NEMAKI ROMANTIARI

I

(Nolit, 1959 - predgovor Stanislav Vinaver : ''Susreti sa nemakim romantiarima'')

Gde je sve romantika : Romantika = udaljenost od stvarnosti. Nemaki romantizam oznaava bekstvo od fr.revolucije u stara dobra vremena, prolost, katolicizam, preporoeni protestantizam, na Istok, u prapoetke kulture, u bajku, matu, poeziju, muzike zanose... Panian strah od poara fr.revolucije. Beanje u Srednji vek ''blagoistiva idila i pristan hrianski sklad'' (Hajne,''Romantika kola'', 1833). Trai se Plavi cvet, simbol romantike - cvet Hristovog stradanja, nikao iz krvi Hristove. ''Najjezivija dra hrianstva lei u sladostrau patnje'' (Hajne). Luka romantici daje ''dijagnozu bolesti''. Romantizam na kraju bei od itave stvarnosti, nigde se ne moe konano skrasiti. ''Srea je tamo gde nisi'' (Hajne). Vajmar - knjievno svetilite Getea i ilera - nali utoite u Vinkelmanovoj Grkoj. Na osnovu svojih nepotpunih znanja, ovaj arheolog doarava Evropi lanu sliku o Grkoj : verovao u Grku konanih skladova, u Grku ''tihe jednostavnosti i plemenite veliine''; njegovi Grci odbacili su sve to remeti sklad. Ali, F.legel, koji ivi u blizini Geteovog doma muza i gracija, nalazi, filoloki, jezivu injenicu da Grci nisu bili takvi : nemaju Geteove ''konanosti i granice''; i itekako znaju za misterije, orgije, pijanstva, opojnosti, bezmerja, prekomerja, pregorka beznaa i bezumlja. Nie : sukob Apolona i Dionisa - svetlog, nadahnutog, zvonkog i opojnog, orgijastikog, elementarnog. On govori o ''degenerinim romantiarima'', oni su vrhunac degeneracije zaljubljeni u raspad i truljenje, nitavilo, trono, u odricanje ivota, smrt, bolest, groznicu, sentimentalne greve i igre, u enstveno i mekunu enstvenost; preobraavaju bol u sladostrae. Ali, i takav Nie, najvei neprijatelj romantike, je prerueni romantiar. Zaljubljen u ''vrhovno romantinu'' muziku Vagnera, on mora da je prokui. openhauer, romantiar koji se romantiarima ismeva. Klajsta je Luka proglasio realistom, ali je on ''najbeznadniji romantiar'', naputen, ostavljen od svih. Prvi romantiari Jenski kruok. Prvi jenski romantiari, koji su poeli od Getea, odbacili su njegov ideal skladne Grke. Ratuju protiv samog pojma da je srea trajno mogua. Gete gomila iskustva, izuava glagole i minerale, smisao bleska i tame, razvie biljaka, ritmove grkih pesnika. Romantiari mu se dive, odbacuju ga, usvajaju ga, ''negoduju, kritikuju i kude ga, proklinju ga i mrze''. On je u svakoj, pa i u najmanjoj pravilnosti pronalazio sreu; veruje u red i pravilo, iako vidi da je priroda puna izuzetaka. Srean je jer u sreu veruje. Romantiari nisu sreni, jer ne mogu ni da zamisle ime bi bili sreni. F.legel, knjievni teoretiar prve romantike, kae da romantiar treba da bude kadar da preobrazi sve i svakoga, prema potrebi i bez potrebe, po istoj proizvoljnosti. Moje Ja moe da bude svaije Ja - to je konana (romantika) genijalnost. ''ovek treba da se preobrati po miloj volji'' (obrazovan ovek). Bilo kad, bilo gde, bilo ta. ''enja za svim vrstama bia i bivstvovanja dovela ih je do Nebia'' (Vinaver). Nebivstvovanje, smrt kao najvei, najarobniji, najtee izvodljiv zadatak. Obuhvatiti svaku vrstu zamiljenog stanja znailo je, za romantiare, privoleti se i samoj smrti. ''Da zavole smrt, u isti mah kao i ivot (a ne mimo ivota)''. Ne bekstvo od fr.revolucije u najirem smislu (od onog slobodarskog to politika nosi), niti od neprihvatljivog programa francuske slobode, koja plai, uznemirava, ali i mami, ve od neprihvatljivog programa samog ivota, koji ne dozvoljava da se stalno ostane u bilo kom programu. Nema potpunog beanja od svog razdoblja, od svoje sudbine (Vinaver). Pr: Tacit, koji je idealizovao Germaniju i sve ono muevno u njoj, koje je hteo da pretvori u ''idealni rasadnik i zabran vrline za svoj Rim'' ipak, i Tacit je, pre svega, opsednut Rimom. U spisima prvih romantiara osea se fr.revolucija. Pre svega sloboda, glavna misao, podsvesna opsesija Liberte (ona iz svake reenice an ak Rusoa). Moi biti svako Ja udnja krajnje slobode. Osnovni podstrek prvih romantiara Fihte, poklonik fr.revolucije. Vinaver poetak romantike vidi u Helderlinu. Neki drugi u Vakenrodenu, u njegovoj tenji za nemakom srednjevekovnom umetnou, poput mladog Getea, koji je u sturm-und-drang-ovskom zanosu veliao gotsko neimarstvo i trasburku katedralu. Trei kreu sa Tikom. Praksa da se svi ti ''osrednji pesnici'', pa i znatni, zovu preromantiarima - problem pronalaenja pretee romantike. enja za krajnjom duhovnom slobodom postojala je i pre Sturm-und-Dranga.

Neki vide poetak u Herderu, koji je u Geteu probudio ljubav za srednji vek. Za neke je mladi Gete pravi prvoborac nemake romantike (ali ne i za Vinavera, jer on time tumai njegovu obesnu mladalaku enju i zanos germanskom umetnou). Hajne Nemci su, u udnji za prvobitnim nemakim panteizmom, ili preko katolicizma. Utolili su enju za vrhovnom slobodom duha i bia u germanskom mnogobotvu, dublje urezanom u srcu od hrianstva. Najuzbudljiviji akcenti kod Helderlina (koji je bio opinjen fr.revolucijom). NEMAKI ROMANTINI PRIPOVEDAI : Vremenska i tematska ogranienost ne dozvoljava iru analizu optih odlika nemakog romantizma, zbog velikog broja pojedinanih autora ija dela treba bar dotai. Ipak, polazna taka je Vinaverova teza : nemaka romantika = bekstvo od stvarnosti, tj. bekstvo od neprihvatljivog programa francuske revolucije i njenog uproavajueg racionalizma u stara dobra vremena, u obnovljenu religioznost, u prapoetke kulture, na Istok (olienje mistike i egzotike), u bajku, u matu, u poeziju... Iako je ta teza prihvatljiva samo u smislu bekstva od programa ivota koji nudi francuska revolucija (jer znamo da se romantizam opire svakoj mogunosti ostanka u bilo kom programu), a ne i od onog ''liberte'', rusoovskog, bliskog romantiarima, ta vrsta romantiarskog eskapizma omoguava laku sistematizaciju raznorodnog fenomena u istoriji nemake knjievnosti. Rani nemaki romantiari su se okupljali u Jeni, oko asopisa ''Ateneum'', koji je izdavao F.legel zajedno sa A.V.legelom, L.Tikom, elingom, Novalisom, na kraju 18.v. Idejni program ranog nemakog romantizma moe se definisati kao intenzivno okretanje nemakoj drevnosti, koju Gete naziva mranom i varvarskom, osobito nemaki srednji vek, ali koji je jenskim romantiarima bio pun sjaja upravo zbog suprotnosti sa Gete-iler-Vinkelmanovskim idealom harmonije, zavrenosti oblika, sklada, zbog svoje ljubavi prema beskrajnom nastajanju, dubini oseanja, snovima, lirskom i duevnom. No i takav romantizam u svojoj prvoj fazi - iako sutinski podstaknut Fihteovom filozofijom dunosti Ja da se stalnom borbom sa Ne-Ja ostvari u najsebesnije i najslobodnije Ja (zbog ega F.Martini podvlai da sa romantizmom poinje ''moderni subjektivizam umetnosti'') - ivi od tenje ka univerzalnom, kosmopolitskom. U tome i jeste rana bliskost Jene i Vajmara. Jer, pitanje je koliko romantiar bei od svog doba, ako jedan Novalis mata o religioznom jedinstvu Evrope, a F.legel tei da u irokim zamasim duha obuhvati itav Zapad sve do njegovog izvora u antici i na Istoku. Bitno je razliita priroda eskapizma u kasnijem romantizmu, poznatom kao Hajdelberki krug. Iako neki nemaki romantiari nisu imali mnogo direktnih veza sa Hajdelbergom, ipak oni pripadaju krugu knjievnika okupljenih oko asopisa ''Novine za usamljenike'', koji je od 1808.g. izdavao A.fon Arnim, u saradnji sa K.Brentanom, Geresom, J.Grimom, H. fon Klajstom i dr. Ovaj kasniji romantizam karakterie povlaenje u pozadinu filozofskog interesovanja vie se nije pojavio ovek velike intelektualne sinteze kao to je F.legel. Interes pisaca hajdelberkog kruga suava se u okvire narodski zaviajnog, istorijski plemenskog, kako kae F.Martini, u vidu reakcije ne politiku razvlaenost Napoleona. To nacionalno obojeno dejstvo protiv Napoleonovog imperijalistikog okupiranja Nemake simboliki izraava i vatreni govor Fihtea, prvobitno velikog pobornika revolucije, 1806.g., na univerzitetu u Berlinu. Usred te nove svesti o narodnoj snazi i jedinstvu nastaje i obnova narodnog blaga u pesmama, bajkama, kaama, fantastici... Ideal vie nije homo universalis kao na poetku razvoja romantizma, ve nemaki ovek, koji u krvi nosi nemaku kulturu i tradiciju. To stanje duha, taj nacionalni, germanski prkos izraen je u reima barona Fon tajn, koje navodi Martini: ''U Hajdelbergu se zapalio vei deo onog nemakog ognja koji je kasnije saegao Francuze''. U knjievnoj istoriji i kritici javljaju se kolebanja u vezi sa tim da li se an Paul, Helderlin i Klajst mogu podvesti pod knjievno istorijski termin romantizam. U njihovim delima postoje i oigledne bliskosti sa romantizmom, ali i razlike. No, F.Martini je vrlo kategorian njihovo stvaralatvo on naziva protivklasinom knjievnou : an Paul je stekao naklonost publike zbog ukorenjenosti u knjievnoj tradiciji, oseajnosti i rokokou, a Helderlin i Klajst su bili daleko od idejnog naslea 19.v. i klasino-romantine epohe, pa su bili neshvaeni.

Fric Martini : ''Istorija nemake knjievnosti''

(Nolit, BG, 1971.)

XIV - Protivklasina knjievnost : an Paul, Helderlin, Klajst. Gete i iler, uprkos nepremostivim suprotnostima, pridruuju se romantiarima koji su se od 1797.g. okupljali u Jeni, jer je ''klasini vaspitni program vajmarskih dioskura'' naiao na slab odjek. Ali, oni su odbili 3 velika duha : ana Paula, Helderlina i Klajsta. Pritenjeni unutranjom beskrajnou, oni nisu nali zadovoljenje u klasinoj harmoniji. Imali su udela i u klasinom i u romantinom, ne utapajui se u njih oni su se pokorili sopstvenom geniju.. Johann Paul Friedrich Richter (1763-1825) - svojevremeno apsolutni bestseler. Vrlo teak za itanje, bez radnje, stalne digresije, proizvoljno tkanje. Unapredio jezik. Prvi uspeh - roman ''Hesperus'' (1795). ''Uvod u estetiku'' doivljajni slojevi humora u romanu. Roman ''Kometa'' - tema Don Kihota. ''ivot veselog ue Marija Vuca'', 1793. snovienje iz njegovog ivotnog iskustva. ''Istine iz ivota ana Paula'' u odvrat na Geteovu ''Poeziju i istinu''. Pripovetka ''San jedne umobolne'' - neke opte odlike poetike i stila : u njoj se vidi kako Paul polazi od velikog bogatstva oseanja, od doivljajne stvarnosti, u tom smeru razvijajui pripovedaki oblik idile. Uvodi roman kao omiljeni oblik u nemaku knjievnost (dok mu Gete i iler osporavaju veliki estetski rang). Pod uticajem Sterna i Fildinga, an Paul razvija specifian romaneskni humor, koji se esto pribliava tragino-grotesknom, tako da ''zatvara rascepe izmeu idealne neogranienosti srca i turobne trezvenosti stvarnosti''. Spaja humor sa ozbiljnim, veselost sa oseanjima. Romani podsticani oseanjem, barokno potencirana radnja - okvir (sa senzacionalnim detaljima) za slobodno uoblienu sopstvenu psihologiju oveje due. Herder ga istie nad ilerom i Geteom, koji su mu hladni i klasino strogi, a on je smatrao da je oseanje dokaz Boga u oveku. Izuzetna izraajna snaga metaforike. Bogata izraajna sredstva, esto prenatrpana, esto uzbudljivog jezika (situacije, raspoloenja, groteskno, asocijacije, elegino, idealno...). ++ prvi ''vajmarski'' roman ana Paula - ''Titan'' (1800-03), u kojem se vide njegovi utisci pri sretanju sa vodeim duhovima klasinog pravca. Roman je uperen protiv titana, protiv duhova vremena, klasiarski monumentalnih. Ovo je jedan od prvih nemakih romana napisan u duhu direktnog protivljenja Geteovom ''Majsteru''. Protivni Geteovim su i junaci ana Paula, obini palanaki filistri, puni romantiarskog duha poznato je koliko se Gete protivio svemu to je iftinsko. an Paul ismeva i neobuzdano katedarsko filozofiranje. Meutim, on se okree i protiv romantiarskog, originalno Fihteovog uzdizanja sopstvenog Ja na stepen stvaralakog naela sveta. an Paul, zbog sopstvene ugroenosti, trai protivsnagu bezmernom subjektivizmu, ali nije izaao iz dvostrukosti svoga Ja. Oseajui i duboke rascepe sopstvene due, an Paul veito tei da napravi ravnoteu, da natkrili ambise ponekad barokno ukraenom, a esto i vrlo britkom ironijom. Sopstveno stvaralako iskustvo cepanje svoga JA u ivotu i u saznanju o ivotu, u oseanju i u intelektu koji secira. Problematika subjektivizma koji spoznaje sebe, svoje JA u ogledalu. Porekao i klasiku i romantiku, jer je u njima video opasnost estetski neobaveznog igranja moralnim sponama. Raskrinkava duhovnu razuzdanost i estetiku virtuoznost romantiara iz Jene roman ''Pokerol''. Verovatno najoriginalnija Paulova ideja je poruka o smrti boga savaota, bitna i za shvatanje Nervalovog soneta ''Hristos na Gori maslinovoj'' i nekih drugih u zbirci ''Himere''. Iako svea, ova ideja ima poreklo u Geteovoj osudi religioznih zanosa koji samo uljuljkuju u veru u zagrobni ivot, ali i u Hegelovom vienju hrianstva kao napretka u odnosu na pagansko, jer ''ui o bogu koji je umro''. Kod Paula ona ima i neto senzacionalno : Hristos sa vrha svemirske zgrade tvrdi da boga nema, sa jednom kosmikom uasnutou. Da li je romantika vaskrsla boga, sruenog ve Kantovom prvom kritikom? Ne nasuprot jednom savaotu, ona postavlja niz drugih boanstava : mate, linog ja, sensa, orgija, bezumlja, ljubavi, bezmerja, prekomerja, muzike, proizvoljnosti, sluaja, genija, maija... Romantika je izgubila mnogo kad se udaljila od metaforike. Forsiranjem pozitivnosti ivotnog dokumenta udaljila se od onostranog, a romantiarska ironija razjeda svaki siguran ivotni dokument. Smeta im i enja koja im neda da se zadovolje dokumentovanim sastavom.

Fridrih Helderlin (1770-1843) religiozno-vizionarski doivljaj sveta; sveano strahopotovanje bojih moi sudbine; zanesenjaka vera u ideje. iler - uzor ranim velikim himnama upuenim idealima oveanstva (prijateljstvo, ljubav, lepota, harmonija, mladost, sloboda). Studirao teologiju; stanovao sa elingom i Hegelom - beskrajne filozofske rasprave. Veran Hegelu celog svog kratkog svesnog ivota. U Jeni postaje docent filozofije. Oduevljava se Fihteom i fr.revolucijom, pa i Napoleonom (kao generalom revolucije) i ..Rusoom (prorokom revolucije). Uitelj (1796-98) u porodici bankara Gontara u Frankfurtu. Zaljubljuje se u Sizetu Gontar, koju naziva Diotimom - dirljiva i bezazlena prepiska; obostrana ljubav, nesrena, baca ga u ludilo. ''Grkinja'' Helderlin nalazi eljeni ivot u helenizmu po Vinkelmanu : ovetvo koje se u istoti i u delanju, u lepoti i blistavoj vedrini, neposredno pribliilo boanskom i oivotvoruje ga. Priroda, elementi, nebo, etar, u istoti, u Diotimi, otkriva se za njega prisutnost boanskog. Helada ceo narod prisno iveo u jedinstvu sa boanskim silama. Za sadanjicu (koja je u rascepu prirode i duha, objekta i subjekta, oseanja i svesti) to jedinstvo je izgubljeno. Mitski elementi (izvan pukog linog, ispovednog) kao svetost svih velikih elementarnih poredaka u ivotu. Pesnik treba da slavljenjem bogova prizove njihove delatne moi u ivot. Kratke ode, antiki oblik strofe, slavospevi na Pindarov nain, elegije. Obraa se praelementima ivota, i narod postaje glas boji (''glas naroda''). Ali, uvek tuga usamljenosti. Roman ''Hiperion ili pustinjak u Grkoj'' (1779) - zapoet 1792.g.; fragment u ilerovom asopisu ''Talija'', 1794.g.; odlomak u prozi ''Hiperionova mladost'', 1795.; skraenje zbog zahteva izdavaa, 1796. Nezavisno od konvencije romana; tematika ira nego u ''Verteru'' - nije u pitanju samo subjektivno Ja, ve ivot koji obuhvata sve (istoriju, sadanjost, helenstvo, narod, lepotu, boanstvo). Smatra da roman ne treba primati filozofski, samo misaono-moralno ili samo kao predmet estetskog uivanja. Sjedinjuje rezignaciju i veru u ivot, nevolju jedinke i smirenost celine. ''Zvuno i plastino bogatstvo jezika'', proeto oseanjem i lepotom. Objektivizacija enje za punim ivotom u grkom svetu, blaenstvo doivljaja ljubavi i prirode, doivljaja uzdignutog ka svemiru, i bol zbog neostvarene elje da mu bude dat zaviaj u lepom, uzvienom i boanskom. Elegino usamljeni mladi u Diotimi nalazi isto bie ivotnih sila, ostvarenje moi prirode (lepota i ljubav). Hiperion kree u borbu da vrati Grcima slobodu od Turaka. Ali, ideal ujedinjenog naroda, povratka helenskog veka, razbija se u ratnom pokolju. Hiperion preivljava rastanak od prijatelja, smrt svoje drage. Oajanje zbog vremenski ogranienog u prirodi (uveni prekorni govor Nemcima), ali i obraanje boanskom svemirskom ivotu prirode. + Tragini Hiperion pokuava da spase Grku, ali biva poraen saznanjem da Helada nije vie ona stara - to je saznanje romantike. Diotima (uporediti sa Nervalovim enskim likovima) vrhovno nadahnuta, ali u neku ruku i Sokratova hetera iz ''Gozbe''. To je alegorika figura, ideal ideala, enstveno uvstvo koje pronie u svaku duu. Diotima odgovara Hiperiona od borbe da grki narod povede na Olimp, izvor vrline i lepote (borba fr.revolucije Vinaver). Helderlinov obraun sa Nemakom. Hiperion je poraen. Diotima je bila u pravu. Srdba, bes i negodovanje pesnika koji hoe da pripada svom narodu i stidi ga se romantiki. Hiperion naziva Nemce ''varvarima odveka trudom i naukom i religijom''. Osnovni greh Nemaca ne vole lepo. Drama ''Empedoklova smrt'', 1797. - lirsko-himnina priroda, nije namenjena pozornici. Legenda o filozofu prirode iz 5.v., koji je dobrovoljno skoio u grotlo Etne. Ispunjeno vlastitim doivljajem. Vie razliitih verzija do konanog izraza. Empedokle filozof, svetenik, pesnik i narodni voa (Helderlin je i sebe simbolino takvim video), rtvuje se boanskom svemiru, podvigom okajanja koje vai za sve. Bio najblii bogovima, prognan od naroda, u opasnosti od drskog uzdizanja samog sebe do boanstva. Vraa se prirodi, slobodnom ivotu, i u blaenoj enji predaje se bogovima, smru u plamenu. Veza sa Hristovom smru na krstu Helderlin stvara religioznu tragediju simbolino izraavanje religiozno-mitskog saznanja venih zakona ivota (a ne ispovedanje jedinke, JA). + Vinaver : utvara fr.revolucije skrivena u grke odnose, bezmerna enja za nepojamnom slobodom i romantiarsko gaenje na svaku filistriju (tipinu nemaku bolest kao zaziranje od svega visokog, i dranje svega plitkog). Tu je i Fihte i Ruso.

Kasnija lirika u pozadini su line patnje. Snovienje helenskog bia pretvara se u neto bezvremeno. Krugu slavljenih sila prikljuuje se i otadbina (''Majka'', ''Hajdelberg''). ''Arhipelag'' (1800) veliina jonskog ostrvskog sveta u procvatu, nasuprot sadanjici koja prezire genija. Naputa heksametar (suvie tesan), jer ga vizije koje razbijaju okove vode ka slobodnim ritmovima poznih himni. 1801. ''Oda Nemcima'' : proricanje bojeg povratka u dui otadbine. Poeci elegije ''Hleb i vino'' : mit o prolom i buduem vremenu bogova. Elegija ''Povratak'' utisci iz vajcarske, razvijeni u mitske slike. Helderlinov pozni stil krtog nagovetavanja, introvertne vidovite uzdranosti. Carstvo vizija elementarna religiozna obuzetost. Prepevi Pindarovih himni. Jezik mu postaje sve tamniji, krtiji i jednostavna re stie nov zgusnut smisao, reima daje mitsko znaenje. 1804. - prevodi Sofokla. + Karl Orf komponuje ''Antigonu'' u njegovom prevodu. Prevod ''Antigone'' pun greaka, zbog slabog znanja grkog. Fos pie kako mu taj prevod izgleda kao skrivena satira na ravo prevoenje. Kad ga je itao Geteu i ileru, iler se ''kikotao''. Karl Rajnhard je oduevljen ovim prevodom (1951) - po njemu, Helderlin se ''nagonski privoleo drugoj Grkoj od one Vinkelman-Gete-ilerove''. Nasuprot vedrini, umerenosti i blagorodnosti, on u njoj istie ono orijentalno, negrko (nasuprot klasicistikom istunstvu, purizmu koji pregrava i nadgrava sve grke tekstove). Tenja da se pomere strogi grki uzori (koji su se u Geteovo doba nalazili u idealnoj Atini dakle, u Evropi), na Orijent (poznata romantiarska tenja). Takvi, orijentalizovani grki bogovi su vie slobodni, lieni konvencije, svoji i proizvoljni. Hajdeger naziva humanizam Vinkelmanove, ilerove i Geteove Grke humanizmom poznog rimskog tipa, dok mu je humanizam Helderlina neto mnogo udesnije. 1801. ''Na izvoru Dunava'' nije ditirambska simfonija oduevljenih nadahnua. Helderlinova estetika teorija o smenjivanju tonova (nadovezuje se na Pindara) spajanje disonance i harmonije. Helderlin : ''sinteza patosa i trezvenosti''. Tekoe tumaenja. Novo vienje odnosa Nemaca i helenstva : Dionis i Hrist, antika i hrianstvo slivaju se jedno u drugo. Prorok i pesnik bezvremenih sila, vesnik boanskog. ''Putovanje'', ''Rajna'', ''Germanija'', ''Jedini'', ''Patmos'', ''Uspomena'', ''Istar'', ''Mnemozina''. ++ (N.r.1) - Fric tiih : kod Helderlina se sprovodi pomirenje klasike i romantike. Vinaver : stihovi su u isti mah i prezvuno slikoviti i prepuni prisnog smisla. Rano zapao u duevnu pomuenost (1801. prvi znaci duevnog oboljenja - ''Potukao me Apolon...''), pa se ne zna da li bi dosledno i dalje podravao fr.revoluciju, onda kada je Nemaka zbacila francuski jaram. Hajdeger proglaava njegove spevove za sibilinske knjige svog egzistencijalizma. (Francuzi i Nemci kliu Helderlinu kao nenadmanom proroku). Duboka misaona napregnutost. Zamrene misaone konstrukcije. Poreenje Nervalom i njegovim alhemijskim i kabalistikim aluzijama. Pesniki preobraaj misli, tema, slutnji, zanosa... Sam njegov slog je proroki. Napregnutost do poslednjeg ivca. Ples ritmova. Himne i ushiti u nekom bezdanom religioznom uvstvu; bogovi su slobodni i vrhovni oslobaa i same bogove, osea ih u svoj njihovoj nebeskoj slobodi. Iako nadahnut je Pindarom i Sofoklom, kod njega se bogovi ne kreu po bogovskom ceremonijalu, ve ih on razvejava u etar, u sutinu sutine onog to znae. Oni su besplotniji od Geteovih i ilerovih (koji su od vajarskog mramora Vinaver). Helderlin je mnogosmislen i mnogosmeran, kao ''izrazi delfijske Pitije'' - vie smislova, polifono ukrtenih. Kod Helderlina nema konanog ak ni u smislu. Zagonetka koja ostaje zagonetna, jer nosi u sebi itav splet istovremenih reenja. Betina fon Arnim kae za Helderlina da je bio ljubavnik nemakog jezika (die Sprache enski rod). Gete je sam od sebe shvatio die Sprache, a Helderlin je sa njom lino optio. Pesnik koji je ''iskoristio boga da svoj ritam kao strelu izbaci iz luka''. udesna i gorda Helderlinova religioznost : bogovi su mu bili neophodni za pesmu.

Hajnrih fon Klajst (1777-1811) - veliki opus preteno dramskih dela. Nasuprot klasiarskoj (Geteovoj) drami izbavljenja i (ilerovoj) veri u ideje, Klajst komponuje ''tragediju zapletenosti u mreu neeg sudbinskog'' (Z.Gluevi). Klajstov oseaj za sablasno, jezovito, grozno, esto sumanuto, slae se i sa njegovom pomalo patolokom prirodom. Gete odbacuje njegovu sklonost ka svirepom i stravinom. Ponorske dubine te patoloke prirode, nisu uspele da se uklope u estetski uoblien red klasinog sklada. Ali, on stvara i komediju, nov oblik novele i kratke prie, nov stil pripovetke. irok raspon njegovih oblika. Tomas Man stavlja Klajstovu tragediju iznad Getea i ilera. udei stalno za krajnjim moralnim saznanjem, duboko se razoarava kada iz Kantove i Fihteove filozofije shvata da nema apsolutne spoznaje. Unutranja istina ne moe se dovesti u sklad sa spoljnom stvarnou zbivanja. Stalno nespokojstvo, sumanutost, demonska stvaralaka energija. Grozno, sablasno, sumanuto u drami. ''Porodica Szofensteen'', 1803. Uvia duboku prazninu koju ostavljaju Gete i iler, pa energino poinje da se trudi da sjedini antiku tragediju i ekspirovu dramu naroito u nezavrenom ''Robertu Griskardu'' iz 1803. (normanski kralj, boluje od kuge, hoe da osvoji Vizantiju, ali podlee bolesti.). Spaljuje rukopis. Postojanje Vistozije Klajstova egzistencijalna spona, a ne simbol kao kod ilera. Dakle, izmenjeno saznanje stvarnosti. (?) 1807.g. ''Amfitrion'' Molijerovoj komediji (graa) dao je dubinu i traginost. Jupiter u Amfitrionovom obliju zauzima mesto kod Alkmene. Ona je rastrzana izmeu ljubavi prema bogu i oveku, ali u bogu ona voli supruga. ''Razbijeni krag'' iz 1808. verovatno njegovo najbolje delo. Gete je prikazuje u Vajmaru, ali predstava nije uspela. Klajst (uz Hauptmana i Lesinga) stvara neprolaznu nemaku veselu igru; radnja na granici sa grotesknim, virtuozna struktura komada, plastini karakter, realizam jezika i gesta jedno od najveih dostignua svetske dramske knjievnosti je lik Adama (neotesani, laljivi, naivni seoski sudija). Najveu vanost Klajst pridaje umetnikom uobliavanju; analitiki stil drame (ne donosi primarnu radnju, ve razvoj svrenog zbivanja). 1808.g. ''Pentesileja'' Gete : upliv vajmarskog elementa u antiku borba Grka i Amazonki i udovino zbivanje ona ubija dragog, razjarena u obmani, u besu ljubavi, a potom i sebe. Demonsko koje goni sebe do samounitenja. Opijenost i okrutnost neobian ritamski sklop drame. U Drezdenu, 1807.g. veza sa umetnikim krugom romantiara. U Berlinu, zajedno sa romantiarskim sociologom Adamom Milerom izdaje asopis ''Febus''; sarauje sa Arnimom, Fukeom. 1809.g. Austrija ustaje protiv Napoleona. Klajst veruje da je kucnuo as narodnog rata. 1810.g. ''Katica iz Hajlbrona'' romantina slika o srednjem veku : esnastvo, narodni sud, vitetvo, zamak, uma, peina, carska velianstvenost. Opet sumanuta, bezgranina ljubav, ali sada deviansko dete, blaeno i sanjalako. Najsrenije Klajstovo ostvarenje Katica. arolija magijski natprirodnog kojim su se bavile romantiarska filozofija prirode i psihologija (pod uticajem mistike filozofije Gothliba fon uberta, 1780-1860. : ''Pogledi o tamnoj strani prirodnih nauka'', 1808. - odjek i kod drugih romantiara). Narodni pozorini komad, pun arenog, snanog ivota. Dramu pie zatvoren u francuskoj tvravi, gde je otpremljen 1807.g. kao pijun, u politikoj borbi protiv Napoleona. Klajst je bio opijen idejom nemakog nacionalnog osloboenja i u pruskoj vojsci je vrlo aktivno delovao protiv Francuza. Njegova drama ''Bitka u Teutoburkoj umi'' (1808) direktno poziva na boj, ponovo, kao i kod Fihtea, sa idejom oslobaanja svete Germanije od Rimljana. Sudbina jedne narodne zajednice, ponesena pozivom superiornog junaka, Hermana. Drama ''Princ Fridrih od Hamburga'' Hajne je naziva genijalnom. Izmirenje sa istorijom, dravom, stvarnou, pre svega politikom ali i ekstatiko samrtni strah pred ratom, u liku velikog izbornog kneza drama se nije smela izvoditi. Naizgled izmiren, a u stvari duboko nezadovoljan, Klajst 1811.g. izvrava samoubistvo u okolini Berlina. Klajstove novele - predak Servantes. Dinamian realizam. Lakonski stil. ''Mihael Kolhas'', 1810.g. Tragina antinomija ivota. Saznanje nune i pravine stvarnosti dravnog poretka. Neizbenost ovde i sada date stvarnosti; njegova tragika nije nastala iz transcendentne ideje.

++ - Luka proglaava Klajsta realistikim piscem, a to se najpre moe rei za njegove novele, svakako i za najbolju ''Mihael Kolhas'' (1810). Tu se Klajst bavi tragedijom traenja konane a apsolutne pravde. Pravda je uvek u funkciji poretka i drutvenog stanja. Kolhas u okvirima tog totaliteta pravde predstavlja individualni bunt. Martini nije u pravu kada kae da njegova tragika nije nastala iz transcendentalne ideje, jer ona ima udela u metafizikom, upravo u Kolhasovom shvatanju totalne pravde, optevaee za sve ljude, svima dostupne, koja kao takva mora biti bogom dana. Ali, njene realizacije u okvirima drutva nema. To je utopijska vizija pravde u svetskim razmerama. Tu nastaje tragina antinomija ivota, u neizbenosti ovde i sada date stvarnosti, i zbog toga neizbenosti sudara oveka i poretka. Po Glueviu, tragedija Kolhasa je u tome to je njegovo idealno racionalno poimanje pravde, jednako iracionalnom, stoga u drutvu neostvarivom. + Totalitet pravde koji u sebi nosi i totalitet poretka u kome hoe da ga realizuje tu je raspet Kolhas. ''Individualno prisvajanje pojma totalne pravde, koja moe da bude samo drutvena pravda, a ne individualno pravo na pravdu''. Klajstova, do jednog momenta realistina pripovedaka tehnika je izuzetnog ranga. Paralelno sa ovim individualnim buntom odvija se sudar razliitih drutvenih klasa nije sluajno to to je Kolhas sitno buroaski trgovac konjima, koga bitno definie naglaeno realistian motiv ''gojenja vranaca'', simbol za klasni i drutveni zahtev - zahtev za uravnoteenjem interesa, ponovno vraanje prava na privatnu svojinu (Gluevi). Sutinska ideja francuske buroaske revolucije vidi se ovde u minijaturi. + Intenzivno stvaranje buroazije tek moe da pone, i to je trenutak ''neminovne propasti feudalizma''. Feudalci, okji nisu uspeli da srue bunt, nalaze pomo u crkvi, za koju je takoe najznaajnije formalno pravo. ''Luterova satanska sofistika'', banalna pria, moralno-religiozna sofistika. Glavni zaplet, ipak, u realistini sie uvodi natprirodno - epizoda sa gatarom Cigankom i ceduljom. Moe se shvatiti i simboliki to to saski knez ne uspeva da sazna poruku sa cedulje (proroanstvo o tome gde je kraj kneeve vladavine) : od naroda (simbolino od Kolhasa), a ne od kneza, zavisi dugovenost njegove vladavine. Sudbina feudalizma je u rukama treeg stalea, novih privrednika, svesnih svoje sopstvenosti; potpuno i pravino oseanje granice svog vlasnitva. + Dva sistema pravde : 1.- uroena, stvarima i odnosima imanentna; 2.- vetaki , izrabljivaki pojam pravde, koja se nasiljem i samovoljom namee. No, epizoda sa Cigankom je u potpunosti fantastina. Klajst dugo zadrava panju na tome koliko ona lii na Kolhasovu pokojnu enu Elizabet, koja je i sama umrla zarad ideala pravinosti. Kada Ciganka alje poruku Kolhasu u zatvor, neizvesnost dolazi do vrhunca ona se potpisuje sa ''tvoja Lizbet''. ini se da ona predstavlja neku vrstu izaslanika pokojnice, koja bi i u smrti da istera do kraja svoj utopijski, idealni oseaj pravinosti, no to mesto ostaje otvoreno do kraja. ++ (N.r. 2) ovek = razum. Racionalna i logika razmiljanja o srei, kao plodu iskustva. Radosno sagledavanje moralne lepote naeg sopstvenog bia = srea. Srea = vrlina + zadovoljstvo. Vrlini sledi nagrada, poroku kazna. Vrlina je srednje mesto izmeu dve krajnosti. Stroga disciplina i logika doslednost motivacije u Klajstovim delima. Ali, i mitos oseanja i emocije. Dva toka kod Klajsta : 1.- logiko-egzaktni (rezon, logika, itava analitika argumentacija); 2.- emocionalno-iracionalni (enja za ulnim uivanjima, radou). Umetnost : racionalizacija iracionalnog potencijala u ivotu. Planska i racionalna koncepcija ivotnog cilja titi od groze zbog sluajnosti i hirovitosti sudbine. Titansko rvanje sa sluajem. ''Bavljenje apstraktnim stvarima hrana je naeg duha, ali jadno srce od toga nema nita''. Kolebanje izmeu razuma i srca. Gde je srea ? u oseanju. Dunost radi dunosti, kategoriki imperativ dunosti. Usavravanje duha jedini ivotni cilj. Ljubav, prijateljstvo i lino obrazovanje. Oseao se odbaenim od drutva, kao Kolhas. Kantovski relativizam i skepsa bili su udar za njegovu metafiziku krajnjih konsekventnosti. Znanje, istina veita i nezamenljiva. U Parizu shvata disparaciju izmeu morala i nauke. Nauka nas ini srenijim i boljim. Rafinman i rasko buni i gadi njegov racionalistiki, krajnje puritanski duh. Bez znanja ropstvo praznoverica. Sa znanjem lavirint luksuza. Gubi se kriterijum za moralno kategorisanje.

Johan Gotlib Fihte (1762-1814) i prirodoslovne slutnje romantiara (''Nemaki romantiari I'') 1.- Ja postavlja sebe sama kao poetni podatak. 2.- neto sam zamislio samo tako to sam bio kadar da ga od neega razlikujem. Ja se mora razlikovati od Ne-Ja, i tako sam ga postavio. 3.- Ja i Ne-Ja se moraju meusobno ograniavati. 4.- neto sasvim Fihteovo : mi nismo sazdani da bismo spoznali, ve da bismo dejstvovali. isto Ja, do kojeg se dolazi dejstvom, a ne saznanjem! Ogroman, presudan uticaj na romantiare, ak i na ilera i Getea. Vinavera to udi, zbog zamrene i nakaradne terminologije. Zamrenost, odbojnost, paradoksalnost moda je to privuklo romantiare. Fihte : ''filozofija polazi od nauke, ali ona je sama sobom nauka''. Najpre saznajemo, pa saznano sistematiemo. Ali, romantiari nisu oseali matematiki, a Pitija (koja bunca u nesvesti) bila im je dvostruko draa (kao neto to nije Vinkelmanov vedri i uzdrani helenizam). Nemaka idealistika filozofija i fr.revolucija strasno su iziskivali samo najkrupnije rei. Hajne je uvideo da je nemaka idealistika filozofija preapstraktna, da ne priznaje nezavistan spoljni svet, ve samo svet ideja u sebi on je upozoravao da e takva, od sveta daleka filozofija, organizovati Nemce u gvozdene jurine povorke; ali nije znao zato. Vinaver : zato to su svi idealistiki nemaki filozofi (osim openhauera) grozniavo obuzeti idejom dunosti. Ona treba da organizuje, ustremi i obrazuje nemakog oveka. Kod protestanata je ideja dunosti jaa od svega. Kant uasava se od pomisli da treba da budemo dobri samo zato to nam to nalae neka spoljna, istorijska injenica. Treba da budemo moralni izvan istorijskih prinuda, prinudom samoga sebe, kako nam nareuje kategoriki imperativ u nama. Fihte : jo stroiji naa je dunost da budemo Ja. Sloboda je u opsegu nae dunosti prema naem Ja, koje treba da bude pravo Ja. Da se Ja to potpunije ostvari u stalnoj borbi sa Ne-Ja. Fihte oboava fr.revoluciju, zanosi ga ideja slobode. Romantiare zanosi to Ja koje daje obeleje svemu. To je kult najslobodnijeg, najsebesnijeg sebe. Da budem Ja nasuprot svakom Ne-Ja. Romantiari zaziru od dunosti, od svakog kategorikog imperativa. Njih Fihte i privlai i plai. Oni su oseali patetiku slobode, na slobodniji, umetniki nain. Teko su se mirili sa tim da je biti Ja tako teko i naporno stalna borba za Ja. Zato oni proglaavaju Ja genijalnim, poputajui mu dizgine. Uzdaju se u matu. Poto si genijalno Ja, nee se namuiti kao proseni ljudi. Oni su se nali u Fihteu koji im je rekao da budu Ja i samo Ja i da e time biti slobodniji nego bilo ko. Fihte, kao najstroiji moralista, nije bio zadovoljan oveanstvom. Natrag u srednji vek, jer im je Geteova Grka delovala kao stega i ogranienje, a Srednji vek su zamiljali idealistiko-anarhistiki. Fr.revolucija izbacuje Napoleona. Gete tvrdi da od jedne takve linosti ne moe doi nita varvarsko. Meutim, on je porobio Nemaku. Gete se protiv toga nije bunio, ali on je uvek pravio kompromise i drao se svog sitnog vajmarskog hercoga, iji je ministar bio. Ipak, romantika omladina se bunila estoko protiv Napoleona u njemu je videla ponienje svog zaviaja i tuinsku vlast, i mnogo je doprinela voenju Nemake u oslobodilaki rat. Fihte dri, na univerzitetu u Berlinu, 1806.g., vatrene govore protiv francuske okupacije. Okupatora naziva Rimljaninom, transponujui itav sukob u doba sukoba starog Rima i Germanije : da se nisu tadanji, stari Nemci oslobodili Rima, ne bi bilo dananjeg sveta - tada su spasli svet svojim slobodarstvom, pa i sada to moraju da urade. Romantiari su se nadahnuli Fihteom i zato to je tada za svaku promenu ivotnog i pesnikog iskustva u Nemakoj morala da se uje re sa filozofske katedre. iler je sav ogrezao u Kanta. Gete se drao Kanta, privoleo Fihteu, oslanjao na elinga... Uiteljski i proroki ton oni uvek hoe da poue. Kant je dokazao da isti um ne moe da prodre preko pojave; njemu je nepristupana sutina, ono to je samosvojno, bezuslovno. Izlaz je u zahtevu naeg praktinog uma poto nas isti um ne vodi daleko, moramo se poveriti naem praktinom umu moralnom uvstvu, glasu nae savesti.

Fihte nastavlja Kantovu revoluciju, smatra da je doao do naeg apsolutnog Ja. Sada se ne mora ostati u svetu senki i opsena. Romantiari sada imaju pravu prapojavu i bore se za njeno ostvarenje. A dobijaju i neto bezuslovno u jednom irem Ja u svojoj naciji. Ekstaza za prvobitnim dovodi do romantiarske enje ona se ne zadovoljava obinim, naenim, datim. Ona hoe bezgranino i bezuslovno. Jer ovek, obuen u plot, samo moe da ezne za onim to nadmaa i plot i ovaploenost. Romantiari nisu hteli da se ogranie, pa su se i predali enji, tonui u prirodu bez kraja i poetka. Nasuprot tome, Geteova reenost da se dri ljudskih granica. Iznad svega mrze Njutnovu mehaniku ''zabludu'' doba Prosveenosti ''koja je verovala da se sve moe sklopiti i rasklopiti kao maina''. Romantiari su hteli da veruju da je sve nesvodljivo. ''Samo gde je opreka, tu je ivot''. eling je slavan zbog ideje o dvojstvu, o polarnosti svega u prirodi. Svuda se trae opreke. Kada bi Gete naiao u prirodi na polarnosti govorio bi : evo istine! Nerval i mnogi drugi romantiari misle da je sva priroda ifrovani tekst u koji treba pronii. Treba nai ko se i kako s ime podrazumeva i saglaava. Ovaj svet je ifra, analogija. Nemaki romantizam - za koga je Luka rekao da mu je ideal nerad, da mu je ljudski raj doba i mesto gde se ne radi - ne moe da se skrasi traei u svemu analogije. Nemaki romantiari mueni su gotovo bezumljem analogije treba ih nai, zapisivati, opisivati, snevati, doiveti i opet sastaviti... Nisu poznavali dostignua moderne nauke i tehnike, ve su reavali svoje zagonetke starim jezikom i prvim ritmovima ljudskog roda. ''Jezik su prekrajali, ugaali, remetili, preudeavali, i traili sve nove izvore za njegovo osveenje''. ''Traili su nov jezik i prekojezik, a znali su da ni jedan ne moe da savlada prirodu''. ''ovek je sa romantiarima tek sa njima ukljuen u prirodu do bezumlja, do nerazmrsa, on mora stalno sa njom da se nosi, mrsi i odmrava''...

+++ eling (1775-1854) filozof prirode; Novalis mu je srodan. ''Dua svemira'', 1798. Istovetnost prirode i duha. Jedinstvo prirode kroz duu svemira, koja, kao stvaralaka snaga, vezuje; ona je polarna, opta i individualizuje. Filozof prirode i medicinar Gothlib Hajnrih fon ubert srodan elingu. Racionalizam 18.v. suzio je svet dostupan oseanju i saznanju; sada se on iri u nadzemne i podzemne sfere. F.legel ''Razgovor o poeziji'' zahteva osnivanje nove mitologije i religije. eling u ''Filozofiji umetnosti'' (1802-03) opirno raspravlja o novoj mitologiji. Jena rani romantizam. Hajdelberg pozni romantizam ili ''mlai romantizam'' : vraanje istoriji, narodno-istorijski i religiozni doivljaj. Volja za preporod. Nacionalno obojeno dejstvo. Pobuna protiv pritiska Napoleonovog imperijalizma. Na prelazu iz starog u mlai romantizam Zaharias Verner (1786-1823) jedini iskljuivi dramatiar romantizma. Religiozan i intelektualan, matovit i strastan erotiar. Ne mogavi da pomiri te dve krajnosti, on bei u okrilje crkve. U mlaem romantizmu filozofsko interesovanje se povlai u pozadinu. Pesniko interesovanje je tesno vezano za istorijske predmete. Baron fon tajn : ''U Hajdelbergu se zapalio vei deo onog nemakog ognja koji je docnije saegao Francuze''. Nova svest o narodnoj snazi i jedinstvu, nastala iz obnove narodnog blaga u pesmama, kaama, likovnoj umetnosti.

XV - Romantiari : an Paul, Helderlin, Klajst - suprotstavili se klasinom idealu ograniavajue lepote, unutranjim afinitetom prema onome to se ne moe ograniiti. Helderlin udi za poslednjim, boansko elementarnim biem. Romantiari - ono beskrajno traili radi njegove svestrane otvorenosti. Romantizam = univerzalna poezija; bezgraninost beskonanog, nasuprot poletu ideje i sjaju lepote u klasiara. F.legel poetak poezije : ukinuti tok i zakone razuma; lepa zbrka mate, iskonski haos ljudske prirode. Novalis : ''romantizovati znai davati prostom uzvien smisao, obinom ugled tajanstvenosti, poznatom dostojanstvo nepoznatog, konanom privid beskonanog.'' Protiv graanskog prosvetiteljstva. Beskonana svest organ saznavanja sveta. Romantizam obuhvata i mea sve oblasti. Gete (zdravo i bolesno : klasino i romantino). Predak Herder (saznanje stvaralake individualnosti pojedinih naroda). Poetsko-magijska spoznaja Ja kao prilaza svemiru; ovekovo bie se ne ostvaruje na ovom svetu, ve u beskonanom (Fihte). Ali, delanje romantiara u Jeni (pored toga to je estetsko-filozofski pokret) je i razraunavanje sa duhom vremena, sa potresom izazvanim francuskom revolucijom. F.legel : nije nam potrebna sanjarska, ve budna svest rodoljubiva poezija, jer je ovo vreme koje hoe da celokupnu evropsku kulturu uniti nametnuvi joj jednolian jaram. Romantizam mea oblike : drama naginje epu, lirika istom zvuku, pripovetka bajci. Groteska nova umetnost nastala iz samovolje slobodne igre oblicima. Vie nema pravila poetike. Ponovno spajanje svih rodova poezije, i dovoenje poezije u dodir sa filozofijom i retorikom. Obuhvatanje svih moguih graa i oblika. Univerzalno i individualno, fantastino i ironino u isti mah. Ukidanje granica i zakona objektivnog saznanja. Individualni duh sada ima slobodu nad stvarima. Romantina ironija : individualnom duhu data je sposobnost za neogranienim igranjem gradivom, raspoloenjem i sopstvenim Ja. Uvianje da se ono beskonano nikada ne moe proiveti i iscrpsti u ovoj ogranienoj stvarnosti. Svest o protivurenosti. enja i nostalgija za beskonanim. F.legel : ''Jedino u enji nalazimo mir''. Novalis : ''Kuda idemo? Uvek domu svome''. Jer ''u nama je ili nigde nije, venost sa svojim svetovima, prolost i budunost''. Sposobnost univerzalnog istorijskog poimanja. Otkrili poetine i istorijski osobene crte prolosti, razvili jedinstvenu umetnost prevoenja, majstorska dostignua u tumaenju poezije. Otvorili pristup srednjovekovnoj umetnosti, narodnoj poeziji i pesmama, bajkama, kaama, lakrdijama, sve do Indije. Shvatili sopstveno doba kao epohu raspadanja, ali i jednog neslueno vieg ivota. F.legel antikom suprotstavlja romantiko kao ''moderno'' - kritiko stanje kulture. ''Beskarakternost kao jedina karakteristika moderne poezije, zbrka zajednika njenoj masi, bezakonost duh njene istorije, skepticizam rezultat njene teorije''. Kao pozitivno moderno smatrao ''transcendentalnu, apstraktnu i romantinu poeziju'', njeno opredeljenje za progresivnu slobodu i univerzalnost. ''Moderno'' obuhvata i zaokret ka istorijskom, kao enju za iskonskim, arhainim i mitskim. enja za dubinom istorije zaotrava otpor prema stvarnosti, koja se inila teskobnom i plitkom. Neizmerno oseanje radosti i bola je sveto. Neproraunljivost naglih padova i probraaja oseanja - hamletovska rastrzanost. F.legel : ''Sunovraanje sa najvie visine u najdublju dubinu tako obino mome uvstvu''. ''Poezija poezije'' jezik je i sam u neku ruku ve iskonsko pesnitvo. ''Jezik je najudesnija tvorevina ovekove pesnike moi, u neku ruku ona velika, nikad dovrena pesma u kojoj ljudska priroda predstavlja samu sebe''. (F.legel). Novalis : ''Svako silaenje, pogled u unutranjost jeste u isti mah i uspinjanje, vaznesenje na nebo, pogled ka istinskoj spoljanjosti.'' legel : ''Ono to nije ni u kakvom odnosu prema carstvu bojem, samo je sporedna stvar u istoriji''. Ironija je ulivala ''jasnu svest o veitoj agilnosti beskrajno punog haosa'' (legel), ali nije davala nikakav zakon ivota. Preterano uzdizanje dubine uvstva znailo je usamljenost ovekovog Ja, koje je vapilo upravo za neogranienom zajednicom. Jedino izbavljenje u beskonanosti bojoj katolika crkva estetski simbolina i mitska zajednica. Nov smisao za vrednovanje srednjovekovne kulture. Crkva simbolina pojava poslednje mistine zajednice u verovanju u njoj se ono beskonano pretvaralo u religiozno saznanje i stvarnost. Romantizam od samog poetka religiozan pokret.

Fridrih legel (1772-1829) - pokretaki duh ranog romantizma u Jeni. Intelekt jai nego pesnika mo. Okree se helenstvu sa oduevljenjem. Njegova osnovna zasluga obilje podsticaja. Za presudna znamenja epohe smatra : Geteov ''Godine uenja Vilhelma Majstera'', francusku revoluciju i Fihteovo ''Uenje o nauci''. Zaotren, britko izbruen aforizam : ''Fragmenti'', izlazi u asopisu ''Ateneum'' (1798-1800), koji je ureivao sa A.V.legelom, saraujui sa elingom, Tikom i Novalisom, u Berlinu i Jeni organ novog spekulativno kritikog duha. Drama pansku strast (Kalderon ve tada ravan ekspiru) ujedinjuje sa antikom strogou oblika. Ali romantiarima uopte ne polazi za rukom da preobraze i obnove dramu, jer je rastau epski i lirski elementi. legel visoko ceni roman, kao ''poeziju poezije'' (''Lucinda'', 1799.). Izaziva graanski moral, neogranienom slobodom mate, ironijom... Avgust Vilhelm legel (1767-1845) - krenuo prvo klasinim stazama. Drama ''Jon'' (1803.). Genijalni prevod ekspira, romanskih i indijskih pesnikih tvorevina. Otra podela klasinog i romantinog hrianske enje za beskonanim. F.legel : romantiki zaokret prema organskom shvatanju naroda (protest protiv Napoleona). Jenski kruook u zajednici nali sintezu suprotnosti, jedinstvo i individualnost. Karolina Mihaelis - biva ena A.V.legela, posle elinga. Nita nije pisala, ali je duhovno sredite jenskog kruga. Romantiarski slobodni moral srca. Duhovna emancipacija ene poinje sa njom. legeli i legelovice - Fridrih, Avgust-Vilhelm, Dorotea, Karolina (N.r. 1) : Gete ostaje idol romantiara. On je presazdao nemaki jezik. Bavio se prirodnim naukama. Hteo je sve da obuzme, da utka u pregledni niz govornih poteza. Bio je predsednik vlade, ministar rata, regrutne komisije, intendant teatra, dravnik, ef dvorskih prefinjenosti, kozer, savetodavac, zabavlja dvora, neumorni ita, kritiar, ljubavnik, pisac svakog knjievnog roda, prirodnjak, naunik... Stvorio je, u jeziku, bezbroj majstorija da se iskae to vie jednim postojeim jezikom. To je jezika reforma, ali i neto vie, jedinstveno. Gete se bojao varvarstva u svakom vidu, jer je mislio da je suvie oskudno. Smatrao je da se treba obraati razdobljima kad su iveli ''izvrsni ljudi koji su dolazili do izvrsnog obrazovanja'' dakle, stari Grci. Romantiari su morali da se odupru Geteu, iako nisu voleli varvarstvo, ali su nalazili i u ''primitivnom visokokulturne nijanse, kojih i nema kod visokokulturnih naroda.'' Gete se, ipak, posle dodira sa romantikom, koristio njome za svoje izrazne zalete i dovrio je ''Fausta'' sa mnogo romantikih primesa, kao i ''Vilhelma Majstera''. Odlutao je pesniki i do Orijenta. Fr.revolucija : sloboda i jednakost. Plemstvo u Nemakoj okree se protiv ovoga i tera ''religiju protiv slobodarske misli'' i time pada u oima naprednjaka. Oni su se tajno zbratimili sa francuskim autorima, usvojivi novu prosveenost, kao stvar mode i pristojnosti. Ali, Francuzi naglo odbacuju religiju, a na oltar uznose ''go golcat razum''. (?) Od gordosti pomahnitali racionalizam odbacuje veru kao samoivost. Briu sve samosvojno, istoriju, nacionalno i osobeno. Ali, romantinim iluzijama ne moe se zadrati ovetalo. Ajhendorf optuuje nemako plemstvo da je ilo na ruku jakobinstvu, da je nasiljem vraalo izopaena i zastarela drutvena ustrojstva. Fridrih legel (1772-1829) u poetku oduevljen fr.revolucijom, pa Fihteom. Vinaver legel je okoreli protestant iz tatine. ''Politiki, ideoloki i propagandistiki veleslubenik jednospasavajue crkve i starostavnosti doma Habzburga''. Potpao pod Geteov uticaj proglaava ga najveom knjievnom tekovinom Nemake. Pod Geteovim uticajem, kritiki izuava grku literaturu. Avgust-Vilhelm legel (1767-1845) preveo ekspira na temelju Geteovih iskustava. Sluio se i ilerovom patetikom, esto kusom i naivnom, ali nekad i uzvienom. ''Romantika je preminula sa ilerom, sukobivi se sa njim na nekom linom sluajnom pitanju mlaeg legela.'' ilerov je svet kantovski, njegovi monolozi su puni dostojanstva.

ene romantike - njihovi saloni su u kultu Getea. Karolina ranija ljubav Fridriha, ena Avgusta-Vilhelma, kasnije ena elingova; enstvena, dragocene obrazovanosti, duevno vrlo obdarena. Dorotea ena Fridrihova, ki jevrejskog filozofa Mendelsona; kaiperski roman ''Florijana''. Muze romantike ''ele da budu enstvene preko enstvenosti, ali i obrazovane''. Romantiari su verovali u ''predodreenost ljudskog para'', ba kao u ''Gozbi''. Fridrih legel, pod uticajem Doroteje i Karoline, pie ''Lucindu''. Novina (i vrlo ''romantino'') jedinstvo duhovne i ulne ljubavi, ''to duhovnija ljubav, to ulnija''. Emancipacija mesa, osloboenje ploti. Plot je postala duhovnom, razbluda potpuno duhovna stvar. Vagner ''Tristan i Izolda''. Ljubav je i jedini nain spoznavanja (spoznaje) prirode. Ali, i ambis nitilake enje koja raste. Dakle, smrt i bezumlje pomou ljubavi. Gete je od toga beao, on je zazirao od elementarnosti. Romantiari izgaraju od enje za beskrajnim, koje im je Fihte ulio - nalaze tragediju u svemu. U vedrinu se ilo preko patnje i gorine. F.legel : romantiar, u svom eznuu, mora se posluiti ironijom, da bi pokazao svu neizmernost mate, kao osnovno stvaralako naelo (ali i da bi izbegao slom). legel i Tik su pokuali da daju objanjenje romantike ironije. Filozofska osnova Fihte. Duh je kod romantiara sve. Svestvaralako Ja mora da se razjari prema svetu do najvee slobode, prema Ne-Ja koje ono sazdaje. Ironija je prevazilaenje sveta duhom igra duha. Moramo svet da posmatramo sa visine, kao igru naeg duha. Ironija je uenje misaonog duha nad samim sobom. legel : slobodan ovek moe sam sebe po elji da timuje. Tik : ironija je snaga koja daje pesniku-stvaraocu vlast nad gradivom. On mora stajati iznad njega, nema mesta jednostavnosti i idealizovanju. Romantika ironija je trijumf svesti nad nesveu, sposobnost samoopaanja. Zolger : ironija je ''timung'' (udeaj raspoloenja, nastroj) umetnika. Ona ukazuje na to da je stvarni svet nitavan nasuprot onome to sobom predstavlja moje Ja. Hegel (Estetika) : ''U ovom (romantikom) Panteonu svi su bogovi svrgnuti sa prestola, plamen subjektivnosti progutao ih je.'' Vinaver Hegel misli na romantiku ironiju. Ona moe da svrgne sa prestola ''ne samo bogove, ve i situacije i same ablone ljudske i konvencije''. Ironijom dokazuju nadmo svoga Ja. Kad situacija postane bezizlazna, oni joj se prosto narugaju, ''preokrenu je, uzviknuvi da je ona takva jer je kao takva samo zamiljena od pisca, koji moe poi i nekim drugim pravcem''. Stvaralac se svaki as ruga stvorenom, i dobija se utisak preterane proizvoljnosti. Tada oni gube svaki nadzor nad stvaranjem, sve se pretvara u neubedljivu relativistiku igru duha. Pisac se ruga svom junaku, junak se ruga samom sebi (ekspir, Servantes, Gete). Svet je za njih u isti mah i tragian i komian. (- uporediti ''Aureliju'', mesto sa bitkom anela na brdu). Zato oni stalno meaju rodove, stalno pokuavaju da preu iz smeha u oaj. Romantiari su nesumnjivo sebe smatrali boljim ljudima, i to sve na osnovu svoje ironije, koja ima je doputala da idu u svemu do kraja npr. Novalis (svirepost i sladostrae) i Klajst (ljudoderstvo i bestijalnost). Sudijski odnos pisca i gledaoca (itaoca) prema delu jo od antikog teatra. Romantiari u taj odnos uvode ironiju u stanju su da preokrenu radnju, da diskutuju sa svojim likovima. Oni su njome ''stekli arobni tapi da prekinu ili preokrenu dejstvo kad to niko ne oekuje'' (Brentano i Tik), ''da nam otmu iluziju stvarnosti'' (Hofman). ''Sam rod bajke, po svim njihovim teoretiarima, doputa i ba zahteva : proizvoljnost i udljivu intervenciju autora kao u lutkarskom teatru''. Novalis, Tik, Hofman, u bajci, u haotinom, nesuvislom i nesvodljivom snu, pa i alegoriji, smatraju da se mogu ponaati carski. Ali, postupali su i bez trunke umetnikog opravdanja. ''Sekli su u svojoj obesti, pa i nevetini, ivi organizam, koji krvari. Izlino krvoprolie, svirepo i primitivno, iz pradoba''. Evropski duh spleta i vezanosti, uzronosti povrh toga, kod romantiara i obuzetost duhom hrianske religije to je sve naslee nepominog Egipta i ''njegovih sfinksova neizdrljive, nerazmrsive tajne''. Nasuprot tome, istonjaka (kineska, budistika) lakoa, dekorativnost, obmana i pena. ( - za pandeterminizam!!!) Malro ''Psihologija umetnosti'' : hrianstvo je suvie opipljivo, krvavo. Sva uda umetniki treba reiti. Romantiari su ih reavali, ali nisu uspeli, jer ih je izdala romantiarska ironija.

Fridrih fon Hardenberg - Novalis (1727-1801) - tradicija pijetizma i rokokoa. Opinjen filozofskim sistemima. Kao student, u Jeni se zbliava sa prirodnjakom Riferom, sa legelima, Tikom, elingom, pridruuje se ileru, Fihteu. Njegova verenica Sofija fon Kin umire u 15-oj godini prekretnica njegove prirode. Poinje da shvata ljubav kao kosmiku i psihiku elementarnu silu, udi da poe u smrt za dragom, kako bi se u produhovljenju sjedinio sa boanskim. Ime Sofija shvata kao Sofija mudrost boanska mudrost. Pisao je pod uticajem mistike filozofije prirode Jakoba Bemea. Magijske duhovne snage u prirodi + novo saznanje hrianstva. Pesnik = vidovnjak, svetenik. Sve se kod njega sliva u magijskom idealizmu. ovek je vezan za kosmike zakone, univerzalne, u kojima ivot i smrt predstavljaju jedinstvo. Vraanje svih stvari na jedinstvo njihove sutinske osnove smisao Novalisovog pesnitva. Duhovne pesme ''ta bih bio bez tebe'', ''Kad svi iznevere''... Ipak, ima i savreno vedrih pesama : ''Pesma rudara'', ''Vinska pesma'', ''Pesma mrtvih''. ''Himne noi'' - I prozna verzija u ''Ateneumu'', 1800., a II u slobodnim nerimovanim stihovima. Nasuprot antikoj veri u dan, ovde se slavi No, kao stvaralaka tajna ivota i smrti, uda i spasonosnog tela Hristovog. Fragment ''Cvetni prah'' duhovita izotrenost jezika, mistiko dubokoumlje, genijalna intuicija, pesnika vizionarska snaga. lanak ''Hrianstvo ili Evropa'' (1799) preobraena slika hrianskog jedinstva. Zajednica stalea i naroda. Roman ''Hajnrih fon Ofterdingen'' kao i kod ana Paula, ovaj roman je napisan u direktnoj opoziciji Geteovom ''Majsteru''. Razvojni roman umetnika, stavljen u legendarni srednji vek. Simbolini lik umetnika, svemir umetnosti, koji transcendira ovozemaljski i uvire u spiritualnu alegoriku i magiku bajki. U simbolici bajki, gde se sve uzajamno proima i preplie, Novalis nalazi izraajni oblik svog magijski mitskog shvatanja sveta. Umetnik-lutalica Hajnrih pretvara se u bajku. On udi da ugleda plavi cvet simbol beskrajne udnje za tajanstvenom praosnovom stvarnosti. ''Otvaraju se najrazliitiji svetovi ritera, krstaa, rudara, viteza, pustinjaka, Istoka... Prvi deo ''Iekivanje'' zavren, a drugi deo ''Ispunjenje'' je fragmentaran tek 1802. Pria ''Saiski uenici'', 1798. ovek koji pun enje die veo Izide u saiskom hramu i vidi sebe i svoju ljubav. Tu je vidna Novalisov tradicija pijetizma (otac mu je iz lan mistike sekte Herenhutera) i rokokoa. Smrt njegove verenice ostavlja dubok trag u ovom romanu. ++ Pria o Hijacintu i Rozenbliti - sutinski deo romana''Saiski uenici''. Tu Novalisov krajnji idealizam dostie vrhunac. Hijacint je pravi romantiar, koji duboko u svom biu osea pozive nekog nejasnog, tajanstvenog ivota; u veitoj udnji za putovanjem negde daleko, da nae ''svoj mir, srce i ljubav'', tamo gde je ''Majka priroda velom prekrivena Devica'' zapravo Izida, egzotino istonjako boanstvo. Hijacintov put - pusti divlji krajevi, magle, oblaci, oluje, pustinje sa uarenim peskom, na kojem se polako stiava njegov romantiarski nemir. I ovde se vidi Novalisova filozofija sladostraa smrti, i to specifino Novalisovog vienja smrti kao sladostrasnog blaenstva, koje on veito priziva, koje oboava. To je i ta ''vanredno slatka strepnja i beskrajna udnja'' koju Hijacint osea u Izidinom domu venosti. Hijacint ushieno staje pred Izidin kip, die joj veo, i u naruje mu pada Rozenblita. Ta zavrna ideja je slina onoj ana Paula to je istovremeno i Fihteovo saznavanje najsopstvenijeg, najslobodnijeg Ja u stalnoj borbi sa Ne-Ja. Ta vena enja izraena je kod Novalisa (iz ''Hajnriha fon Ofterdingena'') u reima : ''Kuda idem? Uvek domu svome. Jer u nama ili nigde nije venost sa svojim svetovima, prolost ili budunost''. Utoljenje te udnje za beskonanim nalazi Novalis u sebi. Ili, fragment : ''Svako silaenje, pogled u unutranjost jeste u isti mah i uspinjanje, vaznesenje na nebo i pogled ka istinskoj spoljanjosti'' - kao i kod ana Paula, gotovo alegorijski prikazano dostizanje samosvesti. Tako se moe shvatiti to da kroz hladni kip neprozirne, vene Izide, ali tek posle Hijacintovog dugog traenja i tumaranja, pone da struji topla krv istinske, realne, ak i plotske Rozenblite (jer i Novalisovo sladostrae uvek ima i neeg plotskog, vrlo ivog i toplog). Smatra se najveim ''idealistom'' od svih romantiara. Kao i F.legel, i Novalis je krajnje fragmentaran Gete i iler su se na romantiare obruili upravo zbog njihove fragmentarnosti, jer im prava forma nikako ne polazi za rukom.

++ (N.r. 1) - 1829.g, Gete kae Ekermanu : klasinim zovem zdravo, a romantinim bolesno. Klasino = Nibelunzi, Homer... zdravo, valjano, vedro, jako. Romantino = slabo, boleljivo, bolesno, patoloko. Gete osetio vizionarsku snagu Novalisa zvao ga je ''imperator duha''. openhauer (koji oboava Getea) od zdravlja dolazi vedrina duha koja je potrebna za sreu. T.Man : bolest kao izvor najdubljih pesnikih saznanja. Hese isto to. Dakle, romantiari kao ljudi od vee osetljivosti koja neminovno vodi melanholiji. Novalis brani bolest, jer ona prua dublji uvid u sebe, u ivot, u vasionu. Bolest omoguava genija (preutno) : - fragment 984 : ''ovek je roen za patnju. Ukoliko je bespomoniji, utoliko je prijemiviji za moral i religiju''. Fragment 987 : bolesti koje traju dugo su ono u emu se ''uimo ivotnoj vetini i obrazovanju unutranjeg smisla''. Najvia nagrada bia = sladostrae. Temelj sladostraa = svirepost odrie se humanizma. Prizivi smrti, oboavanje smrti. Plotska ljubav sa prizvukom svireposti i seksualne orgije. - fragment 1209 : apetit za ljudskim mesom. Romantika kod Novalisa vrhovno sladostrae. Ideja sinteze u svemu, integral beskonanosti. To je puko sladostrae. Novalisovo vreme doba kljuanja i najivljeg matanja. Vrenje jedan od najbitnijih termina romantiara. Osnovna tenja da se bude rasplinut. Protiv uzronosti. itava romantika se borila protiv uzronosti u umetnosti. Kant protiv uzronosti u strogoj nauci. Rasprava ''Hrianstvo i Evropa'' proroka, fragmentarna, ekstatika i zagonetna. Rim je bio sveti stan boanske vlasti na zemlji. Luter nije shvatio duh hrianstva, i uneo je u njega tuu, zemaljsku nauku. Reformacija je uinila kraj hrianstvu. Filozofi prosveenosti (koji dovode do fr. revolucije) su beskrajno stvaralaku muziku svemira preobratili u jednoliko klaparanje ogromne vodenice. ''Staro papstvo lei u grobu. Rim je po drugi put razvalina''. Ali, doi e doba venog mira, i novi Jerusalim e postati prestonica sveta. Roman ''Hajnrih fon Ofterdingen'' u ''Majsteru'' se ne iznosi nita u stanju, ve sve u zbivanju poezija stalno prednjai ivotu, ali pobeuje ivot. Hajnrih srednjovekovni pesnik sa duevnim i sudbinskim zapletima. Puno alegorija, alegorinih obrta. Novalis : ''to pesnikije, to stvarnije'' (vs. ''Majster''). Poezija je apsolutno realna. poeta-religiosus. Pesnik-prorok, samo on moe dokuiti smisao ivota. ulo za poeziju = ulo za misticizam, religiozno, vizionarsko ulo. stvaralako posmatranje prirode ona otkriva tajnu (on, kao rec, deifruje znamenja prirode). Organ za prirodu (izotren i izveban). Ja je to to je samo zahvaljujui delatnosti (Fihte). Delatnost = jedina realnost. pesnik vidi u prirodi dvojstvo (sila raanja i sila oploavanja) i jedinstvo (konaan, veni brak). Njegova religija je istinski naturalizam. eling. ''Cvetni prah'' (1789. - fragment u ''Ateneumu'') ''Mi sanjamo o putovanju u druge svetove. Oni se nalaze u duhu. Tajnstveni put vodi unutra. U nama ili nigde nalazi se venost sa svojim svetovima, prolost i budunost''. (Fihte subjektivni idealizam; ekspanzija, ali unutra; tiranija Ja nad Ne-Ja, nautrb objekata stvarnosti; delatna borba sa Ne-ja). etika dimenzija : pesnik je po sebi moralan. duh je ono to poetizuje predmete. Lepo ne lei gotovo u pojavama duh ga, poetizujui, uspostavlja. pesnik = subjekt = objekt. Sve se zbiva u njemu. poezija / proza. Najvia proza je lirska pesma. Najprisnije spajanje poezije i proze (hibridizacija). Pripovetka bez povezanosti, ali sa asocijacijama kao u snovima. Bajka kanon poezije; sve to je poetsko, mora biti nalik na bajku; snovienje, bez povezanosti. poetika romana umetnost iznenaivanja (da se poznati predmet uini stranim oneobiavanje). Roman apsolutizovanje, univerzalizovanje individualnog momenta. Roman mora biti potpuno poezija.

-

Ludvig Tik (1773-1853) - doao sa Vakenrodenom u Nirnberg 1793.g. Tik izdaje Vakenrodenova dela; poto je ovaj rano preminuo. Sve intenzivnije okretanje ka nemakoj drevnosti, naroito ka srednjem veku, koji je dugo smatran mranim i varvarskim razdobljem. Uz ideal antike i nasuprot njemu stajao je kulturni i umetniki ideal iz prolosti sopstvenog naroda. Pobonost nemakog srednjeg veka. Nemaka prolost poistoveena sa sopstvenim iskustvom romantiarskog doivljavanja, sa njegovom ljubavlju prema beskrajnom nastajanju, prema muzici i dubini oseanja, prema snovima, prema lirskom i duevnom, ali vrlo naglaeno, pa se inilo da se pojmovi nemako bie i romantiarsko raspoloenje sasvim poklapaju. Herder : individualnost karaktera jednog naroda. Ipak, upravo rani romantizam ivi od tenje ka univerzalnom, kosmopolitskom. Novalis : vizija religioznog jedinstva Evrope; legel : celi Zapad do njegovog izvora u antici i na istoku. Tek kasniji romantiarski pokret - Hajdelberki krug - dovodi do suavanja u okvire narodski zaviajnog, istorijski plemenskog, kao reakcija na politiku razvlaenost Napoleonovu. U nemakom romantizmu stvaralaki se najbogatije razvija evropski iracionalizam od kraja 18.v. naovamo. Pesnitvo nacionalna i religiozna namena. Savez pevanja i miljenja. Talenat za fantastinojezivo, grozovito-udesno. Pripovetka ''Nojevo perje'' (1795-98), drama ''Karl fon Bernek'' (179 ), roman u obliku pisama ''Vilijam Lovel'' (1796) - ovaj roman je jo uvek (u svojoj epistolarnoj formi) zavistan od ''Vertera''. Za razliku od Paulovih i Novalisovih romana protiv getea, roman ''Putovanja Franca ternbalda'', 1798. ga sledi. Roman o umetniku, koji se zaljubljuje u sliku, koja mu daje smisao ivota. F.legel je za ovaj roman rekao da je prvi posle ''Don Kihota'' (u romantiarskom smislu, jer i kod Servantesa ima neke vrste romantiarske ironije; zato je on vei od ''Majstera''). Gete se protivi ovom romanu. Razvuene drame sa temama iz srednjeg veka. Najsvestraniji pesnik meu romantiarima : prepevao ''Ljubavne pesme iz vapskog veka'' (1803), pesme u bajkama ''Plavokosi Ekbert'', ''O vernom Ekartu'', ''Brdo runa'' (1802) - stvorio sopstveni tip bajki, na granicama stvarnosti i sna, punu ''timunga'', jeze, mranih sila. Podsea pre svega na Novalisovu o Hijacintu i Rozenbliti nesreni i melanholini mladi, koji kree u romantiarsko traganje za svojim ivotnim putem. ''Vitez plavobradi'' parodija bajke. Tik ostaje daleko od filozofije, on ''drai ivce'' i zanimljivo pria (za razliku od Getea, koji daje mati dublje filozofske crte). Ironino-knjievne satire protiv iftinstva, filistrije ''Maak u izmama (1797), ''Princ Cebino'' (1799). Sva samovolja romantiarskog uivanja u igrariji (Martini). Zreliji Tik nije odoleo novim tvorevinama graansko-bidermajerskog pripovedanja, on kasnije pie gotovo realistine novele; vraanje na Geteov tip. ''Obilje ivota'', ''Uenjak'', ''Pobuna u Sevenima'' (1826). Roman iz italijanske renesanse ''Vitorija Akorombona'' (1840) uvodi istorijski roman, koji se snano razvija u 19.v. Raspoloenje graanskog bidermajera vodi u realizam. Graanski realistiki duh koji rado moralie. ++ Tik je za ivota bio mnogo slavniji od Novalisa, koga smatraju pesnikom saveu jenske romantike. Okrenuo se nemakoj drevnosti; Vinaver : osetio ''retku jezu starinske sentimentalnosti''. Tik ostaje daleko od filozofije, njegov jedini knjievni cilje je da ''drai ivce i zanimljivo pria'' (za razliku od Getea, koji daje mati dublje filozofske crte). ++(N.r.2) dramaturg pozorita u Drezdenu; najvei roeni glumac Nemake. Tik je probudio nemako interesovanje i za stare, zaboravljene ljubavne pesme. Pisao je fantastine komedije (smeli naleti mate, ruenje ustaljenih konvencija, rom.ironija). Preterana i izlomljena romantiarska ironija je ono to je smetalo romantiarima da budu dobri u teatru oni se previe trude da srue konvencije, i svaka igra se pretvara u dvostruku, trostruku, to buni nau svest u kontinuitetu. Jenska spekulativna romantika Tik, legel, Novalis. Ali, Erih Rupreht misli da oni uopte nisu romantiari, jer nemaju svoj mit (germanski, kao Vakenroden), ve su uglavnom idealisti (proeti filozofijom idealizma). Tomas Man se isto pita za ilera, koga je, po njemu, Kant usporio, ali je ipak bio blagotvoran za njegov razvoj. Isto se pita i Gete. Ali, Vinaver : jenski kruook nije bio tako dosledan ima mnogo opreka u njihovim filozofskim nazorima.

Klemens Brentano (1778-1842) matom najbogatiji pesnik mlaeg romantizma. Nepomirljiva borba sa sopstvenim ''demonom''. ''Godvi'' (1801-02) prvi roman. Dri se legelove teorije romana kao arabeske. Lirski subjektivizam vei ak nego kod ana Paula. Naziva ga sam ''zadivljalim romanom''. Mistika i humor, ulnost i religioznost, ironija i detinja bezazlenost. Uio od narodne pesme. Stalno inspirisan ljubavima. Brentano trai veru, ali je ne nalazi. ''Deakov udesni rog'', sa Ahimom fon Arnimom; zbirka narodnih pesama nemakog srednjeg veka (1806-08), sa prilinom dozom sladunjavosti i neke bezazlenosti u stilu, koja e ipak bitno uticati na kasnije nemake romantiare, naroito Hajnea. Ovaj zbornik posveen je Geteu, koji je to oduevljeno prihvatio, sa dozom ironije prema novom, prostonarodnom pravcu.. Nova versifikacija temelj nove romantine lirike. ''Hronika jednog putujueg aka'' (1804) - fragmentarno. ''Povest o valjanom Kasperlu i lepoj Anici'' (1817) prava umetnika ''seoska pripovetka''. ''Bajke'' 1817 ili poetak 1820 (?). Ui od Grimovih bajki. Stvara drugaiji tip nego Novalis nema interesa za simboliko filozofsko tumaenje smisla, ve za isto fabuliranje koje slobodno lebdi izmeu vedrine i ozbiljnosti, igre i pobonosti. ''Romance o brojanicama'' (prekinuto 1811) panski uzor romance. Izohejski tetrametar, stihovano-epski oblik. Zbivanje obuhvata vremenski raspon od 12 vekova. Izuzetna zvunost, radnja u pozadini. Lirske slike. ''Proleni vapaj jednog roba sa dubina'' (1817) posveeno Luizi Hensel, jedna od najlepih. Sestra, Betina, Arnimova ena, pridobijala je druge za brata, pa se Gete tome odupro. I ona pie, jako talentovana, entuzijast. Otkriva Betovena i Helderlina. ++ - svojevremeno su ga nazivali Tikov ak. Tikove bajke smatraju se najlepima tog roda. Pod uticajem njegovih bajki pisae Andersen. Brentano je bio poznat i po svojoj duevnoj nestabilnosti, po stalnoj borbi sa sopstvenim demonom, kako je govorio, sav rascepljen izmeu oseaja neke zagonetne ulnosti i ''gorkog i bolnog oseanja hrianskog greha i kajanja'' (Vinaver). Proveo je godine u tumaenjima ''Hristovih rana stigmata'' Ane Katarine Emerih, obimnog dela (u tri toma) vizija i ispovesti ove avgustinske monahinje. Delo je puno uzleta, ali i natulnosti, ak i plagijata drugih hrianskih mislilaca. ++ (N.r. 1) - sin milanskog plemia, i keri Geteove prijateljice, koja odrava Geteov kult. Rascep u Brentanovoj dui, zagonetna ulnost. Rei su kod njega muzika. Njegove rei su maijske u njima se bori prvobitni smisao i zraenje. Osobenjak, smisao za uda ''zgroene, ushiene i rascepane due''. Uticao je bajkama na brau Grim, na njihove ''deje bajke''. (?) I Brenatano ima neto svesno i nesvesno deje, deje komplekse. Ali, ono to premaa deju psihologiju u bajkama one ne tumae uda, ve udotvorca (onog koji pomae nesrenom, titi nepravedno osuene i poniene). Deji kompleksi u bajci kvare vrstinu potke. Deca teko izdrvaju doslednu formu i gusti sklop. udo jezika i izraza (promiljavano i doraivano) vee od uda sluaja. Kod Brentana, tkivna i pojmovna labavost, nedovrenost i improvizacija, doprinose utisku stalnog uda, ali ga u isti mah i razvejavaju. Brentanov svet se zato ne da iskazati. Neobjanjivi natprirodni elementi. Alegorija samo na kraju njome se ne obajanjava natprirodno. Fantastino i dalje ostaje. Natprirodno se deava paralelno sa vrlo realistinim zapletom vezanim za ast, ljubav, potenje... Meanje grotesknih elemenata uas zbog krvavih glava, smrskanih tela...

Ahim fon Arnim (1771-1831) potomak starog plemikog roda iz Marke. Brentanov saputnik, a kao pesnik loiji od njega. ''Holinov ljubavni ivot'' (1802) prvi roman, alosno-jadna ljubavna povest. U Hajdelbergu 1808. izdaje list ''Novine za usamljenike'' saradnici : Brentano, Geres i Jakob Grim mlai hajdelberki romantizam. (''Ateneum'' predstavljao jenski rano-romantiarski krug). Drame pisao za neko nepostojee, ''idealno pozorite''. Narodsko, mitsko i hriansko, na fantastian, esto zamren nain. Asocijativno, slobodno fabuliranje. Roman ''uvari krune'' (u dva toma - 1817) prvi pesniki istorijski roman sa realistikom tendencijom. Poznosrednjovekovni sjaj Nemake. Od njegovih mnogobrojnih dela (u 22 toma) meu najlepima su novele ''Izabela od Egipta'' grandiozna novela, fantastino-istorijska, i ''Vlastela'' (1820). ''Vlasnici majorata'' 1820. ++ - upravo se kod Brenatna, Arnima i Klajsta vidi ona tenja hajdelbergovaca za nacionalnim osloboenjem Nemake. Oni e i osnovati udruenje tzv. ''hriansko-nemakog stola'', iji je zadatak bio da stvori duhovnu pripremu tog osloboenja : Arnim je moda i najeksplicitniji borac protiv onoga to se u nemakoj stvarnosti osetilo kao posledica francuske revolucije u krajnjem vidu to je i obaranje feudalizma, a uz injenicu da je Arnim bio pruski vlastelin, potomak stare plemike familije iz Marke dakle, aristokrata i po poreklu i po ubeenju. Romantiarska odbrana feudalizma vidi se i u Arnimovom predgovoru ''Deakovom arobnom rogu'' : ''U vihoru novoga u Francuskoj su uguene sve narodne pesme, i to pre revolucije, koja je time moda i omoguena. Dakle, skupimo narodno blago, narodne pesme, da bi se spreila francuska revolucija na sopstvenom ognjitu''. Ili, kako Vinaver parafrazira Arnima, samo je batina prolosti u stanju da se odbrani od vihora koji je dunuo iz Francuske da obori feudalizam. Arnim je hteo da povrati sav onaj sjaj nemakog srednjeg veka, posebno u narodnom duhu, mitologiji. U njegovim delima defiluju itave povorke vampira, sablasti, utvara, raznih mitolokih bia, itd. Arnim je i vrlo eksplicitno ogoreni protivnik zdravog razuma i svega to je racionalizam podrazumevao, a pristalice racionalizma izgledaju mu, kako kae Vinaver, kao ''sektai koji rue plemenito naslee prolosti''. Arnim uzvikuje : ''Nita nemako mi nije strano!'', ili ''Bezuman je onaj ko se odrie najprisnijeg naslea''. A u duhu fascinacije srednjim vekom, on e Nibelunge staviti u istu ravan sa Homerom. Ponekad ak i dijametralno razliito stanovite romantiara i klasiara vidi se i u reima kojima je Fos odgovorio Arnimu na ovo sa Nibelunzima : ''To bi bilo isto to i porediti svinjski obor sa palatom'' (- to je Fos koji je Geteu i ileru zajedljivo itao mladalaki i u mnogome romantiarski Helderlinov prevod Sofokla). Iz Arnimovog aristokratskog ponosa i uzdranosti potie jo jedna odlika njegovog stila. On i sam kae : ''do pesnike istine dolazi se poetnom uzavrelou celog bia, koja, pre no to e prei u stvaranje, treba da se ohladi''. (Vinaver - za razliku od njega, Hofman pie ''sa 40 stepeni groznice''). Kod Arnima je, po Vinaveru, sve jezivo hladno, iako se vide duhovi, bauci, privienja. To je ''aristokratski Arnimov napor da ostane hladan''. Njegovi fantastini romani i novele vrve od utvara, ali su vampiri i njihov ples opisani bez ''trunke zbunjenosti''. Gundolf : ''uskomeana vrvija Arnimova pre je plod skupljake mate negoli ega drugog. Arnim sve to vie prikuplja iz svakojakih zbornika negoli to doivljava''. ++ (N.r.1) - ''Sirotovanje, bogatstvo i ispatanje grofice Dolores'', drama ''Hale i Jerusalim'', ''Mahniti invalid''. Arnim je bio ogoreni protivnik zdravog razuma. Ali, moda i jedini romantiar koji je bio sazdan bez tkivne omake i greke, zdrav kao dren bez ijedne trunke umne i fizike poremeenosti. Hajne (Francuzima) : ''Ostavite bauke Nemcima, grozote bezumlja, grozniavog buncanja, svet avetinja. Nemaka je zemlja pogodna za matore vetice, mrtve (meinae?)...'' Arnimovo uvstvo za muziku; oseao je muziku kao staronemako naslee. Trai povratak muzike u protestantski hram, koju je racionalizam izgnao.

Zajednika tenja Brentana i Arnima za uvanjem starog nemakog naslea. Izdaju zbornik narodnih pesama nemakog srednjeg veka - ''Deakov udesni rog'' (1806-08) Des Knaben Wunderhorn (po francuskoj srednjevekovnoj baladi ''Lai du corn''). Svakakve pesme iz usta naroda za poslednjih nekoliko vekova. Iz usmenih predanja, ali i iz raznih kaledndara, almanaha, pesmarica... Stil bezazlen, ali sa tonom priline sladunjavosti. Ovaj zbornik posveen je Geteu, koji je to oduevljeno prihvatio, iako u recenziji ima jedva primetne ironije prema novom, prostonarodnom pravcu (''treba da se nae u svakoj kui tamo gde se obino nalaze pesmarice i narodni kuvar.'') Brentano mnogo ta ''preudesio'' u narodnom duhu. erar de Nerval i on se oajniki trudio da otme od zaborava neke daleke pesmuljice i popevke iz svog zaviaja. Za njih u Parizu ni jedan jedini erarov prijatelj nije pokazao ivljeg interesovanja. Arnim je hteo da, po svaku cenu, vrati starinsko (ma i eprtljansko) arenilo, makar ono bilo praeno i svim beskrajnim povorkama drevnih vampira, grdoba, spodoba i nepodoba, sablasti, utvara, raznih mitolokih bia, itd.

Hajdelberki mitolog Fridrih Krojcer i Jozef Geres na temeljima istorije istonjakih motiva. Geres vodei pobornik katolicizma sa jakom mistikom tendencijom; protivnik Napoleona i nemake reakcije (posle Napoleona). Braa Grim : Jakob (1785-1803), i Vilhelm (1786-1859) - zapoinju nauku o nemakom jeziku i pesnitvu. ''Deje i domae bajke'' (1812-15) stvaraju tip narodne bajke u jezgrovitom nemakom obliku. Uzimaju esto grau iz francuskih bajki Pero. Optuuju ih za svirepost nekih motiva, ali oni se povode samo dejom psihologijom. legel asopis ''Concordia'' (1820-23) publicistiki glasnik Meternikove Svete alijanse beka alijansa sa tenjom ka restauraciji. ''ezoterini Novalis'' i ''polifoni Brentano''

Jozef fon Ajhendorf (1788-1857) baron, stalno amio za rajem detinjstva, za dvorcem Ludovic u leziji. Doivljaj izgubljenog detinjstva postaje mu simbol izgubljenog poetski-mitskog ovekovog prazaviaja. Predeo romantinog raspoloenja, duevni predeo. Mir hrianske due. On nije poznavao rastrzanost Brentana, Vernera, Hofmana. On ne filozofira, ve crpi iz sanjarskog duevnog raspoloenja. Liriar i pripoveda. Kritiko-ironini, religiozno-nacionalni vaspita. Pesnik = poeta religiosus. U Hajdelbergu se sprijateljio sa Arnimom i Brentanom. Borba u oslobodilakim ratovima. ''Iz ivota jednog dangube'' (1826) slika sanjalaki lutalakog ivota; tu je ivotna filozofija : srednja mera u zahtevima(ali u zahtevima u koje dublje ne ulazi i kojih moe da se oslobodi), vedar sunani duh koji nita ne moe da pomuti, veselo taljiganje kroz ivot i ivot e ti to nagraditi. ''Mramorni kip'' (1826) mrane sile sa utenim pouzdanjem u Boga. Napetosti kao alegorijske formule. ++ - ''Mramorni kip'', gde je, kao i svuda kod Ajhendorfa, prisutan fluid rokokoa. U pitanju je neko sveprisutno sanjarsko duevno raspoloenje, tu nema filozofske i religijske rastrzanosti jednog Brentana. Sve je u atmosferi nekog snovienja u prirodi. Svi opisi, sva uvstva prirode boje, mirisi, zvuci, pokreti, muzika odraz psiholokog stanja glavnog junaka Florija. Rokokoovski timung, koji podrazumeva uivljavajuu a ne refleksivnu poeziju, prenosi se na atmosferu sree i zadovoljstva, prijatne povrnosti, neke vrste pomalo rajskog eskapizma u prirodu gde cvrkuu slavuji, pije se penuavo vino, peva se i svira o ljubavi (sa mnogo lirskih delova), posvuda su prekrasne ene, sa svojom stidljivou, senzualnou, zagonetnou. Natprirodno se u priu uvodi posredno. Fantastian svet otvara se pred oima Florija, iji romantini zanos i udnja ''proima sve kao tropska groznica'' (Gluevi). On kao da ivi samo u svojoj uobrazili, u neprolaznim zanosima. To preterano, neuravnoteeno sanjalatvo raa fantastine vizije, koje prete Floriju da se u njima izgubi. Njegova poremeena logika stvara natprirodno koje potie iz 2 izvora : prvi se vezuje za mitsko mitsko vreme dopire do naeg vremena, i u trenucima postoje paralelno. Tako je mogue da oivi Venerina statua iz udnje za zemaljskim slastima. To je i poenta. Florio saznaje : ovek je sam kriv za svoje fatalne fantazmagorije u nalaenju sredine izmeu realnog i natprirodnog, u mirenju sa natprirodnim, lei spasenje, koje Florio i doivljava. Drugi izvor natprirodnog je u Florijevoj veri u pandeterminizam : i Florio, kao i junaci Hofmana, Nervala..., osea pretapanje likova, pretapanje oblika postojanja jedan u drugi. Sve ene sa maskama na balu u zamku, slivaju se u njegovoj svesti u jednu u njegov ideal ene, iji prauzor se vidi u Venerinoj statui (to pretapanje je tipino za Nervala). No, Florija preporaa tek istota i ivost sasvim realne Bjanke. Sa njom se zavrava njegova unutranja borba i romantiarsko lutanje. ++ (N.r.2) - Ajhendorf se nikada nije mogao osloboditi jednog otmenog stalekog negiranja odmetnika, jer je uvek podravao uzajamnu klasnu trpeljivost i toleranciju izmeu spahija i posluge (kao i Gete i iler). Magloviti ideali o nekadanjoj riterskoj veliini Nemake. Rokokoovski dekor koji ne naruava nijedna subjektivna vizija; realistiki pristup. Poezija mu nije refleksivna, ve uivljujua. Ali, rokokoovski timung povremeno zamenjuje romantiarska misterija doivljaja, pokrenuta nejasnim slutnjama, ushiena tajanstvenim nemirima. U rokokoovskom maniru happyend, sve se na kraju razmrsi i lepo svri obrazac za kasniju und literaturu. ''U oveku je sputana bestija koja mrano vreba da osvoji izgubljenu prastaru slobodu. Ali, zatvoren si i u svet koji te okruuje''. Romantika nemira i putovanja u enjivu daljinu nepoznatog, zbog iluzije da e se konano izai iz zatvorenog sveta. Nije pisac gradske fizionomije Hofman je tu izuzetak meu romantiarima, ijim romansama smeta gradski okvir. Grad simbol filistarske pridavljenosti, savremeni oblik drutvene stenjenosti. To udaljavanje od grada je anahoretsko. Nedokuiv zov daljine i divljine. I drutveni i anarhistiki i enjivo-poetski akcenat istovremeno. Romantiarima se ''ne moe porei socijalni instinkt ak ni onda kada su bili najudaljeniji od drutva''. Opta pozadina zbivanja priroda.

Naporedo idu i ''satirini tok realistike opservacije i fiktivni tok romantiarske uobrazilje''. Za Ajhendorfa je ivot stalno u pokretu, u lutanju, u traenju. ivot je preteno fragmentaran. Smisao je fragmentaran, celina besmislena. Otuda nema nikakve motivisane logike i psiholoke povezanosti. Postoje samo psiholoki trenuci. Za romantiara je najvanija eksteriorizacija njegovih enjivih sanjarenja. Smisao za ''pogled odozgo'' (blick von oben) nema sistema realistike opservacije kojoj nita ne sme da izmakne, ve na otar pogled fiksira samo ono to mu je oslona taka da se u prostoru ne bi izgubio. U koncepciji ptije perspektive romantiarski subjektivizam i romantiarske enja dobijaju pun izraz. Kod Ajhendorfa, literarna tehnika je upotrebljena kao dekor. Kao da jo traje sveano doba vitezova lutalica i trubadura. Kod Klajsta nema romantiarske raspusnosti kod njega vlada ''etiko'' oseanje literarne forme. Kod Ajhendorfa glavne su melodija i timung. Nema strmoglavog pada u provaliju roazoarenja, vlada neka rokokoovska povrnost. Iluzije i stvarnost, romantika i rokokoovska idila. ''Mramorna statua'' opomena, komarska i uskiptelo enjiva, bolesno-somnabulna udnja koja sve proima kao tropska groznica. Formula razoaranja romantiarska sanjalica oekuje svoj ideal i razoara se. Kod Ajhendorfa, sanjalica se skoro uvek vraa na mesto svojih enji i snova, a umesto arobnog zamka zatie naherenu kolibu. U ovoj noveli, junak stvarno kao da ivi samo u svojoj uobrazilji, u narkotikim zanosima. Teret mranih snova, uasnih komara, jezivih fantazmagorija i udesni drhtaj i jecaj oivele statue, koja izranja na obalu ivota iz sveta slutnji i slatkih snova. Dolazi se na ivicu provalije, preterano sanjalatvo to je korak u katastrofu; u ivotu mora da postoji odmerena i neminovna ravnotea izmeu mogueg i sanjalakog. Realan povod za avanturu romantini junak je video lepu devojku, ali njegova preterano, bolesno sanjalaka mata na tom prvom utisku nadograuje takvo savrenstvo lepote, da nema vie realnog odnosa izmeu objekta i onoga to on vidi u mati. Ideal je natkrilio samu stvarnost. Stvarnost se surovo sveti. Ideal nikada ne moe da se nae u stvarnosti, on postoji samo u mati, kao apstrakcija. Ideal je apstraktna sinteza idealnog.

Adalbert fon amiso (1781-1838) ''udesna povest Petra lemila'' (1814) tumaena na mnogo naina. Realistiko-graanskim stilom se spokojno pria o jednom avetinjskom dogaaju distanca prema romantikoj umetnikoj bajci. Patnja oveka bez senke svest o problematinosti romantiarske iskljuivo poetske egzistencije, liene tee i zaviaja. ++ - kao i kod Ajhedorfa, i kod amisa se stalno osea al za izgubljenim plemikim rajem zamka Bonkur u ampanji, iz kojeg je vrlo rano krenuo na lutalaki put po svetu. Zbog neke vrste gubitka domovine (jer e celog ivota oscilirati izmeu francuskog i nemakog nacionalnog oseanja), njegova glavna literarna preokupacija bie reavanje odnosa jedinke i drutva. Zbog nedostatka neke ozbiljnije intelektualne sinteze, i u tome e amiso veito da oscilira od oseanja romantiarskog prkosa i revolta, do preobraaja u filistra i pokornog graanina. No, ima neeg traginog i prkosnog i u njegovom ''Songez au solide!'' (predgovor francuskog izdanja ''Petra lemila''), u snu o klajnibergerskoj solidnosti utabane karijere. Ali, neke njegove pesme su patoloki, izvitopereni, sadistiki protest protiv lane, samozadovoljne sentimentalne idile graanstva on njima namerno naruava malograanski komotni mir. U svom najboljem delu ''udnovata povest Petra lemila'' (pored ''Fabule o Adalbertu'' i ''Putovanja oko sveta''), amiso crta patnje svog junaka sa mnogim preklapanjima sa sopstvenom sudbinom ne samo u tom specifino romantiarskom sukobu Ja i Ne-Ja u sebi, ve i u samoj ideji spasenja u putovanju, dakle revoltiranom okretanju lea drutvu, ali kroz individualni nauni rad (poput Darvina). Dakle, potrebna mu je distanca prema sebi i svetu, kao i lemilu putovanjem u svet shvatiti sebe i svoj poloaj u svetu, svoju budunost i sudbinu. Meutim, itava ''Povest Petra lemila'' nudi mnogobrojne mogunosti interpretacije. Alegorijski metod koji nudi Gluevi otkriva itav ugovor sa avolom i prodavanje senke za kesu zlata kao realnu linost u realnom ambijentu. Brutalno pojavljivanje moi novca kao osnovni faktor drutva. U nainu na koji avo barata svojim udesnim moima Gluevi vidi ''proizvoaku i multiplikativnu mo novca kao idealnog i univerzalnog sredstva za reprodukciju dobara''. amisoov avo je za njega realan i buroaski, pokorni i snishodljivi sluga svemonih vlasnika (pri emu Gluevi grei, jer upravo avo vadi iz depa smenu i ispijenu lutku Toma Dona, kapitaliste monici slue avolu, jer su mu prodali due, dakle slue novcu). lemil, dalje, prolazi kroz faze unutranjeg raspadanja linosti, iji je vrhunac svest o potpunoj odbaenosti i naputenosti. Senka je po ovom tumaenju simbol za sve mogue kompromise i poputanja individue pod pritiscima drutva. A sledi i romantiarski odgovor ne kompromis i lani mir, ali ni puko vagabundanje, ve prkosni odlazak u ''drutveno korisnoj ali i individualno usamljenoj naunoj aktivnosti''. izmama od 7 milja osvojiti svet saznanja, nauke, duhovni svet intelekta. + Senka simbolie i izgubljenu otadbinu. No, mogue je i sasvim drugaije tumaenje. injenica da se vrlo uzdranim, gotovo realistikim stilom pria o natprirodnom dogaaju, to moe da nam ukae na zauzimanje izuzetne distance prema romantiarskoj umetnikoj bajci. Martini kae ak da se patnje oveka bez senke mogu shvatiti kao svest o problematinosti romantiarski iskljuivo poetske egzistencije liene tee i zaviaja. Ali, moda je ovo samo jedno vienje onog poznatog motiva u svetskoj knjievnosti a to je ugovor sa avolom (najpoznatija verzija je svakako ona sa Faustom i Mefistofelesom). Senka je jedan stepen due. Prvo, avo je svestan da je lemil ''dobra dua'', neko ko duu nee lako prodati, za razliku od onih kapitalista (i Toma Dona), za koje sam avo kae da se uopte nisu opirali tome da mu prodaju due, zato nije ni bilo potrebno da im trai senke (oni svi imaju svoju senku). Senka ime veze sa duom i u magijskoj svesti. U magiji mnogih naroda senka je fizika forma due zgaziti na neiju senku znai magijski ga ubiti. Dakle, prodati senku, znai skoro i prodati duu. ++ (N.r.2) prevashodno naturalistika inspiracija. ulno osnova njegove slike sveta. Kod njega nema pravog romantiarskog buntovnog, zanesenjakog i praktinog revolta on se vie udi. Romantiarsko-prosvetiteljski ideal novog revolta. Romantika egzotika + nauno-istraivaka strast. Primitivni folklor. Saznanje o superiornosti duha primitivnog oveka u odnosu na Evropljanina.

Fridrih de la Mot Fuke ima izvesnih slinosti sa Arnimom, prvenstveno po nekoj aristokratskoj uzdranosti u stilu; i Fuke je plemi, normanskog porekla. Iz prvobitnog oduevljenja, Fuke se, poput veine hajdelberkih romantiara, kasnije okree protiv Napoleona i tekovina francuske revolucije, teei za osloboenjem nemake nacije. Ali, kod Fukea je dolo do sinteze praktine i intelektualne borbe. Kao i drugi kasniji romantiari, i on trai staronemaku prolost, zalae se za ideal nemakog oveka (koga trai u staronemakoj prolosti), a protivi se klasiarskom stvaranju apstraktnog, univerzalnog tipa oveka. Osuuje Geteovo shvatanje nemakog srednjeg veka kao mranjakog, iako je u dubini jako cenio Getea, kao i on njega. No, Fuke je bio i oficir, i vrlo je aktivno uestvovao u borbi Nemaca sa Napoleonovom vojskom. Posle niza drama sa nordijsko-mitolokom sadrinom i neuspelog romana ''arobni prsten'' (razvuenost senzibilno ispredene fantastike) iz 1812., Fuke iste godine pie ''Undinu'', svakako najvrednije delo svoje karijere, koju Gete naziva draesnom bajkom gde se romantina arolija voda preplie sa bidermajerskom idilinou. U ovoj bajkovitoj povesti dolazi do direktnog susreta natprirodnog i realnog sveta itav zaplet baziran je na njihovim suprotnostima. U svojim grotesknim biima raznim salamandrima, gnomima, umskim ljudima, vodenim duhovima i vilama-undinama, od kojih je jedna i glavni lik vanredno umetniki oblikovan, dao je Fuke neto to Gluevi sa pravom naziva ''fenomenologijom vilinskog sveta''. To je vrlo jasno definisan svet, koji je u sutini personifikacija prirode. Svet duhova = prirodne pojave. Svet duhova = a)- priroda, b)- njen oivljeni duh. Svet sastavljen od obesnih i nestalnih bia koja ne mogu da se smire u jednom obliku (pr. razne groteskne metamorfoze Studen Vrutka). U tom svetu, za razliku od grkog olimpijskog panteona, nema klasne diferencijacije, drutvene hijerarhije to hijerarhijsko izdvajanje od prirode, kae Gluevi, ovde je samo nominalnog karaktera. Nerazvijena svest primitivnog pregermanskog mitolokog tipa; njegovu mitologiju jo uvek plavi primitivna nordijska mata. Kod Fukea, kontakt vilinskog sveta sa prirodom je vrlo vrst. Duhovi se poigravaju ljudskim nesnalaenjem u prirodnom okruenju. Ovo su duhovi koji neprestano ''emaniraju iz elementarnog stanja prirode'', zato je njihov kontakt sa prirodom tako vrst (Undinino magijsko delovanje na oblake, na oluje..). No, ova bia nemaju duu i to je njihova najdublja tragika. Duu po Fukoovom shvatanju, Gluevi definie kao ''konvencionalno-hriansku participaciju za simbole duhovnog i venog''. Priroda je prolazna u svojim fenomenolokim oblicima, a tragika duhova prirode je u tome to ne mogu da ''preu granicu te fenomenoloke zaaranosti''. Undina pria o svom vilinskom rodu oni su ljudi telom i sastavom, sem to se njihovi elementi u potpunosti razgrauju posle smrti, za razliku od ljudi koji se ba tada bude za jedan istiji ivot. Gluevi primeuje jednu poetinu meavinu realnog i romantinog u ovoj bajci, gde, i pored udesnih dogaaja, nema neuverljivosti i neobrazlonosti u konstruisanju situacija. I psiholoka karakterizacija likova je motivisana, sem to su likovi dati svedeni na osnovne ljudske osobine - mada Undina poseduje znatno jai psiholoki kolorit. Ona je i olienje udljivosti, poput stihije prirode, ali se prati i njeno emocionalno, moralno i socijalno sazrevanje. Kroz ljubav prema Huldbrandu, Undina dobija duu, nestaje njene kapricioznosti. Ona je, kako tvrdi Gluevi, humano probraena, ali i moralno - duu shvata kao moralnu obavezu. Ljudsko drutvo je milje u kom ona doivljava svoj preobraaj. No, upravo u ljudskom drutvu deava se Undinina tragedija, jer je ona, ini se, prerano primila taj blagoslov u vidu due ostala je u njoj neka vrsta idiline, iste, prirodne naivnosti. Dakle, slino kao kod Klajstovog Kolhasa, tragedija nastaje iz neostvarljivosti idealnog u ljudskom drutvu. No, Gluevi ne zapaa motiv udne ume, u ovoj prii izuzetno vaan, i onaj koji se stalno naglaava. U tradiciji bajke, poevi od narodne udna uma je vaan simbol. Ona je najee neko mesto gde se vri najvaniji od ljudskih rituala prelaza sazrevanje, prelazak iz naivnog, dejeg, u zrelo doba. Crna uma je i neka vrsta vrata u natprirodno to je mesto gde natprirodno realno egzistira, ali i gde se vri najdirektniji kontakt ljudi i sveta duhova. ovek, dakle, sazreva, stie pravo na pristup svetu odraslih, sa saznanjem o postojanju neeg izvan realnog sveta, sa saznanjem o neizbenoj antinomiji ova dva sveta.

Ernest Teodor Amadeus Hofman (1776-1822) sablasno-groteskni, demonski san. U inostranstvu doiveo nervni slom Francuska, Rusija, Engleska i Amerika (Bodler, E.A.Po). Gete je prema njemu bio otro odbojan. Jedan od prvih oboavalaca Betovena. Hofman deli ljude na : 1.- poetine = osete ono udesno u ivotu, pravu povezanost stvari; 2.- ifte = ostaju u plitkoj svakidanjici. Predanje francuskih bajki rokokoa, koje je preneo Viland, slilo se kod Hofmana sa romantinim pandemonizmom, sa mistikim uenjem spasa (Novalis, ubert). Neuhvatljive sile upravljaju ivotom ljudi novelistika bliska romantinoj sudbinskoj tragediji. Spekulativno-alegorijska fantastika knjievnih bajki, znatno se razlikuje od mitske bezazlenosti narodnih bajki. Bizaran svet bez dna, proet grotesknim humorom i bolnom tragikom, usred trezvene bidermajerske stvarnosti. Artist jezivog, koji je svesno, do kraja uivao u svojim snovienjima, a u isti mah i ironino odraavao. Od britke satire ka humoru koji zrai pomirljivost. Motiv dvojnika (iroko dejstvo na docniju evropsku kulturu) moderan rascep ovekove svesti. ''Fantastini komadi u Kaloovom maniru'' (1813-15) : ''Vitez Gluk'', ''Zlatni lonac''. ''avolji eliksiri'' tip jezovitog romana (omiljenog jo odavno u petparakoj literaturi), povezan sa Hofmanovim znanjem o stravino monom i razornom u ljudskoj prirodi, o podlonosti grehu i o ludilu. ''ivotni nazori Maka Mura'' fragment, ali najbolje delo (1820-22) ironie samodopadljivog iftu. ''Noni komadi'' (1817) zbirka bajki Ciklus ''Serapionska braa'' (1819-21). ''Gospoica Skideri'' demonija umetnikove sudbine umetnik postaje rtva svoje umetnosti. Mesto romantine ironije i fantastike sve vie stupaju lino imanentne snage humora i oseanja prelaz ka psiholokom realizmu 19.v. (poslednja Hofmanova dela). Bodler : ''Princeza Brambila je katehezis vie estetike''. ak Ofenbah opera ''Hofmanove prie'' (1880). Hofman je ponovo otkr