MALI PRIRUČNIK ZA PRIHVATANJE RAZLIČITOSTIMali priručnik za prihvatanje različitosti nastao je u okviru projekta „Dar ra-zličitosti“ organizovanim pod pokroviteljstvom Ambasade SAD u Beogradu.

1. PREDGOVOR

Mali priručnik za prihvatanje različitosti nastao je u okviru projekta „Dar različi-tosti“ koji je organizovan pod pokroviteljstvom Ambasade SAD u Beogradu.

Projekat „Dar različitosti“ uključuje decu i tinejdžere sa autizmom, kao i ostalim razvojnim poremećajima u inkluzivne, umetničke radionice zajedno sa vršnjacima bez zdravstvenih problema. Program se odvija pod stručnim nadzorom profesionalnih umet-nika, članova MOTO-a, psiholozima i defektolozima, a izvođenju prisustvuju i studenti Beogradskog univerziteta.

Kroz umetničke radionice: dramsku, muzičku i likovnu – vršnjaci se upoznaju, druže i stiču nova znanja i veštine. Oni uče jedni od drugih, prevazilaze razlike, razvijaju međusobnu toleranciju i zajedničkom, mladalačkom energijom stvaraju umetnost.

U toku rada, upoznali smo divne, mlade ljude koji su stvarajući umetnost ost-varili značajne rezultate u timskom radu i time dokazali da je potpuna inkluzija moguća.

Upravo iz ovih razloga odlučili smo se za prezentaciju Malog priručnika. Njime bi pomogli mladima da bez teškoća, rašire svoje vidike tako što bi upoznali vršnjake koji su drugaciji; da prihvate njihove različitosti i jedinstvenosti, kao i sposobnosti i osećanja.

Razvojem empatije kod dece i tinejdžera, učenjem da prihvate i pomažu slabije od sebe – neposredno, dolazi do jačanja samopouzdanja. Pomažući slabijima, deca se osećaju kao bolji ljudi i kao važan deo društvene zajednice. Na taj način doprinosimo stvaranju modernog, razvijenog društva bez stigme i predrasuda.

2. REČI STRUČNJAKA

Dr Vedrana Milić Rašić, neuropsihijatar (Klinika za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu, Medicinski fakultet u Beogradu):

,,Neurorazvojni poremećaji su raznorodna grupa u okviru koje je autizam najpoznati-ji oblik. Deca sa ovim poremećajima počinju da privlače pažnju svojih porodica i okoline u prvim godinama života i to svojom različitošću od vršnjaka – u smislu pojave neobičnog govora, nezainteresovanosti za igru, usmerenosti na veoma selektivne aktivnosti, neost-varivanje komunikacije, uznemirenost itd.

Uzroci su različiti, genetski, stečeni ili se za sada ne prepoznaju, a organ na koji deluju poznati ili nepoznati uzroci je mozak koji obrađuje signale na nekom drugom nivou. Mladi sa neurorazvojnim poremećajima mogu biti sa natprosečnom inteligenci-jom i sa posebnim talentima koja nisu u funkciji školskih učenja i komunikacije sa vršnja-cima, te oni često ostaju usamljeni i neuspešni, jer se ne uklapaju u pravila života većine. Mnogi njihovi potencijali ostaju nerazvijeni pošto okolina često, prvo vidi nedostatke i nemogućnosti.

Zamislite pokušaj da pronađete svoj put kroz gomilu sa izmešanim putokazima koje sledite i uputstvima koje možete samo delimično da razumete. Zamislite kakav je osećaj biti sam u stranoj zemlji, izgubljen u gužvi dece i odraslih. Oslikajte sebi konfuziju kada se krećete kroz neprepoznatljive izraze lica, pokrete ruku, reči, rečenica. Neka deca se osećaju upravo tako.

Kako razumeti drugu osobu koja je različita od većine nas i kako joj pomoći da svet oko nje bude manje haotičan? To su veštine koje se uče i neguju, i koje postaju vremenom korisne za čitavo društvo; razvijajući njih - razvija se razumevanje, ne samo druge osobe već i samoga sebe.”

Dr Biljana Pirgić, specijalista dečije psihijatrije, dečiji i adolescentni psihoter-apeut i psihoanalitičar:

,,Nemojte se plašiti svojih vršnjaka koji su drugačiji od vas. Nemojte ih zadirki-vati niti vređati samo zato što se neobično ponašaju ili burno reaguju na zadirkivanje. Oni žele da budu istinski prihvaćeni takvi – kakvi jesu; bez obezvređivanja ili sažaljenja.

Bez obzira koliko neobičnoig i drugačijeg ponašanja bili od vas, oni imaju ista osećanja kao i svi drugi ljudi: strah, radost, ljubav, ljutnju, tugu, nemoć, bes… ali ih često izražavaju na drugačiji način od ostalih. Ponekad je to burno i veoma nekontrolisano;

ponekad mogu biti neumereni i „dosadni“ u traženju pažnje. Ne morate pristati na to što traže od vas ali ako ih odbijate, činite to bez grubosti i vređanja. Kada su uplašeni ili povređeni mogu biti veoma uznemireni i ljuti. Potrudite se da to izdržite hrabro i drugar-ski, bez straha i odbacivanja, vaš stav će ih umiriti.”

Jana Popović, master defektologije:

,,Dok učestuvjemo u nekom umetničkom stvaralaštvu, naš mozak aktivira ra-zličite delove. Tako pokrećemo: Motorni korteks – koji je zadužen za planiranje, kontrolu i izvršenje voljnih pokreta; Somatosenzorni korteks – zadužen za kontrolu motorike i koordinacije oko-ruka; Bazalna ganglija – zajedno sa korom velikog mozga, deo je jedin-stvenog, integrativnog, motornog sistema i mali mozak (Cerebellum) – zadužen za inte-graciju u cilju finog podešavanja motornih aktivnosti. Kroz ovaj naučni primer, vidimo da vršnjake možemo razumeti i pomoći im kroz umetnost.

Svi smo rođeni različiti i posebni, nije li to divno?! Razumevanje i podrška kroz dela je nešto što se razvija i vredno trenira. Osluškujte koje su potrebe vaših vršnjaka. Ako voli da peva, crta, igra ili piše možete se ponuditi da neki projekat uradite zajedno. Sigurni smo da ćete biti iznenađeni kreativnošću i sposobnošću vaših drugara.

Da li ste čuli da deca koja mucaju ili imaju problema u govoru pevaju bez ikakvih poteškoća? Ili da deca sa autizmom prave neverovatna dela na platnu i u pisanim forma-ma? Možete malo istražiti i videti koliko su vaši drugari zapravo posebni i koliko možete naučiti od njih. Njih ne možemo da slažemo, uočavaju naše neverbalne pokrete. Oni čuju vrlo emotivno, u tome je koren nerazumevanja.

Tako se jedan slikar zapitao: ,,Da li su oni lošiji od nas zato što smo mi licemerni?” Teško nam je da razumemo zašto neko sporije priča ili hoda, zašto nekad želi da bude potpuno sam, zašto ne može nešto da zapamti i stalno zapitkuje sve oko sebe? Hajde da počnemo da treniramo: razumevanje, ljubav i stripljenje!

Treba poći uvek od sebe, da li bih ja voleo/la da se prema meni ovako ponašaju? Da li bih više voleo/la da ipak imam puno drugara ili nijednog? Da li bih voleo/la da me neki drug/drugarica sasluša kada imam problem?”

Mirjana Mihailović, nastavnik harmonike (MŠ „Kosta Manojlović“, Zemun i koordinator Udruženja „Inkluzivna mreža“) i Gordana Videnović, nastavnik engleskog jezika (Škola za obrazovanje učenika oštećenog vida „Veljko Ramadanović“, Zemun):

,,Neophodnost metodološkog prilagođavanja u nastavi zbog potreba učenika sa invaliditetom može da bude svojevrstan pedagoški izazov za nastavnika. Susret s po-trebom da se nekome pruži posebna obrazovna podrška uliva novu energiju i entuzija-zam, podstiče kreativnost i stremljenje ka novim saznanjima – izlazeći iz okvira stereo-tipne metodološke prakse. Primenom novih obrazovnih koncepata, nastavnik razvija i svoje potencijale. Kroz tu praksu nastavnik s vremenom postaje senzibilniji za uočavanje

specifičnih prepreka u ispoljavanju i razvijanju kako muzičkih tako i drugih potencijala deteta.

Svako dete, bez obzira na pripadnost grupi, ima svoje jedinstvene: karakteris-tike, interesovanja, sposobnosti i potrebe za učenjem. Zato je potrebno prilagođavati i menjati sistem, a ne dete. Redovne škole sa inkluzivnom orijentacijom su odličan put ka suzbijanju diskriminacije i kreiranju otvorenog društva. Inkluzivni i interkulturalni model ne znače samo uključivanje pripadnika manjinskih grupa u sistem, već spremnost svih ostalih da ih na pravi način prihvate i razumeju. Ovakvim pristupom u obrazovanju, postiže se da druga deca spoznaju stvarnu vrednost različitosti – jer njihovi vršnjaci sa posebnim potrebama možda ne mogu da urade sve što mogu i oni ali zbog toga nisu manje deca od njih samih. Zato će sigurna sam, odrasti u ljude koji prihvatajući druge, bolje upoznati sebe.

Istovremeno – dete sa posebnim potrebama koje ima istinsku podršku porod-ice, škole i vršnjaka – osećaće se sigurnije, razviće samopouzdanje, izgraditiće realne predstave o svojim sposobnostima i iskoristiti ih na najbolji način. To će ga učiniti ravno-pravnim akterom svih društvenih tokova.

Ostvarena interkulturalnost jednog društva predstavlja bogatstvo različitosti gde je ono pokretač razvoja a ne kamen spoticanja. Takav pristup doprinosi stvaranju društ-va sa sistemom vrednosti u kome svi imaju jednaka ljudska prava kroz čije ostvarivanje im se pruža šansa za kvalitetan i ispunjen život. A muzika i umetnost, kao univerzalna sredstva komunikacije pružaju širok dijapazon mogućnosti koji je nenametljiv i istinski potreban za razvoj interkulturalnog društva.”

Ivana Kovačević, nastavnik srpskog jezika i književnosti (OŠ „Dr Dragan Her-cog”, Beograd):

,,Raditi sa učenicima sa autizmom i razvojnim poremećajima znači biti voljan za otkrivanje dara različitosti i biti spreman za magiju i čaroliju u svakom trenutku.

Predmet ,,Srpski jezik i književnost” i sekcije koje su neodvojivi deo svakog pred-meta (literarna sekcija, dramska sekcija, recitatorska sekcija, novinarska sekcija…) mogu izuzetno doprineti otkrivanju talenta učenika i podsticati njihovo kreativno izražavanje – naročito kroz glumu, recitovanje i pisanje sastava gde učenici mogu iskazati svoje emo-cije, misli, utiske i shvatanja. To je od velikog značaja za decu sa različitim poteškoćama.

Kreativnost je put ka stvaralaštvu koje bi moglo biti jedan od ciljeva učenja i poučavanja. Između ostalog, zadatak nastavnika je da podstiče kreativnost svakog uče-nika i otkriva darove različitosti – prilazeći im ponaosob putem različitih metoda i dajući im slobodu da se izraze na svoj način.

Na radnim sastancima literarne sekcije ovaj zadatak može biti ostvaren. Na sas-tancima sekcije mogu se izučavati različite tehnike pisanja; učenici se mogu upoznati sa

različitim književnim delima koja su van školskog programa, učestvovati u pripremanju radova za konkurse i zbornike literarnih radova; uređivati stranice školskog sajta ili ići na virtuelne ekskurzije. Organizuju se književne večeri i izložbe, orgnizuju se gostovanja pisaca, pesnika, muzičara. Uz zvuke muzike, može se: crtati, slikati, pisati... Na sastanci-ma, učenici mogu pričati o: stvaralaštvu, kreativnosti, umetnosti; mogu se pisati pesme, priče… Pruža se i dovoljno pojedinačnog prostora, kako bi se izrazili na mnoštvo različi-tih načina a teži se tome da se iza sebe ostave dela neprolazne, umetničke vrednosti. U takvoj atmosferi druženje i osmesi obično ne izostaju.

Mogućnosti su neograničene. U podsticajnoj atmosferi ispoljiće se talenti svak-og đaka jer umetnost ima moć da podstakne kreativnost, pozove na stvaralaštvo i stvori magiju u svakome od nas!”

Natalija Lazić, pozorišni producent i majka devojke sa autizmom:

,,Svako od nas ima potrebu, u bilo kom životnom dobu, za vršnjačkom podrš-kom. To je zato što vršnjaci imaju isti ili približan sistem vrednosti, govore istim jezikom čime se ostvaruje međusobno razumevanje.Vršnjaci su tu da pomognu i u učenju i to ne samo pojedinih predmeta, već i u učenju rasporeda učionica, kako provesti vreme na školskom odmoru i slično. Vršnjaci su tu i kada su vannastavne aktivnosti u pitanju: sportske, kulturne, zatim druženja, zabave, društvene mreže... Oni jednostavno prepoz-naju potrebe svoje generacije i svojim ponašanjem daju jedni drugima podršku i pošto-vanje. Oni prihvataju i ohrabruju svoga druga/drugaricu sa smetnjama u razvoju. Jako je važna podrška i razumevanje nastavnika. Kao majka sada već devojke sa autizmom, smatram da je benefit obostran, jer dobija i dete/osoba kojoj se podrška pruža a takođe i oni koji pružaju podršku. Dete/osoba kome je podrška pružena, mnogo dobija na sam-opouzdanju i ostvaruje se u raznim veštinama. Deca koja pružaju podršku jačaju sliku o sebi, daju pozitivan primer drugima, osećaju se korisnim jer pomažu nekom slabijem i drugačijem od sebe, pospešuju pozitivne promene i razvijaju osećaj za pripadnost u zajednici.

Zbog svega ovoga Jovani a i većini njenih drugara, podrška vršnjaka mnogo znači. Oseća se da je prihvaćena, zatim ima osećaj pripadnosti grupi/odeljenju, to je osnažuje, ohrabruje, čini je srećnom i zadovoljnom.”

3. PISMO

Dragi prijatelji srednjoškolci,

Ovaj Mali priručnik za prihvatanje različitosti namenjen je vama i sadrži jednos-tavne savete kako biste ostvarili kontakt sa vršnjakom koji ima teškoće u razvoju kao i razloge zbog čega je potrebno da to i učinite.

U našoj okolini ima dosta osoba sa autizmom i razvojnim poremećajima ali još uvek nismo dobro naučili da sa njima komuniciramo. Zato je na vama, kao najvećem potenci-jalu našeg društva, da pokažete kako možete pomagati, prihvatati, razgovarati i sarađiva-ti sa drugarima u razredu koji su drugačiji i koji imaju određene probleme.

Svako od nas, ko se prvi put sretne sa osobom drugačijom od sebe, na neki način bude zatečen ili zbunjen. Plašimo se da ne napravimo grešku koja bi nehotice povredila našeg sagovornika pa ponekad radije izbegavamo komunikaciju. Prema njima ne znamo kako da se ponašamo. Ovo je sasvim normalno i svojstveno ljudima. Nije svako bio u prilici da upozna osobu različitu od sebe ali to ne treba da vas sputava da naučite da komunicirate i ostvarujete prijateljstva jer ćete tako i vi biti bogatiji i srećniji ljudi.

Svi smo mi drugačiji i jedinstveni na svoj način. Kod osoba sa razvojnim poremećajima u većini slučajeva neka ponašanja su ista (a to je pre svega nemogućnost uspostavljanja komunikacije uz često ograničenu sposobnost govora). Kao odgovor na nerazumevanje okoline ponekad dolazi do neočekivanih reakcija, isuviše burnih ili pak potpunog povlačenja i prestanka komuniciranja. Međutim, ove osobe istovremeno mogu biti sjajni umetnici, sportisti, matematičari i drugo.

Ostaje na nama da upoznamo svog druga ili drugaricu, da naučimo šta im smeta a šta raduje; kako razmišljaju i šta im daje sigurnost; da razvijemo njihovo poverenje i da na taj način, možda zauvek steknemo jendog iskrenog prijatelja koji ne zna da laže, vara, zadirkuje, ogovara, osuđuje druge i koji će iskreno da nas voli.

Vaš MOTO

4. KAKO TREBA DA SE PONAŠAŠ U RAZLIČITIM SITU-ACIJAMA

1. Kako da se upoznaš?

- Kada se osoba sa autizmom ili razvojnim poremećajem pojavi u tvom razredu ili društvu – ti priđi i predstavi se, verovatno neće prva započeti komunikaciju. Pruži ruku i gledaj je u oči, kao kad se upoznaješ sa svakim drugim, i predstavi se.

Tvoj vršnjak je osoba za sebe, nemoj ga ignorisati i obraćati se u trećem licu, sa njim razgovaraj direktno. Možda će odbijati na početku tvoj pozdrav, ali samo zato što je to nova situacija u kojoj se našao a treba vremena za sticanje poverenja. Razgovaraj jednostavnim rečenicama, jer se osobe sa autizmom i razvojnim poremećajima služe naučenim frazama.

Ukoliko te tvoj vršnjak odbija, nemoj navaljivati, daj mu prostora i budi ljubazan sa njim, kada prođe neko vreme, opustiće se i poželeti da se druži.

2. Kako da se družite?

- Uvek imaj na umu da je tvoj drug ili drugarica sa poremećajem u razvoju pre svega tvoj vršnjak koji isto kao i ti, želi da se uklopi u sredinu, da se druži i da bude prihvaćen od svojih vršnjaka.

Zato si ti tu da mu pomogneš i da budeš uz njih kako bi prevazišao svoje teškoće. Otkrijte njegove talente, budi uz njega dok radi ono što voli i u čemu je dobar, uživajte u tome zajedno. Nikad ne zaboravi da ćeš pružajući pažnju i razumevanje svom vršnjaku dobiti najbolje od njega.

3. Kako da pomogneš u učenju?

- Pre svega, potrebno je da svom drugu ili drugarici pomogneš da se oseća sigurno,voljeno i prihvaćeno.

U sredini u kojoj radi ono što voli, sa prijateljima koji ga podržavaju i bodre – imaće bolje rezultate. Nemoj da govoriš kako nešto ne može, već ga motiviši (kaži mu šta je sve uspeo da uradi i pokaži mu šta sve može) a on ili ona će onda uraditi još više. Nekad je lakše da, na primer, pokažeš crtež i fotografiju zato što vrlo često ne razume složene rečenice i prenesena značenja – već razmišlja konkretno i poštuje pravila. Pomozi i imaj strpljenja!

4. Šta da radiš ako se tvoj vršnjak uznemiri?

- Kod osoba sa autizmom ili nekim razvojnim poremećajima, čula ne funk-cionišu pravilno.

Dakle: čula mirisa, ukusa, dodira ne reaguju isto kao kod tebe. Ponekad se desi da je neko od čula preopterećeno usled buke, jake svetlosti, prejakog mirisa hrane i sl., pa takva opterećenja mogu izazvati bol i preosetljivost. Tada dolazi do jakih reakcija, često plakanja ili nekontrolisanog vikanja, besa ili nekog drugog oblika uznemirenosti. U tom slučaju, nemoj da se plašiš, nemoj ni da ga osuđuješ. Umesto toga, ostani miran – tvoj drug ili drugarica samo želi sigurnost, mir i poznato okruženje.

Pokušaj da razumeš šta tvog druga uznemirava i takve situacije izbegavaj. Ne plaši se neočekivanih reakcija, nekada one mogu da budu i znak ljubavi ili sreće.

5. Kako da se ponašaš kada ste sami?

- Ne zaboravi da je strpljenje najvažnije u ostvarivanju komunikacije sa oso-bama sa autizmom i razvojnim poremećajima.

Od tvoje želje, ljubavi i strpljenja zavisi da li ćete ostvariti dobar kontakt i prijateljst-vo. Strpljivo i polako objašnjavaj, trudi se da razumeš šta želi da ti kaže, šta ne želi a šta jednostavno ne razume. I nikad ga ne gubi iz vida, za čas može da odluta iz radoznalosti, a možda neće umeti sam da se vrati.

6. Kako da razumeš šta želi?

- Osobe sa teškoćama u razvoju imaju problem da rečima kažu šta im treba,

pa bi bilo dobro da se potrudiš da razumeš govor tela, grimase ili mimiku lica tvog drugara kako bi zaključio šta se događa i šta bi želeo.

Čak iako ti se čini da ne razume šta govoriš, direktno obraćanje će ti omogućiti veću razmenu informacija i razviti bolje razumevanje nego što očekuješ. Mnogo bolje će razu-meti nešto što je nacrtano ili vizuelno predstavljeno – ako pokažeš sliku, pa onda objas-niš rečima zapamtiće i sledeći put će verovatno znati o čemu se radi.

7. Kako da ga zaustaviš da uradi nešto nepoželjno?

- Strpljenje i ponavljanje su ključne reči u ostvarivanju dobre komunikacije sa vršnjakom koji ima različite razvojne probleme.

Pre svega, trebaš razumeti da on/ona ne razlikuje određena ponašanja koje mi (ili naše društvo uopšte) smatramo prihvatljivim, primerenim ili opasnim.

Zato polako i strpljivo, jasnim rečima – objasni da nešto nije u redu. Ako želiš nešto važno da objasniš, priđi i jasno kaži, tako će razumeti a verovatno će te i poslušati.

8. Kako da ga uvedeš u društvo?

- Možda izgleda kao da ne želi da se druži ali se zapravo oseća kao svi vršnjaci, samo ne zna da komunicira na isti način.

Pokaži mu kako da se druži ali objasni to i drugim vršnjacima. Budi spona između njih, pomozi im da razumeju i prihvate jedni druge. Sve ono što ti znaš o prihvatanju ra-zličitosti, pokušaj da objasniš ostalima u društvu, pomozi da i oni razumeju kako bi svi bili bolji ljudi.

5. ŠTA NIKADA NE BI TREBALO DA RADIŠ

1. Nemoj da potcenjuješ sposobnosti i mogućnosti svog vršnjaka sa teškoćama u razvoju.

Ako imaš mala očekivanja, nikad nećeš saznati šta on ili ona mogu sve da urade i šta sve znaju. Gledaj na njegove teškoće kao na drugačije sposobnosti a ne kao na nesposobnost. Istakni sve njegove ili njene prednosti u odnosu na mane i podseti se svih stvari koje dobro radi.

2. Nemoj lažno da obećaš ono što unapred znaš da ne možeš da ispuniš.

Ranije smo istakli da osobe sa autizmom i razvojnim poremećajima razmišl-jaju konkretno i poštuju pravila. Kada jednom nešto kažeš, tvoj vršnjak će to zapamtiti i očekivati od tebe da to ispuniš, a ukoliko to ne uradiš možeš izaz-vati neočekivanu reakciju i neprijatnost za sve.

3. Ne upotrebljavaj reči kao što su: retard, debil, mentol, imbecil i slične izraze u svakodnevnom govoru.

Te reči su se nekada koristili u medicini i njima su opisani koeficijenti inteli-gencije koji su ispod standardnog. Danas su zamenjene izrazima kao što su: osoba sa intelektualnim smetnjama ili osoba sa smetnjama u razvoju. Gore navedene reči su danas pogrdne i ružne iako se koriste u svakodnevnom gov-oru, nekad potpuno bezazleno a nekad sa namerom uvredljivo. Uopšte nije bitno kome ste namenili pogrešnu reč, koji je vaš doživljaj nje i kojoj grupaciji se obraćate – ako je koristite u pežorativnom smislu, sa namerom da nekog uvredite, najviše ćete uvrediti upravo one koje u tom trenutku i nemate na pameti.

4. Nemoj da sažaljevaš i preteruješ sa pažnjom.

Nema potrebe za preteranom pažnjom, sažaljevanjem, ustručavanjem ili nel-agodom. Komuniciraj prirodno i neposredno sa svojim vršnjakom sa stavom da smo svi jednaki bez obzira na razlike. Kad primetiš da je tvom vršnjaku po-trebna pomoć, slobodno pitaj kako najbolje možeš pomoći. Često u ovakvim

situacijama polazimo od sebe i postavljamo se onako kako mi mislimo da je najbolje a nesvesno zanemarujemo stvarne potrebe osobe ili pristup koji njoj najviše odgovara.

5. Ne ignoriši.

Izbegavanje direktne komunikacije, skretanje pogleda i okretanje leđa su zna-ci nepoštovanja i odbacivanja, pa mogu povrediti ličnost i dostojanstvo tvog drugara. Ne zaboravi da je ignorisanje oblik skrivene diskriminacije.

6. Nemoj da vičeš ili dozivaš.

Ako vičeš sa drugog kraja prostorije, tvoj drugar verovatno ništa neće razumeti niti će znati da se njemu obraćaš. Verovatno će doživeti haotične zvukove kao baš takve. Priđi svom drugu ili drugarici, uhvati ga za ruku ili dodirni po ramenu – prvo mu skreni pažnju, pa onda jasno kaži šta želiš.

7. Ne insistiraj ni na čemu.

Ukoliko želiš da uradi nešto važno a vidiš da to ne ide bez obzira na tvoje st-pljenje, sačekaj, promeni trenutnu aktivnost. Pusti da prođe neko vreme, pa pokušaj ponovo. Ako insistiraš na nečemu što ne želi da uradi u određenom trenutku, stvorićeš napetost, otpor i nervozu – i sigurno nećeš uspeti u svojim namerama. Ukoliko pokažeš dovoljno strpljenja i razumevanja, postići ćeš i više nego što misliš da možeš.

8. Nikada ne pričaj sa trećim licem o problemu tvog vršnjaka u njegovom pris-ustvu.

Osobe sa autizmom i razvojnim poremećajem su svesne da su drugačiji od većine, ako ne reaguju na neku priču, ne mora nužno da znači kako ne ra-zumeju. Zato nije poželjno da se pred njima priča o njihovom problem kao da nisu prisutni. Sigurno će ih to povrediti i neće se osećati dobro.

6. REČ VRŠNJAKA

Marko, 12 godina:

,,Volim kada su vršnjaci druželjubivi, a najviše volim kada se pomažu međusobno. Često posmatram takve situacije ali ih baš ne doživljavam. Obično sam ja taj koji posma-tra sa strane ili sam taj na koga se svi obruše.

Volim kada drugari brane jedni druge, kada su dobri i kada pokušavaju da pomažu ali veoma često se ujedine u zloj nameri.

Meni se dešavalo često da nešto napravim, nešto zbog čega sam srećan i ponosan ali ne smem to da podelim sa drugarima jer se plašim da budem ismevan, to sam puno puta doživeo.

Najteže mi pada kad me najbolji drug ismeva, kada se pridruži ostalima kako bi bio sa njima.

Mnogo mi je lakše da se družim sa jednim drugom nego sa više njih. U velikom društvu moram da se trudim da budem ono što nisam i da se ponašam onako kako ne osećam da treba. Ili da u suprotnom budem ismevan.

Najlepše bi bilo da svako može da bude ono što jeste, da ne mora da se dokazuje da je ono što nije i da svi poštujemo jedni druge. Da nema lažnog predstavljanja. Da najveća vrednost bude - istina.”

Ognjen, 17 godina:

,,Najgore je kada se vršnjaci udruže protiv jedinke i svi ga zajedno maltretiraju i fizički i psihički, a na taj način pokazuju da oni sami nisu hrabri i dobri ljudi... Hrabar, jak i dobar čovek - dečak ili devojčica - nikad ne traži žrtvu. Oni traže kome da pomognu, jer onaj koji pomaže u ovakvom vremenu je hrabar. Pitajte sebe svi, kako je to biti maltreti-ran, osetite plakanje i tugu te žrtve koja apsolutno ništa nije uradila... ako ne zna da igra fudbal ili neki sport, ako ne zna dobro da uči, ili ako se jednostavno ne uklapa, ne znači da je manje vredna.

Ono što je zaista manje vredno jeste kad se nanosi bol drugim ljudima.

Glupo je biti jak i lep i imati lažne obožavatelje kad na kraju se radi o tvom moralu, zar ne? Ono što se ceni je biti vitez. Vitez je neko ko ne ide sa masom ljudi, vitez takođe znači i zaštitnik, biti vitez je ovih dana retko, mnogo češće je biti huligan... a šta je huli-gan? Huligan je neko ko maltretira – obično maltretira nekog ko je slabiji ili usamljen…Dok vitez brani starije, brani nemoćne, brani svakog od bilo kog maltretiranja, i nikako ne učestvuje u tome!

Dobro se dobrim vraća. Ne čini zlo i ništa što ne bi voleo da se tebi desi.”

Lav, 14 godina:

,,Deca se često loše ponašaju prema onima koji su drugačiji od njih. Prema onima koji nose naočare ili su deblji ili različiti na bilo koji način.

Oni koji su maltretirani i odbačeni počinju da gomilaju u sebi bes i tugu. Najčešće to ni ne žele da podele ni sa kim jer imaju osećaj da im niko ne može pomoći.

Osobe koje sa strane to gledaju možda misle da to nije velika stvar: „Šta, samo ga/je malo zezaju.“ Mislim da je veoma važno da nekako pomognemo kad vidimo da se tako nešto dešava, da se tome svi suprotstavimo, umesto što mislimo da to nije naš problem ili mislimo da to nije ništa strašno.

Oni koji su neprijatni prema ljudima koja se razlikuju, često i sami u stvari imaju neki problem, i ne znaju kako da ga reše.

Svi smo svi stvoreni različiti da bismo pomagali jedni drugima, a ne da bismo se oko toga sukobljavali.”

7. ZAKLJUČAK

Nadamo se da će vam ovaj Mali priručnik pomoći u ostvarivanju kontakata sa vašim vršnjacima, da će vam otvoriti neke nove poglede na njih i pružiti mogućnost da proširite svoje vidike.

Na kraju, možemo zaključiti da je problem zapravo u stigmi koja se vezuje za lju-de koji su na bilo koji način drugačiji od nas. Sve polazi od nerazumevanja, od pogrešnih pretpostavki, od potrebe da u situaciji u kojoj potencijalno možemo nekome da po-mognemo – mi jednostavno okrenemo glavu.

Ono što je poželjno i svakako mnogo ispravnije, jeste da postanemo svesni problema koje imaju različite grupacije ljudi i da zajedno stvaramo klimu za pozitivne promene, da na taj način postanemo društvo koje je empatično i odgovorno, spremno na razumevanje različitosti, na prihvatanje drugačijih od sebe…

Veliku zahvalnost dugujemo svim drugarima koji su učestvovali u projektu “Dar različitosti“.

To su: Jovana, Lazar, Sanja, Dunja, Luka, Ognjen, Marko, Matija, Luka, Vuk, Alek-sa, Nikola, Jovan, Divna, Marija, Marina, Aleksandra, Katarina, Anđela, Kosta, Danica, Dubravka, Stefan, Elizabeta, Petar, Tamara, Filip, Dušan, Katarina, Mateo, Ognjen, Fedo-ra, Matea, Vlada, Nikita, Ana, Đorđe, Matija

Radioničari: Magdalena Rančić, Gorana Ćurgus, Brana Bajović i Ivana Kosovac

Saradnici na projektu: Svetlana Milutinović, Dragan Stevović i Danijela Milošević

Priručnik priredila: Nataša Jović Trivić

Dizajn: Jovan Tarbuk

Lektor: Maja Vekerle