1 

 

Св. Теофан Затворник Св. Игњатије Брјанчанинов 

 

МОЛИТЕ СЕ НЕПРЕСТАНО 

 

УВОДНА РЕЧ ИЗДАВАЧА 

Молитва  је дисање душе. Значи да свако од нас, ако се не моли, дави душу своју. Душа, као нематеријална твар, може се давати цео живот,  а да погине тек по исходу из тела. И,  човек може живети и стотину година до тада – наизглед несметано. Тек по исходу душе из тела, наступа вечна смрт. 

Вечна смрт je тешко замислива данашњем човеку. Ми живимо у уобразиљи да нема вечне смрти,  или,  ако  је  има,  да  она  значи  потпуно непостојање,  нестанак. Међутим,  као што  постоји вечни живот у Царству Господа Бога нашега исуса Христа, тако постоји и вечна смрт – обитавање у царству  греха,  у  паклу.  Наша  навикнутост  нагрех  не  дозвољава  нам  да  видимо  сву  његову погубност.   Приласком Цркви, која је тело Господње, човек почиње да улази и у Царство Божије.  Кроз молитве, током Служби, наш дух, нашадуша, долази у директан додир са Духом Светим, што значи – са Богом! Пирчешћујући се, ми се са Богом сједињујемо а, сједињујући се са њим, добијамао на дар  полако  и  неке  особине  Божије  –  вечни живот,  вечну  истину,  вечну љубав...Дуг  је  то  и  спор процес,  али  је  то  и  једини  пут  ка  Богу,  све  остало  су људске  измишљотине;  само  је Откровење истинито, јер се сам Бог кроз Свето Писмо и Свето Предање објавио људима.   Да бисмо живели у Цркви, животом Цркве, потребно  је и неопходно да,  уз молитве које произносимо  заједно,  на  Службама  Божијим,  вршимо  молитве  и  сами,  а  такође  и  заједничке, породичне  молитве.  У  ту  сврху  је  добро  поседовати  молитвеник,  какав  је  објављен  у  издању Светог  Архијерејског  Синода  С.П.Ц.,  у  издању  Светигоре  и  сл.  Са  обзиром  на  то  да  нам  је заповеђено: „Молите се непрестано“, у договору са духовником је корисно одредити молитвено правило (јутарње, вечерње, пре и после обеда, ...) и начин узношења молитви током дана, у свакој прилици.  Без  благослова  духовника  узношење  олитви  може  да  небуде  спасоносно,  на  против, може бити на осуду; ми сами не можемо знати своје границе, посебно је почетницима тешко да се правилно  одреде  према молитви,  као  и  према  свему  другоме  у животу  У Цркви.  Ни  особе  које поседују  веће  искуство  у  Црквеном животу  не  одређују  сами  ни  молитвено  правило,  ни  време причешћивања, нити било шта што је битно за спасење...   Књига коју сте почели да читате је приручник; помаже у продубљивању свести о суштини молитве и о неким, условно речено, техникама произношљња молитве. Већим делом посвећена је Исусовој молитви, коју произносимо сами, у свако доба. Често, обраћа се мнасима, али је веома кориснаи за свакога другог ко жели да живи у заједници са Богом, за сваког ко тежи спасењу.    Нека нас Господ Бог наш, Исус Христос, приеде спасењу по милости Својој! 

     И.К.З. ДОБРОТОЉУБЉЕ    

ЕВАНЂЕЛСКЕ 

2 

 

И АПОСТОЛСКЕ РЕЧИ О НЕПРЕСТАНОЈ МОЛИТВИ 

 1. Сваки који призове Име Господње биће спасен (Јоил 2,32; 10, 13). 2. Ако исповедаш устима својим да је Исус Господ бићеш спасен (Рем. 10,9). 3. Јер нема другога Имена под небом даног људима којим бисмо се могли  спасити 

(Дап. 4, 10). 4. Нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12.3). 5. Без Мене, вели Господ, не можете чинити ништа (Јн.14, 13). 6. Што год заиштете од Оца у Име Моје, то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину (Јн. 

14, 14). 7. И ако шта заиштете у Име Моје, Ја ћу учинити (Јн. 14, 14). 8. Заиста,  заиста  вам кажем да што  год  заиштете од Оца  у Име Моје,  даће вам. До 

сада  не  искасте  ништа  у  Име  Моје;  иштите  и  добићете  ,  да  радост  ваша  буде испуњена (Јн. 16, 23 – 24) 

9. Да се у Име Исусово поклони свако колено што је на небу и на земљи (Фил.2, 10). 10. Непрестана молитва: Зар Бог неће одбранити изабранике своје који му вапију дан 

и ноћ, и зар ће оклевати? Кажем вам да ће их убрзо одбранити (Лк. 18, 7‐8) 11. Молите се без престанка  (1.Сол.5, 17).  Хоћу, дакле да се мужеви моле на сваком 

месту, подижући свете руке без гнева и двоумљења (1.Тим. 2,8). 12. И сваком молитвом и прозбом молите  се  у Духу  у  свако доба,  и  уз  то,  бдите  сас 

сваком истрајношћу и мољењем за све свете (Еф. 6, 18)  

 УЧЕЊЕ ПРЕОСВЕЋЕНОГ ТЕОФАНА 

ВИШЕНСКОГ ЗАТВОРНИКА О УМНОЈ МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ 

 1.  Сви  се  ми  молимо,  али  постоји  молитва  која  се  моли  сама  и  која  за  собом 

повлачи целог  унутарњег  човека.  Само онај  ко њу доживљава  зна шта  је молитва  (Тум. 118. Пс.ст. 16) 

2.  Још  је  за  прве  ученике  св.  Антонија  било  одређено  као  правило  да  одмах  по доласку у пустињу напамет науче неколико псалама. Затим је саветовано да када боравиш у  келији,  а  да  се  ничим  не  занимаш,  или  пак  када  негде  идеш,  треба  да  изговараш напамет научене псалме. Ово  се  звало:  поука.  Код нас,  у  словенским отачким књигама, често се наилази на заповест: „Тајно се поучавај“. То значи:  сабери пажњу и непрестано понављај: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“ (Тум. 118.Пс.ст.16). 

3.  Миле  су  ми  заповестиТвоје,  правдом  Својом  оживи  ме...Дајем  оно  што  се  од  мене тражи,  свом душом желим и тражим, а Ти,  Господе, даруј ми то што од Твоје доброте зависи – оживи ме.  Ја желим и  тражим,  али  само си Ти,  Господе,  у  стању да ме правдом Твојом 

3 

 

оживиш. У уобичајном благочестивом животу ово се најлакше постиже навикнутошћу на молитву  Исусову.  У  њој  је  мало  речи,  али  у  тим  речима  садржано  све.  Од  давнина  је прихваћено да када се навикнеш да се молиш овом молитвом, она може да замени сваку другу.  И  постоји  ли  ико  међу  онима  који  ревнују  за  спасење  а  да  није  упознат  са  тим делањем?! Према мишљењу светих отаца, велика је сила ове молитве; међутим, на делу видимо  да  у  тој  сили  не  учествују  сви  који  упражњавају  ову  молитву,  да  не  кушају  сви њене плодове. Зашто? Зато што сами хоће да узму у посед оно што је дар Божији и дело благодати Господње. Наша је ствар да почнемо да понављамо ту молитву. Ујутро, увече, када  ходамо,  када  лежимо,  када  радимо  и  када  одмарамо  –  за  то  нам  није  потребна нарочита  помоћ  Божија.  Ако  се  будемо  потрудили  око  тога,  сами  можемо  да  дођемо дотле  да  језик  и  несвесно  понавља  ову  молитву.  Иза  тога    може  да  уследи  некакво умирење  помисли,  па  чак  и  извесна  топлота  срца;  но,  све  то  ће,  како  у  Добротољубљу примећујуе монах Нкифор, бити дело и плод нашег напора. Зауставити се на томе, исто је што и задовољити се понављањем познатих речи,  попут папагаја, макар  то биле и речи какве  су. „Господе помилуј“.  Ево какав  је плод од  тога: мислићеш да нешто имаш,  иако заправо немаш ништа. То се и догађа онима који, у време навикавања на ову молитву, не постану, колико је до нас, свесно тога у чему је њена суштина. Не схватајући ово, они се задовољавају природним почецима њеног дејства на које  смо  горе  указали и прекидају тражење.  Онај  па  ко  постане  свестан њене  суштине,  неће  прекинути  тражење,  него  ће, видећи да  се и поред  свих његових напора да поступа по  упуствима  стараца очекивани плод ипак не појављује, одустати од било каквог очекивања плода само од свог труда, и сву  ће  наду  положити  на  Бога.  Када  до  тога  дође,  појављује  се  могућност  благодатног дејства:  благодат  долази  у  самој  њој  знаном  трену,  и  молитва  Исусова  укорењује  се  у срцу.  Тада  ће,  како  кажу  старци,  споља  гледано  све  бити  исто,  али  неће  бити  исто  по унутрашњој сили (Тум.118.Пс.ст.40). 

4. Неко други ће рећи: „Ево, ја се молим, а страсти ме ипак савладавају“! Нису све молитве  једнаке. Истинска молитва никада неће донети штету... Она неће допустити да онај ко је упражњава буде савладан страстима... Истинска молитва, по речима св. Јована Колова, изгледа овако: „Седим, каже он, под дрветом, и у даљини угледам звери како се приближавају. Немам снаге да се борим против њих, зато се пењем на дрво. Звери дођу, задрже се неко време и оду“. Ово пењање на дрво представља предавање себе молитви, у тренутку када се приближе страсна искушења (Тум. Пс.118.ст.117). 

5. Ум се испрва моли са напором, присиљава се на молитву снагом воље. И то је, свакако, умна молитва. Умна молитва помало загрева срце и уводи га у другу молитву – умно  –  срдачну.  Срце,  када  навикне  да  се  моли  под  дејством  ума  и  када  се  загреје, почиње  само  да  се  покреће  на  молитву,  те  у  њу  повлачи  и  ум.  Ова  молитва  срца  – истинска  молитва,  каква  она  треба  да  буде  –  молитва  је  која  обузима  целокупно  биће човеково,    јер  где  је срце тамо  је и читав човек. Овакво се стање очитује кроз унутарњу тежњу  која  бива  за  време  молитве,  читања,  размишљања,  пачак  и  без  свега  тога  – приликом неког посла. Последње је изнад првог (Тум.Пс. 118 ст.19). 

6. Суштина хришћанског живота (а тим пре монашког) састоји се у томе да се стане умом у срце, пре Богом, у Господу Исусу Христу, благодаћу Светог Духа. 

4 

 

7. Неко трудећи се проводи године, а неко и десетине година, пре но што успе да стане у срце.  Господ то даје, али не без тражења и напора. Он види предано тражење и болан напор, види патњу жеднога срца, те се сажали и   пружи ишчекивано благо. Зашто поступа  тако,  пазнато  је  само  Њему.  У  ризницу  се  Божију  не  уводи  без  испитивања верности онога ко се уводи. 

8.  Срећан  тражитељ  проналази  срцеи  и  својим  умом  утврђује  се  у  њему  пред Господом; тако стоји пред Њим неуморно, као верни поданик пред царем. 

9.  Умана  молитва  састоји  се  у  томе,  да  су  умом  у  срцу  стоји  пред  Богом  –  или просто, или пак уз произношење мољења, благодарења и славословља. 

10.  Неопоходно  је  својски  напрегнути  ум  и  не  удаљивати  се  од  Бога,  чувајући сећање на Њега чак и приликом обичних занимања; друкчије речено: трудити се да се иде у присуству Божијем. 

11.  Умна молитва може да буде праћена напором,  када се човек труди око ње, и самопокретна, када се одржава и делује сама по себи. 

12.  Код  умног  стајања  пред  Богом  –  са  трудом  или  самопокретног  –  треба пребивати у уверењу да је Свудапристутни Бог и у нама, да нас гледа и пази на нас. 

13. Ум треба сјединити са срцем. Како? Научи да се умом у срцу молиш: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!“ 

14. Савршавање умне молитве Господу Спаситељу састоји се из следћег: стани умом и пажњом у срце и, у убеђењу да је Господ близу и да посматра, дозивај га са умиљењем: „Гоподе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!“ Чини то непрестано – у црквим код куће, на путу, на послу, за столом, у постељи, речју – од кад отвориш очи па док их не склопиш (Види: Епископ Теофан, Писма о духовном животу). 

15. Шта је то умна молитва? Непрестано обраћање ума у срце, ка Господу, или пак непрестану стајање пред Господом умом у срцу, уз дозивање Господа, или без дозивања, већ  само  са  осећањем  преданости  и  скрушеним  падањем  ничице  пред Њим  у  срцу.  За навикавање  на  овај  самопринудни  молитвени  напор  искусни  молитвеници  изабрали  су управо молитву Господу Спаситељу и установили су правила како је треба обављати да би помоћу ње у себи развио своју сопствену молитву. Ствар је проста – стани пред Господом умом и срце и моли му се: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!“ Тако чини пре молитве, између молитава, после њих, тако чини у цркви, тако читав дан, да би сваки трен дана био испуњен молитвом. 

16. Ова спасоносна молитва испрва обично представља веома тешко дело. Но,  за онога ко не буде лењ да се око ње потруди, она ће постати самопокретна, обављаће ње сам, попут потока који жубори у срцу (по речима о. Партенија Кијевског). 

17. Ово благо  је  великои  треба  се  потрудити да би било  задобијено. Они  који  се труде и који су узнапредовали у молитви препоручују вежбу која није претешка – пре или после молитвеног правила,  јутарњег или вечерњег  (црвеног), и током дана, одреди неко време  за  обављање  само  те  молитве,  и  савршавај  је  овако:  седи,  или  боље  стој  на молитви, пажњу усредсреди у срце, пред Господом, у убежњеу да је Он присутан и да те проматра,  те  завапи: „Господе Исусе Христе,  Сине Божији,  помилуј ме  грешног!“ И  чини поклоне,  ако желиш,  појасне  или  земне.  Тако  поступај  четврт  сата,  пала  сата,  више  или мање, како ти је угодно. Што усрдније се потрудиш, то ће брже молитва да се привије уз 

5 

 

срце.  Боље  је да  се ревносно прихватиш дела и да не  уступаш док не добијеш оно што желиш,  или  док  ова  молитва  не  почне  сама  да  се  покреће  у  срцу;  након  тога  је  само одржавај. 

18. Што  се  више молитва Исусова  унедри у  срцу,  то  ће  се  срце  више  загревати и молитва  ће  постајати  све  самопокретнија  –  тако  се  разгорева  огањ  духовног  живота... Његово горење постаће непрестано, док ће уједно молитва Исусова захватати цело срце и кретаће се непрестано (види: Писма о Духовном животу). 

19. Основни закон молитве је да се ништа не замишља, него да се ум сабере у срце, у  убеђењу  да  је  Бог  близу,  да  нас  види  и  да  брине  за  нас,  те  да  се  у  том  убеђењу поклонимо Њему, Који је страшан у величанству и близак у благоснисхођењу нама (исто). 

20. „Брижљиво пази на себе, чувару Божијег дела – пише преп. Григорије Синаит – и разумно савршавај дело своје. Ако видиш светлост, или огањ, изван себе или унутра, или некакав лик, Христов на пример, или анђела, или неког другог, не примај то да не будеш повређен. И не допоштај уму своме да ствара такве слике: то је спољашње дело и води у прелест.  И  ако  приметиш  да  било  ко  вуче  твој  ум  ка  таквим  спољним  представама,  не попуштај,  држи  се  унутра  и  савршавај  дело  пажње  усмерене  ка  Богу  без  икаквих слика“(Еп. Теофан, Писма о дух. Животу). 

 БИСЕРИ БОЖИЈИ 

ИЗ СПИСА ЕП. ТЕОФАНА О МОЛИТВИ 

 1.Треба  спалити  зло око  себе...Свју  унутрашњост  треба рањавати и  узнемиравати 

да  се  не  успава.  Шта  значи  спалити  зло  око  себе?  То  је  дубоко  осећање  опасности сопственог  положаја  –  крајње  опасности  од  које  нема  другог  спасења  осим  у  Господу Исусу Христу. То осећање ће нас терати ка Господу и подстицати да непрестано дозивамо: „Господе  помилују!  Помози!  Заштити!“  Ово  осећање  су  поседовали  сви  свети  и  оно  их никада није остављало (Писма о хришанском животу, 1.део, стр. 5,7,8). 

2.  трудите  се  и  навикавајте  се  да  ходите  пре  Господом...Ходити  пред  Господом значи не одвајати пажњу од Њега. 

3.  (Умна)  молитва  је  падање  ничице  пред  Богом,  од  срца,  у  скрушености  и смирењу...Она може да буде и без поклона... На пример: по нужди, у присуству других, на путу; већим делом међутим она је нераздвојна од поклона... Поклони су траг унутрарње молитве. 

4. Молитвом се задобија ходање пред Богом.  То дело  је врло  једноставно:  треба умно  стајати  пред  Богом,  као  што  се  стоји  пред  Господаром,  у  побожном  страху,  не одвајајући очи ума од њега... У томе је цела ствар...  

5. Са навиком да се ходи пред Богом отпочиње чишћење срца,  осећања, жеља и помисли; а до тог тренутка у души је владала велика пометња... Да ли сте доживљавали топлу молитву  услед  које  је  из  видокруга  ваше  пажње  нестајало  све  друго,  а  остајао  је 

6 

 

само Господ и вапај Њему из срца? Ако сте доживљавали – управо то је стање у коме се непрестано налазе они који ходе пред Богом... 

6.  Молитва  је  најважније  дело...  Но,  Господу  не  приступајте  одједном:  треба  се духовно  припремити,  као  што  чине  они  који  одлазе  цару;  уочи  тога  треба  макар  мало размислити  и  о  себи  и  о  Богу...  Најважије  је  претходно  се  у  присуству  Бога  поставити скрушено и обраћати му се једноставно, попут детета... (Писма о хришћанском животу)  

+++  

1. Oнај ко од срца ничице пада пред Богом не бива заборављен. 2.  Кажу да  једноличност  (чак  и  у молитви,  и,  на  пример,  у  одласцима на  службе 

Божије)  доводи  до  равнодушности  и  хлађења.  Свет  своје  преноси  и  на  Божије.  У земаљским стварима  једноличност  заиста досади...  У односу на Бога уопште није  тако... Запитајте се: како то да оцу Серафиму Саровском и оцу Партенију Кијевском није досадио такав једноличан и чак најједноличнији живот? Црква  ‐ келија, црква – келија... па још и затворништво!  Господе  помилуј!  Како  је  могуће  тако  се  уништавати?  Но,  они  нису  ни помишљали да је то мучење, напротив – осећали су се блаженима... 

3. Молитвама је атмосфера у којој треба да живимо и коју треба да дишемо. 4.  Шта  се  подразумева  под  монаштвом?  Спаситељ  заиста  није  установио  расу, 

камилавку,  бројанице  и  остало...Но,  силу  и  дух  монаштва  показао  је  Он  Сам,  на споственом примеру, на примеру Мајке Божије, Претече Господњег, и, може се рећи, на примеру свих апостола. „Монаштво је одрицање од свега са непрестаним пребивањем у Богу,  умом и  срцем“1 Монах  је онај  код ког аје духовни живот  устројен  тако да постоји само Бог и он који ишчезава у Богу! 

5.  Кажу:  нема  користи  од  монаштва?!  Па  да  ли  је  мало  користи  билои  има  од баћушке о. Серафима Саровског, од о. Патенија Кијевског и других? 

6. Дивни и праведни отац Серафим Саровски читав живот је стајао пред Господом и горео је као свећа... Тако и сви други... Зар они нису били људи? И зар су били одређени за нешт друго, различито од нас? А речи Апостола: Молите се без престанка – на кога се односе? Само на изабране, или на све без изузетка? Да, на све... Према томе, ову заповест треба и испуњавати. 

7. Тиха молитвена нада привлачи милост Божију. Уостало, из руку Божијих ништа не  можеш  истргнути  на  силу,  док  је  сузама  све  могуће!  Подај  Господе!  Подај  Господе! Истрајавати треба, и не постоји право, него је све – милост! 

8.  Ево из чега се састоји молитвени труд:  стати пред Господа умом у срцу,  заиста гледати  Господа,  ходити пред лицем Његовим и падајући пред Њим у  скрушености  –  и када седиш, и када идеш, и када разговараш... Тешко је! Наравно да није лако! Зато се то и назива молитвеним трудом. 

9.  Када  будете  стајали  у  срцу  са  мишљу  о  Господу,  ум  ће  мало  –  помало  да  се умори и почеће да шета овамо – онамо, као да хоће да побегне. Тада му дајте најслађе име Господа нашег Исуса Христа, тј. , тј.молитву Исусову, и нека понавља... Али при томе 

7 

 

потребно  је  унутарње  побожно  и  понизно  падање  ничице  пред  Богом,  које  човека претвара у прах и пепео пред Господом (читај главу 47. Св. Исака Сирина). 

10.  Чини  вам  се  да  се  узалуд  бавите  молитвом  Исусовом  –  такве  вам  помисли долазе. Но, зар мислите да је сва сила у речима? Речли су – помоћ немоћном уму, који се и невољно задржава на једном месту и на једном предмету. А суштина овога дела је умно стајање  пред  лицем  Господа,  са  страхом  и  трепетом,  непрестано,  неуморно,  стајање праћено топлотом срца, које у једно сабира све мисли, сва осећања и све склоности. Када вам  је  топло  на  срцу,  ум  гледа  Господа  и  то  је  суштина  ствари...  Одените  то  стање  у форуму  речи  и  добићете:  „Господе Исусе  Христе,  Сине Божији,  помилуј ме  грешног!“  И обрнуто:  када нема умног  стајања пред лицем Господа, молитва Исусова ће довести до њега. Потребно је само произносити је са пажњом и савешћу. 

11. Ако хоћете, можете да читате молитву: „Богородице Дјево, радуј се...“ или „Оче наш“... И оци су тако чинили.   Код преподобног Јоаникија Великог било је: „Нада је моја Отац,  прибежиште  је моје Син,  покров  је мој Дух Свети“... А  затим су  се  сви прихватали молитве исусове, по узору на Марију која је седела код ногу Спаситељевих, што је једино потребно (Писма Еп. Теофана о хришћанском животу, 1. део).  

+++   

1.  Трудите  се  (на  молитви),  али  немојте  да  мислите  да  сами  можете  нешто  да учините; него са скрушеношћу дозивајте: Господе помози! Господе запали! Један старац је две године молио Пречисту Богородицу и она му је даровала огањ. Ви се такође трудите и молите се, тј. тражите да се утврдите у срцу. А Господ, видећи ваш труд и то да искрено желите ово благо, даће вам благодат срчаног огња. Управо то значи: стајати у срцу... Мајка Божија  вам  је  помоћница...  Баћушка  о.  Серафим  вас  учи;  сетите  се  како  је  он  једном  у време  Литургије  био  обузет  срчаним  огњем!  То  је  блажено  стање,  то  је  рај!  Тражите  и пронаћи ћете, куцајте и отвориће вам се. 

2.  Најважније  је  да  треба  стати  умом  у  срце,  пред  Господа,  и  стајати  пред Њим непрекидно дан и ноћ до краја живота. Потруди се мало, уз постојану усрдност... Јавиће се и  подозрење  према  саветодавцу  (учитељу),  и  неблагонаклоност  према  самом  делу молитве, хула на њу, изнемоглост, жеља да се (молитва) одбаци управо зато што је тешка. Не слушај! Држи се свога дела... Ђаво сеје хулу пре свега на ову молитву  (умну Исусову). Јер  тада  га  огањ  пали  и  одгони;  он  не  може  да  се  приближи  лицу  у  чијем  се  срцу укоренила  молитва  Исусова.  Најслађе  име  Господње,  које  се  непрестано  изговара  и одзвања  у  срцу,  чак  и  без  твога  знања  побеђиваће  непријатеља.  Јер  бива  да  се  душа, услед  небриге  и  неразумности,  заборави  и  замисли,  али  када  се  опомене  и  поврати, налази да се у срцу поје  једно те исто: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!“ 

3. Кроз тпљење ћете задобити душе своје. У делу које сте отпочели  (тј. у молитви Исусовој),  веома  је  штетно  устукнути.  Нека  вас  неуспех  не  узнемирује.  Наше  је  да  се трудимо,  да  тражимо  и  да  хитамо,  а  када  ће  дело  да  узнапредује,  познато  је  једино Господу.  Један  атонски  старац  је две  године дозивао Мајку Божију да му  дарује  огањ у 

8 

 

срцу,  и  био  је  услишен.  Не  одређуј  рокове,  него  делај  и  моли,  да  би  Онај  Који  даје молитву ономе ко се моли, даровао молитву и теби. Тражите и наћи ћете! 

(Писма о хришћанском животу , 1. Део).   

ПРЕОСВЕЋЕНИ ЕПИСКОП ИГЊАТИЈЕ 

О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ  

1. Свети оци молитвом у правом смислу те речи називају молитву Исусову, која се произноси овако: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!“ 

2. Ипсрва се треба научити на усну молитву Исусову. Подвижник прелази са усне на умну молитву Исусову сам по себи, онда када је усна молитва пажљива. 

3.  Исусова  молитва  се  обавља  стојећи,  а  када  понестане  снаге  седећи,  па  чак  и лежећи.  Основна  својства  те  молитве  треба  да  буду:  пажња,  затварање  ума  у  речи молитве, потпуно одсуство журбе и скрушеност духа.  

4. У почетку одреди себи да полако и без журбе произносиш макар сот молитава Исусових.  Касније,  ако  видиш  да  можеш  произносити  и  више,  додај  другу  стотину. Временом можеш даље умножавати број молитава. Молитве не произноси журно,једну за  другом;  после  сваке  направи  мали  предах,  тако  ћеш  помоћи  уму  да  се  усредсреди. Произношење молитава без заустављања расејава ум. Диши опрезно, тихо и споро, јер то чува од расејаности. 

5.  Када  завршиш  мољење  Исусовом  молитвом,  тј.  одређени  број  молитава,  не препушта се разним размишљањима и маштањима, која су увек пуста, лажна и варљива, него  време  до  сна  проведи  настављајући  у  оном  правцу  који  си  добио  у  молитвеном подвигу. Падајући у сан, понављај молитву и заспи са њом. Научи да кад се пробудиш из сна твоја прва мисао, прва реч и дело буде молитва Исусова. 

6.  Потруди  се  да  се  толико  навикнеш  на  молитву  Исусову,  да  она  постане  твоја непрестана молитва. 

7. Питање: Могу ли сва браћ у манастиру да се баве Исусовом молитвом? Одговор: Не само да могу, него и  треба то да чине. Приликом пострижења у монаштво, када се новопостриженом даје бројаница, која се при том назива духовним мачем, њему се  завештава  непрестано,  даноноћно  мољење  Исосовом  молитвом.  Сладствено  томе, бављење Исусовом молитвом је завет монаха. Блажени старац Серафим Саровски, који је достигао  велики  напредак  у  молитви,  стално  је  саветовао  свим  монасима  да  живе пажљиво  и  да  упражњавају  молитву  Исусову.  Баћушка  Серафим,  говорећи  о  молитви Исусовој, додао је: „Само спољна молитва није довољна. Бог гледа на ум, зато они монаси који не сјједињују спољну молитву са унутрашњом (умном Исусовом), и нису монаси“ (Еп. Игњатије, Реч о молитви Исусовој, стр. 9 – 10). 

8.  Приликом  бављења  молитвом  Исусовом  од  прелести  у  потпуности  и  сасвим поуздано чува онај облик смирења који називамо плачем. Плач је усрдни осећај покајања, спасоносне туге због реховности и разноликих и многобројних људских лабости. Плач  је 

9 

 

дух скрушен срце скрушено и смерно, које Бог неће презрети  (Пс.50), тј неће га дати у власт и на оскрвњење демонима. 

9.  Нека  наша  молитва  буде  прожета  осећањем  покајања,  нека  се  сједини  са плачем, и прелест никада неће утицати на нас. 

10.  Онај  ко  се  подвизава  у  безмоливију,  да  би  задобио  чисту  молитву  треба  да путује  духовним  путеммолитве  са  великим  трепетом  и  плачем,  уз  тражење  савета  од искусних,  свагда  плачући  због  својих  грехова.  Ако  ђаво  увиди  да  подвижник  живи  са сузама, неће се задржавати поред њега, јер не трпи смирење које долази од плача (Преп. Григорије Синаит). 

11. Како стајати на молитви? Код упражњавања молитве исусове треба да стојимо пред Богом у најдубљој побожности,  у највећем страху и трепету,  устремљујући к Њему сву нашу пажњу. Дивно  је  рекао  св. Исак Сирин:  „Када на молитви  станеш пред Бога,  у мислима својим постани као мрав, као гмизавац, као пијавица, као дете које још не уме да говори“ (Беседа 49). 12. Име Господа нашег Исуса Христа Божанско је; сила и дејство тога имена – Божански су; они  су  свемогући  и  спасоносни...  Свети  Варсануфије  Велики  каже  да  еј  непрестано призивање  имена  Божијег  лечење,  које  уништава  не  само  страсти,  него  чак  и  њихово дејство.   

ПОУКА ЕПИСКОПА ИГЊАТИЈА О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ 

ЗА ПОЧЕТНИКЕ  

(тј. за искушенике, послушнике)  

 1. Св. Јован Лествичник саветује да се ум затвори у речи молитве, и колико год пута 

да се он удаљује из тих речи, опет да се таму упућује. Када ум на тај начин буде пажљив, и срце ће га подржати умиљењем, те ће се молитва савршавати заједно умом и срцем. 

2. Речи молитве: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“ никако не треба изговарати журно, него чак отегнуто, како би ум имао могућности да се затвори у речи. 

3.  Тешећи  и  поучавајући  општежитељне монахе  који  су  се  бавили манастирским послушањима,  подстичући  ихна  усрдност  и  брижљивост  у  молитвеном  подвигу,  св. Лествичник говори: „Од монаха који се баве послушањима Бог не тражи молитву сасвим чисту  од  опуштања.  Не  очајавај  зато  што  те  омета  расејаност!  Буди  добре  воље  и постојано  присиљавај  свој  ум  да  се  врати  у  себе.  Потпуна  слобода  од  расејаности својствена је анђелима“ 

4.  Потчињени  страстима!  Молимо  се  Господу  постојано,  неодступно,  јер  су  сви бестрасни таквом молитвом прешли из страсног стања у стање бестрашћа (св.Лествичник). 

10 

 

5. Ако постојано будеш вежбао свој ум да се никуда не удаљава из речи молитве, он ће и у време твога обеда да буде уз тебе. Ако му пак дупустиш да несметано блуди, он никада неће бити са тобом. 

6.  Ми,  попут  деце,  пазећи  и  на  квалитет  (нерасајаност)  молитве,  треба  да  се молимо што дуже. Количина води до квалитета.  Господ даје чисту молитву ономе ко се моли усрдно, много и постојано, па макар се молио и са муком (Леств.28). 

7.  Монасима  почетницима  потребно  је  дуже  време  да  би  се  научили  молитви. Монах неће брзо да изађе на  крај  са  својим умом –  неће  га лако научити да пребива у речима  молитве  као  да  је  закључан  или  затворен.  Одвлачен  страстима,  утисцима, успоменама, бригама,  ум почетника непрестано кида спасоносне узе, оставља тесни пут (молитве)  и  полази  на  широки.  Упоредо  са  слабљењем  страсти  смањује  се  трећина времена. 

8.  Неблуђење  (сабраност),  доступно  човеку,  дарује  се  у  своје  време  таквом подвижнику молитве,  који постојаношћу и усрдношћу у подвигу докаже искреност своје жеље да задобије молитву (Еп. Игњатије Брјанчанинов, Слово о молитви Исусовој). 

9.  Свештеномонах  Доротеј,  наш  сународник,  велики  наставник  умног  делања, саветује ономе ко се обучава у молитви Исусовој да је испрва изговара наглас. Он каже да наглас  изоварана  молитва  сама  по  себи  прелази  у  умну.  Из  дуге  молитве  (Исусове) изговаране  наглас  проистиче  умна  молитва,  а  из  умне  се  појављује  молитва  срца. Молитву Исусову не треба произносити гласно, него тихо, тако да је чујеш само ти. 

10. Када је утицај расејаности, туге, унинија и лењости нарочито јак, онда је веома корисно  обављати Исусову молитву  наглас:  од  гласне молитве Исусове  душа  се мало  – помало буди из тешког сна у који је обично гурају туга и униније. 

11. Приликом појачане навале помисли имаштања, телесних жеља и гнева, када се од њиховог деловања крв распали и узаври, када срце остане без мира и тишине, веома је корисно наглас савршавати молитву Исусову. 

12.  Ономе  ко  почиње  да  учи  Исусову  молитву  одвелике  је  користи  свакодневно келијско  правило  које  се  састоји  из  одређеног  броја  земних  и  појасних  поклона,  већ према снази. 

13.  Са  поклонима  не  треба  журити,  треба  их  изводити  са  осећањем  покајања. Приликом  сваког  поклона  изговара  се  молитва:  „Господе  Исусе  Христе,  Сине  Божији, помилуј ме грешног!“ 

14. Правило са поклонима најбоље је обављати пре спавања: у то време правило се може вршити дуже и усрдсређеније. Но и ујутро, а и преко дана, корисно је, нарочито за младе, да врше одређени број поклона, од 12, до 20. Овим поклонима,  са молитвом Исусовом, подупире се и  јача молитвено расположење и распињање тела, и појачава се усрдност према молитвеном подвигу. 

15.  „  За  молитву  –  рекао  је  преп. Мелетије  Исповедник  –  није  потребан  учитељ, него брижљивост, ревност и посебна усрдност: онда Бог постаје учитељ“. 

16. (У молитви) приступимо (Господу) као изгубљени, као они који заиста чезну за спасењем које Бог дарује за истинско покајање. 

11 

 

17.  Приликом  бављења  молитвом  Исусовом  почетници  треба  да  се  држе најпобожније  пажње,  ум  да  затварају  у  речи молитве –  изговарајући  их  сасвим полако, како би ум могао да се затвори у њих – дишући тихо али слободно. 

18. Ево ти (почетниче) мој завет: не тражи место срца! Не тражи да ти се детаљно објасни шта значи место срца; (када дође време) задовољавајуће објашњење добићеш из самог опита.  Ако  је Богу  угодно да  ти пружи  то познање, Он ће  ти  га,  када буде време, пружити. Брижљиво се бави искучиво покјном молитвом; труди се да молитвом принесеш покајање.  

+++   

 1.  Ако  се  монах  у  манастиру  буде  понашао  као  страник,  не  успостављајући 

познанства унутар или изван манастира, не одлазећи по келијама братије   и  не примајући братију у своју келију, не доносећи у келију ништа сувишно, не испуњавајући своје  жеље,  трудећи  се  око  манастирских  послушања  савесно  и  са  смирењем, прибегавајући  често  исповедању  грехова,  беспоговорно  се  повинујући  настојатељу  и осталим манастирским властима, онда ће без сумње напредовати у молитви Исусовој, тј. добиће дар да се са пажњом бави њоме и да уз њу пролива сузе покајања. 

2.  Блажени  о.  Серафим  Саровски  је,  поучен  сопственим  опитом,  сведочио  даје молитва Исусова бич против тела и телесних похота. 

3. Знајући какво  је велико благо молитва, ђаво се труди да у време ње узнемири подвижника  греховним  сујетним  помислима  и  маштањима,  како  би  га  одвратио  до молитве или како би болитву учинио бесплодном. 

4. Неки старац који је напредовао у умној молитви, питао је другог монаха, који се такође њоме  бавио:  „Ко  те  је  научио молитви“? Монах  одговори:  „Демони“!  Старац  се осмехну и рече: „Какву си само саблазан саопштио за оне који су неупућени у ствар! Ипак, реци  ми:  како  су  те  тодемони  научили  молитви“?  Монах  рече:  „Водио  сам  тешку  и дуготрајну борбу против љутих помисли, маштања и осећања, од којих нисам имао мира ни  дању  ни  ноћу.  Малаксао  сам  и  страшно  усахнуо  од  тежине  тог  неприродног  стања. Притуснут наволаом духова, прибегао сам молитви Исусовој. Борба  је достига тај степен да су приказе на моје очи, у ваздуху, почињале да мумлају. Стално сам имао осећај као да ми је грло стегнуто конопцем. Потом сам, под утицајем саме борбе, почео да осећам како молитва добија снагу и какко се нада обнавља у моме срцу. Када је борба напокон сасвим утихнула, изненада се, сама од себе, у мом срцу појавила молитва“. 

5.  Треба  да  се молимо  постојано,  стрпљиво  и  упорно.  Ономе  ко  се  стално  и  без лењости  моли  својом  несавршеном  молитвом,  ономе  ко  не  напушта  малодушно молитвени подвиг онда када му се молитва дуго не даје, Бог ће,  када дође време, дати благодатну, чисту , молитву.    

12 

 

6. Треба поменути и оно смирено мишљење о себи које правилна Исусова молитва даје ономе ко  је упражњава. Блажени отац Серафим Саровски  је достигао величанствен успех    у  њој.  Једном  му  је  насојатељ  послао  монаха  коме  је  благословио  да  живи  у пустињи  са  њим,  с  тим  да  о.  Серафим  поучи  овог  монаха  животу  у  пустињи  онолико колико  је  и  сам  познавао  тај  тешки  облик  монашког  живота.  Смирени  о.  Серафим, примивши монаха веома срдачно, одговорио је : „Ни ја сам ништа не знам“! При томе, он је монаху поновио Спаситељеве речи о  смирењу  (Мт.11, 29),  и њихово објашњење које даје св. Јован Лествичник (Поука 25), корз деловање молитве Исусове у срцу. 

7.  Подвиг  служења  Богу,  подвиг  молитве,  треба  да  се  савршава  из  све  душе, постјано  и  непрестано.  Остављање  молитвеног  подвига  или  прављење  прекида  током њега крајње су опасни.  

 

Светитељ Игњатије (Брајнчанинов), Епископ Ставропољски  О молитви    По  мишљењу  светих  отаца,  молитва  је,  као  ћерка  испуњавања  еванђелских заповести,  уједно  и  мајка  свих  добродетељи.  Молитва  рађа  добродетељи  услед сједињења људског духа са Духом Господа. Добродетељи које рађају молитву разликују се од добродетељи које рађа молитва: преве су – душевне, а друге – духовне. Молитва је пре  свега испуњавање прве инајвеће заповести –  једне од оне две  заповести на којима почивају Закон, Пророци и Еванђеље. Човек не може да се свим мислима,  свом снагом, свим бићем својим устреми ка Богу другачије, него помоћу молитве, када она подигне из мртвих  и  оживи  душу  силом  благодати.  Молитва  је  огледало  монашког  напредовања. Разматрајући своју молитву монах дознаје да ли је достигао спасење, или се још увек пати у  усталасаном  мору  страсти,  изван  свештеног  пристаништа.  У  таквом  познању  он  за руководитеља има богонадахнутог Давида који  је, молитвено се обраћајући Богу, рекао: По томе познах да сам Ти мио, јер се неће узрадовати непријатељ мој нада мном. Мене си ради незлобивости сачувао, и утврдио си ме пред лицем Твојим довека (Пс. 40, 12‐13).  Ово значи:  схватио сам,  Господе, да  си ме помиловао и усвојио Себи,  по  томе што сам, силом  моје  молитве,  постојано  победоносно  одбацивсве  ђавоље  помосли,  маштања  и осећања. Ова милост Божија према човеку јавља се онда када човек осети милост према свим својим ближњима и када опрости свима који су му нешто скривили.   Молитва  треба  да  буде  главни  подвиг  монаха.  У  њој  треба  да  се  усредсреде  и сједине  сви његови  подвизи;  посредством ње монах  се  сасвим приљубљује  уз  Господа, сједињује се у један дух са Господом. Од самог ступања у манастир треба да се научимо на правилну молитву, да би смо напредовали у њој и да би смо посредством ње устројили своје спасење. 

13 

 

  Правилној молитви и нашем напредовању у њој супростављају се наша повређена природа  и  пали  анђели  који  се  труде  да  нас  задрже  у  потчињености  себи,  у  паду  и одбачености од Бога, што је заједничко људима и палим анђелима. О припремању за молитву    Због великог значаја молитве за њу се треба припремити. Пре но што се помолиш, припреми се, и не буди као човек који искушава Господа (Сир. 18,23). „Ми који желимо да се представимо Цару и Богу, и да разговарамо с Њим – каже свети Јован Лествичник – не смемо  кренути  на  пут  неприпремљени,  да Он,  угледавши  нас  издалека  без  прописаног оружија и дворске одоре, не нареди Својим слугама и помоћницима да нас вежу и баце далеко од лица Његова, а молбе наше да поцепају и баце нам натраг у лице“ (Поука 28).   Прва  припрема  састоји  се  у  одбацивању  злопамћења  и  осуђивања  ближњих.  Ту припрему  је  заповедио  Сам  Господ. И  кад  стојите  на  молитви,  праштајте  ако шта имате против кога; да и Отац ваш који је на небесима опрости вама сагрешења ваша. Ако ли пак ви не опраштате, ни Отац ваш који  је на небесима неће опростити вама саграшења ваша  (Мк.11, 25 – 26).  Као даља припрема служи одбацивање брига,  силом вере  у  Бога,  силом  покорности  и  преданости  вољи  Божијој,  као  и  свест  о  сопственој греховности, те скрушености и смирење духа који одатле проистичу.   Скрушеност  духа  је  једина жртва  коју  Бог  прима  од  пале људске  природе. Да  си хтео жртве, принео бих Ти – говори Богу Пророк у име сваког палог човека који остаје у своме паду; али Ти не само да не мариш за било коју посебну жртву, телесну или духовну, него  ни  за жртву  паљеницу. Жртва  је  Богу  дух  скрушен,  срце  скрушено  и  смирено  Бог неће  презрети  (Пс. 50, 18‐19).  Свети Исак  сирин  понавља  следећу  изреку  другог  светог Оца: „Ако неко не признаје да  је грешник, његова молитва није угодна Господу“ (Беседа 55).   На молитви стој пред невидљивим Богом као да га видиш, са уверењем да Он види тебе и да те пажљиво осматра; стој пред невидљивим Богом онако како пред страшним и непристрасним  судијом  стоји  утамничени  злочинац,  окривљен  за  безбројна  злодела  и осуђен на казну. Тачно:  ти стојиш пред сувереним Господаром и Судијом твојим;  стојиш пред  таквим Судијом,  пред Којим  се неће оправдати нико жив  (Пс. 142, 2),  Који  је  увек праведан  у  суду  Своме,  Који  не  суди  само  онда,  када,  по  неисказаном  човекољубљу Своме, опростивши човеку сагрешења његова,не иде на суд са слугом Својим  (Пс.142,2). Осетивши страх Божији, осетивши услед дејства страха Божијегтоком молитве присуство Бога,  без  вида,  духовно,  видећеш  Невидљивог,  спознаћеш  да  је  молитва  стајање  на страшном  суду  Божијем  (Леств.  28).  На  молитви  стој  погнуте  главе,  очију  оборених  ка земљи,  на  обе  ноге,  право  и  непомично;  молитву  поспешуј  плачем  срца,  уздасима  из дубине душе, обилним сузама. Спољно побожно стајање намолитви веома је потребно и веома корисно  за  свакога  ко  се подвизава подвигом молитве,  а  нарочито  за  почетника, код  кога  се  положај  душе  највише  прилагођава  положају  тела.  Апостол  заповда благодарење на молитви: У молитви будите истрајни – каже Апостол – тако у Њему и живите,  укорењени  и  назидани  у  Њему,  и  утвђени  у  вери  као  што  сте  научени, изобилујући у њој са захвалношћу, тј. стичући путем благодарења обиље вере. Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се! 

14 

 

  Господ  је близу. Не брините се ни зашто, него у свему молитвом и мољењемса захвалношћу  казујте  Богу  жеље  ваше  (Фил.  4,4‐6).  Важност  умног  подвига  – благодарења,  нарочито  подробно  је  у  „Духовном  руковођењу“  јпреподобних  отаца варсануфија Великог и Јована Пророка. О пажњи приликом молитве    Молитва  захтева  непрестано  присуство  и  подршку  пажње.  Уз  пажњу,  молитва представља неотуђив посед онога ко се моли; када пажње нема, молитва је страна ономе ко  се моли.  Уз  пажњу она доноси обилан плод;  без  пажње доноси  трње и  коров.  Плод молитве састоји се из просвећења ума и умиљења срца, из оживљавања душе животом Духа; трње и коров – то је обамрлост душе, то је фарисејска умишљеност која проклијава из  разгневљености  срца,  која  се  задовољава  и  хвали  количином  молитава  и  временом које се на молитви проводи. Пажња, која у потпуности чува молитву од расејаности или од узгредних помисли и маштања, представља дар благодати Божије.   Најискернију  жељу  да  се  добије  благодатна  и  за  душу  спасоносни  дар  пажње, доказујемо присиљавањем себе на пажњу приликом сваке наше молитве.   Опитна  пажња  –  тако  ћемо  назвати  нашу  сопствену  пажњу,још  неосењену благодаћу –  састоји се у  томе да се, по савету св.  Јована Лествичника,  умзатвори у речи молитве. Ако ум због свога неискуства у молитвеном подвигу изађе из затворености у те речи, треба га опет увести у њих. Уму су у његовом палом стању својствене непостојаност и склоност ка томе да блуди на све стране. Но, бог може даму дарује непоколебивост и када  дође  време  заиста  је  дарује  за  истрајност  и  трпљење  у  подвигу.  Сасвим  споро произношење  речи  молитве  веома  погудује  чувању  пажње  за  време  молитве.  Речи млитве произноси без журбе, како би ум могао лакше да сачува своју затвореност у њих. Када  се  молиш  насамо  речи  изговарај  наглас:  то  погодује  чувању  пажње.  Пажљивој молитви нарочито лако може и треба да се учи приликом обављања  келијског правила. Љубљени  брате!  У  почетку,  када  се  будеш  учио  савршавању  монашког  келијског молитвеног  правила,  не  одбацуј  јарам  усамљености  и  самопринуђивања.  На  време  се наоружај свесилним оружијем – молитвом; благовремено научи да га користиш. Молитва је свемогућа због свемогућег Бога Који у њој делује. Она је – мач Духа, који је реч Божија (Еф.6,17). По своме кавлитету молитва је пребивање човека уз Бога и сједињење човека са Богом; по своме квалитету молитва  је пребивање човека уз Бога и сједињење човека са Богом;  по  своме дејсту  она  је –  помирење човека  са Богом, мати и ћерка  суза, мост  по коме  се  прелази  кроз  искушења,  зид  који  штити  од  патњи,  одолевње  насртајима, бескрајно  делање,  источник  добродетељи,  узрочник  духових  дарова,  духовно напредовање, храна за душу, озарењеума, одсецање очајања, потврда наде, ослобођење од  туге,  богатство монаха  (Леств. 28). Испрва  се  треба присиљавати на молитву;  ускоро, она  ће  почети  дати  пружа  утеху;  том  утехом  присилаће  бити  олакшана,  добићеш подстицај.  Током  читавог  живота  потребно  је  присиљавати  се  намолитву;  ретки  су  они подвижници  који  су  се  услед  најобилније  благодатне  утехе  избавили  од  потребе  да  се присиљавају: молитва делује убитачно на нашег старог човека – док год живи у нама, он јој  се  супроставља,  да  не  би  окусио  смрт.  Пали  духови,  знајући  силу  молитвеи  њено благотворно  дејство,  својски  се  труде  да  одвоје  одвижника  од  ње,  наговарајући  га  да 

15 

 

време намењено за молитву употреби за друге ствари; или се пак  труде да  је униште и упрљају  сујетном  и  греховном  расејаношћу,  доносећи  у  време  обављања  молитве безбројне свакодневне и грешне помисли и маштања.  O келијском правилу    Келијско  правило  се  састоји  из  одређеног  броја  поклона,  одређеног  броја молитава и псалама,  и  упражњавања молитве Исусове. Оно  се  свакоме одређује према силама његове душе и тела. Пошто су ове силе код људи бескрајно различите,и правило се  подвижницима  даје  у  најразличитијим  облицима.  Према  општем  уставу  молитвено правило  даје  се  тако  да  не  надилази  снагу  подвижника,  да  га  не  исцрпљује,  да  не угрожава његово здравље и тако га приморава да одбаци свако правило. До остављања молитвеног  правила  обично  долази  услед  правила  које  је  узето  или  прописано  преко сила.  Напротив,  умерено,  разумно  одређено  правило  остаје  наслеђе  монаха  за  читав његов  живот,  природно  се  развијајући  и  умножавајући  током  живота,  добијајући  и спољне и унутарње карактеристике сходно напредовању. Од снажног и здравог тела при савршавању  молитвеног  правила  захтева  се  већи  број  поклона  и  више  молитава,  а  од слабог тела – мање. Људска тела се међусобно толико разликују када је снага у питању, да се једна више марају од тридесетак земних поклона него другао од три стотине.  О поклонима    Поклони се деле на земне и појасне; одређују се обично за вечерње правило, пре одласка  на  починак.  Најбоље  је  да  се  за  поклоне  узме  време  пре  читања  вечерњих молитава,  то  јест  да  правило  почне  поклонима.  Од  поклона  тело  се  донекле  умори  и угреје,  а  срце  доспе  у  стање  скрушености;  у  таквом  стању  подвижник  ће  се  молити усрдније,  топлије  и  пажљивије. Молитве  ће  имати  сасвим  други  укус  када  буду  читане после поклона. Поклоне треба чинити без икакве журбе, тако да овај телесни покрет буде прожет плачем срца и молитвеним вапајем ума. Када желиш да почнеш са преклињањем колена, тело стави у најпобожнији положај, онакав какав треба да има слуга и створење Божије  у  присуству  Господа  Бога  свога.  Потом  сабери  ум  да  мисли  не  лутају,  и  сасвим полако,  тако  да  само  ти  чујеш,  затвори  ум  у  речи  и  из  скрушеног  и  смиреног  срца произнеси  молитву:  „Господе  исусе  Христе,  Сине  Божији,  помилуј  ме  грешног“.  Када произнесеш  молитву  начини  полако  земни  поклон,  с  побожношћу  и  страхом  Божијим, смирено,  као  грешник  који  се  каје  и  моли  за  опроштај  грехова  –  ка  да  си  пред  ногама Самог  Господа Исуса Христа.  У  својој  уобразиљи не представљај лик или слику  Господа, него веруј да је Он присутан; буди убеђен у то да те Он посматра, да посматра твој ум и срце, и да је награда Његова у рукама Његовим: прво представља недопустиво маштање које  води  у  погибну  самообману,  док  убеђеност  у  присуство  свудаприсутног  Бога представља веровање у  свесвету истину  (Свети Оци кажу: „ Никад не примај ако видиш нешто чулно или духовно, изван тебе или унутра: било да је то слика Христа, или Анђела, или  негог  светитеља,  или  представа  светлости  у  уму.  Немој  да  поверујеш  нити  да  се 

16 

 

везујеш за тако нешто. Непрестано чувај свој ум од слика, од затворености нечим путем уобразиље,  од  облика,  пазећи  јединона  речи  молитве“  –  Добротољубље,  т.2.  Калист  и Игњатије Ксантопул о безмолвију и молитви,  гл. 75).  Када начиниш земне поклоне опет одведи тело у стање побожности и мировања, па опет полако приизнеси горе поменуту молитву.  Када  је произнесеш опет  се поклони на описани начин. Немој да бринеш због броја  поклона:  сву  пажњу  усмери  на  квалитет  молитве  коју  уз  прелањање  колена савршаваш. Да и не помињемо утицај на дух, на само тело много ће јаче да делује мали број  поклона  учињених  на  горе  описани  начин,  него  велик  број  поклона  извршених  на брзину,  непажљиво,  ради  бројања.  Опит  ће  то  брзо  да  покаже.  Када  се  умориш  од преклањања колена пређи на појасне поклоне. Мера појасног поклона одређује се  тако да када га обављаш – опуштена рука дотиче земљу или под. Када подвижник приликом обављања поклона узме себи за непромењиву обавезу обилно духовно делање,  које се састоји из пажње, сабраности, побожности и одлучности да се принесе покајање Богу, за кратко ће  време видети  коју  количину поклона може да поднесе његов  телесни  саства. Када од тог броја поклона одбије неколико на своју слабост и снисхођење себи, од онога што остане може да установи свакодневно правило, да за то правило измоли благослов духовника, настојатеља или неког монаха у кога има поверење и са којим се саветује, и онда може свакодневно да га обавља. Због духовне користи наше љубљене браће нећемо да  прећутимо  ни  следеће:  поклони  који  се  савршавају  ради  броја  и  који  нису  праћени правилним умним делањем и делањем срца доносе више штете него користи.   Подвижник  који  их  изврши  почиње  да  се  радује.  „Ето  –  каже  он  сам  себи  попут поменутог  фарисеја  из  Еванђеља  –  Бог  ме  је  и  данас  удостојио  да  обавим  (на  пример) триста поклона! Слава Богу!  Је ли то лако ? У данашње време триста поклона! Ко данас још  има  такво  правило?“  и  тако  даље.  Треба  се  подсетити  да  поклони  загревају  крв,  а угрејана  крв  необично  погодује  покретању  мисаоне  делатности;  када  доспе  у  такво расположење  несрећни  подвижник  једино  зато  што  не  зна  шта  је  истинско  духовно делање препушта  се  за душу штетној делатности ума,  предаје  се  сујетним помислима и маштањима,  не  може  довољно  даих  се  насити,  прихвата  их  и  засађује  у  себи  погубну страст  умишљености.  Умишљеност  ускоро  почиње  да  се  показује  кроз  тајно  осуђивање ближњих и  јавну  склоност  ка њиховом поучавању.  Очигледно  је  да  такво  расположење представља знак гордости и самообмањивања: када монах не би сматра до је изнад свога ближњег он се никако не би усудио да га поучава. Такав је плод сваког телесног подвига ако  он  није  прожет  тежњом ка  покајању,  ако  за  циљ нема покајање  као  такво и  ако  се вредност даје подвигу самом по себи. Истински напредак код монаха састоји се у томе да он  схвати да  је  грешнији  од других људи.  „Брат  је  рекао  преподобном Сисоју  Великом: видим да се моја мисао стално налази уз Бога. Преподобни је одговорио: то што се твоја мисао стално налази уз Бога није велико; велико је када монах увиди да се налази испод сваког  створења“  (Алафавитни  Патерик).  На  тај  су  начин  размишљале  истинске  слуге Божије,  истински  монаси:  такав  начин  размишљања  развио  се  код  њих  као  последица правлиног  духовног  делања.  Код  правилног  духовног  делања  и  телесни  подвиг  је  од огромног  значаја,јер  преставља  телесни  израз  покајања  и  смирења.  Погледај  смирење моје  и  труд мој  и  опрости ми  све  грехе моје  (Пс. 24, 18) –  молитвеновапије  Богу  свети 

17 

 

Давид,  који  је  у  свом  благочестивом  подвигу  сјединио  телесни  напор  са  дубоким покајањем и дубоком смиреномудреношћу.    О молитви Исусовој    Свети  Оци  су  молитвом  заправо  називали  молитву  Исусову  која  се  произноси овако: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“. Свети Јован Лествичник, говорећи  о  онима  који живот  проводе  у молитвеном  тиховању,  каже  да  „једни  од њих певају  и  већи  део  свога  времена  проводе  тако  (певајући),  док  други  истрајавају  у молитви“  (Лест.27).  Под  певањем  овде  се  подразумева  молитвено  читање  псалама (тадајош  није  било  других  молитава  које  се  данас  употребљавају),  а  под  молитвом  се подразумева –  молитва Исусова.  Такво  значење  имају  и  следеће  речи  истог  светитеља: „Већи  део  ноћи  посвети  молитви,  а  мањи  појању  псалама“  (Леств.  27).  Овако  значење речи молитва  и  певање  псалама  у  делу  светог  Јована Лествичника  објашњавају  каснији велики подвижници и учитељи монаштва, проподобни Симеон Нови Богослов и Григорије Синаит.   Молитва Исусова има два вида:  усну и  умну. Подвижник  сам по  себи прелази  са усне  на  умну молитву  онда  када  је  молитва  –  пажљива.  Испрва  се  треба  научити  усној молитви Исусовој. Молитва Исусова се обавља стојећи, а када понестане снаге седећи па  чак  и  лежећи.  Најбитније  особине  те  молитве  јесу:  пажња,  затварање  ума  у  речи молитве,поризношење молитве без икакве журбе и  скрушење духа. Иако  су ови услови неопходни  за  сваку  молитву,  лакше  их  је  испунити  и  више  се  захтевају  приликом савршавања  молитве  Исусове.  Приликом  појања  псалама  различите  мисли  у  које  је одевена моитва невољно привлаче пажњу ума и на известан начин га расејавају. Али код молитве Исусове  ум  се  усредсређује на  једну мисао:  на мисао о Исусовом помиловању грешника.  Споља  гледано  ово  делање  је  сасвим  скромно,  али  опит  показује  да  је  оно најплодније  од  свих  душевних  делања.  Силу  и  углед  даје  му  свесилно  и  свесвето  име Господа Исуса Христа. Пророк  је, пророкујући о Богочовеку, најавио: Сваки који призове Име Господње биће спасен (Јоил 2,32). Пророчке речи понавља апостол Павле (Рим. 10,13) –  јер  ако  испведаш  устима  својим  да  је Исус  Господ,  и  верујеш  у  срцу  своме  да  га  Бог подиже  из  мртвих,  бићеш  спасен  (Рим.  10,9).  Свети  апостол  Петар  је,  по  исцелењу хромога од рођења, пред јудејским Синедионом засведочио следеће: Кнезови народни и старешине Израиљеве! Ако нас  (свете апостоле Петра и  Јована) данас испитујете због доброчинства болесном човеку, како он оздрави, нека  је на знање свима вама, и свему народу Израиљеву, дау име Исуса Христа Назарећанина, којега ви распесте, којега Бог подиже из мртвих, њиме стоји овај пред вама здрав. Јер нема другога Имена под небом даног  људима  којим  би  смо  се  могли  спасти  (Дап.  4,8‐10,  12).  Коришћење  свесветог Божанског имена Исус у молитви и мољење у овом имену установио  је Сам Господ наш Исус Христос. У ово је могуће уверити се из оне најузвишеније и најдубље беседе која се налази  у  Еванђељу  од  Јована  (Јн.  13,  31,  14,  15,  16)  и  коју  је  Господ  водио  са  светим Апостолима  после  Тајне  Вечере,  у  онај  знаменити  час  који  претходи  добровољном 

18 

 

изласку  Господа на месту издаје и  страдања,  спасоносних  за људски род.  Учење  које  је Господ  тада  изложио  носи  обележја  закључног,  предсмртног  завештања,  у  коме  је  Он сарао  и  пред  Својим  ученицима,  а  кроз  њих  и  пред  читавим  родом  хришћанским, изложио оне за душу најспасоносније, кључне заповести, поуздане инепогрешиве залоге вечног живота. Између осталих доказа и духовних дарова дато је и потврђено допуштење и  заповест  за мољење именом Исусовим. И што  год  заиштете  (од Оца) у име Моје – рекао је Господ ученицима Својим – то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину. И ако шта заиштете у име Моје, Ја ћу учинити (Јн. 14, 13‐14). Заиста заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име Моје, дае вам. До сада не искасте ништа у име Моје; иштите и добићете,  да радост ваша буде испуњена  (Јн. 16, 23‐24). Шта  је  то што  је у стању да  испуни  радошћу  онога  ко  прима  и што  ће  бити  даровано  онима  који  се моле именом Господа Исуса? Биће дарован – одговарам речима Господњим – Дух Свети, кога ће Отац  послати  у  име Моје  (Јн.14, 26).  Ово  опитно  познање  припада  сетим Оцима  и представља њихово предање.  О бављењу Исусовом молитвом   Ако живиш у обитељи у којој  се вечерње правило са поклонима обавља у келију одмах се прихватимолитве Исусове. Ако пак живиш у обитељи у којој се вечерње правио обавља  у  цркви  али  без  поклона,  онда  када  дођеш  у  келију  најпре  обави  правило  са поклонима, а потом се прихвати молитве Исусове. Ако припадаш таквој обитељи у којој нема  заједничког  вечерњег  правила  него  је  свакоме  препуштено  да  га  обавља  у  својој келији, онда најпре саврши правило са поклонима, потом се прихвати молитвословља или појања псалама и на послетку молитве Исусове. У почетку себи одреди да произносиш сто молитава  Исусових  са  пажњом  и  без  журбе.  После  тога,  ако  видиш  да  можеш  да произнесеш  више,  додај  другу  стотину.  Током  времена  по  потреби  можеш  још умножавати  број  молитава  које  произносиш.  За  полако  и  пажљиво  изговарање  сто молитава потребно је око пола сата. Неким подвижницима потребно је и више времена. Молитве не изговарај брзо,  једну одмах за другом. После сваке молитве направи кратак предах и тако помози уму да се усредсреди.   Произношење  молитве  без  заустављања  расејава  ум.  Диши  пажљиво  –  тихо  и споро: тај механизам чува од расејаности. Када завршиш мољење молитвом Исусовом не препуштај  се  размишљањима  и  маштањима  која  су  увек  пуста,  лажна  и  варљива,  него време до снапроведи настављајући у правцу кои си узео молитвеним подвигом – тонући у сан понављај молитву и заспи са њом. Навикни се на то да када се пробудиш твоја прва мисао, прва реч и дело буде молитва исусова. Када је произнесеш неколико пута устани из  постеље  и  пожури  на  јутрење.  За  време  јутрења,  када  је  могуће,  бави  се  молитвом Исусовом. Ако будеш имао нешто слободног времена између јутрења и Литургије – бави се молитвом Исусовом. Исто тако поступај и после обеда. Оци саветују да се после обеда бавимо сећањем на смрт (Седма беседа Нила Сорског). Ово је сасвим исправно, но жива молитва Исусова нераздвојна је од живог сећања на смрт; живо сећање на смрт повезано је са живом молитвом Господу Исусу, Који је смрћу уништио смрт и Својим привременим потчињавањем смрти даровао људима живот вечни. За време црквених служби корисно је  бавити  се  молитвом  Исусовом:  заустављајући  расејавање  ума,  она  му  омогућава  да 

19 

 

пази на црквено појање и читање. Постарај се да се толико навикнеш на молитву Исусову, да она постане твоја непрестана молитва, за шта је веома погодна због своје краткоће, а за шта нису погодне дуге молитве. Оци ус рекли: „Монах, без обзира да ли узима храну и пиће, борави у келији, налази се у послушању (радећи у манастиру), путује, или ради било шта друго, непрестано треба да дозива:  Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“.  О непрестаној молитви    Непрестану  молитву  заповедио  је  Сам  Бог.  Спаситељ  света  је  рекао: Иштите,  и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се (Мт.7,7). Зар Бог неће одбранити изабранике  Своје  који му  вапију  дан  и  ноћ,  и  зар  ће  оклевати?  Кажем вам даће их убрзо одбранити (Лк.18, 7‐8).    Понављајући  Господње  учење  Апостол  вели: Молите  се  без  престанка  (1.Сол. 5.17). Хоћу, дакле, да се мужеви моле на свеком месту, подижући свете руке без гнева и двоумљења (1.Тим. 2,8). Под мужевима Апостол подразумева хришћане који су достигли хришћанско  савршенство.  Само  је  савршеним  хришћанима  својствено  да  се  моле  без гнева  и  двоумљења,  тј.  у  дубоком миру,  без  и  најмањег  зопамћења  према  ближњем и његовог  осуђивања,  без  одвлачења  пажње  на  споредне  помисли  и  маштања  (без двоумљења).  Такви  могу  на  сваком  месту  и  у  свако  време  да  приносе  молитву  Богу, подижући  и  узносећи  ка  Њему  своје  свете  руке:  ум  и  срце,  очишћене  од  страсти  и освећене Духом. Очигледно да непрестану молитву не може имати монах почетник; но, да би када дође време постао способан за непрестану молитву,он треба да се навикне на честу молитву. Честа молитва ће у своје време, сам по себи, прећи у непрестану молитву. Пошто је код непрестане молитве од свих најподеснија молитва Исусова, почетник треба да  се  окреће  тој  молитви што  је  чешће могуће.  Ако  ти  је  искрсло  и  најкраће  слободно време, не траћи га у празно! Не траћи га на некакво бескорисно и испразно маштање, или на  било  какав  сујетан,  безначајан  посао!  Употреби  га  за  бављење молитвом  Исусовом. Ако се догоди, по немоћи, или тачније, због својстава пале природе, да те повуку варљива маштања  и  помисли  –  не  очајавај,  немој  да  клонеш.  Покајавши  се  пред  Богом  у  својој лакомислености и спознавши пред Њим своју палу природу и своју  страст, поклони се у мислима  пред Његовом милошћу,  и  предузми мере  предострожности  против  варљивог маштања  и  варљивих  помисли.  Ко  се  не  навикне  на  честу  молитву,  тај  никада  неће задобити  ни  непрестану.  Непрестана  молитва  је  дар  Божији,  који  Бог  дарује  рабу  и служитељу своме чију је верност испитао. „Немогуће је другачије се приближити Богу него непрестаном  молитвом“  (Св.  Исак  Сирин,  Беседа  LXIX).  Непрестана  молитва  јесте  знак милости  Божије  према  човеку,  то  јест  знак  да  су  се  све  силе  душе  устремиле  ка  Богу. Помилуј  ме  Господе  јер  тебе  дозивам  сав  дан.  Обрадуј  душу  слуге  Твога,  јер  ка  Теби подижем душу своју (Пс.85, 3‐4). 

   

20 

 

О усној, умној и срчаној молитви Исусовој    Онај  ко жели да  се непогрешиво бави молитвом Исусовом  треба да  себе и  своје бављење њоме проверава често читајући следећа отачка дела: 

1. Беседе о трезвености од Исихија презвитера Јерусалимског, 2. Главе о трезвености од преоподобног Филотеја Синајског, 3.  Беседа  о  скривеном  делању  у  Христу  од  светог  Теолипта,  митроплита 

Филиделфијског (сва три поменута дела налазе се у другом тому Добротољубља), 4.  Дела  светих  Симеона  Новог  Богослова  и  Григорија  Синаита  која  се  налазе  у 

првом тому Добротољубља, 5. Беседе Никифора Монаха и дела светих Калиста и Игњатија Ксантопула која се 

налазе у другом тому Добротољубља, 6. Поуке Нила Сорског, 7. Цветник свештеномонаха Доротеја и друга. 

  Читалац ће у Добротољубљу, у Слову светог Симеона Новог Богослова о три начина молитве,  код Никифора Монаха,  и  у делима Ксантопула наћи поуку о опитном увођењу ума  у  срце  уз  помоћ  природног  дисања,  или  другачије  о  механизму  који  погодује задобијању  умне  молитве.  Ово  учење  отацамногим  читаоцима  је  задавало  или  задаје тешкоће, иако ту нема ничег тешког.   Саветујемо љубљеној браћи да не покушавају да открију тај механизам у себи ако им се он сам не открије. Многи који су желели да  га опитно открију повредили су своја плућа  и  ништа  нису  постигли.  Суштина  ствари  је  у  томе  да  се  ум  у  молитви  сједини  са срцем,  а  во  савршава  благодат  Божија  у  своје  време,  које  одређује  Бог.  Поменути механизам у потпуности се замењује спорим произношењем молитве, кратким предахом после сваке молитве, тихим и лаганим дисањем, затварањем ума у речи молитве. Помоћу овога лако можемо да достигнемо одређени  степен пажње.  Срце врло брзо почиње да осећа пажњу ума. Подршка срца уму мало‐помало почиње да прелази у сједињење ума са срцем,  и  механизам  који  се  показали  Оци  појављује  се  сам  по  себи.  Сва  механичка средства  која  имају материјални  карактер Оци  су  показали  само  као  помоћ  за  лакше  и брже  достизање  пажње  приликом  молитве,  а  не  као  нешт  суштинско.  Суштинско, неопоходно својство молитве јесте пажња. Без пажње нема молитве. Истинска благодатна пажња појављује се од умртвљења срца за свет. Помоћно средство увек остаје помоћно средство.  Исти  они  свети Оци  који  саветују  да  се  ум  уводи  у  срце  заједно  са  дисањем, кажу  да  ум  који  стекне  навику  да  се  сједињује  са  срцем  или,  тачније,  када  стекне  ово сједињење као дар и дело благодати, за такво сједињење није му више потребна помоћ механизма, него се  једноставно,  сам по себи,  својим споственим кретањем сједињује са срцем. Ово и  треба да буде  тако. До разједињености ума и срца, до њихове међусобне супротсављености, дошло је услед нашег пада у грех: природно је да Божанска благодат, када пружи свој прст како би исцелила човека који је у своме паду смрвљен и раздробљен на делове, поново сједињујеј његове раздвојене делове, сједињујући поново ум не само са  срцем  и  душом,  него  и  са  телом,  и  дајући  им  једино  исправно  стремљење  ка  Богу. Заједно  са  сједињењем  ума  и  срца  подвижник  добија  силу  да  се  супростави  страсним 

21 

 

помислима и сујетним осећањима. Може ли ово да буде последица некаквог механизма? Не! То је последица благодати, то је – плод Духа Светога Који је осенио невидљиви подвиг подвижника христовог, и који је несхватљив како за плотске тако и за духовне људе.   Читајући  код  Отаца  о  месту  срца  које  ум  проналази  молитвом,  треба  схватити словесну силу срца коју  је Творац сместио у  гроњи део срца,  силу којом се људско срце разликује  од  срца  животиња,  које  имају  силу  воље  или  жеље,  и  силу  упорности  или помаме, исто као и људи. Сила словесности огледа се у савести или свести нашег духа, без учешћа разума, у страху Божијем, у духовном љубави према Богу и ближњем, у осећању покајања,  смирења,  кротости,у духовној  скрушености или дубокој жалости због  грехова, као и у другим осећањима која су животињама страна. Ум, као сила душе, иако духовна, за место свога пребивања има велики мозак:  тако и сила словесности, или дух човеков, иако духвна сила, за место свога пребивања има горњи део срца, који се налази у левој страни  груди.  Сједињење  ума  са  срцем  јесте  сједињење  духовних  помисли  ума  са духовним  осећањима  срца.  Пошто  је  човек  пао,  пошто  су  се његова  осећања  и његове помисли измениле и од духовних постале телесне и душевне, посредством еванђелских заповести ум и дух треба увести ка духовним помислима и осећањима. Када се ум и дух исцеле они ће се сјединити у  Господу. У  своје време у делу срца у коме се налази сила словесности или дух образоваће се дивни, нерукотворни, духовни храм Божији, Светиња над Светињама: онамо се спошта ум, хиротонисан од стране Духа светога за свештеника и архијереја,  ради  поклоњења  Богу  у  Духу  и  Истини.  Тада  хришћани  блаженим  опитом спознаје оно што је речено у Светом Писму: Ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ (2. Кор.6, 16). Испод  силе  словесности,  у  средини  срца,  налази  се  сила  ревности;  испод ње,  у  нижем делу срца, налази се сила жеље или воље. У животињама овде две силе дејствују веома грубо,  јер  ту  уопште нису повезане  словесношћу.  У људима пак оне делују  сходно  томе колико је и како развијен њихов дух. Оне могу да делују правилно и да буду у потпуности потчињене духу или сили словесности само код истинског хришћанина,  који  је савладао не  само  отворено  греховне  већ  и  све  природне  помисли  и  осећања  пред  разумом Христовим – Евађељем. Ум и срце не могу да се сједине другачије него посредством Духа и Иситне. То значи: ум и срце не могу да се сједине ако се пала природа у потпуности не одбаци,  ако  се  у  потпоности  не  препусте  руковођењу  Еванђеља,  ако  због  постојаног  и строгог приджавања еванђелских заповести не привуку себи благодат Свесветог Духа, ако се не исцеле и не оживе од додира са њом, од осењеноћу њоме. Преподобног Пимена Великог  питали  су шта  значе  речи Светог Писма:  У  заједници  сам  са  свима  који  се  Тебе боје  и  који  чувају  заповести  Твоје  (Пс.118,  63)?  Проподобни  је  одговорио:  „То  о  себи говори Дух Свети“. Не само свако  греховно осећање и свака  греховна мисао,  него и  све природне  помисли  и  осећања,  колико  год  да  су  фина  и  замасирана  умишљеном праведношћу,  разарају  сједињеност  ума  и  срца,  и  стављају  их  у  супростављен  положај. Када  се  скрене  са  духовног  усмерења  које  нам  је  пружило  Еванђеље,  свака  помоћ  и механизам представља сујету: срце и ум се никада неће сјединити.   Вршење заовести, које претходи сједињењу ума са срцем, разликује се од вршења заповести које следи након сједињења. До сједињења подвижник извршава заповести уз највећи  напор,  силећи  и  присиљавајући  своју  палу  природу:  након  сједињења  духовна 

22 

 

сила  која  сједињује  ум  са  срцем,  сам  води  ка  вршњеу  заповести  и  чини  то  вршење угодним, лаким, пријатним.   Путем  заповести  Твојих  сам трчао,  када  си  раширио  срце  моје  (Пс.  118,  32)  – рекао је Псалмопојац.   Ономе ко се бави Исусовом молитвом веома је корисно да прочита „Предговоре“ схимонаха  пољаномеруљског  Василија  за  књига  светих  Григорија  Синаита,  Исихија Јерусалимског, Филотеја Синајског И нила Сорског.“ ‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐   Читање ових уводних напомена учиниће читање целог Добротољубља  јаснијим и кориснијим.  Приликом  читања  Отаца  не  треба  испуштати  из  вида  ни  то  даје  мера почетника  из  њиховог  времена  у  наше  време  постала  већ  мера  оних  који  су  веома узнапредовали. Код примењивања Отачких поука на себе, на својуделатност, треба бити веома обазрив.  Слава и хвала Богу. Крај. Прекуцано из књиге ''МОЛИТЕ СЕ НЕПРЕСТАНО''.