Migracijski izazovi, lokalne politike · Publikacija je izrađena u okviru projekta Učešće građana u kreiranju lokalnih politika u kontekstu priliva migranata – primer četiri

2018.

Migracijski izazovi,

lokalne politike i učešće građana

Publikacija je izrađena u okviru projekta Učešće građana u kreiranju lokalnih politika u kontekstu priliva

migranata – primer četiri lokalne zajednice, zahvaljujući podršci Fondacije za otvoreno društvo Srbija.

Stavovi izneseni u okviru ove publikacije pripadaju autorima i ni na koji način ne izražavaju zvanične stavove

Fondacije za otvoreno društvo Srbija.

Svi relevantni termini upotrebljeni samo u muškom gramatičkom rodu odnose se na sve osobe bez

diskriminacije i bez obzira na njihovu rodnu pripadnost, osim ukoliko nije drugačije naznačeno.

Izdavač

Grupa 484

Pukovnika Bacića 3

11040 Beograd

Za izdavača

Vladimir Petronijević

Urednik

Siniša Volarević

Autori

Jana Babić

Siniša Volarević

Saradnica-istraživačica

Danica Ćirić

Prevod

Dragana Pokrajac

Jelica Lepori

Dizajn i prelom

Marko Zakovski

Štampa

Dosije studio

Tiraž

100 komada

SADRŽAJ

UVOD ...............................................................................................................................................................................7

O projektu ..............................................................................................................................................................7

Metodologija istraživanja ..................................................................................................................................7

Struktura ispitanika ......................................................................................................................................8

SLUČAJ: ŠID .................................................................................................................................................................11

Opština Šid: lokalni kontekst i politike .......................................................................................................12

Metodološki okvir..............................................................................................................................................15

Nalazi istraživanja: GRAĐANI .........................................................................................................................17

Okolnosti – živeti u Šidu ............................................................................................................................17

Migrantska kriza ..........................................................................................................................................18

Predlozi za lokalne politike u kontekstu priliva migranata ............................................................... 23

Dalji razvoj migrantske krize .....................................................................................................................24

Nalazi istraživanja: MIGRANTI ...................................................................................................................... 26

Okolnosti – zašto i kuda? ...........................................................................................................................26

Izvori informacija ........................................................................................................................................27

Zaglavljeni u Srbiji .......................................................................................................................................27

Ostanak u Srbiji ...........................................................................................................................................29

Šta u međuvremenu?..................................................................................................................................29

Nalazi istraživanja: PREDUZETNICI ..............................................................................................................31

Okolnosti – poslovati u Šidu .....................................................................................................................31


Uslovi za radno angažovanje migranata .................................................................................................33

Dalji razvoj migrantske krize .................................................................................................................... 34

Migranti koji ne borave u zvaničnim centrima - nerešen ili nerešiv problem? ................................35

Nalazi istraživanja: LOKALNA SAMOUPRAVA I LOKALNE INSTITUCIJE .......................................... 37

Okolnosti – stanje u Opštini Šid ...............................................................................................................37


Lokalne politike i građanske inicijative u kontekstu priliva migranata ........................................... 44


Zaključno razmatranje ..................................................................................................................................... 46

Uticaj priliva migranata na situaciju u lokalnoj zajednici ................................................................... 46

Interakcije migranata sa lokalnim stanovništvom ...............................................................................47

Uključivanje migrantske dece u lokalne škole ......................................................................................47

Migranti koji borave izvan zvaničnih centara ....................................................................................... 48

Informisanje o pitanjima vezanim za priliv i prisustvo migranata ....................................................49

Mogućnost radnog angažovanja migranata ........................................................................................ 50

Dalji razvoj lokalnih politika i praksi u radu sa migrantima ............................................................... 50

SLUČAJ: SOMBOR .................................................................................................................................................... 53

Grad Sombor: lokalni kontekst i politike ................................................................................................... 54

Metodološki okvir............................................................................................................................................. 56

Nalazi istraživanja: GRAĐANI ........................................................................................................................ 58

Okolnosti – živeti u Somboru .................................................................................................................. 58





Okolnosti – zašto i kuda? .......................................................................................................................... 66

Izvori informacija ....................................................................................................................................... 66

Zaglavljeni u Srbiji ...................................................................................................................................... 66

Ostanak u Srbiji? ..........................................................................................................................................67

Šta u međuvremenu?................................................................................................................................. 68

Nalazi istraživanja: PREDUZETNICI ............................................................................................................. 69

Okolnosti – poslovati u Somboru ............................................................................................................69


Uslovi za radno angažovanje migranata .................................................................................................70


Nalazi istraživanja: LOKALNA SAMOUPRAVA I LOKALNE INSTITUCIJE .......................................... 72

Okolnosti – stanje u Gradu Somboru ..................................................................................................... 72


Predlozi za lokalne politike u kontekstu priliva migranata ................................................................75


Zaključno razmatranje ..................................................................................................................................... 77

Uticaj priliva migranata na situaciju u lokalnoj zajednici ................................................................... 77

Interakcije migranata sa lokalnim stanovništvom ...............................................................................78

Uključivanje migrantske dece u lokalne škole ......................................................................................78

Migranti koji borave izvan zvaničnih centara ........................................................................................79

Informisanje o pitanjima vezanim za priliv i prisustvo migranata ....................................................79

Mogućnost radnog angažovanja migranata ........................................................................................ 80

Dalji razvoj lokalnih politika i praksi u radu sa migrantima ................................................................81

SLUČAJ: SUBOTICA ................................................................................................................................................. 83

Grad Subotica: lokalni kontekst i politike ................................................................................................. 84

Metodološki okvir............................................................................................................................................. 87

Nalazi istraživanja: GRAĐANI ........................................................................................................................ 89

Okolnosti – živeti u Subotici i Adi ........................................................................................................... 89

Migrantska kriza ......................................................................................................................................... 90




Okolnosti – zašto i kuda? ...........................................................................................................................97

Izvori informacija ........................................................................................................................................97

Zaglavljeni u Srbiji ...................................................................................................................................... 98

Šta u međuvremenu?................................................................................................................................. 99

Nalazi istraživanja: PREDUZETNICI ........................................................................................................... 100

Okolnosti – poslovati u Subotici ........................................................................................................... 100

Migrantska kriza ....................................................................................................................................... 100

Uslovi za radno angažovanje migranata .............................................................................................. 101

Dalji razvoj migrantske krize .................................................................................................................. 102

Nalazi istraživanja: LOKALNA SAMOUPRAVA I LOKALNE INSTITUCIJE ........................................ 103

Okolnosti – stanje u gradu Subotici ..................................................................................................... 103

Migrantska kriza ....................................................................................................................................... 103

Predlozi za lokalne politike u kontekstu priliva migranata ............................................................. 105

Dalji razvoj migrantske krize .................................................................................................................. 108

Zaključno razmatranje ................................................................................................................................... 109

Uticaj priliva migranata na situaciju u lokalnoj zajednici ................................................................. 109

Interakcije migranata sa lokalnim stanovništvom .............................................................................110

Uključivanje migrantske dece u lokalne škole ....................................................................................110

Migranti koji borave izvan zvaničnih centara ......................................................................................111

Informisanje o pitanjima vezanim za priliv i prisustvo migranata ..................................................111

Mogućnost radnog angažovanja migranata .......................................................................................111

Dalji razvoj lokalnih politika i praksi u radu sa migrantima ..............................................................112

OPŠTI ZAKLJUČCI I OKVIRNE PREPORUKE .................................................................................................. 113

Uticaj priliva migranata na situaciju u lokalnoj zajednici .....................................................................114

Interakcije migranata sa lokalnim stanovništvom .................................................................................115

Uključivanje migrantske dece u lokalne škole ....................................................................................... 116

Migranti koji borave izvan zvaničnih centara ..........................................................................................117

Informisanje o pitanjima vezanim za priliv i prisustvo migranata .................................................... 118

Mogućnosti za radno angažovanje migranata ........................................................................................ 119

Dalji razvoj lokalnih politika i praksi u radu sa migrantima ................................................................ 120

KORIŠĆENI IZVORI .................................................................................................................................................... 122

Migracijski izazovi, lokalne politike i učešće građana

7

UVOD

O projektu

Projekat Učešće građana u kreiranju lokalnih politika u kontekstu priliva migranata – primer četiri lokalne zajednice Grupa 484 je realizovala zahvaljujući finansijskoj podršci Fondacije za otvoreno društvo Srbija. Suštinski deo projekta predstavljalo je istraživanje sprovedeno na području četiri vojvođanske lokalne samouprave – Šida, Sombora, Subotice i Ade. Najveći deo terenskih istraživačkih aktivnosti realizovan je na području tri lokalne samouprave koje su – na različite načine i u različitom obimu – suočene sa značajnim migracijskim izazovima proisteklim iz kontinuiranog kretanja migranata i izbeglica duž zapadnobalkanske rute. Tek manji deo istraživanja realizovan je na području opštine Ada, koja u istom periodu nije bila suočena sa ovakvim izazovima. Istraživanje je u Šidu sprovedeno u martu, a na području Sombora i Subotice i Ade u junu 2018. godine.

Projekat je nastojao doprineti stvaranju i unapređivanju lokalnih politika i praksi koje će kreirati povoljnije uslove za uključivanje migranata u lokalne zajednice u Srbiji. Vođeni ovako postavljenim ciljem, istraživanjem smo nastojali da omogućimo prikupljanje i analizu podataka koji će potom poslužiti takođe i kao empirijska baza za dalji rad na stvaranju povoljnijih uslova za socijalno uključivanje migranata i izbeglica. Verujemo da relativno bogati kvalitativni podaci prikupljeni ispitivanjem stavova i mišljenja „obe strane” (i migranata i građana) – i analiza tih podataka predstavljena u ovom izveštaju – mogu pomoći da se odrede smernice za racionalno preispitivanje i (re)definisanje stvarnih interesa zajednica i građana, za konstruktivnu diskusiju o građenju novih politika, koje će biti zasnovane na potpunim i realnim informacijama, i aktivnom učešću građana u kreiranju lokalnih politika.

Metodologija istraživanja

Istraživanje je sprovedeno korišćenjem metoda fokusiranih grupnih diskusija (FGD). Sve diskusije su snimljene, a potom su urađeni transkripti ovih zvučnih zapisa. Nalazi istraživanja dobijeni su, dakle, detaljnom kvalitativnom analizom transkripata svih pojedinačnih fokusiranih grupnih diskusija. FGD sa migrantima vođene su uz pomoć prevodioca za arapski i persijski jezik, a dobijeni transkripti su zapravo transkripti konsekutivno prevedenih izjava.1

Istraživanjem su bile obuhvaćene četiri posebne ciljne grupe: (a) građani lokalnih zajednica; (b) predstavnici lokalnih samouprava i relevantnih institucija; (c) predstavnici lokalne privrede; i (d) migranti smešteni u tranzitnim centrima. Posebni vodiči za diskusiju su pripremljeni za svaku od četiri ciljne grupe. FGD sa građanima i one sa predstavnicima lokalnih samouprava i institucija bavile su se situacijom u određenoj opštini ili gradu – generalno i u nekim posebnim oblastima (zdravstvo, tržište rada, bezbednost, itd) – a potom i pitanjima vezanim za prisustvo migranata, mogućnosti

1 Deo pojedinih fokusiranih grupnih diskusija vođen je na engleskom jeziku, a izjave učesnika date na engleskom jeziku nisu prevođene i u transkriptima (i u ovom izveštaju) date su u originalu.

Uvod

8

integracije i druge migracijske izazove. Posebna pažnja poklonjena je pitanjima za koja se u najvećoj meri vežu negativni stereotipovi i osećanja straha i zabrinutosti, odnosno, pitanjima koja su obično izvor otpora prema izbeglicama i migrantima i mogućnostima njihove integracije u lokalne zajednice. Pored toga, sa predstavnicima lokalnih samouprava i institucija razgovaralo se o njihovim relevantnim nadležnostima i saradnji sa nadležnim državnim institucijama, a takođe i o komunikaciji sa građanima i njihovoj uključenosti u definisanje politika i rešavanje problema. Iz drugog ugla, ovom poslednjom temom su se bavile i diskusije sa građanima. Diskusije sa predstavnicima lokalne privrede bile su dominantno fokusirane na stanje u lokalnoj ekonomiji, a razgovaralo se kako o opštoj situaciji i poslovnoj klimi tako i o dolasku migranata i uticaju tog fenomena na određene sektore lokalne ekonomije, pa onda i o mogućnostima radnog angažovanja migranata i izbeglica. Konačno, diskusije sa migrantima iz tri centra obuhvaćena ovim istraživanjem u najvećoj meri su se bavile različitim aspektima njihovog iskustva u Srbiji, njihovim mišljenjima i stavovima o Srbiji i mogućnostima ostanka u ovoj zemlji.

Struktura ispitanika

Odabir učesnika u fokusiranim grupnim diskusijama izvršen je u skladu sa standardima kvalitativnih istraživanja i ciljevima ovog istraživanja. Nastojalo se da u svim fokus grupama koje su okupljale građane žene i muškarci budu podjednako zastupljeni. Pored toga, regrutacijom ispitanika obezbeđeno je da u fokus grupama budu zastupljeni i stanovnici gradskih i žitelji određenih seoskih naselja. Naime, kada je reč o seoskim naseljima, ciljano su birana ona naselja koja se nalaze u blizini prihvatnih centara i naselja na čijoj su se teritoriji zadržavali oni migranti koji borave izvan centara, a vezano za pokušaje iregularnog prelaska granice sa Hrvatskom ili Mađarskom. Povrh ovoga, starost i porodični status bile su još dve socio-demografske karakteristike o kojima se vodilo računa prilikom izbora ispitanika. Tačnije, organizovane su odvojene FGD sa ispitanicima u dobi od 18 do 39 godina i onima starijim od 39 godina, a posebno se u grupama koje su okupljale mlađe ispitanike vodilo računa da podjednako budu zastupljeni roditelji maloletne dece i osobe koje nemaju decu. Ukupno je sprovedeno jedanaest fokusiranih grupnih diskusija koje su uključile 90 građanki i građana Subotice, Sombora, Šida i Ade.

Fokus grupe sa predstavnicima lokalnih samouprava i relevantnih institucija u pravilu su uključivale osobe koje se, u profesionalnom smislu, u najvećoj meri bave pitanjima vezanim za migracije, prihvat i boravak migranata. Često je bio slučaj da su ove osobe članovi lokalnog saveta za migracije, a institucije i organizacije iz kojih su dolazili, pored opštinske ili gradske uprave, bile su domovi zdravlja, centri za socijalni rad, osnovne škole, lokalne organizacije Crvenog krsta i lokalne filijale Nacionalne službe za zapošljavanje. Kroz četiri fokus grupe, diskusije su uključile 20 lokalnih zvaničnika i predstavnika institucija.

U fokus grupama koje su okupljale predstavnike privrede u najvećoj meri bili su zastupljeni preduzetnici, uključujući predstavnike udruženja privrednika, ali takođe i predstavnici velikih privrednih društava. Svi učesnici ovih FGD bili su stariji od 40 godina, a žene su predstavljale oko jedne trećine ukupnog broja. Pri izboru ispitanika


9

naročito smo nastojali da to budu osobe koje dobro poznaju poslovanje preduzeća (i način i logiku donošenja poslovnih odluka), a da dolaze iz sektora privrede u kojima je dolazak migranata proizveo određene efekte u smislu rasta prihoda, ili iz preduzeća koja (barem povremeno) imaju realnu potrebu za novim zapošljavanjem. Organizovane su tri FGD u kojima je učestvovalo ukupno jedanaest predstavnika lokalnih privreda.

Fokusirane grupne diskusije sa migrantima i izbeglicama vođene su uz pomoć prevodilaca ili kulturnih medijatora. Organizovane su posebne fokus grupe za žene i posebne za muškarce. Osim pola, prilikom odabira ispitanika u obzir su uzimana još tri faktora: zemlja porekla, starost i porodični status. Generalno, sastav fokus grupa je odslikavao, u meri u kojoj je to bilo moguće, aktuelnu strukturu populacije žena odnosno muškaraca smeštenih u konkretnom centru. Ukupno četiri diskusije realizovane su u tranzitnim centrima Principovac, Sombor i Subotica, a ove fokus grupe okupile su 28 punoletnih osoba: 16 žena i 12 muškaraca.

Tabela 1. Broj realizovanih FGD i broj učesnika iz četiri ciljne grupe

Ciljna grupa FGD Ispitanici

Građani 11 90

Funkcioneri 4 20

Privrednici 3 11

Migranti 4 28

UKUPNO 22 149

Slučaj: Šid


Slučaj: Šid

12

Opština Šid: lokalni kontekst i politike

Opšti podaci. Opština Šid pripada Sremskom okrugu, ima površinu od 687 kvadratnih kilometara, a na njenoj teritoriji nalazi se 19 naselja. Šid je jedino gradsko naselje i opštinski centar. Teritorija opštine graniči sa dve susedne države. Dok je pogranično područje sa Bosnom i Hercegovinom dosta malo, na području opštine nalazi se čak pet zvaničnih graničnih prelaza sa Republikom Hrvatskom, raspoređenih duž 110 kilometara državne granice.1

Stanovništvo. Prema popisu stanovništva iz 2011. godine, na području opštine živelo je 34.188 osoba, ali procene Republičkog statističkog zavoda govore da se trend smanjenja stanovništva iz prethodne decenije nastavio i tokom poslednjih nekoliko godina pa da je u 2017. godini na području opštine Šid živela 31.901 osoba. Smanjenje broja stanovnika praćeno je porastom prosečne starosti, indeksa starenja i stope zavisnosti stanovništva starijeg od 65 godina.2

Doseljeno stanovništvo, prema podacima poslednjeg popisa, čini veći deo stanovništva opštine Šid (tačnije, nešto više od 53%), a najveći deo doseljenih stanovnika došao je sa prostora Hrvatske (39,5%) i Bosne i Hercegovine (18,5%). Oko 40% svih doseljenika na područje opštine Šid došlo je u periodu od 1991-1999. godine.3

Tržište rada. Aktivno stanovništvo čini 38,5% ukupnog stanovništva, a udeo nezaposlenih u tom kontingentu kreće se oko jedne četvrtine. U 2017. godini, registrovano je 2.987 nezaposlenih lica i 7.504 zaposlena lica.4 U januaru 2018. godine bilo je 727 registrovanih preduzetničkih radnji i 398 privrednih društava (većinom malih: 384). Registrovana zaposlena lica predstavljala su 23,5% ukupnog stanovništva opštine. Glavne karakteristike populacije nezaposlenih osoba su visok udeo nekvalifikovanih i niskokvalifikovanih radnika (41,7%), visok udeo lica starijih od 50 godina (32,7%) i relativno visok udeo mladih (23%).5

Migracijski izazovi i lokalne politike. Aktuelnim migracijskim izazovima vezanim za kretanje migranata i izbeglica duž zapadnobalkanske rute Šid je izložen naročito od sredine septembra 2015. godine, kada su mađarske vlasti preduzele aktivnosti kojima je ulazak tražilaca azila i migranata sa teritorija Srbije praktično u potpunosti onemogućen. Odmah potom uspostavljen je novi humanitarni koridor koji je iz Srbije išao preko područja Republike Hrvatske, pa je opština Šid postala glavna izlazna tačka, a njenom teritorijom je u periodu od 16. septembra 2015. do 8. marta 2016. godine prošlo više od 609 hiljada izbeglica i migranata.6 Tokom čitavog ovog perioda, kretanje izbeglica i migranata kroz Srbiju, pa tako i preko područja Šida, odvijalo se u vidu relativno brzog tranzita, te se najveći broj izbeglica i migranata u Šidu nije zadržavao duže od dva-tri dana ili još i kraće. Tokom septembra i oktobra tranzit je organizovan preko graničnog prelaza u blizini naselja Berkasovo. Otvoren je tranzitni centar Principovac, ali se prihvat i zbrinjavanje izbeglica i migranata u najvećoj meri odvijalo na otvorenom, u neposrednoj blizini graničnog prelaza. Od početka novembra 2015. godine, u skladu sa dogovorenim bilateralnim protokolom o saradnji, tranzit prema Republici Hrvatskoj organizovan je posebnim vozovima, kojima su izbeglice i migranti prevoženi sa železničke stanice u Šidu do prihvatnog centra


13

u Slavonskom brodu u Hrvatskoj. Kako bi se ovakav tranzit organizovao na efikasan način, otvorena su dva dodatna tranzitna centra: jedan na prostoru bivšeg motela u naselju Adaševci (pored autoputa), a drugi u neposrednoj blizini železničke stanice u Šidu. U tom periodu, pravila o kretanju izbeglica i migranata duž zapadnobalkanske rute postajala su sve restriktivnija, pa je i zadržavanje na prostoru Šida postajalo duže, a onda je zatvaranje koridora na početku marta 2016. godine stvorilo jednu posve novu situaciju: Šid je postao mesto u kom migranti i izbeglice borave mesecima, pa i godinama, ali i područje sa koga znatan broj migranata stalno pokušava, na različite iregularne načine, ući u Republiku Hrvatsku. U izvesnim periodima na području Šida kontinuirano je boravilo i više od dve hiljade migranata i izbeglica.

U međuvremenu, zatvoren je tranzitni centar pored šidske železničke stanice, a centri Principovac i Adaševci i dalje zbrinjavaju migrante i tražioce azila. Krajem marta 2018. godine u Adaševcima su boravile 284 osobe, a u Principovcu 108 osoba. U oba centra migranti iz Avganistana bili su pojedinačno najveća grupa, a odrasli muškarci predstavljali su više od polovine smeštenih u centru.7 Međutim, do kraja avgusta 2018. godine, situacija se znatno promenila, pa je broj smeštenih u Adaševcima dostigao 516, a u Principovcu 278, dok je udeo ljudi iz Avganistana u oba centra značajno smanjen. Sa druge strane, rodna i starosna struktura osoba smeštenih u ovim centrima nije se znatnije izmenila, a udeo odraslih muškaraca u Adaševcima je bio tek nešto malo veći nego u martu.8

Skupština opštine Šid usvojila je 23. novembra 2016. godine Lokalni akcioni plan za unapređenje položaja migranata u Opštini Šid za period od 2016-2020. godine. Proces izrade realizovan je u prvoj polovini 2016. godine, a ovaj LAP je doneo značajne novine, ali se i oslonio na prethodni Lokalni akcioni plan za unapređenje položaja izbeglih i interno raseljenih lica u Opštini Šid od 2010-2014. godine. Strateški okvir novog LAP-a po prvi puta se odnosi i na tražioce azila i migrante u potrebi bez utvrđenog statusa, a četiri od osam specifičnih ciljeva definisanih u okviru LAP-a odnosi se na ove dve kategorije migranata. Dva od ovih specifičnih ciljeva usmerena su na promovisanje i jačanje tolerancije – jedan predviđa aktivnosti kojima bi se unapređivao kvalitet života i kvalitet određenih javnih usluga, a drugi organizaciju obrazovnih, sportskih, kulturno-umetničkih i drugih aktivnosti u koje bi lokalni građani i tražioci azila i/ili migranti bili zajednički uključeni. Treći od pomenutih specifičnih ciljeva podrazumeva jačanje institucionalnih kapaciteta za izradu projektnih predloga u oblasti upravljanja migracijama i pružanja podrške migrantima, a četvrti se odnosi na unapređenje informisanosti o potrebama i problemima migranata. Preostala četiri specifična cilja predviđena LAP-om odnose se na izbeglice, interno raseljena lica i povratnike po osnovu sporazuma o readmisiji, a predviđaju različite modalitete rešavanja stambenog pitanja i programe ekonomskog osnaživanja. Opština je već stekla značajno iskustvo u realizaciji aktivnosti ovog tipa, u okviru implementacije prethodnog LAP-a, u periodu od 2010-2015. godine. Glavna ciljna grupa tih aktivnosti bile su izbeglice sa prostora bivše SFRJ.9

Opština Šid je još ranije osnovala Savet za upravljanje migracijama i trajna rešenja, a to telo je odgovorno za upravljanje procesom primene Lokalnog akcionog plana, uključujući aktivnosti praćenja i ocenjivanja uspešnosti.

Slučaj: Šid

14

Ne postoje druge lokalne politike – strateška ili akciona dokumenta – u kojima je, na bilo koji način, prepoznata relevantnost migracija i migracijskih izazova.


15

Metodološki okvir

Tokom istraživanja u Šidu realizovano je pet fokusiranih grupnih diskusija u kojima su učestvovali građani Šida, predstavnici lokalne samouprave i relevantnih lokalnih institucija i organizacija, jedna grupa lokalnih preduzetnika, a takođe i grupa migranata smeštenih u Tranzitnom centru Principovac. Istraživanje je sprovedeno u periodu od 12. do 14. marta 2018. godine.

Predstavnici lokalne samouprave i lokalnih institucija. Ova fokus grupa je okupila osam osoba koje u okviru svojih funkcija u lokalnoj samoupravi i relevantnim lokalnim institucijama i organizacijama učestvuju u donošenju odluka i obavljanju poslova od značaja za ostvarivanje prava migranata i sprovođenje relevantnih lokalnih politika. Učesnici fokusirane grupne diskusije predstavljali su:

• Opštinsku upravu (pomoćnik predsednika Opštine za ekonomski razvoj i pomoćnik predsednika Opštine za socijalna pitanja);

• Osnovnu školu „Branko Radičević” (pedagog i koordinator za rad sa migrantima);• Dom zdravlja (direktor);• Centar za socijalni rad (direktor i još dve predstavnice CSR-a);• Crveni krst Šid (sekretar).

Građani Šida. Realizovane su dve fokusirane grupne diskusije sa građanima Šida, u kojima je učestvovalo ukupno 15 osoba – osam žena i sedam muškaraca. Žene i muškarci bili su podjednako zastupljeni u obe fokus grupe, a takođe se vodilo računa da u obe fokus grupe budu zastupljeni i stanovnici Šida i stanovnici određenih seoskih naselja sa područja opštine. Jedanaest učesnika bili su stanovnici gradskog naselja Šid dok su četiri učesnika došla iz seoskih naselja Adaševci i Batrovci. Osim toga, starost ispitanika i njihov porodični status bile su još dve demografske karakteristike o kojima se vodilo računa prilikom izbora ispitanika: prva fokus grupa je okupila ljude u dobi od 18 do 39 godina dok su učesnici druge fokus grupe bili njihovi stariji sugrađani (u dobi od 40 do 85 godina). Osmoro učesnika bili su roditelji maloletne dece.

Migranti smešteni u Tranzitnom centru Principovac. Ova fokusirana grupna diskusija okupila je sedam muškaraca koji su u datom trenutku boravili u Tranzitnom centru Principovac, i to one koji govore persijski jezik (farsi ili dari). Fokus grupa bila je sastavljena tako da približno odslikava strukturu aktuelne populacije odraslih muškaraca koji govore persijski jezik, u pogledu starosti i porodičnog statusa. Diskusija je vođena uz pomoć kulturnog medijatora i prevodioca za persijski. Donja lista prikazuje svakog od učesnika fokus grupe kroz tri podatka:

• 17 godina, iz Avganistana, u centru boravi sa roditeljima i braćom i sestrama;• 26 godina, iz Irana, sam;• 26 godina, iz Iraka, sam;• 28 godina, iz Irana, u centru boravi sa ženom i ocem;• 34 godine, iz Irana, u centru boravi sa dvoje dece i suprugom;• 35 godna, iz Irana, sam;• 36 godina, iz Irana, u centru boravi sa ćerkom.

Slučaj: Šid

16

Privrednici. Ova fokusirna diskusija osmišljena je kao forum koji će okupiti građane Šida koji predstavljaju lokalni preduzetnički sektor i malu privredu. Pored toga, nastojali smo uključiti predstavnike onih preduzeća koja su već imala određena iskustva sa radnim angažovanjem migranata i onih koja pripadaju sektorima privrede u kojima je boravak migranata u Šidu proizveo određene konkretne i značajne posledice (pozitivne ili negativne). U diskusiji su učestvovale četiri osobe, a sve su vodile sopstveni mali biznis:

• poljoprivredno imanje;• dom za stara lica;• automehaničarsku radnju;• pekaru.

Među učesnicima su bila tri muškarca i jedna žena. Svi su bili stariji od 40 godina, dvoje je živelo u Šidu, a dvoje na području jednog seoskog naselja u opštini Šid.


17

Nalazi istraživanja: GRAĐANI

Okolnosti – živeti u Šidu

Male plate, loši uslovi za rad, male penzije, nezaposlenost, loš sistem vrednosti u društvu, osnovni su problemi sa kojima se građani Šida suočavaju. Veliki problemi koji se prepoznaju i u školstvu i zdravstvu drugorazredni su po značaju, a njihovo poreklo vidi se u opštem siromaštvu u kojem jedino oni pojedinci koji imaju dovoljno novca mogu sebi obezbediti kvalitetne i pravovremene zdravstvene usluge, i bez poteškoća deci obezbediti neophodne udžbenike i sredstva za učenje. Kulturno-društveni život retko kad je tema o kojoj se razmišlja. Ponuda se doživljava kao slaba i retko kome priuštiva.

Iskazuje se uverenje da ovakvo stanje nije nužno već da je osmišljeno u interesu onih koji su na visokim položajima, odnosno, da vlada sistem korupcije koji koristi malom broju ljudi. Opisivanje okolnosti u kojima žive često je praćeno navođenjem nepoverenja u institucije, kao i osećanja utrnulosti, napuštenosti, umora i nemoći. U ovakvim okolnostima mnogi se odlučuju na odlazak u inostranstvo. Mnoge seoske škole su pred zatvaranjem ili su već zatvorene.

„Katastrofa. Evo i sad u Šidu ima ‘potreban radnik’. Potreban radnik, ali to su ti mesta po 20.000 dinara plata i naprave ti manjkove neke i nemaš platu. Ili nemaš radno vreme. […] Ideš na posao da bi radio do dva, a izađeš u četiri. Za 20.000 dinara.” (starija grupa)

„[…] …strašno je za posao. Politika je u svim sferama, ako nisi politički dobro orijentisan u tom momentu, zavisno koja je to stranka na vlasti, u ovom momentu za vladajuću, ti si već u startu odbijen, već nemaš šanse da uđeš u uži krug za neki posao... za vrtić da ti dete ide, u jaslice…[…]” (mlađa grupa)

„Cela naša opština je jako tanka što se tiče posla… privatnici jako loše stoje, jedino u tom državnom sektoru je kako-tako… Politika jako utiče na to sve, omladina nam sve više odlazi i ide preko, svi mladi odlaze sa porodicama, nema, prepolovila se.” (mlađa grupa)

„Evo. Ja ne radim, supruga radi. Trenutno školujemo dvoje dece. Ja se sećam kad sam išao u školu, to nije bilo tako, sada svake godine novi udžbenici. Za petaka mog, torba 10 kilograma ima sigurno. […] Onda kaže, školuj decu. Kako?! 40.000 su knjige. Sad su uveli kod nas roditeljski dodatak. 2.500 dinara.” (starija grupa)

„Ja nisam imala prednost niti za magnetnu rezonancu niti za druge pretrage koje su bile potrebne da bi oni videli da li uopšte smeju da pristupe toj operaciji. […] Znam da su me dva pregleda ukupno koštala 60.000. Pri tome sam bila samohrani roditelj. Ja nisam mogla da verujem. Sreća, pa eto, rodbina uglavnom… šta bi ja… […]” (starija grupa)

„Sve se drži, ko je bliže vatri – ogreje se. Što se tiče poslodavaca, stimulacije se dele kako ko hoće. Prolaze pacijenti po političkoj osnovi, koji su direktori, oni prolaze bez zakazivanja, to me iz cipela izbacuje, jer neki ljudi koji su sa dijagnozama, oni su u stanju da čekaju celo pre podne, onda se neki naljute pacijenti. Kad kažem da postoji red, on kaže ‘znaš li ti ko sam ja’. […].” (mlađa grupa)

Slučaj: Šid

18

„To su svaki put jedni isti… A porodični ljudi, teško da ćeš videti da će svako veće ići sa decom na večeru, na sladoled.” (mlađa grupa)

Migrantska kriza

Posledice

U kontekstu prethodno opisanih problema, priliv migranata se ne vidi kao događaj koji je doveo do bitnih promena u životima građana. Svakako se prepoznaju izvesne, kako pozitivne tako i negativne posledice, ali ne i suštinske. Od pozitivnih navode se: jefitinija roba kojom migranti trguju na pijaci (prodajući zapravo humanitarnu pomoć koja im pretekne), majstorske usluge od strane migranata, stvaranje novih poslova u vezi sa zbrinjavanjem migranata, širenje kulturnih vidika dece u školi, podrška u vidu donacija školama i Domu zdravlja (obnovljena dečja igrališta, PVC stolarija za Dom zdravlja, novi aparati za Dom zdravlja, televizor i štampač za osnovnu školu). Kao negativne navode se: krađa poljoprivrednih dobara sa njiva i iz bašti, krađa ovaca, izazivanje požara, presretanja na ulici, upadanje u kuće, pa onda i preopterećenost nastavnog osoblja, koje se sada mora posveteti i deci migranata, i prednost koju migranti dobijaju prilikom lekarskih pregleda u Domu zdravlja. Kada jereč o krađama i uništavanju imovine, ističe se kako pretrpljena materijalna šteta, koja često nije beznačajna, nikome ne bude nadoknađena. Povrh toga, pominju se i dva ozbiljna incidenta povezana sa nasiljem, koje su navodno izazvali migranti.

„Jeste, jednim delom je to problem, jednim delom ima neke koristi, ali globalno Šid je u većem problemu. S migrantima, bez migarnata, svejedno… Ekonomska situacija u Šidu je i bez migranata loša, a migranti samo mogu da donesu neku korist, samo to se opet svede na isto.” (starija grupa)

„Dok je recimo, naše amatersko pozorište gde učestvuje moja ćerka, juče su igrali predstavu za migrante i na Principovcu i u Adaševcima na motelu… i družili su se, igrali su, pevali su zajedno i sa decom i sa roditeljima migrantima… i vratila se kući srećna, vesela, što je nekog usrećila, što je upoznala Denis, koja je u mom odeljenju, ja sam joj razredni starešina.” (starija grupa)

„Ja imam prijateljicu koja je pozvana da im šije tamo neke paravane, ona i njena ćerka šiju te paravane, time se bave, išle su tamo, zaradile su.” (starija grupa)

„Pa da, ovi iz dečjeg sela SOS, koliko je ljudi angažovano kod njih… to su lepe plate. Dobijali smo i te grantove za školu, vodili smo decu migrante i našu školski decu, išli u Pozorište na Terazijama, znači, i deca su naša imala benefit. Dobili smo dečije igralište, čujem da je Dom zdravlja na konto toga, dobili su PVC stolariju, i neku opremu...mislim, nađe se tu štošta. Ljudi rade u raznim NVO i primaju platu… jes’ da je to od danas do sutra, ali se radi… ima se lep priliv… I mi smo na konto toga u školi dobili televizor, štampač, i očekujemo obuke nastavnika i tako dalje…” (starija grupa)

„Ja mislim da su taksisiti najviše profitirali… jako su velliku lovu digli… Voze ih tamo po 10 puta… Ovi, kad ih vrate kaljave, ovi ih natovare opet.” (starija grupa)


19

„Mnogi su se zaposlili u nekom od tih prihvatnih centara, sad da ne ulazim da li je preko stranke ili ne, mnogi su prosperirali u nekom tom materijalnom smislu… Gledajući te stvari koje su bile za njih pripremljene, na primer, hrana, garderoba, i ljudi koji su radili tamo su isto kao i ovi donosili, prodavali, znam mnogo primera, što su prodavali i nosili svojoj kući… veoma su se okoristili… mnogo njih… Nije to bila neka tajna… mnogo iz našeg sela su radili.” (mlađa grupa)

„Ako je Šid već tako opterećen i ako se gleda ta materijana situacija, ja nemam ništa protiv, i to, u tim prihvatnim centrima su ljudi iz bog te pita odakle zaposleni. Zašto onda nisu zaposleni Šiđani, direktno, konkretno, nego oni dovode. Mi imamo devojku iz Smedereva, ovaj odavde, onaj odande… […] Ostali su Novosađani, a Šiđani su šutnuti.” (starija grupa)

„Ali nije to sve da oni uzimaju da se prehrane… nego baš obesno.” (starija grupa)

„To što je ponio on: kašike, viljuške, sikiru, odnesoše oni sve, ja ne znam šta im trebaju merdevine, da se penju na kamione, ne znam. Bicikl ostavim u selu, posle 15 minuta nema bicikla, nema ga nigde, gotovo je, nema.” (starija grupa)

„Pa sad su mu zapalili pre nekoliko meseci šupu neku, stoku, ništa… izgorelo sve… Dobro je što je kuća daleko, inače bi kuća otišla.” (starija grupa)

„Kod mene u prodavnici ukrali kantu Jupola. Šta će im to? Ima svakakvih…” (starija grupa)

„Meni su auto obili. Nije tu bilo ništa, neki USB sa muzikom, neke šnale za kosu, ništa specijalno… ništa bitno, ništa vredno.” (mlađa grupa)

„Mojoj svekrvi su prošog meseca upali u kuću… […] …u gradu… Nije prijavila miliciji zato što ih nije videla… […] …ništa nisu odneli. Nema ko drugi da bude… […] jer tamo se većinom kreću oko Partizana [sportski centar, op.a.] …tu ima park, tu je mračno dosta, i tu je Železnička stanica.” (mlađa grupa)

„Ja sam krenula po cigarete, novčanik u ruci, i ima dosta mračan deo jedan gde sam krenula i kad sam došla na to mesto, trojica migranata su skočila na mene, ali je tu bilo, taj ćošak osvetljen i ja sam se onako ukopala. Šta su oni hteli, ja ne mogu da kažem, jer je došla poznanica, ja sam vrisnula, i oni su samo uspeli da me počupaju i da nonšalantno nastave put. Ja sam doživela neku traumu i sad imam strah da negde u gradu idem sama.” (starija grupa)

„Bio je početak avgusta, kažu: ‘pljačkaju ti auto’… dečko za njima, bio je srčani bolesnik, i uglavnom, umre u autu… Ne znam ni dal’ su mu šta ukrali… Umro je… imao je 40 godina.” (mlađa grupa)

„Što se tiče zdravstva, kod nas su jako povlašćeni, ne zakazuju, ne plaćaju ništa… Na primer, naš čovek kome nije overena knjižica, ja njega ne mogu da primim, sem ako ga dovodi hitna služba, a na primer, ako njih vozač dovede, njih desetoro, oni svi preko reda ulaze. Niti zakazuju. Ja moram našeg čoveka zakazati, trudnicu, sve… […] Oni ne smeju da čekaju… A ako čekaju, opet se ljudi bune… Zašto čekaju sa nama, kažu, smrde […] Tako je i na pedijartiji, znači, gde čekamo sa bebom, ti ćeš da stojiš, oni će ući, proći.” (mlađa grupa)

Slučaj: Šid

20

Sada, nakon gotovo dve godine, situacija se ne doživljava kao alramantna, a građani su se navikli na prisustvo migranata, ali imaju osećaj da su u svemu oni sami najgore prošli. Naime, kako oni to vide, pomoć koja se dobija na račun migranata samo je kap u moru problema koje treba rešavati. Sa druge strane, smatraju da je migrantima koji borave u centrima obezbeđena sva humantirna pomoć, pa mogu i da trguju preteklom humanitarnom pomoći. Jasno je da najveće negodovanje među građanima izaziva situacija sa migrantima koji borave izvan prihvatnih centara u Adaševcima i Principovcu. Građani izražavaju uverenje da ovoj grupi migranata država očito ne može ili ne želi stati na put, a uočljivo je takođe da građanima ostaje nejasno čija su oni odgovornost. Na peticije upućene policiji i Opštini nije bilo zvaničnog odgovora. Kod mnogih građana prisutan je oprez, ako ne i strah, kada se kreću u blizini lokacije poznate kao Grafosrem, gde boravi nemali broj „neregistrovanih” migranata. Napeti su i kada se noću kreću u blizini parka i železničke stanice, za koje se takođe navodi da su često utočište „neregistrovanim” migrantima. U vezi sa ovim, uočava se izvesna razlika između različitih kategorija ispitanika – mlađi i oni iz seoskih sredina pokazuju veći stepen straha i zabrinutosti, a ujedno su upoznati sa većim brojem delikata koje su počinili migranti.

„Kakav je status ovih što su u Grafosremu? Policija dođe i odvede ih, a oni ponovo dođu… to ne možeš rešiti.” (starija grupa)

„Ja postavljam pitanje da l’ bi ja mogla da odem recimo u Beč, da spavam napolju u parku jedno 15 dana, onako prljava i to sve, da l’ bi mene neko pustio tamo u Beču ? A ne njih 400 što spava. Mi idemo da se vozimo rekreativno biciklom i ne možemo da prođemo pored tog Grafosrema, neprijatno ti je i to sve, oni tamo svi leže, neprijatno ti je, ne znaš u kom trenutku neko može da iskoči… […] u čijoj je to nadležnosti?” (starija grupa)

„[…] …to je neko pustio priču, da li je to tačno ili ne, ja ne znam… Ali jesu svi tako, dosta ima koji su Alžirci, koji su narkomani… ima dosta njih, ima ih manje, kako vreme prolazi, ima ih manje kako ih je nekad bilo.” (mlađa grupa)

„Bilo je pokušaja da se prijavi policiji, Opštini da se pišu peticije, mi smo pisali u školi peticije… kada je devojčica napadnuta sekirom u sopstvenoj kući, kada je ovo, kada je ono […] I ništa.” (starija grupa)

Kada sami procenjuju, učesnici tvrde da je teško reći šta odnosi prevagu, dobre ili loše posledice. Dobre posledice su, čini se, dalekosežnije i mnogi od njih imaju koristi. Loše posledice, možda brojnije, mahom su vezane za pojedinačna i lična iskustva. Takođe, neke od pozitivnih posledica, u prvom redu stvaranje novih poslova, istovremeno su i negativno doživljene budući da se ovi poslovi, po mišljenju ispitanika, neopravdano dodeljuju pojedincima i/ili organizacijama koje nisu iz Šida. Konačno, iako se u diskusiji navodi čitav niz pozitivnih posledica, negativne posledice povezane sa strahom za ličnu bezbednost (ili bezbednost bliskih osoba) imaju izrazitu emocionalnu težinu i, u konačnoj proceni, stvaraju utisak da negativne posledice prisustva migranata ipak značajno pretežu.


21

Izvori informacija

O različitim događajima vezanim za migrante saznaje se, ako nije reč o ličnom iskustvu, od prijatelja i poznanika. Generalno, način dolaženja do informacija o migrantima pre je slučajan i neformalan, nego zvaničan i sistematičan. Štaviše, izjave dobijene tokom razgovora opetovano govore o tome da građani misle kako su nadležne institucije građane o pitanjima u vezi sa migrantima obaveštavale u priličnoj meri reaktivno i zadocnelo, naime, tek povodom nastalih problema i u poslednji trenutak. Ovakve percepcije građana ne vežu se samo za način informisanja, već su dominantne i kada se govori o bilo kom drugom aspektu načina na koji institucije uključuju građane u bavljenje pitanjima koja ih se tiču, a vezana su za migrante i njihov boravak na teritoriji Šida.

„Nismo koordinisani, apsolutno. Mi čujemo od komšija, prijatelja šta se priča, onda rekla-kazala, neko nešto čuje, na fejsbuku… Mala je sredina, sve se čuje.” (starija grupa)

„Pa bez ikakvog plana, nesistematično… Sve se dešava sad – sad se desi, sad se rešava…” (starija grupa)

„Ono što je potrebno hitno i nama kao građanima i onima koji rade sa njima, i nama koji ne znamo ništa, je da se neko putem medija obrati ljudima, [čuje se negodovanje: neće tu niko reći ništa] i da nam da uputstva, kako postupiti kad je ovo.” (starija grupa)

Mediji se doživljavaju kao bitan faktor u kreiranju mnenja, a njihov odnos prema pojavi velikog broja migranata na teritoriji Srbije kao neodgovoran: u početku su bili „dobošari migrantske kataklizme” i svojim pisanjem često pobuđivali uznemirenost, a sada ova tema za njih kao da više ne postoji.

„Kad je sve to počelo, tu su bili štampani mediji sa tako pompeznim naslovima, to je ono ne znam: Cela Sirija će preći kroz Srbiju, pa ne znam, znam da se obratio i ovaj Aleksandar Nikolić, u smislu da među migrantima postoji jako puno vojno obučenih ljudi… Tako da su mediji odradili jedan deo posla i nastala je tišina.” (starija grupa)

Uključivanje migrantske dece u škole: informisanje građana

Zaposleni u osnovnim školama takođe navode da im je u poslednjem trenutku rečeno da će deca migranti krenuti u školu i tvrde da su uputstva dobijena od strane nadležnog ministarstva bila nejasna i nedovoljna. U određenim sredinama (naseljima i školama) bilo je znatnih otpora i tenzija. Tokom diskusije su iznesene tvrdnje da se govorilo o otkazima onima koji bi odbili da u škole prime migrantsku decu, i da se pretilo roditeljima lokalne dece koji su u nastaloj situaciji odbili da svoju decu pošalju u školu.

„[…] Onda smo imali neki mali seminar, nešto… […] Jer pred septembar smo dobili samo informaciju koju je trebalo… gde je Šid ispao u Blicu, da ne pričamo sad o tome, to je nebitno....ali smo mi bili ti koji su stali pred roditelje na roditeljskom sastanku koji su došli sa svojim predrasudama i trebalo je priču prilagoditi roditeljima koji su došli nas da grde… Oni znaju da mi nismo krivi, ali oni moraju nekoga da grde… Onda se digla dževa oko svega toga, pa mediji pa…” (starija grupa)

Slučaj: Šid

22

„Jeste, obraćali smo se prošle godine, kada je u našoj opštini, tu po selima kao bomba odjeknulo da će deca migranata da krenu sa našom decom zajedno u školu, u sve razrede, od prvog do osmog, da se vrši inkluzija dece. Godinu dana su oni tu, ništa se nije pominjalio, odjednom bam, niko se ništa ne pita, i roditelji su se pobunili. U svim selima pravljeni su skupovi, pisane su peticije… Da me ne shvatite pogrešno: deca kao deca, imaju pravo na obrazovanje, da me ne shvatite pogrešno, da mi sad imamo nešto protiv njihove dece, ili njihove vere, religije, ili tako nešto… jednostavno smo smatrali da ne treba da se mešaju sa našom decom, prvenstveno zbog zdravlja… i higijena… […] Pa smo bili u jednom momentu, mi roditelji, bili kao osuđeni na neki linč, kako odvajamo njihovu od naše dece, kako mi ugrožavamo njihova prava životna, na školovanje, na obrazovanje… Mi smo samo imali kao roditelji pitanje, zašto mi kao roditelji nismo bili ranije upozoreni da će ta deca krenuti, da se mi pripremimo, da pripremimo nas, psihički… Oni su samo rekli, deca kreću. Nas niko nije pitao… […]” (mlađa grupa)

„Jeste tačno da je pisana peticija u Šidu, i u Adašecima, i oni su se dosta bunili, ta strana, a ova strana malo severnija, gde deca idu u školu u Sotu i Bitićima, da je sve korektno, da nema nikakvih zamerki… Čak mi, kad imamo viška hrane, mleka, čokolade, nosimo tamo deci… i vodu i šta god imamo… I oni su prosto oduševljeni, ti koji su tamo, lokalni roditelji od te dece… Tako da tamo gde sam, deca se igraju zajedno i nikakvih problema nema.” (mlađa grupa)

„U Adaševcima da, čak je uzet advokat iz Beograda, da, vodi se borba… Neki moji prijatelji žele da isteraju tu, kako da je nazovem, pravdu, zašto mi nismo obavešteni kao roditelji, zašto nismo upozoreni, i mogu reći, to je već u sudskom postupku, to prelazi u neku tužbu protiv direktora škole. Eto, još uvek vodimo tu borbu koja je završena danom kad su deca krenula u školu… Mi smo dva dana, svi roditelji, zabranili svojoj deci da idu u školu… […] U Višnjićevu su roditelji napravili ogroman protest, direktor je dao stavku, to nije naša škola, to je sasvim druga škola, i čovek je dao ostavku i tamo migratni nisu došli nijedan jedini dan u školi… To je selo jedno 30 km dalje od Šida.” (mlađa grupa)

Odgovornost za inicijativu

Građani ni na koji način ne vide sebe kao inicijatora u rešavanju problema priliva migranata. Kažu da im ovaj problem jeste važan, ali nije prioritetan, a uporedo sa tim, tvrde da im nije ni objašnjeno na koji način bi se njime oni sami mogli baviti. Sa druge strane, uvereni su da oni ni na koji način ne ometaju migrante niti ih ugrožavaju. Rešavanje migrantskog pitanja percipiraju prvenstveno kao obavezu države, i u manjoj meri lokalne vlasti i nevladinih organizacija.

„Mi živimo na tromeđi, i ne gledamo ko je ko… Mi smo ljudi raznih vera i nacionalnosti i svi se slažemo. Što se tiče njih, tu na trgu su bila muzička dešavanja, niko njih nije terao, niti je bojkotovao, ni ništa… Možda je bila pojačana kontrola od strane policije, ali oni su tu igrali, pevali, više nego mi domaći… Znam da nije bilo nikakvih incidenata.” (mlađa grupa)

„Oni bezbrižno šetaju kroz grad, najnormalnije, ulaze u kafiće, svuda… i tu se osećaju sigurno i dobrodošlo.” (starija grupa)


23

„Ja se sećam kad je neko, da l’ Crveni krst, da l’ neka NVO, kad su išli zajedno sa migrantima, delili su im čajeve, dolazili su tamo, čisto da vide kako to, i bilo je to u četiri navrata da lokalno stanovništvo, iz prve godine gimnazije dolaze, čisto da ih upute da nisu oni strašni… […].” (mlađa grupa)

„Koliko se ljudi bave tim migrantima, nemoguće da sad za naše migrante nema rešenja… […] Postoji neko iskustvo kad se oni dese u nekoj državi, ali to kod nas kao da nema…" (starija grupa)

Predlozi za lokalne politike u kontekstu priliva migranata

Prvo što bi građani predložili donosiocima odluka jeste da se migrantima koji borave izvan zvaničnih centara onemogući da nanose štetu građanima. Takođe, smatra se nužnim da se građanima koji su pretrpeli štetu obezbedi nadoknada.

Drugo, ukoliko već postoji određeni broj novostvorenih poslova i radnih mesta potrebnih u procesu zbrinjavanja migranata, građani smatraju da poslove vezane za prihvat i zbrinjavanje migranata treba dodeljivati Šiđanima. Najveću šansu vide u poslovima spremanja hrane, održavanja i opremanja objekata u kojima su migranti smešteni. Uvereni su da se za značajan broj ovih poslova, bez stvarnog opravdanja, angažuju stručnjaci i preduzeća izvan Šida.

Treći predlog dolazi od prosvetnih radnika koji rade u školama koje pohađaju migrantska deca. Predlog nije jasno strukturisan, ali proizlazi iz percipirane potrebe za strukturisanim i dodatnim radom sa migrantskom decom koja pohađaju školu. Po izjavama prosvetnih radnika, ova deca su se već socijalizovala i sprijateljila sa lokalnom decom, ali u nedostatku jasnog plana njihovog obrazovanja, besciljno provode vreme u školi. Pri tome, od prosvetnih radnika se očekuje da bez ikakve nadoknade sami osmišljavaju podučavanje ove dece. Ovo je zadatak sa kojim oni izvesno nisu u stanju da se nose, jer za takav zadatak nisu obučeni. Sa druge strane, smatraju da se pokazalo kako se razmena između dve zajednice najbrže i najkonstruktivnije odvija upravo među decom. Primećeno je i da su porodice koje su u prvi mah bile nepoverljive prema migrantima upravo kroz interakciju svoje dece sa decom migranata postale tolerantnije. U početku strahujući za svoju decu, kroz iskustvo sopstvene dece, roditelji su doživeli rasterećenje.

Četvrto, građani smatraju da je potrebno uspostaviti sistematičan pristup informisanju o pitanjima koja su vezana za migrante. U prvom redu, naročito se ispoljava potreba za informacijama u pogledu situacije i nadzora nad migrantima koji ne borave u zvaničnim centrima. Pored toga, smatra se da je potrebno da sami migranti budu informisani o lokalnoj kulturi i običajima.

„Kad bismo postigli ove dve stvari mi smo već na konju – ograničiti kretanja divljacima i zaposliti Šiđne.” (starija grupa)

„To su bukvalno dve odvojene priče: ova i ova negativna. Ti divljaci, što kaže, ti su pravili probleme i u svojim zemljama. Jedino što se traži je da se negde skoncentrišu. Da ne idu ulicama, da ne lutaju noću, da ne pljačkaju i rešen problem… […]” (starija grupa)

Slučaj: Šid

24

„Drugi deo priče je potpuno kontra… To je učešće jednog migranta za priredbu za Svetog Savu… Za Svetog Savu, gde se pravi srpska slava, i srpska svadba, gde on govori deo teksta, na primer. Hoću da kažem da svaka od ovih priča ima ovu stranu i onu stranu, i mi smo toga – gotovo svi koji imaju veze i sa zdravstvom i sa školstvom i sa policijom – svesni… […]” (starija grupa)

„Evo, recimo, to je prvo i najvažnije. Ako će isto ta deca koja će dolaziti u školu, treba nešto sistemski da se sredi… Šta ovaj može da nauči na času srpskog jezika sa 22 druge dece, koja govore srpski i gde se čita tekst na srpskom jeziku.” (starija grupa)

„[…] Deca su se socijalizovala i sad je njima dosadno, oni nemaju više šta da rade, ne razumeju jezik, ne znaju srpski, druže se na odmorima. Na časovima se dosađuju. I sad, treba ja da pravim plan kako da… je l’ to treba ja da odradim? […] Opet se sve to svodi na državu i lokalnu samoupravu… Ovako ćemo da se potapšemo po ramenu ‘How do you do today, Denis?’ i gotovo.” (starija grupa)

„Deca naša mala, 6-7 godina, su se bojala njih… Čim oni naiđu oni odma’ beže… i bili oni jedno vreme i počeli igrati fudbal i sad se deca ne boje njih… Deca se sprijateljila.” (starija grupa)

Dalji razvoj migrantske krize

Mišljenja o tome kako će izgledati dalji tok migrantske krize su podeljena. Dok neki smatraju da ona jenjava, uzimajući za reper najintenziviji period od pre dve godine, drugi su mišljenja da kriza neće prestati i da je u pitanju samo uvod u trajniji fenomen. U svakom slučaju, preovladava mišljenje da sami migranti ne žele da se zadrže u Srbiji, videći je kao ekonomski nerazvijenu zemlju koja ne može da im obezbedi bolji život za kojim tragaju. Već postoje iskustva sa odlascima migranata koji su ovde bili „privremeno integrisani” i ovo u razgovorima sa građanima pobuđuje i posve lične refleksije. Tokom dugog boravka u prihvatnom centru mnoga deca razviju bliske emotivne odnose sa lokalnom decom, koje nerado prekidaju i rastanci su često obeleženi tugom. Pored toga, naslućuje se i druga vrsta žaljenja: migranti su odlaskom ostvarili ono što priželjkuju oni koji su ostali – priliku za bolji život. Sa druge strane, međutim, čini se da građani ne bi imali ništa protiv toga da se u Šidu nastani određeni broj migranata, pod određenim uslovima: ukoliko ne bi nametali svoje običaje i ukoliko bi savladali srpski jezik.

„Ja imam utisak da to jenjava. U početku je bila ta frka, medijska, ovo-ono, sada kad smo se mi svi privikli, da su oni tu, sad više ni mi ne znamo šta se tu dalje dešava.” (starija grupa)

„Oni će tek da dolaze. Šid je ostao poluprazan. Znači, kuća ima za male pare. Ja očekujem u nekoj budućnosti bliskoj, da će ovo da bude sve naseljeno. I nemam ništa protiv, niko me neće ništa ni pitati. Znači, za taj neki suživot je OK, kad bi me pitali, ne bih imala ništa protiv.” (starija grupa)

„Da su svi zaposleni i da imaju neka normalna redovna primanja, migranti su najmanji problem… svi sretni… Njima je ovde super… Pričao sam ja sa njima… ‘Divan narod, divna hrana, ali nema para…’ Ni za 500 evra on ne bi ostao ovde… […]” (starija grupa)


25

„Oni su u tranzitu, oni su pošli u EU i ostali sticajem okolnosti, zaglavljeni… E sad, kad će proći, ne zna se. Sve zavisi, ko ima novaca, on će proći; ko nema, neće… […]” (mlađa grupa)

„Uče više od radnika i ovako što mi pričamo… i imaju neke NVO što malo rade sa njima, ali niko od njih ne želi da ostane ovde, više vole da uče engleski… jer uglavnom gledaju da idu preko. […]” (mlađa grupa)

„Koji zakon za nas važi, da važi i za njih. I da uče jezik. Ja ne bih imala ništa protiv da žive pored moje kuće, da su normalni i kulturni, ko bilo koji komšija, prijatelj ili nešto… I to, bilo u koju zemlju da odeš, prvo što ti traži jeste da znaš jezik… i da nemaju povlastice kao što ih imaju.” (mlađa grupa)

„Kad bi naseljavali njih ovde, više od 30 porodica, kuća, ne bi moglo da se naseli… ja sam lupio broj, mogao bi manji broj da se naseli, ako će neko da se naseljava...normalno da oni znaju srpski jezik.” (mlađa grupa)

„Mojin je dečak koji je sedmi razred, iz Avganistana. On je plakao kad su ga probudili u toku noći i rekli mu da ide, a otišao je sam, ostavio je mamu, tatu i sestru ovde, i plakao je i rekao je ‘Meni je moja mama upropastila život, ja sam želeo ovde da ostanem’. Zato što klinac ima 14-15 godina, govori srpski, počeo je da se zaljubljuje, i kaže, ovo je prva zemlja u kojoj sam se ja osećao kao čovek. Sad je u Hamburgu, on mi je fejsbuk frend pa se dopisujemo. I on nije hteo odavde da ide. A ja kažem, ‘Bićeš ti zahvalan mami za ovo za koju godinu, što si tišao odavde’. Pa to je dete… Nekoliko puta je on izjavio da su ljudi ovde divni… Verovatno smo takvi… To je naglašavao svaki put. To je nevezano za sistem. Mojin se više nikada neće vratiti u Srbiju, u to sam sigurna, jer je posle šest dana od kada je otišao iz centra u Principovcu, u kojem smrdi, postavio sliku na fejsbuk u teretani, u novoj trenerci, patikama, što ja volim i meni je drago. Čemu će se vratiti? Duhu? Neće se vratiti. I biće mu tamo lepo. A da mu je bilo lepo ovde, ja mogu da potpišem. Imaće tamo ono što će imati… I stvarno, ja sam u svakoj šestoj rečenici pomenula novac, ali jeste, to je suština problema.” (starija grupa)

„Ja bih volela da moje dete bude migrant u Nemačkoj jedan dan. Stvarno, iz ove države… Kad poželiš da ti sin jedinac završi u Nemačkoj, da ode, da mu bude bolje, pomislim, pa OK, migracije se stvarno dešavaju, svi smo odnekud došli. […]” (starija grupa)

Slučaj: Šid

26

Nalazi istraživanja: MIGRANTI

Okolnosti – zašto i kuda?

Jedino izvesno u životu naših sagovornika jeste da nikako ne žele da se vrate u matičnu zemlju. Ako je ta zemlja Irak ili Afganistan, napustili su je iz straha za sopstveni život. Ako je Iran, otišli su zbog režima čija represivnost, kako navode, više utiče na odluku o odlasku nego što dobra ekonomska situacija može da ih zadrži. Motiv da sebi obezbede bolji život je dovoljno jak da neke od njih drži čitave četiri godine na migrantskom putu. Neretko bez preciznog plana putovanja i unapred određenog cilja. Oni koji već imaju rođake u nekoj od evropskih zemalja bili su u mogućnosti da se na početku opredele za odredište. Ostali o ovome odlučuju u hodu. Druga izvesnost, manje izražena od prve, ali jasna, jeste da žele da svoje mesto nađu u nekoj od zemalja Evropske unije.

„Ima dosta razloga zašto smo se odlučili, situacija u zemlji je dobra, ali nažalost Vlada nije dobra. Zakoni što ih imamo [...] ne može više da se izdrži. Onda znate i sami zašto smo krenuli… Neke stvari koje nama budu sasvim normalne, a ispadne da smo napravili neku kriminalnu stvar i sad neko nas tamo sudi i optužuje – pitaju ‘Zašto vaša ćerka pleše?’ Svako od nas ima specifičan slučaj. Naravno da smo krenuli u cilju da imamo bolji život, da ćerka bude u slobodnoj atmosferi i da ona bira šta želi… i onda smo zaglavili ovde dve godine, a ipak ne možemo natrag, sad je kasno. Želimo da što brže stignemo i da živimo kao i drugi.” (Iran)

„Kad bi bilo dobro stanje u Avganistanu, mi ne bismo ni krenuli. Ali već godinama se dešava ratno stanje, i svi bi trebalo da krenu. Mi smo krenuli sa ciljem da steknemo bolji život. Tamo su Talibani.” (Afganistan)

„Mi smo krenuli sa ciljem da pronađemo neku mirnu državu gde možemo da živimo sasvim normalno.” (Iran)

„Samo da idem napred, ne znam u koju državu, može da bude Italija, ona mi se sviđa.” (Iran)

„Ja sa porodicom naravno u Švajcarsku, tamo već imam porodicu.” (Iran)

„Mi smo planirali za London. Čuli smo da je tamo dobro mesto. Sve je dobro, ekonomsko stanje, osiguranje, jako je dobro. Raspitali smo se, jako je teško da stignemo do Londona, pa smo u fazi bilo gde u zemljama EU.” (Avgansitan)

„Ni ja ne znam, krenuo sam iz ratnog stanja, i gde god me u EU prime.” (Irak)

„Ja sam iz Turske odlučio da ću da idem za Austriju. Većinom krijumčari kad idu iz Turske, niko nema cilj da stigne do južnog dela Evrope, već idu na zapadni deo Evrope, gde većinom ljudi i traže da idu, a i krijumčari obezbede tu rutu.” (Iran)


27

Izvori informacija

Sa dosta negativnog iskustva nakupljenog tokom puta, u potrazi za konačnim odredištem, migranti, čini se, najviše poverenja ipak imaju u krijumčare. Kako sami navode, cene transporta do određene destinacije ukazuju na njenu poželjnost – što je cena veća, destinacija je poželjnija. Cene određuju krijumčari, pa je njihova uloga u izboru migrantske rute velika. Drugi značajan izvor informacija su migranti koji su uspeli da se domognu neke željene države, od kojih migranti „zaglavljeni” u nekom od prolaznih prihvatnih centara saznavaju o uslovima za podnošenje zahteva za azil i drugim okolnostima u datoj državi. Na trećem mestu, kao izvor informacija, spominju su i Komesarijat (za izbeglice i migracije), i UNHCR i neke od nevladinih i međunarodnih organizacija aktivnih u centru.

„Od krijumčara, ili od onih koji su stigli ranije, raspitamo se koliko para treba da se plati da se stigne tamo. Ako je jeftinije, zna se da je put lakši, da se lakše dođe, kad je to skuplje, znači da je teži slučaj da dostigneš taj cilj. Zna se po ceni.” (Iran)

„IOM sam pitao. Objasnili su mi da KIRS može da nam obezbedi smeštaj i da nam plaćaju, u roku od godinu dana, ali i to je pitanje, zavisi od slučaja… Ne mogu da pokriju oni… Nije više kao ranije da su većinom ljudi išli do Nemačke i da ih prime. Mi pratimo preko drugara kako se tamo menjaju zakoni. Sad ima Dablin 4, to se priprema, gde će svaka država da odredi gde će koliko da primi migranata, znači, nije to više slobodno, samo si stigao tu u Nemačku. Radi se o tome da mogu da nas šalju u druge zemlje. […]” (Iran)

„Dosta tu ima problema, dosta se ta mesta prodaju. Obratio sam se KIRS-u i drugim organizacijama koji rade sa migrantima, odgovor je bio ‘Ti moraš da nađeš te konkretne osobe koje to rade, moraš da dođeš sa njima u policiju i da sa njima to odradiš’. […]” (Iran)

Međutim, uprkos obezbeđivanju humanitarne pomoći, među migrantima preovladava sumnja da su bilo gde dobrodošli. Štaviše, sumnja se u autentičnost želje da se svima jednako pomogne – novac obezbeđuje prednost. A povrh toga, veruje se da su države koje im sada ne odobravaju azil, radi sopstvene koristi, doprinele ratovima u regionu iz kojeg beže. Tim pre, razočaranje i nepoverenje je među migrantima jako i duboko.

„Većinom te velike sile što dosta učestvuju i daju pare migrantima, pomažu im da se stabilizuju, te iste države su se umešale zbog sopstvene koristi. Recimo, u Siriji. Potrebni su im ti ljudi, zbog sopstvene koristi za njihovu državu. Daju migrantima neku podršku i nešto para, a deset puta više će izvući od tog rata.” (Iran)

„Mi smo otišli iz naših država jer smo videli da tu nema ni pravde nema ni slobode, i da to ne možemo da promenimo. Došli smo do država za koje smo verovali da poštuju zakone. Nažalost, ono što smo očekivali, nismo dočekali.” (Iran)

Zaglavljeni u Srbiji

Srbija, kao ni ostale zemlje na trasi do Srbije, nije odredište ni jednom migrantu. Osnovni razlog je, pre svega, percipirana loša ekonomska situacija. Nemajući želju da

Slučaj: Šid

28

se zadrže, migranti se raspituju o mogućim rešenjima za nastavak puta, pokušavaju da idu dalje. Postoje dve osnovne opcije. Prva je legalan ulazak u Mađarsku, a cilj je, za one koji idu tim putem, konačno dospeti na listu onih kojima će te nedelje biti odobren prelazak granice (i ulazak u jednu od dve „tranzitne zone”). U vezi sa tom listom, od migranata se često čuju prigovori o (iz njihovog ugla gledano) nelogičnostima, koje njima niko ne objašnjava. Alternativa za koju se mnogi odlučuju je iregularan prelazak granice.

U međuvremenu, iskustva migranata u Srbiji pokazala su se različitim. Otkriva se, na primer, da neki migranti bivaju žrtve domaćih kriminalnih grupa. Bez zaštite, na udaljenim mestima, laka su meta kriminalcima koji očekuju da će kod migranata naći novac i dragocenosti kojima finansiraju svoje putovanje. Sa druge strane, u samom prihvatnom centru migranti se osećaju potpuno bezbedno. Nedostaju im njihova hrana i začini; kreveti škripe, nekad su polomljeni; voleli bi da je bolja higijena. Neki negoduju zbog racionalizacije količine mleka namenjenog porodicama sa decom. Uslovi se ipak opisuju kao izvesno bolji od onih u prethodnim državama tranzita, konkretno Bugarskoj. Samo ophođenje prema njima je humanije, a naročito im znači sloboda kretanja koju u Srbiji uživaju. Međutim, ova sloboda ih ne štiti od diskriminacije. Naime, dešava se da ne budu primljeni u hotel, frizerski salon, kafanu, radnje, ne dozvoljava im se da probaju odeću u prodavnicama. Uprkos ovakvim povremenim lošim iskustvima, migranti ljude u Srbiji generalno doživljavaju kao prijatne i dobronamerne, a razlog pomenutih postupaka oni sami vide u ponašanju pre svega nekih „problematičnih” migranata, koji izazivaju nevolje i zbog kojih se građani, iz straha, počinju negativno odnositi prema svim migrantima.

„Ovde dolazi dosta organizacija, svi pitaju ista pitanja, a niko nema odgovore. Mi svi pretpostavljamo da se to radi na viskom nivou u okviru države. […] Ljudi su se tu negde zaglavili, te liste se ne rade kako treba. Dođu ljudi ovde, a odu za dva-tri dana… Kako su oni otišli? Zašto su neki zaglavli ovde po dve godine, a neki otišli za dva dana? Imaš para, kreneš-stigneš… Nemaš para, čekaš.” (Iran)

„Imao sam jako loše iskustvo u Srbiji zato što me je napala srpska mafija, u nekoj šumi, uzeli su mi šta sam imao zlata, para. To je bilo u okolini Beograda, negde 30 minuta od Beograda.” (Iran)

„Kreveti su polomljeni, dušeci su uništeni, to su vojnički kreveti, to sve škripi tokom noći i tu ima više ljudi u sobi i jedan ako škripi od buke ne može da se zaspi. Žalimo se doktoru na bolove u kičmi zbog tih kreveta, ali doktor kaže da to nije ništa.” (Irak)

„Ovde je dosta bolje nego kako je bilo u Bugarskoj. Makar ovde možeš da izađeš, da prošetaš… U Bugarskoj nema da izađeš… ili će da te napadne ili će da te udari… policija bugarska…” (Irak)

„Ako jedan migrant pogreši, krade ili nešto uradi, oni krive sve ljude. I domaćini ovde isto, ima dobrih ljudi, ima loših ljudi, ali ako neki migrant nešto uradi, mi ćemo biti svi loši.” (Iran)

„Istina je da su ovde ljudi sasvim ljubazni, kao narod.” (Iran)


29

Ostanak u Srbiji

Pored toga što Srbiju ne vide kao ekonomski razvijenu zemlju, neki migranti procenjuju da su procedure za dobijanje potrebnih dokumenata nepovoljne. Posebno se diskutuje o tome koliko je potrebno čekati da se dobije pasoš i čini se da je to jedan od presudnih faktora.

Pojedina negativna iskustva sa Šiđanima nisu razlog nerazmatranju ostanka u Srbiji. Ona se među migrantima doživljavaju kao posledica interakcije u „neprirodnim” uslovima – mnogo migranata u malom gradu. Postoji i svest o tome da njima samima nedostaje iskustvo života u Srbiji pod normalnim okolnostima.

„Znam kakva je procedura za azil u Srbiji. Ja bih bio u fazi da i dobijem ovde azil, ali neću onda na kraju da čekam 10 do 15 godina da dobijem taj pasoš.” (Iran)

„Rumunija daje pasoš za četiri godine, Engleska daje za šest meseci Irancima pasoše. U Švajcarskoj za deset ili petnaest godina, ali ako čekam tamo deset ili petnaest godina, znam zašto sam čekao, biću na sigurnom mestu. […]” (Irak)

„Ja sam doživeo pozitivan slučaj. Zato što sam zaglavio ovde u Srbiji već oko dve godine. Imao sam priliku da mi dođe majka iz Irana. I zato što je ona imala pasoš i mogla je regularno da bude prijavljena, i ja sam uzeo jedan stan u okolini Beograda i družio se sa ljudima, izlazio sam u park, moja deca su se igrala sa ostalom decom. Ljudi nisu gledali na mene kao na migranta, zato što ta sredina nema migrante. Bio sam oduševljen. […]” (Iran)

Šta u međuvremenu?

Dok ne reše svoj status, dok ne stignu do željenog odredišta, i bez jasne ideje kako i kada će se to razrešiti, migranti se osećaju kao da žive na ostrvu. Važna veza sa spoljnim svetom su kartice za kupovinu2 zahvaljujući kojima sebi mogu da priušte izlazak u grad i kupovinu stvari po svom izboru. Obuzuma ih često osećaj dosade i depresije. Imaju potrebu da se više uključe u društvo u kojem borave i da svoje vreme iskoriste na svrsishodan način. Ukoliko bi im se ukazala prilika da rade, kažu da bi je iskoristili. Voleli bi da tokom boravka u Srbiji njihov život bude što običniji, što svakodnevniji, što manje migrantski.

„Jeste, baš tačno si rekla, evo sad su nam delili kartice za pare, i sad to je nama kao taj most što će da nas dovede do grada, do Šida, da kupimo šta nam treba, neke osnovne stvari.” (Iran)

„Bila bi lepa ideja da okupe ljude u kampu, da ih pitaju šta su njihova interesovanja, gde su ranije bili zaposleni, da vide ako mogu da uključe te ljude u neki posao, da oni mogu da žive, a ne da gladnih očiju čekaju tu karitcu.” (Iran)

„Ja sam bio u Austriji i video sam kakvi su uslovi tamo u kampu. Kada se dešavaju neki praznici, kada su to neki događaji, oni uvek znaju da skupe ljude i organizuju prevoz do

2 Kartice su deo programa koji podržavaju određeni međunarodni donatori, a realizuju organizacije civilnog društva (na primer, Čovekoljublje). Iznos koji se (periodično) uplaćuje na karticu određen je brojem članova porodice.

Slučaj: Šid

30

grada, i onda oni imaju više prilika da upoznaju, da vide, da uđu u neke priče. Oni organizuju neke aktivnosti, kao na skijanje što sam išao, ali to ide cela porodica, ne ide samo neko iz porodice, na primer, samo deca. Okupe se svi iz kampa, idu dva dana do nekog drugog grada… […] …šta god tamo ima interesantno i koji događaji se tamo dešavaju… […] U Srbiji, kada se nešto dešava, Nova godina ili tako, to se uvek dešava u kampu, nema nikakav kontakt sa okolinom.” (Iran)

„Voleli bi da vidimo neke istorijske muzeje ili neke tvrđave ili neke crkve, da vidimo tradiciju ove države… Da budemo uključeni u neke od sportskih aktivnosti… i treba naravno to da se aktivira i na nivou samih migranata, a da i drugi ljudi iz tog grada budu tu uključeni… Voleli bi da nedeljom idemo sa decom do crkve. Ako bi kampovi bili blizu grada, osećali bismo se manje izolovano.” (Irak)

„Depresija i dosada je ono što osećamo. Kada bi bilo više socijalnih događaja, da idemo do grada, da odemo do crkve, da se družimo, da imamo komunikaciju, možda bi mi totalno promenili mišljenje o Srbiji, možda bismo rekli, Zašto mi ne bismo živeli ovde?” (Iran)


31

Nalazi istraživanja: PREDUZETNICI

Okolnosti – poslovati u Šidu

Uprkos izvesnom ličnom uspehu, preduzetnici sa kojima smo razgovarali navode kako je stanje neizvesnosti najbolji opis za uslove poslovanja, i to ne samo u Šidu već i u celoj zemlji. Nemaju nikavu sistemsku podršku od strane državnih institucija, i posluju vodeći se geslom „u se i u svoje kljuse”. U tom smislu, sa razočaranjem govore o ranijem pokušaju grupe uspešnih preduzetnika iz Šida da se udruženi obrate lokalnoj samoupravi sa ciljem dobijanja podrške za dalji razvoj poslovanja. Smatra se da su vlasti, bez obzira o kojem nivou govorimo, nezainteresovane da preduzetnike uvaže kao ravnopravne sagovornike, a da je stanje koje traje godinama dovelo do toga da su ljudi neinformisani, van svetskih tokova, zatrovani lažima i raznim prevarama. Uslovi poslovanja se opisuju i kao pristrasni, i u tom pogledu ponajviše se govori o velikim subvencijama koje država daje stranim investitorima, dok se domaćim privrednicima uvode sve veći nameti. Pitaju se da li će država nastaviti sa podizanjem nameta, i da li će stranim investitorima biti dozvoljeno da, kao „velike ribe”, nastave da „jedu sitnu domaću ribu”.

Bez podrške države, preduzetnici nisu u stanju da se nose sa zahtevima koje moderno poslovanje iziskuje, da ulažu u savremenu tehniku i budu cenovno konkurentni na tržištu. Stoga se budućnost ne vidi svetlom.

„[…] Ja sam se trudio iks puta, ’ajde da zovemo privrednike, od ’96. godine pokušavam ljude da obrazujem, kad sam došao iz Amerike, da pokažem da se to drukčije radi, onda možeš da zamisliš šta nisam prob’o. Kod svih predsednika Opštine. Na početku sam rekao šta je problem. Ljudi koju su propali dolaze na vlast. Koji ne znaju pravit’ novce. Oni vladaju.”

„Moje mišljenje u vezi davanja sredstava stranim građanima koji formiraju ovde neki biznis, za razliku od naših – mnogo bolje bi mi iskoristili, naši ljudi. Tu smo rođeni, tu živimo. Evo US Steel je tu pet godina bio dok nije istopio par jakih firmi, 5.000 vojnih vozila, kad je to istopio, uzeo kapital i otiš’o. Di je sad US Steel? […] Ja moram stvarati novac. Ona mora, ako ne uđe u taj plastenik, nema šta na pijacu iznet’, nema odakle da stvara. A mi smo tu rođeni, mi puštamo korijenje ovde, tu nam je sve, ja ne idem nigde, motivisan sam mnogo više nego taj stranac.”

„[…] Mi jednostavno ne možemo se organizovati, ovo je divna zemlja, možemo to sve da radimo, da proizvedemo, možemo ’raniti i više stanovništva, a nismo u stanju ni naše stanovništvo, jer, ona zna, kol’ko na pijaci ima i luka stranog, iz Holandije, ne može da proda svoj luk, i po koliko manjoj ceni. Ne kažem o kvalitetu. Ona proizvodi mnogo kvalitetnije, i mnogo sve, al’ džabe kad ovaj dođe jeftiniji.”

„Problem je što se pojavljuje sve više robe iz uvoza i jednostavno mi nećemo moći opstati. I to plaćanje odloženo dvesto dana, mi to kao malo preduzeće ne možemo izdržati. Jako sam ogorčena. Moji su 200 godina i više sa ovog područja. Tu smo, čitav život radimo. Borimo se. I ono, želiš da ostaneš ovde, je l’, ali…”

Slučaj: Šid

32

„Ako sam ja uspeo iz nule da dođem do 300, ja sam sada na 300, ja ne znam da li ću uspeti da održim to, zato što za 14 godina troškovi proizvodnje su otišli daleko, daleko gore. Da ne pričam o nametima, o PDV-u, o porezima, o kontrolama, o inspekcijama.”

„Vidite privatni biznis je, mi smo svi privatnici slabi, cela država je slaba po tom pitanju. Imam dosta familije u inostranstvu, rođak, sestra i deca njihova. Njih država prati, prati poreskom politikom, ako investira, opet ne uzima mu porez, smanjuje ga, kod nas toga nema, i to je ta neizvesnot jedna, čim si otvorio, napravio si tablu, moraš da platiš. Jako je teško. I neizvesno.”

„Pa država ili neki jaki ljudi stoje iza nekoga ko može da napreduje, ko ima ogromne mašine, koje koštaju po 120-130 hiljade evra. Kad to može seljak da si priušti da si kupi? I to što čovek govori za grubere. […] To možemo da gledamo samo na televiziji.”

„Mislim da će biti sve gore i gore. Ja uopšte ne vidim svetla na kraju tunela. Mrak je do beskonačnosti. Veliki sistemi dolaze na velika vrata u Srbiju i pošto im je Srbija širom otvorila vrata, guše male zanatske radnje. Koje neće moći da se izbore sa tim sistemom. […]”

Migrantska kriza

Suprotno onome što bi se očekivalo, sagovornici pojam migracija u prvi mah povezuju sa odlaskom lokalnog stanovništva u inostranstvo. Navode da je naročito u poslednjih godinu do dve dana iz Šida otišlo gotovo 1500 stanovnika. Žal zbog ovakvih kretanja dopunjuju razumevanjem za ljude koji odlaze: plate su male, uslovi za promenu na bolje nikakvi, strah od gubitka posla veliki. Onaj ko hoće, i u stanju je da zaradi, otišao je u inostranstvo. Stanje je takvo da čak i sredovečni ljudi sa relativno sigurnim poslovima u državnim institucijama, ukoliko im se ukaže prilika, odlaze, vodeći sa sobom čitavu porodicu. Jedna od posledica toga je i manjak radne snage, naročito za poslove u poljoprivredi i zanatstvu. Tu višnju iz narodne pesme, koja se od roda salomila, nema više ko da bere. Nadnica u sezoni berbe voća i duvana, kolika god da jeste, ne može parirati onima koje se nude u bogatijim zemljama Evrope. Mnogi su stoga otišli u Češku, Slovačku i Poljsku. Nije lako naći ni dobre automehaničare ni pekare. Oni koji konkurišu za takve poslove, često se pokažu kao loši radnici.

„Ja bih voleo, ali znam da je nemoguće, da ni jedan više mlad čovek ne ide preko u inostranstvo da radi, da ostane ovde. Znam da je to san, ali strašno mi je žao i to me boli što idu ljudi, naši rođaci, prijatelji, svi mladi, odlaze preko.”

„Moja rodbina, ova, ona, svud je imam po svetu. Svi vole Srbiju k’o i ja, i neće se nikad vratiti. […]”

„Ovi ljudi iz Erdevika koji imaju voćnjake, oni kažu za ovu godinu da ne znaju kako će uopšte da oberu voćnjake, jer nemaju ljudi. Ljudi iz Erdevika su masovno otišli, Poljska, Slovačka, Češka, to je poluprazno selo. Nema veze koliko se plaća, nema ko da radi. Čim su otišli verovatno su bolje plaćeni nego ovde.”

„[…] Jako puno ljudi je otišlo. Ja vidim samo po pijaci. Mi ne prodajemo više pola robe na pijaci koliko smo mogli nekad da prodajemo. […]”


33

„[…] Jedan od faktora je recimo i to što, recimo, moja delatnost je vezana direktno za stanovništvo koje živi ovde u ovom gradu. Ako sam ja juče prodavao 3000 nečega, u mojoj pekari, sve govori da ću ja za godinu dana prodavati 2000. […]”

Ni sami preduzetnici, sagovornici u našoj fokus grupi, ne isključuju sopstvenu emigraciju.

„Mi smo porodična firma, krenuli smo pre 14 godina, da kažem, krenuli smo iz nule. […] Sada sam došao u situaciju da sam nezadovoljan. Recimo da moja firma, koja zapošljava možda 25 ljudi, ja mogu da zaradim 2000 eura. Dođe mi da sve raspustim, da zatvorim i da idem u Nemačku da radim za 2000 eura. Da se više ne cimam ni oko knjigovođe, ni oko poreza, ni oko PDV-a, ni oko inspekcije. Mi ovde živimo u strahu.”

„Već jedno pola godine ozbiljno razmišljam o tome da odem u inostranstvo. Je l’ evo pogledajte, mi smo prošle godine izgubili 5000 evra na 20 jutara soje, 5000 evra, samo na soji. A koliko smo na tome radili? Moj brat kaže, koliko puta sam do 5-6 ujutru radio, drmam se, šamaram se da ne zaspim na traktoru. Za čega?”

Uslovi za radno angažovanje migranata

Migranti se vide kao ljudi koji su ili spašavali život bežeći od rata ili ljudi koji prosto žele bolje da žive, a ni jedno od ova dva iskustva nije strano preduzetnicima sa kojima smo razgovarali u Šidu. Ili su sami kroz to prošli, ili je to bio neko od njihovih rođaka i prijatelja. Otuda, ne ispoljavaju se negativni stavovi nego, posve suprotno, postoji izrazito poistovećivanje i pokazuje se veliko razumevanje takođe i za ekonomske migrante.

„Tako da lično nemam ništa protiv tih ljudi, čak šta više, i hranio sam ih, i oblačio i kupao, i davao im pare, nikad se nisam slikao, niti tražio da me neko tapše po ramenu. […]”

„Jedan deo je što su ratom zahvaćeni, a drugi veći deo migracija je isto ekonomski. Oni sad koriste taj momenat da se uhvate zapadnih zemalja. I boljeg života.”

„To su ljudi k’o i mi, koji ’oće da za svoj rad zarade više i lepše žive, to je vrlo jednostavno.”

Suočeni sa nedostatkom kvalifikoavne radne snage, preduzetnici su voljni da radno angažuju migrante, nudeći čak i obuku. Neki svedoče o tome da su bili otpočeli proces formalnog zapošljavanja migranata koji su se pokazali kao dobri radnici i da su podržavali ove osobe da kod nadležnih institucija podnesu zahtev za azil. Međutim, ovo je na kraju rezultiralo time da zaključivanje radnog odnosa nije bilo dozvoljeno od strane nadležnih institucija. Ipak, smatra se da su se u Srbiji zadržali samo oni migranti koji nemaju dovoljno sredstava da nastave svoja (iregularna) putovanja do željenog odredišta u Zapadnoj Evropi. Mnogi od njih, po sudu učesnika ove fokus grupe, dolaze iz zemalja koje su ekonomski (bile) razvijenije od Srbije. (Kao primer, navode se Sirija i Iran.) U potrazi za boljim životom, a sa iskustvom solidnih plata, ovi ljudi, po pravilu, ne prepoznaju Srbiju kao krajnje odredište svog puta. Hipotetički, preduzetnici bi rado ponudili posao migrantima, a kao glavni motiv navode nedostatak kvalifikovane i motivisane radne snage. Međutim, jasno je da nedostaje upućenost u pravni okvir za

Slučaj: Šid

34

moguće radno angažovanje migranata, a potrebno je takođe konstatovati i to da je nepoznavanje srpskog jezika velika prepreka za rad u mnogim delatnostima.

„Ne bih imao ništa protiv da migranti sutra dobiju državljanstvo Republike Srbije. Jer nema radnika. U celom svetu živi ko zna koliko različitih nacionalnosti, i u zapadnim zemljama. I naši ljudi su tamo negde migranti, dobili su državljanstvo, žive tamo neki život. Tako da ne bi’ imao ništa protiv da sutra ostanu tu neki normalni ljudi, porodični, da nasele ovu raseljenu Srbiju. I spreman sam da ponudim posao sutra takvim ljudima. Naravno, da ispunjavaju neke osnovne kriterijume. Pre svega ljudske. Što se tiče njihovog obrazovanja, to nije neki veliki problem.”

„Kaže, država vam je jako lepa, ali su jako male plate, začudi se kaže, kad čuje da su plate kod nas 200-250 evra, prosek neki. Znači on dolazi iz bolje sredine, samo što, uhvatio ga je rat.”

„Poljoprivreda i zanatstvo. […] Pa tu naš narod neće da radi. Ili su otišli većinom.”

„Zapadne zemlje uvoze radnu snagu iz siromašnijih zemalja. Mislim da Srbija treba da isto uvozi radnu snagu iz siromašnijih zemalja od naše zemlje. Jer došli smo u situaciju da ovde više nemamo radnu snagu. Ja bih bio spreman da zaposlim u pekari nekog iz neke druge zemlje. Osposobio bi’ ga za taj posao. I imam potrebe.”

„On kaže, ja neću da ostanem tu, zato što ti mene ne možeš da platiš 2.000 evra. Ja znam da ne možeš da me platiš 2.000 evra. A ja idem kod mog brata koji radi u Nemačkoj, koji ima 3.000 evra, ja sam mehaničar, mogu da rastavim koji ’oćeš auto, mogu da ti uradim šta ’oćeš. I stvarno rade. Vrlo jednostavna je tu priča. To nema veze sa politikom. Ekonomija je najvažnija. ’Oće da lepše živi.”

„Im’o sam, čovek ’oće da ostane u Srbiji. Podnese zahtev za azil, je l’ tako. […] …dozvolio mu da radi kod mene, i onda čovek iš’o peške celu zimu, prošlu zimu, na pos’o svaki dan, i bio ekstra zadovoljan, i onda je on podneo zahtev da ostane. Ja sam rek’o daću mu 500-1000 evra, stvarno dečko radi. I on podnese zahtev. […] …kaže, meni je stiglo da ja ne mogu više njega da pustim kod tebe da radi. […] …on je plakao. Žiko, ja više ne mogu da dolazim kod tebe u radionicu. Zašto? […] Otkud sam podneo zahtev u ovoj glupavoj Srbiji? […] On je čovek hteo legalno da podnese zahtev da ostane ovde, da dobije dozvolu za rad, ja sam mu rekao, pa ćeš posle ići.”


U trenutnim okolnostima, pretpostavke o daljem razvoju migrantske krize su raznolike. Neki su stekli utisak da će kriza jenjavati s obzirom na to da se broj migranata vremenom osipa, posebno u odnosu na najveći talas iz 2015. godine, a drugi smatraju da na svetskom nivou jaz između bogatih i siromašnih društava postaje sve veći i da je prirodno da će siromašni migrirati ka bogatima, u potrazi za boljim životom. Koji god bio dalji razvoj situacije sa migrantima, način na koji se Srbija do sada sa njom nosila vidi se kao human. Međutim, sumnja se u autonomnost Srbije u izboru načina na koji će tretirati ovaj problem. Veruje se da su velika sredstva izdvojena od strane, pre svega, Evropske unije. To se prepoznaje u brojnim pozitivnim promenama podstaknutim prisustvom migranata: obnova škola, popravljanje rasvete, itd. Zauzvrat je, veruju


35

učesnici ove fokus grupe, Srbiji zadato da se ponaša na određeni način. Smatraju da je odnos vlasti prema migrantima koji u Šidu borave izvan prihvatnih centara jedini (ali veliki!) problem u vezi sa prisustvom migranata.

„[…] Mislim da političari na lokalnom nivou sprovode politiku koja se odigrava na državnom nivou.”

„Ja čak mislim da političari na lokalnom nivou nemaju nikakvog uticaja, sve im dolazi s državnog nivoa i tako moraju da rade. Meni je tako rečeno. […]”

„Ja bi’ još to rek’o, ipak smo mi gubernija nečija, to ne odlučuju oni, ja ne verujem da oni odlučuju. Sve te naše države, mi pamtimo više država, sve su priznate ‘tamo’.”

„[…] Oni prolaze kroz ovu državu. […] E sad, taj svet, zapadni, ograničava. Pravi žice. Oni ako se tu prijave, paz’te, to sam čuo, bilo gde da ode, oni ga vraćaju u Srbiju. I zato postoje ti divlji.”

Migranti koji ne borave u zvaničnim centrima - nerešen ili nerešiv problem?

Iako se navodi da većina migranata mirno boravi u našoj zemlji, manja grupa migranata koji su „izvan sistema” izaziva snažne negativne reakcije i duboko nerazumevanje za nemoć države da im stane na put. Konkretno, primećene su učestalije krađe, mahom bez pronađenog krivca, ali sa opravdanom sumnjom da su vinovnici migranti. Krađe se kreću od provala u kuće preko krađe prinosa po voćnjacima i njivama, do krađe stoke, u prvom redu ovaca i jaganjaca. Posledice koje trpe oštećeni nisu bezazlene. Pored snažnog stresa i uznemirenosti koje ovakve štete izazivaju, materijalni gubici su ponekad takvi da vlasnicima (poljoprivredne) imovine biva ugroženo poslovanje. Uz ogorčenost prema migrantima koji su pretpostavljeni vinovnici ovakvih događaja, još veća je ogorčenost i nerazumevanje koje se iskazuje prema državi i državnim institucijama. Pravi odgovor na pitanje kako to da država ne može ovoj grupi migranata da stane na put zapravo izostaje, i ostaje nejasno ko treba da obezbedi ovaj odgovor – policija, lokalna samouprava, Komesarijat za izbeglice i migracije, ili Vlada.

„Ali ko će se zabaviti ovim ljudima koji su ilegalni, koji su ovde već dve, tri godine. Pogledajte samo pored pruge, pa tamo ima sigurno jedno 200 šatora. Oni su svi tu kod naše bašte. Šta će to bit’ sad na proleće? Niko neće da se pozabavi tim ljudima. O tim ljudima vam pričam. To nije ničiji problem. Čiji je to problem? […] Ne znam. Ili Opština, ili Komesarijat, taj za izbeglice. Ko je odgovoran za njih uopšte?”

„Oni nama veliku jako štetu prave. Iscepali su nam najlone. Oni kad odlaze iz Adaševca, tamo u kamp, gde li su, nisam nikad bila, oni ne idu putem koji je napravljen za njih, idu leti preko njiva. Jednostavno naši su plastenici tu na 500 metara, svi nose crne džakove, ove za smeće, čiste vade iz džepova, i uzimaju sebi. A znate vi šta je, pa njih danas prođe 20-30. Nećete videti ni jednu ženu ni dete, samo oni idu, oni idu i kupe. […] Pa koliko puta je policija bila. Policija dođe, naprave zapisnik… […] Policija kaže, to vam je mrtvo slovo na papiru. […] …i mi smo bili u Opštini, ljudi u Opštini su nam rekli da oni traže sponzore koji će to da plate, oni sve znaju, i stoje iza toga, da je nama šteta napravljena. Ko će to da plati? […]”

Slučaj: Šid

36

„[…] Znate šta, njima je više i dosadno preko dana. Oni dobiju hranu, oni šetaju se i onda tako dođu, sednu pod oras, u stanju su da sede dva sata pod orasom, dok smo mi tu, odemo na drugi kraj, oni uđu, sa onim rancima, napune rance sa breskvama, i odlaze. […] Mi od 600 stabala bresaka ništa nismo prodali bresaka… […] Sve su obrali. Penjali su se čak na ove donje grane koje su odvalili, što ne mogu da dohvate, štapovima su mlatili, to su bili putevi kroz voćnjak. Putevi. Utabani putevi.”

„Mi smo više ogorčeni na naše zbog problema u Srbiji, nego na migrante.”


37

Nalazi istraživanja: LOKALNA SAMOUPRAVA I LOKALNE INSTITUCIJE

Okolnosti – stanje u Opštini Šid

Uočava se velika podudarnost u opisima stanja u Šidu koje navode građani sa onim opisima koje daju predstavnici lokalne samoprave i lokalnih institucija. Posla je malo, plate su niske, sve više ljudi odlazi, kako iz grada tako i sa sela. Zgrade u kojima su smeštene ustanove od javnog značaja su dotrajale. Sredstva kojima Opština raspolaže su krajnje oskudna, puno toga zavisi od donacija, i često se ne mogu zadovoljiti ni bazične potrebe. Napominje se i da je Opština Šid u dodatnoj meri opterećena, budući je bila i na udaru izbegličke krize iz devedesetih godina prošlog veka, kao i da je u skorije vreme pretprela veliku materijalnu štetu zbog poplava.

„Mnogo našeg stanovništva odlazi da radi preko, ima dosta nacionalnih manjina koje imaju pravo da steknu radne dozvole u zemljama EU. Recimo, dosta Slovaka je otišlo, ljudi koji imaju hrvatske pasoše, dosta je njih otišlo preko. Bukvalno nam je populacija spala na 20 posto manje. Pa takvo je stanje u državi. Zato što su male plate, zato što ne mogu da žive… To je svima jasno.”

„Ima još štošta, mogu da vam pričam o tome još dva sata. Mi stalno nešto tražimo… Ova naša zgrada je napravljena 1953. godine, i dotrajalo je sve, počev od kanalizacionog sistema, pa vodovodnog sistema, od struje, instalacija, pa preko opreme same. Dobili smo ovo što nam je urgentno bilo, znači, od aparata, i defibrilatore, ali treba nam još štošta.”

„Seoske škole da opremimo, da im škola ne prokišnjava, da im ne bude hladno, da se oprave vrata, prozori.”

Migrantska kriza

S obzirom na pomenute okolnosti, migrantska kriza je izazvala veoma jak udar na opštinsku infrastrukturu, ne samo u materijalnom već i u kadrovskom smislu. Broj zaposlenih u javnim službama nije se povećao uprkos znatno povećanom obimu posla u vezi sa migrantskom krizom. Pored toga, za određene poslove kvalifikovanih kadrova naprosto nema (ili nema dovoljno). Uprkos tome, smatra se da lokalno pružen odgovor na potrebe migranata može služiti kao primer mnogim drugim zemljama – po svojoj humanosti i otvorenosti, prvenstveno.

„Nigde u svetu se ne odnose prema migrantima kao što se ovde odnose prema migrantima. Nećete videti nigde da neko omalovažava migranta niti da ga neko vređa, bez obzira što je drugačiji.”

Posledice

Od kako je počeo priliv migranata u Šid, desili su se brojni događaji. Ovo je donelo i određene pozitivne promene, pa su u okviru ove fokus grupe spomenuti, među

Slučaj: Šid

38

ostalim, i otvaranje radnih mesta u delatnostima neophodnim za zbrinjavanje migranata, održavanje školskih odeljenja u nekim seoskim školama zahvaljujući prisustvu dece migranata, širenje kulturnih vidika među decom, obnavljanje zastarele opreme u zdravstvenim ustanovama, i povećan trgovinski obrt.

„A sa druge strane, to što imamo priliv migranata u mnogo škole, što deca idu po inkluzivnom programu i nama se jedan migrant po IOP 2 računa kao dva deteta, mnoga su se odeljenja održala i ljudi rade zbog toga što ima dece migranata tu. Mislim, sa jedne strane, bilo bi dobro da očekujemo priliv, jer će ljudi ostajati na poslu: kad sam ja počinjala da radim, mi smo imali 120 prvaka upisanih, samo moja škola; sad imamo 120 prvaka za celu opštinu.”

„Ta su deca i vesela i razdragana i donose jednu novu kulturu i naša deca uče od njih i stvarno to može biti benefit za sve nas.”

„Zahvaljujući migrantima smo dobili neka sanitetska vozila… […] …biohemijski analizator […] neku opremu koju inače ne bi dobili sigurno da nema migranata, da budem iskren.”

„Zapošljavanje ljudi kroz projekte.”

„Svi ti migranti troše neka sredstva, troše ih po prodavnicama, jednostavno povećavaju potrošnju.”

Kada su u pitanju negativne posledice migrantske krize, one se u percepciji predstavnika lokalne samouprave i institucija ispoljavaju prvenstveno kroz opservacije o deliktima jedne grupe migranata koji ne borave u zvaničnim centrima. Opštinski čelnici ova dela smatraju nedopustivim, kako iz pozicije funkcije koju obavljaju tako i iz lične perspektive. Međutim, za razliku od građana, kojima nije uvek jasno čija su ovi migranti odgovornost, opštinski čelnici nedvosmisleno imenuju MUP kao, u prvom redu, nadležan. Pored toga, kao institucija sa najvećim nadležnostima za sva pitanja u vezi sa migrantima generalno, vidi se Komesarijat za izbeglice i migracije. Međutim, neke od važnih informacija o konkretnim nadležnostima Komesarijata, po sudu učesnika fokus grupe, opštinske vlasti ne uspevaju dobiti blagovremeno. Navodi se primer da je Komesarijatu bilo potrebno uputiti poseban dopis da bi se dobila jasna informacija o tome da li je, na koji način i do koje mere, ovo telo nadležno za migrante koji ne borave u centrima. Sa druge strane, predstavnici lokalne samouprave tvrde da su u pogledu štete koje su izazvali „neregistrovani” migranti opštinske vlasti uradile ono što je bilo u njihovoj moći: spisak prijava sa procenjenom štetom poslat je „na više instance, na više adresa” – konkretan odgovor još uvek nije stigao.

„Prepoznaje se strah, recimo noću, tamo gde ima migranata koji su neregistrovani, koji borave po parkovima, gde roditelji gledaju da ne puštaju decu: dešavalo se da trče za devojčicama i tako dalje; nije bilo velikih incidenata, bilo jeste, ali nije bilo nekih silovanja. Bilo je intervencija, recimo, da dete beži, devojčica, tu kod roditelja postoji neki strah, i ja pratim moju ćerku i kažem da se javi.”

„[…] Što se tiče ovih drugih konatakata: znači imate upade u voćnjake, bašte, klanje ovaca, lokalna samouprava nije nadležna, nema taj bič, nego postoji MUP, i naši građani su upoznati sa tim. Znači, šta god da se desi, zovete policiju, da bi se sprečila šteta, da bi se sprečilo nešto


39

što može da izazove štetu… […] Mi imamo spisak popriličan šteta koje su migranti učinili našim građanima, imamo čak osnovanu i komisiju Opštine koja prima te zahteve građana, jedini uslov je da je policija izašla, da je potpisala, da je policija izdala rešenje da je to uradio NN migrant ili migrant koji se zove Pero. […] Taj dokument mi smo uputili na više instance na više adresa. […] …e tu je problem nepoverenje prema policiji i prema državi.”

„[…] I njima smo uputili i pismeno zahtev, sa spiskom domaćina naših, sa vrstom povrede njihove imovine, sa iznosom i sa zaključcima komisije ove ovde. Nismo još dobili odgovor, dobili smo, u stvari da se radi na tome. To je bilo recimo u septembru-oktobru prošle godine.”

„Grafosrem… nije u vlasništvu Opštine, je li, mi kao Opština nemamo pravo tamo da uđemo. Jedini ko ima pravo tamo da uđe, to je policija.”

„[…] …oni su našem pravobraniocu napisali odgovor: Jeste, Komesarijat je nadležan za migrante, ali isključivo u objektima Komesarijata. Dva metra ispred prihvatnog centra nisu nadležni.”

Zdravstveni nadzor nad ovom grupom migranata predstavlja poseban izazov za zdravstvene radnike, budući da je zvaničan stav da se njima zdravstvena usluga pruža samo kada su vitalno ugroženi, a oni koji rade na terenu smatraju da je određen vid zdravstvenog nadzora neophodan kako bi se zaštitilo zdravlje ovih migranata i predupredila opasnost od širenja zaraznih bolesti.

„Problem je ovaj ilegalnih migranata, koji nemaju mogućnost da se pregledaju i mogu uneti bilo šta. Imali smo jedan slučaj sa aktivnom tuberkulozom, a u zatvoru u Sremskoj Mitrovici sa morbilama. To je problem da mi ne znamo kako ćemo kod ilegalnih migranata da rešimo problem zdravstvenih usluga. To je potencijalni izvor zaraze, i mi imamo svake srede sastanak sa svim organizacijama koje pružaju zdravstvenu zaštitu gde prisustvuje i dežurni epidemiolog Zavoda za javno zdravlje Sremske Mirovice, gde se dogovoramo o svim problemima, unapređujemo saradnju.”

Faktori koji otežavaju rešavanje pitanja povezanih sa prihvatom migranata

Razmatrajući posledice priliva i boravka migranata na području šidske opštine, predstavnici lokalne samouprave i institucija ističu čitav niz negativnih okolnosti i sistemskih ograničenja koja otežavaju uspešnije rešavanje problema nastalih dolaskom migranata. U tom smislu, posebno se spominju: 1) opterećenost nerešenim lokalnim socijalnim problemima (što uključuje takođe i snažne emigracijske trendove i nedovršenu integraciju izbeglica sa područja bivše SFRJ); 2) ograničenja lokalnog budžeta (u kome nema dovoljno sredstava niti su predviđena bilo kakva namenska sredstva za podršku migrantima); 3) nepostojanje zakonskih rešenja koja bi olakšavala radno angažovanje migranata; 4) sadržaj kriterijuma u okviru konkursa za podsticajna sredstva Komesarijata za izbeglice i migracije; 5) isključivanje opštinskih vlasti od strane nekih organizacija koje realizuju projekte na teritoriji Opštine Šid (a ne uvažavaju, na pravi način, lokalne interese, ili ignorišu određene standarde i propise); 6) nedostatak odgovarajućih kadrova (potrebnih za rad sa migrantima i bavljenje problemima izazvanih dolaskom migranata); i 7) nedostatak razumevanja od strane nadležnih nacionalnih institucija (za realne probleme sa kojima se suočavaju ljudi na terenu).

Slučaj: Šid

40

Opterećenost nerešenim socijalnim problemima

Postoje dublji nerešeni problemi, pre svega problem odliva domaćeg stanovništva, koji socijalnu situaciju na području opštine čine dosta teškom. Ako je, pak, reč o izbeglim licima, još uvek postoje nerešeni slučajevi smeštaja lica izbeglih iz bivših jugoslovenskih republika.

„[…] Mislim da se opština više bavi tim problemima, nego što pokušava da zadrži svoje stanovništvo i zbog toga je potrebna veća podrška tim lokalnim samoupravama, koje su podnele veliki deo tereta u ovoj migrantskoj krizi.”

„Naš je zadatak pre svega da zadržimo našu populaciju. Migrantima mi možemo da pomognemo koliko god možemo da im pomognemo, ali nama su naši ljudi još bitniji, da se vrate, da ovde žive. Deca nam odlaze, odlaze nam najbolja deca.”

„Ono što je takođe problem, mi nismo rešili problem naših izbeglica, stambena pitanja naših izbeglica [iz bivših jugoslovenskih republika].”

Ograničenja lokalnog budžeta

„I da imamo budžet, ne postoji budžetska stavka, i da imamo budžetski stavku, mi nemamo budžetski potencijal, nemamo potencijal ni za svoje periferne grupe, neka mi oproste invalidi, Romi, žene… Mi nemamo budžet za migrante, mi imamo budžet za naše scijalne slučajeve koje plasiramo preko Centra za socijalni rad. I opet mi onda svoje kapacitete angažujemo.”

Nepostojanje adekvatne zakonske regulative

Izvesna rešenja u pogledu zapošljavanja migranata, koja su se pokazala kao praktična u drugim evropskim zemljama, u Srbiji su neprimenjiva budući da ne postoji zakonski okvir koji bi ih omogućio. Navodi se, u tom smislu, primer socijalnog preduzetništva viđen u Mađarskoj.

„Na žalost, mi u Srbiji nemamo zakon o socijalnom preduzetništvu, ali ja sam pričao sa ministrom, on kaže vama niko ne može zabraniti da uđete u registraciju i da počnete da radite na tome.”

Pitanje kriterijuma na osnovu kojih se usmerava finansijska pomoć za projekte u oblasti migracija

Smatra se da kriterijumi u okviru konkursa preko kojih Komesarijat za izbeglice i migracije opštinama i gradovima dodeljuje određena podsticajna sredstva za projekte u oblasti upravljanja migracijama neopravdano daju prednost određenim lokalnim samoupravama. Učesnici fokus grupe pre svega ukazuju na davanje prednosti onim opštinama u kojima su smešteni povratnici iz readmisije. Misle da je nepravedno što se na taj način Opštini Šid otežava pristup ovim sredstvima i ističe da je Šid i ranije bio na udaru izbegličke krize, a kasnije i poplava, i da zbog toga „zaslužuje” podršku.

„Nemačka razvojna banka je odobrila pet miliona evra za infrastrukturu po lokalnim sredinama gde se nalaze migranti. Od tih pet miliona evra, šidska opština je dobila 50 hiljada,


41

za pet projekata, od pet projekta dali su nam projekat najmanje vredan. Išli smo na škole i na domove zdravlja. U suštini, poenta tog konkursa je da u našoj opštini nema toliko Roma ili lica koja se vraćaju iz Zapadne Evrope. Lokalne samouprave gde su redmisanti smešteni, a imaju readmisiju, one su dolazile u obzir.”

„Imali smo izbeglice, pa smo imali NATO pakt, pa smo imali poplave, pa sad opet izbeglice… Znači, non-stop smo u nekoj vanrednoj situaciji… što druge opštine nisu imale, i tu samo treba neko da prepozna teret koji je ova opština iznela.”

Zaobilaženje lokalne samouprave od strane organizacija koje realizuju projekte

Lokalna samouprava smatra da bi svaka organizacija koja sprovodi projekte na teritoriji Opštine Šid trebalo da prethodno konsultuje Opštinsku upravu. U osnovi ovakvog stava u najvećoj meri stoji problem nezaposlenosti pa se smatra da je jedino fer da građani Šida u što većoj meri budu zaposleni na poslovima zbrinjavanja migranata. Ukratko, posao za Šiđane bi bila svojevrsna kompenzacija za teret koji snose. Drugi razlog leži u tome da izvesne organizacije, po mišljenju predstavnika opštinske uprave i institucija, svoje aktivnosti sprovode mimo propisa. Konkretno, ovde se zapravo isključivo govori o organizacijama koje hranu za migrante pripremaju i distribuiraju u uslovima koji ne odgovaraju propisanim higijenskim standardima, pa time, smatra se, ugrožavaju zdravlje i samih migranata.

„Ima organizacija koje preskaču lokalnu samoupravu i koje idu direktno u centre i ulaze u pregovore sa Komesarijatom. Odrađuju se izvesni projekti mimo uključivanja lokalne samouprave. Možda to nije iz loše namere […] Tako isto sutra kada se dešava neki projektni zadatak gde ima šanse da se uključe naši građani, jedno, dvoje, pedeset, mi imamo pored tog državnog fonda za zapošljavanje, imamo neke spiskove ljudi koje možemo da uputimo odmah, što je ogromna pomoć, jer tom čoveku ostaje korist, u komšiluku mu je migrantski centar ili prisustvo migranata, a ne samo šteta ili ne znam šta… Ne da mi namećemo, ali da učestvujemo. Kad smo imali tri centra u Šidu, u ta tri centra radilo je negde oko 120 do 130 ljudi preko lokalne samouprave i NVO. Od tih 130 ljudi sa teritorije šidske opštine bilo je nekih 25-30 ljudi. Što znači da je nekih 100 ljudi bilo sa strane. […]”

„Ekumeni iz Novog Sada su kroz projekat napravili kuhinju. Jednu moćnu kuhinju koja može da snabdeva 50.000 obroka. Do dana današnjeg ta kuhinja nije ušla u rad zato što… uvek se pronalazio neki razlog. […] Kuhinja stoji, ovi su ljudi kuvali u Beogradu, zamislite, kuhinja stoji. Kupovali su ovde krompir, luk i šta ja znam, nosili u Beograd, kuvali i vraćali u Adaševce. […] Nama je cilj da vratimo to u Adaševce da bismo zaposlili ljude. Tek onda bismo kupovali svu sirovinu, ne znam, krompir, luk, žitarice, voće, jabuke, šta još… Ovde… ako nema, kupićemo negde drugde. Imamo kuvare, imamo pomagače, imamo i druge.”

‚‚Ishrana migranata je bila poseban program, i u tom izboru je učestvovao Komesarijat, ali smo mi samo tražili, ako se u to vreme hranilo 1.500 migranata u Šidu, puta tri obroka, to je 4.500 obroka, je l’ moguće da sa teritorije opštine Šid ne postoji ni jedan kilogram nečega što treba da se kupi, nego mora u Beogradu da se kupuje. Napadali smo i rešili smo taj problem. […] Naš dogovor je bio – sve što vam se isplati, finansijski i ekonomski, kupite ovde. […] U ovom trenutku je konkurs, izašao je tender, prijavilo se sedam nekih organizacija, imamo Vojsku prvi put, Vojnu ustanovu Dedinje, oni hoće ceo sistem migantski da uzmu. Ovi se sad

Slučaj: Šid

42

plaše da će izgubiti. Mi možemo NVO da kažemo, ali ne znam da li ćemo moći Vojsci sutra da kažemo: Ej, kupujte u Šidu.”

„Pokušali smo da sklonimo te anarhiste da ih ne hrane… Da oni traže hranu u centru, tamo gde se sprema hrana, da spavaju u centru tamo gde se spava, da se kupaju, da imaju zdravstvenu uslugu, tamo gde se pruža zdravstvena usluga… […] Pokušali smo da sa tim ljudima dođemo u kontakt, da shvate da oni ne mogu da proizvode hranu na način kako to rade i da hrane nekoga na način na koji oni njih hrane, na mestu koje za to nije predviđeno. Imate ova dva-tri centra, izvol’te, uđite, pomažite tamo… Oni su to ljudi odbijali, pravljene su racije, pohvatani su, privođeni, plaćali kazne, ali su to nastavili… […]”

Nedostatak odgovarajućeg kadra

Kako je migrantska kriza bila nenadani fenomen, nije iznenađujuće da u mnogim oblastima njenog lokalnog saniranja nedostaje odgovarajućeg kadra. Problem se prepoznaje već na nivou policijskih snaga. Pa ipak, ovde se najznačajnijim smatra veliki manjak prevodilaca (za jezike kojima govore migranti i izbeglice), a u školstvu i manjak nastavnog osoblja obučenog za rad sa decom čiji materinji jezik nije srpski. Okolnosti u školama su dodatno otežane time što nedostaju jasne smernice nadležnog ministarstva u pogledu metodike rada sa migrantskom decom. U vezi sa prevodiocima, dodatni problem je to što nisu dostupni tokom celog dana (24 časa dnevno), a za čime postoji potreba, naročito u zdravstvu. Pored toga, jezici kojima govori najveći broj migranata jesu persijski i arpaski, ali znatan broj migranata govori drugim jezicima (i ne poznaje ni persijski ni arapski niti bilo koji drugi jezik). Međutim, na terenu, pa ni u školama, uopšte nema kulturnih medijatora za druge jezike (osim arapskog i persijskog), a predstavnici škola smatraju dodatno problematičnim što se najavljuje povlačenje čak i osoblja koje prati migrantsku decu do škole (tzv. pratilaca, koje angažuju nevladine organizacije).

„Pazite, šidska policija nije pravljena niti formirana za hiljadu migranata, ona je pravljena za 34.000 građana.”

„Nama treba podrška što se tiče prevodilaca. […] Imamo prevodioce ovde koje obezbeđuje Balkanski centar za migracije, za farsi i za arapski jezik, i naravno za engleski. Nemamo za španski. Pogotovu ovi iz Somalije i Ruande, ne znaju ništa govoriti osim svog jezika i onda je ogroman problem kako uzeti anamnezu, šta pružiti i kako pružiti zdravstvenu zaštitu. To je nama ogroman problem. […] Sad imamo gore na Principovcu ženu i dete iz Vijetnama koja ne zna ništa, ne zna ni engleski, osim svog jezika maternjeg; kako s njima komunicirati? Evo pročitaću vam listu zemalja… […] Katastrofa. Treba naći prevodioce za te sve silne zemlje što je nemoguća misija.”

„Dogovor je da i policija i tužilaštvo i mi koristimo usluge BCM-a. Oni su u stvari svude, i na Principovcu i svuda. Zna se desiti, ako su, recimo, pre podne u sudu, da mi nemamo prevodioca. Vrlo je teško, imamo dve, jedna za farsi, jedna za arapski, vrlo je teško biti na četiri mesta i u policiji i u tužilaštvu i u Centru za socijalni rad i u Domu zdravlja.”

„Nama pratioci ostaju u školi, ali sad pošto imamo više razreda, recimo, desetoro dece u deset odeljenja, on ne može da uđe u sva odeljenja.”


43

„Imamo pratioca koji je naučio farsi, koji aktivno učestvuje, on svakodnevno, aktivno, po dva časa, učestvuje gde je mala škola, mala odeljenja.”

„Dobili smo pedagoške profile koji ne odgovaraju slici. […] I to sa pedagoškim profilima isto nešto se otaljava.”

„Pa da mi se snalazimo u smislu socijalizacije, ali što se tiče nastave… […] Ima dece koja dođu u šesti razred, a nemaju dana formalnog obrazovanja. I šta da radim sada ja s njim?”

„Ne treba meni veća povezanost, meni treba nastavnik koji je obučen za učenje srpskog kao nematernjeg jezika.”

Nerazumevanje nadležnih nacionalnih institucija za realno stanje na terenu

Kako se nadležnost za kreiranje politika u rešavanju migrantske krize nalazi u rukama centralnih vlasti, pre svega nadležnih ministarstava, od njih se očekuje da budu otvorene za sliku sa terena. Suprotno tome, iako se ne osporava da pomoć države postoji, jasno se ističe da komunikacija sa nadležnim institucijama na lokalu treba da bude bolja. U tom kontekstu, predstavnici škola ističu potrebu da se obezbedi nastavno osoblje kvalifikovano za rad sa decom kojoj maternji jezik nije srpski, kao i to da se definišu dva odvojena pristupa – jedan za rad sa decom čiji roditelji nameravaju da se zadrže u Srbiji, a drugi za rad sa decom čije su porodice u tranzitu kroz Srbiju.

„Ne možemo da kažemo da nam država nije pomogla, uložili su dosta para… preko Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima gde su velika ulaganja i gde su velike pare… i to država povlači kredite za celu državu i to su u pitanju velike pare.”

„Pitaju nas iz Ministarstva: koliko imate migranata, dvadeset? Poslaćemo vam 20 đačkih knjižica. Koje nama uopšte ničemu ne koriste.”

„Mi očekujemo da nas čuju. Ja to stvarno mogu sve da upakujem, i ja i tim koji radi, u ružičastu mašnicu, da mi napišemo izveštaj – kao oni su sve naučili – to uopšte nije tako. I smeta mi taj raskorak, što je to tako u praksi, a ljudi kojima šalješ izveštaj nemaju veze sa realnošću. […] U početku je bilo: pustite ih samo neka uđu, da se snađu… i to je stvarno ljudski, to je OK. […]”

„[…] Mi sad već pravimo novi plan akcije… […] …sad je tu došla vrlo zategnuta situacija. Nama bi značilo da imamo dva aršina. Deca čiji roditelji nisu podneli zahtev za azil, ako su oni u tranzitu, znači zadržavaju se mesec-dva-tri, njima će biti pružena ta vrsta podrške u smislu socijalizacije, to uopšte nije nikakav problem. […] …trebao bi nam spisak učenika roditelja koji su podneli zahtev za azil, zato što bi u tom slučaju za njih trebalo organizovati učenje srpskog jezika kao nematernjeg, znači, to su potpuno dve odvojene stvari.”

„[…] Sa kolegama mi sarađujemo, nije tu problem, nego ta deca kad su ostavljena u školi, tu su sad, i sad dođu kod nastavnika tehničkog, on ne zna ni da bekne, učio ceo život ruski, pa kao ‘Snađite se’. Kako da se snađem?!”

Slučaj: Šid

44

Lokalne politike i građanske inicijative u kontekstu priliva migranata

Puno toga je već urađeno, problemi su mapirani, a ipak – osnovni je utisak da su kod lokalnih aktera oči uprte u centralnu vlast. Sa druge strane, čini se da su jedine građanske inicijative bile negativne, na izvestan način uperene protiv migranata – prošlogodišnji protesti zbog polaska migrantske dece u školu i oni raniji povezani sa zahtevom da se zatvori prihvatni centar koji se nalazio u samom Šidu (kod železničke stanice). Smatra se da nedovoljna informisanost građana ima veliki uticaj na razvoj negativnog javnog menjenja, ali se odgovornost za adekvatno informisanje takođe prebacuje na centralne vlasti.

„Opština je uvek pratila politiku države.”

„Lokalna samouprava je ispružena ruka države. I stoji u nekom ćošku. Postoji vertikala, je l’ tako? Od vrha, spušta se…”

„U Opštini nemamo mogućnost kako da kompenzujemo tu štetu, Opština tu nije u nadležnosti.”

„Možda je problem informisanja građana u opštini; oni posmatraju ovo sve kao nešto što će proći. To je u stvari suština svega.”

„Ne treba na silu. I uključivanje dece je doživelo probleme, zato što je poprilično nerealno, u jednom momentu se desilo, bez velike pripreme, bez informisanosti. Zašto ne postoji organizacija koja u ime države i državne politike informiše?”


Odgovor na ovo pitanje vidi se kao nešto što je daleko van domašaja lokalne, pa čak i državne politike. Ono što se smatra izvesnim jeste da velika većina migranata neće da se zadrži na teritoriji Srbije. Ipak, migranti su i dalje realnost. Razgovor o budućem razvoju situacije sa migrantima lako i prirodno prerasta u razgovor o razvojnim potrebama i budućnosti Šida. Ostavljajući po strani spekulacije o broju migranata koji će u budućnosti boraviti na području Šida, predstavnici lokalne samouprave i lokalnih institucija navode da bi buduće aktivnosti u zbrinjavanju migranata na području Šida u velikoj meri bile pomognute: 1) rešavanjem glavnih infrastruktunih i komunalnih problema (putevi, vodovod, gradska čistoća); 2) jačanjem lokalnih kadrovskih i organizacionih resursa za bavljenje pitanjima migranata; 3) renoviranjem škola koje pohađaju migrantska deca, i 4) nabavkom konkretne (nedostajuće) opreme u različitim javnim službama (vozila za policiju, ginekološki stolovi za Dom zdravlja, računari u školama).

„Pitanje šta očekivati je teško pitanje, jer sama naša država ne zna kako će se sve rešiti. Ne zna EU, uopšte se ne zna status i šta će biti sa tim migrantima, bili oni ovde, bili u Turskoj, Grčkoj, Bugarskoj ili u EU… Mi tu ne možemo ništa da uradimo sem da radimo ovo što radimo, ne možemo tu mi ništa rešiti ni tražiti, niti od Ministarstva zdravlja niti od Minstarstva prosvete, dok se ne reši na nekom svetskom nivou nešto. […]”


45

„[…] Uglavnom, ljudi biraju da odu iz Srbije, pa čak i kad imaju izuzetno bajnu sliku, kad njihovo dvoje dece idu u školu, pa su deca srećna što se druže, što imaju pažnju, pa roditelji to vide, pa dolaze ljudi iz škole u centre pa se druže, znači: podigao se taj nivo saradnje maksimalno, ali on, peti dan čim mu se otvori kapija, on ide… on zaboravlja na ovo.”

„Treba država malo više da obrati pažnju na nas, država, pokrajina obraća pažnju na nas tako što nas pomaže sa nekim projektima, infrastrukturnim, više nego što nam je ranije pomagala. I to nisu neke posebne stvari, to su stvari koje su u dvadeset i prvom veku neophodne da bismo normalno živeli. […]”

„Mi nemamo puno organizacija ovde. Imamo jednu organizaciju koja se raspala što se tiče aktivista: koja je prisutna i u socijali, i u centrima i kod Roma, ali ne, nama treba mnogo više. Ima organizacija Centar za razvoj Srema, ljudi su prisutni, aktivni, sve, ali oni na mapama ne postoje, zato što nisu bliski u Beogradu, da budu u blizini, da znaju za grantove, za ovo, za ono… Nama treba vetar u leđa.”

„Policija ima isti problem kao i sve ostale organizacije, nema dovoljno ljudi da pokrije teren. Niti ima dovoljno vozila. Opština je kupila vozilo policiji da bi mogla da bude pokretljivija, da dođe na lice mesta kad treba, razumete?”

„Nama su prioritet radna mesta. Nama je prioritet infrastruktura, vodovodi koji nisu rešeni po selima, putna infrastruktura, škole su nam bitne, da pomognemo te male škole.”

Slučaj: Šid

46

Zaključno razmatranje

Analizom razgovora i diskusija vođenih u svim fokus grupama izdvojeno je sedam posebnih tema povezanih sa prihvatom i boravkom migranata na području Opštine Šid. Ove teme biće ovde prikazane u okviru zaključnog razmatranja nalaza sprovedenog terenskog istraživanja. Prethodno je, pak, izuzetno važno naglasiti da analiza koju smo uradili nije podrazumevala bilo kakvu proveru informacija koje su učesnici fokusiranih grupnih diskusija navodili. Saglasnost među učesnicima fokus grupe ili navođenje (približno) istih informacija u okviru različitih fokus grupa jedina je potvrda pouzdanosti i utemeljenosti određenih specifičnih informacija. Jednako tako, potrebno je uvažiti činjenicu da su primarni predmet naše kvalitativne analize ljudska iskustva i percepcije, mišljenja i stavovi, a ne bilo kakvi kvantitativni podaci. Takođe, važno je napomenuti da se neke od izdvojenih tema pojavljuju u razgovorima i diskusijama sa različitim ciljnim grupama, dok su druge u većoj meri istaknute i zastupljene u fokusiranim grupnim diskusijama sa određenom ciljnom grupom istraživanja (na primer, predstavnicima lokalne privrede) dok im je u drugim grupama pridavano znatno manje važnosti (ili se uopšte nisu pojavljivale). Pored toga, analiza je pokazala i to da o pojedinim temama postoji izrazita saglasnost dok se u pogledu drugih tema kod različitih kategorija ispitanika pojavljuju i više ili manje različita mišljenja.

Uticaj priliva migranata na situaciju u lokalnoj zajednici

Uprkos svim događajima, koji su povremeno imali i dramatične razmere, i različitim posledicama koje je prihvat i boravak migranata izazvao, ovo se ne doživljava kao nešto što je značajno promenilo Šid. Ocenjuje se, naime, da boravak migranata nije doveo do suštinskih promena, i ova pitanja se ne smatraju prioritetno važnim za Opštinu Šid. U tom smislu, prepoznaje se da su prisustvo i boravak migranata povezani sa određenim pozitivnim promenama i posledicama, ali se smatra da sve to nije proizvelo bilo kakve veće promene glavnih socijalnih trendova. Štaviše, važno je ustvrditi da se otvaranje teme o migracijama u Šidu ponajpre povezuje sa izraženim trendom emigracije: lokalno stanovništvo u značajnoj meri, privremeno ili trajno, napušta Opštinu Šid, prvenstveno u potrazi za poslom (ili bolje plaćenim poslovima) i mahom odlazi u neke od zemalja Evropske unije.

Migranti u Šidu tako su tek druga najvažnija migracijska tema. Njihov boravak u Šidu ne dovodi se u vezu sa dugoročnim razvojnim planovima, a ovo je uslovljeno takođe i čvrstim uverenjem da migranti nisu ovde da bi ostali, da za nikoga od njih Srbija nije zemlja u kojoj žele ostati, i da je sve što se sa tim u vezi događa tek sasvim prolazna pojava. Razgovori sa migrantima u potpunosti potvrđuju uverenje da migranti Srbiju vide tek kao mesto u kom privremeno borave, a da ostanak u Srbiji ne razmatraju kao realnu opciju. Primarni razlog ovakvog stava jeste činjenica da se Srbija percipira kao ekonomski nerazvijena zemlja, a za neke od migranata postoje i drugi faktori koji neku od zemalja Evropske unije čine neuporedivo poželjnijim odredištem (na primer, činjenica da u tim zemljama već žive neki od članova njihove šire ili uže porodice, prijatelji ili sunarodnici).


47

Ipak, među građanima Šida, čitav niz pozitivnih efekata i promena jasno se prepoznaje. U tom pogledu, prepoznaju se tri šire kategorije pozitivnih promena izazvanih prisustvom migranata: (1) donacije u opremi i projekti renoviranja i rekonstrukcije određenih javnih prostora i objekata finansirani iz sredstava Evropske unije i drugih međunarodnih donatora, a u cilju jačanja i razvoja određenih javnih usluga i funkcija (u oblasti zdravstvene zaštite i školstva, na primer); (2) rast prihoda u određenim sektorima privrede (trgovini na malo i ugostiteljstvu, među ostalim); i (3) otvaranje novih radnih mesta i kreiranje novih poslova u vezi prihvatom, smeštajem i zbrinjavanjem migranata (u okviru tranzitnih centara i različitih projekata koje realizuju, uglavnom, nevladine organizacije).

Generalno, izvesno je da je donatorska podrška razvoju različitih lokalnih javnih usluga dobro prihvaćena i da je i među građanima i unutar lokalnih institucija prisutno uverenje da je projekte podrške migrantima potrebno još u većoj meri uskladiti sa lokalnim interesima i koristiti i jačati lokalne resurse u najvećoj mogućoj meri.

Interakcije migranata sa lokalnim stanovništvom

Prihvat migranata, u periodu realizacije terenskog istraživanja, bio je fenomen koji traje već pune dve i po godine. Događaji povezani sa prisustvom migranata više u pravilu nemaju dramatičan karakter i postali su deo svakodnevnice. U tom smislu, već su uveliko prisutne uobičajene socijalne interakcije, prisustvo migranata u nekim javnim prostorima i izvesni oblici spontane i neformalne integracije. Uključivanje migrantske dece u osnovne škole dodatno je doprinelo ovome. Ukupno gledano, uprkos strahovima i predubeđenjima, uprkos otporima koji su postojali i još uvek postoje, procesi koji traju ukazuju da je integracija moguća i mogu se okarakterisati kao oblik privremene integracije.

Među migrantima ovakve interakcije se percipiraju apsolutno poželjnim. Iako Srbija nije njihovo izabrano odredište i ovde se često osećaju zaglavljenim, veoma im je važno što u Srbiji imaju slobodu kretanja (nisu zatvoreni u centrima) pa mogu na izvestan način biti deo zajednice u kojoj borave. Potrebna im je normalna svakodnevnica i često pokazuju želju da još u većoj meri učestvuju u životu zajednice u kojoj borave.

U diskusijama sa građanima Šida o mogućoj trajnijoj integraciji određenog broja migranata na području Opštine Šid primetno je da se ovakva ideja ne odbacuje kao nemoguća ili apsolutno neprihvatljiva. Iskazana je otvorenost za diskusiju o ovakvim mogućnostima, ali se jasno pokazala i određena zabrinutost i težnja da se integracija uredi na način koji neće ugroziti lokalni način života. Tako se smatra da bi bilo moguće prihvatiti samo veoma ograničen, mali broj migrantskih porodica, a od „novih komšija” bi se očekivalo da savladaju srpski jezik i da ni na kakav način ne nameću svoje običaje i svoju kulturu.

Uključivanje migrantske dece u lokalne škole

Sa uključivanjem migrantske dece u lokalne osnovne škole započelo se na početku školske godine 2017/2018. (u septembru 2017. godine). Postojali su početni otpori, ali

Slučaj: Šid

48

sada dominira mišljenje da se ovo događalo prvenstveno zbog toga što niti školsko osoblje konkretnih osnovnih škola niti roditelji lokalne dece nisu blagovremeno pripremljeni ili nisu uopšte bili informisani i uključeni, u smislu određenih sastanaka u lokalnoj zajednici i sličnog. Međutim, proces uključivanja migrantske dece nakon toga se odvijao na pozitivan način i bez bilo kakvih značajnijih otpora. Posebno su predstavnici osnovnih škola uključeni u sprovedene fokusirane grupne diskusije govorili o različitim pozitivnim i korisnim posledicama uključivanja migrantske dece, kao i o dobrim odnosima između lokalne i migrantske dece. Smatra se da je proces socijalizacije i uključivanja migrantske dece u školske zajednice bio uspešan, a da je kvalitet tog procesa i način na koji su deca među sobom izgradila pozitivne odnose i kod mnogih roditelja koji su se ispočetka protivili ovom procesu otklonio predrasude, zabrinutost i sumnje.

Sa druge strane, nastavno osoblje u školama u koje su migrantska deca uključena smatra da je podrška dobijena od Ministarstva prosvete bila nedovoljna, posebno u pogledu metodskih smernica za rad sa migrantskom decom. Smatra se takođe da su očekivanja od nastavnika koji rade sa ovom decom nerealna i da se izazovi i teškoće u radu sa migrantskom decom u velikoj meri potcenjuju. U tom smislu, jasno se naglašava da nastavnici u pravilu nisu pripremljeni (obučeni) za rad sa decom koja ne poznaju srpski jezik, a da je podrška prevodilaca za persijski i arapski jezik (koji sa decom dolaze u škole i podržavaju njihovo uključivanje i učestvovanje u nastavi) zapravo veoma ograničena dok prevodioci za druge jezike (kojima govore migranti i izbeglice) uopšte ne postoje.

Tako među nastavnicima preovladava mišljenje da je u pogledu uključivanja migrantske dece u školsku nastavu, u smislu ozbiljnijeg doprinosa njihovom obrazovanju, potrebno uraditi mnogo više i rešiti niz teškoća koje sada postoje. U tom pogledu, prisutno je mišljenje da bi bilo korisno izgraditi dva različita pristupa za dve različite kategorije dece. Prvi pristup bio bi prvenstveno usmeren na socijalizaciju migrantske dece i bio bi namenjen deci iz onih porodica koje se u Šidu zadržavaju kratko. Drugi pristup podrazumevao bi snažniju obrazovnu podršku za decu koja u Šidu borave dugoročnije, a što mora da podrazumeva veću podršku nastavnicima koji rade sa ovom decom i metodiku nastavnog rada koja je usmerena na ostvarivanje obrazovnih ciljeva, odnosno, stvarno uključivanje dece u obrazovni proces.

Migranti koji borave izvan zvaničnih centara

Postoji izrazito visoka saglasnost oko toga da migranti koji na području Šida borave izvan zvaničnih centara predstavljaju problem za koji nije pronađeno delotvorno rešenje. Nepostojanje rešenja među građanima takođe izaziva i snažno nezadovoljstvo usmereno ka nadležnim institucijama, kao i doživljaj da se državne institucije ovim problemom ne bave dovoljno ozbiljno ili da ga namerno zanemaruju.

Jasno je da su negativne opservacije i stavovi o migrantima na području Šida mahom povezani sa prisustvom ove kategorije migranata. Osim uznemirenosti koju izazivaju samo njihovo prisustvo i određena ponašanja, posebno snažan razlog negativnih reakcija jesu različiti incidenti i delikti za koje se pretpostavlja ili zna da su migranti bili


49

njihovi vinovnici, a u prvom redu je reč o krađama i uništavanju imovine, koji su uzrok značajne materijalne štete (štete koje vlasnicima nikada ne budu nadoknađene).

Ova pojava, među određenim brojem građana Šida, uslovljava širi negativan odnos prema migrantima uopšte, mada kod mnogih građana postoji jasna svest o tome da je reč o grupama migranata sa kojima se ne može poistovećivati čitava migrantska zajednica. Zanimljivo je primetiti da svest o ovakvim incidentima postoji i među migrantima. Oni, sa jedne strane, pokazuju razumevanje za negativne reakcije lokalnih građana, ali i govore o tome kako se takve negativne reakcije često potpuno neopravdano upućuju prema svim migrantima bez razlike.

Čini se izvesnim da bi u vezi sa migrantima koji na području Opštine Šid borave izvan zvaničnih centara (Principovac i Adaševci) bilo važno preduzeti dodatne mere koje će obezbediti: (a) da građani budu potpunije obavešteni o tome šta zvanične institucije preduzimaju; (b) da se u najvećoj mogućoj meri otkloni mogućnost da prisustvo ovih grupa migranata izaziva uznemirenost građana i narušavanje javnog reda i mira; i (c) da postoji stvaran i delotvoran mehanizam nadoknade materijalne štete koju prisustvo ovih grupa migranata može izazvati na privatnoj imovini jednog broja građana Šida.

Informisanje o pitanjima vezanim za priliv i prisustvo migranata

Istraživanje nam pokazuje da se građani o pitanjima vezanim za migrante na području Šida većinom informišu putem neformalnih kanala, naime, kroz svakodnevne socijalne interakcije sa poznanicima, komšijama, prijateljima, članovima porodice, i tome slično. Mediji se doživljavaju kao važan faktor, koji utiče na oblikovanje javnog mnenja, ali je odnos prema načinu na koji mediji izveštavaju o migrantima često kritičan, a uglavnom se smatra da je u medijima ova tema (o migrantima u Srbiji) sada potpuno zapostavljena.

Bitno je konstatovati da građani percipiraju značajne manjkavosti kada je reč o informisanju građana od strane zvaničnih organa i institucija. Uglavnom se smatra da su građani o pitanjima povezanim sa prilivom ili prisustvom migranata bili informisani neblagovremeno i da su određeni napori u tom smeru ulagani tek povodom već nastalih problema. Tema informisanja pojavljuje se kao važna i u razgovoru sa predstavnicima samouprave i lokalnih institucija, ali i u razgovoru sa migrantima. I jedni i drugi, kao i građani, svako gledajući iz svoga ugla, primećuju određene probleme i nedostatke. Lokalne institucije i samouprava smatraju da nisu blagovremeno informisani od strane nadležnih institucija na centralnom nivou i da, u nekim slučajevima, teško dolaze do traženih informacija. Migranti, sa druge strane, ukoliko traže određene dodatne informacije, često se suočavaju sa situacijom da ne znaju od koga određene informacije mogu dobiti ili naprosto nisu sigurni kome treba pokloniti poverenje (ko je pouzdan izvor informacija).

Uzimajući u obzir sva mišljenja prikupljena o ovoj temi, čini se izvesnim da postoji jasna potreba da se unapredi zvanično informisanje o različitim pitanjima povezanim sa boravkom migranata na području Šida (ili u Srbiji generalno). Konkretan mehanizam informisanja trebao bi omogućiti da relevantne zvanične informacije budu lako

Slučaj: Šid

50

dostupne, a da informisanje bude blagovremeno, potpuno i objektivno. Posebno je važno da se tim putem obezbede one informacije koje za građane (ili druge aktere) imaju specifičnu praktičnu važnost kao i one koje daju odgovore na konkretna goruća pitanja.

Mogućnost radnog angažovanja migranata

Lokalno tržište rada suočava se sa nedostatkom kvalifikovanih radnika u različitim oblastima. Aktuelni emigracijski trendovi dodatno pojačavaju ovaj problem. U tom smislu, među preduzetnicima i malim privrednicima postoji načelna spremnost za zapošljavanje migranata sa odgovarajućim kvalifikacijama pa čak i radnika kojima bi prethodno obezbedili odgovarajuću obuku. Prepoznaje se, međutim, da među migrantima nema onih koji žele trajno ostati u Srbiji, a konstatuje se i postojanje jezičke barijere.

Iako Srbiju ne prepoznaju kao zemlju u kojoj traže bilo kakva trajnija rešenja, kod migranata koji u centrima borave duže vreme izražena je potreba da svoje vreme u Srbiji organizuju na svrsishodan način. U tom smislu, oni pozitivno reaguju na predloge o radnom angažovanju.

U svetlu svega navedenog, važno je konstatovati da postoji očigledan manjak znanja o formalnim pretpostavkama za zapošljavanje ili bilo kakvo radno angažovanje migranata, a što u velikoj meri zavisi i od njihovog pravnog statusa u Srbiji. Međutim, pokazuje se očiglednim da bi radno angažovanje migranata moglo doneti značajne koristi i samim migrantima i zainteresovanim lokalnim poslodavcima, pa i širim lokalnim zajednicama, te bi u tom smislu bilo korisno pažljivije se posvetiti ovom pitanju i mogućnostima razvoja programa radnog angažovanja migranata i tražilaca azila. Dodatno, ovakve aktivnosti mogu da budu značajne i u cilju suzbijanja već primećenih tendencija angažovanja migranata u okviru sive ekonomije i rada na crno.

Dalji razvoj lokalnih politika i praksi u radu sa migrantima

Postoji jasno izraženo uverenje da je Opštini Šid potrebna dalja eksterna podrška kako bi se uspešno nosila sa aktuelnim migracijskim izazovima. Jasno se ističe i to da je Opština opterećena velikim lokalnim socijalnim problemima, i da u vidu treba imati i to da je u nedavnoj prošlosti pretrpela različite nepovoljne okolnosti. Ovakav stav je posebno izražen kod predstavnika lokalne samouprave i lokalnih institucija, koji precizno elaboriraju postojeće teškoće i nedostatke kapaciteta, a moguću buduću podršku zbrinjavanju migranata na području Opštine Šid nedvosmisleno dovode u vezu sa razvojnim potrebama šidske opštine, posebno u oblasti putne i komunalne infrastrukture, školstva i zdravstvene zaštite, ali takođe i podrške policijskim snagama na području Opštine Šid (u smislu nabavke dodatnih policijskih vozila). Naglašena je i ideja da dalji razvoj lokalne podrške migrantima treba iskoristiti za razvoj lokalnih resursa i kompetencija u ovoj specifičnoj oblasti (uključujući civilni sektor).


51

Od spoljnih aktera koji se nalaze na pozicijama odlučivanja očekuje se veće razumevanje za probleme sa kojima se suočavaju „ljudi na terenu”. Široko je prisutno uverenje da su lokalni akteri kroz aktivnosti na prihvatu i zbrinjavanju migranata demonstrirali human i otvoren pristup. Takođe, generalno, stiče se utisak da postoji otvorenost za dalji razvoj politika i praksi u oblasti rada sa migrantima i da su glavni izazovi i potrebe već sasvim precizno mapirani. Međutim, posebno kada su u pitanju dugoročno prisutni problemi i komplikovaniji izazovi, čini se da ne postoje usaglašene i precizno definisane operativne mere, a da je u ovom pogledu bitniji napredak moguće postići jedino u dijalogu sa širim krugom relevantnih aktera. Neupitno je da postoji potreba za daljim razvojem saradnje sa nadležnim državnim organima i institucijama, kao i sa donatorima (bilateralnim i multilateralnim), inostranim agencijama za razvojnu pomoć, međunarodnim i domaćim nevladinim organizacijama. Posebno imajući u vidu negativne socio-demografske trendove, za Opštinu Šid je kritično važno da dalji razvoj i realizaciju različitih programa podrške migrantima u najvećoj mogućoj meri uskladi sa realnim lokalnim razvojnim potrebama i interesima građana Šida.

Slučaj: Sombor


Slučaj: Sombor

54

Grad Sombor: lokalni kontekst i politike

Opšti i geografski podaci. Grad Sombor je administrativni centar Zapadnobačkog okruga. Teritorija Sombora obuhvata 16 naselja i površinu od 1.216 kvadratnih kilometara. Nalazi se na krajnjem severozapadu Republike Srbije i graniči sa dve susedne države: Republikom Hrvatskom i Republikom Mađarskom. Na području Bezdana nalazi se granični prelaz za drumski saobraćaj prema Hrvatskoj i rečni prelaz prema Mađarskoj, a drumski granični prelazi prema Mađarskoj su kod Bačkog brega i Rastine.10

Stanovništvo. Prema popisu stanovništva iz 2011. godine, Sombor je četvrti najveći grad na području Vojvodine. Na tom području tada je živelo 85.903 stanovnika, a od toga oko 55% na području gradskog naselja Sombor (koje uključuje i 14 prigradskih salaških naselja). Nešto više od jedne trećine stanovništva čine manjinske etničke zajednice, a najbrojniji su pripadnici mađarske, hrvatske, bunjevačke i romske zajednice.11

Međutim, još od 2001. godine (kada je imao 99.600 stanovnika) Grad Sombor beleži konstantan i izražen trend smanjenja stanovništva. Ovaj trend je nastavljen i poslednjih godina pa procene Republičkog zavoda za statistiku ukazuju da je sredinom 2017. godine na području Grada Sombora živelo svega 80.400 stanovnika.12 Pored negativnog prirodnog priraštaja, i migracioni saldo bio je negativan i u 2016. i u 2017. godini.13 Pored toga, trend smanjenja stanovništva praćen je i porastom indeksa starenja i prosečne starosti (45 godina u 2017. godini).14

Doseljeno stanovništvo činilo je 43,50% ukupne populacije Grada Sombora 2011. godine. Oko 45% svih doseljenika došlo je na područje Sombora pre 1981. godine, a podjednak broj ovih osoba došao je iz drugih mesta u Srbiji i sa područja bivših republika SFRJ i drugih država. Nakon 1990. godine, sa područja bivših republika SFRJ u Sombor je došlo 8.296 osoba, najvećim delom sa područja Hrvatske i Bosne i Hercegovine, u periodu od 1991. do 2000. godine.15

Tržište rada. Gotovo dve trećine stanovnika pripada starosnoj grupi radno sposobnog stanovništva, ali (prema podacima iz 2017. godine) broj registrovanih zaposlenih osoba blago opada i čini manje od 40% osoba iz radnog kontingenta. Prosečna neto zarada u toj godini iznosila je 38.695 dinara i bila je znatno niža od prosečne neto zarade zaposlenih u Srbiji (47.893 RSD).16

Krajem decembra 2017. godine u Somboru je bilo registrovano 5.771 nezaposleno lice. Među njima su nešto više od jedne trećine bila lica bez kvalifikacija, a druge glavne karakteristike populacije nezaposlenih bile su izrazito visoko učešće dugoročno nezaposlenih (60%), visok udeo osoba starijih od 50 godina (32%) i relativno visok udeo mladih (22%).17

Migracijski izazovi i lokalne politike. Oko tri kilometra od centra grada, u prigradskom naselju Šikara, u novembru 2016. godine otvoren je Tranzitni centar Sombor. Centar je podignut na prostoru nekadašnje kasarne, a smeštajni kapaciteti u


55

novoizgrađenim objektima omogućuju boravak i adekvatno zbrinjavanje 120 osoba, u najvećoj meri u skladu sa relevantnim standardima.

Sombor je, međutim, u znatnoj meri bio izložen migracijskim kretanjima na zapadnobalkanskoj ruti već i tokom 2015. godine, a možda posebno nakon zatvaranja mađarske granice sredinom septembra, kada je humanitarni koridor kojim su se kretale izbeglice i migranti manjim delom preusmeren i ka području Sombora, odnosno, prema graničnom prelazu Bezdan u blizini Sombora. Takav razvoj situacije doveo je do otvaranja privremenog prihvatnog centra u jednom od skladišta tamošnjeg vojnog kompleksa i uspostavljanja punktova za pružanje humanitarne i medicinske pomoći na glavnoj autobuskoj stanici, gde je boravio najveći broj izbeglica i migranata. Ove aktivnosti su zahtevale značajno angažovanje određenih lokalnih kapaciteta, a u skladu sa prethodnim odlukama Štaba za vanredne situacije. U tom kontekstu rešavana je i poznata krizna situacija na mostu kod Bezdana, kada je oko dvesta izbeglica i migranata ostalo na mostu posle zatvaranja graničnog prelaza sa hrvatske strane.18 Međutim, takođe i nakon otvaranja Tranzitnog centra, na području Sombora povremeno boravi i znatan broj migranata koji pokušavaju ireguralno preći granicu sa Hrvatskom ili granicu sa Mađarskom. Ove grupe migranata boravile su u skorije vreme kako u neposrednoj blizini Tranzitnog centra tako i na teško pristupačnim mestima u blizini granice. Reagujući na takvu situaciju, vlasti povremeno organizuju premeštanje ovih migranata u zvanične prihvatne centre. Tako je 22. maja 2018. godine 76 migranata prevezeno sa područja Sombora u tri prihvatna centra na jugoistoku Srbije.19

Sa druge strane, Grad Sombor nije preduzimao bilo kakve aktivnosti u smeru usklađivanja lokalnih politika i planova sa izazovima koje je proizvela nova migracijska situacija na području Sombora. Još 2010. godine, Radna grupa formirana rešenjem Gradskog veća izradila je Lokalni akcioni plan za unapređenje položaja izbeglih i interno raseljenih lica u Gradu Somboru za period od 2011. do 2016. godine. Međutim, ovaj LAP nikada nije revidiran u skladu sa promenama migracijske situacije niti je izrađen novi akcioni plan koji bi uključivao takođe i mere i aktivnosti relevantne za iregularne migrante i/ili tražioce azile. U tom smislu, moguće je konstatovati da su, za razliku od očigledne uključenosti lokalnih aktera u rešavanje nekoliko različitih aspekata aktuelnih migracijskih izazova, izostali bilo kakvi pokušaji definisanja novih ili usklađivanja postojećih lokalnih politika, u smeru promišljanja i planiranja daljih aktivnosti vezano za smeštaj migranata na području Sombora ili druge aktuelne migracijske izazove.

Krajem juna 2018. godine u Tranzitnom centru Sombor boravilo je 109 osoba, od kojih je najveći deo došao iz Iraka (78%). Među njima je bio veliki broj dece (49%) i podjednak broj odraslih muškaraca i žena.20 Ovakvo stanje nije se znatnije menjalo tokom jula i avgusta 2018. godine.

Slučaj: Sombor

56

Metodološki okvir

Istraživanje realizovano u Somboru obuhvatilo je devet fokusiranih grupnih diskusija u kojima su učestvovali građani Sombora, predstavnici lokalne samouprave i relevantnih lokalnih institucija i organizacija, predstavnici preduzetničkog sektora kao i jednog velikog privrednog subjekta, a takođe i određen broj migranata smeštenih u Tranzitnom centru „Sombor” u naselju Šikara. Istraživanje je sprovedeno u periodu od 12. do 15. juna 2018. godine.

Predstavnici lokalne samouprave i lokalnih institucija. Osam osoba koje u okviru svojih funkcija u lokalnoj samoupravi i relevantnim lokalnim institucijama i organizacijama učestvuju u donošenju odluka i obavljanju poslova od značaja za ostvarivanje prava migranata i sprovođenje relevantnih lokalnih politika učestvovale su u istraživanju. Iz praktičnih razloga, organizovane su dve posebne fokus grupe, a učesnici fokus grupa predstavljali su:

• Kabinet Gradonačelnice (zamenik gradonačelnice Grada Sombora);• Gradsku upravu (pomoćnik gradonačelnice za oblast mesne samouprave,

pomoćnik gradonačelnice za oblast međunarodne saradnje, poverenik za izbeglice, koordinator za poslove zbrinjavanja migranata);

• Nacionalnu službu za zapošljavanje (savetnica za zapošljavanje i lice ovlašćeno za saradnju sa novinarima i javnim glasilima);

• Crveni krst u Somboru (sekretar); i• Osnovnu školu „Ivo Lola Ribar” (direktor).

Građani Sombora. Realizovane su četiri fokusirane grupne diskusije sa građanima Sombora, u kojima je učestvovalo ukupno 35 osoba – 21 žena i 14 muškaraca. Devetnaest učesnika bili su stanovnici gradskog naselja Sombor dok je šesnaest učesnika došlo iz seoskih naselja (Bački Monoštor, Bezdan, Bački Breg). Još dve demografske karakteristike o kojima se vodilo računa prilikom izbora ispitanika bile su starost ispitanika i njihov porodični status. Osam učesnika fokusiranih grupnih diskusija pripadalo je mlađim uzrasnim kategorijama, dok je 27 učesnika bilo starije od 39 godina. 25 učesnika je imalo decu.

Migranti smešteni u Tranzitnom centru Sombor. Dve posebne fokusirane grupne diskusije okupile su pet muškaraca i jedanaest žena, koji su u datom trenutku boravili u Tranzitnom centru. Obe fokus grupe bile su sastavljene tako da približno odslikavaju strukturu aktuelne populacije odraslih muškaraca i odraslih žena, u pogledu starosti i porodičnog statusa. Diskusija je vođena uz pomoć kulturnog medijatora, odnosno, prevodioca za arapski jezik. U fokus grupi koja je okupljala žene iz migrantske populacije, učešće žena iz Somalije omogućeno je prevođenjem na engleski jezik. Donja lista prikazuje karakteristike učesnika obe fokus grupe kroz podatke o starosti, zemlji porekla, i porodičnom statusu.

Muškarci:• 41 godina, iz Iraka, u centru boravi sa četvoro dece i suprugom;• 28 godina, iz Iraka, u centru boravi sa detetom i suprugom;


57

• 43 godine, iz Iraka, u centru boravi sa osmoro dece i suprugom;• 34 godine, iz Iraka, u centru boravi sa četvoro dece i suprugom;• 28 godina, iz Iraka, u centru boravi sa detetom i suprugom.

Žene:• 43 godine, iz Iraka, u centru boravi sa troje dece i suprugom;• 30 godina, iz Iraka, u centru boravi sa četvoro dece i suprugom;• 32 godine, iz Iraka, u centru boravi sa četvoro dece i suprugom;• 34 godine, iz Iraka, u centru boravi sa četvoro dece i suprugom;• 36 godina, iz Iraka, u centru boravi sa dvoje dece i suprugom;• 28 godina, iz Iraka, u centru boravi sa jednim detetom;• 28 godina, iz Somalje, u centru boravi sama, dvoje dece joj je ostalo u Somaliji;• 30 godina, iz Somalije, neudata, nema dece;• 32 godine, iz Iraka, u centru boravi sa jednim detetom (muž joj je preminuo);• 36 godina, iz Somalije, u centru boravi sa jednim detetom, dvoje dece joj je ostalo

u Somaliji;• 27 godina, iz Iraka, u centru boravi sa jednim detetom.

Privrednici. Ova fokusirna grupna diskusija okupila je građane Sombora koji predstavljaju lokalnu privredu, tačnije, prvenstveno preduzetnički sektor, ali i jedno od najvećih somborskih preduzeća. Reč je o osobama koje su u konkretnim preduzećima suštinski uključene u donošenje poslovnih odluka. Konkretnije, u diskusiji su učestvovali predstavnica kompanije „Somboled” i četiri preduzetnika (od kojih i sekretar i još dva predstavnika Opšteg udruženja preduzetnika Sombor). Među učesnicima su bila četiri muškarca i jedna žena. Svi su bili stariji od 40 godina, i svi žive u Somboru.

Slučaj: Sombor

58


Okolnosti – živeti u Somboru

Po mišljenju samih Somboraca, život u Somboru ima mnogih prednosti – miran je, bezbedan, ispunjen duhom tolerancije, oplemenjen uređenim urbanim prostorima i kulturnim sadržajima. Meštani okolnih sela ističu bogatstvo prirode kojom su okruženi, kao i naglašen osećaj lične bezbednosti – mnogi kuće noću ne zaključavaju, svi se međusobno poznaju te deca odrastaju sa osećajem slobode i samostalnosti. Običan svet se opisuje kao dobronameran i velikodušan. Kvalitet obrazovanja i kulturnog i društvenog života su dve oblasti kojima su kako Somborci tako i meštani okolnih sela sasvim zadovoljni. Spontano se pominje jedino problem nedovoljno razvijenog javnog prevoza, pogotovo među ispitanicima sa mlađom decom.

Utisci postaju pretežno negativni kada je zdravstvo u pitanju. Na prijem kod lekara se dugo čeka, i pored novouvedenog sistema zakazivanju termina, ne postoji dovoljan broj specijalista, svaka složenija analiza ili pregled na kraju se, radi pravovremene dijagnoze, mora obaviti privatno i o sopstvenom trošku. Ipak, stavovi o tržištu rada jesu ona oblast u odnosu na koju postoji apsolutna saglasnost svih ispitanika – posla za mnoge nema, a u ponudi su uglavnom slabo plaćeni poslovi. Ovakve okolnosti uzrok su izraženog trenda odlazaka u inostranstvo, koji je posebno naglašen tokom poslednje dve-tri godine, naročito u populaciji Mađara i Hrvata, pripadnika dve najbrojnije nacionalne manjine, koji imaju mogućnost dobijanja pasoša matične države, članice Evropske Unije. U sve većem broju odlaze i čitave porodice. Česti su takođe i slučajevi žena koje na po par meseci odlaze na privremeni rad, najčešće u Nemačku i Austriju, gde pružaju uslugu brige o starim ili bolesnim licima. U diskusiji se sagledavaju brojne negativne posledice ovakvih emigracija: stanovništvo se osipa, gubi se radna snaga (nezavisno od nivoa kvalifikacija), broj dece u školama se smanjuje, a nastavnici gube fond časova usled čega dolazi do smanjenja plate, ako ne i do rizika od gubitka posla. Smatra se, međutim, da društveno i ekonomsko pustošenje nije odlika samo Sombora. Prisutno je uverenje da je u pitanju proces koji traje toliko dugo da je malo verovatno da se može preokrenuti i da će uskoro biti bolje.

„[…] Evo ja živim u centru grada, ne zaključavamo uopšte vrata. Auto često zaboravim da zaključam, niko mi nikad ništa nije ukrao.”

„Sombor je grad kulture… Da bude na mapi kulture evropskoj, ne samo Srbije… ima pozorišta, muzeje, sada Somborsko leto stiže, svaki dan su neka dešavanja… […]”

„[…] Ako hoćemo da dete ide na sport, znači jako malo ima prevoza. Da se to reši. Znači ako ’oćete da dete bude uspešno, treba da imate auto, bez toga, znači, ne može da se živi.”

„Mislim da je jako slabo razvijena industrija, nema posla, najveći problem Sombora je što nema posla. Nema jakih firmi koje rade, koje zapošljavaju veći broj ljudi i onda je taj ekonomski momenat jako loš. Definitivno, od svega onoga što je u Somboru radilo, danas od toga nema ništa. Ima nekoliko tu stranih firmi, investitora stranih, koje isto nisu bogzna kako sjajne. Mislim, ne mogu se ti ljudi pohvaliti nekim velikim i dobrim platama,


59

niti s nečim drugim, i to je najveći problem. To je problem i kod nas na selu. Znači, isto u Monoštoru, velika firma koja je radila, Brodoremont, recimo, koja je zapošljavala 300 ljudi je odjednom otišla u stečaj, prestala da radi. To su trista porodica maltene. Mnogo ljudi je upravo zbog toga otišlo u inostranstvo. […] …puno mladih parova sa decom je otišlo, što znači da se neće vratiti. Nisu to samo ove žene koje čuvaju, gerontodomaćice koje čuvaju tamo bake i deke, nego su otišli, odlaze porodice koje će se vraćati na godišnji odmor samo. To je veliki problem.”

„Pa, mi smo specifična situacija ovde. Oni mogu da idu legalno, koji imaju ili mađarsko državljanstvo ili hrvatsko. A to su Mađari, Hrvati, Bunjevci, izbeglice, a oni starosedeoci koji nisu mogli dobiti, oni su u drugoj situaciji, oni žele, ali pod težim uslovima idu, izlaze. I rade i oni, u Slovačku, vrlo često rade u Mađarskoj i tako. Al’ oni koji imaju ili hrvatske putovnice, ili mađarsku ličnu kartu, oni porodično idu. Znači odlaze porodice, i to mladi ljudi, gubimo omladinu, smanjuje se broj dece…”

„Stalno promene neke dolaze, raznorazne stranke, svako je došao radi interesa, da bi uzeo sebi, sa svojom ekipom, da uzme pare, ili neko imanje, bogatstvo, i da se s tim obogati, a da ostali deo naroda, da jednostavno nema od čega da živi. Mislim da se sve svodi na siromaštvo. Tako da, veliko je raslojavanje. Bogati se bogate, a siromašni siromaše. Znači, vraćanje unazad 50 godina.”

„Samo tražimo da čestito bude prema nama, ništa posebno. Ako se pojavi neki koji je tabadžija, moram tako da se izrazim, e, tu ni sudija ne sme ništa. A ako se ja pojavim, odma’ završava se po kratkom postupku. […] U vreme socijalizama, muljali su, ali nije bilo ovako loše, ovo je alajbegova slama.”

Migrantska kriza

Među brojnim spontano navođenim primerima problema koji tište građane ni jednom nije spomenuto prisustvo migranata. Podstaknuti razgovor na ovu temu dodatno potvrđuje da je reč o fenomenu koji se nalazi nisko na listi prioriteta građana Sombora. Takođe, uočava se priličan stepen saglasnosti u pogledu sagledavanja nekih aspekata migranatske krize.

Problem je bio u centru pažnje na samom početku svog javljanja, tokom priliva velikog broja migranata u Srbiju (2015-2016), dok sada gotovo da ne budi nikakvu pažnju, a zaključuje se da migranti, zbog „zatvaranja” mađarske i hrvatske granice, sada biraju druge rute.

Reakcije lokalnog stanovništva na početku su uzimale vid zbunjenosti, straha, protivljenja, dok je danas pre u pitanju ravnodušnost i nezainteresovanost. Mediji su bili bitan faktor u kreiranju mnenja, a danas za medije ova tema kao da više ne postoji, ali i među samim građanima ovo nije tema za razgovor.

Bez ikakve sumnje zaključuje se da migranti ne žele da ostanu u Srbiji i da im je cilj neka od zemalja Zapadne Evrope.

Slučaj: Sombor

60

Ipak, pitanje prisustva migranata, i posledica koje ono ima, dovoljno je složeno da se ne može svesti samo na izdvojene tipičnosti u stavovima. Kontradiktornosti su primetne ne samo između ispitanika međusobno nego i u stavovima jednog te istog ispitanika. Moglo bi se reći da vlada ambivalencija. Naime, kako se navodi, Sombor jeste tradicionalno multietntička sredina i građani su navikli ne samo na prisustvo razlika nego i na njihovo uvažavanje. Štaviše, različitosti doživljavaju kao bogatstvo svog grada. Ispitanici takođe navode pozitivne primere pomoći izbeglicama i interno raseljenim licima – više od strane građana nego od strane državnih institucija. Ipak, migranti se u kulturološkom pogledu smatraju za značajno drugačije i nije retko izražavanje sumnje u mogućnost njihovog prilagođavanja na sredinu u kojoj su se sada našli. Istovremeno, građanima Sombora nedostaju informacije o kulturama iz kojih migranti dolaze. Takođe, sami građani ne pokazuju naročito interesovanje za kulture pridošlica. Čini se, stoga, da su argumenti za pomentu sumnju zasnovani više na predubeđenjima nego na analizi činjenica.

Suočeni sa fenomenom prisustva velikog broja ljudi iz udaljenih i drugačijih delova sveta, koji je u njihovom iskustvu posve nov, građani Sombora svoje stavove balansiraju između pozitivnog i negativnog. Na pozitivnoj strani stoji razumevanje za nesreću migranata, prepoznavanje da oni trpe velike nedaće i da im je izvesno teško. Na negativnoj strani, ističe se osećanje kivnosti zbog delikata koje su neki od migranata počinili. Ovi delikati brojem nisu veliki, ali ostavljaju jak negativan utisak. Pored toga, u okviru ovog negativnog narativa, ukazuje se na to da mnogi od migranata nisu životno ugroženi i da neki od njih raspolažu neočekivano (za mnoge i nestvarno) velikim količinama novca. Ovo postaje razlogom sumnji u vezi sa njihovim motivima za dolazak u Evropu, ali često je razlog i osećanja nepravde pa i zavisti, budući se zaključuje da migranti sebi mogu priuštiti više nego lokalno stanovništvo – od količine robe koju mogu kupiti u trgovinama, preko učestalog taksi prevoza, do odsedanja u privatnom smeštaju i hotelima. Po sličnom principu generalizacije, slučajevi obijanja vikendica i krađa useva od strane migranata koji borave izvan prihvatnih centara u dobroj meri boje stav prema celoj populaciji migranata. Pa ipak, pokazuje se i izrazito pozitivan stav prema porodicama koje borave u prihvatnom centru. Za razliku od stava prema onima koji se percipiraju vinovnicima incidenata, građani imaju doživljaj da su migranti koji borave u centru nenametljivi, a to se tumači pre svega odsustvom njihove želje da se u Srbiji zadrže duže nego što moraju. Sve je, dakle, dobro dokle god traje situacija u kojoj „niko nikog ne dira i niko nikom ne smeta” i dok su migranti ovde u statusu „tranzita”.

„Svi smo mi od nekud došli, svi nekud idemo, samo se malo ubrzalo. Ali tu je bilo i seoba naroda, za par stotina godina promenila se cela Evropa. Tako da nije to prvi put, nije ni zadnji put. Bar ja tako mislim.”

„Meni je žao, jako mi je žao. Mislim da je to jedna jeziva sudbina, izbeglice uopšte kao iz Remarkovih knjiga zamišljam ih. Uopšte tu institutucionalnu hipokriziju, tamo Ujedinjene nacije blješte, a ovi se smrzavaju i gladni, i tako, na volju i nevolju. Mislim da bi se više ljudi, ko oseća sklonosti ili empatiju, moglo uključiti da da svoj doprinos... da stanje bude zadovoljavajuće koliko uopšte iz te pozicije se može doći u zadovoljavajuće stanje. A s druge strane, da, i ja sam isto primetila to ogromno nezadovoljstvo prisustvom [migranata].”


61

„U početku […] mislim da su se ljudi plašili i bilo je tu manjih ekscesa. Na primer, neki momci su zviždali za devojkama, to je bio maksimum. Posle su mislim i oni odnešeni u Preševo. Baš ti momci su odnešeni u Preševo. U tom smislu da su im rekli da uđu u autobus i onda su ih odveli.”

„Pre par meseci je jedan moj drug video kod auto-puta iz Beograda, išli su peške, njih 300. Jedva ih je ubedio da se vrate u Beograd, pošto neće moći preko granice. Ja ga pitam, šta ti misliš o tome. Znači, radi se samo o muškarcima. Kaže, to su vojnici, nisu migranti. Sad su u civilu, pa će se kad-tad…”

„Meni u priči sa migrantima se uvek mota jedno te isto pitanje – zašto? Tamo se godinama ratovalo. I godinama se ratuje, to su sve vesti prenosile, kol’ko je to istina kol’ko nije, zašto je to sad krenulo pre dve, tri godine počelo, tako naglo i ta velika količina ljudi?”

„Ispred radnje prosjacima daju po dve, tri hiljade dinara. Otvori novčanik, izlazi iz radnje, kod nas u gradu, i sad prosi ova, što ne kupuje hleb nego alkohol, prosi, i on otvori novčanik, i jedna novčanica crvena, druga, treća, da joj, sedne u džip, beogradska registracija, i ode sa njih dvoje. [Tad se osećam] k’o prosjak.”

Posledice

Priliv migranata se ne vidi kao događaj koji je doveo do bitnih promena u životima građana. Pozitivne promene jedva da se prepoznaju. Preovladava neutralano do negativno viđenje posledica.

Sagledavanje posledica zavisi takođe i od ličnog iskustva sa migrantima. Običan susret sa grupom migranata u određenim okolnostima može da izazove strah od nepoznatog. Najčešći su, međutim, navodi da direktnih susreta nije ni bilo, a zaključci o posledicama su uglavnom neutralni.

Među konkretnim posledicama prisustva migranata koje se vide kao negativne najčešće se pominju: nered, smeće, obijanje i demoliranje vikendica, krađe čamaca, krađa poljoprivrednih dobara sa njiva i iz bašti, i nepriličan odnos prema devojčicama i devojkama. U sagledavanju posledica prisustva migranata uočava se razlika između žitelja Sombora, sa jedne strane, i žitelja pojedinih okolnih sela i prigradskih naselja, pre svega Šikare i Bačkog Monoštora, sa druge strane. Naime, dok u Somobru građani jedva da su osetili prisustvo migranata, dotle su žitelji Šikare i naročito Bačkog Monoštora duži period svakodevno bili izloženi susretu sa grupama migranata, njihovim tumaranjem po okolišu, skrivanju u okolnim šumama i rizičnim pokušajima da pređu Dunav. Ovakvi događaji kod nekih ljudi bude snažne reakcije straha i negodovanja.

Najveće negodovanje ipak izaziva činjenica da migrantima koji borave izvan centara niko ne može stati na put. Građanima ostaje nejasno čija su oni odgovornost. U tom pogledu, kod nekih građana postoji osećaj da je ova situacija rešena na njihovu štetu. Naime, kako oni na to gledaju, dok sa jedne strane nema načina da se vinovnici uhvate i kazne, sa druge strane, građani nemaju mogućnost da se sami zaštite. I dok bi jedni samozaštitu smatrali prirodnom i opravdanom, drugi u ovakvom stavu prepoznaju

Slučaj: Sombor

62

rizik od preuzimanja pravde u svoje ruke. Takođe, kod nekih ispitanika se prepoznaje neka vrsta uvređenosti – migrantima je pruženo gostoprimstvo koje oni ne poštuju i zloupotrebljavaju ga boraveći izvan prihvatnih centara. Oni čija je imovina oštećena ili ukradena govore o znatnim materijalnim gubicima. Uprkos redovnim prijavama ponavljane štete nisu mogle biti sprečene niti su nadoknađene.

„Obijali su vikendice, tamo su pravili haos. U Bezdanu.”

„I u Bačkom bregu. Nekoliko, nije to bilo na stotine. Jer ima tamo više od hiljadu vikendica, oko. Ali nekoliko da. I to kažu one koje su najbliže granici.”

„[…] I meni, ako ćemo navesti šta mi je problem i sve, ja nemam ništa protiv ljudi, nisu oni krivi što su tu gde su, što ih je život nabacao, ali žene ne viđate, ako ćemo ruku na srce. Decu ne viđate. Znači oni se jednostavno kreću u grupama. Što je rekao ovaj gospodin, ja kad prođem i njih petorica, kako se zove, su tu u grupi, šestorica, meni uopšte nije svejedno.”

„Kako da ne. Evo vidite, u Šikari, to je jedan deo naselja, ti su ljudi baš bili izloženi, i to sa decom, maltretiranje, napadali su devojčice, i ja sam baš jednom prilikom išao tamo, imali smo i proteste, televizija, novine, šta ti ja znam, da l’ se to dešavalo, nije, ne znam. Ti ljudi što su u tom delu, imaju voćnjake, i on ulazi u voćnjak, ako ti bilo šta preduzmeš, ti si kriv, na svom posedu, na svom imanju. Skrstiš ruke, pokriješ glavu, nek’ radi šta ’oće. Nije to dobro. Mora se malo drugačije. I ja sam u nevolji, i on je u nevolji, ali moramo se pošovati, pravila igre poštovati. Ja ako dođem kod Vas u kuću, ne mogu ja bacati noge na sto, moram bit’ pristojan, i da gledam kako šta, jer ipak, Vi ste dali nekom gostoprimstvo. To je moje mišljenje.”

„Evo, ja imam jednu baš u vezi izbeglica, pošto smo imali da kažem neke vrste bliskih susreta kod nas u Monoštoru. Prvo, znači ukrali su jedan čamac koji su odneli na Dunav, da bi prešli preko, normalno. I ’ajde dobro, čamac od 300 evra je otiš’o, ne znamo di je završio, nije bitno.”

„Što je najgore, ne možeš se borit’ protiv toga. Kao što je čovek lepo rekao, ako ti je upao na posed, ti ne možeš ništa protiv toga. Znači ako pravi ti problem, ako uvedu, ne znam, da ti imaš pravo da se braniš protiv toga tako da nećeš odgovarati za to, e onda bi još bilo, ono, u redu. Onda bi sam civilni narod mogao da se bori protiv toga da ti dođu u grad ili u selo.”

„Nadoknadiće kako sud presudi. Ne može se pravdom baviti pojedinac.”

Od pozitivnih posledica navode se: nekoliko novih radnih mesta u kuhinji Crvenog krsta, donacija hitnoj pomoći, radionice za migrantkinje sa decom, pčelarske radionice, izložba radova dece iz prihvatnog centra, povećan promet u trgovinama, i unosni prihodi onih koji se bave uslugama taksi prevoza.

„Jeste. Upravo ovo što je gospođa spomenula, ima nekoliko ljudi koji su se zaposlili u kuhinji zato što sad je povećana potreba za tim jer se sprema hrana i za Šikaru.”

„Kod mene je organizovano, ta Vesna, ona je imala projekat koji se odnosi na to da mi ih animiramo kao lokalno stanovništvo, sa njima da se malo družimo… […] Ona je neki projekat imala i došla je kod nas da pita da l’ bi sarađivali […] Ustupila sam jednu kuću, pravili smo ručak za njih, došle su moje prijateljice koje su znale ručne radove pa su s njima smo radili, oni su pripremali jela, domaće rezance smo zajednički pravili, tako, s njima smo se družili… par


63

sati, to su iz prihvatnog centra su bili. I deca tamo sa mačkicama i kucom su se igrali, tako u dvorištu, baš onako, željni su toga druženja jako. Al’ mislim ipak, vidi se da briga njihova, ipak, ne bi oni ostali tu dugo… Rekli su da idu za nekud dalje, ne bi bili u Somboru da ostanu…”

Izvori informacija

O događajima na temu migranata saznaje se, ako već nije reč o ličnom iskustvu, od prijatelja i poznanika. Generalno, način dolaženja do informacija o migrantima pre je slučajan i neformalan, nego zvaničan i sistematičan. Nije svima sasvim jasno da postoje dve različite grupe: migranti koji su smešteni u centrima koje je organizovala država i koji su, na izvestan način, zbrinuti u okviru sistema, a sa druge strane – migranti koji borave izvan centara, u nekoj vrsti neformalnog smeštaja koji su sami organizovali, i kojima nisu dostupne usluge koje se pružaju u okviru sistema. U svakom slučaju, situacija se više ne doživljava kao alramantna, i građani su se navikli na prisustvo migranata. U lokalnim medijima se tek sporadično može naići na vest koja je na bilo koji način povezana sa migrantima. Kao da se i ovaj put pokazalo da je svako čudo za tri dana.

Možda najbolja ilustracija nedostatka informacija na temu prisustva migranata jeste spontano i direktno iskazano razočaranje u jednoj od fokus grupa u okviru koje su ispitanici izneli da su očekivali da će prisustvovati predavanju ili radionici tokom koje će im biti date informacije na temu migranata i smernice za to „kako da se ponašamo kad na njih naiđemo”. Neizvesnost vlada i u pogledu toga od koga bi se takve informacije uopšte mogle tražiti.

„Da li ste Vi došli samo nas da ispitujete šta mi mislimo ili Vi da nas nešto poučite o tome? Zašto to niste došli? […] A vi ste trebali nas nešto podučiti. […] Kako da se mi ponašamo sa njima, ako ih sretnemo šta da uradimo, kako da im pomognemo. Za mene bi to bila tema, a ne ovako.”


Građani Sombora ne kriju da im ovaj problem nije prioritet te smatraju da im nije ni objašnjeno na koji način bi se njime mogli baviti. Sebe ni na koji način ne vide kao inicijatore u rešavanju problema. Sa druge strane, sigurni su da oni sami ni na koji način ne ometaju migrante niti ih ugrožavaju.

U jednoj od fokus grupa, suočeni sa pitanjem inicijative u rešavanju problema stvorenih prilivom migranata, ispitanici navode da osećaju kao da se od njih traži nešto što oni očekuju da dobiju od nekog drugog. Drugim rečima, da im se postavljaju pitanja koja bi oni rado nekome postavili, ali ne znaju kome. Rešavanje migrantskog pitanja vidi se pre svega kao obaveza države i, u manjoj meri, lokalne vlasti.

Ovakvo shvatanje odgovornosti za inicijativu nije uvreženo samo kada su u pitanju migranti. Ma o kom pitanju da je reč, građani ne prepoznaju postojanje javnog prostora u okviru kojeg mogu da pokreću pitanja koja ih interesuju. Sa druge strane, nije neobično da građani pokažu inicijativu ukoliko se osete ugroženim, ali se proaktivno i konstruktivno delovanje očigledno teže ostvaruje.

Slučaj: Sombor

64

„Ja nit’ imam vremena sad da ja sednem da istražim.”

„Vrh je dozvolio da uđu, pa oni bi se trebali baviti time.”

„To mora neka civilna sfera da bude, gde vi to možete da pogledate, ili na Internetu, ko se bavi s tim, ko ima informacije, na primer vi. To je uvek lepo kad se ide razgovor na to, da sve više znamo, ko dolazi, zašto dolaze, zašto odlaze i šta čeka nas.”


Na osnovu iskaza sagovornika mogla bi se izdvojiti dva predloga o nekim novim aktivnostima u odnosu na prisustvo migranata u njihovim lokalnim zajednicama. Prvo što građani ističu jeste predlog da se nešto preduzme kako bi se rešio problem štete na privatnim posedima, koju izazivaju oni migranti koji borave izvan centra u Šikari. Smatra se, u prvom redu, da je potrebno preduzeti mere koje bi prevenirale izazivanje takve štete. U tom kontekstu, oni smatraju da je potrebno, na određeni način, kontrolisati kretanje većih grupa (mladih muškaraca), nezavisno od toga da li ih smatraju za „registrovane” ili „neregistrovane”. Drugo, građani ispoljavaju potrebu da budu sistematično informisani po pitanju priliva i boravka migranata. Ova potreba opet je naročito izražena u vezi sa migranatima koji borave izvan centra. Paraleno sa tim, smatra se potrebnim da i migranti budu informisani o lokalnoj kulturi i običajima.

„To je neizbežno. To se događa, ne možemo žmuriti. E sad, jedino da se kontroliše bolje ako ima kriminalaca među njima, ljudi koji nisu prijavljeni, koji imaju neke skrivene namere. Jer to je problem. Da se pronađe, da se bolje ispitaju, ko je taj koji je nešto pogrešio, ili misli da pogreši.”

„Ali ljudi ne žive mirno kao pre, imaju probleme, definitvno. I sad, ovaj, ne znam, kažeš, ok, prolaze tamo-vamo, oni, koliko znam, oni su dobrodošli u zemlju Srbiju. Jesu, je l’ tako? Ok, znači u prihvatnim centrima gde je država odredila da budu, je l’ tako? Ok, tamo imaju znači sve, od hrane, smeštaja, do grejanja, pa čak i do školice koja se tamo organizuje, je l’ tako? Za učenja jezika ili neke zanimacije, edukacije. Čak iz Monoštora jedan momak ide, pa ih, ovaj, drži im školu kriketa. Pošto mi u Monoštoru imamo kriket klub, jedan od šest u zemlji. A pošto dolaze oni iz th područja gde je kriket zastupljen, znači, i sa tim ih okupiraju… Međutim onog trenutka kad oni izađu iz, ne znam, prihvatilišta u Preševu, ili, ne znam, u Šidu, ili gde god ih smeštaju, i krenu da lutaju po zemlji Srbiji kol’ko god su dobrodošli, ja mislim da to narušava to gostoprimstvo. I šta radi u Monoštorskoj šumi znači migrant iz Prešava? Gde je 600-700 kilometara odande prešao, od baze gde je dobrodošao, iz centra gde je dobrodošao, gde ima grejanje, hranu i sve što treba da ima? E, to je problem. A dok čeka znači ovaj da nađe način kako će preći Dunav i preko u Hrvatsku, u međuvremenu, znaš, obije te vikendice, što znaš, nekima već smeta. E, tu onda nastaju ti problemi, kao ne znam ni ja, je l’ neke fobije od migranata.”

„Što više informacija treba nam, da sazovu građane, ko je željan i ko hoće da dođe da prisustvuje, ako dobije riječ, da kaže što misli, da l’ to bilo dobro il’ ne bilo, da prisustvuje, da zna o čemu se radi.”


65


Ne postoji jedinstveno mišljenje o daljem toku migrantske krize. Dok neki smatraju da ona jenjava, uzimajući za reper najintenziviji udar od pre dve godine, drugi su mišljenja da kriza neće prestati i da je u pitanju samo uvod u trajniji fenomen. Smatra se i da Srbija nema nikakvog bitnog uticaja na dalji tok krize i da su sve odluke u rukama velikih sila, za koje se istovremeno smatra da su doprinele razvoju migrantske krize. Svima je takođe jasno da bez novčane pomoći Evrope i međunarodnih institucija Srbija ne bi bila u stanju da se nosi sa problemom priliva migranata. Tim povodom se pojavljuje i pitanje o tome koliko je Srbija zaista samostalna u kreiranju sopstvene politike spram migranata.

„Ja mislim da će biti sve manje i manje. Jer recimo da se uopšteno rat smiruje. Osim ako ne pokrene se neki drastično novi sad. Izrael-Palestina, tu bi moglo biti svašta. Iz Palestine kol’ko ja znam za sad nema izbeglica. Situacija u Siriji recimo da je mnogo mirnija nego pre godinu dana ili pre dve godine. Ona je bila žarište toga svega. […] E sad, ko voli svoju zemlju verovatno će ostati tamo.”

„Ili će oni krenuti. Krenule su familije, rodbina. Jedni su ostali, tamo života oni godinama neće imati, tamo je porušeno, izrušeno, i oni kad se ovde skrase, ne mislim na Sombor, nego Evropa, naravno da će povlačit’ oni jedni druge i to nikad stati neće, sve više će ih dolazit’ ovamo i to je to. Treba da prođu godine i godine da bi oni stvorili neki novi život, normalan život, a svako ko ima nekog svog, ko se ovde skrasi, povući će ga ovamo, i preovladaće ovde. Ja bar tako mislim.”

„Ja opet mislim da su ih prvo bombardovali, a sad će im užurbano pomoći da se izgrade.”

Slučaj: Sombor

66



Većina naših sagovornika dolazi iz Iraka, koji zvanično više nije u ratu, ali mesta iz kojih su izbegli – prema navodima naših ispitanika – de facto su i dalje u stanju rata. Bombaški napadi su česti i smrtonosni, čak i u Bagdadu. Ljudi odlaze iz straha za sopstveni život, vođeni željom za životom u sigurnosti i svetlijom budućnošću. Njihova migrantska putovanja traju i po nekoliko godina. Oni koji imaju rođake u nekoj od evropskih zemalja na samom početku su se opredelili za odredište. Ostali o ovome odlučuju tokom putovanja.

„Ja sam iz Bagdada i kada sam živeo u Bagdadu, kada izađem iz svoje kuće, morao sam da nazovem kući 5-6 puta samo da pitam da li je sve u redu… Cela moja porodica je poginula tako… Moj otac je umro ispred vrata naše kuće; bila je postavljena bomba.”

Izvori informacija

Za migrante su najznačajniji izvor informacija članovi porodice i prijatelji i poznanici koji već žive u nekoj od država Evropske unije. Obrazovaniji migranti korisne informacije nalaze i na Internetu, a informacije se aktivno traže i kod osoblja u prihvatnom centru, uključujući prevodioce. Nezavisno od obrazovanja, tvrde da su zadovoljni pravima koja ostvaruju tokom boravka u prihvatnom centru, i ne pokazuju potrebu za dodatnim informacijama, budući da niko od njih ne želi da ostane u Srbiji.


Srbija nije bila izabrano odredište ni jednom migrantu. Većina njih, kada se otisnula na put, nije znala da postoji država po imenu Srbija. Osnovni razlog zbog kojeg se Srbija ni sada ne vidi kao odredište jeste opažanje da je ekonomska situacija u Srbiji loša. U somborskom tranzitnom centru, svaki migrant čeka da se sa porodicom nađe na „listi” – spisku migranata kojima je te nedelje odobren prelazak u Mađarsku (to jest, ulazak u jednu od dve tranzitne zone na srpsko-mađarskoj granici). Do ispunjenja ovog cilja prinuđeni su da borave u nekom od prihvatnih centara u Srbiji. Uslove u ovim centrima opisuju kao apsolutno bezbedne i izvesno bolje od onih u državama u kojima su prethodno boravili. U tom smislu, konkretno, najčešće se pominje Bugarska. Samo ophođenje prema njima doživljavaju humanijim. Naročito im znači sloboda kretanja i ljude u Srbiji generalno doživljavaju kao prijatne i dobronamerne, a neki od migranata izgradili su prijateljstva sa lokalnim stanovništvom i povremeno odlaze na kućna druženja. Svesni su da je jezik velika barijera za čvršće uspostavljanje ovakvih odnosa. Spominju, takođe, da im nedostaju njihova hrana i začini.

„Mi čekamo da pređemo, ovo je mesto gde čekamo; kada sam bila u Grčkoj, imala sam svoj stan i bila sam trudna i to mi nije bilo dovoljno, želim da odem u Nemačku da se nastanim.” (žene, Irak)


67

„Srbija mi daje hranu, mesto gde ću da spavam, da se kupam… […] …da su ovde ljudi dobri.” (žene, Somalija)

„Ima neka srpska porodica koju ja posećujem… idemo kod njih u kuću, prijatelji smo… upoznali smo se ovde u Somboru, dok je moja žena bila u bolnici, kada je bila trudna… i ta žena je bila trudna, i tako smo se sreli… od tada sedimo zajedno povremeno, pijemo kafu i tako… problem je u tome kad ne pričate jezik, ne možete da se sporazumete.” (muškarci, Irak)

Ostanak u Srbiji?

Migranti bi u Srbiji ostali samo ako bi im ulazak u Evropsku uniju bio definitivno onemogućen. Ovakav stav zauzimaju čak i oni migranti koji su ostvarili prijateljstva sa Somborcima. O lošoj ekonomskoj situaciji saznaju od samih građana, preko Interneta, ili posmatranjem okruženja. Žao im je što ekonomija nije bolja budući da ljude u Srbiji doživljavaju kao prijateljski nastrojene i otvorene. Čak i ako naiđu na distanciranost nekih Somboraca, imaju za nju razumevanja budući da su svesni neodgovornog ponašanja pojednih migranata, koje kod lokalnog stanovništva dovodi do reakcije opreza spram čitave migrantske populacije.

„[…] …ja želim da budem u Srbiji. OK. Ali, u Srbiji nema posla, nema novca, jako je, jako loše […] Vidim kako ljudi rade i koliko novca im daju […] Sviđaju mi se ljudi. Ljudi su jako, jako prijateljski […] sviđaju mi se ljudi... A život nije novac, život su ljudi… kako te ljudi tretiraju, koliko su prijateljski nastrojeni, da li te poštuju, da li razgovaraju sa tobom. U Evropi nema toga… U Evropi samo imaš posao i niko te ne poznaje…” (muškarci, Irak)

„Kad smo došli ovde, videli smo ljude, i ljudi su mi rekli da je ovo siromašna zemlja i da bi i oni otišli napolje.” (žene, Irak)

„Na Guglu i na Fejsbuku, videćete to.” (žene, Irak)

„I kada smo stigli ovde, ako tražimo azil, saznali smo da bismo dobili 150 evra mesečno, a ovde kada bismo živeli, to ne bi bilo dovoljno.” (žene, Irak)

„Ovde jeste siromašna zemlja, ali, evo, u Iraku, koji je zemlja nafte, ima ljudi koji jedu iz đubreta. Znači, nema to veze kakva je zemlja, da li je bogata ili siromašna… najbitinije je psihičko stanje čoveka i da nema rasizma i takvih stvari. Ovde sam tri meseca, samo sam sreo jednog čoveka koji je rasista. Bilo mi je jako čudno. […] On je imao malu radnju i kako sam saznao, saznao sam da su ga migranti pokrali… i od tada je prestao da nama prodaje bilo šta… To je najveći problem u Evropi, misle da su svi migranti isti… Mi smo jako različiti ljudi koji smo krenuli odande: ima nas koji smo jako pošteni, i koji radimo i koji imamo svoj posao, koji radimo u vladi, koji radimo kao učitelji, mi smo normalni ljudi… ima i psihijatrijskih bolesnika, mentalnih bolesnika… […] Ali, za njih, svi smo mi samo migranti… Ljudi treba da nas procene tako što nas upoznaju, a ne po tome što smo migranti.” (muškarci, Irak)

Slučaj: Sombor

68


Dok ne stignu do željenog odredišta, i bez jasne ideje kako i kada će se to dogoditi, migranti su preplavljeni osećajem neizvesnosti. Imaju potrebu da u većoj meri budu deo društva u kojem borave. Želeli bi da njihov život bude što običniji, što svakodnevniji, što manje migrantski; da ovladaju određenim veštinama, da nauče nemački ili engleski, da se bave sportom… – i da rade, ne samo radi zarade, već i zbog potrebe za svrsishodošću (da osećaju da rade nešto korisno).

(M) Šta biste hteli da imate priliku da radite?(I1) Da vozim kola, da naučim da vozim, ja sam znala, ali dugo nisam vozila.(I2) Da ponovo radim.[…](I3) I ja bih volela nešto da radim, bilo kakav posao.(I4) Ja bih rado radila.[živa rasprava](M) Da li biste radile zbog zarađivanja novca ili zbog toga da imate neki cilj?[Uglas] Oboje!


69


Okolnosti – poslovati u Somboru

Loša ekonomska situacija smanjuje kupovnu moć što znatno umanjuje promet onih firmi koje posluju na lokalnom nivou. Sa druge strane, odlazak sve većeg broja građana u inostranstvo dovodi do toga da je u Somboru sve teže pronaći i angažovati kvalifikovanu radnu snagu. Otuda se tema negativnih demografskih i ekonomskih trendova pojavljuje u razgovoru čak i onda kada je poslovanje firme koju sagovornik predstavlja usmereno ka izvozu, ili je deo poslovanja međunarodne korporacije. Prisutna je izvesna ambivalencija u pogledu mogućnosti za poboljšanje ovakvog stanja, ali privrednici uglavnom ne prepoznaju bilo kakvu volju državnih institucija da podrže promene.

„Mi smo svi preduzetnici, nama je cilj da se naš sistem širi. Ako se jedan sistem širi, onda će porasti potreba za radnom snagom i za obrazovanom i za srednje obrazovanom i za neobrazovanom radnom snagom, zavisno od opisa posla...”

„Sad se dešava: nemaš privredu, a ne možeš naći čoveka da zaposliš.”

„ [...] i iz toga Bačkog Monoštora 500 žena odlazi svaki mesec preko, bude dva-tri meseca, rade te neke poslove… Ali u Bački Monoštor se vama slije svaki mesec 500.000 evra. Znači te žene zarade mesečno otprilike 1.000 evra. Pa sad, kad to pomnožimo sa 12 meseci, dobijamo šest miliona eura. Naravno da jedno selo u koje uđe šest miliona eura može da ima i dućan i poslastičarnicu i kafić i nekakvu čardu i da neko započne i mali biznis i da sve to funkcioniše… To je prosta matematika, šest milona eura godišnje, i naravno da selo može da živi. […]”

„Vidite, kada se donose bilo koje vrste zakona, mi ne možemo da kreiramo odluke tako da dajemo naše sugestije… Znači, zakon se donosi uglavnom po našim glavama. Znači, ova država živi na maloj privredi. Mi nemamo sistem da se borimo protiv toga.”

„Dok se u ovoj državi ne uvede red i finansijska disciplina, dakle kad nešto uradiš i isporučiš, taj drugi da ti mora platiti to, do tada neće biti reda. […] Ko to treba da uradi? Što se tiče finansijske discipline, državni organi treba to da urade.”

Migrantska kriza

Somborski privirednici dele opšte stavove svojih sugrađana o migrantskoj krizi. Veruju da migranti nemaju nameru da ostanu u Srbiji, a da bi se kulturološki teško integrisali iako je Sombor miroljubiva i multietnička sredina. Međutim, ovde se pojavljuje jedna nova ideja – uverenje da za integraciju pripadnika tako različite kulture, sve i kad bi migranti za njom izrazili želju, nije dovoljna dobra volja lokalnog stanovništava i pridošlica, već i puno novca i razvijena ekonomija.

„Tamo gde nema para, tu nema ni fudbala [...] Oni su tu zato što moraju… i čekaju ili da prebjegnu granicu našu, ili da ih primi neko na zapadu. 99,99 posto njih ne želi da ostane

Slučaj: Sombor

70

ovde. Često putujem i prelazim hrvatsku granicu, tih 12 km granice… Vraćao sam se noću oko 12, pola jedan, gledao sam ih po noći… da samo prebjegnu u Hrvatsku…”

„Slušajte, mi živimo u jednoj multietničkoj, multinacionalnoj sredini, multikulturološkoj sredini… od koje treba svi da uče… mi smo naučili da poštujemo i komšijski praznik i svoj praznik i da nam se to vrati i tako dalje… […] znači, nama ovde bar to nije strano. Baš sam bio u Beču – više crnih nego belih. I naravno da će ti ljudi koji bi da rade dobiti šansu i naravno da od negde mora da se počne. Ja lično nemam problem sa bojom.”

„Pa ja nisam kompetentan za to, ja mogu laički samo da kažem… da nije moguće prevazići kulturološke razlike. Nemačka je jedan veliki sistem koji počiva na novcu, a mi nemamo para. Mnogo, mnogo para… […] u Zapadnoj Evropi već dugo funkcioniše taj sistem… oni već dobro poznaju drugu kulturu… Francuska, recimo… fudbalska reprezentacija – sve crni…”

„Svi mi znamo šta žulja jednu državu koja se suoči sa jednom takvom migrantskom krizom. […] Na kraju krajeva, treba ih uvesti u jezik, treba ih uvesti u školski sistem; trebalo bi da tu prođe nekoliko godina da oni nas upoznaju.”


Iako je evidentan problem manjka kvalifikovane radne snage, sumnja se u to da su migranti rešenje. Ukazuje se na pitanje njihove kvalifikovanosti za potrebne poslove, problem jezičke barijere, kao i odustsvo namere migranata da ostanu u Srbiji. Privrednici navode da nemaju ni vremena ni novca da ulažu u obrazovanje budućih zaposlenih već su im potrebni „gotovi” radnici. Tvrde da nije reč o otporu prema stranoj kulturi već da su uslovi za poslovanje ionako teški, da se sami moraju snalaziti u pogledu razvoja poslovanja, i da ne postoji državna podrška za zapošljavanje migranata. U ovom pogledu, jasno je da su očekivanja usmerena ka državi od koje se očekuje da postavi sistemske okvire i obrati se poslodavcima onda kada može da im ponudi gotova rešenja.

„Nama u 80 posto slučajeva, što je deficit na tržištu, trebaju ljudi sa nekakvim kvalifikacijama; kvalifikacija iz Sirije i kvalifikacija iz Beograda naravno da nije isto… i uz svu našu dobru volju.”

„Mislim da asimilacija migranata ne može ni da počinje od zapošljavanja. Kod nas. Ne kod nas, uopšte u privredi… Tu su jezičke barijere koje su evidentne, i ne možemo se mi time baviti, nemamo mi vremena za to.”

„Ja vam kažem, sutra bih zaposlio čoveka koji ima iskustva na tehničkom pregledu. Ja se bavim tehničkim pregledom, uslužna delatnost. Sutra bih ga zaposlio. Ali, nažalost, nema ih. Ne interesuje me ni boja kože, interesuje me da zna raditi… Da ne širim temu, novi je pravilnik o tehničkom pregledu, novi je zakon stupio na snagu, tako da moraš povećati broj izvršilaca… a Vlada ne prati deo što je rekla da će povećati minimalnu i maksimalnu cenu… Ali da ne širim temu: oni neće da ostanu. Neće čovek koji ima telefon od 1000 eura da radi ovde za 200 evra. Neće ljudi da ostanu ovde. Njima je samo da odu.”


71

„Naravno da i u Nemačkoj i u Austriji i u Italiji, tebi treba kvalitetan radnik… Ali taj sistem funkcioniše i on može da se provuče kao takav, ali mi da sada… Šta vi mislite da im oni gledaju kroz prste, da ih zapošljavaju iako ne znaju posao… Ne, ne… čovek ZNA posao i jedan poslodavac veliki CENI to što on zna posao i on će ga zaposliti, ali to je sistem koji funkcioniše recimo u EU, ali, mi koji tek treba da se pokažemo, ne može TO da nam bude okosnica…”

„[…] A sad, privrednike brine biznis, i opstanak u biznisu, a državu brinu veliki troškovi i veliki problem i nezadovoljstvo građana. Zar ne bi bilo onda logično da inicijativa polazi sa vrha, sa nekim strategijama, sa nekim evidencijama ljudi, sa nekim željama i idejama da se ti ljudi uklope u sredinu lokalnu, da prihvate lokalnu kulturu, da prihvate pravila ponašanja lokalnog stanovništva, da ne uznemiravaju lokalno stanovništvo […] Znači, poraditi pre svega na tome da ti ljudi poštuju lokalnu zajednicu, da poštuju lokalno stanovništvo.”

„[…] Kako su to rešili na Zapadu? Treba prepisati od dobrih đaka. […] …država odvaja velika sredstva po glavi migranta… Da li su zaposlili nekog ne znam, imaju organizovane kurseve, neku nastavu za dečicu i slično. A sad, ako jedna država kao što je Nemačka nema rešenje, ne zna odgovor, kako da ga znamo mi… A znate da je Nemačka otvorena zemlja. […]”


Kakav god bio dalji razvoj migrantske krize, sagovornici naglašavaju da migranti, u kojem god broju, prosto ne žele da se zadrže u Srbiji. Stoga smatraju i da bi bilo kakvi ozbiljniji planovi poslodavaca u smeru radnog angažovanja migranata bili „promašena investicija”.

„Naša deca odlaze, da bi on koji ima mobilni telefon od hiljadu evra, i menja svaki dan po 50-100 evra ovde…”

„Oni kreću u život posle 10… preko dana spavaju i nema ih, uveče oko deset se bude i kreću… uzimaju taksi, uzimaju vozila i pravac granica. I koiliko god postoje te ograde i žice, znači, oni su našli prolaz, probili su rupu.”

„Sad njih nema više ovde… maršuta njihova je preko Bosne i nema njih više ovde.”

Slučaj: Sombor

72


Okolnosti – stanje u Gradu Somboru

Predstavnici lokalne samouprave ne kriju da je stanje u Gradu Somboru daleko od idealnog. Kao i u svim ostalim grupama, i u ovoj se moglo čuti da je osnovni problem koji tišti građane relativno visoka nezaposlenost i u još većoj meri – niska primanja. Emigracija lokalnog stanovništva smatra se velikim problemom u čijoj osnovi leži dugogodišnja ekonomska stagnacija. Tvrdi se da gradska vlast nastoji da situaciju promeni na bolje, i da je u potpunosti svesna da su za vidljivije promene potrebne godine. Uključivanje građana u ovaj proces smatra se dobrodošlim. U tom smislu, iznosi se podatak da u Somboru postoji veliki broj nevladinih organizacija, naročito u oblasti rada sa mladima, ali i ocena da sami građani retko koriste svoje pravo da, u odnosu na bilo koji problem, deluju proaktivno, i smatra se da je ovo posledica manjka vere u svrsishodnost takvog delovanja, ali i kulturološkog nasleđa iz doba socijalizma kada je formatirana svest koja Državu vidi kao jedinog pokretača, donosioca odluka i izvođača. Kako god bilo, građani svoje probleme artikulišu ka vlasti tek kad se nađu u nevolji koja pogađa njih lično.

„A ovde je nizak standard mnogo veći problem od nezaposlenosti. Mnogi rade za jako malu platu, mnogi rade za minimalac, za 23-24 hiljade… E sad, mnogi imaju još koji hektar zemlje pa dodatno zarađuju i oni to mogu nekako da…”

„[…] jako puno mladih odlazi u potrazi za poslom, oni koji završe uglavnom ne rade u struci, jer prosto, ljudi uzimaju ta državljanstva. Oni uzimaju ta državljanstva EU.”

„Ja mislim da je srž čitavog problema što sve traje suviše dugo, a ljudi ne mogu da čekaju… Sad vi uzmite situaciju, vama život prođe, nema više čekanja. Znači, vi ćete sebi priuštiti 10 godina nekog dobrog života tamo negde vani i pokušaćete da ga stvorite tamo negde vani gde ima možda i osnove da ga stvrorite, ali ovde sad već gubite nadu, vi ne vidite rešenje.”

„Mi smo imali situaciju da se ljudi obraćaju kada su sami u problemu. Dok je neko drugi u problemu, taj problem se ne sagledava, niti se konkretizuje, nego kada se ja nađem u probemu, tada se taj problem pojavi.”

„Ja bih voleo da su civilne organizacije jače, da imaju proaktivniji stav, da predlože nama neke akcije koje će poboljšati, na primer, odnos između izbeglica i građana koji, kako ste čuli, nije ni toliko loš, ali bilo bi dobro da ljudi znaju koji su to ljudi koji su ovde, a i oni bi se sigurno onda ovde bolje osećali i drugačije…”

„Pretpostavljam da [građani] nemaju jasnu ideju kako bi to šta bi oni mogli da doprinesu tim nekim svojim idejama… […] …da l’ ne veruju da bi bilo nekih efekata, možda, da l’ su nezainteresovani…”

„Svejedno što mi to želimo da promenimo, za vreme komunizma od ’45. godine do ’90-ih, znalo se šta je država, kako pristupamo državi, i izgleda da je to ostalo… i možemo mi da


73

govorimo da smo servis građana, ali to je generacijski usađeno i jako teško je da se to promeni.”

Migrantska kriza

Predstavnici lokalne samouprave smatraju da je odgovor na prvi priliv migranata na lokalu bio sasvim zadovoljavajući. Uloženo je puno truda koji je dao dobre rezultate. Kao primer se navodi takođe i učestali lični kontakt sa migrantima radi informisanja o rizicima samostalnog prelaska Dunava. Smatra se da je ovako direktan pristup spasao mnoge živote. Tada nisu zabeležena nikakva negodovanja građana zbog prisustva migranata. Čak su se sami građani javljali Crvenom krstu i nudili volontersku pomoć. Kasniji odgovor u školstvu takođe je bio dobro organizovan. Generalno, iznosi se uverenje da su svi akteri dali svoj maksimum i da je postignut zavidan stepen koordinacije akcija. Najveća i, smatra se, jedina greška napravljena je kada je jedan broj migranata samaca prebačen u Sombor. Objašnjava se da su u tom trenutku granice ka Hrvatskoj i Mađarskoj još uvek bile relativno propusne za iregularne migrante, te da su pristigli samci dojavljivali drugim migrantima da je Sombor pravo mesto za prelazak u Evropsku uniju.

Problem sa migrantima samcima je taj što borave van prihvatnih centara, kriju se po okolišu, kreću se noću, a sve u želji da povećaju šansu za iregularni prelazak granice ka Hrvatskoj ili Mađarskoj. Takvo ponašanje potpuno nepoznatih ljudi budi strah kod lokalnog stanovništva. U jednom trenutku (negde u proleće 2017. godine) broj migranata samaca u Sombru je toliko porastao, da su protesti građana bili neminovni.

U trenutnim uslovima smanjenog i stabilnog priliva migranata lokalni kapaciteti za bavljenje migrantima smatraju se posve dovoljnim. Ova pitanja sada više ne bude pažnju građana niti zahtevaju često angažovanje nadležnih tela.

„Nama su se redovno javljali građani da nam pruže pomoć. I volonteri i građani. Ali ono što je stvarno pozitivno u svemu tome, ja moram ponoviti, jeste da je u našem gradu ova kriza pokazala da zna se tačno ko za šta odgovara, šta je čiji posao, i da smo vrlo dobro bili svi iskoordinisani. Zaista je činjenica da su svi koji su trebali da budu uključeni u ovu krizu i da rade, odradili maksimalno svoj posao.”

„Mi imamo jedan ‚rap hol’ u okviru centra, koji je zatvoren, i to i jeste bila najveća greška Komesarijata i ljudi koji su to doneli u Sombor i otuda su i krenuli problemi, odjednom, mi smo imali 300 migranata u Somboru i preovladavali su samci, ljudi koji su možda do prekjuče bili na nekom frontu i to je moglo da napravi problem u odnosu na lokalno stanovništvo. To smo zajedničkim radom prevazišli – ‚rap hol’ je zatvoren… Znate kako je, nema svako isto mišljenje o migracijama i o migrantima i nije ni dužan da ga ima. Samo da ne dođe do nekih konfliktnih situacija.”

Posledice

Među predstavnicima lokalne samouprave i institucija, u razgovoru se uglavnom izdvajaju pozitivne posledice priliva migranata – od dobiti za određene privatne

Slučaj: Sombor

74

biznise, preko materijalne koristi za ceo grad, do širenja vidika kod školske dece i srednjoškolaca. Tako se navodi da su taksisti i trgovine najdirektnije profitirali usled povećanja prometa, da su renovirani igralište i košarkaški tereni u Šikari, da će biti renovirana škola, i da je bilo donacija za Dom zdravlja i Službu hitne pomoći.

„Taksisti, menjačnice i pojedine prodavnice. Neke seoske radnje, oni su povećali promet.”

„UNDP je renovirao igralište i košarkaške terene i još pored su bile sprave za decu.”

„Pa baš sad, ugovor potpisujemo, zahvaljujući norveškoj ambasadi i Grupi 484, to će biti prva škola [koja se renovira]… do sada nismo imali ni jednu školu, imali smo slučaj opremanja samog centra, prostora ispred centra, Dom zdravlja, hitna pomoć…”

„Jedanaest ljudi je zaposleno u Crvenom krstu koji rade u prihvatnom centru u pripremi i distribuciji hrane. Pored toga, dobili smo potpuno nov i renoviran prostor kuhinje, gde se organizuje priprema hrane za socijalno ugroženo stanovništvo, što je nešto što nam je jako značajno da smo postigli, dobili smo novo teretno vozilo i od jedne NVO smo dobili opremu za vešeraj. Tako da je to isto nešto što će doprineti aktivnostima sa lokalnim stanovništvom. Mislim da je to nešto što je pozitivno i što će doprineti lokalnoj sredini.”

„Imamo razvijena drugarstva između dece migranata i naših učenika, dečaci koji su bili učenici osmog razreda bili su sa nama na banketu na završnoj svečanosti, čak smo planirali da ih uključimo u realizaciju ekskurzija, ali su se pojavili neki tehnički detalji.”

„Gimnazijalci su napravili jedan rečnik za neke reči.”

„Mislim da je jedan veliki plus što su ljudi upoznali druge ljude, druge kulture, i da ono što drugi ljudi vide, da kažem da nažalost nesreća putuje svetom. Znači i da treba jedna ogromna količina mudrosti u svemu da ta nesreća ne dođe ovamo… znači, jedno mudro ponašanje da se to preživi…”

Od negativnih posledica navode se pre svega uznemirenost i protest građana zbog boravka migranata samaca izvan prihvatnog centra. Pored toga, evidentirani su i slučajevi prijava povodom krađa čamaca, krađa voća, obijanja vikendica. Procena je sagovornika da je uznemirenost građana bila u nesrazmeri sa deliktima migranata, odnosno, da su se građani uplašili više nego što je bilo povoda za to.

„Pre otprilike godinu dana, ili nešto malo manje, došli su u taj prihvatni centar, prvo su bile samo porodice, i Somborci nisu ni znali da su oni tu, nikom ništa nije smetalo… Porodice su bile smeštene tamo, niko nikome nije smetao, sve je bilo idilično do nekog tamo maja prošle godine. Sve je bilo idilično i reč nije uputio niko da im je smetalo ono tamo, međutim, Komesarijat je uputio dve grupe od 50 samaca, ovih samih, mladih momaka, što neki smatraju kao da su vojska, pošto su svi mladi momci. E sad, dok je bilo stotinjak njih nije bilo toliko problema, međutim, kasnije, tu se pročulo, pošto su oni svi na vezi, preko telefona i ovako, imali su oni način da pređu u Mađarsku, i to se brzo pročulo i među njima, tako da su počeli sve više da dolaze, tako da u jednom momentu smo ih imali skoro 500. Otprilike 100 registrovanih u centru, a 400 su bili ovako… što su bili na terenu, što su ih viđali i ovo i ono… i tu se već građani, bar tog dela grada, Šikare, počeli su da se osećaju malo ugroženo


75

i počeli su i sa protestima, i onda su počeli tamo i protesti, i… Tu je bilo i nekih pojedinačnih incidenata i građani su dolazili da se žale zbog uništavanja imovine. Bilo je uništavanja vikendica u Bregu tamo, dosta je bilo štete, onda voćke, u prolazu obrste voćnjake, onda sa civilnim stanovništvom, sve to je bilo i naduvano više nego što je bilo, ali hajde, sve je to nekako prošlo. I kad su bili protesti, bio je i zamenik i pomoćnik gradonačelnika, i bili smo na tim skupovima i nije baš bilo jako prijatno, ali… Razgovarali smo i posle je to leglo nekako… posle se i smanjio broj…”

Informisanje o pitanjima migranata

Nasuprot građanima koji navode da nekog posebnog angažovanja lokalnih vlasti da temeljnije upute građanstvo u migrantsku problematiku nije bilo, predstavnici lokalne samouprave navode da je u vreme priliva velikog broja migranata bila organizovana tribina o problemima migracija. Doduše, tribina je bila namenjena (samo) učenicima somborskih škola.

„Zaboravio si pomenuti da smo i mi imali tribinu u Somboru, u sali Gradske uprave, o problemima migracija, na kojoj je bilo 200 mladih, na kojoj su bili prisutni, pored predstavnika Grada Sombora, poverenik za izbeglice, direktor Doma zdravlja, direktor Centra za socijalni rad, predstavnici Nacionalne službe za zapošljavanje, i predstavnici Policijske uprave Sombora. 200 mladih koji su došli zainteresovani da čuju… Školama je poziv bio upućen, a oni su se dobrovoljno javljali ko želi da dođe i više od dva sata vrlo aktivno su slušali i učestvovali u radu tribine. Znači, to je nešto što smo želeli da naši građani čuju.”


Aktuelni status „migrantske krize” vidi se kao zadovoljavajući – broj pristiglih migranata ne raste i postojeći kapaciteti su dovoljni. Ističe se da Gradska uprava i lokalne institucije postupaju u skladu sa zakonskim okvirom koji propisuje država, a nesumnjivim se drži kako je posve jasno da migranti nemaju nameru da se zadrže u Srbiji. Ovim se opravdava nepostojanje Lokalnog akcionog plana na temu priliva i prihvata migranata. Ukoliko bi došlo do toga da veći broj migranata izrazi želju da ipak ostane u Srbiji, sezonski poslovi u poljoprivredi prepoznaju se kao oblast u kojoj bi se radno angažovanje migranata najbrže ostvarilo budući da u ovoj grani privrede hronično nedostaje radna snaga, a zahtevi za posebnim kvalifikacijama praktično ne postoje.

„Mi smo dobili neka tumačenja, od Vlade… Trećeg aprila je stupio na snagu Zakon o azilu i privremenoj zaštiti, a trećeg juna mi smo dobili uputstva o načinu prijavljivanja na evidenciju i o tome na šta oni imaju prava. Tako da verovatno, u slučaju da jedan deo koji bude imao nameru da ostane u Srbiji, ovo je priprema terena oko njihovih prava i obaveza. […] tako da ćemo ih tretirati kao strance, primenjivati ćemo Zakon o zapošljavanju stranaca, tako da će oni imati prava u vezi sa zapošljavanjem i samozapošljavanjem kao i stranci.”

„Vide [migranti] kakav je naš standard…”

Slučaj: Sombor

76

„Oni ovde nemaju nikoga… Ja sam razgovarao sa nekima, oni kažu, pa nemamo nikog ovde, ja u Parizu imam rođaka, ovaj kaže, ja u Berlinu imam drugog rođaka… ići će kod njih, neće kod nas…”

„Sezonski, tu imamo veliki manjak radne snage… […] Gledamo investitore, a neće imati ko da nam radi.”

„[…] Možda tu negde, čuli smo da su u nekim krajevima migranti radili kao sezonci na voću, dole, na jugu Srbije, tu oko voćnjaka mogu se uključivati, tako da tu sigurno postoji šansa, ovde kod nas je u trendu porast voćarstva… Ljudi podižu zasade jabuka, trešanja, tako da postoji mogućnost tu, ali to je opet samo na par meseci… dok god ne zaživi ova privreda.”


Mišljenje koje je zajedničko svim ispitanicima jeste da niko ne zna kako će se kriza dalje odvijati i da je to pitanje pre svega za velike svetske sile. Dokle god je kriza trenutnog obima, postojeći kapaciteti u Somboru su dovoljni i ne vidi se potreba za planiranjem bilo kakvih promena. Tek ukoliko bi se okolnosti izmenile, u smislu znatnog povećanja broja migranata koji bi zatražili azil u Srbiji, bila bi potrebna drugačija rešenja, ali „o tom – potom”.

„Ne zavisi od nas da li će doći, to zavisi od neke svetske politike… Ako i dođe do većeg priliva mi ćemo se i tome prilagoditi, ako ljudi žele da ostanu ovde, njih nekoliko stotina, mi ćemo se i tome prilagoditi; što se tiče dece, imamo puno škola, može jedno i dvoje dece po odeljenju…”

„Sad svi nekako i ne obraćamo pažnju. Sad nije tako veliki priliv, oni imaju šanse za dva-tri meseca da prođu, da pređu.”

„Taj broj je u opadanju, a poznato je da oni i ne žele da ostanu… […] Mislim da će oni što su još uvek kod nas tražiti dalje neke načine da se dokopaju EU.”

„[…] Evo kao što je sad donet taj Zakon, da im se izađe u susret ako žele da ostanu, ako oni iskažu nameru, da bismo mi imali neke programe samozapošljavanja namenjene isključivo njima, da pokrenu neke delatnosti, ali sad nema kome, oni sad nemaju nameru da se zadrže, pa sad toga nema.”


77


Analiza transkripata svih razgovora i diskusija vođenih u fokus grupama ukazala je da je moguće izdvojiti sedam posebnih tema povezanih sa zbrinjavanjem i boravkom migranata na području Grada Sombora. Ove teme biće prikazane u okviru ovog zaključnog poglavlja naše analize. Pri tome, potrebno je na umu imati da su primarni predmet naše analize ljudska iskustva i percepcije, mišljenja i stavovi, a ne bilo kakvi kvantitativni podaci. Izuzetno je važno naglasiti da analiza koju smo uradili nije podrazumevala bilo kakvu proveru informacija koje su učesnici fokusiranih grupnih diskusija navodili. Interpersonalna saglasnost je jedina potvrda pouzdanosti i utemeljenosti određenih specifičnih informacija dobijenih u okviru istraživanja. Takođe, važno je napomenuti da se neka mišljenja i teme pojavljuju u razgovorima i diskusijama sa samo nekim ciljnim grupama (na primer, predstavnicima lokalne privrede) dok su druge široko zastupljene i raspravljane (ili barem pominjane) u svim fokusiranim grupnim diskusijama. Pored toga, analiza je pokazala i to da o pojedinim temama postoji izrazita saglasnost dok se u pogledu drugih tema kod različitih kategorija ispitanika pojavljuju i više ili manje različita mišljenja.


Prihvat migranata nije pitanje kome se poklanja naročita pažnja, a izazovi povezani sa ovom pojavom ne stavljaju se među najvažnije probleme sa kojima se Grad Sombor suočava. Postoji svest o pozitivnim posledicama prihvata i boravka migranata na području Sombora, mada se čini da je ona znatno izraženija među predstavnicima lokalne samouprave i institucija nego među građanima. U fokusiranim grupnim diskusijama sa građanima Sombora uglavnom se ne iskazuje niti negativan niti jasan pozitivan stav. U svakom slučaju, izvesno je da se migracijski izazovi niti u svesti građana niti u planovima lokalne samouprave ne sagledavaju kao krucijalno važno pitanje, a ovakav stav se opravdava čvrstim uverenjem da ne postoje migranti koji žele da ostanu u Srbiji i da se, u takvoj situaciji, razmatranje bilo kakvih ozbiljnijih planova u vezi sa prisustvom migranata u Somboru, barem za sada, može smatrati potpuno bespredmetnim.

Sa druge strane, slično drugim sredinama u kojima smo realizovali istraživanje, odlazak značajnog broja lokalnog stanovništva, prvenstveno u neke od zemalja Evropske unije, prepoznaje se kao ozbiljan lokalni problem, koji već sada ima negativne reperkusije, a u tom smislu posebno su pominju odlazak velikog broja mladih ljudi i porodica, smanjenje broja dece u školama, i značajan nedostatak kvalifikovanih radnika na lokalnom tržištu rada. Ovakvi emigracijski trendovi doživljavaju se kao nesumnjivo primarni migracijski izazov.

Kada je reč o pozitivnim efektima priliva i zbrinjavanja migranata na području Sombora, uprkos tome što preovlađuju neutralni stavovi, ipak se navodi niz povoljnih promena i događaja. Ovo je moguće svrstati u četiri kategorije: (1) ulaganja međunarodnih donatora u projekte obnove infrastrukturnih objekata i razvoja javnih usluga ( javni prostori, zdravstvo, škole, socijalne usluge); (2) rast prihoda u određenim sektorima lokalne privrede (trgovina, taksi prevoz, menjačnice); (3) zapošljavanje na određenim

Slučaj: Sombor

78

poslovima povezanim sa prihvatom i zbrinjavanjem migranata (narodna kuhinja Crvenog krsta); i (4) kreiranje novih kulturnih sadržaja kroz organizovanje različitih društvenih i kulturnih aktivnosti (za migrante i lokalno stanovništvo).


Posve nalik onome što nalazimo i u drugim sredinama, i u Somboru su interakcije sa migrantskim porodicama koje borave u tranzitnom centru upadljivo drugačije od onih koje lokalno stanovništvo ima sa grupama migranata (uglavnom mladih muškaraca) koji često borave izvan centara u nekoj vrsti neformalno organizovanog smeštaja. Prema migrantskim porodicama u pravilu se pokazuje empatija, a njihovo ponašanje i prisustvo obično doživljava neupadljivim i diskretnim. Međutim, broj građana koji su imali bilo kakve direktne kontakte sa migrantima zapravo je malen, a u fokusiranim grupnim diskusijama koje smo sproveli upečatljivo se ističe stav da migranti dolaze iz kulturalno drugačijih sredina i da bi njihova integracija u Somboru bila težak proces uprkos tome (a i ovo se redovno ističe) što je Sombor multinacionalna i multikulturalna sredina. U izvesnom smislu u suprotnosti sa ovako rezervisanim stavom stoje dosadašnja iskustva koja govore o pozitivnim interakcijama koje su bile omogućene i podstaknute različitim organizovanim aktivnostima i nedavnim uključivanjem migrantske dece u lokalnu osnovnu školu, ali i o retkim primerima spontano nastalih prijateljstava između lokalnih i migrantskih porodica.

Migranti koji borave u Tranzitnom centru Sombor u potpunosti su otvoreni prema mogućnosti interakcija sa lokalnim stanovništvom. Iako Srbiju definitivno ne percipiraju kao zemlju u kojoj će ostati, mogućnost da se slobodno kreću izvan tranzitnog centra i da, na određen način, budu deo zajednice u kojoj se nalaze, nesumnjivo im je značajna i doprinosi njihovoj težnji da svoj život, dok su u Srbiji, organizuju tako da u što već meri nalikuje na normalnu svakodnevnicu.


U Somboru je obrazovni program za školsku decu iz migrantskih porodica od sredine septembra 2017. godine organizovan u Tranzitnom centru i u tome je zajednički učestvovalo osoblje četiri somborske osnovne škole. Iskustva su bila pozitivna, a saradnja između uprave centra i škola izuzetno dobra. Odlukom Ministarstva prosvete početkom maja 2018. godine ovakav model rada je okončan, a migrantska deca su u veoma kratkom roku uključena u formalnu nastavu u dve gradske osnovne škole. Iako je proces uključivanja dece u škole realizovan bez velikih priprema i u roku od samo nekoliko dana, prema svedočenju direktora jedne od škola, sve je prošlo bez značajnijih teškoća i bez ikakvih otpora. Migrantska deca su u školama dobro prihvaćena, u škole su dolazili uglavnom bez pratilaca i nastavu pohađali bez podrške prevodilaca ili kulturnih medijatora, i očekivalo se da će njihova integracija u školsku nastavu na isti način biti nastavljena i u narednoj školskoj godini.


79


Može se zaključiti da su migranti koji borave izvan zvaničnog centra jedini izvor negativnih komentara i nezadovoljstva izazvanog prisustvom migranata na području Grada Sombora. U periodu realizacije terenskog istraživanja u Somboru, broj ovih migranata bio je mali i problem aktuelno nije imao naročitu težinu, ali je situacija bila dosta drugačija u jednom ranijem periodu. Brojnost migranata koji su se u Somboru nalazili izvan Tranzitnog centra, i problemi sa tim povezani, negde u proleće 2017. godine, izazivali su jako nezadovoljstvo i doveli do organizovanog protesta u naselju Šikara. Gledajući unazad, smatra se da je postavljanje takozvanih rab holova (engl. rubb halls) ispred centra u Šikari bila jedina ozbiljna greška u inače jako dobro organizovanom odgovoru na migracijsku situaciju u Somboru. Rab holovi su poslužili smeštaju jedne veće grupe mladih migranata samaca, ali je situacija stvorena tim postupkom, uz u tom trenutku još uvek relativno propusne granice prema Hrvatskoj i Mađarskoj, postala faktor privlačenja za nove neformalne grupe migranata samaca. Tako je u spomenutom periodu na području Sombora, po nekim procenama, izvan prihvatnog centra boravilo i do 400 migranata, a vezano za to pojavili su se problemi posve tipični za takve situacije, uključujući štete na poljoprivrednoj imovini, krađe čamaca i slično. Takođe se i u Somboru pokazalo da delotvoran odgovor na ovakve pojave nije lako organizovati, i da ne postoji mehanizam koji bi obezbedio nadoknadu materijalne štete privatnim vlasnicima koji određenu štetu pretrpe. Utisak je da se do stanovitog razrešenja došlo više sticajem okolnosti i spontano nego povodom nekih određenih aktivnosti i mera. Rab holovi su zatvoreni, a broj migranata koji u Somboru borave izvan centra veoma se smanjio. Ovome je verovatno dosta doprinelo i otvaranje migracijskih ruta prema Bosni i Hercegovini (a čime je smanjen značaj rute koja je prolazila teritorijom Grada Sombora).

Međutim, kada se postavi pitanje novih mera i aktivnosti koje bi mogle unaprediti stanje u vezi sa prihvatom migranata, građani Sombora ističu dva predloga i oba su povezana sa temom migranata koji borave izvan zvaničnog tranzitnog centra. Prvi predlog sadrži ideju da je potrebno uraditi nešto više da bi se pratilo i nadziralo kretanje migranata koji borave izvan tranzitnog centra, a prvenstveno da bi se time prevenirala šteta koju grupe ovih migranata izazivaju na privatnoj imovini građana Sombora. Drugi predlog, pak, zagovara bolje informisanje građana, odnosno, uspostavljanje mehanizma zvaničnog i blagovremenog informisanja o svim pitanjima povezanim sa boravkom i zbrinjavanjem migranata, a posebno u vezi sa migrantima koji borave izvan tranzitnog centra.


Građani se i u Somboru o pitanjima povezanim sa lokalnim prihvatom i boravkom migranata informišu dominantno kroz uobičajene socijalne komunikacije, u razgovoru sa poznanicima i prijateljima, na primer, i putem drugih neformalnih kanala. Mediji više nisu značajan izvor informacija, posebno kada je reč o lokalnoj somborskoj situaciji, o čemu se u medijima tek retko još uvek može pronaći neka informacija.

Značajno je, međutim, konstatovati da kod građana postoji svojevrsna potreba za kompetentnim informacijama koje bi njima bile od koristi u praktičnim životnim situacijama, na primer, pri susretu sa migrantima. Takođe, ponovo smo utvrdili da

Slučaj: Sombor

80

građani traže da budu bolje upoznati sa situacijom i da dobiju odgovore na svoja pitanja, a da često ne znaju gde mogu dobiti pouzdane informacije i kome mogu da se obrate sa pitanjima na koja traže odgovor. U tom smislu, izvesno je da postoji potreba za uspostavljanjem određene vrste zvaničnog izvora pouzdanih i blagovremenih informacija o lokalnoj situaciji sa migrantima. Predstavnici institucija su tokom diskusije istaknuli svojevremeno organizovanje jedne tribine koja je bila namenjena prvenstveno školama, a na kojoj su kompetentni predstavnici lokalnih organa i institucija govorili o različitim aspektima migracijske situacije u Somboru. Prema njihovim procenama, tribina je bila dobro posećena i u potpunosti je ispunila svoju svrhu. Ovo je jedan od mogućih modela informisanja i dijaloga sa građanima, ali su nas diskusije sa građanima uverile da kontinuirano i blagovremeno informisanje građana izvesno zahteva efektivno korišćenje i drugih komunikacijskih kanala i modela.


Diskusije sa migrantima i ovde potvrđuju da oni ne razmatraju ostanak u Srbiji i da su svi njihovi planovi vezani za mogućnosti daljeg putovanja i za odredišta u nekoj od zemalja Evropske unije. Sa druge strane, jednako se potvrđuje i to da migranti pozitivno reaguju na predloge o radnom angažovanju, videći u takvim prilikama i mogućnost da svoj privremeni boravak u Srbiji učine svrsishodnijim i da zarade nešto novca. Nasuprot tome, mogući poslodavci, čini se, uglavnom su rezervisani prema mogućnosti zapošljavanja migranata. Pri tome, ne postavlja se pitanje pravnog okvira, ono naprosto nije u fokusu, već je ovakav rezervisan stav zasnovan prvenstveno na proceni (ili pretpostavci) da migranti ne mogu zaista odgovoriti na stvarne potrebe lokalnog tržišta rada za kvalifikovanim radnicima.

Nedostatak kvalifikovanih radnika nesumnjivo postoji i to se neupitno konstatuje u diskusiji sa predstavnicima lokalne privrede. Negativni demografski trendovi ovaj problem dodatno zaoštravaju. Međutim, mogućnost da radno angažovanje migranata bude deo rešenja za ovaj problem privrednici mahom osporavaju ili dovode u sumnju, oslanjajući se na tri argumenta: (a) pretpostavku da migranti nemaju odgovarajuće kvalifikacije; (b) činjenicu da nepoznavanje srpskog jezika uspostavlja jezičku barijeru (značajnu za obavljanje različitih poslova); i (c) uverenje da migranti ne žele ostati u Srbiji i nisu motivisani da nađu zaposlenje i rade. Takođe i predstavnici lokalne samouprave pretpostavljaju da bi migranti možda mogli biti angažovani jedino na sezonskim poslovima u poljoprivredi, poslovima koji ne zahtevaju nikakvu kvalifikaciju.

Potrebno je naglasiti i to da predstavnici privrede prepoznaju da ne postoji bilo kakva državna podrška za zapošljavanje migranata i smatraju da ideja o radnom angažovanju migranata bez takve podrške naprosto nije realna. Ističu i to da su poslodavcima mahom potrebni radnici koji znaju posao (takozvani gotovi radnici), da poslodavci najčešće nemaju resurse potrebne za obuku, a da bi obučavanje nekoga ko neće ostati bilo nalik posve uzaludnom traćenju resursa. U tom smislu, čini se izvesnim da bi se planiranje bilo kakvih programa radnog angažovanja migranata, osim na definisanju potrebnih pravnih okvira za takve programe, moralo zasnivati na realnoj proceni motivacije i kvalifikacija koje migranti imaju, i podršci relevantnih


81

državnih institucija, uključujući i programe obuka, ukoliko bi se takvi programi pokazali potrebnim.


Ne postoji jasan stav o tome kako se migracijska situacija na području Sombora može dalje razvijati, ali se prepoznaje da je kretanje migranata smanjeno, pa se aktuelna situacija doživljava stabilnom i održivom. Takođe se i postojeći lokalni kapaciteti za bavljenje poslovima prihvata i zbrinjavanja migranata ocenjuju sasvim dovoljnim. Pored toga, unutar lokalnih institucija i među nadležnim lokalnim službenicima postoji široka saglasnost oko toga da je lokalni odgovor na izazove migracijske situacije i u najzahtevnijim danima bio efikasan i delotvoran, da su svi akteri ostvarivali svoju ulogu na adekvatan način, a da se koordinacija među uključenim institucijama i organizacijama pokazala odličnom. U tom smislu, ne prepoznaje se potreba za bilo kakvim novim planovima ili politikama, pa niti za usvajanjem novog Lokalnog akcionog plana, jer se veći izazovi izvesno ne očekuju u bližoj budućnosti, a postoji čvrsto uverenje da se somborske institucije mogu kompetentno i bez ikakvih značajnijih teškoća nositi sa izazovima prihvata migranata na nivou aktuelne situacije ili približno sličnom.

Slučaj: Subotica


Slučaj: Subotica

84

Grad Subotica: lokalni kontekst i politike

Opšti i geografski podaci. Subotica je najseverniji grad u Srbiji i drugi najveći grad u AP Vojvodina. Administrativni je centar Severnobačkog okruga. Područjem Subotice prolazi panevropski tranzitni put E-75, a nedaleko od Subotice nalaze se dva velika (drumska i železnička) granična prelaza (Horgoš i Kelebija) i još četiri manja drumska granična prelaza prema Republici Mađarskoj.21

Stanovništvo. Na području administrativne jedinice Grad Subotica nalazi se gradsko naselje Subotica i još 18 seoskih naselja.22 Tokom poslednjeg popisa, Grad Subotica je imao 141.554 stanovnika, a u njegovoj multietničkoj populaciji najveće etničke zajednice čine Mađari, Srbi, Hrvati, Bunjevci i Romi.23 Trend smanjenja stanovništva, koji je izrazito vidljiv još od 2001. godine, nastavljen je i nakon 2011. pa je sredinom 2017. godine Grad Subotica imao gotovo četiri hiljade stanovnika manje nego u vreme poslednjeg popisa (137.753).24 Ipak, migracioni saldo je u tom periodu bio pozitivan, ali je prirodni priraštaj, kao i u najvećem delu Srbije, bio negativan. Smanjenje broja stanovnika praćeno je otuda i opštim starenjem populacije: u 2017. godini, prosečna starost je 43 godine, a indeks starenja 137.25

Prema podacima popisa iz 2011. godine, doseljeno stanovništvo na području Grada Subotice (58.565) predstavljalo je 41,37% ukupne populacije. Međutim, pažljivija analiza pokazuje da je velika većina doseljenika došla sa područja drugih naselja u Srbiji (73,48%), najviše sa područja Vojvodine. Nešto malo više od jedne petine (22,57%) došlo je sa područja bivših republika SFRJ, a iz drugih država tek četiri odsto ukupnog broja doseljenika. Udeo doseljenika koji su se na područje Subotice doselili nakon 1990. godine iznosi 41,48%. Osobe koje su u periodu od 1991-1995. godine doselile sa područja Hrvatske i Bosne i Hercegovine predstavljaju, međutim, tek 7,7% svih doseljenika na području Subotice.26

Tržište rada. Nešto više od dve trećine stanovnika (67,1%) pripada starosnoj grupi radno sposobnog stanovništva. Broj registrovanih zaposlenih osoba je u blagom porastu (44.962). Nešto manje od polovine (48,64%) radnog kontingenta u 2017. godini bila su zaposlena lica, a prosečna neto zarada u toj godini iznosila je 44.872 dinara i bila je nešto niža od prosečne neto zarade zaposlenih u Srbiji (47.893 RSD).

Broj registrovanih nezaposlenih osoba znatno se smanjuje tokom prethodnih pet godina, a na kraju 2017. godine u zvaničnoj evidenciji nezaposlenih bilo je 5.858 osoba. Najizraženije karakteristike ove populacije jesu veoma visoko učešće lica koja nemaju nikakve kvalifikacije (51%), izrazito visoko učešće dugoročno nezaposlenih (60%), visok udeo osoba starijih od 49 godina (39%) i relativno visok udeo mladih (21%).27

Migracijski izazovi i lokalne politike. Subotica se u značajnoj meri nosila sa migracijskim izazovima vezanim za kretanje migranata i izbeglica zapadnobalkanskom rutom još i pre 2015. godine, a grad je u tom smislu prošao različite periode i sa ovim izazovima bio suočen na različite načine. Prema nekim procenama, u periodu od 2011. godine područjem Subotice prošlo je preko pola miliona migranata i izbeglica.28 Još godinama pre nego je zapadnobalkanska ruta došla u centar pažnje tokom takozvane Evropske izbegličke krize, subotička Stara ciglana – napušten i ruiniran objekat


85

nekadašnje fabrike i prostor oko nje – postali su dobro poznato mesto neformalnog okupljanja iregularnih migranata koji pokušavaju preći srpsko-mađarsku granicu i ući na tlo Evropske unije. Tokom 2015. godine, naročito od juna pa do sredine septembra, veoma veliki broj migranata i izbeglica pristizao je u Suboticu svakodnevno, a glavna autobuska stanica postala je još jedno značajno mesto neformalnog okupljanja i boravka. U tom periodu, u susednoj Kanjiži bio je otvoren svojevrsni prihvatno-tranzitni centar, a onda je zatvaranje granice, koje su mađarske vlasti preduzele 15. septembra 2015. godine, dramatično promenilo situaciju. Humanitarni koridor kojim su u tom periodu svakodnevno prolazile hiljade izbeglica i migranata u svega par dana u potpunosti je preusmeren prema Šidu, odnosno, obližnjem graničnom prelazu na granici sa Republikom Hrvatskom. Krajem septembra broj izbeglica i migranata na području Subotice i Kanjiže pao je na oko stotinu, a sredinom oktobra 2015. godine UNHCR je na tom području registrovao prisustvo tek dvadesetak osoba.29 Ipak, srpsko-mađarska granica je i nakon toga ostala mesto koje privlači značajno veliki broj migranata i izbeglica. Jedan od razloga bilo je i uspostavljanje takozvanih tranzitnih zona sa mađarske strane granice. U određenim periodima tokom 2016. godine pred kapijama dve mađarske tranzitne zone (Roszke i Tompa) u neformalnim kampovima u međugraničnom prostoru nalazilo se i preko hiljadu osoba dok je u zvaničnom tranzitnom centru u Subotici boravilo i preko 400 izbeglica i migranata (znatno iznad njegovih normalnih kapaciteta).30 Međutim, i mimo toga, umesto regularnog ulaska u jednu od tranzitnih zona, određen broj migranata i dalje je pokušavao iskoristiti preostale mogućnosti iregularnog ulaska u Mađarsku. Pa ipak, kako je postupanje mađarskih vlasti, i u pogledu ograničavanja broja osoba koje tokom jednog dana mogu biti primljene u tranzitne zone, ali i na mnoge druge načine, postajalo sve restriktivnije, tako je i broj migranata i izbeglica koji ovim putem traže mogućnosti ulaska u Evropsku uniju (i privremeno borave na području Subotice) postajao sve manji.

Tranzitni centar Subotica otvoren je 16. novembra 2015 godine. Centar se nalazi na periferiji grada i nedaleko od Stare ciglane. Kapaciteti centra omogućavaju da u njemu – dugoročnije i u skladu sa odgovarajućim standardima – boravi do 130 osoba. Iako su ovi kapaciteti u nekom ranijem periodu bili uveliko nedovoljni (pa je veliki broj migranata boravio u šatorima postavljenim u dvorištu centra), sada se smeštajni kapaciteti centra pokazuju sasvim odgovarajućim.

Krajem juna 2018. godine u Tranzitnom centru u Subotici boravile su 62 osobe, većinom porodice iz Avganistana (64%) i Iraka (32%). Nešto više od polovine (54%) tog broja bila su deca.31 Situacija se nije značajnije promenila niti u naredna dva meseca.

Odgovarajući na prisustvo novih migracijskih izazova, Skupština grada Subotice donela je, 28. decembra 2017. godine, novi LAP za unapređenje položaja izbeglica, interno raseljenih lica i povratnika po osnovu sporazuma o readmisiji, za period od 2017. do 2021. godine. Iako se to iz naslova ne može zaključiti, u ovaj akcioni plan ugrađeni su i određeni specifični ciljevi jasno usmereni na unapređenje položaja tražilaca azila i migranata kojima nije utvrđen pravni status. Čak četiri specifična cilja vezana su za ove kategorije migranata, a usmerena ka promociji i jačanju tolerancije, unapređenju kvaliteta života u lokalnoj zajednici i jačanju relevantnih lokalnih kapaciteta. Međutim, bitna manjkavost plana je potpuno odsustvo posebnih aktivnosti planiranih za

Slučaj: Subotica

86

ostvarenje ovih specifičnih ciljeva. Dakako, ovaj akcioni plan se očigledno oslanja na iskustva iz planiranja i primene istovrsnog prethodnog lokalnog akcionog plana koji je važio u periodu od 2014-2016. godine. U tom smislu, relevantni lokalni akteri već su stekli značajno iskustvo u primeni određenih programskih mera u oblasti unapređenja uslova stanovanja i ekonomskog osnaživanja, koje su mahom bile usmerene na izbeglice sa prostora bivše SFRJ i interno raseljena lica. Grad Subotica ima Savet za migracije i to telo je odgovorno za upravljanje procesom primene Lokalnog akcionog plana.

Pored navedenog, ne postoje druga strateška ili akciona dokumenta u kojima je Grad Subotica, na bilo koji način, prepoznao relevantnost migracija i migracijskih izazova.

Konačno, važno je konstatovati da Strategija lokalnog održivog razvoja Grada Subotice 2013-2022. prepoznaje vrednost učešća građana u procesu kreiranja strateških politika, ali i to da je iskustvo participativnog planiranja razvoja grada u samom začetku i da načini institucionalizovanog učešća građana u procesu donošenja odluka, koji su predviđeni tom strategijom, predstavljaju jednu potpuno novu (i retko korišćenu?) mogućnost.32


87

Metodološki okvir

Osim fokusiranih grupnih diskusija sa građanima, istraživanje na području Grada Subotice obuhvatilo je takođe i predstavnike lokalne samouprave i školstva, relevantne predstavnike lokalne privrede, i jednu grupu migrantkinja smeštenih u Tranzitnom centru „Subotica”. Ovo istraživanje se sastojalo od ukupno osam fokusiranih grupnih diskusija i sprovedeno je u periodu od 25. do 29. juna 2018. godine.

Predstavnici lokalne samouprave i lokalnih institucija. Fokus grupa je okupila četiri osobe koje u okviru svojih profesionalnih funkcija učestvuju u donošenju odluka i obavljanju poslova od značaja za ostvarivanje prava migranata i sprovođenje relevantnih lokalnih politika. Pored dva člana Gradskog veća, u diskusiji su učestvovali i subotički koordinator za inkluziju Roma i direktorka jedne od osnovnih škola uključenih u organizovanje obrazovnog programa u okviru Tranzitnog centra. Donji spisak sadrži više detalja o učesnicima ove fokusirane grupne diskusije:

• direktorka Osnovne škole „Matko Vuković”;• koordinator za inkluziju Roma Grada Subotice;• članica Gradskog veća zadužena za obrazovanje;• član Gradskog veća zadužen za oblast socijalne zaštite i zdravstva (član Saveta za

migracije Grada Subotice i član Radne grupe za praćenje migracija).

Građani Subotice i Ade. Realizovane su četiri fokusirane grupne diskusije sa građanima Subotice i jedna sa građanima Ade, a u kojima je učestvovalo ukupno 40 osoba – 21 žena i 19 muškaraca. Takođe se vodilo računa da u fokus grupama budu zastupljeni i stanovnici okolnih seoskih naselja. U Subotici su to bili žitelji Novog Žednika, Čantavira, Malog Bajmoka, Bikova i Ljutova, a u Adi žitelji Mola. Osim toga, starost ispitanika i njihov porodični status bile su još neke od demografskih karakteristika o kojima se vodilo računa prilikom izbora ispitanika: dvadeset učesnika fokus grupa bilo je u dobi od 18 do 39 godina, a dvadeset je bilo starije od 39 godina; 27 je imalo decu.

Migranti smešteni u Tranzitnom centru Subotica. Ova fokusirana grupna diskusija okupila je pet žena iz Avganistana koje su u datom trenutku boravile u Tranzitnom centru. Diskusija je vođena uz pomoć prevodioca za persijski jezik. Fokus grupa je bila sastavljena tako da približno odslikava strukturu aktuelne populacije odraslih žena koje govore persijski jezik, u pogledu starosti i porodičnog statusa. Donja lista prikazuje svaku od učesnica fokus grupe kroz tri podatka:

• 35 godina, iz Avganistana, u centru boravi sa detetom, a suprug i još četovoro dece su već u Nemačkoj;

• 19 godina, iz Avganistana, u centru boravi sa roditeljima;• 33 godine, iz Avganistana, u centru boravi sa troje dece i suprugom;• 30 godina, iz Avganistana, u centru boravi sa troje dece i suprugom;• 22 godine, iz Avganistana, u centru boravi sa suprugom i petoro dece.

Slučaj: Subotica

88

Privrednici. Ova fokusirana diskusija, zbog značajnog odustajanja regrutovanih ispitanika, uključila je samo dve osobe. Generalno, fokus grupe sa predstavnicima lokalne privrede zamišljene su kao forum koji će okupiti osobe koje se u konkretnim preduzećima nalaze na određenim upravljačkim pozicijama i koje dobro poznaju poslovanje preduzeća. Pored toga, nastojali smo uključiti predstavnike onih preduzeća koja imaju realne potrebe za zapošljavanjem novih radnika i koja bi stoga, barem hipotetički, mogla razmatrati i zapošljavanje radnika iz populacije migranata smeštenih u konkretnoj lokalnoj zajednici. U slučaju Subotice, u diskusiji su učestvovali (1) predstavnica jedne privatne firme koja se bavi inženjerskim poslovima i (2) upravnik skladišta za tečni naftni gas u NIS-u. Oboje su stariji od 40 godina i žive u Subotici.


89


Okolnosti – živeti u Subotici i Adi

Spontani opisi običnog života u Subotici i Adi po pravilu otpočinju pričom o lošoj ekonomskoj situaciji. Plate su niske, nezaposlenost je velika, a poslovi koji su u ponudi malo su plaćeni i nije retkost da ih kandidati odbijaju. Najugroženijima se više isplati da ne izgube status korisnika socijalne pomoći nego da pristanu da rade za tako male plate. Smatra se da je loša ekonomska situacija glavni razlog odlaska sve većeg broja ljudi na rad u instoranstvo. Građani koji su u mogućnosti da dobiju mađarski ili hrvatski pasoš često se odlučuju da se u potpunosti presele u inostranstvo. Više nisu u pitanju samo mladi, već i čitave porodice. Iako većina njih, kako se navodi, nisu na samoj margini egzistencije, ljudi se odlučuju za ovakav korak jer ne vide da postoje prave šanse za kvalitetan život u Srbiji. Dok, sa jedne strane, postoji razumevanje za ljude koji odlaze, sa druge strane se uviđa da se lokalne sredine zbog toga već sada suočavaju sa nedostatkom radne snage i problemom sve starijeg stanovništva. Poslodavci su često primorani da organizuju prevoz radne snage i iz drugih gradova da bi obezbedili dovoljan broj radnika. Manjak kadra prisutan je već sada i u zdravstvu budući da zdravstveni radnici sa lakoćom dobijaju posao u nekim zemljama Zapadne Evrope.

Međutim, manjak kadrova nije jedini razlog osetnog nezadovoljstva zdravstenim sistemom, koje učesnici fokusiranih grupnih diskusija jasno ispoljavaju. Reč je, naime, o tome da građani smatraju da su zdravstveni radnici često nezainteresovani za svoj posao, i da korupcija nije retkost. Međutim, naročito u Adi, problem odliva stanovništva otvara takođe i pitanje dostupnosti specijalista u zdravstvu. U skorijoj budućnosti možda može biti doveden u pitanje opstanak tamošnjeg Doma zdravlja. Opšti je zaključak da je kvalitetna zdravstevna usluga dostupna samo onim građanima koji imaju bolja primanja, budući da se zbog nedostatka resursa u državnim ustanovama sve veći broj pregleda i usluga mora obaviti privatno.

U Subotici se kao treći po težini problem izdvaja pogoršan osećaj bezbednosti. Iako se i dalje živi u velikoj meri opušteno i „domaćinski”, u skorije vreme zabeležen je nemali broj slučajeva presretanja i krađa čija su meta uglavnom starija lica. Česte su i krađe bicikala. Ovakve percepcije o smanjenoj ličnoj bezbednosti nisu zabeležene u Adi već jedino u Subotici. Sa druge strane, u Adi se govori da nedostaje kulturnih i društvenih dešavanja, dok su građani Subotice, u ovom pogledu, sasvim zadovoljni. A onda još u nečemu razlike između Subotice i Ade nema: učesnici svih fokus grupa mahom pokazuju da su ponosni na tradiciju multietničnosti i uzajamnog uvažavanja razlika.

Kada je obrazovanje u pitanju, uočava se razlika između mlađih i starijih ispitanika. Dok stariji smatraju da je ponuda obrazovnih institucija solidna, dotle se mlađi žale što izbor nije širi, naročito u pogledu visokoškolskih ustanova. Ukazuje se i na sve veći broj privatnih obrazovanih institucija, od obdaništa pa sve do fakultetskih ustanova, čija akreditacija nije uvek neosporna. Mišljenja o kvalitetu obrazovanja uopšte podeljena su i zavise pre svega od ličnog iskustva ili iskustva članova porodice. Ipak, za razliku od

Slučaj: Subotica

90

zdravstva, za koje pre svega važe negativni utisci i iskustva, mišljenja o školstvu mogla bi se okarakterisati kao pretežno pozitivna.

„Teško se živi, teško je naći posao. Pogotovu ja koja imam 51 godinu. Radila sam u jednoj firmi koja je propala, prijavljeni smo na tim javnim radovima, onda to istekne, onda se čekaju ponovo javni radovi, i tako u krug…” (Ada)

„Nekada je važilo što južnije, to tužnije, a sad je ispalo što severnije to tužnije. Ostalo je to nešto mladih koji, što kaže kolega, su postali sve agresivniji, ko god je mogao bukvalno je pobegao, grad nam je drastično promenio starosnu granicu u populaciji, ostaćemo grad starih ovde. U ustanovi je za zadnjih par godina od nekog proseka od 300 i nešto radnika preko 200 je otišlo iz ustanove. Onda vam je jasno šta se dešava.” (Subotica)

„Neorganizovano, nemamo dovoljno lekara, medicinsko osoblje, odlaze u inostranstvo najčešće, ambulanta ostaje bez lekara, znači bez jedne smene, bez dve smene, idu lekari na druga mesta na zamene, a sama ambulanta u kojoj oni rade, tamo pacijenti ostaju bez lekara.” (Subotica)

„Dođeš, kažeš ‚Dobar dan!’ i onda on umesto da te pita ‚Zašto ste došli, u čemu je problem?’ on prvo treba da ispuni pet dokumenata, nekih papira… […] I njemu treba duplo više vremena nego jednom administrativnom čoveku, pitanje sad koliko on radi stručno svoj posao, a koliko više tu budalaštinu i sve što mu je nametnuto… […] ja mislim da je to svugde tako…” (Subotica)

„[…] Pre, dok je opština imala više stanovnika, onda su dolazili specijalisti jednom nedeljno… Onda se povlači pitanje da li će se Dom zdravlja kao institucija ukinuti, zato što nemamo dovoljan broj stanovnika. […]” (Ada)

Migrantska kriza

Iako su Subotica i Ada, kada je reč o aktuelnim i nedavnim migracijskim tokovima, u posve različitim situacijama, događaje u vezi sa migrantskom krizom građani, čini se, u obe sredine doživljavaju dalekim, nepovezanim sa njihovim životima, i svakako ih ne smatraju prioritetnim problemom svojih zajednica. Sagovornici u Adi navode da nisu imali prilike da se susretnu sa migrantima, i njihova mišljenja i stavovi izvedeni su u najvećoj meri na osnovu medijskog izveštavanja. Sa druge strane, u Subotici građani svoje stavove zasnivaju u najvećoj meri na događajima od pre dve-tri godine, kada je reka migranata tekla ka Mađarskoj. Međutim, utisci iz tog vremena sada blede, a migranti se sve ređe mogu videti na području Subotice. Tema migrantske krize postala je nešto o čemu građani retko spontano razgovaraju, te su razmišljanja o njoj tokom fokusiranih grupnih diskusija bila više direktno podstaknuta nego što su refleksija onoga što se može čuti u svakodnevnim razgovorima.

„[…] Obični ljudi sa problemima isto kao što neki od nas imaju, neki su veći, neki su manji i prosto, teritorijalno su se našli na putu ovde… Sad, gore političari šta rade, šta ne rade… […] Uglavnom, uvek običan čovek najviše ispašta. Tako i oni, jadni ljudi. Naročito deca.” (Ada)


91

„Kod mene prvenstveno [je izazvalo strah] to što, eto, blizu šume živim, tamo su se najviše skrivali, taj deo grada je znači vinogradi, razni placevi, voćnjaci… Oni su se tamo zavlačili, probijali, vrebali su gde nema nikoga ili čak, štaviše, ako je neko živeo, on možda nije bio kući par dana pa su mu obili kuću i ušli, napravili štetu, odneli mu sve što je imao, ne znam […] znači, to je malo isto taj neki strah, ja imam isto kod kuće svoje životinje, i kokoši i svega, i sad, na primer, to ne bi voleo kad dođem kući s posla da je sve to nestalo ili podavljeno ili odnešeno. Znači, taj strah sam nekako imao, još nisam doživeo da se nešto desi, ali ne bih voleo. To bih nekako voleo da izbegnem i neki put sam sebe bio uhvatio – ‚Jao samo da zaspim, da se probudim, da to više ne postoji, znači da više toga nema, da je sve to prošlo, kao da se nije dešavalo’; to bi voleo znači…” (Subotica)

„Ja ono što sam primetila da su dolazili parcijalno, prvo ljudi koji imaju para, to se videlo na njima, onako, porodice kompletne, čiste, sa dosta novca, i na kraju su počeli da dolaze, kao ono kad čistiš, pa ono poslednje – najlošije. E, to je u stvari stvaralo strah. Ne te porodice.” (Subotica)

„Ja kažem, jednostavno, čovek ne ide od kuće tek tako rado. I ne napušta svoje ognjište. Verujte mi. To je vrlo teško. Ja nikad nisam prežalila. […] A u svojoj sam zemlji. Je l’ znate kako se onda ljudi osećaju? Treba pomoći.” (Subotica)

„Mislim da je to u mestima koja su bliže granici, koja su imala više dodira sa tim ljudima, koji su imali možda i neke neprijatne i pozitivne situacije tako da… Videli smo u medijima i na televiziji, i kad se priča, onda se priča, onda je aktuelno, kad se ne priča u medijima, onda nije aktuelno. Tih ljudi verovatno ima konstantno… Sad, mi što nismo imali dodira sa njima, onda nije ti to ni aktuelno… posvetiš se nekim svojim problemima u životu što ih trenutno imaš, – i tako…” (Ada)

Istovremeno, problematika migracija i ovde se pokazuje bližom i značajnijom kada se pokrenu razgovori o emigraciji loklanog stanovništva ka Zapadnoj Evropi. Ranije iskustvo sa izbeglicama sa prostora bivše SFRJ i interno raseljenim licima sa Kosova i Metohije, nekim građanima Subotice daje izvestan okvir za razumevanje aktuelne situacije sa migrantima. Međutim, istovremeno se naglašava da životne okolnosti toliko iscrpljuju građane da migrantima ne mogu ponuditi ništa više od empatije. Pored toga, provejava osećaj uskraćenosti i svojevrsne zavisti, jer se smatra da migranti mogu da biraju odredište i da će se lakše nego mnogi građani Srbije naći u situaciji da žive i rade u Zapadnoj Evropi. U tom kontekstu, i ovde se ponavljaju priče o migrantima koji raspolažu neverovatno velikim svotama novca. Paralelno sa tim, prisutno je mišljenje da su razlike između lokalne kulture i kultura kojima pripadaju migranti praktično nepremostive. Ovakav stav biva potkrepljen navođenjem pre opštih mesta (druga religija, drugi običaji) nego konkretnih ilustracija spornih razlika.

„Mene više brine tiha migracija koja se odigrava od našeg stanovništva koje odlazi, jer ćemo mi da ostanemo bez mladih i stručnih ljudi, bez nekog potencijala za našu decu, i to će se tek posle 10 godina videti.” (Ada)

„Pitali ste nas kako vidite sve to. Uglavnom povlačim paralelu sa 95-om, i proterivanjem Srba iz Knina, koji se vraćaju u svoju matičnu zemlju, i jedva bivaju dočekivani kod svojih, a da ne pričamo onaj koji iz svoje matične zemlje beži u potpuno drugu kulturnu sferu, donosi strah od nepoznatog […].” (Subotica)

Slučaj: Subotica

92

„Ja sam masu puta kod mene tamo u Ljutovu, gde živim, prođu oni, peške idu, zato što je tamo mađarska granica, dok se nije to sve zatvorilo, dok su oni još mogli ići, a i ovako, na autbuskoj stanici gde su oni spavali, i jeli… To je meni interesntno, znači oni su svi onako u novim patikama, tač telefoni, a onako izbegli. Mislim, ne znam. […] Imali smo situaciju, došao je jedan, bio je žedan, kod nas kući, i tražio je vodu, i mi smo mu dali vodu, i to je bilo to.” (Subotica)

„Na to su ljudi i kivni. Razumete, ovde ljudi nemaju sredstava, sve skromnije i skromnije svi mi živimo, u odnosu na recimo… i kad neko kaže da ima toliko…” (Subotica)

„Ja sam radila na autoputu na pumpi i doš’o je autobus sa migrantima, i oni su bili puni deviza.” (Subotica)

„Ili Grčka, zašto ne ostanu u Grčkoj? Evo, ja ću vam navesti primer, u Švedsku su došli i njihova ta migrantska služba ih je rasporedila na sever Švedske gde imaju slobodna nenaseljena područja. Neee, pa neee, pa neće oni to, oni žele Stokholm, Geteborg, znači glavne gradove, velike gradove, prave gradove, ne interesuje ih pustara neka gde ima tri čoveka po kilometru kvadratnom. Bez obzira šta im nude.” (Subotica)

Posledice

Priliv migranata se ne sagledava kao događaj koji je doveo do bitnih promena u životima građana. Preovladava neutralno do negativno viđenje posledica, i samo retki ispitanici navode primere nekih pozitivnih posledica.

Dok u Opštini Ada građani nisu uopšte iskusili prisustvo migranata, dotle su žitelji Grada Subotice bili svedoci prolaska velikog broja migranata kroz njihov grad. Iako se smatra da nikakvih značajnih incidenata nije bilo, samo prisustvo većeg broja migranata kod određenog broja građana izazivalo je strah. Kako sami tvrde, strah od nepoznatog. Kao negativne posledice tih događaja navode se nered, smeće, obijanje šupa, kuća, demoliranje vikendica, a onda se spominje i nasrtaj skakavcem na lokalnog mladića na Autobuskoj stanici u Novom Sadu. Ipak, stiče se utisak da se sve dešavalo dovoljno daleko da bi izazvalo bilo kakvu ozbiljnu zabrinutost. Incidenti koji su spominju nisu bili brojni i većinom su se vezivali za objekte tik uz granicu sa Mađarskom. Pozitivne posledice spominju se samo sporadično: projektni poslovi za Komesarijat, izgradnja posebne ambulante za migrante u okviru Doma zdravlja, organizovanje jedne zajedničke večere gimnazijalaca i njihovih vršnjaka migranata. Navodi se takođe da je Dom za decu ometenu u razvoju („Kolevka”) dobio vozilo za razvoženje hrane, a u Domu je uređeno još i prihvatilište za decu. U pogledu ekonomskih efekata, istaknuta su zapažanja kakva se uglavnom mogu čuti u svim sredinama koje su bile izložene većim migracijskim prilivima tokom poslednjih nekoliko godina: u danima najintenzivnijih migracijskih kretanja posebno unosne prihode imali su taksisti, bio je primetno povećan promet u trgovinama, a nagađa se da su velike profite ostvarivali i lokalni krijumčari.

„Sem psiholoških posledica, nikakvog uticaja nemaju. Sem što su ljudi sebi usadili u glavu da su oni ovakvi ili onakvi, ja što sam sluš’o, bilo je i po vestima, Šid pogotovo, imam drugara iz Šida, da su išli po tim kućama, pa iz dvorišta povrće, voće, toga nema u Subotici, sem što ćeš u centru videti više migranata nego ljudi naših, lokalnih, nikakvih posledica u suštini nema. Barem u Subotici, sad za druge gradove ne znam.” (Subotica)


93

„Kod uticaja na lokalnu sredinu treba imati u vidu da još 90-ih Subotica je bila grad, ah, dosta ljudi je živelo od šverca, prevozilo se svašta preko granice, iz Mađarske uglavnom, ređe u Mađarsku preko, i tako, taj jedan vid preživljavanja je ostao do danas, tako da je puno pre zatvaranja granice od strane Mađarske, to je bio posao za jedan manji segment ljudi, ali jedan deo ljudi se jeste da l’ obogatio ili stek’o neki novac, ko je bio sklon avanturizmu ili tom nekom sitnom kriminalu, ovaj, puno ljudi je švercovalo ljude preko granice, putevima kroz šume i tako. To se kasnije sve zatvorilo, mnogi su ljudi u zatvoru […] svi znamo nekog ko je uspeo na taj način da pribavi neka značajnija sredstva.” (Subotica)

„U Komesarijatu sam znao ljude koji su radili, dobili posao, ali dosta njih je projektno finansirano, pa sa jenjavanjem te cele krize, pre ili kasnije je izgubilo taj posao. Znači, priveremno. Što se tiče nekih trajnijih benefita, ja nisam upozant, ne znam da li je iko od dece iš’o u školu od dece migranta. U nekim drugim sredinama u Srbiji je to bio slučaj, međutim, već kad dođu do Subotice, niko nije ostajao na duže, to su prihvatni privremeni centri i već gledali su da odu dalje, u Mađarsku.” (Subotica)

Izvori informacija

O događajima na temu migranata saznaje se, ako nije reč o ličnom iskustvu, od prijatelja i poznanika. U početku su veliki značaj imala i sredstva javnog informisanja, ali ona danas gotovo uopšte ne izveštavaju o migrantima u Subotici. Generalno, način dolaženja do informacija o migranitma pretežno je neformalan i slučajan. Građani tvrde da nikada nije bilo organizovanih akcija lokalne samouprave po pitanju informisanja građana o migrantskoj krizi. Međutim, tačno je i to da učesnici fokusiranih grupnih diskusija ne iskazuju potrebu da saznaju više niti na temu migrantske krize generalno niti na temu prisustva migranata u njihovoj lokalnoj zajednici. Oni smatraju da su migranti tu ionako privremeno, a da su građani opterećeni sopstvenim problemima, i veruju da su migranti oni koji treba da uče o lokalnoj kulturi pre nego obrnuto. Tek u slučaju trajnog zadržavanja migranata u lokalnoj zajednici, došlo bi, pretpostavlja se, do većeg interesovanja za njihove priče.

„[…] Kad bi došlo do toga, onda bi se verovatno i mi trudili da se više informišemo, i dolazili bi u situaciju i da se izjasnimo o ovim nekim temama.” (Ada)


Građani svakako ne vide sebe kao nekoga ko bi trebao imati inicijativu u rešavanju problema priliva migranata, a određene reakcije učesnika fokus grupa jasno ilustruju slab potencijal za inicijativu. Naime, neki od učesnika su uverljivo svedočili o tome da se od njih očekuje da razmišljaju o problemima migranata dok se, sa druge strane, niko ne insteresuje za njihove probleme, za muke kroz koje sami građani prolaze. Gotovo da su zatečeni pitanjem o tome čija bi bila uloga da ih pita o problemima sa kojima se suočavaju, a dalji razgovor na ovu temu ukazuje na visok stepen nepoverenja u institucije vlasti. Govori se o visokom stepenu korumpiranosti, opštem urušavanju sistema vrednosti, drastičnom osiromašenju i raslojavanju društva. Ne veruje se u mogućnost bilo kakve značajne pozitivne promene.

Slučaj: Subotica

94

Građani ne kriju da im ovaj problem nije prioritet. Sa druge strane, veruje se da je Srbija migrantima pružila gostoprimstvo i da se prema njima ophodi bolje nego mnoge druge države, ali i to da bez znatne novčane i materijalne pomoći razvijenijih zemalja nije u stanju da se nosi sa zahtevima koje pred nju stavlja migrantska kriza. Dakle, sa uverenjem da postojeća rešenja daju rezultate, odgovornost za dalju inicijativu građani vide u rukama velikih igrača, a svakako ne u svom dvorištu. Rešavanje migrantskog pitanja prepoznaje se i kao obaveza države i, u manjoj meri, lokalne vlasti, a samo u određenoj meri prepoznaje se i uloga nevladinih organizacija. Pri tome se ne isključuje ljudska pordrška migrantima, ali se reaktivan stav prema pitanjima migranata doživljava normalnim i ne prepoznaje bilo kakva potreba za proaktivnim delovanjem. Očekivanje da građani svoju energiju ulažu u promišljanje problema migranata, i u rešavanje tih problema, doživljava se pomalo čudnom i neumesnom idejom.

„Ljudi su jako umorni ovde, nemaju više motivaciju da se izbore za nešto.” (Subotica)

„Svačega je bilo. […] Kriza je otvoreno polje za ozbiljne manipulacije. To je već, bojimo se, mentalitetski ozbiljno uvreženo i da ne može tu nešto mnogo da se promeni – što je kriza dublja, to je voda mutnija.” (Subotica)

„Iz ovoga što je kolega rekao sasvim je jasno koliko se tu građani pitaju. Mi ništa ne kreiramo. Ničiji predmet nismo, predmet smo obećanja i nagoveštaja boljeg života u nekom kratkom periodu, da bi se posle uverili da se ništa nije promenilo.” (Subotica)

„Pa znate, kako ja pričam, lično u moje ime, pričamo sad, nažalost, o ljudima koje je zadesila velika nesreća, jednostavno, ja nemam vremena da gledam i razmišljam jel tol’ko imam svojih ličnih problema i borim se za sebe i svoju porodicu, svoje prijatelje […] Al’ mi sad pričamo ovde o ljudima, kako su zašto izbegli, ovo-ono, na svu našu muku. Verujte mi, na sve naše probleme lične prirode, da razmišljam o njima, verujte mi da nemam jedne sekunde da razmišljam jer razmišljam kako ću da ostanem, da preživim dan, mesec, godinu.” (Subotica)

„Meni je žao tih ljudi, kad gledaš te mlade, tu decu, to je jezivo – dao bi im zadnje parče hleba. Ali, vidite, mi smo 20 godina u još dubljoj krizi nego oni i mi pričamo sada o njima, a gde smo mi u svemu tome? Ko priča o nama? Šta smo mi preživeli u zadnjih 20 godina? Mi ne padnemo nego mi odskočimo pa se borimo dalje. Šta naši ljudi preživljavaju dole na Kosovu?” (Subotica)

„Vi ste malopre jedno divno pitanje što ste rekli ‚Šta je ta tema što bi vas privukla?’. Znate šta je tema? Poverenje. Jer ako neko ima poverenje u mene, u vas, u bilo koga neko poverenje […] a kad se poverenje jednom izgubi – teško je da se povrati.” (Subotica)

„[…] Ja nemam ništa protiv tih ljudi što su unesrećeni. Ali ja bi’ voleo da pričam o nama, da nama bude bolje, naravno, da i njima bude bolje.” (Subotica)


Građani Subotice i Ade ne iznose bilo kakve konkretne predloge za rešavanje pitanja povezanih sa prilivom i zbrinjavanjem migranata. Ovo se može dovesti u vezu sa nekoliko prethodnih nalaza koji ukazuju: (a) da građani ne pokazuju naročitu zainteresovanost za


95

pitanja migracijskih kretanja i boravka migranata u njihovim lokalnim zajednicama; (b) da se ova tema ne nalazi među onima koje građani prepoznaju kao prioritetne; (c) da je rašireno uverenje kako su se problemi u vezi sa ovim do sada efikasno i na odgovarajući način rešavali i da ništa novo nije potrebno preduzimati; (d) da građani iskazuju veliko nepoverenje prema vlastima (na bilo kojem nivou).

Međutim, u diskusiji su iznesene neke sasvim određene teze i specifični komentari u vezi sa mogućim (hipotetičkim) trajnijim zadržavanjem migranata na teritoriji Srbije:

º Trajno zadržavanje nekih migranata izazvalo bi nevericu i sumnju „da nešto iza toga stoji” budući da sami građani Srbije žele da napuste svoju zemlju.

º Migrante treba edukovati o lokalnim običajima i osigurati njihovo prilagođavanje lokalnoj sredini.

º Treba voditi računa o tome da migranti ni na koji način ne budu povlašćeni u odnosu na lokalno stanovništvo.

Pri tome, u hipotetičkoj situaciji trajnijeg zadržavanja migranata ne prepoznaju se bilo kakve naročite šanse za lokalnu sredinu. Evenutalna dobit vidi se tek u mogućnosti da migranti obavljaju jednostavnije manuelne poslove za koje nedostaje radna snaga, ukoliko bi migranti prethodno savladali srpski jezik. Međutim, pre nego šansu, učesnici naših fokus grupa u trajnijem zadržavanju većeg broja migranata vide određeni rizik, iako takvi rizici nisu elaborirani i osobito konkretno opisani.

„Šansa za šta? Za nas to nije neka velika šansa, sem što bi, eto, možda i ovako, lupam, za posao, jako se teško nalazi posao, možda bi to bila samo veća konkurencija za traženje posla. A i kažem verovatno i rizik, verovatno i njih ima k’o i nas i ovakvih i onakvih, tako da bi neka sredina bila, mada verujem više ka negativnom jer nisu neki poznat narod. Verovatno bi trebao jedan duži vremenski period ako bi oni, ako bi se donela odluka da ostanu za stalno, verovatno bi trebao neki duži period da se ljudi naviknu na to, ne neki rok od godinu dana ili pet godina već, ja mislim malo više.” (Subotica)

„Ja mislim da prirodan tok stvari u takvoj situaciji, da moraju da naiđu najpre na odbojnost pa tek onda na prihvatanje.” (Subotica)

„Bilo bi mi sumnjivo. Verovao bi’ da ima neka pozadina. Šta ovi sad ’oće? Znači, neko im je onda dao pare da dođu, što bi inače došli, ako odavde narod odlazi, što bi neko drugi dolazio, radio za iste pare…” (Subotica)

„Naravno da je kultura potpuno drugačija od naše. Prilično su agresivnog ponašanja. Ja ne znam da li je to iz straha. Meni se čini kao da su se susrela dva zeca, ne zna se koji se od kojeg više plaši. Što je u principu negde tačno, ali njihov način reagovanja je nama pomalo stran.” (Subotica)

„Pa pitanje je i koliko oni žele da se sami po sebi promene i naviknu na našu sredinu. Znači mi smo ovakvi kakvi jesmo, i možda ovde vlada mišljenje ili pravilo, znači mi smo tu, zašto bismo se menjali, ti si doš’o, ti se menjaj.” (Subotica)

„Kako bi to uticalo na vas kad bi se neko doselio u vašu zgradu da pored vas ne živi više ona baba što je živela, i ustajala u 6 sati, nego neko ko ustaje u 12, u podne, do ponoći je budan,

Slučaj: Subotica

96

pušta glasnu muziku, i ostalo… ima drugi ritam života… Vi gubite, znači, vaš ritam života, znači živite… jedan pored drugog… […] …znači, mora da se prilagodi i jedna i druga strana… oni dolaze na stranu, oni nisu više u svojoj zemlji, gde su imali jedan ritam života, mi ovde imamo neki drugi ritam života… Da pođeš od toga da smo druge boje kože, recimo, i da nismo svi otvorenih, širokih shvatanja…” (Ada)

„To o doseljavanju, kad bi došli, opet da je jedan zakon za sve, je l’ tako, i za ljude koji žive ovde i ti koji dođu da se prilagode, da ne budu neka nova pravila, da ne budu povlašteni, to je ono što bi možda iritiralo ili iritira ljude, ta pravila, oni mogu ovo, mi možemo ono, odmah je podela na oni i mi, što je jako loša stvar.” (Subotica)

„I ja mislim da su finansije najveći problem zato što sad neću da kažem da su ljudi, recimo, na lokalnom nivou sebični, ali verovatno svi razmišljaju tako da će uzeti naše radno mesto, od naše dece, tako dalje, i da ne kažem moguće da je realno da ih vređa i to da bi oni dobili više socijalne pomoći dok neki, većina nas nema prava na dečji dodatak. I isto, sa malim smo primanjima. I to vređa ljude i ne bi to prihvatili.” (Subotica)


Ne postoji ni ovde jedinstveno mišljenje o daljem toku migrantske krize. U svakom slučaju, preovladava mišljenje da sami migranti ne žele da se zadrže u Srbiji, videći je kao ekonomski nerazvijenu zemlju koja ne može da im obezbedi bolji život za kojim tragaju. Smatra se i da Srbija nema nikakvog bitnog uticaja na dalji tok krize i da su sve odluke u rukama velikih sila. Svima je takođe jasno da bez novčane pomoći Evrope i međunarodnih institucija Srbija ne bi bila u stanju da se nosi sa problemom priliva migranata.

„Generalno mi smo samo tranzitna zemlja iz koje oni žele da kidišu na mađarsku granicu, mi njih uopšte ne zanimamo, verujte, ni kao Srbija ni kao Subotica.” (Subotica)

„Ja ne mislim da je problem taj nered i smeće, pa nismo mi baš tako uredan narod, ostavljamo ga i mi, da se mi razumemo, ja mislim da njih egzistencija ovde ne privlači, i zaista […] nije on prevalio toliki put da bi radio za 200-300 evra.” (Subotica)

„Ratova ima od pamtiveka. Afrika je najveće žarište ratova od kad ima i veka i sveta. Izvinite, nisu bežali 1000 km, bežali su iz zemlje zemlju. Ja mislim da je ovo sve plaćeno. Da je ovo sve neko smislio, dao im, evo vam pare. Dešavalo se opljačkaju azilanta, otkriju mu tri hiljade evra. Oni krenuli iz neke Sirije, Irana, koji su tamo, ne znam odakle već, sa nekih 10-12 hiljada eura, a nemaju ništa, jer non-stop je rat. Znači, neko je to platio i idite za Evropu. Naselite Evropu. E, kad se nasele u Evropu, kad tu počne, ne znam gde će onda pobeći. Opet će neko da beži, ali ko, ne znam. To je moja logika.” (Subotica)

„Jeste, u budućnosti će se verovatno javiti neki problem bezbednosti. Ako dođe veliki talas tog stanovništva, jer to je velika razlika u mentalitetu. Između evropskog stanovništva i azijskog stanovništva je ogromna razlika u mentalitetu. E sad, ako se oni jave na nekom određenom prostoru u većem broju, verovatno će doći do sukoba.” (Ada)


97



Priče migrantkinja u subotičkom tranzitnom centru o razlozima napuštanja matične zemlje posve dosledno nalikuju onima koje smo čuli u drugim centrima: rat, nasilje, strah za sopstveni život… Jednako tako, sve žene sa kojima smo razgovarali žele isto – sigurnost i budućnost za sebe i svoju decu. Godine provedene na migrantskom putu mali su zalog za ono što sledi ako stignu do odredišta koje je – bez izuzetka – negde u Zapadnoj Evropi. Iako nikad nisu imale priliku da borave u zemlji u kojoj bi volele da se nastane, ispitanice su uverene da ih u zemlji izbora čeka ispunjenje želja. Motiv da se stigne do izabrane zemlje je toliko jak da ih ni izuzetno teški uslovi putovanja ne odvraćaju od cilja.

„Ne… ne, nismo [smeh] […] Što bi, kad smo sve istrpeli, šume, trudne žene po šumama, porođaji po šumama, da stignemo tamo, pa se vraćamo opet?”

“In Afghanistan is war and every people want to leave Afghanistan. They are not safe, their children is not safe… more people want to leave Afghanistan. Now in Afghanistan everywhere is bombs… They kill 40, 60 persons. And in Afghanistan Taliban are… they kill the Afghan people… Afghan people are in very bad situation […] And Afghan government is not… they don’t support people… they just work for their benefits. They don’t work for the people.”

“[…] I am from Quetta city, and in Quetta city has the problem with Hazara… Bomb blasts!!!! Bomb blasts across the city! [M: Hazara did that?] No, Pashtu did that… Pashtu people and Taliban don’t like Hazara. And Hazara because of that, they leave… [M: You are Hazara?] Yes. Yes, she is Hazara… She was a child when she left Afghanistan. With her parents. In Afghanistan is also war, and in Pakistan is also war…”

Izvori informacija

Ponovo se pokazuje da su na dugom i napornom putu čest izvor informacija za odluke tipa „kuda dalje” baš krijumčari. Iako su svesni da se krijumčarima ne može verovati, migranti smatraju da nemaju drugog izbora. Na nepoznatom terenu, bez znanja jezika, migratni se drže krijumčara čak i nakon što iskuse njihovu surovost. Pristup srpske policije i tretman u prihvatnom centru kod naših ispitanica stvorio je osećaj poverenja u službu policije i Komesarijat. Međutim, kada su u pitanju konkretne informacije u vezi sa pravnim statusom tokom boravka u Srbiji, kao i o pravima po osnovu tog statusa, utisak je da niko od aktera u prihvatnom centru ne nastoji naročito da im obezbedi ove informacije, a da ni sami migranti nisu zainteresovani za takve informacije.

“Because of the smugglers. We give them money and they decide. Because we don’t know to what country we should go… because, we were in the forest, in the mountain, we walked one day – two days… we was two or three days in the forest. My mother got very sick. Three times the smugglers said we will leave you in the forest because you cannot go…

Slučaj: Subotica

98

Another time the smugglers said why you want to leave this place? We have problem… we had no shoes… [M: Why did they want to leave you in the forest?] Because my parents got sick, that was the problem… The smugglers said we don’t want to help you because you cannot go. You will be a problem for us. Because they were sick.”

“And we just trust to the police… yes, because when we arrived in every country, they take you… the police arrive and every time they take you, maybe to jail, maybe to a camp, or to a house… they help us… Just in Bulgaria they were not good because they send us to jail, and said you have to go. When we arrived to Serbia, the police catch us and gave us police paper. And they said, you are going to a camp, and we will help you, because in the camps, you are safe.”

“We are happy because Serbian police support us and they help us… […] all camp boss is good, in Serbia camp […] they know about our problems… their behaviour is very good… Talked about Đurđa because I was two years in Krnjača camp, and she help Shekila… very much… Đurđa is very good.”

„Večito smo u nekim kampovima, tu cirkuliše mnogo organizacija, obično je to samo sakupljanje nekih informacija, nemamo konkretno da kažemo ko je na tu temu pomogao. U ovom kampu je samo UNHCR i par tih organizacija koje su više zadužene za neke medicinske usluge…[…]”


Dok čekaju na prelazak u Mađarsku, migranti se u Srbiji osećaju bezbedno i zbrinuto. Ljude sa kojima se susreću doživljavaju mahom kao dobronamerne, sa pojedinim izuzecima. Međutim, usled slabe socijalizacije, često se razvija osećaj dosade.

„[…] za dve godine nismo neku ekstra komunikaciju ostvarili, ali ponekad je bilo situacija gde nama lokalno stanovništvo priđe – oni hoće da pričaju sa nama.”

„Obično, lokalno stanovništvo ne pita nešto preterano, bila je situacija gde sam u Beogradu pričala sa nekim starijim čovekom i ženom; pitali su me odakle si, šta si, jesi ti migrant, u kojem kampu živiš, kako ti je… to je bila jedna od situacija…”

“Maybe one day my children will go to school, and be like this peoples life, because their life is very good, and we are in this camp, and it is boring for us, because for one, maybe two years, we are in camp.”

„Generalno ne komuniciramo, jedino tipa na pijaci, kada ideš u šoping, prinuđen si da vršiš neku komunkaciju. Generalno, mislim da ima ekstremno dobrih situacija gde su se ljudi ophodili prema meni sasvim OK; tipa u autobusu, u vozu; dok, sa druge strane, ima ljudi koji se ne ophode adekvatno. Nego, shvatiš po njima da te odmeravaju onako, od glave do pete…”

„U odnosu na Avganistan, ekstra smo bezbedni. Ali tu ima sad tehnički problem, zato što u nekim kampovima su po tri–četiri porodice u jednoj sobi. To je malo problematično.”


99


Uprkos stavu da je Srbija samo stanica na putu do Zapadne Evrope, migranti su otvoreni za bolje upoznavanje lokalne kulture i kontakt sa lokalnim stanovništvom. Imaju potrebu za socijalizacijom, a navode da situacije spontane komunikacije sa lokalnim stanovništvom nisu česte dobrim delom zbog jezičke barijere.

„Ja bih lično volela da pričam sa njima, i smatram da su stanovnici Srbije gostoprimljivi. Opet, sa druge strane, ti imaš i dobre i loše ljude, ali ja bih volela da sednem s njima da mi pričamo o njihovim običajima, neke međukulturološke teme…”

„Srbija je izuzetno fina zemlja, ljudi su jako fini, kulturni, jednostavno, nisam imala nikakvih problema u Srbiji, volela bih da pričam sa ljudima, ali tu je sad jezička barijera. Ne razumemo jedni druge.”

Slučaj: Subotica

100


Okolnosti – poslovati u Subotici

Učesnici fokus grupe u Subotici smatraju da opšti uslovi poslovanja ne utiču jednako na sve privredne subjekte, da su veliki sistemi prilično imuni na nedostatke opšte poslovne klime, dok manje firme teško izlaze na kraj sa nedostacima poslovnog okruženja i moraju da pokažu veliku fleskibilnost. Univerzalan problem je nedostatak kvalifikovane radne snage – mašinbravara, električara, građevinskih radnika, itd. Za jednostavnije poslove teško je naći radnike koji bi na duže staze bili zadovoljni platom, za šta sagovornici imaju razumevanja, smatrajući da mnoge plate ne prate troškove života. Situacija se dalje komplikuje time što sve veći broj kvalifikovanih radnika odlazi na rad u inostranstvo, a da postojeći kadar nezaposlenih lica nije moguće u dovoljnoj meri prekvalifikovati, dok je sistem školovanja u srednjim stručnim školama takav da oni koji ih završe i po nekoliko godina moraju provesti na poslu dok ne postignu zadovoljavajući nivo efikasnosti i kvaliteta rada. Pored toga, teško je naći radnike i za sezonske poslove u poljoprivredi.

„[Kod nas je…] Pa, sasvim suprotno. Za razliku od nje [sagovornice], koja se bori iz dana u dan, ja ovde nemam šta da… uređen je sistem… Kod nas u firmi vrh odlučuje. Drugo: pravila, standardi, zakonski akti, sve mora da se poštuje. I tu su precizni do bola. Da biste vi mogli biti kod nas izvođač radova, sve mora biti ispoštovano, precizno, da biste se uopšte mogli kandidovati za izvođača.”

„Ne možete naći majstora, na primer, mašinbravara. Mašinci najviše ili elektro struke, to ne možete naći… električari takođe… zanatlije…”

„Ne možete vi sad […] kao što je u našoj industriji, nekoga ko je juče završio školu, vi sada da ga bacite u proizvodnju neku ili nešto da radi, njemu treba barem 3-4 godine iskustva. Školstvo je takvo da prakse nema, i vi morate njega, morate bukvalno još 4 godine obučavati.”

„Nama je problem i u Vojvodini i u Beogradu, koliko sam čuo, rad na benzisnkim pumpama. I to nije samo kod nas, to je za sve, i OMV i MOL, i svi… Rade po dva meseca, tri, neko i kraće, neće… Nisu ni uslovi ne znam kakvi, plata je kojih 35 hiljada, ali neće, svi traže kojih 55 hiljada, 60. U principu su realni, jer pogledajte samo koliki su troškovi života. […]”

Migrantska kriza

Sagovornici imaju razumevanja za migrante zbog svih nevolja koje ih teraju da napuste svoj dom. Postoji takođe i izvestan stepen poistovećivanja sa njima budući da i mnoge naše sugrađane nevolja tera na emigraciju. Ne odbacuje se mogućnost da se u Srbiji izvestan broj migranata zadrži duže. Štaviše, navode se iskustva sa sugrađanima koji su davnih dana u Suboticu došli iz krajeva iz kojih danas pristižu migranti, a danas su ugledni članovi zajednice, što se smatra dokazom da svakome treba pružiti šansu. Međutim, ne krije se izvestan osećaj nepravde zbog toga što Srbija, koja niti je doprinela uzrocima migracija niti je migrantima željeno odredište, mora da ulaže napore u borbi sa migrantskom krizom, dok druge zemlje, pritom članice Evropske unije, daju sebi


101

za pravo da odbiju prihvat migranata. Ne percipiraju se migranti kao problem, niti se dovodi u pitanje da njima treba pomoći, već se radi o malim kapacitetima Srbije da se nosi sa problemom tih razmera. Nasuprot ovome, stoji svest o tome da Srbija ostaje bez radne snage, što je problem za koji trenutno nema rešenja.

„Da, i svi [migranti] hoće da idu u Holandiju, Nemačku. Francusku.”

„Po meni, nikakav problem ne bi bio, ako žele da se zadrže, pa… ima ih i u Nemačkoj, ako ima nas tamo u Nemačkoj toliko, ako ima Turaka tamo u Nemačkoj, šta fali da ima i ovde…”

„A mi smo uvek nešto zabrinuti, a nikad ne dajemo šansu ovom drugom da se iskaže… e, to je naš problem… Jer mi čim vidimo malo je crn, mi već – evo ga! Zašto? Pustite čoveka na miru, pustite ga da radi. Evo mi imamo našeg doktora, došao je ovde, studirao, radi… ceo grad ga poštuje. Ima polikliniku, izuzetan čovek. I zašto sad ovaj čovek tu koji je došao, ili mladić, zašto sad on ne može?”

„Evo, kolega ima tri ćerke u tri države: Nemačka, Norveška, Švedska… sve se porodile, lepo… I znate kad će one doći ovde? Nikad. Nikad! Doći će na 10 dana, ili na 5 dana… Kad će se ona vratiti u Srbiju?… Nikad! I šta ćemo… ostaćemo bez ikoga…”

„Neki naši ugostitelji imaju problem. Nemaju niti kvalifikovanu, niti brojčanu radnu snagu onoliko koliko im je potrebno… evo, znamo da se jedan objekat koji je otvoren baš na toj našoj buvljoj pijaci, gde ima jako, jako mnogo ljudi u toku dana u prolazu, koji imaju potrebu da se prehrane, ljudi su zatvarali objekte jer nema ko da radi.”

„[…] Ili, od tih migranata, ko želi da ostane – ali, svi hoće napolje. Ili bih ja čak, onima koji su imali neke diplome, doktori, inženjeri i tako… Ja bih ponudio njima da ostanu, – ali barem 10 godina. Pa ko se navikne – navikne, a posle nek’ ide gde hoće. Pa ne, nešto mora – jer jednog dana će biti to: da mi ćemo ostati bez radne snage, Rumuni i Bugari su već u EU, oni odoše svakako gore i ko će nama raditi? Ako i naši budu ovako odlazili, naša deca i unuci, ko će nam doći? Ako i ovaj iz Pakistana neće da ostane tu, i on traži gore negde bolje, šta ćemo mi raditi? Onda ćemo biti svi gerontološki klub…”


Iako načelno podržavaju ideju da migranti budu radno angažovani tokom boravka u Srbiji, sagovornici u okviru sopstvenih firmi ne prepoznaju potencijal za zapošljavanje migranata, ili je on veoma slab i odnosi se na jednostavne poslove. Stoga su mišljenja o radnom angažovanju migranata pre uopštena nego vezana za konkretne primere i situacije. Navodi se da bi prvi korak trebalo da bude popisivanje kvalifikacija migranata, koje bi se potom uparile sa potrebama tržišta rada. A onda se opet, kao poslovi u kojima bi se migranti ponajpre mogli angažovati, navode oni poslovi za koje je u Subotici (ili u Srbiji generalno) teško pronaći kvalifikovane radnike: mašinbravari, električari, ugostitelji, sezonski radnici u poljoprivredi, građevinski radnici, vozači. Međutim, navodi se i to da su mnogi migranti pristigli sa izvesnim novčanim sredstvima koja bi bila dobrodošla u vidu ulaganja u lokalno tržište. Primetan je utisak sagovornika da mnogo toga što je do sada moglo biti urađeno u pogledu uključivanju migranata u lokalnu

Slučaj: Subotica

102

ekonomiju, ali i generalno, nije ni pokrenuto. Sagovornici navode da ih niko do sada nije kontaktirao po pitanju migrantske krize, a predlažu da bi najracionalnije bilo obratiti se Privrednoj komori, kao posredniku, budući da je ova institucija najupućenija u to koje konkretne firme bi se mogle odazvati na konkretne predloge.

„Njima treba dati šansu, ko god želi… Znaju oni sami da je teško otići napolje, da se moraju zadržati ovde godinu, dve, tri, pet, jer je muka otići pogotovu od kada su te granice zatvorene, i žice, i psi i ovo i ono… Man’te to… […] ’Ajde da vidimo šta ko želi, anketirajte ljude, dajte da vidimo šta imaš od zanimanja, može se i to valjda dobiti iz te… iz neke države ko zna koje… […] To što smo malo tako uvek, mi pa mi pa mi, to je već neka druga priča…”

„[…] Naravno, to bi bio sigurno mali procenat njih, ali opet, nekoga smo zbrinuli, a nekome smo pomogli da svoj posao obavlja kako treba da obavlja. I verovatno među tim ljudima ima neko ko je kvalifikovan za nešto. Mi smo videli na javnim informisanjima da postoje deca koja su talentovana za nešto – znači to je neko video, ako su oni nekoliko meseci ovde, nisu oni sedeli na jednom mestu i nigde se nisu kretali, sa nekim su bili u komunikaciji. Ako su deca pokazala neke svoje sposobnosti, verovatno su i odrasli mogli da pokažu sposobnosti. Nije odatle došao svet koji je neobrazovan. Verovatno je obrazovan svet više krenuo.”

„Da ljudi imaju šta da rade… jer što više lutanja po gradu stvara dosadu… dolazi do raznoraznih stvari i ako dođe do nekog ekscesa onda se to diže na… pa eto, dešava se to i kod nas svaki dan… kao u Koviljači što je bilo: e neću ja tamo da mi leži po parku, neću ovo – neću ono…”

„[…] Ako je čovek lekar, zašto ne može u nekom domu zdravlja, stavićemo ga na selo neko, tamo gde nema… Pa, evo ti stan, evo ti platica, pa ako budeš ti smislio da ideš dalje – idi, niko ti ne brani, ali eto, za privremeno – radi… Možda mu se i svidi. Ko zna.”

„Lokalna samouprava ipak ima nekih drugih interesovanja ili mogućnosti, a ovo je drugo… Privredna komora nema svoja sredstva, ali zna ko ih ima.”

„Evo, vi se bavite sa migrantima. Ja još nisam čuo da je tamo neko napisao ili napravio neku analizu i rekao, evo, imamo po zanimanjima toga, toga, toga, od njih… studenta, dece predškolskog uzrasta, školskog, ljudi sa nekom srednjom školom, ja to nisam čuo – nikad! Koja je struktura tih ljudi… samo kažu – došli su, došli su.”


Naši sagovornici u ovoj fokus grupi dele mišljenje da su dešavanja u svetu takva da je malo verovatno da će se postojeći tok migracija zaustaviti.

„Mislim da će to sve biti više i više… Ako je taj Bliski istok, to će krenuti dalje… završiće se ta Sirija, počeo je Irak, Iran, Avgansitan, sve će se to produžiti na ove ostale, videćete… […]”

„Teško da može da se završi: da svako nađe svoje mesto u svom okruženju i da nema potrebe za tako masovnim seljenjem. Uvek je bilo nekih razloga za odlaske negde: u malo većem broju i u malo manjem broju… […]”


103


Okolnosti – stanje u gradu Subotici

Život u Subotici se opisuje kao miran i prožet duhom tolerancije. Smatra se da životni stil građana Subotice nalikuje evropskom. Prepoznaje se dobar geografski položaj Subotice: blizina granice prema Evropskoj uniji, sa jedne, i blizina autoputa, sa druge strane, čine Suboticu pogodnim mestom za privredna ulaganja. Kao dobar primer ulaganja navodi se industrijska zona koja zapošljava nekoliko hiljada ljudi. Prilike u gradu se vide kao izvesno bolje u poređenju sa mnogim gradovima u Srbiji, ali predstavnici lokalne samouprave priznaju i to da mnoge građane tište mala primanja i nizak životni standard. Ovo se, međutim, ne vidi kao problem lokalne prirode. Diskusija potom potvrđuje informacije da se i mnogi građani Subotice odlučuju za odlazak na rad u inostranstvo, pre svega u Austriji i Nemačkoj. Smatra se da su to u najvećoj meri građani kojima pripadnost nekoj od nacionalnih manjina omogućava da dobiju državljanstvo matične države – Mađarske odnosno Hrvatske. Kao posledica toga, javlja se nedostatak kadrova – medicinskog osoblja, negovatelja, radnika u oblasti održavanja zgrada, pravnika, profesora matematike, fizike, prirodnih nauka generalno, profesora nemačkog.

„Više je onako, europskije… Kad je radni dan, onda je mirno, kad je vikend, izlazi se… […] ima događanja za mlade; nama je dobar život u Subotici. […]”

„Što se tiče ovoga što je Steva počeo, što se tiče zajedničkog nekog života, nema tu nekih problema. Čak i sinoć je bila jedna jako lepa tribina, a ta je tribina već godinama unazad, Deca Avramova: govori se iz ugla četiri konfesije u Subotici, jedan međuverski dijalog. To je redovno dešavanje, nekoliko puta je bilo ove godine. I kad imamo posete nekog visokog, ili zvaničnika, mi kažemo sveštenika, predstavnika neke verske zajednice, onda smo svi tu.”

„Retko ko može bez dodatnog posla.”

„Mi smo specifični po tome što naši imaju hrvatske i mađarske pasoše i na osnovu toga odlaze. Lakše odlaze, i zato je to tako malo… Ali nam dođu, recimo, ja imam zaposlene, recimo, profesor nemačkog mi je sa juga, profesorica matematike, koja sad hoće da dođe kod nas da radi, je iz Kragujevca; sad imamo već neke unutrašnje migracije.”

Migrantska kriza

Zahtevi koje pred Suboticu stavlja migrantska kriza nisu isti danas kao što su bili pre dve godine. U početku je udar krize bio takav da je zahtevao visok stepen angažovanja. Uprkos tome, odgovor Grada je, po mišljenju sagovornika, bio primeren. Tome je u velikoj meri doprinela dugogodišnja i skladna saradnja između svih relevantnih aktera na nivou lokala, ali i podrška dobijena kroz saradnju sa nadležnim ministarstvima i brojnim nevladinim organizacijama. Pored ovoga, može se primetiti i utisak sagovornika da se značaj lokalnih napora u rešavanju migrantske krize neopravdano umanjuje. Misli

Slučaj: Subotica

104

se da kod spoljnih aktera nije u punoj meri razvijena svest o tome sa čime se zapravo suočava konkretna sredina u kojoj borave migranti. Pogled na još širu sliku sagovornike dovodi do zaključka da Evropska unija sebi daje za pravo da sa Srbijom uspostvalja nefer odnos – očekivanja od Srbije su veća nego pomoć koja joj se pruža. U svakom slučaju, danas, kada je broj migranata u Subotici daleko manji, Grad se bez većih problema nosi sa migrantskom krizom.

„I tu su, kroz Savet za migracije i radnu grupu, učestvovali su svi – od ustanova i socijalne zaštite i zdravstvene zaštite, JKP… Tako da smo se u tim mesecima jako dobro nosili sa svim tim. Stvarno smo imali podršku i Ministarstva i dolazili su tu.”

„Kao grad smo imali jako dobru saradnju tokom migrantske krize za Fondacijom Divac, sa građanskim udruženjem Atina, tako da, mi smo otvoreni za saradnju sa nevladinim sektorom.”

„[…] Dolaskom migranata ovde, Grad je imao opredeljenu politiku da se podržavaju ljudska prava, otvoren je prihvatni centar, usklađeni su tamo uslovi za život migranata, i ide svojim tokom. Jer to je bitno jednoj osobi koja dolazi i napušta život u svojoj domovini, da ima slobodu kretanja, da ima mogućnost da se odmori i da ne bude diskriminisana, da ne bude isključena iz celog sistema… […] …postoji međusektorska saradnja koja funkcioniše u hodu. Znači, kad uočimo problem, mi praktično možemo i telefonom da se dogovorimo u kom pravcu da idemo i koji od sektora da se uključi da se reši problem.”

„[…] …bio je organizovan jedan okrugli sto za predstavnike lokalnih samouprava, i onda sam u šali rekao: Eto, u trećoj panel diskusiji su predstavnici loklanih samouprava i sala poluprazna… […] I ja kažem: nigde nikog! Ko će nas da sluša, a mi najbitniji.”

„Verovatno ste upoznati, prihvatni centar imamo, tu je malo izmešten iz grada, kapaciteta ovih 50 migranata koliko ih ima, ja na nedeljnom nivou dobijam izveštaj, ali tu je negde 50-60 koliko ih ima, a bilo ih je 500. Razumete o čemu govorim. A kapaciteti su za ovaj broj. […] …to je bio najveći talas. Tu smo se najviše borili… Sad je to mnogo mirnija situacija.”

„[…] …i to isto da budemo načisto: ovde kod nas hoće da ubace priču, integraciju migranata na najvišem mogućem nivou, jer integracija u školu, u školstvo, je nešto što je apsolutno jako teško ostvariti, nešto što traži 4, 5 do 10 godina takve pripreme da bi se to uradilo, jedne dobre, sistematske pripreme… […]”

Posledice

Uglavnom se izdvajaju pozitivne posledice priliva migranata i to pre svega brojne donacije od kojih su koristi imali ne samo migranti već i građani Subotice. Sve vreme trajanja migrantske krize osećaj bezbednosti kako građana tako i migranata ostao je nenarušen.

„Stvarno su donatori ulagali i u Centar za socijalni rad i u Dom zdravlja i u ‚Kolevku’… pa da li u vidu opreme, da li u vidu čak i adaptacije objekata ili izgradnje novih objekata, tako da… Ostalo tim ustanovama znači. I vozila, i tako…”

„Mi slobodno možemo da kažemo da u tim periodima nije bila ugrožena da l’ bezbednost migrantske populacije, da l’ bezbednost domaćeg stanovništva… Ne možemo da pričamo na


105

tu temu, bez obzira što su bila dva-tri incidenta, ne možemo da ta dva-tri incidenta stavimo u kontekst ugroženosti.”

Od direktno negativnih posledica navode se samo sporadični incidenti pre dve-tri godine tokom intenzivnog priliva migranata. Vezano za skoriji period, ističe se nepovoljan položaj nastavnog osoblja koje je uključeno u obrazovanje migrantske dece. Naime, smatra se da je izostala odgovarajuća obuka za ovu vrstu rada, koji se ostvaruje pre svega zahvaljujući dobroj volji i ranijem iskustvu u radu sa decom izbeglica i interno raseljenih lica. Nastavnici nemaju dodatnu nadoknadu za ovu vrstu rada.

„Bilo je nekih pojedinačnih incidenata, ali nije to bio neki broj koji je u odnosu na broj stanovnika… Procentualno je to manji broj u odnosu na broj stanovnika u odnosu na Šid ili… Te opštine i gradovi, ta područja su imala više migranata u mestu nego stanovnika.”

„Oni [nastavnici koji rade sa decom migranata] ne znaju šta se od njih očekuje. Idu i sada u kamp i rade nešto što ne znaju apsolutno šta da RADE… Oni odu tamo, zabavljaju decu, rade nešto što ima smisla ili nema smisla, on nije za to učen… Ako je profesiolnalac, on to meni može ’ladno da odbije i da kaže ‚Ja to ne želim tamo da radim’.”

„Nama nije ni lako naći profesore koji će otići tamo… [M: Ko to finansira?] Ovako: odlazak do kampa i nazad, pošto naši nastavnici tamo idu, to im spada u 40-časovnu radnu nedelju, i više im spada u volonterstvo. Nema naknadnih honorara, nema ništa.”

Informisanje o pitanjima migranata

Sagovornici priznaju da građani nisu dovoljno informisani o prisustvu migranata u njihovom gradu što je moguće doprinelo i formiranju određenih negativnih stavova spram migrantske populacije. Uviđa se da su građani jedino na osnovu onoga što su imali prilike da neposredno vide u vezi sa krizom mogli da zaključuju o migrantskoj problematici uopšte. U takvom kontekstu medijska izveštavanja o migratnskoj krizi imala su veliki doprinos kreiranju stavova.

„Ali ja mislim da građanima nije to dobro ni predstavljeno. I sada da odemo u prihvatni centar, verovatno ima migranata koji su tu i šest meseci. Koji tu bukvalno žive. A to građani ne znaju! Verovatno je percepcija građana ‚Verovatno su oni negde tamo i prolaze’. Ali u tim mesecima, govorimo o 2016-oj, tu su prolazili migranti i migrantkinje dobrog materijalnog stanja, oni su bili u centru grada, oni su sedeli u kafićima, oni su u prodavnicama kupovali odeću i obuću, mislim… Nije tu nikavih problema bilo da se neko napadao…”


U razmatranju okolnosti u kojima bi se definisale relevantne lokalne politike, predstavnici institucija i lokalne samouprave izdvajaju sledeće:

º Migranti ne žele da ostanu u Srbiji.º Postoji Lokalni akcioni plan za izbeglice i interno raseljena lica i mere koje taj LAP

predviđa relevantne su takođe i za rad sa migrantima.

Slučaj: Subotica

106

º Važno je voditi računa da ne dođe do pozitivne diskriminacije migranata.º Kod lokalnih aktera postoji potreba za konkretnom podrškom u radu sa migrantima.

Činjenica da migranti ne žele da ostanu u Srbiji koči dalja razmišljanja na temu bilo kakvih dugoročnih lokalnih planova. Za razliku od, kako se navodi, Nemačke, u kojoj migranti žele da se nastane i u kojoj je akcenat stavljen na održivo stanovanje i zapošljavanje migranata, u Srbjii je fokus na tranzitnim centrima i delimično na obrazovanju migrantske dece. Međutim, navodi se da ni u pogledu obrazovanja ne mogu biti postignuti zadovoljavajući rezultati, budući da migrantska deca na znaju srpski; ponešto „pokupe” kroz svakodnevne socijalne interakcije, ali nisu zainteresovani da ga uče formalno i sistematično (putem časova, lekcija, itd). Pored toga, navodno je nemoguće postići kontinuitet u nastavi, jer se porodice, dok su u Srbiji, premeštaju iz kampa u kamp.

„I tako, ono što se rešava, rešava se to što postoji kao problem. Mi nemamo problem, koliko ja znam, da hoće da ostane 20 porodica, i da mi za njih nemamo rešenje. Dakle, pravi se rešenje za probleme koji su se pokazali. Mi nemamo interesovanja, i to smo nekoliko puta napomenuli: neće da ostanu ovde! I kako ćemo mi praviti plan njihovog ostanka kad oni jednostavno žele da prođu… Oni neće da uče, recimo, srpski jezik, neće da uče nešto što je lokalno, mi ne možemo da uradimo onaj obrazovni deo, radimo više onaj socijalni, više na razvijanju nekih veština. E sad, šta se tu dešava: uči engleski, uči nemački. Jedino što traže od nas kada odemo tamo.”

„Nama retko dolazi isto dete, nemaš kontinuitet. Ono što jeste osnova da radiš bilo šta u obrazovanju jeste sistematski, kontinuirano i da bude dobro isplanirano. A mi te segmente ne možemo imati.”

„[…] …sigurno će ostati neki deo i zadržava se sad… Na kraju krajeva, iz tih razloga je počelo i obrazovanje da se radi, kod nas u prihvatnom centru… […] …ali to kod nas malo ide teže zato što ovde koji su, svi u prihvatnom centru, svi su na spisku da pređu, danas su tu, sutra su već možda preko, možda u nekom drugom centru… […]”

Istovremeno, smatra se da su sve aktivnosti predviđene Lokalnim akcionim planom za izbeglice i interno raseljena lica u dovoljnoj meri primenjive i na problematiku migranata. Zapravo, situacija u kojoj se nalaze interno raseljena lica, kao i povratnici po osnovu sporazuma o readmisiji, smatra se dovoljno sličnom onoj u kojoj se nalaze migranti, za koje bi mogla biti primenjena ista ili slična rešenja.

„Postoji LAP za izbeglice i IRL, i lica iz readmisije, doneli smo ga prošle godine, zapravo pred kraj godine, za period od 2017 – 2021. Pre toga je takođe bio LAP. Eto, imamo taj, takav dokument…”

„Sad preko Regionalnog stambenog programa gradimo 30 kuća, je l’ tako, 91-95. […]”

„Sad smo pričali, recimo, o licima iz readmisje. Naići ćemo na iste, ili slične probleme. Negde integracija romske populacije tipa: nemamo dokumenta, ne znamo jezik… doći ćemo na iste ili slične probleme: neki pedagoški asistenti, ili… nešto će država morati da pokrene, da se zavrti, da to funkcioniše. Barem u školi.”


107

Ukoliko bi se radilo na daljoj integraciji migranata, moralo bi se voditi računa da ne dođe do toga da se u bilo čemu prednost daje migrantima, budući da bi to verovatno izazvalo jako negodovanje građana. Ovo pitanje, veruje se, ima znatno veću težinu u Srbiji, koja pati od nezaposlenosti i malih primanja, nego u razvijenoj Nemačkoj. Ovim se otvara i pitanje primenjivosti tuđih dobrih praksi – ono što se pokazalo kao dobro rešenje u razvijenoj zemlji ne mora nužno biti dobro rešenje i u siromašnoj zemlji u tranziciji.

U postojećim okolnostima ipak bi bila dobrodošla veća podrška, pre svega u obrazovanju migrantske dece. Nije u pitanju samo materijalna podrška u vidu sredstava za nastavu, već su potrebni i razgovori sa nastavnim osobljem, njihova obuka, nabavka literature, prenošenje primera dobre prakse.

„Što se tiče nas, nama uvek treba materijalna podrška. […] …treba malo dodatno raditi sa ljudima [nastavnicima, op. a.], treba malo dodatne podrške, razgovora, seminara treba. Treba malo možda još i neke literature. Treba nam dobra praksa u nekim zemljama koje su… Za sada nam to daje Školska uprava i donatori. Bili su nam neki donatori iz Švajcarske i oni gledaju šta mogu i kako mogu… dođu razne NVO, nude neku vrstu pomoći. Nama, trenutno, najviše treba pomoći u tome da dobijemo nastavna sredstva, tehniku koja to podržava, jer ne možeš otići tamo i pričati deci, a nemaš neke didaktičke, ovaj…”

„Ja sam i dalje pod utiskom tih putovanja – ono što su nam i rekli, što je važno za neko nemačko stanovništvo je da, recimo, nijedan Nemac nije bio uskraćen za neko radno mesto i za posao dolaskom migrantske populacije, što je negde važno… Oni imaju potrebu za nekim novim ljudima, nekom novom radnom snagom. To dobra priča može da bude, tamo gde ima potrebe, gde ima posla za sve. Ovde je drugačija situacija…”

„[…] Imali smo situaciju, najavljeno, samo najavljenu izgradnju šest kućica u kojima bi bile smeštene majke sa decom, migranti – to je opšti haos bio u gradu… sa medijima, znači kroz medije, kroz društvene mreže, najava nekih protesta i svega… Od toga se odustalo i toga neće biti, ne zbog toga, već je bio splet nekih drugih okolnosti: povukao se investitor, je l’ tako? To je išlo na ruku baš tim ljudima koji su se bunili, ta mala grupa, kad bi došlo do toga, bili bi jako glasni… bez obzira što nekima od nas ne bi smetalo.”

„Ali posmatrajući iz ugla kao što sam ja, recimo, domorodac, zašto on da ima bolje uslove? On će dobiti stan, recimo, to su priče koje idu na pijaci: ‚Šta sad on da ima, on će odmah dobiti posao, a ja tražim posao, on će odmah dobiti stan, ja nemam stan, a on je došao tu…’ Mi smo imali tu priču sa izbeglicama.”

Konačno, postoji opšta saglasnost među sagovornicima da u društvu generalno ne postoji razvijena svest o tome da građani treba i mogu da učestvuju u kreiranju lokalnih politika. Građani su po ovom pitanju apatični i više skloni kritici nego konstruktivnom rešavanju problema. Naročito je među mladima prisutna apatičnost i vlada neznanje o tome kako sistem funkcioniše. Objašnjenje za ovo nalazi se u višedecenijskom jednopartijskom sistemu tokom faze socijalističkog uređenja države, velikim istorijskim previranjima poslednjih decenija, te posledičnom odsustvu tradicije građanskog aktivizma. Svesni pomenutih okolnosti, predstavnici lokalne samouprave su voljni da rade na jačanju potrebnih kapaciteta unutar same lokalne samuprave. Smatraju da su

Slučaj: Subotica

108

aktivnosti (radionice, treninzi) kojima bi se prenela iskustva drugih – koja će pomoći da se građani aktivno uključe u kreiranje politika! – više nego dobrodošla.

„[…] …i kad je javna rasprava za donošenje neke odluke, kažem, mislim da malo ljudi ima tu neku želju da uđe u kreiranje neke lokalne politike. […] …kako da kažem, da l’ je to mentalitet, da li tako puštaju da neke stvari prolaze, da se dešavaju… navike, mentalitet…”

„U celoj zajednici je neka apatija, a to znači, interesno, svi gledamo svoja posla.”

„Negde je u našoj prirodi više da samo kritikujemo bez konkretnog rešenja određenog problema.”

„[…] …mislim da nismo svi edukovani na pravi način. I ne poznajemo sistem kako funkcioniše, mislim da ima i tog negde dela. Imam ja u društvu, od nas deset – sedam drugara ne zna kako funkcioniše sistem, loklane samouprave, NVO.”

„[…] Kada treba da organizujemo roditelje, mi imamo klub roditelja i nastavnika, i učitelja, i sad tu, kad treba da ih animiraš da dođu… […] Ali!… oni smatraju da nemaju vremena za to, ti radi svoje, često dobijemo taj odgovor: ‚Radi ti svoje, ja radim svoje’. […]”

„Dugo smo imali jednopartijski sistem, i ljudi su 50 godina naučili da to tako funkcioniše. […] Da bi se napravila promena, znam, da bi se napravila promena u romskoj zajednici, mora da prođe tri generacije, minimum – znači, moje dete i moj unuk. Ja pričam o promenama, o strukturnim promenama. I za to vreme ne možete imati neke turbulentne promene, pa da onda idemo sve ispočetka.”


Mišljenja o daljem razvoju migrantske krize idu od jednostavnog priznanja da je to saznanje van dometa lokalnih aktera pa do toga da će se broj migranata u Subotici smanjivati dokle god je Mađarska opasana žicom. Sagovornici su saglasni da su u pitanju procesi na koje samo velike sile mogu imati uticaja.

„To sad zavisi od mnogo faktora. I od Turske, gde se tamo smestio veliki broj migranata – šta će biti s tim ljudima… veliki su tu globalni interesi… E sad, šta će se tu dešavati… Mi to, kao grad, kao pojedinci, ostaje da nekako čekamo, ne znam, ne možemo mi da tu utičemo na te stvari…”

„Ajde da gledamo naš grad i tu žicu… […] …mislim da će konkretno u našem gradu doći do smanjivanja i da im prosto nećemo biti zanimljiva destinacija čak ni za čekanje jer, koliko znamo, prednost na prelasku imaju porodice, tako da im nismo zanimljivi… jer dnevno to koliko pređe, to je mali broj, dugo traje taj proces prelaska, i opet kažem, ta žica na granici… Mislim da konkretno Subotica njima neće biti destinacija… Kako će se dalje razvijati, videćemo, ne znam…”


109


U okviru ovog zaključnog poglavlja naše analize biće razmatrano sedam posebnih tema koje su se izdvojile tokom razgovora i diskusija vođenih o pitanjima prihvata i boravka migranata na području Grada Subotice. Uvodno, veoma važno je naglasiti da analiza koju smo uradili nije podrazumevala bilo kakvu proveru informacija koje su učesnici fokusiranih grupnih diskusija navodili, a saglasnost među učesnicima fokus grupe ili navođenje (približno) istih informacija u okviru različitih fokus grupa može se smatrati jedinom potvrdom pouzdanosti i utemeljenosti određenih specifičnih informacija. Treba se podsetiti i uvažiti činjenicu da su primarni predmet naše kvalitativne analize ljudska iskustva i percepcije, mišljenja i stavovi, a ne bilo kakvi kvantitativni podaci. Analiza koju smo izložili pokazala je i to da o nekim ključnim temama postoji izrazita saglasnost među različitim kategorijama ispitanika. Sa tim u vezi, treba napomenuti da se neke od tema pojavljuju kao jednako značajne u razgovorima i diskusijama sa različitim ciljnim grupama, dok su druge u većoj meri istaknute u fokusiranim grupnim diskusijama sa samo određenom ciljnom grupom istraživanja (predstavnicima lokalnih institucija, na primer).


Niti u retrospektivi niti u sagledavanju sadašnjih okolnosti i mogućeg razvoja situacije, priliv migranata na područje Subotice ne percipira se kao šansa za ozbiljnije razvojne promene. Ovo podjednako vredi za građane kao i za predstavnike lokalne samouprave ili lokalne privrede. Preovlađuje mišljenje da priliv migranata, baš kao ni aktivnosti prihvata i zbrinjavanja, nisu doveli ni do kakvih značajnih promena u životu lokalnog stanovništva. Građani sporadično spominju neke od pozitivnih posledica. Percepcije o efektima u oblasti privrede vezane su isključivo za raniji period intenzivnog priliva migranata i izbeglica, a i ovde se prvenstveno konstatuju značajni prihodi taksista, a onda i nekih maloprodajnih i ugostiteljskih objekata. Zanimljivo je, međutim, da se među građanima Subotice prilično otvoreno govori i o tome da je značajan broj ljudi bio uključen u krijumčarenje migranata i da su mnogi na taj način ostvarili znatne prihode. Kod predstavnika lokalne samouprave preovladava utisak da je pozitivnih posledica bilo znatno više, dok građani češće nego predstavnici institucija navode i određene negativne posledice. Pa ipak, postoji široka saglasnost o tome da je incidenata i ozbiljnijih negativnih posledica bilo zanemarivo malo u odnosu na svojevremeni intenzitet tranzita i broj migranata koji je prošao područjem Subotice.

Među pozitivnim posledicama u najvećoj meri spominju se (1) projekti izgradnje, obnove i opremanja različitih javnih ustanova i infrastrukturnih objekata (ponajčešće oni vezani za „Kolevku” i Dom zdravlja), a pored toga takođe i (2) kratkoročno projektno zapošljavanje vezano za poslove prihvata i zbrinjavanja migranata, pa onda i (3) rast prihoda u određenim sektorima lokalne privrede (u periodu intenzivnijih migracijskih tokova) i (4) retki primeri kreiranja novih kulturnih sadržaja (za migrante i lokalno stanovništvo).

Slučaj: Subotica

110

Migracijski izazovi u vezi sa odlaskom značajnog broja lokalnih žitelja, mahom na rad u inostranstvo, prisutni su takođe i u Subotici, i predmet su većeg broja spontanih diskusija među učesnicima FGD. Razlozi su dobro poznati, a ovde se posledice sagledavaju uglavnom kroz odlazak velikog broja mladih ljudi i sve izraženiji nedostatak kvalifikovanih radnika i određenih visokoobrazovanih stručnjaka (uključujući i lekare specijaliste u manjim mestima).


Uprkos tome što je Subotica mesto kroz koje je prošao jako veliki broj migranata i izbeglica, čini se da su iskustva ličnog kontakta sa migrantima relativno veoma retka, a ona koja su opisana u fokusiranim grupnim diskusijama sa građanima mahom su bila i posve površna. Ipak, naši ispitanici u pravilu ne pokazuju negativne stavove i mahom iskazuju empatiju prema migrantima (kao prema ljudima koji su napustili svoje domove). Kada se diskutuje mogućnost trajnije integracije migranata, preovlađuje stav da bi takav proces doneo više rizika nego dobrobiti. Ne postoje naročito jasni i specifični razlozi za ovakvu pretpostavku već se navode uopštena mišljenja o velikim kulturnim razlikama i manjku „njihove” volje da se prilagode lokalnoj kulturi i običajima. Iznose se, doduše, i drugačiji stavovi i spominju primeri uglednih sugrađana koji su potekli sa prostora sa kojih dolaze današnji migranti i izbeglice. Međutim, u svakom slučaju, snažno je prisutan stav da bi bilo kakav oblik davanja prednosti ili pozitivne diskriminacije migranata izazvao snažne negativne reakcije lokalnih građana i da se bilo kakve mere tog tipa moraju izbeći. Ovo je deo šireg narativa o lošoj ekonomskoj situaciji i velikom broju lokalnog stanovništva koje živi teško i ne dobija nikakvu podršku.

Migrantkinje sa kojima smo razgovarali u Tranzitnom centru Subotica o ljudima u Srbiji mahom govore pozitivno (uključujući ovde i policiju i uprave centara). Njihove komunikacije sa lokalnim stanovništvom bile su retke i mahom u okolnostima u kojima su takve komunikacije bile neizbežne. One, međutim, pokazuju volju za većim stepenom uključivanja u lokalnu sredinu i ostvarivanjem običnih ljudskih kontakata sa lokalnim stanovništvom. Istina, kao i na drugim mestima, konstatujemo da o Srbiji razmišljaju kao o zemlji u kojoj privremeno borave i gde ne nameravaju ostati.


U Subotici tokom školske godine 2017/2018. nije bilo uključivanja migrantske dece u lokalne škole. Umesto toga, obrazovni program za školsku decu iz migrantskih porodica organizovan je u samom Tranzitnom centru, a u tome je učestvovalo nastavno osoblje četiri subotičke osnovne škole. Naše istraživanje uključilo je, međutim, samo jednu predstavnicu lokalnog školstva (direktorku jedne od osnovnih škola). Uzimajući ovu činjenicu u obzir, na osnovu svih dobijenih informacija, moglo bi se zaključiti da obrazovni proces u Tranzitnom centru nije podržan na odgovarajući način, a da se nastavnici koji pokušavaju realizovati obrazovne aktivnosti često nalaze u nezavidnoj situaciji i bez mogućnosti da zaista ostvare određene obrazovne ciljeve. Uključivanje


111

migrantske dece u lokalne škole smatra se zahtevnim procesom koji traži vreme i ozbiljna ulaganja u razvoj školskih resursa i nastavničkih kapaciteta, pa se aktuelna očekivanja i planovi u vezi sa ovim ocenjuju posve nerealnim.


Jedna subotička lokacija – ruševni objekat Stare ciglane i područje u neposrednoj blizini tog objekta – bilo je još pre 2015. godine dobro poznato mesto okupljanja migranata koji su pokušavali iregularnim putevima preći granicu sa Mađarskom i nastaviti svoje putovanje prema Zapadnoj Evropi. Međutim, danas se pitanje migranata koji borave izvan zvaničnog centra uopšte ne pojavljuje u diskusijama sa građanima i predstavnicima gradskih institucija. Mađarska politika fizičke zaštite granica (i čitav niz drugih restriktivnih mera usmerenih na odvraćanje iregularnih migranata i tražilaca azila) verovatno su glavni razlog činjenici da se, mimo onih koji borave u tranzitnom centru, migranti u Subotici pojavljuju prilično retko i ostaju uglavnom neprimećeni. Otuda se danas niti opservacije o negativnim posledicama priliva migranata niti predlozi za unapređenje stanja u vezi sa migrantima na području Subotice uopšte ne dotiču iregularnih migranata. Ovo pitanje nije aktuelno i u Subotici nije na dnevnom redu. Ukoliko su postojali, bilo kakvi raniji problemi – slični onima koji se i dalje beleže u Šidu i Somboru – čini se da su potpuno zaboravljeni.


Građani Subotice konstatuju da lokalne institucije nikada nisu preduzimale bilo kakve posebne mere da bi obezbedile informisanje građana o pitanjima prihvata i boravka migranata na području Grada. Ovu činjenicu prepoznaju i predstavnici lokalne samouprave i smatraju da su se građani informisali samo na osnovu sopstvenih percepcija, a da je takvo stanje moguće doprinelo formiranju nekih negativnih stavova. Takođe, u periodu intenzivnog priliva migranata to je bila medijski atraktivna tema i dosta informacija se moglo pronaći u medijima. Suprotno tome, danas su medijski izveštaji o migrantima generalno značajno ređi, a bilo kakve informacije o migrantima koji borave u Subotici veoma je teško pronaći. Tako je aktuelno informisanje o migrantima u Subotici gotovo u potpunosti svedeno na neformalne kanale komunikacije, ali se u razgovorima sa građanima jednako tako otkriva da zapravo i ne postoji aktuelna potreba za preduzimanjem bilo kakvih dodatnih mera u tom pogledu. Naime, i građani Subotice i građani Ade jasno govore o tome da ovo nije tema o kojoj zaista žele znati nešto više i da bi potreba za više informacija i boljim upoznavanjem migranata verovatno postala realnost tek ukoliko bi se veći broj migranata počeo trajnije zadržavati na području njihove lokalne zajednice.


Predstavnici lokalne privrede ne prepoznaju bilo kakve aktuelne prilike za zapošljavanje migranata bilo u svojim preduzećima bilo na lokalnom tržištu rada generalno.

Slučaj: Subotica

112

Nikakvih aktivnosti u smeru radnog angažovanja migranata nije bilo, a ova tema nije dobila značajno mesto u diskusijama niti sa predstavnicima lokalne samouprave niti sa migrantkinjama smeštenim u Tranzitni centar. Ključni razlog ovome može da bude to što je za migrante smeštene u subotičkom centru to mesto poslednja stanica pred ulazak u takozvane tranzitne zone sa one strane srpsko-mađarske granice. U tom smislu, dodatno je naglašena privremenost njihovog boravka u Subotici, a razmatranje bilo kakvih integracijskih aktivnosti samo je načelno, uopšteno i hipotetično.

Međutim, i u Subotici se posve jasno konstatuje manjak kvalifikovane radne snage u nekoliko različitih oblasti, a predstavnici privrede koji su učestvovali u istraživanju bili su sasvim otvoreni za načelno razmatranje mogućnosti za zapošljavanje migranata. U tom smislu, izneseno je mišljenje da među migrantima sigurno ima ljudi sa različitim sposobnostima i kvalifikacijama, i da bi sve trebalo započeti baš nekom vrstom identifikovanja njihovih kapaciteta i težnji (sprovođenjem ankete, na primer), a kao najbolji put za uspostavljanje saradnje sa privredom predloženo je obraćanje Privrednoj komori Srbije, koja bi u takvom poduhvatu mogla biti dobar posrednik i izvor informacija o potrebama određenih privrednih grana i konkretnih subjekata.


Iako se i u Subotici dominantno konstatuje da je teško predviđati dalji razvoj situacije sa nekom velikom izvesnošću, ipak je prisutno i uverenje da ovo područje neće u većoj meri privlačiti migrante sve dok je mađarska politika prema migrantima, posebno u smislu stroge zaštite državne granice prema Srbiji, u suštini usmerena njihovom odvraćanju od pokušaja ulaska u Mađarsku. Takođe, izvesno je da postojanje relativno malog tranzitnog centra ne predstavlja znatnije opterećenje za lokalnu samoupravu i relevantne institucije, a u lokalnoj zajednici prisutnost migranata smeštenih u tom centru ne proizvodi gotovo nikakve efekte. Sa druge strane, među predstavnicima lokalne samouprave prisutno je uverenje da je Grad Subotica i u periodu intenzivnih migracijskih kretanja (u 2015. godini) pokazao da može da pruži efikasan i delotvoran odgovor na jednu takvu (kriznu) situaciju, u kojoj su se svi uključeni lokalni akteri pokazali kompetentnim i dobro koordinisanim.

U aktuelnoj situaciji značajno smanjenih izazova, koja se i objektivno može oceniti stabilnom, ne vidi se potreba za uvođenjem bilo kakvih promena, za bilo kakvim novim aktivnostima i planovima, pa u tom smislu predstavnici lokalne samouprave smatraju da je Lokalni akcioni plan usvojen krajem 2017. godine sasvim dovoljan, a da mere i aktivnosti iz tog LAP-a (one koje su namenjene izbeglicama, raseljenim licima i povratnicima iz procesa readmisije) veoma lako mogu da budu prilagođene potrebama migranata, ukoliko bismo se našli u situaciji da određen broj migranata zaista ostane u Subotici.

Opšti zaključci i okvirne preporuke



114


U lokalnim zajednicama postoji svest o pozitivnim promenama koje su povezane sa prilivom i boravkom migranata i izbeglica koje u Srbiju dolaze zapadnobalkanskom rutom. Ova svest i saznanja o različitim pozitivnim efektima redovno su prisutni i među građanima i među predstavnicima lokalnih organa vlasti i relevantnih institucija, mada u nekim sredinama u znatno većoj meri među predstavnicima institucija. Tačno je da se u svim sredinama uvek uočavaju i određene negativne posledice, međutim, one se uglavnom vezuju za prisustvo migranata koji borave izvan zvaničnih centara za smeštaj migranata, i nikada nisu predominantne. Pozitivne posledice prisustva migranata i izbeglica generalno se mogu razvrstati u četiri kategorije, a odnos prema investicijama u razvoj javnih usluga i raznih infrastrukturnih objekata redovno je izrazito pozitivan.

Priliv migranata niti bilo koja druga pitanja povezana sa boravkom i zbrinjavanjem migranata ne prepoznaju se kao jedno od prioritetnih pitanja određene lokalne zajednice. Jednako tako, uprkos jasnom prepoznavanju postojećih pozitivnih efekata, priliv migranata i različite aktivnosti podstaknute tom pojavom ne doživljavaju se kao prilika koja otvara mogućnosti za rešavanje nekog od suštinskih lokalnih problema ili za pokretanje većih razvojnih promena. U tom kontekstu, primetno je da ovaj migracijski fenomen nije našao svoje mesto u strategijama lokalnog razvoja u lokalnim zajednicama koje su u skorije vreme revidirale ili kreirale ove krovne strateške planove.

Veoma je važno prepoznati i to da lokalni akteri ne prepoznaju izloženost migracijskim kretanjima na zapadnobalkanskoj ruti kao najvažniji lokalni migracijski izazov. Posve suprotno, izvesno je da se u svim sredinama emigracija lokalnog stanovništva (koja se obično doživljava sve izraženijom i podstaknutom primarno ekonomskim razlozima) ističe kao najvažniji i znatno teži migracijski izazov. Naime, dok se u pogledu priliva i zbrinjavanja migranata preduzimaju sasvim konkretne aktivnosti, podržane od strane različitih spoljnih aktera (uključujući relevantne državne organe, međunarodne donatore i organizacije civilnog društva), dotle se proces emigracije doživljava kao nešto što traje i što već sada izaziva ozbiljne negativne posledice, ali ne postoje saznanja o bilo kakvim konkretnim merama koje se povodom toga preduzimaju.

Okvirne preporuke:

(A) Pozitivne promene do kojih je u lokalnim zajednicama došlo povodom priliva i zbrinjavanja migranata potrebno je dalje podsticati i raditi na njihovoj održivosti i širenju. Dalju podršku lokalnim aktivnostima zbrinjavanja migranata treba u najvećoj mogućoj meri iskoristiti za razvoj lokalnih resursa i kapaciteta i ostvarivanje relevantnih ciljeva predviđenih lokalnim strateškim dokumentima i akcionim planovima.

(B) Potrebno je podržati šire sagledavanje svih najvažnijih migracijskih izazova sa kojima se suočavaju konkretne lokalne zajednice i podsticati kreiranje operativnih mera i aktivnosti koje će doprineti prevazilaženju ovih migracijskih izazova na način koji najveću moguću koristi donosi i različitim kategorijama migranata i lokalnim zajednicama.


115


U svim sredinama u kojima migranti duže borave prisutni su određeni oblici njihovog neformalnog uključivanja u društveni život i pojavljuju se različiti primeri pozitivnih interakcija između migranata i lokalnog stanovništva. Jezička barijera jeste jedan od razloga što su dublje i trajnije interakcije (u vidu formiranja prijateljstva ili slično) dosta retke, ali se i intenzivniji odnosi između migranata i lokalnog stanovništva ipak pojavljuju. Sa druge strane, osim ovakvih spontano nastalih interakcija, i različite organizovane aktivnosti (radionice, kursevi, i slično) redovno proizvode pozitivne interakcije između pripadnika dve zajednice, ali i druge pozitivne efekte, obostrano korisne (na primer, u smislu kreiranja novih kulturnih sadržaja ili prilika za sticanje novih znanja).

Migranti, pak, sve prilike za interakcije sa lokalnim stanovništvom u pravilu doživljavaju poželjnim, a ovo se može razumeti kao deo njihovog nastojanja da se vreme provedeno u Srbiji učini svrsishodnim i da se život u centrima organizuje na način koji će u najvećoj mogućoj meri nalikovati na normalnu svakodnevnicu, podrazumevajući i odgovarajuće učešće u društvenom životu sredine u kojoj borave.

Migranti mahom ne iskazuju težnju da ostanu u Srbiji, čak ni onda kada ovde borave i više od godinu dana. Ovakav stav je široko prepoznat i među lokalnim građanima i predstavnicima lokalnih institucija i može se sažeti u frazu Niko od njih ne želi da ostane ovde. U diskusiji o hipotetičkoj novoj situaciji u kojoj bi se izvestan broj migranata odlučivao da ostane u Srbiji, razmišljanja građana o eventualnoj trajnijoj integraciji migranata obično su obojena percepcijom o velikim kulturalnim razlikama između „nas” i migranata. U tom smislu, izražava se takođe i zabrinutost da migranti nisu voljni da se prilagođavaju lokalnim običajima i da bi mogli biti skloni nametanju svojih kulturnih obrazaca. Međutim, mogućnost neke eventualne buduće integracije obično se ne odbacuje kao apsolutno nemoguća (ili nepoželjna) već se procenjuje da bi trajnije uključivanje migranata u lokalne zajednice moglo da bude prihvatljivo jedino ako bi podrazumevalo ostanak samo ograničenog broja migranata i ukoliko bi se odvijalo na način koji bi podrazumevao njihovo prilagođavanje i nenametanje drugačijih običaja i vrednosti.

Sveukupno gledano, može se reći da unutar lokalnih zajednica postoji određena pomešanost osećanja i stavova, odnosno, istovremeno prisustvo, sa jedne strane, konkretnih svedočenja o pozitivnim socijalnim interakcijama sa migrantima i, sa druge strane, zabrinutost i sumnje povezane sa idejom da postoji rizik da bi trajnije uključivanje migranata u lokalne zajednice moglo, na neki način, ugroziti lokalno stanovništvo.

Okvirna preporuka:

Kontinuirano ulaganje napora u organizovanje različitih aktivnosti i događaja koji pružaju prilike za pozitivne socijalne interakcije između migranata i lokalnog stanovništva potrebno je i donosi višestruke koristi. Takve aktivnosti migrantima pružaju priliku da se potpunije upoznaju sa lokalnom kulturom i društvom, a u velikoj meri otklanjaju rizike od negativnih posledica dugotrajnijeg života u prihvatnim


116

kampovima i značajno doprinose njihovoj opštoj psihosocijalnoj dobrobiti. Sa druge strane, ovakvi sadržaji, sami po sebi, kreiraju različite koristi takođe i za lokalno stanovništvo. Osim toga, interakcije sa migrantima nose potencijal za još nešto veoma važno: priliku da se bolje upoznaju sasvim određene osobe (koje uopšteno nazivamo migrantima) i različiti aspekti kultura iz kojih ovi ljudi dolaze, a što može znatno uticati na otklanjanje kojekakvih predubeđenja, stereotipa i negativnih očekivanja, i stvarati povoljnije uslove kako za interakcije u aktuelnoj situaciji tako i za dugoročno moguću perspektivu zajedničkog života.


Uključivanje migrantske dece u lokalne osnovne škole ocenjuje se mahom kao pozitivan proces, koji je doneo značajne koristi i deci iz lokalnih sredina, posebno u smislu prilika da stvore poznanstva i prijateljstva sa decom iz dosta drugačijih kultura. Ističe se da su pozitivni ishodi uključivanja migrantske dece, uključujući i pozitivna iskustva i svedočenja konkretne lokalne dece, često i kod roditelja ove lokalne dece, tamo gde su postojali otpori, doveli do značajne promene stavova. Pored toga, ovaj proces je često bio praćen projektima koji su lokalnim školama omogućili da obnove i unaprede objekte konkretnih škola i različite druge materijalne resurse značajne za organizovanje školskih aktivnosti, a što je donelo koristi prvenstveno samim lokalnim zajednicama.

Nastavnici u školama koje su migrantska deca pohađala u pravilu ocenjuju da je proces njihove socijalizacije bio uspešan. Obično se konstatuje da unutar samih školskih zajednica nije bilo nikakvih značajnijih problema i da su migrantska deca, u socijalnom pogledu, sada u punoj meri uključena.

Sa druge strane, nastavnici su često značajno kritičniji kada je u pitanju uključivanje ove dece u sam obrazovni proces. Obično se smatra da zapravo ne postoje prava metodska uputstva za rad sa migrantskom decom i da se od strane različitih eksternih aktera (uključujući ministarstvo nadležno za prosvetu) uveliko zanemaruju izazovi u nastavnom radu sa decom koja ne poznaju (ili slabo poznaju) srpski jezik, a kod koje je, osim toga, proces formalnog školovanja bio bitno narušen. Konstatuje se i činjenica da i dalje postoji prilično velika fluktuacija migrantske dece i da neka od njih napuštaju školu posle par nedelja ili par meseci. Međutim, kada je reč o deci koja redovno dolaze u školu tokom cele školske godine, nemoguće je u sadašnjim okolnostima toj deci omogućiti da u punoj meri budu uključena u obrazovni proces i ostvaruju planirane obrazovne ciljeve.

Okvirne preporuke:

(A) Uključivanje novih škola u proces inkluzije migrantske dece treba da bude zasnovano, među ostalim, na prethodno sprovedenom autentičnom procesu konsultovanja sa školskim osobljem i porodicama lokalnih učenika. Naime, razumno je očekivati da u lokalnim sredinama može postojati određen nivo otpora procesu uključivanja migrantske dece u lokalne škole, zasnovano na negativnim predubeđenjima, nedostatku informacija i strahu od nepoznatog, a pravi način da se ovo prevaziđe i otkloni jeste upravo blagovremen i pažljivo organizovan proces otvorenih i iskrenih konsultacija.


117

(B) Uključivanje migrantske dece u obrazovni proces na način koji će ovoj deci zaista omogućiti da stiču nove kompetentnosti podrazumeva znatne izazove na koje školski sistem još uvek nije pružio stvarne odgovore. Dalji napredak u ovom smeru iziskuje suštinska unapređenja, a koja, među ostalim, treba da uključe razvoj detaljnih metodskih smernica za rad sa decom koja ne poznaju srpski jezik, dalje obuke nastavnika, i uvođenje efektivne nastave za učenje srpskog kao nematerinjeg jezika.

(C) Uključivanje migrantske dece u lokalne škole je proces koji je potrebno dalje unapređivati kako bi se prevazišle očigledne manjkavosti i izazovi za koje trenutno ne postoje rešenja. Otuda je važno da se obezbedi nezavisno i kontinuirano praćenje i ocenjivanje ovog procesa i da se sva predstojeća poboljšanja sprovode na osnovu objektivne analize sveobuhvatno prikupljenih činjenica. Aktivnosti praćenja i ocenjivanja svakako treba da uključe i socijalni i obrazovni aspekt uključivanja migrantske dece u sistem formalnog obrazovanja u Republici Srbiji.


Prisustvo migranata koji borave izvan zvaničnih centara i negativne pojave povezane sa tim dosta često izazivaju snažne negativne reakcije i izraženo nezadovoljstvo građana. Ovo je samo delom zasnovano i na negativnim predubeđenjima, stereotipima i glasinama, ali je nezadovoljstvo građana često vođeno posve legitimnim razlozima, odnosno, materijalnom štetom koju građani trpe, a za koju se može dokazati ili opravdano sumnjati da su je izazvale grupe migranata koje borave izvan zvaničnih centara, obično u pograničnim mestima i u vezi sa pokušajima iregularnog prelaska određene međudržavne granice. U svakom slučaju, nesumnjivo je da značajan broj građana u konkretnim lokalnim zajednicama ovakve pojave doživljava kao važan i nerešen problem, a jasno se ističe i činjenica da se prilično redovno ocenjuje da nadležne institucije ne preduzimaju mere kojima bi ovaj problem trebalo rešiti.

Kao posebno pitanje izdvaja se pitanje nadoknade materijalne štete nastale na privatnoj imovini građana. Na osnovu svih prikupljenih činjenica, može se zaključiti da ne postoji efektivan mehanizam nadoknade štete, a da nadležne lokalne samouprave mogu jedino evidentirati i proceniti nastalu štetu, na osnovu prethodnog uviđaja policijskih službenika.

Okvirne preporuke:

(A) Pojava migrantskih grupa koje borave izvan zvaničnih centara, i obično u nekoj vrsti neformalnog i samoorganizovanog smeštaja, relativno često je povezana sa određenim oblicima narušavanja javnog reda i mira ili ugrožavanja imovine građana. U vezi sa ovim, pokazuje se da je neophodno razviti odgovarajući skup mera koje će obezbediti prevenciju spomenutih negativnih pojava (prekršaja i krivičnih dela), u okvirima pozitivnih zakonskih propisa i relevantnih standarda zaštite ljudskih prava.

(B) Potrebno je omogućiti pristup efektivnom mehanizmu nadoknade štete za sve građane koji pretrpe značajnu materijalnu štetu usled postupaka kojima je


118

njihova privatna imovina bila ugrožena. Kako se pokazuje da ovakav mehanizam ne postoji kada su počinioci dela iregularni migranti, relevantni donosioci odluka trebalo bi da u najskorije vreme pristupe postizanju dogovora o uspostavljanju novog specifičnog mehanizma koji bi mogao, između ostalog, podrazumevati formiranje posebnog fonda za isplatu kompenzacija i/ili odgovarajući ugovor sa osiguravajućim društvima.


Među građanima lokalnih zajednica u kojima su organizovani prihvat i zbrinjavanje migranata široko je prisutan utisak da građanima nedostaju informacije o događajima i aktivnostima koje stoje u vezi sa migrantima i njihovim boravkom na području konkretnog grada ili opštine. Građani često procenjuju da nisu dovoljno informisani, posebno o pitanjima od praktične važnosti, i da ne znaju od koga bi informacije koje ih zanimaju mogli dobiti. Smatra se da institucije preduzimaju određene korake u pravcu informisanja građana obično tek nakon što se pojavi određeni problem ili, pak, u poslednji trenutak, a u svakom slučaju – neblagovremeno.

O načinu na koji se mediji bave ovim pitanjima često se mogu čuti kritički komentari i ocene, ali je i posve univerzalno prisutno mišljenje da se mediji danas, kada ova tema više nije u centru pažnje i medijski atraktivna, pitanjima migranata zapravo veoma retko bave, ili uopšte ne bave, posebno kada je reč o situaciji u konkretnim lokalnim sredinama u Srbiji.

Predstavnici lokalne samouprave i određenih lokalnih institucija, sa jedne strane, iskazuju saglasnost sa stavovima građana, ali takođe i govore o primerima događaja koje su lokalne samouprave organizovale sa namerom da informišu građane generalno ili određene posebne ciljne grupe (nastavnike i učenike lokalnih škola, na primer). Ovi događaji, možda i zbog njihove jednokratne prirode i malobrojnosti, očigledno nisu imali šireg uticaja među građanima. Pored toga, u ovom kontekstu, od predstavnika lokalnih vlasti i institucija može se čuti i ocena da i njima samima često nedostaju informacije za koje očekuju da bi trebalo da ih dobiju od strane nadležnih državnih institucija.

Ukupno gledano, može se zaključiti da se informisanje građana doživljava važnim pitanjem i da se, i onda kada postoje pozitivni primeri, i od strane institucija i od strane samih građana procenjuje da se u ovom pogledu stanje stvari može značajno unaprediti.

Okvirne preporuke:

(A) Potrebno je, kroz saradnju relevantnih zvaničnih aktera na lokalnom i nacionalnom nivou, uspostaviti lokalne zvanične izvore informacija koji bi građanima bili lako dostupni i obezbedili pravovremeno, potpuno i objektivno informisanje o svim pitanjima povezanim sa boravkom i zbrinjavanjem migranata u konkretnim lokalnim


119

zajednicama. Veoma je važno da ovi zvanični izvori sadrže kvalitetne informacije i o pozitivnim i o negativnim aspektima lokalne migracijske situacije. Drugim rečima, građane treba u potpunosti informisati o svim pozitivnim promenama i vidovima podrške koju lokalne institucije dobijaju zahvaljujući saradnji u aktivnostima prihvata i zbrinjavanja migranata, ali jednako tako i o problemima i negativnim pojavama i svim aktivnostima koje se preduzimaju da bi se konkretni problemi prevazišli.

(B) Saradnja sa lokalnim medijima može se u ovom pogledu pokazati veoma korisnom, a profesionalno bavljenje lokalnih medija temom migranata u lokalnom kontekstu može imati značajnu pozitivnu ulogu, uključujući umanjenje različtih negativnih stereotipova i predubeđenja i podsticanje tolerancije i solidarnosti.

Mogućnosti za radno angažovanje migranata

O mogućnostima za radno angažovanje migranata lokalni privrednici u najvećem broju slučajeva iskazuju određenu rezervisanost, mada se ova tema u diskusijama prihvata kao legitimna, a posebno u kontekstu činjenice da se u svim lokalnim sredinama u kojima je istraživanje sprovedeno konstatuju teškoće sa pronalaženjem radnika na lokalnom tržištu rada, posebno određenih profila kvalifikovanih radnika i stručnjaka. Međutim, radno angažovanje migranata uglavnom se ne doživljava kao rešenje za ovaj problem, a u tom smislu se posebno ističu tri razloga. U prvom redu, smatra se da ne postoje nikakva saznanja o kvalifikacijama i profesionalnom iskustvu osoba iz migrantske populacije, i često se sumnja da migranti mogu posedovati odgovarajuće kvalifikacije. Drugi razlog je jezička barijera: činjenica da migranti mahom ne poznaju srpski jezik ocenjuje se preprekom za radno angažovanje na velikom broju različitih poslova. Treći, ali ne najmanje važan razlog, jeste uverenje da migranti ne žele da ostanu u Srbiji i da nisu motivisani da ovde traže zaposlenje, odnosno, da se radno angažuju na bilo koji način. Dodatno se može konstatovati da privrednici izrazito retko u obzir uzimaju ograničenja u vezi sa pravnim statusom migranata, odnosno, ograničenja u mogućnostima zapošljavanja stranaca generalno, a posebno onih migranata koji nemaju utvrđen pravni status.

Sa druge strane, migranti koji borave u zvaničnim centrima u pravilu pozitivno reaguju na predloge o mogućem radnom angažovanju, a svoje potencijalno radno angažovanje prepoznaju prvenstveno kao priliku da vreme koje provode u prihvatnim centrima u Srbiji iskoriste na svrsishodan način i budu u većoj meri uključeni u svakodnevnicu lokalne sredine u kojoj se nalaze.

Okvirne preporuke:

(A) U kontekstu mogućnosti za radno angažovanje migranata, potrebno je kod relevantnih predstavnika lokalne privrede i drugih lokalnih aktera raditi na izgrađivanju svesti i širenju znanja o pravnim pretpostavkama za zapošljavanje stranaca generalno, a posebno osoba kojima je odobren neki vid međunarodne zaštite, tražilaca azila i osoba kojima je odobren privremeni boravak iz humanitarnih razloga.


120

(B) Radi unapređenja psihosocijalne dobrobiti migranata koji borave u zvaničnim centrima, potrebno je raditi na kreiranju pravno mogućih modaliteta uključivanja ovih osoba u svrsishodne radne aktivnosti, koje ne moraju podrazumevati zasnivanje radnog odnosa, ali će biti organizovane na način koji donosi značajne koristi i migrantima i konkretnim lokalnim zajednicama. Neophodno je da ovakve aktivnosti budu usklađene sa relevantnim standardima i dobrim praksama ustanovljenim u drugim evropskim zemljama, baš kao i relevantnim zakonskim propisima Republike Srbije.

(C) U svrhu planiranja mogućeg uključivanja migranata u određene radne aktivnosti, uspostavljanje procedure za kontinuirano prikupljanje podataka o obrazovanju, kvalifikacijama i profesionalnom iskustvu svih osoba koje borave u zvaničnim centrima može se smatrati neophodnim i izuzetno korisnim instrumentom. Potrebno je da se ustanovi koje su aktivnosti u tom smislu već započete i odrediti šta je tek potrebno preduzeti kako bi se došlo do svrsishodnog, održivog i sistemskog rešenja.


Lokalne samouprave i relevantne lokalne institucije i organizacije u svim sredinama koje su se suočile sa izazovima migracijskih kretanja na zapadnobalkanskoj ruti preduzele su različite značajne aktivnosti u vezi sa prevazilaženjem ovih izazova, u rasponu od pružanja urgentne humanitarne pomoći do uključivanja migrantske dece u lokalni školski sistem. U tom smislu, ovi lokalni akteri mahom su preuzimali ulogu ključnih partnera državnim institucijama i relevantnim međunarodnim organizacijama i organizacijama civilnog društva, i na taj način izgradile značajno praktično iskustvo, učešćem u različitim projektima koji su bili deo šireg odgovora na migracijske izazove, izazove koji su uveliko nadilazili lokalni nivo. Gledano iznutra i retroaktivno, lokalne aktivnosti preduzete tim povodom u pravilu se sada doživljavaju kao prilika koja je lokalnim akterima omogućila da potvrde svoju sposobnost za koordinisano i efikasno delovanje većeg broja različitih lokalnih institucija i drugih aktera.

Nasuprot tome, u procesima strateškog i akcionog planiranja koji su u ovim sredinama sprovođeni tokom poslednje tri godine (2015-2018) spomenuti aktuelni migracijski izazovi nisu našli svoje mesto. Drugim rečima, ovi migracijski izazovi nisu prepoznati kao faktor koji bitnije utiče na situaciju u lokalnim zajednicama i koji je potrebno uzeti u obzir prilikom razmatranja strateških pravaca razvoja u pojedinim oblastima ili definisanja aktivnosti koje mogu pomoći da se dođe do ostvarenja određenih strateških ciljeva. Jedini lokalni dokumenti u kojima se reflektuje postojanje novih migracijskih izazova jesu lokalni akcioni planovi koji su ranije razvijeni uz podršku Komesarijata za izbeglice i migracije i njegovih međunarodnih partnera. Ovi planovi su se u najranijim verzijama odnosili jedino na izbeglice sa područja bivše SFRJ i interno raseljena lica, kasnije su uključili i izazove spojene sa reintegracijom povratnika iz procesa readmisije, a sada i one migracijske izazove koji proističu iz priliva migranata i izbeglica putem zapadnobalkanske rute. Kada je o ovom poslednjem reč, vidljivo je da se izazovi prvenstveno prepoznaju u


121

oblastima promovisanja tolerancije i izgradnje lokalnih javnih resursa i institucionalnih kapaciteta.

Povrh ovoga, na osnovu sprovedenih diskusija sa lokalnim akterima moguće je zaključiti i to da u lokalnim institucijama preovladava mišljenje kako ne postoje razlozi za kreiranje dodatnih politika ili operativnih mera koje bi se odnosile na nove migrantske ciljne grupe, odnosno, pružanje podrške migrantima i izbeglicama koji u Srbiju stižu zapadnobalkanskom rutom. Smatra se, naime, da mere nisu potrebne jer ovi migranti neće ostati u Srbiji i/ili da se određene već postojeće mere i aktivnosti mogu lako prilagoditi novim ciljnim grupama ukoliko ovo bude potrebno.

Mere i aktivnosti koje su do sada sprovođene u cilju obezbeđivanja prihvata migranata i njihovog pristupa određenim javnim uslugama u pravilu su realizovane bez prethodnih konsultacija sa građanima, a ovo je u nekim slučajevima bilo uzrok organizovanih protesta kojima su građani pokušavali nametnuti dijalog sa lokalnim vlastima i uticati na donošenje određenih odluka. U suštini, protesti su – koliko god bili opravdani ili vođeni jedino glasinama i predubeđenjima – uvek bili takođe i posledica izostanka prethodnih konsultacija sa građanima.

Ovakvo stanje nije nikakav specifičan izuzetak već je, naprotiv, reč o situaciji koja odslikava opšte stanje stvari u vezi sa učešćem građana u donošenju odluka i kreiranju bilo kojih lokalnih javnih politika. Mada i jedni i drugi prepoznaju apatičnost, nepoverenje i stalno prisutnu opterećenost egzistencijalnim teškoćama kao neke od razloga, građani i predstavnici lokalnih samouprava na mogućnost učešća građana u kreiranju javnih politika gledaju iz dve bitno različite perspektive. Naime, dok predstavnici lokalnih vlasti i institucija mahom smatraju da građani biraju da ne učestvuju u različitim forumima i telima (zbog duboko ukorenjenih navika ili nekih drugih razloga) dotle građani uglavnom tvrde da zapravo ne postoje mehanizmi koji bi „običnim ljudima” omogućili da učestvuju i imaju stvarni uticaj na donošenje odluka.

Okvirne preporuke:

(A) Potrebno je otvoriti pitanje usklađivanja lokalnih politika sa izazovima koje donosi prihvat migranata i njihovo uključivanje u lokalne zajednice. Diskusije o ovom pitanju treba da budu zasnovane na podacima i racionalnim argumentima, a poželjne ishode treba sagledavati u mogućnosti promišljenog integrisanja aktuelnih migracijskih izazova u lokalne strateške politike i planove. U svakom slučaju, odluke o ovim pitanjima treba da budu autentično lokalne i zasnovane na prepoznavanju mogućnosti da se aktivnosti vezane za prihvat i uključivanje migranata iskoriste kao šansa za razvoj i unapređenje životnog standarda lokalnih zajednica.

(B) Razvoj kulture dijaloga i konsultacija sa građanima zahteva odgovornu posvećenost kako bi se od ideje stiglo do stvarne prakse i obezbedilo postojanje mehanizama koji su građanima lako dostupni – razumljivi i jednostavni – i koji omogućuju konstruktivno učešće i realnu mogućnost uticaja na procese kreiranja i sproveđenja strateških odluka i ključnih javnih politika.

KORIŠĆENI IZVORI(ENDNOTES)

1 Strateški plan razvoja opštine Šid 2016-2021. Službeni list Opštine Šid, godina IV, broj 24/2016, 20.

decembar 2016. https://www.paragraf.rs/opstinska-glasila/sid/sid_pdf/sid-24-2016.pdf (pristupljeno

7. septembra 2018.)

2 Republički zavod za statistiku, Procene stanovništva 2017. SAOPŠTENJE broj 173, god. LXVIII,

29.06.2018. http://publikacije.stat.gov.rs/G2018/Pdf/G20181173.pdf (pristupljeno 7. septembra

2018.)

3 Strateški plan razvoja opštine Šid 2016-2021. Službeni list Opštine Šid, godina IV, broj 24/2016, 20.

decembar 2016. https://www.paragraf.rs/opstinska-glasila/sid/sid_pdf/sid-24-2016.pdf (pristupljeno

7. septembra 2018.)

4 Republički zavod za statistiku, Šid, DevInfo profil, avgust 2018. http://devinfo.stat.gov.rs/

SerbiaProfileLauncher/files/profiles/sr/1/DI_Profil_Sid_EURSRB001002007007.pdf (pristupljeno 9.

septembra 2018.)

5 Lokalni akcioni plan zapošljavanja Opštine Šid za 2018. godinu. Službeni list Opštine Šid, godina VI,

broj 2/2018, 13. februar 2018. https://www.paragraf.rs/opstinska-glasila/sid/sid_pdf/sid-02-2018.pdf

(pristupljeno 9. septembra 2018.)

6 Lokalni akcioni plan za unapređenje položaja migranata u Opštini Šid za period 2016-2020. Službeni list

Opštine Šid, godina IV, broj 19/2016, 23. novembar 2016. https://www.paragraf.rs/opstinska-glasila/

sid/sid_pdf/sid-19-2016.pdf (pristupljeno 9. septembra 2018.)

7 Profili centara – Srbija, mart 2018. http://kirs.gov.rs/docs/site-profiles/PC-SR-2018-03.pdf (pristupljeno

9. septembra 2018.)

8 Centre Profiles – Serbia, August 2018. https://data2.unhcr.org/en/documents/download/55034

(pristupljeno 9. septembra 2018.)

9 Lokalni akcioni plan za unapređenje položaja migranata u Opštini Šid za period 2016-2020. Službeni list

Opštine Šid, godina IV, broj 19/2016, 23. novembar 2016. https://www.paragraf.rs/opstinska-glasila/

sid/sid_pdf/sid-19-2016.pdf (pristupljeno 9. septembra 2018.)

10 Grad Sombor, Profil zajednice, https://www.sombor.rs/wp-content/uploads/2018/07/Profil-zajednice.

pdf (pristupljeno 2. oktobra 2018.)

11 Ibid.

12 Republički zavod za statistiku, Prirodno kretanje stanovništva 1961–2017: Sombor – jul 2018,

http://devinfo.stat.gov.rs/SerbiaProfileLauncher/files/profiles/sr/2/DI_Profil1_Sombor_

EURSRB001002001001.pdf (pristupljeno 2. oktobra 2018.)

13 Republički zavod za statistiku, Unutrašnje migracije 2017, SAOPŠTENJE broj 172, god. LXVIII,

29.06.2018, http://publikacije.stat.gov.rs/G2018/Pdf/G20181172.pdf (pristupljeno 3. oktobra 2018.)

14 Republički zavod za statistiku, Sombor: profil – avgust 2018, http://devinfo.stat.gov.rs/

SerbiaProfileLauncher/files/profiles/sr/1/DI_Profil_Sombor_EURSRB001002001001.pdf (pristupljeno

3. oktobra 2018.)

15 Grad Sombor, Profil zajednice, https://www.sombor.rs/wp-content/uploads/2018/07/Profil-zajednice.

pdf (pristupljeno 2. oktobra 2018.)

16 Republički zavod za statistiku, Sombor: profil – avgust 2018, http://devinfo.stat.gov.rs/

SerbiaProfileLauncher/files/profiles/sr/1/DI_Profil_Sombor_EURSRB001002001001.pdf (pristupljeno

3. oktobra 2018.)

17 Grad Sombor, Lokalni akcioni plan zapošljavanja za 2018. godinu, https://www.sombor.rs/lokalna-

samouprava/saveti/savet-za-zaposljavanje/lokalni-akcioni-plan-zaposljavanja-za-2018-godinu/

(pristupljeno 3. oktobra 2018.)

18 UNHCR, Serbia: Interagency Operational Update, 15-21 September 2015. https://data2.unhcr.org/en/

documents/download/46363 (pristupljeno 3. oktobra 2018.)

19 UNHCR, Inter-agency Operational Update, Serbia: April-June 2018. https://data2.unhcr.org/en/

documents/download/65008 (pristupljeno 3. oktobra 2018.)

20 Profili centara – Srbija, jun 2018. http://kirs.gov.rs/docs/site-profiles/PC-SR-2018-06.pdf (pristupljeno

3. oktobra 2018.)

21 Grad Subotica, Strategija lokalnog održivog razvoja Grada Subotice 2013-2022. http://www.subotica.

rs/documents/slor/slor_cp.pdf (pristupljeno 5. oktobra 2018.)

22 Ibid.

23 Republički zavod za statistiku, Opštine i regioni u Republici Srbiji, 2016. http://pod2.stat.gov.rs/

ObjavljenePublikacije/G2016/pdf/G20162020.pdf (pristupljeno 5. oktobra 2018.)

24 Republički zavod za statistiku, Prirodno kretanje stanovništva 1961-2017: Subotica – jul 2018.

http://devinfo.stat.gov.rs/SerbiaProfileLauncher/files/profiles/sr/2/DI_Profil1_Subotica_

EURSRB001002005001.pdf (pristupljeno 5. oktobra 2018.)

25 Republički zavod za statistiku, Subotica: profil, avgust 2018. http://devinfo.stat.gov.rs/

SerbiaProfileLauncher/files/profiles/sr/1/DI_Profil_Subotica_EURSRB001002005001.pdf (pristupljeno

5. oktobra 2018.)

26 Republički zavod za statistiku, Migracije: podaci po opštinama i gradovima, Beograd, 2013. http://

publikacije.stat.gov.rs/G2013/Pdf/G20134010.pdf (pristupljeno 5. oktobra 2018.)

27 Lokalni akcioni plan zapošljavanja za 2018. godinu, Službeni list Grada Subotice, godina LIV, broj 5, 22.

februar 2018. http://www.subotica.rs/documents/sluzbeni_list/su_sl_2018_5_cp.pdf (pristupljeno 5.

oktobra 2018.)

28 Lokalni akcioni plan za unapređenje položaja izbeglih, interno raseljenih lica i povratnika u Gradu Subotici

za period 2017-2021. Službeni list Grada Subotice, godina LIII, broj 37, 28. decembra 2017. http://www.

subotica.rs/documents/sluzbeni_list/su_sl_2017_37_sr.pdf (pristupljeno 5. oktobra 2018.)

29 UNHCR, Serbia Inter-agency Operational Update, 22-28 September 2015. https://data2.unhcr.org/

en/documents/download/46374; UNHCR, Serbia Inter-agency Operational Update, 29 September –

12 October 2015. https://data2.unhcr.org/en/documents/download/46391 (pristupljeno 6. oktobra

2018.)

30 UNHCR, Serbia Update, 25-27 July 2016. https://data2.unhcr.org/en/documents/download/49739

(pristupljeno 6. oktobra 2018.)

31 Profili centara – Srbija, jun 2018. http://kirs.gov.rs/docs/site-profiles/PC-SR-2018-06.pdf (pristupljeno

6. oktobra 2018.)

32 Grad Subotica, Strategija lokalnog održivog razvoja grada Subotice 2013-2022. http://www.subotica.rs/

documents/slor/slor_cp.pdf (pristupljeno 6. oktobra 2018.)

Documents

Migracijski izazovi, lokalne politike · Publikacija je izrađena u okviru projekta Učešće građana u kreiranju lokalnih politika u kontekstu priliva migranata – primer četiri