Strahinja Stepanov (Novi Sad)

O gnoseološkim generalizacijama u TRAVNIČKOJ HRONICI

/fragment iz tekstostilističke analize?/

U tekstualnostilističkim istraživanjima (vezanim kako za teoriju književnosti i stilistiku, tako i za lingvistiku i retoriku) akcenat je na „tekstu kao celini“ (upravo u skladu s teorijsko-metodološkim postavkama lingvistike teksta), ali s fokusom na njegovim stilističkim i stilogenim elementima, „međusobnim odnosima tih elemenata na različitim razinama, kao i načinu na koji ti elementi određuju funkcionalnostilsku i stilsku markiranost teksta“. U ovom će radu autor, oslanjajući se na navedene principe, ispitivati koliko (teorijski) pojam univerzalnih i skaza (gnoseoloških general izaci ja) korespondira sa mogućnošću njihovog određenja kao vrste tekstostilema (makrostilema), uzimajući Andrićevu TRAVNIČKU HRONIKU kao korpusni predložak.

I. Tekstualna stilistika (stilistika teksta), naglašava M. Katnić Bakaršić (2007: 259), „posmatra tekst kao cjelinu, s tim što pri tome analizira prije svega sve njegove stilogene elemente, međusobne odnose tih elemenata na različitim razinama, kao i način na koji ti elementi određuju funkcionalnostilsku i stilsku markiranost teksta u cjelini“ . Budući da se tekst kao tekst pojavljuje sada kao primarni objekat istraživanja, ne čudi što stilistika teksta jedan tekst povezuje s drugima (kako je poststrukturalistička kritika i „inaugurisala“ takvu vrstu analize), te se vrše i različita intertekstualna istraživanja i tumačenja, što kao i jedan od parametara (intertekstualnost ) u svom udžbeniku iz lingvistike teksta uzimaju de Beaugrande i Dressler (1981) , posvećujući ovom fenomenu značajnu pažnju i detaljnije ga razrađujući. No, pored govora o intertekstualnosti, međusobnoj povezanosti različitih tekstova, razmatra se i pitanje teksta u tekstu, teksta o tekstu , da se poslužim minimalno modifikovanim Bahtinovim određenjem (1980: 128) tuđeg govora , kao govora u govoru i, istodobno, govora o govoru. Dakle, pitanje intratekstualnosti , tj. metatekstualnosti neminovno se otvara kao jedan od refleksa (ili izvora?) intertekstualnih istraživanja, a korespondentno tome i (lingvo)stilistički aspekt ovog fenomena, u okviru modernih tekstualnih i semiotičkih teorija.

Iz pozicije lingvističke stilistike, pitanje stilema kao ekspresivnih jedinica na višem nivou od rečeničnog dugo nije bilo problematizovano, jer je i analiza suprasentencijalnih jedinica dugo bila nekom vrstom tabua u okrilju jezikoslovnih ispitivanja. Otkako se lingvistika teksta emancipovala kao jedna od lingvističkih (sub)disciplina, i zanimanja za stileme na nivou teksta postaje intenzivnije a rezultati i dostignuća raznovrsniji. Krunoslav Pranjić prvi u našoj sredini definiše (1985: 203) tekstosti lem (= makrosti lem) i to kao jedinicu „misaone i emocionalne intenzifikacije koja se javlja na razini višoj od

1

rečenice“, pa bi se tako kao tekstostilemi mogli izdvojiti različiti t ransfrastični paralelizmi , ostvareni u (ne)konsekutivno/(ne)linearno raspoređenim rečenicama u okviru jednog paragrafa ili, nešto ređe, među rečenicama različitih paragrafa.

II. Predmet je ovoga istraživanja jedna formacija – stilsko-kompoziciono-smisaono osobena – koja se u literaturi naziva gnoseološka generalizacija (autorski/univerzalni iskaz ), a koju ću pokušati detaljnije razložiti pomoću lingvostilističke teorijske aparature i čiji ću (stilematski) status na književnom predlošku TRAVNIČKE HRONIKE utvrđivati. Gnoseološke generalizacije su, po rečima K. Pranjića (1986: 130), iskazi „interpolirani u pripovjedni tekst bilo neosjetno kao njegov integralni dio, ili kao obavijesni kad implicitni, kad eksplicitni dodatak [...]; a terminologijom teorije informacije bi se [ovakvi iskazi mogli] imenovati: zalihosnošću, redundancijom“.

Ako se uvaži prethodno određenje termina makrostilem/tekstostilem, onda se predmet analize – gnoseološka generalizacija – možda ne saobražava potpuno s konturama (tipičnog) tekstostilema. S fokusom na onaj deo definicije koji kaže da je u pitanju makrosti lemska intenzifikacija teksta , trudiću se da – ukazivanjem na st i lematski (ne i st i logeni) aspekt ekscerpiranih formacija – afirmišem ili negiram pretpostavljen im status tekstostilema. A svođenje analitičke dvoaspektnosti – s jedne strane, stanovište gramatike (stilematika) i s druge, stanovište funkcionalne vrednosti (stilogenost) – samo na jedan, stilematski deo, nužno je kada se samo ispituje pretpostavka da li je gnoseološka generalizacija st i lem. Jer, stilogenost ne zahteva automatski i osobenu strukturu: jezička jedinica može biti stilogena i kada je ona strukturno stilematična (obeležena) i kada je strukturno neobeležena. To znači da ću pokušati ustanoviti postoji li kakav jezički model koji odgovara apstrahovanoj strukturi ovakvih formacija na korpusu ekscerpiranih primera iz – Andrićeve TRAVNIČKE HRONIKE.

III. Dakle, za strukturni, tj. stilematski aspekt nužno je postaviti pitanje: postoji li nešto što je gramatički invarijantno u ovakvim iskazima, odnosno što se na planu morfosintaksičke i semantičke (propozicionalne) strukture iskaza može uzeti kao indikator ovakvih spoznajnih uopštavanja, tj. može li se uočiti gramatička tendencija u obrazovanju ovakvih iskaza?

Podsećam, K. Pranjić, iako se jedini detaljnije bavi univerzalnim iskazima u (pojedinim) Andrićevim pripovednim delima, ne ulazi u (podrobniju) eksplikaciju njihove jezičke formalizacije. On konstatuje (1986: 131) da je njihova „zajednička osobina da su, vazda, dio kakvog aksiološkog, tj. vri jednosnog sistema, mahom etičkoga, a njima je beziznimno još jedno zajedništvo: u jezičnome izrazu nikad ne sadrže elemente meta-jezika discipline kojoj pripadaju, iz koje su potekli ili na koju bi se dali svesti, katkad po cijeni natege, nasilja nad tekstom, čak.“1 Dakle, na nivou lingvističke

1 ? U ovom ću se radu pridržavati ovakvog, pranjićevskog, određenja univerzalnog iskaza, no treba reći da Nikola Milošević u knjizi ROMAN MILOŠA CRNJANSKOG rabi,

2

analize, Pranjić ističe jedno semiotičko i jedno leksičko obeležje gnoseoloških generalizacija, zapravo, navodi nešto što je obavezno odsutno u ovim iskazima – metajezik discipline kojoj pripadaju. Prema tome, autor daje negativnu definiciju, ono što nikad ne figurira, što se nikad ne pojavljuje u autorskim iskazima, ali je i ta neprisutnost isključivo vezana za leksički sloj (znači: nenazočnost terminus technicusa). Osvrćući se na Andrićevo prozno stvaralaštvo, Pranjić uviđa (1986: 133) da su, „u ranijim kronikama interpolirane generalizacije pretežito [...] historiozofske, u posthumnoj: antropozofske (razumijevajući ovdje pod dvjema rečenim ‛zofijama’ ono što one etimološki jesu: historiozofija = filozofija historije, antropozofija = filozofija čovjeka)“, u čemu vidi, dakako, neizmeran kvalitet Andrićeva stila i svetonazora (jer je on obogaćen „humanizmom, ne deklarativnim, ne eksplicitnim već implicitnim, tj. ne izrijekom imenovanim, nego suzdržano, skrovito sadržanim“).2

takođe, ovu terminosintagmu (ʽuniverzalni iskazʼ) u nešto drugačijem značenju i analitičkom postupku. Tako, na primer, u dvama iskazima iz DNEVNIKA O ČARNOJEVIĆU – „Jesen, i život bez smisla“ i „Pa šta ćeš, oko toga se okreće svet“ – Milošević pronalazi strukturalnu razliku u tome što prvi (iskaz) izgovara glavni lik književnog dela (Čarnojević), a drugi Čarnojevićeva supruga, dakle, sporedni lik, pa će, shodno tome, prvi iskaz, u analizi N. Miloševića, biti univerzalniji. Međutim, kako je rečeno, takav pristup neće biti zastupan u ovome radu.2 ? Ovaj autor, uz to, daje disciplinarnu tipologizaciju Andrićevih generalizacija, razlikujući: a) is tor i jska, b) is tor iozofska, c) f i lozofi jsko-et ička i d) psihologi jska (bihejvior is t ička ) poopštavanja. Za razliku od Pranjićeve tipologije gnoseoloških generalizacija, koja bi se mogla odrediti kao makrot ipologi ja (prema disciplinama kojoj bi te generalizacije mogle pripadati – antropologija, sociologija, filozofija, etnologija, psihologija i sl.), Primorac (2011) daje vrstu motivske ili mikrotipologije ovih izraza – npr. komentar o strahu (Strah likuje i povija čoveka, gdje god može, kao travku), komentar o potpunom rasapu uobičajenih moralnih normi koje vrede u mirnim vremenima (Tako se čuju samo nove i uzbudljive stvari, da izgleda kao da će sve navike i običaji biti ispreturani i izmenjeni i kao da se granica između dozvoljenog i nedozvoljenog pomera i gubi. Sve izgleda mogućno, sve dozvoljeno), komentar o liku/ličnosti (Ima ljudi koje i najmanji dodir sa moralnom rugobom duboko uznemiri i posle ih dugo prati kao zadah fizičke truleži) itd.

U kontekstu rečenog, treba istaći i zapažanja S. Koljevića, koji kaže da je kod Andrića sentenca napravljena prema narodnoj poslovici, te da je baš u tome „ubedljivost Andrićeve mudrosti u TRAVNIČKOJ HRONICI“, jer njegove „intelektualne partiture nisu esejistički, diskurzivno uobličene nego su date u oblicima narodnog govora” (Koljević 2009: 119–120), čime je „Andrić u svome stilu pokazao - bilo u skrivenoj dubini, bilo kao na dlanu - bliskost sa stilom naše usmene književnosti“ Koljević još primećuje (2009: 124) da „zahvaljujući toj poslovičnoj ravnoteži razmišljanja u kontrastima Andrić ostvaruje univerzalnost i neposrednost svoje mudrosti koja uvek daleko prevazilazi okvire povoda ili situacije na koju se odnosi. Ta mudrost koja zrači gotovo sa svake stranice ovog romana nije neko visokoparno umovanje, nego prirodni žubor sasvim običnog i uobičajenog jezika . Upravo možda stoga što se u takvom jeziku kriju nataloženi vekovi iskustva [...]“.

IV. Pošto polazim od toga da su ovi autorski iskazi, naravno, poopštavanja ,3 tj. da se njima predicira o pojavama i situacijama koje važe uopšte za čoveka (ili neku grupaciju/kolektiv/tip), onda valja, na početku, reći nešto više i o dvema kategorijama relevantnim za ovu raspravu – o personalnosti i referencijalnosti . Piper (2005: 592, i dalje) ističe da je personalnost „semantička kategorija koja je najizrazitije gramatikalizovana u glagolskoj kategoriji lica, ali koja ima i druge, manje gramatikalizovane oblike, uglavnom zameničke ili parazameničke prirode“, no da je to jednovremeno i rečenična kategorija (uzimajući u obzir tipološka svojstva srpskog jezika), blisko povezana i s kategorijom određenosti /neodređenosti . A „referencijalnost je svojstvo jezičkog znaka da može izdvojiti neki realan predmet (konkretan ili apstraktan, elementaran ili složen) iz klase kojoj taj predmet pripada i ostalog dela stvarnosti“, tj. njome se aktuelizuje propozicionalni sadržaj rečenice (Isto, 915). Dakako, za razmatranu problematiku, najvažnija je tzv. opšta referencijalnost, kao onaj tip određenosti koji izdvaja čitave klase pojava. Kako univerzalni iskazi u tolikoj meri korespondiraju s kategorijom personalnosti, a ostvaruju se u jezičkim jedinicama s ličnim gl. oblikom (tj. predikatom), gramatičku ću klasifikaciju ekscerpiranih primera bazirati na kriteriju realizovanosti (ekspliciranja) subjekta kome se pripisuje ili odriče neka aktivnost, svojstvo, stanje i sl. Lingvistička (stilematska) analiza univerzalnih iskaza u TRAVNIČKOJ HRONICI propituje, dakle, da li postoji apstraktna shema osobena za ovu formaciju.

Budući da se ističe univerzalnost, otpočeću s prikazom onih gnoseoloških generalizacija koje su ostvarene u l ičnim (tzv. uopšteno-ličnim), a zatim ću preći na one realizovane bezličnim iskazima/strukturama. Otuda, u okviru ove sintaksičke klasifikacije, pravim središnju podelu na personalni (A) i impersonalni (B) tip (kojim se realizuju univerzalni sudovi), a zatim u okviru ovih dvaju glavnih tipova razlikujem podtipove. Ta se četiri podtipa diferenciraju na osnovu onoga šta denotira subjekatska sintaksema ili na koga referira:

3 Dodajem, u duhu ovakve analize značajnim i korisnim je bio i rad Ž. Stanojčića (1993), posvećen Andrićevoj parentezi.

4

IV.1.1. U okviru ličnih značenja i tipova rečeničnih struktura, za ovaj rad su, svakako, najbitnije rečenice s uopšteno-ličnim značenjem, u kojima se „ostvarivač odnosa označenog predikatom podrazumeva kao nereferencijalno shvaćen ‛bilo koji čovek’ a svoju semantičku ulogu ostvarivača dobija od predikata“ (Piper 2005: 602). Kada su, dakle, u pitanju rečenice ovog značenja, u okviru I modela, subjekatsku poziciju zaposeda imenica čovek, kao prototipična generička imenica. U ovom se modelu ta imenica javlja isključivo u jedninskom obliku, što znači da je reč o metonimijskoj, tj. sinegdoškoj upotrebi, jer se jedninom označava/iskazuje mnoštvo:

(1) Od te cigle tri reči – Razviće se barjak! - mnogome je siromahu bar za sekundu postalo svetlije u kući, prijatnije u praznom stomaku i toplije u tankom odelu; od te tri proste i neodređene reči mnogome je rajetinu poigralo srce, zableštao vid od nekih jarkih boja i zlatnih krstova, i pobednički zašumile u ušima, kao vihor, sve zastave svih hrišćanskih careva i kraljeva. Jer, čovek može i od jedne reči da živi, samo ako u njemu ima još rešenosti da se bori i borbom održava u životu (20).(2) Davilu se činilo da za život treba mnogo napora i za svaki napor nesrazmerno mnogo hrabrosti. Iz ove tame nijednom naporu se ne vidi kraja. Čovek, da ne bi stao i klonuo, vara sam sebe, zatrpava nedovršene zadatke novima, koje takođe neće dovršiti, i u novim pothvatima i novim naporima traži nove snage i više hrabrosti. Tako čovek potkrada sam sebe i s vremenom postaje sve veći i beznadniji dužnik prema sebi i svemu oko sebe (27).(3) [...] Njemu je bilo jasno da je ova tišina u stvari smrt u drugom obliku, smrt koja ostavlja čoveku život, kao ljušturu, a oduzima mu mogućnost da živi. [...] Pa ipak, niko se ne predaje bez otpora niti gine bez odbrane; ponajmanje čovek njegovih godina, njegovog vaspitanja i njegove rase (139).I anaforski upotrebljene zamenice u takvim iskazima imaju odgovarajuću

singularnu paradigmu, npr. Jer, čovek može i od jedne reči da živi, samo ako u njemu ima još rešenosti da se bori i borbom održava u životu; Jer dok je čovek u svom društvu i redovnim prilikama, ti podaci iz njegovog curriculum vitae znače i za njega samog važne delove i značajne prekretnice njegovog života. Ali čim ga slučaj [...]. U zavisnosti od obima autorskog iskaza, kao i načina užljebljivanja u okolni tekst, ovakvi univerzalni iskazi mogu da poprime i drugačiju perspektivu, tj. – ženetovski kazano – da iza njih stoji drugi glas (voix), da se iz mirnog, auktorijalnog, ‛objektivnog’ pripovedanja (3.l.sg) transformišu u „personalniji“ iskaz, drugoga glasa – 1. lica množine, inkluzivnog mi:

Ali čim ga [= čoveka] slučaj, ili posao ili bolest izdvoje i usame, ti podaci počinju odjednom da blede i gasnu, da se neverovatno brzo suše i raspadaju, kao beživotna maska od hartije i laka, koju je čovek jednom upotrebio. A ispod njih počne da se pomalja naš drugi, samo nama znani život, to jest ‛zaistinska’ istorija našeg duha i našeg tela, koja nije nigde zabeležena, koju niko ni ne naslućuje, koja ima vrlo malo veze sa našim društvenim uspesima, ali koja je za nas i za naše krajnje zlo i dobro jedina važna i stvarna. Tako upotrebom ovih šiftera (u Jakobsonovoj terminologiji) neutralna i,

pomalo, hladna, distancirana naracija, tačnije ekstranaracija (ekstradijegeza),

postaje odjednom bliža, intimnija i saosećajnija. U trećem primeru samo formalno, u površinskoj rečeničnoj strukturi, na subjekatskoj poziciji nije imenica čovek, nego odrična zamenica niko, ali nju tumačim kao vrstu elipse koja sažima sintagmu nijedan čovek.

Ono što proizilazi iz ovakve sintaksičke strukture, iz nerestrigovane determinacije subjekatskog konstituenta, i što, posledično, utiče na interpretaciju navedenih iskaza, jeste tipsko uopšteno-lično značenje, tako da se denotirana situacija može „odnositi na bilo koje lice u bilo kojem vremenu“, dakle iskazi imaju maksimalan generički opseg.4 Van Leeuwen (2008) bi rekao da je to primer načelnog predstavljanja aktivnosti/događanja ili nečije osobine, tzv. genericizacija [genericization], što je obeležje, kako je B. Bernštajn (1979: 88–91) (odavno) primetio, razrađenog [elaborated] koda, koji može izabrati jezičko sredstvo iz većeg spektra (verbalnih) alternativa.

IV.1.2. Drugi model u okviru personalnih rečenica uopštavajućeg sadržaja karakteriše upotreba generičke imenice čovek, opet na subjekatskoj poziciji, u množinskoj formi – ljudi. Iako bi možda – s obzirom na univerzalnost – množinski oblik imenice bio očekivaniji od jedninskog, ipak je kod I. Andrića sadržaj denotirane situacije (odnosno broj obuhvaćenih potencijalnih aktera) u ovoj drugoj grupi personalnih univerzalnih iskaza, zapravo, manjeg obima/opsega, tj. semantički limitiran (ne odnosi se na čitav ljudski rod, za razliku od prethodnih iskaza). Po pravilu se, u ovim gnoseološkim generalizacijama, uz imenicu ljudi nalazi neka vrsta domenskog restriktora , koja sužava opštost slédeće propozicije:

(1) Davna [...] je bio veliki sladostrastnik u mladosti, i dodir s Osmanlijama nije ga u tome ničem dobrom naučio. A ljudi te vrste , kad život čula protutnji i sagori, ostaju mračni, gorki, teški sebi i drugima (40).(2) Mirna vremena i sređene prilike čine prosečne l jude još prosečnijima, a burna vremena i velike promene stvaraju od njih komplikovane prirode (70).5

(3) [...] A kako sve to nije odgovaralo njegovom pravom karakteru, stvaralo je u njemu čudnu podvojenost ličnosti. Ukratko, on je jedan od onih l judi koj i su naroči te žr tve krupnih is tori jskih događaja , jer nisu u stanju ni da se

4 ? U stručnoj se literaturi ističe (Piper 2005: 602–603) da „stepen uopštenosti u uopšteno-ličnim rečenicama može biti veći ili manji. U poslovicama, aforizmima, sentencama, maksimama i uopšte u paremiološkim iskazima stepen uopštenosti je najveći i u njima se ‛čovek’ shvata generički, kao ‛svaki čovek’, ili ‛ni jedan čovek’. Izvan paremioloških žanrova, uopšteno-lično značenje ne mora uvek imati generički opseg, tj. u njima se ‛čovek’ može shvatiti, u zavisnosti od konteksta, bilo kao ‛mnogi ljudi’, bilo kao ‛svi ljudi’ ili ‛niko od ljudi’“ (Piper 2005: 602–603).5 ? Ovde sintagma prosečne ljude nema subjekatsku ulogu, ali samo na jednom planu; reč je zapravo o proleptičnom objektu, tj. subjekatskom podizanju, tako da u matričnoj klauzi taj konstituent zaista dobija objekatsku službu uz kauzativni glagol (mirna vremena čine prosečne ljude...), ali je izvorno taj rečenični član imao subjekatsku ulogu u dopunskoj klauzi (mirna vremena čine da prosečni ljudi postanu još prosečniji...), na šta ukazuje i predikativni pridev prosečniji. Otuda se i ovaj primer našao u datoj skupini.

6

tim događajima odupru, kao što čine izuzetni i snažni pojedinci, ni da se sa njima potpuno u sebi izmire kao što rade gomile prosečnog sveta (71).(4) [...] O pohodu na Srbiju i svojim uspesima govorio je malo i sa onom lažnom skromnošću sujetnih i oset l j iv ih priroda koje ćute , jer smatraju da bi sve reči bile nedovoljne i nedorasle, i tim svojim ćutanjem nipodaštavaju sabesednika i tako uveličavaju svoj uspeh kao stvar neopisivu i prosečnim ljudima teško pristupnu (422).Iz ovih se primera vidi da se univerzalni sud o određenom načinu

ponašanja vezuje za suženi krug pripadnika ljudske vrste; to jeste, dakle, generalizacija, ali ne o celokupnoj ljudskoj populaciji, nego o skupu unutar tog najvećeg skupa: tako se u prvom primeru pokaznom zamenicom i opštom, genusnom imenicom (te vrste) anaforizuje restriktor, koji se u prethodećoj rečenici nalazi u poziciji leksičkog jezgra imenskog predikata (veliki sladostrastnik), što znači da ta kvalifikacija sužava broj designiranih entiteta u okviru ljudske populacije na samo one koji odgovaraju datom opisu; u trećem slučaju restriktivna relativna klauza vrši takvu ulogu, dok je u drugom i četvrtom primeru sužavanje denotatom obuhvaćenih entiteta izvršeno pomoću pridevskog atributa. Neretko, u ovim slučajevima, baš zato što je broj obuhvaćenih entiteta redukovan spram njihovog broja koje bi nelimitiran pojam denotirao, Andrić uspostavlja neku vrstu kontrastne relacije navođenjem antipoda u iskazima (žrtve pojedinih događaja vs. izuzetni i snažni pojedinci; sujetni ljudi koje sebe smatraju natprosečnim vs. oni koje smatraju gomilom prosečnog sveta).

Štaviše, u jednom se primeru može detektovati i reč koja u svojoj leksičkoj semantici podrazumeva ograničen broj ljudi, prema kriteriju godišta (naraštaj), te ovaj primer, takođe, svrstavam u II model:

Ne pokazujući ničim svoje negodovanje (toliko je ono, u stvari, bilo!), Davil je odmah prekinuo razgovor i povukao se u svoj stan. [...] A Defose nije ni za trenutak bio svestan da je ma u čemu mogao da uvredi konzula [...]. [...] Oduvek je tako da se dva naraštaja koji se dodiruju i smenjuju jedan drugi najteže podnose i, u stvari, najmanje poznaju. Ali mnoga od tih razmimoilaženja i mnogi od tih sukoba između raznih naraštaja počivaju, kao većina sukoba uopšte, na nesporazumima (85).

Jasno je da se ovde podrazumeva sintagma naraštaj ljudi, a poput prethodnih, i u ovom se primeru na površinskom planu eksplicira antagonizovani odnos, lekičkosemantički ostvaren: dva naraštaja, koji se dodiruju, i štaviše smenjuju, a ne podnose se i ne poznaju se.

IV.1.3. Treći personalni model predstavljen je onim slučajevima u kojima se pojavljuje zameničko mi; tim mi može da se poopštava subjekat tako da se

odnosi na kvantuma čitave populaciju,6 te otuda ovaj model najviše nalikuje I modelu, onom u kome se pojavljuje sinegdoški upotrebljena imenica čovek:

(1) [...] Njegova sujeta je ljudima izgledala bezmerno preterana, jer on je bio gord ne na ono što je postigao, nego na sve nevidljive napore i na cenu po koju je to postigao. Pa i ta sujeta mu nije ostala verna, jer s godinama nas napuštaju čak i ona zadovoljstva koja nam daju naši poroci. Izgubivši veru u smisao daljeg uspona na putu na kome se toliko zamorio a koju mu nije doneo ono što je očekivao od njega, Rota se pustio niz struju [...] (118).(2) Čak ni mladićeve lepe strane, koje su bile nesumnjive i izbijale naročito u ovakvim prilikama: smelost, nesebičnost, prisebnost, nisu mogle da privuku Davila. Jer i vrline jednog čoveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i sklonostima (303–304).U ovim primerima, s pozicije glasa, to jest onoga ko govori/pripoveda ,

dolazi do promene nivoa, tako što se iz Er-forme (sveznajućeg pripovedača) u 3.l.sg. subjekat pripovedanja prebacuje u (inkluzivno) mi. Ta promena glasa ne dovodi, u prvom primeru, do izmene u načinu pripovedanja, dakle, onoga ko vidi , tj. u perspektivi ili filteru informacija, jer se vizura (fokus) upravlja prema nefokalizovanom pripovedaču (pripovedanju), prema tome, nema restrikcija u sagledavanju zbivanja. Međutim, u drugom primeru, menja se i glas i način pripovedanja: opet se Er forma zamenjuje formom mi, ali tu izmenu prati i promena unutrašnje (Davilove) fokalizacije u nefokalizovani modus, pojedinačna se vizura (fokus) supstituiše vizurom čitavog ljudskog kolektiva. Takva pripovedna organizacija (mikro)teksta, nefokalizovanost, uz leksičku formalizaciju (u drugom univerzalnom iskazu opet se javlja generička, opšta imenica – čovek), i konstituiše i dodatno utiče na poopštavajući obim iskaza.

IV.1.4. Četvrti personalni model s univerzalnom propozicijom u svojoj osnovi ima strukturu u kojoj subjekatsku poziciju zaposeda imenska reč koju možemo protumačiti ili kao neku vrstu kauzatora/indirektnog uzroka ili kao kvalifikativa, koji se pripisuje svim ljudima ili pak određenom broju:

(1) Nesvesnu potrebu za izražavanjem i varljivu snagu iz mladosti zamenile su troma navika i marljivost. Jer marljivost, ta vrlina koja se tako često javlja onde gde ne treba, ili kad više nije potrebna, oduvek je bila uteha nedarovitih pisaca i nesreća umetnosti (82).(2) Žil Davil je došao na svet kao čovek prav, zdrav i - prosečan. Po celoj svojoj prirodi, poreklu i vaspitanju, on je stvoren da živi mirno i jednostavno, bez velikih dizanja i teških padanja, bez naglih promena uopšte. [...] Ali sve to ne prelazi granice srećne prosečnosti. Mirna vremena i sređene prilike čine prosečne ljude još prosečnijima, a burna vremena i velike promene stvaraju od

6 ? Ovde se valja podsetiti šta kaže Uspenski (2012: 21) o ličnim zamenicama, i posebno o zamenici 1.l.mn.: „reč mi ne označava ukupnost objekata, od kojih svaki može biti označen kao ja: to je u principu nemogućno, budući da se ja uvek odnosi na govor jedne ličnosti, upravo govornika. U stvari mi ne znači ja + ja nego može značiti ili ja + ti (a takođe ja + ti...), ili ja + on, ja + ona [...], ja + oni.“ A u tom ja + oni krije se zapravo ideja o svima nama, tj. o čitavoj vrsti.

8

njih komplikovane prirode. To je slučaj i sa našim Davilom, koji se stalno nalazio u središtu velikih događaja (70).(3) Davil je bio čovek koji se približavao četrdesetim godinama a Defose je ušao u dvadeset i četvrtu. Ta razlika u godinama ne bi bila velika stvar u drugim vremenima i drugačijim prilikama. Ali burna vremena, sa velikim promenama i socijalnim poremećajima, iskopaju i prodube nepremostiv jaz između dva naraštaja i stvore od njih stvarno dva sveta (62).(4) Pa i ta sujeta mu nije ostala verna, jer s godinama nas napuštaju čak i ona zadovoljstva koja nam daju naši poroci (118).U primerima (2) i (3) subjekatska sintagma ima semantičku ulogu

kauzatora, na šta ukazuju i kauzativni glagoli (iskopaju i prodube jaz; čine), iako – na ravni „objektivne“ stvarnosti i njenog odslikavanja u jeziku – ti rečenični članovi denotiraju okolnosti (mirna vremena / burna vremena) u kojima se ljudi ponašaju na jedan, odnosno drugi način. Svakako da je u takvim prilikama neki unutarnji, psihički/mentalni razlog (stimulator) ono što dovodi do određenog vida ponašanja, ali koncentrisanjem na makrookolnosti, na socio-istorijski i politički kontekst, pisac fokusira upravo tu ravan, a ne isključivo individualno-psihološki mikroplan. U primeru (1) u poziciji subjekta je imenički kvalifikativ, deadjektivna imenica marljivost – što je (i) na tvorbenom planu pokazatelj apstraktnosti (i opštosti) – koji potom biva pripisan (užem) krugu aktera (nedaroviti pisci). Univerzalnost se tu iskazuje pantemporalnim i frekventativnim prilogom (oduvek/često) i kvalifikativnim prezentom (javlja/ne treba). I i primeru (4) pojavljuje se, formalno, u univerzalnom iskazu deadjektivna imenica zadovoljstvo na poziciji subjekatskog konstituenta, no iz perifrastične konstrukcije može se rekonstruisati detematizovani (pseudo)agens mi (→ Mi gubimo zadovoljstva koja nam daju naši poroci // Mi ne težimo onim zadovoljstvima koja su nam davali naši poroci).

Kao primer deagentivizacije (premda je reč o personalnoj rečeničnoj strukturi) navodim i sledeći univerzalni iskaz:

Dok je stvaranje i kućenje teško i sporo kao uzbrdica, rasturanje jedne ustanove ili jednog kućanstva ide brzo i lako kao put nizbrdo (452).

Usled nominalizacije izostalo je navođenje podataka o vršiocu tih radnji (stvaranje, kućenje, rasturanje), pa rekonstrukcija podrazumeva (nužnu) denominalizaciju kako bi se identifikovao agens, odnosno subjekt: Oni koji kuće i stvaraju, oni koji rasturaju...

IV.2. Ova četiri modela odlikuju, kao što se moglo uočiti, dva stupnja opštosti: totalna generalizacija i parcijalna generalizacija. Za I model je karakteristična totalna a za II parcijalna (ograničena) generalizacija. Za III i IV model može se reći da ne poseduju jednoznačnu totalnu ili parcijalnu generalizaciju, nego tendenciju ka uopštavaju: III model preferira totalnu a IV parcijalnu generalizaciju.

IV.3. U okviru druge središne skupine autorskih generalizacija nalaze se oni primeri koje obeležava impersonalna rečenična forma (odsustvo/nepostojanje gramatičkog subjekata):

(1) [...] boje i kroj odela bili su jednostavni, ali očigledno pažljivo birani. Ima takvih ljudi koji odelu i nakitu time što ga nose na sebi dodaju nešto od sjaja i otmenosti (36).(2) Sa čuđenjem i očajem, konzul je tada sebi govorio da tvrda škola Istoka traje večito i da u ovim zemljama nema kraja iznenađenjima, kao što nema prave mere stalnog suda ni trajne vrednosti u ljudskim odnosima (201).(3) [...] Davil je silom hteo da u rečima i pogledu drugih ljudi nađe potvrde i podstreka za svoje mišljenje i delanje, umesto da ih traži u sebi. Ali, prokletstvo i jeste u tome što razgovora i saveta ima uvek, osim onda kad nam je to najpotrebnije; i što o onome što nas istinski muči niko neće sa nama jasno i iskreno da govori (350).(4) Svakim danom su rasli i njegovi bezobzirni ispadi protiv begova i najuglednijih Turaka. Ali upravo time je vezir slabio svoj položaj. Jer nasiljem se mogu izvršavati prepadi i postići korisni preokreti, ali se ne može trajno upravljati. Teror kao sredstvo vladanja brzo otupi. To zna svako, osim onih koji su prilikama ili svojim nagonima prisiljeni da teror vrše (435).Tipološki, reč je o različitim vrstama impersonalnih rečenica; u prvom,

drugom i trećem primeru u pitanju su egzistencijalne impersonalne konstrukcije s logičkom subjektom u genitivu, čija se egzistencija afirmiše ili negira. U trećem je primeru opet primetna i promena glasa, jer se u nastavku univerzalnog iskaza javlja nosilac psihičke potrebe ili problema, u dativu, odnosno akuzativu (kada nam je najpotrebnije/što nas istinski muči), i to u množini. U poslednjem primeru susrećemo se s obezličenom konstrukcijom (mogu se izvršavati...) i uopštenim, tačnije kolektivnim agensom (odnosi se na ‛upravljače’, vladare). Univerzalizacija je tu potpomognuta/praćena sintaksičkim postupkom brisanja (površinskog) podatka o agensu (deagentivizacijom). Pošto je stepen uopštenosti (totalno vs. parcijalno) iskaza zavisan od shvatanja poopštivosti konstituenta (gramatičkog ili logičkog subjekta) o kome predicira rečenica, u impersonalnim rečenicama je takvo određenje (stepena) opštosti vrlo teško/nemoguće učiniti. Stoga će, kao i u slučaju III i IV personalnog modela, interpretacija zavisiti od slučaja do slučaja.7

IV.4. Sumirajući ovu analizu, zaključujem sledeće: na nivou rečenice ne može se govoriti o strukturno obeleženim formama (gnoseološke generalizacije se iskazuju i personalnim i impersonalnim rečenicama, a u okviru personalnih nema posebnog, preferinog modela), što ukida mogućnost određenja ovih iskaza kao stilema na nivou sintakse (sintakostilema). Sve su, međutim, obeležene na nivou sintaksičke semantike – uopštenošću i opštom referencijalnošću – dakle, markirane na nivou propozicije, pa se, eventualno, može govoriti o propozicionalnim sti lemima. Ostaje pitanje: može li se o njima govoriti i kao o tekstostilemima?

V. Da bi se odgovorilo na ovo pitanje, mora se preći sa sentencijalnog na nadrečenični nivo, tj. na analizu gnoseoloških iskaza u njihovom

7 Negde je pak, posebno u egzistencijalnim rečenicama, kao u prvom primeru, lakše utvrditi da li je reč o parcijalnoj ili totalnoj generalizaciji.

10

(mikro)okruženju, u svom ko-tekstu. Ako ovi iskazi imaju posebnu tekstualnu funkciju i pritom dodatnu izražajnu vrednost, onda bi se za njih moglo tvrditi da su tekstostilemi. To je saglasno tzv. konstituentskom principu funkcionisanja jezičkih jedinica: uloga se neke jedinice očituje na narednom jezičkom nivou (npr. u strukturalističkoj teoriji ili, recimo, u Hallidayevoj sistemskoj lingvistici). Imaju li takvu ulogu univerzalni iskazi u TRAVNIČKOJ HRONICI? Kako se takav poopštavajući iskaz povezuje sa svojom „tekstualnom okolinom“?

Grochowski (1986: 1) kaže da „semantička analiza rečenica nalaže prihvatanje pretpostavke o tome da se ove upotrebljavaju u odnosu na izvesne predmete (da se izgovaraju s pomišlju na predmete) i da je svakom rečenicom, pomoću u njoj sadržanih izraza, nešto o nekom predmetu iskazano. Međutim, ti predmeti nisu samo fragmenti vanjezičke stvarnosti,

nego i sami jezički izrazi – sastavni elementi rečenice. Drukčije rečeno, pomoću izraza upotrebljenih u rečenici možemo saopštiti nešto i o nekom izrazu-predmetu. Prihvatanjem jezičkih izraza kao predmeta neće nas čuditi ako se setimo da su i tu u pitanju supstancijalne, uobličene pojave; jednom rečju, i jezički izrazi – sekvence zvukova i grafema – spadaju u veličine koje podležu čulnoj percepciji (Isto). Grochowski (1986: 2) zaključuje kako „razlikovanje rečenica čija se

informacija tiče predmeta-fragmenata vanjezičke stvarnosti i rečenica u kojima je reč o predmetima-jezičkim izrazima, omogućuje [...] formulisanje takve pretpostavke koja uzima u obzir postojanje opozicije između predmetnih i metajezičkih rečenica.“ Prema tome, gnoseološke generalizacije, ako se odnose na ko-tekst, ako imaju za predmet svog sadržaja druge rečenice-izraze, predstavljaju metatekstualne signale. To im još ne pridaje obeležje stilema, ali ih svakako inauguriše u jedinice na tekstualnom nivou. Evo nekoliko primera:

(1) A iz kafanica i udaljenih mahala povrvi sitan turski svet, onaj koji nema šta da izgubi i koji samo kod uzbuna i promena može nešto da dobije. (Jer i ovde, kao i kod svih pokreta i prevrata na svetu, jedni su koji stvar kreću i vode, a drugi koji je ostvaruju i izvode.) (156)(2) Sa čuđenjem i očajem, konzul je tada sebi govorio da tvrda škola Istoka traje večito i da u ovim zemljama nema kraja iznenađenjima, kao što nema prave mere stalnog suda ni trajne vrednosti u ljudskim odnosima (201).(3) Svi molimo isto, svi smo hrišćani i istog verovanja, ali su jazovi između ljudi veliki, mislila je žena, a pred očima joj jednako silovit i tvrdokoran pogled i oštar pokret ruke ovoga istog fra-Ive koji sada peva litanije. [...] Jeste, čovek zna da postoji ti jazovi i sve te protivnosti među ljudima, ali tek kada se krene u svet i kad ih oseti na sebi, on vidi koliko su stvarno velike i kako su teške i neprelazne (275).(4) Davil se još jednom postideo svoje malodušnosti. Ali ta ista malodušnost gonila ga je sada da se opet predaje neodređenoj nadi. Toliko je živa kod slabog čoveka potreba da se vara i tako neograničena mogućnost da bude prevaren (410).Pozicija univerzalnog iskaza spram njemu koheziono i koherencijski

saglasnog i saobraznog (ko/n/)teksta je terminativna, drugim rečima,

univerzalni je iskaz postponovan u odnosu na njemu korespondentan (ko/n/)tekst. Smisaoni je pak odnos takav da se kreće od konkretnog/pojedinačnog/individualiziranog ka apstraktnom/opštem, ili, može se reći, postoji hiponimijsko-hiperonimijski sled, budući da se semski složenije strukture (jedinice) upravljaju ka semski prostijim („siromašnijim“) strukturama. To što je prvom primeru baš sitan turski svet povrvio iz svojih mahala i kafanica, vrlo je lako mogao biti, da je I. Andrić pisao hroniku neke druge varošice u nekoj drugoj državi u nekom drugom (istorijskom) vremenu, i neki drugi svet koji bi pohrlio iz svojih slamova i krčmi, i upravo na to pisac ukazuje neintegrisanom parentetičkom kauzalnom klauzom – jedni su oni koji kreću i vode stvari, a drugi ih izvode.8 Ili u trećem primeru, gde pisac od konkretnog konzulovičinog doživljaja fra-Ivine tvrdokornosti i beskompromisnosti (pred očima joj jednako silovit i tvrdokoran pogled i oštar pokret ruke ovoga istog fra-Ive koji sada peva litanije) prelazi na uopštavanje suda o takvim jazovim i podelama. Tako se pokazuje da gnoseološka generalizacija najčešće deluje kao emfatički zaključak ili eksplikacija, što odgovara klasičnoj figuri – epifonemu (isp. Kovačević 1995).

U pojedinim primerima univerzalni iskaz nalazi u interpoziciji, dakle interpoliran između dva konkretnija opisa, kao npr. u sledećem odlomku, gde se pripoveda o odnosu između dve konzulovice:

Ana Marija je razdragana sopstvenim rečima tražila nova imena, a gospođa Davil je na sve unapred davala svoj pristanak, kao kad razgovara sa decom kojoj ne vredi protvrečiti, da se ne bi otezao razgovor. Posle toga razgovor je mogao zapeti, jer kad dvoje ljudi razgovara, reči se jedna o drugu pale i razbuktavaju, a njihove reči su išle jedna mimo drugu i svaka za sebe (323).U jednom smo slučaju naišli na inverziran raspored konkretnog i opšteg,

gde se polazi od uopštenog iskaza, koji se primeruje konkretnim. Pošto se pod okrilje univerzalnog podvodi egzemplar pojedinačnog, pošto je, tako, univerzalno u prepoziciji, onda više nije reč o epifonemu, nego entimemu:

Dok je stvaranje i kućenje teško i sporo kao uzbrdica, rasturanje jedne ustanove ili jednog kućanstva ide brzo i lako kao put nizbrdo. Brže no što je mogao da se nada, Davil je primio odgovor iz Pariza. Odobreno mu je odsustvo od tri meseca, ali s tim da može odmah povesti porodicu i ostaviti Davnu kao žerana Konzulata (452).

Da, međutim, nije reč o klasičnom entimemu, nego tek (kon)tekstualno razumljivom, jasno biva kada se pročita „konkretna“ rečenica: ona se odnosi na Davilov primitak rešenja u kome mu se odobrava da napusti Konzulat i ode u Pariz, ali to korelira samo s drugim delom uopštenog iskaza (rasturanje jedne ustanove ili jednog kućanstva ide brzo i lako kao put nizbrdo), ne i s prvim (stvaranje i kućenje teško je i sporo kao uzbrdica). Za razumevanje toga segmenta, neophodno je da se čitalac priseti samog početka romana i dolaska Davila u Travnik, te njegovo – raznim problemima inhibirano – usporeno i mukotrpno doseljavanje, obitavanje i navikavanje na Travnik.

8 ? Ovde je naš nobelovac dodatno pokazao svoju umešnost upotrebljavajući paronomaziju za postizanje ubedljivog stilskog efekta.

12

Prema tome, gnoseološke generalizacije tamo gde funkcionišu kao strukturalni element višeg nivoa – (mikro)teksta – gde su one „konstitutivni elemenat većeg segmenta teksta smisaono tako oblikovanog da čini čvrsto jedinstvo“ (Kovačević 1995: 139), gde, dakle, gnoseološke generalizacije imaju entimemsku ili, mnogo češće, epifonemsku ulogu, tj. gde je semantička/smisaona međuzavisnost9 segmenata teksta toliko jaka, što je dosledno sprovedeno u TRAVNIČKOJ HRONICI, tu se može govoriti o ovim univerzalnim iskazima kao o stilemima (stilskim figurama).

VI. ZaključakUvodno poglavlje svoje stilistike Lešić (1975: 6–7) otpočinje citatom

upravo iz Andrićeve TRAVNIČKE HRONIKE uz propratni komentar:[...] navedene rečenice [...] su uzete iz djela koje nosi naslov TRAVNIČKA HRONIKA, ali koje je roman, tj. djelo stvaralačke mašte i umjetnosti riječi, a ne nauke, istorije ili biografije. Ali te rečenice vjerodostojno saopćavaju jednu istorijsku činjenicu. Zato bi mogle stajati i u nekom drukčijem kontekstu [...]. Ali ne samo zato što su vjerodostojne činjenici koju saopćavaju već i zato što njihova cijela jezička struktura odgovara funkcionalnom obliku, recimo, hroničarskog ili biografskog saopćavanja te činjenice.Nesumnjivo je tačno da Andrićevo prozno delo načelno karakteriše

ornatus facilis, ali i da je to tek prozirna odeća koja se „nikada ne da potpuno svući“ (Lešić 1975: 38). Drugačije kazano, iako je ekspresivnost u Andrićevim romanima i pripovetkama smišljeno podređena ‛verodostojnosti’ pripovesti, to nikako ne znači da je stilematika narativnog teksta siromašna i ogoljena. Naprotiv. Da se zadržim samo na stilemima o kojima je u ovom radu bilo reči. Upravo prava mera , nenametljivo, nepretenciozno interpoliranje gnoseoloških generalizacija,10 skladan prelaz s konkretnog i pojedinačnog, na opštije i apstraktne sheme, karakterološkog i antropološkog tipa, vešto utakni ekstradijegetički mikrotekstovi u dijegezu – pokazatelj su stilogenosti Andrićevih univerzalnih iskaza. Primeri koji su izdvojeni u radu to potvrđuju.

Jedan drugi književni teoretičar, T. Brajović, pišući doduše o parentezi (u romanu NA DRINI ĆUPRIJA), ističe da (2004: 14) „jedno od najizrazitijih, karakterističnih obeležja narativne fraze polifonog, iznutra višeglasnog pripovedača predstavlja načelo kontrapunkta , naporednog i naspramnog dvoglasja koje se stapa u nov i indikativan kvalitet.“ Pa iako parenteza nikako nije isto što i gnoseološka generalizacija,11 u značajnoj se meri predmet (ili

9 ? Kako se i ovde ističe semantička/smisaona međuzavisnost, to se čini još više opravdanim što se prethodno govorilo o propozicionalnim stilemima (a ne sintaksostilemima).10 ? „Takve generalizacije se [...] uklapaju u pripovijedanje (=naraciju) kao njegov sastavni, integralan, nerazdvojiv dio te ih mi kao poopćavanja razaznajemo tek u naknadnom analitičkom zastajkivanju i navraćanju“ (Pranjić 1986: 109).11 ? Luka Zima, da navedem ovog glasovitog autora, potpuno drugačije pristupa parentezi, tj. njenom određenju. Zimini su tipovi parenteze upravo suprotni ovim koji su ekscerpirani u Andrićevom romanu. Jer, Zima (1988: 201–202) kaže da parenteza služi: a) da govornik u objektivno pripovedanje uvrsti svoje subjektivne primedbe, i b)

sadržaj) njegovog istraživanja podudara s tematikom predstavljenom u ovom radu. Stoga i zaključak da Andrićeva perenteza i parembola predstavljaju svrsishodan metapoetički postupak, „imanentno oblikotvorno načelo koje zaista upućuje na svesnu jezičku delatnost govornog lica kome je cilj da razotkrije sebe i činjenicu da o nečemu govori i da se to o čemu govori odnosi na upravo upotrebljeni jezički izraz“ (Isto, 20). Brajović kaže da je metafunkcionalnost parenteze pokazatelj „samoukazujuće ambivalencije između oprečnih mogućnosti interiorizacije i eksteriorizacije, zatvorenosti i otvorenosti, približavanja i udaljavanja [...]“ – kako i mora biti kod polifonog pripovedača.

I D. Jović će (1975: 84), pišući o Andrićevom stilu u pripoveci, uočiti razliku između potpuno zatvorenih struktura kada se opisuje hronologija događaja, i, kako on kaže, piščevih intervencija kojima [pisac] „suptilnije precizira dimenzije“ baš tih zatvorenih struktura. Jović smatra da je „upravo deo teksta koji na neki način odslikava direktnije piščevo angažovanje i intervenciju ujedno i najjači nosilac literarnih efekata“, te da čitav prethodeći tekst jeste tek „priprema za ispoljavanje njegove misaonosti, koja je završni faktor pojedinih delova, i najzad – teksta u celini.“ Ipak, autorski se izrazi, te „piščeve intervencije“, ne mogu se izdvajati iz celosti narativnog teksta, tek se u saglasju s čitavom pričom i može uočiti stilogeni efekat takvih mikrodiskursa i umetnički/estetski značaj za delo. Svakako da se brojni, ako ne i svi, od ekscerpiranih univerzalnih iskaza mogu emancipovati iz pripovesti romana i postati i sami (mikro)tekstovi, dekontekstualizovani i refunkcionalizovani (što i jeste odlika paremija: da su zatvoreni mikrotekstovi koji se ‛citiraju’) i to, naravno, pokazuje univerzalističku, filozofsku vrednost Andrićevih gnoseoloških generalizacija, ali na nivou stilistike teksta TRAVNIČKE HRONIKE ovakvi iskazi signaliziraju mesto i vreme kada se pripovest, odnosno neki njen segment valja prekinuti, usporiti, zaokružiti, poopštiti i time – istaći. A tada ti metatekstualni signali „misaono i emocionalno intenzifikuju“ nadrečenično jedinstvo i time zadobijaju status stilema na nivou teksta.

Izvor

Andrić 1967: Andrić, Ivo. Travnička hronika – Sabrana dela – knjiga II. Beograd: Prosveta.

Literatura

Bahtin 1980: Bahtin, Mihail. Marksizam i filozofija jezika. Beograd: Nolit.Bernstajn 1979: Bazil, Bernstajn. Jezik i društvene klase. Beograd: XX vek.Brajović 2004: Brajović, Tihomir. Poetika parenteze. In: Književnost i jezik LI/1. Beograd. S. 1–21.

da govornik uplete u tuđi govor svoju ličnu napomenu. Kod Andrića parenteza upravo služi da se uvede uopšten, „objektivan“ iskaz.

14

De Beuagrande i Dressler 1981: De Beuagrande, Robert-Alan & Wolfgang Dressler. Introduction to Text Linguistics. London & New York: Longman.Grochowski, Maciej (1986). Parenteza i metarečenica. In: Južnoslovenski filolog XLII. Beograd: S. 1–8.Jović 1975: Jović, Dušan. Lingvostilističke analize. Beograd: Biblioteka Društva za srpskohrvatski jezik i književnost.Katnić Bakaršić 2007: Katnić Bakaršić, Marina. Stilistika. Sarajevo: IK TugraKoljević 2009: Koljević, Svetozar. Odjeci reči. Beograd: Službeni glasnikKovačević 1995: Kovačević, Miloš. Stilistika i gramatika stilskih figura. Nikšić: Unireks.Lešić 1975: Lešić, Zdenko. Jezik i književno djelo. Sarajevo: Svjetlost.Maticki 1994: Maticki, Miodrag. Unutrašnji govor u romanima TRAVNIČKA HRONIKA, DERVIŠ I SMRT i LAGUM. In: NSSVD 22/1. Beograd. S. 27–32.Milošević 1988: Milošević, Nikola. Roman Miloša Crnjanskog. Beograd: NolitPiper 2005: Piper, Predrag i dr. Sintaksa savremenoga srpskog jezika: Prosta rečenica. Beograd: Institut za srpski jezik SANU – Beogradska knjiga – Matica srpska.Pranjić 1985: Pranjić, Krunoslav. Jezik i književno djelo. Zagreb: Školska knjiga.Pranjić 1986: Pranjić, Krunoslav. Jezikom i stilom kroza književnost. Zagreb: Školska knjiga.Primorac 2011: Primorac, Strahimir. Lokalno a globalno u Andrića. In: Republika: mjesečnik za književnost, umjetnost i društvo LXVII/4. Zagreb. S. 3–14.Stanojčić 1993: Stanojčić, Živojin. Sintaksa Andrićeve parenteze. In: NSSVD 22/1. Beograd. S. 369–377.Van Leeuwen 2008: Van Leeuwen, Theo. Discourse and Practice – New Tools for Critical Discourse Analysis. Oxford: OUP.Zima 1988 [/1880]: Zima, Luka. Figure u našem narodnom pjesništvu. Zagreb: Globus.

Strahinja Stepanov (Novi Sad)

Über die gnoseologischen Generalisierungen in Andrićs TRAVNIČKA HRONIKA (WESIRE UND KONSULN)

In der stilistischen Textanalyse (sowohl in der Literaturtheorie und Sprachwissenschaft als auch in der Rhetorik) liegt die Betonung auf „dem Text als Ganzheit“ (in Übereinstimmung mit den theoretischen und methodischen Thesen der Textlinguistik), aber mit einem Fokus auf seinen s t i l is t ischen und s t i logenen Elementen bzw. auf den Zusammenhängen dieser Elemente auf verschiedenen Ebenen wie auch auf der Art und Weise, wie diese Elemente die funktional-stilistische und stilistische Kennzeichnung des Textes determinieren. In dieser Arbeit untersucht der Autor, unter Berufung auf die genannten Prinzipien, wie der literaturtheoretische Begriff der universel len Aussagen (der so genannten gnoseologischen General is ierungen) mit der Möglichkeit ihrer Kategorisierung als

texts t i l is t ische Elemente (d. h. Texts t i leme) korrespondiert. Andrićs Roman TRAVNIČKA HRONIKA (ü. WESIRE UND KONSULN) dient hierbei als Korpusvorlage für die Analyse.

On gnoseological generalizations in the BOSNIAN CHRONICLE by Ivo Andrić(A fragment of text stylistic analysis?)

In the text s tyl is t ic research (related to the theory of literature, as well as to linguistics and rhetoric) the emphasis is on „the text as a whole“ (precisely in line with the theoretical and methodological assumptions of Text Linguistics), but with focus on its stylistic and stylogenic elements and „interrelations of these elements at various linguistic levels, as well on the manner in which these elements determine functional style (register) and markedness of the text.“ Relying on these principles, the author examines, up to what extent (theoretical) notion of universal s ta tements (gnoseological general izat ions ) corresponds with the possibility of their designation as a textual -styl is t ic uni ts (or macro-styl is t ic uni ts ), taking Andrić's BOSNIAN CHRONICLE (TRAVNIČKA HRONIKA) as a corpus for this sort of analysis.

Strahinja Stepanov Univerzitet u Novom SaduFilozofski fakultet – Odsek za srpski jezik i lingvistikuDr Zorana Đinđića 2, 21 000 Novi SadE-mail: straxstepanov@yahoo.com

16