Glava 1.

O EKONOMIJI

1. ZAŠTO UČIMO EKONOMIJU?

Odgovor na ovo početno pitanje veoma je kompleksan. Najsažetiji bi bio da ekonomiju učimo da bismo bolje razumeli društvo u kome živimo. Kako funkcioniše društvo nije moguće da se razume ako se ne poseduju elementarna znanja o njegovoj ekonomiji. Ekonomija današnjeg društva ne može, međutim, da se razume bez elementarnog poznavanja ekonomske istorije. Naime, ekonomske odluke u prošlosti imaju ogroman uticaj na način života u bilo kom društvu. Sadašnje stanje u ekonomskom okruženju, nivo materijalnog blagostanja, vrsta i broj radnih mesta i drugo, proizvodi su ekonomskih aktivnosti u bližoj ili daljoj prošlosti. U svakodnevnom životu koristimo veliki broj dobara i usluga – jedemo, oblačimo se, vozimo se – i očekujemo da je sve to dostupno kad god nam zatreba. No, fabrike, autoputevi, transportna sredstva, pa i čitavi gradovi praktično sve što vidimo oko nas, proizvod su ekonomskih odluka koje su donesene tokom mnogo godina. U nekom trenutku neki ljudi su odlučili da potroše vreme i novac da bi izgradili ovu ili onu fabriku, zgradu, put ili železničku prugu. Koliko je ljudi na različite načine učestvovalo u obezbeđivanju različitih roba i usluga koje danas postoje? Otkud svi ti proizvodi u prodavnicama? Kako ljudi mogu da zarade novac za kupovinu dobara koja su im potrebna?

Ekonomske odluke nisu odredile samo naše fizičko okruženje, one su jednako odredile i karakter društva u kome živimo. Uticaj ekonomskih odluka na društveni razvoj najbolje se vidi na sledećem primeru: povećanje produktivnosti u poljoprivredi, nove tehnologije u industriji, razvoj efikasnijih sredstava za prevoz, doveli su do masovnog preseljavanja stanovništva iz sela u gradove; početkom 1700. godine tri od četiri stanovnika u Velikoj Britaniji živelo je od poljoprivrede, 1812. samo jedan od četvoro je ostajao u poljoprivredi, dok je 1900. godine samo jedan od deset stanovnika bio zaposlen u poljoprivredi; ljudi su se koncentrisali u već prenaseljene gradove i radili su u fabrikama po 12, 14, 16 sati dnevno. Svet se potpuno promenio za dva veka, a dva veka u istoriji čovečanstva nisu mnogo. Osamnaesti i devetnaesti vek veoma su se razlikovali od ostalih vekova. Nikad se pre toga svet nije tako drastično promenio za relativno kratko vreme. Zato se to vreme i naziva periodom industrijske revolucije, pa ne iznenađuje što je ovaj period obeležen i razvojem ekonomske nauke. Tadašnji društveni kritičari, uglavnom filozofi, bili su svesni ogromnih promena, te da se filozofija i nauka nužno moraju da prilagode kako bi mogle da objasne promene i nove društvene fenomene. Svaki od tadašnjih društvenih mislilaca pokušao je da objasni šta se događa. Ko je gradio fabrike? Zašto? Šta je određivalo visinu plata (najamnina) radnicima, cene prehrambenih proizvoda, itd.? U tom periodu se javljaju i prvi profesionalni ekonomisti. Do tada su se ekonomske ideje razvijale u okviru filozofije. Slične promene karakterišu i novije vreme. Godine 1950. u Sjedinjenim Američkim Državama jedan od šest ljudi je živeo na farmi, 1987. godine – jedan od pedeset. Ogromna produktivnost na modernizovanim farmama koje su počele da koriste nove poljoprivredne tehnologije otežalo je preživljavanje malih, manje efikasnih porodičnih farmi; hiljade farmera je bankrotiralo, jer su živeli od kredita i izgubili su svoje farme. Propadanje malih farmera širom SAD imalo je, dakako, i značajne političke i socijalne reperkusije.1

Ekonomski razvoj socijalističkih zemalja istočne i srednje Evrope i Azije posle drugog svetskog rata doveo je do krize modela planske privrede. Nemogućnost modernizacije u tom

1) Prema: Đ. Popov – F. Stanković, Osnovi ekonomije, četvrto izdanje, ''Službeni glasnik'', Beograd, 2004, str. 16-17.

15

modelu izazvala je dramatične promene u socijalističkom delu sveta u kasnim osamdesetim godinama XX veka (raspad bivšeg SSSR-a, događaji u Rumuniji, pad Berlinskog zida i dr.).

U demokratskim društvima ekonomija je važna i za aktivno uključivanje građana u političke procese. I za najobičnije glasanje na izborima potrebno je elementarno poznavanje ekonomije. Da bi se moglo aktivno učestvovati u demokratskim procesima, veoma je važno da se bude informisan glasač.

Na kraju, ekonomsko obrazovanje je potrebno i za razumevanje međunarodne političke i ekonomske situacije i odnosa između pojedinih regiona i zemalja sveta. Stepen ekonomske razvijenosti jedne zemlje određuje njeno mesto u međunarodnoj zajednici i njen odnos sa drugim zemljama. Svet koji je nekada bio sistem razmene između suverenih nacionalnih entiteta (država) danas postaje globalni/transnacionalni sistem proizvodnje utemeljen na međunarodnoj podeli rada u uslovima neograničene mobilnosti ljudi i, naročito, kapitala. Sve je veći jaz između države kao administrativne/teritorijalne jedinice i države kao ekonomske jedinice. U uslovima globalizacije države ne povlače, već samo menjaju svoju ulogu u međunarodnim ekonomskim odnosima. Globalizacija proizvodnje, transporta, komunikacija, finansija sve više pojačava raskol između države kao ekonomske jedinke i države kao teritorijalne i administrativne jedinke.

Ekonomski aspekt je, prema svemu tome, suštinski deo analize društva uopšte i svakog konkretnog društva. Da bi se razumelo društvo, treba, kako na početku rekosmo, imati elementarno znanje iz ekonomije. Nećemo moći da shvatimo brze društvene promene u svetu ako nam nije jasno kako funkcionišu ekonomski sistemi i šta izaziva njihove promene. Takođe, da bi se proniklo u suštinu društva, ono se mora posmatrati interdisciplinarno, iz različitih uglova. Ekonomski pogled je samo jedan od pogleda na društvo, pored sociološkog, istorijskog, filozofskog i drugih. Ekonomija nas, dakle, uči jednom posebnom načinu gledanja na svet.

2. ŠTA JE EKONOMIJA?

2.1. Pojam i definicija ekonomije

Reč ekonomija potiče od starogrčkih reči: "oikos" (kuća, gazdinstvo) i "nomos" (pravilo, red, zakon). Složenica od te dve reči (oikonomia), odnosno ekonomija je, po grčkom filozofu Ksenofonu, označavala pravila o vođenju gazdinstva ili veštinu upravljanja gazdinstvom, dok je po Aristotelu (takođe grčkom filozofu) označavala veštinu pribavljanja dobara potrebnih za život i korisnih za kuću i državu. Pored tog značenja (koje, u celini uzeto, označava veštinu upravljanja gazdinstvom tj. veštinu privređivanja), naziv ekonomija upotrebljava se i u značenju ekonomske nauke uopšte – sve ekonomske nauke, teorijske i primenjene, mikroekonomske i makroekonomske.2

Teorijska ekonomija bavi se analizom zakonitosti u proizvodnju, razmeni, raspodeli i potrošnji; ona objektivno proučava i objašnjava ekonomsku stvarnost, tako što iz mnoštva ekonomskih pojava traži u njima ono što im je zajedničko, opšte. Primenjena ekonomija se, osloncem na izučene stavove i odgovarajuće rezultate teorijske ekonomije, bavi pronalaženjem najpovoljnijih rešenja za konkretne probleme koji nastaju tokom odvijanja ekonomske stvarnosti, te definiše konkretna uputstva za efikasno poslovanje.

2) U ekonomskoj literaturi koriste se termini ekonomija i ekonomika. Prof. dr Stevan Kukoleča u svom Organizacijsko-poslovnom leksikonu razlikuje ova dva termina (iako navodi da potiču od iste grčke reči oikonomija) i smatra da je reč ekonomija sinonim za ekonomski sistem ili princip ekonomičnosti, dok je ekonomika nauka o ekonomici (što je, očigledno, čist pleonazam). Većina autora poistovećuje ta dva termina, jer smatraju da im je značenje isto, pošto imaju isti etimološki koren od navedene grčke reči, koja znači upravljanje gazdinstvom, odnosno domaćinstvom. U praksi se koriste i jedan i drugi termin. U ekonomskoj literaturi engleskog jezičkog područja koriste se dva izraza: economy za privredu tj. ekonomiju neke zemlje i economics – za ekonomsku nauku ili ekonomsku teoriju. Većina domaćih autora ekonomsku nauku naziva ekonomija.

16

U XVII veku, terminu ekonomija tadašnji ekonomski teoretičari dodali su atribut politička (takođe od starogrčke reči "polis" država, grad, društvo). To je prvi uradio francuski ekonomist Antoan Monkretjen u naslovu svog dela Traktat o političkoj ekonomiji (Traite de l'economie politique – 1615. godine), da bi time naglasio tadašnje merkantilističko shvatanje važne uloge države u ekonomiji. Naziv politička ekonomija zadržao se do današnjih dana. U međuvremenu su se razvile mnoge druge ekonomske discipline. Političkom ekonomijom se danas naziva teorijska ekonomska disciplina koja ekonomske fenomene analizira u vezi sa širim društvenim kontekstom a koja u pokušaju da se objasni društvo kao celina povezuje ekonomiju sa drugim društvenim naukama. U takvom razmišljanju politekonomista, ekonomski aspekt se vidi kao jedan od važnih aspekata društvenog života, a koji se može objasniti samo interdisciplinarno.

Atribut ''politička'' u nazivu osnovne (bazne) ekonomske discipline prvi je izostavio britanski ekonomist Alfred Maršal 1890. godine, naslovljujući svoje izuzetno delo jednostavno Principi ekonomije (Principles of Economics), a u nastojanju da ovu naučnu disciplinu posmatra kao "čistu" ekonomiju. Od tada, atribut ''politička'' najčešće ispuštaju neoklasični ekonomisti koji smatraju da osnovnu ekonomsku disciplinu treba ''očistiti'' od svega onoga što bi, po njihovom mišljenju, trebalo da bude predmet drugih društvenih nauka, pre svega ekonomske sociologije. Isto je istorijski ne mnogo kasnije (1948. godine) učinio i američki ekonomski teoretičar Pol Samuelson, naslovljujući svoje čuveno delo objavljeno te godine jednostavno Ekonomija (Economics). Međutim, pod uticajem shvatanja proisteklog iz kritičke analize kapitalizma koju je u XIX veku izvršio nemački filozof, publicist i ekonomist Karl Marks, njegovi sledbenici (marksisti) i dalje insistiraju na političkoj ekonomiji kao jedinoj sveobuhvatnoj teorijskoj ekonomskoj disciplini, jer se, po njima, zbog međusobne uslovljenosti i prožimanja različitih aspekata posmatranja, društveni fenomeni mogu objasniti i razumeti jedino interdisciplinarno. U fokusu svoje analize, marksistička politička ekonomija ima društvene odnose u oblasti proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje, koje posmatra u istorijskom kontekstu. Pri tome, prema marksistima, tehnička strana proizvodnje nije predmet izučavanja političke ekonomije. Time treba da se bave različite prirodne, tehničke i matematičke nauke. Političku ekonomiju interesuju aktivnosti ljudi koje proističu iz objektivno nužnih, zakonitih veza i odnosa u koje ljudi stupaju i koji se udružuju da bi mogli da ostvare materijalne procese proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje.

U ekonomskoj teoriji postoji veliki broj različitih definicija ekonomije kao naučne discipline. Ipak, najšire prihvaćenu definiciju ekonomije dao je britanski ekonomist Lajonel Robins, 1932. godine: ''Ekonomija je nauka koja proučava odnos između ciljeva koje želimo da postignemo i sredstava koja nam stoje na raspolaganju, a koja su retka i imaju različitu upotrebu''. 3 Već iz definicije ekonomije vidi se koji je njen osnovni problem. To je istraživanje i davanje odgovora na pitanje kako da se postignu ciljevi sa ograničenim sredstvima.

Ekonomiju kao nauku treba razlikovati od ekonomije kao veštine. Takođe je nužno razlikovanje između bavljenja onim što ekonomija jeste (pozitivna nauka) i onoga što bi trebalo da bude, što bi se želelo da bude (normativna nauka), o čemu nešto kasnije. Na ovom mestu ćemo samo reći da marksistički ekonomisti insistiraju na onome što bi trebalo da bude, kritikujući postojeće društvo sa stanovišta nekog budućeg, boljeg, pravednijeg društva (po velikom broju njih – komunizma). Nasuprot tome, nemarksistički pravci u ekonomiji, koji su u ubedljivoj većini, uglavnom su se usredsređivali na analizu onoga što jeste, što se dešava u realnom životu i, na osnovu toga, pokušavali da predviđaju šta će se događati u budućnosti. No, s obzirom da je reč o društvenoj nauci, ekonomija ili, preciznije rečeno, ekonomska analiza se uprkos svim pokušajima teško može potpuno "očistiti" od subjektivizma i vrednovanja, tako da je u svakom ekonomskom istraživanju uvek implicitno sadržan i subjektivni pogled analitičara.

2.2. Tri ključna koncepta u ekonomiji i ekonomski izbor

3) Cit. pr.: Đ. Popov – F. Stanković, ibid., str. 18.

17

Mnoge odluke koje donosimo svakodnevno su ekonomske odluke i mnoge interakcije sa drugima su pod uticajem ekonomskih zakonitosti. U rešavanju ovog (po definiciji osnovnog problema – kako da se postignu ciljevi sa ograničenim sredstvima) ekonomija se pre svega bavi proučavanjem pitanja kako društva biraju da alociraju retke resurse (raspoložive faktore proizvodnje) između različitih međusobno konkurentnih upotreba. Pitanje izbora, kao ključnog elementa ekonomije, po mišljenju većine ekonomskih teoretičara vrlo je blisko problemima sa kojima se susrećemo u svakodnevnom životu u kome stalno biramo između različitih mogućnosti. Međutim, ekonomski način razmišljanja najbolje se može objasniti i pitanje ekonomskog izbora shvatiti razumevanjem tri ključna koncepta ekonomije: oportunitetnog troška, marginalnih veličina i efikasnih tržišta. Ako se savladaju ovi koncepti, naučićemo kako se u svakodnevnom životu možemo ponašati na ekonomski racionalan način čak i kada donosimo odluke koje nisu ekonomske.

2.2.1. Oportunitetni trošak

Ono što se dešava u ekonomiji rezultat je mnogobrojnih individualnih odluka. Domaćinstva moraju da odlučuju kako da rasporede svoje prihode da bi pribavila dobra i usluge na tržištu. Pojedinci moraju da odluče da li da rade ili da ne rade, da li da se školuju, koliko da potroše a koliko da štede. Vlasnici preduzeća moraju da odluče šta će proizvoditi, koliko, po kojoj ceni i gde će da lociraju svoj biznis. Ekonomska analiza, znači, u svom fokusu ima proces donošenja odluka. No, gotovo sve ekonomske odluke traže kompromis. Svaka akcija i svaki izbor imaju prednosti i nedostatke, troškove i dobiti. Do toga se u ekonomiji dolazi putem kost-benefit analize (cost-benefit analysis), tj. analizom troškova i dobiti, odnosno koristi, kao osnovnim instrumentom analize koji omogućuje upoređivanje troškova pojedinih ekonomskih subjekata sa njihovim odgovarajućim koristima.

Ključno pitanje koje se postavlja tokom svake analize u procesu donošenja odluka je oportunitetni (ili alternativni) trošak. "Puni" trošak izvršenog izbora podrazumeva, naime, odricanje od onog što bi se dobilo alternativnim izborom. To čega se odričemo kada donosimo odluku o izboru je oportunitetni trošak (ili trošak svrsishodnosti odluke). Dakle, oportunitetni trošak je onaj trošak koji snosimo ili žrtvujemo kada pravimo izbor ili donosimo odluke.

Koncept oportunitetnog troška odnosi se na pojedince, preduzeća i društvo u celini. Oportunitetni trošak odlaska na fudbalsku utakmicu je u vrednosti drugih stvari koje bismo sebi mogli da priuštimo kada ne bismo raspoloživi novac potrošili na ulaznicu za fudbalsku utakmicu, odnosno kada bismo tu sumu novca i to vreme iskoristili na drugačiji način. Deo troška fakultetskog obrazovanja je dohodak koji bismo zaradili kada bismo umesto studiranja radili i zarađivali dohodak. Ako preduzeće kupi novu mašinu za 100 hiljada evra, ono to čini zato što očekuje da ta nova oprema donese veću dobit (profit). Međutim, postoji oportunitetni trošak, jer je preduzeće moglo da 100 hiljada evra stavi u banku na štednju uz kamatu, kupi za njih akcije koje donose dividendu ili ih pozajmi drugom preduzeću. Izgubljena kamata ili dividenda predstavlja oportunitetni trošak za preduzeće koje je, umesto da novac uloži u banku i dobije kamatu ili kupi akcije i dobija dividendu, taj novac uložilo u kupovinu nove mašine. Novčani kapital može, prema tome, da se upotrebi na više načina i zato se u ekonomiji govori o trošku upotrebe kapitala. Međutim, svaka odluka o upotrebi kapitala isključuje druge upotrebe. Odluka vlade da se povećaju troškovi za odbranu zbog straha od moguće spoljne agresije na zemlju, imaće za posledicu smanjenje proizvodnje potrošnih dobara. U tom slučaju, za društvo, oportunitetni trošak upotrebe resursa za proizvodnju vojne opreme je vrednost dobara koja bi se mogla proizvesti uz iste resurse za privatne/civilne potrebe. Oportunitetni trošak je, prema tome, vezan za ona dobra ili usluge koje smo mogli da izaberemo a to nismo. Radi se o tome da kad koristimo određene resurse na izabrani način mi ne samo da odlučujemo da proizvodimo izabrana dobra nego i da nećemo da proizvodimo neka druga. Svaka odluka je istovremeno i pozitivna i negativna.

Razlog javljanja oportunitetnih troškova je što su resursi retki. Retkost znači, prosto, ograničenost. Uzmimo, na primer, naš najvažniji resurs, vreme. Jedan dan je vremenski ograničen

18

na samo 24 časa i mi moramo da živimo naše živote u tom ograničenju. Mnoge stvari u životu su retke. U sučeljavanju sa retkošću, ograničenošću, ljudi su suočeni i sa velikom raznovrsnošću izbora između različitih mogućnosti koje im stoje na raspolaganju i različitih aktivnosti koje mogu da obavljaju. Kad god su resursi retki, odluka da se proizvede određeni proizvod ili usluga uključuje oportunitetni trošak. Ograničenost tj. limitiranost našeg (potrošačevog) dohotka znači da je mogućnost povećanja naše potrošnje jednog dobra povezana sa smanjenjem (ili odustajanjem) od potrošnje drugog dobra. Isto tako, limitiranost proizvodnih resursa znači za preduzeće (i društvo u celini) da je mogućnost povećanja proizvodnje jednog dobra povezana sa smanjenjem (ili odustajanjem) od proizvodnje drugog dobra. Na tim činjenicama se zasniva koncept oportunitetnih troškova.

Veličina oportunitetnih troškova se određuje količinom drugog dobra od čije se proizvodnje odustaje zbog proizvodnje prvog (izabranog) dobra. Oportunitetni trošak je najveća propuštena dobit do koje bi se došlo da je izabran neki drugi način upotrebe resursa. Preciznije rečeno, oportunitetni trošak je količina (vrednost) roba ili usluga kojih se odričemo da bi imali mogućnost nabavke ili proizvodnje druge konkretne robe ili usluge, merena sa aspekta izgubljenih mogućnosti najboljeg od dostupnih alternativnih rešenja (grafik na slici 1).

Slika 1. Oportunitetni troškovi

Sa grafika na slici 1. vidi se da oportunitetni trošak jedne jedinice dobra X u tački A iznosi tri jedinice dobra Y, dok je u tački B obratno, jer alternativni (oportunitetni) trošak jedne jedinice dobra Y iznosi tri jedinice dobra X.

2.2.2. Marginalne veličine

Kada vrednujemo troškove i korist kao rezultate određene odluke, važno je da vrednujemo samo one troškove i korist koji su direktno zavisni od naše odluke. Pretpostavimo, na primer, da živimo u Beogradu i da procenjujemo troškove i koristi od posete našim roditeljima u Nišu. Ako bi zbog biznisa trebalo da putujemo i u Bor, trošak posete roditeljima će biti samo dodatak, ili granični trošak vremena i novca za putovanje od Bora do Niša. Ili, uzmimo za primer izdavanje udžbenika za ovaj naš predmet. Recimo da je štampan udžbenik u tiražu od 500 primeraka. Ukupni trošak štampanja uključuje trošak pisanja udžbenika, trošak recenzije, trošak uređivanja, trošak pripreme za štampu i trošak papira i ostalog štamparskog materijala. Ako bi ukupni troškovi bili 10.000 evra, prosečni trošak po jednom primerku bio bi 20 evra (10.000 evra podeljeno sa 500 primeraka). Mada je prosečni trošak važan faktor, izdavač knjige mora da ima u vidu i više od toga. Na primer, razmišlja se o drugom izdanju istog udžbenika. Kada se odlučuje da li da se upusti u to, izdavaču nisu relevantni troškovi pisanja, recenziranja, uređivanja, pripreme za štampu. Zašto? Zato što su oni već bili uračunati kao neminovni troškovi kod prvog izdanja. Oni su već svakako napravljeni, bez obzira na šansu za ponavljanje izdanja. Za drugo izdanje, koje podrazumeva samo povećanje tiraža, bitni su samo dodatni troškovi ili marginalni troškovi štampanja knjige.

Marginalni troškovi su dodatni troškovi proizvodnje dodatnih jedinica proizvoda, odnosno povećani troškovi upotrebe resursa da bi se proizvela dodatna količina nekog proizvoda. Reč marginalni znači krajnji ili dodatni, dok marginalna analiza predstavlja analizu onoga što se događa

19

kad se dogode i najmanje promene u odnosu na status quo. Tako reč margina označava tačku promene. Marginalni prihod je prihod od prodaje dodatne jedinice proizvoda. Da bi se povećala proizvodnja, potrebno je da se povećaju ulaganja u faktore proizvodnje rad, kapital, prirodne resurse i dr. Tako možemo da govorimo o marginalnom proizvodu rada koji predstavlja povećanje obima proizvodnje u odnosu na povećanje časova rada. Marginalni proizvod kapitala je povećani obim proizvodnje kao rezultat povećanog ulaganja kapitala. U ekonomskoj nauci su, takođe, važne i kategorije kao što su marginalna korisnost, marginalna sklonost potrošnji, marginalna sklonost štednji, itd. Mnoge ekonomske analize se bave predviđanjem na bazi marginalnih veličina. Od pojedinca se očekuje da se ponaša tako da maksimizira kvalitet svog života, a to se dešava kad on izjednači svoje marginalne troškove sa svojim marginalnim dohotkom. Pošto potrošnja zavisi od dohotka, jasno je da na višim nivoima dohotka pojedinci više troše kupujući različite proizvode i usluge, a na nižim manje. Marginalna analiza se bavi pitanjem koliko će više pojedinac potrošiti umesto da štedi kad mu se dohodak poveća za određeni iznos.

Ima mnogo primera u kojima je koncept marginalnih veličina vrlo koristan. Za autobus koji treba da krene iz stanice sa nepopunjenim sedištima marginalni trošak za dodatnog putnika je nula, jer se ukupni troškovi korišćenja autobusa na tom putovanju u suštini ne menjaju ako se primi jedan putnik više. Tako ostavljanje u rezervi nekoliko sedišta koja će se prodati po sniženoj ceni može da bude profitabilno čak i kad je njihova cena mnogo niža od prosečnog troška po sedištu. Dakle, dokle god se uspešno popunjavaju sedišta koja bi inače ostala prazna profitabilno je prodavati karte sa popustom, jer je marginalni prihod veći od marginalnog troška.

2.2.3. Efikasna tržišta

Zamislite da vozite autoputem koji u jednom pravcu ima tri trake i na kome se plaća putarina. Jedna kabina za naplatu putarine je pravo ispred vas, a dve su malo ulevo. Koju ćete traku izabrati? Najčešće je vreme čekanja otprilike isto bez obzira šta odlučite. To je zbog toga što obično ima više ljudi koji razmišljaju kroz koju kabinu će najbrže proći i zato su redovi otprilike isti u svim trakama. Ako je jedan red bitno kraći od ostalih, automobili će se brzo prestrojiti na tu traku dok se redovi ne izjednače. Dakle, uvek ima dovoljno vozača koji žele da stignu što brže i to izjednačava prosečno vreme čekanja. Pokušajmo da prethodni primer analiziramo sa stanovišta profita. Termin profit u ekonomiji ima vrlo precizno značenje. To je dohodak (prihod) od kapitala. Ekonomisti, međutim, najčešće govore o "dobrim poslovima" ili profitabilnim poduhvatima bez rizika, kao profitnim mogućnostima. Jednostavno rečeno, u prethodnom primeru profitna mogućnost postoji u traci u kojoj je red kraći, a u ostalim ne. Opšte shvatanje u ekonomiji je da su profitne mogućnosti retke. U isto vreme, ima puno ljudi koji tragaju za takvim mogućnostima i zbog toga tih mogućnosti nikad nije dovoljno. Zato se na naplatnoj rampi retko dešava da je jedan red bitno kraći od ostalih. Efikasno tržište je ono tržište na kome se nove profitne mogućnosti brzo, skoro trenutno eliminišu.

Preduzetnici prvi uočavaju profitne mogućnosti. Na Zapadu je vrlo čest izraz: ''Nema besplatnog ručka". Kako treba reagovati ako brokeri objavljuju velike skokove na berzi? Sa skepticizmom. Zbog čega? Hiljade pojedinaca svakog dana očekuju takve promene i ako bi velika promena u vrednosti akcija zaista postojala, nastala bi trka u kupovanju tih akcija, što bi vrlo brzo podiglo njihovu cenu. Za vreme dok eventualni višak stigne do vašeg brokera ili do vas, profitna mogućnost koja potiče od te promene (ako je postojala) već će se izgubiti. Slično dešavanjima na tržištu vrednosnih papira dešava se i na tržištima robe. Postoje mnogi ''eksperti" na ovim tržištima koji brzo iskoriste prednost bilo koje vesti koja se odnosi na cene. Ekonomisti, naravno, ne treba da preteruju u naglašavanju ograničenosti profitnih mogućnosti. Postoji priča o dvoje ljudi koji zajedno šetaju. Jedan je ekonomist, drugi nije. Neekonomist vidi novčanicu od deset evra na ulici i kaže to ekonomisti. Ekonomist na to odgovara da to nije moguće, jer kad bi se desilo da nekome novčanica ispadne, neko bi je već uzeo! Nema sumnje da nove profitne mogućnosti postoje u izvesnim momentima. Informacije su od suštinskog značaja za efikasnost tržišta. Neko mora prvi da sazna tu vest, neki ljudi imaju bolji uvid od drugih i reaguju brže od drugih. Ipak, vesti se brzo šire a ima i

20

hiljade onih koji umeju brzo da reaguju. Zato je tačan opšti zaključak – nove profitne mogućnosti su retke.

Tržišna privreda podrazumeva slobodan ulazak i izlazak sa tržišta. To omogućuje efikasnost tržišta jer nema prepreka da se bilo ko u bilo koje vreme i na bilo kom mestu pojavi kao proizvođač, potrošač ili trgovac. Pravila ponašanja u takvim situacijama koja su najčešće regulisana pravnim normama su takva da podstiču a ne ograničavaju ovu slobodu.

2.2.4. Ekonomsko ponašanje, efikasnost i izbor u ekonomiji

Ekonomsko ponašanje je delatnost ekonomskih subjekata u pravcu donošenja racionalnih odluka (vršenje izbora) na bazi upoređivanja troškova i rezultata (ranije pomenuta kost-benefit analiza). Ekonomsko ponašanje se sagledava preko odnosa neograničenih ciljeva i oskudnih sredstava koja imaju alternativne upotrebe, a realizuju se preko izbora (odlučivanja o najboljoj varijanti). U tržišnim uslovima, ekonomsko ponašanje se karakteriše sledećim:

1) Ekonomski subjekti imaju konzistentan skup preferencija (tj. mogućnost potpunog rangiranja svih alternativa) o ishodima sopstvenih ekonomskih odluka;

2) Izbor ekonomskih subjekata nije podređen nekom drugom (dominantnom) izboru, niti je na bilo koji način ograničena mogućnost izbora;

3) Ekonomski subjekti samostalno i nezavisno jedan od drugog teže optimizaciji svoje ciljne funkcije, uz poštovanje postojećih ograničenja (ekonomskih, pravnih, ekoloških, institucionalnih, socijalnih, moralnih i drugih);

4) Ekonomski subjekti se racionalno ponašaju, odluke se donose na bazi realnih (a ne nominalnih) cena;

5) Ekonomski subjekti su potpuno informisani o svim relevantnim ekonomskim pokazateljima i događajima;

6) Odluke ekonomskih subjekata jesu samostalne i nezavisne, ali se ipak u krajnjoj meri nalaze u interakciji sa odlukama drugih ekonomskih subjekata;

7) Odluke se donose uz sopstvenu odgovornost, ali sa rizikom i neizvesnošću u pogledu budućnosti, što povećava značaj informisanosti, znanja, iskustva, opreza, predviđanja i racionalnog ponašanja;

8) Odlučujući uticaj na ponašanje ekonomskih subjekata imaju granične (a ne prosečne) veličine; na bazi upoređivanja koristi i troškova na granici (pri maloj promeni sopstvenih dejstava) tržišni subjekti donose svoje odluke, odnosno vrše racionalan izbor;

9) Svi tržišni subjekti usmeravaju svoje ekonomsko ponašanje prema ostvarenju što većih faktorskih dohodaka (koristi); u tom smislu preduzeća (firme) teže maksimizaciji dobiti, a pojedinci maksimalnom zadovoljenju potreba;

10) Pošto se ostvaruje u uslovima dominacije privatne svojine, ekonomsko ponašanje se zasniva na punoj zainteresovanosti, motivisanosti, konkurenciji, racionalnosti i slobodi izbora.4

Među navedenim osobinama ekonomskog ponašanja u tržišnim uslovima veoma visok rang zauzima racionalno ponašanje ekonomskih subjekata. Pretpostavlja se, naime, da ekonomski subjekti vrše racionalan izbor retkih resursa za realizaciju svojih interesa polazeći prvenstveno od veće sopstvene koristi, odnosno dobiti. Za racionalan izbor je, pored retkih resursa, potrebno znanje, vreme i obilje informacija, koji su takođe ograničeni. Racionalnost se definiše kao ponašanje ekonomskih subjekata usmereno na ostvarivanje određenih ciljeva uz korišćenje postojećih mogućnosti i uvažavanje postojećih ograničenja, koje je u skladu sa preferencijama i određenim pravilima. Kada se radi o ekonomskim subjektima potrošačima, polazna pretpostavka teorije potrošačke tražnje je da se potrošači racionalno ponašaju u skladu sa šest sledećih aksioma:

1) Aksiom celovitosti (ili kompletnosti), koji podrazumeva da potrošač ima mogućnost izbora svih dostupnih kombinacija dobara u skladu sa svojim preferencijama;

4) Pr.: V. Drašković, Ekonomija za menadžere, Fakultet za pomorstvo, Kotor, 2003, str. 28.

21

2) Aksiom tranzitivnosti (ili prenosivosti), koji utvrđuje da ako se daje prednost kombinaciji dobara A u odnosu na kombinaciju B, i kombinaciji dobara B u odnosu na kombinaciju dobara C, onda se kao posledica tranzitivnosti pretpostavlja da kombinacija dobara A ima prednost u odnosu na kombinaciju dobara C;

3) Aksiom izbora (ili selekcije), prema kome potrošač teži svom najpreferentnijem stanju;4) Aksiom dominacije, prema kome potrošač uvek preferira veću količinu dobra u odnosu na

manju količinu;5) Aksiom neprekidnosti, prema kome postoji skup tačaka koje obrazuju granicu (tzv. krivu

indiferencije) koja razdvaja moguće kombinacije dobara na preferentne i nepreferentne;6) Aksiom konveksnosti, prema kome je kriva indiferencije (na kojoj se vrši izbor)

konveksna u odnosu na koordinantni početak.Prva tri od navedenih aksioma nazivaju se aksiomi racionalnosti.

Često se u literaturi upotrebljava formulacija "ostvariti maksimalne rezultate (outpute) sa minimalnim troškovima (ulaganjima – inputima)". To u praksi nije moguće, jer se u ekonomiji ne može iz ničega stvoriti nešto. Drugim rečima, moraju se zadati orijentiri: ili rezultati, ili troškovi, da bi se onda realizovalo efikasno i racionalno ekonomsko ponašanje. Efikasnost i optimalna alokacija resursa su fundamentalni problemi ekonomske nauke. Ekonomska efikasnost podrazumeva što veću iskorišćenost dostupnih i ograničenih resursa. To je stanje u kome resursi društva maksimalno zadovoljavaju potrebe potrošača, što znači da je to stanje kada više nije moguće reorganizovati proizvodnju i potrošnju na bilo koji način da se poveća zadovoljenje potreba jednog potrošača a da se pri tome ne smanji zadovoljenje potreba drugog potrošača. Ekonomska efikasnost se definiše i kao način proizvodnje neke robe ili usluge koji minimizira alternativne troškove iskorišćenih resursa. Ona se, dakle, definiše (tumači) na više načina, najčešće kao:

1) Nivo ekonomske organizacije pri kome više nije moguće ostvariti bilo kakve promene u korist nekog lica ili grupe lica a da se ne pogorša položaj drugog lica ili grupe lica;

2) Optimalni odnos između troškova retkih resursa i proizvedenih roba i usluga nastalih upotrebom tih resursa;

3) Proizvodnja roba i usluga određene vrednosti uz najmanje troškove resursa;4) Odsustvo gubitaka ili takvo korišćenje ekonomskih resursa pri kome se postiže

maksimalno mogući nivo proizvodnje pri datim troškovima i tehnologiji.

U vezi sa efikasnošću korišćenja resursa u proizvodnji razlikuju se: 1) alokativna efikasnost i 2) tehnička efikasnost. Alokativna efikasnost resursa postoji u slučaju kada ne postoji bilo koja druga mogućnost izbora dobara (roba i usluga) kojom bi se sa raspoloživim resursima mogle bolje zadovoljiti društvene potrebe. To je proizvodnja optimalne kombinacije dobara pomoću najefikasnije kombinacije resursa (kombinacije pri kojoj se obezbeđuje proizvodnja sa minimalnim oportunitetnim troškovima), odnosno raspodela resursa na proizvodnju raznih dobara koja doprinosi maksimalnom zadovoljenju potrošačke (individualne) tražnje. Tehnička efikasnost podrazumeva odgovor na pitanje kako proizvesti neko dobro sa najmanjim troškovima oskudnih resursa, uz njihovu punu zaposlenost. Tehnička efikasnost je tesno povezana sa u ekonomskoj nauci poznatom Pareto efikasnošću, koja je, prema njenom autoru, italijanskom ekonomisti i sociologu, Vilfredu Paretu, postignuta u situaciji kada je nemoguće povećati jednu ekonomsku veličinu, a da se neka druga ne smanji: nemoguće je, na primer, povećati blagostanje jednog pojedinca, a da se ne pogorša blagostanje drugog. Prevedeno na privredne subjekte, to znači da je nemoguće povećanje korisnosti bilo kog privrednog subjekta bez nanošenja štete nekom drugom/drugim privrednim subjektima. Prema nekim autorima, postoji i tzv. Pareto poboljšanje. To je takva preraspodela resursa pri kojoj se blagostanje nekih ekonomskih agenata (privrednih subjekata) povećava bez smanjenja blagostanja drugih ekonomskih agenata, ili kada se povećava blagostanje svih ekonomskih agenata. U vezi sa tim treba navesti da je u upotrebi i termin x(ne)efikasnost, kojim se objašnjava situacija kada ukupni troškovi firme nisu minimizirani, jer je ostvarena proizvodnja manja od moguće. X(ne)efikasnost predstavlja suprotnost od x-efikasnosti koja reprezentuje najmanje troškove i najveći učinak zaposlenih.

22

Izbor u ekonomiji podrazumeva prethodno ispunjenje dva osnovna uslova: 1) mora da postoji više ciljeva (da bi se vršio izbor), pri čemu ciljevi moraju biti rangirani po značaju i hitnosti (kratki i dugi rok) i 2) sredstva za ostvarenje ciljeva moraju da budu ograničena i da imaju više alternativnih upotreba. Retkost resursa, dakle, potencira značaj izbora u ekonomiji, uz neizbežno sučeljavanje sa oportunitetnim troškom. Retkost nameće suočavanje sa sledećim pitanjima: šta, kako, za koga i koliko proizvoditi?5 Na osnovu svojih preferencija (davanja prednosti), ekonomski subjekti rangiraju sve alternative svojih odluka, koje se donose samostalno, na bazi realnih (a ne nominalnih) pokazatelja i postojećih informacija, uz poštovanje važećih ograničenja i preuzimanje rizika zbog neizvesnosti budućih događaja. Pojednostavljen šematski izgled izbora u ekonomiji prikazan je na slici 2.

Slika 2. Izbor u ekonomiji

Iz svega rečenog proizilazi da je suština ekonomskog ponašanja (konkretnih ekonomskih aktivnosti) u izboru ciljeva, ograničenih resursa, alternativnih načina upotrebe resursa i ekonomske racionalnosti u svemu tome. Ekonomsko ponašanje ima smisla samo kada se radi o ograničenim resursima koji imaju alternativne upotrebe. Jednostavno, izbor bi bio nepotreban kada bi resursi bili neograničeni, a nemoguć kada ne bi bilo mogućnosti njihove alternativne upotrebe.

Na kraju da zaključimo šta smo odabrali da saznamo po pitanju ekonomskog ponašanja i izbora u ekonomiji. Tačno je da je pitanje izbora kao ključnog elementa ekonomije vrlo blisko problemima sa kojima se susrećemo u svakodnevnom životu u kome stalno biramo između različitih mogućnosti. Međutim, za njegovo suštinsko razumevanje i valjanu primenu u realnom životu neophodan je ekonomski način razmišljanja koji je oslonjen na razumevanju tri ključna koncepta ekonomije: oportunitetnog troška, marginalnih veličina i efikasnih tržišta. Stim u vezi je i neophodnost poznavanja uslova koji moraju biti ispunjeni da bi se neka aktivnost mogla nazvati ekonomskom, karakterističnih osobina ekonomskog ponašanja u tržišnim uslovima, aksioma u skladu sa kojima se potrošači racionalno ponašaju na tržištu i suštine pojma ekonomske efikasnosti.

2.3. Predmet ekonomije

Definisanje predmeta izučavanja je značajno za svaku nauku, posebno za ekonomsku u kojoj je to pitanje uvek bilo sporno. Ekonomija ima složen predmet izučavanja, koji može biti različit u zavisnosti od aspekta i nivoa posmatranja upravljanja privredom. Šta su, s tim u vezi, svojevremeno, na primer, rekli američki ekonomisti Robinson i Itvel: ''Prvi od problema sa kojima su se suočavali filozofi bilo je poreklo bogatstva. Lako se može zaključiti da rad stvara bogatstvo, a priroda da osigurava zemaljske blagodeti; postoje, međutim, i profiti. Odakle dolazi profit? Da li kapital stvara bogatstvo, poput rada, ili su profiti samo danak na bogatstvo koje stvara rad? Postojao

5) Skoro u svim udžbenicima iz oblasti ekonomije govori se o prva tri od navedenih pitanja kao osnovnim sa kojima se susreću svi ekonomisti. Važno je, međutim, i četvrto pitanje (koliko proizvoditi). (Videti: Prof. dr M. Jakšić, Osnovi makroekonomije – prvo izdanje, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2005, str. 108-109).

23

je, zatim, i problem cena. Cene roba su najočitija površinska pojava u ekonomskom životu koju valja objasniti. Budući da se cene mogu nepredviđeno menjati iz dana u dan pod uticajem slučajnih zbivanja, moralo je postojati neko temeljno načelo vrednosti od koga one zavise. Zatim, problem novca: kakva je uloga novca u privredi? Kakav je odnos između dohotka pojedinca i bogatstva društva u celini? ... Zatim, društvena pravda: da li je pravedno da neke porodice žive u izuzetnoj raskoši, dok druge jedva prehranjuju svoju decu? Na kraju, postojalo je i pitanje efektivne tražnje, tj. tražnje (uz cenu koja se isplati) za skup proizvoda koji se može proizvesti sa postojećim kapacitetom. Da li će tražnja biti dovoljno velika kako bi se u potpunosti zaposlili raspoloživi resursi, ljudi i mašine? ... Kako nastaje tražnja i zašto gotovo nikad nije dovoljno velika da bi svi mogli biti potpuno zaposleni? Od XVII veka sve škole ekonomske misli bavile su se jednim od ovih (navedenih) pitanja. Sva su ona još i danas otvorena... Teorija se bavila zastupanjem politike; filozofija se uglavnom uključivala da bi opravdala samo spoznaju društva na kojoj se temeljila politika. Još i danas ekonomska teorija ima tri vida ili funkcije – da pokuša da shvati način na koji deluje neka privreda, da iznese predloge za poboljšanje i da opravda kriterijum po kome se vrednuje to poboljšanje. Kriterijum prema kome se određuje ono što je poželjno nužno uključuje moralne i političke sudove. Ekonomija ne može nikada biti savršeno ''čista'' nauka, bez primesa ljudskih vrednosti. Često su ta moralna i politička gledišta na osnovu kojih se razmatraju ekonomski problemi tako nerazdvojivo povezana sa pitanjima koja se postavljaju, pa čak i metodama koje se primenjuju u analizi, da nije uvek jasno odeliti ta tri dela političke ekonomije.''6 Robinson i Itvel su, praktično, naveli skoro sva najbitnija pitanja koja bi trebalo da čine predmet izučavanja ekonomije (bogatstvo, cene, novac, društvena pravda, tražnja, način na koji deluje neka privreda, itd.), a istakli su i složenost ekonomske nauke. Ekonomska nauka treba da objasni osnovni kategorijalni aparat, suštinu svih ekonomskih pojava i procesa kroz koje se manifestuju, kao i zakone koji ih regulišu.

Proizvodnja od koje direktno zavisi zadovoljenje životnih potreba je najvažniji deo osnovnih ekonomskih aktivnosti u koje spadaju još i razmena, raspodela i potrošnja, a koje su, zajedno sa proizvodnjom, osnov životne egzistencije ljudi i razvoja društva. Društvena nadgradnja, odnosno razni oblici društvenog života (politika, pravo, nauka, kultura, zdravstvo, moral, religija) proizilaze iz odnosa koji se uspostavljaju u procesu ekonomskih aktivnosti, u kome ljudi deluju na prirodu i prilagođavaju je svojim potrebama. Ekonomske aktivnosti se ne svode samo na odnos čoveka i prirode, jer ljudi u procesu obavljanja ekonomskih aktivnosti deluju jedni na druge, tj. stupaju u određene proizvodne odnose, pri čemu suštinu proizvodnih odnosa čine odnosi prisvajanja (svojinski odnosi), koji utiču na motivisanost, efikasnost, socijalnu pravednost, institucionalne odnose, itd.7

Ljudi u svojim raznovrsnim delatnostima obrazuju složeni sistem društvenih odnosa sa određenim ekonomskim uređenjem i konkretnim oblicima organizacije morala, porodice, privrede i države. No, iz tako složene raznolikosti pojava i procesa društveno-ekonomske stvarnosti, po svom biološkom i logičkom značaju izdvaja se proces proizvodnje. Istorijsko iskustvo svedoči o odlučujućoj ulozi proizvodnje u razvoju društva, jer ona stvara materijalna dobra koja predstavljaju elementarni uslov za egzistenciju ljudi. Iz odnosa koji se uspostavljaju u proizvodnji proizilaze svi oblici društvenog života, postojanje raznih društvenih grupa, karakter socijalnog poretka, politički, ekonomski i pravni instituti, sadržaj i oblici ljudske svesti, itd. Ljudi uvek teže progresu koji je prirodni i istorijski zakon društvenog kretanja (a ne rezultat slučajnosti, stihijnosti i haotičnosti). Osnovu progresa čini ekonomski progres. Zato je potrebno stalno: 1) proučavati faktore i zakone ekonomskog razvoja (koji su promenljivi u vremenu i prostoru) i 2) objašnjavati pojave i procese u prošlosti i sadašnjosti, u cilju predviđanja budućnosti, smanjenja neizvesnosti i identifikovanja pokretačkih snaga društveno-ekonomskog progresa.

6) J. Robinson – J. Eatwell, Uvod u suvremenu ekonomiku, prevod sa engleskog, Centar za kulturnu djelatnost, Zagreb, 1981, str. 21. (bitno za predmet ekonomije špacirano, R.Đ.).7) Svojinski odnosi se u literaturi definišu kao aktivan sistem ekskluziviteta u pristupu materijalnim i nematerijalnim resursima u društvu, pri čemu se pod pristupom podrazumeva mnoštvo mogućih rešenja u vezi sa resursima.

24

Savremeni proizvodni odnosi imaju i svoje savremeno tumačenje. Pored ekonomskih odnosa prisvajanja materijalnih i duhovnih dobara (kojima se zadovoljavaju ljudske potrebe), to tumačenje obuhvata i: a) kvalitet života i b) razvoj čovekove ličnosti kao osnovni kriterijum društvenog progresa. Takvo savremeno shvatanje proizilazi iz civilizacijskog pristupa društvenom razvoju i podrazumeva širok spektar složenih i raznovrsnih oblika ekonomskog života, koji se zasnivaju na sledećim institucionalnim i drugim pretpostavkama: 1) pluralizam svojinskih oblika; 2) kombinacija tržišnog delovanja i državnog regulisanja ekonomije; 3) socijalna orijentisanost ekonomske aktivnosti; 4) demokratizacija kao zajednički imenitelj svih društveno ekonomskih procesa; 5) stimulativni motivacioni sistem preduzetničke i radne aktivnosti; 6) moderni institucionalni ambijent; 7) otvorenost ekonomskih sistema za saradnju (internacionalizacija) i integraciju (globalizacija); 8) obezbeđenje uslova za zdravu konkurenciju; 9) pozitivna povratna sprega između političkih i ekonomskih ciljeva, itd. Istorijski posmatrano, društveni progres se ostvarivao kroz smenu različitih društveno-ekonomskih formacija, političkih i naučno tehnoloških revolucija, načina, oblika i uslova društvene proizvodnje. Danas je razvoj društveno-ekonomskih formacija ustupio mesto civilizacijskom razvoju, jer je sa globalne svetske političko-ekonomske scene nestala ideološki obojena dualistička (crno-bela) slika stvarnosti, koju su činila klasična obeležja "čistog kapitalizma" i "realnog socijalizma".

Afirmacija mešovite ekonomije u praksi razvijenih ali i postsocijalističkih tranzicionih zemalja predstavlja civilizacijski napredak u odnosu na raniju isključivu dihotomiju plana i tržišta.8

U sistemu ekonomskih nauka, politička ekonomija je dugo vremena dominirala kao nauka o najopštijim, fundamentalnim principima (zakonima) organizacije ekonomskih aktivnosti društva, u njihovoj tesnoj povezanosti sa socijalno-političkim procesima. Savremena ekonomska nauka, međutim, proučava fenomene mešovite ekonomije, kao civilizacijsku tekovinu uslovljenu razvojem ekonomskih i drugih instituta. Dijalektika razvoja je verifikovala potrebu njihove resursno-alokacione, organizacione, motivacione i informacione kombinacije i međuzavisnosti, odnosno potrebu formiranja novog sistema koordinata između ekonomskih i institucionalnih funkcija u svetskim relacijama (globalizacija). Različiti ekonomski (privredni) sistemi decenijama su postepeno konvergirali po svojim ideološkim i regulativnim (institucionalnim) obeležjima, ali ne i po svojoj ekonomskoj razvijenosti. Savremeni nivo društvenog i ekonomskog razvoja je geografski neravnomeran zbog delovanja različitih prirodnih, političkih, ekonomskih, istorijskih, socijalnih, kulturnih, institucionalnih i drugih faktora.

Ekonomiks, koji se pojavio u Sjedinjenim Američkim Državama, nova je disciplina koja sintetizuje dostignuća više ekonomskih nauka i objašnjava zakone biznisa i mehanizme njegove realizacije, metode privređivanja, ekonomsku politiku, probleme i protivrečnosti prakse raznih ekonomskih oblasti, itd.9 Ekonomiks izučava probleme efikasnog korišćenja ograničenih proizvodnih resursa ili upravljanja njima, sa ciljem maksimalnog zadovoljenja neograničenih ljudskih potreba. To je, dakle, naučna disciplina koja objašnjava na koji način društvo u savremenim uslovima sa ograničenim (deficitarnim) resursima rešava šta, kako, za koga i koliko proizvoditi, odnosno koje robe i usluge moraju biti proizvedene i u kojoj količini, na koji način ih treba proizvesti i kome su namenjene. Definicija ekonomiksa se izvodi iz osnovne suprotnosti ekonomske stvarnosti koja postoji između faktički neograničenih ljudskih potreba za robama i uslugama i ograničenih resursa. Autori ekonomiksa smatraju da svi savremeni ekonomski problemi (inflacija, nezaposlenost, energetska kriza, regionalne razlike u razvijenosti, spoljna zaduženost, budžetski deficiti, glad, siromaštvo, nejednakost, zagađivanje čovekove okoline, itd.) imaju koren u problemu efikasnog korišćenja retkih resursa. No, i nezavisno od toga, veliki broj ekonomskih teoretičara smatra da je ekonomija nauka o retkosti. U tom smislu, i autor ranije navedene 8) Teze o večnosti i univerzalnosti principa (i mitova) "tržišnog izbora i samoregulacije" (ekonomske konkurencije po horizontali) i "državno-planskog diktata" (ekonomske prinude po vertikali), ili, kako kaže austrijski ekonomist Fridrih August fon Hajek: "spontane evolucije i saznajne kontrole", ekonomska praksa je relativizovala i verifikovala potrebu njihove konvergencije i kombinacije u tzv. mešovitoj ekonomiji. (Pr.: V. Drašković, ibid., str. 13).9) Ekonomiks (Economics) u prevodu znači ekonomska nauka, ekonomija, a economy znači privreda (Benson Rečnik, Prosveta, Beograd, 1985, str. 216).

25

najprihvatljivije definicije ekonomije, Lajonel Robins, smatra da je predmet ekonomije proučavanje ljudskog ponašanja kao odnosa između ciljeva i oskudnih sredstava koja imaju alternativne upotrebe, a na direktno pitanje: Šta je ekonomija? odgovara: to je nauka o alternativnom korišćenju retkih resursa. Stim u vezi, R. Lipsi je svojevremeno napisao: ''savremena ekonomija bavi se: (a) alokacijom društvenih resursa na alternativne upotrebe i raspodelom društvenog proizvoda na grupe i pojedince; (b) promenama proizvodnje i raspodele tokom vremena i (c) efikasnosću odnosno neefikasnošću ekonomskih sistema''.10

Proširenje predmeta proučavanja ekonomije je karakteristika poslednjih decenija. To se prvenstveno odnosi na izučavanje:

Načina na koje cene faktora proizvodnje utiču na njihovu alokaciju; Ponašanja finansijskih tržišta; Uticaja državnog regulisanja na efikasnost tržišta; Raspodele dohodaka i mogućnosti pomoći siromašnima; Uticaja državnih rashoda, poreza i budžetskog deficita na ekonomski rast; Nezaposlenosti, inflacije, recesije proizvodnje, ekonomske krize i sl.; Modela trgovine između raznih zemalja i uticaja protekcionizma na otvorenost privrednih

sistema; Ekonomskog rasta i razvoja; Načina efikasnog korišćenja retkih (ograničenih) resursa, itd.

Može se zaključiti da je predmet ekonomije zaista veoma širok i obuhvata ekonomske zakone, principe, metode, probleme, pojave, procese, tendencije, kategorije i institute koji utiču na opšti razvoj, organizaciju ekonomskog života i ponašanje ljudi u ekonomskim aktivnostima, u uslovima ograničenih resursa i neograničenih potreba. Sve te i druge probleme, savremena ekonomija razmatra i na njoj primeren, savremen način.

2.4. Suština i funkcije ekonomije

Ekonomija kao nauka razmatra opšta i posebna kategorijalna pitanja i institucionalne okvire ekonomske stvarnosti (granice optimalnog i pozitivnog delovanja instituta državnog, tržišnog i svojinskog regulisanja, definisanje njihovog odnosa i zona delovanja). Značajan broj ekonomista, među kojima je, na primer, i nobelovac Milton Fridman, smatra da ekonomija doprinosi rešavanju konflikata između slobode ujedinjavanja i slobode konkurisanja u uslovima date strukture distribuiranih svojinskih prava. U čitavom tom sklopu, razne ekonomske teorije analiziraju:

1) Izbor pravaca (načina) korišćenja ograničenih resursa kojima društvo raspolaže za zadovoljenje narastajućih i praktično neograničenih potreba (kao alternativnih i konkurišućih ciljeva);

2) Izvorne ekonomske motive (koji su malo podložni promenama) i3) Složenu ekonomsku stvarnost (koja se nalazi u stalnom preobražaju).

Po mišljenju Pola Samuelsona, suština ekonomije je u proučavanju načina na koji se ljudi i društvo opredeljuju, uz upotrebu novca ili bez njega, da koriste nedovoljna proizvodna sredstva, koja bi se mogla koristiti i za alternativne svrhe, da proizvedu u određenom vremenu razna dobra i da ih raspodele za potrebe potrošnje, sadašnje i buduće, na razne ljude i razne grupe.11

Ronald Kous smatra da je, nezavisno od prirode predmeta kojim se ekonomija bavi, kao i pluralizma, složenosti, heterogenosti i dinamičnosti odnosa u ekonomskoj stvarnosti, suština ekonomije u analizi izbora kojim ljudi nastoje da maksimiziraju svoju korisnost. Drugim rečima, suština ekonomije je u racionalnom izboru alternativnih upotreba ograničenih resursa koji vrše ekonomski subjekti da bi zadovoljili svoje neograničene potrebe. Donošenje odluka iziskuje

10) Pr.: E. Woolf et al., Economics, Hutchinson, London, 1987, str. 1.11) Vid.: P. Samuelson, Ekonomija, prevod, Savremena administracija, Beograd, 1969, str. 8.

26

uspostavljanje supstitutivnog odnosa između ciljeva. Realizacija bilo kog cilja zahteva kompromis, jer ima za cenu odricanje od dostizanja nekih drugih ciljeva (alternativnost).12

Kao i svaka nauka, ekonomija ima prvenstveno saznajnu funkciju, koja se sastoji u izučavanju i objašnjavanju ekonomskih pojava i procesa u društvu, otkrivanju suštine ekonomskog života i zakona koji njime upravljaju i ukazivanju na načine njihovog korišćenja. Sa saznajnom funkcijom je tesno povezana praktična funkcija, jer ekonomska nauka uvek u manjoj ili većoj meri izražava interese socijalne grupe ili partije koja je na vlasti. Dalje, smatra se da ekonomska nauka nikad ne može biti potpuno neutralna, već u manjoj ili većoj meri ispunjava svoju ideološku funkciju. Pored navedenih, značajna je i metodološka funkcija ekonomije, koja pruža teorijsko-metodološku osnovu velikom broju drugih ekonomskih nauka. Na kraju, ekonomija ima i humanitarnu funkciju, koja proizilazi iz zadatka ekonomske nauke da objašnjava socijalne procese i položaj subjekata proizvodnih odnosa.

3. POZITIVNA I NORMATIVNA EKONOMIJA

U procesu izučavanja pojedinih pojava i procesa ekonomske stvarnosti, ekonomisti ih najpre posmatraju, a zatim sakupljaju o njima bitne podatke (činjenice) i opisuju ih (I nivo). Posle toga se donose zaključci o principima ponašanja ekonomskih subjekata i instituta (regulatora ponašanja) koji su u vezi sa posmatranim pojavama i procesima. Izvođenje zaključaka se svodi na definisanje principa ponašanja (teorija) iz činjenica (II nivo), korišćenjem metoda indukcije i dedukcije. Na kraju se opšti zaključci o ekonomskom ponašanju koriste za izradu odgovarajuće ekonomske politike (III nivo). Pristupajući izučavanju bilo kog problema ili aspekta ekonomske aktivnosti, ekonomisti moraju primenjivati metod indukcije (od posebnog i pojedinačnog prema opštem, od činjenica prema teoriji), pomoću kojeg se sakupljaju, sistematizuju i uopštavaju činjenice. Koristi se takođe i metod dedukcije (od opšteg prema posebnom i pojedinačnom, od teorija prema činjenicama), koji podrazumeva definisanje hipoteza, koje se zatim upoređuju sa činjenicama. Rezultati koji se dobijaju korišćenjem navedenih metoda korisni su ne samo za objašnjenje ekonomskog ponašanja, nego i za izradu ekonomske politike. Kretanjem od II nivoa (principa, teorija) prema III nivou (ekonomska politika) pravi se prelaz od pozitivne prema normativnoj ekonomiji. Šematski prikaz celokupnog tog procesa dat je na slici 3.

Slika 3. Pozitivna i normativna ekonomija

Pozitivna ekonomija teži da opiše ekonomsku stvarnost i kako ona funkcioniše. Pozitivnu ekonomiju, na primer, interesuju pitanja kao što su: šta određuje platu neobrazovanih radnika; šta bi se dogodilo ako bi se ukinuo porez na dobit preduzeća; ko bi profitirao; ko bi izgubio? Odgovori na takva pitanja su predmet pozitivne ekonomije. Pozitivna ekonomija se obično deli na deskriptivnu ekonomiju i ekonomsku teoriju. Pozitivna ekonomija se, znači, bavi i opisom činjenica i traženjem objektivnih objašnjenja određenih pojava i procesa koji se dešavaju u ekonomskoj stvarnosti. Kao takva, pozitivna ekonomija bi trebalo da bude oslobođena subjektivnih ocena i zaključaka, tako da bez ikakvog opterećenja može da odgovori na pitanja šta jeste i šta može da bude. Većina

12) Pr.: V. Drašković, ibid., str. 20-21.

27

zaključaka pozitivne ekonomije nisu sporni. Na primer, svi se slažu da plaćanje poreza, carina, prevoza i dr. utiče na povećanje cene (i obratno), da povećanje novčane mase izaziva inflaciju, itd. Sve u svemu, pozitivna ekonomija nastoji da razume ponašanje i funkcionisanje ekonomskih sistema bez prosuđivanja o tome da li su rezultati dobri ili loši.

Normativna (regulativna) ekonomija posmatra rezultate ekonomskog ponašanja i pita se da li su oni dobri ili loši, da li su mogli da budu bolji. Kao takva, normativna ekonomija predstavlja subjektivne ocene, predloge ekonomskih rešenja i, najčešće – zaključke o ekonomskoj politici vlade. Normativna ekonomija utvrđuje konkretne uslove ili aspekte ekonomije koji su poželjni ili nepoželjni (na primer, inflaciju treba smanjiti na 5% godišnje, ili nezaposlenost treba da bude na nivou do najviše 20% ukupnog broja radno sposobnog stanovništva). Dok pozitivna ekonomija odgovara na pitanja šta jeste i šta može da bude, normativna ekonomija pruža odgovor na pitanje šta treba da bude. Normativna ekonomija, tako, uključuje sudove i pretpostavke za preferirane tokove aktivnosti. Da li bi trebalo da vlada reguliše cenu benzina? Da li treba da se smanji ili poveća porez na plate za porodice sa većim primanjima? Da li država treba da štiti domaću automobilsku industriju od stranih konkurenata? Normativna ekonomija se često naziva ekonomskom politikom. Mnogi smatraju da je ekonomija umetnost koja služi za ostvarivanje konkretnih ciljeva. Tu ideju je teorijski uobličio otac Džona Majnarda Kejnsa, Džon Nevil Kejns, koji je prvi napravio razliku između pozitivne i normativne ekonomije i posmatrao ekonomiju kao umetnost, odnosno, kako je to svojevremeno rekao Milton Fridman: "skup pravila za ispunjenje određenog cilja".13

Većina normativnih pitanja uključuje i pozitivna. Da bismo znali da li bi vlada trebalo da preduzme neku aktivnost, prvo moramo da znamo da li to ona može, a zatim koje su verovatne posledice toga. S druge, pak strane, postoje i mišljenja da pozitivna ekonomija bez vrednosnih sudova nije moguća. Zastupnici takvog mišljenja ističu da analitičari prilaze problemima već unapred opredeljeni, a to ne može da ne utiče na njihov rad. Čak i u izboru pitanja koja će postaviti ili koje će probleme analizirati ekonomisti su pod uticajem političkih, ideoloških i moralnih pogleda. No, ipak, mnogi ekonomisti insistiraju da se napravi razlika između analize koja pokušava da bude pozitivna i one koja je svesno i eksplicitno normativna. Ekonomisti koji eksplicitno postavljaju normativna pitanja trebalo bi da nastoje da specificiraju na osnovu čega vrednuju jedne rezultate u odnosu na druge. Šta to znači biti bolji? Kriterijumi za takva vrednovanja moraju da budu jasni i razumljivi, da bi zaključci imali smisla.

4. ODNOS EKONOMIJE I DRUGIH DRUŠTVENIH NAUKA

Međuzavisnost različitih društvenih nauka u koje spada i ekonomija je nesporna. Takođe je široko prihvaćena tvrdnja da je interdisciplinarni pristup analizi društvenih fenomena nužan da bi se oni mogli bolje razumeti i objasniti. U ovom delu udžbenika ćemo se ograničiti na odnos ekonomije prema samo nekim od društvenih nauka.

4.1. Ekonomija i filozofija (sociologija)

Nekoliko filozofskih i socioloških pravaca posebno su uticali na formiranje stavova ekonomskih teoretičara. To su pozitivizam, racionalizam, utilitarizam i pragmatizam.

4.1.1. Pozitivizam

Pozitivizam polazi prvenstveno od činjenica (pozitivnih) i njihovog egzaktnog opisa. Odriče svaku vrednost samostalnoj, apstraktnoj i misaonoj delatnosti. Reducira naučnu spoznaju na puku iskustvenu datost koja se može empirijski verifikovati.

13) Ibid., str. 23.

28

Pozitivisti su razumeli i objasnili objektivnost na način na koji su to učinile prirodne nauke. Prirodne nauke su oduvek bile uzor za pozitiviste, a njihov ideal bila je najegzaktnija nauka – matematika. U skladu sa tim, pozitivisti teže egzaktnosti, preciznom utvrđivanju iskustvenih činjenica o pojavama u stvarnosti i objašnjavanju njihovih uzroka na osnovu postojećih teorija i zakona. Pozitivisti dvadesetog veka razvijaju deduktivni model prirodnih nauka i primenjuju ga na društvena istraživanja.

Osnivač pozitivizma (polovina XIX veka) je Ogist Kont. Za Konta je pozitivno ono što je stvarno, sigurno, tačno određeno. Umesto pitanja: zašto, treba, po Kontu, postaviti pitanje: kako? Pozitivno znanje je realno, praktično, sigurno, pouzdano, precizno. To je znanje koje je konstruktivno i kod koga se teži samo realnim istinama. Sociologija Ogista Konta se smatra nekom vrstom socijalne fizike. Među ekonomistima, glavni predstavnik ovog empirijskog pravca bio je Džon Stjuart Mil, jedan od vodećih široko obrazovanih britanskih ekonomista. Mil je smatrao da je neka činjenica objašnjena tek ako se stavi pod neki zakon uzročnosti.

U dvadesetim i tridesetim godinama XX veka razvio se logički pozitivizam – neopozitivizam, koji je obuhvatio veliki broj mislilaca: Hjum, Bertrand Rasel i dr. Formirale su se bečka, berlinska i američka grupa pozitivista. Oni su dalje razvijali egzaktne metode, kao što su: proveravanje, verifikacija, itd. U filozofskoj nauci postoje samo dve vrste relevantnih iskaza: (a) iskazi à priori – analitički sudovi matematike i logike i (b) izrazi a posteriori – sudovi empirijskih nauka koji su iskustveno proverljivi (u nauci poznat princip verifikacije). Matematički i svi drugi metodi koje su razvijali pozitivisti nailazili su na primenu u ekonomskoj analizi.

Ekonomska nauka je pod uticajem pozitivizma težila da postane egzaktna nauka i da se u tom pogledu što više približi prirodnim naukama. U tome se u velikoj meri i uspelo, pa je savremena ekonomska nauka nezamisliva bez široke primene matematike. U prilog tome se ističe da se Nobelova nagrada dodeljuje za ekonomiju kao jedinu od društvenih nauka. Dakle, pozitivizam je deo ekonomske nauke, koji se bavi samo onim stavovima koji se mogu potvrditi činjenicama iz stvarnog života.

4.1.2. Racionalizam

Glavni predstavnici racionalizma u filozofiji su: Dekart, Spinoza i Lajbnic. Racionalisti smatraju da se sigurnost spoznaje može zasnivati na razumu i da postoje istine koje su nezavisne od svakog čulnog iskustva. Najbolje se osloniti na zdrav razum (common sense). Holandski filozof Spinoza je imao kritički stav prema Bibliji i Talmudu, smatrajući da su priroda i bog jedno i da se može živeti bez crkve. Zbog takvih svojih stavova izbačen je iz jevrejske opštine i proganjan kao ateista. Dekartu, francuskom filozofu, matematičaru i fizičaru, uzor je bila geometrija, svođenje istina na njihove najednostavnije delove. Treba, po Dekartu, sve primati kritički i prihvatati samo ono što je nesumnjivo. Svaki problem treba podeliti u više delova da bi se lakše došlo do rešenja. Kod zaključivanja treba polaziti od prostijeg prema složenom i na kraju proveriti da ništa nije ispušteno. Treba u sve prvo sumnjati, pa onda pokazati da li je istinito ili lažno. (Cogito ergo sum - mislim dakle postojim). Priroda se kreće prema vlastitim zakonima bez podsticaja izvana. To je, praktično, značilo raskid sa srednjovekovnom skolastikom i predstavljalo je, u to vreme, temelj moderne nauke.

Ekonomska racionalnost je suštinsko obeležje ekonomskog života. Princip racionalnosti, u kontekstu ekonomije, znači maksimalni stepen ostvarenja cilja. U ekonomiji je taj cilj optimalna alokacija ograničenih resursa. Zadovoljavanje potreba ljudi je cilj koji je u skladu sa razumom. Racionalnost u ekonomiji znači ponašanje bilo kog ekonomskog agenta (individualnog potrošača, proizvođača, države, itd.) koje je konzistentno sa pravilima o preferencijama. Na primer, u teoriji potrošačke tražnje pravila ili aksiomi uključuju aksiom celovitosti (ili kompletnosti) – da je potrošač u mogućnosti da poruči sve kombinacije raspoloživih dobara prema svojim preferencijama, aksiom tranzitivnosti (ili prenosivosti) – ako se jedna kombinacija robe A preferira

29

u odnosu na B, a B se preferira u odnosu na kombinaciju C, tada se prenosom roba A preferira u odnosu na robu C i aksiom izbora (selekcije) – da potrošač teži stanju koje preferira i sam vrši izbor.

Prema većini ekonomista, princip racionalnosti postao je osnovni i vladajući princip ponašanja ekonomskih subjekata u uslovima robne proizvodnje. Racionalnost je, dakle, proizvod istorijskog razvoja, nastanka i razvoja robne proizvodnje. Samostalni privatni ekonomski subjekti se ponašaju u skladu sa principom ekonomske racionalnosti (''homo economicus"). Pretpostavka je u ekonomiji da se pojedinci ponašaju tako da maksimiziraju svoju korist pri čemu se susreću sa ograničenjima, među kojima je najveće veličina dohotka. Ekonomski čovek je ''racionalan" ako teži ovom cilju, mada ga prepreke kao što je, na primer, imperfektna informacija, sprečavaju da ostvari željene ciljeve. Marks je kritikovao orijentaciju kapitalističkog društva ka racionalnosti. Isticao je da ta racionalnost ne važi u svakom društvu, nego samo u robnom, a racionalnost u kapitalizmu se zasniva na radu i eksploataciji radne snage.

Sve u svemu, ekonomska teorija je, tragajući za odgovorom na pitanje kakvo je to racionalno ponašanje u konkretnoj životnoj situaciji, posvetila veliku pažnju ponašanju pojedinaca u ekonomskoj sferi. Ponašanje pojedinaca može, u principu, da bude različito, ali je razumno pretpostaviti da će ono najčešće biti racionalno. Ekonomisti su pokušali da formulišu i modele racionalnog ponašanja sa što je moguće manje varijabli. Međutim, ostalo je sporno pitanje – koje se ponašanje može smatrati racionalnim i koliko modeli racionalnog ponašanja mogu da pomognu u predviđanju stvarnog ponašanja pojedinaca.

4.1.3. Utilitarizam

Utilitarizam je pravac po kome je osnovno načelo i kriterijum moralnog delovanja korist. Utilitaristi smatraju da je jedina svrha moralnog čina korist, dobrobit pojedinca. U svom klasičnom obliku, utilitarizam se pojavio u Engleskoj, u drugoj polovini XVIII veka.

Utilitarizam je razvio Džeremi Bentam (Jeremy Bentham, 1748-1832).14 Naime, četrdeset godina između objavljivanja Smitovog Bogatstva naroda i Rikardovih Principa političke ekonomije i oporezivanja (1776-1817) u Engleskoj je trajao period optimizma i entuzijazma, uslovljen dometima industrijske revolucije i verom u "čovekovu savršenost". U takvoj atmosferi razvija se i utilitarizam: a) novi pristup u objašnjavanju čovekove motivacije za akcije; b) pojedinci se ne smatraju integrisanim delovima međuzavisne kapitalističke proizvodnje, nego "društvenim atomima koji se bore sa impersonalnim i nepromenljivim tržišnim silama";15 c) ekonomski subjekti, kao sebični i kompetitivni, motive svojih akcija nalaze u želji da priušte zadovoljstvo i izbegnu napor; čovekovi motivi, bez obzira na prostor i vreme, podstaknuti su željom da: 1) maksimizira korisnost – "to svojstvo svakog predmeta, ber obzira da li izaziva dobrobit, prednost, zadovoljstvo, dobro i sreću ili sprečava zlo, bol, nesreću"; 2) ljudi su hedonisti i egoisti – "u svim porama života, u grudima svakog čoveka sopstveni interes prednjači u odnosu na sve druge interese zajedno... sopstveni interes otkrivamo svuda".16 Bentamova teorija bila je pod značajnim uticajem jurisprudencije. Jurisprudencija je, inače, svojevremeno bila izvorište pravnih nauka, kodeks pravne učenosti, skup načela i principa kojima se regulisala sudska praksa. Kao svojevrsna etika ili filozofija prava ona je nedeljivo bila vezana za društvene nauke, pa i ekonomiju.17

Princip utiliteta znači ''najveću sreću za najveći broj ljudi'', to je podsticanje sreće, a onemogućavanje nesreće, podsticanje zadovoljavanja, a sprečavanje nezadovoljavanja. Poredak nije promotor sreće za najveći broj ljudi, već branilac prekršaja koji donose nesreću i nezadovoljavanje. Država može podsticati sreću i zadovoljavanje, ili kažnjavati prekršaje koji donose nesreću i 14) J. Bentham, An Introduction to the Principles of Morals and Legislation, u A Bentham Reader, M. P. Mack, New York, 1969.15) E. Screpanti, S. Zamagni, An Outline of the History of Economic Thought, Clarendon Press, Oxford, 1995, str. 66.16) J. Bentham, Economic Writings. (Pr.: E. Screpanti, S. Zamagni, ibid., str. 67).17) Vid.: S. Jacobs, Bentam i nastajanje jurisprudencije, u History of European Ideas, br. 5, 1990.

30

nezadovoljavanje. Poredak je prirodan ukoliko je zasnovan na višestrukim karakteristikama subjekata, a veštački ako se oslanja samo na neke od tih karakteristika.

Utilitarizam je bio samo jedan u to vreme novi sistem prirodnog prava. Kao skolastički sistem, bio je sistem moralnih imperativa i pravnih načela. U utilitarizmu, pored egalističkog elementa, isto tako je bitan i element sreće.

Logički je moguće utilitarizam odbaciti kao filozofiju života i kao politički program, ali ga ipak prihvatiti kao analitičko sredstvo u svim ili nekim područjima društvenih nauka. Mnogi ekonomski teoretičari smatrali su utilitarizam temeljem ekonomske teorije. Poznati britanski ekonomist Vilijam Stenli Dževons definisao je ekonomsku teoriju kao: ''račun užitka i bola". Utilitarizam je osnov danas vrlo popularne škole ekonomije blagostanja.

4.1.4. Pragmatizam

Osnivač pragmatizma je američki logičar Pirs, koji je 1878. godine prvi upotrebio ovaj termin. Pragmatizam se razvio na tradiciji empirizma. Iskustvo je jedino područje istine. Istinito je ono što je korisno. Postoji pluralizam istina, prema tome i pluralizam svetova. Svi naši pojmovi, sudovi i uverenja imaju vrednost u meri u kojoj koriste životnom iskustvu.

Istaknuti predstavnik pragmatizma u Americi je Džon Djui, filozof i pedagog. Djui ističe da je spoznaja nastala iz materijalnog iskustva i da ona predstavlja instrument za postizanje praktičnih životnih ciljeva. Filozofija, po Džonu Djuiju, ima pedagoški zadatak da služi stvaranju boljeg čoveka i pravednijeg društvenog poretka.

Pragmatizam je usmeren i na razgraničavanje između različitih alternativa. Ukoliko nema bitnih razlika između alternativa smatra se da su obe istinite i dobre, ali ako imaju različite praktične posledice treba prihvatiti onu alternativu koja je korisnija. Otuda je pragmatizam vrlo prihvatljiv u svetu biznisa. Jedna od iskustvenih istina je poslovni mentalitet uspešne kapitalističke prakse.

4.2. Ekonomija i psihologija

Ekonomisti, posebno ranog XX veka, pa i kasniji, su, silom konkretnih prilika u vremenu u kome su o tome razmišljali, bili podstaknuti da se bave pitanjima kojima se inače bavila psihologija (nauka o psihičkom, duhovnom životu koja proučava psihičke procese subjektivne fenomene i doživljaje). U to vreme, ekonomska teorija, koja je u centru pažnje imala ponašanje pojedinca, njegovu subjektivnu korisnost, nije mogla da se zamisli bez pomoći psihologije.

Brz razvoj eksperimentalnih metoda primenljivih u ekonomiji doneo je mogućnost testiranja psihološki baziranih ekonomskih teorija. Ekonomisti su mogli tačno da izmere ponašanje u ekonomski relevantnim okvirima. Pošto je obrasce ponašanja ljudi teško analizirati samo pomoću ekonomskih modela, ekonomisti su pokušali da u psihologiji nađu neke odgovore. Interes ekonomista za psihologiju bio je podstaknut dostignućima psihologa koji su se, vođeni interesom svoje profesije, približili onome što je tradicionalno bilo područje ekonomije. Psiholozi su duboko zainteresovani za rizik/dobit (risk/benefit) analizu. Koliko su ljudi spremni da rizikuju da bi ostvarili dobit? Tako se nije mogao izbeći kontakt sa teorijom blagostanja i analizom donošenja ekonomskih odluka.

Motivisanost je u ekonomiji problem koji se ne može analizirati a da se u pomoć ne pozove psihologija. Koja je to visina zarade koja će doneti ''sreću" pojedincu? Koliko su potreba za kreativnošću i potreba za pripadnošću zajednici (preduzeću, firmi) važne kao motivacioni faktor? Ljudi su ograničeni u svojoj sposobnosti da se nose sa neizvesnošću, i to sprečava mnoge aktere u ekonomskim aktivnostima da spoznavaju, prihvataju i biraju optimalne alternative. Većina ljudi je nesposobna da predvidi posledice izabranih alternativa, pa je tako nemoguće primeniti konzistentnu

31

i realističnu verovatnoću neizvesnih budućih događaja. Ekonomisti koji se bave ponašanjem pojedinca, pronalaženjem empirijskih vrednosti ljudskog ponašanja, empirijskim testiranjem neoklasičnih pretpostavki o ljudskom ponašanju, kao što su pretpostavke da su pojedinci pre svega motivisani korisnošću i maksimiziranjem profita, pripadaju pravcu bihejviorista (behaviour - ponašanje, engl.).

4.3. Ekonomija i politika

O ovome smo nešto već rekli kada smo pominjali razliku između političke ekonomije i ekonomije. Politička ekonomija proučava odnose između ekonomske realnosti i političke sfere. Oduvek je bilo aktuelno pitanje da li politička ekonomija može da bude ''neutralna" nauka, nezavisna od političkih interesa i različitih nosilaca politike. Ekonomski teoretičari već dugo pokušavaju da pokažu da je ekonomija moralno neutralna i politički nezavisna disciplina. Pošto u ekonomskoj nauci preovlađuje pozitivizam, logično je što se dosta široko smatra da su zakoni u društvu ''isti" kao u prirodi i zato ekonomiji ne pristaju moralna pitanja. Ekonomisti proučavaju ekonomske pojave, a političari donose odluke. Međutim, normativni ekonomisti (nasuprot pozitivistima) imaju drugačije mišljenje. Oni smatraju da je svaka spoznaja određena ''našim'' interesom. Ne postoje univerzalna naučna istraživanja i zato nauka uvek iznova otkriva etičko stanovište. Dakle, u ekonomskoj nauci srećemo oba pristupa.

Dok je sama ''čista'' ekonomija prilično empirijski dokaziva i egzaktna, sa politikom ulazimo uvek u carstvo relativnih načela i kompromisa. Verovatno je najbliže istini stanovište da koliko god bili egzaktni matematički modeli i egzaktna ''čista" ekonomija, ona ne može dati celovito objašnjenje ekonomskih fenomena. Tako ''očišćena" ekonomija apstrahuje elemente stvarnosti koji su bitni za samu tu stvarnost. Ekonomski modeli su često toliko apstraktni da ne govore o realnim fenomenima. S druge strane, prevelika širina i relativistički stavovi u pristupu analizi ekonomskih fenomena ne omogućavaju sami po sebi dovoljno egzaktne odgovore. U pokušaju integrisanja krajnjih pristupa (''čiste" ekonomije i šire institucionalne analize) verovatno se mogu dobiti najbolji rezultati.

Ekonomska nauka kao i svaka društvena nauka treba da teži da bude antiutopijska nauka. Zadatak ekonomske nauke je otkrivanje skrivene društvene strukture koja stoji iza ekonomskog ponašanja i ekonomskih fenomena. Ona je u tome otvorena nauka, sposobna da komunicira sa različitim teorijskim spoznajama, posežući i u područja drugih nauka.

Politizacija nauke, posebno ekonomske, može da dovede do zloupotrebe nauke u političke svrhe. Politekonomska nauka može se upotrebiti kao moćno oružje u borbi ideja. Međutim, upotreba nauke kao ideologije dovodi do toga da se gubi svaka naučnost, jer se ideologija razlikuje od nauke pre svega po tome što je ideologija zatvoren misaoni (idejni) sistem i očigledno služi kratkoročnim ili dugoročnim političkim interesima.

Postoji posebna grana ekonomije koja se naziva javni izbor (public choice), a koja se bavi primenom ekonomskog rezona na analizu donošenja ''netržišnih" odluka. Ova grana ekonomije bavi se ekonomskom analizom politike. Ekonomska analiza politike koristi model političkog ponašanja koji pretpostavlja da glasači maksimiziraju korisnost a da političke partije maksimiziraju broj glasova. Individualni glasač će izabrati onu političku partiju za koju smatra da će mu obezbediti najvišu korisnost od državne aktivnosti. Političke partije nastoje da ponude politiku koja će im doneti najviše glasova. Smatra se da su političari motivisani vlastitim interesom kao i željom da dobiju vlast pa svoje ponašanje usmeravaju tako da bi ostvarili ove ciljeve.

Zastupnici teorije javnog izbora zalažu se za pritisak na državu tako što bi se uvela konkurencija u obavljanje državnih funkcija. Sada je situacija takva da ne samo da vladini resori imaju monopol u svemu što rade, nego teško prolazi i bilo koji predlog u pravcu poboljšanja njihove efikasnosti. Trebalo bi, takođe, podsticati i konkurenciju između vladinih resora. Postoje

32

već rešenja da se neki od poslova koje obavlja vlada ustupaju drugima na ugovornoj osnovi ili se potpuno prepuštaju tržištu. Time se snižavaju troškovi državne aktivnosti. Bilo bi najbolje kad bi se više agencija moglo da nadmeće ko će dobiti da obavlja određene poslove vlade.

Javni izbor je nov i radikalan pristup državnim funkcijama. Mnogi od stavova teoretičara javnog izbora danas se već mogu empirijski dokazati. Vlada jeste rešenje za neke važne probleme društva, ali ona istovremeno izaziva druge probleme, pre svega ona mnogo košta. Teoretičari javnog izbora su pokazali da je moguće znatno smanjiti neke od teškoća koje danas postoje sa demokratskim vladama.

Kritika države od strane ekonomista zastupnika teorije javnog izbora dovela je do modela reforme državne uprave koji se naziva novi javni menadžment (New Public Management). Programi reforme koji čine sadržaj ovog modela vuku korene iz zemalja tzv. vestminsterskih sistema (Australije, Novog Zelanda, Velike Britanije, Kanade) i SAD. Talas reformi zasnovanih na modelu Novog javnog menadžmenta krenuo je iz Velike Britanije 1979. godine, kada je u toj zemlji izvršena radikalna promena u programu i načinu rada vlade i njene administracije radi smanjenja uloge države u ekonomskom životu. Reforme su ubrzo uzele maha i u drugim zemljama, uz podršku i vođstvo Bretonvudskih institucija (Međunarodnog monetarnog fonda i, naročito, Svetske banke).18

4.4. Ekonomija i pravo

Pravo ima vrlo važnu ulogu u funkcionisanju ekonomije. Svi smo mi pod uticajem prava kada uzimamo kredit za naš biznis, kad smo u sporu sa našim snabdevačima, kupcima, kad kupujemo stan ili kuću, kad moramo da platimo kaznu za saobraćajni prekršaj, štetu, itd. Pravo je suviše značajno da bi bilo ostavljeno pravnicima, jer ono bitno utiče na sudbinu svakog pojedinca, preduzeća i države.

Tesna veza između ekonomije i prava uočena je vrlo davno. Još je Aristotel razlikovao ''prirodno pravedno" od ''institucionalno pravednog". Pod pojmom prirodnog imao je u vidu oblike ponašanja koji su nametnuti opštim životnim potrebama koje su čoveku zajedničke sa životinjama. Uz to je vezivao i pojam pravednosti. Zadatak prava je da uspostavi jednakost među ljudima. Obim prirodnog zakona, pošto je univerzalan suviše je uopšten, tako da ljudi donose zakone u kojima regulišu društvene odnose. To je pozitivno pravo. I stari Rimljani su prihvatili Aristotelovo stanovište. Tako je poznati rimski pravnik Gaj isticao da je prirodno pravo (ius naturale) ono što priroda uči sve životinje. Kasnije se razvila tendencija da se terminom ius naturale nazivalo ono što se ranije nazivalo ius gentium zakon roda.

Toma Akvinski, vodeći filozof u srednjem veku, razmišljao je u istom pravcu. Prihvatio je najveći deo Aristotelovih zaključaka o ekonomskoj sferi i uključio koncept pravedne cene. Normalna (konkurentska) cena, prema Akvinskom, sadržana je u troškovima za neko dobro, a vrednost ili pravedna cena dobijala se kada se na normalnu cenu doda nešto što bi bilo moralna kategorija, neka vrsta nagrade onome ko se bavi trgovinom, jer trgovina koristi svima.

Slobodni mislioci XVIII veka našli su zamenu za religiju u ideji o prirodnom zakonu. Pokušali su da pronađu principe sklada i pravednog u ljudskom životu koji bi odgovarali Njutnovoj pravilnosti fizičkog svemira. Prirodno pravo se definisalo kao izvor moralno i pravno važećih imperativa. Adam Smit je u svojoj teoriji najamnine proizvod rada predstavljao kao prirodnu nadoknadu ili najamninu za rad i tako izjednačavao pravedno i prirodno, i prirodno i normalno.

Glavni predstavnici škole prirodnog prava u XVII veku bili su: Hugo Grocijus, Hobs i Lok. Ovim filozofima fizika i matematika su bile vrlo važne. Zalagali su se za spontanitet, za prirodan

18) Više o Novom javnom menadžmentu može se videti u publikaciji: Vlada Republike Srbije – Agencija za unapređenje državne uprave, Novi javni menadžment, Beograd, septembar 2002.

33

tok stvari u društvu kao i u fizičkom svetu. Ekonomisti koji su u to vreme, pored ostalog, istraživali ljudsku prirodu govorili su o prirodnoj slobodi i jednakosti ljudi. Maksimalno zadovoljenje želja svih članova društva, uzetih zajedno, proizilazi iz uslova savršene konkurencije gde svako deluje prema svom vlastitom interesu. Tržište je najbolje institucionalno rešenje za sukobljavanje i rešavanje pojedinačnih ekonomskih prava pojedinaca.

Deo tradicije u obrazovanju ekonomista bila je i sociologija pravnih institucija. Američki ekonomista Jozef Šumpeter za vreme studija u Evropi, pre nego što je naučio ekonomsku analizu, usvojio je sociologiju pravnih institucija. To je ostavilo trag na njegov način bavljenja ekonomijom. Dakle, u vreme kada se ekonomska nauka izdvajala u posebnu naučnu disciplinu postojala je vrlo bliska veza između filozofije, prava i ekonomske teorije.

U savremeno doba, zakonima koje donosi država definišu se pravila igre za odvijanje ekonomske aktivnosti. Zakoni i pravila mogu da imaju statično ili dinamičko dejstvo, mogu da utiču na šire ili uže područje, mogu da utiču na život pojedinca ili celo društvo. Vrlo često se u praksi dešava da određeni zakon više pogoduje nekim manjim ili većim grupama, a šteti ostatku pojedinaca u društvu. Još je Džon Stjuart Mil pisao da svakoj demokratiji a posebno predstavničkoj prete dve opasnosti – jedna je vezana za nesposobnost birača da odaberu dobre pojedince i politike, a druga opasnost je da se potpadne pod uticaje interesa koji su različiti od interesa opšteg blagostanja te zajednice.19

Kada se danas govori o međusobnom odnosu ekonomije i prava često se taj odnos definiše kao odnos forme i sadržine. Sadržina većeg broja pravnih normi je ekonomska, pravo definiše postojeće ekonomske odnose. Bez pomoći prava veliki broj ekonomskih odnosa ne bi mogao normalno da se odvija. To je tačno. Međutim, najbolji su oni zakoni koji najviše podstiču ekonomsku racionalnost. Zato se kao rezultat ekonomske analize prava daju preporuke kakva bi trebalo da budu pravna pravila. Odnos ekonomije i prava u tom smislu najbolje se može razumeti kada se ima u vidu istorijska ukorenjenost i ekonomije i prava u školi prirodnog prava.

U zapadnoj ekonomskoj teoriji odnos ekonomije i prava proučava se pragmatično, kao i većina drugih stvari. Tako se, na primer, ekonomska analiza koristi za predviđanje efekata alternativnih pravnih propisa. Dobar primer pomoću kojeg se može razumeti kako se testira odnos ekonomije i prava je saobraćajna nesreća. Iako vozač obično ne želi da izazove saobraćajnu nesreću, on u toku vožnje vrši više izbora koji utiču na mogućnost da dođe do nesreće. Odluka o brzini vožnje, kako će često kontrolisati kočnice, koliko pažnje posvećuje onome što se dešava na ulici, a koliko razgovoru sa svojim saputnikom – sve to može da ima za posledicu trošak povećanog rizika nesreće. Umesto da stigne kući bezbedno, da uštedi novac i uživa u prijatnoj porodičnoj atmosferi, saobraćajna nesreća mu donosi i materijalne izdatke, osim zdravstvenih i životnih rizika. Suma ''sigurnosti" koju vozač bira da ''kupi" tako će biti određena zbirom troška i funkcije korisnosti: šta je za vozača najsigurnije i koliko to košta. Sigurniji automobili teraju vozače da opasnije voze, a smanjenja stope smrtnosti gotovo da nema, jer iako se zbog sigurnijih automobila smrtnost po jednoj nesreći smanjuje, ima više nesreća nego pre, pošto vozači biraju da voze opasnije i manje pažljivo, znajući da je sa skupljim automobilima rizik manji.

Ovakav način posmatranja saobraćajnih udesa je važan u analizi kako zakona koji se donose da bi se sprečili udesi i nesreće (ograničenje brzine, na primer), tako i propisa o obavezi plaćanja za izazvanu nesreću. Posmatrano sa ekonomskog stanovišta, te dve vrste propisa su alternativna sredstva za postizanje iste svrhe – za kontrolisanje nivoa nesreća. Kada vozač zna da će biti odgovoran za troškove bilo koje nesreće koju izazove uzeće tu činjenicu u obzir prilikom donošenja odluke koliko će rizično odnosno bezbedno voziti. Dakle, cilj prava bi, pored ostalog, trebalo da bude stimulisanje ekonomske efikasnosti. Međutim, u vezi sa ovim postavlja se pitanje izbora: da li

19) Detaljnije u: Miroslav Prokopijević, Rent Seeking, Ekonomija i pravo, Institut društvenih nauka, Beograd, 1998, str. 97-113.

34

ljudi nužno biraju ekonomsku efikasnost? Prema utilitarističkom konceptu, treba poznavati šta ljudi zaista žele, a ne pravila donositi na osnovu onoga što bi oni trebalo da žele.20

Kod kriterijuma za ekonomsku efikasnost uzima se aproksimativna (približna) mera onoga što većina ljudi smatra korisnim, polazeći od prosečne marginalne korisnosti dohotka. Međutim, u realnosti, malo ljudi će smatrati da je ekonomska efikasnost jedino čemu treba težiti, ali će većina ipak u tome videti jedan od važnih ciljeva. Pošto pravne propise donosi država, ona će više ili manje nastojati da, osim ekonomske efikasnosti, pravna pravila zadovolje i ostale najvažnije kriterijume za vođenje ekonomske politike: pravednost, rast i stabilnost. Relativno velika sloboda stranaka prilikom ugovaranja koristi se da bi se stimulisala efikasnost. Stranke najbolje same znaju šta je za njih najkorisnije. Kada bi se strankama koje sklapaju ugovor o zakupu ili slične ugovore dalo pravo da dodaju odredbe u ugovoru sa kojima su obe strane saglasne, stimulisala bi se efikasnost. Zato bi zakonom trebalo regulisati samo opšta pravila i uslove za sklapanje ugovora, a sve ostalo prepustiti slobodi stranaka. Takođe, i odredbe o odgovornosti u zakonu (obligaciono pravo) treba da budu podsticajne i za kupca i za prodavca. Ako kupac ne može da proceni kvalitet proizvoda pre nego što ga kupi, vrlo je važno da prodavac bude nateran da plati troškove kvaliteta ili eventualnog oštećenja, a da to dodatno ne naplaćuje. S druge strane, za kupca je važno da postoji mogućnost vraćanja robe u slučaju lošeg kvaliteta ili oštećenja, ali takođe treba da bude stimulisan da pažljivo sam postupa sa robom, da je ne bi oštetio. Pravni propisi bi trebalo da predvide kaznu za onog koji je propustio da preduzme preventivne mere i time izazvao štetu i nepotrebne troškove. To je neefikasnost koja se mora kazniti.

Međutim, problem je u tome što je šteta često posledica ponašanja dve strane ili više njih. Na primer, loše kočnice na mom automobilu nisu krive za vašu povredu ako ste izabrali da vozite bicikl noću obučeni u tamno odelo. Međutim, vaša vožnja biciklom ne bi vas odvela u bolnicu da su moje kočnice bile ispravne. U takvoj situaciji efikasno rešenje je da sve strane preduzmu mere opreza i to će koštati manje nego što bi koštala nastala šteta. Pravo treba da omogući da stranke budu sigurne da će izbegavanjem nezgode (preventivnim delovanjem) imati manje troškova nego ako se desi nezgoda.21

20) Upor.: Popov – Stanković, ibid., str. 38-39.21) Ibid.

35

Pitanja za ponavljanje gradiva:

1. Zašto učimo ekonomiju?2. Šta je ekonomija?3. Oportunitetni trošak kao ekonomski koncept4. Marginalne veličine kao ekonomski koncept5. Efikasna tržišta kao ekonomski koncept6. Ekonomsko ponašanje7. Racionalnost u ekonomiji i aksiomi racionalnosti8. Ekonomska efikasnost9. Alokativna i tehnička efikasnost10. Izbor u ekonomiji11. Robinson i Itvel o predmetu ekonomije12. Proizvodnja kao predmet ekonomije13. Savremeni proizvodni odnosi kao predmet ekonomije14. Afirmacija mešovite ekonomije15. Ekonomiks (Economics)16. Proširenje predmeta proučavanja ekonomije17. Suština i funkcije ekonomije18. Pozitivna i normativna ekonomija19. Ekonomija i filozofija; pozitivizam20. Ekonomija i filozofija; racionalizam21. Ekonomija i filozofija; utilitarizam22. Ekonomija i filozofija; pragmatizam23. Ekonomija i psihologija24. Ekonomija i politika25. Javni izbor26. Ekonomija i pravo

36