Bio sam u Lisabonu sedam dana, pocetkom maja 2013. Pre polaska na put, detaljno sam citao iskustva putnika koji su posetili ovaj grad. Svi su ga mnogo hvalili, te sam imao visoka ocekivanja koja su u potpunosti ispunjena.

Od aerodroma do centra grada, mozete doci autobusom na kojima pise aeroporto i cena karte 3.50 evra. Autobus staje na trgu Rossio i ide do Cais do Sodre. Ono cime sam bio fasciniran je veliki broj trgova, avenija, bulevara. Svi su siroki i lepo uredjeni. Obavezno obidjite tvrdjavu San Jorge, odakle se prostire lep pogled na Lisabon. Ulaz je 7.50 evra. Zatim trg Rossio, odakle mozete krenuti gore avenijom Liberdade peske sve do velikog trga Marques do Pombal, te iznad obici prelep park Eduardo VII. Na vrhu parka se nalazi ogromna portugalska zastava.Tu, pored jarbola, kada pogledate ka dole pruza se fantastican pogled na park, trg Marques do Pombal i reku Tejo. Lep deo za setnju je deo oko reke Tejo, trg Dom Pedro, Praca de Comercio, zatim park Campo Grande-istoimena metro stanica. Grad je fantastican, arhitektura, zatim miris mora, okeana u vazduhu je neponovljiv. Zatim posetiti i tvrdjavu Belem i Mosteiro dos Jeronimos.Do Belema mozete doci tramvajem broj 15.Ja sam isao brodicem koji krece od Cais do Sodre i krece svaki dan u 11 45. Voznja traje nekih 45 minuta i divno je videti Lisabon i sa vode. Prolazi se ispod mosta 25. april.Povratna karta za ovaj brodic je 16 evra,a u jednom pravcu 12 evra.Imate dva vremena za izbor za povratak. U 14 00 i u 16 30. Ja sam se vratio u 16 30, jer nije dovoljno sat i po vremena da se obidje i tvrdjava Belem i Mosteiro dos Jeronimos. Ulazak u tvrdjavu Belem se naplacuje 5 evra, s tim sto je ulaz nedeljom od 10 00 do 14 00 besplatan. Ulaz u Mosteiro dos Jeronimos je 7 evra. Kada ste vec tamo, obavezno probajte u poslasticarnici svih turista divne kolacice(custard tarts),nesto sa lisnatim testom i nekim kao pudingom unutra, okruglo malo, ali veoma ukusno. Red ispred te poslasticarnice, Pasteis de Belem, je ogroman,ali ide brzo i ne ceka se dugo iako vam se na prvi mah cini da ce ipak biti dugo. Pakovanje od 6 komada tih kolacica, toplih, kosta 6.30. Zatim jedan dan izdvojite za Sintru, Kapo da Roku i Kaskais. Moguce je sve obici u jednom danu. Sa zeleznicke stanice Rossio vozom idete za Sintru. Karta je 2.15 evra. Voznja do Sintre traje oko 35, 40 minuta.Tamo imate odeljak za turiste gde mozete uzeti mapu Sintre besplatno,a odmah tu sacekajte autobus koji vas vozi do dvorca, odnosno Pene. Neki turisti su se uputili peske ka gradu sa namerom da sacekaju autobus na nekoj od usputnih stanica, ali nemojte to ciniti, jer se autobus napunio vec na Zeleznickoj stanici i nije posle nigde stajao sve do Pene iako je usput bilo mnogo turista na stanicama koji su mahali vozacu da stane. Povratna autobuska karta za Penu kosta 5 evra,a ulazak u Penu dvorac je 13. 50 evra. Velika je guzva i red ispred mesta gde se prodaju ulaznice. Tu mi je prodavacica karti vratila 10 evra manje kusur, srecom odmah sam to primetio dok sam bio jos za pultom pa sam intervenisao. Vratila mi je i izvinila se, tako da vodite racuna. Dvorac je mnogo lep, unutra prostorije su raskosne kao i okolina. Park je takodje prelep. Dovoljno vam je oko sat i po vremena za razgledanje. Zatim, opet idete nazad autobusom do zeleznicke stanice odakle hvatate autobus 403 za Kabo da Roku.Autobusi krecu na svakih sat vremena 11 10, 12 10, 13 10, 14 10.Tu preko puta autobuskog stajalista 403, je mala poslaticarnica gde mozete naruciti pice i kolace i osveziti se dok cekate autobus.Karta do Kapo da Roke kosta 4 evra i voznja traje oko 40 minuta. Ta voznja mi je bila fantasticna jer se prolazi kroz mnoga mala mesta, sumovite predele...Kabo da Roka je najzapadnija tacka kontinentalne Evrope. Mesto je fantasticno, okean, talasi i galebovi, mirno i tiho. Mozete setati stenama i spustati se koliko zelite.Autobusi stizu ovde na svakih sat vremena i sat vremena vam je dovoljno mada sam ja pozeleo da ostanem mnogo vise. Tu se prodaju i sertifikati da ste bili na najzapadnijoj tacki Evrope. To su vec gotovi, odstampani sertifikati, na kojem vam oni upisu samo ime i prezime. Zena koja pise imena i prezmena sjajno pise i nisam mogao da odolim a da ne kupim taj sertifikat. Kosta 6 evra. Autobusom sam nastavio dalje ka Kaskaisu gde sam se zarzao od 17 00 do 20 00. Kaskais je lepo turisticko mesto koje vredi

posetiti. Sve u svemu, moguce je sva tri mesta obici u jednom danu, posebno ako krenete malo ranije iz Lisabona. Obavezno posetiti u Lisabonu i Parque das Nacoes, metro linija Oriente.Tu se nalazi toranj, akvarijum i zicara. Voznju zicarom ne treba propustiti i kosta 4.5 evra u jednom pravcu. Ulaz u okeanarijum kosta 16 evra. Mozete prosetati skroz do mosta Vasko da Gama i proci ispod njega i nastaviti do kraja jos nekih 2 kilometara. Setnja je sjajna, jer se prolazi pored divnog velikog parka sa jedne strane,a sa druge je reka Tejo. Voznja tramvajem broj 28 je jedna od glavnih atrakcija Lisabona. tramvaj kruzi i nakon nekog vremena svi putnici izlaze iz tramvaja i ulaze u drugi tramvaj isto broj 28. Ulice su veoma uske, a bukvalno mozete rukom kroz prozor da dodirnete zid napolju. Dva prelepa mosta ovog grada su Vasko da Gama koji je dugacak 18 kilometara i 25. april. Ja sam presao preko ovog prvog i dozivljaj je neverovatan jer se most spusta skroz do nivoa vode tako da imate osecaj da idete po vodi. Sto se autobuskih i metro karata tice, ja sam korisitio dnevnu kartu koja kosta 6 evra i traje 24 casa i za autobuse, metro vozove i tramvaje. Karata za 3 ili 5 ili 7 dana ne postoje. Kupovinu mozete obaviti u outletu Freeport. Autobusi krecu za ovaj outlet svaki dan u 10 00 sa stanice Marcues do Pombal, ispod parka Eduardo VII. Povratna autobuska karta je 10 evra a autobus prelazi preko 18 kilometara dugog mosta do outleta. U outletu su mnoga snizenja, narocito za patike. Kupio sam Pumine patike za 40 evra(u Beogradu su iste takve 85 evra) a Reebok za 45 evra(BGD 95 evra). Zatim trzni centri u Lisabonu su Colombo,preko puta je stadion Benfike, metro stanica Colegio Militar i trzni centar Vasko da Gama,metro stanica Oriente, kao i trzni centar Amoreiras, 10 minuta peske od metro stanice Marques do Pombal. Restorani rade do 2 ujutru. U 1 ujutru se uveliko jede i restorani su puni kao i u Madridu. Morski plodovi i riba je broj jedan koliko sam ja primetio. Mozete jesti i u okviru supermarketa Pingo Doce. Oni imaju gotova kuvana jela pa vam izmere koliko hocete. Jedan ovaj supermarket se nalazi u blizini trga Rossio, u samom centru grada, a drugi kod zeleznicke stanice i brodica Cais do Sodre.Na ovom drugom mestu,taj restoran Pingo Doce je izdvojen iz supermarketa, uzmete tacnu i samo kazete sta cete jesti od jela. Tu sam na primer jeo porciju neke mesavine, musake sa krompir pireom, kackavaljem...veoma ukusno,saftano, kosta 4 evra. Velika je porcija. Imate i veliki broj pekara u gradu. Restorani koji nude svedski sto u gradu po ceni od 7 evra po osobi,a i u trznim centrima na poslednjem spratu cete naci sirok dijapazon gastronomskih ponuda. Da ne zaboravim da pomenem i buvlju pijacu Feira da Ladra koja se desava samo utorkom i subotom od 7 00 do 17 00. Ljubitelji antikviteta u sirokom smislu te reci ce tamo zaista uzivati. Ljudi u Lisabonu su gostoljubivi, nasmejani opusteni. Onizi rastom i tamnoputi.

Sve u svemu, nakon obilaska veceg dela Evrope, mogu slobodno reci da je Lisabon ostavio na mene jedan od najlepsih utisaka. Rado bih mu se ponovo vratio. Zelim prijatan i ugodan boravak buducim turistima ovog grada.

Lisboa é uma das mais belas cidades da Europa. Eu te amo de Lisboa.

Zdravo svim ljubiteljima ovoga grada a i onima koji jos nisu imali priliku da ga posjete!Inace sam iz

Republike Srpske ali ovdje zivim vec dvije godine. Nemoguce je opisati jedan grad u par rijeci, ali ipak

ponesto se moze reci... Grad kao grad u biti nije ogroman kao neke ostale evropske metropole,

sastavljen je iz dosta naselja koji ga prosiruju. Inace sva ta naselja pa cak i dio koji se nalazi preko rijeke

Tejo, koja se ulijeva u Atlantic, spada u Grande Lisboa(veliki Lisabon). Pri prvoj posjeti nama kao sa tih

podrucja prvo zapadnu za oko starinske gradjevine koje su na prvi pogled interesantne, nalaze se na sve

strane sirom grada i uopste ostalih gradova Portugala. Grad koji citavom godinom obiluje suncem i

vjetricem cini vasu setnju opustenijom i jednostavno zaboravite na vrijeme. Vecina turista prilikom

posjete ovom gradu posjecuje Praça do Comércio(donji dio grada koji se nalazi odmah uz rijeku Tejo). Tu

mozete vidjeti dosta interesantnih stvari koje su prilagodjene za turiste i sto cini ovaj dio grada jako

primamljiv. Dok sjedite u basti nekog lokala na setalistu mozete uzivati u pogledu tvrdjave Sv. Djordja.

Ako zelite da posjetite tvrdjavu, takodje mozete uzivati u radnjama sa suvenirima, restoranima i kafe

barovima koji vam pruzaju prelijep pogled na grad i okolinu. Tokom setnje u ovom dijelu grada mozete

posjetiti i Chiado i Bairro Alto, gdje je centar turista. U stara vremena ovo je bilo mjesto gdje su se

okupljali boemi grada. Sada kao u sjecanje postoji statua poznatog portugalskog pisca Fernando

Pessoa(ispred lokala "A Brasileira"). Obavezno, na setalistu zatrazite mapu na info kioscima radi

detaljnijih informacija. Takodje, mozete i ne smijete propustiti obilazak dijela grada sa nazivom Belém.

Sa ovog mjesta potice dosta istorijskih dogadjaja a jedan od njih je i putovanje u Indiju od cuvenog

moreplovca Vasco da Gama. Mozete vidjeti Kulu Belema(Torre de Belém)gdje se pored mnogih

spomenika i setalista nalazi i rezidencija predsjednika Reublike Portugal. Na ovom mjestu mozete si

priustiti setnju i uzivati u ljepoti koju vam pruza rijeka Tejo. Sto se tice nocnog zivota u ovom gradu,

posjetite dio grada koji zivi nocu a to je Docas, Santos i Alcãntara, koji se takodje nalaze uz rijeku Tejo. U

ovom dijelu svako moze naci odgovarajuci bar, od salse, latino music, jazz, mexico bar, irish pubs, tango i

mnogi drugi(sve su jedan do drugog u nizu oko 20 barova). Sto se tice prevoza, grad je veoma dobro

povezan sa svim djelovima(carris bus, metro, tramvaj)pa tako mozte posjetiti i moderniji dio grada gdje

se nalazi Parque das Nações(Park Nacija). Sa Expo ´98 ovaj dio grada je rekonstriusan i danas je zavidan

od starne svih ostalih dijelova grada sa svojim modernim izgledom. Na ovom mjestu mozete posjetiti

Oceanarium sa prelijepim unutrasnjim dizajnom i uzivanjem u posjeti mnogih primjeraka morskog

svijeta. Takodje imate i priliku da posjetite Vasco da Gama shopping centar, Atlantic Pavilion...

Za sve ostale utiske ipak moracete sami da ocjenite sto se tice ponude portugalskih

specijaliteta(tradicionalne kuhinje i pica)koja je jako velika, takodje imate i brzu hranu na svakom koraku

pa to ostavljam vama da ocjenite i uzivate. Uglavnom imacete ugodan boravak i vraticete se sa lijepim

sjecanjem na ovaj grad koji se nalazi na raskrscu tradicije i modernog svijeta!

Pre puta sam sebi rekla: „Ako već ideš u grad o kome sanjaš, neko to bude u velikom stilu!“. Upravo zbog toga sam odlučila da u glavnom gradu Portugala provedem ni manje ni više nego 10 dana. Mislila sam da je to dovoljno vremena da prečešljam svaki „džep“ ovog grada.

Lisabon je toliko romantičan grad da je jednostavno van pameti da se u njemu nađete sami.

Arhitektura

Kada smo stigli u veliki beli grad, bili smo u najmanju ruku zbunjeni. Osećali smo se kao da nismo u Evropi. Zapravo, kao da nismo ni na jednom poznatom kontinentu; sa jedne strane stari deo grada, romantičan, šarmantan, zbijene zgradice kao sardine, fenjeri, sa druge strane neboderi, veliki tržni centri, futurističke zgrade, skulpture kao iz Dimenzije X. Mi smo navikli ili na strogu komunističku arhitekturu, ili na rustične gradiće ili velike moderne metropole. E pa, Lisabon sadrži sve to u paketu.

Većina građevina nastala je nakon razornog zemljotresa koji je pogodio grad 1755. godine.

Svaka, pa i najsporednija ulica ima mozaike. I to nisu neki tek takvi, već zaista lepi, vidi se trud da se od svake uličice napravi malo umetničko delo. Svuda kaldrma, a samo na ozbiljnim saobraćajnicama postoji asfalt. Ta kaldrma skupo me je koštala jer sam jedan dan pošla u novim kaubojkama, ali sam već posle sat vremena zažalila. Do kraja putovanja baletanke su za mene bile zakon.

U ulične mozaike sam se odmah zaljubila, pa do kraja putovanja nisam štedela baterije i "škljocala" sam svaki na koji smo naišli.

Ono što može da se zaključi čim se ugleda Lisabon je da su Portugalci veoma kreativan narod. Iz arapske kulture preuzeli su ukrašavanje kuća i zgrada pločicama. Tako je svaka građevina u svom potpuno drugačijem dezenu. Poželela sam da jednog dana imam kuću celu oblepljenu ljubičasto-tirkiznim pločicama, a onda sam shvatila da bi to delovalo previše nastrano u našoj sredini. Dobro, možda jednog dana neka vikendica...

Pored toga što svaka ulica ili trotoar iste zrači svojim neponovljivim mozaikom, portugalski umetnici potrudili su se da svaki detalj, bio to gelender, stubovi nadvožnjaka ili zidovi napuštene kuće, budu oslikani. Onda ti šareni detalji daju živost i deluju kontrasno uz građevine koje su preživele nekoliko vekova.

Da bismo videli sve i da bismo zapravo tačno shvatili gde se nalazimo, uplatili smo ture „doubledeckerom“ kao pravi turisti. Koncept tih turističkih autobusa je dosta dobar: za 22,5 evra kupuješ vožnju za 3 linije i možeš da se voziš 48 sati, uz to dobijaš slušalice koje uštekaš u sedište ispred svog, izabereš jezik i slušaš priču o svakoj znamenitosti koju vidiš u prolazu. Karte za autobuske ture mogu se kupiti na kioscima koji su raštrkani po celom gradu. Za 48 sati možeš nebrojeno puta da se voziš, silaziš i ulaziš gde ti je ćef.

Prva linija vozi kroz širi centar grada, druga je najduža i najuzbudljivija – traje sat i po i ide se kroz moderniji deo grada i kroz deo grada koji je izgrađen specijalno za Expo 1998. U prvi mah nismo razumeli zašto je treća tura bila najskuplja a kada smo se provozali do starog dela grada koji se zove Alfama i videli namrgođena lica meštana – postalo nam je jasno.

Ta linija inače vodi skroz uzbrdo, do zamka Sao Jorge (Svetog Đorđa) odakle se pruža prelepi pogled na stariji deo grada pored reke Tejo (Težo). Ipak, čak nam je i „plejbek“ vodič rekao da taj deo grada treba izbegavati i eventualno ga videti na ovaj način (iz autobusa) jer možete doživeti neprijatnosti u vidu džeparenja. Zato smo rešili da produžimo dalje, tu smo ionako videli ono najvrednije.

Kada smo se provozali Lisabonom uzduž i popreko, imali smo jasnu sliku o tome gde ćemo već sledeći dan ići; znali smo gde se koja znamenitosti nalazi, skapirali koju vredi peške obići, a za koje je bilo dovoljno samo fotografisanje iz autobusa.

Prevoz

Okej, tura autobusom je korisna za orijentaciju, ali kako se vozikati narednih dana? Najbolje je kupiti kartu koja važi za metro, autobuse, tramvaje i žičare – za 9 dana ta karta po osobi košta 35 evra. Ako vam se čini da je skupa, samo razmislite koliko plaćate jednu vožnju taksijem u Beogradu ili koliko košta karta GSP-a u jednom pravcu.

Izlišno je uopšte porediti haotičan beogradski saobraćaj sa lisabonskim. S obzirom da je to grad u čijem centru živi samo 600.000 ljudi (2 miliona sa okolinom), a da je pokriven sa četiri linije metroa, možete samo da zamislite koja je to milina. Iskreno, prijalo mi je posle svih onih meseci truckanja preko Gazele.

Sve je tačno u sekundu! Ako je planirano da voz stigne u 13:48 – on zaista tad stiže. Svi trče ka stanici, nema guranja, jedini cilj je da se prevezu do posla/kuće. Nervoze nema, ljudi su tolerantni i ljubazni pa moram da priznam da smo ispali pomalo nazgrapni kada smo prvi put jurnuli da zauzmemo mesta. Navika je čudo.

Dobro je rešen i autobuski saobraćaj – na svim stanicama postoje mali ekrani na kojima za svaku od linija piše za koliko minuta stiže autobus.

Tramvaji kao jedan od zaštitnih simbola Lisabona decenijama nisu menjali izgled. Protutnji tu i tamo neki noviji, ali svaki turista želi da se provoza onim najstarijim; tu je posebno popularna linija 28 u kojoj je uvek neverovatna gužva i gde se izlažete riziku da budete odžepareni. Oduševilo me je što u nekim sredstvima javnog prevoza jasno stoji nalepnica: „Pazite se džeparenja!“. Pažljivo, nema šta.

Gužve u saobraćaju skoro da nema ili je barem mi nismo videli. Nadvožnjaci, podvožnjaci, dobra podzemna železnica, tramvaji, žičare, liftovi svakako su zaslužni za to.

Koliko sam mogla da primetim, niko ne haje previše za saobraćajne znake ali nekako je sve podređeno pešacima; pešaci prelaze na crveno, automobili staju bez problema, nema trubljenja, svi su strpljivi. Tako sam uspela da uslikam dva policajca kako opušteno prelaze ulicu dok još uvek traje crveno svetlo za pešake.

Znamenitosti

Ima ih iza svakog ugla. Ako kreneš sa aparatom peške kroz centar, u jednom trenutku će ti se zavrteti u glavi od fotografisanja levo-desno-dole-gore; „vidi mozaik, vidi spomenik, vidi pločice, vidi prozore“.

Najupečatljivije građevine su Kapija grada i lisabonski konjanik, pa je odmah pao komentar da „ i mi imamo sličnog“. Prava je sreća da smo se u centru zatekli baš u trenutku dok se slavilo 100 godina republike.

Kod „konja“ je bio postavljen improvizovan televizijski studio, narod se okupio a kroz pešačku zonu prodefilovala je vesela parada. Nismo razumeli šta simbolišu maske koje su ljudi nosili ali su svi bili izuzetno radosni i razigrani, pa smo se pridružili veselju.

Ipak, najveseliji je bio stariji gospodin koji je zaustavio saobraćaj paradirajući samo u šortsu i sa protugalskom zastavom u rukama. Ljudi su ga gledali sa odobravanjem a on je odigrao pobednički ples - sve za republiku.

Teatar Eden

Teatar Eden

Građevina koja nam je apsolutno oduzela dah i u koju smo netremice gledali nekoliko minuta je teatar „Eden“. Sinteza starinskog i futurističkog uz simboličnu baštu usred zgrade zbunjuje i u isto vreme oduševljava. U prvi mah nam se pričinilo da je bašta odraz u ogledalu, a onda smo primetili da je ona zaista tu, iza stubova. Kažu da se u sklopu tog teatra nalazi i hotel, nismo smeli ni da pitamo koliko tu košta noćenje.

Nikako nemojte propustiti vožnju liftom iz 1902. godine koji vas iz centralne pešačke zone podiže do brda na kom se nalazi boemska četvrt Bairo Alto – zapravo pravo srce i duša Lisabona.

A ukoliko ste hrabri, iznad lifta ćete se uzanim gotskim stepenicama popeti na plato sa kog se pruža panoramski pogled na ceo grad.

Za penjanje liftom koristite istu onu karticu za metro/autobus/tramvaj, ali obratite pažnju jer imate ograničen broj penjanja (za period od 9 dana, imate 4 vožnje liftom). Ako niste nabavili ovu karticu, moraćete da izdvojite 2,80 evra za vožnju u oba pravca. Takođe, imajte na umu da panoramski krov radi od 8:30 do 20:30.

Predlažem da nakon što islikate ceo grad sa svih strana, ostanete na brdu i posetite Arheološki muzej. Priznajem, bila sam skeptična i mislila sam da je unutra dosadno i da ne vredi 3 evra koliko je koštala ulaznica, međutim, čim sam zakoračila u magičnu baštu muzeja, promenila sam mišljenje. Unutra se nalaze jonski, korintski stubovi, ostaci arapske, turske, grčke kulture pa čak i egipatska sfinga! U dvorištu

muzeja nalaze se uglavnom delovi građevina, a unutra grobnice i antikviteti, ali tu nije dozvoljeno slikanje.

Znajte da Portugalci jako slabo govore engleski. Odokativno, svaki peti čovek ga zna, ali nailazili smo i na meštane koji su govorili engleski tečno.

Par reči na portugalskom za sporazumevanje:

Dobar dan – Bom dia

Dobro veče – Boa noite

Izvinite - Desculpa-me

Hvala – Obrigado (ako muškarac govori); obrigada (ako žena govori)

Doručak – Pequeno almoco

Ručak – Almoco

Večera – Jantar

Kada je Lisabon izabran za mesto održavanja EXPO-a, na tom mestu nikle su vrtoglavo visoke građevine, poslovni centri, Oceanario, Parque das Nacoes (Park nacija), kula Vasco de Gama, tržni centar Vasco de Gama i mnoge druge zgrade oštrih minimalističkih linija koje su učinile da se u jednom momentu izgubimo.

Zanimljivo je da se arhitekte ni u ovom, modernom delu, nisu odrekle tradicionalnih elemenata pa su mozaici i ovde česta pojava, doduše ovi su tematski pa se ispred Okeanarijuma nalaze mozaici zmija, kitova, riba.

Kada je EXPO 1998. otvorio svoja vrata, ovaj deo Lisabona naglo je zaživeo. Jeste da je to danas uglavnom poslovna četvrt u kojoj se nalaze predstavništva raznih kompanija (IBM, Sony...) i ministarstava, fancy restorani, ali u jednom delu nalaze se i stambene zgrade. Te zgrade su jednostavne građe ali na njima se nalaze slike asimetričnih figura koje vas na trenutak hipnotišu.

I sada, kada pogledate centar i ovu četvrt, kao da ste zapravo u dva različita grada: nešto kao Verona i Njujork, ili tako neki kontrast: starinski gradić sa svojom dugom istorijom i moderna aždaja sa visokim zgradama iznikla u eri laptopova.

Čim stignete do novog dela i izađete iz voza, videćete stanicu Gare do Oriente koju je projektovao španski arhitekta Santjago Kalatrava. Od njenog zanimljivog izgleda više nas je iznenadio podatak da je to jedna od najvećih autobuskih stanica na svetu, sa oko 70 miliona putnika godišnje.

Danima pre polaska kao dete radovala sam se odlasku u Okeanarijum. Za tu akciju odabrali smo oblačan dan. Ulaznica za Oceanario iznosi 12 evra a ako izaberete audio-vodič na engleskom, to će vas koštati još 2 evra.

Okeanarijum je podeljen na 4 oblasti: Atlantski, Tihi, Severni ledeni i Indijski okean. Neverovatno je da su za svaki od okeana uspeli da uspostave realnu temperaturu, verodostojnu floru i faunu, kako bi se životinje osećale kao kod kuće. Tako je recimo deo koji imitira Indijski okean bio sav u pari, bilo je toplo, a iznad vode su se nadvijale palme i zelenilo.

Šta reći – bili smo oduševljeni! Ajkule, najraznovrsnije ribe, raže, rakovi, žabe, kornjače, jegulje, gušteri, ma bilo je svega. Ukupno 16.000 životinja nalazi se u ovom Okeanarijumu što ga čini jednim od najvećih u Evropi, ako ne i najvećim.

U sklopu ovog kompleksa nalazi se i mini bioskopska sala u kojoj možete pogledati film o tome kako se čuvaju i održavaju životinje u Okeanarijumu. Inače, celo putovanje kroz vodeni svet izgledalo mi je nadrealno, kao da sam se stvarno našla ispod vode, a tome su dosta doprineli i zvukovi delfina, kitova i drugih morskih bića koji su se čuli sa zvučnika.

Nakon putovanja kroz okeane, predlažem vam da obavezno odete do obližnjih žičara i provozate se iznad vode kako biste sa visine uslikali modernizovani deo grada. Jeste, jezivo je, pogotovo ako se plašite visine, ali na neki uvrnut način može vam biti i romantično. Nama to nije pošlo za rukom, iako smo bili sami u kabini, jer smo se plašili visine i činjenice da se nalazimo iznad vode. Ovo „zadovoljstvo“ koštalo je u oba pravca po osobi oko 4,5 evra. Kada žičarom stignete na drugu stranu, možete skoknuti do kule Vasko de Gama koja je, kada smo bili tamo, bila zatvorena zbog rekonstrukcije. Sigurna sam da se sa nje pruža još lepši pogled, ali eto, nismo imali sreće.

Odmor od gledanja u akvarijume i žičare našli smo u sasvim neobičnom fast food restoranu koji nas je primamio izgledom, nikako hranom. Ceo lokal je u stilu pedesetih godina u Americi; statue Elvisa i Merilinke u prirodnoj veličini, džuboks, crvena lakovana sedišta, crno-bele pločice na podu, automat za cigarete, sličice Beti Bup. Čak je i konobarica imala „šećerno“ roze uniformu i smešnu kapu.

Jardim Zoologico

U sasvim drugom, ali takođe novijem delu grada nalazi se Zoološki vrt – veliki, fantastično uređen i odlično organizovan.

Kada platite kartu 16,5 evra, vi za taj novac ne dobijate samo propusnicu za gledanje životinja, već i privilegiju da prisustvujete pravim predstavama. Tako u Zoo vrtu čas posla padne mrak, a da vi i ne primetite koliko vam je bilo zabavno.

U 11 i 15h na bazenima u sklopu vrta održava se show sa delfinima i fokama koji traje oko sat vremena. U 12:15 i 16:30h čuvari puštaju ptice da lete pa možete biti jedan od (ne)srećnika na koje će jedna šarena ara sleteti. U 14:30h možete gledati kako pelikani ručaju, a od 11 do 17:30h budite hrabri i besplatno se provozajte žičarom koja putuje iznad celog zoološkog vrta. Ja sam bila, ali da vam sad ne pričam koliko mi je srce lupalo kada se moja kabinica našla iznad kaveza sa lavovima, a baš u tom momentu počeo je da duva jak vetar.

Hotel

Najtopliji savet koji vam mogu uputiti je da se, dok birate hotel u Lisabonu, isključivo vodite mapom metro linija. Džaba vam dobar i jeftin hotel koji se nalazi van šireg centra grada. Pa čak i da se nalazi na poslednjoj metro stanici, to je dobro jer vam od prve do poslednje stanice u proseku treba oko 25 minuta, što je odličan tajming. U Beogradu bih za to vreme eventualno uspela da dođem od Autokomande do Nemanjine, i to ako imam sreće.

Još jedna lepa stvar u vezi sa podzemnom železnicom čisto je estetske prirode – svaka stanica je jedno malo umetničko delo.

Odmah sam pomislila da je to za strance ali i meštane, veoma praktično – samo gledaš kroz prozor i prema slikama se orijentišeš. Na jednoj stanici su nacrtani konji, druga je cela u pop art fazonu, treća je inspirisana morskim dubinama, na četvrtoj je sve posvećeno junacima iz stripova... Prolazeći kroz stanice, osećali smo se kao da smo u mini galerijama i da se pred našim očima odvija neformalni umetnički performans.

Pastéis de Belém

Pastéis de Belém

Hrana

Doručak nije baš obrok kojim bi mogli da se pohvale lisabonski hoteli. Ako boravite nekoliko dana, isti doručak svaki dan je zanemarljiv. Međutim, ako ostajete u istom hotelu preko 5 dana, proklinjaćete kuvara koji vam svako jutro sprema kroasane, džem, viršlice, kajganu. Naglašavam da je ovo iskustvo iz hotela visoke kategorije.

Sa druge strane, doručak i nije toliko važan obrok ako ste željni degustiranja po domaćim restoranima. Portugalska kuhinja je savršena, barem za mene, s obzirom da obožavam ribu i morske plodove. Bakalar na 1001 način; a posebno me je očarala lazanja od bakalara (8,50 evra) i brazilski specijalitet bakalar „A Brazz“ (čija cena varira – od 9 do 13 evra). Portugalci su majstori za riblje specijalitete!

Ipak, ne zalećite se brazilskim specijalitetima! Desilo nam se da iz neznanja naručimo jelo, koje nije bilo nimalo jeftino, a za koje se ispostavilo da je mešavina pirinča, morskih plodova, kobasica, piletine! Sve to u paketu bilo je nepodobno za naše stomake. Zato smo zapamtili šta treba u širokom luku da zaobilazimo – jelo Arroz a Valenciana.

Ručavanje po lisabonskim restoranima je skupo za naš standard. Znajte da ne možete da se najedete za manje od 12 evra po osobi . Ako mislite da su fast food restorani jeftiniji - grešite. U njima možete pojesti masniju hranu i proći ćete tek 2-3 evra jeftinije.

Izbegavajte restorane u blizini velikih znamenitosti. Bolja opcija je da se strpite i odete do pešačke zone ili do nekog proverenog restorana, nego da „bacite“ novac na lošu hranu. Uvek birajte restoran u kome vidite da sede Portugalci; prepoznaćete ih po jeziku, jer su galamdžije, a ukoliko ne pričaju, prepoznaćete ih po jakim obrvama.

Najlepši je bio desert! Za nacionalni slatkiš „Pastéis de Belém“ čeka se u redu ispred poslastičarnice nedaleko od kule Belem i manastira Jeronimos. Tu 6 tih kolačića u lepom pakovanju sa kesicom cimeta košta 5,20 evra, ali vrede svakog centa! Narednih dana kupovali smo isti taj slatkiš, ali na drugim mestima, međutim, nijedno drugo izdanje nije uspelo da pobedi ono izvorno.

Taj slatkiš osmišljen je još pre 18. veka od strane kaluđerica iz manastira Jeronimos koji je sigurno najlepša građevina u „evropskom Riju“. Nikako nemojte propustiti da vidite ratnu kulu Belem i velelepni manastir – možete kupiti ulaznice za obe znamenitosti koje u paketu koštaju 10 evra.

Fado

Doći u ovaj grad a ne otići do boemske četvrti Bairro Alto, isto je što i otići u Njujork a ne videti Kip slobode. Dame, poslušajte me, ma koliko želele da izgledate lepo i privlačno na novim popeticama, vodite se zdravim razumom – u ovaj deo grada idite samo u ravnoj obući. Od centra grada do te četvrti vozio nas je mini-tramvaj; cena karte u jednom pravcu je 1,45 evra, ali ukoliko posedujete multipass, o kom sam vam već pričala, ulazite sa njim.

Bairro Alto nalazi se na jednom od sedam brda na kojima se prostire grad. Već decenijama to je mesto gde se dobro jede, pije fino vino i čuje najbolji fado. Proverili smo – najbolji fado je u restoranu „Luso“, međutim, mesto je toliko fancy i popularno da morate dan ranije da rezervišete sto, a i sudeći po enterijeru i konobarima koji znaju nekoliko svetskih jezika, zapitajte se da li možete to sebi da priuštite.

Mi smo zato odabrali finu kafanicu koja je ušrafljena između jazz kluba i nekih prosečnih restorana. Znajte da konzum-karta na ovakvim mestima košta 10 evra po osobi u šta su uključena 2 pića ili ste obavezni da napravite ceh od 10 evra. Mi smo izabrali drugo – najeli smo se bakalara i pili najfiniji crni Porto. Cena za čašu vina na ovakvim mestima kreće se od 3 do čak 15 evra. Neće pogrešiti ako izaberete i najjeftinije jer Portugal jednostavno nema loša vina.

Atmosfera u fado kafanama je neverovatno opuštena i domaćinska. Zaista sam uživala u zvucima portugalske narodne muzike a uživali su i svi oko mene. Nije to bio onaj tmurni, žalopojni fado od kog ti dođe da zaplačeš, već naprotiv, vesele pesme i još veseliji pevači. Čak su u jednom momentu svi gosti kafane zapevali u glas „Canto o fado“.

Šta još vredi videti:

- Spomenik Cristo Rei – Nalazi se na susednom ostrvu Almada do kog se dolazi brodom (2,20 evra u oba pravca) a zatim autobusom do spomenika (oko 2 evra u oba pravca). Tu možete da vidite repliku spomenika Hrista Spasitelja koji postoji u Rio de Žaneiru.

Spomenik Cristo Rei na Almadi

Spomenik Cristo Rei na Almadi

- Vojni muzej – S obzirom da je Portugal bio pomorska sila, možete samo da zamislite koliki je to muzej i kakve sve vanserijski vredne eksponate sadrži. Utorkom je ulaz u ovaj muzej besplatan.

- Muzej kočija – U njemu možete videti kraljevske kočije iz perioda od 17. do 19 veka koje čine ovu kolekciju najznačajnijom na svetu. I ne samo to, u njemu se nalaze i asesoari, odeća ali i umetnička dela kraljevske porodice. Cena karte: 5 evra.

- Muzej pločica – Pogledajte najraznovrsniju kolekciju pločica na svetu, saznajte kako pločice nastaju i zašto su portugalske kuće oblepljene njima. Ponedeljkom muzej ne radi. Ulaznica: 5 evra;

- Muzej fada – Prošetajte se kroz istoriju portugalske nacionalne muzike, saznajte ko su bile najveće zvezde fada. Ulaznica: 3 evra

Mi se vratili iz Lisabona. Potpuno oduševljeni- izuzetno zanimljiv grad, nebrojeno stvrari za videti i obići. Super klima, odlična hrana, vino. Sam narod je posebna priča, ljubazni, predusretljivi, zaista su me razoružali i nas dvoje se prvom prilikom vraćamo i produžavamo za Porto :)

Leteli TAP-om, kompanija za svaku pohvalu, ketering van konkurencije, odličan. Karta oko 230e sa svim taksama. U povratku imate mogućnost elektonskog čekiranja, 48 sati pre leta. Letovi u minut, osoblje profesionalno.

Bili smo sedam dana u Lisabonu, što je bilo, po meni, taman za elementarno upoznavanje sa gradom, jer ja volim da svuda zavirim. Smešteni kod Marques de Pombal trga i Avenia da Liberdade, odlična lokacija, kao, doduše i sve oko pomenute avenije, nizbrdo do Cais do Sodre, ali ni uzbrdo nije loša opcija za smeštaj, prema Saldanha-i, gde je i povoljnije. Hotel je oko 300m od metro stanice Marques de Pombal, što smo i tražili, a po oko 500m od metro stanica Avenida u jednom i Rato u suprotnom smeru. Dobar hotel, sve preporuke. Uglavnom je, bar nama, bilo lako da gotovo svuda idemo peške, uz povremenu pomoć metroa, koji je odličan i frekventan. Savetovala bih svima da uzmu Zapping karticu koju dopunjavate po želji, kad i koliko hoćete, izrada se plaća oko 0.60e. Ubedljivo najbolja opcija, jer niste, npr. vremenski ograničeni, kao u slučaju dnevne karte. Napravili smo kartice odmah po prispeću i metroom bez gužve otišli do hotela. Cena voznje je oko 1.20, može, naravno, da se preseda koliko hoćete u roku od sat i 30 minuta po toj ceni. Metro stanica je odmah pored aerodroma; kada se izadje iz zgrade aerodroma, odmah skrenete desno i idete do kraja zgrade, tu je metro stanica. Sve je odlično obeleženo u Lisabonu i izuzetno lako za snalaženje. Mi smo metroom išli jedino do Parka nacija, kao i do TC Colombo, najvećeg tc u samom gradu. Tramvajem smo se vratili iz Belema, jer smo već bili umorni, a otišli smo peške, što, možda, i nije bila najpametnija opcija, ali zanimljiva, u svakom slučaju. Naravno, vozom van grada do Sintre i dalje busom. Ostalo pešice, što je bilo istinsko uživanje.

Grad je prepun trgova, parkova i fontana, to mi se posebno dopalo. Takodje, ima prelepih vidikovaca. Bezmalo na svakom koraku ima interesantnih stvari, velelepnih crkava,npr. što se lepo može videti sve kada pešačite. Gradjevine su priča za sebe. Mi smo bili i po 14 sati na nogama, ništa forsirano, neki naš tempo, gde kad nam se pije pivo ili slično na nekom zanimljivom mestu, to i uradimo :)

Prvog dana smo bili u hotelu oko 8h, oslobodili se kofera i spustili se niz Av.da Liberdade, niz trgove Restauradores, Rossio, skenuli na Praca de Figueira, sišli do Comercio trga i reke, pa do Cais do Sodre, vratili se i opajali Baixa Chiado, pa nazad do hotela, uveče malo na fado u Bairo Alto, gde je stvarno odličan doživljaj, ali smo popadali od umora. Uglavnom svi lokali rade do ponoći,, retki restorani rade do 1:30 ( u jednom takvom, ali ooodličnom ribljem restoranu na av.da Liberdade smo večerali jedno veče). Posle toga se zabava seli na dokove, ko izdrži, naravno, posle celodnevnog pešačenja.

Drugi dan smo krenuli ka zamku Sv.Jorge, sa fenomenalnim pogledom iz parka. Savet je da idete što ranije jer je užasna gužva već posle 11. obišli zamak i sve okolo, produžili do crkve Grace, pored koje je, po meni, možda najbolji vidikovac, jer se pruža pogled na celo gradsko jezgro. Potom bazali poprilično

temeljno po delu Graca, pa po Alfami, gde smo i ručali, spustili se, potom, do man.Sv.Vincenta, Nacionalne palate, gde smo se peli i na terasu. Ispod nje su fado muzej i vojni muzej. Potom do katedrale Se. već je bilo veče, pa smo ušli u metro i otišli do oogromnog tržnpg centra Colombo, gde smo se svojski nakupovali, bila su sniženja u toku. Colombo radi do ponoći, tako da smo do tad i zaglavili.

Treći dan smo imali dnevnu turu po Bairo Alto, pa smo se spustili malo niže i zaputili ka Estrelli, ali smo, u medjuvremenu napravili bezbroj skretanja sa puta u uske uličice ka reci, zaseli u nekoj mehanici na odličom vidikovcu koji ne mogu sad da se setim kako se zove, ali super pogled desno ka mostu 25.april. Usput ušli u sedam crkava, neverovatnog enterijera. Otišli do Praca Sao Bento i obišli veličanstvenu Assembleia da Republica. NAstavili do Estrele, gde je upravo bilo dvostruko venčanje u toku, pa smo sačekali da izadju, što je bilo živopisno, jer su se posle ukrcali u tramvaj i tako... Estrela nas je zaista impresionirala. Prešli preko puta u prelepi i nekako prijatan, Jardim da Estrela, gde nas je oduševio sajam antikviteta u tom divnom, zelenom ambijentu, sa sve jezercetom, pticama, patkicama i kornjačama. Kupili ramove za slike. Avenijom Alvares Cabral krenuli nazad, obišli Rato i Amoreiras i već je bio mrkli mrak. Večerali rakove u onom sjajnom restoranu na Av.da Liberdade što radi do 1:30

Četvrtog dana smo krenuli peške u Belem, preko Rato i pored Estrele.Obišli četvrt Lapa, pa se popeli ka Palacio de Necessidades, malo lutali po i iznda Alcantare, da ne kažem, pogubili se malo, ali bilo je zanimljivo i značajno drugačije :) Spustili se do Museu do Oriente, muž se izgubio u prodavnici vespi, polovnih i novih, pa peške, tramvajskom trasom do Belema. Obišli muzej kočija, pored Palacio de Belem. Po nama je u Belemu najupečatljiviji manastir Sv. Dzeronima, bukvalno da ne izadjete odatle, da ne dužim sad, obišli Spomenik Otkrićima, popeli se gore na terasu, otišli do kule Belem, gde nismo mogli da udjemo, jer su bili radovi tog dana. Posle prešli na ponovo na drugu stranu ulice, obišli Kulturni centar Belem, pa opet do Sv.Dzeronima i pomorskog muzeja, malo lunjali uzbrdo, pa rešili nazad. U često pominjanoj pasteleriji je bila tolika gužva da nije moglo normalno ni da se udje, pa smo preskočili.

Peti dan otišli do Parka nacija, malo se vozili žičarom (mogli smo i bez toga), zatim šetali do ispod mosta Vasco da Gama, zaseli u jedan od bronih restorana na doku, pa posle, okrepljeni ;) u okeanarijum, koji je dobar doživljaj, bez sumnje. U njemu smo proveli prilično vremena, a nakon toga otišli do paviljona znanja, malo po tc Vasco da Gama, ali nas nije nešto privukao nakon ogromnog Colomba.

Šesti dan vozom do Sintre, gde smo obišli, naravno, bajkovitu Penu, Mavarski zamak, Nacionalnu palatu u Sintri i šetali samom Sintrom. Vidik sa Pene i iz Mavarskog zamka neponovljiv, kao da niste u ovom vremenu. U palatu nismo ulazili, već samo na terasu, neki radovi na fasadi su i tamo u toku, ima puno majstora Park, tj.slobodno mogu da kažem šuma, je neverovatna. Stara stabla, kameni detallji, jezero, neponovljivo. Do Sintre Zapping karticom za 2e po smeru, a kad stignete, kupite za 12e po osobi kartu kojoj se neograničeno 24h vozite svm busevima po Sintri, do Pene i ostalih zamaka, po Estorilu i Cascaisu, naravno i do Cabo da Roca. Estoril i Cascais su posebna priča, lepa i sredjena primorska mesta, povezana plažama, gde se stene smenjuju sa peščanim plažama. Meni je bilo hladnjikavo i po suncu tog dana, a voda je ledena, ovo bez preuveličavanja. Retko ko se kupa. U Cascaisu je bila neka velika fiesta,

puno, puno ljudi, veselo, živo i zanimljivo. Tu smo bili već po mraku, obišli obalu i tvrdjavu, večerali u jednoj od uskih uličica, punoj sveta, pa se u 23:10 ukrcalli u voz za Lisabon. Poslednji je u ponoć. Iskreno, žao mi je što nismo imali bar još jedan dan za uživanje po Cascaisu i Estorilu.

Sedmi dan smo imali let u 22h, iskoristili smo ga maksimalno, oko sedam metroom krenuli na aerodrom. Pre toga obišli tzv. ''Gornji grad''- park Eduardo VII, sa izuzetnim pogledom niz Aveniju slobode do reke Težo. zatim i Jardim Ventura Terra u nastavku, obišli deo oko Ministarstva pravde. mislim da je Campolide, pa na drugu stranu, ka trgu Saldahna i istoimenom delu grada, još gore ka delu Rego, pa nazad preko Saldahna-e (gde sam u tržnom centru nenadano naišla na i kupila diivne stvarčice ;) ) do dela Estefania.

Možda nekom posluži ovakav raspored, ali da smo se napešačili- jesmo.

Uglavnom, vrlo lepo smo se proveli i već planiramo za oktobar Portugal. Lisabon je divan, stari grad, vrlo, vrlo upečatljiv i neobično prijatan. Meštani su mnogo dobar narod. Alfama, Graca, Estrela, Av.da Liberdade, Bairo Alto, Belem i posebno manastir Sv. Žeronima, Novi grad, Baixa Chiado, fado...., sve je toliko živopisno i toliko ima zanimljivih stvari koje vas skrenu sa '' glavnog'' pravca da naprosto mora da se dodje bar još jednom.

Dok su mi još sveži utisci, ako nešto nekoga posebno zanima, tu sam.

Jel može neko da mi kaže, gde se prodaju te karte za Sintru + Cabo de Roca i kako se to zove ?

Sedneš na prigradski voz na stanici Rosio (tamo gde je Starbucks), idu za Sintru mislim na svaki sat, provučeš regularno bus plus karticu po ceni gradske vožnje.

Kad stigneš u Sintru, kupiš na automatu na ž stanici ili kod vozača prvog busa u koji sedneš dnevnu kartu za Sintru, po tih 15-tak € koliko je već.

Postoje tri linije: jedna ka palati Pena i mavarskoj tvrđavi (434), druga ka udaljenijim palatama (435), i treća za Kabo de Roka i Kaskais (403). Vidi mapu (pdf). Verovatno je za jedan dan optimalna samo prva i treća (ako nećete da bezglavo jurite da vidite baš sve, a Pena sa parkom je predivna sama za sebe), plus malo muvanja po samoj Sintri. Upratite okvirno red vožnje, pogotovo za tu treću koja najređe ide.

Sednete na treću liniju, vozite se dobrih pola sata do Kabo de Roka, tu provedete sat vremena

Sačekate ponovo drugi bus sa iste linije, koji će vas odvesti u Kaskais

Po želji se promuvate po Kaskaisu i Estorilu i hvatate prigradske vozove ka centru, koji idu dosta često, opet po ceni gradske vožnje.

Nisam uračunao ulaznice za same palate, to imaš ovde. Ako štedite, možete preskočiti unutrašnjost palate Pena, zanimljivo ali ništa spektakularno.

Били смо у Лисабону 4 дана у мају ове године. Град је сјајан, метропола, а опет има тај морски шарм. Метро одлично покрива цео град, брз је, чист и лак за сналажење. Постоје 4 линије, мапу метроа можете лако наћи на нету. Од аеродрома иде мислим црвена "роха" линија, ми смо користили метро у доласку, а нажалост такси у повратку јер нам је лет био у 6, а метро ради мислим од пола 8. Одрао нас таксиста, од Санта Хуста лифта 22 јура, још ми је жао, не толико због пара, него сам се осетио као овца. Били смо смештени у делу који се зове Баикса или Ћиадо. Налази се близу поменутог лифта или Кармо Цркве (црква са урушеним кровом, тренутно затворена). Близу је лука, близу је и железничка станицва и место одакле фери иде на другу страну. Летели смо Алиталијом до Милана, а затим Тапом, карту смо платили око 220 еура. Смештај око 23 евра по ноћи са доручком у хотелу са 3 звездице. Све букирали 3 месеца унапред.

Превоз. Ми смо користили метро углавном, једном смо сели у бус, а возили смо се и трамвајем и оним старинским и новим, али и феријем. Карта за поједину вожњу је 1.40 е, плус картица кошта пола евра. На једну картицу може више вожњи, што препоручујем. Е сад, у метроу постоје терминали за улаз са двоја вратанца висине око метар што иду до пола, и отварају се кад се картица провуче. Ту може двоје на једну јер су хиперосетљива и споро се затварају. У сваком случају превоз је лак за сналажење, нису гужве, чисто је и брзо.

Знаменитости. Први дан смо кренули од смештаја, до лифта Санта Хуста, преко трга Дом Педра на ком је пијаца и фонтане и наравноспоменик а на крају Народно позориште, даље, авенијом Ослобођења до трга Рестауратора, а затим авенијом до трга Помбал. Одатле полазе бусеви са отвореним кровом. Онда смо продужили до Едвард Седми парк и велике заставе. Леп парк, препоручујем промувавање по истом, има једно језерце, клупице, фонтанЕ. Цела ова шетња са пићем и седењем у парку у оба смера траје око 3,4 сата и није напорно јер на целом потезу (авенији) има пуно занимљивих ствари за видети. Кад се иде ка Помбалу са леве стране се налази и једно лепо узвишење до кога се може оним култним жутим трамвајем. Важи обична карта. Одозго се лепо види град, има фонтана, пуно цвећа, клупе, кафић. Цео град је на длану. Сетих се, зове се Сао Педро де Алкантара. После смо се вратили до трга Педра, па до трга Фигуеира, а онда улицом Аугуста до трга Комерцио који је на обали. Иначе поменута улица је шетачка и таквим има пуно, углавном са калдрмом, ресторанима, сувенирницама и пуно бочних уличица. Трг Комерцио има велику капију (Аугуста лук) и споменик на центру, одличан је за блејање уз море (није баш море у класичном смислу да се не види друга страна јер је Лисабон у заливу, али је прелепо за седење, пирка ветар, неко пиће, идила). Још мало промувавања по улицама у том делу, одлазак у кревет јер смо устали у пет тај дан. Легли да спавамо, а из свих улица допире музика. Била је субота и сви су изашли напоље, пиво, музика, галама и блеја до јутра. То је био дан први. Други дан, хватамо метро идемо у Океанаријум. Две линије метроа, станица Оријенте црвене метро линије, кад се изађе из метроа крене се ка обали, кроз тржни центар Васко да Гама (које има две огромне куле). То је модерни део града не личи на стари део града. Океанаријум је супер, има редовну поставку и повремену са морским корњачама, цена је око 16, али нама дали попуст за студенте па је било око 13 е за обе поставке. Акваријум је леп, ја сам исти видео у Будимпешти и Барселони, али чини ми се да су та два лепша. Поред Океанаријума су жичаре, а ту је и једна лепа фонтана која личи на водопад. Предлажем и шетњу уз обалу у том делу, лепо је. Да мало убрзам,

тог дана смо отишли и до Алфама старог дела града, видели Винсент катедралу, Се катедралу и Пантеон. Ту је и Хорхеов замак, али смо њега оставили за сутра. Алфама део града је леп, старински са вијугавим шинама и каменим улицама, мени се чини као сиротињски крај, ок за шетњу, специфичан, али са доста узбрдица и низбрдица па ко тешко подноси пешачење... Посетили смо тај дан и стадион Спортинга, направили круг, купили нешто у званичној радњи. Посетили и кориду Кампо Пекењо, али нисмо могли да уђемо јер је тај дан спремана поставка за неки концерт. Зграда лепо изгледа споља, унутра колико смо видели исто. Трећи дан идемо на плажу, питамо на рецепцији кажу нам ако хођете на прави океан немојте у Ешторил, који је у заливу, идите у Косту Капарицу. Одлазимо у луку до Каис де Содре, седамо на фери, важи редовна карта, вожња 10 минута, затим на другој страни мислим да се зове Каикаш седамо у бус и возимо се 45мин до Косте Капарице. Туристичко место са пешчаним плажама. Вода као лед, таласи велики, нисам одолео, морао сам у воду, још вучем кашаљ. Шетња по месту, клопа, повратак у Лисабон, одлазак на Хорхеов замак, до тамо наравно трамвајем, старим жутим. Ни близу Калишу или Петроварадину, не претерано велики, леп поглед додуше, цена је око 8 евра, треба посетити. Има лепо двориште у коме сви леже на трави у пикник варијантама. Последњи дан обилазак можда и најпопуларнијих атракција споменик Дескобриментос, посвећен иноваторима, може се попети на врх за 3,4 евра, затим Белем кула можда и "највиђенија" атракција Лисабона. Ми смо купили везану карту за Белем и Јеронисимо манастир, била је око 15 евра. Белем је леп, има специфичан стил градње и леп поглед, на више спратова ко којих се иде узаним степеницама па има семафор за горе и доле. Манастир исто прелеп, огромно лепо осветљено двориште, са масивним стубовима и унутрашњом катедралом, пуно садржаја унутра. Плени старошћу, масивношћу, можда и најлепше место од поменута 3. У повратку шетња по обали, одлазак до стадиона Бенфике, круг около, сувенир у радњи, обилазак споменика Еусебију, тамо лудница јер се чекају карте за торинско финале. Кревет. Устајање. Аеродром.

Храна. Јели смо у улици лево иза Националног позоришта, не сећам се имена, то је као улица у грчкој са обе стране таверне, радњице. Јели смо углавном морксе плодове. Има једно место близу лифта, у њему је храна 8 евра шведски сто има мнооого хране, меса, салата, свега. Не могу да се сетим како се зове. У ресторану где смо ми јели риба и лигње са пићем је око 25 евра за две особе. Има и пуно брзе хране, кебаба, пица, свега. Парче пице је око евро и по, гирос око 2 евра, у маркетима су неки артикли смешни типа пола литра воде 0.07 евра, лименка кока коле 0.30 јура и пиво пола литра 0.25 евра, при чему није неко дивље пиво него нешто као код нас Јелен и Лав.

Сувенири. Магнети су око 1.5 до 3 еура, остали сувенири као на грчким острвима, нису претерано скупи. Нпр. лепа шоља има да се купи за 4 евра. Ови у спортским радњама Бенфике и Спортинга кидају, мого су скупе ствари.

Имао бих још много тога да напишем али сам досадан. Ако неког нешто занима радо ћу одговорити. Све у свему, град је диван, и много другачији од већине градова у којима сам био, препоручујем.

Centar

Bus koji nas je za oko 4h prevezao od Lagosa do Lisabona bio je kao lađa, neverovatno udoban, sa širokim sedištima. Napravili smo jednu kratku pauzu negde na polovini puta. Prošli smo kroz pokrajinu Alentejo, tzv. "žitnicu" Portugala i, pored doline Duora, poznatu regiju za proizvodnju vina. Pored puta su promicale plantaže drveta plute, po čemu je Portugal takođe poznat, i možete kupiti raznu galanteriju od ovog drveta – torbe, novčanike, narukvice, itd. U Lisabon smo ušli preko mosta 25. april, jednog od dva mosta u Lisabonu koji podseća na Golden Gate u San Francisku. Izašli smo na bus terminalu Sete Rios, gde se nalazi i železnička stanica za CP i Fertagus vozove, kao i metro stanica Jardim. Na automatu smo kupili punjive kartice i „napunili“ ih dnevnom kartom za prevoz. Hotel u kom smo odseli šest noći u Lisabonu nalazi se u mirnom delu grada Anjos, nedaleko od centra - Luxe Hotel By Turim Hoteis. Hotel je nov i moderno uređen, cena noćenja sa doručkom u dvokrevetnoj sobi je bila 58€. Obradovali smo se kada smo otkrili da u sobi imamo radio sa nekoliko predefinsanih stanica, sa zvučnicima ugrađenim u plafon, u sobi i u kupatilu.

Na recepciji smo uzeli mapu grada i zaputili se do parka Eduardo VII u blizini, da odatle započnemo razgledanje. Park se nalazi na početku dugačkog bulevara Avenida da Liberdade, iznad trga Marques de Pombal. Na trgu se nalazi statua premijeru Portugala Pombalu, organizatoru rekonstrukcije užeg jezgra grada koje je potpuno uništeno u sedmodnevnom požaru koji je usledio nakon velikog zemljotresa u Lisabonu 1755. godine. Razoran zemljotres se desio na dan velikog katoličkog praznika, kada je većina ljudi bila u crkvama, a usled potresa, sveće su popadale i izazvale požar. Tada su sve ulice u centru grada rekonstruisane tako da se ukrštaju pod pravim uglom, napravljeni su veliki trgovi i široki bulevari, i grad je dobio novo, moderno lice.

Dalje smo otišli u razgledanje užeg centra, Baixa (Baiša). Spustili smo se do stare železničke stanice Rossio, prelepog zdanja sa ulazom u obliku dve potkovice, odakle kreću vozovi u pravcu Sintre. Čim smo došli do stanice, spazili smo Starbucks koji se nalazi u samoj zgradi i silno se obradovali. Gde god da odemo, obavezno svraćamo u Starbucks, američki lanac kafeterija koji, pored odlične kafe i tople čokolade, ima i najbolji cheesecake koji smo igde probali. Ispred železničke stanice se nalazi trg Praca dos Restauradores, sa crno-sivom kaldrmom čije šare podsećaju na talase, tipičnim za letovalište u blizini, Cascais. Dok smo slikali trg, prvi put smo se sreli sa prodavcima hašiša, kojih predveče ima dosta u ovom delu grada. Prići će vam i tiho pitati da li želite da kupite hašiš, gledajući da li ima nekog u blizini ko ih posmatra, ali nisu nametljivi. Ovde smo videli i prvu žutu uspinjaču – Gloria, koja još od kraja XIX veka povezuje centar grada sa kvartom Bairro Alto.

Nešto dalje se nalazi trg Praca de Figueira a zatim počinje glavna pešačka ulica Rua Augusta, sa prodavnicama i kafićima. Na početku ulice, sa desne strane se nalazi poznati Elevador de Santa Justa,

gde turisti obično formiraju veliki red za kupovinu karata. Ovaj lift će vas popeti do početka dela grada Bairro Alto, kod crkve Carmo, koja nikad nije rekonstruisana nakon požara. Na vrhu lifta Santa Justa se nalazi i kafić. Mi se nismo provozali jer smo hteli kasnije da prošetamo do Bairro Alto. Na kraju Rua Augusta nalazi se trijumfalni luk Arco da Rua Augusta, sa devet skulptura, među kojima su Vasco de Gama i Marques de Pombal. Iza luka kojim se završava ulica Rua Augusta, nalazi se veliki trg Praca do Comercio, koji izlazi na obalu reke. Odavde smo se peške popeli do Bairro Alto, četvrti sa uskim uličicama punim kafića, restorana i fado barova. Većina kafića nema bašte napolju, iz prostog razloga što nema mesta na ulici za njih. To nas je iznenadilo, očekivali smo nešto slično našoj Skadarliji, samo umnoženo u više ulica. U ovaj deo grada se uveče zapute svi turisti, da malo osete boemsku atmosferu Lisabona.

Sutradan nas je čekao jedan od napornijih dana na putu – obilazak Sintre, rta Cabo de Roca i Cascaisa. Rano smo uhvatili voz za Sintru, i nakon 40ak minuta stigli u ovo mestašce među brežuljcima, koje kao da je oživelo iz neke bajke. Toliko toga ima da se obilazi u Sintri, da bi se i dva dana moglo provesti u njoj. Ovaj gradić, kao i obližnji Cascais i Estoril, je postao poznat tokom Drugog svetskog rata, u kom je Portugal zauzeo neutralnu poziciju. Bogataši i aristokrate iz drugih evropskih zemalja koji su azil potražili u Portugalu, izgradili su prelepe vile u pomenutim mestima. Turisti ipak najviše posećuju Sintru zbog šarene palate Pena koja se nalazi na jednom od brežuljaka. Mi smo prvo obišli Mavarsku tvrđavu, zmijolike zidine sa osmatračnicama, odakle se pruža pogled na ceo grad, a kada nema vlage i sve do Cascaisa. Objedinjena ulaznica za tvrđavu i palatu Pena iznosi 14€, a pojedinačno 6€ za tvrđavu i 12€ za Pena palatu, uz obilazak njene unutrašnjosti. Za obilazak znamenitosti Sintre najbolje je kupiti dnevnu kartu za ScottURB buseve koji voze do svih znamenitosti, jer nimalo nije lako peške doći do njih (dnevna karta je 4,5€). Ovi busevi idu na oko 20 minuta, ali i kasne bar 10, zbog velike gužve pri ulasku u bus i pokazivanja/kupovine karti. Ako obilazite i Cascais nakon Sintre, najviše se isplati objedinjena karta za voz i ScottURB buseve koja se može kupiti u Lisabonu na Rossio stanici po ceni od 12€. Sa ovom kartom se možete voziti do Sintre vozom, ScottURB busevima po Sintri, do rta Cabo de Roca i Cascaisa, i vozom vratiti u Lisabon iz Cascaisa, ili svratiti usput i do Estorila.

Na mestu palate Pena je prvobitno postojala manja crkva, oko koje su kasnije dozidane druge odaje kada je kralj Ferdinand započeo izgradnju palate u 19. veku. Nekoliko generacija kraljevske porodice je Penu koristilo kao letnju rezidenciju, te je unutrašnjost palate potpuno opremljena originalnim nameštajem. Pošto jako volimo zamkove, obišli smo Penu iznutra i spolja, uzduž i popreko. Uzeli smo audio vodič koji košta 3€, i za koji je potrebno ostaviti pasoš kao garanciju prilikom izdavanja. Neko kaže da je palata pomalo kič, zbog mešavine različitih stilova i raznolikosti boja na fasadi – najviše ima žute, sive i crvene, ali nama se jako dopala. Kralj i kraljica su uzeli veliko učešće u osmišljavanju vizuelnog identiteta palate, koji ima ponešto od manuelističkog, gotičkog, renesansnog i islamskog stila, sa brojnim simbolima, lukovima, kupolama, arapskim mozaicima i raznim drugim detaljima. Inače, palata se nalazi u ogromnom parku Pena površine od oko 200ha, čije je uređenje takođe osmišljeno od strane kraljevske porodice, te

su donešene biljke i drveće iz svih krajeva planete – iz Australije i Novog Zelanda, Amerike, Kine, ... Kroz park se prolazi lavirintom staza, te pažljivo pratite mapu da se ne bi izgubili.

U Sintri se još može obići Palacio Nacional de Sintra, simpatična gradska kuća sa dva karakteristična bela dimnjaka, kao i Monserrate palata koja je malo izvan grada, ali takođe vozi bus do nje. Mi smo otišli dalje do rta Cabo de Roca, busem 403, vožnja traje oko 40 minuta. Ovaj rt je već dobro poznat kao najzapadnija tačka kontinentalne Evrope, sa svetionikom, spomenikom na kome je upisana geografska širina i dužina i prelepim pogledom na litice i talase okeana koji se valjaju prema njima. Jako je duvao vetar pa smo se, nakon slikanja, uvukli u turistički biro da sačekamo bus koji će nas odvesti do Cascaisa. Iznenadili smo se videvši dugačak red ruskih turista koji su čekali da kupe sertifikat sa ispisanim njihovim imenom i potvrdom da su posetili najzapadniju tačku Evrope. Cena je 5 i 10€, u zavisnosti od ukrašenosti sertifikata.

U Cascais smo stigli predveče, nakon pola sata vožnje od rta Cabo de Roca, malo prošetali gradom i večerali. Videli smo brojne hotele, prodavnice, tržne centre, kaldrmisane uličice sa najraznovrsnijim šarama, turista već nije bilo tako puno. Mesto nam se učinilo simpatičnim za kratko vreme koje smo proveli u njemu, ipak, kažu da i nije idealna lokacija za letovanje jer je u blizini Lisabona, pa voda nije tako čista. Od Cascaisa se može otići i do Guincho plaže, na putu ka Cabo de Roca, do koje vozi bus 405. Ovde obično dolaze surferi da se oprobaju na talasima Atlantika. Estoril, malo luksuznije letovalište, se nalazi na dve stanice vozom u pravcu Lisabona. Mi nismo svraćali, već smo se vozom provezli obalom pored Belema do železničke stanice Cais do Sodre u Lisabonu. Vozovi iz Cascaisa za Lisabon idu na oko pola sata sve do 1:30 noću.

Treći dan u Lisabonu smo proveli u delu grada Belem, gde se nalaze najinteresantniji lisabonski spomenici. Do Belema se može stići vozom sa stanice Cais do Sodre, koji idu u pravcu Cascaisa, tramvajem 15 ili nekim linijama autobusa. Jedna metro vožnja koja nam je ostala na punjivoj kartici za prevoz nije važila u tramvaju, pa smo kupili kartu na aparatu u samom tramvaju, cena je 1,45€. Od centra smo se vozili oko 25 minuta, izašli na stanici Belem, i prvo što nam je oduzelo dah bio je prelepi manastir Jeronimos. U manastiru se nalaze grobnice značajnih ličnosti Portugala, među kojima su Vasco de Gama i Luis Vaz de Camoes. Obišli smo kapelu unutar manastira i pošli dalje u Pomorski muzej na kraju manastirskog zdanja. Ulaznica za muzej košta 4€, i bili smo oduševljeni brojnim maketama brodova, od starih drvenih jedrenjaka, preko parobroda, podmornica, do modernijih jedrilica. Pored svake makete je napisano ime broda, gde, kada i zašto je napravljen i kakva mu je bila sudbina. U početku smo zastajali pored svake makete, a kada smo pogledali plan muzeja na karti i videli koliki je, malo smo ubrzali. Na kraju muzeja se nalazi velika dvorana sa pravim brodovima, kao i prodavnica u kojoj se mogu kupiti planovi maketa i kafić.

Dalje smo prošetali parkom ispred manastira i otišli do Spomenika otkrićima. Spomenik u obliku male jedrilice je podignut u čast portugalskih moreplovaca. Lift koji se plaća 3€ će vas popeti do vrha odakle se pruža predivan pogled na most 25. april i statuu Hrista na drugoj obali reke Tejo, zatim na kulu Belem i marinu sa druge strane, a najinteresantniji je pločnik ispred samog Spomenika otkrićima sa ogromnim mozaikom karte sveta. Zatim smo obišli kulu Belem – Torre de Belem, koja je služila kao odbrambena kula na samom ušću reke. Kula više liče na neki mali dvorac, prelepo ukrašena pomorskim simbolima. Ulaznica je 5€, a uz Euro26 karticu se dobija popust od 50%, kao i u Spomeniku otkrićima. Nama najbitnije, ovde smo našli puzle sa motivom kule Belem (jedine velike puzle koje smo našli u Lisabonu), za kolekciju na zidu.

A onda – šlag na belemskoj torti – otišli smo u poznatu poslastičarnicu iz 1837. godine, gde se prave najčuveniji lisabonski kolači – pastias de Belem. Kolače su prvobitno pravile monahinje iz manastira Jeronimos u doba krize kako bi došle do prihoda, a kako su postali neverovatno popularni, i druge poslastičarnice širom Lisabona su počele da ih kopiraju. Komad košta 0,90€, a kolač je zapravo korpica od lisnatog testa punjena filom od vanile, zapečena i sa cimetom/prah šećerom odozgo. Zvuči jednostavno, ali ukus je fenomenalan! Kada uđete u poslastičarnicu, prostor deluje mali, ali iza kase se nalazi nekoliko velikih prostorija za sedenje i uživanje u kolačima, koje su uvek prepune turista. U jednom od hodnika se nalazi izložena kula Belem izrađena od šećera. Uz kratki espreso (Portugalci ga zovu bika - 0,60€) i kolače – pun pogodak! Uveče smo se prošetali do kvarta Chiado, između Bairro Alto i Baixa-e, gde se nalazi FNAC tržni centar, brojni butici, trg Luis Camoes sa nekoliko kafića i metro stanica Baixa-Chiado.

Četvrtog dana u Lisabonu smo već podlegli opuštenoj atmosferi koja vlada ovim gradom, i malo usporili ritam (ili nam se bar tako činilo). Zaista, u ovom gradu uopšte nismo imali utisak da se nalazimo u metropoli. Smešten između sedam brežuljaka, sa brojnim uskim kaldrmisanim ulicama, starim fasadama i punim baštama kafića, Lisabon nam je izgledao nekako prisno, opušteno, grad u kome za sve ima mesta i vremena. Jeste, Lisabon nam se uvukao pod kožu... nigde kao ovde mi se vreme provedeno u kafićima, sedenju na trgovima ili u parku, nije učinilo manje "potrošeno", u poređenju sa brojnim znamenitostima koje grad ima da ponudi. Lisabon vas tera da ga upijete, između ostalog i baš tako – sedeći u baštama kafića, posmatrajući ljude i scenografiju.

Želeli smo da se provozamo starim žutim tramvajem broj 28, koji najviše koriste turisti jer prolazi kroz uži centar do bitnijih turističkih lokacija. Da bi se što duže vozili, otišli smo do njegove početne stanice, a pre toga obišli obližnji park Estrela, kod istoimene bazilike. Sam park smo pronašli uz pomoć prolaznika koji nam je prišao i pitao nas treba li nam pomoć, videvši nas zbunjene nad mapom grada, kod izlaza iz metroa. Kako se nekoliko ulica prostire na sve strane oko kružnog toka, nismo mogli da se snađemo u koju da krenemo. Nakon objašnjenja, još jednom oduševljeni ljubaznim Portugalcima, krenuli smo ka novom oduševljenju u obliku parka. U Lisabonu postoji nekoliko velikih parkova koji predstavljaju prave botaničke bašte i zoo vrtove u malom. U parku Estrela smo videli labudove i patke u malim jezerima, paunove, kornjače i razne vrste drveća – kaktuse, palme, banane, i brojne druge koje nismo znali da prepoznamo. Još jedna zanimljivost je da u svakom parku u Lisabonu na koji smo naišli, pa i manjem lokalnom parkiću u blizini hotela, postoji kiosk-kafić sa stolovima gde se okuplja komšiluk.

Otišli smo na stanicu tramvaja, gde je simpatični dekica krenuo na portugalskom da se raspituje da li znamo koji broj čekamo, koliko košta karta, da li idemo do tvrđave Sao Jorge, pomerio nas na početak uzanog ostrva na ulici koje predstavlja stanicu, objasnivši da su tramvaji mali i da se tako formira red za ulazak... Sve smo ga razumeli, i bez poznavanja jezika. Tramvaj nas je proveo neverovatno uskim uličicama, gde vam se na pojedinim mestima čini da će se očešati o okolne zgrade. Unutrašnjost tramvaja je drvena, a stari su oko sto godina, i još uvek jure uzbrdo-nizbrdo po brežuljcima Lisabona. Na stanici kod katedrale Se smo videli nekoliko fotografa sa aparatima "na gotovs", koji čekaju da tramvaj skrene ispred katedrale kako bi usnimili poznati prizor sa razglednica. Izašli smo kod vidikovca ispod tvrđave, odakle se pruža pogled na Panteon, u kom su sahranjeni portugalski kraljevi. Popeli smo se do tvrđave (ulaznica je 7€, sa Euro26 se dobija 50% popust), gde nas je čekao prelep pogled na sam centar grada i trgove. Prošetali smo se po zidinama tvrđave i zatim se pešice spustili ulicama Alfame, živopisnog starog dela grada koji je pretrpeo najmanje štete tokom zemljotresa i požara, do katedrale Se. Sada smo mi čekali da naiđe žuti tramvaj da bi napravili našu razglednicu.

Potom smo prošetali do Rua Augusta ulice i popeli se do crkve Carmo, od koje je nakon požara uglavnom ostao kostur od kamenih lukova, a opet se vidi da je bila jako lepa. Ovde se nalazi i mali arheološki muzej. Karta za ulazak u crkvu košta 4€. Vratili smo se nazad u Rua Augusta i seli u baštu jednog od kafića. Interesantna pojava u celom Portugalu su studenti-aktivisti, koji u velikim grupama šetaju gradom i uzvikuju parole, pevaju i uopšte, izvode neku vrstu koreografskog protesta po gradskim ulicama i trgovima. Zatim prilaze prolaznicima, objašnjavaju da je pozicija studenata teška, da su knjige skupe, kao i život u gradu za one iz unutrašnjosti, te pitaju da im date neki evro.

Naredni dan je bio planiran za obilazak obližnjeg grada Setubala, do kog smo otišli Fertagus dvospratnim vozom, preko mosta 25.april. Sam Setubal je simpatičan grad, ne toliko zanimljiv turistima, ali obližnje poluostrvo Troja i prelepa priroda i plaže u okolini jesu. Nacionalni park Arrabida sa malim uvalama i kristalno čistom vodom se nalazi u blizini, ali do ove lokacije je moguće doći samo kolima. Susedni grad, Sessimbra, takođe ima divne plaže. Mi smo se ograničili na Troju, i nakon raspitivanja u turističkom birou (koji se nalazi na glavnom gradskom trgu Bocage) gde da čekamo trajekt koji će nas prevesti do nje, zaputili smo se ka dokovima. Do Troje se možete prevesti katamaranom, koji prevozi samo pešake, ili trajektom koji prevozi i vozila. Karta se kupuje na doku, cena u jednom pravcu je 2€ i vožnja traje oko 15min.

Katamaran je pristao skoro na samom špicu poluostrva koja je smešteno između estuara reke Sado i okeana. Deo oko estuara je prirodni rezervat sa brojnim vrstama ptica, a u području oko poluostrva se može ići na ture posmatranja delfina. Na Troji – sve je novo, i izgrađeno tako da se uklapa sa prirodom. Luksuzni apartmani i hoteli, sa besprekornim travnjacima, parkovima, teniskim i golf terenima i centralnim asfaltnim putem koji vodi uzduž poluostrva. Do plaža se stiže isključivo drvenim mostićima i stazama, u koje su ugrađene solarne lampice, tako da je uveče osvetljeno, bez kablova. Obzirom da je kraj sezone, bilo je zaista pusto, samo nekoliko ljudi smo sreli na plaži, a ostalo su bili radnici koji su sređivali parkove. Prošetali smo do špica i najbližeg dela poluostrva koji izlazi na okean. Pesak je beo, najsitniji mogući.

Troja je malo luksuzniji turistički resort, što se vidi na svakom koraku. Kako vreme nije bilo baš za kupanje, nakon šetnje vratili smo se nazad u Setubal. Prošetali smo glavnom avenijom grada, paralelnom sa dokovima, gde se nalazi zelena oaza sa parkom, kafićima i fontanama. Šetali smo malo po gradu i uveče se vratili u Lisabon. Kad smo izašli iz metroa na Rossio stanici u centru, shvatili smo da je napolju pljusak. Ušli smo u kafić, da vidimo da li će stati kiša, ali kako nije odustajala, vratili smo se u hotel.

Putopisi: Belgija na blic, Proleće u Andaluziji, Berlin za 7 dana, Madrid i okolina, Portugal sa kraja na kraj

Poslednji dan u Lisabonu je bio rezervisan za novi deo grada izgrađen povodom Expo svetske izložbe 1998. godine. Do ovde se dolazi crvenom linijom metroa, poslednja stanica Oriente. Oriente je ujedno i železnička stanica za brze AP vozove, autobuski terminal, i najbitnije – jedno pravo remek delo poznatog

španskog arhitekte Santjaga Kalatrave, čijim smo se građevinama oduševili prošle godine u Valensiji. I ovde je prepoznatljiv njegov stil, betonska konstrukcija koja podseća na skelet neke životinje, staklo i futuristički izgled. Dobili smo želju da obiđemo sve njegove građevine, eto ideje za nova putovanja.

Preko puta se nalazi tržni centar Vasco de Gama, a nakon njega, izmešani okean i reka preko kojih vodi najduži most u Evropi Vasco de Gama, dugačak čitavih 17km. Tu su i luksuzni hoteli koji podsećaju na one iz Dubaija, Okeanarijum, paviljon Atlantico gde se održavaju koncerti, Paviljon nauke i znanja, parkovi, toranj Vasco de Gama koji je još uvek u izgradnji, žičara koja se pruža paralelno sa obalom, restorani, šetalište, ... Obišli smo Paviljon nauke (cena ulaznice je 7€, popust sa Euro26 je 50%) u kom smo proveli oko dva sata isprobavajući sve što smo mogli – napravljeni su pokazni modeli za različite eksperimente i pojave, i vrlo je zanimljivo. Odavde smo se provozali žičarom, cena u jednom pravcu je 3,9€, povratna karta je 6€. Vožnja je relativno kratka i ne preterano uzbudljiva jer je skoro ravna. Prošetali smo se iza tornja Vasco de Gama, odakle se lepo vidi početak mosta.

Posle smo još otišli u tržni centar, prošetali parkovima, a onda se vratili u hotel na pakovanje. Ustajali smo oko pola 4 ujutru, jer nam je let za Minhen bio već u 6h. Taksijem smo stigli dosta ranije na aerodrom, nešto pre pola 5, što se ispostavilo kao dobro, jer je bila prilično velika gužva na checkin-u za naš let. A onda smo poleteli, i, kako još nije svanulo, bacili još jedan pogled na Lisabon noću, do nekog sledećeg puta!

Pokušala sam da predstavim kako je izgledalo naše upoznavanje sa Portugalom, šta smo sve obišli, kako smo se kretali po zemlji i koje utiske smo poneli iz ove zanimljive zemlje. Nadam se da će vam predstavljene informacije biti od koristi u planiranju puta, a na sva dodatna pitanja, ako znam, pokušaću da odgovorim. Kada ugrabim još malo vremena, postavići i fototure. Hvala svima na komentarima!

Mi smo se vratili prezadovoljni, sa gotovo u potpunosti ispunjenim planom puta i obilazaka koji smo osmislili. Standard u Portugalu je među najlošijim u zemljama EU, tako da je cena smeštaja, prevoza i hrane nešto jeftinija nego u drugim državama zapadne Evrope. Portugalci su veoma ljubazni i uvek smo od njih dobili pomoć i informaciju, ponekad i kada još nismo stigli da je tražimo. Takođe, gotovo svi sa kojima smo imali neku komunikaciju sasvim lepo govore engleski, za razliku od utiska koji smo imali o susednim Špancima.

Svaki deo zemlje koji smo posetili je različit, i šarmantan na svoj način. Naravno, ostalo je još mnogo toga što je vredno obilaska, za šta nismo imali vremena. Dalja okolina Lisabona, gradovi Obidos, Nazare, Fatima, Tomar i Evora, kao i brojne plaže i mesta na jugu koje nismo stigli da vidimo, takođe su

Za one koje zanima- u Portugaliji se za male pare (5-7 eur) moze uzeti pripejd broj preko nekog od cini mi se 3-4 mobilna operatera.

Ja sam koristio usluge TMN-a, gde se broj sa minimalnom dopunom moze kupiti za 5,5 eur- za te pare imate 2.5 eur kredita sto je dovoljno da obavite 2-3 telefonska razgovora duzine po otprilike 2 min, sto je sasvim dovoljno za par dana boravka. Ko hoce nesto vecu kolicinu kredita, moze da kupi broj sa 7.5 eur kredita (kosta 10.5 eur) i da prica jos komotnije. Za razliku od Spanije, gde vam za kupovinu broja/ kredita traze i podatke iz licne karte/ pasosa, u Portugaliji nije potrebno nista.

Hvala na pozitivnim komentarima! A hvala i Draganu na dopuni, ako može još malo o Farou, bilo bi super! Postavljena slika

Portugal je jako interesantan, iako možda ne toliko turistički eksponiran kao neke druge evropske zemlje... Bilo bi lepo da okupimo utiske iz SVIH portugalskih gradova! Postavljena slika