање државе а тиме и политичких партија, с тим што ће прво одумрети политичке партије а потом држава (али, пре него што одумру политичке партије, мора почети да одумире сама држава, с тим што ће држава допустити, омогућити демократизацију у друштвеним односима и сваком члану друштва да активно учествује

255 Према В. Петковићу,Сог/м0логи/а,Економски факултет, Београд,1991, стр. 253-254.

221

у управљању друштвеним питањима). Према В. Петковићу, одумирање партије се може поделити на три фазе:

„У пpвoj фази, политичка партија ће и даље вршити државну власт, али све мање на стари начин. Заправо, одлуке које ће самостално доносити државни органи биће све бројније, односно биће све мањи број одлука које ће претходно бити разматране и донете од стране партијских, па тек онда државних органа. Политичка партија ће доносити само најважније одлуке, којим се одређује општи правац привредног и друштвеног развитка.

У другој фази, политичка партија ће и даље расправљати о неким конкретним питањима о којима иначе одлучују државни органи. Некада ће чак заузимати одређене ставове и доносити одлуке, али оне неће имати обавезни карактер, чак ни за чланове партије, већ ће више деловати као смерница за одређено политичко деловање. На тај начин, чланови партије стичу знатну самосталност и слободу, а политичка партија одумире као партија, делујући у масама, све више као васпитна организација.

У трећој фази, политичка партија престаје да доноси било какве одлуке о конкретним питањима. Она само повремено расправља, дискутује о појединим питањима. Па чак и такве расправе постају све ређе. На тај начин, политичка партија потпуно ишчезава или се претвара у политичко васпитну организацију која само пропагира опште циљеве. Тиме се ствара простор да грађани преузимају, у своје руке, дотадашње функције политичке партије. Кад њихова свест буде толико развијена да могу у потпуности преузети политичке функције, онда потпуно нестају и политичке партије, чак и као политичко васпитне организације.”256

И после одумирања политичких партија, људи ће се у процесу друштвеног живота удруживати с другим људима слободно и с осталим члановима друштва који имају исте ставове у циљу њихове реализације. Та удружења ће деловати повремено и формираће се од случаја до случаја, како би решавала конкретне проблеме.

256 В. Петковић, наведени рад, стр. 266.

222

VIII. ГЛАВА

ОБЛИЦИ ДРУШТВЕНЕСВЕСТИ

ОБЛИЦИ ДРУШТВЕНЕ СВЕСТИ

1.РЕЛИГИЈА

1.1 .Појам и елемени

Религија је први и посебан облик друштвене свести, која објективну стварност одражава на фантастичан, мистичан начин. Такође, живот људи религија одражава искривљено, јер је „свака религија само фантастичан одраз у главама људи оних спољашњих сила које господаре њима у свакодневном животу - одраз у коме земаљске силе попримају форму ванземаљских.”257

У социолошкој литератури се наводи да је она комплексан облик свести, „који поред нормативног елемента - одређених правила понашања и одређене праксе, слично као и морал - садржи и скуп одређених представа о природи и друштву, слично као наука и философија, и израз тих представа у облику одређених ликова, као уметност... Из тога следи и да свака религија садржи два битна саставна дела: једну невидљиву, субјективну страну, одређене представе о природи и друштву, о невидљивим моћним бићима која владају друштвом и природом (митологију), и другу, спољашњу страну, одређен практични однос према тим бићима, религиозни култ у циљу умилостивљавања тих бића. Саме представе без култа још не сачињавају религију, као што ни култ не може постојати без религиозно-митолошких представа, већ се базира на њима. То су два специфична елемента и специфична обележја којима се религиозни облик друштвене свести разликује од свију осталих облика друштвене свести.”258

257 Ф. Енгелс, Анти-Диринг, „Напријед”, Загреб, 1960, стр. 333.258 Љубомир Живковић, Друштвена надоградња, „Напријед”, Загреб, 1960, стр. 420 -

421.

Религијске представе о свету су невидљиве, фантастичне, нереалне. Зато људи у свом свету помоћу религије - поред материјално-видљивог, постојећег света - стварају и мистичан свет у коме битише „натприродно биће” које управља животима људи. Зато се и религија схвата као организовани скуп који чине следећи елементи: веровања, осећања, симболи, култне радње. Први елемент јесте веровање (осећање) о „натприродном бићу”, свемогућем и свестраном бићу. Други елемент чине религиозна осећања (то је комплекс послушности, страхопоштовања, зависности, оданости, и слично ). Трећи елемент представљају религиозне радње (молитве, обичаји, церемоније, врачања, приношења жртве, итд.). Прва два елемента представљају пасивну, а трећи активну страну религије. Када човек успе да успостави систем оваквог веровања, он настоји да и практично, радњама, одобровољи силе како би му оне биле наклоњене. Четврти елемент представља симболе где човек путем њих приказује „невидљиво натприродно биће”. Пети елемент је персонификација наведених елемената који се реализују путем цркве (најпре врача, па свештеника, односно високих црквених великодостојника који проповедају религију; преко претходних елемената, ови црквени великодостојници комуницирају с „натрприродним бићем.”).

1.2.Настанак религије

Религија је производ друштва. О њеном настанку постоји већи број теорија и тумачења. Ми наводимо следећа: теолошко, психолошко-просветитељско, и марксистичко.

Аутори теолошког тумачења постанка религије тврде да се људи рађају с њом и да с рођењем носе нека религијска осећања и да су им она а приори дата. Према неким тумачењима, религија се јавила с рођењем и биће док постоји света и људи у њему.

Према психолошким тумачењима, она је настала као резултат човековог односа према натприродним силама. Она је резултат људских особина (смрт, болест, страх...). Осећање да у природи битишу неке силе које он не може да докучи, и за човека су те силе недостижне, непознате и неухватљиве, али да оне одлучујуће утичу на његову судбину. Веома је познат страх од смрти, као први и најважнији чинилац религије.

Према просветитељском тумачењу (ВОЛТЕР, РУСО), учењима материјалиста ХУШ века (ДИДРО, ХЕЛВЕЦИЈЕ, ХОЛБАХ) и остали , као и социјал-утопистичких теоретичара (СЕНСИМОН, ФУРИЈЕ, Р. ОВЕН), религија је резултат незнања и немоћи да се објасне, образложе, дефинишу природне појаве.

Према марксистичкгш тумачењима, религија је производ друштва, која је настала на веома ниском степену друштвеног развоја. Она је историјска категорија и не постоји откадаје света, него је настала на одређеном ступњу развоја.

У почетку развоја (у првобитном друштву), пре него што је човек прешао из животињског света, није био религиозан. Већ то бива после хиљаду и хиљаду година, када му је нервни систем омогућио да расуђује, генерализује и ствара представе у својој свести о предмету који хоће да направи и уради. Онда је тек могао бити религиозан. Рачуна се да је то период нижег у преласку на средњи ступањ дивљаштва. То је прелазак АНИМАЛИС-а у ХОМО САПИЕНС-а. Религија је производ друштва и има друштвени карактер. Заједнички живот је довео до свести и говора, а не индивидуални рад.

1.3.Историјски развој религије

Религија је настала из разлога недовољно јасних представа људи о природи уопште, и природи која их је окруживала. Веома низак степен развоја производних снага у првој етапи друштвено-економске формације је одликовало негативну економску основу која је погодовала настанку религије. Крајње недовољно знање о животу и свету је условило прибегавању да се почне с веровањем да постоје неке „натприродне силе” које управљају њима.

Све религије могу се поделити на природне и објављене. Природне су: анимизам, тотемшам и култ природе, док је објављена религија: теизст, и он се дели на политеизам и монотеизам.

АНИМИЗАМ је најстарији и најпримитивнији облик религиозне свести (од латинске речи „анима” - дух и душа) и представља веровање по којем је природа пуна различитих духова. Те невидљиве природне силе су у људској свести добиле облик духова. Доцније се духови одвајају од својих предмета, и код људи

227

се јављају различите представе о њиховом боравку (у шумама, планинама, пећинама), и слично. На вишем ступњу развоја анимизма, духови полако добијају људски облик, људске особине, и слични су човеку. Да би одобровољили те силе, духове, они су им приносили жртве, дарове, давали су им најразличитија јела - јер су мислили да се они хране, једу, пију. Видљиво је да је главни узрок религије ограниченост знања о природи и уопште природи која га окружује.

ТОТЕМИЗАМ („тотем” - животиња) се јавља на вишем степену друштва. То је посебна врста веровања, и јавља će с поделом рада на групу ловаца, по полу, и старости. Тотем је била нека врста животиња која је чувала род или племе од несреће и штитила их од стихија. Због тога је било забрањено убијање оне животиње која је за то племе или род била тотем. Повреда тотема је била строго кажњавана, док се убиство тотема сматрало за убиство члана породице.

ПОЛИТЕИЗАМ је вера у више богова. Настаје за време развоја првобитног друштва. То је прва форма религије: једни су добри, а други зли богови. Њихов облик је различит (животињско-људски), риба-девојка, људи-коњи, богиња Хатор-крава итд., као и чисто људски облик (Аполон, Зевс, Марс, Посејдон), итд. Забележено је да је политеизам имао две фазе, нижу и вишу. Нижа је обележена пре свега природним силама (шума, небо, Сунце, земља, богови земље, кише, громови). Виша фаза је карактеристична за друштвене силе, појаве, процесе, односе (богови мира, рата, правде, мудрости, уметности, поморства, трговине)... Тако долази до поделе богова: оних који управљају друштвом и природом. Људи су сматрали да њихов живот зависи од сила моћи, и почињу да их мистификују, да их чине свемоћним, невидљивим, магичним, и да су те силе далеко у неким недоступним пределима - доцније чак на небу.

МОНИЗАМ је фаза у развоју религије и веровања у једног бога. Природна и друштвена својства се преносе на једног бога, и он је персонификација свих сила: природних и друштвених. Хришћани су тако имали ИСУСА, грци ЗЕВСА, Јевреји МОЈСИЈА, азијати БУДУ, муслимани МУХАМЕДА.Ова фаза развоја религије настаје с формирањем државе и великих деспотских држава, када је владар свемоћан и неприступачан.

228

На Земљи постоји један владар, на небу један бог, и он управља „оним” светом. Бити против владара, значи бити против Бога. Али, разлика између владара и Бога постоји. Бог је свемоћан, апсолутно праведан, свезнајући и савршен. Најзначајније монотеистичке религије су: хришћанство, ислам и будизам. То су велике религије. Оне су се потом раздвојиле. У хришћанству постоје: православље, католицизам и протестантизам, а од ислама: сунитизам и шиитизам, итд.

Хришћанство се, као монотеистичка религија, развила у Средњој Азији, с почетка првог миленијума. Средином XI века, тачније 1054. године, дошло је до поделе на православну и католичку веру, а у току XVI века је извршена даља подела католичког учења - од папине католичке власти одвојио се протестантизам, он одбацује патронат папин и враћа се изворним принципима хришћанства. Касније се протестантизам поделио у више праваца (АНГЛИКАНСТВО, ЛУТЕРАНСТВО u КАЛВИНИЗАМ).

У социологији су присутна и друга схватања религије. Тако Диркем каже да она неминовно егзистира у друштву и да је обавезујућа. Он каже да религиозним појавама називамо обавезна веровања као и практичне делатности произашле из тих веровања.

Заслуга марксиста се огледа у томе што су корене религије открили у природним и друштвеним силама. Енгелс пише: „Религија се може, као израз непосредног, тј. осећајног односа људи према природним и друштвеним силама које су им неразумљиве и које владају над њима - да траје све дотле док се људи налазе под владавином тих сила.”259 Он је веровао да ће религија нестати „кад друштво, путем присвајања целокупних средстава за призводњу и путем планског руковања тим средствима, буде ослободило и себе и своје чланове из ропства”, и кад ишчезне и „последња сила која се сад још одржава у религији.”

2. МОРАЛ

Морал је облик друштвене ceecmu али и облик друштвеног понашања, историјско и практично испољавање људске праксе.

259 Љубомир Живковић, Друштвена надоградња, „Напријед”, Загреб, 1960, стр. 420-421.

229

Њега чине правила и норме понашања људи у друштву. У исто време, морал је скуп принципа који су настали спонтано и добровољно, као и норми понашања којима се регулише однос појединца и друштвене заједнице (али и друштвене заједнице према њима). Под овако схваћеним моралом имају се у виду сви погледи на то шта је морал а шта није, шта је добро а шта зло, шта је то што је морално обавезује а шта забрањује.

Елементи морала су: морална норма, морални суд и моралне санкције.

Моралне норме се разликују на основу моралних принципа, и она сваком члану заједнице омогућавају конкретно морално деловање. Оне представљају неписана правила, и у њима се регулишу односи унутар (појединца и групе) у одређеној заједници. Значајно за моралну норму је то да у свакодневици човек дели понашање на људско, нељудско, добро, лоше, позитивно и негативно. Свако друштво, класа, слој, својим нормама одређује дужности и обавезе својим члановима, али и понашања у друштву. Морална норма представља основицу за суд, и на основу ње се суди, односно даје мишљење о вредности понашања појединца или групе.

Морални суд је у уској вези с моралним нормама и ставовима. Дакле, морални суд представља став друштва према датом моралном-конкретном понашању које може бити добро или лоше, ваљано - не (ваљано), позитивно-негативно.

Моралне санкције су мере које друштво преузгша (група људи, средина) због конкретног одговарајућег моралног понашања. Не ради се о затвору, притвору, новчаној казни итд., него о моралним санкцијама. Рецимо, прекршиоца морала избегава, склања из своје средине, не прихвата његове сугестије, омаловажава их, презире их - као да не постоје (ово су негативне санкције) - презир, прекор, бојкот, избегавање итд. С друге стране, постоје позитивне санкције (похвале, добре речи), итд.

2.1 .Настанак морала

О настанку морала, моралних норми и моралне свести, постоји више схватања, али су два карактеристична: религиозни и марксистички.

230

Према религијском тумачењу и схватању, морална пракса и свест произлази из религије. Она је, дакле, религиозног пореклапрво из постојања Бога, и друго из црквених догми. Њега је створила виша сила, и зато се морал схвата као заповест, порука „одозго” од свемоћног духовног бића. Примитивни човек схвата морална начела и доживљава их као поруку умрлих предака, а доцније као поруку „одозго”. Због тога је морал вечита категорија. С настанком људи, постао је и морал. Познато је да хришћанска религија има десет Божјих заповести као основни вечити морални принципи.

Марксистичка социологија морала сматра да морал није ни религиозан, ни биолошки, него је он друштвеног карактера, те да је он друштвено условљен, обликован и историјски модификован. Човекова свест о моралном и неморалном зависи од историјских околности које су у вези с друштвено-економским односима. Како су се мењале производне снаге и односи, тако се мењао и морал. Јер, Енгелс је указивао на историјску условљеност морала, на његов историјски карактер, па у Анти - Дирингу пише: „Ми одбијамо сваки покушај да нам било која морална догматика натури као вечити, коначни морални закон који се више не може мењати, под изговором како и морални свет има своје сталне принципе који стоје изнад историје и националних разлика. Ми, напротив, тврдимо да су све досадашње моралне теорије у последњој инстанци производ економског положаја друштва у датом времену. А како се до данас друштво кретало у класним супротностима, то је и морал увек био класни морал: он је или оправдавао власт и интересе владајућих класа или је, чим би потчињена класа постала довољно снажна, представљао побуну против те власти и будуће интересе потлачених.

Да је том приликом, уопште узев, напредовао и морал као и све друге гране људског сазнања, о томе нема сумње. Али још се нисмо уздигли изнад класног морала. Стварно човечански морал који стоји изнад класних супротности и изнад успомена на њих биће могућ тек на оном друштвеном ступњу кад класна супротност буде не само савладана, него и заборављена у практичном животу.”260

Ваља рећи да се морал, као и друштво, развијају, и да и он може да утиче и поспешује међусобни однос човека према природи, према раду, и тиме доприноси његовом ослобађању. Петар Козић пише: „Морал је, дакле, део друштвене свести који у облику

260 Ф. Енгелс, Анти-Диршг, „Напријед”, Загреб, 1960, стр. 96.

231

моралних норми, судова и моралних санкција рефлектује објективне односе између људи, заједнице и друштва као целине. Морал зато представља нормативну свест друштва, за разлику од логичког (научно-философског), ликовног (уметничког) или религиозног облика друштвене свести. Морал, међутим, није једини облик нормативне свести. Таква је правна, обичајна, политичка свест. Па, ипак, морал се разликује од права, обичаја или политике тиме што он и даље остаје субјективна нормативна свест, добровољна правила понашања и субјективно осећање дужности, а не објективизирана нормативна свест у облику законских прописа и оних људских односа који одговарају тим наметнутим прописима и који чине тзв. правно-политичку надградњу.”261

Морал је, такође, класно одређен, истиче Данило Марковић: „Свака класа има свој морал који је противуречио моралу друге класе. Тако, на пример, у робовласништву, са аспекта владајуће робовласничке класе посматрано, била је морална продаја човека као роба. У феудализму морално је било за феудалца узимање од кметова 9/10 производа, затим продаја земље кметовима или „право прве брачне ноћи” које је припадало феудалцу. У капитализму са аспекта капиталисте морално је присвајање туђег неплаћеног рада, право на присвајање профита, без обзира на услове под којима се ово присвајање врши. Наиме, у једном истом глобалном друштву његови различити делови могу (класе, сталежи, касте) имати различита схватања о томе шта је за њих добро или зло и на томе заснивати моралне норме, настојећи да своја схватања представе као општа. Моралне норме и оцене су фукционално подређене разним друштвеним класама и зато се класе налазе у антагонистичком односу онда су и моралне норме њима подређене такође у антагонистичком односу.”262

Морал настаје с развојем друштва - њега стварају људи, и он је друштвено условљен.

3. ФИЛОСОФИЈА261 Петар Козић, наведени рад, стр. 179.262 Данило Марковић, Основи ornume социологије, „Савремена администрација”,

Београд, 1976, стр. 244.

232

Философија је облик друштвене свести, и објашњава објективну стварност. То ће рећи да је философија систем знања (о законима, принципима, формама, процесима) природе и човека.

3.1. Настанак u развој философије

Философија настаје у робовласничком друштву, када је дошло до поделе рада на умни и физички. Тада долази до развитка производних снага, поделе рада, вишка вредности. Одређене групе људи биле су ослобођене бављења физичким радом. Они почињу да се баве интелектуалним радом, размишљањем о појавама, процесима и односима у природи и друштву. Због тога је философија представљала енциклопедију знања о свим појмовима и категоријама. Она је поглед на свет и покушај научног тумачења, иако је произашла из религије која је тумачила свет на мистичан начин. Њено исходиште је у Кини, пре више хиљада година пре нове ере. Потом настаје и на Средњем Истоку, затим у Грчкој. Сазнања из Персије, Египта и других древних земаља преноси се на грчке мислиоце који унапређују и развијају философску мисао. Тако је Грчка - Атинска философија - прошла кроз три периода: космолошки, антрополошки и систематски.

КОСМОЛОШКА фаза је карактеристична за истраживање природе у њеној целини. Њу је обележио Хераклит, мисаоним системом. Први је он успео да формулише принцип промена и кретања, као универзални закон природе.

АНТРОПОЛОШКА фаза грчке философије означава питања и проблеме човека, али и његовог практичног делања.

СИСТЕМАТСКА фаза је обележена појавом највећих мислилаца тога времена (ДЕМОКРИТ, ПЛАТОН, АРИСТОТЕЛ). Захваљујући њима, развијен је јединствен мисаони систем. Стварају се, захваљујући њима, два супротна правца у философији: материјалистички, Демокритов, и идеалистички - Платонов. Подела коју су они учинили остала је до данашњих дана, и давала је печат класне поделе. Идеализам је имао доминацију кроз историју, али XVn и ХУШ век са материјализмом носи превагу, јер је дошло до промена односа владајуће класе у односу према производној пракси. Зато је био неопходан нов поглед на живот, свет. Када се од

233

производње почела удаљавати владајућа класа, почели су да се јављају нови облици идеализма.

3.2. Основни философски правци

Историјски развој философије имао је веома дуг пут - до њеног конституисања било је различитих приступа, погледа, система мишљења и различитих теорија унутар философије. У тој непрекидној борби евидентна су два и најзначајнија правца: материјализам и идеализам. Она су настала у оквиру првобитне философије - Платонове линије, и Демокритове, као одговор на философска питања, гносеолошка и онтолошка (бића и мишљења). Ево шта о томе каже Енгелс: „Велико основно питање сваке, нарочито нове филозофије, јесте питање о односу мишљења према бићу. Питање о томе у каквом односу стоји мишљење према бићу, дух према природи, ово највише питање целокупне филозофије има, дакле, као и свака религија, свој корен у ограниченим и незналачким представама из периода дивљаштва. Али у својој потпуној оштрини ово питање је могло бити постављено, могло добити свој потпун значај тек онда када се европско човечанство пробудило из дубоког зимског сна хришћанског средњег века. Питање о односу мишљења према бићу, које је уосталом и у схоластици средњег века играло велику улогу, питање: шта је првобитно, дух или природа? То се питање заоштрило и у односу на Цркву и добило свој значај: да ли је бог створио свет или свет постоји одувек ?

Према томе како су одговарали на ово питање, философи су се поделили у два велика табора. Они који су тврдили да је првобитан дух, а не природа, који су, дакле, у крајњој линији претпостављали било какво стварање света - а то стварање је често код философа, на пример Хегела, још далеко запетљаније и немогућније него у хришћанству - чинили су табор идеализма. Они, пак, који су сматрали да је природа првобитна, припадали су разним школама материјализма.”263

Поставља се питање: шта је примарно, дух или материја, биће или свест? У зависности од одговора философа на ова питања, они се сврставају у два основна правца - идеалистички и материјалистички.

263 Фридрих Енгелс, Лудвиг Фојербах и крај класичне немачке филозофије, „Култура”, Београд, 1960, стр. 23.

234

Марксистичка философија је настала у циљу превазилажења догматских теоријских ставова. Она је поглед на свет, и то критички поглед на свет, али је и револуционарна теорија радничке класе. Она критички преиспитује дотадашња философска схватања. Маркс и Енгелс у њој виде не само облик сазнања закона постојања, развоја природе, друштва, човека и историје, већ и његово особођење од владавине слепих сила, репресије и отуђености.264

У „Тезама о Фојербаху”, које је Енгелс означавао као „први документ који садржи генијалну клицу новог погледа на свет”, Маркс је указао на ограниченост дотадашњег материјализма, следећим речима: „Главни недостатак свег досадашњег материјализма укључујући и Фојербахов, јесте то што се предмет, стварност чулног узима само у облику објекта или непосредног сагледавања (Anscehaung), а не као људска чулна делатност, пракса, не субјективно. Отуда делатно апстрактно у противставу према материјализму развија идеализам - који наравно не познаје стварну, чулну делатност. Фојербах хоће чулне - од мисаоних објеката стварног различите објекте, али не схвата саму људску делатност као предметну делатност.”265

4. УМЕТНОСТ

Уметност је облик друштвене свести. Она је форма сазнања, али и начин субјективног излагања објективне стварности. И поред тога што је тешко дефинисати уметност, и то у првом реду због специфичности и садржајног богатства, М. Илић под уметношћу подразумева „такав облик друштвене свести који обухвата и изражава широку област људског искуства: осећања, мишљења и поступака, и то у естетским формама које се обраћају чулима („естезис”, а на грчком језику значи: осећај, осет, чулно опажање) са циљем да преко њих изазову у људима емоционалне, интелектуалне и вољне активности и реакције.266

Као остали облици друштвене свести, религија, морал, философија, наука имају „задатак” да на специфичан начин приказују стварност. Значи, имају практичну примену. Тако и

264 Ибид, стр. 23.265 Маркс-Енгелс, Изабрана дела, том П, „Култура”, Београд, 1950, стр. 391.266 Милош Илић, Социологија културе и уметности, „Научна књига”, Београд, 1987,

стр. 104.

235

уметност има специфичан начин приказивања и утицаја на ту друштвену стварност. О томе пише П. Козић: „уметност је такав облик друштвене свести који осим мишљења укључује и осећања и вољу и који посредством свог испољења (уметничких творевина) делује на чула преко којих изазива људско одређење према лепом и, у складу са тим, њихово понашање.

Истицањем разлике између науке и уметности, не жели се рећи да је уметност као сазнање само конкретно - чулни, ликовни облик спознаје. То је специфично у уметничком сазнању, али њега прожима и логичко - појмовно мишљење. Иако слика конкретне прилике из живота човека, његове средине, уметност није својим ликовним мишљењем апсолутно независна од појмовног (научно-философског) мишљења, иако се не поклапа с њим, већ задржава своју специфичност.”267

Гледано кроз историју развоја друшва, уметност се јавља с поделом рада на умни и физички: то је период робовласничке државе (иако вуче корене још из првобитног друштва) када се уметност јавља као отуђена људска делатност која је друштвене догађаје одсликавала онако како их је уметник видео и доживљавао. У зависности од уметникове припадности класи, и од образовања, васпитања, политичке идеологије, то се одражавало на његов уметнички опус. Енгелс је говорио: „Ја ни у ком случају нисам противник тенденциозне поезије. Отац трагедије Есхил, и отац комедије Аристофан, били су оба јасно одређени тенденциозни писци баш као и Данте и Сервантес, а главно достојанство Шилерове драме „Сплетка и љубав” састоји се у томе што је то прва немачка политичко - тенденциозна драма.”268

5. НАУКА

Наука је облик друштвене свести и припада сфери супраструктуре, и захвата и базу и надградњу друштва. Степен њеног развоја зависи од развоја производних снага и продукционих односа. Она је један од значајнијих ресурса друштва. Постоји дијалектичка ваза извеђу производних снага и ње. Она нија сама

267 Петар Козић, Социологија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1984, стр. 180.

268 К. Маркс, Ф. Енгелс, О књижевности и уметности, Београд, 1946, стр. 61.

236

себи циљ, већ је њена тежња да се остваре економски, политички, културни и хуманистички циљеви, а не рат и ратна разарања и уништење људи. П. Козић пише: „Шука је форма мишљења или облик друштвене свести. Процес научног сазнања је процес утврђивања веза међу појавама, нарочито узрочних и унутрашњих. Наука представља систем појмова, судова и закључака који се практично и логички могу проверити, доказати, верификовати: систем који укључује још и својеврсни метод долажења до одређених знања (појмова, судова итд.). Наука је систем научних истина којим се откривају, описују и тумаче разноврсне појаве у природи и друштву. Друштвена, пак, функција науке је у коришћењу научног знања ради мењања природе и друштвених појава у циљу овладавања и господарења човека над тајнама света.”269

Наука је систематизована сума знања из неке научне области, и као систем сазнања објективне стварности разликује се суштински од „здраворазумског”, обичног сазнања. „Наука неће ништа друто него... да нас упозна са системом, са методом њених објеката и тиме нас оспособи да у свету дејствујемо са изгледом на успех... Наука ослобађа од игре случаја. Она нам свесно ствара власт над предметом и безусловну сигурност у руковању њиме.”270

Друштвено-производна пракса човека и открића научних истина које он открива дају му подстрек за истраживање и откривање научних закона.

Темпо развоја науке XX века се радикално мења у односу на сав, цео претходни период. Развој науке је забележен у XVII и ХУШ веку са постављањем Кант-Лапласове теорије, када је дошло до откривања ћелије која је, као јединица, била основ за развој биљног и животињког света. Тада је откривен закон о одржавању и претварању енергије, чиме су створене могућности за развој појава и ствари. Природа се од тада прати и посматра у целом њеном развоју и еволуцији. Овај и овакав развој науке представља, у ствари, негацију метафизичког метода, и њега је Декарт преносио у област философије - дакле, из природних наука у философију. Много је година прошло да би се практична знања могла претворити у научну истину. Због тога Лењин каже да је „практична делатност човека

269 Петар Козић, наведени рад, сгр. 184.270 Dieetzgen, Somfliche Scbrifrtfln, I, Dietzverlag i Stutgart 1920.

237

морала милијарду пута доводити људску свест до понављања разних логичких фигура, да би те фигуре могле добити значење аксиома.”271

Наука данас постаје универзална производна снага друштва. Она је са ставни део производних поступака и битно утиче на развој призводних снага и тиме постаје најреволуционарнија снага друштва. За разлику од прошлих времена и деценија, научна открића се обављају у истраживачкгш центрима, институтима, јединицама за развој и технологију, па се тек онда примењују у индустрији кроз праксу, и тиме су радикално извршене промене у односу на ранију теорију и праксу.

„У ствари је, међутим, настало далекосежно померање у односу науке и праксе. Аутори основних открића, на које се наслањала индустријска револуција (Vat AVatt/, Fulton, Arkrajt /Arkwright/, Polzunov итд.), били су већином практичари, руководиоци одељења, мајстори. Карнотова теоретска обрада закона термодинамике била је изведена из искуства са фукционисањем парних машина. У данашње доба је управо супротно: најпродорнији теоретски пројекти разултирају из основног истраживања. Ајнштајнова теорија предсказала је употребу нуклеарне енергије давно пре него што су човеку били на располагању бар лабораторијски типови атомске технике; развитак кибернетике претходио је примени рачунара; микромолекуларна хемија дала је теоретску слику материја, које пре тога нико није познавао итд. Ако је још на почетку своје каријере Форд разгласио своју паролу да је практична нужност мајка инвенције, онда се данас његови наследници управљају према принципу да је инвенција мајка нужности. Наука сада крчи себи посебан, самосталан пут револуционарне покретачке снаге цивилизацијског процеса. Без учешћа науке не може више да ради ни једна модерна фабрика, и унутар индустрије развијају се највише оне гране које су директно засноване на науци, као што су електроника, хемија итд.; у њима наука стално налази најјачу резонанцу и примену. Појављује се јасно нова законитост: што је индустријска земља развијенија , то више њен привреди (а не социјални) развитак зависи од напредовања науке.”272

Данас је веома уска веза науке и философије. Јер, појаве у природи и друштву су почеле да се посматрају обострано, што

271 Лењин, Филозофске свеске, „Култура”, Београд, 1955, стр. 162.272 Радован Рихта и сарадници, Цившизација на раскршћу, „Комунист”, Београд,

1972, стр. 212.

238

зависи од њихове условљености и веза које су евидентне. О повезаности открића у природним наукама Енгелс, у раду „Лудвиг Фојербах и крај немачке философије”, каже: „Захваљујући овим трима великим открићима и осталим огромним успесима природних наука, ми смо сада у стању да докажемо у основним цртама повезаност између процеса у природи не само у појединим областима него и повезаност појединих области између себе и да на тај начин дамо прегледну слику повезаности у природи у приближно систематском облику, служећи се чињеницама које нам дају саме емпиријске природне науке. Раније је био задатак такозване философије природе да да такву општу слику. То је она могла чинити само на тај начин што је још непознате стварне везе замењивала идеалним, фантастичним везама, што је измишљала чињенице које су јој недостајале, а стварне празнине просто попуњавала у машти. Поступајући тако, она је имала и понеку генијалну мисао, наслутила је многа доцнија открића, али је доносила и доста бесмислица, што друкчије није ни могло бити. Данас када је само потребно да се резултати истраживања природе схвате дијалектички, тј. с гледишта њихове сопствене повезаности, па да се дође до „система природе” који одговара нашем времену. Када се дијалектички карактер те повезаности против њихове воље намеће чак и метафизички школованим главама природњакаданас је философији природе коначно одзвонило.”273

273 К. Маркс - Ф. Енгелс, Изабрана дела, том П, „Култура”, Београд, 1950, стр. 377-378.

239

IX. ГЛАВА

СОЦИОЛОГИЈА И САВРЕМЕНО ДРУШТВО

СОЦИОЛОГИЈА И САВРЕМЕНО ДРУШТВО

1. НЕКИ СОЦИОЛОШКИ ПОГЛЕДИ НА САВРЕМЕНО ДРУШТВО

Крај прошлог и почетак овог века промениће слику света, посебно слику света рада. Томе ће много допринети далекосежни развој науке, технике и технологије на пољу садржаја и карактера рада, квалификационе структуре кадрова и њихова употреба у стварању нових вредности, материјалних и духовних. Нова средства рада захтевају новије, свеобухватније и целовитије образовање, пре свега младих. Нова занимања се рађају, и она траже нове кадрове за нови век. У исто време, још јасније ће се постављати питање очувања човечности у навикама наступајуће цивилизације. У њој ће посебно бити важно како створити такве облике рада који ће омогућити човеку да не изгуби идентитет и духовност, јер се нипошто не може, искључиво у име материјалног прогреса, жртвовати хуманизам, та битна страна духовног бића човековог. Зато се мора мислити на стварање таквих облика рада кроз које ће сваки појединац моћи да на нов начин развија и своје духовно биће али као индивидуа с веома важним особинама и могућностима многостраних способности. Поставља се проблем да техника не превлада над духовном страном човековог самопотврђивања, да се сачува могућност сталног реализовања мотива за постигнућем у свим областима. То, у исто време, значи да се не занемарују ни потребе у техничко-технолошкој сфери, али да се не запоставља ни духовност и традиција, а што својим склопом и јединством може да чини целину нашег опстанка.

Социолошки гледано, човек ће моћи да постигне то само ако води своје стваралаштво рационално, са циљем стварања двоструких добара - духовних и материјалних. На тај начин је могуће остваривање перспектива индивидуалног и општег прогреса и

отварање пута за обогаћивање живота, пре свега стварањем разноврсних добара која утемељују, у том постојећем свету, неслућени рељеф стваралачког и зрелог учешћа, што је равно и богатству за утемељење будућности.

У томе претпостављеном, али могућем постигнућу у новом свету рада, човек ће морати да свесно укида све могућности и евентуалне изворе неке нове, али могуће и опасне, дезорганизације и дезоријентације. То значи да нови век мора да има у виду овај озбиљни социолошки проблем, који подразумева и трагичне појаве отуђења рада и да их артикулише, објасни и укаже на путеве превазилажења таквих негативних могућности.

Отуда је ово један од важних социолошких погледа на савремено друштво, које промене мора видети у паралелном процесу с променама у области човекових духовних доживљавања света, али и у области стварања материјалних добара која ће утопистичко очекивање претворити у стварност. То би се, класичним социолошким језиком, могло назвати укидање противуречности у пракси живљења које су доводиле до отуђења. То значи до услова у којима сваки човек може да развија своје склоности и могућности, у границама које ће му омогућити да приступа као креативна и слободна личност.

То је, у преломном времену на почетку овог века, основно питање које и за социологију рада остаје увек актуелно и изазовно, јер се не може замислита нови миленијум са сложеним и нерешеним поблемом као што је овај о коме је реч.

Зато у приказу синтезе наших погледа на савремено друштво, или баш кроз њих, видимо сасвим јасно и овај проблем отуђења, који тражи своје емпиријско и методолошко осмишљавање новог пута његовог постепеног превазилажења. Јер, слободно друштво мора да се идентификује са сликом друштва које претпостављамо, у коме ће људи имати слободне приступе за све ствари, да би имали право на слободну егзистенцију и праву историју о њој.

Показује се да то слободно друштво мора да буде заиста такво, а то значи друштво коме не претходи па се чак и не поставља неки унапред смишљени и водећи светски поредак према коме би требало да се моделирају сви други. Ту се, обично, мисли на преостала друштва која су у „транзицији”. Свет рада, мислимо, мора бити тако уређен да доприноси превазилажењу овакве или сличне негативне

традиције и изграђивању оне која је могућна на историјским достигнућима, и то оним најбољим, иако ретким у европској цивилизацији.

Наши погледи на савремено друштво нису ван размишљања која прећуткују или мало говоре о свету рада. Напротив, сматрамо да је тај свет - како би рекао Хегел - такав у коме човек може да оваплоти, оживи и оствари своју целовитост.

У њој је само једна њена страна материјалне природе а неопходна је, а она друга, не мање сложена, исто је тако неопходна (у нечему можда и примарнија, јер потврђује човекову моћ и смисао за знањем и културом које једино могу бити услов за промену света).

Сматрамо да нисмо прејудицирали значај оваквих социолошких погледа на савремено друштво који су најдубље повезани са изворима сазнањадо којих је дошло и која стално шире и предмет социологије рада. Стога др Живојин Николић истиче да је „револуционарни развој људског друштва и стваралаштва оставио за собом класичну уметничку лепоту и идеал (божанског, мирног и усправног облика) човека повученог у себе, привидно задовољног собом и друштвом у коме живи.”274

Било би погрешно, сигурно, ако не бисмо развијали физичке и духовне снаге и вештине, али исто тако погрешно ако не бисмо указивали на то да је проблем стварања услова за слободни људски рад и развитак неминован за нестајање сваке врсте отуђења,

То значи да би овај миленијум требало да омогући да се основна егзистенцијална питања - почев од оних која се тичу опстанка људи, па до суптилних и духовних - решавају у духу демократских слобода. Рад би овде требало да осигура само плодове таквом опстајању људи и у коме ће их друштво ослободити отуђивања од њихових суштина и идеала. У реализацији свих циљева, социологија, међу готово ретким наукама, има базично место. То се може разумети ако се употреби и позната мисао утописта да је рад извор свега богатства и свих вредности. Јер, озбиљна може бити чињеница ако свет рада не буде омогућен свим људима (у коме они учествују према својим способностима и професијама) да живе у благостању и у материјалном и духовном задовољству и сталном побољшавању света, односно учествовању и

274 Живојин Николић, Човек и рад — Филозофске и социолошке студије и огледи, Уииверзитет у Нишу, Ниш 1990, стр. 44.

245

његовом сталном напредовању и прогресу. Зато, с правом, др Мирослав Печујлић истиче у својој савременој социологији значај времена које је наступило и наступа у постиндустријској револуцији. Те његове мисли говоре да нас је „циновска производна моћ коју је човек освојио довела на праг једног новог света”. Он каже: „Мења се „покретачко језгро” технолошких промена. У центру нове технолошке структуре стоји нови пар чудесне моћи: компјутер – информација.”275 Печујлић закључује: „Водеће индустрије биће интелектуалне индустрије и њихово језгро: знање, људске способности („културни капитал”). „Нова научнотехнолошка револуција означава формирање „информатичког друштва”. ,,У економији „друштва информатике”, нове вредности се не стварају само, нити првенствено, „тешким физичкгш радом, колико новим знањем и иновацијама чија поизводља почива на темељно различитгт пртципима. Док је у ранијим раздобљима наука ишла за индустријом, сада она има тенденцију да индустирију достигне и да је води. То предвођење је од кључног значаја.”276

Готово је једнако важно и Печујлићево мишљење да неминовност поверења људског рада крчи пут стваралачкој активности људских потенцијала које је у непосредној вези с научно-технолошком револуцијом и неминовност промена у погледу измене у квалифицкацијама запослених: „Један ток чини опште подизање културног, образовног нивоа света запослених, које је резултат скривених потреба призводње у ери технолошке цивилизације. Неопходна је виша култура, већа стручност и шире познаваае целине од стране све већег броја радника, њихова способност да се крећу у све сложенијим технолошким процесима. Отуда снажна тенденција масовног вишег образовања.”277

Овај аутор долази до још једног закључка чији је смисао у следећем: у времену које долази, то значи будућност коју очекујемо, водећа друштва света биће она која ће створити најбољи систем образовања, као што су некада та места заузимала друштва са природним ресурсима или индустријским потенцијалом. То нас је подстакло на питање потребе развијања културе рада која се тиче

275 Мирослав Печујлић, „Будућност која је почела”,Институт за политичке студије факултета политичких наука, Београд, 1965., стр. 123.

276 Ибид, стр. 123.277 Ибид, стр. 123.

246

понашања радника у процесу рада. Зато истичемо да је битно какво је човеково знање и његов целокупни духовни профил.

Зато култура рада у будућем друштву подразумева и нове квалитете човека који ће бити у стању да се практично, стваралачки односи према ономе што је у области знања и рада постигнуто у ранијем периоду. Таква култура рада подразумева и спремност и знање за освајање нових квалитета у раду, у производним односима и у својим међусобним односима.278 Тако човек полако престаје да буде потчињено и отуђено биће, а то ће се учинити тако што ће се стварати основе за нов етички циљ. Човек тада добија нове могућности да организује и усмерава свој рад. У нашим погледима морамо истаћи да се овде, заиста, ради о сложеним процесима, да је за њихово остваривање потребно време и промене у свести људи - да би на нов начин могли да успоставе, негују и развијају и нови квалитет културе рада.

У средишту садржаја те културе морају да буду и мисли о хуманизацији и човечности људи, али се тај процес не може замислити без развијања нове етике и културе рада која је и за социологију, као науку о друштву и његовим појединим сегментима и процесима, основно питање и за време које долази.

2. ТЕХНИЧКИ ПРОГРЕС - ПОЈМОВНО ОДРЕЋЕЊЕ

Технички прогрес се може посматрати с више аспеката: философског, социолошког, економског, психолошког и историјског. Поред термина „технички прогрес”, у домаћој и иностраној литератури наилазимо и на следеће термине: „научно-технолошка револуција”, „материјално-техничка база”, „научно-технички прогрес”, „техничко-технолошка револуција”, „прогрес”, „савршенство бездушја.”279 Неки од њих се употребљавају ваљано, неки не. Други се користе као синоними. Међутим, и приликом такве употребе има непрецизности. Како у дефинисању садржаја и обима наведених термина не постоји општа сагласност, изложићемо погледе неколико значајних аутора.

278 Опширније о томе: Андон Г. Костадиновић, Утицај техничког прогреса на развој образовања и културе рада у великим системима - на примеру железничког саобраћаја, „Завод за новинско-издавачку и пропагандну делатност Ј Ж”, Београд, 1987.

279 Шире о овоме видети: др Вујо Вукмирица, Технички прогрес и проблем запослености, „Експорт-прес”, Београд, 1968.

247

Пре тога, узимајући у обзир оба појма, нужно је нешто рећи о техници.280 Феномену технике се посвећује значајна теоријска пажња. Њена историја је врло дуга, мада модерну технику везујемо за два последња века када, захваљујући научним достигнућима, доживљава буран процват. Историјски развој технике може се, зависно од критеријума, различито периодизовати. Прихватљиву периодизацију даје Курт Шилинг, јер кореспондира с етапама друштвено-историјског развоја, разликујући три облика технике у историји: „алатну технику прачовека, обртничку и конструктивну технику високих аграрних култура, и машинску технику с радаром, аутоматизацијом и кибернетиком.”281

Сам појам технике разматра се с ужег и ширег становишта. Историчар технике С. В. Шухрадин наводи чак преко тридесет дефиниција технике:282 „У ужем смислу, под техником се подразумевају средства за рад, да би шире, техника представљала не само средство за рад него и знања, искуства, умећа, вештине и спсобности људи у манипулацији средствима за рад. Под техником подразумевају целокупна средства за рад која је израдио човек на основу познавања закона природе, да би, усмеравајући енергију npuроде на саму материју природе, организовао производни процес ради стварања материјалних добара.”283

Тиме се истиче прворазредан значај човека у техници и историји технике, јер је техника део објективне стварности - материјалност је „мртва ствар” уколико човек није у односу с њом. Супротно, човек се без ње не би уздигао изнад осталог дела природе.

Човек је тај који утиче на средства за рад, на укупну технику, а, такође, и техника утиче на човека (и човек и техника су у дијалектичком односу). У том односу узајамно се усавршавају.

280 О етимологији речи „техника” видети: др Блаженка Деспот, Хуманитет техничког друштва, „Центар за друштвене дјелатности омладине”, Загреб 1971.

281 Арнолд Гелен говори о три ступња: ступањ алата, ступањ говора радне и погонске машине и ступањ аутомата. Шире о томе видети Hotimir Burger: Философија технике, „Напријед”, Загреб, 1979.

282 Види др Зоран Видаковић: Техника и друштво, Универзитет у Сарајеву, Сарајево, 1966.

283 Видети и: др Д. Марковић, Социологија рада, „Савремена администрација”, Београд, 1979, стр. 204-210.

248

Појам технике „не исцрпљује се средствима рада, јер се у тај појам укључује и знање, искуство и способности произвођача.284

Човек је, својим знањем и умењем, творац и реализатор технике.Појам близак техници је технологија, с којом се понекад

некритички поистовећује, будући да се одређује као „скуп знања.”285

Технологија је, значи, начин употребе постојећих производних метода и поступака.286

Најкраће, под технологијом се подразумева начин употребе технике. Допуштено је премештање с једне локације на другу и њено коришћење. Пренос технологије је могуће сврстати у више група. У првој групи су: машине, уређаји, алати, опрема, а понекад и материјал. Другу групу чине људи са знањем, способношћу, умећем о датој технологији, о њеној намени, која се преноси путем наставе, саветовања, редовним поучавањем, информацијама или исказима, на други начин.

У односу на технику, као стару тековину цивилизације, научно-технолошка револуција је плод развоја последњих деценија. Већ тридесетак година она бележи низ значајтос открића у науци и техници која се примењују на пољу електронике, кибернетике, аутоматизације, информатше, хемијске индустрије, образовања, саобраћаја, енергетике, итд. Те промене не доводе само до радикалних измена у техници, него и до револуционисања карактера и садржаја човековог радног процеса и друштвених односа. Зато није једноставно теоријски осмислити настале промене с научно-технолошком револуцијом, па ни дефинисати их.

У том напору, издваја се покушај др Мирослава Печујлића, који модерну научно-технолошку револуцију повезује с рађањем нових производних снага које карактеришу електроника и кибернетика. Зато и тврди да је одсудни моменат у научно-технолошкој револуцији „брзи развој електронике и њено чедо - кибернетика машина, брзи рачунари (компјутери). У свету продуктивних снага започиње борба за индустрију будућности, битка за будућност је добргш делом битка за рачунаре. Тријумфални ход рачунара може се употребити само с продором железнице у

284 Др Љубиша Крстић: Удружени рад и научно-технички прогрес, „Савремена адми нистрација” Београд, 1980, стр. 11.

285 Енциклопедија Лексигографског завода, Књига 6, Загреб, 1969, стр. 344.286 Исто,стр. 343.

249

прошлом веку, ти аутомобилском индустријом у npeoj половини овог века.”287

Технички прогрес је шири појам од средстава рада и оруђа за рад. Тако руски теоретичар С. Т. Струмилин под техничким прогресом подразумева усавршавање оруђа и метода производње, чији је резултат повећање продуктивности рада, штедња живог опредмећеног рада.288

Пошто техничом прогресу претходи научно откриће, како наводи Вујо Вукмирица, у последњој деценији често се срећемо с термином „научно-технички прогрес”, који „укључује у себи развитак и усавршавање технике, производње, проналажење и примену нових видова енергије, индустријских материја, производа и сировина.”289 Захваљујући техничком прогресу, у друштву се све више повећава производња и тиме поспешује улагање у науку.

Технички прогрес дефинише 3. Добраска као „увођење техничких иновација које омогућавају да се производе дати производи са смањеном количином фактора производње или нови производ с датом количином производње.”290 Ту се, пре свега, мисли на материјалне и кадровске факторе.

Једну од кључних дефиниција техничког прогреса дао је Murrau Brown, који под техничким прогресом подразумева „унапређење технологије, побољшавање својстава постојећих и нових стројева и других производа, пораст образовања и стручности, побољшање здравља, делотворност организације и управљање производњом, унапређење у организацији тржишта.”291

287 Мирослав Печујлић, Будућност којаје почела. Институт за политичке сгудије Факултета политичких наука, Београд, 1965, стр. 150. Слично М. Печујлићу, др Зоран Видаковић одређује овако научно-технолошку револуцију: „Она је битан део савремене епохалне револуције производних снага у којој долази до нове квалитативне, нагле и опште измене производних делатности, јер се још једном мења степен посредовања. Између човека и машине убацује се још један међучлан - кибернетска машина - оруђе научног управљања индустријским и другим процесима” (3. Видаковић: Модерне производне снаге и револуционарна пракса, Институт за политичке науке Факултета политичких наука, Београд, 1966, стр. 18.)

288 С. Т. Струмилин: Технич. прогрес, обшестпвенал npou3eodumenbHoifmb труда, Москва, стр. 27.

289 Др В. Вукмирица, цитирани рад, стр. 40.290 Z. Dobraska: А Note on the Rate of Technical Progress in Developed and

Vuderdeveloped Countries: цитирано према Милану Месарићу: Увод у анализу техничког напредка, Загреб, 1970, стр. 41-42.

291 Цитирано према др Зорану Јашићу: Увод у економско образовање, „Информатор”, Загреб, 1979, стр. 22.

250

Међутим, како примећује и др Сафет Шерифовић, технички прогрес у целини обухвата и проналазаштво, његову примену и ширење. У ужем смислу, он обухвата примену у производњи, а у ширем измене у организацији и култури („култури” процеса призводње) где нема потребе за улагањем нових средстава и инвестиција за нову модернизацију.292

Већ смо навели да термин технички прогрес у свом ширем значењу подразумева проналазак средстава за рад и њихово усавршавање. У Енциклопедији лексикографског завода сусреће се дефиниција техничког прогреса која означава „унанређење науке, технике и технологије призводње, те кадрова који су саставни дио у одређеној радној организацији, производној грани или цјелокупној национшној привреди”. Управо овакво дефинисан, технички прогрес показује суштинску везу науке, технике и технологије, па се може употребити као синоним за научно-технички прогрес. Овај термин прогрес морамо сагледавати увек у функцији човека који планира науку, организацију рада, средства рада, речју, планира и надгледа нову технику и технологију прогреса друштва.

Технички прогрес означава важнија научна открића и техничке проналаске који су представљали квалитативни скок, пре свега, у одређеној научној области, грани и групацији (приметио А. Г. К.).

3. ОСНОВНА ОБЕЛЕЖЈА ТЕХНИЧКОГ ПРОГРЕСА

У дугом развоју људског друштва, освајање економских, друштвених и осталих промена за задовољавање људских потреба одвијало се дуго, и често тако скоковито да је то превазилазило машту осведочених утописта. У доба Карла Маркса, који је с дивљењем говорио о научним и техничким достигнућима, није се знало о ваздушном и моторном саобраћају, о телевизији, а да не спомињемо генетски инжењеринг, микро-процесоре, атомску бомбу, свемирске бродове, ласере, елкетронске рачунаре и друго. Међутим, у последњих 60 година учињен је напредак, када је дошло до око 90% научно-технолошких новина, од чега 50% само за последњих 20

292 Шире о овоме видети: др Милан Месарић: Увод у анализу техничког напретка, Екоиомски институт, Загреб, 1970; др Стеван Безданов: Технички прогрес и образовање у Југославији, „Стручна штампа”, Београд, 1975; др Сафет Шерифовић: Научно-технички прогрес, друштвено-економски развој БиХ, „Свјетлост”, Сарајево, 1976.

251

година. Број проналазака растао је готово несагледивом брзином.293

Седамдесетих година прошлог века било је нових формалних пријава и техничких замисли око 700.000, у односу на 403.500, 1952. године. При овоме нису увршћена новаторства, како наглашава Стојан Претнер, у бившим социјалистичким земљама.

Број новаторства је у бившој НДР од 1945. до 1972. године са 680.518 повећан на 1,258.000,294 а САД су у интервалу од 16 година имале значајна индустријска предузећа (1939-1955): General Elektric 10.757 патената, Radio Corporation of America 7.894, American Telephone and Telegraph 8.539, Du Pont - De - Nemoure 6.338 Esso- Standard 4.899 патената.295

Ради илустрације за то какав је и колики развој у протеклом периоду, може се навести пример да је човек 1910. године радио просечно 190.000, а данас 80.000 сати, да је један KWh електричне енергије 1895. године вредео 6 сатница, а да је у Француској од 1800. до 1960. године индустријска производња повећана 100 пута. Мали аутомобил коштао је 25.000 радничких сатница у Француској, а 1960. године ова вредност је пала на 2.500, а у САД на само 700 сатница.296

Проналазак писма има значајну улогу у преношењу знања из свих области, а посебно Гутенбергов изум који је у XV веку пронашао покретна слова. На почетку „Гутенбергове галаксије”, годишње је штампано око 1000 наслова у Европи (1500. године), што значи, да би изашло из штампг 100.000 књига, било је потребно 100 година. Тек је после 1950. године у Европи штампано 120.000 наслова за годину. Некада је био потребан век, а данас само година да би се нешто урадило. Шездесетих година, у свету је штампано око 1000 паслова књига дневно.297

Брзина парне локомотиве је 1925. године износша 21 km/h, да би 1980. године брзина дизел и електричне локомотиве износша код нас од 80 до 120 km/h, за парне 40-80 km/h, у Европи у теретном 80-120 krn/h, а у путничком саобраћају до 250 km/h.

293 Жан Фурастије: Цившизација сутрашњице. „Напријед”, Загреб, 1968.294 Др Драгутин Бошковић: Друштвене мере и активности у циљу бржег развоја

иновационих процеса, Ријека 1973, стр. 7-8.295 Др Миодраг Јањић: Права и режгт проналазака створених у радном односу,

Институт заупоредно право, Београд, 1965, стр. 10.296 Жан Фурастије, цитирани рад.297 Алвин Тоффлер: Шок будућности, „О. Кершовани”, Ријека, 1975, стр. 29-32.

252

У поређењу с прошлим годинама, снажним развојем науке, технике и технологије дошло је до многих значајних научних открића, до таквих промена да више није могуће олако пратити глобалне трендове научно-технолошких иновација и посебних знања. Наука је, тако, постала најснажнија снага друштва, „будућност друштва”, а знање „conditio sine qua поп “свега постојећег.

Утицај развоја ових трију чинилаца снажно је утицао на револуционисање производних снага. Само век раније, Маркс је са заносом говорио о могућностима научних достигнућа, а није знао шта је ваздушни, електрични саобраћај, а да не говоримо о свемирским летилицама, атомској енергији, кибернетици, интегралним колима и томе слично. Број проналазака се удвостручавао.298 Интервали времена између научног открића и његове практичне индустријске и друге пргшене постепено се смањивао, о чему говоре подаци даје за практичну примену бшо потребно 112 година за фотографију (1727-1839), 56 година за телефон (1820-1876), 35 година за радио (1867-1902), 12 за телевшију (1922-1934), 6 за атомску бомбу (1939-1945), пет за транзистор (1948-1953), и 3 за интегрисана кола (1958-1961). Од тренутка проналаска до тренутка примене научног открића, временски интервали се прогресивно смањују. О томе F. Linn даје ове податке: „Временски период ова два тренутка јесте просечно за 30 година на почетку XX века, 16 година између два светска рата, да би после Другог светског рата био смањен на само 9 година.”299

Подсећамо да је наша цивилизација „младеначка”, како каже G. R. Walker, који је у историјским односима сликовито дочаравао историју цивилизације. Он, између осталог, истиче: „Ако узмемо праву процену, 250.000 година, и сведемо је на меру од 1 сата, можемо добити неку предоџбу о релативном трајању неколико фаза техничког напретка.

Ако ову меру заокружимо на 240.000 година, ради лакшег рачунања, тада је човек провео 55 минута, или 11/12 читавог овог периода, у палеолитској култури (старије камено доба). Пре 5 минута он је упловио у неолитску културу и дао се на култивирање биљака, припитомљавање животиња, израду лончарије, употребу

298 Ј. Ј. Серван Шрајбер: Амерички изазов, „Епоха”, Загреб, 1968, стр. 20.299 Према Сафету Шерифовићу, цитиран рад.

253

лука и стреле; пре 3 1/2 минуте почео је да добива бакар; пре 2 1/2 минуте почео је да лева бронзу; пре 2 минуте научио је да кали жељезо; пре 1/4 минуте научио је да штампа књиге; пре 5 секунди започела је индустријска револуција; а раздобља између два откуцаја сата, тј. мање је од 1 секунде.”300

Еволуција човека нам указује: „Ако последњих 50.000 година у развоју човека поделимо у генерације, добићемо приближно 800 људских генерација. Од тога, 650 генерација провело је свој живот у пећинама. Тек у последњих 70 година, могуће је комуницирање између генерација. Тачно мерење времена омогућило је тек за живота последњих 4 генерације. Огромна већина материјалних добара које користимо у свакодневном животу створена је у последњој, 800. генерацији.301

У порасту техничких иновација, број научних открића, а тиме и број иноватора научних радника и научно - истраживачких организација, такође интензивно расте. За само годину премашен је план потреба помагала за протеклих 100 година, повећава се број научних радника за 1000 пута, а обим научноистраживачког рада се удвостручује за период од 7 до 10 година. Близу 100.000 научних часописа излази у свету (у односу на 100 часописа 1800. године).302

Технички прогрес неминовно утпиче и на квалитпативне промене у свгш сферама рада, гранама и групацијама, и доприноси бржем, ефикаснијем, бољем и целовитијем преструктурирању привреде и ванпривреде, захваљујући пре свега науци, техници, технологији, образовању и организацији рада. Промене у производним процесима, у подизању производње (укупне продуктивности и економске експанзије у свету) приписују му се са ак 4/5 учешћа у развијеним земљама у стопи привредног раста, и више од 90% повећања пораста продуктивности рада.303

У промени структуре, значајно учешће имају и активности становништва и сви запослени, јер се удео запослених у терцијарним делатностима ближи запосленима у секундарним делатностима, док је у САД, Немачкој, Француској, Великој Британији и Шведској

300 Чарлс Р. Валкер: Модерна технологија и цивилизација, „Напријед”, Загреб,1968, стр. 20.

301 Извор - Alvin Toffler: Culture shoch, Лондон, 1970, стр. 22; према: Научни технички прогрес привреде СФРЈ, Институт за економику индустрије, Београд, 1983, стр. 671.

302 Шире о овоме видети: Концепција дугорочног развоја Југославије до 1985. године, Конзорцијум економског института, Београд, 1974, нарочито од стр. 207-228.

254

више запослено у секундарним делатностима, због чега се овај развитек, наглашава Сафет Шерифовић, назива „терцијарном револуцијом.”

Нови технолошки процеси, извори енергије и слично, развијају се просечно за 18 година у односу на временски интервал када је улагано у конкретна истраживања. Тако се у САД индустријска технологија из 1967. године, укупно смањила. У ова истраживања кумулативно је уложено 57 милијарди долара. Али, у току 8 година учињено је два пута више од 1958/65 (125 милијарди долара), што значи да је, 1975. године, у САД технологија заснована на истраживачким резултатима износила 182 милијарде долара.

И у осталим земљама света све се више улаже у научно-истраживачки рад, како би се дошло до технолошких иновација у материјалним и друштвеним делатностима. Истраживачки рад је основа за друштвено-економски развој, и стога развијене земље непрекидно повећавају средства у ову сврху. Илустрације ради, наводимо податке о издвајањима за научно-истраживачки рад по годинама:

1945. године 1,6 милијарди долара1950. године 3,0 милијарди долара1955. године 7,0 милијарди долара1960. године 14,0 милијарди долара1965. године 20,0 милијарди долара.

У реферату Наутичке комисије за технологију, организацију и економски прогрес Сената САД се каже: „Наука није у стању да одговори на питање да ли се електронске рачунске машине, атомска енергија и молекуларна биологија јављају у већој мери у револуционарном и квантитативном смислу него телефон, електрична енергија и бактериологија”. Управо због тога што је једна од садашњих карактеристика развоја технике веома брзо „застаревање”, то научнотехнолошка револуција иде крупним

303 Технички прогрес се овде означава у најширем смислу речи и означава квалитативне промене у структури производа, средстава рада и капитала, с једне стране, и укупне промене у науци, техници, технологији, образовању и иновацијама, с друге . Ради се о научним достигнућима у светским размерама, о знањима и њиховим експанзијама која су неопходна за добијање нових технолошких захтева, не само у производњи, већ и у ванпривредним делатностима.

255

корацима у изменама програма производње. Она тиме најнепосредније утиче и на начин живота човека и његову околину.

У савременом свету, значајне промене одвијају се у електроиндустрији, базичној индустрији, железничкој индустрији, а рађају се и нове гране (атомика, освајање космоса, вештачки материјали u друго). На тај начин се непосредно утиче на брзу измену поделе рада на међународном плану, а тиме и на специјализацију и формирање интеграционих целина. Нагли скок ка модерним технолошким целинама и индустријализацији, прелазак становништва са села у индустријске градове (САД, Немачка, Енглеска) постављају проблематику техничко-технолошког прогреса у посебан социопсихолошки контекст, чије је именовање, разматрање и познавање од не малог значаја за сва истраживања овог феномена. То је случај и код нас, јер је географска експанзија технологије почела у овом веку, и још траје, изазивајући непрекидно ширење утицаја технологије на укупан процес и живот људи, са консеквенцама које се у аналитичким промишљањима овог феномена често занемарују.

Стога Добров, руски академик, у делу „Наука о науци”, каже: „У нашем друштву, први пут у историји, ствар научно-техничког прогреса подигнута је на ниво најважнијег општедруштвеног и општедржавног задатка.”

Већина развијених земаља, без обзира на систем друштвено-економских односа и културни развој, чине све веће напоре у пројектовању и сагледавању нове технике и технологије у свим сферама живота.

Наредну групу карактеристичних промена под дејством научно-техничког прогреса чине промене у области организације рада. Фредерик Тејлор исказао је, у свом делу „Научно управљање”, принцип модерне технологије, анализирајући различите операције.

Промене у квалификационој структури радника, које настају због пpoмене научних организација и замене ручног магиинским и аутоматизованим радом, чине посебну димензију проблема.

У том смислу, образовање, стицање знања за рад у школским и образовним институцијама, као најбитнији извор продуктивности, добија пpворазредан значај.

256

4. КВАНТИТАТИВНО НОВА ОБЕЛЕЖЈА ТЕХНИЧКОГ ПРОГРЕСА

Може се са сигурношћу рећи да је кибернетска револуција четврти степен научно-технолошке револуције; претходне, могу се углавном везати за нове енергетске изворе: парна, електрична машина и проналазак атомске енергије. Кибернетска револуција је карактеристична по томе што замењује радника у раду. Радник који ради на овим сложеним системима не мора да буде у хали, јер то омогућава електронска рачунска машина. Он може да буде далеко од производне хале, далеко од несношљиве буке, хладноће, топлоте, и других негативних особености, и да с командног пулта, монитора, посматра и реагује уколико има потребе за тим. Према А. Бернеру, савременом кибернетичару, неопходне су две основне компоненте модерног света, материја и енергија, али и њима ваља додати и трећу - информацију.

Радикалну измену у револуционисању средстава рада донела је, npe десетак година, кибернетика - теорија о развоју електронских рачунара. Да би информација обшила свет, некада је било потребно 8 месеци (на пoчетку прошлог века), а данас само један час. Рачунари обављају преко милион операција у секунди. Данас, кибернетске машине у целости управљају процесом рада и физички ослобађају на хиљаде људи, уз повећану производњу у развијеним земљама чак за 20%, а новим методама моделирања графике, масовног послуживања, и до 50%. Оне контролишу и управљају фабрикама. У свим областима живота и рада, кибернетске машине су у примени у саобраћају, екологији, социологији.304

304 Видети Јуриј Бобер: Строј, човек и друштво, „Напријед”, Загреб, 1970; др Славко Марковић: Примена кибернетике у руковођењу радном организацијом, „Информатор”, Загреб, 1970; А. Ј. Лернер: Принципи кибернетике, „Техничка књига”, Београд, 1970; Изазов кибернетици, „Центар за друштвену делатност омладине”, Књига 3 Загреб, 1971; М. И. Жако - др Рајко Томовић: Генеза кибернетике, „Вук Караџић”, Београд, 1966; Теофанија Трифунац: Аутоматизација и кибернетика, „Савремена админнстрација”, Београд, 1971; Н. И. Жуков: Филозофскије основи кибернетики, Издателство бгу, Им. В. Ј. Лењина, 1976; Б. М. Петров: Вусби и Научно-технички прогресса, Москва, М. Б. ицс. Скола, 1973; Н. А. Харлановиу: Научно-технички прогрес, на железно-дарожном транспорте, „Транспорт”, Москва 1981.

257

Први компјутер произвеле су САД, 1944. годинг, чија производња данас заузима треће место у свету (изарачунарске индустрије и индустрије нафте).305

Од 1965. до 1969. године, број рачунара у свету (без некадашњих социјалистичких земаља) повећан је за 35 пута. Седамдесет одсто електронике рачунара - технике је у САД, у односу на свет. Без сумње, највећи творац компјутера је IBM, америчка фирма. Она запошљава око 200.000 радника. Позната је њихова серија IBМ-360. Ови сложени послови обављају се на принципу микроелектронских шема и интегрисаних кругова. Произвели су нови тип компјутера на основу коришћења ласерских зрака, и он има неколико хиљада пута већу меморију.306

5. НАУЧНО-ТЕХНОЛОШКА РЕВОЛУЦИЈА И ОБРАЗОВАЊЕа) Савремени свет карактерише динамика у свим сферама

друштвених односа, а тиме и у области образовања које је постало основна претпоставка научног, техничког и технолошког процеса.

Како је у домаћој литератури најчешће у комуникацији синонимна употреба појмова научно - технолошка револуција и технички прогрес, потребно је прелиминарно разграничити њихов обим и садржај и усвојити њихову дефиницију.307 При томе се полази од теоријског става да је технички прогрес шири по обиму и садржају од појма научно-технолошка револуција.

Раније образовање није имало превасходно улогу у развоју производних снага и целокупног друштвено-економског система, мада ни сама материјална средства нити друштвени односи нису то омогућавали. Значај образовања посебно расте у контексту промена које доноси научно-технолошка револуција. Суштина саме научно-технолошке револуције може се изразити, како смо истакли, према др Безданову, као: „ 1) револуционарни раст кватнитета научних истраживања и њихових резултата, повгзан са растућом интеграцијом науке, 2) продор науке у све области живота и 3) претварање науке у образовање и образовања у непосредне

305 Georg Kagle: Кибернетика у економики, „Информатор”, Загреб, 1969, стр. 165, 168.

306 „Ласер компјутери”, Блиска будућност, Пракса бр. 5, Југословенско удуружење корисника средстава за аутоматску обраду података.

307 Шире о томе видети: др Вујо Вукмирица, Технички прогрес и проблем запослености, „Експорт-прес”, Београд, 1968.

258

производне снаге.”308 Треба нагласити да се повећање значаја образовања за прогрес савременог друштва не састоји само у образовању већег броја људи, мада је и то важно, нити у повећању потребне количине знања, већ превасходно у активирању знања у односу на производно-економску сферу. О томе врло конкретно кажу И. Флоуд и А. X. Хаслај: „Образовање добија економски значај без преседана, као извор технолошке иновације образовни систем све више се прилагођава потребној радној снази... Образовање постаје важан облик инвестирања за привреду као целину, а стари образовни облици се, хтели то или не, преображавају услед нових циљева савремене економије.309

Прорачуни Ч. Денисона, америчког економисте, показују дa се учешће образовног фактора у увећању продуктивности рада креће од 30-50%, а да оно има стратешку улогу и место у производности рада. С. Струмшин, руски економиста, наводи да се трошкови образовања радника „ надопуне “, за 1,5 годину рада запосленог и да се 27% националног дохотка створи на рачун уложених средстава образовања. Док је Денисон израчунао дa је улагање у образовање увећало национални доходак у Америци за 23%, а da се 42% cтoпe раста производње бележи захваљујући порасту образовања радника. И у Француској је израчунато да је од укупног пораста националног дохотка 25% последица улагања у ову сферу. У нишкој Електронској индустрији су израчунали да се укупна улагања у образовање враћају кроз 4 године, уз повећан доходак. Споменимо и истраживања која су обављена у конфекцији „Први мај” у Пироту, да улагање у образовање има повратан утицај на продуктивност рада и да постоји позитивна корелација.

Такав положај образовања довео је нужно и до промена у самом образовању. Пре свега, то су потребе претварања образовања - раније везаног за само један део животне доби - у свеживотни процес, у перманентно образовање,310 у делатности којој ће се човек увек враћати. Свакако да се ова промена мора одразити и на односе у процесу образовања, између актера, затим на институционални развој образовања. У том смислу, проф. др Д. Марковић указује: „ У

308 Шире о томе видети: др С. Безданов, Технички прогрес и образовање у Југославцји, „Стручна књига”, Београд, 1975.

309 Опширније о овоме видети наш рад: Технички прогрес и перманентно образовање, „Ревија рада”, Београд, 1986.

310 Ибид.

259

савременом друштву, у условима када су настале промене у карактеру рада и садржаја радних задатака које појединци извршавају у процесу рада, порастао је значај образовања за рад и професионалне оријентације у односу на претходне периоде људске историје, у којима су, такође, од појаве друштвене поделе рада постојали и поступци припреме за учешће у поједине радне процесе, “311

Значај образовања је раније схваћен у развијенијим земљама. Међутим, убрзо је сагледана и његова практична улога у друштву. Поред повезаности с производним радом, образовање је повезано и с класном структуром и њеном репродукцијом. Раније, услед непостојања чврсте везе с производњом, образовање није било тако чврсто повезано с класом на власти. Али, упоредо с јачањем значаја образовања у сфери производних снага, оно игра једну од пресудних улога у преношењу класних привилегија с једне генерације на другу.

б) Досад су решења повезивања рада и образовања била условљена различитим друштвено-економским условима, пре свега условима одвојености институције која спрема кадрове и рада, чему је, поред осталог, доприносило и ограничено опште образовање које није било у складу с технологијом.

У нашем систему стварају се услови за суштинско повезивање сфере рада и образовања. Поред значајних резултата које смо постигли у развоју свих нивоа и врста образовања, а оно је у склопу економског и социјалног развоја (увођење основног образовања за сву децу, обезбеђивање услова за укључивање деце у више и високо образовање, повезивање образованих институција средњих, виших и високих школа с привредом), значајног укључивања радника из радног односа у све облике општег и стручног образовања, видног повећања омладине у стручним школама, укључивање радних људи и грађана у управљање у области и увећање средстава за образовање, и даље остају нека кључна питања за решавање.

На основу овог осврта на утицај научно-технолошке револуције на образовање, може се, између осталог, закључити следеће:

а) Постоји врло значајна позитивна корелација између образовања u научно-технолошке револуције. Прво је унапређење

311 Др Д. Ж. Марковић: Социологија рада, „Савремена администрација”, Београд, 1975, стр. 185.

260

образовања, нарочито његовог стваралаштва, подстакло научно-технолошку револуцију, друго што је научно-технолошка револуција значајно утицала на усавршавање свих облика усавршавања - образовања, постављајући пред образовање благовремено откривање могућности људи и њихово оспособљавање за потребе савремене технологије, компјутеризације и рационализације.

б) Посматрање прогреса у научно-технолошкој револуцији код нас је умногоме успорено, и адекватне промене у свим нивоима образовања, и обратно. Наше бројне, неосмишљено спроведене реформе образовања су, такође, оставиле тешке последице и на научно-технолошку револуцију и заостајање код нас.

Концептуализација и примена савремених метода у образовању код нас је још на самом почетку. Сва ова, и многа друга питања, изискују дубљу, може се рећи интердисциплинарну па и мултидисциплинарну, социолошку анализу и ширу интерпретацију. Ми их наводимо као повод за даља истраживања.

6. МЕЂУУСЛОВЉЕНОСТ ТЕХНИЧКОГ ПРОГРЕСА И ОБРАЗОВАЊА

Образовање у свету доживљава револуцију захваљујући научно-техничком прогресу.312 Технички прогрес утиче на већу продуктивност која се рефлектује на доходак, а она у великој мери

312 Шире о овоме видети: др В. Вукмирица, цитирани рад; Д. Ж. Марковић: цитирани рад; др С. Безданов, цитирани рад; Кадрови и техничко-технолошки развој (материјал са симпозијума одржаног 14 -16. октобра 1973. у Новом Саду); Научно-технолошка револуција и образовање (симпозијум одржан 27-28. марта 1980. у Новом Саду). У том контексту ваља размотрити релације технике, технологије и образовања. Та условељеност постоји, и она се међусобно преплиће. Могу се створити најбоље, ајсавршеније машине, али ако нема оспособљених кадрова за њихово руковање, оне остају „гомила гвожђа”.

261

утиче на животни стандард: смањује време запослених радника; битно утиче на смаљеље разлике између умног и физичког рада; доноси промене у занимањима; повећава слободно време запослених.

Долази do квантитативне промене у образовању, структури запослених, и укупне запослености у свим гранама и групацијама. Истовремено, ове квантитативне промене гтперативно су наметала и квалитативне промене и оне се npe свега односе на повезивање рада и образовања, промене образовања и проширивање теорцјског образовања.

Један од битних квалитативних показатеља будућег техничког прогреса и образовања јесте да се мора заснивати на дугорочном развоју стратегије техничког прогреса и образовања, јер до сада техника је углавном увожена, кадровима се мало поклањала пажња, а и сада се у пројекцијама развоја неких грана и групација још не помињу кадрови као значајан елемент политике, што се одражава негативно. Донедавно су код нас свет рада и свет образовања била посебна два света, као да школа није припремала кадрове за рад. Због тога је, усудили бисмо се рећи, дошло до кризе образовања, јер се из старих друштвених односа не могу пројектовати дугорочна решења. Она се морају тражити не само у погледу методе и садржаја рада, него и циљу образовања (не само педагошком реформом), односно кроз реформу укупнш друштвених и економских односа. Тек тада је могуће пројектовати нови систем образовања. У садејству, рад и образовање намећу нове друштвено-економске односе, и једино је њиховим уређивањем могућан излаз из кризе образовања.

Међуусловљеност техничког прогреса и образовања може се посматрати квантитативно и квалитативно. Квантитативне промене су: утицај техничко-технолошког развоја на пораст образовања; промене структуре запослених радника у материјалној производњи и друштвеним делатностима; нове потребе квалификованих радника за обављање послова и задатака (нове професије: једне изумиру, друге се рађају). Квалитативне промене су суштинске промене у васпитно-образовном систему, у погледу нових наставних планова, садржаја рада, метода, и слично; утицај на трансформисања образовно-васпитних организација и рада као јединство образовања и рада; потреба за политехничким, општим, стручним и уже

262

стручним образовањем у квалитативном смислу; учење, образовање радника док је у радном процесу. Све то одражава потребу за перманентним образовањем, и тиме скида „завесу” која је дуго била присутна код нас.

Технички прогрес и образовање налазе се у узрочно-последичном односу и с аспекта издвајања средстава за куповину нове технике и технологије, и с аспекта продуктивности рада. Уколико квалификованост радника није у складу с новим средствима рада, не могу се очекивати ни резултати у општем привредном развоју земље.313

7. ТЕХНИЧКИ ПРОГРЕС И ОБРАЗОВАЊЕ КАДРОВА

Технички прогрес се у основи испољава у три компоненте, и то у развоју технике, технологије и организације рада и у образовању кадрова које је у функцији предузећа. Свакако, нема и неће бити промена у новим техничко-технолошким условима ако ниво потребног образовања техничких кадрова у сложеним системима не одговара технолошком развоју предузећа. Упоредо с техничким прогресом, треба да расте и ниво знања као значајан чинилац у предузећу, и обратно. Неминовно долази до квантитативних промена у образовању, а то практично значи до наглог повећања броја учесника који надгледају, раде, контролишу нову технику и технологију, с једне u квалитативне промене, с друге стране. У сложеним системима, и не само у њима, човек је носилац технике и технологије. Човек са својим знањем, способношћу, умећем може да мења односе и да у целости користи нову технологију. Те нове крупне промене може да изнесе образован, квалификован, мотивисан радник.

Времена када је човек кроз образовни процес оспособљен за читав радни век су иза нас. Живимо у времену снажне научно-технолошке револуције која карактерише честе промене у техници и технологији и укупном животу (одевању, исхрани, коришћењу слободног времена итд.) Alvin Toffler истиче: „У развијеним

313 Шире о овоме видети: др Зоран Јашић, цитирани рад; др Божидар Јелчић: Финансирање образовања, „Школска књига”, Загреб, 1976; др С. Безданов: Систем финансирања образовања у Југославији, ИЦС, Београд, 1973; Економика образовања (избор текстова приредио др Божидар Јелчић), „Школска књига”, Загреб, 1973., др Андон Костадиновић, Технички прогрес и променеу образовању, „ЦентарО18”, Ниш, 1995.

263

земљама промене су тако брзе и непрестане да дојучерашње истине изненада постају данашњим заблудама. Зато многи прави стручњаци и интелигентни чланови друштва признају да имају потешкоћа у савладавању праве поплаве нових спознаја - чак и на врло уским подручјима знаности.”314

Брзо застаревање знања

Епоха у којој живимо битно се разликује од свих епоха до данас у погледу коришћења стечених знања. Зато је и све присутнији проблем: каква знања треба да буду заступљена у школским институцијама?

Знања стечена до двадесетих година прошлог века задовољавала су потребе човека током његовог радног века. Међутим, знања која се сада стичу стандардним системом наставних планова и програма, све више одговарају прошлим потребама. Нова технологија развија нова занимања, нове послове, и већ сада се зна да, нпр., у САД 71 милион запослених остаје да ради исти посао само 4,2 године (ово се односи на привреду), или, у Енглеској, у прерађивачкој индустрији годишње промени занимање 30-40% радника, у Француској око 20%.315

Нагли развој нових научних дисциплина, нове технике, технологије, а тиме и нових производа, доводи до тога да стара знања, умећа, и вештине, морају да се замене новим знањима. У целини, велики је распон између стечених знања и њихове употребе.

Ако знања не буду иновирана, она застаревају годишње око 10%, са тенденцијом даљег застаревања. Зато стечене квалификације у току радног века доживљавају промене, усавршавања.

Занимања стечена пре 10 година једва су употребљива, и све је мања могућност да се човек као личност, као биће, испољи у свом послу. „Дипломе” стечене пре 10 година за знање које у међувремену није обнављано, постају безвредни папир. Ако се зна да знања застаревају после 7 година у биолошкгш наукама, после 6 година у техничкгш наукама, и после 5 година у друштвеним, онда се јавља неопходност перманентног образовања. Пронаћи ефикасно

314 Алвин Тоффлер: Шок будућности, „Отокар Кершовани”, Ријека, 1975, стр. 157.315 Исто, стр. 88-90.

264

средство против застаревања знања није ни лак, ни једноставан посао. У којој је мери оно постало кочница развоја друштва у целини, показују истраживања усмерена не ефикасност знања стеченог у образовним институцијама уз растући технолошки прогрес.

Утврђена су три основна типа застарелости: професионална, специјалистичка и управљачка застарелост.316

Професионачни mun застарелости знања односи се на техничку компетенцију појединаца који заостају за занимањима у широј професионалној области. Нарочито су важне варијације у степену постепеног застаревања.

Специјалистичка застарелост се односи на ужу област, где стручњак више није експерт за одређену област.

Управљачка застарелост се огледа у заостајању знања руководиоца, дакле његова знања кад су испод одређеног нивоа, и која му не омогућавају да стваралачки и организацијски успешно обавља послове управљања.Овај тип управљачке застарелости је веома битан како за сложен техничко-економски систем као што су железница, ПТТ, ЈАТ, електропривреда, али и за ПОЉОПРИВРЕДНИ КОМБИНАТ БЕОГРАД, СРБИЈА - ШУМЕ и њеним шумским газдинствима итд.317 Наглим техничким променама, већ стечена знања постају често реликт прошлости, и зато је добро да специјалисти и остали стручњаци одржавају комуникације са светским достигнућима из сродних подручја. Како знања имају значајну улогу у привредном расту земље, А. Hansen каже даје важан услов за повећање привредног раста у САД oд 3 на 4,5% повећање улагања у инвестиције образовања, у знања. Ј. Galbraith посебно истиче потребу за усклађивањем производње и припремање кадрова за стручну реадаптацију. Посебно наглашава потребу за повећањем државних расхода за ову значајну сферу знања.318

8. ТЕХНИЧКИ ПРОГРЕС И ПЕРМАНЕНТНО ОБРАЗОВАЊЕ

316 I.T. Ferdinand: On The Obsolenscence of Scientists and Engineers, American Socientasts, March, 1966, crp. 47-49.

317 Данас у CP Србији послује јединствено предузеће СРБШАШУМЕ са својим газдинствима као један велики систем који запошљава знатан број радника са факултетом.

318 Ј. К. Galbraith: The Affluent Society, Boston, 1958, стр. 247. Ова схватања аутор је развио у књизи: The New Industiral State, Boston, 1967, стр. 282-296.

265

У доба модерне технике, технологије и организације рада потребно је непрекидно образовање током читавог живота. Редовно образовање не може да, као некада, пружи потребна знања за цео радни век. Време у коме живимо тражи нова знања у свим областима живота и рада. Захваљујући техничком прогресу, имамо већи степен развоја друштва (организације рада, планирања, производње, културе, транспорта – саобраћаја, комуникација итд.). Резултати фундаменталних наука (математика, нуклеарна физика, кибернетика, теорија информација, бионика, геотехнологија, биофизика итд) примењују се у производним процесима.319

Образовање није дато једном заувек, оно се мора непрекидно допуњавати, и то не само на послу који се обавља и за посао који обавља радник, већ је неопходно стицати и обнављати знања и из других области. У наставне процесе биће унете корените измене, а у будућност модерне школе биће у функцији модерне технике и технологије, организације рада. То значи да ће се програми актуализовати, да ће школа и образовне институције, с једне стране, и привреда - рад, с друге, стално дограђивати наставне садржаје, како би они били применљиви и сврсисходни за послове и задатке који се обављају у предузећу. Зато Ј. Парлић с правом указује на то да наставни процес треба да претрпи корениту и радикалну трансформацију.320

Иницијатива УНЕСКО-а

Перманентно образовање321 добија значајније међународне размере шездесетих година прошлог века. Тада УНЕСКО покреће широку иницијативу о потреби за овом врстом образовања, 1965. године се залаже за усвајање принципа, а 1968. његова XV генерална

319 На пример, податак из 1978. године да се годишње у свету из области науке објави око 400-000 књига и више од 50.000 часописа и научних приручника. У области физике објави се годишње 90.000 стручних и научних радова и више од 12 милиона патената. (Др Јован Парлић: Перманентно бразовање и савремена образовна технологија. Ревија рада, Београд, бр. 1 и 2, 1978, стр. 66).

320 Исто, стр. 67.321 Још се у раним цивилизацијама сусрећемо са идејом о учењу целог живота

(Хипократ, Конфучије). Међутим, овај феномен је први одредио Кондорсе, француски философ, 1792. године, који каже: „Учење не треба да се напусти у моменту када појединац завршава школу... Оно треба да обухвати све периоде људског живота, јер нема периода који је неподесан и у коме није могуће учити”. (Condorcet: Rapport et Projet de decret sur I organisation generale de Lanstrucgion publique, Hochette, Paris, 1, 2).

266

конференција, поред значајних циљева у образовању, наводи и потребу за непрекидним образовањем да би 1970. године дошло до расправе о овом значајном феномену.

До недавно је перманентно образовање било одвојено од школског система образовања, али је тенденција била интегрисање у школске системе (о чему су писали Арнолд Хауфман, Пол Ланграм, Богдан Суходолски и други). Но и даље има терминолошких и концепцијских спорова. Разлике постоје услед супротних друштвених односа. Тако се негде, перманентним образовањем назива образовање које се стиче после стицања универзитетске дипломе (САД, Канада), док је у Француској перманентно образовање оно које служи као друга или трећа могућност за савлађивање одређеног степена образовања. За разлику од теоретичара у овим земљама, у Пољској В. Окон сматра да васпитање и образовање укључује све облике образовања (деца, омладина u одрасли).

Континуирано усвајање знања

За нас је битан теоријски допринос Р. Врочинског, који сматра да перманентно образовање морамо посматрати у контексту науке и технологије. Слично њему, академик Дарински сматра да перманентно образовање „признаје учење као нормалну и неопходну делатност и неопходност, за све људе ма кога доба, обнављања, допуњавања и примене раније допуњеног знања и умећа, стално ширење видокруга, повећање културе, развијање способности и стицање стручности и усавршавања у њој, стицања нове стручности.322

Перманентно образовање, према Д. Митровић, утиче на ,убрзани развитак научних знања, индустријализације и дубоке друштвене промене у последњој четвртини нашег века.”323

Нарасле промене код нас захтевале су и захтевају такво перманентно образовање које обухвата све периоде човекове личности. Оно своје контуре добија шездесетих година прошлог века.

322 А. В. Даринскии: Непрериное образованш: Советскзд педагогика, № 1, 1975, стр. 18.

323 Др Д. Митровић: Модерни токови компаративне педагогије, „ Свјетлост”, Сарајево, 1976, стр. 238.

267

На остваривање концепта перманентног образовања утичу: наука, техника, образовање, рад, економика итд. Зато Д. Савићевић с правом сматра да га не треба везивати искључиво за један ниво образовања: „Под перманентним образовањем подразумевамо философију образовања, концепцију образовања која се односи на целокупно васпитање и образовање, без обзира на његов ниво и старосну структуру обухваћених субјеката.”324

Под перманентним образовањем подразумевамо систем континуалног прихватања и усвајања знања. учења, навика у току радног века, ради oптималног остваривања резултата у свим областима рада и живота. Оваква одређења садрже битне елементе, као што су човек, васпитање, образовање, рад и његова продуктивност. Сви ти елементи имају значајну улогу у реализацији циљева. Најзначајнији чинилац у овом ланцу је човек.

9. УТИЦАЈ ТЕХНИЧКО-ТЕХНОЛОШКОГ РОГРЕСА НА КВАЛИФИКАЦИОНУ СТРУКТУРУ АПОСЛЕНИХ

Укупан развој једног региона , једне земље, зависи од много фактора. Тако је и технолошки прогрес условљен многим чиниоцима. У последњим деценијама, људски фактор има пресуднији утицај и улогу у односу на раније периоде, када су потенцијали мерени само природним богатством земље, воде, географског положаја, климе и климатских услова, земље, али оне плодне која је некада била предуслов за гајење пољопривредних житарица, ресурса као што су рудна богатства, и све оно што је ресурс дате земље у погледу њеног богатства у земљи и на њој, енергетских извора, степена механизације, итд. Сведоци смо да техничко-технолошки прогрес неминовно намеће новг захтеве који су нужни, императивни у погледу квалификација и квалификационе структуре запослених у привреди на пољу образовања. Значи да он захтева промене у динамици, обиму и структури запослених, што штлицира благовремену припрему како младе генграције, тако и запослених у привреди ла пољу образовања. Значи да он захтева промене у динамици, обњму и структури у свим гранама, делатностима. Поставља се питање: зашто је то тако? Одговор је следећи. Непрекидан развој из деценије у деценију, сада из године у

324 Др Душан М. Савићевић: Повратно образоваље, „БИГЗ”, Београд, 1980. ,стр. 25.

268

годину у погледу технике, технологије, оруђа за рад, предмета рада, погонске енергије, неминовно намеће потребу за новом сликом кадровске структуре, потребне за ефикасно, економично, умешно и рационално обављање послова и задатака.325 Та међуусловљеност између техничког прогреса и образовања постоји, она је неминовна, корелативна и обавезујућа. Техничко - технолошки прогрес и образовање као подсистем друштва чини нераздвојну и нераскидиву целину, па тиме и квалификациону структуру запослених региона или земље.326

Данас, кадровски ресурси означавају људски чингшац који, у најбољем случају, означавају равноправни третман с техничко-технолошким прогресом, ако не и опредељујући. То у исто време означује да нема техничко-технолошког развоја, а тиме и увећања производности, ако нема адекватан број стручних, образованих кадрова, а то ће рећи квалификационе структуре запослених која „опслужује”, надгледа, управља датом техником и технологијом. Зато није ни чудно да развијене земље правовремено сагледавају, пројектују посебну квалификациону структуру кадрова према пројектовању технике и технологије. Та правовременост образовања, пре свега младих, тако и перманентног образовања запослених, игра веома важну улогу у техничком друштвеном прогресу. То се чини стога да би се, пуштањем у погон нове технике и технологије, постигла адекватност коришћења капацитета. Мислимо на рационалност, продуктивност и економичност у целини. Борба за рационалност је борба за производност рада, за лични и друштвени стандард - национални доходак дате земље. Да би се то постигло, да не би било „празних ходова”, како кажу привредници, мора се правовремено обучавати стручни кадар, људски ресурс који ће „опслуживати” ту технику и технологију. Зато је веома упутно да се, заједно с пројектовањем инвестиција у техничко-технолошки развој, истовремено део средстава издваја и за образовање, оспособљавање, перманентно образовање које је неминовност. Дакле, материјални услови су саставни део кадровских и технолошких решења једне

325 2 Пре само две деценије, у бившој Југославији је Словенија увезла машине из иностранства за једну њихову фабрику. Али како радници нису припремљени и обучени за те нове .машине, није ни дошло до коришћења. У првом реду се појавио страх запослених од тих савремених машина, с једне стране, и необучености, с друге.

326 Шире о томе: Андон Г. Костадиновић, Технички прогрес и промене у образовању, „Центар 018”, Ниш, 1995.

269

фабрике, једне делатности и гране у целини. У крајњој линији, кадровски потенцијали су окосница света рада и производности, па тиме и богатства. Може се рећи да је савремени свет нешто раније у односу на нашу земљу захватио технолошки прогрес и образовање као нопходност функционисања индустријских система. Образовање, а тиме и промена у квалификационој структури запослених, с макроаспекта је предуслов функционисања света рада, али оно је непрекидан пратилац техничког прогреса. Дакле, технички прогрес одређује правац образовања и промену у структури запослених - радне снаге. У свим областима рада, у привредним и непривредним областима, повлачи се нит о неопходности непрекидног образовања. Зато школе, универзитети, центри за развој и образовање кадрова у свету рада, у производним и непрошводним друштвенгш делатностгша, морају непрекидно пратити технолошки прогрес. „Непрекидно обнављање и усавршавање техничке базе производње доводи до дубоких промена у распореду радне снаге у друштву. Пропорције у распореду радних ресурса стварају се на основу пропорција репродукције друштвеног производа. Мењајући структуру друштвене производње, научно-технички прогрес наступа као најважнији фактор измене структуре радних ресурса.”327

У литератури која се бави овим питањима, веома често налазимо на различите моделе структуре запослених по делатностима. Међутим, еклатантан је пример који наводе готово сви релевантни експерти за ову тематику и зато наводимо типичан пример развоја структуре радне снаге у привредним делатностима, и то карактеристично за почетну фазу научно-техничке револуције, типично за индустријализацију.

Типичан развој структуре запослених по делатностима328

327 Група аугора: Проблем исползовани рабочеи сил в ус.чови научно-техническои револуции, „Економика”, Москва, 1973, стр. 6.

328 55 Ова табела, и њој сличне, могу се наћи и у наредним изворима: Т. Frejka, Vyvoj odvčvove structury společemske pracovni sily, Ekonomski institut CSAN, Prag, 1966; Колекгив совјетских и чехословачких аутора, Человек, наука, техника, Политиздат, Москва 1973, стр. 167; Радован Рихта, Цивилизација на раскршћу (превод), „Комунист”, Београд 1972, сгр. 317; Колекгив совјетских и чехословачких научника (ред. В. М. Кедров), Научно-техническал револуцил и социализм, „Политиздат”, Москва, 1973, стр. 159.

270

Удео активног становништва запосленог Почетна фаза Процес Почетна фаза

Индустријализац. Индустријализац. науч.технич. револуцијеПољопривреда 70-60 50-23 20-3Екстрактивна 2-3 3-5 4-2индустријаПрерађивачка 9-12 20-35 30-25индустријаГрађевинарство 2-3 4-6 8-10Саобраћај и везе 2-3 4-6 8-9Трговина 7-8 9-10 11-16Службе (услуге) 7-9 8-10 12-20Наука и култура 1-2 2-5 7-15

Распоред структуре запослености и њене прерасподеле је веома важан чинилац, што се види из претходне табеле где је на класичан начин дат удео активног становништва по делатностима. Овај пример се односи на почетну фазу научно-техничке револуције у индустријализацији.

Према казивању Фурастијеа, у САД ће учешће запослености 2000. године бити око 80% терцијарног сектора. Ова његова предвићања се нису остварила.

Научно-технолошки погрес и њено чедо, научно-технолошка револуција, досегао је и до нас, до наших граница - до балканских земаља, али не у оној мери у којој је текао и развијао се на Западу. Нова техника и технологија, нова средства рада и све промене које су се дешавале у технолошком смислу речи последњих деценија, изискивале су значајне промене у погледу образовања и перманентног образовања за потребе времена технолошких промена, промена структуре радне снаге, дакле за укупну промену квалификационе структуре кадрова и у нашој земљи. Ради илустрације, даћемо у наредној табели слику запослености према школској спреми у индустрији Србије (без Војводине и Косова).329

ТАБЕЛА 1.

329 „Демографски развој, запосленост и кадрови”, аналитички материјал СЗДП, број Д-200/79, стр. 70.

271

Слика запослених према школској спреми у индустрији Србије (без Војводине и Косова) - стање 31. ХП, у процентима:

Укупно 1968. 1970. 1974.100.0 100.0 100.0

Без школе 8.7 7.3 5.1Незавршена основна школе 31.6 30.9 24.7Основна школа 18.4 20.0 21.9Средња школа 36.9 36.8 42.8Вишашкола 1.6 2.1 2.4Факултет 2.8 2.8 3.0Остало - 0.1 0.1

Извор: Билтен РЗС, број 99, 103 и 121

Из приложене табеле се види да је од 1968. до 1974. године дошло до значајније промене у погледу квалификационе структуре, у чему је степен аутоматизације производње био пресудан. Ако начас бацимо поглед на Савезну Републику Југославију, односно бившу Југославију, у СРЈ је било запослено: 1965. (1.413,0,1975. (2.573,3), 1989. (2.732,6), 1990. (2.640,9), 1991. (2.438,3), 1992.(2.328,4), 1993.(2.243,4), 1994. (2.177,6) и 1995. (2.114,0) док је у индустрији било запослено 1965. (522,3), 1976.(699,70), 1985. (993,7), 1989. (1.090,0),1990. (1.067,5), 1991.(991,8), 1992. (940,2), 1993. (915,5), 1994. (894,5) и 1995. (870,0).

Из датог прегледа уочавамо да је број запослених у бившој Југославији растао, док је исти број у Савезној Републици Југославији, од 1989. године, опадао.

У Београду је дошло до значајне измене према школској спреми запослених. Томе је значајно допринела научно-технолошка револуција у свим сегментима њеног поимања, што се види у наредној табели.

272

Из ове табеле се јасно уочава да је број запослених, само за десет година, знатно порастао у Београду. Затим, да је квалификациона структура запослених према школској спреми и образовању видно растао када се имају у виду средња спрема, више и високо образовање. Број магистара и доктора наука је порастао у знатној мери, док се смањивао број неквалификованих и полуквалификованих радника. И поред тога, овакав степен образовања не одговара захтевима техничко-технолошког развоја Београда и радних места. Видљиво је, такође, да број запослених с вишом спремом није адекватан високој спреми. Зато се у будућности

273

мора дати акценат на повећање квалитета образовања, али и специјалиста са петим и шестим два и седмим два степеном стручности. Тријада техника, наука, образовање и производња, чине ентитет. То не значи да сваки од ових елемената не могу бити посебно анализирани. Очекујемо да ће почетак овог века утицати на продубљивање потреба за новим образовањем, новим знањем, што ће се одразити на квалификациону структуру запослених у свим секторима света рада.

Перманентно образовање330

У савременом друштву, знање постаје средство развоја и пут за остваривање битних интереса човека. Међутим, образовање се све више одвија читавог радног века човека, и оно све више постаје процес. Оно је повезано с перманентним променама, и његов производ је уједно основа развоја, па зато знања која се усвајају нису коначна, већ се стално доводе у питање. Образовање пружа могућност не само да надокнађује закашњења, већ да управља променама, и оно због тога показује тенденцију прихватања и обухватања свих људи у свету рада и ван рада. Перманентно образовање се, стога, испољава као процес овладавања знањима и стваралачким способноcтимa, што значи организовани процес учења и стицања информација било редовнгш путем или путем самообразовања.

Перманентно образовање није само облик заједничког рада наставника и полазника у систему образовања, већ трајни процес остваривања могућности стицања знања било да се посредно или непосредно стекну потребна знања за успешно реализовање радних задатака, и не само њих.

Оно има битан утицај на већу продуктивност рада, успешан друштвено-економски и свестрани развој личности. Због тога је интенција нашег друштва за све ширим и ефикаснијим ангажовањем у домену перманентног образовања. Развој институционачног и ванинституционалног образовања нужно је усмерен у правцу припремања, npe свега свш запослених, за образовање и њшово

330 Шире о томе, Андон Костадиновић, Међуусловљеност техничког прогреса, образовања и културе рада у великгш системима - на пргшеру железничког саобраћаја, „Завод за издавачку и пропагандну делатност - НИП ЈЖ”, Београд, 1987.

274

оспособљавање. Перманентно образовање је зависно од научних и техничких достигнућа, с једне стране, и од успешних примена тих достигнућа у пракси, с друге. Развој науке и образовања доводи до оптималног перманентног образовања. Порастом значаја кадрова као носилаца развоја, упоредо са снажним развитком науке, технике и технологије, непрекидно је стасавао и значај образовања. Да би образовање могло да се оствари, потребно је да се ослања на најновија достигнућа науке. Образовање представља, а нарочито перманентно, значајну компоненту друштвеног развоја. Оно је изузетно значајна друштвена концепција и темељ реформе образовања и васпитања и друштва у целини.

Основно питање перманентног образовања у условима пораста и умножавања знања, условима мноштва извора знања, битно је регистровати најзначајнија техничко-технолошка достигнућа и обухватити што већи број одраслих образовнгш процесом, ради што успешнијег обављања послова. Оно обухвата све области друштвеног деловања која су битна за гтримену знања и развијања људских стваралачких способности, сагласно утврђеним циљевима развоја. Кадровска политика треба да утврди правце и задатке развоја кадрова у области перманентног образовања. На основу кадровске политике, односно моделом перманентног образовања, морају се обухватити одговарајући садржаји образовања за обављање послова и развој, као општекултурно образовање за све раднике. Стога је планирање образовања331 најзначајнија функција коју треба да има кадровско-образовна служба. Перманентно образовање обухвата образовање свих врста садржаја и облика изнад основног а после редовног образовања, са циљем да се употпуне и дограде знања која су потребна за обављање послова. Под перманентнгт образовањем треба схватити све оне образовне садржаје који су усмерени на допуну знања, као што смо нагласили у погледу преквалификација, усавршавање разних видова образовања, специјализацију после стечгног образовања. Да би образовање одраслих било повезано с науком, техником и технологијом, неопходно је да се развије унутрашња потреба човека за свестраним развојем, и то:

да буде право и дужност свих запослених у првом реду; да систем образовања одраслих буде целовит и

331 Ибид, стр. 181-185.

275

диференциран, да омогући масовно образовање, демократско и перманентно; неопходно је обезбедити материјалну основу за образовање одраслих.

11. УТИЦАЈ САВРЕМЕНЕ АУТОМАТИЗАЦИЈЕ НА СИСТЕМ ОБРАЗОВАЊА

10.1. Аутоматизација и генеза рада

Научно-технолошка револуција доноси и велике „невоље” у свим областима живота и рада. Њен развој претпоставља понекад радикалне, понекад брже или спорије промене у друштву - посебно у свету рада. Што се тиче садржаја рада, она ту чини преокрет, тиме што се класични принцип механике замењује принципом кибернетике. Структура рада се сада мења и обавља се његова синтеза. Синтеза је била сасвим другачија у индустријској револуцији, а сасвим другачија је у Трећој научно-технолошкој револуцији, „док је механизација индустрије довела до парцијализације и мрвљења радних задатака, аутоматизација се појављује као супротан технолошки процес, који доводи до интеграције распарчаних радова.”332

Процес успостављања разлике између механизације и аутоматизације није спорадична појава, она је суштинске природе и састоји се у следећем: суштинска разлика између механизације и аутоматизације састоји се, наиме, „у томе што се при аутоматизацији ради о једном интегрираном производном систему у вертикалном смислу, док механизовани производни процеси представљају серију индивидуалнш и прогресивних специјализованих акцијаусклађених са економичнгш распоредом појединачних машина.”333

Аутоматизација утиче на поделу рада и измену у процесу материјалне производње. Долази до преоријентације унутрашње поделе рада у предузећима у којима се обавља производња тако што је у производним циклусима на делу други процес - супротан

332 Серж Мале, види НИН од 09. 08. 1964. године.333 Д. Ничић, Социологија рада, Технички факултет, Бор, 1985, стр. 146.

276

дотадашњој унутрашњој подели рада. Долази до повећања удела појединачног радника у завршном производном циклусу. Тако је, на пример, у САД 1952. године по само једном запосленом раднику долазило 9000 долара укупне вредности машинских инвестиција (у неаутоматизованој индустрији) а у аутоматизованим предузећима (на једном запосленом раднику) било је 100 000 долара вредности.334

У процесу рада долази до еволутивног процеса, до промена рада; традиционална подела врши уступке подели према функционалним пословима повезаним у више или мање интегрисане кругове који чине целину. У питању је програмирање, контрола и одржавање послова и задатака.335

На делу је тимски рад: елита је та која се стара о свим детаљима у производном процесу. Он спречава могућу нехармоничност и искакање из система, и циклуса производње. Формира се нови тип производње - интегрисани кругови производње (они обједињују појединачне и посебне процесе који су до јуче биле посебни, појединачни и раздвојени).

Перманентно увећање удела запослених - посебно произвођача у непосредној производњи - у материјалном, културном, естетском виду од почетка операције и њиховог сазнања, то би културолози али и сви посленици који се баве културом, уметношћу - радном културом (културом рада) рекли шта се то збива са производним операцијама од почетка до њених исходишта, расте како умна и интелектуална снага произвођача, расте задовољство, усхићење, срећа, радост и непрекидна жеља социолога рада да произвођачи у свим областима рада у материјалној производњи и друштвеним делатностима где год се обавља рад бива задовољство - срећа а не брига, терет, морање, несрећа. То је исконска жеља социолога рада.

То је исконска потреба човека - ствараоца да у својој глави пројектује, прави структуру, план рада. Он истовремено има замисао структуре и технолошког процеса, иако читав технолошки процес пројектују експерти за поједине области и делове тих процеса производње, али радник-произвођач хоће да има сазнање о пројектовању датог процеса до његове реализације. Он је, као и остали запослени, један од чинилаца да производ датог циклуса производње угледа светлост дана. Тиме се радник разотуђује,

334 Опширније о томе Ј. Горичар, Социологцја, „Рад”, Београд, 1961.335 Може се рећи да су послови одржавања „увучени” у интегрисани производни

циклус као квалификоване операције ради откпањања могућих грешака и несрећа у послу.

277

усмеравајући своје потенције ка стваралачком раду. Механизован рад је парцелизован и рутински. Преласком на стројеве, оставља се могућност човеку - произвођачу да пређе на терен програмирања, управљања и контролисања целокупног рада, као и на подручје истраживања. Речју, човеков рад се креће, развија, напредује и постаје стваралачки, што је циљ и људски идеал.336

Рад прелази из природне нужности, чиме се врши процес. Зато с правом В. Рашковић истиче:337 да је двородни карактер рада, константа која рад садржајно одражава од момента његове присутности у човеку као свесном бићу - радом створеним и радом стваралачким, присутним. Он се вечито испољава у тој двострукости: са утрошком људске радне снаге у физиолошком смислу, рад ствара робну вредност и испољава се, како каже Маркс, као једнак људски или апстрактни људски рад. Истовремено, сваки људски рад се испољава и као утрошак људске радне снаге у неком целисходном облику, те у том својству конкретног, корисног рада производи употребне вредности, са којима се задовољава одређена конкретна људска потреба.

Подела рада неминовно доводи до промена у занимањима а она даље до промена у образовању, а у области рада до промена у квалификационој структури запослених.

10.2. Аутоматизација захтева преврат у образовању

Постоје битне разлике између машинског система и аутоматизације. Машински систем је произашао из високоорганизоване занатске производње у којој су временом селекционисане једноставне радне операције у којима је током процеса рада радник веома једноставно опслуживао машину. Даљим развојем тог машинског система, рад самог човека постајао је све

336 Шире о томе А. Костадиновић, Утицај техничког прогреса наразвој образовања и културе рада у великгш системима - на примеру железничког саобраћаја, „ЖЕЛНИД”, Београд, 1987.

337 Шире о томе видети, В. Рашковић, Социологија рада, „Савремена администрација”, Београд, 1979, стр. 26.

278

једноставнији, што је условљавало потребу за увећавањем просте радне снаге - приучених радника.338

Аутоматизација је учинила своје и у производној снази у техничком заокрету у целини, у подели рада, у занимањима, у незапослености и у образовању, алијенацији итд., односно, имала је и има позитивне и негативне импликације и трендове. У том процесу долази до спонтаног елиминисања приучених радника, што би жаргоном техничке интелигенције било речено, ставља их „ван машина”. Дојучерашњи машински радници остају без посла, дојучерашњи службеници у администрацији остају без свог радног места. Према неким процентима и подацима релевантних аутора који се баве овим проблемима, чак 80 до 90% запослених остаје као вишак запослених, уз непрестани раст потреба за радницима који ће обављати нове послове и задатке према захтевима аутоматизације. Та врста радне снаге се креће и до 50%. То су нова занимања, нови профили кадрова за сложеније послове и задатке, посебно за материјалну производњу технички кадрови и за администрацију специјализовани радници - кадрови. Ваља правити разлику између делимичне, парцијалне, половичне или целовите аутоматизације. У питању су модели аутоматизације са одређеним градацијама датог развоја. Већ данас се може рећи да је аутоматизација захватила око 40% предузећа, а у догледно време ће овај број предузећа и број запослених променити слику света рада. О томе су Р. Рихта и сарадници обавили веома темељна истраживања.339

У делимичној аутоматизацији, радну снагу чине монитори, контролори, лаборанти итд.340

338 САД су, према попису становништва 1940, имале запослених 51 милион, од тога броја запослених било је 9 милиона радника. Ови радници нису имали никакву професионалну стручност. Што се тиче Фордове фабрике, оиа је 1926. обучила 43% радика за мање од једног дана, 36% је прошло обуку за мање од недељу дана, док је само 6% запослених имало обуку једну до две недеље (Ж. Фридман, Куда иде људски рад, „Педагошки центар за струнне школе”, Ријека, 1957, стр. 11.

339 У погонима са напредујућом аутоматизацијом било је 50% контролора у односу на укупан број запослених, а у механизованим погонима их је било 5 до 7%, док је у делимично механизованим фабрикама било запослено 20 до 30%, а у савременим хемијским погонима чак 50%. У исто време, помоћни број радника у традиционалном машинском систсму и њиховим погонима опао је од 60 до 70% на око 10% (Р. Рихта и сарадници, Цивилизација на раскршћу, „Комунист”, Београд, 1972, стр. 105.

340 Неколико последњих деценија се увећала потреба за инжењерима, тако да је она годишње расла 6% у СССР, САД 5%. Ова стопа раста у СССР је била два пута виша од укупног броја запослених (Жорж Фридман, Куда иде људски рад, „Педагошки центар за стручне школе”, Ријека, 1957, сгр. 11.)

279

У комплексно аутоматизованој производњи стање је потпуно другачије. Ту се поступно елиминише радна снага чак и из контролне функције уз умањење и броја запослених који воде рачуна о одржавању машина. У оваквој аутоматизованој фабрици радник постаје стваралац са могућношћу самоостварења, мотивације - надахнућима и нових производних решења. Оног тренутка када се радник одвојио од машине која га је притискала и везивала (за њу - за машину), чим се одвоји од ње постао је друга личност, други управљач „господар” тог новог система. Та његова дотадашња везивања за машину - сада се помера ка припреми производње, технологије, ка пројектовању, управљању, истраживању и истраживачком раду. Стога није чудно што се рађају стално нове потребе за техничким и економским кадром, али и за кадровима из области хуманистичких наука. Потребе су велике за инжењерима свих профила, економистима, социолозима, социолозима рада и технике, образовања, ергономима, психолозима и осталим профилима кадрова.341

Дојучерашње знање, кадрови, кадровски ресурси и образовање у целини које је било довољно за индустријску реализацију показало се недовољним и неодговорајућим за ову фазу техничко - технолошког развоја, то јест за аутоматизацију, научно-технолошку револуцију. Увођење аутоматизације, значи, захтева ту радикалну измену у погледу преструктурисања знања која су непоходна за обављање све сложенијих послова и задатака.

Аутоматизација и знање доприносе већој производности рада али и ослобођењу радника од тешких физичких послова и физичког рада. Поставља се питање: како се знања стичу на универзитету - факултетима, вишим и средњим школама, али и на радничким и народним универзитетима, центрима за развој и образовање кадрова од првог до осмог степена стручности (на примеру СЦГ) да ли факултети, више као и средње школе, пре свега треба да се селе у погоне, фабрике, кругове фабрика или треба да остану ван света рада? Поставља се питање и да ли научни радници из института, професори универзитета, виших и средњих школа треба да се „селе” у фабричке хале у материјалну производњу где ће надгледати, контролисати производни процес и радити у конструкционим бироима и погонима?

341 Р. Рихта и сарадници, наведени рад, стр. 106.

280

Изнели бисмо двојако мишљење о овој проблематици.Пример први: велики техно-економски системи, нарочито они

од посебног друштвеног интереса у којима се обављају специфични послови и задаци (железница, поштанско - телеграфски - телекомуникацијски, електро - привредни, југословенски аеротранспорт и слични) имају могућност да за оспособљавање својих кадрова отворе специјализоване академије - високе школе од I до VIII степена стручности чији би оснивач била држава, заједно са поменутим системима.

Пример други: могућност да академије буду у саставу великих система у организационом смислу речи.

Пргшер трећи: могућност размештања и формирања нових факултета, виших и средњих школа према потребама техничко - технолошког развоја, али и друштвено-економског развоја региона. То би значило да би се у датим регионима - градовима у којима је смештена машиноградња треба и да постоје машински факултет, више техничке школе и средњотехничке школе машинског смера. Тамо где су рудна богатства и копови ваља да постоји рударско - геолошки факултет, технолошко-металуршки, и слични. То се односи и на више и средње школе.

Све ове могућности садрже и позитивне и негативне последице. Оно што је негативно је то што би студенти који студирају у мањим градовима остали у неку руку духовно осиромашени, јер у њима нема већих библиотека, позоришта, академије наука, и других научних и културних институција, што значи да нема ни могућности за бројним манифестацијама које су својствене метрополама и великим градовима. Оно што је позитивно је да свршени средњошколци могу, без обзира на материјални статус родитеља, да упишу жељени факултет. Индустријска и рударска места након завршетка факултета, школе више или средње, пружају већу могућност запошљавања итд.

Узмимо, примера ради, социолошки феномен незапослености и уз то економски и технолошки вишак запослених. Рецимо, технолошки вишак запослених се јавља услед аутоматизације као главног обележја научно-технолошке револуције као и њених својстава а која се касније испољавају. Дакле, двадесети век је обележен овим феноменом, а двадесет први ће још више бити. Једни послови и задаци нестају, други се рађају, једна занимања нестају

281

друга се рађају, дојучерашњи мукотрпни рад који је обављао човек сада обавља машина. На хиљаде радника у великим системима, као што су поштанско - телеграфски, железнички саобраћај, електропривреда, пред таласом аутоматизације бивају истерани „напоље” - постају технолошки вишак.

У том преструктурирању света рада форсирају се оне гране, оне делатности које су профитабилне, од којих користи има, пре свега, држава.Слика света се мења, а те готово тектонске промене које су се догађале у историјском ходу времена, услед развоја производних снага научно-технолошке револуције, мењају слику свеукупног начина живота. Тако је, на пример, у пољопривреди почетком 18. века радило 92% радне снаге. Карактеристика за 19. век и све до седамдесетих година двадесетога века владајући облик рада је био машински и машинска радна снага. Данас је радна снага углавном упослена у области услуга и информација, на пољу секундарног сектора, док ће овај век бити обележен терцијарним сектором - на пољу услуга и информација (саобраћај, наука, трговина, образовање, кадровски ресурси, здравство) итд. На следећој табели је дат приказ удела сектора радног становништва најразвијенијих земаља, по годинама:

Табела 3Удео појединих сектора у укупном радно-активном станов-

ништву: Земља Година Примарни Секундарни ТерцијарниСAД 1900. 40.0 26.0 34.0 1983. 3,5 26,8 69.7Велика Бпитанија1990. 17,0 52,0 31.0

1983. 1.6 32,0 65.5СР Немачка 1900. 37,0 37,0 26.0

1983. 5,4 41,0 52.7Јапан 1900. 67,0 16,0 17.0

1983. 9.3 34.0 56.6

282

Извор: М. Печујлић, В. Милић, Социологија, Београд, 1991, стр. 406.

Показује се да револуције техничке, друштвене, културне мењају слику света у погледу радне снаге. Види се да је примарни сектор (пољопривреде) у 1983. години износио само 9,3%, секундарни 34%, терцијарни 56,6%. То значи да се радна снага преселша из пољопривредног у секундарни сектор, односно терцијарни. Уочљиво је да терцијарни сектор има примат. У њему је запослено две трећине активног становништа.

У наредној табели 4 дат је приказ кретања примарног, секундарног и терцијарног сектора у нето националном дохотку и запослености.

Таква подударност, која је очекивана у погледу смањења и повећања нето националног дохотка и запослености у секторима пољопривреде, индустрије и услуга. Нето национални доходак се непрестано смањује, као и број запослених у пољопривреди, док се истовремено повећава у индустрији и услугама.

Померање људског рада ка другим пословима и радним задацима одражава се на промене у занимањима, па и образовања у целини, и померања запослених ка терцијарним делатностима илуструје табела 5.

У исто време, то померање људског рада и те нове производне моћи до које је човек дошао, та нова технологија и у целини постиндустријско друштво, микро-електроника, аутоматизација,

283

Табела 5Удео појединих сектора у укупном радно-активном станов-

ништвуЗемља Година Примарни Секундарни ТерцијарниСАД 1900. 40.0 26.0 34.0

1983: 3.5 26.8 69.7Велика Британија 1990. 17.0 52.0 31.0

1983. 1.6 32.0 65.5СР Немачка 1900. 37.0 37.0 26.0

1983. 5.4 41.0 52.7Јапан 1900. 67.0 16.0 17.0

983. 9.3 34.0 56.6

Извор: М. Печујлић, В. Милић, Социологија, Београд, 1991, стр. 406.

Табела 6.Стопа незапослености у десет развијених земаља:Година Италија Немачка Францус Шведска В. Брит. САД Јапан 1970. 3,2 0,7 1,7 1,5 2,5 4,9 1,21980. 7,4 3,0 6,3 2,0 6,9 7,0 2,01984. 10,1 8,0 9,8 3,1 13,2 7,4 2,7

284

Стопе незапослености у земљама у развоју:Година Југослав. Турска Шпанија Португал1980. 12,1 15,0 11,2 7,81984. 13,3 18,0

Стопе незапослености младих:Земља 1970. 1975. 1983. Италија 10,2 12,9 32,0Француска 4.8 8.4 21,1В. Британија 4.5 9.2 23,2САД 11.0 16.1 16,43. Немачка 1.0 4.5 10,8Шведска 2.9 3.8 8,0Јапан 2.0 3.1 4,5Југославија 16,0 21,6 33,7

Извор: М. Печујлић, Савремена социологија, Београд, 1991, стр. 124-125.

На овим табелама је приказана стопа незапослености како у десет развијених земаља, тако и у земљама у развоју. Карактеристичан је пример стопе незапослености младих која се за само 14 година готово удвостручила.342 Уколико се овдс дода економски и технолошки вишак услед нове технологије, онда је императив свега да се феномену образовања и незапослености поклони пуна пажња. Стопа незапослености у нашој земљи је све већа и већа.

Нови техничко-технолошки развој доноси добро и зло, негативно и позитивно, он има чудесан утицај на свет рада и свет политике, на радну и животну моћ, богатство, раскош, са друге стране. Нас у овом случају занима феномен незапослености и запослености који битно мења досада познате односе у цивилизованом свету. Може се рећи да је овај феномен веома присутан од треће научно-технолошке револуције и нешто израженији на свим меридијанима света. Четврта научно-технолошка револуција у потпуности мења слику света у свим

342 Шире о томе, М. Печујлић, Савремена социологија, Службени лист СФРЈ, Београд, 1999., стр. 124-126.

285

њеним сегментима, у свим њеним порама - то је оно што је карактеристично за 21. век, век другачије цивилизације у техничко - технолошком погледу али и у друштвено - економском, културном и сваком другом погледу. Оно што се појавило са машинским системом и индустријском револуцијом када је дошло до избацивања радника на улице, само је епизода човекове катастрофе у погледу незапослености. Оно што ће технологија донети за наредних 50 до 100 година је готово незамисливо али, сигурно је да ће бити сасвим другачија, модернија, усавршенија од данашње. Сада је тек у наговештају у односу на начин њене доминације и свемоћи у свету XXI века. Очекују се врхунска достигнућа на пољу аутоматизације, електронике, роботике итд., а ове револуције у овим и другим областима већ смањују количину друштвеног рада, повећавају масовну незапосленост, стално увећавајући опасност од технолошког вишка у свим областима производње. С друге стране, све су теже могућности да се запосле свршени студенти факултета, виших, средњих школа, дакле свих ступњева образовања. Социјалне и економске последице постиндустријског друштва и информатичка револуција која је већ у јеку морају да се предухитре, са благовременом пројекцијом феномена запослености и образовања. То је могуће само ако се научне и универзитетске институције веома темељно оспособе и припреме за изналажење решења проблема које носе нове технологије како би понудиле решења у циљу унапређивања квалификационе структуре кадрова, као и у погледу кадровске политике - образовне политике свих ступњева и свих нивоа. Укупни стваралачки потенцијали друштва, сваке земље и сваког региона понаособ, и треће, да усмере на међудејство модерне технологије, запослености и образовања.

Сасвим је очито да је нашој земљи преко потребно организовање знања у свим сегментима друштва чиме би се омогућио техничко - технолошки развој, аутомати зација, кибернетика и роботика, што је све претпоставка хода у сусрет четвртој научно-технолошкој револуцији, ка постиндустријском друштву, ка информатичком друштву, чиме би се остварше претпоставке европског и светског тренда у техничко-друштвеном развоју. То би, у исто време, значило нови квалитет прилазу и осмишљавању технолошког развоја наше земље у будућности.

286

Које су то промене које се дешавају у измени, допуни и унапређивању људског знања да би одговорило захтевима аутоматизоване производње XXI века?

Прво, досадашње знање - до аутоматизације за одређене струке - било је у дужем периоду непромењено и недопуњавано: није било унапређивано, јер је према неким ауторима било довољно за функционисање машинског система производње, јер је наука слабо и недовољно продирала у све области живота па и у свет рада. Наука у нас се поготово сматрала потрошњом, а не, као у свету, производном снагом. Знање се могло делити на период стицања и период његовог трошења. Стога се и поставља питање знања и његове потребе за аутоматизацијом која се непрекидно усавршава, тако и знање заувек не може бити коначно. Непредвидива променљивост техничко-технолошког развоја ставља и нове потребе за знањем као и за усавршавањем технике и технологије.

Друго, образовање које следи - образовање за аутоматизацију и остала технолошка усавршавања треба да служи развоју човекове иновативности и креативности чиме, се омогућује разотуђење рада. То значи da дoсадашње образовање мора да оде у музеј спгарина, јер је оно било парцијално, делимично и строго наменско као да ће технологија бити вековима иста, да ће остати непромељена и архаична, и не само то! Мислило се да образовање искључиво треба да служи датом циклусу производње, а не и да је оно условљено технолошким развојем друштва и да мора nocтojaтu веза између ова два битна чиниоца друштвеног развоја. Повезаност и интеракција између науке - технике - технологије и образовања мора пocтojaтu. Овим ће се остварити нови путеви, нови видици, нова разотуђења која иду за тим да људско биће осветли, оплемени, самооствари у материјалном, културном, духовном, у естетском смислу речи. Са сцене одлазе уски специјалисти: Управо на сцену ступа дубља и свеобухватнија синтеза запослених, а општа знања су претходница и утичу на даље образовање и преквалификацију.343

Општа култура која се стиче у школама (оно што је било добро у нас када је била заступљена заједничка основа у средњим школама) давала је далекосежну могућност за специјализације свих профила кадрова.

343 Шире о томе, М. Закић, Образовање у САД, СССР и Западној Европи, „Графос”,Београд, 1970., А. Г. Костадиновић, наведени рад.

287

Треће, схватање образовања претпоставља стицање нових знања и селекцију у образовном систему. Али још дуго ће не само у нас већ и у свету бити потребни и приучени и полуквалификовани кадрови – мануелни радници, јер су ти послови неминовни и у привредама најразвијенијих земаља.344 Како каже А.Горз, „све док постоји велики број упражњених места за која се тражи мануелни или неквалификовани рад, школе морају производити довољне количине промашених, којима једино остаје да прихвате те послове.” Зато, наставља А. Горз, „средње школе треба да наставе с производњом знатног шкарта, како би индустрији (и услужним дјелатностима) осигурале недовољно квалифицирану радну снагу. али, већ је јасно да се смањује удио неквалифицираних радних мјеста и да више образовање све брже постаје увјет за добијање запослења, без обзира колико су она уско специјализирана и заглупљујућа. Отуд произвољност система школске селекције постаје очигледна: тај систем онемогућује наставак образовања одређеном броју младих - отприлике двјема трећинама у Западној Европи, а једној трећини у САД - не зато што им не може пружити образовање, већ зато што се то не сматра пожељним: они би постали неподесни за најподређеније послове.”345

У нас је стицање образовања организовано по ступњевима. Та непрестана припрема за живот одвија се у васпитно - образовним институцијама (школе, како средње, тако и више свих профила и факултети) али, исто тако, и на радничким и народним универзитетима, у кадровско - образовним центрима при фабрикама где се врши оспособљавање углавном I и П степена стручности - образовање Ш и IV и V степена стручности. То је важећа квалификациона лествица у СЦГ. Школа се налази пред великом дилемом у вези са временом образовања за поједина занимања, а са друге стране, постоји велика сума знања која се стално шири и увећава.

Поставља се питање датог квантитета и обима знања полазницима за одређено занимање, у току оспособљавања за занимање као и могућност самосталног стицања знања након завршетка школе, као и организованог перманентног образовања које пружају образовне институције или центри за развој образовања

344 А. Горз, Техника, техничари и класна борба, Марксизам у свету, бр. 3/1974.345 Ибид.

288

при фабрици, или пак друге васпитно - образовне институције, односно институције овлашћене за перманентно образовање датих профила кадрова.

Четврто, у нас је остао у примени строго затворен систем образовања који је био у пређашњој Југославији, док је важио Закон о средњем образовању, који је предвиђао обавезност заједничких основа прве две године по којем се стицало опште образовање, а трећи и четврти степен стручности обухватало је знање из струке. Тада је, и поред установљавања образовања за занимања, њихова уситњеност била огромна: осамдесетих година постојало је око 1000 занимања ван образовања. Уситњеност занимања и образовање за њих је превазилазила сваку меру. Тако је у области хотелијерства било десетак занимања (исцепкана до те мере да је готово несхватљиво). Нажалост, то је и данас случај у нас. Таква распарчаност занимања је ишла у недоглед. То није случај само у сегменту образовања везаном за хотелијерство, то је у свим делатностима: у производњи и надградњи, у средњим школама али и факултетима. Гимназије су у нас биле и остале елитне школе у које су одлазили (а и данас је то случај) из виших друштвених слојева. Додуше, наставни планови и програми гимназија су нешто модификовани увођењем смерова, али су оне и даље остале елитне школе. Оне срдњошколце припремају за запослење, али највећи број гимназијалаца одлази на факултет. Рачуна се да су остале средње школе те које искључиво припремају за живот за рад, мада би анализа уписа на више школе и факултете у СЦГ показала другачију и много реалнију слику о томе који број свршених средњошколаца из такозваних стручних школа иде на студије, а колико из „гимназија”. Ипак, у нашој свести влада мишљење да су стручне школе „нижег ранга” и да треба искључиво да припремају за рад. Упоредо са променама у образовању, долази и до промена у обиму, квалификацији и структури запослених у материјалној производњи и ван ње.

289

10.3. Образовање за поједине струке и занимања мења слику и структуру запослених

Образовање мора да иде у сусрет како променама у технолошком процесу рада, тако и у процесу рада и администрацији. Образовање за нова занимања, како по квалитету, тако и по квантитету - обиму, а с друге стране нови послови и задаци, захтевају и промене у занимањима, чиме се мења систематизација радних места, односно долази до промене квалификационе структуре запослених.

1. Може се рећи да је образовање кроз историју доживљавало трансформације некад прогресивне, некад мање, некада радикалне, некада спорадичне, некада успеле, некада неуспеле реформе. У неким земљама је дошло до радикалних реформи образовања, а у некима тек половично. У нас су била, углавном, палијативна решења када је у питању образовни систем у целини. Образовање се не може узимати само као последица технолошког развоја, који условљава поделу рада и образовање за нова занимања. То је једносмерно посматрање. Овај феномен посматрамо узрочно-последично и међуусловљено. Померања у свету рада која су се догађала у прошлости од мануфактуре, машинског, индустријског система - индустријског до постиндустријског или, како га називају поједини аутори, информатичког друштва, у свакој од ових фаза доносила су своје предности али и недостатке. Свака од ових фаза развоја захтевала је посебно образовање, заправо образовање примерено датој фази развоја индустрије и њеног достигнућа. Дакле, тиме је и квалификациона структура запослених пратила потребе датог степена поменутог развоја. Дошло је до померања броја укупно запослених и промене у њиховој структури од пољопривредне ка индустријској сфери рада ( секундарне делатности ) и померања од производних занимања и посебно код млађих људи ка непроизводним (терцијарним делатностима), односно бекство од такозваних радничких занимања која траже посебну обраду.

Сагледавајући запосленост и њено померање од производних ка непроизводним делатностима квартерне и терцијарне делатности, на пример САД је од 19 до 15,8% чак на 5,9%, док је у индустрији

290

овај проценат смањен само од 31,6% на 29,1%, док се проценат запослености попео од 40,8% на 54,1%.346

У СССР се од 1940-1965. године у области земљорадње и шумарства десио се осетан пад од 54% на 32%, док се у истом раздобљу у индустрији, грађевинарству запосленост знатно изменила: од 18% на 25% 347.

Према анализи коју је дао Ауерхан о повезаности техничког развоја и образовне квалификационе структуре на појединим ступњевима развоја, она се види у табели 7.348

Табела 7 HK ПК KВ Средње Високо Научни стручни стручни степен

Универзална машина 15 20 60 4,0 1Полуаутоматска машина 7 65 20 6,5 1,5Механиз. производна линија 57 33 8,0 2Аутоматска машина 38 45 12,5 4 0,5Аутоматскиуређаји 11 60 21,0 7 1Аутоматскиуређаји са 3 53 30,0 10 2саморадном регулацијомАутоматски уређај са саморад 40 40,0 17 3евиденцијом произв. процесаАутомат. уређај са саморадном 21 50,0 25 4оптимализацијомПотпуно аутоматизовани 60,0 34 6производни уређај

У наведеном моделу дата је квалификациона структура по појединим ступњевима развоја и то савремене аутоматизације где су

346 Радован Рихта и сарадници, Цивилизација нараскршћу, „Комунист”, Београд, 1972, стр. 320-321.

347 Алвин Хансен у делу Привремени раст, аутоматизација и дуална економија, бележи да је 1947. била важна прекретница у квалификационој структури радне снаге. Управо је од 1947. њено померање ишло од сектора материјалних добара даље према сектору „услуга”, где Хансен убраја транспорт, комерцијалне службе, трговшу, услужне делатности, друштвене службе. До 90-тих година овог века у сектору материјалних добара било је у радном односу 10 милиона (нешто више него у сектору „услуга”, али овај сектор 1956. премашио је материјални сектор за 7 милиона радника (Према Д. Ничићу, Социологија рада, Технички факултет, Бор, 1985, стр. 1.

348 Р. Рихта и сарадници, Цивилизација на раскршћу, „Комунист”, Београд, 1972, стр. 324.

291

захтеви како за општим, тако и за стручним и за хуманистичком културом неопходни. У зависности од степена техничког развоја јављају се и увећане потребе за средњом, вишом и високом спремом, али и за научним степеном. Уколико даље анализирамо овај модел, можемо запазити да универзална машина има потребу за само 15 НКВ, 20 ПКВ, 60 КВ, са средњом спремом 4% а високом спремом само 1%, док за научним степеном нема потребе. Стање се радикално мења у потпуно аутоматизованом производном уређају: они немају потребу за НКВ, ПКВ, КВ радиницима, средња спрема пење се до 60%, а висока чак до 34%.349

2. Што се тиче пораста техничког кадра, он је евидентан али, у исто време, аутоматизација бележи узлазну линију како броја инжењера, техничара, али и економског кадра.

Улагања у кадрове се све више уваћава не само у земљама развијеног света него и код нас.350 Оно што је недостатак у нас, а нашта указују индустријски социолози, кадролози и остали аналитичари, да постоје наставни планови и програми посебно на факултетима који у довољној мери не прате техничко - технолошки развој привреде, а поготово будуће привреде и привредну делатност, што би у будућности морао да буде друштвени императив.

На наредном примеру видимо преглед броја дипломираних инжењера у СССР и САД.351

Табела 8

1 1940. I 1950. 1 1960. I 1966.СССР 295 400 1135 1789САД | 170 310 | 590 | 755

Посматрајући преглед дипломираних инжењера, очигледан је пораст у свим гранама индустрије. Што се тиче инжењерско - техничког и службеничког кадра у индустрији прераде нафте и

349 Ибид.350 Шире о томе видети, С. Костадиновић, Кадрови и улагање у образовање,

„Железнице”, број 5/1989, стр. 617-622.351 В. Вукмирица, Економско-технички услови преквалификације, Београд, 1972, стр.

25.

292

хемијској индустрији, ови кадрови чине трећину од укупног броја запослених.

Померања техничког кадра узлазном линијом, као што смо видели на претходном примеру, као и укупан техничко - технолошки развој - аутоматизација - има за основицу науку која је претходница свега постојећег као материјална снага друштва и одлучујући чинилац укупног људског развоја. Самим тим се врши и померање, односно увећавање и потреба за научним радницима и истраживачима свих профила. У наредном примеру дат је пораст броја запослених у науци и послова у истраживању.352

Табела 9

Године 1928. 1940. 1950. 1955. 1960. 1964. 1970.

СССР окохиљада лица 82 361 714 992 1733 2497 4000годишњи прираштај — — — +6,9 +12,2 +9,1 +9,0

Како је наука пресудан чинилац техничког и друштвеног прогреса, то се у њу и у истраживања ове области из цационалног дохотка све више издвајало, што је и подстицало интересовање како техничке, тако и друштвене интелигенције да се определи за последипломске и докторантске студије на факултетима и институтима. Према подацима које наводи Р. Рихта и сарадници, од 1960-1964. године ово померање и увећавање научних радника и истраживача је евидентно. Тако је у САД са 4,5% порастао овај број на 5,2%, у Енглеској од 2,3% на 3,5% (и то 1961), док се у Немачкој кретао овај проценат од 2,0% на 2,3,% на 3,3%, а у Финској о 1,8% на 3,3%. У ЧССР се кретао проценат од 2,0% на 3,1%, док је у СССР био знатно мањи од 2,2% на 2,9%, а у Француској од 1,8% на 3,3%.353

Што се тиче суме средстава која се издваја за науку и истраживања оцењено је да је уназад неколико година издвајано 60 милијарди долара, а током 6-12 година она је удвостручена а у СССР за краћи временски период.354

352 Р.Рихта и сарадници, наведени рад, стр.339.353 ? Ибид, стр. 344.354 ? бид, стр. 213.

293

Последње деценије прошлог века су биле прекретница у погледу научних достигнућа на свим пољима човековог стваралаштва. Дошло је до усхићујућих промена - готово несагледивих на свим пољима. Дошло је до измене слике света, а томе је допринео другачији прилаз науци и научно - истраживачком раду. Број научника и истраживача се из деценије у деценију мењао, увећавао. Непрекидно су се вршила померања: број научника по становнику за само један век у свету је порастао око 250 пута. Наука је, дакако, осветлила прошли век научним открићима а тек ће свој светлећи камен бити расут на свим меридијанима. То је овај - 21. век - век науке, век неслућених размера у техничком и друштвеном прогресу, век, надајмо се, изједначавајућег Севера и заосталог Југа, развијених и неразвијених земаља. То ће учинити наука и стога га и називамо веком науке.

294

X. ГЛАВА

ДЕМОКРАТИЈА ИПАРТИЦИПАЦИЈА У

ОДЛУЧИВАЊУ

ДЕМОКРАТИЈА И ПАРТИЦИПАЦИЈА У ОДЛУЧИВАЊУ

1.ПАРТИЦИПАТИВНАИНДУСТРИЈСКАДЕМОКРАТИЈА

Партиципативна индустријска демократија је тековина Западне Европе и савременог радничког покрета. Она је дело радикалних али и осталих прогресивних снага у свету, као и економске нужности да се, у условима техничког прогреса, научнотехнолошке револуције (посебно Треће научно - технолошке револуције) произвођачи у њој не третирају као пука радна снага. Научно - технолошка револуција је изменила и унапредила техничко - технолошки развој (технику, технологију, организацију рада, садржај и карактер рада, занимања, професије, укупно образовање) до неслућених висина и размера, што је имало дубоког трага на место, положај, улогу света рада, света запослених, како у примарној и секундарној, тако и у терцијарној делатности. С друге стране, рад је доживео процват: он се изменио, унапредио, интелектуализовао, осавременио захваљујући Трећој индустријској револуцији (аутоматизацији, кибернетици, информатици, итд.).

Захваљујући овим процесима и променама и непрекидним унапређивањима технике и технологије, техничко - технолошки развој је узимао све више маха и достигао неслућени ниво развоја, неминовно је дошло и до промене и институционализације разних облика партиципативне демократије. Како наводи Љ. Митровић, „Парципативна демократија је израз својеврсног социјалног партнерства рада и капитала, али и део борбе радничког покрета на заштити и унапређењу права запослених на остваривању економске демократије. Данас у свету постоје, у већини индустријски развијених земаља, инситуционализовани облици учешћа радника у управљању предузећима, било непосредно (кроз одређене радничке органе), било преко синдиката или заједничких тела (састављених од

представника рада и капитала). Функције ових органа радничке демократије су различите и проширују се на различита питања: од заштите на раду, преко организације рада, до одлучивања о добити у развоју. Данас су ова права радника, тј. запослених, да учествују у управљању предузећима интегрални део људских права и слобода, кодификована одређеним прописима Међународне организације рада, Европске економске заједнице и КЕБС-а.”355

Органи партиципативне демократије у модерним државама света (у свету рада) имају и социјалну функцију, али само латентну, јер веома учестало служе пацификацији класног конфликта (институционализацији у служби владајућег поретка). Зато и кажемо да партиципативна демократија и њени органи имају у себи и класну и системску ограниченост. Због тога, синдикати и његови представници који представљају оно крило које је радикалније окренуто у односу на постојећи поредак - супротно концепту функционалне партиципације као чиниоца радне покретљивости и њене интеграције у постојећи поредак-развијају концепт супротне конфликтне партиципације, као саставног дела класне борбе и стратегије у циљу друштвених промена.

Управо оваква стратегија рапидних промена и антикапиталистичких реформи, поред осталог, изнудила је долазак демократских промена и све више социјализацију после Другог светског рата. Резултати који су постигнути у савременом друштву нису само плод техничког прогреса и њеног чеда, научно - технолошке револуције, већ и друштвеног прогреса, виђења класних борби, друштвених достигнућа, и посебно синдикалног прогреса и његовог деловања у свету рада.

355 Љубиша Митровић, Социологија, Институт за политичке студије - Удружење Наука и друштво Србије, Београд, 1997, стр. 486.

2. НАУЧНО - ТЕХНИЧКА РЕВОЛУЦИЈА И ЊЕНЕ ИМПЛИКАЦИЈЕ НА ПОДРУЧЈУ ОРГАНИЗАЦИЈЕ РАДА И

СИСТЕМА УПРАВЉАЊА

Нови техничко - технолошки развој је омогућио нови покрет у привреди и друштву у целини. Трећа по реду научно - технолошка револуција учинила је преврат у технолошком развоју (нарочито данас) водећих земаља света аутоматизација, кибернетика, информатика, биоинжењеринг, генетски инжењеринг, омогућили су развој производних снага које су пресудно утицале на садржај и карактер рада, на промену структуре радне снаге, посебно на сеобу радне снаге, што се види из табеле број 3.

Што је друштво технолошки, економски и културно развијеније, то је удео радне снаге у примарном сектору (пољопривреди) сведен на минимум. Мање од једне трећине се налази у секундарном (индустрији). Више од половине или две трећине запослено је у терцијарном сектору (услугама). У том погледу развијеније земље показују слику будућности мање развијеним.”356

Савремене технологије су омогућиле прелаз класичног индустријализма према постиндустријском друштву.357 Дошло је до повећања партиципације запослених у управллњу, наводи Љ. Митровић: „Партиципација радника у управљању и одлучивању у микро - друштвеној структури, на радном месту, погонима, на нивоу предузећа или у оквиру територијалних заједница, израз је борбе радничког и других прогресивних покрета за хуманизацију индустријских односа и промене у систему расподеле друштвене моћи савременог капитализма који је доживео снажну социјализацију, али и израз потребе за интеграцијом радника у владајући привредни и политички систем савременог друштва. Партиципативна микро - демократија омогућују повећање радне мобилности запослених, јачање и подизање продуктивности и ефикасности рада, модернизацију и демократизацију система одлучивања. Развој информатичке технологије са вишесмерном

356 Шире о томе видети, Мирослав Печујлић, Савремена социологија, „Службени лист СФРЈ”, Београд, 1991, стр. 132.

357 О томе шире видети истраживања Тофлера, Низбета, Данијела Бела, А. Турена и других.

299

комуникацијом и повратним информацијама такође је омогућио и подстакао могућност подруштвљавања система одлучивања, ефикасности и одговорности свих његових актера (у производњи, фабрици и друштву) за развој и напредак.”358 Социотехнички системи захтевају децентрализован систем доношења одлука, с једне, и партиципативно одлучивање, с друге стране. Тејлористички начин организације је одживео своје, нове технологије неоспорно условљавају нову организацију рада, управљање ресурсима и радом у целини. Велику заслугу у свему овоме има покрет за радничку партиципацију који је утицао на структуралне промене у положају запослених у свету рада (у савременим, класним односима, организацији рада, расподели друштвене моћи). Демократски процеси, покрети, преображај друштва, хуманизам и борба за успостављање друштвених односа (економских, политичких), укидају основицу за репресивни и отуђени рад - али и захваљујући новим друштвено - економским процесима, развоју производних снага - дошло је до нове улоге запослених у приозводним и осталим процесима рада. Дошло је до промена читавог човечанства, а то је одлучивање о процесима развоја друштва - али и одлучивање и партиципација запослених у свету рада. Зато с правом П. Козић каже: „Демократско друштво, то је идеја и пракса ослобођених средстава рада, то је покрет за укидање монопола сваког облика својине и експлоатације, за укидање најамног односа, једноумља, бесправља и неслободе, за свестрано развијену личност, за моралне односе, за управљање средствима уместо управљања људима - за још снажнију социјалну еволуцију и цивилизацијски поредак.

Али, ако је демократија светски процес, то значи и самоуправа и саодлучивање светски процес и тенденција као његова суштина. Тачно је да су различити путеви демократског преображаја, да су неки од тих путева и облика у функцији истински хуманих циљева и стремљења, да су други удаљени од историјских интереса грађана, док је код осталих то више на нивоу парола и транспарената иза којих се налазе разне политичке и интересне групе, које манипулишу са идејама демократије и реформама у друштву. Међутим, ипак се пробија демократска и хуманистичка тенденција преображаја, која претпоставља прерасподелу друштвене моћи у корист радних људи

358 Љубиша Митровић, Социологија, Институт за политичке студије и Удружење Наука и друштво, Београд, 1998, стр. 487.

300

и грађана - непосредних произвођача материјалних и духовних вредности, њиховог права на слободан живот, самоорганизацију, самоодлучивање, и партиципацију.”359

Прво, демократија, самоуправа и партиципација се јавља после Октобарске револуције у Русији, а онда после Другог светског рата у којем су победиле политичке, „социјалистичке” револуције предвођене комунистима и радничком класом (Југославија, Румунија, Мађарска, Пољска, Чехословачка, Бугарска, Кина, Кореја, ДР Вијетнам, Куба и остале).

Друго, то су земље у развоју и „трећег света”, где је била непрекидна борба за независност, демократију, хуманизам (Алжир, Ангола, Гана, Гвинеја, Сомалија, Замбија, Етиопија, Никарагва, Танзанија и остале). У самом почетку је у земљама Латинске Америке, Африке и Блиског Истока, њихових партија и вођа, политичких покрета, оријентација била ка успостављању социјализма као новог, демократског друштва. Данас, очигледно, ове земље напуштају демократски социјализам и његове идеолошке ставове и опредељења, и крећу ка тржишној економији, технолошком развоју, политичком плурализму.

Треће, демократија у земљама капитализма (и то развијеним) и прилично великом традицијом која је све присутнија данас, њихови покрети и демократске идеје настали на тлу грађанског друштва присутни су као историјска реалност која се испољава на више различитих начина и с различитим садржајима, где се траже путеви и начини борбе како за социјални преображај тако и властите конфронтације према глобалним стратегијским питањима развоја. Данас, више него раније, „демократске снаге развијених капиталистичких земаља теже изналажењу платформе стварања заједничког фронта против традиционалних и конзервативних облика управљања државом, старог економског поретка, класне поларизације, социјалних привилегија, монопола својине, колонијализма, хегемонизма, империјализма итд., а за хуманизовање људске заједнице и нови положај радника, сељака, интелигенције, „средње класе” и др.

Треба имати на уму, међутим, да ове снаге (партије и покрети) у развијеним капиталистичким земљама данас немају своју јединствену идеолошку платформу. Историјско је искуство,

359 Петар Козић, Социологија, „Култура”, Београд, 1995, стр. 302-303.

301

штавише, демантовало стварности апсолутног монолитизма, јединственог пута хуманизације, истоветност политичке организације итд. Из простог разлога јер су и објективни услови (неравномеран развитак капиталистичких земаља, различит друштвено - економски положај група и друштвених слојева, различита институционална структура друштвено - економских и политичких система итд.) и субјективни разлози (разлике у идејним прилазима покрету, неједнаке форме политичке организованости и сарадње фракција, посебни теоријски акценти, у тактичким и стратешким опредељењима итд.) - неистоветни, различити, неједнаки.” 360

Данашња модерна социолошка, политиколошка и социјално - психолошка истраживања указују на то да, где год је већа партиципација у одлучивању, ту су повећане и економичност, рентабилност и продуктивност, да има мање конфликата запослених у процесима рада, да су међуљудски односи бољи.

3. ПУНА ПАРТИЦИПАЦИЈА И САМОУПРАВА

Веома је различит пут идеја и праксе одлучивања, партиципације и самоуправе.361 Самоуправа пледира на то да непосредни произвођач буде носилац проширене репродукције, да афирмише плурализам интереса као и систем владавине демократије у којој се повећавају општи друштвени интереси грађана у целини. Ово је битна карактеристика правног, политичког културног живота. Извесни теоретичари сматрају да се партиципација запослених одвија само у фази припремања одлуке, информација које радници добијају од послодаваца, дискусијама о колективним уговорима, и слично. То је „психолошка и консултативна партиципација” (Л. Томесет). Мишљење других теоретичара је да стварна партиципација

360 П. Козић, наведени рад, стр. 306.361 „Сасвим је природно да се питамо, писао је холандски професор Социологије

организације Корнелис Ламерс, до које мере се партиципација и самоуправљање могу посматрати како генотипски повезане или као потпуно одвојене идеје, поступци или процеси. Да бисмо одговорили на ово питање, биће потребно да детаљније испитамо природу феномена који истражујемо. Било да су суштински схваћени или као независне категорије, партиципација и самоуправљање могу (такође) феноменолошки да буду везане једна за другу више или мање, позитивно или негативно, као функционалне категорије или, пак, хронолошки следећи једна другу”. (С. Lammers, Два схватања демократизације у организацијама, Гледишта, бр. 7-8, Београд, 1973. стр. 704).

302

постоји онда, и у оним случајевима, када запослени радници не учествују само у фази припрема одлука, већ њиховом доношењу и контроли тих одлука ( примедба А. Г. К.).

На делу су две врсте партиципације: ПАРЦИЈАЛНА и ПУНА ПАРТИЦИПАЦИЈА.

ПАРЦИЈАЛНА представља такво радничко учествовање у органима који доносе одлуке, на пример, само о неким прописима, или законским одредбама које се тичу радничких одбора (комитета) у циљу успостављања извесног односа послодаваца, с једне (државних, корпорацијских, приватних), и синдиката, или када се ради само о неким колективним уговорима, с друге стране. Разуме се, то су две антагонистичке стране, јер је моћ и утицај увек одређен различитим друштвено - економским и политичким положајем: моћ и привилегије су тамо где је политичка и економска владајућа страна.

ПУНА ПАРТИЦИПАЦИЈА је други облик, која обухвата две стране које паритетно учествују и управљају политиком предузећа. Запослени у тим корпорацијама, предузећима, сами учествују у доношењу одлука. Они то чине заједно с другим факторима процеса рада који не би требало да угрожавају интересе радника. Развијене земље увећавају партиципацију кроз индустријску демократију, што подразумева веће садејство синдиката - оно се огледа у деловању и постојању опште скупштине корпорације, предузећа, погона, јединица, где се чланови бирају на делегатској основи, чији су захтеви уперени ка непосредној демократизацији односа. Та партиципација је различита, креће се од информисања запослених од пословодства, борда (послодаваца) - о развоју, политици, перспективи, праву на договарање о битним одлукама као што су колективни уговори које потписују синдикати и послодавци, све до самоуправних права гласа у управним одборима. Такође постоји институционални и неинституционални облик партиципације. У институционални облик партиципације спадају раднички савети, саветодавни органи, паритетне комисије, фабричке комисије, и слично. Неинституционални облик партиципације обухвата и сачињава учествовање, односно управљање ван система индустријске демократије (преко синдиката, негативном контролом и задружних предузећа, итд.). Постоји и друга класификација, где се партиципација појављује као индустријска демократија, непосредно

303

учествовање, саучествовање, радничка контрола. Друга схема говори о врстама партиципација која истиче облике: радничког одлучивања, радничког самоуправљања, колективног преговарања, задружних и неких сличних предузећа. Петар Козић указује: „Социолошка мисао утврђује разлике између партиципације и самоуправе полазећи од извесних критерија. Облике партиципације и самоуправе социологија оцењује и тумачи са гледишта колико они представљају критику постојећих друштвених односа, колико значи процес еманципације човека и демократског преображаја целокупног друштва, тј. укидања старог и успостављања вишег (модернијег) начина производње, а тиме и њихове правнополитичке и идеолошке надградње.

Пре свега, социологија доводи у везу партиципацију и самоуправу са појмом отуђења. Отуђење (алијенација) је историјска појава. Она је била главни израз обесправљеног положаја човека у свим досадашњим историјским епохама. Отуђење је производ друштвених односа у којима људи нису у моћи да контролишу услове свога живота и рада, већ су објект на који ти услови делују неком нужношћу и независно од људске воље и свести.”362

Ако су отуђени људи - отуђено је и друштво, и обрнуто (отуђено друштво - отуђен човек). Алијенација је присутна у разним видовима - од средстава рада, производности рада, што се рефлектује на карактер рада, на односе међу људима у процесу рада, на друштвену улогу идеја и институција, итд. „Ако је рад вечити услов човечјег живота, тај рад не може ништа друго ни значити за човека осим да је његова „прва животна потреба”. Али то може бити само онај рад који омогућује развој стваралачке, свесне и слободне личности. У досадашњој историји он (рад) је био отуђен: човек је рад осећао као спољашњу принуду и проклетство у коме није доживљавао потребу своје људске суштине и срећу, а нити могућност опредмећења својих унутрашњих потенција и својих производних снага. Експлоататорски, репресивни и недемократски односи условљавали су најамни рад и човека као најамног радника.”363

Ако се отуђења јављају у свеукупном „акту производње”, онда се радник отуђује од средстава рада, свога рада, јер се његов рад,

362 П. Козић, наведени рад, стр. 312.363 ? Ибид,стр. 312.

304

његов производ и производност рада супротставља лично њему као туђе биће, као сила.364

Консеквентно овоме, партиципација и самоуправа постају предмет социолошке теорије (и то све више) у постиндустријском друштву. Реч је о путевима разотуђења, демократије и демократског права, као и права на партиципацију и путу ка хуманизацији друштва - хуманој заједници свих људи.

364 ? Шире о овоме видети наведени рад П. Козића.

305

XI. ГЛАВА

ЕКОЛОГИЈА И ДРУШТВО

ЕКОЛОГИЈА И ДРУШТВО

1. О ЕКОЛОГИЈИ

Еколошки чиниоци делују двоструко: између спољашње природне средине и живих бића, у исто време између живих бића и у условима у којима живимо. Зато свака природна промена радне и животне средине утиче на живот и рад људи и људског друштва у најширем смислу речи. Лимитирајући фактор живота су границе природних ресурса, извора који се све више исцрпљују. Ако имамо у виду трајање цивилизације, које се мери хиљадама година, даље могућности за коришћење природних ресурса су мале.Тако се сматра да ће, уколико се оваквим темпом настави искоришћавање тих ресурса, укупни енергетски потенцијал, на пример, моћи да траје још око 400 година. Свакако, док постоји човек, постоје и наде, јер је он увек проналазио и откривао услове за живот. Али разум нам говори, а то и еколошка истраживања показују, да се ресурси морају рационално користити. Природна средина мора се бранити од деградације еколошких фактора.

Посебно место у свему овоме има непрекидан одлазак становништва са села у град, прерастање живота у селу у градски начин живота, дакле кидање везе с природом. И ту се губе везе и карактеристике сеоског начина живљења, дакле, губи се онај начин живота с природом који је у селу раније постојао, где се на најбољи начин природа експлоатисала, али не и злоупотребљавала.

Потреба за зеленом револуцијом, потреба за храном, императив је времена у коме живимо, јер, према неким информацијама, у свету данас од глади умире више од 20 милиона људи, а због недовољне исхрањености гладује око 1/3 становништва у свету. И поред тога што је 1979. година проглашена за Годину детета, око 12 милиона малишана до пет година је умрло од глади.

Потражња за храном се повећава из године у годину, посебно у земљама у развоју. Ми имамо у виду „демографску експлозију” због које се јављају две противречности: глад, са једне стране, и еколошки проблеми, с друге, који морају бити предмет расправе експерата. Имамо на уму и техничко - технолошки развој у свим гранама привреде као потребу и неминовност савременог света. Стога се мора водити рачуна, од пројектовања до избора локације, где ће бити смештене будуће фабрике и радне средине запослених.

Мислимо на досадашње локације ливница, топионица, индустријских и других производних погона усред града, ивицама града, покрај самога града или неколико километара од њега. Тако је Машинска индустрија готово усред Ниша а нова ливница саграђена пре десетак година надомак града. Радна организација „Индустрија мотора” је на Новом Београду, у окружењу око 20.000 становника. Она је, додуше, саграђена пре изградње нових стамбених блокова.

Засебан је случај примене савремене технике и технологије у пољопривреди. Тамо нарочито минерална ђубрива и пестициди треба да помогну увећавању приноса, али истовремено се мора водити рачуна да повратно не чине већу штету него што доносе користи. Негативне стране треба отклањати, јер је, на пример, познато да велике количине ђубрива контаминирају земљиште, загађују водне токове и наносе огромне штете. Нове сорте култура су итекако добродошле, али су за њихово гајење потребни климатски, географски и земљишни услови. У свему овоме наука има велики значај.

2. ЕКОЛОГИЈА КАО ПРИРОДНА И ДРУШТВЕНА

ДИСЦИПЛИНА

Термин „екологија” више од једног столећа користи се у научној и широј јавности. Он није једнозначан, као што се у први час чинило, нити припада само једној дисциплини; зато се и говори о „медицинској”, „хуманој”, „биолошкој”, „политичкој” и, напослетку, „социјалној” екологији.

Социјална екологија представља посве ново предметно изучавање. Њено настајање је условљено двоструким тенденцијама: развојем биолошке екологије и нагомилавањем индустријских објеката и нових технологија у друштвеној средини. Биолошка

екологија је у највећој мери ангажовала природне науке. Много касније укључују се друштвене науке, захваљујући, пре свега, експанзији нарушавања животне и радне средине као и нарушавања човековог рада.

За постанак и темељење социјалне екологије битни су теорија развоја, кретање од биолошког ка социјалном пољу и непрекидан процес ширења научне предметности у планетарној равни.365 Гинтер Куперс366 тврди да развој научних садржаја екологије не смањује већ повећава интересовање и крчи пут ка увођењу нових научних дисциплина у оквиру екологије. Овде је реч о интердисциплинарној научној сарадњи.

Екологија као наука јавља се у XIX веку, у вези са биологом. Оцем367 екологије сматра се Ернест Хекел. Прву дефиницију биолошке екологије дао је тај познати научник 1866. године: „ Под екологијом подразумевамо целокупну науку о односима организма и спољашњег света који га окружује, у који можемо у ширем смислу убројити све егзистенцијалне услове”. На предавању, одржаном 12. јануара 1869. године на Философском факултету у Јени, Хекел је под екологијом подразумевао и учење „о економији, домаћинству, животињским организмима.” Човек је део животињског света, каже он, део природе.

Споменућемо још неколико релевантних теоретичара који настанак екологије сагледавају и дефинишу пo Е. Хекелу. Тако Владимир Штамбук наводи да се реч екологија јавља 1893. године у енглеском језику, и то углавном услед брзог развоја индустријске револуције која је имала реперкусије на животну средину као и проучавања околине живих бића, изузимајући човека. Ову годину наводи и Лин Вајт.368

У тексту о историји екологије, Герхард Милер истиче да се њен почетак узима с програмским списом Е. Вернинга, 1895. године, њено признавање почиње 1917. године. Имамо у виду и Гаја Биолета који каже да је Хекел био први теоретичар који је употребио реч екологија, иако овај појам започиње код Ламарка, утемељивача

365 Иван Цифрић, Социјална екологија, „Глобус”, 1989, стр. 298.366 Шире о томе видети: Ибид, стр. 198.367 Е. Hekel, Generalle Morphologie der Organismen, Берлин, 1866.368 Владимир Штамбук, Предговор књизи А. Горза, Екологија и политика,

„Просвета”, Београд, 1982, стр. 5: Lynn Whitejr, „Die historischen Ursachen unserer Okologische Krise”, и: M. Lohmann, (Hrsg), Gefahrdete Zukunft, Prognosen angoamerikanischer Wissenschaf Hanser Verlag, uncvhen, 1970, стр, 20.

311

трансформизма (Зоолошка философија, 1809. године), потом и А. В. Хумболта; посебно истиче значај Дарвиновог дела „Постанак врста”, 1859. године, а нешто доцније и Енгелса који је написао чувени теоријски рад „Дијалектика природе” (1875-1885). Важно је рећи да је Гај Биолет ортодоксни марксист који је све своје учење утемељио и везивао за органицистичку теорију, а потом за марксизам.

Екологија је реч грчког порекла - ОИКОС, што означава станиште, дом, кућу. У политичкој енциклопедији се наводи да је „екологија наука која се бави проучавањем односа биљака и животиња и животних заједница према спољашњој средини, као и узајамним односима живих бића.”369 Међутим, у социолошком речнику пише да, поред „екологије животиња” и „екологије биљака”, имамо и „хуману”, односно „социјалну екологију.” Она изучава просторно - временске специфичне односе живих бића као услове људског заједничког живота, као и повратан утицај већ постојећих социјалних структура на развитак и преобликовање природне околине. Дакле, она је предмет изучавања демографије, социологије града, села и етнографије. Амерички социолози тврде да је екологија настала у САД и да је блиска социологији, па зато изучава социјалне односе, процесе и структуре.

И сама биолошка екологија извире из екологије животиња и биљака. Сам термин „биозоноса” дао је Карл Мибиус (што је у ствари синоним за „животну заједницу”* 1877. године). Екологија је за дужи. временски период бша само део биологије, а до коначног разрешења проблема долази после више деценија, када је Jakob von Uexkull, 1909. године, указао на спољне шмене материјала као и међусобне односе између унутрашњег и спољњег света датог организма. Значајно је то да уводи и појам „околина”, и ту разликује психички и физички свет. Доста касније, X. Вебер (1937. године) критикује субјективни појам околине код Uexkullia. Може се констатовати да и савремени аутори, попут Рамона Маргалефа (1968.), сматрају околину као биологију екосистема, тј. да је екологија биолошка научна дисциплина, док је хумана екологија једна врста људске заједнице.370

369 Политичка енциклопедија, „БИГЗ”, Београд, 1976, стр. 29.370 Ђорђевић сматра да је „екологија грана биологије (једна од основних наука као

што су анатомија, физиологија, ботаника и друге гране ове науке...) Она се дуго неговала као биолошка дисциплина у факултетским семинарима”. (Слободан Ђорђевић и група аутора: Шта је хумана екологија, „Рад”, Београд,1977, стр. 18).

312

Прелаз од биљне и животињске ка хуманој екологији одвијао се почетком XX века. Тако је катедра за хуману екологију отворена на Кембриџу, заслугом професора Е. Л. Банкса. Он је истраживао повезаност болести са климатским чиниоцима. Банксова истраживња показују да хумана екологија обухвата социјалну медицину, антроподемократску екологију, епидемиологију итд. Ту су дошле до изражаја зоне индустријског становања, тј. коришћење простора, насељавање и сл. За разлику од биолошке, хумана екологија изучава специфичне односе који настају и одражавају се између човека и околине, а могу бити предмет истраживања антропогеографије, биологије, психологије и социологије. Изучавања са биолошког аспекта имају у виду да се човек другачије односи према околини него други организми, захваљујући језику, стварању симбола, употреби оруђа различитих врста која му омогућавају посебно место и положај с осталим организмима.371

Психолошки аспект изучавања екологије има у виду човека и његово функционално понашање према околини, тако да су за психологију околине у САД битне три варијабле: активност, околина и посматране особе.

Значајну улогу у настанку хумане екологије, а доцније и социјалне екологије, имала је Чикашка школа. Термин „хумана екологија” везан је за X. X. Бароуа, који гаје први nym презентирао 1922. године. Хумана екологија се, дакле, бави односима између човека и околине, јер се са новгш техничкгш открићима јављају антропогени биотопи. Битан допринос настанку хумане екологије даје и Бернхард Гласер, који је управо сагледава у географији, биологији, психологији и социологији. Између осталог, овај истакнути научник каже: „Овде се отвара поље за хуману екологију која стоји као основна дисциплина између природе и социјалне знаности. Њена тема је склоп односа између друштва и околине. Наглашава ли се последњи аспект, нарочито становиште разарања околине, она је претежно политичка екологија и као таква у свом начину поступања социјалнонаучно оријентисана, при чему ипак природнонаучни елементи играју такође значајну улогу.”372

Међутим, прву хармоничну дефиницију „социјалне екологије” изнео је Мекензи (1925. године). Он је разуме као истраживање

371 Gunter Kupres, Peter Lundgreen i Peter Weingart, Urnveltforschungdie gesteuerte, „issenchgaft, Suhrkamp, Frankfurt, 1978, стр. 67.

372 Bernhard Glaeser, „Einfuhrung in die Humanokologie” IIUG dp, 83-17, Berlin, стр. 2.

313

временских и просторних односа човековог начина живота, како се они стварају селективним, дистрибутивним и адаптивним снагама околине.”373

За друштвено-хуманистичке науке, екологија представља изучавање техничко-технолошких и друштвено-економских повезаности, проучавање великих индустријских система унутар индустрије, радне и животне средине.

Наглим развитком индустријског друштва у XIX и XX веку, рад, капитал, земља нису више класични чиниоци економије, нити су најважнији елементи екологије. Ваздух бива окосница и све уваженији фактор приликом пројектовања фабрика, постројења, рударско - топионичарских базена, железничких мрежа и сл., јер неопходност сагледавања те такозване четврте димензије изискује издвајање знатне суме средстава за научно - истраживачки рад у овој области, као и планирање и пројектовање заштитних средстава од деградације човекове животне и радне средине.

Како наводи И. Цифрић, поједине дисциплине постају сувише уске да би одговориле на изнете проблеме, и због тога настаје потреба за целовитијим посматрањем и изучавањем еколошких проблема у оквиру социјалне екологије.

О развоју екологије постоји доста обимна литература. Пошто је ова наука делимично везана за човека, каже Милер, стога је могуће говорити о појму екологије, о историји екологије (од грчких философа, средњовековних теоретичара до данашњих дана) и о екологији као научној дисциплини, која се конституисала испуњавајући све епистемолошке и теоријске предуслове.

Социјална екологија није ни грађанска нити марксистичка наука. Зато с правом Г. Пиокт указује да „се не може физикални и социјстни свет (околина) одвојено посматрати и да, штавише, уколико желимо трајније овладати пропадањем фшичког света, морамо мењати социоекономске механизме који производе ово пропадање. Он, дакле, указује на економску страну производње еколошке кризе и повезаности социјалног питања с еколошким.”374

Очито је да изучавању екологије нису довољне само природне научне дисциплине, како износи К. Ејзенбарт: „Основни проблем

373 R. D. Mec Kenzie, „ The Ecological Approach to the Study ofthe Human Community”, The University of Chicago Press 1925, стр. 63.

374 Према И. Цифрић, наведено дело, стр. 313.

314

хумане екологије човека као зона, већ демистификација његовог логоса у широј повезаности његовог екосистема.”375

Човек је саставни део околине, а њена деградација има далекосежне реперкусије на здраву природну средину, с једне, и човеков живот, с друге стране. Стога К. W. Dojč каже: ,Jvlu не требамо само заштиту околине. Ми требамо, такође, и заштиту човека, односно социјалну заштиту. Човек је такође угрожена животна форма, оно што америчко законодавство назива endangored species.a неке групе су то више од других. На пример, децау земљама у развоју ши стари људи у готово свгш земљама, угрожена су животна форма.”376

Очигледно је да се овде ради о посредовању социјалне екологије између човека и природе у савременој подели рада. Тако Ј. Хузбер разликује mpu система: модерни систем, људску заједницу и природни систем. Овде су видљиви међусобни односи у дисциплинарном смислу речи. Између индустријског система и природе су еколошки аспекти, између индустријског система и човекове заједнице економски, а између човекове заједнице и природе су хумани еколошки аспекти. Најсложенији је социјално-еколошки аспект.

Те системе везују међусобни односи и интердисциплинарност. Сматрамо да се не може социјална екологија посматрати искључиво као социолошка дисциплина, иако Д. Ж. Марковић наводи да је „социјална екологија (је) посебна социолошка наука која за предмет свог проучавања има специфичне везе које постоје између човека и његове животне средине, истражујући, у контексту опште концептуализације универзума уједињеног са специфичним условима живота, утицај животне средине, као укупности природних и друштвених чинилаца, на човека као утицај на његову животну средину са становишта њеног очувања као оквира човековог живота, као природно-друштвеног бића.”377

Значајно је за социјалну екологију да је везана за праксу, да садржи теоријску заснованост, али и истраживачку делатност. Може се различито прићи социјалној екологији и различито класификовати

375 Constance Eisenbart (Hg), Humaniokologie und Frieden, Stuttgart, 1979, стр. 11.376 Karl W. Deutsch, „Geselhchaftspolitische Aspekte der Okolgie WB IIUG Rm, 79-1,

стр. 19-20.377 Данило Ж. Марковић, Социјална екологија, Завод за уџбенике и наставна

средства, Београд, 1986, стр. 18-29.

315

поједини проблеми: једни су природно - научни, други социјално - научни. Међутим, за развој социјалне екологије битна су три становишта: ,,Прво, екологија као класична биолошка дисциплина тенденццјски је продубљивала и класична и проширивала предмет знанственог истраживања у контексту исте тенденције у природним знаностима. Друга тенденција везана је за истраживања која се све више оријентирају ка човјеку као друштвеној групи и врсти и његовим проблемима живљења у простору. Наиме, од истраживања човјека као једног од организма, природног бића, истраживања се помичу ка његовим друштвеним аспектима - човјеку као културном бићу. И трећа тенденција је непрестано погоршавање стања човјекове околине: природне и умјетне средине - од исцрпљивања и потрошње природних добара до све већег загађивања и уз помоћ сувремених технологија-проширила се на глобалнеразмјере.”378

Ту се ради о тријади природног, социјалног и техничког. Уколико се у будућности не развију системи вредновања, довешће се човек у незавидну ситуацију, у већу зависност од природе и самог себе. То вредновање припада човеку, његовој култури и њему самом. Произлази да треба развијати социјалну екологију као сложено подручје друштвеног живота, јер се само тако обезбеђује опстанак на Земљи.

3. НАСТАНАК И РАЗВОЈ СОЦИЈАЛНЕ ЕКОЛОГИЈЕ

3.1. Појам социјалне екологије

Социјалнаекологијаје младаи нова дисциплина и још увек је оспоравана у систему друштвених наука. Дакле, не постоји потпуна сагласност о њеном предмету. С тога је, да би се одредио предмет социјалне екологије, неопходно дати осврт на њен настанак, развој и формирање као посебне социолошке дисциплине. Настанак, развој и конституисање социјалне екологије је уследило захваљујући, пре свега, већој заинтересованости социологије за човека и његову средину, односно социолошко изучавање односа човека и екологије,

378 Иван Цифрић, наведени рад, стр. 333-334.

316

што је касније довело до развоја хумане екологије, а знатно касније социјалне екологије.379

Хумана екологија (тј. Екологија човека) је дуго схватана као грана опште екологије, односно гајила је биолошку концепцију насталих социјалних појмова. Али, како се њен круг испитивања ширио, почела је да изучава место и улогу човека у биосфери, начине оптималних услова за развој, место и улогу човека и узајамности дејства човека са осталим компонентама биосфере. Сва ова питања су разматрана у оквиру хумане екологије која је водила према настајању друштвене односно социјалне екологије.380

У бољем и свестранијем осветљавању и схватању хумане екологије, и нешто касније социјалне екологије, веома битну улогу игра чикашка школа. Управо се њој приписује терминолошке одређивање “хумана екологија”, чему је предходио прелаз од животињске ка људској екологији, уз веома изричит нагласак на човекове проблеме. Овај термин се приписује Н.Н. Barowu, који је он први пут изнео у једном говору 1922.године. Од тада се хумана екологија почела бавити човеком и његовом околином у чемује посебно наглашен технички развој и нове технологије које изазивају настанак антропогена и биотопа. Јер, како наводи И.Цифрић “хумана екологија назива се истраживачка предметност америчке психологије околине, односно психичко - просторна околина, географска као урбана околина и њихов утицај на људско понашање.”381

Већ смо указали на то да је социјална екологија млада научна дисциплина и да је треба посматрати у континуитету (развој биологије) и њеног претварања у друштвену - социјалну екологију. Самим тим се биологија лагано и тихо, постепено уздизала на већи ниво ширих теоријских промишљања, што је омогућило стварање такве друштвене дисциплине која треба да се бави питањима узајамног односа природе и друштва. Тиме је остварен покушај оформљења СОЗООЛОГИЈЕ веома комплексне дисциплине која ће, методама природних наука моћи да истражује и изучава сложене

379 Социјална екологија се заснива на различитим тумачењима. У дугом периоду била је костур урбане социологије, њено теоријско осветљавање, појмови и модели били су популарни узорак интерпретације процеса у великим англомерацијама. (Здравко Млинар, Еколошке концепције, просторно-друштвене промене и развој, Ревија за социологију, Загреб, 1-2/1978.стр. 75.)

380 Ј. Ф. Марков, Социјална екологија, наука, Новосибирск, 1986. стр.39.381 Иван Цифрић, Социјална екологија, Глобус, Загреб, 1989. стр. 304.

317

социјалне проблеме и појаве. За разлику од биологије, која проучава однос живих бића и њиховог органског и неогранског окружења, екологија је започела са изучавањем социјалне структуре и односа између људи, као предуслова за очување равнотеже у природи.382

Тиме је екологија као природна дисциплина прерасла у друштвену науку, чиме је и трасирала пут ка настанку и развоју социјалне екологије, као посебне друштвене дисциплине, посебно, специјалне екологије, чији је задатак да својим изучавањем и социјалним истраживањима указује на социјалне параметре, а све у циљу планског, умеренијег и целисходнијег искоришћавања природе односно чувања еколошке равнотеже и укупног односа природе и друштва.

3.2. Настанак социјалне екологије

Настанак и развој социјалне екологије је у блиској вези са схватањима да се физички (природни) и социјални свет посматрају као једна целина, да су они саставни делови а не одвојени и удаљени једни од других. Увидело се да је само тако могуће успоставити и одржавати еколошку равнотежу, да је само тако могуће очувати заштиту природне средине и радне околине од све већих деградација, а у циљу захтева за очување и постојећих природних али и успостављање социо - еколошких механизама који омогућавају здраву животну средину и околину и “бригу” о њој, о њеној еколошкој равнотежи и свим њеним димензијама - на свим меридијанима - читавог света. Веома дуго је владало мишљење да је природа довољна сама себи, тј. да је могуће очување еколошке равнотеже без других дисциплина, поготову друштвених дисциплина. Међутим, како је немогуће очувати животну околину - природу без учешћа осталих научних дисциплина, а поготову друштвених, јавила се неопходна потреба да се укључе друштвене дисциплине као “помоћ” очувању еколошке равнотеже. Као што смо указали, веома касно су уочени недостаци и могућности очувања природе. Захваљујући теоријским промишљањима о природи и њеном очувању, заштити и не - деградацији започета је нова ера њеног очувања из непосредних сазнања како природних тако и

382 Владимир Штамбук, Кључеви развоја, НИО Универзитетска ријеч, Никшић, 1988. стр.127.

318

друштвених наука које су омогућиле и омогућавају заштиту природе. Једино је захваљујући сазнањима природних и друштвених наука сузбијати и онемогућавати прекорачења која су се догађала у прошлости на плану исцрпљивања и безграничне злоупотребе природе. Заштита природе (еколошка равнотежа) могућа је само ако постоји веза са заштитом социјалне околине.

Социјална екологија је настала и развијала се са новим сазнањима која истражују индустријске системе али, додали би смо, и друге, који имају посредујућу улогу (човек - природа), имајући при томе тенденције у савременој подели рада.383 Јер како наводи И.Цифрић, данас се могу разликовати индустријски систем, људска заједница (друштво) и природни систем, с тим што између ових система постоји међуусловљеност и међусобни односи који су присутни и постоје у дисциплинарном смислу: “између индустријског система и природе постоје еколошки аспекти; између индустријског система и човекове заједнице економски аспекти; између човекове заједнице и природе хуманоеколошки аспекти и, коначно, постоји и четврти, уједно најсложенији, односно комбинирани систем релација који можемо дефинирати као социјалноеколошки. Он се састоји у слиједећем: с једне стране природа даје човјековој заједници природне виталне снаге које човјек (у заједници) путем рада уноси у индустријски систем. С друге стране, постоји повратна веза од индустријског к природном систему: индустријски систем пружа људској заједници потрошна и употребна добра које заједница трансформира у своју природну околину као културна добра и као културну дјелатност. Човјекова заједница овдје је централни пункт релација између осамостаљеног индустријског система и природне околине. Стога се у дискусијама о могућим друштвеним алтернативама излаза из сувремене еколошке кризе мора полазити управо од човјекове заједнице: његове организације, унутрашњих односа и потреба. Еколошки се проблем не може проматрати као непосредан однос човјека и природе у процесу размене енергије, материје и информације, односно у процесу рада, већ као посредован однос. Колико се год човјек у току хисторије трудио да се “ослободи” зависности природе, толико

383 Иван Цифрић, Социјална екологија, Глобус, Загреб, 1989. стр. 314.

319

напора мора уложити и данас да се ослободи завидности посредовања.”384

3.3. Предмет социјалне екологије

Социјална екологија започиње свој развој одмах после Првог светског рата када су забележени први наговештаји дефинисања њеног предмета захваљујући, међу првима, Мек кензију још 1925 године. Као један од првих значајнијих представника хумане класичне екологије овај неуморни истраживач први је дао формалну дефиницију предметности социјалне екологије, истакавши да она представља “истраживање временских и просторних односа човековог начина живота, како се они стварају у селективнгш, дистрибутивтт и адаптивним,,снагама околине”385

У Мек Кензијевом схватању, што је одликом чикашке школе, уочљиви су трагови како биљне тако и животињске екологије. А од периода после Другог светског рата под социјалном екологијом се сматрају истраживања која су везана за облике људске заједнице и њеног развоја како сматра Hawley 1944 и 1950.године.386

Претходно дефинисање социјалне екологије било је основа за дубље и свестраније истраживање становништва и осталих појава унутар самих градских агломерација. Али, интересовање за изучавање просторне димензије друштва довело је временом и до међузависности становништва и осталих појава које изазивају кризу људске екологије.

Зато је однос човека и природе постао предмет истраживања бројних научника, а посебно великих социолошких система од Спенсера, Конта, Дирекема, Маркса и осталих, јер се социјална екологија не бави појединцем већ друштвом, друштвеном организацијом чији је задатак да усмерава, производи људско понашање али и да контролише однос друштва према природи.

Нагли пораст еколошких проблема повећао је интересовање за бављење екологијом387 и за њеним проучавањем нарочито педесетих

384 Иван Цифрић, Социјална екологија, Глобус, Загреб, 1989. стр. 313-314.385 Иван Цифрић,, Социјална екологија, стр. 305.386 Иван Цифрић, Социјална екологија, стр. 472.387 Здравко Млинар, Еколошке концепције, просторно-друштвене промене и развој,

ревија за социологију, Загреб, број 1-2/1978. године, стр. 76.

320

година овог века. Amos Hanley је најпре дао неортодоксну концепцију којаје била усредсређена на проучавање форме и промене (територијалне) људских заједница. Занемарио је просторне димензије и у првом плану је имао у виду заједницу и функционалну међузависност која проистиче из колективне адаптације становника на животну средину. У почетку се екологија усмерила на проучавање руралних подручја, да би касније, посебно америчка екологија, била усмерена на проучавање руралних средина, као и остала актуелна питања, посебно она из области технологије, њеног развоја и коришћења у свакодневном животу.

Следи, затим, концепт формирања људске екологије а њени творци су L. Šur и D.D.Dankan. Они су оформили концепт о еколошком комплексу који, према њиховим схватањима, чине популационе варијабле, технологије и организам (структура) и средине. Све су оне међуусловљене, међузависне и реципрочно каузалне.

Тек половина прошлог века означава радикални преокрет у привредном -индустријском развоју, али истовремено су и испољена еколошка питања и велики проблеми који су проистекли из експанзије привредног раста. Овај интензивни индустријски развој се испољио, пре свега, у развијеним земљама, што је захтевало решавање и еколошке дозвољене границе. Те границе су условиле еколошку равнотежу - јер у супротном прети велика опасност кризних жаришта и дубоке еколошке неравнотеже. Иван Цифрић каже: “То је наиме вријеме великог nopacma еколошких проблема у високоразвијеним индусшријским земљама као посљедица pacma на свим секшоргша (а особито економије), али и почетак неких аспеката еколошке проблематике везане уз индустријализацију неразвијених земаља. да се присјетимо. Економски просперитет радио је као готово неупитан за индустријске земље. Он је у облику формирања “идеологије раста “као опће матрице индустријског свијета, почео господарити свијетом. Но убрзо се показало да такав раст изазива кризе у развијеним земљама и да су управо те кризе у непосредној вези с еколошким посљедицама развоја на такав начин. Други моменат који се показао тих година била је нафтна криза као симобл свих будућих криза енергената и сировина уопће.

Тако се опћенито почело указивати на проблем “граница” које еколошки аспекти развоја све више увиђају. Трећи моменат је

321

повећање оптимизма с експанзијом у свемир и потицање војноидустријског комплекса као мотора привредних кретања. Четврти момент јесте развој покрета несврстаних као потенцијала економског, социјалног, демографског и политичког израстања “трећег свијета” итд. Све је то утјецало на сагледавање социјалнш димензија еколошких посљедица и њиховог глобалног ширења у индустријскгш земљама и истовремено систематско настојање да се “загађење” пренесе на неразвијене земље; али да се позори “слободни” индустријски свијет од демографске опасности “малих” и несврстаних. Сама екологија тако је од краја 19. стољећа до тог времена, од биолошке и природне тендирала ка социјалној проблематици не запостављајући своју првотну биолошку предметност. Напротив, еколошка тематика у природним и техничким знаностима и даље се развија, а о природним законима се социјално расправља.”388

Тада, далеке педесете године, како смо навели започињу истраживања везана за еколошке комплексе, а што је, још важније, дошло је до сазнања о неминовности повезивања екологије и еколошких проблема са друштвеним односима - повезивање ЕКОЛОШКОГ И СОЦИЈАЛНОГ. Истраживања из области екологије и еколошких проблема указивала су на неопходност социјалних димензија еколошких проблема и поремећаја, али и потреба за ширењем потреба да се свестраније и свеобухватније сагледавају еколошки проблеми посебно, као што смо већ навели у индустријским развијеним земљама. То справом каже И. Цифрић каже да “у том процесу се у свјетским размјерама све више издваја индустријски систем са својом економијом и екологијом у развијеним земљама, а све више заостају неразвијене земље, односно различите социјалне и културне заједнице. Индустријски систем наметнуо се као кључни проблем “равнотеже” у друштву, између појединих друштава (землаља) и између природе и друштва као цјелине. Проблематика, која се развија из таквих односа, најчешће се узима као предметност социјалне екологије.”389

Индустријски системи су се наметнули као најхитнији проблеми “равнотеже” у друштву између природе и друштва као целине, тако да су потребе за свеобухватним истраживаљгша ове

388 Иван Цифрић, Социјална екологија, Глобус, Загреб, 1989. стр. 311-312,389 Иван Цифрић, Социјална екологија, Глобус, Загреб, 1989. стр. 310-311.

322

области постале неопходност социјалног ситуирања еколошких проблема и поремећаја али и потреба за њиховим свестраним и свеобухватнијим разматрањима уз, посебне назнаке на индустријске системе превасходно свега индустријским наразвијениијим земљама, нарастујући еколошки проблеми су остављали далекосежне социјалне последице, због чега је биолошка (природна) екологија испољила тенденцију ка социјалној проблематици, штоје оправдана тенденција развоја од еколошке ка социјалној. О томе И. Цифрић пише: Уочавање повезаности еколошког и социјалног питања, неки приписују Mštaui, Bookchinu, као и Naggui В. Friedgoodu, Georgu Pichtu итд. Но, то уочавање није увјетовано неком посебном теоријском или вриједносном оријентацијом нити опћим назором на друштво и природу јер, за разлику од Bookchina, рецимо Friedgood је припадао групи за хуману екологију у Heidelbergu при Евангелистичкој цркви. Водећа личност ове групе, Z. Picht сматра да се не може физикални и социјални свијет (околина) одвојено проматрати и да штовише, уколико желпмо трајније овладати пропадањем физичког свијета, морамо мијењати социоекономске механизме који производе ово пропадање. Он, дакле, указује на економску страну производње еколошке кризе и повезаности социјалног питања с еколошким. Неки аутори као Fritz Schumacher сматрају да загађивање вањског свијета гша узрок у кризи социјалне заједнице и људској свијести. За овладавање еколошком проблематиком стога нису доставне само природне већ и друштвене науке, како то истиче С. Eisenbart.”390

На настанак и развој социјалне екологије ималаје утицај биоекологија, јер савремени аутори сматрајуда је екологија биолошка наука. С правом Ramon Margalef (1968.) мишљење је да екологија представља “биологију еко система.” И човек је утом еко систему један од најразвијенијих организама - животиња коју можемо посматрати као појединца (Аутокологије) односно у својој групи (Сунокологије) односно у оквиру властитог рода, где је при том хумана екологија схватана као једна врста људске зоологије. Тако и С. Ђорђевић сматра да је екологија грана биологије (једне од основних наука као што суанатомија, физиологија, зоологија,

390 Иван Цифрић, Социјална екологија, Глобус, Загреб, 1989. стр. 313.

323

ботаника и друге гране ове науке...). Она се дуго неговала као биолошка дисциплина у факултетским семинарима.”391

Значи, екологија иде и развија се од анализа од биљног и животињског света а тек онда долази до света људи формирајући се у хуману, а потом у социјалну екологију. Социјални еколози су при томе прихватили просторно - временски приступ социјалне географије, што се на њен настанак и развој одразшо преко проучавања предмета социјачне географије. Уз то треба рећи да су схватање социјалне екологије, по којој нема разлике између човековог односа на околину у којој живи и односа биљака и животиња према својој околини и распореда становништа и географије били предмет критике и оспоравања. Јер, тако, примера ради, технички прогрес непрекидно нарушава абиотичку и биотичку средину човека, што води непрекидном нарушавању и деградацији животне средине као биолошког еко система. Зато је неопходна правовремена сарадња екологије, науке, технике, технологије, организације и друштва.

391 С. Ћорђевић и група аутора: Шта је хумана екологија, Рад Београд, 1997. стр. 302.

324

XII. ГЛАВА

СОЦИОЛОГИЈА ЗАШТИТЕ И УНАПРЕЂЕЊЕ ЧОВЕКОВЕ

РАДНЕ И ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

325

СОЦИОЛОГИЈА ЗАШТИТЕ И УНАПРЕЂЕЊЕ ЧОВЕКОВЕ РАДНЕ И

ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

1. ПОЈАМ ЧОВЕКОВЕ РАДНЕ И ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ (ОКОЛИНЕ) У СОЦИЈАЛНОЈ ЕКОЛОГИЈИ

Најважнији проблеми социјалне екологије (еколошке социологије) су заштита и унапређење човекове средине (околине). Међутим, поставља се питање шта је то човекова животна средина? Заправо, о чему се ту ради? Одговори на ово питање зависе са ког се аспекта они разматрају: философског, економског, биолошког, социолошког, еколошког, итд. Са аспекта еколошке социологије, човекову животну средину чине сви важнији услови природног и друштвеног окружења. То су они чиниоци који стварају, обезбеђују човекову егзистенцију - еманципацију (биолошку, географску, социјалну), његов опстанак, живљење и развој, а све то чини човеков животни оквир. При томе социјална екологија (еколошка социологија) сматра да животна средина човека обухвата наглашено изучавање друштвених процеса, односно творевина, институција и идеја, те њихов друштвено - историјски миље, имајући непрестано у виду и то само у једном случају неодговорним (као сврсисходним, свесним и вољним понашањем људи) за настајање неравнотеже - нарушавањем примарне природне околине, док у другом случају ти исти људи знају да буду несавесни, неразумни, егоистички - њихова понашања су нецелисходна, непримерена, а то значи погоршање, нарушавање, помањкање живота људи и њиховог квалитета живљења, у пунијем и потпунијем смислу речи. Животна средина човека може се посматрати двојако: са биолошког и социјално-еколошког аспекта. Она представља скуп односа и веза (система) које одсликава јединство супротности сила које је разарају, али и стварају попут

биологије, али и оних других штто су у корпусу друштвених наука као што је, рецимо, социјална екологија. Она, социјална екологија, види човекову животну средину као један део биосфере (као свеукупне живе природе, али затим и као скуп људи заједно са њиховом околином али и психолошким одредницама, материјалном производњом која је услов егзистенције људи (становништва), али и средстава материјалне потрошње, комуникације и њихових транспортних средстава која су у функцији саобраћаја и веза, што све води нужној подели рада, култури и култури рада (духовном), образовању и томе слично.392

Социјална екологија животну средину дефинише само у односу према човеку и друштву. П. Жорж каже да је човекова „животна средина је целокупна средина са којом су суочени људски колективи и са којом су доведени у дијалектичке односе узајамне акције и реакције, које увлаче у игру све елементе средине. Зависно од нивоа техничке цивилизације људских група, и зависно од уплива природне средине, животна средина је претежно дело људи или дело природе; на њу делују физички и физиолошки процеси које људи покрећу, контролишу или подносе у условима своје егзистенције или у самој својој бити.”393

Из претходног проистиче да је човек члан уже друштвене заједнице (породица, народ, нација, друштво) али и ширег окружења (укупне живе и неживе природе) која је услов живљења. Човекова животна средина обухвата целину, чиниоце који предодређују (условљавају) развој и живот дате биолошке групе, али пошто је она мултидисциплинарна наука, она у свом сазвежђу садржи и биљке и људе и проучава их, анализује их са више аспеката и становишта и погледа - почев од биолошких различитих физиолошких, хемијских, физичких, социјалних, културних и осталих.

При томе правећи равнотежу у природи и животу (њиховом неравнотежом) са настајањем да се учини праисконски склад између природе и човека. Екологија сматра да је биосфера јединствен систем, да свим деловима (људске заједнице, људи, биљке, разни микроорганизми) са својгш подсистемима, а између њш стоји однос узајамности, међузависности и због њих се обављају промене у систему а оне и даље рефлектују на неке делове подсистема. То

392 Петар Козић, Социологија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1995, стр. 325.

393 П. Жорж, Све о животној средини, „БИГЗ”, Београд, 1979, стр. 6.

значи, када дође до „поремећаја” и целине система, он се одражава на све делове подсистема.

У еколошкој науци - човекова животна средина се схвата као човекова животна средина и то природна и друштвена околина која у себи укључује (садржи) све битне биолошке, еколошке, физичке и социолошке силе, тако рећи, све појаве које „окружују” жива бића (човека) на земљи (ваздух, вода, земља, флора, материјално-културна духовност) и то како оне што означавају хидросферу (биљке, животиње, микроорганизми - природну средину - али живу). Зато еколошка наука казује да је „животна средина један систем (еколошки систем) који има ограничене способности саморепродукције, што у основи значи да се на одређеном простору и у одређеном времену из ње може потрошити само одређена количина материјалних добара уколико не желимо да доведемо у питање њену функционалну егзистенцијалну перспективу - њену просту репродукцију.394

Стога су у праву еколози када кажу да екологија изучава и указује на праузроке, оне који проузрокују штетна дејства као епилог (репродукције) животне средине, али и наговештај вођења рачуна о рационалном и оптималном управљању екосистемима. У екосистему се обавља размена материје и енергија између живе и не живе средине.395 Како постоји већи број екосистема, од земље као планете до човека екосистема, екологија је интермултидисциплинарна наука и то интерактивна дисциплина свих екосистема која стоји у међузависности са биосфером и спољашњом средином, али у узрочности друштва и природе, чиме се ствара могућност унапређења и заштита и хуманизација природне околине. Кроз призму социологије, човекова животна средина се сматра као творевина друштвеног живота односа, процеса институција, идеја, итд. То је средина у којој се човек наспгањује, живи, али коју човек обликује према својим хшењима, погпребама и сврси. За социологију је важна и природа и друишво са циљем да баш захваљујући њој, човек осгпварује његову човечност, еманципацију и цивилизацијски развој. Зато с правом П. Козић истиче да „социологија истражује у човековој животној средини оно што је друштвено у тој средини,

394 Муса Диздаревић, Екологија као критериј развијености, Зборник, Самоуправно друштво и екологија, Центар за марксизам универзитета у Београду, Београд, 1987, стр. 128.

395 Постоји размена материје и енергије између биолошке (живе) и антибиолошке (неживе) средине.

329

односно шта је пре свега, друштвена средина као подсистем у систему човекове животне средине. Иако део природе, човек, захваљујући своме раду као сврсисходној делатности, успоставља увек нове односе унутар социоеконосмског еколошког система. Производња, саобраћај, комуникације, насеља, политика, образовање, наука итд., јесу елементи међусобног кореспондирања као и њиховог утицаја на природу, и обратно.”396

Појам човекове животне средине у социолошком смислу речи подразумева укупност појава, односа и веза која је саставни део човековог еко система, као и све оно што означава односе и везе друштвених и природних чиншаца, а npu томе имајући у виду место и улогу друштвено-историјских појава (света рада, политике, идеологије, културе, образовања, капитала, профита, демократију, партиципацију, индустријскиразвој) указујући npu томе на техничко-технолошкиразвој, конфронтацију раста ставновништва, итд.

„Социолошки појам човекова животна средина подразумева свеукупност (целину, тоталитет) веза и односа који чине човеков екосистем а то значи веза и односа између друштвених и природних фактора (и њихових унутрашњих елемената), имајући првенствено у виду улогу друштвено-историјских појава (рада, политике, културе, школе, идеологије, профита, конфликата, демократије, интереса, pacтa становништва, индустрије, урбанизације и др.) у одређивању карактера (квалитета) човекове животне средине.”397

Социјална екологија изучава човекову животну средину са социолошког аспекта (становшита), истражује и преиспитује односе природне и друштвене средине човекове са циљем да проучи и открије узроке, услове, сше које делују на деградацију дате средине и заштите унапређивањем исте у виши квалитет. За социологију се може рећи да је млада научна дисциплина, а да је социјална екологија (еколошка социологија) знатно млађа научна дисциплина и да је новијег датума. Она почиње да се рађа и настаје са индустријским грађанским моделом друштва, технологијом и њеном доминацијом, сталном бригом за профитом и економскгш растом, а са друге страна, потребом за сталном и увећаном хуманизацијом и очувањем животне средине, бригом, (околине) сеоског, поготову

396 П. Козић, Социологија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1995, стр. 326.

397 Ибид, стр. 326.

330

градског становништва због нарушавања света рада и света живота. Социјална екологија указује да постоји раздор између природне и техничке средине, радне и техничке, индустријске средине, поготову индустријских средина и становиништва, технологизације средина - човекове околине. Видљиво је да је у овоме убрзала дехуманизацију и природне околине техника и технологија, технички прогрес и научно технолошке револуције које су мењале начин, стил живота, рада исхране, културе, итд. Социјална екологија утиче на психологију човека, популацију становништва и „демографску експанзију”. Захваљујући индустријском развоју долази до увећавања градског становништва попут великих градова и метропола. У тим градовима је живот пун противречности доброг и лошег, културног и нееколошког, неприродног (загађеног, дехуманизованог, деградираног са пуно смога, буке, отпадака, хемикалија, вибрација са све више опасности од неравнотеже еколошке за данашњи свет и становништво - поготово у великим индустријским градовима). У овим градовима се живот одржава вештачки. Тај смог, бука, депресија, тескоба одсликавају посве другу слику велеграда од оних како их многи замишљају. Затрованост воде, ваздуха, умножавање отпадака, хемикалија све су више застрашујући и отежавајући елементи за „нормалан” хуманизован живот становништва. У савременом друштву је еколошка криза до те мере нарасла да је умањила ваздушне капацитете животне средине, да је нарушен кружни ток енергије и материје. Она се испољава у нарушавању равнотеже природе и друштва, до које је дошло услед деградације рада и животне средине, наглог пораста и неконтролисане технике и технологије, самим тим и развој индустријачизације као и раста становништва. Ова „еколошка криза” се испољава у нарушавању и искоришћавању привремених ресурса незапамћених размера и загађености природне радне и животне средине. То искоришћавање природних ресурса се одвија таквом жестином, силином и убрзаношћу катастрофалним размерама.

То нарушавање природе доводи до њеног поремећаја, неравантеже, нестајања воде, језера, потока, шума, флора, фауна и застрашујуће делује на биљни, животињски свет. Да не говоримо о нуклеарним пробама и нуклеаркама, поменимо само ЧЕРНОБИЛ који је оставио за собом пустош својим радијацијама које се и до

331

данас осећају широм њене околине. Човеково деловање и друштво на екосистема, а пре свега на еко системе земље као планете која изазива нужне промене у радној и животној околини, па је са тог аспекта човек и друштво угрожено и мора тражити излазе и за добробит живљења и то људског живљења и квалитета живота који заслужује човек а то је бар чист ваздух, здрава пијаћа вода и храна. Социјална екологија, разуме се, преузима ове задатке заједно са осталим научним дисциплинама природним и друштвеним, теоријским и емпиријским, општим и посебним и појединачним у циљу истраживања, открића, објашњења и решавања ових датих проблема који проистичу из еколошке кризе. Она увек остаје на позицији и терену друштвених дисциплина, али и оних дисциплина које тангирају и - дотичу се техничко-технолошког, економског, социо-културног, политичких чиниоца, где ови чиниоци, или подстичу или су носиоци дешавања еколошких криза. Зато је и задатак социјалне екологије (еколошке социологије) да уочава, бележи, али и спречава и открива, и то научним методом практично - теоријски еколошке кризе и указујући на могућност долажења до еколошких катастрофа, али и изласка из зачараног круга еколошког, а све у циљу унапређивања радне и животне околине која ће омогућити такву репродукцију биљног и животињског света, чиме ће створити друштвени миље који је контролисан, усмерен потребама појединаца и друштва.

2. НАУЧНО-ИСТРАЖИВАЧКИ РАД И ОБРАЗОВАЊЕ НА УНАПРЕЂИВАЊУ ЗАШТИТЕ НА РАДУ

Време у коме живимо је време науке, технике, технологије, аутоматизације, биоинжењеринга, компјутеризације, вештачке интелигенције. С друге стране, то је време скоковите измене света деградације радне и природне средине, снажних професионалних обољења што увећава број инвалидских пензионера, повреда, несрећа на раду и некултуре рада, а то је резултат премале и недовољне заштите на раду на радном месту, најчешће недовољно добре организације рада, као и недовољне обучености и професионалне образованости кадрова који се стручно баве заштитом на раду у предузећима. Све то утиче на огромно „бежање” и одлазак на боловање, тако да се, код нас, губи око 5% националног

332

дохотка због појава одсуствовања с посла и слично. Недостатак лежи и у целовитом систему регулисања заштите на раду у нашој земљи.

Ови веома велики проблеми из области заштите на раду, радне и животне средине, и у најширем смислу речи екологије како природне, биолошке, тако и социјалне, нису одувек били или се бар нису примећивали, тако и толико драстични као пред крај двадесетог века. Ови проблеми уочени су и у деветнаестом веку, а разлоге треба тражити у схватању човека, његовог погледа на свет, па и религијском схватању, јер, по религијским веровањима, људски живот је дар Бога, а смрт, професионална обољења, повреде и слично, само знак Божје милости и шегов однос према човеку.

Такође се, у оштрој форми, бар досад, нису постављала питања заштите на раду, повреде и слично када су занатство и пољопривреда били основни видови рада. Тек настајањем капитализма и развоја индустије, нових индустријских џиновских грана и гиганата,398 развојем индустријске технике и технологије, долази до концентрације радне снаге, што све више доводи до неопходности да се реше проблеми као што су: нерегуларно радно време, заштита на раду, обољења, инвалидност, нарушавње интегритета човекове личности. Тиме су створени услови за правну хуманизацију рада. Све је то натерало псјслодавце да потенцирају, прикупе, среде, класификују и темељно изуче проблеме заштите на раду.399

Захваљујући науци, створене су претпоставке за уклањање узрока нарушавања еколошке равнотеже, очувања радне и животне средине, спречавање обољења, инвалидности, елиминисање штетних последица по здравље човека, и слично. Од непроцењивог је значаја развој научно - истраживачког рада како на пољу заштите на раду, тако и профилирању кадрова који су завршили факултет. До оснивања Факултета заштите на раду у Нишу, углавном су кадрови били недовољно стручни за овај значајан сегмент рада, често с недовољним знањем, образовањем, што се рефлектовало на стање, проблеме који су се нагомилали у овој области. Новим, свежим, компетентним кадровима, знањем, стручним, професионалним, дошло је до промене слике и у нашем друштву, у индустријским,

398 Наводи се пример џиновске челичане у САД на почетку XX века коју су назвали „фабрика смрти”, јер је било много повреда на раду.

399 Данас у Србији постоји неколико завода који успешно обављају послове заштите на раду у теоријско-истраживачком раду: Завод заштите на раду у Београду и Нишу.

333

железничким и другим великим центрима и колективима. Побољшана је заштита на раду захваљујући, пре свега, младим стручним кадровима, инжењерима заштите на раду. Образовање по специјалностима, гранама делатностима омогућило је да се питања заштите на раду осветле, проблематизују, изучавају како теоријски, тако и емпиријски, да се бар донекле побољшају услови и заштита на раду у колективима. Та међузависност науке, образовања и праксе у овој области мора постати стална брига друштва. Професионално образовање инжењера заштите на раду је од огромне користи и вишеструко се исплати како с медицинске, социјалне, економске, техничко-технолошке, безбедносне, тако и с еколошке стране, и са стране социјалне екологије. Ове појаве се не могу разрешавати ако се истовремено не разрешавају проблеми везани за заштиту радне и животне средине, ако се истовремено не развија свест о потреби за целокупном заштитом природе. Ту мислимо на разне врсте едукације, општу и техничку културу, на борбу против деградације животне средине. Све то је немогуће извести без стручног васпитно - образовног процеса, од најмлађих до најстаријих. Стога, морају постојати развијенији садржаји, образовање и циљеви морају да буду јасни. Постоји више дефиниција образовања за заштиту радне средине и њено унапређење. Тако др Д. Марковић каже: „Образовање за заштиту и унапређење човекове средине представља свесно и планско развијање знања о човековој средини у току читавог живота човека, које има за циљ развијање свести о основним карактеристикама човекове средине, односа у њој и односа према њој на основу које ће човек тежити очувању и унапређењу средине на начин да се тиме обезбеђује егзистенција човековог рада у садашњости и будућности.”400

Вредна претпоставка успешне акције на пољу заштите радне и животне средине је еколошки начин мишљења, па се могу „разумно трошити и природни извори енергије, рудне и биолошке природне залихе, како генерацијама које долазе не бисмо оставили пустош, већ исто онако вредно станиште каквим и ми данас располажемо.”401

400 Др Д. Марковић: Увод у социјалну екологију, Институт за социјалну политику, Београд, 1983, стр. 186.

401 Др Иван Фурлан; Принципи одгоја и образовања за очување и побољшавање човекове околине, Испит генерације, Југословенски савез за заштиту и унапређење човекове средине, Београд, 1976, стр. 610.

334

Морамо имати у виду циљеве у погледу заштите, посебно еколошку свест и њен развој због уређивања нарушених односа човека и природе, како наводи Д. Ж. Марковић, „образовање за заштиту човекове средине треба да допринесе афирмацији схватања да очување и унапређивање човекове средине постаје значајна категорија у систему вредности савременог друштва и да оно треба да постане предмет човековог етичког односа према његовој како природној, тако и друштвеној средини.”402

За изграђивање ваљаног односа према природи неопходно је знање из те области и оно што се може постићи васпитно - образовним садржајима. Зато је заштита човекове околине предмет и део општег образовања од почетка школовања, како би се правилно формирали основни категоријални апарати појмова из екологије.

Досад су се ученици већ у основним школама сретали с основама екологије кроз поједине предмете, посебно биологије, а последњих десетак година у основним и средњим школама изучава се екологија, где се стичу знања из ове области која ће им користити у животу, радном ангажовању, за послове и задатке по завршетку школовања и ступања у радни однос. Тада ће се сретати с проблемима, пројектима, разним подухватима где ће им претходна знања користити да еколошки мисле, и ради уношења еколошких компонената. Битно полазиште за васпитно - образовни процес чине и принципи јасно исказани у Декларацији Уједињених нација, чије је ближе одређење разрађено у Београду 1975. године. У поменутој Декларације се каже: „Садржај васпитања и образовања за правилан однос према животној средини треба да обухвати: формирање свести појединца и група како би научили да воде бригу о целокупној животној средини и да се сроде с овим питањима; уиознавање појединца и групе да разумеју основна питања и проблеме везане за њено стање; за човеково присуство и активност у средини, за одговорност и критичку улогу која им припада; понашање појединаца и група да прихвате друштвену вредност средине и да стекну интерес довољно се мотивишу за њену заштиту и унапређивање; стицање неопходне способности појединаца и група да као еколошки, политички, економски, друштвени, естетички и образовни фактор буду у стању да оцене потребне мере и програме

402 Др Д. Марковић: Увод у социјалну екологију, наведено издање, стр. 190-192. Видети о овоме и: Проф. др Боривоје Б. Прокоповић; Ибид. Стр. 216.

335

васпитања и образовања у вези са животном средином; учешће појединаца и група у преузимању одговарајућих мера и решавању проблема у вези са стањем животне средине.”403

Имамо на уму улогу и значај образовања кадрова и њихово образовање, пре свега техничкс интелигенције, у погледу стицања знања из ове области током студија. Овај предмет је различито дефинисан и предаје се под различитим називима на факултетима: Техничка заштита, Увод у заштиту на раду, Заштита на раду, и слично. Њихов садржај је различит.

Изучавање ове наставне дисциплине је од огромног значаја за будуће инжењере свих профила, као и изучавање социјалне екологије, како на техничким тако и друштвеним факултетима, која све више заузима простора и место под сунцем у корпусу осталих, нових научних дисциплина.

Један од значајних видова образовања уз рад и из рада, а посебно међуусловљености техничког прогреса и образовања кадрова,404 као и образовање и оспособљавање кадрова које ће бити у функцији заштите на раду, мора да буде задатак како научно-истраживачких института, факултета, тако и виших школа, нарочито уникатних (као што су Виша железничка школа, Виша школа за поштански, телеграфски и телефонски саобраћај и везе). Окосница мора да буде оспособљавање кадрова за конкретне задатке, а у складу с техником и технологијом.

Зато истиче Радисав Марић да „у остваривању активне политике заштите на раду као императив се намеће ефикаснији развој занимања, односно усклађивање образовног система и захтева рада, затим промена у оквиру самог занимања, односно усклађивање тих промена с променама технологије, односно с променама у структури послова које намеће савремена оргнизација и технологија. То неминовно захтева успостављање нове организације и технологије избора и припреме кадрова у поступку запошљавања младих стручних кадрова. Поред наведених захтева, нова технологија припремања кадрова за запослење треба да обезбеди и побољшање квалитета радног живота кадрова, јер је квалитет

403 Цитирамо према Владимир В. Ђорђевић: Васпитање и образовање за заштиту и унапређење животне средине, „Просветни преглед”, Београд, 1977, стр. 5.

404 Шире о томе: Андон Костадиновић, Утицај техничког прогреса на образовање и културу рада у великим системима - на примеру Железнице, Завод за новинско-издавачку и пропагандну делатност ЈЖ, Београд, 1987.

336

живљења уопште, а посебно квалитет радног живота, услов без кога нема остваривања ефикасне заштите на раду.”405

Све техничко - технолошке промене захтевају и прилагођавање кадровском ресурсу, и обратно. Како се усавршавају средества рада, како долази до нове квалитативне технике и технологије, тако се намеће потреба за оспособљавањем из корпуса заштите на раду. Међутим, педагошка наука није много напредовала и није развила модерне методе оспособљавања за нове технолошке операције.

Положај, место, улога и значај образовања, као и оспособљавање за функције заштите на раду, морају се преображавати и прилагођавати захтевима аутоматизације, кибернетике, механицације, роботике - речју, техничком прогресу и научно - техничком револуцијом.406 Увођењем нових техника и технологија, посебно механизације, долази до битне промене човековог рада, с једне стране, и радне средине, с друге. Додуше, прелаз од механизације био је спонтан, поступан, и то по појединим фазама, а почетак аутоматизације је претходница епохе коју називамо техничка револуција. Све је то условило планирање кадрова, односно нове квалификационе лествице и потреба вишег образовања на функцијама које траже припрему рада, а не, као пре, за непосредно обављање свих функција и задатака. Превазилажење јаза између традиционалног образовања и укупног система и трансформације индустријског рада и постиндустријског друштва, било је недовољно, посебно када се има у виду заштита на раду. Како каже Радисав Марић: „У том погледу, функција заштите на раду имала је свој пуни преображај. Прелазак екстензивног на интензивни облик индустиријског рада играо је огромни утицај на побољшање услова рада. Међутим, укупну трансформацију индустријског рада није у довољној мери пpaтuo образовни систем и то нешто због извесног oтпopa у самом образовном систему, а нешто због његове onmepeћености традиционализмом. У овим традиционалним образовнгш системгша влада противречност између општег и стручног образоваља, где се концепција образовања развија са позиција друштвене хијерархије, па је елитизам образовања био основни постулат образовног система.”407

405 Радисав Марић: Улога образовања и функционалног оспособљавања радника у остваривању сигурних услова рада, „Ревија рада”, Београд, 1986, број 182-183, стр. 42.

406 Ибид, стр. 43.407 Ибид, стр. 43.

337

Однос општег и стручног образовања данас се различито схвата и третира. Он пре свега, зависи од друштвених односа. Мартин Петанчић пише: „Однос општег и стручног образовања, у суштини, одређује се у начину производње и друштеним односима. Карактер тог односа изражава став датог друштва према производном раду.”408

Наше становиште је да укупан однос општег и стручног образовања зависи од њиховог сједињавања, јер ће само тако моћи да дође до изражаја професионолно образовање у својој пуноћи. У којој ће мери програмски садржај ове значајне дисциплине, као што је заштита на раду, ући и интегрисати се с научно-технолошким прогресом и садржајима професионалног образовања, зависиће у великој мери од професионалног образовања, а тиме и образоваља за заштиту нараду.

Опште и стручно образовање је значајно, али и недовољно. Ако се у довољној мери не ради на садржају и развоју професионалног образовања, неће се успети. Морају се имати у виду организациона, дидактичка и садржајна структура образовања заштите на раду.

У великим системима, као што су поштанско - телеграфски, железнички саобраћај, електропривреда и слично, мало има истраживања из области заштите на раду, посебно утицаја образовања и заштите на раду на производност рада. Зато наводимо једно успешно истраживање: „Рад и култура” Веселина Илића, који, између осталог, наводи да су у организацијама „развијени разноврсни облици стручног образовања - оспособљавање уз рад”. Између осталог, постоје ови облици образовања:

1. преквалификација и доквалификација радника;2. функционално специјалистичко оспособљавање;3. оспособљавање за радно место, и4. организација стручних семинара.У поменутом истраживању налазимо да је, у анкетираним

радним организацијама, облицима стручног образовања уз рад било обухвађено укупно 58000 радника. Највише радника присуствовало је семинарима заштите на раду (30.846). Свакако, позитивно стање стручног оспособљавања и образовања уз рад у великој мери произлази из тежње да се ефикасно остварују програмски и развојни

408 Проф. Мартин Петанчић: Индустријска педагогија, „Школска књига,” Загреб, 1975, стр. 227.

338

економски и друштвени циљеви организација рада који доприносе промени квалификационе и образовне структуре запослених. Између осталог, значајни су били видови образовања из радног односа и образовања уз коришћење кредита. Сви ови облици образовања присутни су у културној пракси и у организацијама рада, које су обухваћене узорком овог истраживања.

Ова истраживања показује да је веома тешко дати целовиту оцену о коришћењу тих специфичних видова образовања у предузећима у Србији, у највећој мери због великих разлика у економском развоју појединих региона, разлике које постоје између организација, али и различитисти облика образовања уз рад.409

Према овом истраживању, облици образовања уз рад нису само у корелацији с културом рада, већ је она један од основних чинилаца производности рада, како наводи В. Илић.

Међутим, питања заштите на раду захтевају и веће ангажовање научно-истраживачких центара, васпитно-образовних институција (посебно средњих, виших школа и факултета), преко специјалистичких, магистарских и докторских студија. И не само то, захтевају њихову координацију с колективима, посебно великих система на иновације, или постављање нових модела организације службе, заштите на раду, јер нема будућности без решавања постојећих проблема, прошлих и садашњих. Смисао живота је сам живот, трајност, стабилонст (Леви Страус, 1988), прошлост је иза нас и немамо утицаја на њу, али на догађаје који ће доћи можемо утицати.

Један од важних аспеката, који је саставни део ове наше теме, јесте будућност науке, технике, посебно науке и образовања у служби заштите на раду, тј. проблематизовање технике и екологије у најширем смислу речи. Сагледавајући технолошки развој, увек се мора промишљати будућност, а будућност без технике и образовања је немогућа.

3. ШТА ЈЕ „ПРЉАВА ТЕХНОЛОГИЈА”

Деградација (загађивање) радне, природне и друштвене средине (околине) је питање које се поставило много раније. Оно је битно за даљи развој, очување и унапређивање исте. Све што се

409 Веселин Илић: Рад као култура, „Вук Караџић”, Београд, 1984, стр. 252.

339

догодило у прошлости и што се догађа данас је готово непојмљиво и невероватно - а то је такво уништење, опустошење радне и животне средине као последица анимације бројних истраживача свих профила, института, институција, бројних међународних центара, покрета, удружења, политичара и угледних личности да анимирају становништво наше планете да се приђе изучавању екологије и заштите човекове природне и друштвене околине. Еколошке чињенице су толико и тако упозоравајуће у читавом свету, па готово да су оне оријентири и путокази савременом модерном друштву - постиндустијском друштву (пројектантским фирмама а поготову великих система да упоредо са моделовањем, пројектовањем нове технике и технологије имају у виду еколошке захтеве), а да не говоримо о институтима, заводима који се баве научно-истраживачким радом у којима раде научници, великих модерних универзитета у којима делују центри за развој и истраживање. Тамо где је труст мозгова - научника (са белим оковратницима) свих профила, а превасходно инжењеријско-технолошког, биолошко-медицинског и свих осталих специјалиста и експерата су одговорни пред светом за будућност ове наше Планете, за здраву природну човекову средину и унапређење исте што се са ISOM 9000 хиљада већ увелико постиже. Државе посебно имају место и улогу у овоме, а посебно у доношењу закона и законских прописа у којима регулишу ову материју из ове области, а онда предузећа и уопште у свету рада законодавац обавезује све њих да донесу пратеће законске прописе у својим актима и то све у циљу побољшања, унапређивања радне средине и заштите на раду. У свету се већ поодавно усвајају глобалне стратегије развоја у овој области а све у циљу заштите радне и животне околине. У нас су такође ова питања регулисана законским прописима, а Република Црна Гора је проглашена еколошком државом, док предузећа ову материју регулишу својим актима.

Узроци загађивања радне и животне околине човека су различити: објективни и субјективни, намерни и ненамерни, непредвидљиви и предвидљиви, скривени и нескривени, унутрашњи и спољашњи. Последице се рефлектују на природну средину и друштвени миље. Без обзира на последице (природне или друштвене) са становишта екологије, а посебно социјалне екологије, у центру еколошких збивања су људи са њиховим навикама,

340

односима, процесима, са својим свесношћу, културом. Човекова понашања у друштву проузрокују и последице, и у односу на еколошко стање и дате кризе са природног и друштвеног становишта. Еколошка криза је захватила читав свет, и Север и Југ, постиндустријска и индустријска друштва, јер како наводи Д. Марковић „Еколошка криза која се испољава у нарушавању уравнотежености услова и утицаја у човековој средини, настала је, најопштије речено, као последица човековог менталитета експлоатације у односу на природу, наглог раста технологије, ширење индустријализације и пораст броја становништва. У основи, она се испољава у исцрпљивању природних ресурса и загађивању човекове средине.Исцрпљивање природних ресурса је тако интензивно да се већ у оштром виду поставља питање могућности њиховог коришћења у будућности. Загађивање човекове средине испољава се у све већем смогу, мртвим језерима, води која није за пиће, смртоносним радијацијама и изумирању биолошких врста.

У ствари, човеково деловање на земљине екосистеме, који у својој укупности, повезаности и међузависности образује... екосистем Земље као планета, изазива промене и комплексне системе човекове средине. Негативне последице тог деловања испољавају се као угрожавање еколошких услова целокупне људске егзистенције и у угрожавању људског здравља преко ваздуха, воде и хране који су загађени супстанциама које човек вештачки производи.”410

П. Козић истиче да је „загађивање (деградација) природне и друштвене околине - човекове животне средине је конкретна ствар. Све што се догађа као пустошење, уништавање, прљање, спутавање животног окружења човека јесте чињенично сгпање савременог друштва којим се баве многи истраживачи, практичари, институције, политике... Те чињенице су до те мере алармантне да су данас ангажовани не само појединачни субјекти (пројектанти, одређени институти, поједине фирме, неки научници, технолози, специјализоване школе итд.) већ и велики системи, социјални (еколошки) пројекти, државно законодавство, глобалне стратегије развоја - у правцу заштите и унапређења човековог окружења, његове животне средине.

410 Д. Марковић, Социјална екологија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1994, стр. 84.

341

Узроци деградације човекове животне средине су различити: субјективни и објективни, природни и вештачки, намерни и ненамерни. Последице деградације човекове средине односе се, такође, како на саму природну (примарну) околину тако и на друштвени (вештачки) миље.

Без обзира о каквом је карактеру узрока и последица реч (објективном, субјективном, природном, друштвеном) са гледишта социологије, посебно еколошке социологије, у центру пажње су људи и њихова друштвена понашања која се јављају као одређени процеси и односи, одређена култура и свест. Човек је призма кроз коју се преламају сви узроци и последице, објективне, субјективне, еколошке кризе, целокупно стање те кризе у природном и друштвеном смислу.”411

Загађивачи могу бити различити. Како истиче Алберт Сасон, „загађивачи могу бити услед излива материја из унутрашњости Земље, али и антропогена загађивања земље су троструко већа кроз стално повећање оксида у земаљишту, концентрација олова у околини, живе и арсеника још више, итд. Само „један реактор, који годишње производи 1000 MW, тј. тип реактора који се обично конструише, производи сваке године радиоактивних отпадака, онолико колико 1000 бомби бачених на Хироишму.”412

О овоме П. Козић каже: „Воде исто тако нису изузете од загађивања због превелике количине отпадака у којима се развијају патогене бактерије а оне се јављају узрочницима многих обољења дигестивног тракта и бројних епидемија. Море, опет, као незаменљив терморегулатор наше планете, иначе велики извор људске хране и свеобухватна транспортна артерија загађује се са око 15 милиона изливене нафте годишње, тешким металима, хлороорганским једињењима, радиоактивним и другим токсичним материјама, па тако постаје узрочник глобалних промена у биосфери. Док разливена нафта трује фитопланктоне и уништава живи свет, спречава испаравање и омета размену гасова између хидросфере и атмосфере, загађивањем уопште морских и океанских вода уништавају се фитопланктони, који врше фотосинтезу

411 Козић, наведени рад, стр. 328.412 Albert Sason, Developpment, et environnement, Парис, 1974, према П. Жорж, ор. cit.

стр. 143.

342

планетарних размера и који дају више од половине атмосферског притиска.”413

У покушају систематизације и објашњења погоршања животних услова услед деградације саме природе шта све то утиче и рефлектује се на човека А. Горц наводи чињенице: „1. Погоршање квалитета ваздуха које доприноси погоршању здравља све до изазивања смртних болести. 2. Погоршање квалитета воде које може довести до онемогућавања снабдевања водом. 3. Бука која због оптерећења нерава може да доведе до психичких обољења. 4. Onaдање количине плодне земље, услед претераног искоришћавања, градња све већих станова и зграда за индустрију, управу и саобраћај. 5. Уношење хемијских и радиоактивнш материја и отпадака у еколошки кружни ток, 6. Услед nopacma фактора пдменутих од 1-5, долази до опадања биљних и животињских врста, све до разарања целог региона. При томе је већ само један од наведених фактора у могућности да поспеши такво разарање. 7. Хлађење npu производњи енергије довело је, најзад до промене климе сметњи у еколошкој равнотежи. 8. Све скученији npocmop услед сталног повећања броја становника, с истовременим опадањем слободе.”414

Као што смо навели, на узроке и последице еколошке кризе не делује само увећање загађења, буке, већ и циклични поремећаји екосистема равнотеже, оно што се у крајњој мери догађа са радном и природном околином (грандиозно и бесомучно „уништавање” природних ресурса-богатстава) као да су она неуништива и вечита. Ту су укључене све врсте деградација, отуђења и нарушавање материјалних и духовних добара, културних добара и сваке друге егзистенције човека, биљног и животињског света, људи и заједнице. На то су у прошлости указивали научници како грађански, тако и марксистички теоретичари - посленици, као и о стању у којем је човек отуђен, осакаћен, а посебно о друштвеним конфликтима и сукобима где је једној страни одузета слобода, демократија, партиципација запосленима у свету рада. Човек је био манипулисан политиком и идеологијем разних интереса у економском а онда у социјалном, културном и сваком другом погледу и смислу. Било је неправедности, репресалија, регресивног и декадентног деловања разних врста, итд. Монополи својине код средстава производње,

413 П Козић, наведени рад, стр. 229.414 X. Грул, Једна планета је опљачкана, „Просвета”, Београд, 1985, стр. 154.

343

екологије, рада, вишка вредности, поделе рада и тиме се продубљивао јаз између слободне и неслободне кроз разне облике и даље поделе на богате и сиромашне, на земљопоседнике и беземљаше, а сада све више на запослене и незапослене, чак на идеологизацију и науке, философије, културе и слично, потом на глад, беду, на верску, националну и етничку нетолерантост - ове појаве су блиске и модерном друштву. Ово се односи на квалитет и хуманизацију живота. И зато с правом А. Горц истиче, објашњава и описује узроке кризе: (приметио А. Г. К.)

„1 Узроци савремене кризе ... леже у надразвоју производних капацитета и у разорности употребљивих техника. Та криза може да буде превазиђена само новим начином производње, који се, раскидајући са економском рационалношћу, заснива на штедњи обновљених ресурса и опадајућој потрошњи енергије и сировина.

2. Превазилажење економске рационалности и смањивање потрошње сировина могу се остварити како техноцистичким хетерорегулисањем, тако и саморегулисањем. Техноцистизам се може избећи само експанзијом rpaђанског друштва, који ипак, претпоставља коришћење технике и оруђа који омогућују растућу независтнот заједница из базе.

3. Веза између „вишег” и „бољег” је прекинута. „Боље” се може остварити с мањим. Може се боље живети тако што ће мање радити и мање трошити, под условом да се производе трајније ствари које, када их сви могу поседовати, не стварају нешто што би било штетно или што би представљало непремостиву реткост. Друштвено треба производити само оно што је добро за сваког када сви то користе - и обрнуто.

4. Узрок сиромаштва у богатим земљама не лежи у недовољности производње већ у природи производних добара, у начину како се они производе и расподељују. Сиромаштво може да буде укинуто само ако се престане са друштвеном производњом ретких богатстава, а то су она која су по својој бити резервисана за само одређене друштвене слојеве друштва, па су на тај начин и ексклузивна. Вреди друштвено производити само оно што никога не чини ни привилегованим ни подређеним.

5. Незапосленост је у богатим друштвима израз смањења друштвено неопходног радног времена. Она показују да би сви могли радити мање, под условом да сви раде. Једнако друштвено

344

признање и награђивање свих друштвено неопходних радова је, истовремено, услов укидање сиромаштва и услов расподеле рада на све оне који су за рад способни.

6. Када се друштвени рад ограничи само на оне производње које су неопходне, смањивање радног времена оствариваће се паралелно са експанзијом самоуправних и слободних активности. Јединкама ће друштвном производњом бити обезбеђено да производе неопходни део одређених производа, док ће у слободно време оне моћи - саме или колективно - да стварају вишак производа, сходно својим жељама. Производња добара и услуга у радионицама и комшијским кооперативама биће неограничено разнолика и омогућиће експанзију грађанског друштва и нестајање, одумирање државе.

7. Униформност потрошње и живота нестаће истовремено са нестајањем друштвених неједнакости. Јединке и заједнице диференцираће се и диверсификоваће своје стилове живота изнад оног што се данас може замислити. Те разлике ће бити резултат употребе слободног времена, а не резултат неједнакости у друштвеном награђивању рада или неједнакости у моћи људи. Развој самосталних способности током слободног времена биће једини извор разлике и богатства.”415

По А. Горцу, две су битне ствари и то: 1) Указивање на неке карактеристике друштва у коме живимо и то пре свега, о положају човека и могућностима које га спуштају да живи човечно, слободно, као културно биће, а истовремено да живи у здравој еколошкој средини и околини, и 2) Негативистички се односио према нади излазу из утопије „из света система” у „свет живота” а онда указујући на могуће путеве истинског остварења човека и људске заједнице. Из друштвеног стања где види грамзивост живота, као разне деформације које се догађају у природи, проистиче насилни, уништавајући однос у природи (у свету рада, радној и животној средини-околини) њену дехуманизацију, њено уништење са неслућеним последицама.

И ако се овако настави, неминовно ће долазити до еколошких криза али и до катастрофалних последица и катаклизме. Еколошка криза представља стање које угрожава квалитет животау свим

415 А. Горц, Екологија и политика, „Просвета”, Београд, 1982, стр. 71-72.

345

његовим сегментима, а њени поједини чланови нагризају привредни и друштвени систем друштва, друштвешос група, појединаца - човека као индивидуу, личност и то директно ши индиректно. Стога социјална екологија проучава социјалне, економске, друштвене, технолошке реперкусије које се догађају у друштву, дакле она не проучава оне актере у самој тој природи и то примарној, већ има једну суптшнију улогу друштва и екологије (друштва и технике и технологије).

4. ШТА ЈЕ ИЗЛАЗ ИЗ ЕКОЛОШКЕ КРИЗЕ

Савремени свет данас посвећује доста пажње горућим проблемима друштва. Међутим, на овом подручју постоје велике разлике у прилазима за решавање круцијалних проблема и то како у техничко - технолошком, тако и у практичном истраживању и решавању (отклањању негативних проблема у свери радне и животне околине). Већина је сагласна у томе да треба отклањати проблеме који деградирају природну и друштвену околину. Прилази овим проблемима у отклањању еколошких последица, траума, депресија, дехуманизација, дезинтеграција, ерозија и других су различити. Те разлике се манифестују а) у свим сегментима рада, политици, идеологији, школству итд.), б) морају се имати у виду и посебни, специфични интереси субјеката (друштва, предузећа, власништво, политички покрети, дате установе и институције система, удружења и слично). Све ово говори и наводи да до различитих прилаза у разрешавању очувања и унапређења човекове радне и животне околине, са једне стране, не долази се увек до најбољег, најефикаснијег решења, већ нарушене природне средине због најефикаснијих инструмената заштите а и због концепције прилаза заштите природе „заштитара” оних који се баве унапређењем и очувањем природе, света рада и света живљења, с друге стране. Модерно друштво планира, тражи преузима и издваја знатна средства, а како техничка, тако и финансијска а све у циљу обезбеђивања заштите радне и животене средине - околине. У том циљу постоје већ неколико стратешких праваца против загађења, деградација - дехуманизација природе, против еколошких криза и катастрофа, као и”ћоремећаја еко система.

346

Прво, модерно друштво трага за могућим решењем у циљу изналажења решења у случају поремећаја човековог еко система. Ту се даје значај програмима у еколошкој сфери, али не треба уносити немир у становништву, да је оно пред катаклизмом. Даје се значај програмима у еколошкој сфери. Те мере морају бити организоване, спонтате и масовне и то на време уз већа или мања ограничења ужег или ширег простора. Тако, на пример, James Trefel каже: „На пример, скоро сваки напор да се смањи загађење ваздуха и таложење кисеоника помоћи ће у смањењу испарења која проузрокује ефекат стаклене баште” (у свом чланку „Будућност климе на земљи”, ч. Преглед, оп.цит.). Или, за разлику од многих градова, Сингапур успева да се извуче из „саобраћајног и еколошког кошмара” улажући у последњих пет година милијарду дорала за обнову и изградњу градских путева и улица.

Друго, модерно друштво трага за опредељењима заштите природе алармирајући при томе све субјекте - учеснике у нарушавању исте у циљу хитности разрешења горућих проблема у овој области (ПРИМЕЊУЈУЋИОШТРЕИ РИГОРОЗНЕ МЕРЕ за оне који су загадили ши уништили животну околину) - али и хитну забрану уништења, рецгшо, ШУМА, ШУМСКИХ САДНИЦА, АЛИИ НОВИХ ЗАКОНСКИХ И ПОДЗАКОНСКИХ ПРОПИСА.

Треће, модерно друштво, иако улаже техничка и финансијска средства у разрешавању ових проблема, сматра да еколошка криза нема ту могућност да доводи до катастрофичних последица по човека и људски род у целини. Сматрају да човечанство данашње цивилизације може и има могућност да својим каналима, путевима (средствима, техничким, економским) предупредили неку могућу опасност по човека његовој природи, јер је човек maj који уређује и надзире и aдanmupa је свом природном и друштвеном амбијенту и плански врши и cmвapa услове унапређивањем зашите cистema рада и cистema живљења (npипрemuo А. Г. К), а cвe то у циљу квалитета живота и хуманизма.

Стратешка опредељења су веома битна, одређујућа са осталим аспектима будућности у циљу разрешавања еколошких питања и проблема. Они могу бити општи, посебни и појединачни. Но, природне промене у свету рада и живљења, (природи и друштву) су неминовне и непрекидне и оне се догађају ван нас, али баш због тога ми морамо деловати превентивно на оне еколошке проблеме на које

347

можемо деловати и усмеравати активности у циљу њиховог спречавања - ненастајања, неактивирања.

Савремена друштва, а попут њих и остала друштва, посвећују пажње реформи друштвеног уређења, односно посебно традиционалним односима који су у уској вези са производном делатношћу, увећавањем и растом производности рада и све што је у вези са еколошким растом у најширем смислу речи. Док друштва са потрошачком психологијом и системом вредности, где се вреднује колико нечега имају или немају, а не према стваралачкој имагинарној улози друштва и човека и то је један други оквир гледања на друштво и човекове личности а тим и на „свет живота” и природне равнотеже. Зато, ако друштво није у стању да спречи, и неутралише дате опасности, које проистичу из природе и друштва и њихових унутрашњих елемената, мора се мењати постојећа друштвена организација друштвеног и државног механизма. „Стога, да би се изашло из ове ситуације потребно је мењати моделе човекове егзистнције (систем друштвено - економских односа, технологију, културни модел) или/и променити егзистенцијални модел (не заснивати га на обавезном расту) а, највероватније да ће бити потребно и једно и друго. Како то није остварено, криза и даље траје са несагледивим последицама.”416

Узмите, примера ради, уништење шума: потребно је правовремено спречавање љихове сече, истребљење, очување шумских птица у нас, као и напади губара на шуме и шумска стабла што води уништењу шума. Други npимep је, који се готово сваке године понавља, јесте паљење шума и шумски пожари који односе готово сваке године на хиљаде хектара шума у свету и код нас. Све је ово могуће предупредити једним активнијим односом, планским, систематским, студиозно и стратегијскоразвојним истраживачким радом СРБИЈА - ШУМА, ШУМАРСКОГ ФАКУЛТЕТА И ИНСТИ-ТУТА ШУМАРСТВА ИЗ БЕОГРАДА.

Проблеми екологије и еколошке кризе се смањују или елиминишу разним законским мерама, законским прописима, зеленом технологијом, културном екологијом, културом (културом рада и образовања), производности рада али, еколошком производности рада, развојем шумарства, садница - дрвећа...

416 Г. Митић, Екологија и социологија, Зборник, Самоуправно друштво и екологија, Центар за марксизам универзитета у Београду, Београд, 1987.

348

Међутим, основни узрок, који треба еттинисати, лежи у друштвено - економским односима који данас још увек, нажалост, доминирају у свету а то је еколошки интерес, интерес профита индустријско - концепцијских освајања као и сфера утицаја (техничко-технолошког и доминација једних над другим). Тај и такав развој производних снага а тиме и еколошки pacm нису сами за себе да они „отимају” од природе и друштва, већ се он односи на управљање, поделу и често најамни однос, учешће срдстава за индустријско - војне циљеве, чиме јачају моћ над њима. „Чини се да се решења морају тражити у два правца. Први правац представља напоре везане за даљи развој производних снага савременог човека. Развој производних снага мора бити првенствено усмерен на повећање способности човека да користи природу тако да задовољи своје индивидуалне и друштвене потребе. Те потребе су у порасту не само због повећаног броја становника, већ и због њихове сложеније структуре. Те људске потребе не могу се свести на неколико основних параметара, као што су: исхрана, облачење, здравствена заштита и стамбено питање. Ови параметри покривају неке основне потребе. Међутим, све више, и то баш услед развоја људских производних снага са једне стране, и нужности да се оне и надаља развијају, са друге, у људске потребе треба укључивати и оне које нису непосредно везане за биолошки опстанак, већ представљају део друштвеног опстанка. Међу њима треба убројати све већу потребу за образовањем, за демократским, људским повезивањем, за прогресивним укидањем поделе на умни и физички рад, за укидање најамног рада, за укидањем свих облика доминације и отуђења - једном речју, за другачијим људским животом, за цивилизацијом других вредности, за потпуном експанзијом човекових потенцијала.”417 ,ЈЈрљава технологија” има велике последице и реперкусије на човекову радну и животну средину. Она изазива загађеље воде, земље, ваздуха. Све се ово рефлектује на човекову личност, групу, становништво, али и на животињски и биљни свет. Развој производнш снага, технике и технологије, средства рад, предмета рада, научно-технички прогрес, речју, научно - технолошка револуција, нарочито трећа, донела је благостање наше цивилизације али и страх, немоћ пред њом - пред екосистемом,

417 Владимир Штамбук, у предговору Екологија и политика, А. Горц, „Просвета”, Београд, 1982, стр. 11.

349

његовом равнотежом и еколошким проблемима који су евидентни. Ту најчешће и највише „страдају” неразвијене земље које и најчешће купују ту прљаву технологију, које су зависне од водећих сила, које су принуђене да купују ту стару технику и технологију. Додуше, и када су у питању нове технологије, када је реч о њима, и оне носе реликт прошлости и нееколошке особине. Тек се последњих година, након упозорења и еколошких стандарда, који су услов свим фабрикама које производе ту нову технику и технологију, као и упозорења еколошких удружења и покрета, факултета и института за екологију, за заштиту на раду, итд., повело се више рачуна о еколошким захтевима још приликом планирања, пројектовања целокупног техничко-технолошког развоја поготову великих система и корпорација посебно индустријских, железничких, хемијских, рударских и слично морају имати у виду заштиту природне средине - околине, људски, животињски и биљни свет. И да није било никаквих економских криза, да не кажемо катастрофа, у свету (велика загађења, зрачења, тровања, бука, вибрација), не би се много одмакло у овој тако значајној области-еколигији и њеној укупној заштити и очувању. Само предупређивањем, о чему смо говорили и истакли, могуће је свести ако не и елиминисати, онда барем свести на најмању меру све ове непријатне већ често и опасне судбоносне - трагичне последице по живот становништва.

Зато је пројектовање једно од најузвишенијих операција где би етика инжењера била основни постулат у том датом пројектовању нових техника и технологија. Институти (уопште узев, научне институције) морају да предњаче, да указују и синхронизују нова техничка решења као и у иновацијама и пројектованим технологијама. У свету данас постоји један број института и компанија које развијају биотехнологију у открићу микроорганизама, затим се веома једноставно и јефтино неутралишу хемикалијама на земљи, води, ваздуху. „Еколошка криза последњих деценија овог века је директно утицала да се у развојне програме разноврсних организација равноправно укључе и еколошка питања. Еколошка свест постепено обухвата све управљачке процесе, делом због тога што о томе постоје јасно издиференцирани ставови бројних сегмената друштвене структуре, а делом збот тога што се организацијски циљеви преко менаџмента остварују на тржишној утакмици логиком профита. Еколошки чиста средина

350

коју неће деградирати технолошки процеси је благовремено улагање, са већим економским ефектима, него њено санирање. У обиљу понуде производа на тржишту се све више траже они који могу да одговоре еколошким захтевима.”418

Зато с правом П. Козић наводи речи W. К. Reilly: „фабрике и опрема застаревају и замењује се продуктивнијим које истовремено мање загађују околину. Развој енергије ће се наставити у правцу чистих технологија за коришћење угља и комерцијализације економски конкурентих, чистих, обновљених технологија за производњу енергије као што су соларане фотоћелије. Нови затворени индустријски процеси спречиће токсичне материјале као што су олово и кадмијум који је готово немогуће одложити тако безбедно а да не дођу у додир с околином. Мудар произвођач већ поставља нова питања у вези с прошводгша - не само како ће бити искоришћени, већ како ће бити одложени и с каквим последицама.”419

5. КОЈА СУ РЕШЕЊА ИЗЛАЗА ИЗ ЕКОЛОШКЕ КРИЗЕ

Која су решења и излази из еколошке кризе окупирају пажњу већ дуже време научника свих профила али и државе, друштвене организације и страначка руководства дате дотичне земље и региона. Велики део света посвећује значајни део политике ка усмеравању својих активности у циљу унапређивања човекове радне и животне околине. Оне друштвене снаге које мобилишу све своје потенцијале на остваривању програмских задатака и усклађивању програмске политике ка здравој радној средини - околини при томе и имају већ постигнуте резултате у хуманизацији човека. Кроз еколошку политику и њену призму остварују се друштвени, економски, техничко-технолошки, културно - образовни - у целини „зелена технологија”, која мора бити светлост, што све утиче и доприноси очувању природе а тиме и на животну средину (околину). Еколошка политика се огледа у томе што је у складу са политиком државе, заједнице, друштва, што води напретку земље и свеукупним стандардима и захтевима цивилизованог друштва. Кораци на овом

418 Вера Минић, Екологија и менаџмент, реферат поднет на међународном конзорцијуму у Ростову, 1994.

419 П. Козић, Социологија, наведени рад (W.K. Reilly, Економски развој и еколошко унапређење), стр. 335.

351

плану су већ учињени у неким земљама света. Економисти и еколози у савременом друштву указују на потребу сусретног планирања буџета који мора обухватити и средства - део буџета за еколошке потребе и квалитета живота имајући у виду чист ваздух, земљу, воду, шуме - пределе, биљни и животињски свет који битише - живи у тим шумама. Основни “modus vivendi” праве државе мора бити таква еколошка политика, али не само декларативна, већ планска, програмска и реализована у свим њеним сегментима, како би се заштитила та правна и права држава од еколошке кризе и свих могућих последица. Посебно место у њој мора заузети забрана увоза „прљаве технологије”, хтеле то или не, неминовно врше загађивање и онемогућавају удисање чистог ваздуха, изворске пијаће воде, а све ради очувања здравља деце, омладине и укупног становништва. Тиме би се спречила експанзија моћних сила да економским и политичким субјектима да се домогну природних богатстава. Тиме би се онемогућило неконтролисано „израбљивање” земље, природе и ресурса до крајњих граница. Још увек је веома тешко остварљива ова еколошка политика када се знају разлике (економске), примера ради Севера и Југа. Питање екологије (еколошка политика) је у функцији и бићу човека за даљи еколошки развој и свих природних делатности, али и техничко-технолошког развоја који и није у супротности са еколошким захтевима и нормама - тиме би се остваривала политика „зелене револуције развоја” и раста у свим областима живота и рада. Дакако, политика развоја земље мора полазити од еколошких параметара и пројеката садашњости и будућности.

352

ЛИТЕРАТУРА

Albon, Paul.: Les Questinnaires psysholoques, Presses universitaies de france, Paris, 1968. Алексић, Милош.: Социологија менанџмента, Виша економско-комерцијална школа, Нови Сад, 1993.

Barnes, Harue Е.: Уводу историју социологије, БИГЗ, Београд, 1982.

Бајић, Зоран.: Социологија, Виша техничка машинска школа, Трстеник, 1999.

Бошковић, Драгутин.: Друштвене мере и активности у циљу бржег развоја иновационих процеса, Ријека, 1973.

Безданов, Стеван.: Технички прогрес и образовање у Југославији, Стручна штампа, Београд, 1975.

Burger, Hotimir.: Философија технике, Напријед, Загреб, 1979. Valker, Čarls.: Moderna tehnologija i civilizacija, Naprijed, Zagreb,

1968. Видаковић, Зоран.: Техника u друштво, Универзитет у

Сарајеву, Сарајево,1966. Видаковић, Зоран.: Модерне производне снаге и

револуционарна пракса, Институт за политичке студије факултета Политичких наука, Београд, 1966.

Виденов, Асен.: Социологијау бизнису, Београдска пословна школа, Београд, 2003. Вукмирица, Вујо.: Економско-технички услови преквалификације, Београд, 1972.

Вукмирица, Вујо.: Технички прогрес и проблем запослености, Export-pres, Београд, 1968.

Wnite, Lynn.: Die historischen ursachen, unserer okologische krise, 1970.

Вучићевић, Слободан.: Шума u животна средина, Шумарски факултет, Београд, 1999.

Gleaser, Bernhard.: Einfunhrang in die Humanokologie ling Dp, 83-17. Berlin.

353

Гилденс, Ентони.: Социологија, ЦИД, Подгорица, 2001. Гилденс, Ентони.: Социологија (одабрана поглавља), Економски факултет, Београд, 2002.

Горичар, Јоже.: Социологија, Рад, Београд, 1961.Горичар, Јоже.: Статистички метод у социолошкгт

истраживањима. Саветовање о примени статистике у социолошким истраживањима, стр. 21-22.

Горц, А.: Техника, техничари и класна борба, Марксизам у свету, број 3/1974.

Гурвич, Г.: О социологији, први сезак, Напријед, Загреб, 1946-1996.

Гуд, В. / Хет, П..: Методи социјалног истраживања, Вук Караџић, Београд, 1966.

Гвоић, Љубивој.: Социологија, Графички атеље КУМ, Београд, 1996.

Деспот, Блаженка.: Хуманитет техничког друштва, Центар за друштвену делатност, Загреб. 1971.

Deutsch, Karl.: Gesellschaftspolitische aspekte der okologie WB iiug - Rm, 79-1.

Диркем, Емил.: Правша социолошког метода, Савремена шола, Београд, 1969.

Диркем, Емил.: О подели друштвеног рада, Просвета, Београд, 1972.

Divugnaud, Jean.: Dukheim puf, Paris, 1965. Ђорђевић, Драгољуб, Б.: Социологија, Ученичка задруга

Гимназије „Светозар Марковић”, Ниш, 1996.Ђорђевић, Миодраг, Р.: Социологија, Научна књига, Београд,

1997. Ђорђевић, Миодраг, Р.: Савремено југословенско друштво,

ШИП-Бакар-Бор, Бор, 1997.Ђорђевић, Слободан.: Штаје хумана екологија, Рад, Београд,

1977. Ђурић, Михајло.: Хуманизам као политички идеал, Српска

књижевна задруга, Београд 1963.Eisenbart.: Constance, Humanokologie undfrieden, Stuttgart, 1979. Енциклопедија лексикографског завода, књига 6, Загреб, 1969.

354

Енгелс, Фридрих.: Дијалектика npupode, Култура, Београд, 1951. Жанко, М.И. / Томовић, Рајко: Генеза кибернетике, Вук Караџић, Београд, 1996.

Живковић, Јован / Костадиновић, Андон, Г.: Социологија са социологијом културе, Центар 018, Ниш, 1992.

Жуков, Н. И.: Философски основи кибернетике, Изделство, Београд, ИМ, В.И. Лемна, 1976.

Ивковић, Радивоје.: Социолошки лексикон, Призренске новине, Призрен, 1998.

Јањић, Миодраг.: Права и режим проиалазака створених у радном односу, Институт заупотребно право, Београд, 1965.

Јакшић, Слободан.: Породица у систему вредности Југославије, Факултет политичких наука, Београд, 1987.

Јашић, Зоран.: Економика образоваља, Информатор, Загреб, 1979.

Кагле, Георг.: Кибернетшау економији, Информатор, Загреб, 1969.

Кешетовић, Желимир.: Виша школа унутрашњих послова, Београд, 2002.

Козић, Петар.: Социологија, Култура, Београд, 1993, 1995. Костадиновић, Светолик, Г.: Задовољавање стамбених потреба

и развој социјалне структуре, Завод за НИПД ЈЖ, Београд, 1989.Костадиновић, Светолик, Г.: Кадрови иулагање у образовање,

Железнице, број5/1989.Костадиновић, Андон, Г.: Уводу социологијурада, ДБ Графика,

Београд, 1996. Костадиновић, Андон, Г.: Социологија, Технички факултет, Бор, 1994. Костадиновић, Андон, Г.: Утицај техничког прогреса на развој образовања и културе радау великим системгша - на примеру железничког саобраћаја, Желнид, Београд, 1987.

Костић, Цветко.: Социологија села, Завод за издавање уџбеника Србије, Београд 1975.

Колаковски, Лешек.: Главни токови марксизма, књига I, БИГЗ, Београд, 1980.

Креч, Дејвид / Крачфилд ,Ричард.: Појединац у друштву, Завод за уцбенике и наставна средства, Београд, 1965.

355

Кораћ, Вељко.: Трагом ucmopuje сазнавања о човеку у друшшву, Марксово схватање човека, историја друштва, Београд 1982.

Крстић, Љубиша: Удружени рад и научно-технички прогрес, Савремена администрација, Београд, 1980.

Лењин, В. И.: Шта су пријатељи народа, Изабрана дела, Том I, књига 1, Култура, 1948.

Лемер, А. Ј.: Принципи кибернетике, Техничка књига, Београд, 1970.

Лукић, Радомир.: Основи социологије, Научна књига, Београд, 1970.

Мандра, Андри.: Основи социологије, Универзитет Црне Горе, Подгорица, 2001.

Марковић, Данило, Ж.: Општа социологија, Савремена администрација, Беград, 1993. Марковић, Живко / Покрајац, Слободан.: Друштво у променама, Научна књига, Београд, 1997.

Марковић, Мира.: Социологија, Институт за међународни менаџмент, Београд, 1994.

Марковић, Милован.: Социологија, Удружење наука и друштво, Приштина, 1994.

Марковић, Славко.: Примена кибернетше у руковођењу радном организацијом, Информатор, Загреб, 1970.

Маркс, Карл.: Критика политичке економије. Култура, Београд, 1948.

Маркс, Карл.: Економско-филозофски рукописи из 1844, Напријед, Загреб, 1973.

Маркс, Карл.: Капитал, књига 9-11, Култура, Београд, 1964. Мертон, Роберт, К.: О теоријској социологији, Центар

друштвених дјелатности Савеза социјалистичке омладине Хрватске, Загреб, 1979.

Merton, Robert.: Social Тћеогу and social structure, the tree press, Glencoe, Illions, 1959.

Месарић, Милан.: Уводу анализу пгехничког напретка, Информатор, Загреб, 1970. Милановић, Владимир.: Социологија, Службени лист, Београд, 1984.

Митровић, Љубиша.: Увод у социологију, Универзитет у Нишу, Ниш, 1986.

356

Митровић, Љубиша.: Основи социологије, Стручна књига, Београд, 1987.

Митровић, Љубиша.: Социологија, Институт за политичке студије –Удружење Наука и друштво Србије, Београд, 1997.

Митровић, Љубиша.: Савремено друштво, Институт за политичке студије, Београд, 1996.

Митровић, Љубиша.: Општа социологија, Универзитет у Нишу, Ниш, 1986.

Митровић, Љубиша.: Општа социологија, Стручна књига, Београд, 2000.

Митровић, Милован.: Југословенска предратна социологија, Истраживачко-издавачки центар ССО Србије, Београд, 1982.

Мишковић, Милан, М.: Социологија, Службени Гласник, Београд, 2003.

Мос, Фоконе.: Социологија и антропологија, Просвета, Београд, 1981.

Мозер, А.: Методи анкетирања у истраживањима појава, Култура, Београд, 1962.

Ненадић, Миле.: Социолошки интинерер, Просвета, Београд, 1999.

Ничић, Драган.: Социологија, рударско-металуршки факултет, Бор, 1965.

Ничић, Драган.: Основи социологије рада, Технички факултет, Бор, 1978, 1985.

Перић, М., Костадиновић А., Ђорђевић М.: Социјална екологија, Филолошки факултет, Београд, 1999.

Перић, Милутин / Костадиновић, А.: Социјална екологија, Филолошки факултет, Београд, 2003.

Петковић, Влајко.: Социологија, Економски факултет, Београд, 1996.

Петковић, Влајко / Алексић, Предраг.: Социологија, Економски факултет, Београд, 1994.

Печујлић, Мирослав.: Будућност којаје почела, Иниститут за политичке студије - ФПН, Београд, 1965.

Петровић, М.: Политичка економија. Службени лист, Беогрд, 1972.

Печујлић, Мирослав.: Теорија организације и друштвене промене, Социологија рада, Службени лист Србије, Београд, 1973.

357

Печујлић, Мирослав.: Социологија између револуције и аплогије, Институт за политичке студије ФПН, Београд, 1973.

Печујлић, Мирослав.: Савремена социологија, Службени лист, Београд, 1994. Печујлић, Мирослав.: Глобализација, Гутенбергова галаксија, Београд, 2002.

Печујлић, М. / Милић, В.: Социологија, ИПС, ФПН, Београд, 1991.

Petrov, V. М.: Вусби и научно-технички прогресса, Москва, В. Б. ИЦС школа, 1973.

Поповић, Михајло.: Предмет социологије, Институт друштвених наука, Београд, 1996.

Продановић, Томислав.: Соццјална екологија,Учтељска факултет,Ужице, 1995. Продановић, Томислав.: Cвem на прагу 21. века, Агрономски факултет, Чачак, 1994.

Прњат, Бранко.: Културна политика, Радничка штампа,Београд, 1979.

Прокоповић, Б. Боривоје: Савремени приврени системи, Проинком, Београд, 2005.

Прошић, Лука.: Увод и историју филозофије, ауторско издање, Београд, 2000.

Раденовић, Предраг.: Општа социологија, И. П. Доситеј, Беогрд, 1993.

Раденовић, Предраг.: Општа социологија, Савремена администрација, Београд, 1995.

Раковић, Ж. / Виденов, А.: Социологија, Учитељски факултет, Ужице, 1994.

Рашковић, Владимир.: Социологија села, Економски факултет, Београд, 1985. Рашковић, Владимир.: Социологија, Савремена администрација, Београд, 1984. Рашковић, Владимир.: Социологија рада, Савремена администрација, Београд, 1984, 1979.

Рихта, Радован и сарадници.: Цивилизација на раскршћу, Комунист, Београд, 1972.

Рот, Никола.: Развој и проблеми социјалне психологије, Рад, Београд, 1968.

Сам, Атила.: Социологија за инжељере, Грађевински факултет, Суботица, 1996.

Серван, Ј. / Штрајбер, Ј.: Амерички изазов, Епоха, Загреб, 1968.

358

Социологија рада, Новинска установа Службени лист СФРЈ, Београд, 1973.

Сорокин, П.: Социологија!, Геца Кон, Београд, 1932. Станојчић, Илија.: Предмет опште социологије - њен однос

према другим науксша, Савремене школе, Београд, 1964.Стевановић, Ђура.: Социолошка хрестоманија, Култура,

Београд, 1999. Стојковић, А.: Марксистичка философија, Војно-издавачки

завод. Београд, 1976. Струмилин, С. Т.: Технички прогрес, Обшчественаја произв. делатност труда, Москва, стр. 277.

Тодоровић, Александар.: Методологија истраживања слободног времена, Савремена администрација, Београд, 1978.

Тодоровић, Александар.: Социологија, Савремена администрација, Београд, 1976.

Toffler, Alvin.: Šok budućnosti, Oto Keršovani, Rijeka, 1975. Тривунац, Теофанија.: Аутоматизација u кибернетика,

Савремена администрација, Београд, 1971.Фиаменго, Анте.: Основи опће социологије, Веселин Маслеша.

Сарајево, 1963. Флере, Сергеј / Марјановић, Милош.: Увод у социологију,

Научна књига, Београд, 1990.Флере, Сергеј.: Образовање за све, Дуга, Београд, 1973. Фоконе, П.: О социологији, Београд, 1940.Фурастије, Жан.: Цивилизација сутрашљице, Напријед, Загреб,

1968. Харлановиу, Н. А.: Научно-технтки прогрес На

железнодорожном транспорте, изделство Транспорт, Москва, 1981. Хараламбос, М.: Увод у социологију, Глобус, Загреб, 1989.Hekel, E.: Generalle morphologie der organismen, Berlin, 1866.Цифрић, Иван.: Социјапна екологија, Глобус, Загреб, 1989.Шерифовић, Сафет.: Научно-технички прогрес и друштвено-

економски развој БиХ, Светлост, Сарајево, 1976. Шешић, Богдан.: Основи методологије друштвених наука,

Научна књига, Београд, 1974.Шушњић, Ћуро.: Критика социолошке методе, Градина, Ниш,

1973. Штамбук, Владимир.: Предговор књизи А. Горза, Екологија и

политика, Просвета, Београд, 1982.

359

ИНДЕКС АУТОРА

АВГУСТИН, Св.: 69,70,70,71,71БОДЕН, Ж.: 73,73,74,97АВРАМОВИЋ, М.: 80,80,81,81,81ВООКСНШУ.: 270,270АКВИНСКИ, Т.: 71,71БОНАПАРТА, Л.: 178ALBON, Р.: 55,56БОСАНАЦ, М.: 17АЛЕКСИЋ, П.: 37БРАДУЕЛ, Ф.: 33АНАКСАГОРА, 66КУХА?ИН:Н- 87АНЕНКОВ.: 149БУХАРИН, Н.. 87АНДЕРЛИЋ, В.: 79,79,80ВАЈС, А.. 163,163АНТИСТЕН .. 69ВАЈТ л 43 261АНШТАЈН,А,199WAlicER, G. R, 212АПИЈАН.: 70WATT : 199АПОЛОН.: 191ВЕБЕР,Х.: 59,262АРИСТОФАН.: 66,198WEINGART, Т. Р.: 262АРИСТОТЕЛ.: 26,42,59,67,67,67,68,68,68,68ВЕНОН.: 69ВЕРНИСТЕ, Е.: 261ВИДАКОВИЋ, 3.: 68,69,69,71,71,97,179,196

АРКАТ.: 199 AYERXAN, А.: 242 3,207,208,208,АЏИЈА, Б.: 79 208ВИЗЕ, Ф. Л.: 101,101,102,102ВИКО.Ђ.Ђ.: 71,75,75ВХИТЕИР, Л. 261,ВОЛТЕР.:190БАНКС,Л.Е, 261,262WHITEJR,L, 261БАЦОН, Ф.: 26ВРОЧИНСКИ, Р.: 223БЛАНКИ, И.: 39ВУДХАУС, С. М.: 61,61,61,61,61БАРНЕР,А.:215ВУНТ, В.: 27,100БАРНЕС: 70,71,72,73,73,73ВУКМИРИЦА, В.: 206,209,216,ВAROY, N. N.: 262,265,218,244БЕБЕР, М.: 98ВУКОСАВЉЕВИЋ, С: 82БЕЗДАНОВ, С: 209,216,218ВУКОСАВЉЕВИЋ, Ђ.: 82БЕЛ,Д.:251БЕНЕДЖТ, Р.: 43GALBRAJT, I. Н. Ј.: 221,221БЕРКЛИ.: 59,78ГЕЛЕН, Л.: 207БЕРЏЕС: 101,102ГЕРГУЛИЈАН.: 70БИОЛЕТ,Г,261ГИНША,Ц.:85БОБ,Л.Б.:134GLASER, V.: 263,263KOKFP Т-2 И ГОБИНО.: 98,179БОГДАНОВИЋ, А, 87ГОРИЧАР, Ј” 29,29,29,91,147,231БОГИШИЋ, В.: 76,80,81ГОРЗ, А.: 240,240,240

ЕНГЕЛС, Ф.: 27,27,33,34,37,102,ГОРЦ, А.: 289,290,293102,102,103,109,114,115,122,GROSSMAN,H.: 139 137,137,148,148,148,149,153,ГУД, П.: 35 154,154,154,155,167,168,168,ГРУД,Б.:58 169,172,174,174,175,178,179,ГРУЛ, X.: 228,229, 180,180,180,181,188,189,192,ГУМПЛОВИЧ, Л.: 98,98,98,98,179,193,194,196,196,196,196,197,ГУТЕМБЕРГ .: 211 198,200,200,261ГУРВИЧ, Ж.: 33,101,161,161,177ЕМПОДОКЛЕ.: 66ЕПИКУР.: 69ДАНТЕ.: 198ЕСПИНАС: 97ДАРВИН, Ч.: 98,98,98,143,144,144ЕСХИЛ.: 66,198,198, 177,261ЕРЛИК,В.:80DANCAN, D. D.:268ДАРИНСКИ.: 223,223ЖАКО, М. М.: 215ДИДРО.: 190ЖИВКОВИЋ, М.: 65ДИОГЕН.: 69ЖИВКОВИЋ, Љ.: 89,189,192ДЕКАРТ.: 59,96,216ЖОРЖ, П.: 276,276ДЕМОКРИТ.: 195,195,196ЖУЈОВИЋ, Ж.: 78ДЕНИСОН,Ч.:216ЖУКОВ, И. И.: 215ДЕСПОТ, Б.: 207DEUTCH, Н. К.: 264ЗАКИЋ, М.; 240ДИРКЕМ, Е.: 44,59,83,84,84,84,84ЗЕВС: 191, 84,100,100,100,100,100,147ЗИМЕЛ, Г.: 101, 147,148,148,192,268ЗИМПЛ.: 83, ДОБРОВ.:214DEUESCH, W. К.: 264

363

ИЛИЋ, В.: 284,285,285ДОБРАСКА, 3.: 209ИЛИЋ, М.: 197,197ДИЗДАРЕВИЋ, М.: 277ИНТЕРТОН.: 39,39ДУГАЛ, М: 98,98ДРЕПЕЛ.: 78ЈАЊИЋ, М.: 210DUPREL, Е.: 78ЈАШИЋ, 3.: 209, 219DUPREL, R: 160ЈЕЛЧИЋ, Б.: 219,219ЈЕНКИС: 62ЂОРЂЕВИЋ, В.: 282 ЈОВАНОВИЋ, Д.: 81,81ЂОРЂЕВИЋ, С: 262,262,270,271ЈОВАНОВИЋ, С: 81,82,84184ЂОРЂЕВИЋ, М.:14,15,15,84,84,165,166,168,168,KAGLE, G.: 168, 215,КАЈЗЕНБЕРГ, К.: 264ЂУРИЋ,М.: 16,16,49,65КАНТ.: 198КАРАЏИЋ, С. В.: 76,76,76,76,81EISENBART, S.: 264,270КАРНАТ.: 189КАУЦКИ.: 87,176КВАРТЕРНЕ.: 242LEFEBRE, L: 128,129,129,132,135КЕДРОВ, M. Е.: 226ЛЕЊИН, В. И.: 104,105,129,149КЕРИ, X.: 96 173,175,175,175,175,175,168,168КЕРШОВАНИ, О.: 89 177,177,180,180,199,215КОЗИЋ, П.: 23,24,24,30,42,42,42ЛЕРНЕН, Н. Л. Ј.: 215, 46,46,77,78,78,78,79,79,80,80ЛИВИЈЕТ.: 70, 82,83,84,85,85,86,86,87,88,88,88ЛИЛИЈЕНФЕЛД.: 97, 89,91,181,181,184,194,197,197LINN.R: 211, 197,198,198,198,251,252,253ЛОКРАН.: 66,253,253,254,254,255,276,277

364

LONMANN, М.: 70, 277,286,287,287,288,294,294ЛУКИЋ, Р.: 23,25,25,25,25,25,28,КОСТАДИНОВИЋ, Г. А.: 31,65,29,30,45,50,50,50,51,51, 51,67,

68,125,201,210,219,224,228,229,72,88,88,90,90,91,91,122,143,151,232, 240,253,282,291,151,152,152,152,161,161,162,165

КОСТАДИНОВИЋ, Г. С: 28,180,182,182КОЛАКОВСКИ, Л.: 110LUND.: 460КОНТ, О.: 23,24,26,41,59,82,82,83,83,83,83, 83,85,90,97,97,268LUNDGREEN, Р.: 262МАЈО, Ф.: 139КОПЕРНИК.: 72МАЛЕ, С: 231КОСИЋ, М: 82,83,83,83,83,83,85МАКЕДОНСКИ, А.: 68,18388 МАКИЈАВЕЛИ, Н.:73,73,73,73КОНФУЧИЈЕ .: 222МАЛИНОВСКИ.: 43КОСТИЋ, Ц.: 28,76МАНДИЋ, О.: 90,161,161,161КОРАЋ, В.: 61,71,95МАЛОНЕЦ, Д.: 35КРЕБЕР,Л.: 43MARGALEFF, R.: 270КРЕЧ, Д .: 39,39,39,39,40,40,40,40МАРКОВИЋ, Ж. Д.:40,18,27,50,53,53,115,115,116,116,КРЕЧВИЛД, С: 39,39,118,118,121,140,194,195,207,217КРСТИЋ, Љ.: 207,218,264,264,281,281,281КСЕНОФОН .: 66МАРКОВИЋ, М.: 18,18,18КУН, Т.: 19,19,19МАРКОВИЋ, Мил.: 46,46,55,72,СОНДОРЦЕТ.: 222,222,59,72,144,144,144,146,164,164,KUPRES, G.: 260,262,164,166,166МАРКОВИЋ, Мир.: 60,60,61,73,73ЛАВ, ПАПА, XII.: 80,80МАРКОВИЋ, С: 86,86,86,86,86,ЛАЈБНИЦ.: 59,86,86,215

365

ЛАМАРК.: 261,МАРКС, К.: 34,40,78,85,86,87,95,ЛАМЕРС, С: 253,253,100,100,102,102,102,102,102,102ЛАНТРАН, П.: 223,103,103,104,104,109,109,109,109ЛАПЛАС: 198,109,110,110,110,110,110,111,111ЛБОН, Г.: 100,111,111,111,112,112,112,113,113ЛЕВИ, К. С: 43,43,113,113,114,114,114,114,115,115,115,115,115,

116,116,116,117,118НАВИЛ,П.:121,121,126,126,126,118,118,121,122,124,124,128,12

8НЕДЉКОВИЋ, Д.: 89,129,129,129,130,130,130,131,131НИЗБЕТ.: 251,132,132,132,133,133,134,134,135НИКОЛИЋ, Ж.: 204,205,135,136,137,138,138,148,148,148,НИЧЕ.: 98, 148,148,149,149,149,149,149,153НИЧИЋ, Д.:153,153,153,153,154,154,155,167,17,104,115,115,

231, 243,168,168,168,178,178,181,196,196НОВАКОВИЋ, С: 81, 197,198,200,210,215,232,253,253ОВЕН,Р.: 190,253,253,253,268ОКОН, В.: 223МАРЈАНОВИЋ, М.: 25OSWALD, W.: 27МАРИЋ, Р.: 283,283ПАЈИЋ, И.: 43МАРСЕЛ .: 34ПАРЕТО, В.: 96,98МАСЛЕША, В.: 89ПАРК.: 101,102МАРТОВ.: 176ПАРЛИЋ, Ј.-.222, 222МЕСАРЕВИЋ, М.:209,209,228ПЕРИКЛЕ.: 66МЕЈ, X.: 81ПЕРОВИЋ, М.: 36,37,38,38МЕРТОМ, Р.: 35,35,35,35,36,36ПЕТКОВИЋ, В.: 37,37,37,173,182,МЕСКЕНЗИ, Д. Д.: 263,263,268,182,183,184,185МИД, М.: 43ПЕТКОВИЋ, С: 17МИБИУС, К.: 262

366

ПЕТАНЧИЋ, М.: 284,284МИЛАНОВИЋ, В.: 91,98PETERS, L. М. Ј.: 62МИЛИЋ, В.: 16,26,49,50,50,50PETRER, R.: 126МИЛИЋ, Вој.: 16,26,49,50,50,60ПЕТРОВ, М. Б.: 215МИЛЕР, Г.: 82,261,263PICNEU, G.: 263,270,270МИЛЕРС, Е.: 261,263ПЛАТОН.: 17,26,42,66,66,66,66,67МИНИЋ, В.: 294,67,67,67,67,68,68,69,195,195,196МИТИЋ, Т.: 292,197МИТРОВИЋ, Д.: 223.223ПЕЧУЈЛИЋ, М.: 91,108,139,139,МИТРОВИЋ, Мил.: 76,76,80,80,82,205,205,205,208,208,236,237,

238, 83,83,84,84,85,85,87,87,88,89ПОПОВИЋ, Ј. Д.: 82МИТРОВИЋ, Р. Љ.: 18,19,33,42,65ПОПОВИЋ, Мил.: 38,38,41,41,91, 75,75,67,67,71,73,73,78,95,95ПОЛИБИЈЕ.: 70, 102,149,150,150,150,172,172,249ПОЛЗИНОВ.: 199, 250,251,251 ПОСЕЈДОН.: 191ПРОКОПОВИЋ: 126,246,МЛИНАР, 3.: 265ПРЕТИЕР, С: 220МОЗЕР, А. А.: 56,56ПРИЦА, О.: 89МОНТЕСКИЈЕ.: 162,162ПРОКИЋ, Б.: 143,161,162,162,163МОС, Ф.: 30,30,34,34ПТОТАГОРА.: 66МОС, М.: 44ПРУДОН.: 87МОРЕНО, Ј.: 62,62,98,98,99,99ПУЛИШИЋ, С: 161МОРГАН.: 162,163MYRRAYU.: 270

367

РАДЕНОВИЋ, П.: 23,24,24ТАСИЋ, Б.: 76,82,84,84РАДИЋ, А.: 80,81,81,81,81ТЕЈЛОР.: 43,139,139,214,251РАДИЋ, С: 80ТЕНИС, Ф.: 101,102,147,148,148,РАНЕРХОВЕР, Г.: 98,148РАСПОПОВИЋ, Р.: 124,124,124ТЕОФРАСТ.: 68РАТКОВИЋ, Р.: 45ТЕСЛА, Н.: 77РАЦЕЛ, Ф.: 78ТОДОРОВИЋ, А.: 34,34,36,36,39,РАШКОВИЋ,В.: 28,117,117,120,40,40,55,58,61,61,61,62,62,147,REILLY, К. W.: 294,147РИХТА и сар.: 119,120,120,124ТОДОРОВИЋ, Д.: 82,84,84,84,84,124,125,176,199,133,133,234,

242,84,85, 242,244ТОМАЦЕТ, Л.: 253РИХТЕРИХ.: 154ТОМАШИЋ, Д.. 82,82,85,85,85РОБЕРТ.: 60ТОМОВИЋ, Р.. 215, РОС, Е.: 101,102,102TOFFLER, А.: 211,220,220,251РОТ, Н.:39ТРЕФЕД, Ј.: 291РУСО, Ж. Ж.: 74,190TURREN, А.: 251САВИЧЕВИЋ, Д.: 223,223УШЕНИЧКИ, А.: 79,79,79,79,79САМНЕР,В.: 98UEHKULL, Ј.: 262,262САСОН, А.: 287,287СЕНЕКА.: 70ФЕРДИНАНТ, Т. И.: 221СЕРВАНТЕС: 198ФИЛИП, М.: 183

368

СИМОН, С: 90,96,190ФИЛИПОВИЋ, Ф.: 87,87,87,87,87,СОКРАТ.: 66 87,87,88,88,88,88,89,89,89СОЛЕЈ.: 96ФИЈАМЕНГО, А.: 31,33,33,90,161,СМОЛ.: 201,201161,161,182,182СПИНОЗА.: 96ФИПИЈА.: 60СПЕНСЕР, X.: 27,79,147,268ФИСЕБАТ, С: 270СУПЕК,Р.: 144,146,146ФОРД.: 199,235СУХОДОЛСКИ, Б.: 223ФОЈЕРБАХ, Л.: 110,110,196,196,СУЧУРЛИЈА, Ж.: 170,197,200СТАНОЈЧИЋ, И.: 31,31,32ФЛОУД, И.: 216СТАНЕЛИ, М.: 154ФРОЈД.: 89,98,99СТРАУС, Л.: 285ФУЛТОН.: 199СТЕВАНОВИЋ, Б.: 170ФУРАСТИЈЕ, Ж.: 210,210,211,226СТЈЕПАНОВ, Р.: 81ФУРИЈЕ, Ш.: 190СТЕПАНОВИЋ, И.: 87ФУРЛАН, И.: 281СТОЈКОВИЋ, А.: 43ФРЕЈЗЕР.: 43СТРУМИЛИН.: 208,216,216ФРЕЈК, Г: 226ФРИДМАН, Ж.: 121,121,126,126,ТАРД,Г.: 99,99,154 133,134ТАЦИТ.: 70FRIEDGOODU, В.: 270,270ШЛОМЕР.: 178HAWLEY.: 268

369

ŠUR, L.: 268ХАЛДУН, И.: 71,71,71ШУХАРДИН.: 207HANLEU, А.: 268ШРАЈБЕР, Ј. Ј.: 211HARRYU.: 270ШТАМБУК, B.: 261,261,266,293ХАНСЕН, А.: 221,242,243ШУШЊИЋ, Ђ.: 43,50ХАСЛАЈ,Х.А.:216 ХАУФМАН, А.: 223 ХЕГЕЛ.: 17,66 ХЕЛВЕЦИЈЕ.: 190 ХЕКЕЛ,Е.: 109,109,109,109,109,109,109,110,110,196,204,261,261261,261,261 ХЕРАКЛИТ.: 195,195 ХЕРОДОТ.: 66 ХЕРМИЈА.: 67,67 ХЕТ, П.: 35,58 ХИПОКРИТ.: 222 ХОБС, Т.: 74,74,97 ХОЛБАХ.: 100 ХОМЕР.: 66 ХОТИМИРОВ, Б.: 207 ХУЗБЕР, Ј.: 264 ХУМБОЛТ,В.А.:261 HRRYU.: 270ЦВЕТКОВИЋ, Ж.: 89 ЦВШИЋ, Ј.: 77,77,77,77,78,78 ЦИФРИЋ, И.: 260,264,265,266,266,267,267,267,268,268,269,269,

270,270,270,270 ЦИЦЕРОН.: 70,70ЧЕМБРЛЕН.: 179 ЏЕМС, В.: 14ШЕРИФОВИЋ, С: 209,209,212,213ШЕФЛЕ.: 97ШЕШИЋ,Б.: 49,53,112,122

370

ШИЛЕР.: 198 ШИЛИНГ, К.: 207

Од истог писца:

Утицај техничког прогреса на развој образовања и културе рада у великим системима, Београд, 1987.

Основи друштвено-економског образовања, Београд, 1988.Социологија и социологија културе, коаутор, /Одабрана

поглавља/, Ниш, 1994.Образовање и екологија на југословенским железницама

/социолошки огледи/, Београд, 1993.Социологија /Одабрана поглавља из Социологије/, Бор, 1994.Неки аспекти отуђења човека у савременим друштвеним

односима, Бор, 1994.Технички прогрес и промене у образовању, Ниш, 1995.Методологија научно-истраживачког рада /извод из предавања

постдиломцима Техничког факултета у Бору/, Бор, 1998.Методологија научних истраживања /Одабрана поглавља за

последипломске студије Техничког факултета у Бору, Факултета за менаџмент у Зајечару и Грађевинског факултета у Нишу/, Ниш, 1997.

Увод у социологију рада, Београд, 1998.Синдикати и свет рада, Београд, 2002.Социјална екологија, /коаутор/, Београд, 2003.

371