Opšta pitanja metodike vaspitanja ličnosti

Neophodnost poznavanja ličnosti vaspitanika

• U vaspitnoj delatnosti se ne smemo prepuštati improvizaciji, rutinskom i nesvesnom snalaženju, slučajnim i neizvesnim “srećnim okolnostima” i preteranoj uverenosti u dosadašnje iskustvo.

• Vaspitne okolnosti i situacije su uvek nove.

• Vaspitač mora da poznaje opšti proces razvitka ličnosti, karakteristike etapa kroz koje prolazi taj proces, faktore koji utiču na razvitak svake ličnosti, kao i individualne osobenosti svakog vaspitanika.

K.D. Ušinski : “Ako pedagogija hoće da vaspitava čoveka u svakom pogledu, ona ga mora najpre upoznati u svakom pogledu.”

• Veoma značajno je i poznavanje psihologije.

• Postoje razna razmimoilaženja kada su u pitanju opredeljenja o tome sta treba pratiti, koje podatke prikupljati i na koji način ih koristiti. Najčesce se radi o podacima koji su intimnog karaktera i koji ne smeju biti dostupni široj javnosti. Ova dokumentacija ne sme biti zloupotrebljena i korišćena u smislu tzv. policijskih dosijea.

• Svi pedagoški radnici snose veliku odgovornost.

•Neophodno je da svi koji se bave vaspitanjem poznaju, ne samo

svoju užu struku i metodiku svog predmeta, već i pedagosku teoriju i

metodologiju pedagoskih istraživanja, da bi na stručan način koristili

istraživačke metode i tehnike za proučavanje svojih vaspitanika

“Lični karton učenika” u osnovnim školama treba da sadrži: - opšte podatke o učeniku,- podatke o porodičnim uslovima,- o fizičkom i zdravstvenom razvoju,- o ponašanju ucenika u školskoj sredini i odnosu prema radu,- o interesovanjima, sklonostima,- kao i opšti sud odeljenskog starešine o učeniku na kraju osnovnog školovanja. Podaci ne registruju samo stanja u pojedinim razredima, već i promene.

Za unošenje podataka su odgovorni učitelj, odeljenjski starešina i nastavnik fizičkog vaspitanja, a potrebno je konsultovati i školskog lekara, pedagoga i psihologa.

“Lični karton učenika” u osnovnim školama treba da sadrži: - opšte podatke o učeniku,- podatke o porodičnim uslovima,- o fizičkom i zdravstvenom razvoju,- o ponašanju ucenika u školskoj sredini i odnosu prema radu,- o interesovanjima, sklonostima,- kao i opšti sud odeljenskog starešine o učeniku na kraju osnovnog školovanja. Podaci ne registruju samo stanja u pojedinim razredima, već i promene.

Za unošenje podataka su odgovorni učitelj, odeljenjski starešina i nastavnik fizičkog vaspitanja, a potrebno je konsultovati i školskog lekara, pedagoga i psihologa.

Opšta pitanja metodike vaspitanja svestrane ličnosti

• Pedagoska nauka ne obradjuje samo teorijske stavove o suštini, karakteru, ciljevima i zadacima vaspitanja (odgovor na pitanje “šta?”), već ujedinjuje teorijsku i praktičnu sferu vaspitanja i odgovara na pitanje ”pomoću čega?” i “kako?”.

• Vaspitanje je veoma složen, kompleksan i dugotrajan proces.

• Metodika formiranja celovite ličnosti mora biti naučno zasnovana, celovita i koherentna kao sistem.

• Kada se ma koja od “strana” ličnosti razvija, vaspitava, uvek se mora imati na umu krajnji cilj – ličnost u celini.

• Svaki nastavnik je istovremeno i vaspitač, zbog toga oni treba da poznaju i opštu metodiku obrazovanja, didaktiku i posebne metodike (svog nastavnog predmeta, moralnog vaspitanja i slicno).

• U periodu razvoja industrijskog društva došlo je do prenaglašene intelektualizacije, ali i do atrofiranja tzv. vaspitne funkcije škole, koja je svedena na učilište. U svakodnevnom životu se to moze ispoljiti kao “kriza morala”, medjuljudska netrpeljivost, lični ili grupni egoizam.

• Opšta metodika vaspitanja brine o ličnosti u celini, o njenom unutrašnjem skladu i harmoniji, dok pojedinačne i posebne metodike se bave razvojem pojedinih strana učenikove ličnosti.

• Sama škola, prevazilazeci didakticki intelektualizam, postaje imanentno vaspitna institucija.

• U savremenom svetu javlja se sve veći broj parazitarnih faktora koji ometaju proces vaspitanja. Izlaz nije u izolaciji vaspitanika i vaspitnih institucija u tzv. fenomenu “staklenog zvona”, već u direktnom suprostavljanju svim negativnim pojavama kvalitetnijim i efikasnijim vaspitnim procesom.

• Skladno i jedinstveno delovanje svih vaspitnih činilaca proučava i tumači opšta metodika vaspitnog rada.

• U celokupnoj organizaciji vaspitne delatnosti

stalno se provlače tri osnovna pitanja:

- kojih se principa treba pridržavati u vaspitanju,

- kojim načinima i metodama i pomoću

- kojih sredstava ostvarivati vaspitni rad.

• Principi su rukovodeća načela kojih se moramo pridržavati u vaspitno-obrazovnom radu.

• Principi su uslovljeni društveno i psihofizioloski.

Opšti principi vaspitnog rada

Principi vaspitanja sadrze:

1) Regulativnost (govore o određenim odnosima koji treba da vladaju u vaspitanju); 2) Normativnost (određuju najbitnije norme ponašanja učesnika u vaspitanju); 3) Celishodnost (jasno usmeravaju vaspitni proces); 4) Kolerativnost i integrativnost (funkcionalno povezuju vaspitni rad na svim nivoima i u svim vaspitnim situacijama).

Principi vaspitanja sadrze:

1) Regulativnost (govore o određenim odnosima koji treba da vladaju u vaspitanju); 2) Normativnost (određuju najbitnije norme ponašanja učesnika u vaspitanju); 3) Celishodnost (jasno usmeravaju vaspitni proces); 4) Kolerativnost i integrativnost (funkcionalno povezuju vaspitni rad na svim nivoima i u svim vaspitnim situacijama).

Najvažniji principi za pravilno efikasno odvijanje vaspitnog procesa i koji imaju karakter opštosti su:

1)Princip naučne zasnovanosti i pozitivne vaspitne usmerenosti svih aktivnosti; 2) Princip svesne aktivnosti; 3) Princip humanosti i demokratičnosti vaspitanja; 4) Princip individualizacije i socijalizacije u vaspitanju; 5) Princip jedinstvenog delovanja svih činilaca vaspitanja .

U okviru didaktičkog principa postupnosti formulisana su 4 pravila postupnosti: 1) Od bližeg ka daljem; 2) Od lakšeg ka težem; 3) Od poznatog ka nepoznatom; 4) Od prostog ka složenom

• U izvođenju u formulisanju ovih pravila, ogleda se stručna osposobljenost i kreativnost nastavnika.

• Principi se izvode naučnom analizom.

• Principi se menjaju, menjaju se njihovi nazivi, sadržina, nisu univerzalni, večni i nepromenljivi. Oni su odraz konkretnog vremena i aktuelne pedagogije.

Vajthed: "Kada govorim principima ne mislim na verbalne formulacije. Princip koji je čovek posve upio je pre mentalna navika nego formalni iskaz.“

• Sve aktivnosti koje čine vaspitanje treba da budu naučno zasnovane.

• Prihvatajući ovaj princip, svi koji rade u oblasti vaspitanja obavezuju se da, kada je god to moguce, koriste naučno proverena znanja, da ih tumače sa stanovišta najnovijih naučnih otkrića onda kod učenika razviju interes za nauku.

• Nivo proste percepcije i prilagođavanja nije svojstven čoveku kao svesnom i intelektualno razvijenom biću.

Princip naučne zasnovanosti i pozitivne vaspitne usmerenosti svih aktivnosti

Arnold Klas: "Kuditi tehniku znači biti prožet nekim loše informisanim sentimentalizmom.“

• Vaspitna usmerenost svih sadržaja treba da nauku i njena dostignuća stavi u službu ličnosti koja se razvija.

• Između zahteva naučnosti i vaspitnosti ne treba da bude protivurečnosti, već se oni međusobno mogu dopunjavati, uslovljavati i omogućavati. Zato ih objašnjavamo kao 1 princip.

• Pozitivna orijentacija se odnosi na izbor sadržaja, postupaka i primera koji imaju naglašeno pozitivnu konotaciju.

• Do sukoba naučnosti i vaspitne usmerenosti dolazi unutar obrazovnih sistema koji imaju orijentaciju na uske i jednostrane religijske, ideološke i druge ciljeve i vrednosti. Tu se javlja problem nejedinstvenosti vaspitnih ciljeva.

• Svesnu aktivnost treba shvatiti kao uslov i rezultat vaspitanja.

• Do svesne i stvaralačke ličnosti se moze doći jedino kroz punu i raznovrsnu aktivnost same te ličnosti.

• Tradicionalne pedagoške teorije su shvatale dete kao “čoveka u malom" , kao individuu.

• Savremene pedagoške teorije svoju pažnju usmeravaju

na subjekatsku i aktivističku poziciju vaspitanika koji može

sebe da menja u kvantitativnom i kvalitativnom pogledu.

Princip svesne aktivnosti

M.Montenj: Detinja duša nije ćup koji valja napuniti, već ognjište koje treba razgoreti.

• Vaspitanje se shvata kao priprema za neki budući život, ali i kao forma aktivnog i stvaralačkog života.

• Time se menja i usavršava i sama priroda vaspitanja.

• Vaspitanika stavljamo u situaciju da bude kreator i neposredni učesnik vaspitne delatnosti u celini.

J.A.Komenski: "Razumno biće, čovek, treba da se rukovodi ne tudjim, već sopstvenim razumom i da nauči ne samo da u knjigama čita i shvata tudje poglede na stvari ili čak da ih zapamti i izloži, već da samostalno prodire do korena stvari i usvaja njihov pravi smisao i upotrebu".

• Komenski je insistirao na logičnoj vezi izmedju znanja, aktivnosti i sistema koji u svesti ostaje iza procesa učenja: "...glava u kojoj je samo sistem, bez znanja, liči na dućan u kome na svim sanducima stoje natpisi, a sanduci prazni".

• Princip prirodnosti tj. podešavanje svih vaspitnih mera prirodnim procesima koji se javljaju kod deteta.

• Danas se vaspitanje ne svodi samo na proces praćenja samorazvoja, već ličnom aktivnošću jedinke i svesnim uticajima sa strane, proširivati i bogatiti celokupni razvoj ličnosti.

• Princip svesne aktivnosti podrazumeva uskladjenost spoljašnjih aktivnosti i unutrašnjih odgovora, tj.aktivnosti koje preduzima i vrši ispitanik.

• Indirektno delovanje ( pricip aktivnosti i samostalnosti) Vapitač se povlači u drugi plan, smanjuje se njegova direktivnost, dok vaspitanici postaju saradnici i shvataju potrebu i korist od odredjene aktivnosti.

• Princip svesne aktivosti ima svoju:

- biološku uslovljenost

- psihološku uslovljenost

- sociološku uslovljenost.

Princip humanosti i demokratičnosti vaspitanja

• Demokratičnost - organizacija vaspitne delatnosti i primena takvih metoda i sredstava vaspitanja bez izuzetaka, da imaju isti tretman, položaj i poštovanje ličnosti.

• Opšta pitanja obezbedjivanja demokratizacije života dece su regulisana na medjunarodnom nivou.

( Pr. Konvencija o pravima deteta Organizacije ujedinjenih nacija.)

• Vaspitanje - složen pedagoski oblikovani sistem medjusobnih komunikacija.

• Demokratičnost - uslov uspešnosti tih komunikacija. "Demokratski tip nastavnika" u odnosu na nastavnike koji se odlikuju autoritarnošću, ravnodušnošću, nemilosrdnošću, nadmenošću i sl.

• Humanost - osnovni postulat celokupne vaspitne delatnosti. Ogleda se u veri čoveka, u njegove snage i ljubavi prema čoveku, poštovanju njegove ličnosti, u iskrenosti i otvorenosti u svim odnosima, u brizi, vernosti i odanosti, nesebičnosti i altruizmu.

•Humanost - princip, sredstvo, cilj kao i rezultat vaspitanja.

•Vaspitanje - delatnost koja je u svim svojim elementima izrazito humanisticka, jer je u celini posvećena čoveku i služi njegovim individualnim i kolektivnim ciljevima.

• Humanost - imperativ savremene pedagogije i pokazuje njen stepen razvijenosti.

A.S.Makarenko: "Moj osnovni princip bio je uvek: što više zahteva prema coveku, ali ujedno i što više poštovanja njegove ličnosti. Kada mi od čoveka mnogo zahtevamo, onda se već u tome sastoji i naše poštovanje. Upravo zato što mi zahtevamo, upravo zato što se taj zahtev izvršava, mi i poštujemo čoveka".

A.S.Makarenko: "Moj osnovni princip bio je uvek: što više zahteva prema coveku, ali ujedno i što više poštovanja njegove ličnosti. Kada mi od čoveka mnogo zahtevamo, onda se već u tome sastoji i naše poštovanje. Upravo zato što mi zahtevamo, upravo zato što se taj zahtev izvršava, mi i poštujemo čoveka".

•Princip humanosti i demokratičnosti nas obavezuje da sve okolnosti, sadržaje, metode, postupke, sredstva i oblike rada biramo i primenjujemo tako da su u interesu čoveka, kako pojedinca tako i društva u celini.

• U procesu vaspitanja treba održavati skladan odnos izmedju individualizma i društvenosti, uvažavajući podjednako i lične karakteristike, interese i potrebe, i odlike, ciljeve i potrebe socijalnog okruženja u kojem ličnost živi.

• Individualizacija i socijalizacija nisu u protivrecnosti, vec u dijalektickom jedinstvu i medjuzavisnosti. Individualizacija je jedino i potrebna i moguća u okviru kolektiva i zajedničkih formi života.

Princip individualizacije i socijalizacije u vaspitanju

• Svaki vaspitač treba da vodi računa o uzrastu i individualnim razlikama svakog vaspitanika i prema njima treba odmeriti svaku PEDAGOŠKU MERU, RAZRADU SADRŽAJA, SREDSTVO, OBLIK I

POSTUPAK vaspitanja. Odavde izvodimo zahteve ODMERENOSTI I POSTUPNOSTI. Zahtev postupnosti obavezuje vaspitače da svoje aktivnosti prilagode stepenima i tempu razvoja svakog vaspitanika.

• Vaspitači treba da upoznaju i prate razlike u :

- KALENDARSKOM,

- INTELEKTUALNOM,

- OBRAZOVNOM,

- SOCIJALNOM UZRASTU itd.

“Čovek je jedinstven i neponovljiv, sa pravom mrežom individualnih razlika.”

• Makarenko je isticao da je pedagogija najdijalektičnija nauka i da je postao pedagog onda kada je naučio da na mnogo različitih načina postavlja isti zahtev, izriče isto upozorenje, što zavisi od individualnih svojstava i odlika vaspitanika.

• Cilj vaspitanja je opšti i u osnovi isti za sve, ali su metode, sredstva I postupci njihovog ostvarivanja različiti i zavise od okolnosti i učesnika vaspitanja.

• Zahtev individualizacije ne podrazumeva podsticanje

individualizma i egoizma, već osposobljavanje ličnosti

da se na što lakši način uključi u socijalni milje.

• Vaspitanje u kolektivu, putem kolektiva i za kolektiv je okvir za savremeno vaspitanje I predstavlja ne samo proces socijalizacije pojedinca, već i vaspitanje kolektiva i javnog mnjenja koji su najbolje sredstvo i za vaspitanje pojedine ličnosti.

•Pravilna socijalizacija je i izraz slobode i samostalnosti ličnosti. Vaspitanje u kolektivu nije samo komunikacijski okvir i nekakav prazan prostor, vec sistem svesno vodjenih i organizovanih aktivnosti samih vaspitanika. Kolektiv je i objekat i subjekat vaspitanja. Sa procesom formiranja kolektiva menja se i uloga vaspitača, koja je u početku direktivnija i značajnija, a kasnije se svodi na procese praćenja, kanalisanja i usmeravanja.

• Cilj našeg vaspitanja je jedinstven i treba obavezati sve učesnike vaspitanja (porodicu, školu, crkvu, i sve druge vanškolske činioce).

• Jedinstveno delovanje povećava snagu i moć uticaja i obrnuto. Jedinstvena usmerenost se mora ostvariti u uslovima pluralizma, delovanja i razlicitosti stavova o životu i svim konkretnim pitanjima.

Princip jedinstvenog delovanja svih činilaca vaspitanja

• Vaspitanje se ne sme zatvarati u školske zidove, otudjivati od roditelja i gradjana, jer ce se naći u izolaciji od zivotnih problema i postaće dogmatsko, konformisticko I nekriticko.

• Vaspitanje “pod staklenim zvonom” jedna od davno uočenih pedagoških grešaka.

• Pedagoško oblikovanje životne sredine je neophodno i korisno, ali samo ako je deo života i dečije svakodnevnice i svi činioci vaspitanja treba da vode računa o pedagoškoj transformaciji, adaptaciji i delovanju.

• Porodica i škola su najuticajnije i treba da budu mesto susretanja, konfrontiranja, ali i razrešavanja i usaglašavanja eventualno različitih vaspitnih koncepcija, postupaka i posledica. Postoji mnogo negativnih pojava koje štetno utiču na vaspitanike, ometaju njihov razvoj i poništavaju mnoge pozitivne uticaje koje su ostvarile npr. škola i porodica.

• Paralelizam medjusobno protivurečnih pedagoških dejstava moze kod vaspitanika da dovede do unutrašnjih konflikata i razbijanje celovite strukture ličnosti, a time i do neurotičnih stanja. Saradnjom svih činilaca vaspitanja ta konfliknost se mora razrešavati.

• Treba prihvatiti značaj i važnost svih učesnika u vaspitanju.

• Važno je osetiti razliku izmedju vaspitnih ciljeva i zadataka i metoda, sredstava i oblika vaspitnog rada kojim se to postiže.

• Pluralitet delovanja i uticanja na ličnost predstavlja bogatstvo življenja savremenog deteta, uz uslov da u tom pluralitetu postoji neophodno i optimalno jedinstvo koje će koristiti, a ne štetiti vaspitaniku.

• Metoda je osmišljen i ustaljen postupak usmeren na postizanje nekog cilja u nauci ili praktičnoj delatnosti. Kada se radi o postupku dolaženja do novih otkrića i saznanja, tada govorimo o naučnoistraživačkim metodama i njima se bavi metodologija.

• Metode nam odgovaraju na pitanje kako postupati da bi se cilj vaspitanja praktično ostvario.

• Metode označavaju relativno ustaljene modele

ponašanja koji su se pokazali efikasnim.

Opšte metode i sredstva vaspitanja

• Metode u sebi treba da sadrže karakteristike najracionalnijih I najdelotvornijih, naučno dokazanih i praktično proverenih sistema vaspitnog postupanja.

• Monometodizam je težnja da se jedan postupak proglasi najvažnijim ili jedino ispravnim i efikasnim.

• Suprotna tendencija je ametodizam, tj. zalaganje da se odustane od bilo kakvog osmišljenog i trajnijeg načina vaspitnog postupanja.

• U savremenim, sve složenijim uslovima života, rada i vaspitanja treba tragati za što raznovrsnijim i efikasnijim metodama, metodickim postupcima i sredstvima vaspitanja. Sve one zajedno čine celovit sistem pedagoskih nauka.

• Metode objedinjuju sve vaspitne postupke kojima je cilj izgradnja i oblikovanje ljudske ličnosti.

Kao opšte metode vaspitanja najčesce se pominju: 1. Metoda ubedjivanja i uveravanja 2. Metoda vežbanja i navikavanja 3. Metoda podsticanja 4. Metoda sprečavanja.

• Ubedjivanje i uveravanje je proces, čiji su rezultat izgradjena ubedjenja i uverenja, usvojene vrednosti, stavovi i pogled na svet ličnosti.

• Pravilna upotreba ove metode omogućuje uspostavljanje jedinstva izmedju: misli – reči – razumevanja - osećanja - i postupanja.

Metoda ubedjivanja i uveravanja

• Metoda ubedjivanja i uveravanja ima u osnovi dinamičku ulogu u formiranju ličnosti jer su, upravo, ubedjenja i uverenja ta koja imaju kohezivnu snagu i koja pokreću ličnost na akciju.

• Ova metoda se bavi onim sto je večito, ali isto tako i stalno promenljivo u vaspitanju: šta je dobro, istinito, vredno, ljudski, poželjno, lepo, a sta je loše, lažno, nevredno, nepoželjno i ružno.

• Pošto u osnovi ove metode leži postupak procenjivanja i vrednovanja, u toku koga se i izgradjuje sistem ličnih vrednosti , ubedjenja, uverenja i stavova mnogi su je nazvali i metodom vrednovanja.

• Metoda ubedjivanja i uveravanja neće uvek za osnovu

imati znanja, fakte, lako vidljive činjenice i podatke. Vrlo

često će se zadovoljiti i samo verovanjem.

• Pravilnim i uspešnim korišćenjem ove metode, nastavnik usmerava učenika u pozitivnom pravcu, pomaže u razvitku njegovih osobina volje i karaktera i utiče na stvaranje osnovnih kontura njegovog pogleda na svet. On kultiviše njegov temperament i oplemenjuje emocionalno izražavanje.

• Sredstva ubedjivanja i uveravanja su vrlo raznovrsna:

Sistem vrednosti sa odgovarajućim dokazima. Bez tog sistema učenik se ne moze odnositi prema okolnom svetu procenjivački i samostalno.

Istinite činjenice, podaci i naučna znanja koja učenici stiču prvenstveno kroz proces nastave. Usvajanje tih znanja treba da bude sistematično, temeljno i sa razumevanjem.

Objašnjenja nastavnika (vaspitača) su neophodna i predstavljaju posrednika izmedju onoga što učenik čuje, sazna, vidi ali dovoljno ne razume i ne oseća kao svoje.

Društveni običaji, navike i obredi. Proces prihvatanja uticaja sredine treba da bude lični stvaralacki čin ličnosti koja to inkorporira u sebe kao svoj preradjeni sistem normi za ponašanje u socijalnom okruženju.

Situaciono uticanje podrazumeva raznovrsno i neposredno uključivanje učenika u aktuelna zbivanja u njegovom životnom i radnom kolektivu , lokalnoj sredini, pa i šire, u zemlji i svetu.

Predavanja, javne rasprave i polemike o aktuelnim pitanjima života i ponašanja ljudi. Predavanja ovog tipa su obično emocionalno obojena, živa, dinamična i za učenike interesantna

Ugledanje ima svoju osnovu u podražavanju i imitiranju. Dve najčešće varijante: ugledanje na primere (roditelji i nastavnici) i ugledanje na stvorene ideale.

Upozorenje, kritika i samokritika su zajednička aktivnost nastavnika i učenika u procenjivanju i vrednovanju već formiranih ubedjenja, uverenja I sistema vrednosti.

Saveti, direktne pouke vaspitača, roditelja i drugova primenjuju se u cilju upućivanja, upozoravanja, savetovanja i poučavanja onih koji su u procesu vaspitanja.

• Metoda ubedjivanja i uveravanja ne sme se pretvoriti u moralisanje, pridikovanje, popovanje, pojednostavljeni propagandizam ili politiziranje. Pojava komformističkog ponašanja kod pojedinih ličnosti govori o površnoj i neiskrenoj usvojenosti odredjenih ideja i vrednosti okoline, koje ce ta ličnost lako napustiti i izneveriti.

• Smisao vaspitnog procesa nije samo u usvajanju znanja, uverenja i ubeđenja, već i u osposobljavanju ličnosti da sama preradi i primenjuje usvojeno.

• Ubeđenje je osnova postupanja, a između ubeđenja i praktičnog postupanja postoji složen proces vežbanja i navikavanja.

• Verbalizam koji se ne zasniva na ličnom iskustvu samo zamagljuje prave vrednosti vaspitanja.

• Metoda vežbanja i navikavanja je način da proverimo metode ubeđivanja i uveravanja.

Metoda vežbanja i navikavanja

• Navike i umenja su u središtu ove metode.

Navike: automatizovane jednostavne radnje koje obavljamo brzo i lako sa neznatnim učešćem svesti, snage i energije.

Umenja: složenije radnje, potrebno je veće učešće svesti i možemo ih samo delimično automatizovati.

• U vaspitanju naročitu pažnju posvećujemo higijenskim, kulturnim, radnim i profesionalnim navikama.

• Ova metoda se odnosi na sve što ličnost usvaja vaspitanjem i što će primenjivati u praksi.

• Sam proces uvežbavanja ima određeni redosled i pod punom je kontrolom svesti.

• Dualizam školskog sistema se ispoljava na 2 načina:

1) Nesposobnost primene;

2) Nedovoljna čvrstina ubeđenja i uverenja.

• Vežbanje i navikavanje zahtevaju sistematski i uporan vaspitni rad.

J.A.Komenski: "Škola je postala mesto gde se umovi hrane rečima.“

• Sredstva vežbanja i navikavanja:

1) Rad, praksa i lična aktivnost vaspitanika;

2) Školski red, režim života i rada učenika, propisi i društvena pravila;

3) Tradicija;

4) Organizovanost procesa vaspitanja, njegova unutrašnja logika i struktura, svesnost i planiranost;

5) Život i rad u kolektivu;

6) Igra, zabava i kulturna razonoda;

7) Kontrola od strane nastavnika.

• Karakter ličnosti se ogleda u odlukama, a jačina volje u doslednosti stečenog ponašanja.

•Najbolje je metode ubeđivanja i vežbanja ostvariti uporedo, sa postupkom osvešćivanja i emocionalnog obogaćivanja onoga što se vežba i primenjuje.

• Metodu podsticanja primenjujemo kada učenik pokazuje uspeh, čime pojačavamo njegovu motivaciju, ali i onda kada se nadje pred teškoćama, kada se koleba i posustaje.

• Sistem podsticajnih sredstava su: ordeni, odlikovanja, povelje, plakete, nagrade, priznanja.

• Metoda podsticanja dovodi učenika u situaciju da se oduševi za neki vaspitni rad i da kroz njega dozivljava uzbudjenje koje pojačava kvalitet tog učenja. Učeniku treba omogućiti da se raduje svom razvoju i napretku.

Metoda podsticanja

• Osnovna sredstva podsticanja su:

1. Izražena briga i razumevanje za ono sto učenik radi

2. Blago i pravično postupanje, odanost i iskren odnos prema učeniku

3. Bodrenje i hrabrenje koje predstavlja izraz vere u učenicke snage i mogućnosti

4. Pohvale koje predstavljaju moralne nagrade

5. Obecanja ako su realna i ako se izvršavaju

6. Iskustvo uspeha i prijatnosti koje uspeh sa sobom nosi

7. Priznanja (diplome, povelje, plakati, medalje, pehari).

•Metoda podsticanja pozitivno vrednuje i selekcionise ono što je društveno prihvatljivo, a odbacuje ono sto je štetno i neprihvatljivo od okoline.

8. Nagrade mogu biti raznovrsne. Najčešče su prilagodjene vrsti aktivnosti i uzrastu učenika: knjige, školski pribor, kompijuter i sl. Isto tako nagrade mogu biti: stipendije, uplate za kurseve stranih jezika, letnje škole. Na širem planu to mogu biti odredjene privilegije prilikom upisa pojedinih vrsta škola, fakulteta i sl.

9. Takmičenja podsticu na marljivost, urednost, kolektivnu saradnju, postignuće iznad prosečnih rezultata, upornost. Istovremeno su za učenike zabavna i interesantna, Mogu biti javna i kolektivna, Nažalost, mogu imati i negativne efekte (sebičnost, mržnja, zavist).

10. Ocene.

• Za sva sredstva podsticanja važi napomena da ih treba izricati objektivno i prema zasluzi, ne prečesto, sa težnjom da učenici shvate da im nije cilj nagrada vec stečena osobina. Važnije je unutrašnje zadovoljstvo od uspeha nego spoljašnji simbol tog priznanja ili poraz protivnika.

• Metodom sprečavanja onemogućujemo pojavljivanje, ispoljavanje i ustaljivanje odredjenih znanja, ubedjenja i stavova i ponašanja koja su suprotna cilju vaspitanja i naporima vaspitača. Ima preventivnu i korektivnu funkciju, tj. želi da predupredi i promeni ponašanje učenika.

Metoda sprečavanja

• U predškolskom vaspitanju sredstva sprečavanja se koriste retko, dok su u školskoj praksi regulisana statutima i drugim normativnim aktima, koristi se samo kada delovanje drugih metoda nije efikasno. I nastavnici je moraju dobro poznavati, i vrlo osetljivo i individualizovano primenjivati

• Smisao metode je u stalnom traganju nastavnika za onim sto je dobro i pozitivno u ličnosti učenika.

• Metodski postupci su u osnovi humani, jer pokušavaju da pomognu učeniku u savladjivanju i odolevanju slabostima.

• Dužnost nastavnika je da sistematski prati razvoj učenika, blagovremeno reaguje, prvo sredstvima preventive, zatim, u krajnjoj nuždi, sredstvima prisiljavanja i kaznjavanja. Promena uslova zivota, rada, učenja, najčešće je prvi preduslov za pedagošku akciju korektivnog tipa.

• Sredstva sprečavanja možemo podeliti na:

sredstva predusretanja i sredstva prisiljavanja; ona mogu biti:

1. Znaci neodobravanja i neslaganja sa tokom i načinom rada i ponašanja učenika, upućena mimikom, pokretima ili uzgrednom napomenom su i najblaža sredstva.

2. Primedbe, prigovori, zamerke, pokude i opomene, direktno ili indirektno upućene i izrečene, često mogu biti dovoljne.

3. Supstitucijom ili zamenom motiva navodimo učenika da zameni

aktivnost nekom drugom, koja je korisnija.

4. Kritika, jedno od najmoćnijih sredstava sprečavanja. Može biti individualna kritika i kritika kolektiva.

5. Pretnja, zahtev, osuda, zabrana, zapovest i naredjenje se izriču retko, jasno i direktno sa insistiranjem na promeni ponašanja.

6. Ocene su i sredstvo podsticanja i opomene.

7.Ocene vladanja imaju prvenstveno upozoravajuću funkciju.

8. Kazne predstavljaju spoljašnje sredstvo primoravanja učenika i nameru da oseti odredjenu neprijatnost zbog neprihvatljivog načina ponašanja. Danas imaju karakter moralne kazne. Kazne koje su danas zabranjene su sledeće: telesne kazne, kazne gladju, kazne zasnovane na strahu, kaznjavanje radom koji nije prijatan, izlaganje prirodnim posledicama svoje greške, oduzimanjem stvari, zapisivanje u dnevnik rada, upućivanje kod direktora, kazne koje omalovažavaju i ponižavaju učenikovu ličnost. Početkom XX veka zabranjene su telesne kazne.

• Učenici ne treba da izricu kazne jedni drugima.

Nastavnik se mora pridržavati nekih elementarnih

zahteva i normi.

• Osnovna namera vaspitača, pa i onda kada primenjuje najoštrija sredstva sprečavanja, jeste dobro vaspitanika, njegovo preusmeravanje ka pozitivnim oblicima ponašanja i razvoj njegove ličnosti kao humane.