Narodna književnost Kolokvijum posle drugog semestra 

 1. Navedite najvažnije pomene o postojanju usmene književnosti srpskog naroda. 

 Materijalni dokazi o starosti usmene književnosti se dele na pomene i zapise koji su nam dragoceni iz više razloga:  

omogućavaju nam praćenje procesa usmenog naslojavanja;   dozvoljavaju nam uvid u slojevitost usmenog pamćenja;   predstavljaju nam varijante u dijahronijskoj (dubinskoj) perspektivi. 

Pomeni i zapisi usmene književnosti su nam dragoceni jer nam svedoče o izgrađenosti stilsko-izražajnih sredstava, kompozicionih obrazaca, o ustaljenosti tema i motiva usmene književnosti. Najstariji pomeni produbljuju naše vertikale o starosti rodova i vrsta, vrlo su oskudni, magloviti, sežu na početak nove ere, tj. možemo govoriti o pomenima u prvom veku po Hristu. Prvi zapisi o postojanju pevanja kod Slovena javljaju se 46. godine nove ere. O slovenskim pevačima govore vizantijski izvori sa doseljavanjem Slovena na Balkan. U 4. veku za reč špilman upotrebljavala se reč plinsjan (dvorski profesionalni pevač). Dakle, slovenska imena za dvorske pevače su „plinsjan“ i „igric“. 6. vek Prokopije, vizantijski istoričar, kaže kako su Grci u 6. veku napali Slovene i zarobili ih lako jer su Sloveni pevajući zastali.  7. vek Teofilakt Simokata je govorio o susretu sa nekim Slovenima uhodama koji su izjavili kako se radije bave pevanjem nego ratovanjem: „Radije bi pevali uz gusle nego što bi ratovali.“ 10. vek Konstantin VII Porfirogenit, vizantijski car, pominje slovenske pevače u svom delu „O upravljanju carstvom“. Primanje hrišćanstva je takođe jako uticalo na usmenu književnost (negativno je uticalo na narodnu književnost i običaje, trudilo se da ih potisne). 9. vek episkop Konstantin Preslavski pominje da se treba kloniti besovskih (narodnih) pevača, pesama i pevanja. U 10. veku besovske pesme oštro napada i Kozma u besedi protiv bogumila, pominje gusle, napada paganske običaje. Dakle, gusle se pominju u 10. veku, ali i u 13. veku se pominju: „Kada bi sedeo u čelu trpeze, Stefan Prvovenčani bi sam uveseljavao goste bubnjevima i guslama.“ 10. vek „O pismenih“, prva filozofska rasprava Crnorisca Hrabra, gde on kaže da su Sloveni i pre nego što su imali knjige gatali po crtama i rezama. 12. vek Letopis popa Dukljanina – barski rodoslov (lokalna predanja iz okoline Bara, priča o zetskom kralju Vladimiru i Kosari, legenda o prepoznavanju oca i sina u noćnoj bici kod Bara i sl.) 13. vek Domentijanovo Žitije Svetog Save („ljudi svetim duhom naučeni“ pevali su pesme o Rastkovom odlasku u manastir) – u 19. veku „zlatna svirala“ – Serafim. U Žitiju Svetog Save s kraja 13. veka Teodosije Hilandarac kaže da je Rastko izbegavao „štetne pesme mladićkih želja“. Stefan Dečanski u svom žitiju pominje pobedničke pesme. 14. vek Putopis Nićifora Grigora (opisuje svoj put kroz srpske krajeve) – lirika, najstariji zapisi lirskih stihova sačuvani u tužbi (sedmerac).  Gradski sud (1462) u Dubrovniku: „O jelo, vita jelo, ne hod sama na vodu.“ 15. vek u Šibeniku je najstariji pomen lirske vrste napisao Juraj Šižgorić ? Zabeležene su forme ljubavnog bajanja. Rođeri de Pačijenca zatim imao i zbornik Nikše Ranjine ? iz 15. veka u kome se nalaze tri lirska fragmenta usmenog postanja.  

16. vek roman „Planina“ Petra Zoranića (početni stihovi dve narodne pesme , jedna pesma počinje „A ti devojko ???“) Pomeni o epskom pevanju su sve učestaliji (slepi vojnik na splitskom trgu je pevao pesmu o Marku Kraljeviću). „Janičareve uspomene“, Konstantin Mihajlović Ostročanin – autobiografsko delo (tragovi epskog deseterca) 1531. letopisac Benedikt Kurilečić ? u svom dnevniku je opisao putovanje kroz Bosnu, Srbiju, Bugarsku i Rumuniju. Ostavio je i svedočanstvo o Kosovskom boju i Milošu Kobiliću.  Grobni natpis na stećku vernog sluge vojvode Radoslava Pavlovića napisan je na srpskom jeziku – internacionalni motiv sahranjivanja sluge pod noge gospodara. 16. vek Nemac Stefan Gelah ? u dnevniku putovanja po Turskoj opisuje običaje tuženja za umrlim u selima oko Smedereva. Sličan opis pogrebnih običaja u Jagodini daje Augerije Buzbeg. U 16. veku su francuski putopisci beležili zapažanja o kultu Sv. Save. (1547) Žan Šeno kaže da Savi milostinju čine i Turci i Srbi, a Žak Gaso govori o očuvanju tela Sv. Save.  1554. „Istorija Erdelja“, Sebastijan Tinodi pominje srpski način pevanja i pevača Dimitrija Karamana „od kojeg boljeg nema“. 1568. u Veneciji objavljeno „Ribanje i ribarsko prigovaranje“ Petra Hektorovića (hvarski pesnik). 17. vek Jurij Križanić beleži stihove neke bugarštice o Marku Kraljeviću.  Alberto Fortis, „Put po Dalmaciji“ zabeležio Hasanaginicu, 1774. „Žalosna pjesanca plemenite Asanaginice“. Putopis Evlije Čelebije iz 17. veka  

15. v. Orao se vijaše 16. v. Petar Hektorović – zapisi 17. v. Juraj Baraković – „Vila Slovinka“ – Majka Margarita 

 2. Navedite najstarije zapise usmene književnosti srpskog naroda. 

  Orao se vijaše, zabeležio Rođeri de Pačijenca, u Napulju, 1497. godine  Petar Hektorović, 1555. godine otišao je na izlet čamcem i taj izlet je opisao u delu Ribanje i ribarsko prigovaranje, štampano u Veneciji 1568. godine; dva ribara Paskoje Debelja i Nikola Zet otpevali su mu tri počašice, dve bugarštice, jednu o Marku Kraljeviću i bratu mu Andrijašu, a drugu o vojvodi Radosavu Siverincu i Vlatku Udinskom, i lirsko-epsku pesmu Devojka i Šišman  Juraj Baraković, bugaršticu o tuženju majke Margarite, koju je čuo u Dalmaciji, umetnuo je u svoj spev Vila Slovinka, štampan 1614. g. u Veneciji  Nikola Ohmućević, dubrovački kapetan i trgovac, na slobodnim stranicama svog omiljenog speva Osman napisao je dve bugarštice: o smrti despota Vuka i o pogibji ugarskog cara Vladislava (sredina 17. veka)  Petar Zrinski, znameniti hrvatski vitez i pesnik, smatra se da je bugaršticu Popevka od Svilojevića napisao 1663.  Alberto Fortis, Žalosna pjesanca plemenite Asanaginice, izdata u delu Put po Dalmaciji, 1774. g. 

 3. Kada je Valtazar Bogišić sastavio svoj zbornik, koje je izvore pri tom koristio i kako je sistematizovao objavljenu građu? 

 

Narodne pjesme iz starijih, najviše primorskih zapisa, 1878.  Izvori koje je koristio su:  

1. Hektorović, Ribanje i ribarsko prigovaranje (odavde je Bogišić uzeo dve bugarštice, jedna je o svađi Marka Kraljevića i njegovog brata Andrija[a, a druga o Radosavu Siverincu i Vlatku Udbinskom) 2. Barakovića „Vila Slovinska“ („Majka Margarita“) 3. „Popevka“ o Svilojeviću, nađena u dvorskom arhivu u Beču 4. Rukopis dubrovački koji se sad nalazi u knjižnici manastira Male Braće u Dubrovniku (najbogatiji izvor) 5. Peraški rukopis Balovića 6. Peraški rukopis Mazarovića (1775, ovaj je mlađi od rukopisa Balovića) 7. Zagrebački rukopis pod br. 638, koji se nalazi u knjižnici Jugoslovenske akademije. 8. drugi zagrebački rukopis pod brojem 641 

 U Bogišićevom zborniku ima ukupno 130 pesama, od toga 76 bugarštica, brojeći i one koje nisu cele, a od toga su tri umetničke, a ne narodne. Sve su istorijske i ozbiljne epske pesme, osim onih pod brojevima 82, 83 i 84 koje su lirske. Ova zbirka sadrži narodne pesme svakog razmera koje su bile zapisane u prošlim vekovima. Zato je bilo potrebno podeliti ih na grupe:  

1. prva grupa, od početka do 231. strane – bugarštice 2. druga grupa, 231 – 336. str. – epske pesme u desetercu 3. treća grupa, od 336. str. do kraja – lirske pesme u desetercu ili u nekom drugom metru, osim bugarštica 

 Na početku prve grupe nalaze se epske pesme koje govore o temama koje su poznate svem narodu (kosovske, o braći Jakšić, o Marki Kraljeviću), a posle njih dolaze one koje imaju više lokalni karakter (peraške, kotorske, dubrovačke). Varijante istoga predmeta i istoga razmera poređane su jedna uz drugu. Uz pojedine peraške bugarštice dodata je i njihova deseteračka paralela. Na kraju grupe nalaze se četiri bugarštice neepskog značaja. Takvim su redom poređane i deseteračke pesme druge grupe. Na kraju treće grupe dodata je jedna počašnica i dve umetničke pesme.   Bogišićevo izdanje nije kritičko, već je naređao pesme po određenim kriterijumima. Išao je Vukovim tragom koristeći istorijsko-hronološki i tematski kriterijum. Tako je sam formirao tematske krugove:  

1. prvom Kosovskom boju 2. Marku Kraljeviću 3. drugom Kosovskom boju 4. poslednjim Brankovićima i Jerini 5. Banović Strahinji; Zmaj Ognjeni Vuk ??? 

 Bogišić je dao podelu bugarštica na: 

1. pesme koje se tiču događaja iz opšte narodne istorije i o junacima poznatim u svim našim krajevima 2. pesme lokalnog karaktera 

 4. Navedite odlike bugarštica i pretpostavke o značenjima samog termina. 

 Odlike bugarštica:  

1. bugarštice su pesme dugog stiha, glavni stih ima 15 slogova sa cezurom posle 7. sloga, ili 16 slogova, sa cezurom posle 8. sloga, mada se mogu naći bugarštice sa više ili manje slogova (broj slogova kreće se od 12 do 20), drugi polustih redovno ima 8 slogova  2. metar je trohejski, naglašen je svaki prvi, treći i peti slog, radi utvrđenog ritma u pesmi pevač često odstupa od akcenta svakodnevnog jezika; stih je akcenatsko-tonski 3. osim glavnih stihova ima još i „pripjevni priložak“ od šest slogova, on ponavlja ili bliže određuje glavnu radnju iskazanu u prethodnoj strofi; ima pretežno melodijsku funkciju; pripevom se u poredak stihova unosi strofični red, u nekim zapisima bugarštica s područja Dubrovnika pripeva nema ili se javljaju neredovno 4. razmeštaj stihova je strofni, strofu čine dva glavna stiha i njima dodati „pripjevni priložak“, pripev dolazi odmah posle prvog stiha, a poslednja strofa nema pripev; dubrovačke pesme nemaju pripev 5. mnogo pleonastičnih reči i deminutiva, nema turcizama, česti su dvostruki epiteti, ima fantastičnih elemenata 6. nema rime na kraju stihova, ali u stihovima od 16 slogova ima unutrašnje rime, rimuje se kraj polustiha sa krajem stiha 7. prosečna dužina bugarštica je 50-90 stihova, ne brojeći pripeve koji nemaju samostalnog epskog sadržaja 8. jezik: i dubrovačke i bokeljske bugarštice su štokavske, a u onih nekoliko pesama koje su zabeležene van štokavske teritorije, osnova je štokavska, ali su na nju posle naneseni izvesni čakavski, odnosno kajkavski elementi 9. pevale su se, pevao ih je jedan čovek, ali ne zna se da li je pevao uz instrumentalnu pratnju 10. vreme bugarštica: iz narodnog pevanja iščezavaju u drugoj polovini 18.veka, ne zna se tačno vreme njihovog nastanka, ali se one smatraju nešto starijim od deseteračkih pesama, do ovog zaključka došlo se zbog mnogih arhaizama, a i odelo i oružje u bugaršticama je zastarelo 11. prostor: potiču sa celokupnog srpsko-hrvatskog područja, jer govore o istim temama i junacima kao i deseteračke pesme; u njima ima puno realija karakterističnih za pravoslavlje, u njima je naglašen feudalni element i prisutne su forme učtivosti, što ukazuje da su pevane u gradovima u visokom društvu, a oslikavaju sliku ugarskog viteštva poznog srednjeg veka 12. u tematskom pogledu bugarštice su u velikoj većini istorijske pesme, ne postoje mitološke bugarštice, one koje govore o savremenim događajima sve su hroničarskog karaktera 

 Bugarštice su usmenog porekla. Da su bile pevane pokazuju njihove osobine: varijantnost, formulativnost, posebni oblici početaka i završetaka pesama gde se uspostavlja odnos između

pevača i publike. Kompozicija: bugarštice prate sam tok radnje, nema epizoda i digresija, a i ako se pojave one se nižu hronološki. Vrlo često je u centru pesme sam lik, a ne radnja.   Ove pesme dugog stiha u zagrebačkom rukopisu imenovane su kao „pjesan bugarska“. Gundulić ih u svom „Osmanu“ naziva bugarkinjama. Hektorović ih naziva bugarskicama ili bugaršćicama. Jurij Baraković ih takođe naziva bugarskicama. Od toga dolazi glagol bugariti u značenju pevati bugarske pesme.   U zapisima pesama i u drugim izvorima za njih se koriste mnogi srodni nazivi: bugarštica, bugaršćica, bugaršćina, bugarskica, bugarkinja, bugarka, pjesan bugarska, ali u nekim slučajevima upotrebljen je i manje određeni naziv popijevka. O poreklu naziva bugarštica neki su iznosili tezu da on potiče od reči Bugarin (etnonim) ili „bugarin“ (stočar), drugi su smatrali da je ta reč nastala od latinskog izraza carmen vulgare kojim su nazivane narodne pučke pesme, treći da je izveden od glagola bugariti što znači tužno pevati. Možda su, doista, ove pesme poreklom iz dublje slovenske unutrašnjosti Balkana, iz krajeva koji su etnički bugarski, pa su se otuda počele širiti dalje na zapad do jadranske obale, gde su bile zabeležene. Bogišić iznosi pretpostavku da su se bugarštice pevale ili pripevale uz nekakav muzički instrument nalik na tamburu, koji je bio naročito omiljen kod Bugara pa su ga i suseddni narodi nazivali bulgarina. (J. Deretić)  

5. Kada, gde i u kakvim okolnostima je mogao nastati Erlangenski rukopis; ko ga je i kada pripremio za štampu; kako se mogu podeliti pesme iz ovog zbornika? 

 Erlangenski rukopis otkriven je 1913. u univerzitetskoj biblioteci u Erlangenu. Objavio ga je nemački slavista Gerhard Gezeman 1925. u Sremskim Karlovcima pod nazivom „Erlangenski rukopis starih srpskohrvatskih narodnih pesama“, Srpska kraljevska akademija. Gezeman je objavio 217 pesama izostavljajući one varijante koje su se kosile sa lepim manirima i dobrim ukusom građanskog društva jer su bile izuzetno slobodne, lascivne. Po Gezemanovoj pretpostavci sam rukopis mogao je nastati oko 1720. godine u nekom vojnom logoru koji su bili česti na Vojnoj granici. Po šarenilu jezika i događaju koji je najčešće opevan u samim pesmama, a to je austrijsko-tursko rat (1716-1718) zaključuje se da je rukopis nastao u ratnim uslovima, na mestu gde su sabrani ljudi iz različitih krajeva: iz Srbije, Makedonije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Slavonije i iz Primorja. Pesme iz ovog zbornika mogu se podeliti žanrovski na lirske pesme, lirsko-epske pesme (balade i romanse), bajke u stihu, legende u stihu, epske pesme (ima više motivskih nego hroničarskih pesama) i na posebne prelazne forme od usmene ka pisanoj književnosti, takve pesme označavaju se kao pevanje „na narodnu“.  Ako bismo primetili metričku organizaciju u Erlangenskom rukopisu nema bugarštica, najčešći je deseterac, mada ni on nije doslovno sproveden. Ima i osmeračkih epskih pesama, dok u korpusu lirskih pesama vlada izuzetna metrička raznovrsnost, od 6 do 16 slogova. Ako bismo primenili Vukov hronološko-tematski princip, u Erlangenskom rukopisu nalaze se pesme starijih vremena i pesme srednjih vremena.  

6. Navedite tematske krugove lirskih / lirsko-epskih / epskih pesama Erlangenskog rukopisa. 

 Tematski krugovi epskih pesama Erlangenskog rukopisa (moje beleške): 

Marko Kraljević – za njega su vezani internacionalni motivi razgovor ranjenog junaka sa pticom, odricanje od junačkih atributa, opklada o vernosti žene, izbavljanje pobratima iz tamnice, motiv o nevernoj ljubi i motiv o sablji koji iz korica može da izvadi samo jedan junak  poslednji Brankovići – među njima se najviše ističe Prokleta Jerina koja je dosledno negativno okarakterisana; u njenoj senci je Đurđe, a izuzetan junak u ovoj porodici je Zmaj Ognjeni Vuk  braća Jakšić – za njih se vezuju porodične teme, deoba i bratoubistvo  Sibinjanin Janko – za njega se vezuju porodične teme, u nekim pesmama zove se Ugrin Janko ili vojvoda Janko, a njegovo ime može se naći i u pesmama na međi  Starina Novak i njegovi sinovi Grujica i Tatomir – govori se o njihovoj družini, prisutni su motivi zavade braće i bratoubistva, za Grujicu Novaka vezuje se neverstvo žene 

 (sa papira) Erlangenski rukopis sadrži 217 pesama. U velikoj većini su narodne, ali ima pesama na prelazu od usmene ka pisanoj lirici; tzv. melička lirika zastupljena je u nekim pesmama, najverovatnije poteklim iz pučkog pevanja po primorju, kao i građanskim pesmama sa kajkavskog područja, većinom ljubavnih. Najveći broj čine epske pesme koje pevaju o Marku Kraljeviću, Brankovićima, Jakšićima, pretežno o uskocima i hajducima, zatim o krajišnicima i o najnovijem austrijsko-turskim ratovima. U zapisima nema ni jedne pesme o Kosovskom boju, ali se pominju poznati junaci iz ovog perioda.  Pesme o Marku Kraljeviću ga ne prikazuju u prvenstveno antiturskom stavu. Tako pesma o oranju Markovom poznata u Vukovom beleženju kao opevanje Markovog napada na tursku vojnu silu, izuzetnom snagom i oružjem, u Erlangenskom rukopisu je opevana samo kao jedna od Markovih hajdučkih epizoda (na prevaru ubija Arapina i uzima mu blago). Veliki broj lirskih narodnih pesama znatno je bliži pesmama iz Vukovih zbirki, što potvrđuje sporije menjanje lirskih pesama. U Erlangenskom rukopisu postoji razvijem krug pesama o Starini Novaku i njegovoj družini , o Senjaninu Ivi... Pominju se i Stari Vujadin, Vuk Mandušić, Janković Stojan... Lirske pesme i romanse velikim brojem su bile muslimanske. Odlikuju se slobodnim tonom i razigranošću, vedrom slikom života te stare narodne kulture. Balade najčešće govore o tragičnim ljubavima. Ima 40 lirskih pesama, a najveći deo rukopisa zauzimaju epske pesme. Najviše ima pesama srednjih vremena (o hajducima i uskocima).  

7. Navedite osnovne Vukove stavove o narodnoj poeziji.  U predgovoru prvoj knjizi Srpskih narodnih pesama, koju je štampao u Lajpcigu 1823/4. godine, Vuk je dao važna zapažanja na kojima će se izgraditi celokupno poimanje usmene književnosti.  

Vuk je dao podelu narodne poezije na: 1. junačke (muške) pesme – kaže da ih ljudi uz gusle pevaju, ali muzička pratnja nije uvek obavezna; ove pesme se pevaju da ih drugi slušaju, a najvažniji je sadržaj. 2. ženske pesme – kaže da ih pevaju žene i devojke i momčad radi svoga razgovora, važnija je melodija, a ne ono o čemu se peva. 3. peme na međi – sličnije su junačkim pesmama po dužini, formi, ali se ne pevaju uz gusle, a zbog dužine ne pevaju se ni kao ženske već se samo kazuju. 

Sve su naše narodne pjesme razdijeljenje na pjesme junačke, koje ljudi pjevaju uz gusle, i na ženske, koje pjevaju ne samo žene i djevojke nego i muškarci, osobito momčad, i to najviše po dvoje u jedan glas. Ženske pjesme pjeva i jedno ili dvoje samo radi svoga razgovora, a junačke se

pjesme najviše pjevaju da drugi slušaju; zato se u pjevanju ženskih pjesama više gleda na pjevanje nego na pjesmu, a u pjevanju junačkijeh najvise na pjesmu. [...] Đe koje su pjesme tako na međi između ženskije i junačkije da čovek ne zna među koje bi i uzeo [...]. Ovake su pjesme naličnije na junačke, nego na ženske, ali bi se teško čulo, da i ljudi pjevaju uz gusle (već ako ženama), a zbog dužine ne pjevaju se ni kao ženske, nego se samo kazuju.[Soft Break] 

Vukovo razmišljanje o starini narodnih pesama: starije su ženske nego junačke pesme. Kaže da junačkih pesama ima malo kojih su starije od Kosova, a ženskih ima od hiljadu godina. Prednost po starini daje obrednim pesmama, posebno kraljičkim i dodolskim. Srbi su imali junačkih pesama i pre Kosova, ali je taj događaj ostavio takav trag u svesti naroda, da su starije pesme zaboravljene. Vuk kaže da je svakako postojao veoma razvijen fond formula, tema i motiva, ali u itmenjenom kontekstu uvode se novi junaci i oko njih se koncentrišu epske biografije u zavisnosti od afiniteta sredine. [Soft Break] 

Što se tiče starine naši pjesama, ja bi rekao, da imamo stariji ženski, nego junački; jer junački pjesama malo imamo stariji od Kosova, a od Nemanića nema starije nijedne; a među ženskima može biti da i ima i od iljade godina, i. n. p. Kraljičkima, Dodolskima i t. d. Ja mislim, da su Srblji i prije Kosova imali i junački pjesama od starine, no budući je ona premjena tako silno udarila u narod, da su gotovo sve zaboravili, što je bilo donde, pa samo odande počeli nanovo pripovijedati i pjevati. 

Govoreći o rasprostranjenosti, Vuk kaže da su junačke pesme naročito rasprostranjene u Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori i južnoj Srbiji, gde svaka kuća ima gusle.  U krajevima oko save i Dunava slabije je interesovanje za junačke pesme. U Banatu, Sremu i Bačkoj gubi se interesovanje za epske podvige i tamo se same gusle označavaju kao slepačke. Ženske pesme su tamo najrasprostranjenije, a naročito u bosanskim varošima. 

Junačke se pjesme danas najviše i najžvlje pjevaju po Bosni i Hercegovini i po Crnoj Gori i po južnim brdovitim krajevima Srbije. Po tim mjestima i današnji dan gotovo u svakoj kući imaju po jedne gusle, a po jedne osobito na stanu kod čobana, i tesko je naći čovjeka da ne zna gudjeti, a mnoge žene i djevojke znadu. Po donjim krajevima Srbije (oko Save i oko Dunava) vec su rjeđe gusle po kućama, no opet mislim da bi se u svakom selu (osobito s lijeve strane Morave) po jedne mogle naći. U Srijemu pak i u Bačkoj i u Banatu gusle se danas mogu vidjeti samo u slijepaca (pa i oni moraju učti u njih udarati, a mnogi ne pjevaju pjesmama, nego samo bogorode uz njih), a drugi bi se ljudi vrlo stidjeli sljepačke gusle u svojoj kući objesiti; i tako po tim mjestima junačke (ili, kao što se tuda već zovu sljepačke) pjesme niko drugi i ne pjeva osim slepaca i po Bačkoj gdjekojih žena (koje bez gusala pjevaju). Iz toga se lasno može doznati, zašto se junačke pjesme po Srijemu i po Bačkoj i po Banatu gore pjevaju nego po Srbiji, a i po Srbiji oko Save i oko Dunava gore nego dalje unutra, osobito k Bosni i k Ercegovini... 

Govoreći o specifičnim vidovima nastanka, prenošenja i trajanja, posebno junačkih pesama, Vuk razlikuje dva tipa izvođača: oni koji prenose tvorevine i one koji sami stvaraju novu varijantu. Među njima je izdvojio sredovečne ljude i starce, što indirektno govori o neophodnom iskustvu, o poznavanju tradicije, a među prenosioce uključio je hajduke i putnike.  

Mi vidimo da pjesme junačke i danas postaju, zato mislim da ne će biti suviše i o postanju njiovom štogođ reći. Koliko sam ja do danas mogao doznati junačke pjesme ponajviše spjevavaju ljudi sredoviječni i starci. [...] Pjesme junačke po narodu najviše raznose slijepci, i putnici i hajduci. Slijepci radi prošnje idu jednako po svome narodu od kuće do kuže, i pred svakom kužom ispjevaju po jednu pjesmu, pa onda istu da im se udijeli, a gdje ih ko ponudi, ondje pjevaju i više; a o praznicima idu k manastirima i k cekvama na sabore i na panađure, pa pjevaju po

čitav dan. Tako putnik kad dođe u kakvu kuću na konak, obično je da ga uveče ponude s guslama da pjeva, a osim toga, putem po hanovima i po krčmama svud imaju gusle, pa putnici uveče pjevaju i slušaju; hajduci zimi na jataku danju leže u potaji, a po svu noć piju i pjevaju uz gusle, i to najviše pjesme od hajduka. 

Vukovo zapažanje o idealnoj ravnoteži između dara/talenta i poznavanja izgrađenog fonda tradicije: 

Po rečenim mjestima, kud se danas junačke pjesme najviše pjevaju, nema čoveka, koji ne zna nekoliko pjesama (ako ne čitavi, a ono barem komada od nji), a ima i, koji i znadu i preko pedeset, a može biti i na stotine. Koji čovek zna pedeset različni pjesama, (ako je za taj posao) njemu je lasno novu pjesmu spjevati. Premda ima dosta ljudi koji znadu mnogo pjesama, ali je opet teško naći čovjeka koji zna pjesme lijepo i jasno. U tom je pokojni Tešan Podrugović bio prvi i jedini između sviju koje sam ja ovih deset godina nalazio i slušao. [...]  On je vrlo lijepo znao udarati u gusle, ali pjevati nije znao (ili nije htio) nikako, nego je pjesme kazivao kao iz knjige; i za skupljanje pjesama takvi su ljudi najbolji, jer oni osobito paze na red i na misli, a pjevači (osobito koji su samo pjevači) mnogi pjevaju i ne misleći šta, i znadu redom samo pjevati, a kazivati ne znadu (s takvima sam ja kašto imao muku).[Soft Break] 

Dobar deo predgovora posvetio je „smiješnim pjasmama“. Parafrazirao je kontekst u kojem su se ove pesme u Tršiću kao male parodije pevale. Naveo je nekoliko zapažanja koja su izuzetno bitna za trajanje celokupne epike. Kaže da neki spevaju šaljive, a neki zbiljske pesme. Istakao je važnost događaja za trajanje pesme, naglašavajući da takve šaljive pesme brzo nestaju iz kolektivu. Zahvaljujući njegovim opservacijama možemo da rekonstruišemo procese koji su butni za trajanje i prenošenje usmene poezije.  

U Tršiću je jedan čovek pod samu starost svoju spjevavao mloge smiješne pjesme, od koji ja sad ne znam čitave nijedne... Kako god sto saljivi starci i momcad spjevaju ovako saljive pjesme, tako i drugi spjevaju zbiljske od bojeva i od ostalih znatnih dogadjaja. 

Vuk je istakao i specifičan status odbijanja autorstva, što u suštini označava dokaz vrednosti dela koje je sam kolektiv prihvatio. 

Da se ni najnovijim (a kamoli starim) pjesmama (kao narodnim) ne može upravo doznati ko je koju prvi put spjevao, to nije začudo; ali je začudo da u narodu niko ne drži za kaku majstoriju ili slavu novu pjesmu spjevati, i ne samo što se niko tim ne hvali nego još svaki (baš i onaj koji jest) odbija od sebe i kaže da je čuo od drugoga. To je o najnovijim pjesmama za koje se zna da nijesu niotkud došle, nego da su ondje postale o dogadjaju koji se prije nekoliko dana dogodio; a kako događaju i pjesmi prođe makar samo godinu dana, ili se pjesma gdje čuje makar i o jučerašnjem a daljnijem događaju, niko više i ne misli o njezinu postanju. 

Govorio je o suženosti tematike ženskih pesama. Ženske se pjesme danas slabo spjevavaju, osim što djevojke kašto pripijevaju momčadma i momčad djevojkama. Između sviju ovđe naštampani ženski pjesama najnovija će biti 347.[Soft Break] 

Na specifičan način izdvojio je još jednu osobenost celokupnog pesništva – promenljivost i varijantnost. To je označio na jednostavan način, kaže da se ista pesma različito peva u zavisnosti od terena i pevača.  

Jednih pjesama različno pjevanje po narodu pokazuje očevidno da sve pjesme nijesu odmah (u prvom početku svome) postale onakve kakve su, nego jedan počne i sastavi što, kako on zna, pa poslije, idući od usta do usta, raste i kiti se, a kašto se i umanjuje i kvari; jer kako god što jedan čovjek raste i kiti se, a kašto se i umanjuje i kvari; jer kako god što jedan čovjek ljepše i jasnije

govori od drugoga, tako i pjesme pjeva i kazuje. Tako bi se gotovo o svakom događaju mogle naći po nekolike pjesme. Može biti da su ovakve gdekoje pjesme jednom događaju od različitih ljudi različne i postale; a najviše su ih (osobito u kojima je manja razlika) različni pjevač okrenuli po svome načinu, kao što se i danas čini jednako. 

Vuk smatra da su najbrojnije pesme o događajima iz 16. i 17. veka, o hajducima i uskocima. Tom prilikom je primetio udeo sredine. Hrišćani pevaju o otmicama muslimanskih devojaka kojima se žene viđeniji hajduci, a muslimani o ženidbama sa hrišćankama. Isti narativni model različito predstavlja karakterizaciju epskih junaka u zavisnosti od afiniteta sredine.  

Pjesama junačkih danas ima najviše iz šesnaestoga i sedamnaestoga vijeka od primorski junaka i uskoka, koji su prebjegavali iz Bosne u Ercegovinu u primorje pod Mletačku zaštitu, i odande četovali (kao ajduci) i branili Mletačku krajinu od Turaka (kao što su u III. knjizi pjesme 7-15). Ovake pjesme pjevaju i Srbi turskog zakona po Bosni, samo što oni ponajviše pjevaju, da su njiovi nadjačavali i rišćanske žene i đevojke robili i premamljivali.[Soft Break] 

8. Šta obuhvata Vukov „račun“ o pesmama i zbog čega je značajan za teorijska izučavanja usmene epike? 

 U predgovoru četvrtoj knjizi Srpskih narodnih pesama, štampanoj 1833. u Lajpcigu, Vuk je dao male portrete svojih pevača i Tešana kao kazivača. Njega predstavlja kao idealnog pripovedača i njime započinje svoj račun o narodnim pesmama. Vukov račun imao je višestruku funkciju za zbirku: trebalo je da potvrdi autentičnost usmene građe, potvrdio je opšta Vukova zapažanja o odnosu talentovanog pojedinca i kolektiva i istakao da pesma nije istinita istorija, ali da pripovetka mora imati pravoga smisla i reda, ovde je Vuk dao   svoje razmišljanje o odnosu istorije i epske stilizacije.  Vukov „račun“ o pesmama:  

1. Tešan Podrugović 2. Filip Višnjić 3. starac Milija 4. starac Raško 5. Stojan ajduk 6. Đura Milutinović Crnogorac 7. slepac Gaja Balać 8. slepica Živana 9. Anđelko Vuković 10. od jednog trgovca iz Bosne 11. Gruja Meandžijć 12. od dvojice Crnogoraca 13. od jednoga seljaka iz Rudničke nahije 14. od nekoga Rova 15. od neke slepice Stepanije iz Jadra 16. od Pavla Irića 17. Lukijan Mušicki zapisao je neke pesme od slepice iz Grgurevaca 18. Vasa Popović 

 

9. Po čemu se međusobno razlikuju Vukove zbirke pripovedaka (zastupljenost žanrova, izvori)? 

 Prvu zbirku narodnih pripovedaka (zajedno sa zagonetkama) Narodne srpske pripovijetke objavio je 1821. godine u Beču, u Dodatku Davidovićevih Novina Serbskih. Knjiga sadrži 12 žanrovski različitih varijanata, dominira kratka šaljiva priča.  11 pripovedaka Vuk je zapisao po sećanju, onako kako je čuo u detinjstvu, a jednu je čuo od Tešana Podrugovića.  Srpske narodne pripovijetke, Beč, 1853. – ova zbirka trebalo je da predstavi ugled narodnog jezika u prozi. Ovde je Vuk dao klasifikaciju različitu od one iz Rječnika (1818). Žanrovski posmatrano, posebno su zastupljene „ženske“ pripovetke . Ova zbirka sadrži 50 pripovedaka, pretežno bajki i legendi. Broj 50 bio je za Vuka neka vrsta simboličke osnove poznavanja same tradicije. Vuk je preuzeo 6 (ozbiljnih) pripovedaka iz prve zbirke, 8  je zapisao po sećanju iz detinjstva, a ostale je slušao od pripovedača (Tešan Podrugović, Gruja Mehandžić, a bilo je i dosta anonimnih pripovedača). Jedan deo pripovedaka Vuk je dobio od saradnika koji su u različitim okolnostima beležili narodne umotvorine, kao na primer od Vuka Vrčevića (u svoju zbirku iz 1853. uneo je čak 15 pripovedaka koje je zapisao Vrčević), Đorđe Kojanov Stefanović, sveštenik iz Kaća u Bačkoj, Atanasije Nikolić ili Milice Stojadinović Srpkinje.  

10. U kojim je delima  Vuk objavljivao narodne umotvorine kao sekundarnu građu? 

 Vuk je objavljivao predanja u Rječniku, uključivao ih je u odrednice tumačeći određene pojmove. Na nivou tumačenja Vuk je pojedina predanja uključio u zbirke poslovica kao i u zbirke narodnih pesama.  

12. Navedi i ilustruj primerima odnose između istorije i epske stilizacije.

1. Može se dogoditi da se istorijska činjenica podudari se načinom na koji je pesma oblikovana. Ni u kakvim slučajevima epska pesma nema rang istorijske činjenice. Najveći stepen podudarnosti između stvarnih zbivanja i epske varijante uočava se među pesmama “novijih vremena”. Nakon bojeva na Mišaru, Salašu, Čokešini, Loznici, posle uzimanaj Užica, pobeda na Deligradu usledile su epske pesme. Za života Karađorđa, Đorđa Ćurčije, Petra Dobrnjca širio se glas o njihovom junaštvu, hrabrosti, megdanima, podvizima i slavnoj pogibji. Zbog kratkog vremenskog intervala koji deli epsku stilizaciju od istorijskog prototipa, ovaj tip stilizacije se označava kao hroničarski.

2. Istorijska činjenica ili epska biografija se potpuno razlikuje od načina na koji je događaj prikazan u pesmi. Kritička istorija krajem 19. Veka utvrdila je da je Vukašin poginuo u Maričkoj bici, a da ga je Uroš nadživeo nekoliko meseci. Narodna tradicija je Vukašina zapamtila kao negativca i kao careubicu, čak ni kad je istorijska činjenica izbila na površinu nije uspela da promeni utisak o Vukašinu. Motiv izdaje maksimalno je suzio epsku biografiju Vuka Brankovića. Za njega se vezuju motivi klevetništva i čin izdajstva kneza, vojske, vere. Istorijske činjenice; naprotiv, ističu pobedu Lazarevog desnog krila na čijem čelu je bio Vuk Branković. Jenino on

nije imao gde da se povuče iz bitke jer je Kosovo bila njegova teritorija. Umro je u turskom zatočeništvu upravo zbog svoje antiturske politike.

3. Može se dogoditi da istorijski podaci daju izuzetnu sliku o nekoj ličnosti ali da sama tradicija nije baš tako zapamtila tu ličnost. Na primer, srpski car Dušan ima sve elemente za izuzetnu biografiju: karakterišu ga izuzetne vojne sposobnosti, političke ambicije, za njega se vezuje državnička misija, doneo je zakone, proširio teritoriju. Savremenici ga pamte po izuzetnoj fizičkoj pojavi. Međutim, način na koji je poezija stilizovala ovaj lik pokazuje veoma svedenu biografiju. Za Dušana se vezuju samo internacionalni motivi: junačka ženidba sa preprekama i motiv incesta.

4. Suprotan primer odnosa je onaj gde je u svedočanstvima ostalo izuzetno malo elemenata, međutim, tokom vekova razgranala se izuzetno bogata epska biografija. To je Kraljević Marko. Istorijske činjenice: bio je sin kralja Vukašina, prestoni grad Prilep, bio je sultanov vazal; u istoriji se spominju i dva Markova brata. Mladi Marko bio je legitimno krunisan za mladog kralja kad Vukašin postaje legitimni savladar kralja Uroša. Nakon smrti Vukašina i nejgovog brata, on je jedini legitimni krunisani naslednik, ali u pesmama nema toliki značaj. Svi ovi elementi iz istorije prisutni su u Markovoj epskoj biografiji. On ima jednu od najrazvijenijih epskih biografija. Razlozi njegove popularnosti su odduvek intrigirali proučavaoce, ali ishod tih istraživanja uvek se utapao u gusto tkanje internacionalnih motiva i duboke slojeve tradicije.

5. Istorija i epska situacija se podudaraju. Arhivski podaci potvrđuju da je slavni kotarski uskok Stojan Janković robovao u Carigradu 14 meseci, da bi po poetskim zakonitostima vreme njegovog tamnovanja bilo prošireno na 9 godina i 7 meseci.

6. Elementi iz istorijskih biografija različitih ličnosti mogu postati konstitutivni elementi epske biografije. – Primer ovakvog odnosa predstavlja sinkretična ličnost Starina Novak. On je dovođen u vezu s ličnostima koje su živele na raznim mestima i u raznim vremenima: s hajdučkim harambašom Baba Novakom koji je vojevao u Erdelju pred kraj 16. veka, zatim, idući unazad, s ozloglašenim hajdukom iz srednjih oblasti Balkana koji je živeo u doba

despota Stefana, s ćesarom Novakom s Prespanskog jezera, kao i s Novakom Grebostrekom, vojskovođom kralja Milutina.

7. U istoriji nema nikakvih oslonaca za epski portret. Tako se po modelu tipskog, trećeg, najboljeg i najmlađeg junaka epskim Mrnjavčevićima pridružuje vojvoda Gojko. Kao što se npr. i prezimenom tumačilo poreklo epskog junaka (npr. Miloš Kobilović). Takođe, ni epski Jugovići nisu potvrđeni u istoriji.

13. Navedi elemente epske biografije.

Elementi epske biografije su:

- poreklo

- atributi ( svetlo oružije, dobri konji, ostali atributi )

- opis + prestonica + ime

- odnosi u porodici ( krvno srodstvo )

junak: otac ( očevi i sinovi )

majka ( mudre i neverne majke )

brat / braća ( mlad i rivalstvo među braćom )

sestra ( sestrice i krvnice )

sestrić ( ujakovi naslednici )

ljuba ( nije po krvnom srodstvu ) „verne ljube i preljubnice“

- duhovno svojstvo: kum ( „ne može se raskinuti kumstvo“ )

pobratim

- odnosi u društvu: junak ® vladar

sluga

- motiv ženidbe ® muž na svadbi svoje žene

junačka svadba sa preprekama ( primer: Ženidba Dušanova )

PROTIVNICI:

- svet mitskih bića ( vile, zmajevi )

- otmičari ( poput Vlah Alije )

- Musa Kesedžija ( tri srca ), Balačko Vojvoda ( tri glave ), Arapi...

Izazivač sukoba nikada nije poznat epski junak.

DVOBOJI ( označavaju kraj epske biografije )

motivacija

izazivač izazivana strana

( negativno markiran) ( pozitivno markiran ) - zatočnik ( M.Vojinović, I.Senković )

- zaštitinik slabijih ( M. Kraljević )

Najbitnija šema biografije epskog junaka:

1) poreklo junaka / snage

-fantastični elementi ® ženidba čoveka vilom

zmaj-ljubavnik

-ujak-sestrić

-otac-sin

2) opis, fizički izgled

3) epski atributi junaka

14. Kako se u epici mogu uobličiti motivi porekla snage epskog junaka?

Motivi pomoću kojih se objašnjava snaga najznačajnijih junaka su internacionalno rasprostranjeni. U osnovi tog postupka jače ili slabije uobličavaju se uticaji epske poezije sa mitskim kompleksom (Gilgameš je sin boginje i čoveka). U tradiciji srpskog naroda poreklo junaka se prikazuje uz aktivan udeo fantastike, pri čemu se kroz zakonitosti epske stilizacije prelamaju dva sižejna modela. Po jednom zmaj ljubavnik opseda ženu i ona rađa izuzetnog sina. Onda kada se ________ razvija direktno, imenovanje junaka ukazuje na snagu ovih predstava. Uz karakteristično ime se nabrajaju i čudesna svojstva.

„U mog sina slijepca Grgura,

u njega se muško čedo nađe,

nije čedo, čeda kakvano su,

vučja šapa i orluje krilo,

i zmajevo kolo pod pazuhom.“

Dok je sticanje snage uz pomoć zahvalne vile – pomajke pojedinost obrađena u predanjima i bajkama, epski sistem na poseban način modeluje internacionalni motiv o ženidbi čoveka vilom. Primer je u starom zapisu (deseterac) kada kralj Vukašin sa čudesnom ljubavnicom dobija nepobedivog Marka (Bogišć, 39, 85).

Realistična podloga objašnjava epsku snagu krvnim srodstvom sa slavnim pretkom, ali se i tu uočavaju nijanse pri predstavljanju junaka „starijih“ i „srednjih“ vremena. Najmoćniji vitezovi iz perioda „carstva i gospodstva“ nasleđuju ratnička odličja po ženskoj liniji jer se poreklo njihovih

fizičkih i epskih svojstava vezuje za ujake (Markove moći krase njegove sestriće, zatim još jedan primer: ženidba cara Stjepana bi bila osujećena da latinsku prevaru ne razotkrivaju njegovi sestrići). Tokom dugog vremenskog perioda se stabilno čuva srodstvo između Janka i Sekule dok se Ivanov sestrić imenuje različito (Tadija, Margan, Vuk). Za razliku od Marka koji nasleđuje Momčilovu snagu i srčanost, senjski uskok i njegov sestrić Tadija su prikazani po principima kontrasta. Znatno češće hajduci i uskoci snagu epskih ratnika nasleđuju po direktnoj vezi između očeva i sinova. Udeo tog modela u portretisanju likova potvrđuje i konstitucija epskih imena. Epska i emotivna veza uspostavljena između Novaka i slavnog Novakovića takođe se prenosi na sledeći naraštaj jer se Grujica prikazuje kao brižan i nežan otac. Relacija otac–sin nije zanemarljiva ni među starijim junacima, samo što dobija veoma raznovrsne uloge i značenja.

15. Koji se internacionalni motivi vezuju za ljubu epskog junaka?

U sistemu epske biografije izuzetno važnu ulogu ima junakova ljuba, a njenu osnovnu karakterizaciju odražava epitet, ustaljeno povezan sa imenicom. Dostojna životna saputnica epskih junaka se uvek dovodi izdaleka, iz otmenih latinskih, bugarskih, dubrovačkih, leđanskih dvorova. Za oženjenog junaka ljuba je oličenje i njegove časti i čestitosti, a bračni sklad je uvek blagosloven brojnim potomstvom. Karakterizacija ljuba retko kada prevazilazi okvire tipskih osobina što je izrazito već i na planu nomenklature – izvedene iz imena muža ili sinova ( Miloševa verenica ). Ženska imena su inače u interakciji sa porodičnim i društvenim statusom likova.Tako se pripadnice carskih loza prepoznaju kao Roksande, Kandosije, krčmarice su Mare, Janje, robinja Kumrija, a plemenite sestre Jelice. Anđelija ili Anđa je često ime epske tradicije, a tako imenovana ljuba može da preuzme ulogu anđeoskog zaštitnika svoga muža i porodice. Žena je nekada tek u pozadini radnje, nekad pokretač akcije, ali se uvek osnovna tipska crta izoštrava u ekstremnim situacijama kao odraz poštovanja / kršenja etičkih normi i porodičnih odnosa. „Tanana“ Gojkovica je plemenita žrtva, što ističe njeno ophođenje preka svekrvi, jetrvama, deverima. Mudra Anđelija Jakšića svojom odlukom postaje jedini član kuće dostojan simbola

časti. Naspram idealizovanih likova, negativna karakterizacija je srasla sa imenima nevernica npr. Vidosava vojvode Momčila. Do koje mere se likovi ljuba mogu oblikovati u senci junaka potvrđuju portreti Lazarevih ćerki dok su zetovi postojano izdvojeni i imenom. Za sudbinu epskog junaka je izbor ljube izuzetno značajan, ponekad i sudbonosan, a njene osobine i status u zadruzi-zajednici omogućavaju razvoj brojnih internacionalnih motiva. Zbog žene se vode ratovi i padaju gradovi, ona sama ugrožava muževljev rod i radi o glavi mužu i rođenoj deci. Žena, sa druge strane lako postaje i žrtva nove porodice, spasava gospodara, pomaže savetima u odsutnom trenu, svojim odlukama i postupcima sprečava krvoproliće. Ljube postaju centralni nosioci radnje pri obradi fabule o deliji/devojci/ženi i tokom novelističkog razvijanja opklade o ljubinu vernost. Karakteristični su portreti žene vladara i žene vladarke (carica/knjeginja Milica, Jerina). Shodno ophođenju prema članovima porodice blagorodne, brižne, požrtvovane žene i vernice postaju savotodavci, glasnici ili pomoćnici. Oteta ili prinuđena da se preda, žena može postojano da čuva svoju čast i ostane verna. Motivi povratka muža na svadbu svoje ljube, najpoznatiji po sudbinama Odiseja i Penelope, stilizovani su u srpskoj usmenoj epici. Na skali greha najteži prestup obeležava nevernicu koja sama podstiče ljubavnika ne obazirujući se ni na muža, ni na decu (Ikonija bana Milutina). Nevernice bivaju kažnjene (spaljene, rastrgnute, sakaćene) i one obično izrazitije ispoljavaju strah od kazne nego svest o grehu i pokajanje. Mogućnost izbora koji se pred žene postavlja čini podlogu karakterizaciji likova. Siže pojedinih pesama „na međi“ se zasniva na specifičnom položaju ljube koju muž prodaje da bi izmirio dugovanja. Iako junak

namerava da u ropstvo pošalje majku, ljuba je odmeni i time se potvrđuje ideal potpunog sklada telesnih, moralnih i duhovnih osobina. (Majka Stojana Jankovića snahu naziva : „nenošeno zlato“.)

16. Na osnovu kojih elemenata se može izdvojiti tipologija epskih dvoboja?

Dvoboj kao središnja epska tema je često prepleten sa dugim motivima (ženidbe, neverstvo ljube, bratoubistvo, tok boja...). Učestalost megdana u usmenim stilizacijama je uticala na visok stepen formulativnosti svih segmenata sižejnog sklopa. U stabilnosti modela učestvuju motivacija sukoba, tipovi protivnika, podela delokruga između parova megdandžija i sporednih likova, scene i sekvence direktnih okršaja, sve do finalnih formula koje konstatuju ishod okršaja. Dvoboj označava kraj epske biografije poraženog junaka, makar on izgubi duel od lošijeg i nečasnog protivnika. Megdani su uvek borba na život i smrt. Što su epske biografije šire, kakav je slučaj sa Markom, trijumf u duelima potvrđuje junakovu snagu, a broj poraženih protivnika se povećava.

DVOBOJI

motivacija

izazivač : izazivana strana

( negativno markiran) ( pozitivno markiran ) - zatočnik ( M.Vojinović, I.Senković )

- zaštitinik slabijih ( M. Kraljević )

Kao nosilac dinamičke predstavljene radnje, motivacija borbe je uvek naglašena, uključuje se u obaveznu etičku dimenziju likova a može se uobličiti na više načina. Iako epski sukob uvek izrasta na osnovnoj opoziciji izazivač : izazivani, uz raznovrsnost nomentklatura junaka, raznolike su pobude i povodi zbog kojih dolazi do dvoboja. Marko K. nije npr. štiteći Kosovku devojku od Arapina istupa kao kosovski osvetnik i kao zaštitnik čitavog naroda. Junaci poput Miloša Vojinovića ili Iva Senkovića na megdan odlaze kao zatočenici i istovremeno štite čast svojih porodica. Izazov na megdan se ostvaruje na dva načina. U oba slučaju plan prikazivanja je usmeren na izazivača koji pismom saopštava svoje namere ili pokreće radnju pustošenjem protivnikovog doma. Izazivač ugrožava junakov dom u trenutku kad je junak odsutan. Umesto

jednostavne relacije izazivač : izazvani, aktivira se i složeniji odnos izazivač® žrtva; žrtva® izazvani. U svakom slučaju je izazvani junak statičan, a neprijatelj remeti ravnotežu. Odloženo suočavanje protivnika predstavlja princip pripremanja sukoba, odlaganje je deo modela u kom junak ne treži zamenu vec kreće da se sveti ali se pre toga prerušava ili izlaže svoj plan. Posle preokreta u zapletu radnje se usporava statičnim motivom – detaljnim opisom opremanja za dvoboj (to je obavezan član kompozicije). Epski dvoboj je kuliminacija radnje. Duel započinje rečima, nakon čega se lome koplja, buzdovani i sablje. Presudan udeo ima i junački konj, a završnica pripada borbi prsa u prsa. Borba rečima motiviše sukob i povećava borbenost. Ove formule je potpunije analizirao Svetozar Matić:

- uvredljivo pismo ( nipodaštava poreklo, ugled i junaštvo )

- pretnja da će izazivač ugroziti čast protivnikove ljube

- borba rečima i isticanje značaja junačkih atributa

- megdan

- trijumfalni povratak izazvanog junaka ( preuzimanje atributa savladanog- oružije, konj, oprema, barjak, ljuba...)

Najbolji epski junaci nikada ne izazivaju ali i ne odbijaju izazove!

17. Navedite tipove smrti epskih junaka.

Pored božije odluke koja junaka vodi do „suđenog danka“ svaki trenutak epskog života odvija se u senci smrti. Hrabreći se, mladi uskok iskazuje pogled na svet, utemeljen na poimanju rađanja i umiranja kao neminovnosti, čiji se tokovi ne mogu izmeniti:

„U đetetu srce zaigralo,

na dijete srce oslobodilo:

- Što si mi se, srce, uplašilo?

Jednom mi se od majke rodilo,

a drugom ćeš, srce, umrijeti.“

Da smrt bitno određuje puteve epske slave, potvrđuju i formule o biranju sopstvene pogibje. Tu privilegiju imaju najbolji junaci, čak i kada se dopadnu tamnice. Samo smrt u boju i dvoboju, koja dolazi od sablje i „svetlog“ oružija priliči epskom junaku i najveći broj epskih sudbina ima takav ishod. Drugačiji kraj baca ljagu i na junakova pređašnja dela. I u drugim varijantama smrt vešanjem treba da unizi savladanog protivnika, da obezvređuje njegove epaske zasluge. Tako Đemo podiže tri puta vešala pod Ohridom, Vučitrnom i Zvečanom sa namerom: „Da obesi Kraljevića Marka“. Osim „novih“ i „gornjih“ vešala spremaju se junacima i lomače, mada je naturalistički opis spaljivanja jedna od čestih završnica fabule o neveri ljube. Opredeljenje za carstvo nebesko, koje se zadobija kroz žrtvovanje za slobodu i veru svojstveno je Lazaru i njegovim vitezovima. Kolektivna pogibja, zakletva i odluka čini ih svetim ratnicima „pristupačnim“ Bogu, a uzvišenost takvog svesnog izbora postaje imperativ ponašanja potonjim generacijama. Smrt u dvoboju se takođe učestalo obrađuje, bilo da tako skončavaju nasilnici i razmetljivci ili plemenitog junaka mučki, na prevaru savlada nedostojan protivnik. Izuzetan junak može pasti i kao žrtva zavere, zavisti i izdaje, mada se češće događa da izdajnik sam postane žrtva sopstvenih zamki. Pored planiranog ubistva smrt donosi i tragičan nesporazum između srodnika. Takva smrt Jankovog sestrića može se povezati i sa silom jačom od oružija kakvu predstavlja kletva ili pogled devojaka. Smrt kao posledica prekršenog tabua (ćutanja ili gledanja) neizbežno stiže i najveće junake. U jednoj varijanti i sam Marko napušta ovaj svet pošto „ubi njega sa grada devojka“. Kada nepoverljiva ljuba pogleda u sobu gde Zmaju Ognjenom Vuku

vidaju rane, mitski zašnitnici odlaze i junak umire. Zatim odsecanje glave i njeno odnošenje sa poprišta dokaz je pobede. Smrt Strahinjinog protivnika je neobična u

bugarštici gde hrt kolje neprijatelja. Slična formula je vezana i za okršaje vatrenim oružijem. Za Lazara se vezuje hagiografsko čudo koje potvrđuje njegovu svetost. Lazarevu smrt oblikuju epski pevači. Teška iskušenja se postavljaju pred junake, razapete između sramote poraza i greha samoubistva. Zato se vojvoda Prijezda i vojvoda Rajko odriču života jer su nemoćni da sačuvaju čast porodice. I verne ljube radije biraju smrt nego da postanu robinje neprijatelja. Pojedini junaci umiru na neobičan način. Car Stjepan i Jovo Despotović se gase na bolesničkoj postelji, dok Marku nakon tri veka smrt dolazi od Boga. Turci zarobljenim junacima namenjuju smrt na mukama. Majke najčešće presvisnu od bola i tuge. Pojava ptica (gavranova) je potvrda smrti, nezavisno od toga da li samo kruže nad mrtvim i živima ili grakću i progovaraju.

18. Navedite motive i karakterizaciju likova u krugu pesama o Nemanjićima.

U selektivnom pamćenju tradicije na stranu se smenjuju Nemanjići, Hrebeljanovići, Lazarevići i Brankovići.

Stefan Nemanja

Vukan Stefan Prvovenčani Rastko

Dimitrije Stefan Radoslav Vladislav Uroš

Vladislav Milutin Dragutin

( srpski kralj) ( sremski kralj)

Vlatko

Stefan Dečanski Konstantin

Milica

(udata za Lazara) Dušan Dušica Dragutin Simeon

Uroš Stefan Jovan

Pretkosovske pesme opevaju nekoliko vladarskih i plemićkih porodica: Nemanjiće (Nemanja, Sava, Stefan Dečanski, Dušan, Uroš), Mrnjavčeviće (Vukašin, Uglješa, Gojko), Vojinoviće i Dejanoviće. Stefan Nemanja je osnivač vladarske dinastije Nemanjića i gradio je crkve i manastire kao središta duhovnosti, kulture, obrazovanja i prosvećenosti. Zamonašio se u Studenici i dobio ime Simeon. Posle godinu dana ide kod Save na Svetu Goru gde podižu Hilandar i umire 1200. godine. S obzirom na veliku vremensku udaljenost pevača od vremena o kojem preva, jasno je što u ovoj poeziji ima malo istorije a mnogo legende. Istorijsko je samo u obrisima, a u opštoj slici epohe, atmosferi i duhu vremena nemanjićke Srbije i postnemanjićkog

doba u lokalitetima, geografskim područjima, imenima istorijskih ličnosti. Legendarno je u izboru događaja i ličnosti za koje istorija ne zna. Opevani su događaji i ličnosti koji pevaju o slavi i bogatstvu, ali i o prvim znacima raspada.

Sveti Sava je namlađi sin Stefana Nemanje. Ceo život je posvetio podizanju manastira i crkava, pisanju crkvanih knjiga i učvršćivanju dinastije Nemanjića, podizanju kulture i prosvete. U epici se Stefan Nemanja i Sveti Sava uglavnom javljaju zajedno i uglavnom se govori o podizanju zadužbina. Dakle, kao glavni motiv uzima se podizanje crkava i manastira ® činjenje velikih dela! To je jedna od osnovnih tema naših pevača i taj motiv se nalazi kod Južnih Slovena i muslimana. Katalog zadužbina se vezuje za Sv. Savu ( Vuk II, 2 pesme: od Slepe Stepanije i Višnjića ). Vuk pesme o Nemanjićima smešta u pesme srednjih vremena ( u III zbirci ) – u vreme kada Turci opsedaju manastire ( pale, ruše ih ), pale i Savine mošti, vladaju Srbijom. Sveti Sava se u ovim pričama javlja kao branilac hrišćanstva i nacije, a epski sukob se svodi na takmičenje,

molitve koje će dovesti do toga da Turci priznaju nadmoć hrišćanske vere. Nemanja podiže manastire u doba mira a Lazar u doba apokalipse.

Dušan je u narodnoj pesmi poznatiji kao “srpski car Stjepane”. Spremao se da osvoji Carigrad pa je dobio ime Dušan Silni. Za Dušana se vezuje motiv uzimanja u rodu – rodoskrnavljenje. Problematični Nemanjić, negativno okarakterisan (u našim verzijama je njegov postupak opravdan pijanstvom).

Marijine beleške: Od loze Nemanjića zapamćeni su otac i sin sa kojima loza počinje i sa kojima se završava: Nemanja i Sveti Sava, Dušan i Uroš. Epsko pamćenje sačuvalo je po imenu i mnoge druge članove te porodice. U katalozima manastira spominju se njihovi graditelji: Stefan Prvovenčani, župan Vukan, kralj Milutin, kralj Dečanski.

Nemanja je zapamćen kao ime i uz to ime se dodaje car (anahronizam), bio je veliki župan. Izdvojen je kao idealan epski vladar ne zato što je materijalne vrednosti učinio dostupnim nego zbog duhovne dimenzije njegove vladavine. Izgradio je manastire – ktitorska Nemanjina uloga. U Višnjićevim pesmama pripisuju mu se sve najznačajnije crkve koje nisu ni postojale u njegovo vreme. Uvećanje kataloga zadužbina uvećava njegovu slavu.

Sveti Sava se javlja kao idealan sin koji će skloniti svaku ljagu koja može pasti na ime njegovog oca.

Car Dušan – Vuk ga prepoznaje kao cara Dušana mada se on u samim stihovima tako ne imenuje, nego se pevači koriste imenom Stjepan, Stjevan, Stipan kako su se u tradiciji nazivali Nemanjići. Sama činjenica što je bio Dušan bio car omogućuje širenje epske biografije. Tipska odrednica titule cara vezuje se za Prizren. Za ime srpskog cara Stjepana vezani su isključivo internacionalni motivi. Zaključujemo da je bio izuzetno popularan, zastupljen lik, bez obzira kako je okarakterisan. Od tih internacionalnih motiva izdvajaju se:

- junačka ženidba sa preprekama (Ženidba cara Dušana)

- incest ili rodoskrvni greh; dolazi do namere o grešnom braku između brata i sestre ali do greha ne dolazi zahvaljujući moralnim kvalitetima same devojke.

- motiv o detetu pronađenom u gori; nema istorijsku podologu

Uroš – on je Dušanov naslednik. Tradicija je Dušana zapamtila kao Silnog a Uroša kao Nejakog. Odrednicu Nejaki sama tradicija protumačila je na svoj način: Dušan umire kad Uroš ima 40 dana (toliko duša umrlog još uvek boravi na ovom svetu i taj period su novorođenče i majka u opasnosti od htonskih sila). Kada je pod nerazjašnjenim okolnostima Dušan umro Uroš je bio punoletan. Nevolja je bila u ambiciji njegovih srodnika, polubrata i majke koji su počeli da komadaju zemlju odmah po Dušanovoj smrti. Drugi motiv vezan za Uroša nema uporišta u istoriji i tu vidimo kako tradicija ima veću jačinu od istorije. U narodnoj tradiciji uvažena je predstava da je Vukašin u gori ubio Uroša. Kada je krajem 19. veka kritička istorija utvrdila da je Uroš nadživeo Vukašina koji je poginuo u Maričkoj bici, te činjenice ostale su nemoćne pred ustaljenim mišljenjem o Vukašinu kao negativcu (pesma “Uroš i Mrnjavčevići”)

19. Za koje Brankoviće se svezuje negativna karakterizacija i na koji način je stilizovana.

Uprskos kolebljivosti atribucije, sećanje na sremske Brankoviće je, u dugom vremenskom intervalu (od kraja 15. do 19. veka) sačuvalo titulu, koju je Đurađ nasledio od ujaka. Iako ne ispunjavaju delokrug Lazara, i Đurđevi potomci su u epici izdvojeni kao Vuk-despot (Ognjeni) i Jovo Despotović.

Loza Brankovića

vojvoda Mladen (iz doba Stefana Dečanskog)

sin Branko Mladenović (gospodar Ohrida)

sin Vuk Branković (gospodar Kosova)

sin Đurađ Branković (prvi despot)

Lazar Stefan Grgur

Vuk Grgurević (Zmaj Ognjeni Vuk)

Đurđe Jovan

Loza se gasi 1503. g. Prvi despot ove loze bio je Đurađ Branković, posle njegove smrti Smederevo i despotovina su pali pod tursku vlast. “Nevera i nesloga”, zapisao je Konstantin Mihailović. Nesloga je naglašena već u pesmama pretkosovskog ciklusa; nevera se sluti iz “Kletve kneževe”:

“Ko ne dođe na boj na kosovo-

od ruke mu ništa ne rodilo; ?

ni u polju pšenica bjelica,

ni u brdu vinova lozica!”

Konkretizuje se u pesmi “Kneževa večera”, dok knez nazdravlja Milošu kao prvoj veri, a potonjoj neveri, Miloš imenuje Vuka Brankovića kao neveru a “viđećemo u polju Kosovu, ko je vjera a ko li nevjera”. U pesmi “Propast carstva srpskoga”? izdajnik je imenovan:

“Bog ubio Vuka Brankovića,

on izdade tasta na Kosovu”

Istorija je nepobitno dokazala da se Vuk Branković borio na Kosovu, da se povukao iz bitke tek kad je sve bilo izgubljeno, te da je posle pružao otpor Turcima ali je ubrzo potpao pod njihovu vlast. Dakle, po istoriji, on nije bio izdajnik. Zašto li mu je dodeljen ovaj atribut? Objašnjenja: bio je u boju, a ostao je živ dok su svi drugi poginuli; bio je u zavadi sa knjeginjom Milicom i njenim sinovima oko vlasti. Atribut vremešnog Đurđa isključuje mudrost, ugled i autoritet, obeležja koja inače prate tipske crte staraca (Jug, Starina Novak, Starac Fočo itd.) i delokrug starešine–vladara. Starost je u Đurđevoj epskoj biografiji znak slabosti i nesposobnosti, dok su pritvornost, kukavičluk i podmuklost naličja vladarskih obeležja. Njegova nemoć posebno će doći do izražaja u odnosu prema Jerini, ali je upadljiva tipska pasivnost i protumačena samo kao segment motivacije Đurđevog ophođenja prema izazivaču. Đurđe je obično izbegavao susret sa neprijateljem, zaklanjajući se iza društvenog statusa. Kletva koja se vezala za Vuka Brankovića kao da je potvrđena i proširena udesom njegovih potomaka. Druga strašna kletva pokrenuta je Jerininim izborom zeta (turski car), a slomila se ne samo na Đurđu i njegovim potomcima nego i na sudbini države.

Deretić: U krugu pesama o despotu Đurđu centralna ličnost nije on nego njegova supruga Jerina, najomraženija žena u narodnoj poeziji i usmenom istorijskom predanju, “prokleta Jerina”, kako

ju je nazvao narod, pripisujući joj sva zla koje je donelo to nesrećno doba. U pesmi “Ženidba Đurđa Smederevca” ona je prikazana kao “lijepa đevojka”, kćerka dubrovačkog “kralja Mijaila”, koja pomaže Srbima da savladaju zamke koje su im postavili lukavi Latini. U pesmi “Ženidba Todora od Stalaća” ona preotima ženu slavnog vojvode i udaje je za sveg brata, a u pesmi “Oblak Radosal” šalje na vešala dve vojvode ni krive ni dužne.

20. Navedite motive koji se koncentrišu oko Prvog kosovskog boja.

Vuk Karadžić kaže da je Kosovska bitka “Tako snažno udarila u narod, da su gotovo sve zaboravili što je donde bilo, pa samo odande počeli dalje pripovedati i pevati”. Ovaj događaj je snažno odjeknuo u srpskom narodu, koji je u godinama robovanja pod Turcima, postepeno izgrađivao kosovsku legendu i oblikovao svoj ep o Kosovskom boju. Nastajanje kosovske legende ima više podsticaja:

* potreba za ljudskim moralnim obrascima koji će služiti kao uzor savremenicima; stvarana je specifična vrsta morala: “kosovska epika”

* ljubav prema domovini koja je izgubila slobodu ali je ponovo mora izvojevati;

* mržnja prema neprijatelju i zavojevaču: legendarni događaji i junaci su osveta za ponašanje u ropstvu;

Ekspozicionu funkciju imaju tri pesme koje daju sliku opšte situacije neposredno pre boja: “Zidanje Ravanice”, “Banović Strtahinja”, “Kosančić Ivan uhodi Turke”. “Zidanje Ravanice”, suštinsko predosećanje Miloša Obilića da je nastalo “pošljednje vrijeme, hoće Turci carstvo preuzeti”. Zato savetuje kneza da gradi hram od kamena pa će trajati “od vijeka do suda božijega”. “Banović Strahinja” peva o junaku koji je osetio posledice turske najezde: poharani dvori i oteta žena. Pesma “Kosančić Ivan uhodi Turke” ukazuje na brojnu nadmoć turske vojke:

“Svi mi da se u so premetnemo

ne bi Turkom ručka osolili”

Za Miloša Obilića nema odustajanja od boja, bez obzira na brojnost i vojničku obučenost Turaka. Boriti se mora! Zaplet počinje Muratovim pismom knezu Lazaru (“Kletva kneževa”): obojica ne mogu carevati nego da mu preda carstvo ili da dodje na boj na Kosovo. Opredeljen za borbu Lazar kletvom poziva na boj. “Kneževa večera” počinje svečanim tonom kazivanja i svečanim uvodom Lazareve zdravice. Crv sumnje razjeda okupljene, misao o izdaji obuzima sve prisutne, atmosfera je napreta. U Miloševom odgovoru sadržan je zavet, ali i klima legende o izdajniku Vuku Brankoviću. Pesma “Car Lazar i carica Milica” predočava atmosveru neposredno pred bitku. Kulminacija, ono što je jezgro kosovskog epa, sam boj, nije našao mesto u kosovskim pesmama. Nema pesme koja opisuje tok boja. Pesma “Musić Stefan” sadrži proširenu varijantu kneževe kletve. Samo završni stihovi kazuju o bojevanju Musića Stefana, koji je zakasnio, ali nije odustao od boja- ušao je u njega i svesno poginuo zajedno sa slugom i 12.000 vojnika.

Rasplet kosovskog epa čine pesme “Carica Milica i Vladeta vojvoda”, “Sluga Milutin”, “Kosovka devojka” i “Smrt Majke Jugovića”. Opšta slika Kosovskog boja je apokaliptična: totalni poraz, masovna pogibja, ucveljene majke, sestre, udovice, devojke. Kosovska tragedija je imala odjeka u potonjem pevanju o potonjim događajima i ličnostima. Tako, npr. u pesmi “Marko Kraljević i orao” kosovska tragedija je samo inicijalni motiv za priču o orlu i Kraljeviću Marku, ali je u toj priči simbolična poruka: kao što je vaskrsla ptica, tako će vaskrsnuti i narodni otpor za nove bitke!

21. Drugi kosovski boj odigrao se od 17. do 19. oktobra 1448. između Turaka i pod vođstvom Muhameda II i Ugara koje je prevodio Janjoš Hunjadi, tj. Janko Sibinjanin.Motivi kojih ima u oba ciklusa su: dolazak Turaka, izlazak i pričešćivanje vojske, kletve zakasneliog junaka, pogibija obojice vođa, junak Sekula koji se, poput Miloša Obilića, zavetovao da će udariti na careve i ubiti sultana. Motiv uhođenja protivničke vojske je malo drugačije realizovan, Turke uhodi Janko, veče uoči boja.

U pesmama o II kosovskom boju ima više opisa situacija pre boja, više pažnje se daje individualnoj sudbini devojaka i žena, njihovim osećanjima. U ovim pesmama ima više baladičnih elemenata. Ženski likovi u pesmama o II kosovskom boju su Sekuline sestre i majka, koja umire na njegovom grobu, kao i sestra kralja Vladislava.Motiva metamorfoze nema u pesmama o I kosovskom boju. U okviru pesama o II kosovskom boju Sekula se pretvara u zmiju i pripisuju mu se magijske moći.U oba kruga pesama prisutan je motiv ruke sa prstenom: Damjanova ruka u krilu majke Jugovića i ruka kralja Vladislava koju Janko donosi njegovoj majci.Pesme o I kosovskom boju su najčešće deseteračke, dok su pesme o II boju bugarštice.Ishod o porazu se dobija na sličan način u oba kruga pesama (preko glasnika): u II kosovskom boju Janko piše Sekulinoj verenici o Sekulinoj smrti. Sestra kralja Vladislava dobija tužne glassine o ishodu boja i o bratovljevoj smrti. Vila planinka govori Janku o ishodu boja, a on nosi majci kralja Vladislava sinovljevu ruku. Crna vrana izveštava kraljevu sestru i Sekulinu verenicu o tome ako su svi poginuli.U pesmama o II boju sreće se motiv da junak bira mesto gde želi da bude sahranjen – u gori ili kraj puta (dve verzije),gde Turci ne zalaze da mu ne gaze grob. Ne postoji lojalnost gospodaru i želja da bude sahranjen uz njega.I izdaja je prikazana drugačie – u prvom boju Vuk se nije pojavio na bojištu, a u drugom jedan vojvoda (KOJI?) svoju vojsku prevodi na tursku stranu.

22. Tradicija o Starini Novaku predstavlja balkansku tradiciju u najboljem smislu te reči. Najverovatnije je u svom liku sačuvao sećanje na dva istorijska junaka: Novaka Debelića, iz XIV i XV veka, i Baba-Novaka, harambašu s kraja XVI veka. U istorijskim izvorima je utvrđeno postojanje Baba Novaka koji je četovao u Banatu za vreme velikog vojvode Mihajala Hrabrog u XVI veku. Skončao je tragično. Iza strašne smrti Baba Novaka nazire se tipski lik oklevetanog junaka koji umire u strašnim mukama na lomači na trgu u Klužu 1601. godine. Tradicijsko stanište Starine Novaka je gora Pomanija kod Sarajeva. Epska biogarfija hajduka počinje njegovim odmetanjem u goru. Vreme koje prethodi hajdučkoj epskoj inicijaciji je neutralno, mirno vreme, stoga se ne insistira na motivima koji se bave junakovim poreklom. Sam početak Novakove epske biografije u skladu je sa njegovom dvostrukom prirodom sredovečnog junaka i gorskog hajduka. U pesmi Starina Novak i knez Bogosav (Vuk, SNP III, br. 1) Novak se dovodi u vezu sa vladavinom despota Đurđa Brankovića i kulukom nametnutim prilikom zidanja Smedereva. Nije, međutim, samo Jerinin zulum razlog zbog kog se Novak odmeće u hajduke. Mladi Turčin i njegova smaovolja su prisutni kako bi se prikazala i nacionalistička motivacija za odlazak u hajduke (Starina Novak i knez Bogosav).On je kao hajduk najcelovitije istaknut i pesnički osmišljen. Sjedinio je u sebi mnoge vrline i mane, hrabar je, samosvestan, odvažan i nepokolebljiv. U pesmama je kadar da „stigne i prestigne”, i ne boji se „nikoga do boga“, četrdeset godina čuva „druma kroz planinu“ i otima oteto blago, od siline njegovog glasa opada lišće sa gore. Na carevom drumu sa sabljom koja nikog ne propušta on deluje kao božanstvo osvete. Novakovo poreklo se dovodi u vezu sa vilom. Uz njega se u pesmama pominje i njegova družina: brat Radivoje i sinovi Tatomir i Grujica.

Na arhaičnu osnovu epskg lika Starine Novaka posredno upućuje nomenklatura (Novak), atributizacija (Starina i Debelić), izgled (Novakovo ruho u pesmi Ženidba Grujice Novakovića), prebivalište (Novakova pećina). Najupečatljiviji opis Starine Novaka dat je u pesmi Ženidba Grujice Novakovića (Vuk, SNP III, br. 6). Novak je ovdje odeven u strašnu odoru. Na glavi ima „kapu vučetinu“, na plećima "kožuh od međeda", za kapom “krilo od labuda”. Zoomorfna maska koju on nosi može se dovesti u vezu sa mitskim prototipom. Medved i vuk iz aspekta simboličkog statusa životinja (zoomorfni kod) predstavljaju životinje koje su najbliže čoveku. Za izgled Starine Novaka u ovoj pesmi ilustrativan je, međutim, i istorijski prototip. Lako je uočiti tipološku sličnost između odeće Starine Novaka i opisa jednog delije u Jedrenu koji nam ostavlja francuski putopisac Nikola de Nikole sa svojih putovanja po Turskoj u 16. veku.On je jedini hajdučki junak koji se opeva u bugaršticama. Za njega se vezuje i internacionalni motiv ženidbe junaka vilom, omiljen je epski junak u starijim epskim pesmama s početka XVI veka zapisanim u Erlangenskom rukopisu. O njemu pevaju, pored srpskih, i makedonske, bugarske i rumunske pesme.  

23. Zahvaljujući Vuku Karadžiću i njegovim pevačima naša epika je zauzela visoko mesto u svetskoj narodnoj književnosti. Vukovi pevači su uglavnom hajduci, slepi pevači i trgovci.Svi su prošli svet – Filip Všnjić je odlazio čak do Albanije i Rumunije. Skoro svi su učestvovali u oslobodilačkoj borbi Srbije i Crne Gore. Višnjić je u opsednutoj Loznici sokolio junake svojim pesmama. Njegove pesme o ustanku su zabeležene 1815. godine. Od njih su najbolje one koje slikaju početne godine srpske bune – one odaju velikog pesnika, a najslabije one sa kraja ustanka – priakzuju pesnika kao običnog hroničara. Nakon što je njegovu kuću zadesila velika nesreća (Turci su mu ubili celu porodicu), Višnjić putuje po Srbiji i peva dve vrste pesama – za raju i za gospodare. Nakon Bitke na Mišaru beži iz Bosne u Srbiju, a 1810. se nalazi usred okršaja kod Loznice gde je bodrio srpske junake. Ovi događaji predstavljaju prekretnicu u njegovom stvaralaštvu jer tada prvi put izvodi svoji pesme,a ne prepeve. U Višnjićevim pesmama se oseća nabujalost narodne snage, izdržljivost revolucionarnog zamaha koji kao vetar ruši sve pred sobom. Višnjić je više nego drugi osećao kakav se strahovit vihor podigao u našoj zemlji. Po svom oslobodilačkom poletu Višnjić je najsličniji Njegošu, za kojeg ga vezuje i niz drugih zajedničkih crta. Višnjić je stvorio epsku sliku novog ?????, prikazao ustaničku i oslobođenu, revolucionarnu pesmu, sa složenim individualnim obeležjima. On stoji na prelazu između usmenog i književnog stvaralaštva.Vuk je od njega zabeležio četiri pesme sa starijom istorijskom tematikom i dvanaest pesama o I srpskom ustanku.Kroz neke njegove pesme se prožimaju kosovski odlomci. U „Boju na Loznici” se kroz kletve uočiboja prikazuje kosovska istorija, a u „Početku bune protiv dahija“ prikazana je Muratova smrt. Može se primetiti i uticaj muslimanske epike u pesmi „Smrt Marka Kraljevića“.Višnjić je deset pesama posvetio drinskom ratištu – bojevi na Čokešini, Salašu, Mišaru, Loznici. U pesmi Početak bune protiv dahija pokazao je zbir svojih unutrašnjih darova povezujući ljudske događaje sa prirodnim, osećanje istorije, svest o veličini sirotinje raje, snagu vajanja likova,

dubinu razmišljanja, uzdizanje nad stvarima. Seču knezova, napad Mehmed-aginih ljudi na Karađorđa, izbijanje bune prikazao je hroničarski. Dakle, Filip je bacao pogled na svemir, prošlost, sadašnjost i budućnost u svojim delima. Jedino se pesma Knez Ivan Knežević izdvaja predmetom. Iako je oblivena krvlju posečenih Dobrićana, ona ne govori o boju već plemenitosti njegovog zemljaka koji je otkupio roblje od Turaka.

24. Po Vukovoj definiciji gatkama ili „ženskim“ pripovetkama savršeno odgovara savremeni termin bajka. Bajka se gradi od niza različito raspoređenih epizoda, između kojih se ne mora nalaziti čvršća uzročno-posledična veza. Smeštena u daleku prošlost i apstraktne predele, radnja je specifična po udelu elemenata fantastike, u stilizaciji hronotopa i likova. Junaci bajke su tipizirani, nezavisno od toga da li pripadaju fantastičnim sferama ili su približni realnom životu određenog podneblja. Glavni junak bajke je uvek čovek kome je dozvoljeno da prelazi granice među svetovima, da se sukobljava sa fantastičnim ili realnim protivnicima, stiče čarobne predmete i zadobija čudesne sposobnosti. Bajka je u svom prvobitnom obliku, sudeći po njenoj vezi sa mitom i magijiom, imala i praktičnu namenu, ali tokom vremena ona se razvila u nezavisnu umetničku tvorevinu. Osnovna namera narodne bajke mogla bi se u krajnjoj liniji svesti na nastojanje da se zadovolje potrebe slušalaca za estetskim doživljajima, a često i na težnju da se doživljavaju iluzije i zabaoravi na svakodnevni život. Narodne bajke krase vedar duh, optimizam, hiperbolične slike, neprirodni i nestvarni likovi, zamišljena bića (zmajevi, aždaje, vile). Radnja bajke nije vezana za određeno vreme i mesto. Junaci retko imaju imena, a kada ih imaju uglavnom su simbolična. Bajka je komponovana tako da se prvim rečima izazove pažnja, a nizom epizoda koje prikazuju avanture glavnog junaka, često datih gradacijom, zadrži napetost do kraja priče gde dolazi do naglog, skraćenog, srećnog završetka sa preokretom u junakovom životu. U bajci nema psihološkog i emotivnog razvitka ličnosti. Svet i likovi u njemu su jednodimenzionali, a stvarno i nestvarno u istoj ravni.

25. Basne imaju jednostvanu kompoziciju, slikovita je, bazirana na jednoj epizodi i na svedenom broju tipskih likova. Basne su svojevrsna alegorija stvarnog života. Životinje, biljke ili, ređe, predmeti su nosioci jedne osobine, a događaj figurativno oslikava odnose između ljudi i negativne pojave u društvu. Poenta basne je u usmenim varijantama jezgrovito sročena poruka, neretko i poslovica. Među pisanim delima, koja se sreću u stihu i prozi, nekada čini i razvijeno naravoučenije pisca. Basna se od priče o životinjama razlikuje ne samo po moralističkoj tendenciji, nego i po kompoziciji. Basna je po pravilu kratka, celo izlaganje je usmereno ka konstatovanju jedne istine u ljudskim odnosima i zato je završetak naglašen. Zasniva se na realnim čovekovim zapažanjima i alegorijama pomoću kojih se tumače životni odnosi. Služeći se ustaljenim osobinama životinja (lukava lisica, plašljiv zec) kao sredstvom sažimanja i sporazumevanja, onemogućava preteranu razvijenost radnje, ali čuva ekspoziciju,

zapleti rasplet. Poenta kao naravoučenije može biti eksplicitno zaključena ili da proizilazi iz samog teksta.

26. Priča o životinjama je veoma srodna basni, ali se od nje razlikuje po razvijenoj kompoziciji i načinu prikazivanja junaka. Epizode mogu oformiti ???? sklop, u kojem se po određenom redosledu životinje susreću, razilaze, međusobno sukobljavaju, pomažu. No, likovi ovih zgoda nisu kao u basni, tek svedeni na svoju dominantnu osobinu, već sam niz epizoda dopušta dinamičnije poigravanje sa tipskim svojstvima junaka, pri čemu kontekst priakzanih situacija učestvuje u jednostavnom psihološkom nijansiranju. U znatnoj većini naših priča o životinjama govori se o domaćim (petao, pas, mačka, vo, ovan) i dobro poznatim divljim (vuk, lisica, medved) životinjama.Priče o životinjama prikazuju čovekovo rano interesovanje za životinje i životinjski svet kao i njegovu naivnu ljubav prema životinjama koje je najčešće sretao.Ako se izuzme zamisao da životinje govore, a često se i ponašaju kao ljudi, fantastičnih predstava ičudesnih situacija u pričama o životinjama nema. Nema ni zamišljenih bića, aždaja, zmajeva i slično. Svojevrstan realizam ovih priča pojačan je humorom, ponekad i ironijom.Priče o životinjama su jednolike i jednostavne po formi, a krug obrađenih tema je uzak i očigledno se još od davnina nije širio. Iza priča o životinjama ne treba po svaku cenu tražiti neki alegorični smisao iako su životinjski odnosi posmatrani iz ljudskih vidika.Jedan deo ovih priča, naročito iz krugova o putovanju životinja, zadržao je delimično ili u potpunosti svoju staru kompoziciju koju bismo mogli nazvati verižnom. Jedna životinja pođe na putovanje pa joj se usput po nekom redu pridružuju i druge; u drugom delu priče, opet po nekom redu, jedna po jedna životinja od udruženih nestaje, i na kraju opet ostane jedna, obično najjača ili najizdržljivija. Čim se makar malo odstuti od varižne sheme, priča postaje življa.

27. Novela je narodna pripovetka realistične sadržine, po strukturi bliska bajci. Osnovni motiv naših narodnih novela i dobar deo njihovih sižea poznati su i kod drugih naroda: za mnoge su otkrivene paralele u pisanoj književnosti. Ponekad naše narodne novele predstavljaju kombinaciju dva ili više osnovnih motiva, što ni u drugim pričama nije redak slučaj. Kao i kod bajke, kompozicijom novele teži se ka izazivanju i stalnom zadržavanju slušaočeve pažnje. Težeći zanimljivosti, novela se često drži neobičnog i uživa u iznenadnim obrtajima situacija. Situacije su skoro uvek duhovito smišljene, ponekad čak nameštene. Težnja ka zanimljivom odvodi i ka neobičnom, nesvakodnevnom, ali se ipak ostaje u granocama mogućeg. Kao i u bajkama, lična imena junaka su izuzetno retko data. U tipičnim novelama, pri kraju dolazi do iznenadnog obrta u doživljajima glavnog junaka tako da je kraj zaoštren poentom. Junak uvek uspeva da izbegne smrt, ali ne zahvaljajući natprirodnoj pomoći, već zbog mogućnosti junaka da kontaktima sa drugim likovima novele menja dalji tok događaja. Susreti ljudi u noveli omogućuju njihove međusobne uticaje, lik se razvija, menja, nekad prerasta u sopstvenu suprotnost. Junak se u noveli izvlači iz nevolje, iz najčudnovatijih, gotovo gizarnih, situacija, svojom snalažljivošću, ili domišljatošću svojih pomagača.Rešavanja zadataka – zagonetki postaje u mnogim novelama glavna poenta kojoj se podređuje čitava fabula. U prvi plan dolazi duhovito, često samo verbalno, nadigravanje. Ukoliko pitanja i

odgovori, zadaci i rešenja, postanu sami sebi svrha gubeći svaku prethodnu motivisanost, prestaju da budu deo fabule, izdvajaju se kao posebna epizoda i podudaraju se sa zagonetkom/pitalicom.Najveći deo novela se završava srećno po glavnog junaka, ali jedan deo ozbiljnih ima tragičana kraj izazvan opštim moralnim principima.

28. Šaljiva priča je zasnovana na komici reči ili situacije, opisuje jedan događaj, jednu osobinu i daje jedan odgovor. Često je zasnovana na nesporazumu koji proizilazi iz upotebe stranih reči, homonima, lokalizama, ili iz bukvalnog shvatanja reči. Priča se bez zastajkivanja, bez ikakvih digresija i objašnjenja, ukoliko nisu neophodna, a kraj je odsečan; najčešće je pri kraju težište cele priče. Zbijenost kazivanja i odsečnost završetka osobina je skoro svih šaljivih priča. Veliki je broj šaljivih priča u kojima ljudi dolaze u smešne situacije zbog svog neznanja ili gluposti, zbog postupaka koji nisu u skaldu sa shvatanjima sredine u kojoj se nađu. S druge strane, dovitljivost i snalažljivost pojedinaca ili čitavih grupa čest je predmet šaljivih priča; omiljen predmet su i drske krađe. Šaljiva priča je najregionalnija i najnacionalnija, ali i najuniverzalnija od svih pripovedačkih vrsta našeg područja. Po jedna opšteljudska osobina (mudrost, glupost, gramzivost, zloba, lukavost), koja se propisuje mahom anonimnim nosiocima radnje u potenciranim situacijama, vezuje se za određene ličnosti. Tada se oko ovih ličnosti sakupljaju situacije koje određenu osobinu naglašavaju. Posatajući pravi tipovi ove ličnosti dobijaju izvesnu nacionalno-socijalnu obojenost. Mnoštvo šaljivih priča se svodi na ismevanje postupaka čitavih etničkih grupa ili socijalnih sredina. Konflikt se često zasniva razlici u područijima znanja i interesovanja. Humor velikog broja priča o verskim predstavnicima proizilazi iz nesaglasnosti njihovog poziva i ponašanja (pop se utopi iako mu sa obale kažu da da ruku, jer nije navikao da išta daje – trebalo je reći „na, pope, ruku“). Humor koji izbija iz sukoba na nacionalno-društvenoj osnovi ima vrlo tamne tonove i daje jednu vrstu uvoda u opštu situaciju. Gorčinu satire ima većina priča o agama, begovima i njihovim postupcima prema raji. Šaljive priče su uglavnom jednoepizodne, ali mogu biti i višeepizodne. Tada imaju tendenciju prerastanja u novelu.

29. Legendarna priča je razvijen pripovedni oblik religiozno-fantasične sadržine o ovozemaljskim ili onozemaljskim susretima čoveka sa višom silom. Nastaje iz potrebe da se objasni neka pojava u prirodi ili u ljudskom životu i istoriji. Po pravilu, to je kraća priča jednostavne kompozicije. Objašnjenja su fantastična, a ukoliko ima realističnih pojedinosti one su mahom izmišljene. Motivi su pretežno internacionalni. Sama namena legendarne priče da pruži neka objašnjenja o pojavama i ljudima iziskivala je izvesno ograničavanje slobodnog razmaha mašte; povod za pisanje je racionalan, to je neko konkretno zapažanje ili istorijsko sećanje, pa je to čini realističnijom. Ima ih i humorističkih i satiričnih, što je, takođe, znak realističkog odnosa prema životu. Legendarna priča pruža ilustracije tradicionalno-folkornih i religioznih normi pomoću zabavnih, neobično živopisnih slika sveta. Susret čoveka sa višom silom: bogom, đavolom, anđelom nisu sputani strahom.Legendu obično čini jedna epizoda kazana sa više ili manje pojedinosti, ali se može naći i komponovna iz niza zanimljivih epizoda. Postoje legende o mestima u kojim ima istorijskih

reminescencija. One govore o gradilištima, klisurama, crkvama, jezerima, izvorima. najčešće su takve legende o mestima čiji se postanak može objasniti samim imenom – ćesto pogrešno shvaćenim ili protumačenim pomoću narodne terminologije. Ponekad se, čak, radi slične etimologije, izmeni u priči i sam naziv mesta. Primer za to je legenda „Zaum“ o zidanju manastira Sv. Nauma na Ohridskom jezeru. Postoje i legende o ličnostima koje su književnog porekla i imalu moralističnu ili prosvetiteljsku tendenciju. U strukturi legendarne priče su uobičajena dva susreta čoveka sa višom silom pri čemu prvi predstavlja iskušavanje čoveka uz postavljanje zadataka ili pitanja koja su proba njegovih moralnih vrednosti. Drugi susret predstavlja procenjivanje moralnih postupaka u izmenjenom ambijentu. Paralelno ponavljanje prethodnog iskušavanja i reagovanja donosi nagradu ili kaznu, prema zasluzi. Ukoliko je sažeta i svodi se samo na ilustraciju moći više sile ili čovekovog postupka koji ostavlja vidljic trag, legendarna priča može prerasti u predanje. Ukoliko drugovanje sa višom silom postaje duhovito nadigravanje s njom uz pobedu čoveka, ona prerasta preko parodije u šaljivu priču.

30. Predanje je sveobuhvatna kategorija narodne usmene proze u evropskoj folkloristici. Još su ih braća Grim suprotstavili kategoriji pripovedaka naglasivši element verodostojnosti u njihovom kazivanju. Sve vrste predanja imaju tendenciju razjašnjavanja utvrđenih tradicionalnih motivskih šema. I slušaoci i pripovedači treba da veruju u istinitost kazivanja i zato se predanja završavaju materijalnim „dokazima“ za ispričani događaj, sagledan kao objektivno dešavanje ili kao doživljaj ispričan kao lično uzbudljivo iskustvo. Vuk je predanja razvrstao u poglavlja:

1. verovanja u stvari kojijeh nema2. postanje gdekojijeh stvari3. junaci i konji njihovi

Četvrta, međunarodna, grupa – legende i mitovi o bogovima i herojima – nije obuhvaćena Vukovom podelom.Prvoj Vukovoj grupi pripadaju mitološka i demonološka predanja koja su zasnovana na čovekovom verovanju u natprirodna bića (vile, đavole, vampire). Pojavljuju se u tri oblika:

1. u vidu kratkog izveštaja, kao saopštenje o samom postanju demonskog bića ili pojave; kao sinteza uopštenog i usvojenog verovanja.

2. ovaj razvijeniji oblik predstavlja konkretizaciju uopštenog verovanja slikom, dramatičnom situacijom iz koje nastaje fabula. Ispričano sa distancom, ubačeno u fabulu, ovakvo predanje podjednako evocira verodostojnost događaja, ali daje i mogućnost pružanja pomoći. Pored opisa natprirodnog bića često pruža sliku njegovog ponašanja u koje je uključen odnos prema čoveku.

3. najrazvijeniji oblik predstavljaju višeepizodna kazivanja u čijem su središtu još uvek natprirodna bića. Ali poenta nije u potvrđivanju verovanja, već u zanimljivosti događaja, u kojima veoma aktivno učestvuje čovek raspet između realnog i fantstičnog, ovozemaljskog i natprirodnog, u strepnji i u strahu, ali i samoispitivanju sopstvenih snaga.

Drugoj Vukovoj grupi pripadaju etiološka i eshatološka predanja. Eshatološko predanje je predanje o poreklu pojava u prirodi i društvu, o nastanku sveta, nebeskih tela, biljaka i životinja. Ukoliko se odnosi na objašnjavanje događaja posle smrti, o paklu i raju, ili govori o „pošljednjem vremenu“ – naziva se eshatološkim (osnovna mu je tendencija razjašnjavanja, fabula je jezgrovita, ispričana najčešće kao lični doživljaj, zadire u etičko – religiozne norme). Etiološko predanje je najčešće jednoepizodno, sažeto, uopšteno tumačenje nastanka pojave, bića ili osobine. Cilj mu je da to tumačenje bude zanimljivo, čak uzbudljivo, živopisno, ali uvek sa pretenzijom na istinitosti. Dokaz za verodostojnost je samo postojanje pojave (kornjača je nastala od pileta poklopljenog tanjirom koje je negostoljubivi domaćin sakrio od svog kuma gosta – dokaz je samo postojanje kornjače). Za etiološko predanje je karakteristično više objašnjenja, različite fabule se seku u završnom delu, u pojavi koja postoji što zavisi od različitih asocijacija na nju – zvučnih, vizuelnih, istorijskih – što dovodi do prožimanja s lokalnim, kulturno-istorijskim predanjima. Oba ova predanja mogu preći u pripovetke razvijanjem fabule i tada se postepeno prekida veza sa verovanjem.

31. Navedite najznacajnije teorije o tumacenju narodnih pripovedaka.

Postoje sledece teorije o nastanku narodnih pripovedaka:

1) MITOLOŠKA TEORIJA (objašnjenja sličnosti među pripovetkama najudaljenijih krajeva), čiji su zastupnici braća Grim: Ova teorija objašnjava sličnost motiva u pričama arijskih naroda . To se objašnjava mitskim likovima u njihovim prvobitnim religijama, odakle su se spustili do narodnog pričanja kad su te religije počele da se razlažu. Ova teorija je u 19. veku kod svih evropskih naroda imala veliki broj pristalica. Kod nas se ideje mitološke škole osećaju već u radovima Ilariona Ruvarca. Braća Grim nisu bili isključivi u primeni svoje osnovne pretpostavke. Bilhelm Grim nije poricao mogućnost prenošenja motiva iz jednog u drugi narod i verovatno je samoniklo nastajanje sličnih motiva kod više naroda na istom stupnju razvitka.

2) MIGRACIONA TEORIJA : Nemački indolog Teodor Benfaj u opsežnom i detaljnom uvodu u nemački prevod „Pančatantre“ razradio je svoje tumačenje rasprostranjenosti motiva. Po njegovom mišljenju, Indija je kolevka bajke i srodnih priča. Stara indijska književnost posedovala je niz zbornika pripovedaka, koji su književne obrade usmenih narodnih priča. „Pančatantra“ spada u najpopularnije zbornike. Po Benfejevom mišljenju, stare indijske priče su najviše preko prevoda „Pančatantre“ i sličnih zbornika prešle u usmene književnosti prednjoazijskih, severnoafričkih i evropskih naroda. Migraciona teorija prema ranijoj mitološkoj znači krupan napredak. Njome se može objašnjavati sličnost u pričama arijskih naroda s jedne strane i arapskih i berberskih s druge, što mitološka škola ni ne uzima u razmatranje. Benfajevo učenje o seljenju motiva čini idejnu osnovu komparatističke škole u folkloristici.

3) ANTROPOLOŠKA TEORIJA (teorija o poligenezi motiva): Ovu teoriju je izneo Englez Edvard Tejlor u delu „Primitivna kultura“ . Dve osnovne postavke teorije su:

1. Slični uslovi života na približno istom stupnju razvitka ljudskih zajednica izazivaju u svesti ljudi slične predstave o prirodi i životu, te usled toga i slične verovanja – pa prema tome, slični

motivi usmenog pesništva mogu samoniklo ponići na raznim stranama sveta („poligeneza motiva“).

2. Jednom stvorene predstave, kao realan odraz odredjenog stupnja u razvitku jedne ljudske zajednice, odražavaju se u svesti ljudi i posle već davno prevaziđenih uslova koji su ih izazvali („survival“).

Poligenezom motiva i zaostacima preživelog u svesti ljudi, Tejlor i njegovi sledbenici objašnjavali su sličnost motiva u bajkama i predanju kulturnih i primitivnih naroda, među kojima nije bilo tešnjih uticaja. Rezultati antropoloških studija su značajni, jer pokazuju da ni bajka ni neka druga vrsta pripovedaka nije morala postati na jednom odredjenom mestu i vremenom se odatle širiti, nego se mogla i samoniklo stvarati na raznim stranama sveta.

4) TEORIJA „O SPUŠTANJU KULTURNIH VREDNOSTI“: Osnovna ideja je da usmeno stvaralaštvo, posebno narodne epske pesme, predstavlja u narodu spuštene,

manje ili više ponarodnjene tvorevine „viših klasa“, posebno feudalnog plemstva. Pristalice ove teorije su pred očima imale pre svega neke pojave u poznijem razvitku usmenog pesništva kulturnih naroda, kada su ovi imali i pisanu literaturu. U takvim slučajevima zaista se može govoriti o izvesnom uticaju pisane književnosti „viših klasa“na narodno usmeno pesništvo.

5) GEOGRAFSKO-ISTORIJSKI METOD: Anti Arne i Karl Kron su rayradili ovaj metod u proučavanju bajke. Pošli su od ideje da „narodne priče nisu proizvod jednog genijalnog naroda“ kao što ni „kultura nije delo jedne rase“. Prihvatili su Benfajevu misao, ali nisu poricali mogućnost tešnje veze između mita i bajke u starim vremenima. Po ovom metodu, treba prikupiti sve varijante jedne pripovetke, pa ih po geografskim i istorijskim indikacijama podeliti na grupe. Stoga bi se zemlja kojoj pripada najveći broj varijanata i čije su varijante najbolje i najuspelije, smatrala postojbinom te pripovetke. Geografsko-istorijski metod predstavlja proučavanje motiva na širokoj komparativnoj osnovi. Najzapaženiji rezultat ovog metoda jeste poznati Arne-Tomsonov „indeks tipova pripovedaka“, gde je zabeležen ogroman broj motiva šire internacionalne rasprostranjenosti i svrstan po srodnosti u grupe i podgrupe.

6) STRUKTURALISTIČKI METOD: Ovaj metod je uzeo maha naročito posle Drugog svetskog rata. Glavna pažnja poklanja se kompozicionoj strukturi jedne vrste pripovedaka ili pripovednih pesama u internacionalnim srazmerama.

32. Analizirajte na odgovarajućim primerima sličnosti i razlike izmedju narodne novele i bajke.

33. Analizirajte na odgovarajućim primerima sličnosti i razlike izmedju bajke i demonološkog predanja.

34. Analizirajte na odgovarajućim primerima sličnosti i razlike izmedju novele i šaljive priče.

35.Šta je osobeno za stilizaciju osećanja u lirskoj narodnoj poeziji i kojim se umetničkim sredstvima ona iskazuju?

U narodnim lirskim pesmama ne nailazimo često na neposredno izražavanje osećanja, naročito ne ličnih. Ličnih akcenata(?) ima najčešće u ljubavnim pesmama, zatim u tužbalicama i slepačkim pesmama (tzv. „klanjalicama“), nešto manje u svatovskim. Sem u tužbalicama i slepačkim pesmama, pevači i pevačice lirskih narodnih pesama ne govore u svoje ime, nego izražavaju opšta osećanja i misli. Neposrednog izražavanja želja ima u koledarskim, svatovskim pesmama, u nazdravicama – ali se ovde ne radi o ličnim, spontanim željama pojedinca, već o tipiziranim željama, čiji su oblik i sadržina davno

utvrđeni. Osnovu narodne lirske pesme najčešće čini neko zbivanje, kazano sažeto, bez razvijanja radnje, a protkano osećanjem ili propraćeno mišlju. Veliki deo narodnih lirskih pesama sadrži emotivno date slike kakve fantastične predstave ili realne pojave, kratak opis neke ličnosti, radnje ili okoline u kojoj se radnja zbiva. Bitna karakteristika lirske narodne pesme jeste njena sinkretičnost. Ona se nikad ne javlja kao slobodan, samostalan tekst, nevezan za druge umetničke oblike. Svaka narodna lirska pesma vezana je za neku melodiju. Veliki deo lirskih pesama peva se uz igru, u kolu ili uz obrednu radnju. Stihovi lirskih pesama su raznoliki po dužini i ritmu. Ima stihova od 4 pa do 14 slogova. Jedna pesma, ukoliko nema pripeva, najčešće je sva u istom stihu; u nekim pesmama smenjuju se po izvesnom redu dve vrste stihova. Opšta karakteristika svih stihova u narodnoj lirskoj poeziji jeste u tome što su ritamske celine ispunjene sintaksičkim celinama. Upotreba rime je češća nego u epskim, a ponekad je zamenjena asonancom. U tužbalicama, pored rime ili asonance, dosta je česta i aliteracija, što ukazuje na njihovu starinu.

36. Koje su zajedničke odlike obrednih lirskih vrsta?

Obredne lirske narodne pesme predstavljaju najstarije usmene tvorevine. Ne shvatajući prirodne sile, primitivan čovek je nastojao da ih umilostivi, da mu budu naklonjene i omoguće mu bogat lov, dobru žetvu... Draž ovih starinskih pesama za nas je pre svega u tome što one odražavaju primitivnu kulturu, shvatanja i osećanja naših predaka. Obredi su se uklapali u stare religije obožavanja sunca, zemlje, totemizma, kulta predaka, a vremenom su primali i izvesna shvatanja hrišćanstva. Obred je uvek praćen pesmom, a često i igrom. Ove pesme su izvodjene kolektivno i pred kolektivom i ta im se funkcija i do danas zadržala. Tragovi povezanosti pesme sa odgovarajućim obredom sasvim su jasni u jednom delu pesama koje su do nas doprle, ali bez svake sumnje, zabeležene su i pesme koje su se nekad pevale prilikom svetkovanja, a kod kojih ta veza danas nije uočljiva ili se jedva da naslutiti.

37. Koji su motivi najčešće obrađeni u lirskim ljubavnim pesmama i sa kojim vrstama se prepliće usmena ljubavna lirika?

Kod svih naroda, ove pesme potekle su iz duboke starine, za vreme prirodne podele rada. Nastankom zemljoradničkog privređivanja spajaju se sa kultom božanstva plodnosti i vezuju za prolećne svetkovine. Verovanje u snove, uroke, čini i slično, čega u ljubavnim pesmama ima mnogo, predstavljaju zaostatke arhaičnih shvatanja kojih može biti i u

pesmama novijeg postanka. U ovim pesmama najčešće se peva o tipičnim momentima ljubavi: o prvim susretima, o sastancima, savlađavanju prepreka, do srećnog ili tragičnog završetka. Ističe se lepota voljenog bića, ljubavna čežnja ili pribegavanje magiji da bi se ljubav ostvarila. Izražavanje ljubavi obično je diskretno, često posredno. Prvi susreti su mahom slučajni, a nije retko da i prilikom prvih susreta dodje do ljubavnih izjava. Čest je motiv o razgovoru devojke sa

mladićevim konjem, ili sa ogledalom. Ljubav se izražava preko pesme u kolu. Čežnja posle prvih viđenja opevana je u velikom broju pesama. Ljubavna čežnja ponekad prelazi i u beznadežno tugovanje ili druga osećanja. U čežnji se pribegava vračanju, a nedozvoljene želje i razočaranja izazivaju prkos. Najlepše i najsnažnije pesme su na temu rastanka i ljubavnog bola. Pesme se razlikuju: klasična ljubavna patrijarhalna lirika cvetala je naročito u bokokotorskom i dubrovačkom primorju i po unutrašnjim brdskim krajevima. U ostalim oblastima, pesme su često dobijale i neke osobene nijanse. Za istočnu i jugoistočnu Srbiju karakteristična je čežnjiva, čulna pesma, za Bosnu sevdalinka sa dosta orijentalnih crta. U severnim krajevima narodna lirika je imala najosobeniji razvitak. U susretu sa raznim oblicima umetničke poezije, ona je dala tzv. „građansku liriku“. O sastancima i ljubavnim zgodama uopšte ima poviše šaljivih pesama. Čitav ih je niz o tome kako devojka prevari momka: obeća mu poljubac ako joj pomogne nabrati cveća, pa pobegne (Vuk, V, 370.). Rastanku voljenih često prethode neke crne slutnje, obično zlokoban san. U većini pesama rastanak nije motivisan, ne zna se usled čega je do rastanka došlo.

38. Izdvojte najčešće postupke karakterizacije junaka i prirodu tragičke krivice u baladama.

Sižejno-tematski krugovi, koji se poklapaju sa međunarodnim baladičnim repertoarom, često potiču iz pripovedačke, prozne usmene tradicije bajke i predanja, iz biblijske, apokrifne, novelističke književnosti. U baladama bitan emotivni intenzitet ličnog čovekovog odnosa ili sukoba o datim situacijama koje su samo pozadina previranju unutar čoveka, postaje okrilje njegovoj uznemirenosti. Zbivanje postaje osnovni način ispoljavanja misli i osećanja u baladi. Težnja ka epskoj strukturi ostaje bitna i u čisto lirskim koncepcijama. Radnja i delovanje ličnosti kao njenih nosilaca, predstavlja isključivu okosnicu pesme. Karakterne osobine likova samo se naziru. Odlaganje kulminacije ili kraja, putem naizgled sporednih epizoda, na opštem planu doprinosi tipičnoj napetosti. Monolozi ili dijalozi najčešće prethode događaju, ali ga i ponavljaju, otkrivajući unutarnji podsticaj za njega ili iznoseći emotivni komentar zbivanja. Gradaciona ili istovetna ponavljanja monologa i dijaloga doprinose psihološkom osećanju neizbežnosti, neminovne sudbine junaka (npr. „Predrag i Nenad“). U baladama u kojima preovlađuje isključivo osećanje, svaki deo je upravljen

obrazlaganju tog osećanja. Junaci balade se kreću u slobodnom prostoru koji deluje kao realistička svakodnevnica. Situacije u koje su stavljeni uopšte su i sudbinski zgusnute; događaj se iznosi u napregnutim i najživljim etapama radnje i mora postati doživljaj junaka. Udarci sudbine najčešće su iznenadni, neočekivani, te u ovim pesmama imamo nagle, dramski zaoštrene preokrete. Preokret je skoro uvek usmeren ka tragičnom završetku; otuda su one, pored tople lirske osećajnosti, prelivene i setom.U baladi žrtva ostaje pasivna, nemogućna da se suprotstavi silama prirode i zamkama društva, preuzimajući i time deo tragičke krivice. Baladični preokreti eliminišu i prostor za podvig spasioca, jer se svedena linija radnje odvija samo na relaciji neprijatelj – žrtva. Dramski naboj balada pospešuje to što žrtva ne narušava etički kodeks (svoje) sredine i uprkos tome (ili upravo zbog toga) neminovno strada. Delokrug žrtve i smisao žrtvovanja postaju još složeniji u razvijenim epskim sukobima, sa naglašenom etičkom komponentom podviga.

39. Ko je prvi objavio narodnu baladu o Hasanaginici (autor, naslov dela, godina, naslov pod kojim je balada štampana)?

Narodna balada o Hasanaginici prvi put je objavljena 1774. godine pod nazivom „Žalostna pjesanca plemenite Asanaginice“. Objavio ju je Alberto Fortis u svom delu „Viaggio in Dalmazia“ (putovanje po Dalmaciji) u originalu i u prevodu na italijanski. Ubrzo je prevedena na francuski, engleski i nemački jezik (1789. Gete) i doživela je izvanredno veliki uspeh u zapadnoevropskoj književnosti. Vuk je Fortisovu Hasanaginicu uveo sa izvesnim ispravkama već u svoju prvu zbirku narodnih pesama 1814. godine. U drugom, lajpciškom izdanju, Vuk je nije štampao. Ponovo ju je stampao u III knjizi trećeg izdanja 1846. godine, zamenjujući ikavizme jekavskim oblicima, ali naznačujući u primedbama ispod teksta sva odstupanja od Fortisovog teksta.

40. Navedite primere i analizirajte uloge kratkih govornih formi / poslovica, pitalica, zagonetka, blagoslov, kletva, zaklinjanje.../ u strukturi narodnih pesama i pripovedaka.

Heterogenu kategoriju narodne književnosti čine kratki govorni oblici, koje pojedini proučavaoci pridružuju prozi, a u nekim pregledima se vezuju i za poeziju. Ovi kratki govorni oblici se mogu posmatrati kao gotove formule, koje u fondu tradicije čuvaju obilje slika i simbola. Tako u slučaju zagonetke sam čin zagonetanja često služi kao narativni okvir u kojem se iskušava i potvrđuje mudrost junaka, te se vise novelističkih

tipova temelji na dvosmislenosti iskaza ili opisa. Lišena odgonetke, zagonetna formulacija postaje nosilac elemenata fantastike, ali i bizarnog i grotesknog poigravanja u nadlagivanju. Sa drugim vrstama usmene književnosti povezane su i poslovice, tim pre što se iskonsko iskustvo formuliše i u proznom iskazu i u metrički organizovanoj frazi. Tako sklopljene formule se lako uklapaju u lirske minijature, baladične obrte, replike epskih junaka ili pevačeve komentare:

„Nije blago ni srebro ni zlato,

Već je blago što je kome drago.“

„Nesta blaga, nesta prijatelja.“

Poslovica se kao mikrostruktura – formula ugrađuje u govor junaka, najčešće ističući obrt i poentu sukoba. Može da bude zakljična formulacija na kraju pesme („Tesko svuda svome bez svojega“), može izražavati svevažeća zapažanja (Ako je neko lud, ne budi mu drug) ... Izvori narodnih poslovica su često verbalne ili misaone poente iz kraćih usmenih vrsta (basna, anegdota, šaljiva priča). Iz pripeva su preuzeta mnoga stihovanja poslovica, koja se pojedinačno kazuju kasnije („teško vuku za kime ne laju, i junaku za kim ne govore“). Zakletve, blagoslovi i kletve su čvrsto povezani sa verovanjima u magijsku moć reči i takva uloga se oseća i pri njihovom uključivanju u složenije poetičke sisteme. U poeziji, blagoslov i kletva pojavljuju se kao strukturni par, bilo da čine komentar pevača ili stav kolektiva, koji se preklapa sa govorom likova. Ovakvim formulama vrednuje se postupak pojedinih junaka, ili se pomoću verovanja u posledice reči obuhvataju uporišna mesta epske biografije. Pomoću ovih oblika pojačava se intenzitet emotivnog angažovanja, a kroz generacije se prenose ocene i o prirodi vladavine pojedinih istorijskih ličnosti. U narodnoj epskoj poeziji, blagoslovi imaju funkciju otkrivanja psiholoških i etičkih odnosa među likovima: Car Uroš blagosilja Marka, gospoda hrišćanska blagosilja Savu i Nemanjiće... Kletva se javlja i u ulozi uvodne formule u neprijatna zbivanja ili kao njihov komentar:

„ Otkle knjiga, vatrom sagorela!“

„Bog t’ubio Savo vodo!“

Kletva ima funkciju i intenzivnog buđenja pažnje i upućivanja na suštinu događaja: „Devojka je svoje oči klela, čarne oči da ne bi gledale.“ U lirskoj poeziji ima funkciju intenziviranja osećanja. Bliskost kletve i zakletve na osoben način je istaknuta u epskom patosu kosovskog podviga. Zakletva se izriče najčešće u prvom licu, sa jakim stepenom emocionalne obojenosti: „Tako me zemlja suncu ne otela.“