Milenko S. Filipović - Ozrenjaci Ili Maglajci

Mil. S. Filipović

Milenko S. Filipović

OZRENJACI ILI MAGLAJCIETNOLOŠKI PRIKAZ

GLASNIK ZEMALJSKOG MUZEJA

SARAJEVO

Godina 1952, sveska VII

1

Ozrenjaci ili Maglajci

Mil. S. Filipović

Ozrenjaci ili MaglajciETNOLOŠKI PRIKAZ

OPŠTE NAPOMENE

Ove beleške su nastale delimično u toku 1937 i 1938, kada sam posećivao manastir Ozren,ruševine manastira Gostovića i crkvu Vozuću, a delimično 1950, kada sam ponova posetio Ozren dabih nabavio karakteristične etnološke predmete iz ovog kraja za Zemaljski muzej u Sarajevu.

Beleške ne pružaju potpunu sliku narodne prošlosti i narodnog života Ozrenjaka, ali dajuizvesnu predstavu o karakterističnim osobinama te grupe i pružiće ne samo nove etnološke građenego će doprineti boljem poznavanju etničkih prilika i etničke podele u Bosni. Na pravometnološkom proučavanju Bosne rađeno je uopšte vrlo malo i ima krajeva i oblasti o čijem sestanovništvu - njegovoj etničkoj prošlosti i etničkim osobinama - ne zna ništa ili gotovo ništa. Trebanastojati da se što pre utvrdi koliko ima kod nas takvih etničkih grupa - i koje su njihove osobine,polazeći sa gledišta da i etničke osobine jedne takve grupe uvek pretstavljaju jednu organsku celinui da se pojedini običaji i ustanove u nekom kraju ili kod neke grupe mogu razumeti i objašnjavatisamo kao delovi celine kojoj pripadaju. Potrebno je, radi toga, što više opisa pojedinih predeonih ililokalnih grupa i da ti opisi budu što iscrpniji.

Srbi Ozrenjaci pretstavljaju naročitu etničku grupu među bosanskim Srbima. Oni se oštrorazlikuju od Srba u susednim predelima ne samo nošnjom, što odmah pada u oči, nego se razlikuju ipo drugim crtama u životu. Glavno je, pak, da se oni sami osećaju i smatraju posebnom grupom,koja je, u odnosu prema susedima, strogo endogama. Ozrenski Srbi razlikuju se oštro od Srba usrednjoj Bosni, dok razlike prema Srbima u predelima oko Spreče i dalje na severu nisu takoizrazite: oni sa Srbima u čitavoj severo-istočnoj Bosni čine jednu širu etničku grupu.

To je glavni razlog da objavljujem ove beleške: dok se ne nađe neko ko će u pojedinostimapotpuno opisati osobine te grupe ili proučiti njen postanak i njene karakteristike, ove beleške nekasluže kao prva obaveštenja o postanku i o osobinama ove grupe i kao građa koja će zadovoljiti prvupotrebu.

Nedostatak ovoga rada je što se osobine Ozrenjaka i pojave u njihovom etničkom životu neporede sa osobinama i pojavama kod njihovih suseda. To, nažalost, nije mogućno, jer njihovi susediuopšte nisu proučavani. Najbliža bolje poznata grupa su Visočani u Srednjoj Bosni, ali su i oniprilično udaljeni. Objavljivanje ovoga spisa ima da doprinese uklanjanju takvih nedostataka ubudućem radu.

PREDEO

Prostor između donjeg toka reke Spreče na severu i Bosne na zapadu ispunjava planinaOzren sa svojom podgorinom. Planina je naseljena i ta naselja se smatraju posebnom predeonomcelinom. Dok su zapadna, severna i severoistočna granica veoma izrazite, prema istoku i jugugranica nije tako oštra ni geografski ni etnološki. Istočna granica polazi od reke Spreče iznad sela

2

Mil. S. Filipović

Krtove i prolazi između Milinog Sela (koje pripada Ozrenu) i Devetaka pa se prihvata srednjeg tokareke Turije i ide donekle Turijom. Od Turije južna granica skreće na jugozapad, tako da obuhvatasela G. i D. Brijesnicu i onda razvođem između Rujnice i Bočine izbija na reku Bosnu.

Za vreme austrougarske okupacije (1897-1918) i u godinama posle 1918 bilo je znatnihpromena u upravnoj podeli, ali se ipak u narodu ceo taj kraj i danas zove Maglajskom Nahijom, potome što je nekada sav bio u sastavu Maglajske nahije ili sreza. Danas je samo jednim delom unjegovu sastavu (sela: Striježevica, Trbuk, Osojnica, G. i D. Paklenica, Rečica, Brusnica, G. i D.Rakovac, Bukovica, Smrdin, Strajišće, Krsno Polje i Bakotići). Dobojskom srezu pripadaju:Podkamen, Pridjel, Potočani, Ševarlije, Lipac i Suho Polje. Gračaničkom srezu pripadaju: Tekućica,Boljanić, Karanovac, Sočkovac, Kakmuži, Petrovo Selo-Brđani i Petrovo Selo-Lužani, Krtova i

Porječina. U sastavu Tuzlanskog sreza su: Vasiljevci, Mičijevići, Stupari, Tumare, G. i D.Brijesnica, Sižje i Milino Selo. Takva upravna podela je došla kao posledica krupnih promena uživotu naselja i stanovništva ovoga kraja u toku decenija posle prestanka turske vladavine. O timpromenama biće više reči u daljim izlaganjima.

Iako se u planini Ozrenu sama površina sastoji od različitih stena (serpentina, krečnjaka,trahita i dr.), ipak se to ne oseća: Ozren je pod šumom koje ima svuda. Šuma je bukova i hrastovaoko manastira Ozrena, a u višim delovima planine prevlađuje crni bor.

Planina je veoma disicirana uskim a dubokim dolinama potoka i rečica, između kojih sudugačke a visoke kose. Mnoge od tih kosa su iskrčene i reštrkana sela i pojedinačne kuće su pooštrim grebenima kosa. To su “male” ili “zaseoci”, a po nekoliko takvih zaselaka, često međusobom i veoma udaljenih, čine jedno naselje, jednu “jaftu”.

3


Stanovništvo ovoga kraja je srpsko (pravoslavno) i muslimansko; ne uzimajući u obzir sasvimmalobrojne službeničke porodice, Hrvata (katolika) ima samo na Visu u Bakotićima, i to svega 5porodica.

Muslimani su poglavito u selima kraj rijeke Bosne, a ima ih nešto u Suhom Polju pored Spreče.Najveća njihova grupa je u samom gradu Maglaju, a i sela sa muslimanskim stanovništvom su suvećinom u blizini Maglaja. Na desnoj strani Spreče nastaje veći pojas muslimanskih naselja. Maglajskimuslimani u selima u podgorini Ozrena čine jednu etničku grupu sa muslimanima na levoj strani rekeBosne, a cela ta grupa jedva da se i u čemu po etničkim osobinama, sem po jeziku, razlikuje odmuslimana u susednim krajevima. Sličan je položaj i Hrvata (katolika) na Visu: oni su po svemu danasogranak od veće grupe na levoj strani Bosne. Sasvim je drukčiji etnički položaj ozrenskih Srba.

Srbi su u velikoj većini. U čitavoj grupi naselja oko manastira Ozrena, unutra u planini, je čistosrpsko stanovništvo. Oni su se tu skupili oko manastira, koji je iz 16 veka, i tu se držali tako zbijenizbog manastira, ali su opet i oni svojom masom uticali da se manastir održava.

Srpsko stanovništvo čitavog predela je istih etničkih osobina, a sličnih osobina su istanovnici još nekoliko sela južno od Krivaje, oko Vozuće i Gostovića, nekadašnjih manastira. TiSrbi pretstavljaju, dakle, posebnu etničku grupu, različitu od susednih. Ta srpska grupa ima i svojenaročito ime: Ozrenjaci, Ozrenci (Ozrenjci) ili Maglajci. Ime su dobili po predelu odnosno ponekadašnjem upravnom središtu, ali taj naziv ima i etnološkog značenja, jer se Ozrenjaci razlikujuod susednih Srba od kojih ih deli samo reka Bosna ili reka Spreča. Čuju se za ozrenske Srbe i druginazivi, ali ne tako određeni. Posavci ih zovu imenom Brdnjaci, a tako ljudi iz Posavine zovu uopštesve stanovnike brdskih sela na jugu od Posavine. Istim imenom ih zovu i Srbi iz sela oko rekeBosne, ali oni zovu i Sprečacima one Ozrenjake koji su u selima u slivu Spreče. Prekobosanci ihzovu i podrugljivim imenom Ćoćani. Prekobosanci i Trebavci smatraju Ozrenjake primitivnijim isirovijim od sebe i može se kod njih čuti da ponekom kažu: “Što si zavro ko Ozrenjak?”

Veoma se razlikuju ozrenski Srbi od Srba na levoj strani Bosne kao i od onih na desnoj straniSpreče. U sastavu srpske pravoslavne parohije maglajske ima sela s obe strane Bosne i crkvi u Maglajudolaze i jedni i drugi, ali kod crkve zasebno igraju kolo Ozrenci, a zasebno Ošvani, kako ih obično zovupo glavnom selu Ošvama. Drukčija su im kola, drukčije melodije, drukčije nošnje. Na severu od Ozrena,preko Spreče, su Srbi Trebavci, po planini Trebavi i njenoj podgorini. Za Srbe u selima oko Krivajenisam imao prilike da čujem kako ih zovu Ozrenjaci. Oni su vrlo slični Ozrenjacima, ali se ipak i ponošnji mogu raspoznati: u njihovih žena su pregače duže i rađene više “bijelim načinom” (ističe se bijelaboja), a muškarci leti nose “pelengaće” od belog platna, a zimi čakšire.

Ozrenjaci ili Maglajci su, u odnosu prema susednim grupama, endogamni, i to naročito u odnosuprema stanovništvu nižih predela na severu: devojke iz tih krajeva ne bi se nipošto udale u brdo, a izbrda poneka se uda u polje.

Oko 1900 pojavile su se osobite prijateljske veze između Ozrenjaka i Srba u BosanskojPosavini. Otada su počeli da dolaze pojedinci, pa i čitave porodice iz Bos. Posavine, osobito iz sela okoBrčkog, radi odmora i oporavka. Osobito je toga bilo mnogo u godinama pred drugi svetski rat. Dolazilisu pred kraj leta i u jesen i proboravili bi po 20-30 dana, naročito u vremenu od Petrova dana do VelikeGospojine. Boravili bi kod starih poznanika, ili gde zakupe stan; posle i oni s “brda” silaze u posetunjima. Kako sam mogao da vidim 1950, tuberkuloza je po ozrenskim selima veoma raširena i možda sunjenu širenju doprinele i te veze, jer su na letovanje na Ozren i dolazila u prvom redu tuberkulozna lica.

Po ozrenskim selima kreću se i često se vide nomadski rumunski Cigani, tzv. Karavlasi.Pominjem ih stoga što ih Ozrenjaci zovu Bugarima, a njihova padališta zovu bugarištima (bugarište).

Samo se priča još da su nekada i u podgorinu Ozrena dolazili preko zime sa stokom “Arnauti”,tj. stočari iz jugoistočnih krajeva, iz Polimlja. Verovatno da su baš ta stočarska kretanja bila od uticaja ina naseljavanje Ozrena, jer među ozrenskim Srbima ima doseljenika iz Vasojevića.

Jedino gradsko naselje u predelu je Maglaj, ali ono ne pripada samo Ozrenu: Maglaj je naperiferiji predela, na reci Bosni, i od ranije je ekonomsko i upravno središte ne samo za ozrenska

4

Mil. S. Filipović

sela nego i za znatan broj sela na levoj strani reke Bosne. Pošto je izgrađena železnička pruga dolinomBosne, i sam grad se širi više na levu stranu Bosne, koja je ravna i pruža povoljnije uslove za razvitakgrada.

Na periferiji su još neka gradska odnosno varoška naselja, ali izvan predela. To su Doboj,Gračanica i Puračić. Doboj, koji je na levoj strani Bosne i naprama ušću Spreče, naglo se je razvio ugodinama posle prvog svetskog rata kao saobraćajno i privredno središte i postao sresko mesto. Selaozrenska u dolini Spreče održavaju bliže veze sa trgom u Gračanici, varoši na desnoj obali Spreče, anajistočnija sela i sa sprečkom varošicom Puračićem.

U tursko vreme, u doba naturalne privrede, veze i sa Maglajem bile su neznatne i svodile su se naneznatnu razmenu dobara na nedeljnom trgu i kupovinu industrijskih i zanatskih proizvoda, za kojima senije ni osećala velika potreba. Tada preko Ozrena nije bilo ni znatnijeg saobraćaja. Bilo je puteva prekoOzrena, ali su oni bili od lokalnog značaja. To su bili: put iz Maglaja preko Brusnice, Meteriza iKrčmarice u Gračanicu, a od Krčmarice se je odvajao put koji je išao Ozrenom na Kraljicu i Mičijeviće,pa u Puračić i Tuzlu. Od Rakovca se je moglo ići u Tuzlu putem pored Rakovačke Rijeke uz Krušik, naOmerovu Vodu i preko Tumara dalje u Puračić i Tuzlu. Glavni drum dolinom Bosne u tursko vremeuopšte nije ni dodirivao ovaj kraj, jer je prolazio levom stranom Bosne. Tek 1900 izgrađen je drum idesnom obalom Bosne.

Za razvitak ozrenskih Srba bili su od značaja još neki činioci. U ravni pored reke Spreče i Bosne uranije vreme uopšte nije bilo srpskih naselja: srpska sela su bila po samoj planini i sa svih strana zaštićenašumama i retko naseljenim pojasom duž reka; ukoliko je tu bilo sela, to su bila muslimanska sela. Tako suozrenski Srbi dugo vremena živeli kao izolovana grupa. Samo na jugoistoku bili su bliže povezani saSrbima na levoj strani Krivaje, oko Vozuće i Gostovića. Njihovo kulturno i političko središte u to vremebio je manastir Ozren, jedina crkva i zborno mesto za Srbe iz čitavog predela u tursko vreme.

To su bili činioci koji su uslovili da se u planini Ozrenu, veoma disiciranoj i sa koje polazedugačke kose i mnoge manje riječne doline centrifugalno na sve strane, ipak izgradi veoma homogenasrpska etnička grupa, kako su u njen sastav bili ušli prilično heterogeni elementi. To nije jedini takavslučaj da planina posluži kao tle za obrazovanje etničke grupe: baš u istoj oblasti kojoj pripada Ozren, iseveroistočnoj Bosni ima još takvih primera. To su Trebava i Majevica. To je izuzetna i vrlo zanimljivapojava, jer je običnije i sasvim normalno da se etničke grupe stvaraju u predjelima koji imaju izgledulegnuća u zemljinoj površini, kao što su riječne doline, polja ili kotline, gdje je živ međusobni saobraćajstanovništva omogućen postojanjem jednog središta kom se sa periferije centripetalno spuštaju mnogiputevi. Obično su takve predeone celine odvojene od drugih planinama, koje su retko naseljene, i prekokojih nema življeg saobraćaja. Planina Ozren se je u prošlosti ponašala kao ostrvo, ali je to bilo uslovljenopomenutim činiocima, koji su opet bili posledica društvenih prilika u nekadašnjoj turskoj.

Čim je prestala turska vladavina 1878, razvitak čitave Bosne krenuo je drugim pravcem. I naOzrenu i kod ozrenskih Srba počele su da se vrše krupne promene, čija su posledica raspadanje etničkogjedinstva ozrenskih Srba, kome smo mi savremenici i svedoci.

Građenje drumova i još, više, građenje želujezničkih pruga dolinama Bosne i Spreče dovelo je doprave revolucije u životu naselja i ljudi ovoga kraja. Nastalo je naglo spuštanje ljudi s brda u polja, bližedrumovima i na njih, tako da su pored puteva nastali nizovi kuća i mnogi novi zaseoci u polju, a osobitooko željezničkih stanica.

Industrijska eksploatacija šuma, koja se je razvila osobito posle prvog svetskog rata, modernikamenolomi u Ševarlijama i Lipcu, otvaranje rudnika u Petrovom Selu i podizanje fabrika u dolini Spreče,nekada pod barama i šumama. Prirodno množenje stanovništva sa svoje strane uticalo je na dva načina. Uprvom redu, dele se zadruge i mnogi podeljenici silaze iz brda u polje. S druge strane, porast stanovništvau starim selima i novi zaseoci ispod starih sela imali su kao posledicu i podizanje novih crkava: sem crkveu D. Rakovcu, koja je u planini, podignute su crkve u Maglaju, Bočinji, Boljaniću i Tumarama, koje susve na periferiji, a njima treba dodati i crkvu u Doboju, kojoj odlaze ljudi iz nekih sela ovoga predela.Tako je crkva manastira Ozrena prestala da vrši onu ulogu koju je imala u narodnom životu Srbaozrenskih i u tursko doba. Više Ozren (manastir) nije središnja tačka oko koje će se skupljati Ozrenjaci.Uticaj crkve i vere i inače biva sve

5


slabiji u narodnom životu. Saobraćaj ljudi i dobara upućen je ka nekadašnjoj periferiji Ozrena ikoncentriše se u dolinama Spreče i Bosne, a Doboj, grad na ušću Spreče u Bosnu, dobija sve veći značaj.Udaljenost između krajnjih naseljenih tačaka na profilu S-J znatno se je pojačala, pa i to utiče naslabljenje veza među ljudima iz severne i zapadne podgorine Ozrena. Preko planine vode samo rđaviseoski putevi, a oko planine udobni drumovi i željezničke pruge. Te promene, imale su za posledicu da jeveć krajem 19 veka počelo da se razbija administrativno jedinstvo, što se je produžilo i pojačalo preddrugi svetski rat, tako da je danas predeo u administrativnom pogledu tako podeljen da ulazi u sastavčetiri sreza.

Te promene utiču da je već počelo da se raspada i etničko jedinstvo Ozrenjaka, veoma izraženo uvelikoj ujednačenosti svih osobina u čitavu kraju. Zasada se to vidi uglavnom samo u nošnji, jer se nošnjai inače najbrže menja: već ima osetnih razlika u nošnji stanovnika sela u zapadnoj podgorini Ozrena, okoMaglaja i Doboja, i onih u severnoj podgorini Ozrena, prema Spreči.

Prema tome, na Ozrenu, planini, vršen je proces etničke integracije pod dejstvom naročitih uslova,a od osamdesetih godina 19 veka menjaju se životni uslovi i prirodni činioci dolaze opet jače doizražavanja te u srpskoj etničkoj grupi Ozrenjaka nastupa diferencijacija, koja će verovatno dovesti dostvaranja novih etničkih grupa u dolinama Spreče i Bosne.

PREDEO U PROŠLOSTI - POREKLO DANAŠNJEG SRPSKOG STANOVNIŠTVA

Niti se predeo kao celina niti se pojedina mesta u njemu pominju u dosad poznatim pisanimizvorima iz srednjeg veka: Prve pisane vesti su s početka 16. veka, pošto je turska vladavina u Bosniučvršćena. Druga vrsta spomenika za poznavanje prošlosti su materijalni ostaci od ranijeg stanovništva usamom predelu. Nažalost, u ovom kraju između Spreče i Krivaje uopšte nisu vršena arheološkaistraživanja, te se ne zna ima li istorijskih tragova kao ni ostataka iz rimskog doba. Nesumnjivo da je i u tovreme ovde bilo života, kao što ga je bilo u susednim krajevima odmah preko Bosne, gde su otkrivenanaselja iz preistorijskog i rimskog doba (Novi Šeher i okolina Doboja). Po Ozrenu ima nekoliko gradina, iverovatno je da se tu radi o preistorijskim tragovima, jer je iskustvo arheologa u Bosni pokazalo da se nalokalitetima takvog imena obično nalaze preistoriski ostaci. Mnogo je po ozrenskim selima i Crkvina.Nije isključeno da je na nekoj od tih Crkvina zaista bila u ranije vreme i crkva, mada je arheološkoiskustvo pokazalo da se u Bosni na mestima sa takvim imenom često radi o rimskim starinama, ali neuvek (na pr. na Crkvini na Glasincu bila je u srednjem veku crkva, koja je bila vrlo dobro poznata čak i uDubrovniku).

Brojne su starine po ozrenskim selima za koje se može uzeti sa sigurnošću da su iz srednjegaveka. To su mnogobrojna “grčka” groblja sa stećcima. Nažalost ni na jednom stećku u ovom kraju dosadnije otkriven natpis.

Nekoliko podataka o stećcima u neposrednoj okolini manastira Ozrena, tj. u selima Vasiljevcima,Krtovi i Kakmužu, izneto je već ranije.1 Stećaka ima svuda po ovom kraju i evo još nekoliko podataka onjima. Narod ih obično zove “mramor”, “mramorje”, “mramorovi”, a pripisuje ih Grcima, Čifutima ilidivovima. Karakteristično je da ih muslimani pripisuju Grcima. Veruje se da je te Grke oterala iz Bosnevišegodišnja suša. Među muslimanima se čuje i predanje da su u ovom kraju bili pre Turaka “Madžari” ida su to “madžarska” stara groblja pa i ono u Krsnom Polju. “Madžari” su bili i austriska vojska koja je1697 prodrla u Bosnu.

Kod Pašinih Konaka blizu Maglaja je veća srednjevekovna nekropola. U selu Bakotićima je jedanveliki stećak, a idući od Bakotića prema Ozrenu, na Ćelaru ili Ćelarskom brdu je više raštrkanih stećaka.U Donjoj Paklenici ima stećaka na više mjesta. Ističe se Divsko Groblje u polju: jedan stećak u vidu pločei jedan vrlo velik u vidu niskog sarkofaga. Stećaka ima po Ševarlijama. Kod škole u D. Rakovcu jebrdašce Mramor sa nekoliko stećaka. I na Molitvištu u Brijesnici je mesto Mramor sa desetak stećaka.

Nema sumnje da među nazivima mesta po Ozrenu ima i mnogo takvih koji su postali u daljojstarini, kao što na pr. Megara, Kraljica i dr. Ja ću se osvrnuti samo na neka od takvih imena

1 Mil. S. Filipović - Đ. Mazalić: Manastir Ozren u Bosni. Spomenik SAN (u štampi).

6

Mil. S. Filipović

koja imaju veći značaj. Jedno vrelo pod planinom Ozrenom a nedaleko od manastira Ozrena zove sePerun.2 U tom imenu očuvana je uspomena na staru slovensku religiju i ono je, dakle, iz doba pre negošto su tu doseljeni Srbi primili hrišćanstvo. Dva sela pod Ozrenom se zovu Kakmuži i Boljanići. Obaimena postoje i u istočnoj Hercegovini (“Sandžaku”). Dr Jeremić je zabeležio da stanovnici Boljanićai Kakmuža pod Ozrenom imaju predanje da su im preci došli iz okoline Pljevalja.3 Bio sam lično u tadva sela pod Ozrenom i uverio se da već svi seljaci znaju da postoje istoimena sela u okolini Pljevaljai da različito nagađaju o svojoj vezi sa tim krajem, ali nema ni jednog roda koji bi se pouzdano znaloili verovalo da je zaista poreklom odatle. Pomenuta imena mogu biti uspomena na neke etničke vezeizmeđu stanovništva u dolini Spreče i stanovništva u staroj Raškoj, i to na veze koje su mogle postojatiu starije vreme, najdalje u 16 veku, pošto se tada pominju ozrenski Boljanići. To je samo pretpostavka.A što se tiče Kakmuža, treba istaći da je lično ime Kakmuž zabeleženo u Bosni već u 13 veku: međuonima koji su se kleli kao svedoci na povelju što ju je 1269 izdao bosanski ban Matija NinoslavDubrovčanima bio je i Kakmuž Odramčić.4

Prve pouzdane vesti o prilikama u ovom kraju su iz 16 veka. God. 1503, u tursko-ugarskomugovoru o miru, pominje se Maglaj kao važnije utvrđenje na turskoj strani.5 Znači da je Maglaj kaograd postojao, ipak, već od ranije. To je sve što se može da zaključi na osnovu te šture vesti. Otada,Maglaj se pominje kao važnije mesto i upravno središte. Tako u bitki kod Jajca 1525 poginula su naturskoj strani i dva istaknuta glavara: Lutvo Čelebija i maglajski subaša. Tursku vojsku je predvodioHusrevbeg.6 Svojom poveljom o osnivanju zadužbine (džamije, imareta i hanikaha) u Sarajevu,krajem novembra 1531, Husrevbeg je odredio, pored svega ostaloga, i platu za onoga džabiju koji ćeskupljati prihode sa dobara u maglajskoj nahiji koja je dao toj zadužbini. Ali, ne kaže se koja su toimanja.7 Iz tog vremena su i prve vesti o Srbima oko Maglaja. Ferdinand Habzburški, kao kraljugarski, spremao se je 1529 za rat protiv Turaka pa je tražio oslonca i kod narodnih vođa u Turskoj,tražeći da se i oni podignu protiv Turaka, a on im obećava nagradu. Tako je on tada pisao i Žarku odMaglaja i Jurašinu od Žepča i nekom vojvodi Hasanu.8 Da li su Žarko i njegovi Srbi bili potomcikakvih skorašnjih doseljenika, koje su tek doveli Turci, ili su bili pretstavnici starog, autohtonog,stanovništva, o tome se ne može reći ništa. Srbi su u 16 veku u tom kraju bili brojni i napredni i oni udrugoj polovini 16 veka podižu manastir Ozren, a u daljoj okolini i manastire Vozuću i Gostović iliUdrim. U natpisu o praćenju manastira Ozrena 1587 sačuvano je ime popa Jakova, koji je bio od“plemena” (roda) Marića, od kojih inače nema nikakvog drugog traga. Tih Srba iz 16 veka vremenomje nestalo: oni su se iseljavali i stradali od epidemija i ratova, a na njihova mesta su dolazili drugi, takoda među današnjim srpskim stanovnicima ozrenskih sela uopšte nema starosedelaca.

Oskudne su vesti o prilikama oko Maglaja u 17 veku, ali ih ima i one nam unekoliko prikazujui tadašnje etničke prilike u ovom kraju. Početkom 17 veka, 1609 god, dovršeno je živopisanje crkvemanastira Ozrena. To je bio velik i skup posao, a to znači da je srpska okolina manastira u to vremebila brojno jaka i ekonomski napredna. Manastir je normalno živeo i radio kroz ceo taj vek sve doaustrisko-turskog rata 1683-1699, koji će se teško osetiti i u ovom kraju. U tzv. kruševskom pomeniku,čiji se je original čuvao u Narodnoj biblioteci u Beogradu 1941, kada je izgoreo, upisana su i nekolikamesta i lica iz severoistočne Bosne, pa i iz Ozrena i okoline. Utvrdio sam da su neka lica iz manastiraPapraće, koja se pominju u tom pomeniku, živela između 1620 i 1628 godine,9

2 Bosanska Vila XIV (Sarajevo 1899) 189-190.3 R. Jeremić: O poreklu stanovništva Tuzlanske oblasti. Glasnik Geogr. društva VII-VIII (B. 1922) 151.4 F. Miklosich: Monumenta Serbica (Vienae 1858) 33.5 J. v. Hammer: Geschichte des Osmanischen Reiches II (Pest 1828) 618.6 Ć. Truhelka: Gazi Husrevbeg, njegov život i njegovo doba. Glasnik Zem. muzeja 1912, 116.7 Nav. delo 217.8 A. Ivić: Spomenici Srba u Ugarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji tokom XVI i XVII stoleća, I (Novi Sad 1913) 12-13, 16; -

Istorija Srba u Vojvodini (N. Sad 1929) 97.9 Mil. S. Filipović - Đ. Mazalić: Manastir Papraća u Bosni. Spomenik SAN XCIX (Beograd 1950) 100.

7


pa su verovatno iz tog vremena i oni što se pominju iz okoline Ozrena. Sem jerođakona Evgenija izmanastira Ozrena, u kruševskom pomeniku se pominje i prezviter Raden iz sela Boljanića

Pominju se iz Ozrena i neki Radič i Dragiša Kovač. Ne veli se s kog Ozrena, ali je verovatno da je toovaj Ozren, jer se taj upis u pomenik između upisa iz mesta koja su u široj okolini Ozrena (Spreča,Živinice, Moranci). Zna se još za jedan srpski rod toga vremena u okolini Maglaja. Danas su toKomnenovići u Toploj, u Boki, koji imaju predanje da su poreklom iz sela Pilatovaca u Oputnoj Rudini.Odatle su se bili otselili najpre u Maglaj, zbog čega su se zvali i Maglajevići, pa odatle u Banjane i izBanjana su došli sa vladikom S. Ljubibratićem (tj. 1693) u Toplu, kada su kaluđeri iz Tvrdoša i mnogiSrbi iz Hercegovine prešli u Boku na mletačko zemljište.10

Jedan musliman iz Maglaja doći će do najvišeg položaja u Bosni i biti na toj dužnosti u tri maha.To je Fadil-paša Maglajac koji je 1647 postao vezirom u Carigradu i koji je bio bosanski valija 1651-1652, 1653-1655 i 1656-1657.11 Opet jedan Maglajac, Mahmud, biće na tom položaju 1671-1672. Pretoga on je bio zamenik velikog vezira.12 Pojava tih ljudi na tako visokim položajima nije mogla, u tovreme, proteći bez uticaja na razvitak Maglaja i etničkih prilika u njegovoj okolini. Nažalost, o tomenema nikakvih neposrednih podataka.

Iz tog vremena su prve vesti o katolicima u okolini Maglaja, nažalost vrlo šture. Biskup M.Maravić, koji inače redovno iznosi koliko u kom kraju ima hrišćana a koliko muslimana, u svomizveštaju od 1655 god. veli za Maglaj samo toliko da taj kraj ima 330 musl. kuća i 4 džamije. Iznosi kakose kreševski franjevački manastir stara o pet katoličkih parohija, od kojih je jedna maglajska, a u svih petje 700 katoličkih kuća sa 5600 duša.13 Koliko ih je bilo u okolini Maglaja i u kojim selima, to su pitanjana koja odgovara unekoliko jedan pozniji izveštaj: bosanski biskup Nikola Olovčić, koji je 1672-1675bršio kanonsku vizitaciju svoje biskupije, u izveštaju pisanom 1675 žali se kako je maglajska parohijanajteža: dugačka je skoro tri dana hoda. U njoj uopšte nije bilo katoličke crkve. Po gradovima i selima surđavi Turci. Svega je u parohiji bilo oko 4678 vernika.14 I maglajski župljani, koji se pismeno zauzimaju,18 XII 1673, za svog župnika fra Augustina Vojnića, iznose u pretstavci kako je maglajska parohija dugaviše od dva dana hoda. Pretstavku su potpisali pretstavnici katolika iz samog Maglaja, zatim iz Cerja,Jelašaka, Lazine(?), Misurića, Jelovca, Polica, Brusnice, Lovnice, Orahovice, Rastuše i Žepča.15 To značida su katolici maglajske parohije bili veoma raštrkani, a parohija je obuhvatala sela na teritoriji današnjihsrezova Maglajskog (Brusnica, Misurići), Zavidovićkog (Jelaške, Lovnice, Žepče, verovatno iOrahovica) i Teslićkog (Rastuša); za Cerje, Jelovac, Nekole i Police nisam mogao da utvrdim gde sutačno bila. Od svih pomenutih mesta samo Maglaj i Brusnica pripadaju predelu Ozrenu.

Neće proći mnogo vremena posle toga pa će ta grupa maglajskih katolika još više da se proredi;uopšte, izvršiće se značajne etničke promene u okolini Maglaja. Tim promenama su uzrok austro-turskiratovi 1683-1699, 1716-1718 i 1736-1739. U toku ratovanja 1683-1699 Austrijanci su dvaput osvajaliMaglaj. Potpukovnik Kiba, komandant Broda, napao je Maglaj prvih dana avgusta 1693, poubijao Turkekoje je tamo našao, a onda opljačkao i spalio ceo grad.16 Najznačajnija epizoda u ratovanju 1683-1699bila jeprovala austriske vojske pod princom Evgenom Savojskim dolinom Bosne do Sarajeva, 1697.Povlačeći se iz Bosne, on je poveo sa sobom i mnogobrojne katolike iz doline Bosne, koji su polagalivelike nade u uspeh austrijske vojske i pomagali je, pa se tako kompromitovali pred Turcima. Manjihseoba iz Bosne bilo je već od početka tog ratovanja, i te seobe su se kretale iz zapadne Bosne uDalmaciju, na mletačko zemljište, a iz srednje i severne Bosne

10 S. Nakićenović: Boka. Srpski etnogr. zbornik XX (Beograd 1913) 444.11 S. Bašagić: Kratka uputa u prošlost Bosne i Hercegovine (Sarajevo) 73; Karl Peez: Otomanske valije (namjesnici) u

Bosni. GZM 1889 (2) 62.12 K. Peez: na ozn. mestu; S. Bašagić: Na ozn. mestu.13 E. Fermendžin: Acta Bosnae (Zagreb 1892) 477, 478.14 J. Jelenić: Spomenici kulturnog rada bos. franjevaca (1437-1878). Starine XXXVI (Zagreb 1928) 144.15 Nav. delo 128-130.16 A. Ivić: Migracije Srba u Slavoniju tokom 16, 17 i 18 stoleća. SEZb, XXXVI (Beograd-Subotica 1926) 137.

8

Mil. S. Filipović

poglavito u Slavoniju, Srem i Bačku. Seobom od 1697 nestalo je uglavnom katolika iz dolineBosne.17 Nema neposrednih vesti o prilikama oko Maglaja i po Ozrenu tih godina, ali ne može bitisumnje da je bilo teških stradanja i promena i u ovom kraju, kao što su tada stradali i katoličkimanastir i katolici u Visokom i pravoslavni manastiri Papraća na izvoru Spreče i Liplje i Stuplje uUsori, a sa njima i narod oko njih. Dok se je broj hrišćana uopšte smanjio, a katolika gotovo inestalo,18 kao posljedica toga rata došlo je do povećanja broja muslimana: pošto je Turska izgubilaBudim, Ugarsku i Slavoniju, iz tih zemalja su mnogi muslimani prešli u Bosnu i tada su se mnoginaselili u Maglaju i u selima pored Spreče i Bosne.

Jedini pouzdan podatak o raseljavanju iz okoline Maglaja je selo Maglajani u polju Lijevču,koje se pominje pod tim imenom 1718, kada su ga bili osvojili Austrijanci.19 Ti Maglajani su danassrpsko selo. Raseljavanje od Maglaja i osnivanje tih Maglajana verovatno padaju pod kraj 17veka.20 Po jednom opisu Bosne iz 1716-1718 god. sam Maglaj je tada tvrđava koja nije velika i imamalo podgrađe od 50 kuća a pripada kadiluku Žepče. Na planini Ozrenu je bio manastir istogaimena. Inače, planina je dobro naseljena i to više hrišćanima nego muslimanima. Pominju se i srpskimanastiri Vozuća i Gostović.21

U toku 18 veka neće, posle pomenutih ratova, biti više takvih poremećaja, ali će bitistradanja od epidemija. Epidemije kuge su bile u Bosni česte.22 I po selima oko Maglaja su vrlo živapredanja o stradanjima od kuge, a muslimani ističu da su ta stradanja bila u 18 veku, posle doselenjaizbeglica iz Budima i Ugarske. Epidemija kuge u Bosni u 18 veku bilo je: 1731-1732, 1737, 1741-1742, 1762 i 1782-1784. Narodno predanje tvrdi na pr. da su Srpske Rečice i Trbuk bili pre kugemuslimanska sela, pa ih kuga pomorila, a muslimani iz D. Paklenice da su se tada raselili u selo Šijena levoj strani Bosne i u Bos. Brod i Odžak. U sela koja su tada opustela doći će onda Srbi. Nemasumnje da je tada stradalo i stanovništvo srpskih sela po Ozrenu: da su mnogi iselili i izumrli. Samošto tu nije bilo promene u etničkoj pripadnosti: i novi stanovnici su bili opet Srbi. Kao što sampomenuo već, među ozrenskim Srbima uopšte nema starosedelaca: retki su rodovi koji misle da sustarinci, ali su njihova kazivanja neodređena i nepouzdana. Štaviše, među Ozrenjacima sam slušaoda su jedini starinci među Srbima u Bosni Rajići u sarajevskoj Vrhovini.23 Ne samo to. Iako sepouzdano zna da je tu bilo Srba u 16 veku, nema uopšte ništa ni od njih, kao ni od poznijih slojeva:najbolje očuvana predanja o poreklu pojedinih rodova ne idu u dalju prošlost od 18 veka, što značida je tada bilo mnogo povoljnih uslova za naseljavanje.

Sadašnje srpsko stanovništvo ozrenskih sela je poreklom od doseljenika, i to ne davnašnjih.Malo ih je koji mogu reći, kao što mi reče jedan starac u Kakmužu, da je on već “peti djed” na

17 Opširno o tim seobama Mil. S. Filipović: Visočka Nahija. SEZb. XLIII (Beograd 1928) 267-272.18 Antolovići, kojih su sada 5 porodica na Visu u Bakotićima, jedini su pretstavnici i ostatak od nekada brojnijih

katolika u ovom kraju. Oni znaju da je bilo katolika i u Tuku iznad Visa, gde je posle kuge ostao od njih samo nekiSovo, pa i on posle prešao u selo Bradiće na levoj strani Bosne, gde od njega vode poreklo Sovići. I katolici s Visaizbegli su bili na levu stranu Bosne. Sami Antolovići ne znaju ništa o svom poreklu sem da im je to prezime iznovijeg vremena, a ranije da su se zvali Jelkići. Ta Jelka sa decom bila se je povratila ispreko Bosne na svojustarinu.Antolovići imaju svoje staro groblje na Visu i tvrde da je to groblje, kao i brankovićsko groblje na levoj straniBosne, najstarije u ovom kraju. Na groblju na Visu drže “ljetnu misu” o sv. Anti, i to radi zaveta: zemlje su im“zavjetne” od vremena.

19 Dr. G. Bodenstein: Povijest naselja u Posavini god. 1718-1739. GZM 1907, 584.20 Aleksa Jovanović iz Maglaja kazivao mi je da je on u Bjelovaru nailazio na ljude koji su mu govorili da su oni

poreklom od Maglaja.21 Nav. rad 96, 97.22 Pregled tih epidemija Mil. S. Filipović: nav. delo 276-277.23 Stjepanovići u Kakmužima, koji su od pre pet generacija u selu, verovatno se samo po tome smatraju starincima.

9


istom mestu. Po kazivanju katolika sa Visa, Srbi su se u ovom kraju naselili posle “kužnogvremena”. Doseljenici su se naseljavali poglavito na krčevinama po brdima, a kraj Spreče su bilevelike šume i močvare. Ljudi su tražili “sklonita” mesta u šumama i krčili gde je ko hteo. 24 U novijevreme je došlo do naseljavanja i po nižim mestima, po lugovima, pa je tako došlo do toga da se upojedinim naseljima razlikuju grupe sela koje se zovu “Brđani” i grupe “Lužani”. Tipičan primer suPetrovo Selo Brđani i Petrovo Selo Lužani. Uzroci tome spuštanju su s jedne strane veliki priraštajstanovništva, praćen deobama zadruga, a s druge strane i uvećana lična i imovna bezbednost zavreme austrougarske okupacije i posle oslobođenja. Naročito je veliko i živo spuštanje u polje i nadrumove od oko 1928. Kako ti procesi napreduju brzo, pokazaće ovi primeri. U polju ispod PetrovaSela nije bilo nijedne kuće sve do osamdesetih godina 19 veka, a sada je oko železničke stanice istrugare čitavo novo naselje. U Kakmužima je bilo, u tursko vreme, oko 60 a sada ima oko 230kuća.

Preci današnjih ozrenskih Srba došli su velikom većinom iz raznih predela Hercegovine iCrne Gore.

Doseljenici iz Hercegovine i Crne Gore se toliko ističu da se na Ozrenu obično čuje da susvi ozrenski Srbi poreklom s tih strana. To je uglavnom tačno, ako se i za doseljenike iz Vrhovineuzme da su i oni daljim poreklom iz Hercegovine i Crne Gore. Takvih doseljenika iz Vrhovine imaosobito po selima u zapadnoj podgorini Ozrena.

Sudeći po predanju Šarčevića u Donjoj Paklenici, čijeg je pretka Vukadina doveo kao dete izCrne Gore neki “Turčin”, kada su “kapetani” ratovali sa Crnom Gorom, i na naseljavanje Srba poOzrenu bile su od uticaja turske vojne ekspedicije protiv Crne Gore u 18 i prvoj polovini 19 veka,pa su maglajski kapetani dolazili do novih čivčija na taj način da su nasilno premeštali Crnogorce iHercegovce ili zarobljene naseljavali po Ozrenu, kao što su drugi radili na Glasincu.25

I danas su u naseljima pod Ozrenom živa premeštanja stanovništva iz sela u selo iraseljavanja pojedinaca u druge krajeve. Bilo je, međutim, i u novije vreme iseljavanja koje je imaloi veći zamah. Tako se u Kakmužima zna da su nekoliki odatle preselili u Botajicu pod Vučjakom nalevoj strani Bosne: ko bi ovde skrivio što begu, bežao bi tamo. Takođe za turskog vremena, mnogisu iselili u Srbiju i naselili se oko Šapca i Koviljače. Često se priča o pojedincima koji su odavdebežali u Rusiju i neki od njih učestvovali kao ruski vojnici u borbama za oslobođenje Bugarske.Jedan iz Krtove se je borio na Šipki. Posle drugog svetskog rata izvestan broj Ozrenjaka jekolonizovan u Banatu, u selima Mokrinu, Međi, Lazarevu.

Nisam vršio sistematska ispitivanja porekla seoskog stanovništva na Ozrenu.26

24 Priča se da su Petrovo Selo i Vasiljevce osnovali braća Vasilj i Petar (čiji je treći brat bio Nikola). Između njihovihkuća nije bilo drugih, i oni su tada bili i najbliži susedi, a među sobom su bili udaljeni nekoliko kilometara. A kad jezarikao vo na Ćeraniću i Tumarama (oko 2 sata daleko), obradovao se je Vasilj: došao mu sused! - Ima još jednokarakteristično predanje, koje je donekle u suprotnosti s prethodnim. Nekada je, priča se, u današnjim Vasiljevcimaživeo simo Bjelan. Gde su mu bili hambar, košara i janjčak, te tri kose zovu se sada Košarina, Ambarina i Janjčak.Kuća mu je bila da Ljeskovcu iznad groblja. Kad se je jedan drugi doselio u Ćeraniće i riknuo njegov vo, onda jeSimo rekao: “Dođe mi pred kuću (a razdaljina je dva sata hoda); nemaju mi kud kobile pasti!” Od Bjelana nemapotomstva, a na njegovu zemljištu je sada deset “sela”.

25 Opširnije Mil. S. Filipović: Glasinac SEZb LX (Beograd 19509 295-298.26 U “Uputstvima za ispitivanje naselja i psihičkih osobina” (Beograd 1911) od Jovana Cvijića zabeleženo je, na str.

45, da su ispitana naselja: Petrovo Selo, Sižje, Krtova, Porječina, Milino Selo i Vasiljevci. Rezultati tih ispitivanjanisu nigde objavljeni, a ni među rukopisima te vrste koji se čuvaju u Srpskoj akademiji nauka u Beogradu, nemaopisa pomenutih sela: sigurno su propali, zajedno s mnogim drugima, za vreme prvog svetskog rata. Te opise bio jeizradio, kako sam lično saznao, sveštenik, docnije prota u Bijeljini, pok. Pavle Katanić (ubijen 1941). Ni u njega senisu bili sačuvali koncepti tih opisa, i tako se sva ta građa propala.

10

Mil. S. Filipović

Međutim, sabrao sam podatke o poreklu 58 rodova iz 19 sela sa čijim sam pripadnicima dolazio u dodir. Naosnovu tih podataka, sastav ozrenskih Srba po poreklu izgleda ovako:

Oblast i mesto porekla Broj rodova Domova

Crna Gora

Vasojevići 2 oko 190

Bjelopavlići 2 preko 47

Crna Gora uopšte 3 oko 10

Hercegovina 6 oko 30

Sandžak 1 1

Od Kruševca u Srbiji 2 58

Okolina Foče 1 1

Predeli na zapadu

Okolina Bugojna 1 5

Vrbanja (Kupres) 1 preko 20

Očauš (Teslić) 1 preko 50

Bijelo Bučje 1 20

Kosova 1 15

Bos. Posavina i Spreča

Okolina Brčkog 1 2

Smoluća 1 4

Unutrašnja preseljavanja 8 preko 41

Nepoznato 26 155

Ukupno 58 oko 649

Pada uoči srazmerno velik broj rodova nepoznatog porekla: 26 rodova sa 155 domaćinstava ili 45%rodova odnosno 23 % domaćinstava. Već tri decenije bavim se ispitivanjem porekla stanovništva, i to mi je biloprvi put da naiđem, sem u okolini Strumice, na tu pojavu. Kod ozrenskih Srba više se ne vodi mnogo računa oporeklu. Predanja o tome očuvana su bolje samo kod velikih razgranatih rodova. Ti rodovi nepoznatog poreklasu većinom i brojno i ekonomski slabiji: obično samo po 1-6 domaćinstava. Po 10 domaćinstava brojali susamo Blagojevići u G. Rakovcu, Stjepanovići u Kakmužima, Damjanovići u Vasiljevcima 15, Reljići u Krtovioko 25 i Ristići i Kostići s ograncima u Vasiljevcima, Petrovu Selu, Stuparima i Kakmužima sa preko 20domaćinstava. Neki od tih spadaju u starije doseljenike, pa su stoga lakše i izgubili predanje o poreklu. Tako suMilanovići već od pre šest generacija u Stuparima, Stjepanovići u Kakmužima od pre pet, Lazarevićima uKakmužima je došao neki predak dalji od pradeda, a Jeremići u Kakmužima znaju da su u selu od pre kuge.

Za neke od tih rodova može se, ipak, sa mnogo verovatnoće, govoriti bar o migracionoj struji kojojpripadaju. Uzimajući za oslonac rodovsku slavu, Jeremići u Kakmužima, Bijelići u Lipcu i Lazarevići uKakmužima, koji svi slave Simeunjdan. Poreklom su iz planinskih krajeva zapadno od Bosne, jer jeSimeunjdan kao slava karakterističan za došljake sa te strane u okolinu Maglaja (na levoj strani Bosne). 27

Simeunjdan slave i dva roda od onih pet što znaju da su došli sa te strane (Nikolići u Lipcu iz Vrbanje iMarkovići sa svojim ograncima u G. Paklenici iz Bijelog Bučja). Lukići u Petrovom selu slave Ignjatijevdan, ato je karakteristična slava prvobitnih Maleševaca u Hercegovini.28 Tako isto i Lazareva subota je veomakarakteristična hercegovačka slava, a nju slave Kikići i Đuričići u Bočini. Prema tome, broj rodova nepoznatogporekla među onima koje sam pitao za poreklo smanjuje se na 20% (34%).

Grupi rodova nepoznatog porekla pripadaju u stvari i osam rodova koji su u okviru predela prešli izjednog mesta u drugo i tako izgubili predanje o daljem poreklu. Među tim rodovima su Radovanovići (oko 12dom.) u Petrovu Selu koji slave Simeunjdan i, prema tome,

27 Vlad. Skarić: Porijeklo pravoslavnog naroda u sjeverozapadnoj Bosni. GZM 1918 262-263.28 J. Dedijer: Hercegovina. SEZb. XII (Beograd 1909) 116-118.

11


vrlo verovatno pripadaju grupi došljaka sa zapada, i Simići s ograncima u Porječini (13 dom.), koji slaveIgnjatijevdan te su, vrlo verovatno, poreklom iz Hercegovine.

Naročito je velik udeo i značaj rodova poreklom iz Crne Gore. Iako je u stvari samo sedam takvihrodova odnosno rodovskih grupa (dakle samo 1/8 svih domaćinstava. Svi su oni stariji doseljenici i u 19veku neki od njih daju sveštenike, tj. narodno vodstvo. Prvi su među njima po snazi Katanići, čijihogranaka pod raznim imenima ima u Vasiljevcima, Stuparima i dr. sa svega preko 150 domaćinstava.Slave Ignjatijevdan. Znaju da su poreklom iz Vasojevića. Pošto su odatle krenuli, bili su u Koritima iRudinama između Bileće i Gacka, zatim u Livanjskom Polju, pa u Gostoviću, gde su neki ostali (sadaDabići) i na Ceru u Tešanjskom srezu, odakle je predak Vasilj došao pod Ozren i osnovao današnje seloVasiljevce, još u 18 veku. Iz Vasojevića su i Simići u G. i D. Rakovcu, Brusnici i dr. (preko 40 dom.,Đurđevdan). Nekad čuven sveštenički rod Marjanovići s ograncima u Porječini (preko 30 dom.,Arhanđelovdan) su došli, u 18 veku, iz Bjelopavlića. Ostali iz ove grupe znaju samo da su poreklom izCrne Gore: Milivojevići u Smrdinu (7 dom., sv. Stevan), Spasojevići u G. Rakovcu i Bjeloševići uBukovici (St. Dečanski).

Poreklom su iz Hercegovine među 58 rodova ispitanog porekla njih šest, od kojih se je jedannaselio za vreme prvog svetskog rata, Majstorovići u Kakmužima imaju oko 20 kuća, Petrovići uPetrovom Selu su 6 kuća (a njihov ogranak su i Lazarevići u Bukovici); ostali imaju samo po jednuporodicu. Bili su u Kakmužima i Here, pa su izumrli. Pripadnicima ove struje mogu se smatrati iPetrovići-Gligorići u Kakmužima, doseljeni krajem 18 veka negde iz Sandžaka (1938 god. bila 1 kuća,sada u Tuzli), i Radići, doseljeni u Kakmuže od Foče, u vreme prvog svetskog rata. Ovoj grupi pripadajusvakako i neki od onih nepoznatog porekla, u prvom redu oni što slave Ignjatijevdan u Lazarevu subotu;kao što sam pokazao, četiri su takva roda.

U Boljaniću su dva velika roda: Zorani sa 45 i Panići sa 13 kuća. Imaju predanje da vode poreklood dve sestre, da su iz okoline Kruševca i da su došli pod Ozren preko Glasinca u 18 veku.

Po selima levo od donjeg toka Bosne među Srbima većinu čine doseljenici iz planinskog krajajužno od Teslića, Kotor-Varoši i Banje Luke. Neki preseljenici iz tih krajeva prešli su u Bosnu, pa ih imai po Ozrenu. Među rodovima ispitanog porekla svega ih je pet koji čine tu grupu doseljenika sa zapada.Na prvom mestu je rodovska grupa čiji su glavni predstavnici Bilići i Maljenovići u G. i D. Paklenici,Srpskoj Rečici i dr. Svega ih je 50 domaćinstava. Poreklom su odnosno doseljeni su iz mesta Briča(Šnjegotina, Oćauš) kod Teslića. Markovići u G. Paklenici (oko 20 domaćinstava) su iz Bijelog Bučja. U19. veku su došli Nikolići u Lipac iz Vrbanje (preko 20 dom.), Paleksići (5 dom.) od Bugojna u Boljanići Simići iz Kosove na levoj strani Bosne u G. Paklenicu (15 dom.). Markovići i Simići slave Simeunjdan.Kao što sam već izneo, vrlo verovatno da ovoj grupi pripadaju još četiri roda koji slave Simeunjdan a neznaju dalje poreklo.

Iz tuzlanske Spreče, iz sela Smoluće, došli su Jovanovići (4 dom.) u Kakmuže, a od BrčkogNeškovići u Lipac (2 dom.).

Rodovi poreklom iz Crne Gore, po svojoj jačini, čine glavnu komponentu u stanovništvu, a kadim se dodaju i doseljenici iz Hercegovine, onda ta grupa čini skoro polovinu od onoga stanovništva čijeje poreklo ispitano, a nesumnjivo da čini i više od polovine, kada se uzme u obzir da će i među onimanepoznatog porekla ipak biti najviše starih doseljenika sa te strane. Ali, preci tih crnogorsko-hercegovačkih rodova nisu svi dolazili neposredno na Ozren nego obično posle dužeg ili kraćegzadržavanja u etapnim oblastima. Tako i preci Katanića, najjačeg roda, nisu došli pravo iz Vasojevićanego iz zapadne Bosne. Nema podataka niti da je bilo doseljavanja većih grupa u jedan mah, a podaci ovremenu pokazuju da je u isti mah bilo doseljavanja sa raznih strana. Na Glasinac je došla gotovoistovremeno masa doseljenika iz istočnohercegovačkih plemena i to je bio jedan od glavnih razloga daoni sačuvaju mnoge hercegovačke osobine do danas. Ovde nij bio takav slučaj. Sem toga, Ozren je imnogo dalji od Hercegovine i Crne Gore, a Srbi Ozrenjaci su gotovo odvojeni od tih Srba sa izrazitimerskim osobinama u Birču, na Glasincu i u Srednjoj Bosni. Tako je i etnički razvitak Ozrenjaka išaodrukčije. Nažalost, ništa ne znamo bliže o etničkim osobinama ranijih srpskih slojeva u ovom kraju i štasu današnji Ozrenjaci mogli da naslede od njih. Tako isto, nisu nam bliže poznati ni susedi ozrenjaka, pase ne može govoriti ni o tome koliko su oni uticali jedni na druge.

12

Mil. S. Filipović

PRIVREDA

Ne samo viši delovi nego i podgorina planine Ozrena je šumski kraj. Zemlje za obrađivanje suprvobitno bile samo pored potoka, reka i po dolovima. Šume su već veoma proreređene. U ranije vremepovršina šumska se je smanjivala u vezi sa priraštajem stanovnika, jer su novi doseljenici i odeljeni zadrugarizasnivali nova domaćinstva po pravilu na krčevinama. Ipak, na uništavanje šuma mnogo više je uticalaindustriska eksploatacija šuma, čemu i seoski svet mnogo doprinosi sa svoje strane. Nažalost, zemljište kojese na taj način privede kulturi, kratkog je veka, pa sza sobom povlači i propast pravih njiva: vide se mnogižalosni primeri kako je voda uništila ne samo nove krčevine nego i star njive ispod njih, jer je nestalo šumena visovima i kosam koja je čuvala te njive.

Oduvek je bilo zemljoradnje, ali je ona, kako izgleda, tek u novije vreme uzela maha. Ranije su, kadbi letina izdala, donosili žito iz Brčanske Posavine, a u periodima posle okupacije Bosne i između dvasvetska rata nedostatak u žitu podmirivao se je kupovinom žita na obližnjim trgovima, gde se donosiloželeznicom, poglavito iz Vojvodine.

U podvodnom polju pored Spreče gaji se gotovo jedino kukuruz ili su livade. Kukuruz je glavnakultura u selima koja imaju njive u ravni pored Bosne. Ostali usevi su pšenica i zob. U znatnijim količinamagaje se krompir i grah. Od industrijskih biljaka gaji se samo lan; ranije je sađen i duvan. Sada se oregvozdenim plugom obrtačem. Do nedavna za oranje su upotrebljavani drveni plug i ralica. Drveni plugovi suupotrebljavani samo u ravnici. Ti plugovi su mogli da oru samo na jednu stranu. Ralica je upotrebljavana zaoranje njiva na stranama; na takvim terenima sada se upotrebljavaju gvozdene ralice. U D. Paklenici slušaosam da je Jovan Dimitrić u tom selu još 1935 na stranovitoj njivi orao ralom na jednu stranu i, pošto bipovukao jednu brazdu, vratio bi ralo da počne drugu brazdu opet s iste strane.

Sav pribor za oranje zove se jednom reči “lijes”. Zubaču u ovom kraju zovu “brnača”. Pšenica, zob i ječam se vrhu na gumnu konjima. Raž se mlati štapovima: “mlationica”, a kukuruz se

mlati na “ljesi”. Slama se nosi u “brklji” ili “hvatalici”.Mnogo se seje lan i to ne samo za domaću upotrebu nego i za prodaju. Zna se da je nekada sejana i

konoplja, ali je ta kultura gotovo potpuno napuštena, jer konoplja nije rađala svake godine. Inače, konopljase obrađuje kao i lan.

Pošto se lan počupa, seme se otuče štapom. Seme se delom čuva za novu setvu, a višak se prodaje.Posle toga lan se suši na livadi oko 15 dana, a onda se “nabija” u stupu da se “ručiča”, da se ujednači i da sepalicom izbije pozder. Onda se tare na trlicu, zatim na grebaču i najzad na perajku da ga konačno uredi, da seizvuče vlas. Sve te sprave prave domaći drvodjelje i kovači. Perajka je daska s nekoliko gusto pobijeniheksera za izvlačenje vlasi. Kada radi, žena sedi na perajki. Kod prerađenog lana razlikuju: kučine, krljat(potka) i povjesma (osnova).

Kraj je veoma podesan za voćarstvo, i voća ima mnogo, osobito šljiva. Posvuda oko kuća su “bašče”,voćnjaci. Prinos od voća je toliko značajan, da su nekada i begovi vodili mnogo računa o njemu. Kodmanastira Ozrena bilo je nekada i vinograda. Oko 1890 pokušao je ponovo s vinogradom iguman TimotijeVitanović, ali su njegovi naslednici zanemarili vinograd. Razne su vrste jabuka i krušaka koje ovde uspevaju.Treba napomenuti da od jabuka ima i srčika, a među kruškama se ističe vrsta “brotkinja” (tj iz Broda). Tekruške se jedu tek u januaru i naročito se rado daju bolesnicima i porodiljama. Stavljaju se i u turšiju. Pošumama je mnogo samoniklih oraha.

Dok muslimani voće iskorišćavaju u prvom redu za pravljenje pekmeza, Srbi ga najvišeiskorišćavaju za proizvodnju rakije. I jedni i dtugi spravljaju turšiju od kruška.

Za preradu voća, osobito jabuka, postoje i naročite sprave (sem kazana za pečenje rakije). To sustupa i torkulja ili žećka (čuje se i željka), dve sprave koje su poznate u narodu u čitavoj dolini Bosne, ali suu nauci jedva poznate, pa ću ovde dati nekoliko obaveštenja o njima (Sl. 1).

Jabuke od kojih će da cede sok za sirće ili za pekmez najpre se istuku u stupi, a posle se ta masagnječi u torkulji da se iscedi čist sok. Torkulja se pravi obično od drveta suve jabuke. Ona ima četiri “noge”.Na noge se oslanja “babura” (osnova torkulje), debela široka daska, na jednom kraju zašiljena. Na tome krajunoge su nešto kraće; te je babura natu stranu malo nagnuta, da se kroz usečene žljebove može slivati isceđenisok. U baburu su usađena dva drvena stupa ”prele”, koje su u gornjem delu izdubene dubačem i rukom uvijak (šraf).

13


Oko prela zavrću se “rogovi” (drveni šrafovi sa tri roga). Na prelama su učvršćene velike“prečage”, a na njima manje. Između prečaga je sanduk sklopljen od četiri nespojene daske. To je“žećka” u užem smislu. Sanduk ima “poklopac” na koji se u početku ceđenja, kad je sanduk pun,stavlja kraća “kladnja” (omanji trupac), a posle duža. Zavrtanjem oko prela rogovi potiskuju nanižepoprečnu dasku ispod koje je kladnja na poklopcu sanduka. Time se gnječi stucano voće u sandukui sok curi na baburu, te se žljebovima sliva prema nagnutom vrhu babure odakle curi u podmetnutisud. “Drop” od jabuka daje se stoci, presan ili suv. Sok od 100 kg jabuka, kad se ukuva, daje 8-10kg žitkog a veoma slatkog “pekmeza”. “Recelj” ili “bestilj” je kad se sok ukuva gust kaomarmelada. I od grožđa prave pekmez i recelj. Na stupu i na torkulju se gnječi i cedi i šećernarepica od čijeg soka se takođe pravi pekmez.

Te sprave imaju osobito muslimani, Srbi retko. Torkulja se daje na poslugu uz kiriju.Torkulja je sprava koja je očuvala gotovo neizmenjeno latinsko ime (torcular) do danas. Nju

su Južni Sloveni pri svom dolasku zatekli u Dalmaciji i služila je za ceđenje grožđa.Stočarstvo je nekada bilo mnogo značajnije nego danas. Stočarstvo se ipak održava, jer i

sama zemljoradnja kod Ozrenjaka, uz današnje načine rada, zavisi od stoke: od stočnog đubreta i

stočne radne snage. U vremenu koje se još pamti, u selu G. Paklenici pojedinci su imali po 60-70ovaca i po nekoliko goveda. Svaki je podizao tor za svoju stoku a na svojoj zemlji. Tako je u G.Paklenici bilo oko 1900 god. po 30 torova, a sada (1950) više nijedan.

U polje pored Spreče dolazili su nekad na zimovište stočari “Arnauti”, Srbi iz Polimlja isusednih krajeva, a pored njih su dolazili i pravi Arbanasi. I sada dolaze na zimovište stočari odTravnika i od Zenice.29

Svoja goveda bi Ozrenjaci odbijali preko leta u šumu. Oni iz daljih sela izgonili su goveda uplaninu. Bilo je i toga da su primali na čuvanje i goveda iz susednih krajeva. Sada već malo koizgoni goveda na planinu jer je manje paše.

Volove bi ranije ostavljali na paši u planini, po nekoliko kilometara od sela. Neki biostavljali čobane sa govedima, ali je bilo više u običaju da goveda budu u u sampasu

29 Stočari iz tih krajeva delom se zadrže u dolini Spreče (a mnogi samo prođu ovuda i idu u Posavinu) da im se ovceizjagnje. Počnu da dolaze između Mitrovdana i Nikoljdana, a vraćaju se tri nedelje pred Đurđevdan. Zakupljivali supašnjake od privatnih vlasnika.

14

Illustration 1: Torkulja ili žećka iz Maglaja zaceđenje soka iz voća (Etnograf. odeljenje Zem.

muzeja u Sarajevu, inv. br. 5818).

Mil. S. Filipović

i samo bi im jedanput u sedmici (Srbi nedeljom, a muslimani ponedeljkom) nosili so i brašno. Takosu radili i sa konjima oni domaćini koji su ih imali više, po 1-3, ali su konji držani više oko šume.Tako bi konji proveli po šest nedelja u “merajama”, livadama.

Preko leta, i ovce i krave muzare su terane na pašu u “planinu”, ali su svake večeri vraćane utor i na mužu. Naime, “planina” je neposredno nad selom i oko sela, i to nisu nikakva velikaudaljavanja od sela niti pak penjanja u visinu. U ovom kraju žene muzu ovce.

Pčelarstvo je veoma razvijeno, iako je rad oko pčela još uvek primitivan. Naime, još uvek suprimitivne “čelske krošnje” i u vremenu pred Petrovdan med iz košnica se vadi na taj način da sepčele “pregone” iz jedne košnice u drugu ili da se pčele ubiju: poliju se hladnom vodom, stresu urupu, izmešaju sa zemljom i zakopaju. Pojedinci su ranije imali i po 150 košnica. Iako se proizvodimnogo meda, ovde nema da se pravi medovina; med se jede uz hleb.

Ranije su mnogi Ozrenjaci sekli luč i nosili na prodaju: Vasiljevčani su ga nosili u niža selaSižje i Krtovu, gde su ga menjali za žito, ali je bilo glavno nošenje luča u Gračanicu, a u vremesušenja šljiva i u Gradačac i drugde u Posavinu. Do prvog svetskog rata u ozrenska sela su dolazilekalajdžije iz Čipuljića, a otada kalajišu sudove Cigani čergari.

Nekada je u Bukovici, Paklenici, Rakovcu, Brusnici, Mičijevićima i dr. bilo mnogo“majstora”, koji su gradili ne samo kuće i zgrade nego i crkve. Majstori iz ozrenskih sela obnovilisu, 1842, crkvu manastira Ozrena i oni su u toku druge polovine 19 veka gradili mnoge crkve usvom i u susednim krajevima. Bili su osobito čuveni majstori iz sela Bukovice i Rakovca. Čuvenineimar u drugoj polovini 19 veka bio je Joso iz Bukovice. Iz pojedinih kuća išla su na rad i po tri ipo četiri člana. Išli su gde god bi čuli da ima posla, ali najviše u Posavinu. U Usori kažu za njih kaou poslovici: “Maglajci grade crkve”, i tamo reč Maglajac ima isto značenje koje ima reč dunđerin. Isada ima po selima dosta dunđera, i to većinom samouka. Sem što je bilo arhitekta i graditelja, biloje među Ozrenjacima i slikara, koji su izrađivali vrlo kakrakteristične ikone na drvetu, uvek kaotriptihone. Upotrebljavali su javorovo drvo i masne boje. Nažalost, nisam mogao da pribavim bližihobaveštenja o toj vrsti narodne umetnosti, jer je taj rad prestao pre više decenija, a u toku drugogsvetskog rata propale su mnoge takve ikone po kućama i crkvama. Saznao sam toliko da je tih ikonana dasci bilo mnogo u Ugarcima (Vasiljevcima). U crkvi u Bočini čuva se jedan lep triptihon saslikom sv. Petke, a za zbirku Zemaljskog muzeja u Sarajevu nabavljen je jedan lep i karakterističantriptihon, koji je vrlo verovatno ozrenski rad.

Negde oko 1860 bili su počeli neki Austrijanci da seku dugu po ozrenskim šumama. Otadase stalno vrši industrijska eksploatacija ozrenskih šuma i mnogi Ozrenjaci rade kao šumski radnici.Odavno ima po samom Ozrenu dosta takvog posla i stoga nije bilo velike potrebe da se ide naradove izvan predela: samo su siromašniji odlazili na rad kao šumski radnici na Pijesak i dr.

Razvijen je i lov i on ima izvesnog privrednog značaja. Na “gvožđa” ili “stup'cu” se loveživotinje čije se krzno prodaje: kuna, vidra, tvorić i dr. Zimi se love pomoću tikve sjeničci, brljci,čvorci i druge slične ptice (ali ne i pravi vrapci) koje se jedu. Seljaci iz sela pored reka love ribu; uBosni love somove ostvama.

Prije okupacije Bosne (1878) po ozrenskim selima nije bilo nikakvih kola. Tada su kamen idrvo vukli na “taljugama” (blaki), a ostale terete prenosili na konjima. Manojlo Nedić, kovač iz G.Rakovca, star 67 godina, pamti kad su uvedena prva kola na Ozrenu.

Na prodaju se nosi uglavnom samo višak od žita i stoke. U selu Boljaniću na pr. jaja i belimrs zadržavaju samo za sebe.

Nekada je u ovom predelu bilo i stupa (valjavica), ali ih više nema. Jedno veliko naselje sezove Stupari, a jedan mlin u tom naselju na Rovinama zove se Stupa. Bila je tu stupa koju je upalioneki Dujko Miljanović. Jedan mlin u Ugarcima (u Vasiljevcima) zove se Stupa: ranije je to bilastupa. Zna se da je i u Rakovcu i Kakmužima bilo stupa,

15


a do nedavna je bila jedna u Sočkovcu. U Boljaniću je uz jedan potok mesto Kalilo. Verovatno je u imenutog mesta uspomena na nekadašnje bojadisanje pređe. Sukno za valjanje nose u Vijaku, Puračić iliGračanicu.

KUĆA I DRUGE ZGRADE

Prvobitni i osnovni oblik kuće kod ozrenskih Srba bila je dinarska dvoodeljna brvnara. Pokazivanju, kuće u ranije vreme su bile malene i pri zemlji: još krajem 19 veka malo koja kuća je imalamagazu. Prozori su bili sasvim mali. Bilo je nekada kuća pokrivenih raženom slamom; sada se raž gotovo ine seje.

U novije vreme, kod gradnje kuća se primenjuje i šeper i to obično kombinovan s običnim ilitesanim brvnima, a u najnovije vreme kod gradnje kuća se upotrebljavaju u većoj meri kamen i cigla, acrep za pokrivanje.

Obična i najčešća kuća danas je polubrvnara - polušeperača sa dva odeljenje: oko “kuće” su brvnaa oko “sobe” šeper. Zidovi od šepera oblepe se blatom i okreče s obe strane.

Brvna se sastavljaju na ćert. Mesto brvana sada se upotrebljavaju debele tesane daske koje sekrajevima zalažu u ižljebljene i vertikalno postavljne stubove, “direke”. Takav način građenja se zove“zalog”. Zalog je i kad se netesana brvna na takav način uklapaju. U ovom kraju nema da se brvna ili daskeza zidove postavljaju vertikalno, na ukomicu, kao se to kaže u srednjoj Bosni, nego se postavljaju samohorizontalno jedno po drugom.

Kuće se grade pri strani, tako da ispod sobe imaju podrum, u koji se ulazi neposredno spolja, kao ukuću (Tab. I, sl. 1). Ako su podrumu zidovi od kamena, zove se magaza, a ako su mu zidovi od brvana,zove se podrum. Podrum služi za ostavu pića i hrane.

Na mnogim srpskim kućama po Ozrenu dograđena je spolja veranda, kako se ovde nazivadivanana. Na nekoj kući, kao na pr. na kući Gavre Milivojevića u Smrdinu, sa zadnje strane je dodanavodnica (Tab. I, sl.2), ali je običnije da je vodnica zasebna zgradica. U vodnici se drže sudovi s vodom.

Ranije su kuće bile velikom većinom pokrivene drvetom, jer je podesnog drveta bilo u izobilju.Drven krov može da bude “daska” ili “šindara”. Ispod daske je “pošavak”. Bilo je ranije da se pravi krov“prakocrijep”: jedna daska preko druge. “Podvlačak” je krov od dasaka, koje se postavljaju tako da svakagornja daska pokriva polovinu daske iz nižega reda. “Vezani krov” je krov sa drvenim klinima.

Običan drveni krov mogao je da traje 50-80, a lučev i 100 godina. Pošto više nema stare šume inema tako dobre građe, sadašnji drveni krov maože da traje samo oko 15 godina. Krov “šindara” se smatrada je slabiji nego krov “daščara”. U godinama pred prvi svetski rat počeli su da prekrivaju kuće crepom, alise je prekrivanje crepom odomaćilo u periodu između dva svetska rata. Sada su mnoge kuće pokrivenecrepom. (Sl. 2).

Osobitost je u kućama Ozrenjaka da tavan iznad sobe nije otvoren prema “kući”, nad kojom nematavana, nego je tavan s te strane zagrađen daskama. Ta pregrada se zove “začeljak tavana”. U njoj su i vrataod dasaka, kroz koja se ulazi na tavan. Objašnjavaju da je tavan zagrađen radi toga da meso ili kukuruz,kad se tamo suše, ne čade. Po tome što ima taj “začeljak”, kuća ozrenskih Srba razlikuje se od dosadapoznatih kuća dinarskog tipa.

Ognjište je obično u ravni patosa, a u nekim kućama je nešto izdignuto. “Verige” vise o motki“verižnjači”, koja je uglavljena u drveni stub na zidu; stub se okreće oko svoje osovine. Na ognjištu sutronogi “sadžak”, “peka” i “sač”. Sač je od gvožđa i njim se pokriva tepsija s jelom koje treba da se peče, apeka je manja i njom se pokriva hleb kad se peče jednostavno na ognjištu. Na “polici” od dasaka drži serazno posuđe. Posuđe je raznovrsno. Zemljano posuđe - crna keramika arhaičnih oblika - kupuje se odlončara iz sela Omanske i Ularica kod Doboja koji je donose na pazare u Maglaju i Doboju. Domaći kačariizrađuju drvene kačice, kace, diježve, čabrove, burad, buce i sl. a od Karavlaha se kupuje drveno posuđekoje se radi na strugu. Drvene ploske su pravili i sami, ali su ih u toku poslednjih decenija više dobavljaliiz Kaznenog Zavoda u Zenici. Domaći proizvodi su lopari i sinije, kao i “stolovi”. Vidi se u kući i raznobakarno i gvozdeno posuđe: tave, bakrači, tepsije itd, zatim staklene čaše i boce, tanjiri od porculana i sl.Ima i sada da se upotrebljavaju tikve za vodu, ali više kod muslimana. Koziji, ovčiji ili teleći “mije(h)”služi da se u njemu nosi i drži brašno i sl.

16

Mil. S. Filipović

Soba se odlikuje tim da ima zemljanu peć sa lončićima. Te peći prave sami od zemlje koju većinomdonose iz Petrovog Sela, a lončići se kupuju od lončara. Sada po sobama ima stolova, stolica, jednostavnihkreveta i sl. Lanene “ponjave” koje se steru ozdo i koje služe i za pokrivanje glavna su posteljina.

Sporedne zgrade su i sada većinom od brvana. I zgrade su ranije pokrivane daskom, retko slamom.Posle prvog svetskog rata bilo je ušlo opet u običaj pokrivanje zgrada slamom: kao austrougarski vojnicivideli su to i naučili po Poljskoj i Rusiji za vreme prvog svetskog rata. Takvih krovova na zgradama videosam na dosta mesta po selima oko samog manastira Ozrena.

U ranije vreme bilo je, kako kazuju stari ljudi, malo zgrada kraj kuća: sve što se je imalo čuvano jeu kući. Po njivama dalje od kuća su bile velike “klanice” za stoku.

Vrlo su raznovrsne zgrade što se sada podižu oko kuća i one su mahom mlih dimenzija: ima ih zakoje se može reći da su minijaturne.

Kao najpotrebnija zgrada se smatra “košara”, “pojata” ili “štala” za stoku. Naziv “štala” pojavio seje posle 1878 i sve se više odomaćuje. Košare su obično uzane i visoke. Ima ih i prizemnih, u kojima sedrži samo stoka, a ima ih i od dva “boja”, tj. na sprat: u prizemlju se drži stoka a na spratu stočna pića(slama ili seno). U košarama se drže sve

vrste stoke. Košara ima i kod kuće i dalje od kuće, po njivama. Pojedini domaćini imaju košare na višemesta, ako im je imanje rastureno, da bi mogli sve delove imanja da gnoje. Uz košaru može da budedograđena “suldrma”, u kojoj se obično drži sitna stoka.

Važna je zgrada i “udžera”, jednoodeljna brvnara, u kojoj se drže haljine, kovčezi, kukuruz i dr., a ukojoj se može i da spava. Ima udžera i na magazu (Sl. 3), a ispod udžere može da bude i “naslon” za drva.

Karakteristična zgrada za ovaj kraj je mala brvnara “stanjak” ili “stanara” samo za tkanje. Imaju jeimućnije kuće; u siromašnijih “stan” se namešta i tka u sobi. Imućnije kuće i veće zadruge imale sustanjake u kojima bi se mogla smestiti i po četiri stana. U takvom stanjaku je i peć. I stanjak može da budena “podrumiću”, a u njemu se drži pribor za stan, sabrano povrće ili jagnje ili tele.

“Mlječar” ili “kiljer” je mala jednoodeljna brvnara u kojoj se prerađuje mleko i drži beli mrs (Sl.4). Ranije je u mlječaru bilo i ognjište.

“Sobica”, “pušnica” ili “sušara” za sušenje voća je takođe od brvana, ali iznutra oblepljena.Česta je zgrada “ambar” za žito u zrnu (Tab. I, sl. 3), a “koš” za kukuruz nije tako čest.

17

Illustration 2: Primer novog tipa kuće: KućaStanoja Simića u G. Rakovcu. građena 1938

god. Illustration 3: Udžera na magazu, Krsno Polje


Sem tih zgrada, oko kuća se mogu još videti: hlebna peć, “vodnica”, mala zgrada na kolju (Tab. I,sl. 4), ustvari po obliku ista kao i hladnik u nekim drugim krajevima, “kokošinjac”, “svinjac”, nužnik,zgradica za psa itd. Mogu se još pomenuti i “parionica” za luženje, parenje rublja, srg (motka) preko kog sestere posteljina da se vetri, i dr.

Po ozrenskim selima se dve vrste “mlina” (vodenica): “mlin potočnjak”, koji se viđa na manjimpotocima, i “mlin paočnik” na reci Bosni. Priča se da je na Brezicima bio jedan “suvi mlin” (kuvača), aima nekih mutnih pričanja i o vetrenjačama.

NOŠNJA

Srpska maglajska ili ozrenska nošnja veoma se razlikuje od nošnje susednih Srba na severu, zapadui istoku, a prema jugu ona izlazi i izvan granica Ozrena, pošto se i Srbi oko negdašnjih manastira Vozuće iGostovića u dolini Donje Krivaje i Gostovića nose gotovo jednako. Kod pravoslavnih seljaka na levojstrani Bosne, u selima Maglajskog i Žepačkog sreza, nošnja je uglavnom ista kao i kod katolika u tomkraju. Razlike su sasvim neznatne. Dok je u katolika na suknenim haljecima gajtan jednostavno prišivan uzivice iza vrata, u pravoslavnih je na tom mestu izvezena poneka šara od gajtana. Zatim pravoslavniupotrebljavaju tamniji gajtan a katolici svetliji. Nošnja je i glavno obeležje po kom se srpsko stanovništvoOzrena smatra jednom etničkom

grupom: Maglajcima ili Ozrenjacima. Može se govoriti i o endogamiji po nošnji: bračni drugovi traže sesamo između onih koji pripadaju istom tipu nošnje. Tako su na pr. sasvim retke bračne veze izmeđustanovnika Bosanskog Petrovog Sela i Lohinje, iako samo reka Spreča deli ta dva sela.

Izrada platnenih delova odeće je potpuno domaći ženski posao, ali je ženski posao i tkanje platna isukna. I danas je gotovo sav rad oko lana, koji se dosta seje, ženski posao: muškarci pooru njivu i posejulan, a žene ga čupaju, kisele, suše, stupaju, predu i tkaju. Ima mnogo žena koje same kroje i šiju i suknenuodeću svojim ukućanima, ali se sukno obično nosi zanatlijama da kroje suknene haljetke. Pravilo je:skromne haljetke od sukna, bez ukrašavanja gajtanom, kroje same žene. Ko želi da mu se haljetak ukrasigajtanom, nosi sukno terziji u neku od obližnjih varoši. Terzije po varošima su većinom muslimani.

Prema pričanju starijih, u vremenu koje se pamti kupovali su samo gajtan i pamuk. Pamuk sumešali sa lanom. Imućniji bi kupili manju količinu pamuka da bi se otkalo platno muškarcima za gaće.Otkako su nastupile teškoće u snabdevanju pamukom, opet se rublje izrađuje od domaćeg lana. Mnogi suprešli na kupovinu gotovog rublja.

18

Illustration 4: Kiljer ili mlječar, Krsno Polje

Mil. S. Filipović

Uzima se da svako treba da ima dva para rublja “rubina” za “svenos”, za svakidašnju upotrebu, ijedan par za “zbora”, za praznike kad se ide na svečane skupove. Žene peru rublje svake sedmice, običnosubotom, da u nedelju bude čista presvuka.

Nekada su žene ozrenskih Srba same sobom pripremale i boje i bojadisale pređu ili gotove tkanine.One i sada “vrane”, bojadišu u crno, sukno pomoću jasenove kore i kovačine (troska od gvožđa kodkovača). Za bojadisanje pređe od koje će se tkati priglavci, čarape, tkanice i dr. upotrebljavane su u prvomredu razne trave. Narodni nazivi za boje su: crnilo ili vranilo, mrkilo, čivitilo, bjelilo, zelenilo, žutilo itd.Za bojenje u žuto upotrebljavana je zanovet ili breza ili jabukov list; u crveno se bojilo pomoću broća, alise toga sećaju samo starija lica; u plavo se bojilo pomoću čivita i sjere; u zeleno se bojilo tako da se pređanajpre ožuti pa se onda stavi u čivit.

Tridesetih godina osetili su se i kod Srba u ozrenskim selima uticaji šumadijske nošnje, koji sunekoliko godina ranije bili došli do izraza u Tuzli i okolini. God. 1936 naselio se je u selu Lipcu VojislavBaštovanović, abadžija iz Loznice u Srbiji, i radio u tom mestu do 1941, kada su ga ustaše prognale. On jeradio ne samo seljacima iz ozrenskih sela koja su bliže Doboju (do sela Boljanića uz Spreču), nego je imaomušterije i iz sela u podgorini Trebave do Kožuha. Baštovanović je izrađivao haljetke od sukna koji seinače nose u ovom kraju, ali u izmenjenom, usavršenom kroju i bogato ukrašene gajtanom. Krojio jemuške “ljetke” ili “lječiće” i ženske “ljetke”. Bilo je muških ljetaka koji su bili potpuno izvezeni gajtanom.Obično su na leđima imali izvezen belim gajtanom krst i ocila ili dvoglavog orla. U Bosanskom PetrovomSelu radio je jedan drugi abadžija, Bosanac po rođenju, ali je on poginuo u toku rata. Baštovanović se jevratio u Lipac 1945, ali sada radi uglavnom kao krojač varoškog odela, pošto više nema materijala zaizradu narodskih haljetaka, kao što je opet sa svoje strane mnogo doprinelo da se oni i izobičaje.

Po kazivanju starijih ljudi i žena, nošnja se je u toku poslednjih pedeset godina potpuno izmenila isad je uopšte, kako muška tako i ženska, mnogo jednostavnija i skromnija. Među ozrenskim Srbima jedosta rodova čiji su preci došli iz Crne Gore. Priča se da su ti doseljenici iz Crne Gore imali odeću od čohei da su za neko vreme i ovde krojili džamadane, čakšire i dr. prema uzorcima što su ih doneli sa sobom.

Raznovrsne su promene u nošnji što se vrše kod ozrenskih Srba u toku poslednjih decenija anaročito u godinama pred drugi svetski rat i neposredno posle njega. Te promene su samo posledica i odrazpromena u ekonomskim prilikama. I u selima duboko u Ozrenu retko se može videti pojedinac, muškaracili žensko, potpuno u doskorašnjoj narodskoj odeći: na svakome je već ponešto iz varoške evropske nošnje:šešir ili marama, kaput ili bluza itd. Naročito su omiljeni “sviteri” (puloveri ili džemperi) razne boje ioblika. Ipak zapaža se očito da žene bolje čuvaju ozrensku narodnu nošnju. Međutim, na maloj deci se vidiposvuda potpuno varoško odelo i po tom se može očekivati da će se za 30-40 godina potpuno izgubitiozrenska narodna nošnja sa “ljetcima”.

Sem toga, sela koja su bliža Doboju i Maglaju i koja su bliže željezničkim prugama brže menjajunošnju, tako da su se stvorile znatne razlike između tih sela na periferiji i ostalih sela dublje u planiniOzrenu. To se naročito zapaža u ženskoj nošnji: žene u selima bliže Maglaju i Doboju mesto dve oprežinenose obično široku crnu “kecelju”, koja je gotovo kao suknja.

Najlepši deo odeće kod Ozrenjaka su tkanice. One su domaći rad, ali svaka žena nije vešta da ihtka: u jednom selu obično su samo jedna ili dve žene koje umeju da tkaju tkanice. Takve žene tkaju onda idrugima, i to za nagradu: mušterija daje potrebnu građu i tkalji plaća deset dinara (1938 god.) za izradu dvametra tkanica.

Iako je klečanje ili ulaganje u ovom kraju dobro poznato, jer se na taj način rade pregače i torbe,nikada ovde nije bilo izrade ćilima. Ćilimi su velika retkost u ovim selima: dobavljani su sa strane. U ovomkraju se zna da je takanje ćilim bilo veoma razvijeno u Vranduku, muslimanskom selu kod Zenice.

Muška nošnja

Današnja muška nošnja je veoma jednostavna, čemu će glavni uzrok biti u velikim ekonomskim idruštvenim promenama koje su izvršene u periodu posle 1878: nestalo je velikih zadruga i domaćinstava istočarstvo je veoma opalo, te svet nema ni dovoljno sirovina iz domaće proizvodnje, a ni dovoljnonovčanih sredstava da nabavlja sukno i druge sirovine sa strane.

19


Tako je bilo već godinama pred drugi svetski rat, a stradanja u toku tog rata još su više doprinelapojednostavnjivanju muške nošnje.

Muškarci nose leti do tela gaće uskih nogavica i preko njih košulju. I ta dva platnenahaljetka su se veoma izmenila u toku nekoliko decenija. U tursko doba, pre 1878, nošene su širokegaće. Ranije su gaće vezivali preko košulje, a tek oko 1890 počeli da košulju spuštaju “niz gaće”, ito po ugledu na Srbe u Posavini, koji su još ranije počeli tako da se nose.

Ranije su košulje imale vrlo široke rukave, a sada se obično nose košulje s pokupljenimrukavima (sa “manšetama”). Na košulji je ranije bio samo uspravan “kolir”; ako se nosi savijenajaka, što je sada obično, zove se “kragna”. Koliri (“kolier”) i manšete (“jaka”) muških košulja su seranije vezli i to “mavezom” (pamučnim koncem u boji), a još pre toga su bile košulje bez veza.Mlađi nose košulju koja je ispod pojasa “namrežana”, široka i ubrana. Prema tome koliko je širina

platna upotrebljeno za izradu tog dela košulje ispod pojasa, košulja i nosi ime, na pr. “košulja odosam beza”. Da se skroje košulja i gaće, treba 16 aršina platna. Rublje se šije na ruku ili na mašinu.Košulje se kroje od platna “edeklije” i “uzvoda”, a gaće obično od “meleza”, grubog platna.“Uzvod” je ravan sredinom, a samo sa strana kao ubran. Ako je košulja skrojena samo od melezazove se “meleznjača”, ako je od edeklije i malo meleza zove se “edeklija”, a ako je od lanenogplatna zove se “debeljača”. Delovi košulje su: “jaka” (ranije “kolier”), “stan” (prednji i zadnji),rukavi i sa strana “klini” ili “podpauznjače”. Na gaćama je “svitnjak”. Mesto dugmeta mogu da seprišiju na košulju uvrćeni komadići platna.

Leti se ide tako da se preko gaća više ništa ne oblači.

20

Illustration 5: Muška tkanica (Etnograf. odeljenje Zem. muzeja, inv. br. 5740)

Mil. S. Filipović

Po košulji se opasuju tkanicom, a preko tkanice još i kaiš. Za tkanicu se obično zadene nož.Ranije su tkanice bile šire, oko 15-20 cm; od oko 1936 pojavile su se uže tkanice. Tkanica se tka učetiri nita sa daščicom, bez upotrebe brda. Osnova je u bojama, a poutka crna (Sl. 5). Pred drugisvetski rat i muškarci i ženske nosili su “tkanice” od đinđuva, ali je to brzo prestalo. Sada uopštetkanice se malo nose. Samo se priča da su se nekada zbog velikog siromaštva opasivali likom.

Stariji muškarci nosili su ranije preko tkanice kožni “silaj” (listove) sa više pregrada.Po gornjem telu a prko košulje oblači se mali sukneni haljetak bez rukava, koji se obično

zove “gunjić”. Nosi se i leti i zimi i on se u muškoj nošnji uporno održava:

21

Illustration 7: Muška ječerma ukrašena srmom(Etnograf. odeljenje Zem. muzeja, inv. br. 5759)

Illustration 6: Stanoje Simić iz G. Rakovcau gunjiću. Na gunjiću nosi tisov krstić


naime, nose ga i oni koji su već počeli da nose šešire i pantalone i druge delove varoške nošnje. Tajhaljetak još zovu “ječerma”, “fermen”, pa i “ljetak”. Gunjić se kroji samo od crnog sukna. Peševi ugunjića ne mogu se sastaviti i on se ne zakopčava (Sl. 6). Ranije je bilo ječerma i od čohe, koje suse zakopčavale do pod grlo i bile ukrašene vezom od srme (Sl. 7). Ječermi je bio sličan“džemadan”, takođe crn; on je, verovatno, bio širi i duži nego ječerma. Ječerme su izrađivale terzije.Čohane ječerme su se nosile uz čohane čakšire, otprilike do oko 1900. Čohane haljetke su nosilisamo imućniji, a i tada su siromašniji nosili ječerme od sukna, kao i čakšire. Niko više ne pamti dasu se džemadani ili ječerme ukrašavali tokama.

Jednostavne gunjiće kroje same žene i oni su bez ikakvih ukrasa. Inače, gunjiće kroje terzije,koje ih i ukrašavaju gajtanom oko ivica. Kao što sam napomenuo, od 1936 i po ozrenskim selima suse nosili gunjići bogato ukrašeni gajtanom. U selima bliže Doboju pred rat od 1941 već je polovinamladića nosila gunjiće što ih je pravio abadžija V. Baštovanović u Lipcu.

Letnju nošnju uglavnom sačinjavaju već opisani haljeci: gaće, košulja, gunjić i tkanica,kojima treba još dodati torbu, obuću i kapu, o čemu će biti govora docnije.

Zimi se po gaćama navlače “čakšire” od crna sukna, a po gunjiću još “gunj”, takođe od crnasukna.

Bilo je nekada da su muškarci i na Ozrenu nosili šalvare, kakve se i sada nose po srednjojBosni. Nosio ih je, na primer, i Vasilije Vasilić iz D. Paklenice, rođen 1878. Bilo ih je, dakle, još udrugoj polovini 19 veka, ali je istovremeno bilo i čakšira, koje su docnije prevladale. Mesto čakšira,u novije vreme mnogi nose pantalone.

Siromašniji su nosili čakšire od sukna, a imućniji od čohe. Po kroju, čakšire su bile iste kao ikod okolnih muslimana. Čohane čakšire su bile tamnoplave (a tako i čohane ječerme). To je biloveoma u običaju pre pedeset godina, oko 1900. Tridesetih godina samo je još poneki starac nosiošto od čohe, a sada niko: u ponekoj kući može se naći kao uspomena nešto od “čoanica” (čohanihhaljetaka): čakšire, ječerma, fermen.

Gunj je od crnoga sukna sa rukavima. U starijih je gunj dug do kolena, u mlađih je neštokraći, dopire malo niže pojasa (Tab. II, sl. 1). Gunjeve kroje i same žene i oni su u siromašnijih bezikakva ukrasa, a imućniji daju i gunjeve da im kroji terzija i ti gunjevi su optočeni gajtanom.

22

Illustration 8: Torbica (Etnogr. odeljenje Zem. muzeja, inv. br. 5742)

Mil. S. Filipović

Na nogama se nose čarape, priglavci i opanci ili cipele. Čarape su vunene, crne ili bele.Slušao sam da je ranije bilo čarapa i od kostreti. Leti se nose kraće čarape (do sredine listova), azimi duže. Na čarape se navlače, osobito zimi, vuneni “priglavci”. Ženske ozrenskih Srba plele su,dok je bilo više vune, veoma ukusne šarene priglavke, u kojima je prevlađivala crvena boja. Tipriglavci su bili na osobitoj ceni pa su ih kupovali i nosili i okolni muslimani. Kako je zavladalaoskudica u vuni i bojama, priglavci se retko izrađuju i opasnost je da će ih nestati. Leti se opanci ilicipele navlače i na bosu nogu.

Imućniji su nosili ranije “jemenije”, obuću od mekše kože kakvu su nosili i muslimani.Ostali su nosili opanke. Bile su dve vrste opanaka: opanci “pašnjaci” ili “putravci” koje su pravilisami sobom od goveđe kože i sarački opanci od učinjene kože, koji su dobavljani iz Visokog. Mestokožnih opanaka poslednjih decenija se mnogo nose opanci od gume, fabričke izrade, a mnogi nosecipele, plitke ili duboke.

Sada na glavi nose kupovne šubare ili šešire. Nekada je nošena kapa “abenjak”, koja je umuških bila izdužena i završavala se poput kukuljice. U to starije vreme, muslimani nisu dopuštalida pravoslavni nose fesove, ali su ih oni ipak nosili. Dok su mlađi nosili fes sa kićankom, starijiljudi su oko kape i u ovom kraju obavijali “krmeze”, dugačke crvene šalove, kakvi se još mogu davide po srednjoj i zapadnoj Bosni. Ali, kad bi došao u čaršiju sa takvim šalom oko glave, “Vlah” bi

ga morao skinuti. Šalovi su nošeni još oko 1935. U novije vreme mladići leti idu gologlavi, a starijipokrivaju glavu kakvim peškirićem (Tab. II, sl. 1). Mnogi sada nose na glavi šešire, šajkače ilikačkete.

U tursko vreme svaki pravoslavni Srbin morao je da pušta perčin da bi beg imao za što da gapovuče. Priča se da se je smatralo kao “sevap” (bogougodno delo) da star čovek pusti bradu u znakkajanja za svoje grehove. Osobito su cenjeni oni koji su umrli sa bradom.

Sastavni deo muške nošnje su i kožni “torbaci” ili vunene “torbice” (u siromašnijih), koje senose preko ramena. Torbice tkaju žene koje umeju da tkaju i tkanice. Nevesta obavezno nosimladoženji torbicu, a koja hoće donosi po jednu torbicu i drugim muškim ukućanima i kumu.Ranije su torbice bile veće. Sada torbice, koje su srazmerno sasvim malene (Sl. 8), već izlaze izupotrebe.

Sem vunenih ima i kostretnih torbi, koje takođe mogu da se nose preko ramena. Većevonene torbe, kao i kostretne, obično su udešene da se nose na leđima i imaju za to “uprte” (uzice,Sl. 9). Dok u torbicu mogu da stanu samo sitnice kao duvanska kutija i sl., u torbama se nosi hrana idr. Torbica se nosi više radi “gizde”, a bez torbe se ne ide na put niti na posao dalje od kuće.

23

Illustration 9: Srećko Pejić iz Vasiljevacasa torbom na leđima


Stariji ljudi ranije su nosili “šarpelje”, kupovne kožne torbe sa više pregrada unutra. Bilo je crvenihi crnih šarpelja.

Zimi se nose “suknene” (tj. vunene) rukavice. Ima ih u jednoj boji i šarenih, a mogu da budusa jednim, tri i pet prsta.

Turskog vremena momak koji nije imao puške i velikog noža nije hteo da ide crkvi na zbor:bila ga sramota. I u ovom kraju su bile puške (pištolji) “pećanke”. U novije vreme bilo je toga da surazbojstvu skloni momci nosili u drvenom štapu (“šljaci”) gvozden bodež, oštar sa dve strane, i totako da bi sam napadnuti izvukao taj bodež kad bude napadnut. Toga više nema.

Samo imućni ljudi koji su imali jahaće konje nosili su i crvene “kabanice” sa rukavima ikukuljicom. Takve kabanice uopšte više nema u ozrenskim selima.

Sastavni deo odeće bio je ranije laneni peškir otarač.

Ženska nošnja

I žene primaju varošku nošnju, zasada uglavnom samo u nižim selima, a posvuda se većvide pojedini haljeci iz varoške nošnje, osobito bluze i pletene stvari. Međutim, i žene koje suprimile varošku nošnju, kad idu gde na slavu oblače svoju staru ozrensku nošnju.

Glavni deo ženske odeće je dugačka platnena košulja. Ranije su na košulji bili vezeni jaka(“kolijer”), manšeta i “nisprsnice”.30 Neke ženske su ukrašavale košulje i sedefićima.

Tako je bilo do oko 1900. Sada je na košuljama sasvim malo veza. Otskora je ušlo u običaj daženske nose kratke gaće. Ispod košulje se nose “tople aljine”: flanele i sl.

I žene i devojke se opasuju tkanicama. U nekih, osobito u baba, na tkanicama su pafte.Ozrensku žensku nošnju karakteriše nošenje dveju pregača kod žena. Devojke nose samo

jednu pregaču, i to spreda, a žene nose dve, spreda i pozadi. Prednja “opregača” ili “opreg” jesrazmerno malena, ali je pre prvog svetskog rata bila još manja. Dok je nova., ta pregača se zoveopreg ili opregača, a kad ostari onda je “prežina” ili “oprežina”. “Stragača”, koja se zove i običnoopregačom, je duža od prednje, a nosi se tako da žena jedan njen kraj dijagonalno podigne ipresavije donekle, pa ga tako šivenjem učvrsti (Sl. 10). Na pregačama su sa strana i po donjoj ivicirese u raznim bojama. To je “potkiće” (opreg “se potkiti”).

Pregače, a tako i šarene vunene torbe, izrađuju se tehnikom klečanja za koju u ovom krajupostoji naročit naziv. To je ulaganje”, tkalja prstima “ulaže” šare u osnovu, pa ih onda sabija brdom.Kaže se “uložena pregača”.

30 Razlikuju se “krstati” i “provlački vez”. Jedna šara se zove “amajlija”.

24

Illustration 10: Stragača ili opregača(Etnogr. odeljenje Zem. muzeja, inv.

br. 5743)

Mil. S. Filipović

Glavni ornament na pregači je “kolo” (romb), a vidi se i “cvat”. Žene uzimaju “početak”jedna od druge. Na pregači su boje: bjelilo, sačika (crveno), karaboja (crvenkasto, “roza”), žutilo,zelenilo, otvoreno i zatvoreno čivitno, mrkilo (crno).

Oko 1935 ozrenske žene su bile počele da pregače izrađuju od kupovnih “rudica” (vune uboji), a posle 1945, zbog oskudice vune, pojavile su se pregače na “džak”, pregače od jute po kojojje vez.

Nošenje zadnje pregače se uopšte napušta. U novije vreme, u selima u zapadnoj podgoriniOzrena odnosno u selima prema reci Bosni, nosi se mesto obeju pregača “kecelja”, kratka crnasuknjica od crnog satena, koja se navlači preko glave (Tab. II, sl. 2).

25

Illustration 11: Gospava Katanić iz Petrovog Sela -Brđana. Na njoj opregača i stariji tip jeleka.

Illustration 12: Gospa Mijić iz Kakmuža. Na njoj košulja, opreg, crn jelek vezen spreda i pozadi, a zakopčavase Reissverschluss-on. a) izgled spreda, b) vez na jeleku s leđa.


U selima oko negdašnjeg manastira Vozuće ženska nošnja se razlikuje utoliko od nošnje uneposrednoj okolini Ozrena što su pregače šire i tkane u crnoj i beloj boji. Na nekima se vide po četiri“čunče” (vrsta ornamenta) u crvenoj boji.

Po selima oko manastira Ozrena ženske i sada nose “jeleke” od crnog debljeg platna (Sl. 11 i 12).Ranije su jeleci bili više iskruženi, pa su skopčavani samo ispod dojaka.

Leti se nosi po košulji “ljetak” ili “lječić” bez rukava a od crnog sukna, isto što i zubun u drugimkrajevima. Jednak je i u devojaka i u žena (Tab. II, sl. 3). Ranije je, međutim, haljetak u devojaka bio beo iukrašen vezom i čohom u boji. Same žene prišivaju na ivice ljetka na prsima crvenu kadifu ili zelenu iliplavu čohu, pa onda na tome kao na podlozi izvode šare crnim ili crvenim “sjajnim” gajtanom. Kada su naradu u njivi, devojke skidaju haljetke i rade samo u košulji; ako koja ima haljetak na sebi, to je znak da imamenstruaciju, a nosi ga da se ne bi videla zaprljana košulja. Zimi se nosi mesto njega suknena “aljina”(haljina) sa rukavima. U devojaka je haljina bela, u žena crna. Kao i muške gunjeve, ove haljine kroje i šijusame žene. Dok muški gunj dopire samo malo niže pojasa, ženska haljina je znatno duža. Niz prsa nahaljini su “nizprsnice”: prišiveni komadi čohe u boji, široki 4-5 cm, a po njima gajtan (Tab. II, sl. 4). Imahaljina da su ozdo i za 25 cm uz skute opervažene crnom čipkom. Ranije su i crne i bele haljine bile vezenena prsima. Oko 1938 žene u selima bliže Doboju i Maglaju počele su da nose zimske kapute mesto haljina.

Danas nema nikakve razlike u nošnji na glavi kod žena i devojaka: sve nose bele “krpe” kojima sepovezuju na isti način. Krpa se vezuje ispod brade. (Sl. 10, 12, 14, Tab. III, sl. 2). Ako je krpa kupovna,zove se “marama”. Ima i “ulaganih” krpa, takvih kod kojih su prilikom tkanja izvedene šare ulaganjem(klečanjem). U današnje vreme devojka se razlikuje u leto po nošnji samo po tome što ne nosi prstenje.Sada su krpe sasvim bele, retko s kakvom utkanom šarom, a ranije su ukrašavane ručnim vezom.

Nekad su devojke do 15-16 godine nosile na glavi samo fes, dok ne bi počele da idu na crkvenesabore. Žene su u to vreme krpu stavljale po fesu. Sada samo još po koja starica nosi na glavi fes ispodkrpe.

Nekada su devojke u svečanim prilikama nosile po fesu ravan “kalkan” sa crnim svilenim resamakoje su se spuštale oko glave svuda sem na lice, jer je kalkan iznad čela bio izrezan, i tu nije bilo resa. Počelu su stavljale nizove dukata, a po kalkanu “tepeluk” (vezen, od srebra, od bisera i dr.). Devojka koja jenosila kalkan nije nosila ljetak nego kratak crn fermen, bogato vezen, koji je već sasvim izišao iz običaja.Kad devojka stavi na glavu kalkan, to je znak da je već na udaju.

Bilo je da su nekada i žene nosile kape abenjake, koji su, za razliku od muških, bili ozgo ravni.Pravoslavne devojčice idu sada s podrezanom kosom. Ranije je bio običaj da se ženska djeca do

oko 10 godina sasvim šišaju. To objašnjavaju higijenskom potrebom: majke nemaju vremena, a sama decane umeju da drže čisto svoju kosu. Slušao sam da su neki i ranije savetovali svojima da ne šišaju deci kose,jer se kosa smatra kao neka vrsta prirodne zaštite od čini: “nemoj šišat (ženskom detetu) rođene kose: nemere joj niko ništa učinit, ugatat”.

U pletenice, spuštene niz leđa, devojke upliću spužiće, tisove krstiće, dugmiće od sedefa i sl. Štobude imala više tih stvari, “džidža”, to će biti sigurnija od uroka.

Ranije su žene nosile na nogama crne vunene čarape i po njima šarene priglavke u kojimaprevlađuje tamnocrvena boja. Opanci su bili “prijesni”, tj. od neštavljene kože, koje su izrađivali samisobom. Sada žene nose većinom tanke kupovne čarape i plitke cipele.

U žalosti se izvrću sukneni delovi odeće.

DRUŠTVENE USTANOVE I ODNOSI

Zadruga - Zadružni život se održavao sve do drugog svetskog rata, ma da više nije bilo velikihzadruga kao ranije. Sada (1950) su kućne zadruge sasvim retke.

I žene s malom decom u zadruzi moraju da idu na poljske poslove. One tada iznose decu ukolevkama na njivu.

Dok je bilo većih zadruga, pojedinci iz njih su odlazili kao dunđeri na rad i izvan sela, ali su zaradudavali u zajednicu. Gde je bilo u zadruzi više braće,

26

Mil. S. Filipović

svaki je imao za sebe i za svoju porodicu za spavanje ili zasebnu udžeru (od brvana) ili baškaluk,sobicu od šepera ili tankog zida (Riegelwand).

Kod Ozrenjaka je bilo i predvojenih zadruga. Podatke o tome izneo sam u svojoj raspravi“Nesrodnička i predvojena zadruga” (Beograd 1945), str. 40-41.

Pošto se neka zadruga podeli, rakijski kazan i mlin (vodenica) obično ostanu i dalje zajednički.U mlinu se tačno odredi udeo pojedinih novih suvlasnika i pravo na meljavu se podeli na nedelje, danepa i sate. Tako postaje “poredovnički mlin”, ali ima poredovničkih mlina čiji poredovnici nisu međusobom u srodstvu. Zajednički može da ostane još i kantar. Kazan i kantar budu kod jednoga pa se njimasluže ostali kad im ustreba. Ili proda se kazan pa se podeli novac. U najnovije vreme ostave, prilikomdeobe, kao zajedničku svojinu i kakvu voćku, pa će posle, dok se voćke ne osuše, deliti plod s njih. Točine radi toga da bi ubuduće svi podeljeni imali voća (Donja Paklenica). Bude i toga da prilikom deobene podele šumu, pa je iskorišćavaju zajednički.

Obično svaka kuća ima svoju čitulju, knjižicu u kojoj su upisani umrli preci i ukućani. Kad sedeli zadruga, staru čitulju zadržava najmlađi brat, koji ostaje u staroj kući, a starija braća izlaze iz tekuće i prepisuju čitulju. Ikona i knjige takođe ostaju u kući. Nema u ovom kraju, deobe kumstava, jerse zna koji je član zadruge koja se deli kome kumovao. Tako na pr. u Boljaniću su bila u zadruzipetorica braće Gajića, i Petar je kumovao Trifkovićima u Zoranima, Tripo je kumovao Petrovićima uSočkovcu itd.

Na ovom mestu zgodno je da iznesem nekoliko primera o tome kakav je polni život u porodici.Za vreme Turaka, muslimanski vlasnici čifluka iskorišćavali su pravo na prvu bračnu noć prilikomsvadbi kod njihovih čifčija. I sada se mnogo priča o krvavim sukobima sa begovima zbog toga, jer se jeto smatralo najvećim nasrtanjem na čast i poštenje ličnosti i kuće.

Međutim, bilo je i vanbračnih polnih odnosa koji nisu nailazili na osobitu osudu. Na prvommestu je “snohačestvo”, koje je bilo veoma rašireno. Ranije je svekar polagao kao neko pravo na snahui tim se je koristio osobito prilikom pranja nogu, jer je bio običaj po kom je snaha bila dužna da svekrupere noge uveče. Glavni je razlog bio svakako u tome što su očevi ženili svoje sinove veoma mlade:oženi “ludoga” dečaka od 13-14 godina, pa svekar onda živi sa snahom. Povodom jednog konkretnogslučaja u Mičijevićima, ostalo je kao poslovica: “Ako ti ne možeš, stari će prošabanat”.

Naposletku, postoji i ustanova bračnih pomoćnika. Pored toga što je nerotkinji mogao u tomeda pomogne svekar ili koji drugi ukućanin, nerotkinje su odlazile sveštenim licima da im se “čitamolitva”. Žena bi se obratila svešteniku rečima: “Došla sam da mi prevrneš košulju”.

Može se reći da je porodičnih ili kućnih zadruga već nestalo. Mesto njih javljaju se seljačkeradne zadruge. Godine 1950 postojale su takve zadruge u Smrdinu, Rečici, Paklenici, Trbuku,Karanovcu i Boljaniću.

Rod - Sve porodice koje su zajedničkog porekla po muškoj lozi čine jedan rod. Narodni nazivza taj pojam su kod Ozrenjaka: “famelija”, “familija” (odnosno “pamilija”), “rodstvo”, “rod”.

Kad se neki deo roda slabije množi, onda je on “stub” ili “ogranak”, na pr. Vukelje su stub odMalinovića (u Boljaniću), u mlinu Panića stub Nike Panića ima šest sati. Čuo sam da se za malobrojanrod kaže i “namilica”.

Bitna obeležja roda kod Ozrenjaka su rodovska egzogamija, zajednički “priimenak” (prezime) izajednički kult (ista slava i zajednička parcela u groblju). Simići u D. Paklenici počeli su nedavno da seuzimaju među sobom, ali to njihova okolina osuđuje. Negde oko 1920 dva brata iz Boljanića bili su seoženili dvema rodicama; iako je episkop dopustio te brakove, oni su u narodu bili izazivali sablazan iuzbunu tako da je episkop slao naročitog izaslanika da objašnjava i stišava.

Nedavno, u članku “Rodovske trpeze, kolibe ili sobrašnice” (Glasnik Zemaljskog muzeja uSarajevu, N. S. IV-V, 1949-1950, s. 97-98) pisao sam o kolibama što su ih pojedini rodovi bili podiglikod manastira Ozrena i crkava u Vozućoj i na Čardaku. Te kolibe su bile zajednička svojina i služile dase članovi roda, kad dođu crkvi, imaju gde da sklone, da ostave torbe i sl., a u tim kolibama su primanii gosti. Kod crkve u Bočini stoje i sada mnogobrojni takvi rodovski “astali” i “klupe” (Sl. 13). Oni kojistanuju bliže crkvi nemaju tih stolova nego samo oni koji su iz daljih mesta.

27


Kod ozrenskih Srba je veoma u običaju odlaženje u goste “u prijatelje”. Osobito se posećujupašenozi i njihove porodice.

Nema običaja da se devojke šalju “u stojbinu”, kao u srednjoj Bosni. Ne zna se ovde ni za reč“odiva”.

Ranije, kada bi žena naišla pored muškarca, prišla bi mu na 1-2 m i stala. Ruke bi onda stavilana trbuh, pa se duboko poklonila i onda ga pozdravila sa “Pomože Bog!” a kad se ispravi, pita: “Kakoste?” Delimično se taj običaj održava i sada, a žene se klanjaju i među sobom prilikom pozdrava.

Agrarni odnosi - Ranije su svi pravoslavni po selima bili čifčije (kmeti). Ko je bio na zemlji“tanka” (siromašna) age, otkupio se je ranije. Otkupljivanje je bilo počelo još za turske vladavine.

Krtova, Sižje, Porečina, Vasiljevci i deo Kakmuža bili su svojina jedne begovske porodice(Gradaščevića) iz Bijele. Docnije su braća Hadžibeg, Zeirbeg i Salibeg to sve podelili među sobom natri dela.

Kad je Hadžibeg gradio kulu u Krtovi, kažu da ju je gradio devet godina bez careva fermana.Radile su i žene njegovih čifčija. Kamen je donošen na taj način da se je od majdana do kule dodavaoiz ruke u ruku.

Begovi nisu dopuštali ni svako veselje svojim kmetovima. Beg u Kakmužima, čijoj su se ženidopale gajde, dopuštao je da se svira uz gajde kad je on u selu. Inače je za sviranje uz gajde bila kaznatrideset batina.

Moba i zajam - Ako je neka zadruga nejaka ili domaćin slab, susedi će se dogovoriti pa mumobom svršiti posao. - Kad se gradi kuća, gotovo je obavezno pomoći kolima u dovlačenju građe i sl.

Moba se vraća, pa je ustvari isto što i pozajmica. Ako se radi “na pomoć” (kad je da sepomogne sirotinji ili gde je muška radna snaga umanjena zbog bolesti i sl.), ne vraća se.

Veoma je u običaju da “se zaimaju” radnom snagom.Komuni - Bunari su često “komunski”, zajednički. Suvlasnici ne moraju biti rod među sobom.Šumski putevi se obično opravljaju zajednički, “u komun”. Reći će: “hajmo u komun na put!”Pravo na roj - Ko nađe u šumi roj pčela, njegov je. On jednostavno iseče dub, pčele istrese u

“krošnju” (trmku) i nosi kući.Poredovnički mlin - Običaj je da poredovnici izaberu između sebe jednoga koji će biti

“mlinar”. Njegova dužnost je da se stara da se mlin održava u dobrom stanju. Ali, retko da sviporedovnici paze na to, i zato su poredovnički mlini zapušteni i slabi.

28

Illustration 13: "Astali" kod crkve u Bočini

Mil. S. Filipović

Seoski knezovi - Dok nisu organizovani mesni narodni odbori, ozrenski Srbi su svojim seoskimknezovima po običaju davali neku naknadu kao nagradu. Davali su u žitu ili radnoj snazi: neko bi daopolu (15 kg) kukuruza, neko bi dao poslenika (jednu radnu snagu), a neko odgovarajuću sumu u novcu.

Dok nije bilo seljačkih radnih zadruga, po selima je bilo “poljara”, koji su čuvali useve.Nagrada za ubijenog vuka - Ko ubije vuka, odere mu kožu, natakne je na motku i zađe po

selu te skuplja priloge kao nagradu što je uništio jednog štetočinu. Obilazeći po selu govori kako vukviše neće mesa nego hoće žita (pšenice) i sl. To se radi i kod Srba i kod muslimana. Kod muslimana,ako je lovac koji je ubio vuka imućan, on ustupi vučju kožu nekom siromahu da on skuplja priloge zasebe, da se pomogne. Kao prilog daju se žito, suvo meso, novac, vuna itd. Posle obilaska, koža seproda.

God. 1950 Stjepan Blažanović iz Donjeg Rakovca ubio je tri vuka i on je po odobrenju Sreskognarodnog odbora skupljao priloge.

OBIČAJI

Slava i molitva - Bio je veoma odomaćen običaj da se za svaku slavu posti sedam dana, akoveć sam praznik nije u postu. Naročito se je održavao takav post kod onih koji slave sv. Arhanđela i sv.Savu, pa toga ima i danas, ali retko. U Tumarama većinom slave Miholjdan, pa su uveli da poste posedam dana pred Miholjdan odnosno da poste Bogorodičinu pokrovu, tako da slavu provedu u postu iprođu jeftinije. Naime, i u tom kraju važi pravilo: “koji dan - ta i čast”, tj. ako slavski praznik padne upost, onda se gotove posna jela. Nema običaja da sveštenik ide pre slave po kućama da sveti vodicu.

Kao rodovske slave dolaze u obzir Nikoljdan, Arhanđelovdan, Jovanjdan i dr., a od praznikakoji se inače ređe javljaju kao rodovske slave dolaze u obzir: sv. Sava, Miholjdan, Srđevdan (Vasići uKakmužima), Ignjatijevdan i Simeunjdan. U Bočinskoj parohiji preko 300 kuća slave Lazarevu subotu;zatim dolaze Đurđevdan, Stjepanjdan, Nikoljdan i Đurđic. U selu Bakotićima najviše je slava oLazarevoj suboti, a u Smrdinu mnoge kuće slave na Veliku Gospojinu.

Na slavu se poziva bliži rod. Ako može, starešina kuće pođe lično na petnaest dana pre slave saploskom rakije da lično pozove kuma i bliže srodnike. Takvih nema mnogo, i stoga ostane da ruča kodonoga kome dođe da ga pozove. Ostalima pošalje, na dan-dva pre slave, neko dete da ih potseti da dođuna slavu. Ako ne može da pođe sam starešina, poslaće nekoga iz kuće da poziva goste. Kumovima,bližim srodnicima i prijateljima šalju se “poštenje” (boca rakije) i pogača. Onima koji nisu blizak rodne šalje se ništa nego se pozovu rečima. Na slavu će doći i neki koji nisu pozvani, ali su i oni gosti kaoi oni koji su pozvani.

Gosti koji su pozvani donose rakije, kolač i ponešto svakom od ukućana. Ako na slavu ide sammuškarac, onda nosi samo rakije i pogaču. To je “poštenje” domaćinu. Ako ih ide više iz kuće ondanose jabuka, suvog mesa, duvana, hlepčića i dr. To je “milošta”. To će predati tek kad budu polazilinatrag svojoj kući i onda kazuju šta je za koga doneto. Starim ženama se obično donosi kafa, šećer i sl.

Gosti dolaze na sam dan praznika oko deset sati pre podne, najkasnije do dvanaest sati.Starešina dočekuje goste sa nalivenom čašom i bocom: iziđe pred kuću, sa svakim se pozdravi i ponudiga rakijom. Kad gost uđe u kuću, posade ga za sto ili siniju. Odmah ga ponude kafom. Ako ima jošdosta do ručka, onda se gosti časte pomalo rakijom i mezete.

Trpeza se postavlja u najboljoj i najprostranijoj sobi, pod ikonom. Na siniji ima stalno rakije.Kum sedi u pročelju, a do njega sede stariji ljudi. Vodi se strogo računa gde će ko sesti.

O ručku će se obaviti glavni slavski obred i mnogo se vodi računa o tome da se kolač razlomipre dvanaest sati, još “dok sunce ide gore”, tj. dok sunce napreduje na nebu.31 Kad maje prigotove sveza ručak, tada nevesta ili devojka, ako je ima u kući, uzme sud s vodom i legen da poliva gostima daperu ruke. Na levoj ruci nosi prebačen peškir. Posle toga se postavlja trpeza. Na trpezu iznesu najpre“krsnicu”, so i “prekadnju”,

31 Međutim, u selima oko Krivaje lome kolač uveče na dan slave: po danu nisu ranije smeli od muslimana, pa je tako iostalo.

29


zatim se na trpezu iznose pečenje, sir i druga jela. Ako je mrs, mora na trpezi biti mesa. Ako je post,iznose se jela od krompira i od graha, i to na ulju.

“Prekadnjom” se zove svako koljivo (varena pšenica), kako ono za slavski obred tako i ono kojese nosi na groblje prilikom pomena mrtvih. Prekadnja za slavu meže se zamediti i zašećeriti, a prekadnjaza mrtve može se samo zamediti. Oni koji slave sv. Iliju i sv. Arhanđela ne spremaju prekadnju, pošto severuje da su ti sveci živi. Slavska prekadnja se nosi u crkvu da je sveštenik “prekadi”. Nosi je ma koječeljade iz kuće, i to obično izjutra na sam dan slave. Neki nastoje da to svrše koji dan ranije, i u tomslučaju se nosi kao prekadnja nevarena pšenica ili pšenica koja je samo malo prokuvana: da ne bi niklozrno ako se ispusti. Sveštenik osveti tu pšenicu i ona će se izjutra na dan slave dokuvati, zašećeriti ilizamediti. Gosti kad dolaze prvo okuse od prekadnje. Uz prekadnju se nose krsnica i sveća, ali se ona nepali u crkvi. Neki prave običnu, a neki prave trokraku sveću. Svaki domaćin bi voleo da ima od svojihpčela voska za krsnu sveću, jer je to čist vosak. Prilikom obreda sveštenik u molitvi pominje samo imenaživih ukućana. Sveća se vraća kući i pali se pred lomljenje kolača. Ko hoće pošalje crkvi na dar tamjana,kad šalje prekadu.

Krsnica ili “krsni kruv” je kolač od boljeg pšeničnog brašna, umešen u kvas i našaran ozgošarama od testa. Glavna je šara “Isus”.

Kad se sve postavi, užeže se sveća, ustanu i mole se Bogu, a prethodno se natoče tri čaše rakije istave na trpezu. Kad svrše s molitvom, svaki uzme u triput malo koljiva (prekadnje). Tada se pristupalomljenju kolača. To će obaviti kum i još jedan od prisutnih, koga izaberu, sa domaćinom. Oni se najpreižljube sa domaćinom, pošto popiju po čašu rakije, pa sva trojica okrenu triput krsnicu, držeći je svirukama. Posle toga, otstupi jedan od njih, obično onaj rođak, a lome je dvojica: kum i domaćin. Poštoprelome krsnicu, tada njene polovice stave jednu na drugu, pa i njih ponova prelome. Jedna četvrtinakrsnice pošalje se u “kuću”, i ta četvrtina će se sačuvati za drugu čeljad ili za one goste koji dođu docnije,a ostalo se sve izlomi na trpezi tako da svaki za trpezom dobije makar po malo. Posle nastaje gozba. Pevase tropar, a i razne narodne pesme. Kao i drugde po Bosni, prilikom slavske gozbe čita se “vaslava”,dugačka molitva crkvenog porekla, ako je zna ko od prisutnih. U novije vreme bilo je štampanih tekstova“vaslave”, a ranije se je širila i pamtila pomoću prepisa. U rukopisnom zborniku popova Marjanovića izsela Porječine, koji je pisan oko 1840-1860 zapisana je “vaslava” na dva mesta.32

Gozba traje do u noć. Samo prijatelji i bliži srodnici ostaće i da prenoće tu, a ostali će se razićisvojim kućama. Nekada se je o slavi gostilo duže: uoči slave “sretanje”, na dan slave i sutradan po slavi“ispratnja”. Gosti su i noćivali kod domaćina kome su došli. Ponegde se i sada slavi tako, ponegde sesamo iskupe gosti uveče na “sretanje”, jedu i piju, ali tu ne noćivaju.

Ozrenjaci govore: “idem na slavu” i “idem u svojat”, dok se za sve ostale gozbe kaže “piće”:“idem na piće”, na primer, kad se ide na krštenje ili na gozbu po pozivu.

Osobitost je u ovom kraju da u međusobne bračne veze stupaju i oni koji imaju istu slavu i danema slava “po ziratu”, kao što ih ima po selima od Doboja niz Bosnu do Modriče: da domaćin slavi i nadan onoga sveca kome je posvećen kompleks zemljišta u kom i on ima svojih zirata.

Mnogo su u običaju preslave ili prislužnice. Pošto se one obavljaju mnogo jednostavnije, često sezovu prekadnja, jer je o preslavi glavno da se obavi verski obred prekađivanja koljiva. Vrlo često se čujei naziv ”zavjet”, jer su preslave obično nastale iz zaveta. Preslave se uzimaju obično radi života i zdravljadece kao i po naredbi u snu. To rade žene, i one najviše “preslužuju” sv. Sisoju, sv. Vračima i Petkovici ilikom drugom manjem svetitelju, vezujući s preslavom i zavetni post. Zovu se i gosti, ali se muškarci usve to slabo mešaju. Za preslavu ili prekadnju spremaju se “prekadnja” (koljivo), sveće i krsni ljeb. Gostiće se počastiti bar sa tri čašice rakije.

Vrsta zajedničkih slava su poljske molitve, kojih ima od starine i koje se drže samo leti. Takvamolitva se drži u Petrovu Selu u nedelju pred Duhove, u Kakmužima i Krtovi na drugi dan Duhova, uSižju na treći dan Duhova, u Tumarama na prvi dan Duhova, u Porečini u nedelju pred Spasovdan, aKatanići i Vasiljevići drže na Spasovdan. Pa i pojedina sela u tim naseljima imaju svoje posebne molitve.

32 Mil. S. Filipović: Stare srpske knjige i rukopisi po severoistočnoj Bosni. Glasnik Zemaljskog muzeja 1948 259.

30

Mil. S. Filipović

Tako na primer Borici u Sižju drže molitvu u nedelju pred Ilindan. U Porečini i Petrovu Selu ide se na danpoljske molitve, po nekom starom zavetu, s litijom po selu. To zovu “oblaženje”. U Boljaniću je sve do oko1911 godine nošena takva litija o Spasovdanu. Na brdu Spasovištu bi držali tada molitvu. Kažu da suoblažnje uvedene iz zaveta što je sela tukao grad, i to da su u te dane po savetu nekog vladike. U Osojnicikod Maglaja takvu litiju zovu “trgonošenje”. Krst kite pšeničnim klasjem, zelenim kukuruzom, pečenjcima isl. Kad se nosi litija, samo se peva tropar odnosnog praznika. U litiji učestvuju i muškarci i žene. Litija stanena više mesta da se čita molitva, a tada se na kakvom stablu zareže krst. Tu se učesnici i počaste, jer im“selo” iznosi piće i meze. Ranije su, u Vasiljevcima, donosili na molitvu pite, somune, pečenu jagnjad, a koje mogao i pečeno krme. Svaka kuća je donosila i postavljala posebno, ali je pozivala svoje prijatelje.

U selu Striježevici je brdo Spasovište, zasađeno lipama, a na njemu je mesto Molitvište, gde budemolitva na Spasovdan. Osobit je običaj u tom selu da decu što se rode na nekoliko nedelja pred Spasovdanostavljaju nekrštenu do Spasovdana pa ih tog dana krste na molitvištu.

U selima bliže Doboju, pored Bosne, za poljsku molitvu vele “masla”.Nema običaja da se priređuje “spasovnica”, kao u Srednjoj Bosni. Sem krsnice o slavi i kultnih

hlebova o Božiću nema da se prave drugi kultni hlebovi, a već u predelu Trebavi na severu je običaj da seprave naročiti kultni hlebovi za Spasovdan i Mučenike (9 marta po st.): na Spasovdan prave naročite uštipke.

Na ovom mestu pomenuću i običaj pravljenja “težačke svijeće”, koji se već gubi. Ranije je bioobičaj, u selima oko Maglaja, da se uz uskršnji post kupe prilozi, pa se od tih priloga nabavi vosak i načinivelika sveća, koja se na Veliki četvrtak donese u crkvu. Od težačke sveće bila se je 1909 upalila i crkva uMaglaju. Za težačku sveću koja je 1937 bila u crkvi u Maglaju, dala je 1936, kao svoj prilog, Ilinka Savić izG. Paklenice deset kilograma voska, a sveća je izlivena u Sarajevu.33

Manastir Ozren je posvećen sv. Nikoli, ali veliki narodni sabor kod njega bude o Velikoj Gospojini(15 avgusta po starom kalendaru), i tada se kod manastira iskupi silan svet.

Pored redovnih molitava svake godine, priređuju se i vanredne molitve za kišu, kad zavladadugotrajna suša. Dogovorili bi se i pozvali sveštenika da čine zaednički molitvu. U G. Rakovcu su mikazivali 1950 da su za tu molitvu donosili neku knjigu od Lazara Borovnjaka iz sela, ali iz te knjigesveštenik ne bi smeo da čita više od dva lista, jer bi onda bilo previše kiše! Lazar je tu knjigu bio nasledio odnekog “đaka” koji je bio iz Srbije.

U ovom kraju uopšte ne znaju za dodole kao što ne znaju ni za lazarice.Koledare - Uoči nedelje po Nikoljdanu po selima oko Ozrena i Maglaja idu vješalice ili koledare ili

koledavci ili koledarice, družine momaka pa i mlađih oženjenih ljudi. Bude ih mnogo u većim selima, pa sepodele u grupe od po 10-15 i svaka grupa dobije, po dogovoru, da obilazi po jedan zaselak. Dogovore se igde će se sastati posle obilaska: odrede za to kuću za koju znaju da će ih rado primiti. Nose zvono i njimzvone. Uz put i bleče. Idu svakoj kući u selu. Kad dođu pred kuću, nađu zatvorena vrata. Pošto otpevajupotrebnu pesmu, koja je veoma dugačka a počinje sa:

Dobar veče, domaćine,Otvori nam bijela vrataI srebrne ključanice...

otvore se vrata i oni ulaze u kuću. Od ukućana traže da im daju raznih namirnica. Pored toga, dobivaju inovaca. Decu u kući plaše da će ih obesiti, pa i uzmu neko dete i rade s njim kao da hoće da ga obese overige (zato se i zovu “vješalice”). Kad dobiju prilog, zazvone. Polzeći iz kuće, pevaju:

S Bogom ostaj, domaćine!Živila ti domaćicaI po kući sva dječica!Krave ti se istelile,Ovce ti se izjagnjile... itd.

33 Opširnije o ovom običaju u člancima D. Boškovića, B. Drobnjakovića i M. Filipovića u Glasniku Etnografskogmuzeja u Beogradu VII 113-118 i VIII 95-98.

31


U kući gde se skupe, pošto obiđu selo, počaste se onim od namirnica što su dobili, a višak koji impretekne obično prodaju domaćinu te kuće. Od novca što ga skupe nabave nekiput kakvu ikonu zacrkvu.

Na badnji dan i Božić vrše se mnogi običaji, uglavnom isti kao i drugde kod Srba. Premaopisima s kraja 19 i početka 20 veka, ti običaji su bili ovakvi:

Na badnji dan rano donosi se badnjak od hrastova drveta, a uz njega i jedna grana na kojoj imališća: ta grana se stavlja na kućni krov. Badnjak se iseče na tri dela i ti badnjaci se uveče nalože navatru. Onaj koji unosi badnjake posipa ječmom ukućane i oni njega.

Izjutra na Badnji dan peče se pečenica, u koju se meću da se ispeku i ranije osušeni vrapci isjenice, koje će jesti na Božić da se ne bi pojavila šuga. Na istoj vatri zapreću i peku bundave, koje jeduzbog debele bolesti. Na Badnji dan žene ne obavljaju nikakav posao sa lupanjem.

Na Božić izjutra devojke sednu na badnjake i češljaju se. Pred zoru se naloži još dosta drva nabadnjake i onda svi ukućani prelaze triput preko tog ognja, da ne bi bolovali od vrućice preko godine.

Domaćin izjutra rano na Božić mesi žitnicu ili oračicu, česnicu i “božićni kolač” ili “kovrtanj”.U česnicu stavlja novac. Na žitnici se nožem povlače crte, namenjene pojedinim vrstama žita, i po tomekako će izgledati posle pečenja gata se kako će roditi koje žito. Krsnica, uzgradni hleb uz česnicu,spremala se ponajviše u planinskim selima. Česnica se jede na Božić, a žitnica i božićni kolač na MaliBožić, za koji će se ostaviti i desna plećka od pečenice. Ručali bi u osvitak. Sofra se postavlja naslamu, koja se stere već na Badnju veče.

Na sofru se stave kultni hlebovi i tri sveće u sudu s ječmom. Vrši se mirboženje čeljadi i stokase propušta između grebena i upaljenih sveća da vuk ne kolje stoke.

Još rano dolazi polaznik, “položaj”. Baca što od novaca na ognjište i udara badnjacima jedan odrugi da izbijaju varnice što popraća blagosiljanjem na već poznati način. Polaznika postave za sofru ipolivaju ga vodom.

Na Novu godinu stavlja se božićni kolač volu dešnjaku na rog i gata se po tome kako će kolačpasti na zemlju. Za ručak tog dana sprema se popara od žitnice i tog kolača. Pojede se desna plećka igata po njoj. Iza ručka počisti se i iznese božićna slama.34

Tome opisu dodaću još neke pojedinosti. Na Badnju veče i izjutra na Božić jedu se orasi,lešnici, suve šljive i med.

Dok se za slavu sprema jedna obična ili trokraka sveća, za Božić trebaju tri sveće. Stara slama iz postelje i jastuka, kao i slama što je na Božić prostrta po kući, treba na Mali

Božić, pre sunca, da se iznese na gumno, pa decu poteraju po slami. Slama se posle pokupi i nosi uvoćnjak i stavlja pomalo na svaku voćku u račve (ne veže se!). U kuću se unosi nova slama za posteljui jastuke.

Na Mladi Božić će se pojesti i glava od pečenice.

OBIČAJI O OSTALIM PRAZNICIMA PREKO GODINE

Na nekoliko pred Krstovdan (5 januara po st. kal.) počnu da obilaze vodičari. U varošima idupo kućama sami parohijski sveštenici, a po selima oni poveravaju taj posao nekolicini seljaka. Vodičarinose od kuće do kuće krst, bosiljak i bogojavljensku vodicu, osvećenu na drugi dan Božića i u svakojkući očitaju neku molitvu. Obilazak treba da završe do Krstovdana. Dobivaju na dar slanine, suvogmesa i sl., što oni posle dele sa sveštenikom.

Praznuje se Tripunjdan.U subotu pred Časni (uskršnji) post su Zadušnice, jedine opšte zadušnice koje se drže u

ozrenskim selima, a u varoši Maglaju još i na Markovdan. U crkvi ili na groblju sveštenik čini pomenmrtvima, čija imena čita iz čitulje, koja se donosi od kuće. I ti opšti pomeni zovu se molitvama, i tozimskim, za razliku od letnjih ili poljskih.

34 Dimitrije Dimitrijević: Narodni običaji o Božiću iz Maglajskog Kotara. Glasnik Zem. muzeja 1896, 536-538; PetarS. Ivančević u prikazu tog rada u “Bos. vili” 1900, 220; - Iz narodnih običaja. “Bos. vila” 1909 277.

32

Mil. S. Filipović

Ove zimske se obavljaju na grobljima, ali ne svuda u isti dan: počinju od Zadušnica pa se vrše do kraja idućesedmice.35

Na Poklade se mažu belim lukom, radi “vještica”. Ljuske od jaja što se pojedu prilikom večere naPoklade nanižu se na prut i ostave, za svako čeljade po jedna. Na Uskrs broje te ljuske. Ako nisu sve nabroju, veruju da će umreti neko od čeljadi iz kuće.

Bio je ranije običaj, u samom Maglaju, da se uz uskršnji post jedu mlade koprive i puževi (beru sezatvoreni puževi).

Teodorova subota, prva subota u uskršnjem postu, se smatra da je prvi “god” (praznik) u godini. Presunca tog jutra zakade oko kuće sa malo upaljenog mokrog smeća. Neki kaleme na Teodorovu subotu voće.Nema drugih običaja ni verovanja, pa se ne sprema ni varena pšenica.

Uoči Teodorove subote, uoči Mučenika, uoči Blagovesti, Cveti i drugih velikih praznika (“godova”)u toku posta do Uskrsa pale se slame i deca igraju oko tih vatara i preskaču ih. Pali se seno ili slama, samo dase “kadi” (da se dimi).

Kad se čuje grmljavina prvi put pre Blagovesti, treba se povaljati po zemlji da ne bi bolela leđa prekogodine (Boljanić). I ozrenski Srbi veruju da uoči Blagovesti gori zakopano blago.

Tri su Đurđevdana: Đurđevdan, Mali Đurđevdan (sedam dana posle Đurđevdana) i Đurđic. U tepraznike ne rade zbog vukova.

Uoči Đurđeva dana “čuvaju” stoku, tj. preduzimaju mađijske zaštitne mere: prosipaju proso okostaja. Veruju da žena “gatara” (vračara) ne može ništa da učini stoci, da joj oduzme mleko, dok ne pobere toproso. Pošto je sada proso retkost, neki posipaju zob. Pojedinci prenoće noć uoči Đurđevdana u staji kodstoke.

Bio je običaj da se na Đurđevdan pravi “omuža”: čobani kradom pomuzu ovce u drvene čanke kojeponesu od kuća i oni sami posrču to mleko nekuvano.

Na Đurđevdan treba, pre sunca, zabosti po njivama leskovu granu u povrće i sitne useve (Osojnica,Paklenica). To čine radi odbrane od groma.

Na Lazarevdan se ne radi zbog zmija. Nipošto se ne sme tog dana doneti drvo kući, jer će posledolaziti zmije. Ni štap se ne donosi tog dana kući. Zbog zmija se ne radi ni s iglom. Ako ko radi ipak koji odtih poslova i pogleda napolje, videće zmije na ogradi. Da ne dolaze zmije, treba uraditi ovo: pre sunca uzetigranu i njom obići oko kuće, pa tu granu odneti i ostaviti preko vode (Boljanić).

Nema običaja da na Lazarevu subotu idu povorke lazarica. Toga dana, rano izjutra deca uzmugvozdenu peku (sač) i kakav ključ, kojim će udariti po njoj, pa tako obilaze triput oko kuće i oko štalagovoreći:

Kuca, kuca lazarica,Bjež od kuće, poganica,Stignuće (=ubiće) te obramica!

Poslednja sedmica pred Uskrs zove se u Rakovcu Šarena efta, a u Paklenici samo Šarena subota.Na Veliki petak se bojadišu jaja. Jedno jaje će obojadisati pre sunca i to jaje će ostaviti da stoji do

godine. Ako se “nadnese vrijeme”, izneće pred kuću to jaje, komad krsne sveće, sofru i sadžak.Jaja se bojadišu u jednoj boji, a i šaraju se. Za bojadisanje se upotrebljavaju jabukova kora (malo

crvenkasta boja), brezova kora (žuta boja), šljivova kora (crvena boja) i lukovina (mrko-žuta boja). Šaranjese izvodi u osobitoj batik-tehnici: u rastopljenom vosku se navošti konac provlačenjem i onda se taj konaclepi po jajetu kako se hoće, tj. tim koncem se ozvode šare. Kad se jaje skuva u boji, konac se skine rukom ilikrpom.

Na Uskrs deca nose u mravinjak ljuske od jaja i malo mrva. To je neki “sevap”: da se najedu i mravi.Nekada je bio velik praznik Jovanjdan (24 juna po st. kal.), ali nema običaja da se preskaču vatre i da

se prave venci. Veruje se da tog dana Sunce triput zastaje i povraća se.

35 Više pojedinosti o tim molitvama dali su E. Lilek: Etnološki pabirci po Bosni i Hercegovini. GZM 1899, 707-708; P.St. Ivanović: Srpski narodni običaji oko mrtvaca i pri ukopu. “Bos. Vila” 1898, 226; - i u prikazu pomenutog rada E.Lileka u “Bos. vili” 1900, 221.

33


Tab. I

34

Illustration 14: Kuća na magazu Gavre Milivojevića uKrsnom Polju, s lica

Illustration 15: Kuća Gavre Milivojevića u KrsnomPolju, sa zapadne strane. Vide se dodana vodnica i

uljanik.

Illustration 16: Hambar, Gornji Rakovac Illustration 17: Vodnica, Gornji Rakovac

Mil. S. Filipović

Tab. II

35

Illustration 18: Luka Damnjanović iz Vasiljevaca upantalonama i kraćem gunju. Na glavi mu peškirić.

Illustration 19: Savka Nedić iz G. Rakovca. Nanjoj kecelja

Illustration 21: Devojke iz G. Rakovca. Na svakojcrni ljetak.

Illustration 20: Ruža Nedić iz G. Rakovca. Nanjoj bela "aljina".


U Maglaju je to sv. Jovan Narukvičar, jer se tog dana čeljadi vezuju narukvice koje će mati skinutina Petrovdan i staviti za ikonu. Po selima toga nema.

Kresovi se zovu tri dana pre i tri dana posle Petrovdana. Tako isto i po tri dana pre i posleIlindana. Kada su Kresovi, ne treba u te dane prati haljine. Toga se drže i muslimani i Hrvati.

Uoči Petrovdana skupljaju se deca po visovima i pale “ma'aljke”, “mašale” ili “lilajke” imašu njima. Te buktinje spremaju unapred od brezove ili trešnjeve kore (lile) ili od papradi, koja sezadene u procepljenu kraću motku (sl. 14). Takmiče se u koga je bolja mahaljka. Toga običaja ima uovom kraju samo kod Srba; nema ni kod Hrvata na Visu ni kod muslimana.

Ne radi se ni na Pavlovdan (Boljanić).Ako na Ilindan zagrmi, veruju da će ucrvati i opadati orasi i lešnici.U “ilinskom mjesecu” su mnogi “vatreni sveci”. Osobito se praznuje Marina (Ognjena

Marina) i sabor arh. Gavrila.Prokop (Prokopijevdan) se praznuje od “bolje”, neke bolesti usled koje čovek oteče.Na Preobraženje u crkvama se osvećuju grožđe i voće.Na Usječenje se posti.

Đurđic se praznuje da kurjaci ne kolju stoku. Međutim, Mratinjdan se ne praznuje: praznujusamo oni koji slave tog dana.

Na Varicu se vari pšenica koja se daje deci da je jedu.Običaji oko rođenja i davanja imena - Kod ozrenskih Srba nij u običaju da se ide

svešteniku po “znamenje”, kad se rodi dete: to retko ko čini.Na nekoliko dana posle rođenja nose dete da se krsti. Detetu obično daju ime po prazniku

kad se je rodilo ili po dedu. Naročito ako se u roditelja ne drže deca, onda daju imena kao: Gospava,Sisoje, Prokopije itd. Nije u običaju da se menja lično ime, ako se dete teško razboli.

Kad se dete krsti, običaj je da se kumu daju priglavci. A kad kum dolazi prvi put u posetu,on donosi kumi “prelu” (preslicu) i na njoj sve što joj treba detetu za nošenje: košulju i drugehaljetke i fes (D. Paklenica).

Ženidbeni običaji - U običaju je i danas da se momci žene veoma mladi. Da bi dobio jednuradnu snagu u kući više, mnogi bi domaćin oženio i sina od šesnaest godina. Smatra se da jeprestareo za ženidbu onaj momak koji je otslužio rok u kadru, ne oženivši se pre toga.

36

Illustration 22: Pajo Nedić sa spremljenom"lilajkom", G. Rakovac

Mil. S. Filipović

Ranije su se smatrali bliskim rodom i “sedmo” pa i “deveto koleno”. U sadašnje vreme već sene gleda i na tako daleko srodstvo i upravljaju se, kod sklapanja braka, prema crkvenim pravilima.Uzimaju se među sobom i oni koji slave istu slavu naročito ako su bogati.

Ranije je bilo i otmice, a sada je više nema.Svadbe su većinom pred božićne poklade i po Božiću. U sadašnje vreme nastoje da svadbu

obave zajedno s kućnom slavom, da bi prošli što jevtinije.Pred svatovima ide “čajo”, koji peva, galami i uzvikuje: “Mašala!” Na njemu su peškir i

nizovi oraha, lešnika, neko obojeno pero i dr. Bude toga i na deveru, starom svatu i dr. Venac odnanizanih lešnika ili oraha i lešnika zove se “grontulja”. Takmiče se u tome koja će nevesta u selubolje nakititi svoje svatove grontuljama.

Ranije su svatovi nadžacima razbijali ograde i otvarali put kad vode mladu, jer nisu išliobičnim putem i jer se nije išlo pored groblja i kroz groblje. Nadžak u ovom kraju ima na jednojstrani čekić a na drugoj kao sekiricu. Ranije se dešavalo da se momci potuku nadžacima.

Kad se mlada dovede u novi dom, dovodi joj se i “nakonjče”. Još dok je mlada na konju,dodaju joj sito i zob, i ona baca zob preko sebe. Postoji i običaj da baca i kašiku s medom i da se gatapo tome kako će pasti. U kući obvode mladu triput oko ognjišta, i ona dariva ognjište novcem.

Gosti o svadbi donose prinose. Čajo uzvikuje ko je šta doneo. Ako je došao neki siromah inije doneo ništa, ipak čajo izviče i za njega kao da je doneo prinos.

O svadbi, radi veselja, pojedinci se i maskiraju, ali se u ovom kraju ne zna za čarojice.Međutim, bilo je ranije da momci, kad se svedu mladenci, idu u mauču oko udžere u kojoj sumladenci i ne prestaju sve dok im se što ne iznese.

Čajo nosi nadžak. I u mladoženjinoj i u mladinoj kući mu pre polaska vežu na nadžak peškir ipo kokoš ili petla. Otkle polazi obično dobije petla i stalno ga nosi do kuće. Daju mu po kokoš ipeškir i drugi u čiju kuću uđe, upravo on ide sam i sam uzima kokoš iz kokošinjca. To mu neće nikozameriti.

Posle venčanja ide se mladinim roditeljima “na mir” i tom prilikom se obavezno daje otkup zanevestu, koji u sadašnje vreme (1938) iznosi kod Ozrenjaka oko 1000-2000 dinara. (U Posavini dajuza “mirovinu” 3000-4000 dinara). Mnogi ište mnogo, pa onda vrati jedan deo primljene sume.

Nevesta se zove u novoj kući po mužu (na primer: Milojevica, Siminica) ili po selu iz kog jerodom (na pr.: Boljanićka, Milinkuša - iz Milinog Sela), ili po rodu iz koga je dovedena (na pr.Đurićka).

I kod Ozrenjaka se zna za priču da je domazet crnji od gavrana.Podaci o svadbi kod pravoslavnih u selima Maglajskog i Gračaničkog sreza, što ih je objavio

E. Lilek, mogu da budu samo od Ozrenjaka. Tu se govori o prosidbi kao i o samoj svadbi.36

Samrtni i pogrebni običaji - Čim se čuje u selu da negde “jauču” (nariču), znak je da je nekoumro. Ukućani nariču dok je mrtvac (“mejit”) u kući, a opšti plač nastaje kad ga ponesu od kuće.Posle nema više da se nariče. Nema profesionalnih narikača.

Mrtvac se kupa: kupaju ga lica istog pola, i to samo stariji. Za kupanje mrtvaca greje se vodau kotlu koji se postavi na tri kamena. Mrtvaca polivaju vodom koja se zahvata iz kotla nekim manjimsudom. Pošto okupaju mrtvaca, prevrne se kotao na ona tri kamena i tako stoji tri dana. Sud kojim jezahvatana voda iz kotla, osobito ako je to bio vrg (“'rg”), razbiju kad svrše s polivanjem. Onaj ko jekupao mrtvaca opraće i drveni pod u sobi, kad se iznese mrtvac.

Ako ih ima, mrtvacu oblače njegove venčane haljine. Inače, nastoje da ga obuku u što novijehaljine. Pokrov se malo naseče kamenom pa se razdre, pošto se odmeri koliko će trebati.

Ako umre žensko, povrh pokrova joj stave i drugu opregaču. Ta opregača daće se na grobljuonoj ženi koja je pokojnicu okupala - opremila.

U kući u kojoj je mrtvac ne ruča se sve dok ga ne sahrane, pa makar to bilo tek uveče(Vasiljevci).

36 E. Lilek: Ženidba i udadba u Bosni i Hercegovini. GZM 1898, 39-40.

37


Na pogreb dolaze svi od suseda i rodbine koji se pozovu, a zove ih se onoliko koliko možestati na trpezu, odnosno koliko ih ta kuća može da pogosti.

Kad se skupe ukopnici, oni najpre jedu svi zajedno pa se onda daju na posao. Trojica odu nagroblje da kopaju raku. Ostali se staraju da posvršavaju drugo što treba a u prvom redu da načine“mejitsku kuću”, da otešu kovčeg. U starije vreme mrtvac je polagan u grob jednostavno na zemlju pasu sa strane oko njega stavljane trenice i ozgo prečke i poklopci.

Za nošenje mrtvaca načine se nosila. Gde je ravnije prenose ga, otskora, na kolima. Zimi seupotrebe i sanke. Nosila se preseku na groblju i bace u grob, pošto se prethodno nosilima gurne triputzemlje u raku. To se radi pošto se već stave poklopnice po pokojniku (Boljanić). Ili se motke odnosila ostave na grobu: negde ih ostave sa strane groba (Stupari, Vasiljevci, Smrdin, Krsno Polje - Sl.15), a negde ih ukrste na grobu (Krtova).

Pred polazak sprovoda, neki u kući triput odignu i spuste mrtvaca (Boljanić).Mrtvaca neće izneti iz kuće dok u kuću ne unesu grudu zemlje. Ako nije uneta ta gruda, onda

za čitavu godinu dana, naročito ako je umro domaćin, neće ništa opravljati, lepiti ili mazati naognjištu. A za godinu dana neće ni u kom slučaju ništa bojadisati (Boljanić).

Mrtvaca nose na nosilima tri čoveka: jedan ide ispred, a dva idu pozadi. Nosači se čestomenjaju u putu. U putu se zastaje radi odmora. Od daljine groblja zavisi koliko će puta zastajati.Obično zastaju dvaput u putu, a treći put na samom groblju. Gdegod zastanu nožem useku krst nanekom drvetu ili kamenu. U Vasiljevcima spuštaju mrtvaca na stećak Džinov Kamen i na njemuzaparaju krst.

Žene ne idu u pratnju na groblje, pa ni kad umre žensko. Idu samo “djetići”, njih 15-20. Ovoje zaista karakteristično i možda je pod uticajem muslimana. Žene će posle odlaziti na groblje.

Nije u običaju da se u grob stavlja “Haronov novac”. Ali, običaj je da se na mrtvaca kad seceliva poslednji put, stavlja novac. Taj novac pokupiće i među sobom podeliti ukopnici. Oni će istotako pokupiti i peškiriće što ih je rodbina metnula na mrtvaca.

Ako je umrlo dete u kolevci u majke koja već više neće moći da rađa, onda se dete ukopa ukolevci (“bešici”), ali se od kolevke odreže donja uzglavnica, daska kod nogu.

Ako je pokojnik bio alkoholičar, pod glavu u grob mu stave bocu rakije.Pošto se mrtvac spusti u raku, svaki od ukopnika baci po šaku zemlje.Kad se grob zatrpa i završi, onda svi čitaju u sebi neke molitve. Tada će pojesti pogaču i popiti

rakiju što je sve doneto od pokojnikove kuće u pratnji.

38

Illustration 23: Motke na svežem grobu,Krsno Polje

Mil. S. Filipović

Kad ukopnici polaze s groblja, svaki zadelja nožem iverku od alata kojim su kopali i tu iverkuostavlja na grobu. Sa groblja idu pokojnikovoj kući na večeru. Prelazeći preko potoka ili kad već dođukući, peru ruke. Žena neka, kod kuće, drži žara na ožegu i svaki će baciti preko sebe po jednu žišku. Zavečeru su spremljena jela prema tome kakav je dan, tj. posna, ako se tog dana posti.

Utopljenici, makar to bili i slučajni, sahranjuju se izvan groblja odnosno kod mesta gde su izvađeniiz vode. Neće u groblju sahraniti ni dete koje nije kršteno.

Ako je groblje blizu, onda ožalošćeni idu na groblje prvo, drugo i treće jutro po sahrani. Idu ljudi ižene. Na grobu pale sveće i kade ga. Inače ne donose ništa od jela i pića.

Na sedam i na četrdeset dana se sprema “prekadnja”, čini pomen na grobu. Sem koljiva, iznesupića i jela, i to se popije odnosno pojede kod crkve. Ko je u mogućnosti, on zove i kući na “sedmicu” i“četeresnicu” i tada se postavlja zasebna sofra čak i za decu. Nije u običaju da se priređuje pomen na polagodine.

Neko već prilokom opela mrtvačeva kolje “dušnog brava” i odmah svrši s prekadnjom uz opelo zasve pomene koje bi inače činio u toku jedne godine. Tako rade siromašniji (Boljanić).

Glavni pomen treba da bude kad prođe godina od smrti pokojnika. To su “zadušnice”. Mogu da seodrže i ranije, pre nego što istekne puna godina, i obično ih svi drže u jesen, pa se zovu i “jesenskezadužbine”. Na njih se zovu ukopnici i bliži rod. Svako od pozvanih donese po 5-10 litara rakije i dušnogbrava, muškog ili ženskog, već prema polu pokojnika. Sama kuća koja daje pomen kolje brava i june. Bravse peče, a june se skuva i deli. Na zadužbine dolaze i nezvani, ali ti ne donose ništa. Na trpezu o timzadužbinama ili zadušnicama iznose se najpre orasi, lešnici i suve šljive, pa posle ostalo. Postavlja sezasebna sofra deci i daje im se mesa, sira, mleka.

Pokojnik može da se sahrani i u stari grob, osobito ako je groblje već postalo tesno. U pojedinimgrobovima je sahranjeno i po deset lica.

Groblja su uopšte veoma zanemarena, pa su i bez ograde. U Vasiljevcima su načinili kraći putpreko groblja i puštaju konje da pasu po groblju.

Pošto nigde nema grobova crnih Cigana, koji su nomadi, Srbi veruju da oni jedu svoje mrtvace.

RAZNI DRUGI OBIČAJI I VEROVANJA

Opšta su verovanja u vampire, vukodlake i veštice.Veoma je veliki strah od zlih očiju i da se ne “nagraiše”, nagazi na zlo. Ko “nagraiše” ide

svešteniku da mu se čita molitva. Ili ide ženi vračari da mu “saljeva stravu”. To je i sada sasvim običnapojava. Kad se malo dete nosi među svet izvan kuće, nagarave ga ugljenom po čelu i obrazima radiodbrane od uroka.

Nedeljom i utorkom neće odvojiti ništa od svoje stoke, pa ni u korist crkve.Mnogo se gata o vremenu po Mesecu. Na primer: ako su u mlađaka pera oštra, veruju da će biti suv

mesec; ako su malo zatubasta, biće kišovit mesec. I počinjanje poslova udešava se prema mesečevimfazama. Tako na primer veruju da je bolje seći drvo za “starine”, jer ako se seče za “mladine”, jesti će gacrv. I svinju “ranjenika” kolju za “starine”. Neki žito seju uz “mladinu” (Paklenica), ali sam slušao odnekih da je bolje da se počne sejati za “starine” (Vasiljevci). Krompir se ne seje “Cvjetne hefte” (sedmicapred praznik Cveti).

Žene koje pare haljine lugom paze da ih ne peru u vreme Mesečeve mene.I kod Ozrenjaka pomračenje Sunca se uzima kao rđav predznak za Srbe, a pomračenje Meseca kao

rđav predznak za muslimane odnosno Turke.Ne valja da se orah sadi blizu kuće. Ko posadi orah, veruje se, umreće kad u oraha bude stablo

debelo kao što je on debeo u pojasu.Velika moć za odbranu od uroka pripisuje se tisovu drvetu. “Tisov krstić” nose mnogi muškarci na

ljetku (Sl. 6). Žene stavljaju ženskoj deci u kosu (u pletenice) tisove krstiće. Kravi koja daje dobro mlekouvrti se komadić tikovine u rog i spolja zalepi voskom. Neki imaju i krstove i krstiće od skinutog lučevogkrova sa crkve manastira Ozrena.

Niko ne kazuje koliko ima košnica pčela. I ovde su ranije, koji su hteli da drže pčele, verovali da ćeimati uspeha ako jednu košnicu ukradu, jednu nađu i jednu kupe.

39


Slepi miš se upotrebljava u ljubavnim činima. Kaže se: “zaćorio: slijepog miša pojo”.Muslimani govore da je grehota ubiti orla i goluba. I Srbi vele da ne valja ubiti orla. Srbi tuku

golube grivnjaše, a ne ubijaju pitome: to je grehota (Rečica i Paklenica).Kad se vidi splet zmija, treba ih pokriti belom maramom. I, posle što god zatražiš od boga,

dobićeš. Tako veruju muslimani. I muslimani i Srbi veruju da se neka “golema zmija” ne sme ubiti izpuške: puška bi se razišla (Rečica, Paklenica).

Od groma se može sačuvati, ako se skloni pod lesku.Kad seljak počinje prvo sejanje, promeša seme i kaže otprilike: “Bože, daj da rodi! Bože, podaj i

ticama i mišima i naodnici drugoj!” i onda baci jednu šaku semena u živicu životinjama.Na kućni temelj, kad se počne graditi kuća, kolje se “kurban” i to obično ovan, jer treba

“okrvaviti temelj” da bude sretno (muslimani kažu: “okurbanit”). - Kad je građena kula u Krtovi,govorilo se je da zid neće ostati, ako se ne uzida živ čovek. S tim u vezu dovode sada nalazak nekih kostiu temelju od zida.

Kad se podigne sleme (šljeme), domaćin i susedi daju darove “majstorima”, koji se stavljaju nasleme. - Pošto se kuća dovrši, priređuje se “naselje”: naseljava se kuća. Pozovu se mnogi gosti i sveštenikda “osvešta” kuću. Dešava se da tom prilikom bude gosti više nego o slavi. Bude vrlo svečano. Gosti isami donose darove: nešto pečeno, hleba, pića. Ognjište darivaju novcem.

Kad se žanje pšenica, a žanju je ženske, “prožinjalica” je ona među njima koja ide sredinom ikoja “prosijeca”. Njoj se uveče spremi kolač “kovrtanj” da ga može nataći na ruku. Taj kovrtanj se okiticvećem i jabukom. Mora biti od pšenična brašna.

Nema običaja pabirčenja.Kad prispe “novina”, tj. kad se prvi put mesi testo od novog brašna, onda žena tim testom

“zakrsti”, načini krst, negde u kući na gredi, ka istoku.Kad kukavica kuka (“pjeva”) na drvetu, treba zažmuriti i žmureći otkinuti malo kore od tog

drveta. Taj komadić kore treba nositi za pojasom i stavljati uveče pod jastuk, “pa će ići knjiga”.Nerotkinje, da bi rodile, okreću se na mlinskom kolu: na paočniku, na suhom kolu.Za jedan veliki kamen u selu Krtovi veruje se da je pao s neba.Nedaleko od sela Rečice je Šahin Kamen, strm krečnjački otsek. Na vrhu je stena. Priča se: bio

lovac i gađao sunce, pa se za kaznu okamenio. Stoji mu samo trup, pošto su mu deca odbila ruke i pušku.Kad u Boljaniću nastane kašalj rikavac (Pertussis), idu i provlače decu kroz rupu u zemlji koju je

načinila voda ili kroz drvo koje je raslo izjedna pa se rastavilo i opet sraslo.Pok. Mitar Sofrenić iz Boljanića lečio je od ujeda besna psa: na kori hleba ispisao bi mastilom

sator-formulu i dao bi tu koru da je pojede bolesnik. Drugi leče od ujeda besna psa na taj način dapacijentu seku neku žilicu ispod jezika, da mu daju da jede beli luk i da inhalira pare belog luka koji sepeče.

Starac Vaskrsije Maksimović iz Petrova Sela leči od zmijinog ujeda. Upotrebljava neku travu sačupavim smrdljivim listom, kojoj ni sam ne zna imena. Pošto je stuca i pomeša sa nišadorom, privije jena ranu i ostavi da tako stoji 24 sata. Uz to ide i bajanje. Formula glasi:

Zemlja zemlju ljubi,A žena zlo zaradi.Kako zaradi,Tako i povrati, okne (?).Ali Bog će dati!Ona je dobre duše,Opet će dobro biti!

Tu formulu izgovori triput, pa zahukne u travu, i tada je tuca. To je naučio od nekog seljaka iz KrsnogPolj, kome je za to platio pet forinata. Vaskrsije kaže (1938) da je već izlečio sedamnaest lica.

U jednoj rukopisnoj knjižici iz Mičijevića bio je zapis protiv krvotoka, iz sredine 18 veka.Objavljen je u B-H, Istočniku za god. 1897, str 28.

40

Mil. S. Filipović

Ranije je bilo veoma u običaju da s bolesnicima dolaze u manastir da im se čita, da im se “otvoriknjiga”: “vidi kaki mi svetac udi”! Sveštenik tada otvara nasumce neku knjigu pa čita iz nje bolesniku i uputiga da radi štogod.

Opšti je običaj po Bosni da se crkve opasuju prilikom osvećenja. Crkva ozrenska je poslednji putopasivana prilikom osvećivanja novog krova. Opasivana je platnom i provlakom (tanka sveća, svitac).Opasuje ko može, namenjujući to na decu ili na stoku, već prema tome u čemu mu se ne da, jer platno ilisveća ostaje kao prilog crkvi.Kad se osvećuje crkva, tada se cepa vladičina “košulja”, u kojoj je služio, i svako nastoji da dođe dokomadića od te košulje. Ta se vladičina košulja sašije naročito za tu priliku od lanenog platna. Sam vladikaprvi razguli košulju na dva dela.

MUZIČKI INSTRUMENTI

Nekada je po ozrenskim selima bilo mnogo gusala i gajdi. Gusala ima i danas, ali gajdi više nema:nestalo ih je početkom 20 veka. Uz gajde su osobito svirali pastiri, da bi se od njih plašili vukovi. Zatim, uzgajde bi se veselili u jesen, prilikom ljuštenja kukuruza.

Gusle izrađuju pojedinci koji su tome vešti. Ja sam viđao gusle samo s jednom strunom, a slušao samda ih je bilo i sa dve strune.

Upotrebljavaju i tambure, i to “tamburicu”, manju, i “šargiju”, veću. Tamburice prave i sami, akupuju ih i gotove u gračanici; šargije se dobavljaju iz Puračića, gde se izrađuju (1950 god. cena im 800dinara).

Sem tih instrumenata upotrebljavaju se i “dvojnice”. Ovde je upotrebljavan i “rog” sa piskom odzove (zovine). S proleća dečaci prave trube od vrbove kore sa piskom od vrbe. Ne prave ih u određene danenego kad ko hoće.

Ranije su igrali kolo i bez instrumentalne muzičke pratnje: uhvatili bi se za ruke i “kolali” uz ženskopevanje.

RÉSUMÉLes Ozréniens ou Maglaiens

L'espace entre la rivière Bosna à l'occident et le cours inférieur de son affluent droit - la Spreča aunord, est occupé par la montagne peu élevée d'Ozren avec sa contrée montagneuse. Cette montagne esthabitée; elle est considérée comme une unité géographique, dont les frontières orientales et méridionales sontformées par la petite rivière Tinja et par quelques collines. Autrefois toute cette contrée formait aussi uneunité administrative, ayant son centre à Maglaj; c'est pourquoi les habitants serbes de cette contrée, connussous le nom d'Ozréniens (Ozrenjaci), sont aussi nommés Maglaiens (Maglajci). A côté de Serbes orthodoxes,on trouve dans ce pays aussi des musulmans - dans les villages le long de la Bosna et à Suho Polje au bord dela Spreča, et surtout dans la ville même de Maglaj, et seulement 5 familles de Croates catholiques - dans levillage de Bakotići; ces Croates sont les restes d'un ancien groupe, plus nombreux au XVIIe siècle.

Les Serbes qui habitent les villages d'Ozren, représentent un petit groupe ethnique, formé a 1'époqueturque d'immigrants de tous pays, pour la plupart du Montenégro et d'Herzégovine, et en moindre nombre -d'autres contrées voisines. Il est remarquable que ce soit la montagne et non quelque dépression du terrain,qui servit ici come base pour former un group etnique, ce qui était favorisé par quelques facteurs: aucuneroute d'importance ne traversait cette montagne, une route passait seulement par sa périphérie; les Serbesdans les villages d'Ozren étaient presque complètement séparés des Serbes des contrées voisines par unerangée de villages musulmans sur la périphérie d'Ozren; enfin, le monastère Ozren qui était longtemps lecentre culturel et politique de ces Serbes joua aussi un rôle considérable dans la formation de ce groupeethnique. Après 1878, quand la domination turque prit fin, les conditions politiques dans ce parage de laBosnie changèrent cardinalement, la position des Serbes d'Ozren change aussi, et c'est alors que commencala désagrégation de ce groupe ethnique.

Dans cet article l'auteur expose les faits principaux de l'histoire ethnique et donne un apercu bref dela vie Serbes d'Ozren: leur économie, les bâtiments, les costumes, les institutions et les relations sociales, lescoutumes et les croyances y sont décrit.

41

Documents

Milenko S. Filipović - Ozrenjaci Ili Maglajci