NATO 2020 · 2010-09-23 · NATO, takođe, mora da se nosi sa opasnostima koje su promenljivije i manje predvidive prirode - uključujući terorizam, proliferaciju nuklearnog oružja

NATO 2020:OSIGURANA BEZBEDNOST;

DINAMIČAN ANGAŽMAN

Analiza i preporuke Grupe eksperata

o novom strateškom konceptu za

potrebe NATO-a

17. maj 2010

Osnovne informacije

Prevod analize i preporuka Grupe eksperata imenovanih da predvode razvoj novog strateškog

koncepta NATO-a obezbedio je fond TransConflict Serbia (www.transconflict.com) kao deo svog

projekta 'Doprinos Srbije u izradi novog strateškog koncepta NATO-a'. Detaljnije informacije o

ovom projektu možete naći ovde.

Osnovni cilj ovog projekta je promovisanje aktivne diskusije i učešće u razvoju novog strateškog

koncepta NATO-a među predstavnicima nekoliko odabranih ciljnih grupa iz čitave Srbije.

Obzirom da bi novi strateški koncept NATO-a trebalo da bude predstavljen na samitu u Lisabonu,

koji je planiran za kraj 2010, pokretanje ovog procesa predstavlja veoma pogodan trenutak za

angažovanje Srbije u tekuću raspravu o budućnosti NATO-a i kolektivnoj bezbednosnoj strukturi u

celini. Kada je reč o samom odnosu Srbije sa NATO-om, imperativ je da se debata pomeri od

uslova isključivo zasnovanih na članstvu u Alijansi, ka širim razmišljanjima o budućnosti

kolektivne bezbednosti. Iako je Srbija proglasila vojnu neutralnost, ipak je odlučila da postane deo

programa Partnerstvo za mir, kao i da sarađuje sa NATO-om u raznim drugim programima. Aktivno

angažovanje i doprinos Srbije raspravi o novom strateškom konceptu je stoga izuzetno važno za

Srbiju, ukoliko želi da dâ svoj glas o pitanjima vezanim za budući oblik i stratešku orijentaciju

NATO-a. Dosadašnja iskustva Srbije siguran su pokazatelj da Srbija ima ključnu ulogu u razvoju

novog strateškog koncepta NATO-a.

Korisni linkovi:

Uvod u novi Strateški koncept NATO-a

Projekat 'Doprinos Srbije u izradi novog strateškog koncepta NATO-a'

omogućen je zahvaljujući velikodušnoj podršci Ministarstva spoljnih

poslova Češke Republike.

http://www.transconflict.com/Serbian/Projects/Doprinos_Srbije_u_izradi_novog_strateskog_koncepta_NATO_a.php

http://www.transconflict.com/


http://www.transconflict.com/Serbian/Projects/Uvod_u_novi_Strateski_koncept_NATO_a.php

Sadržaj

Uvod 4

Prvi deo: Pregled nalaza 5

Drugi deo: Dalja analiza i preporuke 14

Članovi Grupe eksperata NATO-a 52

Savetnici Grupe eksperata 53

Vojni savet 54

Hronologija 55

TransConflict - Doprinos Srbije u izradi novog strateškog koncepta NATO-a 3


Uvod

Na samitu u Strazbourg/Kehlu, u aprilu 2009. godine, lideri Alijanse su naveli Generalnog sekretara

Anders Fogh Rasmussen-a da sazove široku grupu kvalifikovanih stručnjaka da pripreme teren za

novi strateški koncept NATO-a. Grupa eksperata, na čelu sa Predsedavajućom Madeleine K.

Albright (SAD) i Potpredsednikom Jeroen van der Veer-om (Holandija), počela je sa radom u

septembru 2009. U skladu sa datim mandatom da podstakne otvorenu diskusiju o organizaciji i svrsi

NATO-a, ekspertska grupa se uključila u opsežan niz seminara i konsultacija sa akademskom

zajednicom i zvaničnicima, civilnim i vojnim predstavnicima, kako iz, tako i izvan Alijanse. Grupa,

koja je 24. novembra 2009. godine dostavila privremeni izveštaj upravnom telu NATO-a (Severno-

atlantskom savetu), sada predstavlja svoj konačni izveštaj. Ovaj dokument obuhvata rezime nalaza

(Prvi deo) i mnogo detaljniju diskusiju o vodećim pitanjima (Drugi deo). Analiza i preporuke imaju

za cilj da pomognu Generalnom sekretaru pri izradi novog strateškog koncepta koji će u novembru

2010. na Samitu u Lisabonu biti dostavljen šefovima zemalja NATO-a.

Grupa eksperata se zahvaljuje stotinama muškaraca i žena koji su pomogli u njenom radu,

uključujući i Generalnog sekretara Rasmussen-a i njegovo osoblje za planiranje (na čelu sa dr.

Jamie Shea-om), vladama Alijanse i njenim partnerima, domaćinima i učesnicima seminara, vojnim

i civilnim savetnicima, i svima koji su doprineli svojim idejama i mišljenjima.



Prvi deo: Rezime nalaza

Nove opasnosti, nova odlučnost

Severnoatlantski Savez (NATO) ulazi u drugu deceniju 21. veka kao osnovni izvor stabilnosti u

svetu prepunom neizvesnosti i nepredvidivosti. Gledajući unapred, Alijansa ima dovoljno osnova za

samopouzdanje. Demokratski principi oko kojih je na samom početku okupljena, i dalje ostaju na

snazi. Rivalstvo Hladnoga rata koje je nekada izazivalo bojazan od nuklearnog Armagedona,

odavno je nestalo. Uloga NATO-a u održavanje jedinstva, bezbednosti i slobode evroatlantske regije

trenutno je u toku. Njegov status najuspešnijeg globalnog vojno-političkog saveza je neosporan.

Ipak, nekadašnja dostignuća NATO-a nisu dovoljna garancija za budućnost. Od ovog trenutka pa do

2020. godine, NATO će biti stavljan na probu pojavom novih opasnosti, mnogostrukim zahtevima

za složenim operacijama i izazovom uspostavljanja efikasnog internog organizovanja u eri u kojoj

je brzo delovanje od vitalnog, a svestranost od kritičnog značaja, dok su sredstva ograničena.

NATO-u je potreban novi strateški koncept, jer se svet značajno promenio od 1999. godine, kada je

sadašnji Koncept usvojen. Na posebno dramatičan način, napad 11. septembra i napadi koji su

naknadno usledili, su ukazali na smrtonosnu vezu između tehnologije i terora, što je pozvalo na

odgovor koji je NATO vojnike odvukao daleko od kuća, te naglasio potrebu za blagovremenom

razmenom obaveštajnih podataka, te komplikovanim planiranjem za odbranu. Pored toga, globalni

nuklearni režim neširenja oružja je pod sve većim pritiskom; incidenti izbijanja nestabilnosti duž

periferije Evrope oživeli su istorijske tenzije. Inovativni načini prikupljanja, slanja i čuvanja

informacija su sa sobom doneli i nove ranjivosti, a bezbednosne implikacije piratstva, rizici

snabdevanje energijom i zanemarivanje životne sredine su postali evidentni, dok je svetska

ekonomska kriza izazvala široko rasprostranjene probleme sa budžetima. Alijansa se, u

međuvremenu proširila na dvadeset i osam članica, istovremeno uvećavajući sposobnosti, ali i

obaveze NATO-a. Stoga je potpuno jasno da je pravo vreme da se misija, procedure i planovi

Alijanse osmotre iz nove perspektive.

Razvoj novog strateškog koncepta otvara mogućnost da se NATO predstavi stanovništvu koje zna

jako malo o ovoj organizaciji i koje bi, stoga, moglo biti skeptično o relevantnosti iste za njihove

živote. Iako NATO trenutno obavlja više aktivnosti nego ikada pre, mnogima je njegova vrednost

manje očigledna nego što je to bio slučaj u prošlosti. Lideri Alijanse moraju iskoristiti ovu priliku za



isticanje snažnog doprinosa NATO-a međunarodnoj stabilnosti i miru. U protivnom, može se desiti

da organizacija neće uspeti da očuva podršku javnosti i finansijsku podršku koje su neophodne za

uspešno rešavanje kritičnih situacija.

Novi strateški koncept treba da posluži i kao prizivanje političke volje ili - drugim rečima -

obnavljanje datog zaveta od strane svih članica. Pretnje po interese Saveza dolaze spolja, ali bi se

moglo desiti da snaga organizacije bude oslabljena i iznutra. Sve veća složenost globalnog

političkog okruženja mogla bi da nagrize kohezivnost Alijanse; ekonomski problemi da odvrate

pažnju od bezbednosnih potreba; stara rivalstva bi ponovo mogla isplivati na površinu; a realna je i

mogućnost neravnomernosti između doprinosa za potrebe vojske od strane nekih članica u odnosu

na druge. Države NATO-a ne mogu dopustiti da opasnosti koje su karakteristične za 21. vek učine

ono što opasnosti u prethodnim razdobljima nisu uspele: da podele njihove vođe i oslabe njihovu

kolektivnu odlučnost. Dakle, novi strateški koncept mora da razjasni i šta bi NATO trebao da uradi

za svaku od svojih saveznica i šta bi svaka saveznica trebala da učini za NATO.

Zaostavština uspešnosti NATO-a

Alijansa je počela sa delovanjem 1949. godine, kada je Hladni rat već bio u toku, oštro deleći

demokratski Zapad od komunističkog Istoka. Svrha NATO-a, kao što je definisano

Severnoatlantskim ugovorom, bila je da zaštiti slobodu i sigurnost svojih članica. U članu 4,

saveznice se obavezuju "da će se uzajamno konsultovati svaki put kada su, po mišljenju bilo koje od

njih, ugroženi teritorijalni integritet, politička nezavisnost ili bezbednost bilo koje od strana." U

članu 5, članice su se složile "da se oružani napad protiv jedne ili više njih u Evropi ili Severnoj

Americi smatra napadom na sve."

Do 1989. godine, kada je srušen Berlinski zid, NATO je uspeo da osigura ujedinjenost Zapada

odbranom protiv mogućih napada od strane komunističkog bloka i podrškom demokratskih načela

protiv totalitarnih ideologija. Odlučnost NATO-a je pomogla da se očuva mir na kontinentu i,

naposletku, da bi se olakšalo ujedinjenje Nemačke i novi početak za milione ljudi u zemljama

centralne i istočne Evrope.

Godine 1990., primarni cilj NATO-a (u saradnji sa Evropskom unijom (EU)) bio je da konsoliduje

Evropu u celosti i bez troškova. NATO se, po prvi put, uključio u vojnu akciju, zaustavljajući

etničko čišćenje na Balkanu. Kraj Hadnog rata je omogućio Alijansi da uspostavi partnerstva sa



bivšim neprijateljima, uključujući i Rusiju, te da prihvati nove članice koje su usvojile demokratske

vrednosti i koje su mogle da doprinesu kolektivnoj bezbednosti NATO-a.

Kao rezultat, dobijena je Evropa - više demokratska, ujedinjenija i mirnija nego što je ikada bila.

Prelaz u novi vek je pred Alijansu postavio nove i različite izazove. Tokom prethodnih decenija,

pripreme za odbranu NATO-a stavljale su naglasak na koncentrisanje vojnika u odvraćanju ili

odbijanju prekograničnih napada. I danas su članice Alijanse zabrinute zbog mogućnosti da

regionalni sporovi ili pokušaji političkog zastrašivanja ugroze bezbednost duž njenih granica.

NATO, takođe, mora da se nosi sa opasnostima koje su promenljivije i manje predvidive prirode -

uključujući terorizam, proliferaciju nuklearnog oružja i drugih naprednih tehnologija naoružanja,

sajber napade usmerene protiv savremenih komunikacionih sistema, sabotažu cevovoda za prenos

energenata i prekide kritičkih pomorskih ruta za isporuku. Često, efikasna odbrana protiv ovih

nekonvencionalnih bezbednosnih pretnji mora da počne daleko izvan teritorije Alijanse.

NATO je već odgovorio na ovu novu realnost pružajući pomoć Vladi Avganistana u borbi protiv

nasilnog ekstremizma, boreći se protiv piratstva u Adenskom zalivu, doprinoseći prekomorskoj

bezbednosti na Mediteranu, obukom i opremanjem iračkih odbrambenih snaga, i pružanjem pomoći

u izgradnji stabilnih društava u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Kao što ova lista ukazuje,

promenljivi imperativi odbrane sa sobom nameće i nove potrebe - za transformacijom u vojne

kapacitete, sofisticiranijim pristupom NATO partnerstvima, opsežnijim bezbednosnim

konsultacijama, te racionalnijom i efikasnijom strukturom Alijanse.

Novi strateški koncept treba da prepozna hitnost daljih promena, te da istovremeno ostane veran

osnivačkim idealima koji povezuju Alijansu, i zbog kojih je ona stekla pozitivan međunarodni

ugled. To zahteva spoj reafirmacije i obnavljanja u cilju stvaranja optimalnih kombinacija staroga i

novoga.

Trajna osnova

Godine 1967., tim koji bi se mogao uporediti sa današnjom ekspertskom grupom sastavljen je pod

vođstvom belgijskog Ministra inostranih poslova, Pierre Harmel-a. U Harmel izveštaju, primećuje

se da se "oblasti obuhvaćene Severnoatlantskim ugovorom ne mogu tretirati odvojeno od ostatka

sveta". Ovaj izveštaj je takođe opisao NATO kao Alijansu koja se "stalno prilagođava promenljivim

uslovima", i koja ima dve osnovne funkcije: prva je da održi snagu i solidarnost naophodne za



odvraćanje agresije, a druga je da sledi dugoročno stabilnije političko okruženje. Četrdeset i tri

godine kasnije, ovaj opis je još uvek odgovarajući. NATO, koji je u stanju stalne evolucije, je deo

okvira međunarodne bezbednosti koja je, takođe, u stanju stalnog razvoja; misija sopstvene odbrane

NATO-a uvek, jednim delom, ovisi o događajima izvan njenih granica. Činjenica da su NATO trupe

sada raspoređene na udaljenim lokacijama ne predstavlja odstupanje od osnovne svrhe NATO-a.

Strateški koncept usvojen 1999. godine bio je u skladu sa bezbednosnim potrebama koje su nastale

tokom prve decenije nakon razdoblja Hladnog rata. U ovom dokumentu navedeno je mnoštvo ideja

koje su podjednako relevantne i danas, i koje treba da budu potvrđene i Konceptom iz 2010. Ovi

osnovni sastavni elementi uključuju, ali nisu ograničeni na, sledeće:

Osnovna svrha NATO-a je da očuva - političkim i vojnim sredstvima - slobodu i

bezbednost svih svojih članica.

Alijansa je oličenje transatlantskih veza kojima je bezbednost Severne Amerike trajno

vezana za bezbednost Evrope.

Sigurnost svih saveznica je nedeljiva: napad na jednu je napad na sve.

Kombinovane vojne snage Alijanse moraju biti u stanju da 1) odvrate potencijalnu

agresiju protiv nje i 2) obezbede političku nezavisnost i teritorijalni integritet svojih

članica.

Uspeh Alijanse zavisi od pravične podele uloga, rizika i odgovornosti, kao i beneficija,

među njenim članicama.

NATO će u potpunosti da iskoristi svoje veze sa drugim zemljama i organizacijama kako

bi pomogao u sprečavanju i ublažavanju kriza.

Stabilnost, transparentnost, predvidivost, manji stepen naoružanja i verifikacija koja se

može obezbediti kontrolom naoružanja i sporazumima o neširenju naoružanja, daju

podršku političkim i vojnim naporima NATO-a za ostvarivanje strateških ciljeva.

U ispunjavanju svoje svrhe i osnovnih bezbednosnih zadataka, Alijansa će nastaviti sa

uvažavanjem legitimnih bezbednosnih interesa drugih i tražiće mirno rešenje sporova, u

skladu sa navedenim u Povelji Ujedinjenih nacija.

Kao što ove tvrdnje naglašavaju, Alijansi je potreban novi strateški koncept, ali ne i potpuna

promena. Osnovni identitet NATO-a, kao organizacije koja čini mišiće i kičmeni stub demokratskih

ideala, je konstantan. Međutim, NATO 2020. godine neće biti isti kao NATO iz 1950., 1990. ili čak

2010. Kako Alijansa sazreva, mora da se priprema za suprotstavljanje sa nizom novih opasnosti.



Na putu ka NATO-u 2020. godine

Potvrđivanje suštinske posvećenosti NATO-a: kolektivne odbrane. Suštinska posvećenost

NATO-a - sadržana u članu 5. Severnoatlantskog ugovora - ostaje nepromenjena, međutim, uslovi

za ispunjavanje te obaveze promenili su formu. Kako bi i dalje billo verodostojno, obećanje da će

države članice biti zaštićene od oružanog napada mora biti potkrepljeno ne samo osnovnim vojnim

sposobnostima, već i planiranjem za nepredviđene situacije, usmerenim programima vežbi,

borbenom gotovošću i snažnom logistikom neophodnom za očuvanje poverenja Saveznica, te

istovremenim minimalizovanjem verovatnoće pogrešne procene od strane potencijalnih protivnika.

Zaštita protiv nekonvencionalnih pretnji. Pod uslovom da NATO održi stanje budnosti,

mogućnost direktnog vojnog napada preko granica Alijanse je neznatna, barem u doglednoj

budućnosti. Međutim, naučili smo da u današnje doba izvori manje konvencionalnih pretnji Alijansi

mogu biti daleko, ali da i dalje mogu uticati na domaću bezbednost. Ove opasnosti uključuju napade

oružjem za masovno uništenje, terorističke napade, kao i napore ugrožavanja društava putem sajber

napada ili nezakonitih prekida kritičkih linija snabdevanja. Kako bi se obezbedila zaštita od ovih

pretnji, koje mogu, ali ne moraju, dostići nivo napada u skladu sa članom 5., NATO mora da ažurira

svoj pristup odbrani teritorije Alijanse, istovremeno povećavajući sposobnost nadvladavanja u

vojnim operacijama i širim bezbednosnim misijama izvan svojih granica.

Uspostavljanje smernica za operacije van granica Alijanse. I pored svih atributa koje poseduje,

NATO ni u kom slučaju nije jedini odgovor za sve probleme koji utiču na međunarodnu bezbednost.

NATO je regionalna, a ne globalna organizacija; organizacija ograničenog autoriteta i resursa, koja

nema želju da preuzima misije sa kojima se druge institucije i zemlje mogu uspešno nositi. Shodno

tome, novi strateški koncept bi trebao da definiše i propiše smernice za NATO, jer ova organizacija

odlučuje o tome kada i gde da primeni svoja sredstva izvan granica Alijanse.

Stvaranje uslova za uspeh u Avganistanu. Misija NATO-a u Avganistanu je najveća misija ikada

koju je Alijanse ikada preduzela. Ovoj operaciji doprinose sve saveznice, a mnoge su odnedavno

povećale svoje učešće. Zemlje NATO-a takođe dodeljuju velikodušne donacije za ekonomski i

politički razvoj ove zemlje. Alijansa se zalaže za izgradnju Avganistana koji će biti stabilan i koji

neće služiti kao platforma za međunarodne terorističke aktivnosti; Alijansa treba da nastavi sa

naporima zajedno sa svojim partnerima kako bi se ostvario taj, strateški važan, cilj. Kada se pogleda



u budućnost, iskustvo saveznica u Avganistanu je bogat izvor iz kojeg se mnogo može naučiti.

Mnogi od principa koji bi trebali da budu sadržani u novom strateškom konceptu su očigledni. Oni

obuhvataju zahtev za većom kohezijom Alijanse, poželjnost jedinstvene komande, vrednost

efektivnog planiranja i javne diplomatije, sposobnost sveobuhvatnog civilnog/vojnog pristupa, kao i

potrebu za raspoređivanjem snaga na strateškom rastojanje tokom dužeg vremenskog perioda. .

Konsultacije za sprečavanje ili upravljanje krizama. S obzirom na promenljiv karakter i sve

veću raznovrsnost opasnosti po bezbednost zemalja članica, zemlje saveznice treba da na što

kreativnije način i mnogo redovnije pribegavaju primeni konsultacija predviđenih članom 4. Ove

konsultacije, koje ističu funkciju Alijanse kao političke zajednice, mogle bi biti značajane za

prevenciju i upravljanje krizama, te ne moraju da čekaju na pojavu neposredne pretnje definisane

članom 5. Zaista, konsultacije su naročito pogodne za kritičko ocenjivanje nekonvencionalnih

opasnosti, kao i za situacije koje bi mogle iziskivati hitan međunarodni odgovor. Član 4 daje

mogućnost za razmenu informaciju, približavanja stavova, izbegavanje neprijatnih iznenađenja, i

nalaženje jasnog puta za uspešnu akciju – bez obzira da li je akcija diplomatske, predostrožne,

popravne, ili prinudne prirode.

Nova era partnerstva. Novi strateški koncept treba da prihvati da, kako se NATO kreće ka 2020.

godini, uopšteno govoreći, ova organizacije više neće delovati sama. Partnerstva, sa svim svojim

raznolikostima, će zauzeti centralno mesto u svakodnevnom radu Alijanse. Da bi se ovo

maksimalno iskoristilo u realnosti, NATO mora nastojati da razjasni i produbi odnose sa ključnim

partnerima, da uspostavi nove odnose tamo gde je to prikladno, da proširi raspon aktivnosti

partnerstava i da shvati da se saradnja sa svakim partnerom i svako partnerstvo moraju rešavati u

skladu sa njihovim uslovima.

Učešće u sveobuhvatnom pristupu kompleksnim problemima. Zdrava partnerstva daju

mogućnost NATO-u da nastavi sa traženjem rešenja za složene probleme koji utiču na bezbednost

ove organizacije; u većini slučajeva, poželjan način će podrazumevati sveobuhvatan pristup koji

kombinuje vojne i civilne elemente. NATO je snažan i svestran, ali ni u kom slučaju nije podesan za

sve zadatke i izazove. Druge organizacije, nacionalne vlade i nevladini subjekti mogu predvoditi

put ka ostvarenju vitalnih ciljeva, kao što su ekonomska rekonstrukcija, političko pomirenje,

unapređeno upravljanje, te jačanje civilnog društva. U ovisnosti od potreba u svakom pojedinačnom

slučaju, NATO može da posluži kao glavni pokretač zajedničkog napora, ili kao izvor

specijalizovane pomoći, ili sa nekom drugom komplementarnom ulogom.



Angažovanja sa Rusijom. Partnerstvo NATO-Rusija je osmišljeno kao sredstvo za podsticanje i

očuvanje bezbednosti u evroatlantskoj regiji, i Alijansa ostaje posvećena tom cilju. Glavni forum za

komunikaciju putem Alijanse je Savet NATO-Rusija (NRC). Ovo telo – koje nije uvek adekvatno

iskorišćavano – osnovano je s ciljem obezbeđivanja sredstava za sprečavanje krize, analiziranje

događaja, iznošenje novih ideja i dogovor o zajedničkim akcijama za rešavanje međusobnih

problema. Iako Alijansa ne predstavlja vojnu pretnju Rusiji, niti smatra Rusiju vojnom pretnjom po

Alijansu, na obe strane su i dalje prisutne sumnje o namerama i politici druge strane.

U skladu sa Osnivačkim aktom NATO-Rusija, novi strateški koncept treba da potvrdi želju NATO-a

da pomogne u izgradnji evroatlantske bezbednosti koja počiva na saradnji, što uključuje i

bezbednosnu saradnju sa Rusijom. Imajući u vidu ovaj princip, NATO treba da nastavi sa vođenjem

politike angažovanja sa Rusijom, te da istovremeno uveri sve saveznice da će njihova bezbednost i

interesi biti zaštićeni. S tim ciljem, Alijansa treba da pokaže svoju posvećenost Savetu NATO-

Rusija (i pozvati Rusiju da učini isto), fokusirajući se na mogućnost pragmatične saradnje u potrazi

za zajedničkim interesima, kao što su proliferacija nuklearnog oružja, kontrola naoružanja, borba

protiv terorizma, raketna odbrana, efektivno upravljanje krizama, mirovne operacije, pomorska

bezbednost i borba protiv trgovine nelegalnim drogama.

Zadržavanje politike Otvorenih vrata. Od završetka Hladnog rata, članstvo u NATO-u je

prošireno sa šesnaest na dvadeset i osam članica. Ova politika “otvorenih vrata” je poslužila kao

pokretač napretka ka celovitoj i slobodnoj Evropi i u velikoj meri je doprinela kolektivnoj

bezbednosti članica Alijanse. Dalja proširenja na zapadnom Balkanu, kao i u odnosu na Gruziju i

Ukrajinu se razmatraju. U skladu sa članom 10. Severnoatlantskog ugovora i principa za proširenje,

proces ulaska u Alijansu za one države koje su izrazile želju za članstvom treba da napreduje kako

svaka od država ispuni uslove za članstvo. Nema potrebe naglašavati da je NATO organizacija u

kojoj je članstvo zasnovano na dobrovoljnom principu.

Nove mogućnosti za novo doba (vojna transformacija i reforma). Vojne i političke obaveze

NATO-a znače malo ako ne korespondiraju realnim mogućnostima. Strateški koncept treba da

sadrži jasnu izjavu odbrambenih prioriteta i da bude propraćen usaglašenim skupom suštinski novih

ili unapređenih sposobnosti i reformi. Snage NATO-a moraju biti sposobne da brane teritoriju

Alijanse, da sprovode zahtevne misije sa strateške daljine, da doprinose sigurnijem međunarodnom

okruženju i da odgovaraju na nepredvidive okolnosti kada i gde je to potrebno. Stoga, i dalje postoji

potreba da se NATO snage transformišu iz moćnog, ali statičnog “hladnoratovskog stava” stava u



stav koji je fleksibilniji, mobilniji i svestraniji. Kako su resursi značajno smanjeni gotovo u svakoj

od prestonica zemalja NATO-a, Alijansa mora da se čvrsto obaveže na racionalniju trošnju

sredstava kroz različite mere efikasnosti i reformi.

Politika nuklearnog oružja: solidarnost u potrazi za mirom. Sve dok postoji nuklearno oružje,

NATO treba da nastavi sa održavanjem sigurnih i pouzdanih nuklearnih snaga, uz široku podelu

odgovornosti za razmeštanje i operativnu podršku, koje su - na minimalnom nivou - neophodne

usled preovlađujućeg bezbednosnog okruženja. Svaka promeni u ovoj politici, uključujući i

geografsku distribuciju NATO nuklearnih postrojenja u Evropi, treba da bude potvrđena, kao i

druge krupne odluke, od strane Alijanse u celini.

Strateški koncept takođe treba da potvrdi punu podršku NATO-a naporima sprečavanja proliferacije

nuklearnog oružja, garantovanja da su nuklearni materijali tretirani na bezbedan i siguran način, kao

i ostvarivanju napretka ka svetu bez straha od nuklearnog rata. U tom duhu, Alijansa je već

dramatično umanjila vrste i broj pod-strateških nuklearnih snaga u Evropi i trebala bi da pozdravi

konsultacije sa Rusijom u potrazi za većom transparentnošću i daljim uzajamnim reduciranjem.

Nova misija protivraketne odbrane. Odbrana od mogućih pretnji napada balističkim raketama iz

Irana izrodila je ono što je, za NATO, postala značajna vojna misija. Odluka Predsednika Obame o

razmeštanju adaptivne protivraketne odbrane u fazama će pružiti efikasniju, bržu i pouzdaniju

pokrivenost u odnosu na ranije predloge. Takođe, protivraketna odbrana se u potpunosti stavlja u

kontekst NATO-a, sa učešćem otvorenim za sve saveznice i sa zaštitom za sve saveznice.

Protivraketna odbrana je najefikasnija kada je rezultat zajedničkog poduhvata, tako da je saradnja

unutar same Alijanse, kao i između Alijanse i njenih partnera (posebno Rusije) veoma poželjna.

Odgovor na sve veću opasnost od sajber napada. NATO mora ubrzati napore da odgovori na

opasnost od sajber napada, štićenjem sopstvenih komunikacijskih i komandih sistema, pomaganjem

saveznica da poboljšaju sopstvene sposobnosti sprečavanja i oporavka od napada, kao i razvijanjem

niza mogućnosti za odbranu od sajber napada s ciljem efikasnog otkrivanja i odvraćanja.

Implementacija reformi s ciljem stvaranja agilnije Alijanse. Strateški koncept treba da ovlasti i

ohrabri Generalnog sekretara da preduzme korake ka ostvarivanju dalekosežnog dnevnog reda

administrativnih i ostalih reformi usmerenih na stvaranje Alijanse koja bi bila manje složena po

svojoj strukturi, sposobnija da donosi blagovremene odluke, te efektivnija i ekonomičnija.



Pričati NATO priču. Kako saveznice rade na pripremi novog strateškog koncepta, potrebno je da

istovremeno imaju na umu na koji način će se takav dokument čitati ne samo u okviru evroatlantske

zajednice, već u svakom od regiona. Stanovništvo zemalja članica NATO-a bi trebalo podsetiti da

Alijansa služi njihovim interesima kroz bezbednost koju pruža; dok bi ljudi izvan NATO-a trebalo

da znaju da organizacija i njeni partneri svakodnevno rade s ciljem izgradnje sigurnijeg sveta.

Vizija i cilj

U poređenju sa prvim decenijama svog postojanja, NATO će se u razdoblju između 2010. i 2020.

godine, verovatno ređe pojavljivati na centralnoj pozornici globalnih odnosa. Umesto toga, NATO

će se naći u različitim ulogama, ponekad kao lider, a ponekad u svojstvu podrške, deleći tu ulogu sa

partnerima i prijateljima. U isto vreme, NATO će morati da zadrži oprez u vezi sa opasnostima koje

bi mogle nastati u blizini kuće, ali i dalekovidan fokus na to kako da odgovori na opasnosti koje bi

mogle izbiti na udaljenim lokacijama. Za Alijansu iz 1960-ih, odbrana i odvraćanje su bili dve

strane iste medalje. Za NATO 2020.godine, dvostruki imperativ će biti garantovana bezbednost za

sve njegove članice i dinamičan angažman izvan prostora ugovora s ciljem ublažavanja pretnji.

Da bi uspeo, NATO mora da održi trajnu posvećenost i ujedinjen napor svih svojih članica. Mesto

za stolom NATO-a nije dâto pravo, već stalna odgovornost koju svaka saveznica mora da ispuni.

Zajedno, Alijansa mora da okupi resurse neophodne da bi svoje obaveze pojačala sposobnostima,

koje bi joj omogućile ne samo da zaustavi čitav niz pretnji njenoj bezbednosti, već da ih savlada ili

odvrati.

Kada pogledamo u budućnost, naravno, svesni smo da će pažnjom NATO-a upravljati globalni i

regionalni rizici, ali i da se tim promenljivim brigama nikada ne sme dopustiti da definišu ovu

organizaciju. Godine 1949., članice NATO-a su se okupile zajedno ne zbog snaga kojih su se

plašile, već zbog uzajamne vere jednih u druge, kao i vere u demokratske vrednosti koje su prigrlili.

Tokom godina koje su usledile, lideri zemalja saveznica su naučili da njihov Savez mora neprestano

da se prilagođava zahtevima uslovljenim političkim i tehnološkim promenama, ali su takođe uvideli

i šta je ono što ne mora da se menja. Strateški koncept NATO-a treba da otpočne i da se završi sa

osnivačkim idealima NATO-a.



Drugi deo: Dalje analize i preporuke

Poglavlje 1: Bezbednosno okruženje

Osnovne informacije

Kroz svoju politiku i aktivnosti, NATO je za sebe stvorio zonu bezbednosti, mira i relativnog

prosperiteta u svetu koji je neuporedivo burniji i neizvesniji u odnosu na 1999. godinu, kada je

usvojen prethodni strateški koncept. Alijansa ostaje kamen temeljac stabilnosti u evroatlantskoj

regiji zahvaljujući političkoj koheziji, zalaganju za međusobnu odbranu, i višestrukim

sposobnostima. Tokom protekle dve decenije, uspešno je integrisano dvanaest novih članica iz

centralne i istočne Evrope, razvijena su nova partnerstva od vitalnog značaja, i preuzet je određeni

broj misija koje svakodnevno doprinose bezbednosti Alijanse i bezbednosti celog sveta.

Teško je dati detaljna predviđanja za narednih deset godina, što ne bi trebalo da bude nikakvo

iznenađenje. Čak i tokom relativno krutih uslova Hladnog rata, dolazilo je do nepredviđenih

događaja od vodećeg geopolitičkog značaja. U ovom trenutku, neizvesnost je značajno uvećana

usled faktora, kao što su:

Širenja nuklearnog i drugog oružja za masovno uništenje;

Ambicija međunarodnih terorističkih grupa;

Postojanosti korozivnih regionalnih, nacionalnih, etničkih i verskih rivalstava;

Sve većeg oslanjanja u svetu na potencijalno ranjive informacione sisteme;

Takmičenja za naftu i druge strateške resurse (na taj način naglašavajući značaj

pomorske bezbednosti);

Demografske promene koje bi mogle dodatno pogoršati globalne probleme kao što su

siromaštvo, glad, ilegalne imigracije i pandemijska obolenja; i

Gomilanje posledica degradacije životne sredine, uključujući klimatske promene.

Analiza

Uprkos užurbanom tempu i fluidnosti savremenog života, izvori stabilnosti, ipak, postoje. NATO je,



naravno, jedan takav izvor, međutim, velika je i mreža ekonomskih i političkih veza koje povezuju

glavne svetske sile. Iako neke od globalnih institucija koje su osnovane u prethodnim decenijama

povremeno pokazuje znake starenja, one i dalje obezbeđuju sredstva za rešavanje međunarodnih

sporova u skladu sa vladavinom prava. Iako je širenje nuklearnog oružja sve veća briga, ugledni

međunarodni lideri uveravaju u svoju rešenost da se suoče sa istom. Globalne sile u nastajanju, kao

što su Kina, Indija i Brazil, iskazuju svoj sve veći uticaj na miran način. Kako NATO trenutno

priprema plan za suočavanje sa opasnostima nove decenije, to može činiti sa saznanjem da je želju

organizacije da se živi u saglasnosti sa drugima, široko (ako ne univerzačno) raspostranjena. Nema

nikakve sumnje da je naša budućnost prepuna opasnosti, poznatih, kao i nepoznatih, ali mi ne

smemo da potcenimo ili olako uzemo temelje za dalji napredak koji su naši prethodnici postavili.

Globalni trendovi. Između sadašnjeg trenutka i 2020.godine, međunarodno bezbednosno okruženje

će se izmeniti na razne načine, predvidivem kao i nepredvidive. Naravno, može se računati da će se

snage koje se svrstavaju pod opštim pojmom globalizacije dodatno intenzivirati. Ovo će rezultovati

brzim, čak i neravnomernim, rastom u prekograničnim tokovima roba, usluga, ljudi, tehnologija,

ideja, običaja, kriminala i oružja. Ovo produbljivanje uzajamne ovisnosti će stvoriti svet bliži nego

ikada, što nužno ne podrazumeva da će populacije širom sveta biti sklonije da žive u miru.

Globalizacija je već pokazala tendenciju da osnaži određene grupe, a marginalizuje neke druge, dok

je povremeno znala povećati zapaljivu tenziju između individualnih i grupnih identiteta. Iako

globalizacija doprinosi stalnom porastu podele ekonomskih interesa između zemalja, ona ne

garantuje sigurno rešenje za nepoverenje i rivalstvo koji su prisutni u međunarodnoj sferi.

Sa bezbednosne tačke gledišta, najistaknutiji aspekt našeg doba jeste da je daleko verovatnije nego

u prošlosti da događaji koji se dešavaju u jednom delu sveta imaju posledice na drugim mestima.

Anarhija u jednoj zemlji može da stvori priliku za teroriste da pronađu sigurno utočište iz kojeg

mogu nastaviti da deluju preko bilo koje granice. Nacija koja izbegava globalne norme i prolazi

nekažnjena, stvara presedan koji bi drugi mogli da slede. Sajber napad koji dovodi do haosa u

jednom gradu može da inspiriše oponašenje istoga negde drugde. Zbog dometa savremenih medija,

čak i terorističke i piratske grupe sada imaju stručnjake za odnose s javnošću, te će i NATO, gde

god da bude delovao (ili ne uspe da deluje), to činiti sa publikom širom sveta.

Obzirom da je Hladni rat davno završio, NATO mora da nađe svoje mesto u manje centralizovanom

i komplikovanijem međunarodnom poretku. Njegova nova uloga će biti pod uticajem pojave

specifičnih pretnji iz širokog spektra mogućnosti. Takve pretnje mogu biti usmerene na teritoriju



saveznica ili na njene građane, vitalne ekonomske linije, infrastrukturu, vojnike, pa čak i same

njihove vrednosti. Ove opasnosti se mogu pojaviti u vidu konvencionalnih napada ili provokativnih

izjava čija je svrha da posluže kao sredstvo političkih ucena. Mogle bi se pojaviti u oblicima sa

kojima smo već upoznati, ili u hibridnim varijantama koje, na primer, u tajnosti kombinuju

terorističke grupe sa snagama obično povezanim sa nacionalnom državom - uključujući kupovinu

ili ukradeno oružje za masovno uništenje.

Zbog svoje vidljivosti i moći, NATO bi mogao biti pozvan da odgovori na izazove koji nemaju

direktan uticaj na bezbednost, ali koji su i dalje bitni za građane zemalja članica, i koji bi mogli da

doprinesu međunarodnom ugledu Alijanse. Ovi izazovi bi mogli da obuhvate humanitarne posledice

neuspelih država, razaranja izazvana prirodnim katastrofama ili opasnosti od genocida ili drugih

masovnih kršenja ljudskih prava.

Manje predvidiva je mogućnost da će veliki napretci u istraživanjima transformisati tehnološko

bojno polje. Saveznice i partneri bi trebalo da budu na oprezu prema potencijalno štetnom razvoju u

dinamičnim oblastima kao što su informacione i komunikacijske tehnologije, kognitivne i biološke

nauke, robotika i nanotehnologija. Najdestruktivniji periodi istorije imaju tendenciju da budu oni

tranuci kada sredstva agresije steknu nadmoćnost u umetnosti vođenja rata.

Regionalni trendovi. NATO i EU ostaju centralni stubovi stabilnosti i saradnje u evroatlantskoj

regiji. Ovaj deo sveta nije oslobođen problema, ali je verovatnoća vojnog sukoba – međunarodnog

ili građanskog - relativno niska. Međutim, dugotrajna nezadovoljstva su i dalje prisutna na Kavkazu

i Balkanu, i zahtevaće trajnu pažnju međunarodne zajednice. Saradnja unutar regiona će takođe biti

od suštinskog značaja za rešavanje transnacionalnih zaoštravanja i pretnji kao što su trgovina

oružjem, drogom i ljudima. Lidere se, takođe, podseća i na mogućnost da bilo koji deo sveta može

doprineti nestabilnosti svojim udelom terorista obučenih u domaćim sredinama.

Zbog veličine i statusa Rusije, ona će neminovno igrati važnu ulogu u oblikovanju evroatlantskog

bezbednosnog okruženja. Pozitivno je što je Rusija pokazala povećanu spremnost da podrži

snabdevanje NATO snaga u Avganistanu vazdušnim i kopnenim putem, te se uključila u

produktivne pregovore o kontroli strateškog naoružanja sa Sjedinjenim Državama, i izrazila snažno

protivljenje terorizmu, piratstvu i daljem širenju država koje poseduju nuklearno naoružanje.

Međutim, iskustvo nas uči da ruski i lideri NATO-a ne posmatraju uvek iste činjenice na isti način.

Lideri u Moskvi su izrazili zabrinutost o prošlim, ali i budućim proširenjima NATO-a, dok su



saveznice izrazile zabrinutost oko mogućih pokušaja Rusije da se uključi u čin političkog ili

ekonomskog zastrašivanja. Ova kombinacija zajedničkih interesa i uzdržanih osećanja zagovara

politiku aktivnog i konstruktivnog angažovanja i od strane NATO-a, kao i Rusije.

Strateški koncept bi mogao biti instrumentalan u ujedinjavanju stavova Alijanse o Rusiji,

razjašnjavanju namera NATO-a prema Moskvi, i postavljanja temelja za značajniju suštinsku

saradnju. Obzirom da je teško predvideti buduću politiku Rusije prema NATO-u, Alijansa mora da

sledi cilj ostvarivanja saradnje sa Rusijom, ali i da istovremeno obezbedi zaštitu od mogućnosti da

Rusija odluči da krene u suprotnom pravcu.

Nekoliko vlada Centralne Azije su pozdravile i podržale angažovanje NATO-a u Avganistanu, kao

čin doprinosa regionalnoj stabilnosti. Očigledno je da stalno izbijanje nemira u toj zemlji ima

implikacije koje prevazilaze njene granice, najpre po susedni Pakistan - koji se suočava sa ozbiljnim

i, moguće je, sve većim sopstvenim terorističkim pretnjama. Buduće usmerenje ove dve zemlje će

učiniti mnogo u uspostavljanju da li će opasnost od Al-Kaide i njenih saveznika splasnuti tokom

vremena. Dosadašnji dokazi ukazuju da je podrška javnosti ovim terorističkim organizacijama

niska, ali i da je nisko poverenje javnosti u vladajuće strukture u regionu. Dakle, politička reforma i

unapređen sistem upravljanja bi mogli da budu glavni činioci koji će doprineti zdravijoj

bezbednosnoj klimi širom Centralne Azije. Ukoliko ne dođe do ostvarenja ovih promena, ovaj

region će predstavljati ozbiljne opasnosti kako za one koji žive u njemu, tako i za one izvane njega.

Na Bliskom istoku, tri značajna i međusobno povezana trenda će nastaviti da utiču na bezbednost

Alijanse: 1) trenutno nasilje ekstremičkih grupa; 2) tinjanje arapsko-izraelskih tenzija; i 3) politika

vlade Irana, uključujući i njenu nespremnost da se povinuje rezoluciji Saveta bezbednosti UN u vezi

sa nuklearnim programom Irana. Napori Irana da obogati nuklearno gorivo, razvije nuklearno

oružje i napravi zalihe dalekometnih balističkih projektila mogli bi da u ovoj deceniji budu glavna

pretnja Alijansi u skladu sa članom 5. Pored toga, program konvencionalnog naoružanja Irana,

naročito protubrodske krstareće rakete, podižu zabrinutost za bezbednost kritičnih pomorskih

trgovinskih ruta. S obzirom na ogroman broj međunarodnih diplomatskih aktivnosti usmerenih na

Iran i nepoznanicu namera Teherana, nejasno je da li će se problemi koje Iran trenutno uzrokuje

umnožiti ili smanjiti u narednim godinama. NATO, stoga, treba da učini sve što je u njegovoj moći

da podstakne ovu drugu opciju, ali i da se istovremeno pripremi za mogućnost prve.

U azijsko-pacifičkoj regiji, velike sile, među kojima su Japan, Republika Koreja, Kina, Indija i



Australija, posmatraju regionalnu stabilnost kao faktor koji je i u njihovom interesu, te generalno

podržavaju međunarodne norme. Dva osnovna izvora nestabilnosti su dugogodišnji – to su rivalstvo

između Indije i Pakistana, te opasna Vlada Narodne Republike Severne Koreje. Programi

nuklearnog oružja Severne Koreje zahtevaju posebnu pažnju.

Afrika je u poslednjih nekoliko godina ostvarila značajne ekonomske dobitke, zajedno sa bitnim

napretkom u rešavanju hroničnih zala kao što su građanski rat, bolesti i neefikasne vlade. Međutim,

značajan broj ozbiljnih problematičnih mesta i dalje je prisutan, uključujući ona koja su najvidljivija

u Demokratskoj Republici Kongo, Somaliji i Sudanu. Iako su lideri ovog regiona odlučni da se nose

sa svojim problema putem Afričke unije, može se desiti da saveznice prime njihove zahteve za

pomoći u vezi sa mirovnim misijama, aktivnostima borbe protiv terorizma i vojnim obukama.

Područje Latinske Amerike i Kariba, kao i Severne Amerike, takođe dele izazove, sa kriminalom

kao jednim od najizraženijih problema. Organizacija Američkih država je glavno regionalno telo za

oba kontinenta. Stoga je, sa mogućim izuzetkom u slučajevima humanitarnih katastrofa, teško

predvideti direktno učešće NATO-a u ovom regionu.

Zaključci:

Konvencionalna vojna agresija protiv Alijanse i njenih članica nije verovatna, ali se

njena mogućnost ne sme ignorisati.

Najverovatnije pretnje Alijansi u narednoj deceniji će biti nekonvencionalne. Tri pretnje

se posebno izdvajaju: 1) napadi balističkim raketama (bez obzira da li sadrže nuklearno

punjenje ili ne), 2) udari međunarodnih terorističkih grupa, i 3) sajber napadi različitih

stepena težine. Mnoštvo drugih pretnji takođe predstavljaju rizik, uključujući i prekide u

snabdevanju energijom i prekide pomorskih linija, štetne posledice globalnih klimatskih

promena i finansijske krize.

Opasnost od nekonvencionalnih pretnji ima očigledne implikacije po pripravnost NATO-

a, uključujući i definisanje bezbednosti, poimanje Alijanse o tome šta predstavlja napad

u skladu sa članom 5, njenu strategiju za odvraćanje, potrebu za vojnom

transformacijom, njenu sposobnost za brzo donošenje odluka i oslanjanje Alijanse na

pomoć zemalja i organizacija izvan Alijanse.



Poglavlje 2: Osnovni zadaci

Osnovne informacije

Najvažniji cilj NATO-a, kao što je definisano Severnoatlantskim ugovorom, je "da garantuje

slobodu, zajedničko nasleđe i civilizaciju" svojih članica. Potpisnici ugovora su predložili da se ovaj

cilj ostvari ujedinjenjem “njihovih napora za kolektivnu odbranu i očuvanje mira i bezbednosti”.

Kako bi se to ostvarilo, oduvek je bilo potrebno da Alijansa obavi određene ključne zadatke čija

priroda je evoluirala u skladu sa promenama u međunarodnom bezbednosnom okruženju. U

protekle dve decenije, kako su pretnje evroatlantskom regionu postale sve mobilnije i raznovrsnije,

NATO je preuzeo nove i šire misije koje teško da su mogle biti zamišljene 1949. godine. Međutim,

ove misije su u potpunosti u skladu sa originalnim ciljem očuvanja slobode članica Alijanse.

Analiza i preporuke

Od vitalnog je značaja da se saveznice dogovore o tome koji su njihovi glavni zadaci i o potrebi za

održavanjem sposobnosti neophodnih kako bi se isti ostvarili. NATO je danas još aktivniji nego u

bilo kom prethodnom razdoblju, međutim, njegova uloga u obezbeđivanju sigurnosti je mnogima

manje očigledna nego što je bio slučaj tokom Hladnog rata. Novi strateški koncept nudi mogućnost

za izmirenje razlika u perspektivama, kao i za nalaženje rešenja za novonastale situacije. Da ovog

trenutka, ponovno naglašavanje ključnih zadataka Alijanse je neophodan prvi korak.

Preporuke:

1. Grupa eksperata preporučuje da strateški koncept iz 2010. godine treba da naglasi sledeća

četiri osnovna zadatka:

Prvo, Alijansa mora da zadrži mogućnost odvraćanja napada i odbrane zemalja članica protiv bilo

kakve pretnje agresije. Ova predanost Alijanse, oličena u članu 5. Severnoatlantskog ugovora,

trebala bi biti potvrđena u nedvosmislenom značenju. Istovremeno, NATO planeri moraju da

prihvate da su potencijalni izvori pretnji, u skladu sa članom 5., u međuvremenu prošireni i da sada

uključuju opasnosti koje bi mogle nastati unutar ili van evroatlantske regije. NATO mora biti

spreman da brani (i odvraća) takve pretnje bez obzira koji je njihov izvor.



Naravno, ne postoji ništa dvosmisleno u vezi prekograničnog vojnog napada kombinovanim

oružanim snagama neprijateljske zemlje. Međutim, i tu se može javiti sumnja o tome da li je

nekonvencionalna opasnost - kao što je sajber napad ili dokaz da teroristička grupa planira napad –

dovoljna da se pozove na kolektivne odbrambene mehanizme člana 5. U tom slučaju, odluku će

morati da donese Severnoatlantski savet na osnovu prirode, izvora, obima i drugih aspekata

određenog bezbednosnog izazova. Za potrebe planiranja, NATO treba da pretpostavi da će ozbiljne

pretnje zaista biti materijalizovane; pripreme za otkrivanje, odvraćanje i odgovor na pretnje treba da

bude prilagođen u skladu sa tim. Ove pripreme, koji treba da obuhvate adekvatne vojne

sposobnosti, odgovarajuće vežbe obuke, prikupljanje informacija, i strateške procene, moraju da

odgovaraju čitavom nizu potencijalnih pretnji u skladu sa članom 5.

Drugi osnovni zadatak NATO-a bi trebao da doprinese široj bezbednosti čitavog evro-atlantskog

regiona. Upravo kao što je vlasniku kuće u interesu da je celi komšiluk bezbedan, i NATO takođe

ima dobar razlog za zabrinutost za stabilnost čitavog regiona čiji je sastavni deo. Pre četiri decenije,

Harmel izveštajem NATO-a utvrđeno je da je "krajnji politički cilj Alijanse je da se postigne

pravedan i trajan mirnodopski poredak u Evropi uz odgovarajuće bezbednosne garancije." Nakon

podizanja gvozdene zavese, NATO je prihvatio cilj izgradnje Evrope, celovite, slobodne i mirne.

Tokom proteklih dvadeset godina, lideri iz, kao i izvan Alijanse, su napravili veliki napredak u

ostvarenju tog cilja. Sigurnost koju zapadna Evropa uživa u poslednjih pola veka je proširena na

centralnu i istočnu Evropu. Međutim, posao izgradnje potpuno stabilnog poretka u Evropi još nije u

potpunosti završen.

NATO deluje kao značajan stub evroatlantske bezbednosti. Na taj način, NATO niti funkcioniše u

izolaciji u odnosu na druge organizacije, niti kao dominirajuća sila. Novi strateški koncept NATO-a

mora da identifikuje odgovarajuću ulogu NATO-a kao branioca sopstvenih interesa i kao faktora

koji doprinosi uspostavljanju mira u svim delovima regiona. Bliska saradnje Alijanse na Balkanu sa

EU, UN i Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju u Evropi (OEBS) je jednostavan primer

na koji način NATO može da sarađuje sa drugim institucijama s ciljem unapređenja dobrobiti ljudi i

naroda širom kontinenta.

Celi niz elemenata obuhvaćen je u obavljanju ovog ključnog zadatka, uključujući i partnerstva

NATO-a sa zemljama i organizacijama, i njegovu podršku – kao i uvažavanje - principa koji

obezbeđuju okvir za načine na koje vlade regiona treba da se odnose jedne prema drugima, kao i

prema svojim građanima. Ovi principa, koji se mogu pratiti unazad do Helsinškog sporazuma



(1975), nalaze se svom sadašnjem obliku u Povelji o evropskoj bezbednosti koja je potpisana u

Istambulu (1999). NATO takođe doprinosi stabilnosti kroz svoju politiku “otvorenih vrata”, koja

služi kao važan podsticaj unutar Evrope za uspostavljanje demokratije, mirno rešavanje sporova i

poštovanje ljudskih prava. Pored toga, diplomatski napori NATO-a sa Rusijom, Ukrajinom,

Gruzijom i drugim zemljama Kavkaza, kao i drugim ne-članicama, pokazuju da pojedine nacije ne

moraju da budu deo Alijanse kako bi se pridružile NATO-u u projektima koji se sprovode za

dobrobit svih.

Treći osnovni zadatak NATO-a je da služi kao sredstvo za transatlantske bezbednosne konsultacije i

upravljanje krizama duž celog kontinuuma pitanja sa kojima se Alijansa suočava. Kao jedina

sporazumna veza između Severne Amerike i Evrope, NATO ostaje suštinsko mesto za obavljanje

ovih funkcija, kao i za ispunjavanje zajedničkih bezbednosnih i odbrambenih obaveza svojih

članica. Ovaj zadatak odražava i političku i vojnu dimenziju Alijanse i zaslužuje više pažnje u

svetlu raznolikosti današnjih bezbednosnih pretnji i široke perspektive trenutnog članstva u ovoj

organizaciji. Uostalom, kada je poslednji strateški koncept napisan, Alijansa je imala mnogo manje

članica sa izlazom na Jadransko, Crno i Baltičko more.

U interesu je Alijanse da zaštiti globalne vitalne veze koje održavaju moderna društva, kao i da

promoviše bezbednost i stabilnost daleko izvan njenih neposrednih granica. Ta misija će, sasvim

verovatno, biti sprovedena u saradnji sa njenim partnerima. Iako vojna sredstva NATO-a nisu uvek

savršeno prikladna za odgovor na takve izazove, član 4. može poslužiti kao vitalni mehanizam za

identifikovanje oblasti od zajedničkog interesa, razvijanje odgovarajućih odgovora, kao i

koordinaciju akcija NATO-a sa partnerskim organizacijama i državama. S tim ciljem, Alijansa mora

da dodatno poboljša svoje sposobnosti za upravljanje kriznim situacijama, uključujući i sposobnost

identifikovanja i procene rizika u nastajanju, sticanje poverenja svojih članice, kao i preduzimanje

operacije kao odgovora na krizu unutar, duž ili van njenih granica.

Na kraju, kao što će postati očigledno u sledećem poglavlju, Grupa eksperata veruje da je povećanje

obima i upravljanje partnerstvima dovoljno značajan zadatak da bi mogao biti kategorisan kao

četvrti ključni zadatak NATO-a, iako sam po sebi, manje predstavlja cilj nego sredstvo pomoću

kojeg vitalni ciljevi mogu biti ostvareni.



Poglavlje 3: Partnerstvo

Uvod

Proteklih godina javila se potreba za većom fleksibilnošću i dometima Alijanse, što je dovelo do

češćeg obraćanja partnerima radi pružanja pomoći u odgovoru na pretnje i što efikasnijeg korišćenja

resursa. Produktivan odnos sa drugim zemljama i organizacijama omogućavaju NATO-u da bude

oprezniji, bolje pripremljen i da promišljenije izvršava svoje zadatke. Iako su formalno partnerski

aranžmani NATO-a započeti u Evropi, oni su se od tada proširili na Mediteran i Bliski Istok. Pored

toga, neke zemlje učestvuju u misijama NATO-a, ali ne spadaju u okvir strukture formalnog

partnerstva; te zemlje su kategorizovane kao operativni partneri.

U budućim misijama, kao i danas u Avganistanu, Alijansa može funkcionisati kao deo šire mreže

garanata bezbednosti u kojoj su kombinovani različiti međunarodni akteri radi sveobuhvatnog

pristupa rešavanju određenog problema. Ovaj koncept timskog rada ne bi trebalo pogrešno tumačiti.

Neki tumače termin "sveobuhvatan" kao želju NATO-a da potvrdi svoju dominantnu globalnu

poziciju ili kao želju da se civilne organizacije stave pod vojnu kontrolu. To nikako nije slučaj: kod

sveobuhvatnog pristupa nije reč o hijerarhiji, već o shvatanju da bezbednost poseduje vojnu,

političku, ekonomsku i socijalnu dimenziju. Iz ovoga sledi, dakle, da će izgradnja bezbednosti često

zahtevati rad sa efikasnom kombinacijom partnera, a u cilju sklapanja različitih elemenata jedne

zajedničke strategije. U zavisnosti od specifičnih okolnosti, NATO će igrati vodeću ili dopunsku

ulogu. (Poglavlje pet uključuje preporuke za poboljšanje sposobnosti NATO da doprinese

ostvarenju sveobuhvatnog pristupa.)

Analize i preporuke

Prvi krug NATO partnerstva bio je usmeren prvenstveno na olakšavanje ulaska novih članica u

Alijansu. Nakon ulaska desetak novih saveznika u partnerstvo, ta funkcija je redukovana, dok su u

prvi plan izbile druge namene. Druga generacija partnerstva fokusirana je na razvijanje sposobnosti

za misije u takvim područjima kao što su Balkan i Avganistan. Sada je neophodno promeniti način

razmišljanja kako bi se izvukla maksimalna dobit od sve raznovrsnijeg i funkcionalnijeg niza veza

NATO-a sa drugim organizacijama i vladama. U tom kontekstu, nedavna odluka Severnoatlantskog

Saveta o formiranju jedne komisije za upravljanje svim partnerstvima je više nego dobrodošla. Novi



Strateški koncept može pomoći kao vodilja tom panelu, priznavanjem da partnerstva Alijanse imaju

različito poreklo, služe različitim svrhama, kao i da odgovaraju na različita očekivanja. Sa svakim

partnerstvom se mora baviti zasebno i posmatrati ih zasebno; međutim, sva partnerstva mogu još

više povećati svoju vrednost kroz dalju adaptaciju i odgovarajuće promene.

Preporuka:

1. Osnažujući organizaciona partnerstva, NATO treba da ispita da li aranžmani sa zemljama i

grupama zemalja mogu biti poboljšani preduzimanjem jedne ili više sledećih tačaka:

Nacrtom novog ili revidiranjem postojećeg sveobuhvatnog sporazuma o

partnerstvu;

Proširenjem liste partnerskih aktivnosti;

Dopuštanjem veće diferencijacije među partnerima u njihovim odnosima sa

NATO;

Uvođenjem novih tačaka dnevnog reda, posebno onih koji mogu dovesti do

operativne ili diplomatske saradnje na pojedinim projektima, kao i

Izmenom postupaka u cilju podsticanja najslobodnijeg mogućeg načina za

razmenu ideja.

Pre nego što preporuči takve mere, NATO treba da se konsultuje sa svim partnerima.

Partnerstvo za mir (PzM) i Evro-atlantski partnerski savet (EAPS). Partnerstvo za mir i EAPS

obezbeđuju okvir za saradnju NATO-a sa partnerima u Evropi i Evroaziji. PzM, osnovano 1994,

jedno je od glavnih sredstava za stvaranje bezbednosnih veza, dok je EAPS formiran nekoliko

godina kasnije radi omogućavanja paralelnog političkog dijaloga. Dok se "Partnerstvo za mir”

generalno smatra za uspešan program, potencijali EAPS-a nisu u potpunosti iskorišćeni. Savet je

dizajniran da omogući NATO-u vođenje konsultacija sa partnerskim zemljama o političkim i

bezbednosnim pitanjima, ali mnogi učesnici se žale da su EAPS diskusije previše formalne i

nefleksibilne.

Preporuka:

1. NATO treba da ojača rutinske i krizne konsultacije sa partnerima iz EAPS-a, kao što je



predviđeno stavom 8. Okvirnog dokumenta Partnerstva za mir.

Partnerstvo sa EU. EU je jedinstven i suštinski partner NATO. Članice ovih dveju institucija se u

velikoj meri preklapaju, a ove zajedničke države članice imaju samo jedne oružane snage i poreske

obveznike. Iako su NATO i EU osmislili detaljne mehanizme za saradnju, oni ne funkcionišu uvek

onako kako se očekuje. Ipak, ekspertiza i sposobnosti koje zemlje razvijaju u svrhe EU često se

koriste u NATO misijama, i obratno. Po definiciji, članovi imaju zajedničke interese i rade rame uz

rame u gotovo svakoj oblasti kojom se NATO bavi. Gledajući u prošlost, ove dve institucije naučile

su mnogo zajedničkih lekcija, gledajući u budućnost, one vide zajednički skup problema.

Potpuna komplementarnost između NATO i EU biće od suštinskog značaja ako saveznice treba da

uspostave sveobuhvatan i troškovno-efikasan pristup bezbednosti u slučaju kada su obe organizacije

uključene u misiju stabilizacije. Bolja saradnja može biti korisna prilikom rešavanja

nekonvencionalnih pretnji poput terorizma, sajber-napada, i energetskih kriza. EU će često imati

više relevantnih znanja od NATO-a u suočavanju sa ne-vojnim aspektima takvih opasnosti, iako

linija između vojne i ne-vojne pretnje postaje sve maglovitija. Treba napomenuti, međutim, da je

puna komplementarnost moguća samo ako članice EU koje nisu članice NATO i članice NATO koje

nisu članice EU pruže isti stepen transparentnosti i učešća prilikom sprovođenja zajedničkih

aktivnosti.

Preporuke:

1. Novi strateški koncept treba da prepozna da je Ugovor EU iz Lisabona dizajniran,

između ostalog, radi jačanja evropskih vojnih sposobnosti i komandnih struktura.

Saveznici bi trebalo da pozdrave ovakav razvoj i iskoriste Strateški koncept NATO-a za

potvrđivanje želje za istinski sveobuhvatnim partnerstvom sa EU, koje će biti

ekonomično, zasnovano na principu reciprociteta i koje će obuhvatati čitav niz

zajedničkih institucionalnih aktivnosti.

2. U svojim kontaktima sa EU, lideri NATO-a treba da izbegnu zamku kategorizacije svih

pretnji i odgovornosti, kao striktno "vojnih" ili "ne-vojnih". Umesto toga, trebalo bi da

se naviknu da razmišljaju o ovim pitanjima kao o problemima koji se nalaze duž istog

kontinuuma. Mnoge situacije će zahtevati odgovor koji uključuje kako primenu sile,

tako i nenasilne elemente; NATO, EU i drugi činioci trebalo bi da postignu takve



sposobnosti koje bi bile najvrednije za pronalaženje rešenja. Shodno tome, NATO bi

trebalo da se usaglasi sa EU liderima o planu za redovno zajedničko učešće na

sastancima, potpunijoj komunikaciji između vojnih štabova, i široj koordinaciji u vezi sa

kriznim menadžmentom, procenom opasnosti i podelom resursa.

3. NATO i EU lideri bi trebalo da učine sve što je u njihovoj mogućnosti kako bi se

sprečilo da neslaganja ometaju efikasnu saradnju između ove dve organizacije.

Partnerstvo sa UN. NATO partnerstvo sa UN zauzima centralno mesto zbog uloge tog tela u

globalnom sistemu, kao i zbog poverenja Alijanse (pomenutog u preambuli Severnoatlantskog

ugovora) "u svrhe i principe Povelje Ujedinjenih nacija." Mandat Saveta bezbednosti - za očuvanje

međunarodnog mira i bezbednosti – u savršenoj je sprezi sa obavezama članica NATO da "ujedine

napore u cilju postizanja kolektivne odbrane i očuvanja mira i bezbednosti." U interesu NATO-a je

da pruži podršku UN i da pomogne jačanju njenih kapaciteta za obavljanje mnogih misija koje joj je

poverila globalna zajednica.

NATO i UN su radili i rade zajedno u velikom broju konfliktnih zona, gde Alijansa pruža

operativnu podršku i bezbednost, tako da UN može da radi na rekonstrukciji, razvoju i izgradnji

kapaciteta vlasti. Mada njihovo partnerstvo traje više od decenije - i dok su NATO i UN potpisali

Okvirni sporazum 2008., koji je poboljšao praktičnu saradnju u nekim slučajevima – pojedini

problemi ostaju. Osoblje UN je razočarano, povremeno, nivoom sigurnosti i podrške koju NATO

pruža. NATO obično čeka da misija započne pre nego što počne da koordiniše sa UN. Na terenu,

ove dve institucije ponekad ulaze u sporove oko svojih obaveza.

Preporuke:

1. U svetu globalnih pretnji, bezbednost sve više zavisi od međunarodnog poretka

zasnovanog na pravilima. Jedan od prioriteta NATO-a, dakle, jeste potreba za jačanjem

sposobnosti Ujedinjenih nacija za ispunjavanje svojih obaveza.

2. Pri zajedničkim NATO i UN poduhvatima u istoj oblasti, Alijansa bi trebalo da, kada je

potrebno, učini sve što može u cilju bezbednosti civilnog osoblja UN. Bez minimalnog

nivoa bezbednosti, UN (i drugi partneri NATO) neće biti u mogućnosti da deluju; bez

partnera, NATO vrlo često nije u stanju da ispuni svoje ciljeve. Što se pre prepozna



nužnost koordinacije, to se brže može izvesti zajedničko planiranje i, samim tim, veća je

verovatnoća da se može uspostaviti aranžman bezbednosti koji bi zadovoljio obe strane.

3. NATO i UN treba da poboljšaju svoje institucionalne veze. Kancelarija za vezu NATO-a

u UN omogućiće liderima Alijanse da se lakše povežu sa Sekretarijatom i članicama

UN. Dodatni oblici saradnje bi trebalo da budu istraženi, uključujući uzajamna učešća u

treninzima i vežbama obeju organizacija.

4. Koordinacija između UN i NATO-a se može pokazati ključnom u slučaju genocida,

ostalih slučajeva masovnog kršenja ljudskih prava ili humanitarne katastrofe. Strateški

koncept treba jasno da istakne da je NATO spreman da razmatra zahteve UN za

preduzimanje odgovarajućih mera u takvim okolnostima (moguće i u znak podrške

drugim regionalnim organizacijama), pod uslovom da SAS da saglasnost za misiju i da

postoje sredstva na raspolaganju kako bi se misija sprovela.

5. NATO treba da radi sa UN u cilju pozitivnog odgovora na Rezoluciju 1325 Saveta

bezbednosti, o ulozi žena u bezbednosti i miru.

Partnerstvo sa OEBS-om. Odnos NATO-a i OEBS-a je drugačiji i prisniji nego što je to slučaj sa

većinom drugih međunarodnih organizacija. Naime, NATO je bio ko-osnivač originalnog

Helsinškog procesa i odigrao je značajnu ulogu u definisanju političko-vojne dimenzije OEBS-a.

OEBS se, zauzvrat, bavi izgradnjom demokratskih institucija u zemljama koje teže ili mogu težiti

da pristupe NATO-u, i na taj način pomažu nastojanja NATO-a za podsticanjem političke stabilnosti

i dobrog upravljanja u svakom kutku Evrope.

Preporuke:

1. NATO treba da u potpunosti iskoristi sve raspoložive instrumente OEBS-a za obuku i

stručne savete u sferi "meke bezbednosti", a to su oblasti koje mogu dopuniti NATO

instrumente u sferi "tvrde bezbednosti".

2. Alijansa treba da, unutar okvira OEBS-a, nastavi sa pregovorima o kontroli

konvencionalnog naoružanja i o merama izgradnje poverenja.



3. Saveznice bi takođe trebalo da razmisle o načinu na koji OEBS, zajednica zasnovana na

demokratskim vrednostima i na principu dobrovoljnog prihvatanja obaveza, može biti

dopuna NATO partnerstvima u izgradnji razumevanja i podrške aktivnostima Alijanse.

Partnerstvo sa Rusijom. Na listi partnera NATO-a, Rusija potpada u posebnu kategoriju. Nacrt

okvira za partnerstvo dat je 1997.godine u Osnivačkom aktu, a Deklaracija je potpisana 2002. u

Rimu. Oba dokumenta izražavaju obavezu da identifikuju i iskoriste prilike za zajedničku akciju na

osnovu zajedničkog interesa i shvatanja da je bezbednost evro-atlantske regije nedeljiva. Saradnja je

dogovorena u, između ostalogi, borbi protiv terorizma, kriznom upravljanju, kontroli naoružanja i

neširenja, protivraketne odbrane u regionu i reagovanja na nove rizike i pretnje. Savet NATO-Rusija

(SNR) obezbeđuje forum za konsultacije, transparentnost, izgradnju konsenzusa, kao i donošenje i

implementaciju odluka.

Po pitanju Rusije, članice NATO-a mogu imati različita viđenja, dok se ipak mogu složiti o

preporukama za odnose sa tom zemljom. Zbog istorije, geografije i nedavnih događaja, neke zemlje

su skeptičnije od drugih kada je reč o posvećenosti ruske vlade za izgradnju boljih odnosa sa

Alijansom. Uznemirava činjenica da SNR nije iskorišćen za sprečavanje krize u Gruziji 2008., kao

što je i, sa druge strane, česta sumnjičavost o namerama NATO-a od strane zvanične Moskve.

Rusija šalje nejasne signale o svojoj otvorenosti za dalju saradnju, a njeni predlozi o alternativnom

bezbednosnom poretku u Evropi izgledaju projektovani tako da delimično ograničavaju NATO

aktivnosti.

Iako članice NATO-a posmatraju Rusiju iz različitih perspektiva, Savez je ujedinjen u svojoj želji

da sarađuje sa liderima te zemlje kako bi se sprečili štetni nesporazumi i kako bi se identifikovali i

postizali zajednički ciljevi. Alijansa ne smatra nijednu državu za svog neprijatelja, međutim, niko ne

bi trebalo da sumnja u odgovor NATO-a u slučaju ugrožavanja bezbednosti bilo koje od njenih

članica.

Činjenica da je NATO odbrambeni savez i da su autori novu vojnu doktrinu Rusije iz 2010.

definisali kao "strogo odbrambenu" pruža dobru polaznu tačku za saradnju. To, takođe, predstavlja

zajednička obaveza NATO-a i Rusije, izražena u Osnivačkom aktu, da u Evropi stvore "zajednički

prostor bezbednosti i stabilnosti, bez linija podele sfera uticaja i ograničavanja suvereniteta bilo

koje države. "



Preporuke:

1. Novi strateški koncept treba da podrži politiku koja kombinuje bezbednost za sve

članove Alijanse i konstruktivno, ponovno angažovanje Rusije.

2. Strateški koncept treba da podvuče želju NATO-a za kvalitativno boljim odnosom sa

Rusijom, na osnovu zajedničkih interesa, međusobnog poverenja, transparentnosti i

predvidljivosti. Iz perspektive Alijanse, vrata saradnje na svim nivoima i dalje će ostati

otvorena.

3. Saveznice treba da rade sa Rusijom na sačinjavanju dnevnog reda SNR koji će reagovati

na iskren i dalekovidan način na bezbednosne probleme obeju strana, i koji će

identifikovati specifične oblasti za zajedničku akciju. Procena zajedničkih pretnji i

izazova koja je trenutno u toku predstavlja ohrabrujući korak. Obe strane takođe treba da

nastoje da poboljšaju saradnju u okviru SNR Akcionog plana o terorizmu iz 2008.

godine i da koordinirano deluju sa drugim regionalnim organizacijama.

Partnerstvo sa Gruzijom i Ukrajinom. Gruzija i Ukrajina se nalaze u strukturi partnerstva u

formi Komisije NATO-Ukrajina i Komisije NATO-Gruzija. Kanali komunikacije su odlični i obe

zemlje daju doprinos kao partneri u NATO misijama. Zbog geografskih razloga, obe zemlje akteri

su problema od dugogodišnjeg regionalnog značaja, uključujući etničke sporove i nedostatak

energetske bezbednosti. Jedan od glavnih neuspeha partnerstva strukture NATO-a je sukob između

Rusije i Gruzije 2008., u kojoj su dva partnera Saveza bila angažovana u neprijateljstvima oko još

uvek nerešenih pitanja.

Preporuke:

1. Saveznice bi trebalo da redovno koriste komisije NATO-Ukrajina i NATO-Gruzija kako

bi raspravljale o međusobnim bezbednosnim problemima i kako bi se podstakao

praktični vid saradnje, uključujući i reforme odbrane. Što NATO bude jasnije artikulisao

svoju poziciju partnerima i što bude preciznije procenio njihovu percepciju, saveznice

će veštije delovati prilikom sprečavanja kriza i izgradnje poverenja.

2. Saveznice bi takođe trebalo da koriste NATO mehanizme za upravljanje krizama,



zajedno sa komisijama partnerstva, u svrhe procene i praćenja bezbednosnih događaja

koji utiču na ove dve zemlje.

NATO Partnerstvo na Mediteranu i Bliskom Istoku. Oblast koja obuhvata Severnu Afriku i

Bliski Istok dugo već spada među strateški najvažnije regione sveta. Njen budući razvoj će uticati

na interes NATO-a u sprečavanju širenja nuklearnog oružja, borbi protiv terorizma, energetske

bezbednosti i razvoja mirnog međunarodnog poretka. S obzirom na te interese, Savez je angažovan

u ovom ogromnom i raznovrsnom regionu kroz Mediteranski dijalog (MD) i nedavno uspostavljene

Istambulske Inicijative za saradnju (IIS).

Mediteranski dijalog. Osnovan 1994., MD obuhvata sedam zemalja iz Mediteranske regije. Dijalog

pruža okvir za izgradnju poverenja, transparentnosti i saradnje. Iako je to jedina funkcionalna

regionalna bezbednosna inicijativa, njena dostignuća su do sada skromna. Dijalogu nedostaje jedan

od osnivačkih dokumenata poput onih koji su sačinjeni za druga NATO partnerstva. Potencijalne

oblasti zajedničkog interesovanja uključuju proliferaciju oružja i protivraketnu odbranu. Sadašnja

formula MD i dalje će biti operabilna, ali bi trebalo da bude dovoljno fleksibilna da omogući svakoj

zemlji koja želi da produbi svoje partnerstvo sa NATO-om da to i učini.

NATO snažno podržava nastojanja da se postigne pravedan i trajni mir između Izraelaca i

Palestinaca, ali ne igra aktivnu diplomatsku ulogu u tom procesu. Alijansa je, međutim, izrazila

spremnost da pomogne u primeni sporazuma ukoliko se isti postigne, pod uslovom da to zahtevaju

obe strane i da se za to dobije ovlašćenje Saveta bezbednosti UN.

Istambulska Inicijativa za saradnju. IIS, pokrenuta 2004, ima za cilj da doprinese dugoročnoj

globalnoj i regionalnoj bezbednosti, nudeći zemljama u širem regionu Bliskog Istoka bilateralnu

bezbednosnu saradnju sa NATO-om. Inicijativa je otvorena za sve zemlje u regionu koje podržavaju

njene ciljeve, uključujući borbu protiv terorizma i protiv proliferacije oružja za masovno uništenje.

Iako potencijalno vrlo vredna, Istambulska inicijativa je u nemogućnosti da ostvari svoje potencijale

usled nedostatka zajedničke strateške vizije i rivalstva među partnerima i pojedinim saveznicima.

Ipak, kao i MD, IIS pomaže da se izgrade neophodni bezbednosni odnosi i otvaranje kanala za

redovan dijalog. Svako partnerstvo je instrument za promenu percepcije, što je korisno, jer

stanovništvo u regionu nije uvek u potpunosti ili u dovoljnoj meri informisano o NATO-u i uopšte o

“Zapadu“.



Preporuke:

1. NATO treba da pristupa odnosima sa zemljama Mediterana i Bliskog Istoka sa

strateškim strpljenjem. MD i IIS su još uvek relativno novi forumi, a politička diskusija i

praktična saradnja koju pružaju može da poboljša međusobno razumevanje, doprinese

stabilnosti i poboljšanju imidža NATO-u regionu. Jedan od načina da se poveća vrednost

MD i IIS u Alijansi može biti postizanje dogovorenih izjava o zajedničkim interesima na

osnovu novog i šireg koncepta bezbednosti, uzimajući u obzir konvencionalne i

nekonvencionalne opasnosti, kao i politička, ekonomska, socijalna i kulturna pitanja.

2. Saveznici treba da budu otvoreni za transparentne konsultacije sa MD i IIS partnerima o

implikacijama eventualnih nuklearnih akcija Irana.

3. NATO treba da bude spreman da pomogne u sprovođenju mirovnog sporazuma između

Izraela i Palestinaca, a u skladu sa postignutim uslovima.

Partneri širom sveta. NATO sada ima važne operativne partnere i izvan evroatlantske oblasti, od

kojih su pojedini ključni saradnici u savezničkim misijama. Australija, zapravo, daje više vojnika u

Avganistanu od polovine NATO saveznika, Novi Zeland takođe daje značajan doprinos, Republika

Koreja se obavezala da će razmestiti značajan vojni kontingent, a Japan je odvojio milijarde dolara

u svrhu rekonstrukcije te zemlje. Ove demokratske države nisu samo partneri po nuždi, već i po

vrednostima - iako ne učestvuju u formalnom okviru za dijalog koji obezbeđuje EAPS. Avganistan i

Pakistan, čija je saradnja od ključne važnosti za uspeh Međunarodnih bezbednosnih snaga za

podršku (ISAF) takođe su izvan formalne strukture za dijalog sa NATO-om.

NATO ne zahteva nužno formalno partnerstvo u cilju održavanja produktivnog radnog dijaloga sa

drugim zemljama i organizacijama. Potrebno je da NATO održava aktivnu diplomatsku prisutnost u

cilju korišćenja prilika za saradnju kada god se one pojave. Na primer, Narodna Republika Kina je

učestvovala zajedno sa jedinicama iz savezničkih zemalja u okviru mirovnih operacija i u anti-

piratskim patrolama u Adenskom zalivu. Zemlje Centralne i južne Azije imaju veliki udeo u

očuvanju stabilnosti u regionu. Članovi Kolektivne Organizacije Dogovora o zajedničkoj

bezbednosti i Organizacije Šangajske saradnje pokazali su interesovanje za saradnju sa drugim

multinacionalnim entitetima. Indija, Indonezija, kao i vodeće demokratije u Africi i Latinskoj

Americi dele sa NATO-om zalaganje za globalni mir i vladavinu prava.



Preporuke:

1. NATO treba da učini više da produbi svoje partnerstvo sa zemljama izvan evroatlantske

regije širеnjem spiska zajedničkih aktivnosti uz očuvanje sposobnosti pojedinih partnera

za formiranje prilagođenih kooperativnih odnosa sa Savezom.

2. U Istanbulu 2004. godine, saveznici su se složili da operativnim partnerima prošire

pristup informacijama i planiranju, i od tada je napravljen izvestan napredak u tom

pogledu. Strateški koncept treba dalje da nastavi tim putem, i skicira način na koji bi se

operativnim partnerima NATO dao redovan i značajan glas u oblikovanju strategije i

odluke o misijama kojima oni doprinose.

3. NATO treba da ispita mogućnost organizovanja novih regionalnih grupisanja ako za to

postoji interesovanje zemalja. Još jedna alternativa, koja može biti poželjna, jeste da

NATO uspostavi više formalnih veza sa tim organima, kao što su Afrička Unija,

Organizacija Američkih Država, Zalivski Savet za Saradnju, Šangajska Organizacija za

Saradnju, odnosno Organizacija za Kolektivnu Bezbednost. Svi takvi odnosi treba da

budu zasnovani na principima ravnopravnosti, međusobnog poverenja i uzajamne

koristi.



Poglavlje 4: Politička i organizaciona pitanja

Osnovne informacije

Od 1999. godine, Alijansa je skoro udvostručena u veličini; bila je suočena sa nizom novih

opasnosti, angažovana u operacijama udaljenijim i kompleksnijim od svih prethodnh pokušaja,

prošla je kroz tešku međunarodnu ekonomsku krizu, i uspostavila politički dijalog i partnerstva koja

se protežu daleko izvan evroatlantskog regiona. Nije iznenađujuće da su ove nagle promene bile

praćene značajnim unutrašnjim naporima. Novi strateški koncept omogućava Alijansi da razmotri

poslednje događaje i iskoristi stečena znanja, te da potraži novi konsenzus o pitanjima koja su od

središnjeg značaja za buduće upravljanje i pravac organizacije.

Ova pitanja obuhvataju:

Lekcije iz Avganistana

Smernice za misije izvan granica Alijanse

Administrativne reforme

Procedure donošenja odluka

Politiku otvorenih vrata

Ulogu NATO-a u konvencionalnoj kontroli naoružanja

Analize i preporuke

Lekcije iz Avganistana. NATO je preuzeo vođstvo Međunarodnih bezbednosnih snaga za podršku

(ISAF) u avgustu 2003. godine. Operacija je, od tada, porasla sa 5.000 na otprilike 100.000

vojnika, koji dolaze iz četrdeset šest zemalja, uključujući i sve članice NATO-a. Njegova misija je

da pomogne Vladi Avganistana u ostvarivanju i proširenju ovlašćenja s ciljem stabilizacije ove

zemlje i podsticanje mirnog obnavljanja i razvoja. U vezi sa tim, NATO obavlja vojne operacije i

pomaže u obuci i pružanju pomoći Nacionalnoj vojsci i policiji Avganistana. Iako je ISAF mnogo

postigao, dosadašnja iskustva su dovela do izvesne zabrinutosti unutar Alijanse oko pitanja

jedinstvenog komandovanja, ograničenja (ili prigovora) koja su stavljena na vojne snage pojedinih

saveznica, i pitanja vezanih za taktike i ciljeve. Misija je takođe podnela težak udarac, zbog

incidenata sa civilnim žrtavama, za koje su se komandiri NATO-a obavezali da će minimizovati.



ISAF je, zbog svoje veličine i dužine misije, jedna izuzetna operacija. To je, takođe, operacija koja

nije bila predviđena. U svetlu složene i nepredvidive bezbednosne klime koja će verovatno

preovladavati i tokom naredne decenije, nije moguće isključiti buduće učešće NATO-a u sličnim

(iako, nadamo se, manje proširenim) misijama stabilizacije. Iskustva iz Avganistana stoga pružaju

NATO-u dragocenu listu pouka. Mnogi od principa koji bi trebali da budu uključeni u novi strateški

koncept su prisutni već sada. Najočigledniji princip je značaj sposobnosti NATO-a da rasporedi

vojne jedinice prilagođene specifičnim i stalnim operacijama koje su udaljene od granica Alijanse.

Druge lekcije obuhvataju:

Do maksimalno moguće mere, vojne snage NATO-a bi trebale da deluju pod

jedinstvenim lancem komande.

Saveznice bi trebale da minimalizuju nacionalne prigovore koje pojedine nacije prilažu

kada svojim trupama doprinose operacijama Alijanse; svaki od prigovora treba da bude

jasno i eksplicitno naveden i njihov uticaj pažljivo vrednovan tokom stvaranja snaga i

operativnog planiranja.

Misija NATO-a u Avganistanu je u prošlosti oštećena usled neuspeha da svoje namere

komunicira jasno, kao i zbog incidenata i nesreća koje su uključivale civilne žrtve.

Nedavna ograničenja na blisku vazdušnu podršku i artiljerijsku vatru koja sprovodi

komandujući ISAF-a pomažu u smanjivanju ovog problema, no potreba za zaštitom

civila i dalje mora da bude naglašavana prilikom obuke i na terenu.

Sa zatvorenicima i zatočenim osobama treba postupati u skladu sa principima

međunarodnog prava. Bilo koja druga politika dovodi do nepovoljnih političkih

posledica, gubitka moralnog kredibiliteta, štete po koheziju Alijanse, kao i povećane

opasnosti po snage NATO-a.

Stabilnost u Avganistanu neće biti ostvarena samo kroz primenu vojnih sredstvava. Kao i

u drugim situacijama kontra-pobune, primarni cilj je stvaranje sveobuhvatnog civilno-

vojnog pristupa koji lokalnim vladajućim strukturama omogućava da steknu poverenje i

lojalnost lokalnog stanovništva. Za NATO, to zahteva sposobnost bliske saradnje sa

partnerskim organizacijama s ciljem usklađivanja prioriteta, kao i iskorištavanje

raspoloživih resursa na najbolji mogući način. Takođe se stavlja poseban značaj na



pomoć domaćim snagama bezbednosti da poboljšaju svoju sposobnost za održavanje

reda i zaštitu ne-borbenog stanovništva od zla.

Uputstva za misije izvan granica Alijanse. I pored svih svojih atributa, NATO ni u kom slučaju

nije jedini odgovor na svaki problem koji utiče na međunarodnu bezbednost. NATO je regionalna, a

ne globalna organizacija; čija su finansijska sredstva ograničena i ovise od drugih prioriteta, i koja

nema želju da preuzima misije u kojima se može računati na druge institucije i zemlje. Shodno

tome, novi strateški koncept bi trebao propisati smernice za Alijansu za donošenje odluka o tome

kada i gde da primenjuju sredstva izvan svojih granica. Obzirom da je svaka situacija jedinstvena,

donošenje odluka NATO-a zavisi od slučaja do slučaja. Međutim, rasprave unutar

Severnoatlantskog saveta trebale bi da daju poseban značaj sledećim faktorima:

obim i bliskost opasnosti po članice Alijanse;

iscrpljenost ili očigledna neefikasnost alternativnih koraka;

sposobnost i spremnost članica NATO-a da obezbede sredstva potrebna za uspeh;

uključivanje partnera u pružanju pomoći kako bi se osiguralo efikasno i blagovremeno

rešavanje datog problema;

kolateralni uticaj na druge misije i potrebe NATO-a;

stepen domaće i međunarodne podrške javnosti;

usaglašenost sa međunarodnim pravom i

predvidive posledice nedelovanja.

U budućnosti, kao što je bio slučaj i u prošlosti, lideri NATO-a treba da imaju u vidu dve mere

opreza: obaveze NATO-a ne bi trebale da premašuju ono što Alijansa može da učini, dok ono što

NATO može da učini ne bi nikada trebalo da bude nadmašeno bezbednosnim potrebama NATO-a.

Alijansa ne može da bude tako ambiciozna da preuzme poslove za čije izvršavanje nije spremna,

niti sme da bude tako letargična da se ne pripremi za potrebne zadatke.

Shodno tome, strateški koncept treba da sadrži jasnu definiciju odbrambenih prioriteta. Ti prioriteti

počinju sa mogućnošću odbrane teritorije Alijanse, ali uključuju i sposobnost preduzimanja

zahtevnih misija na strateškoj daljini, pomoć u oblikovanju međunarodne bezbednosti, i odgovor na

nepredviđene okolnosti onda kada i gde je to potrebno. Zvanični nivo ambicija NATO-a postavljen

je 2006. godine; nema potrebe da se ti pokazatelji menjaju, iako bi se definicija misije mogla



proširiti kako bi uključila nove zahteve za unutrašnju bezbednost, uključujući i sajber bezbednost.

Opšte je poznato da NATO ne može uspeti bez podrške svojih članica. Shodno tome, misije NATO-

a neće moći da se uspešno odvijaju za dugo, ukoliko ih stanovništvo zemalja NATO-a ne bude

razumelo i prihvatilo. Takva podrška se ne sme uzeti zdravo za gotovo. Što otvoreniji NATO lideri

budu tokom razmatranja, i što jasnije objasne specifične ciljeve i razloge za učešće NATO-a u bilo

kojoj operaciji, verovatnije je da će Alijansa biti u stanju da ostvari nivo popularne i parlamentarne

podrške koja je neophodna za ispunjavanje njene misije.

Preporuke:

1. Strateški koncept treba da sadrži skup smernica za informisanje procesa donošenja odluka

NATO-a u vezi sa preduzimanjem novih misija i odgovornosti.

2. NATO treba da održava nivo spremnosti i operativni tempo koji odgovora bezbednosnim

potrebama njegovih članica, čime se izbegava opasnost delovanja van realnog domašaja

Alijanse, na jednom kraju, ili samo-dovoljnosti, na drugom.

3. Kroz transparentnost i efikasnu javnu komunikaciju, Alijansa mora nastojati da privuče i

održi javnu i zakonodavnu podršku za svoje operacije.

Administrativne reforme. Kako se NATO proširio, proširena je i njegova struktura, uključujući

broj odbora NATO-a, veličinu njegovog osoblja, kao i troškove obavljanja rutinskih poslovanja.

Generalni sekretar je identifikovao unutrašnju reformu kao prioritet i saveznice su mu dale jasan

mandat za delovanje.

Preporuke:

1. Strateški koncept bi trebalo da garantuje dalekosežan program reformi. Taj program treba

da obuhvati - ali da ne bude ograničen na - racionalizovanje međunarodnog Sekretarijata,

razmatranje finansijskih pravila, smanjenje operativnih troškova Štaba Alijanse i

smanjenje broja komisija i agencija.



2. Generalni sekretar bi trebao da ima dodatna ovlašćenja za sprovođenje svog programa

reformi.

3. Saveznice treba da uspostave kvantitativne ciljeve za štednju u različitim kategorijama

administrativnih troškova, kao i da se postaraju da sredstva koja su ušteđena kroz proces

reformi budu ponovo investirana u gotovost i operativne sposobnosti NATO-a.

Procedura donošenja odluka. Postoji inherentna tenzija između višečlane organizacije koja deluje

na principu konsenzusa i vojno-političke Alijanse koja deluje u fluidnom i ubrzanom

bezbednosnom okruženju. Ova tenzija nije smanjena povećanim brojem članica NATO-a ili

širenjem njegovih komiteta. U 2009., Generalni sekretar je izneo neke početne ideje za

racionalizovanje procesa odlučivanja. Izazov za lidere Alijanse će biti da identifikuju dalje korake

koji neće, sami po sebi, postati izvorom podela. Pravilo konsenzusa je oduvek služilo kao osnovni

princip NATO-a i saveznice su čvrsto vezane za njegovo očuvanje. Međutim, potreba postizanja

sporazuma između dvadeset i osam država (kojić će biti još više u budućnosti) ponekad se može

pokazati kao teško, dok ponekad vodi do odlaganja koja ne služe konstruktivnoj svrsi. Pored toga,

Alijansa treba da se pripremi za situacije u kojima bi brzo (zaista, gotovo trenutno) donošenje

odluka moglo biti neophodno.

Preporuke:

1. U svom predlogu za administrativnu reformu, Generalni sekretar je ohrabren da uključi

dodatne predloge za unapređenje procesa donošenja odluka. Ovi predlozi bi trebali da: 1)

priznaju da svako odstupanje od principa konsenzusa mora biti odobreno od strane

Severnoatlatskog saveta, 2) očuvaju pravilo konsenzusa za većinu važnih odluka, kao što

su one vezane za obaveze u skladu sa članom 5., budžete, nove misije ili nove članice, 3)

identifikuju sredstva za manje vitalne pitanja za saveznice koja bi im omogućila da

identifikuju ona pitanja i probleme na koje se ne može staviti veto, i 4) uspostavi princip

da se sprovođenje odluka ostvarenih konsenzusom ne sme odlagati naporima za

preispitivanjem tih odluka na nižim nivoima pre njihovog sprovođenja.

2. Alijansa treba da razmotri da Generalnom sekretaru ili vojim liderima NATO-a dâ

pojedina pre-delegirana ovlašćenja, na osnovu dogovorenih pravila angažmana, da



odgovore na vanredne situacije, kao što su raketni ili sajber napadi.

Politika otvorenih vrata. Od svog osnivanja 1949. godine, NATO se povećao u veličini od nekih

dvanaest članica na dvadeset i osam. Ova politika otvorenih vrata ovlašćena je članom 10.

Severnoatlantskog ugovora kojim je propisano da "Strane mogu, jednoglasnim sporazumom, da

pozovu bilo koju drugu evropsku državu koja je u poziciji da unapredi principe ovog Ugovora i

doprinese bezbednosti Severnoatlantskog područja da pristupi" članstvu u Alijansi. Od 1995.

godine, proces proširenja predvode određeni principimi, uključujući i sledeće:

Demokratske vrednosti i puna podrška političkoj viziji NATO-u unutar zemlje

kandidatkinje;

Implementacija svih potrebnih vojnih reformi s ciljem postizanja standarda NATO-a u

pogledu stručnosti i obezbeđivanja civilne kontrole nad oružanim snagama;

Pravedan tretman manjinskog stanovništva;

Mirno rešavanje domaćih i međunarodnih sporova;

Domaća politička podrška članstvu u NATO-u, i

Sveukupna sposobnost kandidatkinje da doprinese bezbednosti Alijanse i evro-atlantske

regije.

Preporuka:

1. Novi strateški koncept treba da potvrdi politiku otvorenih vrata NATO-a, uključujući i

načela koja su nabrojana gore.

Uloga NATO-a u konvencionalnoj politici kontrole naoružanja. Članice NATO-a imaju veliki

udeo u kontroli naoružanja, ali Alijansa kao entitet ima samo ograničen formalnu ulogu. Alijansa je

u prošlosti vodila raspravu o mogućem razvoju sa posebnim uticajem na evropsku bezbednost, kao

što je Sporazum o nuklearnim snagama srednjeg dometa iz 1987. (iako su stvarni pregovori

sprovedeni bilateralno između Sjedinjenih Država i Sovjetske Unije). Još važnije, saveznice su bile

direktno uključene u pregovore i potpisivanje Sporazuma o konvencionalnim oružanim snagama u

Evropi (CFE) iz 1990.

U poslednjih nekoliko godina, ovaj proces je došao do zastoja i sada je u opasnosti od potpunog



raspada. Ovo je zaista velika šteta, upravo zbog toga što je ovaj Sporazum u prošlosti doveo do

uništenja desetina hiljada tenkova, oklopnih vozila, artiljerijskih oruđa, uz povećanje predvidljivosti

i transparentnost u čitavom regionu.

Preporuke:

1. Strateški koncept NATO-a bi trebalo da istakne posvećenost NATO-a jasnom i

stabilizirajućem režimu kontrole konvencionalnog naoružanja u Evropi, koji počiva na

principima uzajamne transparentnosti, uzdržavanja, i saglasnosti zemalja domaćina za

stacioniranje stranih snaga. Sa ovim ciljem na umu, Alijansa treba da podrži oživljavanje

CFE procesa i da izrazi spremnost da se uključi u konstruktivan dijalog sa svim državama

potpisnicama Sporazuma.



Poglavlje 5: Snage i sposobnosti Alijanse

Uvod

Strateški koncept NATO-a iz 1999. godine uključuje odeljak "Smernice za snage Alijanse", koji je

definisao ciljeve transformacije sposobnosti radi odgovora na izazove novog veka. Dokument je

istakao zahtev za dobro obučenim i opremljenim snagama i komandnim strukturama koje su u

stanju da obezbede kolektivnu odbranu, brzo reaguju u kriznim situacijama i učestvuju u

kompleksnim zajedničkim operacijama van teritorija zemalja saveznica. Na istom samitu u

Vašingtonu, lideri su odobrili posebnu Inicijativu za Odbrambene Sposobnosti (IOS), koja ističe pet

velikih potreba NATO snaga: 1) mobilnost i mogućnost brzog razmeštanja trupa, 2) održivost i

logistika, 3) efektivni angažman, 4) sposobnost opstanka, i 5) interoperabilne komunikacije. Iako je

IOS neophodan i blagovremeno donet, pokazalo se da ima preširok fokus. Tokom naredne decenije,

naknadne inicijative i samitske deklaracije dale su dodatne smernice članicama NATO-a i planerima

odbrane.

Smernice u protekloj deceniji. Na samitu u Pragu 2002, saveznice su počele da se prilagođavaju

na izmenjenu bezbednosnu situaciju generisanu napadom od 9/11 i izgledima za povratak

stabilnosti u Avganistanu. Alijansa je odobrila plan za povećanje IOS poboljšavajući sposobnosti u

osam kategorija odbrane, potom, osnovala je Savezničku Transformacionu Komandu (STK) radi

usmeravanja razvoja tih sposobnosti, i stvorila NATO Snage za reagovanje (NRF) u cilju "brzog

premeštanja [snaga] gde god je to potrebno."

U Rigi 2006., lideri Alijanse su usvojili Sveobuhvatna Politička Uputstva (CPG) (SPU), u kojima se

postavljaju okvir i prioriteti za pitanja koja se tiču sposobnosti Alijanse, kao i za planiranje i

obaveštajnu delatnost u narednom periodu. Među zahtevima jeste i taj da članice NATO-a razvijaju

nacionalne kopnene snage od kojih bi najmanje 40 odsto bilo mobilno, dok bi 8 odsto bilo mobilno

na održivim osnovama. (Ovi ciljevi su kasnije podignuti na 50, odnosno 10 procenata.)

Na Strazbourg-Kehl samitu 2009. godine, NATO je prihvatio "Deklaraciju o Bezbednosti Alijanse",

koja je u prvi plan istakla sprovođenje STK i predvidela multinacionalne štabove za specijalne

operacione snage.



Vojna transformacija: rad u toku. Rezultati ovih inicijativa i direktiva samita su različiti.

Uglavnom usled ograničenih resursa, NATO vojne snage su polako počele da slede dogovorena

uputstva. Prema tome, i dalje postoji znatan jaz između potencijala za ostvarenje misija i

raspoloživih kapaciteta. Znatan deo napretka preduzetog ka vojnoj transformaciji vođen je

operativnim zahtevima na Kosovu i Avganistanu. ISAF operacije su posebno ukazale na potrebu za

snagama koje su mobilne i održive, za zajedničkim pristupom u operacijama protiv pobunjenika,

kao i za interoperabilnim sposobnostima komande, kontrole, komunikacija, kompjuterskih sistema,

obaveštajne strukture, sistema za osmatranje i izviđanje (C4ISR).

Primarni faktor koji usporava vojnu transformaciju jeste nedostatak Evropske odbrambene

potrošnje i investicija. Danas, samo šest od dvadeset šest evropskih Saveznica daje 2 odsto ili više

procenata BDP-a u ove svrhe, samo desetak ispunjava ciljeve za izradu mobilnih i održivih vojnih

snaga. Alijansin standard od 20 odsto vojnih izdataka namenjenih za investicije postiglo je manje od

polovine država NATO-a (mada se taj trend polako poboljšava). Jaz je posebno veliki između

kapaciteta SAD i ostatka NATO-a, debalans koji bi, ako ostane nepromenjen, mogao podriti

koheziju Alijanse. Problemu dalje doprinosi činjenica da je u poslednjih dvadesetak godina,

Evropska odbrambena potrošnja disproporcionalno ulagana u osoblje i operativne troškove. Kao

rezultat toga, Evropske nacionalne snage generalno nemaju ni približno dovoljno transformisanih

snaga u odnosu na potrebe i preporuke.

Analize i preporuke

Novi strateški koncept treba da usmeri dalju transformaciju NATO odbrambenih sposobnosti. S

obzirom na prirodu modernog bezbednosnog okruženja i ograničenja fiskalnih resursa, NATO-u su

neophodne fleksibilne, mobilne, umrežene i održive vojne snage koje mogu da zadovolje čitav niz

Alijansinih zahteva po pristupačnoj ceni. Ove obaveze uključuju odvraćanje agresije, odbranu

teritorije Alijanse, preduzimanje zahtevnih misija sa strateške distance i pripremu za širok spektar

manjih incidenata. Novi strateški koncept treba da ažurira smernice postavljene Konceptom iz

1999., što će biti praćeno dogovorom o prioritetima sposobnosti i vojnih reformi koje će lideri

Alijanse usvojiti na samitu u Lisabonu.

NATO vojne misije. U narednoj deceniji, NATO će imati četiri centralne međusobno povezane

vojne misije koje će upotpuniti osnovne zadatke navedene u drugom poglavlju. To su:



Odvraćanje, sprečavanje i odbrana protiv bilo koje agresivne pretnje kako bi se osigurala

politička nezavisnost i teritorijalni integritet svih članica NATO, u skladu sa članom 5

Severnoatlantskog sporazuma.

Saradnja sa partnerima i civilnim institucijama na zaštiti područja sporazuma protiv čitavog

niza nekonvencionalnih bezbednosnih izazova.

Razmeštanje i održavanje ekspedicionih snaga za vojne operacije izvan područja

Sporazuma, kada je to potrebno, kako bi se sprečio napad na ugovorom definisanu oblast ili

u cilju zaštite zakonskih prava i drugih vitalnih interesa članica Alijanse.

Pomoć u oblikovanju stabilnijeg i mirnijeg međunarodnog bezbednosnog okruženja

povećanjem partnerske interoperabilnosti, pružanjem vojne i policijske obuke,

koordinisanjem vojne pomoći i saradnjom sa vladama ključnih zemalja.

Sposobnosti konvencionalne odbrane. Ako NATO želi da uspešno ispuni ove četiri misije, mora

da zaustavi strmoglav pad izdataka u svrhe nacionalne odbrane, sprovede nove reforme i efektivne

mere, i postavi prioritete za buduće sposobnosti. Značajne korake treba preduzeti na samitu u

Lisabonu u cilju rešavanja ova tri zadatka. Generalni sekretar je već preduzeo značajne reformske

napore; oni predstavljaju veliko ohrabrenje i zaslužuju svaku podršku. Pored toga, pre Lisabona, za

usvajanje od strane lidera Alijanse treba da budu pripremljeni jasni prioriteti za poboljšanje

sposobnosti. Odbrambeni prioriteti uključuju one u vezi potreba iskazanih članom 5 i u cilju vojne

transformacije.

Preporuka:

1. Pored drugih prioriteta, novi strateški koncept treba da se bavi sledećim konvencionalnim

potrebama odbrane:

Potvrđivanje posvećenosti Članu 5. Uveravanje saveznika u delotvornost člana 5

zahteva osvežavanje i održavanje suštinskih veština i sposobnosti. Alijansa je razvila

adekvatnu vojnu gotovost za ispunjavanje uslova člana 5, ali treba učiniti više kako

bi tu gotovost garantovala u praksi. Ovo će zahtevati bolje planiranje za vanredna

stanja, pripreme za krizno upravljanje, procenu opreme, kao i odgovarajuće vojne



vežbe. Te vežbe ne bi trebalo da bude provokativne, moraju biti unapred najavljene, i

treba da budu otvorene za posmatrače iz susednih zemalja.

Postizanje mobilnosti i održivosti ciljeva. Snage koje zemlje članice ili partneri

nude NATO-u za bilo koju misiju u okviru ili izvan NATO teritorije, trebalo bi da

budu mobilne i održive. S tim ciljem, saveznice treba da restrukturiraju veći deo

svojih snaga sa tradicionalnih fiksnih misija teritorijalne odbrane na mobilne trupe.

Za mobilnost je neophodan strateški vazdušni most, koji nije dovoljno razvijen, iako

C-17 konzorcijum predstavlja korak u pravom smeru. Kreiranje NATO Agencije za

Razmeštanje je ideja koju treba istražiti i koja može biti vrlo korisna. Takva agencija

bi preuzela odgovornost za konsolidaciju svih aspekata priprema Alijansa za brzo

razmeštanje.

Širenje uloge NATO snaga za reagovanje. NRF treba da bude u gotovosti da

preduzme misije predviđene članom 5, kao i druge misije, i treba da bude centralni

učesnik u izvođenju vežbi iz člana 5.

Korišćenje zajedničkih karakteristika misija po osnovu č lana 5 i ekspedicionih

misija. NATO mora biti spreman kako za preduzimanje misija proisteklih iz člana 5,

tako i za druge misije. Radi efikasnog ostvarenja oba cilja, trebalo bi detaljno ispitati

oba seta misija - koji nisu ni u potpunosti identični, niti potpuno drugačiji – i iznaći

zajedničke tačke. Suštinska sličnost je u tome što oba tipa misija zahtevaju dobro

pripremljene snage i logističku podršku. Suštinska razlika je ta što bi glavne borbene

operacije u Evropi protiv ozbiljnih protivnika bile inherentno drugačije od učešća

ekspedicionih snaga u stabilizaciji stanja u nekoj udaljenoj državi. Da bi bio spreman

za oba tipa misija, NATO mora da u potpunosti iskoristi preklapanja između njih.

Razumevanje C4ISR kao operativne veze NATO. Potencijali C4ISR obezbeđuju

operativno povezivanje NATO sa nacionalnim snagama u interoperabilnu, agilnu i

jedinstveniju celinu. Oni bi trebalo da budu prioritet u budućim investicijama od

strane članica, kao i samog NATO-a. Saveznice treba da prvenstveno investiraju u

skladu sa najnovijom NATO-ZND arhitekturom i standardima SRB platforme. Isto

tako, NATO treba da obezbedi da se isti arhitektonski standardi ispunjavaju i

održavaju duž čitave njegove komandne strukture. Saveznice i partneri treba da



istaknu ulaganja u nacionalnim sistemima na taktičkom i operativnom nivou koji će

biti povezani sa strateško-operativnom mrežom NATO-a.

Jačanje sposobnosti snaga za specijalne operacije (SOF). Mnogo je već učinjeno

na objedinjavanju sposobnosti SOF zemalja članica i partnera, uključujući

uspostavljanje NATO štaba za specijalne operacije. Ovo telo razvija zajedničku

obuku i doktrinu i unapređuje razmenu obaveštajnih podataka. Više se može učiniti

na poboljšanju sposobnosti NATO-a za primenu ovih ekspedicionih potencijala. U

skladu sa Deklaracijom Strasbur-Kehl samita, Severnoatlantski savet bi trebalo da

razmotri imenovanje specijalnog NATO Vrhovnog štaba za Specijalne operacije kao

glavne komandne komponente.

Unapređenje transformacije savezničke komande (ACT) . ACT-u je potreban

smeliji mandat, veća ovlašćenja, kao i više sredstava. To bi trebalo da predvodi

razvoj kako transformacionih sposobnosti tako i efikasnosti novih mera. Takođe,

trebalo bi da ona u potpunosti preuzme nadležnost za NATO programe naučenih

lekcija, učenja, obrazovanja i obuke.

Transformacija NATO obrazovanja i obuke. Predvođena ACT, NATO treba da

iskoristi informatičku revoluciju za uspostavljanje procesa kontinuiranog učenja

vojnog i civilnog osoblja. Ljudi su najveće bogatstvo NATO-a, a posedovanje

najsavremenijeg znanja je od suštinskog značaja za njegovo stanovništvo. Moderni

obrazovni instrumenti i principi, uključujući učenje na daljinu, razmenu studenata,

kao i simulacije, mogu dodatno poboljšati operativnu i stratešku veštinu. Ukoliko je

moguće, ovi programi bi trebalo da obuhvate i osoblje iz partnerskih zemalja i

organizacija.

Poboljša nje pomorsk e situacion e svesnosti. Izmenjeni rizici na periferiji NATO

teritorije, dalekom Severu, Persijskom Zalivu, Indijskom okeanu i drugim oblastima,

zahtevaju novi nivo bezbednosne pomorske situacione svesnosti. NATO treba da

uskladi ulaganja u takve obaveštajne platforme kao što su bespilotne letelice,

pomorske patrolne letilice, kopneni radari, površinska i potpovršinska plovila, kao i

robotski sistemi. NATO treba da postigne dogovor o specifičnim misijama

nadgledanja oblasti koje odgovaraju članu 5, kao što su delatnosti vezane za



nezakonite napade na brodove, proliferaciju oružja za masovno uništenje i

terorističke aktivnosti.

Reforme i efikasnost. Ako NATO želi da održi korak sa razvojem novih pretnji, moraće da

poboljša svoje sposobnosti brže nego što je do sada to činio. Ovaj izazov je otežan nepovoljnom

ekonomskom klimom. Najbolji i najrealniji način da se smanji jaz jeste posvećivanjem pažnje

efikasnosti mera i drugim reformama. Ekonomska i vojna logika iza takvih reformi je jasna, ali

pojedine nacije još uvek mogu biti nevoljne da ih preduzmu. Potrebno je liderstvo.

Preporuka:

1. Generalni sekretar bi trebao na vreme da razvije uravnotežen paket predloga reformi i

efikasnosti kako bi mogao biti predstavljen čelnicima vlada na Lisabonskom samitu. Kao

deo ovog paketa, NATO treba da podstakne:

nove, istinski multinacionalne formacije sa jedinstvenom komandom i

kontrolom, međuzavisnom logistikom i integrisanom civilno-vojnom

komponentom;

nove, neformalne aranžmane udruživanja, pogotovo u svrhe vazdušnog

mosta;

povećano zajedničko finansiranje i interoperabilnost sa C4ISR;

zajedničke pristupe logistici;

dalji razvoj i koordinaciju nacionalnih specijalizacija i specifičnih

sposobnosti;

istraživanje mogućnosti za dodatne multinacionalne programe nabavke;

razvoj Agencije za odbrambene sposobnosti NATO/EU;

korišćenje zajedničkih fondova za troškove odabranih razmeštanja snaga,

uključujući i godišnje vežbe NRF; i

dalje razmatranje komandne strukture NATO-a u cilju smanjenja troškova i

povećanja fleksibilnosti i mobilnosti vojnih snaga.

Sveobuhvatan pristup. Nekoliko godina nakon što je koncept sveobuhvatnog pristupa široko

prihvaćen kao najbolji način za reagovanje na složene bezbednosne izazove, napori NATO-a za

saradnjom sa civilnim partnerima ostaju nepovezani. Kao što je već rečeno, takav pristup često

zahteva od NATO-a da deluje u partnerstvu sa drugim organizacijama, bilo kao glavni akter, bilo da



ima pomoćnu ulogu. Alijansin Dokument o Sveobuhvatnom političkom vođstvu (CPG) iz 2006.

godine opisuje NATO pristup konfliktima kao "doslednu i sveobuhvatnu primenu različitih

instrumenata Alijanse za stvaranje ukupnog efekta kojim će se postići željeni rezultat". CPG takođe

navodi da NATO "ne teži razvoju sposobnosti isključivo za civilne svrhe", oslanjajući se umesto

toga na svoje partnere. Iako je u teoriji istinita, ova logika nije uvek dokazana u praksi. Efikasni

vojno-civilni odnosi zahtevaju mnogo teškog rada. Vojno i civilno osoblje obavljaju obično

planiranje na drugačiji način, određuju različite prioritete, imaju različite standarde odgovornosti,

zaposlene primaju i raspoređuju drugačije, a često - iako govore istim jezikom - jedni druge ne

razumeju. U stvari, NATO danas ne saradjuje dobro kao što bi trebalo - zapravo, kao što mora - sa

civilnim organizacijama. Strateški koncept mora da reši ovaj nedostatak, dok će, takođe, ohrabriti

svaku od saveznica da poboljša sposobnosti svoje vojske za saradnju sa civilnim partnerima.

Preporuke:

1. NATO treba da bude spreman da na svim nivoima bude deo integrisanih civilno-vojnih

misija. To zahteva osnivanje malih jedinica za civilno planiranje u okviru NATO-a koje

će predstavljati tačke kontakta, deliti informacije i uključiti se u zajedničko planiranje sa

partnerskim zemljama i organizacijama.

2. NATO treba da neprestano ažurira memorandume o razumevanju sa ključnim

institucijama kao što su UN, EU i OEBS, kao i sa drugim nacionalnim i regionalnim

organima i velikim NVO.

3. NATO proces planiranja odbrane treba da identifikuje civilne kapacitete- bilo da

pripadaju ili ne pripadaju NATO-u – koji mogu biti raspoređeni zajedno sa početnim

borbenim snaga u post-konfliktnim operacijama uspostavljanja stabilnosti.

4. NATO treba da od zemalja članica zahteva da identifikuje kadar civilnih stručnjaka sa

iskustvom u kompleksnim operacijama, koji će biti na raspolaganju za brzo razmeštanje u

određenim misijama, ako to nije slučaj sa kvalifikovanim osobljem iz zemalja partnera i

institucija. Ovi civilni rezervisti treba da prođu kroz NATO obuku i da budu spremni da

odu u određenu oblast prilikom izbijanja konflikta gde će određeno vreme sarađivati sa

lokalnim vlastima i borbenim snagama u cilju postizanja bezbednosti i funkcionisanja

drugih javnih servisa.



5. NATO treba da na sistematskoj osnovi nastoji da pomogne potencijalnim partnerima u

poboljšanju njihove sposobnosti sprečavanja i odgovora na krizne situacije, a to može biti

učinjeno – između ostalog - putem obuke, materijalne pomoći, kao i strateške procene u

cilju ranog upozorenja i prevencije.

Nuklearno oružje i kontrola naoružanja. NATO se oslanja na mešavinu konvencionalnog i

nuklearnog oružja u svrhu odvraćanja od oružanog napada. Promenjene pretnje sa kojima se

Alijansa suočava, proširile su koncept odvraćanja i dopustile NATO-u da drastično smanji vrstu,

broj i ulogu svojih nuklearnih snaga. Istovremeno, globalni lideri - uključujući i mnoge od

savezničkih država – izrazili su želju da se krene ka svetu bez pretnji nuklearnog naoružanja.

Gledajući unapred, Alijansa bi trebalo da bude pripremljena za detaljne konsultacije o budućoj ulozi

nuklearnog oružja u strategiji odvraćanja. Neki parametri za te konsultacije, koje će se održati u

pozadini veće globalne nuklearne rasprave, predloženi su u nastavku:

Sve dok je nuklearno oružje i dalje realnost u međunarodnim odnosima, Alijansa bi

trebalo da zadrži nuklearnu komponentu strategije odvraćanja - na najnižem nivou koje

zahteva preovlađujuće bezbednosno okruženje.

Pod aktuelnim bezbednosnim uslovima, zadržavanje nekih unapred raspoređenih sistema

SAD na evropskom tlu potvrđuje princip proširenog nuklearnog odvraćanja i kolektivne

odbrane.

Široko učešće ne-nuklearnih savezničkih zemalja bitan su znak transatlantske solidarnosti

i podele rizika. Učešće ne-nuklearnih zemalja može biti u obliku razmeštanja nuklearnih

postrojenja na njihovoj teritoriji ili ne-nuklearnih mera podrške.

NATO treba da nastavi sa pružanjem apsolutnog fizičkog obezbeđenja nuklearnog oružja

koje se nalazi na evropskom tlu.

Trebalo bi da postoji dijalog NATO-a sa Rusijom o percepciji, konceptu, doktrini i

transparentnosti nuklearnog naoružanja. Ovi razgovori bi trebalo da pripreme teren za

dalje smanjenje i eventualnu eliminaciju cele klase pod-strateškog nuklearnog oružja.

NATO treba da ponovo uspostavi Specijalnu konsultantsku grupu o kontroli naoružanja s



ciljem olakšavanja unutrašnjeg dijaloga povodom niza pitanja u vezi nuklearne doktrine,

novih inicijativa za kontrolu naoružanja, kao i proliferacije ovog oružja.

NATO treba da jasno pruži svoju punu podršku naporima da se spreči dalje širenje

nuklearnog oružja, kako bi se dodatno smanjila prominentnost nuklearnog naoružanja u

odbrambenoj doktrini svih država, i kako bi se obezbedilo da se nuklearni materijal

tretira na siguran i bezbedan način.

NATO treba da usvoji politiku ne-upotrebe ili ne-pretnji upotrebe nuklearnog oružja

protiv ne-nuklearnih zemalja koje su potpisnice Ugovora o proliferaciji nuklearnog

naoružanja a u skladu sa njihovom obavezom neširenja nuklearnog naoružanja.

Preporuke:

1. Sve dok postoji nuklearno oružje, NATO treba da nastavi da održava bezbedne i

pouzdane nuklearne snage, sa širokom podelom odgovornosti za razmeštanje i operativnu

podršku na minimalnom nivou koje zahtevaju preovlađujuće bezbednosne okolnosti.

Svaka promena u ovoj politici, uključujući i geografsku distribuciju NATO nuklearnih

postrojenja u Evropi, treba da bude potvrđena, kao i druge krupne odluke, od strane

Alijanse u celini.

2. NATO treba da nastavi dijalog sa Rusijom o percepciji, konceptu, doktrini i

transparentnosti nuklearnog naoružanja. Takođe, treba da sazove Specijalnu

Konsultantsku grupu u cilju informisanja i koordiniranja unutrašnjeg dijaloga o

nuklearnim pitanjima.

Balistička protivraketna odbrana. Alijansa treba da ima potpuniju ulogu usled nove pretnje

upotrebe balističkih raketa. Novi fazni i adaptivni pristup SAD-a balističkoj protivraketnoj odbrani,

pruža priliku za razvoj efikasne NATO strategije koja bi doprinela odbrani stanovništva, kao i

vojnih snaga. Protivraketni sistemi SAD-a koji će biti raspoređeni u Evropi biće mnogo efikasniji

protiv pretnji balističkim raketama iz Persijskog zaliva od onih ranije predviđenih. Oni nisu

usmereni protiv Rusije, niti će ugrožavati nuklearno odvraćanje Rusije. NATO sistem protivraketne

odbrane pojačaće odvraćanje i transatlantsku podelu odgovornosti, ojačaće princip nedeljive

bezbednosti i učvrstiti bezbednosnu saradnju sa Rusijom.



Preporuka:

1. NATO treba da prepozna teritorijalnu protivraketnu odbranu kao osnovni zadatak

Alijanse. U te svrhe, NATO treba da prihvati proširenje svog “Aktivnog višeslojnog

protivraketnog sistema odbrane” kako bi obezbedio ključne komandne i kontrolne

kapacitete NATO teritorijalnom sistemu protivraketne odbrane.

Odgovori na nekonvencionalne pretnje. Tokom ispitivanja Grupe eksperata razmatran je

odgovor NATO-a na pitanja terorizma, sajber napada, energetske bezbednosti i klimatskih promena.

Nove sposobnosti mogu biti potrebne.

Jačanje uloge NATO-a u borbi protiv terorizma. NATO vojne snage igraju vitalnu ulogu u borbi

protiv nasilnog ekstremizma u Avganistanu. Međutim, u okviru oblasti predviđene ugovorom, borba

protiv terorizma predstavlja prevashodno odgovornost policije i drugih domaćih agencija. Ipak,

Alijansa može pružati podršku putem zaštite vitalnih vojnih objekata, razmene obaveštajnih

podataka i pružiti pomoć, kada se od nje to zahteva, u upravljanju posledicama. Vredi podsetiti, na

primer, da su NATO avioni vršili AVACS patrole u Sjedinjenim Američkim Državama tokom sedam

meseci nakon napada 9/11. Godine 2004., Alijansa je osnovala Odbrambeni program za borbu

protiv terorizma koji je projektovan tako da razvija nove tehnologije za zaštitu vojnika i civila od

takvih pretnji kao što su improvizovane eksplozivne naprave, samoubilački bombaški napadi i udari

protivavionskih raketa.

Preporuka:

1. Odbrambeni program za borbu protiv terorizma NATO-a trebalo bi da proširi svoj

trenutni fokus na deset oblasti saradnje povezanih sa tehnologijom, kao što su, između

ostalih, zajedničko istraživanje tehnika ispitivanja, odvraćanja i socijalnog umrežavanja.

Kapaciteti za odbranu od sajber napada. Sledeći značajan napad na Alijansu mogao bi biti putem

optičkog kabla. Već sada su sajber napadi na NATO sistema prilično učestali, ali najčešće su ispod

praga političkih interesa. Međutim, rizik od velikih napada na komandu NATO-a i kontrolne

sisteme ili energetska postrojenja mogao bi lako započeti konsultacije na osnovu člana 4, a

eventualno bi mogao dovesti i do kolektivnih mera odbrane iz člana 5. Efektivna odbrana od sajber

napada zahteva sredstva za sprečavanje, otkrivanje, odgovor, i oporavak od napada. NATO je



preduzeo korake ka razvijanju sposobnosti kroz stvaranje Uprave za odbranu od sajber napada,

Kooperativnog odbrambenog centra za usavršavanje protiv sajber napada, i Sistema za odgovor na

kompjuterske incidente. Ipak, prisutni su ozbiljni propusti u ovim odbrambenim sposobnostima

NATO-a. Strateški koncept bi trebalo da postavi rešavanje tih propusta visoko na listi prioriteta, jer

su neprihvatljivi i sve opasniji.

Preporuka:

1. NATO treba da prizna da su sajber napadi sve veća pretnja za bezbednost Alijanse i

njenih članica. Shodno tome:

Treba preduzeti velike napore da bi se povećao nadzor nad NATO kritičnom

mrežom i da bi se procenile i ispravile sve identifikovane slabosti.

Centar izvrsnosti treba da učini više, putem obuke, kako bi pomogao

članicama da unaprede svoje programe odbrane od sajber napada.

Saveznice bi trebalo da prošire kapacitete ranog upozorenja u vidu mreže

monitoringa čvorova i senzora a koji bi obuhvatao sve članice NATO.

Alijansa treba da bude spremna da pošalje ekspertski tim u svaku zemlju

članicu koja trpi ili kojoj preti sajber napad većih razmera.

Vremenom, NATO treba da planira implementiranje adekvatnog niza

sposobnosti sajber odbrane, uključujući i pasivne i aktivne elemente.

Energetska bezbednost. Pristup dovoljnim zalihama energije nužan je za sve moderne države.

Međutim, većina zemalja, na jedan ili drugi način, zavise od spoljnih izvora energije i sredstava za

isporuku istih putem cevovoda i pomorskog transporta. Svaki značajan ili iznenadan prekid

isporuka saveznicama biće od velike važnosti, naročito ako je prekid izazvan sabotažom energetske

infrastrukture ili nezakonitim ometanjem pomorske trgovine. Takva pojava, ako je dugotrajnija,

može da dovede do konsultacija po članu 4. Severnoatlantskog Sporazuma i rešenosti Saveznika da

odgovore adekvatnim merama.

Uopšteno govoreći, energetska politika je unutrašnje pitanje svake države, a EU i Međunarodna

agencija za energiju nude usluge na multinacionalnom nivou u vezi sa potencijalnim poremećajima

u snabdevanju energijom. NATO, međutim, ima obavezu da štiti sopstvene energetske rezerve kako

bi osigurao sposobnost svojih snaga. Takođe, 2008. godine na samitu Alijanse u Bukureštu,

dogovoreno je da se preduzmu dodatni koraci koji se odnose na energetsku bezbednost, uključujući



i razmenu obaveštajnih podataka, podršku u zaštiti kritične infrastrukture, kao i podršku proširenom

dijalogu sa zemljama snabdevačima energije.

Preporuka:

1. Potencijal za velike poremećaje u snabdevanju energijom treba da vidljivo figurira u

NATO strateškim procenama i planiranju aktivnosti. Treba unapred promisliti o načinu na

koji Alijansa može da sarađuje sa partnerima u vanrednim situacijama radi ublažavanja

štete nanete njenm članovima i u pronalaženju alternativnih izvora snabdevanja.

Klimatske promene. Kao savez, NATO nema formalnu ulogu u regulisanju emisija gasova staklene

bašte za koji stručnjaci veruju da dovodi do globalnog zagrevanja. NATO bi, međutim, mogao biti

pozvan da pomogne u suočavanju sa bezbednosnim izazovima koji proizilaze kao posledice

klimatskih promena, kao što su otapanja lednika ili povećanje broja katastrofalnih oluja i drugih

prirodnih nepogoda. Alijansa bi trebalo da ima u vidu ovu mogućnost prilikom pripremanja za

buduća vanredna stanja.



Poglavlje 6: Zaključak

Proces razvoja novog strateškog koncepta treba da svima posluži kao blagovremeni podsetnik da

NATO ima jedinstvenu i neophodnu funkciju. Da NATO nije postojao tokom Hladnog rata,

evroatlantski region bi ušao u 21. vek lišen slobode na Istoku i bez zajedničke strategije na Zapadu,

dok bi svet i dalje bio taocem rivalstava supersila, sa nuklearnim uništenjem udaljenim tek koliko

jedna loša procena.

Bez NATO-a tokom 90-ih, novo-oslobođene države centralne i istočne Evrope ne bi imale snažan

podsticaj da unutar svojih država prihvate demokratiju, te da poprave odnose sa spoljnim rivalima.

U međuvremenu, Balkan bi ostao poput kotla prepunog etničke gorčine, gde bi se vladalo silom, i

koji bi bio podeljen sećanjima na sukobe iz prošlosti.

Kada NATO ne bi postojao danas, Avganistan bi ponovo bio pod vlašću Talibana, obezbeđujući

sigurno utočište Al-Kaidi, te omogućavajući teroristima da treniraju i planiraju svoje napade

sistematski i bez straha. Evroatlantske države ne bi imale efikasan zajednički forum za reagovanje

na tradicionalne pretnje i nove opasnosti. Bez NATO-a u budućnosti, izgledi za međunarodnu

stabilnost i mir bi bili mnogo neizvesniji nego što trentno jesu. Alijansa nije sama u svojoj

posvećenosti ovim ciljevima, ali njena kombinacija vojnih sposobnosti i političke solidarnosti čini

je jedinstveno vrednom i nezamenjivom.

NATO se razvija kao izvor nade, jer su od samog početka, njegove članice opisale svoj zajednički

program u pozitivnom smislu, kao: uvećavanje međunarodne bezbednosti, zaštitu sloboda i

uspostavljanje vladavine prava. Ovi ciljevi niti su vezani za neki kalendar, niti su umanjeni bilo

kakvim napretkom u tehnologiji. Oni ne zavisi od bilo kog protivnika. Ti ciljevi su trajne potrebe i

opstaće kao takve sve dok NATO bude imao hrabrosti da ih odbrani kroz jedinstvo svojih članica,

hrabrost svojih građana i slobodno izražavanje svoje kolektivne volje.



Članovi Ekspertske grupe NATO

Predsedavajuća Ekspertske grupe G-đa Madeleine K. Albright (SAD)

Zamenik Predsedavajuće G-din Jeroen van der Veer (Holandija)

Članovi grupe Ambasador Giancarlo Aragona (Italija)

Ambasador Marie Gervais-Vidricaire (Kanada)

G-din Geoff Hoon, MP (Velika Britanija) (do 24. marta 2010)

Ambasador Ümit Pamir (Turska)

Ambasador Fernando Perpiñá-Robert Peyra (Španija)

Ambasador Dr Hans-Friedrich von Ploetz (Nemačka)

G-din Bruno Racine (Francuska)

Profesor Adam Daniel Rotfeld (Poljska)

Ambasador Aivis Ronis (Letonija) (do 5. maja 2010)

Ambasador Yannis-Alexis Zepos (Grčka)



Savetnici Grupe eksperata

Civilni Savetnici Dr. Ronald Asmus, Izvršni direktor Transatlantskog centra nemačkog Maršal Fonda,

Brisel

Dr. Hans Binnendijk, Potpredsednik za istraživanje i Direktor Instituta za nacionalne

strateške studije, Nacionalna odbrana Univerziteta u Vašingtonu

Dr. Stephen Flanagan, Stariji potpredsednik i Predsedavajući “Henri Kisindžer”, Centar

za Strateške i međunarodne studije, Vašington

G-đa Camille Grand, Direktor Fondacije za strateška istraživanja u Parizu

Dr. Karl Heinz-Kamp, Direktor, Zavod za istraživanje, NATO Koledž za odbranu u

Rimu

G-din James O'Brien, Direktor, Albright Stonebridge grupa

G-din Thomas Valasek, Direktor za spoljnu politiku i odbranu, Centar za evropsku

reformu, London

G-din Max Valstar, Pomoćnik Zamenika Predsedavajuće

G-đa Fariba Yassaee, Potpredsednica, Albright Stonebridge grupa

Politika planiranja, NATO-a međunarodno osoblje Dr Jamie Shea, Direktor, Jedinica za planiranje politika

G-din Antonio Ortiz, Savetnik za politiku

Potpukovnik Emmanuel Charpy, Savetnik za politiku



Vojni saveti

Tokom svog rada, Grupa eksperata je imala koristi od redovnih sastanaka sa vojnim zvaničnicima

NATO-a. Grupa eksperata želi da se zahvali Admiralu Giampaolo di Paoli, Predsjedavajućem

Vojnog komiteta, Admiralu James G. Stavridisu, Vrhovnom komandantu savezničkih snaga Evrope,

i Generalu Stéphan Abrialu, Vrhovnom komandantu savezničkih snaga za transformaciju, za

njihove neprocenjive savet. Grupa eksperata takođe poziva nekoliko bivših visokih komandanata

NATO-a da učestvuju u seminarima o novom strateškom konceptu ili da ponude neformalne vojne

savete.

Grupa eksperata veoma ceni uvide koje su pružili General George A. Joulwan, bivši Vrhovni

komandant savezničkih snaga Evrope; General Klaus Naumann, bivši Predsedavajući Vojnog

komiteta; Admiral John R. Anderson, bivši Načelnik štaba odbrane, Kanada; General Bantz

Craddock, bivši Vrhovni saveznički komandant, Evrope; General Raymond Henault, bivši

Predsedavajući Vojnog komiteta; Admiral Willy Herteleer, bivši Načelnik štaba odbrane, Belgija;

General Sergiu Medar, bivši Direktor Vojno-obaveštajne službe, Rumunija; General-potpukovnik

Yilmaz Oğuz, bivši Vojni predstavnik NATO-a, Turska; General Sir John Reith, bivši Zamenik

vrhovnog komandanta, Evropa; i General Sir Rupert Smith, bivši Zamenik vrhovnog komandanta,

Evropa.

Grupa želi da posebno naglasi doprinos njihovom radu koji je pružio pokojni General Franciszek

Gagor, Načelnika Generalštaba oružanih snaga Poljske, koji je preminuo u tragičnoj avionskoj

nesreći sa Predsednikom Lech Kaczynskim blizu Smolenska, Rusija, 10. aprila 2010.



Hronologija

3 - 4 april 2009: Strazbourg/Kehl: Lideri NATO-a pozivaju na razvoj novog strateškog

koncepta Alijanse

7. jul 2009: Brisel, Zvanično pokretanje novog strateškog koncepta NATO-a

Avgust 2009: Grupa eksperata (GE) izabrana da obezbedi analizu i preporuke

Generalnom sekretaru (SG) u vezi sa novim strateškim konceptom

4. septembar 2009: GE održala prvi sastanak sa SG i Severnoatlantskim savetom (NAC)

u Briselu

15-16 oktobar 2009: Prvi seminar u Luksemburgu; Sastanci sa vojnim liderima

12-13 Novembar 2009: Drugi seminar u Sloveniji; Sastanci sa vojnim liderima

24. novembar 2009: Privremeni izvještaj Severnoatlantskom savetu, sastanak sa

partnerima (EAPC, MD, ICI, i ostalima), Brisel

7. decembar 2009: Sastanak sa Parlamentarnom skupštinom NATO-a, Vašington

15 - 16. decembar 2009: Sastanak sa vojnim liderima; poseta Vrhovnom štabu Alijanse

(SHAPE); Sastanak sa EU, Brisel

12. januar 2010: Konferencija u Pragu

13-14 januar 2010: Treći seminar u Norveškoj; Sastanak sa vojnim liderima; Sastanak sa

Ministrom spoljnih poslova Gruzije i Zamenikom Ministra spoljnih poslava Ukrajine

27. januar 2010: Sastanak sa šefovima odbrane; Sastanak sa Evropskim Parlamentom,

Brisel

10 - 11. februar 2010: Sastanci GE u Rusiji

22 - 23. februar 2010: Četvrti seminar u Vašingtonu, sastanak sa NATO Parlamentarnom

skupštinom; Sastanci sa vojnim liderima

4. mart 2010: Konferencije u Helsinkiju i Kairu

12. mart 2010: Konsultacije sa UN, Njujork, i konferencija u Varšavi

26. mart 2010: Konsultacije sa NAC, konsultacije sa EAPS, Brisel

1. april 2010: Konsultacije sa predstavnicima Mediteranskog dijaloga i Istambulske

inicijative za saradnju u Briselu

9. april 2010: Konsultacije sa OEBS-om

Mart/April 2010: Konsultacije GE u zemljama NATO-a

17. maj 2010: GE podnosi završnu analizu i preporuke



This translation was produced by:

Mirjana Kosić

Vladimir Ninković

Copyright © 2010 by TransConflict Serbia

For further information about TransConflict Serbia, please visit

www.transconflict.com


http://www.transconflict.com/


Documents

NATO 2020 · 2010-09-23 · NATO, takođe, mora da se nosi sa opasnostima koje su promenljivije i manje predvidive prirode - uključujući terorizam, proliferaciju nuklearnog oružja