МИША ЂУРКОВИЋ: ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ОД БРОЗОВЕ СМРТИ ИЛИ НАШ ВОЉЕНИ ХОХШТАПЛЕР

За Титове југоносталгичаре ми Срби имамо само једно по мени више него довољно питање: зашто никада није посетио Јасеновац?

О томе у којој мери се Србија враћа под идеолошки кров титоизма прецизно сведочи начин на који се у овдашњим медијима обележава 30 година од наводне смрти „највећег сина наших народа и народности“. О њему, по правилу, свуда говоре искључиво убеђени Југословени. Ногу је први повукао Лазански оним доста подмуклим текстом у „Политици“, према коме је једини Титов проблем за Србе то што наводно није крштен у православној цркви. Укључили су се панегириком у „Времену“ Иван Ивањи, па Латинка Перовић и многи блогери, аналитичари итд. „Време“ је чак објавило постер друга Тита оживљавајући третман правог поп-стара, који је овај имао за живота. Наравно, свуда доминира прича да је, осим ситнијих грешака, овај фини човек донео свим нашим народима просперитет, срећу, добар живот и угледну државу, а да су његови наследници све упропастли.

Доста је занимљиво да о свему ћуте такозвани национал-левичари, ови домаћи ранковићевци, који већ недељама у једном недељнику рехабилитују Крцуна као, уз Леку, најбоље што је Србија имала да понуди у прошлом веку. Али присетимо се да ови комунисти Југословени, који су постајали Срби тек од муке, ћуте и док Јово Капичић сеири како је Голи оток био једна хумана инсистуција за добровољно преваспитавање, а уз то објашњава како су Црногорци овде присутни још од Римљана и само смо их ми србијанци великосрпском политиком спречавали да развију свој вишеструки потенцијал. Неће бити да њима прија док Јово Капа тако отреса ћуну и по њима. Биће да је дубина крвног братства које су они с нареченим Капом, Јошком Брозом и осталим злочинцима склопили чистећи Србију 1944. толико велика да они назад не могу. Уосталом, питајте их и данас после свега што нам је бравар урадио: Тито или Недић? Шта мислите шта ће да одговоре...

СЛУЂИВАЊЕ ЗА 50 ГОДИНА Но добро. Ред је да и неко од нас Срба проговори коју о овом белосветском хохштаплеру кога су нам велике силе и ко зна све ко навалили на грбачу да над нама влада 36 година, а да му се и данас многи куну да са његовог пута неће да скрећу. По легенди коју је оставио Тодоровић у својој књизи, овај је наводно рекао како је толико слудео Србе да се они од тога неће освестити за следећих педесет година. И заиста, погледајте шта се дешава, а тек је тридесет прошло!

За почетак је сасвим довољно рећи да се ради о тако великој мистерији да његов досије нећете добити ни у Ватикану ни у Москви. Овог човека се чак и Стаљин бојао и једном је чак јавно рекао да је Валтеру намењена нека велика улога много после његове смрти. Доста извора наводе садржај Брозовог писма Стаљину у коме га упозорава да му више не шаље атентаторе, јер ће у супротном он послати хазјанину једног и онда више неће бити потребе за даљим слањима. Укратко, ни данас није јасно ни ко је овај човек заиста био, ни како је могуће да је знао десетак

језика (са Брантом причао у четири ока на немачком), а да никад није научио језик земље којом је владао. Не зна се ни кад је умро, не зна се ни где је његово тело сахрањено. Нико не зна да ли се испод оне четрнаест тона тешке плоче на Дедињу ишта налази у сандуку.

Зна се међутим да је био преварант, издајица, цинкарош чак и према људима који су га лично задужили, окрутни масовни убица, човек који је остављао силне жене кад би му засметале у политичком напредовању, неко ко је читавог рата са својих педесет таслачио студенткињу од двадесет итд. Има индиција да се у Паризу бавио чак и џепарењем. На чело КПЈ дошао је тако што је на све начине уклонио сваког озбиљног комунисту, укључујући и Петка Милетића. На то место иначе никад није званично постављен, а целог живота је лагао да су га именовали 1937. Као што је лагао да није био у Шпанији у грађанском рату иако су о томе сведочанства оставили и Дали, и Ла Пасионарија, и многи други. Вероватни разлог за то је што је тамо ишао као део Стаљинове екипе егзекутора и што је изгледа лично умешан у убиство Благоја Паровића.

За нас Србе од кључне је важности да је овај своју каријеру започео као елитни извиђач 42. вражје дивизије Аустро-угарске армије, која је ратовала у Србији. Дакле тај је 1914. убијао наш народ по Мачви, а једина његова сачувана слика са пушком из тог периода је усликана негде на Бежанији док гађа српске војнике.

Године 1941. без проблема је из Загреба са уредним папирима дошао управо у Србију да у њој диже устанак. На част је Недићу што је овог пробисвета са својим авантуристима избацио из Србије и тиме овде сачувао народ од узалудне погибије. Тако је, по званичним партизанским документима, 1942. у целој Србији било око 700 партизана! То, међутим, овај злотвор није заборавио па је 1944. издао наређење да се приликом уласка уз руску офанзиву Србија третира као окупирана земља. У јесен 1944. почео је брутални крвави марш његових јединица предвођених српким битангама, недовршеним студентима, калфама и шегртима попут Крцуна и Ранковића, али и усташама које су недавно промениле униформу као што је био Мате Месић. Тако је једна окупација замењена другом, с тим што је ова однела неупоредиво више српских живота. Побијен је или из земље истеран већи део стварне српске елите, од чега се држава Србија ни до данас није опоравила. Након тога је регрутовао необучену српску омладину и бацио је на сремски фронт пред митраљезе искусних усташких и немачких бораца. Одатле се у Србију није вратило 37.000 синова, чиме је затрто на хиљаде домова.

РАСИПНИЧКИ СИСТЕМ ВРЕДНОСТИ Чиме нас је још задужио? Укинуо је монархију, која је код Срба била симбол државности будући да смо само ми на Балкану имали аутентичну народну владарску породицу. Дакле рат у коме су Срби доживели геноцид завршен је тако што су јединице, сачињене претежно од Срба пречана, омогућиле овом хохштаплеру да укине српску династију, себе постави на доживотни престо, поцепа Србију, забрани српским избеглицама да се врате на Космет итд. За свог вакта од делова српског етноса направио је три нове нације. Можда је највећи удар који нам је нанео то што је увео један нови расипнички

систем вредности и навику да се троши незарађено, да се живи на креду, не размишљајући ко ће и како то да врати. И да се не рађају деца.

Читава његова државна и економска конструкција била је виртуелна. Током педесетих и шездесетх, трећину буџета чинила је директна финансијска и војна помоћ Запада. А оно што су Кардељ, Бакарић и он направили са уставом из 1974. и малим уставом, односно Законом о удруженом раду из 1976. изучава се као школски случај парализованог и нефункционалног система. Он је једини ауторитани комунистички вођа који не само да није оставио наследника већ је направио систем у коме његов избор неће бити могућ. А Биланџић је још за његовог живота приметио да ниједна комунистичка творевина не може да функционише без ауторитарног вођства. Дакле, врло је јасно да су он и Кардељ намерно припремили распад државе којом су владали.

Има још питања: да ли се састао са папом Пијем XИИ 1944. у Риму и о чему су разговарали, зашто је припадао баш британској ложи Конкордија, зашто је одлагао ослобађање Јасеновца, зашто "ослободио" Загреб тек 8. маја, зашто је омогућио повратак у земљу 1967. Крунославу Драгановићу, једном од главних људи у операцији „Пацовски канали“.

Ето, оволико за једно кратко подсећање на тридесетогодишњицу спектакла организованог у Београду. А за све ове југоносталгичаре ми Срби имамо само једно, по мени више него довољно питање: зашто никада није посетио Јасеновац?