IzdavačCentar za liberalno--demokratske studije

RedakcijaIlija Vujačić, BoškoMijatović (glavniurednik), SlobodanSamardžić, Dragor Hiber

Sekretar redakcijeAleksandra Stankov--Mijatović

Grafički dizajnZoran M. Blagojević

Za izdavačaZoran Vacić

Štampa: Goragraf,Beograd, mart 2004.

Izlazi jednom mesečno

Sva prava zadržava CLDS.Prenošenje tekstova ucelini ili delovimadozvoljeno je samo uznavođenje izvora

Adresa izdavačaBeograd,29. novembra 10/V

Tel-fax: 3225- 024

Web sajtwww.clds.org.yu

E-mailoffice@clds.org.yu

MESEČNE POLIT IČKE ANALIZE

FEBRUAR 2004 CLDS

Sadržaj:

Boško Mijatović 3Pregled meseca

Slobodan Antonić 10Nova vlada Srbije: pogled iz

uporednoistorijskog ugla

Đorđe Vukadinović 20Srbija na novoj prekretnici

Dušan Vujović 27Strategija reforme i razvoja:

izazovi, iskustva, rešenja

Miša Đurković 34Ima li Srbija prava na

desnicu?

PREG

LED

MES

ECA

PRIZ

MABoško Mijatović1

Pregled meseca

1. februar

Direktor Vojnobezbednosne agencije pukovnik Mo-mir Stojanović izjavio je da se na području Sandžaka,Kosova, Makedonije i Albanije šire radikalne islamskeorganizacije, od Vehabije do Al Kaide, a u cilju jačanja tzv.zelene transferzale. Pohvalio se i ubacivanjem agenata u ko-sovske „separatističke”organizacije.

Nisam siguran da direktor jedne tajne službe treba dana ovaj način komunicira sa javnošću. Ako ništa drugo, izborforme kratkog intervjua kao načina saopštavanja omeo ga jeda iznese argumente u prilog iznetih teza.

2. februar

Izgleda da od većinske vlade demokratskih stranaka nema ništa.Teško je dokučiti šta se dogodilo: predstavnik DSS-a tvrdi da DS nije do da-tog roka (30. januar) prihvatila ponuđeni sporazum o formiranju takve vlade,dok predstavnik DS-a uzvraća da o roku nije bilo reči. Bilo kako bilo, sada jenajizglednija manjinska vlada DSS, G17 plus, SPO i NS izabrana i glasovimasocijalista. Ovi poslednji su spremni da daju podršku, a šta će dobiti za uslu-gu tek će se videti.

Situacija je složena. Da ukratko navedem elemente. Prvo, postoji jakapotreba da se formira vlada, jer novi izbori teško da bi dali bitno drugačije re-zultate i samo bi se izgubilo vreme i dodatno pogoršale političke prilike u Sr-biji. Drugo, DS je u proteklih mesec dana nastupala retorički oštro, a, opet,sticao se utisak da ne zna šta hoće, što je verovatno posledica kampanje dvavodeća čoveka pred stranačke izbore. Treće, Koštunica je više radi javnosti (ai obaranja cene podrške SPS-a) nego iz ubeđenja držao u igri ideju o koalici-ji sa DS-om, jer, kako je odavno rekao, on ne želi u vladi one koji su vladali ipre i posle 5. oktobra, a stalo mu je do držanja reči. Verovatno želi i da se naosnovu uvida u dokumentaciju uveri da li je bilo korupcije ili ne, a to sa DS-om kao koalicionim partnerom u vladi ne bi išlo. Četvrto, SPS ima uzak ma-nevarski prostor, pošto se postepeno razilazi sa Miloševićem, a trenutno se nevidi druga snaga koja bi ih održala iznad cenzusa. Stoga SPS praktično morada podrži Koštuničinu vladu kako bi demonstrirala privrženost demokratskojvlasti i dobila makar sporedne položaje, pa tako sugerisala i članstvu i javno-sti da ne predstoji nestanak stranke.

3

1 Centar za liberalno-demokratske studije .

3. februar

Dragan Maršićanin izabran je za predsednika Skupštine uz pomoćglasova SPS-a. Konstituisanje Skupštine je svakako bitan događaj na putu sa-niranja državne krize, mada ostaje gorak osećaj što se to nije moglo uraditi nadrugačiji način. Iako to niko nije pomenuo, imam osećaj da je izbor Maršića-nina za (privremenog) predsednika bio uzrokovan i željom da mu se pruži lič-na satisfakcija za to što je praktično smenjen sa iste funkcije pre dve godineod strane okrnjenog DOS-a.

Vodeći ljudi i DSS-a i SPS-a tvrde da je podrška SPS-a bila i da ćebiti besplatna, tj. da se ne traže kompenzacije, a vreme će pokazati da li jeto istina.

Osim DSS-a, ostale stranke koje su viđene za manjinsku vladu i daljegovore o većinskoj, o potrebi da i DS bude u koaliciji, ali mi se nekako činida je to prazan govor javnosti radi, a da je odluka o manjinskoj vladi već pa-la i da će biti sprovedena.

A DS tvrdi da neće podržati manjinsku vladu jer ona neće biti reform-ska. Kako reče Zoran Živković: „Sigurno je, međutim, da ta vlada neće nasta-viti reforme započete u Srbiji pre tri godine”. Čovek izgleda misli da mu jeĐinđić ostavio tapiju na reforme i da sem njega niko ni ne želi, niti može dase njima bavi. A, ako me pamćenje ne vara, za vreme njegovog premijerova-nja nije donet bukvalno nijedan reformski zakon: prvo se dogodilo vanrednostanje, zatim borba za NBS, pa raspust i na kraju Bodrum. Sa druge strane,verujem da bi i u manjinskoj vladi bilo reformskog potencijala: DSS bi se si-gurno bavio pravnim sistemom, a G17 plus ekonomskim.

9. februar

Započela je rad Romska televizija, sa 24 sata programa dnevno. Or-ganizovana je kao privatno preduzeće, finansirano iz privatnih izvora (ko ćedočekati državu?). Sve čestitke, uz želje da uspeju.

10. februar

Taman smo se navikli na ideju manjinske vlade, kada se Vuk Draško-vić predomislio po povratku iz Vašingtona i rekao da je za njega neprihva-tljiva vlada koju bi podržali socijalisti, oni koji su ubili Vesu i drugove naIbarskoj magistrali, oni sa kojima se borio ovih petnaest godina dok ih nijeoborio! Složio se i Velja Ilić. Šta sad: novi izbori ili će Vučina i Velja opetda se žrtvuju za Srbiju? Bilo kako bilo, nije lako sa Vukom Draškovićem ti-kve saditi.

Inače, G17 plus i Boris Tadić i dalje govore o većinskoj vladi kao naj-boljoj kombinaciji. Doduše, G17 plus dozvoljavaju i manjinsku sa podrškomsocijalista, ali kao loše rešenje, tek nešto bolje od novih izbora. Zoran Živko-vić tvrdi da je priča o vladi za DS završena i da ona odlazi u opoziciju.

Boš

ko M

Ijat

ović

PRIZ

MA

4

Brisel i Vašington gunđaju protiv manjinske vlade podržane od socija-lista, ali je pitanje da li se samo radi o gunđanju ili će stvarno zaoštriti odno-se, uključujući i finansijsku podršku. Kako čujem iz navodno pouzdanih iz-vora, Zapad i sam shvata kompleksnost situacije u Srbiji i neslaganje je višeformalno.

11. februar

Karla del Ponte tvrdi da se Karadžić i Mladić nalaze u Beogradu,pozivajući se na sopstvene pouzdane izvore. Čudno je, a u stvari nije, štoPonteova uvek tvrdi da se Mladić i drugi nalaze u Beogradu i tako vrši priti-sak onda kada se u Srbiji zakuvava politička situacija. Dolivanjem ulja navatru ona pokušava da ostvari koncesije srpskih vlasti u korist tužilaštva, azbog pretpostavljenog prihvatanja njenih tvrdnji u zapadnoj javnosti i poli-tičkim krugovima. Koncesije nikako da stignu, ali PR efekt njenih tvrdnjisvakako postoji, a bez obzira što nikada nije nečim ubedljivim potkrepilasvoje tvrdnje.

13. februar

Šarmantna sličica o malim strankama. Elem, po isključenju više funk-cionera Reformista Vojvodine, uključujući i predsednika Isakova, a od straneGradskog odbora Novog Sada, žali se jedan od isključenih: ta predsednicaGradskog odbora je do 5. oktobra bila kafe kuvarica u stranci, pa je mi uzdi-gli na mesto pokrajinskog ministra, a gledajte šta nam sada, nezahvalna, radi!Čovek ne shvata šta priča. A pouka je: važno je bilo biti makar kafe kuvaricana pravom mestu, tj. u minornoj stranci koja stiže na vlast i koja dobija znat-no više lepih mesta nego što ih može popuniti. Živeo cenzus od 5%!

15. februar

Glavni odbor SPO-a je, navodno protiv volje Vuka Draškovića,glasao za ulazak u manjinsku vladu podržanu od SPS-a, ako se mora. Bur-leska se nastavlja.

Juče je Glavni odbor G17 plus takođe odlučio da se uđe u manjinskuvladu, takođe se pozivajući na interese Srbije.

Meni se čini da Vojislav Koštunica, koga mnogi i dalje optužuju za ne-sposobnost, pokazuje izrazitu političku veštinu prilikom formiranja ove vla-de. U krajnje nepovoljnoj situaciji, kada njegova stranka raspolaže jedva sapetinom skupštinskih mandata i kada treba okupiti rogove u vreći, tj. strankekoje imaju toliko različita programska načela (ukoliko ih uopšte imaju), Ko-štunica energično igra na sve slabosti, želje i bojazni: tu su i strah od novih iz-bora, i vlastoljublje, i bojazan od jačanja radikala, i lični i partijski animozite-ti, i snaga njegove centralne političke pozicije, i pocepanost DS-a, i samolju-blje pojedinaca…

PREG

LED

MES

ECA

PRIZ

MA

5

15. februar

Centralna proslava dvestagodišnjice srpske državnosti održana jeu Orašcu. Emotivni naboj bio je nikakav, valjda zbog velike potrošnje emo-cija tokom sadašnje političke krize, zatim nesporazuma u trouglu država-pre-tendent na presto-SPC iz prethodnih nedelja, a i očajnog vremena.

19. februar

NATO je opet neuspešno pokušao hapšenje Radovana Karadžićana Palama. Zašto li ne poslušaju Karlu del Ponte kada žena uvek i zasigurnozna gde se Karadžić krije?

20. februar

Dužan sam da pomenem i dve stvarne ili navodne afere, koje se vu-ku još iz vremena predizborne kampanje.

Prva je vraćanje 1,8 milijardi dinara (sa kamatama 2,4 milijarde) Bo-goljubu Kariću, odnosno Mobtelu, polovinom decembra 2003. godine. Posvemu sudeći, a trudio sam se da istražim stvar, novac je vraćen s razlogom,jer se drugačije nije moglo. Zakon je na strani Karića. Osnovni problem je re-volucionarni pristup ondašnjeg direktora Uprave za javne prihode Aleksan-dra Radovića i onih koje je slušao, tj. potpuno zanemarivanje zakonom propi-sanih procedura prilikom oporezivanja ekstraprofita. Stoga je bila neumesnažestoka reakcija ljudi iz G17 plus i zaklinjanje da će vratiti novac čim se for-mira nova vlada. Da ne bude opet revolucionarno, a nepropisno.

Druga je Nacionalna štedionica. Da pokušam da ukratko iznesem pro-blematičnu varijantu: Narodna banka držala je deo deviznih rezervi u Vek-sis/Evroaksis banci; ta banka kreditirala je male ofšor firme, čiji su vlasniciHamović, Lazarević i prijatelji, koje su tim novcem kupile akcije Nacional-ne štedionice; znači, Narodna banka je praktično finansirala kupovinu akci-ja, a na osnovu dila Dinkića sa pomenutim biznismenima kako bi se jeftinodošlo do većinskog vlasništva nad privilegovanom institucijom; korišćenesu ofšor firmice kako bi se izbegla potreba da se dobije saglasnost za učešćeod preko 15% u vlasništvu. Đelić želi da sve to dokaže kako bi smrsio kon-ce Dinkiću, ali mu nedostaju definitivni dokazi kako o toku novca, tako i opovezanosti lica.

22. februar

Mandatar nove vlade Vojislav Koštunica izjavio je da ekstradicijaosumnjičenih Haškom tribunalu neće biti vrhunski prioritet njegovevlade. „Treba da razgovaramo da nađemo rešenje koje nije crno-belo i kojeće nam omogućiti da preživimo”. Rekao je i da neće isporučiti četiri gene-rala, kao što to nije učinila ni prethodna vlada, kao i da ekstradicije samojačaju SRS.

Boš

ko M

Ijat

ović

PRIZ

MA

6

Koštunica je, verujem, potpuno u pravu kada kaže da ekstradicije per-manentno destabilizuju demokratski režim u Srbiji. Poslednje godine to jasnopokazuju. Sa druge strane, nije baš uputno kačiti se sa Zapadom oko stvarikoju su oni davno prelomili i više, izgleda, nisu spremni da raspravljaju. Šte-ta za Srbiju može biti velika.

Naravno, dve su mogućnosti. Prvo, da je sondirana zapadna diplomati-ja i da se pokazalo da je za njih prihvatljivo (izvesno) odlaganje izručenja, azbog želje da se ojača demokratski poredak u Srbiji. Nadam se da je tako, ma-da nemam ni gram informacija koje bi to potvrđivale. Blage reakcije Solane iMontgomerija na formiranje vlade uz podršku socijalista svakako ne predsta-vljaju dovoljan argument da će isto biti i sa, hm, prolongiranjem saradnje satribunalom.

Druga je mogućnost daleko riskantnija: da ne postoje povoljni signali,već da Koštunica ili testira Zapad ili plaća SPS-u za uslugu.

Postoji jedna diplomatska finesa na koju me je upozorio jedan naš am-basador. Koštunica je rekao to što je rekao pre nego što je postao premijer ina nezvaničan način. Daleko je važnije šta će reći zvanično, kada postanepremijer. Mada, teško je verovati da će promeniti stav.

22. februar

Održana je skupština Demokratske stranke. Pobedio je, ubedljivo,Boris Tadić. Antiđinđićevska struja, oduvek jaka u DS-u, pobedila je đinđi-ćevsku. Ono što nije uspelo opoziciji iz 1998. ili 2000, uspelo je Tadiću iz2004. godine. Doduše, Đinđić više nije među nama.

Hoće li DS u Vladu? Ne verujem. Pomenutim ishodom, da kažem teh-ničkim rečnikom, zadovoljen je potreban, ali ne i dovoljan uslov. Koštunicanikada ne bi uveo u vladu DS dok su Živković i Jovanović važni faktori. Pr-vog doživljava kao Đinđićevog nastavljača, a drugog ne podnosi zbog pretnjihapšenjem tokom Sablje. Tadić je Koštunici prihvatljiviji, ali će, verujem,pokušati da što duže vlada bez njega. Nisam siguran da će mu lakše biti saVukom i Veljom nego što bi bilo sa Borisom, ali da vidimo. Možda će se Ko-štunica obratiti Tadiću onda kada zagusti, ali je pitanje da li će Tadić tada na-ći interes da se odazove.

25. februar

Poništena je odluka o izboru Kori Udovički za guvernera NBS, aizabran je Radovan Jelašić. U javnosti je ostalo nejasno da li je odluka oponištavanju pravno valjana. Ali, sva upinjanja gospođe Udovički da seodbrani ipak padaju u vodu na moralnom i političkom planu zbog činjeni-ce da nije podnela ostavku, ili je bar ponudila Skupštini, u septembru2003, u momentu kada je postalo jasno da je na položaj izabrana na nele-galan način.

25. februar

PREG

LED

MES

ECA

PRIZ

MA

7

Boš

ko M

Ijat

ović

PRIZ

MA

8

Izmenjeni su izborni zakoni. Kod parlamentarnih izbora može glasa-ti i dijaspora u diplomatsko-konzularnim sedištima, a za stranke manjina nevaži cenzus. Kod predsedničkih je ukinut cenzus u prvom krugu.

25. februar

Šef kancelarije Svetske banke u Beogradu zatražio je u ime grupe do-natora da Skupština Srbije u roku od mesec dana usvoji deset već pripre-mljenih sistemskih ekonomskih zakona, a u roku od sto dana još nekolikodesetina. „Donatori više ne mogu da čekaju, a ni građani Srbije”, kažeO’Saliven.

Potpuno se slažem sa idejom da bi parlament trebalo da najbrže mo-guće nastavi sa odavno zaustavljenim ekonomskim reformama, ali je pita-nje da li je odabran dobar i ton i pristup. Kako je rečeno, može se pomislitida donatorska grupa daje domaće zadatke Skupštini Srbije, s tim da posta-vljanje roka od mesec dana kao da svedoči da se Vlada smatra protočnimbojlerom, a Skupština glasačkom mašinom koji se ne pitaju za mišljenje,već brzometno usvajaju ono što im se podnese. Ispada i da je donatorskagrupa čak spremna da pred parlamentom zastupa građane Srbije, kao da jeSkupština, ne daj bože, uzurpatorska, a donatorska grupa legitimni pred-stavnik građana.

Potpuno razumem, pa i delim nezadovoljstvo zbog zastoja u reforma-ma, ali i drugim poslovima (na primer, Skupština SCG više od pola godine neuspeva da se sastane i usvoji zakon o garancijama za povoljne kredite Svet-ske banke). Nadam se, sa druge strane, da i predstavnici donatora razumejunašu osetljivost na poteze koji se mogu shvatiti kao davanje naloga inostranihvlasti jednoj polukoloniji.

28. februar

Održana je Vojvođanska konvencija dela autonomaških stranakai nevladinih organizacija. Usvojena je Subotička deklaracija, održani sužestoki govori o autonomiji Vojvodine i „fašizaciji” Srbije i – doživljen jetežak neuspeh. Naime, osnovni cilj skupa bila je internacionalizacija tzv.vojvođanskog pitanja, pa su pozvani diplomatski predstavnici svih zemalja,a odazvala su se samo četvorica iz istočne Evrope, a nijedan iz Evropskeunije, Amerike i svih drugih zapadnih zemalja. Time je, valjda, jasno poka-zano kakav je stav Zapada prema somnabulnim idejama Čanka i kompanije.Druga muka je što ne mogu ni nagovestiti koaliciju za sledeće izbore: Čanakbi da se svi skupe u jednu koaliciju, ali Kasi je milije da uzme sigurne man-date po izmenjenom izbornom zakonu, koji olakšava plasman stranaka naci-onalnih manjina.

Ne bi li, jadni, ojačali sastav konvencije i uhvatili vezu sa narodom, or-ganizatori su važno mesto dali korifejima slobodne misli u Vojvodini, bivšimlokalnim komunističkim funkcionerima Nikoli Kmeziću, Bošku Kruniću iŽivanu Berisavljeviću. Kako bi dokazao svoju demokratsku orijentaciju,

Berisavljević je izjavio da Vojvodina neće priznati pravo aktuelnog republič-kog parlamenta da donese novi ustav Srbije.

Zabavno je uverenje svih autonomaša da oni i samo oni predstavljajuVojvodinu, a da su svi ostali tek unitaristi, uzurpatori, zlonamerni, klerofaši-sti, zavedeni, neznalice i slično. Politički oponent tu nije samo oponent, većkrvni neprijatelj koga valja likvidirati. Na njihovu žalost, narod je već presu-dio: autonomaške stranke dobile su na decembarskim izborima u Vojvodinisamo 15%, a tzv. beogradske celih 85%. Ekstremizam i patologija NenadaČanka najveći su neprijatelj razumne vojvođanske autonomije.

PREG

LED

MES

ECA

PRIZ

MA

9

Slobodan Antonić1

Nova vlada Srbije: pogled izuporednoistorijskog ugla

U prvom delu ovog članka izlažu se osnovne pravilnosti na-stanka koalicionih vlada. Na osnovu njih se, u drugom delu,razmatra manjinska priroda nove, Koštuničine vlade, a u tre-ćem delu odgovara na pitanje zašto i Demokratska strankanije bila uključena u vladu. Konačno, u četvrtom delu iznosise predviđanje o trajnosti Koštuničine vlade.

I

Uporednoistrijska proučavanja nastanka koalicionihvlada došla su do izvesnih pravila njihovog obrazovanja. Ta

pravila, naravno, nisu apsolutna i oslikavaju samo dugoročne tendencije. Ov-de se navode nekih osam pravila,2 od kojih se prvih pet zasnivaju na učinkumoći, a ostalih tri na političkoj bliskosti. Ona nisu istog stepena opštosti, jerse neka mogu uzeti kao naročiti slučajevi nekog drugog pravila.3 Pojedinapravila intuitivno su postavljena u sklopu teorije igara, dok su neka prošlastrogu iskustvenu proveru.4

1. Pravilo korišćenja prilike („winning coalition”, Anatol Rappoport,1973). Pre će se obrazovati vladajuća koalicija nego što neće. Privlač-nost moći (tj. prilike da se ostvare stranački ili lični ciljevi) jeste tolikada će stranke radije zanemariti međusobne razlike i obrazovati koalici-ju, nego što će ići na nove izbore.

2. Pravilo stožera („pivotal actor”). Stožer koalicije je neka velika stran-ka, obično iz središta političkog prostora. Ona počinje sa obrazova-njem većine, igrajući ulogu lokomotive, iza koje se ređaju drugi, manjivagoni. Kada je kompozicija na domaku obrazovanja, čak i dotadašnjisuparnici stožera dobijaju želju da joj se priključe („band waggon ef-fect”).

3. Pravilo manje koalicije („minimal winning coalition”, John Von Neu-man and Oskar Morgenstern, 1967). Pre će se obrazovati manja (a do-voljna), nego veća koalicija. Ovo dolazi otuda što je količina moći ko-ja se deli postojana. Stoga akteri većma vole manje učesnika u podeli,negoli više.

Slob

odan

Ant

onić

PRIZ

MA

10

1 Filozofski fakultet, Beograd. .2 U pitanju je izbor iz većeg broja pravila, koja su ovde izložena, zbog prirode članka, u po-

pularnoj verziji.3 Recimo, pravilo 6 u odnosu na pravilo 3, pravilo 7 u odnosu na pravilo 6. itd.4 Abram de Swaan je, recimo, u knjizi Teorije o koalicijama i obrazovanju kabineta, 1973,

ispitao preko sto slučajeva nastanka koalicionih vlada kako bi proverio važenje „policy dis-tance” pretpostavku, tj. pravilo 6 sa gornje liste.

4. Pravilo najmanje skupštinske većine („mimimum size coalition”,William Gamson, 1962 i William Riker, 1962). Iz razloga na kome sezasniva i prethodno pravilo, pre će se obrazovati vlada koja počiva nanajmanjoj potrebnoj skupštinskoj većini, nego vlada sa udobnom veći-nom. Neka su u skupštini od 100 mesta ušle tri stranke (A, B i C), pričemu je stranka A osvojila 25 mandata, stranka B 35, a stranka C 40mandata. Vladajuća koalicija biće AB (55), pre nego AC (65), ili BC(75).

5. Pravilo najmanjeg broja aktera („bargaing proposition”, Michael Lei-serson, 1968). Dve stranke se lakše dogovore nego tri, a tri lakše negočetiri. Stoga, verovatnija je vlada sa manje, negoli sa više koalicionihčlanova. Neka su u skupštinu sa 100 mesta ušle stranke koje imaju: A30 mandata, B 25, C 20, D 15 i E 10 mandata. Koalicija AB je verovat-nija od koalicije BCE ili BCD. Iz istog razloga, koalicije sa manje čla-nova su dugotrajnije od koalicija sa više.

6. Pravilo veće potisne snage („large coalition”, „policy distance”;Abram de Swaan, 1973). Ako nova vlada mora da uradi neki važan po-sao, a pogotovo ako u društvu o njemu postoji neslaganje, koalicija ćebiti obrazovana tako da u nju ipak uđu svi koji podržavaju isti način iz-vršenja tog posla. Recimo, u nekom društvu na političkom dnevnomredu nalazi se agrarna reforma. U skupštinu od 100 mesta ušle su stran-ke: A sa 30 mandata, B sa 25, C sa 10 i D sa 35 mandata. Stranke A, Bi C podržavaju agrarnu reformu, stranka D joj se protivi. Premda je zaskupštinsku većinu dovoljna koalicija A i B (55), u nju će biti uključe-na i stranka C, pošto će tako agrarna reforma biti lakše sprovedena. Uslučaju da je taj važan posao rat ili donošenje ustava, u koaliciju mogubiti uključene i sve stranke u parlamentu (A, B, C i D).

7. Pravilo najmanje unutarkoalicione opozicije („power excess coali-tion”, A. M. A. Van Deemen, 1991). Članovi koalicije težiće da u njojimaju što slabiju opoziciju. To znači da će, recimo, stožerna stranka,prilikom stvaranja koalicije, gledati da izbegne da u vladi ostane u ma-njini. Neka su skupštinu od 100 mesta ušle stranke: A sa 30 mandata, Bsa 20, C sa 15, D sa 10 i E sa 25 mandata. Neka su stranke A, B, C i Dbliske po nekom ključnom političkom pitanju. Ako bi stranka A (sto-žerna stranka) napravila veliku koaliciju (ABCD), ona bi u njoj bila uubedljivoj manjini (30:45). U manjini bi ostala i u kabinetu ABC(30:35). Ni u vladi ABD ne bi dominirala (30:30). Otuda će stranka Asvim ovim kabinetima pretpostaviti vladu ACD (30:25), a još radije ćese poslužiti manjinskim vladama (AD ili AC; 30:15 i 30:10). Naime,da bi ova dva manjinska kabineta opstala, u skupštini je dovoljna podr-ška bilo kog od dva preostala srodna aktera (B, kao i C ili D), što se upolitičkoj stvarnosti dâ obezbediti.

8. Pravilo kraćeg niza („minimal range coalition”, Michael Leiserson,1966). Ako stranke po političkoj bliskosti poređamo u niz (ABCDEF),onda će stranke koje stvaraju vladajuću koaliciju u nju pre uključiti su-sedni ili preskočeni član niza, nego stranku koja produžava niz. Neka

NO

VAVL

AD

ASR

BIJE

:PO

GLE

DIZ

UPO

RED

NO

ISTO

RIJS

KO

GU

GLA

PRIZ

MA

11

Slob

odan

Ant

onić

PRIZ

MA

12

su u skupštinu od 100 mesta ušle stranke koje čine sledeći politički niz:A (komunisti), B (socijaldemokrati), C (mali zemljoradnici), D (libera-li), E (konzervativci) i F (radikalni nacionalisti). Neka stranka A ima15 mandata, B 25, C 15, D 15, E 15 i F 15 mandata. Stranke A i B (ko-munisti i socijaldemokrati) već su dogovorile koaliciju (40) i treba imjoš jedan član za skupštinsku većinu. Vlada ABC (kraći niz) verovatni-ja je od vlade ABD (duži niz), a pogotovo od vlade ABE ili čak ABF(veoma dugi nizovi). Stoga, iako sve četiri stranke (C, D, E i F) dono-se isti broj mandata (15), A i B će pre u vladu uzeti stranku C (male ze-mljoradnike), nego D (liberale), a pogotovo E (konzervativce) ili F (ra-dikalne nacionaliste). Takođe, ako su koaliciju dogovorile stranke B iD (socijaldemokrati i liberali; ukupno 40 mandata), one će pre do veći-ne doći tako što će u koaliciju uključiti „preskočenu” stranku C (malezemljoradnike), nego susednu levu stranku A (komuniste) ili susednudesnu stranku E (konzervativce), a pogotovo udaljenu desnu stranku F(radikalne nacionaliste). Dakle, bez obzira što stranke A, C, E i F do-nose isti broj mesta (15), vlada BCD (kraći, popunjeni niz) verovatnijaje bilo od vlade ABD (produženje niza na levo), bilo od vlade BDE(produženje niza na desno), a pogotovo od vlade BDF (veliko produže-nje niza na desno).

II

Primenimo li ova pravila na srpski slučaj, videćemo da su se glavni po-litički delatnici, nakon decembarskih izbora 2003. godine, sasvim racionalnoponašali.

Najpre, iako je u više navrata izgledalo da je Srbija na pragu ponavlja-nja izbora, sporazum je, na kraju, ipak pronađen (pravilo 1). Uopšte, pona-vljanje izbora, u okolnostima kada su političke podele toliko duboke da spo-razumna vlada izgleda nemoguće, najčešće daje istu skupštinsku sliku. Pri-mer Nemačke 1932. to dobro oslikava. Pošto je Hindenburg oborio Brünin-govu centrističku vladu, jula 1932. održani su izbori. Na njima se pokazalo daviše nikakva centristička vlada nije moguća. Ekstremna levica (komunisti) iekstremna desnica (nacisti) dobili su ukupno više mandata (319) nego sveostale stranke zajedno (270). Četiri meseca docnije, novembra 1932, izborisu ponovljeni, ali slika ostaje ista. Komunisti i nacisti dobijaju 296 mandata,svi ostali 262. Pitanje stvaranja vlade nije rešeno novim izborima, i ono što senije moglo u avgustu, nije se moglo ni u decembru.

Ovo dolazi otuda što je obrazovanje vladinih koalicija pre svega stvarpolitičara, nikako građana. Izjave ovdašnjih političara o tome kako građanina izborima saopštavaju koje stranke žele u sporazumnoj vladi ne mogu seuzeti za ozbiljno. Naime, u ustrojstvima sa više stranaka, građani nemaju niteorijske mogućnosti da utiču na buduće vladine koalicije. U čistom, dvostra-načkom ustrojstvu, vaš glas za jednu stranku i može povećati njene izglede zavlast i ujedno umanjiti izglede suparničke stranke. Međutim, u ustrojstvimasa više stranaka nije tako. Tu vaš glas za neku stranku nekada, zapravo, može

značiti njeno udaljavanje od vlasti. Pogledajmo primer iz našeg pravila 7 i vi-dećemo da bi stranci B bilo bolje da je bila slabija. Tada bi je stožerna stran-ka A pre uzela u vladu. Osim toga, birač ne može da predvidi, čak i ako savr-šeno zna gornja pravila o stvaranju koalicija, verovatnoću pojedinih koalici-ja, da bi onda na njih svojim glasom uticao. Tu ne pomažu ni istraživanja jav-nog mnenja, ma koliko tačna bila. Jer, ako bi se birači počeli upravljati premanekom tačnom nalazu, samo istraživanje prestalo bi da bude tačno. Birači bi,naime, prilagodili svoje izborno opredeljenje izgledima za koalicije, što zna-či da bi došlo do izvesne promene njihovog nameravanog glasanja. Tako binovo istraživanje pružilo drugačiju sliku od prethodnog. Objavljivanje ovognovog istraživanja, međutim, nužno bi birače nagnalo da opet prilagode svo-ju izbornu odluku promenjenoj slici, i tako ad infinitum.

Stoga, stvaranje Koštuničine sporazumne vlade, ma koliko raznorodnona prvi pogled ona izgledala, bilo je racionalno kako sa stanovišta aktera, ta-ko i sa stanovišta sistema. Ni jedan delatnik, osim radikala, nije želeo da po-novo ide na izbore, jer su svi znali da na njima teško mogu da dobiju višeskupštinskih mesta od onoga što imaju. Sa druge strane, istraživanja su poka-zivala da suočavanje birača sa učinkom prethodnih izbora ne bi imalo uticajna promenu njihovog izbornog opredeljenja, a onda ni na učinak novih.

Isto se može reći i o manjinskoj prirodi Koštuničine vlade. Manjinskevlade se u našoj javnosti koja nema dovoljno iskustva sa višestranačjem doži-vljavaju kao retke, nepostojane i kratkotrajne. Ovu zabludu raširili su kakoopozicioni političari,5 tako i pojedini slabo obavešteni analitičari. Međutim,manjinske vlade su daleko češće, postojanije i dugotrajnije nego što se to kodnas misli. Načelno, one se učestalo javljaju u dva soja političkih poredaka.

Prvi soj su poreci u kojima postoje tako duboke podele među stranka-ma, da bi uzimanje pojedinih od njih u vladu dovelo do ugrožavanja čitavogporetka. Vajmarska Nemačka (1919–1932) dobar je primer za to, kao i fran-cuska Četvrta republika (1945–1958), ili posleratna Italija (1946–1972). UVajmarskoj republici uključenje u vladu krajnje levice (nezavisnih socijali-sta, kasnije komunista), moglo je da dovede do unutrašnje intervencije voj-ske. Uključenje, pak, krajnje desnice u vladu (nacionalista – Deutschnationa-le Volkspartei, kasnije nacista – NSDP), nosilo je opasnost od spoljnje inter-vencije sila saveznika, ili čak građanskog rata. Strah od levice i revolucije upojedinim uticajnim krugovima bio je toliki da su čak i socijaldemokrati bilisumnjivi (naročito pošto je, aprila 1925, za predsednika izabran Hindenburg).Kako su ove nepoželjne političke opcije nosile značajan deo skupštinskihmandata, često je bilo lakše napraviti manjinsku vladu, uz podršku neke od„izopštenih” stranaka, nego većinsku vladu, sa njihovim učešćem. Stoga suod 22 vajmarske vlade, 11 bile manjinske.6

NO

VAVL

AD

ASR

BIJE

:PO

GLE

DIZ

UPO

RED

NO

ISTO

RIJS

KO

GU

GLA

PRIZ

MA

13

5 Aleksandar Vučić, generalni sekretar SRS: „Vlada neće biti dugog veka, pošto ni jedna ma-njinska vlada ne traje dugo”; Politika, 21. februar 2004, str. A7.

6 Socijaldemokrati su podržavali manjinske vlade Fehrenbacha (juni 1920), Marxa (novem-bar 1923, juni 1924, juni 1926) i Luthera (januar 1926), komunisti Wirtha (maj i oktobar1921), nacionalisti Brüninga (mart 1930), a dve sledeće Brüningove vlade (septembar i de-cembar 1930) podržavali su čas socijaldemokrati, čas nacionalisti.

Ista „izopštenost” stranaka krajnje levice (komunisti, donekle i socija-listi) i krajnje desnice (krajnji nacionalisti i fašisti) postojala je i u hladnora-tovskoj Italiji, kao i u francuskoj Četvrtoj republici. Od 27 italijanskih vlada,u razdoblju 1946–1972, čisto manjinskih bilo je 11 kabineta, a još četiri kabi-neta bila su u jednom domu parlamenta u većini, a u drugom domu u manji-ni.7 Nekada su i godine prolazile bez većinske vlade (recimo, razdoblje1957–1963). U francuskoj Četvrtoj republici, pak, od 21 vlade manjinskih jebilo pet, dakle srazmerno manje nego u Vajmarskoj Nemačkoj ili Italiji. Me-đutim, tamo su manjinske vlade – koje su upravljale uz skupštinsku podrškučas socijalista, a čas degolista – umele da budu dugotrajnije od većinskih. Re-cimo, manjinska vlada Molleta (1956–1957), sastavljena baš od socijalista idegolista, bila je najdugotrajniji kabinet Četvrte republike.8

Drugi soj višestranačkih poredaka sa čestim manjinskim vladama pot-puno je suprotan prethodnom. To su zemlje, poput Švedske, Danske ili Nor-veške, u kojima postoji visok stepen saglasnosti o temeljnim društvenim pra-vilima postupanja, kao i o društvenim ciljevima. Tamo su manjinske vladečesto samo drugi lik postojanja velike koalicije (iz našeg pravila 6), učinaksvojevrsne saglasnosti da neka stranka obavi opšte prihvaćeni posao. U Šved-skoj, od 1917. do 2004. godine (ne računajući doba II svetskog rata), bilo jesvega devet većinskih kabineta. Manjinske vlade često su bile ne samo zapa-njujuće dugotrajne, već i „neverovatno manjinske”. Vlada liberala Ekmana(1926–1932), počivala je na 33 glasa u skupštini od 230 mesta, i 68 glasova usenatu od 280 mesta. Ali, Ekman je svoju vladu vešto održavao kako uz po-moć levice (socijaldemokrata, po pitanju jakog budžeta), tako i desnice (kon-zervativaca, po pitanju politike zaposlenosti). Slično je bilo (a i sada je) uNorveškoj, a u Danskoj su u poslednjih četrdeset godina sve vlade bile ma-njinske. Neke od te 22 manjinske vlade bile su i „više nego manjinske” – po-put kabineta liberala Pola Hartlinga, iz 1974, koji je formalno uživao podrškusamo 22 od 197 skupštinskih poslanika.

Srpski slučaj je, naravno, bliži Italiji nego Švedskoj. U našem politič-kom životu postoje duboki rascepi, a na dvema skupšinskim strankama, radi-kalima i socijalistima, stoji žig koji glasi: „nepodobni za demokratsku vladu”.Pošto te dve stranke zajedno drže 42% sedišta u parlamentu, time je značajnosmanjena verovatnoća da nova vlada može biti većinska. Koštunica je, u prvimah, ovo ograničenje pokušao da prevaziđe ponudom stvaranja koncentraci-one vlade. Ima li se u vidu pravilo 6, ovaj predlog i nije bio sasvim nerazbo-rit. Pred Srbijom je, naime, stajao važan zadatak donošenja novog ustava kaostvarnog demokratskog društvenog ugovora, posao koji inače najbolje oba-

Slob

odan

Ant

onić

PRIZ

MA

14

7 Osnovu manjinskih vlada u Italiji činili su demohrišćani (Democrazia Cristiana). Njihovemanjinske kabinete podržavala je, neki put, desnica (monarhisti i fašisti) – poput Zolieve(maj 57 – juli 58), ili Segnieve vlade (februar 1959). Takođe, „jednobojne” DC vlade uži-vale su potporu i levice (socijalisti ili socijaldemokrati) – poput Fanfanijevih kabineta (juli1958, juli 1960. i februar 1962) ili vlada Leonea (juni 1963) i Rumora (avgust 1969).

8 Iako je i ova manjinska vlada ocenjivana kao „heterogena”, ta raznorodnost joj je davalamogućnosti za široku dodatnu podršku. Zahvaljujući socijalistima, imala je glasove komu-nista, a blagodareći degolistima, uživala je potporu katoličkih centrista (MRP).

vljaju „velike koalicije”.9 Kroz rad u koncentracionoj vladi došlo bi do iz-gradnje uzajamnog poverenja među našom političkom elitom i do postepe-nog urastanja izopštenih stranaka u demokratsko ustrojstvo. Međutim, glavnipolitički delatnici – od SRS do DS – ovaj su predlog sa prezrenjem odbili.Tako je manjinska vlada postala gotovo neizbežna.

Zapravo, i u tzv. demokratskom bloku (DSS, DS, G17 plus i SPO-NS)postojala je duboka podela (opširnije u delu III). Ta je podela probudila i oja-čala delovanje pravila 7, koje je u tesnoj vezi sa pravilom 3, pravilom 4 i pra-vilom 5. Koštunica je morao da izbegne da svog glavnog takmaca, Demokrat-sku stranku, uzme u vladu i tako u njoj ostane u ubedljivoj manjini. Da je tajstrah imao stvarnog osnova, svedoči i predlog podele ministarstava, sačinjenu Demokratskoj stranci, koji je predviđao da DS i G17 plus zajedno imaju vi-še ministarskih glasova od DSS, SPO i NS. Da nije bilo duboke podele u tzv.demokratskom bloku Koštunica bi, verovatno, u ime „velike demokratskekoalicije” na ovo naposletku i pristao. Međutim, dubina „unutardemokrat-skog” rascepa okrenula ga je ka drugim rešenjima. A kako je njegova strankabila stožerna ne samo zbog broja poslanika, već i zbog dobrog političkog po-ložaja (objašnjenje je u delu III), uspeo je da sastavi manjinsku vladu u kojojje raspored ministarstava bio 9:8 u njegovu korist.

Skupštinsku zaleđinu manjinskoj vladi obezbedili su socijalisti. To je,sa stanovišta njihovog interesa, svakako bio mudar potez. Njime su socijalistikupili moguću pristupnicu u klub „demokratskih” stranaka. Nastavi li, naime,Koštuničina vlada, uz podršku SPS-a u skupštini, sa reformama i proevrop-skom politikom, socijalisti će od najrazboritijeg dela domaće i strane javnostimoći da traže „oprost greha”. Sa tim oprostom oni će, već nakon sledećih iz-bora, moći da računaju na puno učešće u vlasti. Otuda je vrlo verovatno dasocijalisti od Koštunice zbilja nisu ništa ni tražili za uzvrat. Jer, budu li samostrpljivi i odigraju li do kraja mudro, oni će na kraju dobiti mnogo više negošto je par mesta u upravnim odborima – dobiće priliku za povratak u vlast.

Što se Koštunice tiče, spremnost socijalista da po najnižoj ceni podrženjegovu manjinsku vladu značilo je da njegova stranka može da zadrži domi-nantnu ulogu u koaliciji. Time je pravilo 7 („najmanje unutarkoalicione opozi-cije”) u potpunosti zadovoljeno. Činjenica da je sada više ministarstava ostaloza podelu (pravila od 3. do 5), odobrovoljila je koalicione partnere koji su se,inače, plašili slabosti manjinskog položaja u skupštini. Na kraju su i predstav-

NO

VAVL

AD

ASR

BIJE

:PO

GLE

DIZ

UPO

RED

NO

ISTO

RIJS

KO

GU

GLA

PRIZ

MA

15

9 U ustavotvornoj skupštini francuske Četvrte republike sve tri vlade su bile „velike”. Iza Bi-daultove vlade (juni 1946) stajalo je 77% skupštinskog saziva, iza Gouinove (januar 1946)79%, a iza De Gaulleova (novembar 1945) i svih 100%. I prva vlada italijanske ustavotvor-ne skupštine, De Gasperijeva (jun 1946), uživala je podršku 88% poslanika. Čak i nakondonošenja ustava, ako su prilike rđave, često se nastavlja sa „velikim” koalicijama. Takosu, u ranoj Vajmarskoj republici, Scheidemannova (februar 1919), Bauerova (juli 1919) iMüllerova (juni 1920) vlada raspolagale sa tročetvrtinskom većinom. Ratni napori, narav-no, ostaju svojstveno tle za koncentracione vlade (tj. za vlade sa 100% skupštinske podr-ške). Takva je, recimo, bila vlada Rangella u Finskoj (1941-1943), iza koje je stajao celo-kupan skupštinski saziv.

nici Zapada stavljeni pred izbor – manjinska vlada, sa slabim socijalistima kaostatistima, ili novi izbori, sa jakim radikalima kao glavnim glumcima. Nevolj-no su odabrali ovo prvo i – Koštuničina manjinska vlada bila je rođena.

III

Pošto se u našoj javnosti političko zemljište Srbije vidi kao suštinskipodeljeno na stranke „demokratskog bloka” (DSS, DS, G17 plus i SPO-NS) istranke „starog režima” (SRS i SPS), često se postavlja pitanje zašto je Koštu-nica odabrao savez sa strankom iz drugog tabora, a ne sa strankom iz svog. Idoista, ako se iz ugla „dva bloka” gleda na stvar, onda ovaj izbor zbilja možeda izgleda više kao lični ili stranački hir, nego kao politički racionalan odabir.

Međutim, hajde da naše skupštinske stranke poređamo po političkojodn. ideološkoj bliskosti, onako kako se to u pravilu 7 nalaže. Potrebno je sa-mo da pronađemo odgovarajuće merilo ređanja. U zapadnim političkimustrojstvima obično se za ključno merilo ređanja uzima odnos prema zahva-tanju i preraspodeli dohotka i imovine. Na levu stranu lestvice stavljaju sestranke koje se zalažu da društvo (čitaj: vlada) može veći deo dohotka (pa iimovine) da zahvati i preraspodeli u skladu sa opštim težnjama i potrebama.Na desnu stranu lestvice stavljaju se stranke koje su za što manje zahvatanjedohotka i protiv svake imovinske preraspodele.

Ovakava lestvica, međutim, nije primerena srpskom slučaju. To se, iz-među ostalog, vidi i po tome što se brojni ubeđeni levičari iz naše inteligenci-je neprestano žale da su kod nas sve skupštinske stranke „zapravo desničar-ske”, kao i po tome da se ono malo deklarisanih (pre svega ekonomskih) de-sničara uporno žali da su sve naše stranke „zapravo levičarske”. I činjenica dase podeli levica-desnica u našoj javnosti pretpostavlja podela demokrate-sta-rorežimci najbolje govori da je merilo razlikovanja koje je uobičajeno na Za-padu, u Srbiji još uvek neupotrebljivo.

I baš od te, već postojeće podele bi i valjalo poći u razvrstavanju našihstranaka. Kao što je i ranije predlagano (Antonić, 1993; Molnar 1998), nekaupravo odnos prema „starom režimu” (tačnije – prema starim režimima), bu-de merilo razlikovanja. Baš taj kriterijum u slučaju Francuske 1789–1914.koristi i Diverže (1968), s tim što je kod njega stari režim onaj feudalni. Kodnas su, međutim, stari režimi bili socijalistički – Titov i Miloševićev. Oba re-žima posedovala su suštinske sličnosti, zbog čega se i mogu posmatrati u di-namičkom kontinuitetu. Na unutrašnjem planu, počivala su na javnoj svojini,visokoj opštoj (budžetskoj) potrošnji, idealima pune zaposlenosti i minimal-nih klasnih razlika i državnom staranju o građanima i njihovim porodicama.Na spoljnom planu, stari režimi počivali su na načelu neutralnosti i ekvidi-stance u odnosu na glavne svetske sile, tj. na državnom nacionalizmu i eks-kluzivizmu („nesrvrstanost” i „treći put”, za vreme Tita, i „otpor novom svet-skom poretku”, za vreme Miloševića).

Sada ćemo, poput Diveržea, na sam kraj leve strane lestvice staviti ak-tuelne srpske stranke koje su za brzo i korenito uništenje starog poretka, a nakrajnje desnu stranu one koje su za što potpunije očuvanje starog poretka.

Slob

odan

Ant

onić

PRIZ

MA

16

NO

VAVL

AD

ASR

BIJE

:PO

GLE

DIZ

UPO

RED

NO

ISTO

RIJS

KO

GU

GLA

PRIZ

MA

17

Između ovih krajeva poređaćemo ostale stranke, prema brzini, dubini i nači-nima promena za koje se zalažu. Diverže je primetio da kada se stari režimmenja revolucijom, onda se obično obrazuje četvorodelna konfiguracija poli-tičkog prostora: krajnje levo – umereno levo – umereno desno i krajnje desnokrilo. Ako iz ovog ugla pogledamo našu političku pozornicu nakog 5. okto-bra, videćemo da se takođe mogu razlikovati četiri položaja.

1. krajnje levi položaj: promene treba da budu što brže i što dublje, bezmnogo obaziranja na „Miloševićev ustav” i proceduralne začkoljice;glavne promene treba da budu: brza i potpuna privatizacija, na unutra-šnjem planu, i priključenje NATO i EU, na spoljnom; nažalost, ove nu-žne promene za većinu stanovništva odveć su nerazumljive, bolne i ne-prihvatljive; stoga njihov nosilac mora da bude odlučna i nesentimen-talna proevropska elita (usredsređena u vladi), nevezana odveć čvrstimobavezama prema aktuelnoj volji naroda.

2. umereno levi položaj: podržavaju se svi gorenavedeni ciljevi promena,ali se odbija logika revolucionarnog prava i prosvetiteljske avangarde;uviđa se značaj izgradnje valjanih i nezavisnih ustanova, ali se kori-snost i pravednost pojedinih rešenja ipak pretpostavljaju pravnoj sigur-nosti; podržava se ideja modernizacijske uloge elite, ali ne i ideja auto-ritarne modernizacije;

3. umereno desni položaj: slažu se sa privatizacijom i pristupanju EU, alimisle da je za NATO možda prerano; zalažu se za opreznije i sporijepromene, pri čemu načelu pravne sigurnosti uvek daju prednost u od-nosu na korisnost i pravednost; takođe su za strogo poštovanje sada-šnje narodne volje;

4. krajnje desni položaj: Srbija je zahvaćena talasom globalizacije, kojiznači izloženost na milost i nemilost svetskom kapitalu, kao i glavnompolitičkom i kulturnom hegemonu; glavna meta globalizma je nacio-nalna država, pa to mora biti i ključno poprište borbe; treba prihvatitiprvenstveno one promene koje će nam omogućiti da, kao nacija, eko-nomski i kulturno preživimo i dočekamo slom globalizma; privatizaci-ja da, ali revidirana i ograničena; NATO nikako, spoljna politika trebada bude uravnoteženija, a i u Evropsku uniju brže se stiže umerenijombrzinom (možda se u međuvemenu i predomislimo?); i sve mora bitistrogo po Ustavu i zakonu.Razvrstajmo sada naše skupštinske stranke. Na krajnje levi položaj može-

mo staviti, najpre GSS i SDU, dve manje partije izabarane na listi DS-a. SamaDemokratska stranka kao da se jednim delom nalazi na položaju 1, a drugim de-lom na položaju 2. Onaj njen deo koji simbolišu Čedomir Jovanović i Zoran Živ-ković, svakako da pripada krajnjem levom položaju. Drugi njen deo, koji simbo-liše Boris Tadić, tokom kampanje za skupštinske izbore 2003. odavao je utisak dasuštinski naginje umereno levom položaju. Međutim, tokom izbornih borbi uDS-u, početkom 2004. godine, Tadić je krenuo prema političkoj sredini stranke,tako da se gotovo izgubila razlika između njega i Živkovića. Otuda ćemo DS, za-sada, ipak svrstati na krajnje levi položaj (1). Umereno levi položaj (2) zauzimaG17 plus, umereno desni (3) DSS i SPO-NS, a krajnje desni (4) SPS i SRS.

Oznake koje smo ovakvom podelom dobili mogu da nas zbune. Doi-sta je neuobičajeno DS zvati krajnjom levicom, a SPS krajnjom desnicom.Ali, to dolazi od obrnute prirode starog režima, koji je – u odnosu na uobi-čajene oznake, preuzete uz Francuske – bio zapravo levi, a ne desni. Među-tim, same oznake su manje bitne od njihovog odnosa. Diverže nas uči da suposlerevolucionarni poreci (kao što su Francuska ili Srbija), u izvesnomsmislu drugačije strukture od uobičajenih, bezrevolucionarnih poredaka(poput Britanije ili Švedske). Prvo, dugotrajan otpor promeni, a zatim naglapromena, jačaju krajnja krila kako levice, tako i desnice. Ona postaju jaka,neki put jača čak i od svojih umerenih delova. I drugo, glavna linija rasce-pa se premešta. U uobičajenim porecima ona je negde u središtu političkogprostora – između položaja 2 i položaja 3. Sa jedne strane je levica, sa dru-ge je desnica, i one će retko kada pristati na zajedničku vladu. U poslerevo-lucionarnim sistemima, međutim, glavna linija rascepa se udvaja i raspore-đuje tako da jedna linija deli levicu (položaj 1 i 2), a druga desnicu (položaj3 i 4). To znači da će stranke umerene levice (2) pre da prave vladu sa ume-renom desnicom (3), nego sa krajnjom levicom (1), a isto važi i za strankedesnice. Diverže je za Francusku utvrdio da je u dotadašnjoj parlamentar-noj istoriji (1789–1966) ujedinjena levica (1 i 2) vladala manje od 10 godi-na ili 6% vremena, ujedinjena desnica (3 i 4) manje od 20 godina ili 12%vremena, dok su sve ostalo vreme parlamentarnu većinu obrazovale koali-cije levih i desnih umerenjaka (2 i 3).10

Sada ponašanje naših političkih delatnika treba da nam je mnogo jasni-je. U Srbiji, nakon 5. oktobra, stvorena su dva duboka rascepa. Uz rascep„demokrate-starorežimci” tu je i onaj „reformisti-legalisti”, odnosno „radi-kalni-umereni refomisti”. Rat DS-a sa DSS-om (2001-2003), odnosno sa G17plus (2003), bio je upravo na liniji tog rascepa. Nakon izbora 2003. pokazalose, kao prvo, da su krajnja krila levice i desnice (1 i 4) jača od njihovih ume-renih krila (2 i 3), i kao drugo, da su oba rascepa jednako snažna. Pošto vladanije mogla da ima većinu samo od stranaka sa položaja 2 i 3, kao partner ma-njinskoj vladi – u skladu sa pravilom 3 i pravilom 7 – odabrana je najslabijastranka sa položaja 1 i 4. To je bila Socijalistička partija Srbije, koja se, pritom, još i nalazila na položaju (4) koji je bio bliži položaju stožerne stranke(DSS – 3), od položaja prve sledeće alternative (DS – 1). Tako je nastala Ko-štuničina manjinska vlada.

IV

Kakva je budućnost ove vlade? Kao što je rečeno u delu II, njena ma-njinska priroda ne mora, sama po sebi, da znači i njenu kratkotrajnost. Ako ibude kratkog veka, ona to neće biti zato što je manjinska, već zbog činilacakoji joj skraćuju trajanje i kada bi ona bila većinska.

Slob

odan

Ant

onić

PRIZ

MA

18

10 Te koalicije su, u trenucima velikih nacionalnih kriza, bile proširivane sa ostatkom bilo le-vog (2+3+1), bilo desnog krila (2+3+4); Maurice Duverger, Demokratija bez naroda, 1968,str. 148-157.

Prvi takav činilac je novi ustav. Čim se on donese, prirodno će biti dase nove ustanove popune na novim izborima. Vlada to može izbeći posebnimodredbama pratećeg ustavnog zakona. Ali, DSS se prvi suprotstavio sličnojĐinđićevoj ideji i nije verovatno će u toj stvari biti nedosledan.

Drugi činilac koji skraćuje vladi mandat jesu spoljni izazovi. Vlada jošnije ni obrazovana, a već je od opozicije krštena kao „slaba” i „meka”. Kadase ta vlada, tokom 2004. godine, susretne sa starim i novim zahtevima za iz-ručenje Hagu, ili 2005. godine sa ulaskom Kosova u verovatni proces dobija-nja nezavisnosti, opozicija će verovatno da je rastrgne.

Treći razlog zbog kog ova vlada možda neće potrajati predugo jeste jakpritisak da se u vladu uključi i Demokratska stranka. Vlada još nije ni izabra-na, a već se razvijaju očekivanja o njenoj brzoj rekonstrukciji, uključenjem„očišćenog” DS-a. Tako rekonstruisana vlada doista više ne bi bila ova vlada.Iz razloga objašnjenih u delu II i III, DSS neće na to lako pristajati, što možeda dovede do svađe sa koalicionim partnerima i raspada vlade.

I četvrto, vlada će se naći u teškoj unakrsnoj vatri sa krajnje levog (DS)i krajnje desnog (SRS) položaja. Naša krajnja levica je izuzetno snažna, za-hvaljujući simpatijama Zapada i širokoj podršci među reformskom inteligen-cijom (koja, inače, daje ton javnosti). Sa druge strane, krajnja desnica takođeje u usponu, hranjena nacionalnom frustriranošću, korumpiranošću reforma-tora i greškama Zapada. Obe opcije u vladi „umerenjaka” videće glavnog ne-prijatelja, i prirodno će se naći na istom poslu njenog rušenja. I obe će vero-vati da će, nakon obaranja Koštuničine vlade, upravo oni biti ti koji će obra-zovati sledeći kabinet.

Međutim, ako ova centristička vlada i bude kratkog daha, to ne značida će to biti kraj umerenjaka i njihovih vlada. Oni imaju važno mesto u siste-mu, uravnotežujći katkad potpuno disfunkcionalne silnice.11 A ako ih ne smr-vi stega levih i desnih radikala, umerenjaci mogu ostati jezgro i svih budućihvlada. To može biti uteha članovima sadašnjeg kabineta u slučaju njegovogbrzog kraja, ali i podsećanje onima koji žele u vlast da ne ruše baš sve mosto-ve prema strankama i ljudima koje neće moći da izbegnu kada sutra i samidobiju priliku da sastave vladu. U tom smislu, ma koliko da se, recimo, jošsećamo malenog, „predrevolucionarnog” DSS-a, oni svakako nisu stranka-meteor koji će brzo da zgasne, ili se vrati na rub političkog života. Središnjipolitički položaj omogućava DSS-u da lako učestvuje u koalicijama i desno ilevo. Ako Koštuničina vlada ne doživi brodolom, i uspe li DSS da zadrži sa-dašnju političku snagu, to može biti i stožerna stranka svih budućih koalicio-nih vlada. A teorija o stvaranju vladinih koalicija nas čak podučava da takva,dobro postavljena stožerna stranka „može ostati na vlasti praktično neograni-čeno vreme” (Swaan, 1973:295).

NO

VAVL

AD

ASR

BIJE

:PO

GLE

DIZ

UPO

RED

NO

ISTO

RIJS

KO

GU

GLA

PRIZ

MA

19

11 Opstanak umerene levice i desnice u Srbiji, i njihovih centrističkih vlada, mogli bi blago-tvorno da deluju u pravcu postepenog smirivanja uzbukanog političkog zemljišta i raspalje-nih političkih strasti. „Centrizam je omogućio dvema neprijateljskim Francuskama, sprem-nim da se uzajamno unište, i koje su to i pokušale da učine, da mirno koegzistiraju i nađurelativno jedinstvo”, veli Diverže (1968:173)

Đor

đe V

ukad

inov

ićPR

IZM

A

20

Đorđe Vukadinović1

Srbija na novoj prekretnici

Srbija definitivno nema sreće sa prorocima, odnosno politič-kim analitičarima i istraživačima javnog mnjenja kao njiho-vom savremenom inkarnacijom. Naime, još se ni biračke ku-tije nisu čestito ohladile, niti je Republička izborna komisijasaopštila zvanične rezultate, mediji su, naročito oni elektron-ski, već bili preplavljeni analizom i „pouzdanim” prognoza-ma koje su se uglavnom slagale u nekoliko osnovnih tačaka.1. Izbori su pokazali da većina građana i dalje podržavastranke demokratske orijentacije, 2. stranke ovog demokrat-skog bloka obrazovaće novu reformsku vladu, 3. ukoliko dotoga kojim čudom ipak ne dođe, slede novi izbori, 4. ključ

odluke o tome da li će vlade biti ili neće nalazi se u rukama Demokratskestranke, odnosno 5. od ishoda izbora za predsednika DS, tj. od toga da li ćepobediti Zoran Živković ili Boris Tadić, zavisi da li će demokrate na ovaj ilionaj način podržati Koštuničinu vladu, ili će se ići na vanredne izbore.

Ovoliku seriju grešaka u proceni raspleta srpske postizborne političkekrize moguće je porediti samo sa epskim razmerama promašaja u prognoza-ma ishoda novembarskih predsedničkih izbora (svi su tipovali na ubedljivupobedu Mićunovića), pri čemu jedino ostaje nedoumica da li su se ovdašnjipolitički vidovnjaci zaista u oba slučaja tako ljuto prevarili, ili se možda preradilo o svesnom pokušaju izazivanja efekta samoispunjavajućeg proročan-stva. Naime, teško je poverovati da baš svi mogu tako katastrofalno da pogre-še, odnosno da srpske medijske dveri danima budu otvorene upravo i samo zapomenute grešnike. Pre će biti da se, zapravo, upornim lansiranjem takvihpriča pokušavalo pospešiti proizvođenje priželjkivanog ishoda (Mićunoviće-va pobeda, većinska vlada stranaka izvornog DOS-a), koji bi se onda, retro-aktivno, poklopio sa procenama – i interesima – „objektivnih” prognozera.To se, međutim, nije dogodilo, pa je od sve postmoderne političke čarolije lo-kalnih spin-doktora ostala samo bruka.

Nema demokratskog bloka

Ukoliko se za katastrofalne procene ishoda predsedničkih izbora još imože naći delimično opravdanje (radikalski simpatizeri se već godinama teže„hvataju” u javnomnjenjskim istraživanjima, ali, dakako, i za taj problem imanaučnog leka), nije bila neophodna neka prevelika pamet da bi se otkrilo ka-ko se birači na izborima, u principu, pre svega izjašnjavaju za ili protiv aktu-

1 Filozofski fakultet u Beogradu i glavni urednik Nove srpske političke misli .

elne vlasti. Tako se, dakle, glasalo i u ovom konkretnom slučaju (čak su i gla-sovi između radikala, DSS-a i G17 plus raspodeljeni upravo proporcionalnomeri i oštrini njihovog suprotstavljanja vlasti), a ne za ili protiv nekog imagi-narnog „demokratskog bloka”. Sve ostalo je samo politička sofisterija i poku-šaj bacanja prašine u oči javnosti.

Isto tako, i bez glomazne istraživačko-analitičke aparature moglo sekonstatovati kako u Srbiji, u ovom trenutku, ne postoji nikakav „demokrat-ski” blok (DS, DSS, SPO/NS, G17 plus), kao neka organska politička celina,koja bi onda bila prirodno suprotstavljena nekom bloku antidemokratskihsnaga (SRS, SPS). Čitav niz razloga je ukazivao da već poodavno stvari takoviše ne stoje.

Pre svega, dopadali nam se ili ne, SPS i SRS se ne mogu apriori pro-glašavati antidemokratskim strankama. Takva kvalifikacija bi, eventualno,mogla da važi za neke ranije periode njihovog delovanja, ali danas one, višeili manje, u potpunosti poštuju demokratska pravila igre, kako u formalnom,tako i u sadržinskom smislu. S druge strane, njihovi programi nikada nisu nisadržali antidemokratske elemente (antisemitizam, ksenofobiju, versku i na-cionalnu mržnju, eliminacionizam), već se kreću unutar standardne (demo-kratske) političke ponude: pravna država, nacionalna i verska ravnopravnost,privatna svojina i slično. To naravno ne znači da u određenom trenutku i(ne)povoljnim socijal-političkim okolnostima ove stranke – prvenstveno ra-dikali – ne bi opet mogle da evoluiraju u antidemokratskom pravcu, ali, kakosmo se mogli uveriti i na skorašnjem primeru D(O)S-a, takva opasnost uvekpostoji i na nju niko nije automatski imun. Pogotovo vlast u državi sa slabiminstitucijama i niskim nivoom demokratske kulture.

Ne treba stoga da čudi što su u političkim nazorima i praksi mnogihstranaka iz tzv. demokratskog bloka, naročito nakon 5. oktobra i osvajanjavlasti, ispoljeni krupni demokratski deficiti (ugrožavanje nezavisnosti sud-stva, pokušaji medijske kontrole, obračun sa neistomišljenicima, manipulaci-je sa predsedničkim izborima i skupštinskom procedurom…) koji ozbiljnodovode u pitanje njihovo kvalifikovanje kao „demokratskih”. Na stranu štosu i definicija i sadržaj pojma demokratskog bloka veoma elastične kategori-je, pri čemu se njegov sastav prema potrebi proširuje ili sužava. Tako su, naprimer, kada je trebalo eliminisati „kočničare” unutar sopstvenih redova, izsastava demokratskog bloka naglavačke izbačeni Koštunica i DSS, kao i Ve-lja Ilić i njegova Nova Srbija, a SPO i Vuk Drašković godinama tretirani kaodeo „poraženih snaga”. Sada su, međutim, za potrebe dokaza kako su demo-kratske snage ipak odnele ubedljivu pobedu na ovim izborima, svi oni napra-sno rehabilitovani i velikodušno počastvovani atributom demokrata.

Najzad, tu je i nezanemarljiva činjenica da su se u prethodne tri godinesvi politički sukobi i afere odvijali unutar ovog imaginarnog demokratskogbloka. Svo to vreme glavna politička polarizacija je išla linijom sukoba DS –DSS, DS – G17 plus, Koštunica – Đinđić – Labus, Živković – Dinkić – Jova-nović i slično, dok su „poražene snage” iz SPS-a i SRS-a, nakon što je protut-njala postpetooktobarska lavina, doduše, ostajale na margini, ali i u zavetrinipolitičkih oluja, uz tek sporadične prozivke, pretnje lustracijom i uzajamna

SRBI

JAN

AN

OVO

JPR

EKRE

TNIC

IPR

IZM

A

21

sumnjičenja među članicama „demokratskog bloka” za pokušaje sklapanjaneprincipijelnih koalicija sa ovim „ostacima starog režima”. Pod dejstvomneprestanih polemika i ogorčene međusobne borbe na javnoj sceni, nekadanevidljive i u početku sitne političke razlike unutar „demokratskog tabora”povećavale su se i metastazirale, prerastajući u smrtno neprijateljstvo, spramkojeg su sve više bledele one stvarne i često suštinske razlike u odnosu na vo-deće političke snage iz Miloševićeve ere. Zajednički protivnik zbližava efika-snije i dublje od bilo kakve ideologije, dok, s druge strane, nikakva program-ska bliskost ne pomaže onda kada dođe do sudara realnih političkih interesa.U prizorima iz srpskog političkog života, a naročito parlamenta, mogu se na-ći brojne i rečite potvrde ovog makijavelističko-ničeanskog nauka.

Koštunica – voćka čudnovata

Iz svega rečenog jasno proizilazi da priča o nekom prirodnom „demo-kratskom bloku” u Srbiji 2004. godine predstavlja samo jedan politički mitkoji živi jedino unutar uskih krugova zapadnih diplomatskih predstavništavai D(O)S-ovskih centara moći. Upravo ovi centri su prethodnih nedelja perma-nentno proizvodili medijsku i političku buku koja je imala za cilj da još jed-nom izmanipuliše volju srpskog biračkog tela i dovede do rešenja koje bi bi-lo u skladu sa interesima tih krugova. A „kolaterna” žrtva ovog projekta tre-balo je da bude sam Koštunica.

Pritešnjen između, s jedne strane, svojih predizbornih obećanja kako uvladu neće ni sa „ovima” ni sa „onima”, to jest, niti sa onima koji su odgovor-ni za stanje u Srbiji pre 5. oktobra, niti sa ovima koji su odgovorni za ono štose dešavalo nakon toga, a sa druge, političkim imperativom da obrazuje vla-du i da skine sa sebe sumnju da stalno izbegava preuzimanje odgovornosti,Koštunica je teran da ili „transparentno” dezavuiše svoju predizbornu reč (a„reč je reč”), ili da još jednom pokaže svoju nemoć i nesposobnost da konač-no uzme stvari u svoje ruke. Dakle, činilo se da će morati ili da se odreknesvog najjačeg političkog aduta (doslednost, principijenost), ili pak da potvrdiono (nesposobnost, politička impotencija) što mu svo vreme upravo prebacu-ju njegovi najljući protivnici.

Sa do sada nesvojstvenom mu političkom veštinom, Koštunica jeuspeo da pronađe izlaz iz ovog začaranog kruga i tako iznenadi kako protiv-nike, tako i vlastite simpatizere. (Istini za volju, u tome su mu, svojim drža-njem, promenama stava, ultimatumima i nekooperativnošću, dosta pomogle isame demokrate.) Jednim potezom uspeo je da razgrne srpsku političku ma-glu, odnosno prevaziđe sopstvene ideološke barijere i lansira u ovom trenut-ku jedino matematički moguće, a po njega spasonosno i koliko-toliko bezbol-no rešenje, u vidu podrške SPS-a njegovoj manjinskoj vladi. Maliciozni po-smatrači bi čitavu tu stvar verovatno mogli predstaviti i drugačije, ali, u sušti-ni – REČ nije prekršena. A vlada je ipak formirana. U okviru više nego suže-nih političkih opcija koje su mu stajale na raspolaganju, Koštunica je našaopraktično jedinu dobitnu kombinaciju. Iako daleko od toga da sobom ne nosibrojne rizike, ovo je ipak bio trenutak njegovog političkog trijumfa.

Đor

đe V

ukad

inov

ićPR

IZM

A

22

Već prve reakcije na samu najavu, a pogotovo formiranje Koštuničinevlade, pokazuju, međutim, da taj trenutak neće predugo trajati, te da vlada,odnosno njen mandatar kod svoje, navodne, ideološke „sabraće” i potencijal-nih koalicionih partnera iz DS i SRS ne može da računa čak ni na onu ele-mentarnu, u demokratskoj političkoj praksi uobičajenu toleranciju i popust uprvih stotinu dana.

Nema povratka Miloševića

U trenutku kada je postalo jasno da DS-u i njegovim saveznicima zai-sta preti odlazak u opoziciju, javnost je bila preplavljena izjavama zabrinutihpolitičara i analitičara koji su procenjivali da se „Milošević ponovo vraća navlast”, da smo „opet tamo gde smo bili pre Petog oktobra” i da je Koštunica„konačno pokazao svoje pravo lice”. Dalji komentari su se bavili spekulacija-ma o tome šta je SPS dobio zauzvrat, kako je iskoristio trenutak ne samo dase sa duboke margine vrati u političi život, već i da svoju podršku naplatičlanstvom u različitim upravnim odborima, odnosno rukovodećim mestima uvelikim preduzećima. Uostalom, sama medijska pojava već pomalo zabora-vljenih socijalista izazvala je u delu javnosti bojazan da se na ključne pozici-je u društvu opet vraćaju oni koji su, sa velikim zakašnjenjem i uz mnogo na-pora odatle konačno sklonjeni dvehiljadite godine.

Međutim, nakon početnog šoka pokazuje se koliko je taj utisak pogre-šan, odnosno, da je ovde u pitanju klasičan politički kompromis, u kojem svestrane nalaze izvesnu satisfakciju, a koji istovremeno ne mora predstavljatigubitak ni za državu ni za demokratiju u Srbiji. U svakom slučaju, od nekog„povratka na stanje od pre Petog oktobra” nema ni govora, i u to verovatno neveruju čak ni oni (Boris Tadić, Žarko Korać, deo nevladinih organizacija) ko-ji takvim tvrdnjama pokušavaju da animiraju domaću i svetsku javnost. Presvega, današnji SPS je samo senka one partije koja je do pre neku godinu ta-ko suvereno i bahato upravljala Srbijom. Desetkovanih redova, političkiobezglavljeni i ideološki dezorijentisani socijalisti, pritisnuti besparicom iunutrašnjim raskolima, u ovom trenutku niti mogu, niti žele biti ozbiljna pret-nja ili prepreka Koštuničinim planovima. Na ovim izborima dodatno osla-bljeni i sa liderom koji im sve više predstavlja politički balast, a kojeg se jošuvek ne mogu potpuno odreći, socijalisti se trenutno izbora plaše kao žive va-tre i upravo otklanjanje neposredne opasnosti od novog suočavanja sa birač-kim kutijama presudni je uzrok ovolike njihove kooperativnosti i spremnostida („zarad višeg državnog interesa”) podrže Koštuničinu vladu. A ukoliko imta podrška donese još i izlazak iz medijske blokade, što se upravo i dešava,kao i poneko mesto u nekom profitabilnom upravnom odboru – utoliko bolje.

Bilo kako bilo, ovakav SPS predstavljao je za Koštunicu kud i kamosolidnijeg, zahvalnijeg i „jeftinijeg” partnera od zahtevnog i unutrašnjomborbom za vlast radikalizovanog DS-a. U to je još samo trebalo uveriti budu-će koalicione partnere, kao i međunarodnu zajednicu oličenu u Havijeru So-lani, Viljemu Montgomeriju i Mauriciju Masariju. Svetski politički faktori,razume se, nisu bili oduševljeni ovakvim raspletom, kao ni, uopšte, rastućom

SRBI

JAN

AN

OVO

JPR

EKRE

TNIC

IPR

IZM

A

23

ulogom stranaka haških optuženika u srpskom političkom životu. „Većinskavlada stranaka demokratskog bloka” njima je bila svakako draža opcija, ali suna kraju ipak uvažili Koštuničine argumente, ili bolje rečeno, nisu podlegliapokaliptičnim najavama sveopše propasti koje su dolazile iz redova odlaze-će vlasti. (Pri tome, ostaje izvesna misterija da li ovi spoljni faktori zaista ni-su mogli, ili možda nisu ozbiljno ni pokušali da zavađene demokratske pose-strime privole na neki kompromis.) Na kraju krajeva, oni i nemaju mnogorazloga za nezadovoljstvo. Izbori su izbegnuti. Radikalska opasnost, bar pri-vremeno, otklonjena. Koštunica i Labus su dobili priliku da pokažu sta znaju,a Tadić sa svojim pročišćenim DS-om ostaje da skuplja snagu na klupi za re-zerve, kao osvedočeno „reformska” alternativa budućoj vladi i kakav-takavopozicioni balans nabujalim radikalima.

Dakle, da rezimiramo. Socijalisti se ne vraćaju na vlast. Milošević, na-ravno, još manje. Ali izvesne revizije postpetooktobarskog kursa će svakakobiti, čak i nezavisno od SPS-a, njihove podrške i njihovih eventualnih uslova.Koncept privatizacije, odnos prema Kosovu, Hagu, i uopšte stav prema insti-tucijama, državi i nacionalnom pitanju bez sumnje će morati pretrpeti izme-ne. A da li će te promene uopšte predstavljati neki progres i koliko će biti ra-dikalne i duboke, zavisiće od mnogih faktora, pored ostalog i od vremena ko-je će ova vlada imati na raspolaganju.

Nemoguća misija?

Iz svega što je prethodno rečeno nipošto, međutim, ne sledi da su per-spektive Koštuničine vlade naročito svetle. Naprotiv. Spretnim postizbornimmanevrisanjem on je samo uspeo da izbegne neposredni politički harakiri, alise zato našao na čelu jedne vlade koju kao da su svi već unapred prežalili, ko-ja je bila kontroverzna već i pre nego što je startovala i čiji bi najveći uspehmoglo biti samo to što je uopšte formirana. Za razliku od jeseni 2000. Koštu-nica u proleće 2004. ne ulazi kao neprikosnoveni i pomalo tajanstveni nacio-nalni lider. Njegova harizma je već uveliko iskrzana, a položaj prvog, dakle inajodgovornijeg operativca u ovakvoj državi teško da može biti pogodno me-sto za njenu regeneraciju. Njegove liderske sposobnosti, odlučnost i operativ-nost, ovde će biti na najsurovijem iskušenju, a ionako već odavno predsta-vljaju omiljenu temu nenaklonjenih mu analitičara, satiričara i kolumnista.Dodamo li tome da je formiranje ove vlade pratila, najblaže rečeno, skepsameđunarodne zajednice, opstrukcija moćnih finansijskih lobija i otvoreno ne-prijateljstvo dobrog dela medija i „nevladinih organizacija”, kao i raširenaapatija i generalno nepoverenje građana u politiku i političare („Svi su oniisti”), nameće se pitanje nije li ovaj uspeh u sastavljanju vlade zapravo Ko-štuničina pirova pobeda i ne bi li za njega možda ipak bilo bolje da je čitavastvar propala, a on bez ovog premijerskog bagaža išao na predsedničke (i op-šte) izbore negde u aprilu-maju ove godine.

Vršenje vlasti i inače, a pogotovo u zemlji koja se nalazi u ovakvimproblemima poput današnje Srbije, neminovno vodi padu popularnosti vlada-juće garniture, a Koštunica i DSS u takvim okolnostima moraju ne samo da

Đor

đe V

ukad

inov

ićPR

IZM

A

24

zadrže postojeći, nego još i, koliko je moguće, ojačaju svoj trenutni rejting.To zaista deluje kao „nemoguća misija”, pogotovo s obzirom na realnu per-spektivu pogoršanja socio-ekonomskih prilika u zemlji, nastupajuću dužnič-ku krizu, haške pritiske, obnovljeni crnogorski secesionizam, početak debateo „konačnom statusu” Kosova i sve glasnije zahteve za revizijom Dejtona ilikvidacijom Republike Srpske. Istovremeno, na unutrašnjepolitičkom planuKoštunicu očekuje nastavak borbe na dva fronta – protiv nacional-socijalnedemagogije nabujalih radikala, kao i protiv reformsko-atlantističke retorikeDS-a i njegovih satelita, pri čemu će jedni u svakom potezu vlade i njega lič-no (u tom smislu su više nego indikativne žučne reakcije na koje je naišlo po-minjanje mogućnosti kantonizacije Kosova i Metohije u Koštuničinom pre-mijerskom ekspozeu) videti samo „nacionalnu izdaju”, a drugi opet samo an-tireformstvo i „najcrnji nacionalizam”.

Povrh svega, ni odnosi u novoj vladajućoj koaliciji nisu ni malo idilič-ni. Programske razlike su poprilične, a još veće liderske sujete i animoziteti.Iako je trenutno sve to manje-više gurnuto ispod tepiha, za očekivati je da ćebrzo nakon sudara sa prvim teškoćama na površinu izbiti razna nezadovolj-stva i postati vidljive sve razlike između, na primer, Labusovih i Ilićevih po-gleda na kapitalne investicije i ekonomsku politiku, ili, recimo, Draškoviće-vog i Koštuničinog odnosa prema Hagu i „transatlanskim integracijama”.

Svakako da principijelnost, staloženost i lično poštenje, ono što je Ko-štunicu lansiralo u vrh srpske politike i tu, uprkos svemu, do danas održalo,mogu biti itekako moćno političko oružje, ali ono nipošto nije dovoljno za su-očavanje sa svim pomenutim i nepomenutim iskušenjima. Pa čak i ukolikose, na osnovu pojedinih poteza, a pre svega načina na koji je rešio postizbor-nu krizu, i može govoriti da je ovde u pitanju jedan „novi” Koštunica, što ćereći, sa većim ovlašćenjima, odlučniji i spremniji na akciju nego ranije, ni Sr-bija, na žalost, nije više ona „stara”, iz jeseni 2000-te. Naime, starija je,umornija, rezigniranija i ciničnija. Ima mnogo više problema, a daleko manjeljudskih resursa, energije i strpljenja nego tada, a pogotovo nego pre petnaestgodina, kada je svoju budućnost i svoju sudbinu lakomisleno stavila u Milo-ševićeve ruke. Tada su, po svoj prilici, ove Koštuničine (kao i one Draškovi-ćeve, Labusove…) vrline bile dovoljne da srpskom državnom brodu obezbe-de sigurnu plovidbu po nestabilnoj istorijskoj pučini. Danas je, međutim, i zamanje ambiciozan cilj, potrebno mnogo, mnogo više.

Znači li to da je ova vlada osuđena na brzi i neslavan kraj?

Zapravo ne. Upravo činjenica da od ove nove vlade i njega lično višeniko ne očekuje nešto spektakularno mogla bi biti jedan od retkih Koštuniči-nih aduta. Za razliku od hilijastičnih nada i istih takvih obećanja sa kojima jestartovala prva dosovska vlada, ova Koštuničina teško da može bilo kogaozbiljno da razočara, ali bi možda tu i tamo mogla da „prijatno iznenadi”.Ukoliko, recimo, kompletno (policijski i sudski) reši makar jednu od mnogihneraščišćenih afera iz prethodnog perioda. Ukoliko spreči bahatost, euforiju,trijumfalizam i borbu oko raspodele političkog plena u sopstvenim redovima.

SRBI

JAN

AN

OVO

JPR

EKRE

TNIC

IPR

IZM

A

25

Ako sama ne ogrezne u skandale, korupciju i konflikte interesa. Ako demon-tira makar jedan krupan poslovno-finansijski lobi. Ako uspe da napravi uver-ljiv ideološki balans, odnosno protivteg mondijalističko-globalističkoj ideo-logiji koja poslednjih godina dominira ovdašnjom društveno-naučnom, me-dijskom i kulturnom scenom. Ako uspe da se pred stranim političkim činioci-ma predstavi kao poslednja brana pred radikalskom lavinom. Ako se namet-ne kao faktor kakve-takve političke stabilnosti u Srbiji. Ako D(O)S-ovsko-ra-dikalski ekstremizam, odnosno politički i socijalni haos uverljivo predoči kaojedinu realnu alternativu sopstvenoj vladi. Ukoliko donese novi ustav… Uko-liko, dakle, uradi bilo šta od navedenog – a naročito ukoliko uradi ovo po-slednje – Koštunici će biti zagarantovana politička budućnost, a njegovoj vla-di, makar bila i kratkotrajna, obezbeđeno pristojno mesto u srpskoj političkojistoriji.

Đor

đe V

ukad

inov

ićPR

IZM

A

26

Dušan Vujović1

Strategija reforme i razvoja: izazovi, is-kustva, rešenja

Nova vlada pod vođstvom Koštunice i Labusa, kao iprethodna vlada, počinje svoj rad u nezavidnim uslovima.Gotovo jedina prednost ove Vlade je što se od nje, makar no-minalno, ne očekuje gotovo ništa. Da je stvarno tako, Vladabi imala povoljne uslove za nesmetani rad, makar tokom pr-vih 100 dana. Ali, naravno, nije tako. Nešto detaljnije oslu-škivanje domaćeg i međunarodnog političkog mnenja i opi-pavanje pulsa birača pokazuje da se od manjinske Vlade oče-kuje mnogo više – da uradi sve ono što prethodna vlada većnajmanje godinu dana, a možda i cele dve godine nije uspelada uradi:

1. da pripremi novi ustav i kompletira skup najvažnijih sistemskih zako-na i obezbedi njihovo donošenje u skupštini,

2. otkoči institucionalne reforme, nastavi istim kursom i u najkraćem ro-ku uspešno kompletira reforme (kako to očekuju demokrate) i/ili radi-kalno promeni kurs reformi (kako to traže, ali ne očekuju radikali), i

3. ostvari brze i očigledne rezultate u privrednom oživljavanju, otvaranjunovih radnih i mesta i daljem porastu standarda kako zaposlenih u pri-vredi, tako i onih koji plate, penzije i socijalu dobijaju iz budžeta.Sve to valja uraditi uz pomoć skupštine u kojoj Vlada minimalnu veći-

nu ostvaruje uz pomoć SPS-a, u prisustvu otvorenog suprotstavljanja demo-krata, na jednoj, i radikala, na drugoj strani (levo i desno ovde možda nisunajbolji termini), i pod rastućim pritiskom nerešenih državno-statusnih pita-nja (Kosovo, državna zajednica) i međunarodno-statusnih pitanja gde se pri-marna legitimacija i dalje potvrđuje jedino pasivnim povinovanjem zahtevi-ma za saradnju sa Hagom.

Ekonomski program Vlade još nije saopšten, ali se iz ekspozea pred-sednika Vlade i intervjua jedinog potpredsednika Vlade može zaključiti da ćeključni prioriteti biti uklanjanje barijera sprovođenju vizije reforme definisa-ne još krajem 2000-te, održavanje makroekonomske stabilnosti, izvlačenjeprivrede iz recesije, nastavljanje procesa privatizacije, uz stavljanje akcentana zapošljavanje i buduće investicije, nastavljanje procesa evropske integra-cije i privlačenje novih inostranih investicija.

U prisustvu ovako oštrih ograničenja pitanje izbora prave strategije po-staje presudno. Strategija reforme, odnosno privrednog i društvenog razvojaveć decenijama je glavna tema kako stručnih radova, savetovanja, konferen-cija, istraživačkih projekata, tako i političkog i državnog odlučivanja. Ona se

STRA

TEG

IJA

REFO

RME

IRA

ZVO

JAPR

IZM

A

27

1 Svetska Banka. Stavovi izneti u ovom radu u potpunosti predstavljaju analitičke i stručne sta-vove autora i ni na koji način ne impliciraju stavove Svetske Banke i njenog Saveta Direktora.

ciklično vraća uvek u momentima promene vlade, posebno kada je ona kom-binovana sa dubljim političkim i institucionalnim promenama.

Definisanje i izbor strategije delovanja države

Mnogo toga se u međuvremenu izmenilo. Danas retko ko u svetu odstrategije očekuje odgovor na neka globalna pitanja koja su već našla ubedlji-ve odgovore u teoriji i praksi velikog broja zemalja (kao što su stepen otvore-nosti privrede, stepen carinske zaštite, izvozna orijentacija itd) ili u prethod-nim programskim dokumentima i zakonima (uključujući pitanja modela pri-vatizacije, veličine socijale, usmeravanja prosvete, odnosno razvoja ljudskihresursa, razvoja infrastrukture itd).

Strategija nije pitanje kako „optimalno intervenisati” u prisustvu ogra-ničenja, nepostojećih ili poremećenih institucija (pravila ponašanja), odnosnokako se prilagoditi ovim hroničnim nesavršenostima, već kako uklanjatiograničenja koja sprečavaju normalno ekonomsko (ali i socijalno i političko)ponašanje. Drugim rečima, strategija treba da kaže šta valja činiti i kojim re-dosledom na planu izgradnje institucija, definisanja i sprovođenja ekonom-ske politike i upravljanja javnim resursima da se (u sadejstvu sa rastućim pri-vatnim sektorom) u datom socijalnom okruženju postignu željeni ekonomskii socijalni rezultati. No, da bismo definisali takvu strategiju moramo bar ot-prilike sebi da predstavimo gde to želimo da idemo (šta su za nas željeni eko-nomski i socijalni rezultati).

Strategija, dakle, određuje delovanje države (zakonodavne, izvršne isudske vlasti) na utvrđivanju dugoročnog pravca ili vizije razvoja i njenoj re-alizaciji.

Šta je uloga države uopšte, a šta u konkretnim uslovima? Dva su poljadelovanja države:

• usavršavanje strukture, dakle definisanje i „izgradnja” ključnih insti-tucija sistema – gde se pod institucijama podrazumevaju pre svegapravila ponašanja, kako formalna, utvrđena ustavom i zakonima, takoi neformalna, zasnovana na običajima, tradiciji, verovanjima, tabuimai slično,2

• aktivno delovanje (intervenisanje) na sprovođenju zakona/pravila,uklanjanju barijera, neposrednom pružanju usluga iz svoje nadle-žnosti i pomaganju onima koji ne mogu sami.Velika većina se slaže da država mora da ima glavnu reč u definisanju

institucija.3 Svi se slažu da država ima nezamenljivu ulogu u sprovođenju za-kona i pravila igre. Naravno, tačno je da će potreba intervenisanja između

Duš

an V

ujov

ićPR

IZM

A

28

2 Za detaljnije definicije institucija kao pravila ponašanja videti na primer O. Williamson1996. i radove D. North-a 1984, 1991.

3 Neki autori, doduše, snažno zagovaraju konkurenciju institucija, kao generalizaciju princi-pa tržišta i u ovoj sferi. Do sada ni u jednoj zemlji nisu bili zadovoljeni osnovni uslovi (pu-ne) konkurencije u sferi politike i institucija da bi ovaj proces konvergirao, tako da konku-rencija institucija za sada ostaje samo interesantna intelektualna mogućnost.

ostalog zavisiti i od stepena uređenosti sistema i discipline svih učesnika.4

Svi se takođe slažu da država ima presudnu ulogu u pružanju niza usluga (ododbrane i bezbednosti, do obrazovanja, zdravstva i infrastrukturnih usluga).Nema, međutim, pune sloge oko toga kolika treba da bude uloga države, akolika privatnog sektora u pojedinim vrstama usluga.

Najmanji stepen slaganja postoji oko pitanja koliko i šta država trebada radi u oblasti pomoći onima koji ne mogu sami da drže korak sa društve-nim i ekonomskim procesima – kao pojedinci (socijala), kao specifičnegrupe (samohrane majke, stari i nemoćni, deca bez roditelja itd), kao regio-ni ili kao preduzeća (komunalne usluge i druga javna preduća, ali i drštve-na/državna preduzeća).

Šta država može da uradi suočena sa spiskom problema koji višestrukoprevazilaze njene raspoložive ljudske i materijalne resurse? Kako da reagujupolitičari restrzani između svakodnevnih autentičnih i veštački izazvanih kri-znih situacija? Teško je odupreti se porivu da se na svaki štrajk burno reagujenapuštanjem redovnih obaveza i odlaženjem na razgovor sa štrajkačima, neza-visno od toga da li je štrajk opravdan ili ne i da li se rešenje uopšte može naćiu domenu politike. Velikim delom radnici, seljaci, studenti, penzioneri upravoštrajkuju zato što država ne radi svoj posao, pa izostaju rezultati reformi.

Posledično pitanje strategije: da li država treba direktno da intervenišeu privredi? Može li država uspešno da bira potencijalno uspešna preduzeća ipomaže im? Uglavnom ne. Čak ako i uspe da identifikuje potencijalno uspe-šna preduzeća, država nema mehanizme da im efikasno pomogne, pri čemuefikasno znači da ukupni društveni trošak intervencije nije veći od potencijal-ne koristi.

Šta možemo da naučimo od drugih?

Iskustva zemalja inovatora i lidera institucionalnih reformi često se kao„najbolja praksa” ili institucionalni standard ponavljaju u zemljama koje kasni-je započinju reforme. Prihvatanje već oprobanih rešenja ima realnu šansu nauspeh u zemljama sa sličnim polaznim karakteristikama i institucionalnim po-trebama. Zemlje koje ove godine pristupaju Evropskoj uniji već čitav niz godi-na uspešno su koristile acquis communautaire kao detaljnu osnovu svoje strate-gije izgradnje institucija. Obzirom da je reč o zemljama (kao što su Češka, Polj-ska, Mađarska, Slovenija) koje vekovima pripadaju istoj evropskoj tradiciji,prihvatanje institucionalnih standarda EU bilo je relativno lako i dosta uspešno.Ostaje da se vidi na kakve teškoće će nailaziti zemlje iz druge grupe budućihčlanica EU (posebno Bugarska i Rumunija) koje imaju drugačiju tradiciju i po-lazne osnove ali podjednako snažnu motivaciju da postanu članice EU.

STRA

TEG

IJA

REFO

RME

IRA

ZVO

JA: I

ZA

ZO

VI, I

SKU

STVA

, REŠ

ENJA

PRIZ

MA

29

4 Prema stručnim procenama, u Holandiji se preko 95% potencijalnih poreskih prihodaostvaruje na dobrovoljnoj osnovi – dakle samoprijavljivanjem. U Srbiji niko nije ni poku-šao da izračuna stopu dobrovoljnosti, ali bi valjalo očekivati da ona ne prelazi cifru od 50%obzirom na sveopšte prisustvo crne i sive ekonomije, neregistrovane tokove iz inostranstvai nerealno restriktivne zakonske odredbe.

Šta je naravoučenije za nas? Da li treba imitirati institucionalna rešenjai harmonizovati zakone sa EU nezavisno od toga kada ćemo zakoračiti na du-gački put formalnog pristupanja u članstvo EU? I pored realnog upozorenja daponavljanje uspešnih rešenja u drugačijim uslovima ne garantuje uspeh, mi-slim da za nas prihvatanje institucionalnih standarda EU nema alternative ne-zavisno od toga što ne postoji dokaz da je, uslovno rečeno, „evropski model”tržišne demokratije superioran u odnosu na japanski, američki ili neki drugimodel kapitalizma. Naravno, institucionalni model EU nije ni uniforman ni dokraja usaglašen, ali ipak vremenom konvergira prepoznatljivim rešenjima.

Iako teorija ekonomskog rasta danas raspolaže moćnijim aparatom iprodukuje interesantne empirijske rezultate, Dani Rodrik (2003) ubedljivopokazuje da na praktičnom nivou danas još uvek ne znamo kako dolazi doekonomskog rasta i koja ga politika na najbolji način podržava. Sredinom1980-ih ekonomisti su mislili da znaju odgovor na ova pitanja, ali su ih real-ni događaji tokom protekle dve decenije demantovali. Suprotno standardnimpreporukama teorije, Kina i Indija sledile su neortodoksni model postepenihreformi. Umesto da stagniraju one su ostvarile najbrži ekonomski rast na sve-tu i neuporedivo brži rast od latinoameričkih zemalja koje su sledile standard-ne preporuke.

Da li to znači da tvrdnje teorije o značaju sistema podsticaja, tržišta,budžetskih ograničenja i svojinskih prava nisu na mestu? Naravno da ne. Ovikoncepti su ključni u objašnjavanju alokativnih i distributivnih posledica pro-mene politike, ali se oni ne prevode direktno u konkretne preporuke za vođe-nje politike. Da bi se došlo do ovih preporuka analitičari i donosioci odlukamoraju da obezbede dopunske elemente koji neposredno zavise od konkret-nog ekonomskog i političkog konteksta. Ovi uslovi imaju presudni značaj nezbog toga što se koncepti i principi menjaju od mesta do mesta, već zato štosu ovi koncepti formulisani bez institucionalnog sadržaja koji mora biti popu-njen u konkretnim lokalnim uslovima.

Barijere za stvaranje (ulazak) novih preduzeća su glavno ograničenjerasta dohotka (GDP) i zaposlenosti, a posredno i jačanja izvozne konku-rentnosti

Nova mala i srednja preduzeća (do 50 zaposlenih) nisu glavni izvor za-poslenosti i rasta samo u Japanu, Nemačkoj, Americi i većini OECD zemalja,već i u Poljskoj i velikom broju zemalja koje uspešno završavaju „školu tran-zicije” i spremaju se da ove godine uđu u Evropsku uniju. Suprotna tendenci-ja postoji u zemljama bivšeg Sovjetskog saveza, posebno onim koje ozbiljnokasne sa procesom reformi.

Dilema je da li da država usmeri svu svoju energiju na uklanjanje bari-jera ulasku novih preduzeća (od zakonskih preduslova za brzo i efikasnootvaranje novih preduzeća, do sprovođenja ovakvih zakona u praksi – što uuslovima sveopšte sitne korupcije na svim nivoima administracije, predsta-vlja fantastičan izazov) ili na bolno rasčišćavanje situacije u starim neefika-snim državnim/društvenim preduzećima. Iskustvo većine zemalja u tranzici-ji, koje se obilato potvrđuje i kod nas, pokazuje da je neophodno što pre ras-čistiti situaciju sa starim preduzećima da bi se stvorili uslovi za novi početak.

Duš

an V

ujov

ićPR

IZM

A

30

Stara preduzeća predstavljaju veliki teret za budžet i državu samu, bi-lo direktno ili indirektno. Ona se opiru na sve moguće načine promeni zako-na, jačanju konkurencije, uklanjanju barijera za ulazak novih preduzeća,smanjenju carinske i necarinske zaštite, stvaranju jednakih uslova za sve itd.Konačno, stara nereformisana preduzeća predstavljaju izvor nerealnih oče-kivanja kako u pogledu sigurnosti radnih mesta, tako i u oblasti socijalne za-štite, prava na penzije itd. Produženo životarenje stvara nezadovoljstvo i ot-por reformama.

Pokušaj da se ova preduzeća održavaju u životu putem kredita datihbez ekonomske osnove pokazao se jako skupim i za banke, i za državu, i zazemlju u celini. Banke su postale taoci loših preduzeća i na kraju sebe doveledo propasti, a ceo finansijski sektor u krizu. Država je na kraju morala na se-be da primi ukupni trošak posrnulih banaka i prebaci ga na budžet, odnosnosve poreske obveznike. Naravno, narod i zemlja u celini moraće kroz budućeporeze sve to da plate i príhvate posledice na sopstveni standard i narušenuperspektivu bolje budućnosti za sebe i svoju decu. Ovakav recept proban jeviše puta za poslednjih 30 godina i svaki put je rezultirao totalnim fijaskom –finansijsko-bankarskom krizom i hiperinflacijom. Slično su prošle i druge ze-mlje koje su podlegle ovom iskušenju uključujuči naše susede Bugarsku iRumuniju.

Iskustva prve dekade reformi u zemljama tranzicije pokazuju da sunajupešnije zemlje uspele da nađu ravnotežu između strategije podrške imotivisanja i strategije disciplinovanja svih ekonomskih subjekata, kakostarih tako i novih, kako privatnog sektora tako i budžetskih organizacija idržave same.

Ove dve strategije međusobno se nadopunjuju. Bez adekvatne finansij-ske discipline (tvrdog budžetskog organičenja), pod političkim i socijalnimpritiscima previše sredstava odlazi na stara neefikasna preduzeća. Time seobjektivno sužava prostor za rast novih preduzeća i otvaranje novih radnihmesta, a to povratno negativno deluje na procese restrukturiranja starih pred-uzeća pošto, u odsustvu novih preduzeća i novih radnih mesta, očekivani vi-šak radne snage jednostavno nema gde da ode i grčevito se drži postojećih lo-še plaćenih mesta. Time se procesi reforme blokiraju.

Isto tako, iskustvo pokazuje da su uspešne zemlje uspevale da održe istalni tempo reformi i pomenutu dinamičku ravnotežu između elemenata po-drške i discipline. To podrazumeva stalno menjanje i napredovanje u oba ovadomena. Primera radi, na početku reformi bilo je dovoljno liberalizovatiključne cene, kurs i kretanje roba kao podsticaj, odnosno uvesti osnovnu fi-nansijsku disciplinu u plaćanjima i prestati sa selektivnim kreditiranjem da bise poslali pravi signali i našla ravnoteža između mera podsticaja i discipline.U drugom koraku reformi potrebno je ići dalje sa liberalizacijom spoljne tr-govine, deregulacijom, pojednostavljenjem postupka osnivanja novih predu-zeća (od registracije do dobijanja raznih dozvola) i slično, dok na strani disci-pline nove mere moraju da uključe nove računodstvene standarde, zaštituprava kreditora i manjinskih vlasnika itd.

STRA

TEG

IJA

REFO

RME

IRA

ZVO

JA: I

ZA

ZO

VI, I

SKU

STVA

, REŠ

ENJA

PRIZ

MA

31

Interesne grupe i zastoj institucionalnih reformi

Realni izazov dolazi upravo od strane ljudi koji su najbolje prošli u pr-vim fazama reforme (obično baš kao rezultat liberalizacije cena i trgovine iinicijalne privatizacije). Novi biznismeni, koristeći svoju finansijsku i poli-tičku moć (veze sa političarima/vladom), često blokiraju dalji progres refor-mi kako bi sačuvali svoju već stečenu prednost, proširili svoj imetak i uticaj isprečili očekivano uvođenje druge generacije podsticajnih i disciplinskih me-ra. Njima ne samo što ne trebaju novi podsticaji – već im smetaju – pošto po-većavaju konkurenciju i transparentnost postupaka, a smanjuju rente i ekstra-profite. Novim uspešnim biznismenima posebno smetaju nove mere discipli-ne koje povećavaju kvalitet upravljanja (governance) kako u privatnom takoi u javnom sektoru.

Uspešne zemlje u tranziciji uspele su da, pod vođstvom autentičnih li-dera-reformista, na delu ostvare kombinaciju neumoljive dinamike reformi,snažne političke volje parlamenta i vodećih političkih partija i ravnotežu me-ra podsticaja i discipline kako bi se prevladali ovi interesni otpori reformama.Ove zemlje, po pravilu na pragu prijema u Evropsku uniju, već su u sigurnimvodama kompletiranih institucionalnih reformi i važenja međunarodnih stan-darda koji iz drže van dometa primitivnih biznis-lešinara.5 Zemlje koje nisuuspele da ostvare ovakvu dinamiku reformi potpale su pod uticaj nove oligar-hije – bogatih proponenata burazerskog kapitalizma. Oligarhijske strukturesu u nekim zemljama ostvarile punu simbiozu sa državom i velikim delomkontrolišu dalje tokove institucionalnih reformi.

Forme uticaja vremenom su se razvile i uključuju sve oblike poslov-nog, medijskog, političkog, čak i kulturno-obrazovnog delovanja. Novi bi-znismeni ili njihovi direktni proponenti vode političke partije, članovi su par-lamenata i kabineta, vlasnici vodećih TV stanica i novina, sportskih klubova,univerziteta, svega što može biti od interesa. U odsustvu jasne i beskompro-misne političke volje da se sa ovim stanjem prekine, oligarhijske strukture ćei dalje držati pod kontrolom političke i reformske procese. Oni će dozvoliti,odnosno tražiti nastavak reformi tek kada se u postojećim okvirima iscrpemogućnost povećavanja bogatstva (bilo kroz imovinu ili profit). Institucio-nalni ekonomisti ovo objašnjavaju pitanjem tražnje za novim institucijama,marksisti, ako ih još ima, pitanjem narastanja proizvodnih odnosa.

Pitanje je kakvom strategijom prevladati ovaj izazov što pre? Kakostati na put ovoj velikoj korupciji kojoj je danak platila i sama država (statecapture)? Načelni odgovor je jasan: jedinstvenom političkom voljom da seuvede vladavina zakona, da se do kraja i beskompromisno sprovodi zakon, dase poštuju institucije (transparentna i jasna pravila ponašanja), da se minimi-ziraju diskreciona prava…6

Duš

an V

ujov

ićPR

IZM

A

32

5 Naravno, time nisu eliminisane sve opasnosti pošto i dalje vrebaju globalni poslovni jastre-bovi Enron-tipa koji često iz temelja drmaju korporativni sektor u Americi i razvijenomsvetu uopšte.

6 Tu je istovremeno i ključ reintegracije demokratskog bloka. Ako novo vođstvo Demokrat-ske stranke ima hrabrosti da se suoči sa stvarnim političkim implikacijama svog liderskog

Ne može se iz nedara razjedinjene politike, veoma korumpirane državei malo korumpirane ali veoma neefikasne birokratije objaviti rat ni novojekonomskoj oligarhiji, ni organizovanom kriminalu, ni velikoj korupciji. Po-trebno je vaspostaviti vladavinu zakona. Korupcija nije uzrok već posledica.Novi bogati nisu motor našeg razvoja i benefaktori naše urušene socijale, iz-vor informacija, zabave, obrazovanja. Oni su naši najgori eksploatatori, našamora, naše vraćanje u najgore stadije prvobitne akumulacije kapitala koja jeproizvela socijalne revolucije, krize, recesije i depresije, a ne moderni kapita-lizam blagostanja, odnosno tržišnu demokratiju kojoj težimo. Ako oni u naj-skorije vreme ne budu prevladani (dakle dovedeni u red i stavljeni pod kon-trolu zakona, ne nužno uništeni) možda ćemo decenijama i vekovima da luta-mo po bepućima institucionalne nedorečenosti, u nekom paralelnom svetukoji je fizički veoma blizak civilizaciji Zapadne Evrope, ali sa njom nema do-dirnih tačaka.

Literatura:

North, Douglass. 1984. „Transaction Costs, Institutions, and EconomicHistory.” Journal of Theoretical and Institutional Economics 140(March): 7-17.

North, Douglass. 1991. „Institutions.” Journal of Economic Perspectives5 (Winter): 97-112.

Rodrik, Dani. 2003. „Growth Strategies.” in Handbook on EconomicGrowth (forthcoming).

Williamson, Oliver. 1996. The Mechanisms of Governance, OxfordUniversity Press.

STRA

TEG

IJA

REFO

RME

IRA

ZVO

JA: I

ZA

ZO

VI, I

SKU

STVA

, REŠ

ENJA

PRIZ

MA

33

položaja u prethodnoj vladi, a ono se pre svega odnosi na prećutno kumovanje velikoj ko-rupciji, onda je jedini način da se iskupi u očima poštenog sveta i istorije da udruži svojupolitičku volju zarad dostizanja ovog plemenitog cilja. Uzgred budi rečeno, odsustvo pot-punog političkog jedinstva celog demokratskog bloka oligarhija će spremno pokušati da is-koristi i osujeti ovaj pokušaj.

Miša Đurković1

Ima li Srbija pravo na desnicu?

I

Pitanje koje smo postavili u naslovu jedno je od najfunda-mentalnijih pitanja koje treba postaviti domaćim i, posebnomeđunarodnim akterima. Na njega se svode neka prethodnapitanja kao što su: ima li Srbija pravo na normalan političkispektar, ima li Srbija pravo na liberalnu demokratiju, ima liSrbija pravo da sledi evropska iskustva, i još osnovnije ima liSrbija pravo da bude normalna evropska zemlja.

Postoje dva konkretna povoda za pisanje ovog članka.Prvi je zbornik Srpska konzervativna misao koji je uredio

Mirko Đorđević, a drugi je neprestano paušalno ukazivanje na „opasnost oddesnice” od strane mnogobrojnih domaćih i stranih aktera, i permanentno za-laganje da se domaća levica na silu, protivno izbornoj volji građana održi navlasti. Ciljevi ovog teksta su: 1) da se pokaže kako se nameće jedno ograniče-no i pogrešno shvatanje desnice u Srbiji, 2) da se pokaže zašto su u Srbiji gla-sači većinski desno opredeljeni, i 3) da se pokaže šta sve treba uraditi, kakoosmisliti ceo desni intelektualni i medijski prostor koji bi narodu ponudioadekvatne odgovore na aktuelna pitanja.

II

Nedavno se u izdanju Helsinškog odbora u Srbiji pojavio zbornik ra-dova pod nazivom Srpska konzervativna misao. Piređivač je Mirko Đorđević,koji je i autor uvodnog članka „Srpska organicistička misao – izvori i znače-nja”. Gospodin Đorđević je poznat našoj javnosti kao autor nekoliko dela izoblasti istorije književnosti, saradnik Republike, analitičar koga RTS, B-92,Radio Slobodna Evropa i drugi levo orijentisani mediji zovu da tumači deša-vanja u okviru Srpske pravoslavne crkve, jedan je od potpisnika čuvenog Pi-sma upozorenja nekolicine ektremno levih intelektualaca iz 2002, a sada seupustio i u tumačenje političkih ideja. Zbornik o kome govorimo primer jejedne ideološke kvazi-nauke zasnovane na stereotipima, nepoznavanju i si-lovanju činjenica, materijalnim greškama i učitavanjima ideoloških pojed-nostavljenja u složene istorijske procese, kakva se nameće iz krugova našeekstremne intelektualne levice.2 Kao pokušaj naučnog bavljenja problemom

Miš

a Đ

urko

vić

PRIZ

MA

34

1 Institut za evropske studije, Beograd .2 Veoma smo neskloni paušalnim ocenama i diskvalifikacijama, ali je notorna činjenica da

su normativna načela za koje se ove grupe zalažu zaista načela ekstremne levice. Ona po-tiču od tvrdnje da su građani Srbije anti-zapadno orijentisani šovinisti, nesposobni da sami

konzervativizma u Srbiji ova publikacija gotovo da ne zaslužuje pažnju. Pot-puno su nejasni kriterijumi na osnovu kojih su izabrani autori i na osnovu če-ga su birani njihovi tekstovi. Nije data ni osnovna informacija o pojedinim au-torima, ne znamo ko su oni bili, šta su radili, koja su njihova glavna dela itd.

Ovo je, međutim, sa stanovišta ideologije veoma zanimljiva publikaci-ja na koju se mora reagovati. Pri tome mislimo pre svega na Đorđevićevuvodni članak. On je pun neznanja, materijalnih grešaka i veoma opasnih ide-oloških podmetanja, klišea i stereotipa koji se neprestanim ponavljanjem usa-đuju kao koordinate naših političkih i ideoloških rasprava. Baš zbog toga nesmeju ostati neosporene. Krenimo redom.

Na strani 6. piše „U suštini, konzervativna misao uglavnom se jasnodefiniše samim svojim imenom, a jednako važi i za izraz „organicistička”.Blago autoru koji nakon više od dva veka konzervativizma sa svim njegovimpromenama, diferencijacijama, preispitivanjima, podelama, uticajima poseb-nih nacionalnih tradicija itd, može da kaže da se konzervativna misao jasnodefiniše svojim imenom!? Tom autoru je svakako lako jer na strani 9. preci-zno određuje tri izvora iz kojih se napaja konzervativna misao: 1) Istorijskikonzervativizam sa svojom teorijom istorijskog prava koje se obrazlaže timešto se zanemaruje čitav niz upravo istorijskih promena koje su ireverzibilne.2) Konzervativna misao se hrani i nasleđem – intelektualnim nasleđem pro-svećenog apsolutizma ili integralnim apsolutizmom modernih doktrina totali-tarističkog tipa. 3) On se iskazuje i kao moderna teokratija koja uzima tradi-cionalnu ruralnu zajednicu kao trajnu osnovu za izgradnju ljudske zajednice,odnosno države.

Ovakve definicije me neodoljivo podsećaju na odrednice u komuni-stičkim enciklopedijama ili u priručnicima na radničkim univerzitetima. Onesvog protivnika uvek simplifikuju, redukuju i prikazuju u najgorem svetlu.Jer kakve veze ovakva definicija konzervativizma ima sa Edmundom Ber-kom ili sa bilo kojom konzervativnom partijom u evroatlantskim zemljamatokom poslednjih pedeset godina? Ko se od njih zalagao za moderne teokra-tije, i ko je od njih zagovarao prosvećeni apsolutizam ili totalitarizam, bazi-ran na tradicionalnoj ruralnoj zajednici?

Kad pomenusmo Berka, treba primetiti da gospodin Đorđević evident-no ne poznaje najznačajniju i najbolju tradiciju konzervativizma, onu anglo-američku. Ne stoji bolje ni sa Nemcima (pominje jedino Herdera), Italijani-ma, Špancima, a kao što ćemo videti ni sa Srbima. Berka Đorđević inačepominje (str. 8), ali očigledno je da ga nije čitao i da ga navodi iz nekog od

IMA

LISR

BIJA

PRA

VON

AD

ESN

ICU

PRIZ

MA

35

sobom upravljaju i da se modernizuju i stoga se kao načela delovanja preporučuju: pater-nalizam, diktatura jednog dela elite, nasilna anti-demokratska modernizacija, politički vo-luntarizam suprotan volji većine koji bi koristio paralizovanje demokratskih institucijakao strategiju (jer bi ga demokratske institucije sprečavale da sprovodi privrednu moder-nizaciju), i neku vrstu maoizma u obrazovanju („Da se međunarodna zajednica strateškiopredeli za stvaranje nove elite”). Ovi pozivi međunarodnoj zajednici nekad imaju formui direktnog pozivanja na okupaciju zemlje i sprovođenje denacifikacije. Pogledati npr. iz-veštaj Helsinškog odbora Srbija nema snagu da se bori sa populizmom i nacionalizmom iUsud Evrope, intervju Latinke Perović u magazinu NIN, br. 2773.

sekundarnih francuskih priručnika koji koristi za objašnjavanje pojma kon-zervativizma. Nema referenci na Berkova dela niti pominjanja pre tri godinei kod nas prevedenih Razmišljanja o francuskoj revoluciji.3 Poseban kuriozi-tet je da ga Đorđević naziva „Burke”. U početku nam se činilo da je ostavioimena pisaca u originalu, ali to nije slučaj jer se imena Hobsa, Rusoa, De Me-stra ili Bonala navode u srpskoj transkripciji. Đorđeviću je Berk prosto nepo-znat(!), što je dobro ilustrovano i njegovom rečenicom da je „kod Burkea” „uosnovi strah od ateizma” (str. 8).

Blizak ovoj aljkavosti je i problem materijalnih grešaka. U pro-ljoti-ćevskom časopisu Nova Iskra, ljudi koji se zaista bave istorijom radikalnedesnice, čije stavove i zastupaju, ukazali su da npr. Đorđević pogrešno navo-di da je knjiga Momira Nikolića Građaninov vrt objavljena tokom okupacije,a ne 1937. kada je zaista i štampana; zatim da je pogrešno njegovo tvrđenjeda je Ljotić otputovao u Francusku 1914. „s namerom da se upozna sa delomŠarla Morasa”, kao i da Đorđević ne citira Ljotićeve reči u skladu sa original-nim tekstovima, već da proizvoljno lepi i sastavlja delove rečenica.4

Dodajmo još nekoliko zanimljivih bisera. Na strani 23. ispada da jeMihajlo Marković sledbenik Nikolaja Velimirovića. Đorđević kaže: „Tole-ranciju na tragu Nikolajevom ne prihvataju ni marksistički sociolozi”, a M.Marković kaže da je tolerancija „dosta monotono stanje duha”. Autor, narav-no, u skladu sa uobičajenom aljkavošću ne navodi gde i kada je Marković torekao, izjavio ili napisao. A bilo bi zgodno za jedan zanimljiv tekst o Nikola-ju Velimiroviću kao preteči srpske marksističke misli!?

Dosta je zanimljiva i konstatacija (str. 14.) da je marksističko jednou-mlje nakon propasti komunizma zamenjeno konzervativnim jednoumljem.Svakome ko iole poznaje Srbiju od 1990. naovamo jasno je da je postojaoogroman pluralizam, čak pravi haos mišljenja, ideja, teorija, knjiga i časopi-sa. Nijedna knjiga nije zabranjena, tržište se polako ali kontinuirano širilo idanas postoji zaista širok dijapazon kulturnih i intelektualnih produkata kojise mogu kupiti i videti. Štaviše, kao neko ko zaista pokušava da prati razvojevropskog konzervativizma moram da primetim da je na intelektualnom trži-štu daleko najmanje ideja koje spadaju u stvarni konzervativni korpus i da ni-ko sebe ne želi na javnoj i političkoj sceni da definiše kao konsekventnogkonzervativca.5 Poseban kuriozitet je to što se slična formulacija o navodnomkonzervativnom jednoumlju nalazi u pomenutom Pismu upozorenja iz 2002:„Konzervativna misao organicističkog pravca nameće se kao jedina, nedodir-ljiva „nacionalna misao”. Podsetimo da su u to vreme kao i tokom protekle trigodine sve instrumente ideologizacije držali politički krugovi bliski ovim in-telektualcima: i Ministarstvo kulture (te stoga muzeje, galerije, finansiranjekulturnih manifestacija) i Ministarstvo obrazovanja (uključujući univerzitete

Miš

a Đ

urko

vić

PRIZ

MA

36

3 U izdanju Filipa Višnjića, 2001. .4 Pogledati članak Miloša Bunića „Šta je pisac hteo da kaže”, Nova iskra, br. 73, str. 29-32.5 Ujednoj interno napravljenoj anketi sa pedesetak naših intelektualaca, novinara i političara

uočili smo da niko nije spreman da sebe definiše kao konzervativca i da postoji ogromnoneznanje o tome šta su uopšte principi modernog političkog konzervativizma.

i školstvo) i dominantno mnoštvo elektronskih i pisanih medija. Oni su se,zapravo, pobunili što se bilo ko drznuo da dovodi u pitanje njihove namere davaspostave jednoumlje.

Za kraj, navedimo još jedan briljantan i veoma indikativan deo. Nastrani 30. piše: „Smisao konzervativne misli – u obliku nacionalizma – najče-šće se manifestuje populističkim nabojem u određenim istorijskim razdoblji-ma. To se može videti po jednom tipično konzervativnom klišeu koji se re-dovno koristi. Antisemitizam, naime opstaje u sredinama u kojima Jevreja vi-še nema”. Ovo je ključno. Za Đorđevića je sve to isto: konzervativizam = or-ganicizam = nacionalizam = populizam = antisemitizam. Dakle sve nazadnesnage. No, da vidimo šta Hana Arent kaže o tome: „Za predstavnike prosve-titeljstva je prezir prema Jevrejima bio nešto sasvim normalno; oni su u njimavideli povratak mračnog doba i mrzeli su ih kao finansijske mešetare aristo-kratije. Jedini jasni prijatelji Jevreja u Francuskoj bili su konzervativni piscikoji su antijevrejsko držanje žigosali kao „jednu od omiljenih teza osamnae-stog veka”.6 Ali zašto bi to gospodin Đorđević čitao kad se „konzervativnamisao jasno definiše samim svojim imenom” (str. 6.).

III

Sve ovo, naravno, potiče od osnovne Đorđevićeve teze, a to je da jekonzervativizam jednak organicizmu. Da se autor potrudio i upoznao sa bilokojim ozbiljnijim savremenim delom o konzervativizmu morao bi da uočiosnovnu razliku između s jedne strane umerenih, liberalno-demokratskih pri-padnika desnice, i s druge strane radikalnih, organicističkih i često totalitari-zmu sklonih konzervativaca, odnosno desničara. To je osnovna i fundamen-talna podela koja počiva na tome da su oni prvi legitiman, nužan, poželjan ičesto najpotrebniji deo političkog spektra svake liberalne demokratije, a onidrugi, toleranciji i parlamentarizmu neskloni, predstavljaju isti problem ka-kav i ekstremistička levica. Linija podele levo-desno nema veze sa odnosomprema naciji i nacionalizmu. U svim normalnim zemljama posvećenost naci-onalnim interesima jednako karakteriše i umerene konzervativce i socijal-de-mokrate.

Iz prve Đorđevićeve teze proizilazi sledeće podmetanje i krivotvore-nje: srpska konzervativna misao svodi se isključivo na radikalne, anti-liberal-ne konzervativce kao što su Ljotić, mnogi pripadnici crkve, anti-zapadni sla-venofili, zatim bizarni likovi poput Kalajića itd. Radi se o osobama koje ni ukom slučaju ne čine mejnstrim srpske istorije političkih ideja i istorije politi-ke u Srbiji. Njihovo predstavljanje kao jedinih i autentičnih srpskih konzer-vativaca je identično pokušajima da se danas marginalna pojava kao što jeObraz predstavi kao dominantna struja u srpkoj politici.

Ovom prilikom želimo samo da podsetimo na izuzetno jaku tradicijupravog, umerenog srpskog pro-evropskog konzervativizma koju je Đorđevićiz ideoloških razloga potpuno ignorisao. Ova tradicija ide od samog Kneza

IMA

LISR

BIJA

PRA

VON

AD

ESN

ICU

PRIZ

MA

37

6 Hana Arent, Izvori totalitarizma, Feministička izdavačka kuća 94, Beograd, 1998, str. 47.

Mihajla i ekonomista Koste Cukića i Čedomilja Mijatovića, preko StojanaNovakovića, ranog Živojina Perića koji je čak 1914. pokušao da osnuje Srp-sku konzervativnu stranku, sve do Slobodana Jovanovića. Ovo je najznačaj-nija državotvorna i istinski reformatorska struja u srpskoj politici. To je stru-ja koja je bila svesna zaostalosti Srbije i okretala se zapadu da od njega uči ipostepeno gradi one institucije koje su jedine mogle da uspostave stabilnost,poredak, trajnost i kontinuirani napredak naroda i države. Ta struja je znalada se ništa ne postiže na o-ruk, da nema brze i radikalne modernizacije maoi-stičkog tipa, već samo dugog i napornog individualnog i kolektivnog rada ko-ji koristi nasleđe i tradiciju kao stabilne osnove identiteta, na koje nadograđu-je nove elemente ali ih i stalno preispituje kako bi ih očuvao živima. Evo štaStojan Novaković kaže o tome u delu O ulozi vladaoca u državnom organi-zmu: „Vi”, kaže Novaković Periću, „mislite kao i ja da se država ne možepravilno razvijati ni usavršavati, ako u njenom stvaranju nema nikakva utica-ja onaj duh čuvanja, održavanja i umerenosti koji se tesno vezuje s konzerva-tivnim idejama… U konzervativne ideje ide poglavito čuvanje reda, pažnjana tradicije koliko ih ima, strogo držanje zakonitosti, žrtvovanje sviju sitnihobzira disiplini, odanost k svojoj službi, vernost k zadanoj reči, k svome sta-rijem i k zakonu, reforme evolucijom, iskrenost političkih ubeđenja bez pre-tvaranja i bez špekulacija.”.7

Ova politička struja je i danas izuzetno jaka na srpskoj političkoj sceni,iako je medijski i intelektualno gotovo nepostojeća, što predstavlja ogromanproblem. Politički programi i načela Srpskog pokreta obnove, Demokratskestranke Srbije, svakako su na ovoj liniji, a veoma bliska su im i načela G17+.Postoje naznake da i Srpska radikalna stranka počinje da se kreće u tompravcu.

Postoji još jedna bitna činjenica u vezi sa Đorđevićevim zbornikom.Na koricama knjige piše da je projekat finansirala Vlada Sjedinjenih Američ-kih Država. Sadašnja vlada SAD je vlada Republikanaca, izrazito konzerva-tivna, desna vlada. Pretpostavljamo da je u interesu te političke opcije da se iu drugim zemljama promovišu vrednosti na kojima ona počiva. Stoga je fa-scinantna činjenica da konzervativna vlada najpre pomaže ekstremno levepolitičke opcije, a zatim da pomaže projekte u kojima ekstremni levičari unajgorem mogućem svetlu tumače same konzervativne ideje i navodnu kon-zervativnu tradiciju jednog naroda.

No, ovo nije izolovan slučaj. Česti su nastupi, izveštaji, pregledi i izja-ve raznih zvaničnika pojedinih evropskih institucija, američke administraci-je, a još više raznih međunarodnih nevladinih organizacija poput Međuna-rodne krizne grupe, u kojima se paušalno upozorava na opasnost od desnice uSrbiji. Dok je na vlasti bila dosadašnja leva vlada to je bilo gotovo pravilo.Sada se trenutno odustalo od takvog načina izražavanja jer je utilitarnija stra-tegija „Demokratskog bloka”. Ova strategija, tako nepristojno nametana odmeđunarodne zajednice imala je za cilj da se, protivno izbornoj volji građana,

Miš

a Đ

urko

vić

PRIZ

MA

38

7 Navedeno prema odličnom članku Zorana Mirkovića „O Stojanu Novakoviću – u spomenvrlini”, u zborniku Liberalna misao u Srbiji, CUPS, Beograd, 2001, str. 198.

levica održi na vlasti u Srbiji. Gotovo od početka 2001, međutim, stalno je bi-la u opticaju sintagma o reformskim (levim) snagama (DS, GSS, u početkuG17, LSD u Vojvodini), s jedne strane, i konzervativnim (desnim, tradiciona-lističkim) snagama koje su navodno protiv reformi a koje su se obično vezi-vale za tadašnjeg predsednika SRJ Koštunicu, s druge strane. Takva slika je,naravno, velikim delom dolazila iz same zemlje, jer najveći broj „informato-ra” na osnovu čijih analiza međunarodna zajednica pravi svoju sliku o Srbijije (ekstremno) leve provinijencije. Tako se ustalila slika o „konzervativnoj”,i „desnoj”, kao navodno anti-evropskoj i nepoželjnoj Srbiji.

IV

Vraćamo se na osnovno pitanje iz naslova: ima li onda Srbija uopštepravo da ima svoju desnicu kao normalan i legitiman deo političkog spektra?Sudeći prema ovakvim stavovima međunarodne zajednice, nema. Odavde biim, izgleda, jedino levica bila prihvatljiva. Međutim, na poslednjim izborima,koji su bili prvi stvarno demokratski, videlo da je skoro osamdeset posto gla-sača podržalo stranke desnice. Time su, po našem dubokom uverenju, građa-ni Srbije pokazali visoku političku zrelost. Zašto? Zato što postoji čitav nizzadataka za ovakvu zemlju za koje je desnica, po svojoj suštini, daleko po-zvanija nego levica: stvaranje čvrstog i stabilnog političkog poretka; stvara-nje realnog, na tradiciji i potrebama zasnovanog ustavno-pravnog okvira; iz-gradnja jakih institucija, funkcionalne podele vlasti, sa jakim, nezavisnimsudstvom; stimulisanje izgradnje kriterijuma u svim društvenim oblastima;stvaranje osnova za društveni konsenzus, toleranciju i prevođenje ideološkihrasprava sa nivoa nezavršenog građanskog rata na nivo artikulisane političkerasprave; određivanje jasnih i realno dostižnih društvenih prioriteta i usmera-vanje energije u tom pravcu; pospešivanje tržišne privrede; i, konačno, pro-nalaženje mere između čuvanja dosadašnjih nacionalnih odlika i evolutivnogpreuzimanja evropskih i globalnih vrednosti.

Konačno, i iskustvo evropskih zemalja koje su pokušavale da se izvu-ku iz poratnih kriza govori tome u prilog. Uporedimo samo rezultat vladavi-ne socijaldemokrata u Nemačkoj posle Prvog svetskog rata i konzervativacaposle Drugog. Opšte je mesto da su zapravo u svim post-kriznim društvimana vlast dolazili konzervativci, čiji je zadatak bio da obnove poredak i da us-postave gore pomenute vrednosti. I sam projekat Evropske unije, koji su kon-zervativci napravili, po pravilu je bolje i sigurnije napredovao kad su desnesnage bile na vlasti u većini evropskih zemalja.

Sve ovo navedeno ne znači i da će naši politički konzervativci biti spo-sobni da to urade. To ćemo tek videti. Hic Rhodus, hic salta. Činjenica je,međutim, da ćemo imati prvu desnu vladu posle Drugog svetskog rata i činje-nica je da su vrednosti za koje se njeni pripadnici zalažu u potpunosti pro-evropske. Nezavisno od toga da li će ona uspeti da se za njih izbori, želimoposebno da istaknemo da je nužno izgrađivati ceo prostor jednog savremenogpolitičkog konzervativizma. Evidentno, sada imamo umereno-konzervativannarod i takve partije, ali ne postoji ništa između njih, što je jedan od bitnih

IMA

LISR

BIJA

PRA

VON

AD

ESN

ICU

PRIZ

MA

39

razloga zašto te partije još uvek nisu na visini zadataka koje bi trebalo daostvare. Ne postoji infrastruktura koja bi ih nadgledala i podsticala da se pri-državaju tog sistema vrednosti. Potrebno je stvaranje, osmišljavanje i punje-nje celog jednog sistema institucija, organizacija, medija, izdavačkih kuća,nagrada, naučnih časopisa, magazina, knjiga, koji bi promovisali vrednostievro-američkog političkog konzervativizma. Ceo taj prostor bi morao da bu-de dinamičan i da nosi inicijativu za uspostavljanje odnosa sa srodnim grupa-ma i partijama u Evropi i Americi. Domaći levičari su toliko dobro umreženi,da sarađuju i sa svojim ideološkim protivnicima na zapadu, a desnica je u ve-likoj pasivi na tom polju.

Konačno, moramo priznati i činjenicu da još uvek ne postoji jaka dru-štveno-ekonomska osnova za potpuno oblikovanje desnog prostora. Društvojoš uvek nije poptuno socijalno izdiferencirano, sve stranke koriste socijalnudemagogiju u svojim nastupima, nema još uvek jasnog sloja privatnih predu-zetnika i magnata koji bi podržavali konzervativni sistem vrednosti i omogu-ćili stvaranje pomenute infrastrukture. Međutim, i pored toga ima mnogoprostora da se radi u tom pravcu. Za početak bi bilo dovoljno da se prevedebar desetak dobrih knjiga koje objašnjavaju o kojim se vrednostima radi. Na-šu javnost treba upoznati sa radovima Rodžera Skrutona, Rasela Kirka, Ro-berta Šjutingera, Majkla Oukšota, Klintona Rositera i prevesti političke spisenekih starijih autora kao što su Hjum, Berk, Lord Sesil. Takođe bi bila odznačaja jedna prava, nelevičarska istorija konzervativizma u Srbiji koja bipokazala ukorenjenost i tradiciju vrednosti umerenog evropskog konzervati-vizma u Srbiji. Time bi se i mnogi mladi ljudi koje danas radikalni levičari iradikalni desničari zajedno guraju ka ekstremima, mogli približiti umerenimi legitimnim političkim opcijama. Posao je naravno ogroman, ali se sa njimemora početi.M

iša

Đur

kovi

ćPR

IZM

A

40