Народна реч и геније хришћанства

Догађало се често, у време када су нам се жуљили лактови и када су нам трнули дланови од наслањања главе над Вуковим књигама, да смо одједном стали мешати многе догађаје описане у Св. писму са онима опеваним у народној поезији. То је било за време детињства, у коме смо сличавали несвесно многе ствари. Отад не само да ту сродност нисмо отурили од себе, но нам још, у овом особитом случају, изгледа све основанија и привлачнија. Извесне народне песме читамо сад као да су спевови из Јеванђеља, са истом врстом узбуђења и истим осећањем бола дубоке човекове тајновитости. Читамо Вечеру уочи косовске битке, ту исту мрачну тешку вечеру пшеничног хлеба и проливеног вина. Видимо, вино, дизање Мученика, његово наздрављање; причешће и мистичну крв Тајне вечере; исти тамни лик погруженог издајице; непријатељске војнике који спавају, надалеко свуда у круг; небеске војводе чији ће се пламени мачеви окрвавити за слободу и за веру. Наша духовна прошлост пружа нам свакако, изузев духовни значај и лепоту народне борбе, два стварна богатства: народну поезију и средњовековну архитектуру. Прво је богатство створило племе духом народа, друго је такође створило племе, али духом хришћанства. Не треба смести с ума, ипак, да се дух хришћанства постепено морао спајати са чистим духом народа, узајамним утицањем једног на други, иако се техника уметничког изражавања оба ова духа задржала скоро потпуно независном код сваког. Поезија је на изглед остала чиста од византинизма, архитектура од фолклора, највише ваљда зато што им је материјал у коме су се изражавали био потпуно различан; тако да је одувек наша поезија сматрана народном, a архитектура племићком и државном творевином, коју је народ брзо заволео.

Међутим, ако се сетимо да је дух хришћанства, осим архитектонске уметности, морао донети собом најпре један нов тип људи, нову идеологију живота, другу врсту још духовног изражавања: своје песме, своје проповеди, своје литургије, легенде, апокрифе, писарнице, – онда је појмљиво да су се народу уопште, a народном уметнику понаособ, морали отворити нови видици. Да су се заиста људи и мењали

одмах у први мах, види се већ по томе што су се горе и пећине испуниле пустињацима, који сами не беху ништа друго но баш сами ти преображени тежаци. Народна уметност се не ствара ни апстрактно ни невезано, но се мора рађати баш из једне шире концепције живота. У прво време несумњиво да је ова била митолошка. Сам факат да је она у току народног живота скоро сасвим збрисала или затрпала дубоко у себе тип митолошки, доказ је да је каква друга велика концепција дошла на место оне прве. У животу личности, свако ново сазнање или преобрази сва ранија, или, ако је у опреци са њима, просто их начини безвредносним. Како ово исто важи и за друштво, видећемо да је хришћанство исто тако давало или нов значај ранијим колективним схватањима, или их просто ништило. Већи део митологије је тако први пропао. Било би невероватно, иначе, да прво религиозно васпитање не делује на већ стечену или тек у развоју естетичку дисциплину, кад су на њу деловали иначе многи други важни историјски моменти, као што је случај са средњовековним витештвом, са тежњом да се створи народна држава, са пропашћу државном, или са поновном борбом за слободу. Утицај хришћанства на уметничку народну реч је, видећемо, несумњив. Не може се свакако наћи много примера чисте побожне поезије, поезије непосредног општења са принципом божанства, молитвене и покајне. Али дубоких религиозних жигова има необично много, и скоро при сваком изразу дубоке емоције. Тај је дух нове вере деловао потпуно очигледно у три различите епохе и на три различита начина. У први мах, када је наше племе ваљда тек примило нову науку, примило ју је у истом оном духу у коме су је примили и први хришћани, антинонски, антиохијски и римски. То је био један прост и нов народ који је из целог сложеног садржаја умео извући само оно што му је било врло блиско по свежини и новости: чисту и свежу пасторалну легенду. Ништа утешније за класу малоазијских робова, и ништа привлачније за младе досељенике старословенске, који су били мили, дивљи и зли као деца, од те пролетње легенде о Доброме пастиру, који млад и голобрад прилази са јагањцем на раменима, или седећи на камену дели јагњад на два стада, од симболичних голубова, шестокрилих анђела, риба и гранчица. Све оно што је било болно, трагично, и јецање у овој науци, није их још освојило. Ако су први хришћани полазили да умиру за хришћанство, они су полагали своје животе за обнову свежине, пасторалства, неку врсту орфизма; за блаженство и радост сиротих ништих бића, a не за патњу Голготе, ни за Први грех, чији је дубоки значај

тек доцније ушао у масу. Чак ни значај симбола који представља св. Христова како се огроман и диван, ослањајући се на свој чворновати штап, газећи преко брзе воде, повија под чудним теретом детета на раменима, a који је имао да својим наслућивањем огромности замени симбол јагњета на раменима, још није допро до примитивних схватања првих хришћана. И кад прођемо кроз много више још векова, срешћемо опет св. Фрању како држи проповед тицама, да су захвалне Богу за милост коју им пружа, и како сам захваљује брату Сунцу и сестри Киши. Ако су први досељени Словени, примајући хришћанство, – притеривани од Византинаца, који су желели да бар тим васпоставе једно општење са њима, и приморавани од својих старешина, који су у томе назирали једну државотворну политику, – заволели га нагло, томе је, највише припомогло свакако што је ово било, иако исто тако свеже и приступачно као и њина митологија, још при том ведрије, с више осећања живота, с мање дивљаштва, с више емоције. Један од првих наших пустињака, Јоаким Сарандапорски, пошавши од куће у гору, повео је једну од две краве које је заједно са братом имао. Брат, чувши за његов одлазак, и смисливши у себи да крава по праву припада ономе који остаје да ради земљу, пође за братом, стиже га и узме му краву. Јоаким задржи само звоно с њеног врата, као симбол ње и његовога поседа, и тако уђе у гору. То је оно што нам је предање сачувало о првоме испоснику: пасторални његов гест, a не његова мучења. Још једно предање чисто, кристално, скоро пантеистичко као планинско пролетње јутро: св. Климент и св. Наум, градећи сваки себи манастире на супротној обали језерској, реше да заједно почну, и у исти мах прекину зидање у час кад први од њих заврши своје грађење. Ради тога разапеше конопац преко целога језера, са договором да ко буде први готов да знак ономе другом, затресавши коноп три пута. После извеснога времена слетеше два голуба око средине језера и, павши на конопац, стадоше се миловати. Свеци, сваки засебно, помисливши да онај други даје знак, прекидоше обојица грађење. – Опет из испосништва само пролетње визије небеских птица. Треба знати да још у време нашег примања хришћанства из Византије, ово је код ње било већ дошло до свечаних и канонски утврђених циклуса: до тешких црквених броката, мозаика Св. Софије, игре Солонине, Порфирогенита и Пантократора, до свег оног што је била Равена, и тек доцније много ми. Па ипак је народ умео из тога извући нову и младу легенду о младоме зеленооком Богу, који прилази, прилази стално са јагњетом на раменима, сличан Велесу који је такав прилазио ватрама

дечачким и девојачким, са тешким кожним огртачем низ своје наге плећи. Само мистично причешће вином, као крвљу ђурђевског јагњета, пре него да им узнемири душе, морало их је детињски радовати. Оно што је највише фрапирало машту народну, изнад свега јесте Бог као дете. Али као да се ту народ сећа још нечијег детињства; као да је утицај духа хришћанства чисто спољашњи, и да је једна прозирна лазура преко јуче још дрхтавих митолошких легенди о неким боговима који су се исто тако рађали на зеленим ливадама, под небима по којима се расцветавале звезде као тролисти пламени кринови. Огромно, огромно јагњади разилази се бескрајним пољима, и толике звезде растурају се небесима. У средини поља седи он, са својим детињским покретом деобе стада на двоје. Такав је владао дух хришћански у прво доба народнога живота, управо у таквом је облику протицао он кроз срца народна. Али се у познијим вековима осећа све већи преображај у самоме садржајноме карактеру. Трагично и болно преовлађује у значају религије. Не очекује се више само други мирни вечити живот праведника, "где срећни воде коло по пољу звезда", но се са јецајем чека живот вечити тек после Страшнога суда. То сликају по свим манастирима више олтара: Анастазис у Студеници, Анастазис у Грачаници; то грчевито певају и народне песме. Није то више млади бог што дели јагњад у два стада, онај са равенског мозаика у Св. Виталу, већ је захуктали Христ Судац, закорачен, газећи изваљене капије Пакла пале у облику крста, док клинци и браве лете кроз просторе, забадајући дно крста у тело Сатанино, дижући једним пламеним замахом руке све из мртвих, грешнике и праведнике, и делећи их на два огромна стада. У први мах, вероватно, тај утицај и није био тако дубок док су владаоци, можда својим предвиђањем само, дизали манастире, a народ осећао како у земљу непрестано утиче нова снага расе и богатства; али доцније, када су од свег тог сјаја остали само они, манастири, као једини заступници негдашњег царства, – глас литургије, звук звона, смисао читања Јеванђеља и симбол фреске и архитектуре мора да су страховито дубоко прожмали унутарњи живот племена. И то баш у тренутку када је народ, под огромним исцељењем свог бола, примањем мучеништва, стао испевавати Косовски еп, који је, измешан тако да су духом хришћанства до своје најемоционалније дубине, дао ону непојмљиву литургију, оно непојмљиво

Јеванђеље: Јеванђеље народнога живота. Тада надвладава та трећа реч исцељења, симбола и екстазе, велика и дефинитивна реч Апокалипсе.

* Ако мислимо каткад с узбуђењем на наше народне везове, то није на многе претрпане, извезене златом или мрачне кошуље, но на извесне малене мотиве, јединствено нежне, чисте и лирске, које је девојачка рука извезла негде у куту рукава или ивицом прозирног убруса: чун са танким јабланима и још тањим веслима, са зрачним сунцем на кљуну чуна. То је један прастари мотив, који се налази на најстаријим египатским везовима, и који представља враћање Божјих Синова који су отишли далеко преко свих мора да поврате отето Сунце. Такав један линијски прост, чист, малени но вечан у својој хармонијској лепоти као цвет, мотив, наћи ћемо у нашим напевима: о рођењу Бога. Ми лично не познајемо ништа тако узбудљиво и пролетње као што су те песмице. Радост да неколико најлепших стихова можемо исписати из њих, и истаћи их, и навела нас је стварно да се подухватимо овога чланка. Подсећамо опет на извесне разнолике, но просте, мотиве по нашој косовској одећи, којих ће се читаоци сами сећати, нарочито, такође, на катакомпске симболичне знаке по зидовима: све оне дивне рибице, јагњад и голубе, који нам прво хришћанство чине тако присним. Који нам је створио Ведро небо и земљу? – Роди света Пречиста Риста Бога нашега, Који нам је створио Ведро небо и земљу... [Вук Караџић, Српске народне песме. – Све песме за које није специјално назначено одакле су позајмљене, узете су из збирке В. Караџића.] Чак деца, играјући, – дечици пламених образа, устрепталих грла и замагљених зеница, разбројавајући се за игру, за скакање и мету, као негдашњи млади чобани што су показивали руком на звезду и питали нада чим је засијала, па упућивали један другога, – овакву пролетњу мистерију један другоме саопштавају: Иди тамо, Ид' овамо, Где ти кажем, Где ти рекнем,

Нити близо, Ни далеко, Већ у дворе Јаворове, Где се Дева Породила, Христа Бога Повијала У злаћене Одеждице, И свилене Пеленице, Где је сина Подојила Светом дојком, Материном. Амин. Тако је! [Тих. Ђорђевић, Српске народне игре.] На фрескама наших манастира у Студеници, у Раваници, у Грачаници, скоро у свима, и у онима који су зидани међу стењем и у онима што су дизани у јаворовим горама, рађање Божје насликано је у једној чаурици, у недрима стене, као у гусеничној ларви: са свих страна окруженој каменом. Божја мати лежи ту, као у каквој шкољци, на издубљеној стени, као чиста и безгрешна Венера рађајући се из мора. Дете је крај ње, повијено; доцније она прислања свој образ уз његов. Около, у кругу, пастири код јагањаца, чобани којима небески анђео показује пут, овчар који свира у двојнице; Јосиф седећи замишљен, поднимљен на камену; и три краља идући за звездом. Наш певач радије је пренео то у гору јаворову, где је пландовао сам, где је и своје гусле садељао; али је сачувао одежде златом везене, брокате и свилу које му је Визант показао. Риђа коса тек досељених Словена који, често наги као скакавци, полазећи у бој запањиваху Грке својом простодушном храброшћу, и широки дах који им је допуштао да сатима могу издржати у води дишући кроз трску појаве се одједном плаховито међ оваквим напевима:

Ој хубава коледо, мала момо, коледо! Духну ветар, коледо, мала момо, коледо! Те издуха, коледо, врана коња, коледо! И на коњу, коледо, бојно седло, коледо! И на седлу, коледо, мушко чедо, коледо! И на чеду, коледо, самар калпак, коледо! За калпаком коледо, кита здравца, коледо! Да је здраво коледо, мушко чедо коледо! [М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија.] Коледске песме, као што је познато, певају колеђани уочи Божића; да је ово заиста Христос о коме је овде реч, види се и у овој врањској коледарци (она претходна била је из алексиначког округа). Није ли ово сабор као они што се виде на сликама што представљају смрт Богородичину, један сабор верних, којима нас је црква научила, или је то сабор старословенских сељана, где се просипала бурадима оловина и мед, и мењали крадени коњи и плењени коњи, и делили метални појаси, седла и гривне, a риђокоси младићи грлили чудне и снажне девојке? Ко су ти богови које опева песма ту, који су браћа и сестре, a чија су имена хришћанска; какви су то ветрови у борби с њима, и које су то матере на виловитим коњима? Сабра се сабор големи На тоје поље широко, Под тоје дрво високо. Најна крај седи Илија, До њега сестра Марија, У руке држи Ристоса. Духнуше вихри ветрови, И однесоше Ристоса! Виче Марија да плаче. Брат је Илија тешаше: "Не плачи, сестро Марија! Ујахни коња крилата, Па стигни сина Ристоса". [М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија.]

Никакве разлике нема између оваквог св. Илије и овог младићког лика неког непознатога делије; али прво обратимо пажњу на чудесно разлиставање овог дрвета, које као да се пред самим нашим очима навлачи зеленилом: Ореј се листом развија, Сред зиме зелен да буде. Под њега седи Илија, Илија царев терзија; Златне си узде он вије, Сребрна седла он шије. [М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија.] Ево и једне сребрне успаванке, при којој треба претпоставити да је доскора место пушке певано "до танког копља" или "до стреле": Усред двори сребрни столи, дост, дост! На столи седи млада невеста, дост, дост! У руке држи сина Христоса, дост, дост! "Расни ми, расни, сине Христосе, дост, дост! Да ми пораснеш до врана коња, дост, дост! До танке пушке, до оштре сабље!" На место крштења Исусовог у Јордану, пред часом његовог учитељевања, које толико познаваше иконографија, у обема песмама које имамо пред собом, и у којој друга иначе скоро верно описује Јордан и мистерију, још маленога Христа сама Мати носи на рукама Јовану. У првој нарочито, коју и цитирамо, извесни поетски мотив је брокатски и мозаички у духу бизантском: црква са извијеним кубетима, шестокрили анђели; други су опојно народни: зелена гора, христограње зелено, "кум да си ми", итд. Тако је цела песма као неки фантастични вез, полуцрквен и источњачки, a полународни и лирски. Извила се света гора зелена; То не била света гора зелена, Већ то била света црква Софија; У њој поју шестокрилни анђели, Код њих дошла света дјева Марија, Држ' у руке Христа Бога истина; Говоре јој шестокрилни анђели: "Тако т' Бога, света дјево Маријо!

Ти отиди у ту башту зелену, Пак натргај христограње зелено, Пак отиди Крститељу Јовану, И пред њим се поклони, Црну земљу пољуби, Онда њему говори: Кум да ми си, Крститељу Јоване! Ти да крстиш Христа Бога истина". Ведро се небо расклопи, Црна се земља затресе, Док крстише Христа Бога истина. Ето како лагано тај млади, скоро пролетњи Бог расте, уз скут материн. Његова црква већ је готова, његови апостоли само га чекају, и литургије већ се певају. Он је тако још у детињству, царујући у својој народној поетској цркви, као што је на оним дивним охридским иконама, у црквама покривеним плаветним и златним фрескама, у наручју Матере, забацујући детињу своју главу, стављајући несташно малену руку између својег и материног образа, одевен у скупоцене, и за њега сувише простране одежде. Часне посте запостисмо, Нову грађу изнесосмо, Белу цркву саградисмо, У њој поју светитељи: Свети Петар и Никола; Две ти сеје отпевају: Анђелија светом Петру, A Марија Николају; Туд се дала танка стаза, По њој шеће Божја мајка, Води Бога за ручицу У свилену ковадићу И у жути ципелица. У варијанти ове песме, Мати Божја, чувши овакву милозвучну светитељску литургију, из даљине, из ко зна које даљине простора, ослушкује с усхићењем. И да би боље

чула, ућуткава жагор дечји по свету и жубор дрва по гранама. Само јасика трепери и даље; и вечно ће, тако, под Богородичиним проклетством. Око тог пролетњег златног и зеленог веза Христовог рођења, око тог светлог детета-Бога, који "баје по свем свету, – по свем свету по овоме", који носи злата да позлаћује довратнике, и три златна ножића за гозбе радних својих сељана што моле свога домаћина да им дотури крај гајтана који плете, те да по њем моле за истога тог младога Бога и за старога Бадњака кога ће то вече спалити, ређају се у круг друге златне хришћанске личности, исто тако, као и сељани, риђокоса старословенска божанства. Св. Илија, брат Божје Матере, несумњиви наследник Перунов, плаховити громовник, указује се још једном, видећемо, у највеличанственијем апокалиптичком тренутку народне прошлости и народне уметности. То он, змајевит и крилат, са страшном посланицом судбине под крилом, лети преко наших поља уочи косовске пропасти, и баца књигу на крило Лазарево. Тако се један Перунов лик, можда не случајно, спустио кроз векове до одлучујућега тренутка за дух племенски. Св. Петар такође, исто тако у песмама нашим диваљ, плаховит и горостасан, који поје литургије и не осврће милостиво главу за грешном женом у паклу која га је под срцем носила, и који јаше незауздане златороге јелене, носи у себи црну, густу крв словенског пијанства и олујине. Свети Петар вино пије, ладо! Под дрветом божуровим, ладо! Пролетоше два голуба, ладо! Нарусише Петру вино, ладо! Проговори свети Петар, ладо: "Дајте мени остре ноже, ладо; Да убодем два голуба, ладо!" Дадоше му остре ноже, ладо, Те убоде два голуба, ладо! Из њих лети црна крвца, ладо, Те попрска Петру скуте, ладо; Ој будава, најбоља девојко! [М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија.] Ти млади голуби, тај страховити покољ невиности, тај сунчани мит једног небеског паpa o коме се још пева у Литванији, овде су као позив негдашњег таласа крви у

заводљиву прашуму паганства. Али младе девојке, славећи онај опојни наш обичај подсећања на сестре Лазареве, играју опет коло свежег пролетњег лиризма, уочи Лазареве суботе; дотурајући између себе маленога Лазара, васкрслог за горама и овог пролећа, певају му: Лази, лази, Лазаре, Те долази до мене, Приватај се за мене; За свилене рукаве, За свилене мараме, За клечане кецеље. [Др Јован Хаџи Васиљевић, Јужна Стара Србија.] Јасно је да је у целом овом примитивном миту Рођења хришћанство ушло највише као једна живописна новост, као бистра радост за детињски још устрептале душе; ни као грозничава жудња за спас живота, ни као грчевита чежња за приближење Господу, ни као осећање фаталне несаломљивости трагичких закона. Да ли се цео народ већ стао молити Господу, народ тај који је скоро од првог тренутка имао своје испоснике, мучно је претпоставити. Да ли се могло молити Богу тако блиско народском, као што изгледа овај у поменутом миту? A ниједан трагични тренутак из живота Христовог као да није обрађен народним предањем. Ипак, издвајамо две беспримерно лепе молитве, једну Господу, другу анђелима, од којих се у другој чак наглашава патња божја, a у првој жеља за спасењем, но све тако још пасторално и невестински, тако блиско, – истичемо опет, – првоме хришћанство, оном, још и пре катакомби, палестинском. Народ се можда није молио ни зато што је одахнуо, ваљда, у усхићењу да се над њиме одједном разишао онај страховити облак паганске море који им је тежио на душама, када су се узалуд трудили да раздвоје свој живот живих од живота њиних мртвих, и овај живот реалности од оног кошмарског сна мутних сенки и божанстава. Каква разлика између ових молитава прецима где се преклиње да се удаље већ једном, и тихих, сунчаних, хришћанских, које за њима наводимо: Свети преци, зовемо вас, Свети преци, дођите нам; Све је ту сад што Бог даде, Приносимо све што имамо, Све чим нам дом обилује:

Свети деди, молимо вас, Спустите се сад међ нас. Свети оци, ви сте пили, Ви сте пили и све сте јели, Сад отидите својим путем; Реците чега још требате, Или, боље, оставите нас! [Луј Леже, Митологија словенска.]

Молитва

Спаси, Боже Господе Спаси, Боже, душице, На престолу Христовом, Гдино Божји анђели Летургију појају, Божје слово слушају.

Молитва анђелима

Ој, анђели Божији! Једин Божиј, учени. Кажите нам стазице До те свете водице, Да оперем ручице, Да се машим рамена Криста Бога рањена. Или су још играли своју "тузну" око ломача на којима су спаљивали своје мртве, и још се молили својим шумским божанствима, бајали, врачали и приносили жртве уз своје жреце и своје влухве, те нису још осетили нужде да склопе руке пред великим Пантократором. Али се већ у животу Константина Муромског, као у вапају, пита: "Где су они који приношаху рекама и језерима; који клаху коње над мртвима?"

* У почетку је био једино Бог; Бог дакле спаваше и сањаше. Његов је сан трајао вековима. Час његовог буђења најзад стиже. Он се пробуди наједном, погледа око себе, и сваки

од његових погледа створи по једну звезду. Бог се зачуди и пође да путује да би видео шта су његове очи створиле. Путовао, путовао тако без краја и без конца. Стиже на нашу земљу, али беше већ уморан; зној му капаше с чела. Једна кап зноја тако паде на земљу; та капља оживе, и то би први човек. Тако, човек је створен од Бога; али рођен не ради задовољства, већ из зноја Божјег, и од почетка му би досуђено да се мучи и да се труди. (Ербен, Словеначка народна приповетка). Адам и Ева тридесет година плакаху над Авељом, a његово тело никако није трулило. И нису знали како да га сахране; док, на заповест Господњу, не наиђоше две птице. Једна од њих умре; друга ископа јамицу, положи мртву птицу у њу и затрпа је. Видећи то, Адам и Ева ископаше гроб, спустише у њ Авеља и погребоше га плачући. (Хроника Нестора Летописца).

Одједном, оно што беше болно, непојмљиво и фатално у животу, и што, са једним херојским кликтањем емоције, опеваше хришћанство, заструја кроз наш народ. Где је научио он то, и зашто је примио? растужио своју младићки свежу душу? Застајући у вечери над копањем да ослушкује звона манастирска, кулучећи властели да зида градове наврх гребена, полажући залуд свој живот за отаџбину која мора пропасти, водајући турске опанке, понижења ради, по снегу пред кућом, или независно од свих народних догађаја, опуштајући се духу времена; или разумевши извесне мистерије природе? У сваком случају, никада више неће му Божић сванути у златним одеждицама, са златним длановима, међ златним јеленским роговима. Човек је рођен од зноја умора Божјег, a од самих птица је гробове научио копати, путује тешким путевима, бродује тешким бродовима, пребија се од дрвета до дрвета, од немила до недрага и од камена до камена, као што се бије вода о брегове; кити ишта са овога света понесе до беле скрштене руке, нити се више познају краљеви, нити цареви, нити сиромаси, нити силни. Читајући ове песмице наше, устрептале од емоције, пуне јецања, из којих да не полази један светли траг до престола Господњег, рекло би се да су наквашене истим тешким нихилизмом човечанства којим је Махабхарата певала: "Срам је живот на

овоме свету, пун јада, пун празнина! корен зла, и зависти, и испуњен бедама! Грдни јад је сваљен на живот, и он је само чемер!"; или Софокле: "Ја видим добро како смо ми који живимо само призраци, само празне сенке!"; и Омир: "Поколења су људи као лишће у гори!"; и Шекспир: "Живот је само лутајућа сен; a ми смо од онога од чега и слике у сну!" Но, напротив, порицање овог живота овде је право хришћанско порицање овога света, ради једног вишег и спасоноснијег: ради једнога света светле хармоније и испуњења. У великој жудњи за тим новим животом, за том будућом јасношћу, душа човечја већ унапред постаје пуна мира, склада, простоте; огромна апотеоза смисла и лепоте диже се из ње; она је спремна на сва чудеса; и чуда спасоносна и дивна извршују се над њом. Ево сиромаштва и мудрости једне душе пред којом се и саме завесе овога света раздвајају: "Чујте, браћо, божјаци! Нигди ништа не имам, Разма једно јагњешце: Служио сам Гавана Пуно девет година, И ништа ми не даде, Разма једно јагњешце: Ја сам млеко просио, Те сам јагње ранио, Сада ми је јагњешце, Од сви' овац' најбоље; Да ми ј' овде јагњешце, Ја би вам га сад дао, Зашто прете чобани, Да ми јагње украду". Ал' беседе анђели: "Фала, брате Стеване! Ако ј' срце ко језик, Сад ће јагње бити ту". Осврте се Стеване, Али иде јагњешце Преко поља блејећи.

И ево грозовите праведљивости и грозовите самилости једне душе која на величанствено страховит начин одговара на оно питање Достојевског што су га браћа Карамазови поставили један другоме на тераси једне крчме: Ако се ради спасења целога света мора жртвовати једно једино дете, треба ли, и да ли смо дужни ми извршити ту жртву, или не? Не, одговорио је Достојевски, и његов Аљоша, на страховито зло питање Ивана Карамазова: ми немамо права да икога судимо, ма како висока била наша мера морала; никакав избор да вршимо, ни пробирање међу вредностима, ништа да претпостављамо другоме, никога низашта да жртвујемо, пошто се велики смисао живота налази у свакој његовој манифестацији; пошто цео смисао правде бива упропашћен ако је и најмање од правде одступљено. Достојевски је морао увиђати да је савршено немогуће живети под таквом идејом да је сваки човечји покрет онда бесправан, a да је помрчина на све стране. Али остајући доследан, он је претпостављао и овакву безизлазност човечјег положаја но утилитаристичку обману. У таквом кошмару живљења и крећу се његови јунаци. Но светла утеха чистоте и новог будућег божанског смисла обасјавала је њина лица и њине руке као у верских мученика. Да, одговорио је наш народ, за спас човечанства треба жртвовати детињску невиност. Ми и не знамо колико би то било од значаја за Достојевског да је могао сазнати за овако директан одговор на његово питање. Када је Лот питао Господа да ли ће и онда служити Содому и очистити од ње свет ако у њој има и неколико праведника, Господ је одговорио да би ради тих неколико правих поклонио живот и грешницима. И испослао је тад своје анђеле да виде има ли их. Он је хтео оставити и грех на свету, али није желео жртвовати ниједног праведника; напротив. Када су два чудна путника дошла да затраже од љубе Ђакона Стевана да им да свога првенца из колевке, да би га заклали и крвљу његовом исцелили деветоро немих и деветоро слепих, она је – и после размишљања – отишла и донела им што су тражили. Она је као мати морала волети понајвише своје чедо, али се према убогима морала сматрати неизмерно дужном. За нас, она је непојмљива; ми јој се можемо дивити, али нам из срца неће поћи ниједан осећај љубави за њу. Тако је и Аврам пристајао принети Богу рођеног свога сина. У песми, пак, жена ђаконова је награђена, јер је небо само томе присуствовало, јер је и сам господ за спасење света поднео био свој пород: дете јој понова оживело, и чак ни оно само не осећа у томе неправде, нити је однос између порода и матере оваквом њеном жртвом прекинут:

Проговара чедо из колевке: "Слатка мајко, мoja слатка рано! Оно нису два путника стара, Већ су оно два Божја анђела". Такав је одговор, по слободи и сили савести, дан од нашега народа. То је одговор одлучне народне младости, која је већ у раном својем младићству имала визију Бога и Неба пред собом; и коју је неумитни полазак на онај светли пут правде и заноса, који води новоме свету, дубоко узбудио: тамо где расте златограна, сребролиста дафина, под чијим спуштеним гранама света постеља је цвећем застрта: Па беседи Илија Мироносна војвода: "Та устани, Никола! Да идемо у гору, Да правимо корабе, Да возимо душице С овог света на онај". ...мали дарак, A велика задужбина, Рајска врата отворена; Души место уваћено На престолу Христовоме, Гдино стоје добра дела И христјанске задужбине. Што за Бога уделите И за душу намените, Анђел пише, Господ гледи У анђелска десна крила. Видели смо да је дух хришћанства прво само пребројавао оно што је народ, из старе постојбине још, у душама својим доселио, и да је уз то народу открио читаву ризницу нових, пролетњих, свежих мотива. Да је народ, научивши од хришћанства да је живот не само пролазан, већ и болан и зависан, и носи собом искушења, извукао из његове науке једно обећање за себе и моралну меру за своја дела. Сад ћемо најзад видети да је, као крајњу науку, народ добио од хришћанства појам да овај свет није

коначан свет, да ови закони који владају нису коначни, да је космос уопште створен према свима могућностима чуда и преображења, да иза свега и свуда, баш као Бог, невидљиво али стално, постоји Апокалипса. И ово васпитање нашега народа у Апокалипси било је, држимо, најјаче религиозно васпитање које је наш народ примио. Под утицајем њега тек, народни је дух потпуно преображен. Читава идеја о свету, правди, моралу, истини, борби, није код нашега народа идеја о правди, свету, моралу итд. која би била нужна и која би одговарала искуствима оваквог живота какав тече око нас, ни идеја, пак, која би одговарала једноме остварењу метафизичких идеала у наредноме, очекиваноме животу, у загробноме животу, као што би то било код народа католичких или код будиста, нпр., већ она што би могла да уђе у опште преиначење космичких вредности по вољи Господњој: идеја нашега народа о правди, о свету, о борби је баш идеја која не искључује ни неочекиваност, ни Чудо, ни Апокалипсу уопште. Покушаћемо да ово тврђење примерима оправдамо. Као што је то обично случај код историјског катаклизма, пропадање наше државе у току XIV и до краја XV века, онако непосредно после доба славе, морало је изгледати савременицима, нарочито простоме пуку, и необјашњиво и пренагло, и са једном огромном количином неземаљског и чудотворног. Овакво инстинктивно схватање онога што се збило и случило, не само да се у току времена није рашчистило увиђањем реалнијих чињеница, но је све више, растући као авет-фаталност догађаја, расло и убеђење да је рука непојмљивих закона и, за нас, у непојмљивим намерама, још једном учинила напоре људске узалудним. Тада се као пламени жиг утисну у народни дух геније Апокалипсе. Под Апокалипсом у овом случају подразумевамо не само јеванђелско дело познато под именом Откровење по Јовану, нити само Страшни суд, ни Повратак Христа Владајућег, већ и цело оно осећање живота и света које је и инспирисао поменуто дело. Бог је створио свет и поставио законе који ће над њиме владати. Од првога дана све је било одређено. Он је засебно створио савест и засебно грех; тиме је образовао један духовни елан борбе при сусрету ово двоје. Бог је створио уз савест осећање правде, a сам је узео на себе примењивање правде. Он је чак преко својих пророка поставио известан финалитет у извршењу њеном, кроз једну неумитност одабирања и осећања чистоте и хармоније. Али је за крај оставио себи једно преуређење свих вредности, свих појмова, свих закона, свих последица, кроз простор и кроз време пењући се до самих извора узрока. Настаће нова реалност, новим редом ће се поставити вредности. Свака појава у односу према онима које су

нам познате и које можемо ишчекивати, биће за нас непојмљивост и чудо. Цела стварност, цело бивање биће тада непојмљивост и чудо. И не само да ће тај крај овог законског реда настати по коначном одигрању свих могућности овог света; не; но и за време нашега живота, у току даљих живота, још од стварања света, постојало је увек догађаја, појава, који нису елемент оваквог живота реалности у каквом се крећемо, но су већ појединачна остваривања онога другог који морамо назвати Апокалипсом. Зачетак Апокалипсе понео је собом свет још од дана свога постања. Горући грм Мојсијев, степенице анђела из сна Аврамовог, преображење Исусово су испуњење Апокалипсе и пре Страшнога суда. Велимо, читав ред космичких појава по народноме уверењу не припадају животу овога света, но једној катаклизми и једном преображењу његовом, који су отпочели можда још од његовога постанка. У тај ред чуда увео је народ читаве догађаје своје херојске историје. Тако је увео, тако је израдио у том духу целу Косовску епопеју; тако је, још савременик дизања народног на оружје, Филип Вишњић, у том духу, испевао своју Буну на дахије. Сетимо се свих оних небесних знакова, крвавих барјака, грмљава, светачких пророштава, безглавог огледања међ звездама на почетку његова епа. Сетимо се оно неколико стихова слепачке песмице: ...Који нам је створио Ведро небо и земљу, И нас грешне на земљи. Што је вере у Бога, Све ће доћи пред Бога, Са стра'ом ће стајати, И с опрезом гледати, Гди ће Господ судити Свим праведним и грешним. Анђели, они који се пеху по лествицама Аврамовим, који са пламеним мачевима стоје на капијама раја, који су весници Блаженства, који дигоше камену плочу над Сахрањеним, сиђоше такође над наше горе јаворове, садељаше гусле и разиђоше се и по нашим крајевима обасјаних чела и огромних крила. Тако се анђео спушта као снежна тица на раме оном који врши своје домаћинске дужности, своја старословенска гостољубља, и милује га крилом по образу, или одлази расрђен ако би се овај о гостољубље своје огрешио. Тако и св. Ђорђе отвара тешке тамнице

оних који славе његово име, који у мраку и води тамничкој ужижу свећу и наздрављају вином у његову славу: рекло би се да отвара врата на крлеци да гласне тице излете горама. Иконографија описа свечевог лика у овој песми је сасвим подударна са оном на фрескама наших манастира. Несумњиво је да је његов лик са фрески прешао у народ: Пред тамницом чудан добар јунак На витезу коњу зеленоме, И на њему чисти зелен скерлет, На глави му красан самур-калпак, За калпаком ноја птића крило, Те сен чини коњу и јунаку, Да му лице не смагне од сунца. Ако је народ успео да изради неколико разних личности које би представљале низ, или елементарних, или, под утицајем новог живота, израслих из његовог духа типова, тако да је Страхињић Бан тип средњовековног витеза, Краљевић Марко балкански тип јунаштва, – онда је цар Лазар пре свега тип народнога светитеља. Ми држимо да без хришћанства кнез Лазар не би постојао као тип у нашој поезији. Он, упркос величанствених радњи других личности, остаје као средишна личност целога Косовскога епа. Његова чисто спиритуална концентрација, и спољна неактивност, као код митолошких сунчаних божанстава око којих се крећу у круг догађаји и хероји, подвучена је до крајњих граница. Само на једном месту, у песми Пропаст царства српскога, видимо Лазара као акцију. Лазар такође уводи своју војску у бој – "Маче војску српски кнез Лазаре", – и то после свију, и да би изгинуо с њом такође: зашао после свог животног хода по небу као што залази последња сјајна сунчана трака. Битка на Косову, са овако апокалиптичним утиснутим жигом, није више борба племена ни борба за слободу, ни за самоодржање друштвено ни државно, но је борба за самоодржање његово духовно и спиритуално; и значи слободно справљање за друго једно царство хармоније и величине. То је дух хришћанства зацарио над целим једним племеном. Кнез је имао да бира између два царства, земаљског и небеског, између победе и погибије, између славља и мучеништва. Негдашњи Стари Словен изабрао је ово друго, у име народа, и за цео народ укупно – још једном потврдивши одговор нашега народа да слобода избора, оног што истиче из правде и из морала, припада свакоме коме се постави, и на рачун свакога кога може да захвати -; он је изабрао мученичку погибију за цело племе, не питајући да

ли има можда ког витеза који је жуднији победничке земаљске погибије. Као Христос у Маслиновој гори што је морао знати пут којим га води његово испаштање, a ипак молио Господа да га мимоиђе горчина ако је могућно, тако је Лазар, иако се сам определио на смрт и мучеништво, ипак преклињао све да дођу, помогну или изгину за крст и за слободу. Више него на све остало, вечера уочи косовске битке подсећа на Тајну вечеру. Иста симболична гозба баш уочи пропасти; последње наздрављање Христа и Лазара; мистично причешће над главом сутрашњег издајника; тронедељно причешћивање у Самодрежи. Једна од најомиљенијих тема иконографских је свакако сликање разних "Главосеча", који су насликани још непогубљени, са одрубљеном главом на рукама. Ова се тема на један беспримеран начин јавила у нашој народној песми. Мислимо на Обретеније главе кнеза Лазара. То је, можда, најиконографскија наша песма, и најапокалиптичнија такође, јер чудо неземаљско налази се у његовоме дну. Цела песма је у својој спољашности, поред свог црквеног апокрифства, још и једна необично развијена метафора: огледање месеца у води, као глава светитељева да је то спуштена у извор. У песми се чак на једном месту та пространа метафора обрће у свој првобитни облик: "Ев' у води месечине сјајне". Четрдесет година стоји светитељска глава у студенцу сачувана од коња, од труљења, и од кљувања. Онај трећи што је ћутао и није се препирао је ли то месечина или не, но се осврнуо истоку, и поменувши Господа загазио те извукао главу на пољану, ушао је са таквим поуздањем да би и саму месечину ваљда кушао извадити. Као каква звезда или месечина преко ведрога неба, тако је преко пољане отишла глава сама своме телу. Мотив главе која се придружује телу, пореклом са Истока, био је познат јако хришћанскоме апокрифу. Стварност онога дубокога живота чуда и апокалипсе, која је хришћанству такође дошла можда са Истока, Оријента, Египта, Асирије и Мале Азије, из дионизиства, орфизма и других религија где је мистерија Чуда била изнад мистерије постојећег закона, та стварност светитељства одрубљене Јованове главе или Преображења Исусовог, не само у песмама о Лазару, но и у другим нашим песмама, обновљена је са читавом апотеозом светитељства. Наход Симеон, носилац светог Јеванђеља кроза свет, у трагању за утробом која га је зачела, не знајући грех који чини, облежао је своју рођену матер и исповедио се потом своме храниоцу. Овај га затвара у тамницу, a кључеве тамничке баца у

таласе. Десет година потом рибари враћају старцу уловљене у риби кључеве, и он, видевши у томе заповест Господњу, одлази да обиђе сужника. У тамници сунце огријало, Симо сједи за столом златнијем, У рукама држи јеванђеље. Очишћена патњама, очишћена греховима, душа остаје тако чиста и светла, и ништа је не може ни изнурити ни уништити. Слично Симеуну, цар Константин, опет у једној нашој песми, баца самоуког младића, који је једини смео говорити истину, у тамницу од луча и пали га са четири стране. Она гори с вечер до свијета... Од ћелије ништа до пепела, Насред њега самоуче ђаче, У руку му књиге салтијери, Те се моли Богу по закону. Царева се једино рука посветила којом је негда нахрањивао гладне и напајао жедне. Фала ми ти, десна руко! Десница ти цветком цвала, Јарким сунцем обасјала, A душица рај достала, (Свију ваши родитеља, Који су вас породили, Преко крила положили За споменак оставили), Божје лице целивала, Славе рајске уживала, И у рају пребивала, A до суда Божијега! Рука ти се посветила, Којом си ме даривао! У песми правде и хришћанства, где је Марко гласник истине, a његова мати праведности, у деоби царства Душановог, као непосредно иза смрти, иза црквених врата која се склопише за Марком, стоји огромни и невидљиви анђео, који прима у себе мач расрђенога родитеља. Његова крв изобилно се пролива кроз вратнице

црквене по оном косовском пољу по ком ће потом читаве легије хришћанских мученика, као војске анђела, и као први мартири са псалмима на уснама, крв своју лити толико да девојке, уранивши на бељење рубља, неће знати да ли је то руђење јутра или крв због чега је река црвена. Тај ужасни ритам падања православних леса, гињења јунака који поведу војску и умиру с њом; тај хероизам оних који изабраше небеско царство! Са истока, и Асирије поглавито, наша је иконографија добила мотив крила која означују светитељство у тренутку дејствовања и божанске активности, a која су као таква католицизму скоро непозната. Све те крилате Богородице (Богородичина душа – Студеница), Свети Јовани (Ариље), прешли су директно из манастира у Косовски еп, где св. Илија прелеће са Јерусалима носећи посланицу Божје Матере кнезу Лазару; или Мати Југовића, којој се два огромна лабудија крила развијају из рамена, носећи је Косову. И по другим особинама могла би Југовићка имати сродности са Матером Божјом, a њен бол са болом хришћанске Пијете. Не треба ни овде ипак ићи до крајњих генерализација, јер многе личности Косовског епа (као Милица, нпр., која је час тип жене витешког средњег века, час једна легендарна личност у додиру са змајевима; или Југовићи) носе на себи одлучно друго обележје. Али међу онима које би радо приближили хришћанству, био би свакако јединствени Болани Дојчин, који је као св. Ђорђе коњаник, и бранилац девојака. Али дух Апокалипсе, дух пламенога Јеванђеља, после Косовскога епа, највише је захујао у песми Буна на дахије, која – што је важно, – ако је косовска песма опевање Страсне недеље и Распећа, онда је ово опевање Васкрса и анђелског ломљења камена изнад гроба. Боже мили, чуда великога! Кад се ћаше по земљи Србији, По Србији земљи да преврне И да друта постане судија... Небом свеци сташе војевати И прилике различне метати Виш' Србије по небу ведроме; Ваку прву прилику вргоше: Од Трипуна до Светога Ђурђа Сваку ноћцу мјесец се хваташе. Другу свеци вргоше прилику:

Све барјаци крвави идоше Виш' Србије по небу ведроме... Гром загрми на Светога Саву, Усред зиме, кад му време није, Сину муња на Часне Вериге, Потресе се земља од истока, Ухвати се сунце у пролеће... Један данак три пута се хвата И три пута игра на истоку... Па од једа свих седам дахија Начинише од стакла тепсију, Заграбише воде из Дунава... У тепсију звезде похваташе, Да гледају небеске прилике, Што ће њима бити до пошљетка. Над тепсијом лице огледаше... Све дахије очима виђеше: Ни на једном главе не бијаше. Изврнуту, као звезде које нам је малочас показао у тепсији, на Кули Небојши, апокалиптичну и крваву, утиснуо нам је заувек у небо Вишњић нашу отаџбину. То је, не заборавимо, створио наш последњи народни певач широких сразмера, савременик првога уметничког Бранка, и како је једним махом схватио тачни пут којим је ишла народна поезија пре њега, он је њу јединим замахом, једном песмом, одвео у том правцу, давши јој коначни и заувек њен жиг: у Апокалипсу. Тако је Вишњић за нашу народну песму по значају отприлике оно што је Ел Греко за уметност ренесанса, где је почето исто тако са добротом Ђотовом и побожношћу Анђеликовом, па се кроз Грчку и паганизам дошло до Страшнога суда материје једнога Микеланђела, до борбе на уништење материје једнога Паола Учела и тек са Тинторетом и најзад са Ел Греком ушло у страховиту апокалипсу духа, у сажижање белих људских тела као свећа, у болно и непојмљиво издуживање лица човечјег: све пред олтаром Чуда и Несхватљивог. Остаје нам да додирнемо још један део народне поезије: то је део непосредног додира између народне песме и црквеног грађевинства нашега средњег века. Скоро

сви наши владаоци и многи њихови велможи зидали су, по свима кутовима земље, себи задужбине. У неколико наших најважнијих народних песама, у којима је реч о решавању судбине народне, певач је почињао то грађење као необично важ;но по саму ту судбину народну. Што је још занимљивије, свака од тих песама скоро као да је хтела да одговори на то једно питање даље, које се поставља приликом тог грађевинства или у вези са њим. У песми о св. Сави, где светац брани свога родитеља: да овај благо није растурио на оружје, но га утрошио у задужбине, то је са једне економске тачке, вредности употребе народног капитала, пружен одговор. У песми о Милошу међ Латинима, питање манастирског грађења је питање политичког престижа; у песми о зидању Раванице, савети Милоша о зидању задужбина тичу се понајпре самоодбране народног духа, не више ни међународне политике, ни велелепности владалачке. Најзад, у једној, свирепој по својој трагичности смисла, песми о пропасти Царства српскога, питање дизања цркве је питање примања мистичног причешћа од стране целог једног народа, a ради другога једнога пламеног живота. То је питање земље или неба, паганског безбоштва или Апокалипсе, крсташких ратова, целога средњега века! Ми смо ту, ето, у срцу Апокалипсе. "Ако л' волиш царству небескоме, A ти сакрој на Косову цркву, Не води јој темељ од мрамора, Већ од чисте свиле и скерлета, Па причести и нареди војску; Сва ће твоја изгинути војска, Ти ћеш, кнеже, ш њоме погинути". Занимљиво је како је народ посматрао зидање задужбина, не само са стране значаја, већ и са самог материјалног делања у његовој народној средини. Народ никако није трпео кулучење при дизању тврђава, чак ни у време деспотовине, кад су оне биле директно услов његовога опстанка. Он је Јерину по злу и данас због тога запамтио. Изгледа да ни само материјално зидање манастира није радо гледао, уколико се оно тицало неплаћеног трошења његове радне снаге. Зато би се и могло претпоставити да су манастири у први мах, у време њиховог дизања, били дело још племићко и владалачко, a да се њихова судбина тек доцније онако трагично и херојски исплела са судбином народном, те су постали за народ оно што и његова поезија. У време постања првих цркава, оних чудних Ђурђевих Ступова, на високоме

врху планинскоме (исто тако високом као они на којима су тврђаве Звечана или Пријезде), Студенице, Милешева, па све до Лазаревих задужбина, наш народ тешко да је у својој суштини био много промењен од оног који је прелазио из земље у земљу, јашући коње под чијим је седлима мекшао пресно месо за обед. Тешко да он у грађењу, у ношењу камена на плећима уз литице, у знојном копању, није видео један пркос генијима земље, као онај у зидању Скадра, a у најбољем случају знак ропства. У неким варијантама песме о зидању Раванице, цар Лазар пита уцвељенога Рада Неимара, који није нико други но чувени Раде Боројевић који је потписао праг манастира Љубостиње, ово: "Каква ти је голема невоља, Те прољеваш сузе од очију? Или су ти руке испуцале Од студена креча и камена? Или ти је малена надница? Ил' је мало вина и ракије, Ил' бешкота 'љеба бијелога И дебела меса овнујскога?" – "Вољан буди, царе, на бјеседи! Ја не градим цркву Раваницу, Него нашу проклету тамницу; Тамницу смо савршили давно. Чудну си ми, царе, оставио, A надницу по једну асприцу, Напојницу по једну чашицу Не светкујем петку ни неђељу, Ни Илију, који громом бије, Ни Марију, која муњом пали!" У нишком округу пак певала се негда ова јединствено лепа песмица, где се не чују више зидари неплаћени довољно, већ и сам предузимач кога мучи или грижа савести, или и страх од радника: Попој ми слуго царева! Не могу, царе, не могу! Тешка ми брига налегла:

Девет сам црква градија, A мајстори нисам платија, Зато ме брига налегла. Попој ми, слуго царева! Не могу, царе не могу! [М. Ћ. Милићевић, Краљевина Србија.] Овај "слуга царев" као да има и неку улогу средњовековног трубадурског певача на племићком двору, и као да је неки надгледник царев при његовим грађењима слично Југовићима из народне песме, који су надгледници зидања час Скадарског града, час Раванице, и који су такође рђаве платише својим радницима. О самом начину грађења имамо неколико трагова у народној поезији; почевши од оног митолошког и симболичног: Град градила бјела вила Ни на небу ни на земљу, Но на грану од облака; На град гради троје врата: Једна врата сва од злата, Друга врата од бисера, Трећа врата од шкерлета, па до поменуте варијанте о зидању Раванице, где је испричан пут којим се добављају и погађају мајстори: Саклет чини славни кнез-Лазаре, Саклет чини на своје војводе, A војводе на своје кметове, На кметове и оборкнезове: Саставише хиљаду мајстора И хиљаду младих сараора, A преда њих Рада Неимара; A ашчије девет Југовића, Настојника старца Југ-Богдана; Да се гради дванаест година; A мајстору по дукат наднице, Напојница по три оке вина; (Ко донесе камен на рамену,

Да се њему по жут дукат даде; Ко донесе воде у ђугуму, Да се њему по бијел грош даде); Да светкују петку и неђељу. Грађење је морало бити тесно надгледано од оног који га је наредио, a преко његових најближих људи; грађење Раванице од Лазаревих шурака, као што смо видели. Радници су, по народној песми, у време зидања били сматрани као и друга чељад на двору. Домаћице су се бринуле за њихов ручак и саме им га носиле. Оне то нису чиниле преко својих слушкиња, јер би се иначе ваљда огрешиле о домаћинску пристојност; у песми о зидању Скадра то се јасно види: Чија сутра на Бојану дође И донесе мајсторима ручак, Зиђите је кули у темеља, Тако ће ce темељ обдржати... Прође време господскога ручка. Најзад уста њина стара мајка, Те позива младе измећарке, Да однесу ручак на Бојану. Ал' говори Гојковица млада: "Седи", вели, "наша стара мајко, Те ти њихај чедо у колевци, Да ја носим госпо'скога ручка; Од бога је велика греота, A од људи зазор и срамота, Код три сна'е да ти носиш ручак". На тај начин видели смо да је наш народ у току различитих епоха своје историје, и као хтевши што боље изразити баш ту своју историјску епоху, подлегао различитим утицајима Генија хришћанства, црпећи из овога час мотиве свежине, час болне и симболичне мотиве Страсне недеље и Голготе, и најзад смисао апокалиптичког надахнућа Чуда и Преображења. Једним духом Генија хришћанства морао је певати старословенски пастир, чија се крв још сећала пространих галицијских пашњака, који је још побожно ишао између шумских храстова, здравећи братски сваког медведа; другим духом тога Генија певао је онај млади ратник који се, рањен и разочаран, вратио да легне болан после Косова под жути пласт жита, a чији је свилени калпак

са његовим мртвим друговима ваљала мутна Ситница; или је певао тако онај Мусић Стеван који је задоцнио на ограшје и кога ће зато мистична причест Тајне и Косовске вечере, и Кнежева заклетва, пратити до судњега часа. И једним још непојмљивим духом хришћанскога Генија запевали су они млади људи који нису носили више ни старословенске кабате ни средњовековне аздије, ни оковано перје, већ оштре суре кабанице и лику око појаса, a који би, дижући своје дивне плаве зенице, своје љубичасте очи небу у подне, видели по њему пламене и засењујуће крстове, крваве заставе; a ноћу, падање златних месечева и кишу блиставих звезда, севање муња, војску анђела. Јели су хлеб од жира и струготине, али су им дланови и чела одједном засјавали као сунца, у часу када би своју отаџбину угледали на ведрим небесима. Иако се за наше народно песништво не може рећи ни да је песништво искључиво хришћанства, ни искључиво митологије, па чак ни само борбе са Турцима, може се слободно рећи да, уколико је народни певач бивао инспирисан хришћанством, уколико је постајао наследником Генија хришћанства, он никад и ниједнога тренутка није био имитатор хришћанске ни црквене поезије. Њему је по младости његовога историјскога живота, по свежини његовог надахнућа, било додељено да наследи дубоку песничку инспирацију хришћанства, и да у њој испева многе своје можда и најдивније стихове. Њему је и самим његовим животом, правим мученичким и правим херојским животом, било то додељено. У току развоја свога живота, наш је народ, примивши да чува и носи у себи идеју Европе пред страховитом навалом Азије, за време од неколико стотина година сам својевољно пристајао да од свога живота створи један живот сличан животима појединих хришћанских мученика. Наш народ као млад и као нов, као што је одбацио паганство па примио хришћанство, могао је свакако примити и из основе нови начин живота. Он га није примио, по цену беспримернога мартиризма, што је знак да је он слободном и дубоком својом вољом устао у одбрану Европе, и средњега века, чијем је изграђивању и сам не мало допринео. Примио је да буде бранич, па био он сад сматран културним или некултурним, темеља ове исте цивилизације, за којом је једино из тог разлога заостао. Кад велимо Европа, ми не заборављамо да је рано хришћанство у први мах значило Оријент, али исто тако да је средњи век хришћански први духовно ујединио Европу, која није била уједињена ни под хеленском ни под римском културом, и да су први пионири европске цивилизације били баш варвари. Хришћанство је у Малој Азији, у Палестини, Антиохији, Египту,

где му је била колевка, живело доцније својим мистеријама као негда друге многобројне тамошње религије, али је за Европу тек значило: једна нова и заједничка цивилизација. Паралелно са животом из кога је југословенско племе изградило живот мучеништва "за крст часни и слободу златну", песништво које је под тим новим надахнућем испевано представља у целости својој и упоредо са хришћанским јеванђељима која су од цркве примљена, једно народно јеванђеље. Велики светитељ је ту: сам народ, над којим, као над Јорданским крштењем, кружи исти онај блистави голуб Господњи. Народ је у њему испевао Божје рођење, и дан Мучења, и дан свога Васкрса, и ишчекивање Чуда над Чудима. Он је видео живот свој чист и светао, и кроза њ живот Сунца као кроз биљур, и као кроз извор Истине. Кад је запевао Филип Вишњић, већ је Лазарева глава вековима сијала у овом извору и већ се цео народ, као Наход у својој тамници, био посветио. Држао је расклопљено своје Јеванђеље у рукама, a чело и руке су му блистали од молитава и од крви проливене. Тако је Вишњић у свом слепилу имао визију дивну и страховиту: "Виш' Србије на небу ведроме!" Ми смо само покушали да сјединимо делове овога растуреног, хришћанског Народног јеванђеља.