1

Lamed List za radoznale

Izabrao i priredio Ivan L Ninić ________________________________________________________________________ Godina 13 Broj 7 Jul 2020.

Predrag Finci

O nacionalistima Život sa podvojenim

osjećanjima i trijumf vlastitog egoizma

Autor je filozof i književnik, rođen 1946. godine u Sarajevu gdje je sredinom osam-desetih bio dekan i profesor estetike na tamošnjem Filozofskom fakultetu. Tijekom rata seli u London, gdje nastavlja raditi kao slobodni pisac i gostujući istraživač na University College London, sve do odlaska u mirovinu 2011. godine.

Predrag Finci

Mogu li nacionalisti iz jedne živjeti s nacio-nalistima iz druge nacije? Česti razvodi dokazuju da ne mogu, što je sva-kako bilo uzrokovano nedostatkom istinske ljuba-vi, a nacionalne koalicije u pravilu nastaju protiv treće strane i brzo se raspadnu. SDA i HDZ su vezivali zastave, slavili svoj savez u BiH, a kasnije je ta „interesna zajednica” prešla u otvoreni sukob, njihovi borci su ratovali jedni protiv drugih.

ŽIVJETI BEZ NACIJE:

Meni samom odavno je jasno - nikom ne pripadam

Nacionalisti su u načelu protiv multikulturne zajednice. Oni nikada ne žale zbog raspada tih zajednica, jer hoće biti samo sa svojima po svaku cijenu. Napadaju na „jugonostalgičare” kao na „komuniste” zato što se ovi svojom nostalgijom svrstavaju na protivničku stranu i dokazuju da nisu odani nacionalnoj stvari. I engleski nacionalisti su po svaku cijenu htjeli „svoje”, to ponajviše prav-dali željom za neovisnim odlučivanjem, dakle za politikom bez vanjske, o njima neovisne kontrole, premda je u zalaganju za neovisnošću bilo i sna o nekadašnjoj imperijalnoj veličini, starog otpora prema "kontinentu", straha od novih emigranata, sve očitije ksenofobije i međusobnih nacionalnih zaziranja, što može uskoro dovesti i do raspada britanske državne zajednice. Tako se raspala Austro-Ugarska, prva i druga Jugoslavija, vjero-jatno će i Europska Zajednica. Za svaku se može tvrditi da je bolje funkcionirala na ekonomskom planu, ali je bila ili se barem smatralo da je bila prepreka punom i slobodnom razvoju nacionalnog identiteta. Jedan od ciljeva svakog nacionalnog programa je borba za neovisnost, za samostalnost. S raspa-dom Jugoslavije nastade nekoliko novih država. Svaka je imala i svoj nacionalni program, koji je postao politička osnovica tih novih zemalja. Inteligencija se u doba kriza i konflikta gotovo redom solidarizirala s nacionalistima, prije svega zato što su u tome vidjeli mogućnost za vlastitu afirmaciju i renesansu svoje nacionalne kulture, ali su, nažalost, neki od njih postali ratni huškači i zagovornici uništenja svega što pripada "neprija-teljskoj naciji". Tek poneki je pružao otpor provali

2

„buke i bijesa“, neki su se povukli u „unutarnju emigraciju“, a mnogi zaputili u tuđinu, često da bi izmakli nadolazećim trupama neprijatelja, ali ponekad i neregularnim trupama „svojih“. Gorljivi nacionalisti žive sa svojim podvojenim osjećajima: narcisoidno se hvale svojom veliči-nom i žale se da ih „nitko ne razumije”, jer su „nitko i ništa”; čas tvrde da su vrlo popularni i ugledni; čas da su „svi protiv njih”; čas se ponose svojim herojstvom, čas dokazuju da su uvijek bili žrtve. Ponekad kazuju i jedno i drugo u istom iskazu.

Borba za „našu stvar“, za naše „uvijek smo u pravu“, jedan je od načina obezvređivanja svih vrijednosti „su-protne strane“ i stvaranje prostora za trijumf vlastitog egoizma (ILUSTRACIJA: Facebook) Nacionalisti su u balkanskim krajevima brzo usvojili komunističku leksiku i naokolo pozivali na ujedinjenost oko zajedničkih vrijednosti, govo-rili o vremenu promjena, dokazivali da je naj-plemenitiji oblik vjere baš onaj njihov (kao nekada "naš", "jedini ispravni put u socijalizam"), pozivali svoju „braću i sestre po vjeri“ (u čemu ima pri-zvuka poziva na ujedinjenje svih proletera), zbijali „svoje redove pravovjernih”, od vjere napravili politički program i „životni” stav, one koji nisu dolazili u bogomolju gledali sumnjičavo, s negodovanjem gledali na ateiste, kao što su komunisti nekada s prezirom gledali na „nepar-tijce”, nekadašnje partijske organizacije i komitete zamijenili vjerskim skupovima i bogomoljama, umjesto "klasnih neprijatelja" ustremili se na "ne-prijateljske nacije", a tek ponekad s odobravanjem spominjali „poštene ljude iz druge nacije“, što su uvijek bili oni koji su odobravali ili imali razu-mijevanja za „njihovu stvar“. (Ovako mi je jedan od njih, razuman i sve mi se činilo dobroćudan, kazivao: „Ljudi su bili različiti koji su se tu okupljali, ali sam znao da su moji, a ne njihovi. Nisam pitao o njihovoj politici, nego

samo ovo: jesu li pravilno ili pogrešno djelovali. A pravilno mi je bilo ono što mi život štiti, pogrešno ono što ga ništi, pa ne znam sasvim ni što je jedno, ni što je drugo, nego samo što je moje bilo i koji je moj bio, priklanjao se onome od kojeg se nisam pribojavao, a mojima me strah skroz priključio. Nisam, vjeruj mi, htio povrijediti druge, nego sam se bojao da oni ne povrijede mene. A onda ih se stao plašiti, zato sam ih zamrzio“). U doba obnove nacionalne tradicije počnu se vraćati stare, s pravom dugo potisnute ili sasvim odbačene „vrijednosti“, od loših pisaca do propa-lih političkih koncepata, pa u zemljama nastalim iz nekadašnje Jugoslavije čujemo dirljive pozive: neka dođe nazad kralj koji je opljačkao i izdao, sve slavne vođe koji su služili okupatoru i njihovi borci koji su klali neka budu rehabilitirani, oku-patori neka opet sve porobe, svi neka dođu, samo neprijatelji naroda ne razumiju da je došlo vrijeme sretnog jedinstva oko vrijednosti koje su ugro-žavali mrski neprijatelji ... A ima li većeg poraza slobode nego vratiti se u ono od čega se jedva oslobodismo? U pozivanju na „tradicionalne vri-jednosti“, uz obavezno „revidiranje povijesne istine“, štiti se nepravda prošlog doba i opravdava, a onda slavi nasilje i zločin „naših“, a ističe div-ljaštvo i krivica „njihovih“, što postaje alibi za novo nasilje. Borba za „našu stvar“, za naše „uvijek smo u pravu“, jedan je od načina obezvređivanja svih vrijednosti „suprotne strane“ i stvaranje prostora za trijumf vlastitog egoizma (Nije slučajno da su se književnosti i cjelokupne kulture bivše Jugo-slavije potpuno odvojile i da je unutar svakog nacionalnog korpusa interes za „one druge“ sve manji, a vladajuće ideologije rado ističu svoje nove i stare "nacionalne tribune"). U svakom „vre-menu promjena“ u prve redove stanu odvažni, a kada „nova garda“ postigne svoje, brzo „prve re-dove“ preuzmu dovitljivi i smutljivci, koji su uvi-jek mili vlasti, a i vlast njima. Oni učestalo tvrde da su oduvijek znali za što se treba zalagati i sa žarom dokazuju da su potajno uvijek bili na „pra-voj strani“, što je za njih uvijek strana trenutne vlasti i osobne koristi. A to svakako jesu znali. Lupiga.Com 2. 5. 2020.

3

Ana Stjelja

Istočnjačka vizija Dragutina J. Ilića

Dragutin J. Ilić je ljubav prema Istoku razvijao još u mladosti. Svakako da je u tome najveću ulogu imao njegov otac Jovan Ilić. Inspiracija orijental-nim načinom života, kulturom i običajima, prenela se na sve Iliće, ali je, čini se, Dragutin u tome otišao najdalje. On se intenzivno interesovao za istočnjačku filozofiju, ne zazirući da se okuša u spiritualizmu, predestinaciji i neistraženim polji-ma ezoterije. On je odmalena slušao priče o “čarobnom Istoku”. I sâm njegov učitelj, Jovan Ilić, bio je duhom okrenut Istoku, smatrajući ga prostorom koji nastavljaju narodi, pre svega mo-ralno uzvišeni, a potom i skromni, prirodni i što je najvažnije čovečni. Tako je Dragutin J. Ilić sluša-jući očeve priče o Mavrima, Turcima i Persijan-cima polako stvarao sliku sveta kome će i kao čovek i kao književnik biti prilično naklonjen. Delo „Poslednji prorok“ predstavlja prvu srpsku biografiju proroka Muhameda. Imajući u vidu činjenicu da se srpski književnici nisu mnogo bavili Istokom, a naročito ne religijom, odnosno islamom, ova knjiga Dragutina J. Ilića predstavlja istinski biser srpske književnosti i zaslužuje poseb-nu pažnju. Srpska književnost 19. veka pripoveda o izves-nom interesovanju za Istok, njegovu kulturu i du-hovnost. To je naročito ispoljeno u poeziji, te da tako mnogi književnici, prateći istočnjačku nit, Zmajevog „Istočnog bisera“, i sami ispisuju sti-hove ispunjene mističkom ljubavlju i orijentalnim zanosom. Kod Jovana Ilića to je zbirka pesama „Dahire“ (1891), kod Jelene J. Dimitrijević delo „Jelenine pesme“ (1894), a nešto ranije, kod Đorđa Rajkovića to je ciklus „Istočno“ (1862). U prozi, srpski književnici 19. veka, bili su inspirisani arapskim i indijskim pričama, te tako Laza Kostić u časopisu „Danica“ objavljuje priču „Minehaza“ (1860) i priču „Maharadža“ (1861). Česti su bili i prepevi turskih, arapskih, persijskih i indijskih pesama i priča, primer je Sima Popović koji je

1 Skerlić Jovan, Omladina i njena književnost, Beograd, 1906, str. 380-381. 2 Kovijanić Gavrilo, Dragutin J. Ilijć – sjaj njegovog života i stvaralaštva, Beograd, 1991, str. 72.

1868. godine preveo i objavio „Indijske pripo-vetke“.1 Ugledajući se na svoje književne prethodnike, Dragutin J. Ilić, okreće se istočnjačkom svetu, upuštajući se u književno uobičavanje biografije ličnosti, koju je njegov otac Jovan Ilić smatrao genijem. Taj genije je, po uverenju Jovana Ilića, posle Hrista, čovečanstvu doneo najveće koristi2. Čini se da je ova studija o Muhamedu, nastajala dugo godina, kao promisao Dragutinovog oca. Sve ono čemu ga je otac podučavao, o čemu mu je pripovedao, našlo se u knjizi „Poslednji prorok“. Nema sumnje da je pri stvaranju ovog dela Dragutin J. Ilić koristio i stranu literaturu. Znajući da su braća Ilić vrlo intenzivno čitala rusku lite-raturu, u početku prevode, a nakon što su naučili ruski jezik i u originalu, a imajući u vidu činjenicu veličine i značaja ruske orijentalistike, vrlo je verovatno da se oslanjao i na ruske izvore. To potvrđuje način na koji je pisao pojedina arapska imena, oslanjajući se na tradicionalnu rusku tran-skripciju.3 Oslanjao se, kako se u samom delu može videti, i na zapadne izvore koje je čak i kritikovao:„Znameniti Dreper, govoreći o Koranu i poričiću mu kulturnu i religioznu, filozofsku, znanstvenu i političku važnost, pokušao je i da mu literarnu vrednost pobije“.4 Može samo da se pretpostavi do koje mere je Dragutin J. Ilić bio fasciniran Muhamedom i njegovim životnim putem. U ličnosti Proroka sadržane su sve one osobine koje bi mogle da mu posluže kao ideal. On je slavio nadahnute ljude, ali ne obične, svakidašnje, već one izabrane. To su geniji, mudraci, poput samog Muhameda. S druge strane, vrednosti koje propoveda islam, moral i čovečnost, a koje se u Kuranu veličaju i uzdižu, ovom srpskom književniku, intelektualcu i borcu za istinu, nikako nisu mogle da promaknu. Postoji jedan, zasigurno i najznačajniji detalj kada se govori o Dragutinovom delu „Poslednji prorok“. Naime, on je imao dovoljno smelosti da se prema nečemu, za to doba, u nas tako omraženom, po-sveti sa dozom objektivnosti. O tome govori vrlo iskreno i neprikriveno: „Oceniti značaj Muhame-dove pojave i religije koju je on u Arabiji začeo, a kojoj plamena pustinja beše i suviše tesna, te se kao nenadni holuj izvi nad aravijskim pustinjama,

3 Tanasković Darko, Prva srpska biografija poslednjeg proroka ili blagonaklonost kao metod, (ur.) Vesna Matović, Porodica Ilić u srpskoj književnosti, IKUM, Beograd, 2003. 358. 4 Ilić J. Dragutin, Poslednji prorok, Beograd, 1896, str. 5.

4

prelete preko sirijskih stepa i kamenite Sinaje, u Aziju, u Afriku i Evropu, da se isporedi sa trima najvažnijim religijama svetskim hrišćanstvom, mozeizmom i budizmom nije baš tako lak posao. Nije lako ni zato što nas kao hrišćane, koji punih trinaest vekova vodimo krvavu, i nepomirljivu religiozno-političku vojnu s islamom, i dan-danji zapaja opšta, istorijska mržnja, koja bi se tek onda ugasila, kad bi hrišćanstvo sa svojom kulturom, prodrlo i u najskriveniji kutak istočnih naroda, nad čijim se grobovima ne uzdiže još mučeničko znamenje Hrista Spasitelja. To osećanje, koje se, pored svega ublažavanja hrišćanskog kultusa, u nami prikriva, bilo je mnogima smetnja, da o islamu, kao kultusu, koji je bio od velike važnosti po umno, duhovno i političko razviće, u tri dela sveta, iskažu pravu istinu, bez obzira na subjek-tivno osećanje svoje.“5 Ovo bi u nekoj ravni, pored one istorijske, religiozno-filozofske i književne bilo i najznačaj-nije postignuće dela „Poslednji prorok“. Ovakva promisao o pozitivnom odnosu prema drugoj veri, njenom razumevanju i prihvatanju različitosti preteča je promisli savremenog sveta i težnje ka sveopštoj, naročito verskoj toleranciji. Tako ovo delo i danas dobija na aktuelnosti i može se staviti u kontekst današnjeg odnosa pravoslavaca i muslimana na našim prostorima. Odmerenost, objektivizam i iskreno interesovanje za tuđe običaje i navike može poslužiti kao putokaz koji bi pripadnici ove dve religije na našim prostorima, ukoliko žele miran suživot, trebalo da prate. U ono doba, pak, ova knjiga imala je značaj kao dokument o idejno-političkom toku među rodolju-bnim srpskim intelektualcima koji su se, radi su-protstavljanja prevlasti austrougarskog uticaja u srpskim zemljama i na Balkanu, zalagali za pribli-žavanje Srbima Muhamedovog zakona, odnosno muslimanima u BiH i Južnoj Srbiji.6 Sasvim je izvesno da je Dragutin J. Ilić u svoje delo inkorporirao i elemente usmenog predanja, s obzirom na to da je bio u kontaktu sa mnogim domaćim pripadnicima islamske vere, i to onim obrazovanim, znalcima islamske teologije, istorije, nauke, ali i arapske gramatike. Dakle, znanje koje je iz ove oblasti sticao od svog oca, znanje do koga je došao čitajući stranu literaturu i

5 Ibid. , str. 4-5. 6 Tanasković Darko, Prva srpska biografija poslednjeg proroka ili blagonaklonost kao metod, (ur.) Vesna Matović, Porodica Ilić u srpskoj književnosti, IKUM, Beograd, 2003, str. 360.

znanje koje je dobio neposredno, na samom njegovom izvoru, učinili su da delo „Poslednji prorok“ po svom sadržaju bude verodostojno i uspešno napisano. Sam jezik upućuje na Dragu-tinovu poetsku crtu. Ta poetska nit oseti se već u samom uvodu, nenametljivo provejavajući kroz celo delo. Na momente poetičan, ali vrlo koncizan i sistematičan, Dragutin J. Ilić pripoveda o životu Proroka i najmlađoj od tri monoteističke religije. Tako se kroz prizmu Muhamedovog životopisa prelama i istočnjačka vizija Dragutina J. Ilića. Ovo delo, ukratko sažima sve one duhovne teme koje su ga zaokupljale tokom života. Upravo ta, duhovno-misaona dimenzija, ovom delu daje posebnu draž. I sam sklon duhovnim i filozofskim promišljanjima o čoveku, njegovoj potrebi za smislom života, o pronalaženju duhovnog sklada, on svim nedoumicama pristupa zrelo, ali i uz dozu kritičnosti. Čini se da ga je najviše fasciniralo pitanje sudbine, odnosno predestinacije, što je ujedno predstavljalo i glavni pokretač za raspravu o Kuranu. Ova, društveno-istorijska, kulturna, književna i duhovna misija zvana „Poslednji prorok“ samo pokazuje književnu zrelost Dragutina J. Ilića i hrabrost da se kao pravi intelektualac, upitan pred nepoznatim, istim i pozabavi. Ovo delo je složeno i predstavlja pravi izazov za istraživače. Njegova vrednost je utoliko veća, ukoliko se može sagledati sa više strana, bilo antropološke, etnološke, dru-štveno-istorijske, književne, filozofsko-religijske. Upravo iz tog razloga ostaje zapitanost zbog čega je ono ostalo na margini nauke i istorije srpske književnosti. Ilićevo delo poseduje neke jezičke manjkavosti koje pripisujemo vremenu nastanka, ali i piščevoj sklonosti ka štamparskim greškama, koje je prire-đivač u ovom novom izdanju nastojao da ispravi. Ipak, kao i sve u slučaju Dragutina J. Ilića, i ova njegova karakteristika ima svoju predistoriju. On je zbog čestih putovanja bio prinuđen da svoje rukopise piše brzo, te nije imao vremena da ih doteruje. Događalo se da ono što napiše u zanosu, inspirisan nekom temom ili motivom, gotovo i ne popravlja, što su mu najviše zamerali literarni čistunci.7 U tome ne zaostaje ni knjiga „Poslednji

7 Kovijanić Gavrilo, Dragutin J. Ilijć – sjaj njegovog života i stvaralaštva, Beograd, 1991, str. 75.

5

prorok“, pravdajući se time na kraju svog pisanja: ...„te će pogreške i sami čitaoci već ispraviti.“ Delo „Poslednji prorok“, napisano u Karlov-cima decembra 1896. godine, u izdanju knjižare Mite Stajića, deo je svojevrsne istočnjačke vizije srpskog književnika Dragutina J. Ilića i predstavlja nepravedno zapostavljeni književni biser srpske književnosti. Istovremeno, ovo delo takođe potvr-đuje i zadojenost Dragutina J. Ilić Istokom, koji je dao možda i najslikovitiji odnos istočnjačkog i zapadnjačkog načina života, rekavši: „Ko hoće da shvati kako se pravi dobra mašina, ko traži naučne spreme, neka ide na Zapad. Ali, ko teži za srcem i dušom, ko hoće ono vaspitanje koje čoveka pravi čovekom, neka se mahne Zapada, njegovo mesto je na Istoku.“

Ana Stjelja je rođena je 1982. godine u Beogradu. Diplomirala je 2005. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu na katedri za orijentalistiku – Grupa za turski jezik i književnost. Magistrirala je 2009. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu – smer Nauka o književnosti, odbranivši tezu pod naslovom „Ljudsko i božansko u delu Mevlane Dželaledina Rumija i

Junusa Emrea“. Doktorirala je 2012. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu odbranivši tezu pod naslovom „Elementi tradicionalnog i modernog u delu Jelene Dimitrijević“.

Autorske knjige

-Zbirka poezije „Moira“ (2002) -Zbirka poezije „Atavi“ (2004) -Zbirka poezije i eseja „Eden & Had“ (2006) -Zbirka haiku poezije „Tri Gejše“ (2008) -Zbirka dečje poezije „Na korak do duge“ (2009) -Knjiga „PESNICI UNIVERZUMA – Mevlana Dželaludin Rumi i Junus Emre“ (2013) -Zbirka poezije (elektronsko izdanje) „Lira Divina“ (2014) -Zbirka priča „Kako sam postao ptica“ (2015) -Zbirka poezije (štampano izdanje) „Lira Divina“ (2015) -Zbirka aforizama „Oksimoron“ (2016) -Zbirka poezije i haikua na portugalskom „Poesia: coleção de poemas e haikais“ (2016) -Knjiga o srpskim pravoslavnim crkvama i manastirima „Duhovna riznica Srbije“ - digitalno izdanje (2018) -Knjiga o srpskim pravoslavnim crkvama i manastirima „Duhovna riznica Srbije“ - štampano izdanje (Udruženje „Alia Mundi”, 2018)

Prevodi

- Izbor iz poezije Federika Garsija Lorke „Senka moje duše“, u prevodu sa španskog jezika (2008) - Izbor iz poezije Pabla Nerude „Zemlja u Tebi“, u prevodu sa španskog jezika, (2008); 2. izdanje (2001) - Izbor iz poezije Junusa Emrea „Slavuj ljubavi“ u prevodu sa turskog jezika (2010), 2. izdanje (2016) - Zbirka poezije Federika Garsija Lorke „Tamaritski Divan“ u prevodu sa španskog jezika (2014) - Drama Vilijama de Mila „Obmanjivači“ u prevodu sa engleskog jezika (2016) - Poema Jelene J. Dimitrijević, „Une vision“, u prevodu sa francuskog jezika (2016) - Izbor iz poezije Ahmeda Jesevija „Glas ašika“ u prevodu sa turskog jezika (2016) - Izbor iz savremene turske poezije „Pesma je ptica na vrhu vulkana“ u prevodu sa turskog jezika (2018) Priređene knjige

-Nikola Matić, „Srpske pravoslavne škole u BiH pod austrougarskom upravom“ , Beograd, (2008) -Jovan Jovanović Zmaj, „Istočni biser“, Beograd, (2011) -Jelene J. Dimitrijević, „Une vision“, Beograd, (2016) Ljiljana Stjelja, „Lʼart: katalog kolaža“, Beograd, (2016) -Jelene J. Dimitrijević, „Pisma iz Indije“, Beograd, (2017) -Jelene J. Dimitrijević, „Baba Krasa“, Beograd, (2017) -Zbornik književnih radova „Glasovi Melpomene“: povodom jubileja - 155 godina od rođenja Jelene J. Dimitrijević, Beograd, (2017) -Elektronski haiku zbornik „Zvuk vode“ , povodom 90 godina od objavljivanja knjige „Pesme Starog Japana“ Miloša Crnjanskog (2018) Vikipedija

6

Miljenko Jergović

Kratka povijest Holokausta kroz dva telefonska imenika

Danas je godišnjica proboja zatočenika ustaškog koncentracijskog logora u Jasenovcu. Tim povodom pročitajte tekst Miljenka Jergovića. Židovskom sudbinom u Drugome svjetskom ratu hrvatska se kultura bavila sporadično i rubno. Ako bi se o tome i govorilo, činilo se to uvijek unutar širega, europskog, konteksta, dok se od lokalnoga, našeg Holokausta, u pravilu bježalo kao od vlastite nečiste savjesti. Židovska tema, mimo pojedinačnih dokumentarnih svjedočenja i ispovi-jesti stradalnika, u hrvatskoj književnosti praktič-no niti ne postoji. Hrvatski pisci – oni koji u kultur-nome smislu ili podrijetlom nisu Židovi – njome se uopće nisu bavili, za jedne je to bila tabu tema, za druge, možda, i nevažna tema, dok velikih proz-nih pisaca, dramatičara ili pjesnika židovskoga podrijetla u Hrvatskoj nakon 1945. nije ni bilo. Za razliku od srpske književnosti, u kojoj su se židovskom temom i Holokaustom bavili veliki pisci – Danilo Kiš, Aleksandar Tišma, Đorđe Lebović, ali i Ivo Andrić u snažnoj i amblematskoj pripovijeci “Bife Titanik”, i bosanske književ-nosti, koja je osim Andrića imala i velikoga jevrej-skog pripovjedača Isaka Samokovliju, u Hrvatskoj se o Holokaustu, uglavnom, mučalo. A zašto se mučalo, pomalo ćemo shvatiti i nakon što izađu prva sintetička historiografska djela o sudbinama zagrebačkih Židova, knjige Ive Goldsteina “Holokaust u Zagrebu” i “Židovi u Zagrebu”, koja su od prevlađujućeg dijela javnosti, u desnim medijima, na Hrvatskoj televiziji, u akademskim i crkvenim krugovima, dočekane sa žestokom omrazom ili prezirnom šutnjom, dok se autor našao na, naravno neformalnim, ali trajnim, nacionalno konstitutivnim, crnim listama unutar društvenoga mainstreama. Ukratko, umjesto da te dvije knjige uvećaju Goldsteinov ugled, one su, na neki način, dovele do autorove intelektualne izolacije i stanovite nacionalne samolikvidacije. Od njihove objave, Ivo Goldstein više se ne percipira kao Hrvat u kulturnome i domovinskom, a možda i u nacionalnom smislu, niti kao hrvatski povjesničar. I to ne samo među otvorenim nacio-nalistima zidićevskog tipa, nego i kod većega

dijela neosviještenoga zagrebačkog građanstva, koji na informacije ove vrste reagira instinktivno, kao pas na bačenu kost. Slučaj Ive Goldsteina, možda, i najbolje objašnjava sedam desetljeća hrvatske kulturne šutnje na židovsku temu. U nezrelim i neiživljenim društvima, u kulturama koje nisu osvijestile vlas-titu prošlost i podrijetlo, u malim, provincijskim sredinama, o Židovima i o Holokaustu najbolje je šutjeti. Ali i bez toga, bez velikih književnih dijela, bez povijesnih sinteza i filmova (osim “Devetog kru-ga”, filma koji je režirao slovenski redatelj France Štiglic, hrvatska kinematografija nema djela koje bi se, čak ni sasvim rubno, bavilo Holokaustom, sve do “Lee i Darije” Branka Ivande…), bez teo-loških rasprava i bez crkvenog pokajanja, pa čak i bez televizijskih emisija i dokumentarnih filmova, može se, vrlo pouzdano, rekonstruirati sudbina hrvatskih Židova, skupa s političkim, kulturnim i građanskim prilikama u većinskom narodu. Mogu se naslutiti pojedinačne sudbine, skupa s imenima i prezimenima onih koji su samo asistirali nji-hovom stradanju. Dovoljno je, na primjer, zaviriti u telefonske imenike… Telefonski imenik za 1941, u izdanju Ministar-stva pošta, telegrafa i telefona Kraljevine Jugo-slavije, koji obuhvaća područje Direkcije Zagreb, kupio sam u ljeto 2008, jedne nedjelje na sajmu antikviteta na Britancu, i platio ga šesto kuna. Šest mjeseci kasnije, između Božića i Nove godine, s velikim uzbuđenjem sam, u jednome danas uga-šenom zagrebačkom antikvarijatu, uzeo u ruke Brzoglasni imenik za 1942, za teritorij Nezavisne Države Hrvatske, u izdanju Ministarstva prometa i javnih radova NDH, Odjela za poštu, brzojav i brzoglas. Knjiga je koštala 380 kuna, iako bih za nju dao i deseterostruko više, jer sam slutio, dok sam je na sve strane tražio, da ona, skupa s onom prethodnom, predstavlja zanimljivu, potresnu i jezovitu svjedodžbu i svjedočanstvo o svako-dnevici Holokausta u Nezavisnoj Državi Hrvat-skoj, ali i o društvenim i kulturnim promjenama koje su se dogodile u Zagrebu između kraja 1940, kada je dovršen i tiskan telefonski imenik za 1941, i 12. lipnja 1941, kada je, kako piše na stranici s kazalom, ažuriran imenik koji će važiti u sljedećoj, 1942. godini. Zanimljiv je već i sam dizajn ove dvije knjige. On sugerira da se u međuvremenu, za nekoga boljestojećeg Zagrepčanina, Hrvata i katolika – jer tada su, još uvijek, telefonirali samo boljestojeći

7

građani – nije promijenilo gotovo ništa. Imenici, naime, izgledaju gotovo isto: na finim, naran-častim kartonskim koricama, na naslovnicama su iste reklame, za trgovinu muzikalija Schneider, u Nikolićevoj broj deset, koja je “najveća stručna tvrtka u državi” – jednoj, ali i drugoj – i gdje se mogu kupiti “najsavršenije harmonike svijeta Hohner”, ali i sva druga glazbala i glazbeni pribor. Zavirimo li u imenike, vidjet ćemo da je vlasnik tvrtke Schneider Franjo, te da osim trgovine posje-duje radionicu za izradu glazbla i skladište, a da osim službenoga telefona navedenog i na koricama imenika (broj 78-75) ima i privatni telefon (broj 25-720), na adresi stanovanja: Bukovačka cesta 107. Za razliku od nekih drugih Schneidera, shvatit ćemo i to, Schneider Franjo je katolik. Na stražnjoj strani korica kod oba imenika ponavlja se reklama za Siemensove telefonske aparate, uz slogan “Telefon – mnogostruki surad-nik”, koji će, u skladu s jezičnim promjenama, biti prepravljen u “Brzoglas – mnogostruki suradnik”, a poduzeće “Jugoslavensko Siemens d.d.” pretvo-reno je u “Hrvatsko Siemens d.d.”. Drugih jezičnih intervencija nije bilo, pa je tako i preporuka za korištenje Siemensovih aparata ostala ista, osim što je telefon transformiran u brzoglas: “Siemens brzoglasne stanice su rezultat svrsishodnog istraživanja. One prenašaju potpunoma razumljivo govor i pod nepovoljnim uslovima.” Čak ni riječ uslov, koju podcrtava najsuvremeniji hrvatski spelčeker, spelčekerima Odjela za poštu, brzojav i brzoglas nije predstavljao nikakvu smetnju. Prvo što se može uočiti komparativnim iščitavanjem dvaju imenika jest da su vlasti Nezavisne Države Hrvatske proces segregacije građana po rasnoj i nacionalnoj osnovi provele munjevito brzo i temeljito. Bilo im je dovoljno jedva dva mjeseca, koliko je prošlo od uspostave države do izradbe imenika, da telefonskim pretplatnicima židovskoga podrijetla oduzmu pravo na brzoglas i brzoglasnu liniju, te da njihove brojeve dodijele nekome drugom. Kako su telefonski imenici još u ono vrijeme načinjeni tako da savršeno posluže svakom korisniku, pa ih je moguće pretraživati i po imenu i po broju pret-platnika, lako otkrivamo i kome je dodijeljen koji broj. Otac Lee Deutsch, male glumice i čuda od djeteta, odvjetnik, doktor Stjepan Deutsch stano-vao je u Gundulićevoj 29, broj telefona 45-01. Tako je u imeniku za 1941. U sljedećem tomu ove narančaste hrvatske knjige, broj brzoglasa 45-01

stajat će iza imena doktora Joze Poduje, kao njegov privatni broj, na adresi Jurjevska 2. Kao advokat, ni Jozo Poduje nije bio nepoznat među zagrebačkim građanstvom. Štoviše, bio je pred-sjednik Rotary cluba, njegovo ime ćemo i danas naći u pregledima uglednih zagrebačkih i hrvat-skih rotarijanaca. Bilo bi nepristojno i pomisliti da je odvjetnik Poduje bio blizak ustašama, ni govora o tome, ali se vrijedi zapitati što je mislio, kako se osjećao, što mu je bilo na duši, kada mu je dodijeljen broj koji je, u vrijeme dok su Židovi smjeli telefonirati, pripadao kolegi Stjepanu Deutsch? Veliki hrvatski arhitekt Rudolf Lubinski, pro-jektant čudesno lijepe zgrade Narodne i sve-učilišne knjižnice na Mažuranićevom trgu, u kojoj je danas smješten Hrvatski državni arhiv, ali i nove sefardske sinagoge u Sarajevu, Templa, koji će nakon Drugoga svjetskog rata postati jedna od najakustičnijih koncertnih dvorana u Jugoslaviji, umro je na vrijeme, u ožujku 1935. Ali u telefon-skom imeniku za 1941. još uvijek je njegov tele-fonski broj, na adresi Plemićeva 2. Tu su, bit će, živjeli njegovi nasljednici. No, sljedeće godine broj brzoglasa 52-22, na koji se nekada javljao slavni arhitekt, pripast će zubaru Ribić Josipu, s Pejačevićevog trga 3. Tko zna je li se dentistu Ribiću dogodilo da mu pozvoni telefon i da se s druge strane javi glas iz Chicaga ili, recimo, Buenos Airesa, i upita za porodicu Lubinski? Što bi Josip Ribić odgovorio? Doktor Miroslav Šalom Freiberger bio je zagrebački rabin. Nije htio otići iz Zagreba dok je u njemu živih Židova, pa je 1943. poslan u Au-schwitz i pogubljen. Stanovao je u Ambruševoj ulici, na broju 8. Ulica se i danas tako zove, čak je i kućni broj ostao isti. Rabinov telefonski broj bio je 44-18. U sljedećem telefonskom imeniku taj broj nalazimo među brojevima brzoglasa Hrvat-skoga državnog sabora, u podrubrici “Narodni zastupnici”. Inače, Sabor je u NDH imao trinaest telefonskih linija, dvije pod “Novinarska soba”, koliko i za “Odborsku sobu”, a po jednu za pred-sjednika Sabora, bilježnike, saborsku kvesturu, predsoblje sabornice, pisarnu kvesture, knjižnicu, diplomatsku sobu, brzopisnu poslovnicu i spome-nute narodne zastupnike. Tko zna, možda se dogo-dilo i to čudo da netko nazove i na brzoglas traži rabina Freibergera… Tvornica olovaka Zagreb je nastala na teme-ljima tvrtke “Penkala – Edmund Moster”, formi-ranoj 1906. na izumiteljskom geniju Slavoljuba

8

Penkale i kapitalu Eduarda Mostera. Mosteri su bili ugledna i bogata zagrebačka židovska obitelj. U njihovom vlasništvu bila je i “Tvornica laka i boja d.d.”. Evo što je bilo s njima i njihovim telefonskim brojevima. Eduardov brat Mavro, koji je uložio svoj kapital u zajedničku tvornicu olova-ka, stanovao je u Kukuljevićevoj broj 37, s telefon-skim brojem 54-47. Sljedeće godine, njegovom se brzoglasnom linijom već služio liječnik, doktor Ivo Galić, iz Ulice Kralja Stjepana Tomaševića 25. Brat Bernard, vlasnik tvornice kemijskih proiz-voda u Heinzlovoj ulici stanovao je u Mesničkoj, na broju 13, i tamo je imao telefon broj 56-81. Tko bi dogodine nazvao taj broj, time bi kontaktirao “Obći odsjek” Ministarstva unutarnjih poslova, kojim je tada ministrovao doktor Andrija Artu-ković. Treći brat, Aleksander Moster, stanovao je u Šubićevoj 15, a do Hitlerovog dolaska na vlast upravljao je porodičnom tvrtkom u Berlinu, koja se također bavila proizvodnjom olovaka. Njegov telefonski broj: 23-916. Sljedeće godine, tko bi nazvao imao je čast porazgovoriti s Ankom pleme-nitom Grabarska Gvozdanović, iz Visoke ulice 8. Danas, na toj je adresi Palača Gvozdanović, jedna od rijetkih sačuvanih gornjogradskih zagrebačkih palača, u kojoj je sve kako je i bilo nekad. Posje-timo li tu turističku atrakciju – inače i vrlo ugodan prostor glazbenoga salona, u kojem su zadnjih godina, zahvaljujući ponajprije entuzijazmu Zlat-ka Madžara, koncertirali neki od najboljih zagre- vidjet ćemo kako se živjelo u starome, građanskom Zagrebu. Nećemo doznati kako se i s kim telefo-niralo, niti što je odgovarala Anka pl. Grabarska Gvozdanović kad bi je netko nazvao i tražio da razgovara s gospodinom Mosterom, misleći, vje-rojatno, pritom kako je plemenita gospođa u stvari njegova tajnica. U telefonskom imeniku za 1941. nema, začudo, imena najslavnijega brata, dvotrećinskog vlasnika slavne tvornice olovaka, Eduarda Mostera. Ili je bio diskretan, pa se krio iza tuđeg broja telefona, ili, naprosto, nije volio telefonirati, pa je imao samo službeni broj. U to vrijeme i takvih je ljudi još uvijek bilo. Ali zato znamo kako je skončao Eduard Moster, zagrebački industrijalac, dobro-tvor, ali i sam izumitelj. Te 1942, dok se po Zagre-bu uveliko telefoniralo s novouvedenih brzoglas-nih linija, Moster je ubijen u Jasnovcu. Brat Ber-nard iste je godine ubijen u koncentracijskom lo-goru na Rabu. Stradali su i Aleksander i Mavro, ali je kemijska olovka, slavni Penkalin izum, do danas ostala zagrebačkim i hrvatskim nacionalnim pono-

som i dokazom kako mi nismo nikakva austro-ugarska provincija, nikakav zatureni Balkan, nego su, eto, neki našijenci izumili i jednu tako jedno-stavnu stvar, koju koristi cjelokupno čovječanstvo – kemijsku olovku. Ne samo da su je izumili, nego su pokrenuli i njezinu industrijsku proizvodnju, što je, pak, potvrda kako je Zagreb početkom dva-desetog stoljeća bio malo, ali ipak dovoljno važno industrijsko, gospodarsko i kulturno središte da je u njemu mogla biti utemeljena proizvodnja jed-noga tako važnog proizvoda kakva je kemijska olovka! Razlozi za ponos bi, zacijelo, i postojali, ali samo kada bi se priča ispričala do kraja, na način na koji je nehotice predočena u dva telefon-ska imenika. Jer priča o hrvatskoj kemijskoj olovci je, po logici dramaturškoj, povijesnoj ali i etičkoj, od jednog trenutka i priča o Holokaustu na hrvatski način. Nije nam tema, ali potražimo inžinjera Slavo-ljuba Penkalu u našim imenicima. Da, umro je on davno prije rata, još 1922, ali njegova udovica, ipak, je tu. Uz ime Penkala Emilija stoji, da ne bi bilo nikakve greške, i “supruga inžinjera”. Krajem 1940. njezina adresa je Trg Kralja Petra (Jugo-slavenska akademija). Upravo tako piše, što bi značilo da je gospođa Emilija stanovala u zgradi Akademije. Do sljedeće godine nešto se promije-nilo. Telefonski broj 87-70 ostao je nedodijeljen, ili je njegov korisnik tajni, jer je uz njega, tamo gdje bi trebalo biti ime, prazno mjesto, bijeli papir, ali to ne znači da je Emilija Penkala ostala uskra-ćena za brzoglas. Ako smo u 1942, možemo je naći na prilično lijepoj adresi, u Brešćenskoga 7, ili razgovarati s njom na broj brzoglasa 25-764, Taj broj jedan je od nekoliko stotina novouvedenih brojeva, koji ranije nisu postojali. Broj telefonskih pretplatnika, čija su imena lako prepoznatljiva kao židovska, ili koje su ustaške vlasti vrlo ažurno identificirale kao Židove i odu-zeli im pravo na brzoglas, u mjesecima pred rat uveliko je nadmašivao postotak ovoga svijeta u ukupnom stanovništvu Zagreba, ali i drugih hrvat-skih krajeva do kojih je doprla blagodat telefonije. Barem je trostruko više židovskih telefonskih priključaka, nego što je, razmjerno, židovskoga svijeta u Zagrebu i u Hrvatskoj. Razlog tome nije, naravno, u protekciji, nego u obrazovnoj i profe-sionalnoj strukturi tih ljudi, ili u tome što nikome u Kraljevini Jugoslaviji, srećom, nije palo na um da određuje cenzus židovskih telefonskih priklju-čaka, kao što je i u toj, prema Židovima relativno

9

snošljivoj državi, pred rat donošen cenzus broja židovskih studenata na pojedinim sveučilištima. Golema većina zagrebačkih Židova su, tradicio-nalno, još od početka devetnaestog stoljeća, kada su se pojavili u građanskome životu, aškenaskog podrijetla, s prezimenima koja korijen imaju u njemačkome jeziku ili su slavenizirana, često i tako da Weiss postane Bijelić, a Leibowitz se prezove u Lebović. Sefardi su se u Zagreb, u pravilu, doseljavali iz Bosne i Hercegovine, u većem broju nakon uspostave Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Dolazili su, uglavnom, iz socijalnih razloga, jer je Zagreb bio bogatiji od Sarajeva ili Tuzle, ili bi dolazili na studije, pa se nisu vraćali u Bosnu. U telefonskom imeniku za 1941. pretplatnika sefardskih prezimena i nije tako malo, a zanimljivi su jer oni, u pravilu, nisu slavni i zaslužni Zagrep-čani. Može se pretpostaviti da ne pripadaju ni agramerskim kulturnim i političkim elitama, nego su, još uvijek, samo dotepenci. Tako u imeniku nalazimo trojicu Albaharija. Izidor je stanovao u Klaoničkoj 7, telefonski broj 23-516. Sljedeće godine isti broj će pripasti Tvornici vagona strojeva i mostova, na adresi Gajeva 2. Albahari Mavro, uz čije ime stoji obrt “užarski proizvodi”, živio je u Martićevoj 15. Broj telefona na koji se javljao bio je 42-22 i dodijeljen je Nikolić Petru, iz Gajeve 20, “nakladniku i trgovcu slika”. Albahari Mocha bio je Izidorov susjed u Klaoničkoj. Stanovao je na broju 25, a telefon mu je bio 61-77. Taj broj pripao je 1941. Carmine Aoisu, novopostavljenom direktoru re-kvirirane tvornice Chromos, koji se, pak, mimo-išao za nekoliko godina s Miroslavom Krležom, jer je stanovao na Gvozdu 11. No, kad ga već spomenusmo, Krleža nije imao telefon na svoje ime, ali jest na Belino. Stanovali su, kako svjedoče i ove knjige, u Radišinoj 14. Broj im je bio 81-17, i nije im bila oduzeta telefon-ska linija. Nije ni bilo razloga, jer Krleža, ipak, nije bio Židov. Zanimljivo je, međutim, da se u imeniku za 1941. nalazi ime doktora Adžije Boži-dara, rasom Hrvata i katolika, novinara nasta-njenog u Cvjetnom naselju II, na broju 3, kojega će, nekoliko mjeseci kasnije, malo po dolasku na vlast, ustaše pogubiti u Kerestincu. Njegov broj telefona 22-747 bit će, gle sad tog cinizma, dodijeljen “političkom i kulturnom društvu” koje je nosilo naziv Casa d’Italia, a imali su prostorije u Bogovićevoj, na broju sedam.

Do kraja 1941, na cijelom području NDH, nije više bilo telefonskih pretplatnika židovskoga podrijetla. Izuzetak su, u Zagrebu, bile dvije institucije. Židovska bogoštovna općina, koja je bila istjerana iz svojih prostorija u Palmotićevoj ulici 22, i smještena u jedan neugledni, klaustro-fobični podrum na Trgu kralja Tomislava 4. Ras-polagali su jednom brzoglasnom linijom, broj 23-841. Godinu dana ranije, krajem 1940, taj je broj pripadao Merkurovom sanatoriju (tojest, bolnici Merkur), u Zajčevoj 19. Drugi brzoglas kojim su se, možda, mogli koristiti oni Židovi koji još nisu dopali logora ili nisu bili pogubljeni glasio je na Židovski narodni fond, u Trenkovoj broj 9. Broj 22-364 godinu dana ranije glasio je na ordinaciju Podvinec dr. Srećka, “specijalista za bolesti uha, grla i nosa” iz Gjorgjićeve 22. O doktoru Podvincu i njegovoj sudbini ne znamo ništa, osim da 1942. na njegovo ime više nije bilo registriranih priklju-čaka, ni na Jabukovcu 23, gdje je ranije stanovao, ni u ordinaciji koja više nije postojala. Njegov privatni broj 23-127 u 1942. nikome nije dodije-ljen. Ako je suditi prema imeniku, ostao je slo-bodan. Mimo ova dva broja, u Zagrebu je te godine postojao još jedan židovski brzoglas. Ili je, možda, riječ o tiskarskoj greški ili uredničkom propustu, o kojem ćemo kasnije nešto reći. Uz broj 72-36 u imeniku za 1942. stoji “Attias braća, proizvodnja finih koža”, i adresa Radnička cesta 80. Attias je markantno sefardsko prezime, Attiasa nije bilo ni katolika, ni drugih vjerozakona, oni su samo Židovi, a godinu dana ranije, u imeniku za 1941, nalazimo u Zagrebu još jednog Attiasa, Salamona, “trgovca čarapa, rukavica i pletene robe”, iz Jurišićeve 6. Te godine obrt braće Attias, na istoj adresi, imao je telefonsku liniju broj 79-46. Kao predratni vlasnik tog obrta pojavljivao se jedan vrlo zanimljiv čovjek, rođeni Bišćanin Rafael, Rafo Attias, koji je, mimo upravljanja kožarijom, uspio da doktorira pravo u Beču. U Bihaću je, donedavno, bilo starijih ljudi koji su pamtili Rafi-noga oca Jakoba, vlasnika najboljeg obućarskog dućana u gradu, s početka dvadesetog stoljeća… Nije nam dato da istražimo što je na kraju bilo s Rafom Attiasom. Nećemo pogledati u knjigu s imenima pomorenih jasenovačkih logoraša. Ako je u njoj, neka to ne saznamo. Nije vjerojatno, niti pronalazimo drugi takav slučaj, da je Ministarstvo prometa i javnih radova, Odjel za poštu, brzojav i brzoglas nekome Židovu oduzelo jedan, a dodijelilo drugi broj. Prije će biti

10

da u zagrebačkom dijelu imenika za 1942. nije ažuriran podatak o “povjereništvu” ili “povjere-ničtvu” nad židovskim obrtom, kojim se, u ime nekoga arijevca, Hrvata katolika ili Nijemca, rek-viriralo židovsko vlasništvo. U drugim slučajevi-ma, i u drugim dijelovima imenika, čak i u dubokoj provinciji, na krajnjim rubovima i granicama NDH, takav je postupak do lipnja 1941. proveden, a u brzoglasnom imeniku promptno ažuriran. Ali teško bismo se suzdržali da ne provjerimo gdje je završio prijeratni telefonski broj braće Attias. Prema imeniku za 1942, iskazano je da je ostao nedodijeljen. Ali zašto je onda Attiasima dodijeljen novi broj, 72-36, i kome je on pripadao? Tu nalazimo jedno vrlo zanimljivo, za hrvatsku i židovsku povijest važno ime: Hinko Gottlieb. Broj je do dolaska ustaša glasio na njegovu odvjetničku pisarnicu, u Tomašićevoj 10. Gottlieb je bio po-znati advokat, dobar pjesnik i pisac, jedan od pionira cionizma u Hrvatskoj, čovjek velike osobne hrabrosti i intelektualnog integriteta, koji je pred sudovima Kraljevine Jugoslavije redovito branio optužene u političkim procesima, naročito komuniste. Kontaktirao je, vrlo živo, i s Josipom Brozom Titom, pa mu se ime može naći u indek-sima imena praktično svih relevantnih pregleda međuratne povijesti radničkoga pokreta u Jugo-slaviji. Ali Hinko Gottlieb nije bio jugoslavenski ili hrvatski komunist, zalagao se za židovski odlazak u Palestinu, u Erec Izrael, i bio je ljevičar drukčije vrste, formatom i stavovima sasvim blizak onim europskim židovskim intelektualcima koji su sudjelovali u stvaranju države Izrael, ali i sustava ranih kibuca, narodnih zadruga koje su bile jedno od rijetkih humanih ostvarenja izvornoga komunističkoga sna. Uz svoj odvjetnički i politički angažman, Gott-lieb je tridesetih bio i važan prevoditelj i sudionik u kulturnome životu Zagreba. Godine 1933. objavio je antologiju moderne hebrejske književ-nosti, a njegovi prijevodi Heinricha Heinea imaju i danas pjesničku vrijednost unutar hrvatskoga jezika. 1936. osnovao je židovski mjesečnik za kulturu Omanut, čiji je glavni urednik bio sve do 1941. Na tradiciju Gottliebovog časopisa poziva se Novi Omanut, koji danas izlazi pod okriljem zagrebačke Židovske općine. Ratna priča Hinka Gottlieba nalik je nekome filmskom trileru na temu Holokausta. Gestapo ga je 1941. uhitio i držao zatočenog u Beču, odakle je prebačen u Zagreb. I Nijemci i ustaše imali su ga o čemu ispitivati, još uvijek im je bio korisniji živ,

nego mrtav, ali ga, ipak, nisu dovoljno pozorno čuvali, ili je Gottlieb na sve strane imao veze – kao i svaki dobar advokat u to vrijeme – te je, na spektakularan način, pobjegao iz ustaškog zatvora i priključio se partizanima. Preko Visa je 1944. stigao u Bari, gdje je organizirao veliku operaciju spašavanja tisuću petsto hrvatskih i bosanskih Židova. Čim je završio rat, Hinko Gottlieb iselio se u Erec Izrael. Pisao je priče na židovske i partizanske teme, ali je umro već 1948. Ime Hinka Gottlieba pamti se među zagrebačkim Židovima i židovskim iseljenicima s područja Jugoslavije, dok je u hrvatskoj kulturi nepravedno zaboravljen ili potisnut kao ime iz opsežnoga imenika njezine ne-čiste savjesti. A gdje je završio predratni telefonski broj sirotoga Salamona Attiasa, trgovca čarapa, ruka-vica i pletene robe iz Jurišićeve 6? On se javljao na 23-572, s kojega će se sljedeće godine brzoglasati gospođa Anđela Gentner, trgovkinja s iste adrese, iz Jurišićeve 6. Je li, možda, ona preuzela Attiasov dućan? Nije vjerojatno da je Židovu pružena ta sretna mogućnost da proda svoju nekretninu, jer je takvo što bilo nemoguće, i zabranjeno pod prijet-njom smrti, već u travnju 1941. Ako se uselila u Salamonov dućan, gospođa Anđela to je učinila s ustaškim blagoslovom. Ili, tačnije rečeno, preuzela je dućan kao svojevrsni oslobođeni teritorij, te je, naravno, preuzela i punu odgovornost za taj čin. Što je, pritom, mislila i na koji je način oprav-davala iseljenje i progon Salamona Attiasa, trgov-ca čarapa, rukavica i pletene robe, kojega je u svakom slučaju morala poznavati, to nećemo doznati. Razlog tome je zagrebačka i hrvatska šutnja o onome što se između nas događalo 1941. godine, koja postaje olovno teška i optužujuća za svakoga tko bi nešto upitao, čim dođemo do teme Holokausta. Ne znamo, međutim, niti to što se 1945. dogodilo s gospođom Anđelom Gentner. Ako se išta dogodilo. Nove vlasti su joj, vrlo vjerojatno, oduzele dućan i rekvirirale imovinu. Ako je pre-živjela, sljedećih četrdeset pet godina mogla je tiho njorgati, ogovarati i proklinjati komunističke i jugoslavenske vlasti, ili se sladiti propovijedima kakvoga borbenog i nostalgičnog svećenika, spremnoga da, barem u aluziji, progovori o stra-danjima onih koji su 1945, u svome građanskom miru i bogobojaznoj kršćanskoj urednosti, dočeki-vali osloboditelje sa zvijezdama petokrakama. Na-kon 1990. Anđela Gentner dobila je punu satis-fakciju. Možda nije ona, možda nisu njezini

11

nasljednici, ali jesu oni koji su, kao i ona, 1941. dobili brzoglasne brojeve svojih prognanih židov-skih susjeda. A možda i njihove dućane. Ne samo da im je takvu satisfakciju pružila nova hrvatska vlast, uspostavljena s Božjom pomoći, krajem svibnja 1990, nego je tako usmjerena bila i prevla-davajuća zagrebačka građanska norma. Drukčije nije moglo biti, jer ni prije, a ni poslije 1990. nije bilo hrvatskoga pisca koji bi imao tako bujnu fantaziju da se upita nešto toliko jedno-stavno i obično: što su osjećali svi ti mirni, dobri i snošljivi ljudi kada bi zazvonio telefon, a glas s druge strane bi tražio da razgovara s nekim koga više nema. Osim što je to nezaobilazno etičko pitanje, kakvo ne može preskočiti nijedna društve-na zajednica, niti će ga poništiti protok vremena, ova šutnja govori sve o jednoj provincijalnoj kul-turi i književnosti, koja nije dorasla elementarnoj ljudskoj odgovornosti, temelju svake čovječnosti.

Jergovic.com 20. april 2020

Miljenko Jergović (Sarajevo, 28. svibnja 1966) novinar i publicist. Jedan od istaknutijih pisaca post-jugoslavenskog razdoblja, prepoznat i izvan regije. Među novom generacijom hrvatskih prozaika, koji se javljaju 1990-ih, prvi počinje koristiti stvarnosne događaje kao građu za književno stvaralaštvo. Zaokupljaju ga teme ratnog Sarajeva, povijest i stradanje Bosne, te složena i bolna slika identiteta, kultura i povijesnih zbivanja na bivšem jugoslavenskom prostoru. Živi i radi u Zagrebu.

Miodrag Sovilj

Frensis Fukujama

Vučić i jeste i nije populistički lider

Američki politikolog Frensis Fukujama ocenio je u intervjuu za TV N1 da je ruski predsednik Vladimir Putin kum svih popu-lista i da daje vetar u leđa ostalim sličnim liderima u svetu. Za predsednika Srbije, Aleksandra Vučića rekao je da se u spoljnoj politici ne ponaša kao populista, dok im je u unutrašnjoj sličan.

Frensis Fukujama

Fukujama objašnjava da su koreni populizma različiti. Jedan je, kako kaže, ekonomski, jer je kroz proces globalizacije, bogatstvo izuzetno uvećano u poslednjih 30-40 godina, ali nisu svi imali koristi od toga, naročito radnička klasa u razvijenim zemljama. Pored toga, došlo je i do kulturne dislokacije, jer su se mnoge zapadne zemlje suočile sa ogromnim prilikom doseljenika koji, kako ističe, predstavljau pretnju tradicio-nalnom shtavanju nacionalnog identiteta. Fukujama smatra da je predsednik Ruske Federacije, Vladimir Putin, zapravo “kum svih populista”, jer svoj demokratski mandat koristi za podrivanje institucija i širenje neke vrste naciona-lističkog i veoma zavereničkog pogleda na svet. “I to daje Viktoru Orbanu u Mađarskoj, Erdo-ganu u Turskoj, i velikom broju drugih lidera, vetar u leđa. Ali svaka zemlja se vodi sopstvenom

12

istorijom i sopstvenim strahovima, tako da postoji međunarodna, ali i domaća dimenzija”, objasnio je američki politikolog, ukazujuči na to da populisti jedni drugima pružaju podršku, te da je u posled-njih nekoliko na sceni “nacionalistička interna-cionala”. Na pitanje gde na toj skali vidi predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, Fukujama je rekao da se Vučić, kada je u pitanju međunarodna politika, drži plana približavanja Srbije EU, i u tom smislu ne sledi put drugih nacionalističkih lidera. “Ali kad je u pitanju unutrašnja politika Srbije, na neki način im je sličan, jer pokušava da oslabi unutrašnje institucije koje, po mom mišljenju, predstavljaju liberalnu demokratiju”, naveo je on. Sagovornik N1 podseća i da se politički spektar u svetu značajno promenio, jer su nekada postojali “levi i desni svet”, koji su bili međusobno suprot- stavljeni po značajnim ekonomskim pitanjima. “Sada imamo svet čije su sve veće podele bazirane na identitetu, na različitim konceptima etničke pripadnosti, nacionalnog porekla ili nacio-nalnih priča. Mislim da je to na određeni način vrlo opasan svet, jer teško dolazi do pomirenja, bar vi na Balkanu to dobro znate. Ako imate društva organizovana oko identiteta, mogućnost sukoba je izuzetno velika”, upozorio je on.

Nikada nisam verovao u neoliberalni koncept iz 90-ih

Fukujama kaže da i dalje stoji pri stavu da “kraj istorije” i vrhunski oblik društvenog organizo-vanja nije komunizam, već neka vrsta demokratije povezane s tržištnom ekonomijom, ali da nikada nije podržavao neolibarelnu politiku koju je Va-šington nametao devedesetih godina prošlog veka. “Verujem da demokratije nema bez tržišne ekonomije, ali sve tržišne ekonomije moraju biti regulisane i moraju da imaju državu koja ih nad-gleda da bi zaštitila ljude od nejednakosti na tržištima. U ideju ekstremno slobodnog tržišta nikada nisam verovao. Ta vrsta ekonomije koju su nametali Vašington i međunarodne institucije devedesetih, očigledno je imala vrlo destruktivan efekat što je dovelo do finansijske krize u SAD 2008. godine”, podseća on. Fukujama ističe da je jaka država neophodan uslov za demokratiju, i da je to jedna od slabosti mnogih novih demokratija koje imaju slabe države sa visokim nivoom korupcije. “Onda država nema kapacitete da pruži osnovne usluge, poput zdravstva, obrazovanja i infrastruk-

ture. To je jedan od razloga zašto mnoge demo-kratije nisu uspele”, smatra on. Smatra da je isto to razlog i za neuspešan proces privatizacije u postsocijalističkim zemljama, jer se taj proces, kako kaže, može izvesti samo ako imate jaku, modernu, nepersonalizovanu državu koja će precizno proceniti imovinu i održati slobodnu i poštenu aukciju. “Kada je privatizacija počela u Rusiji i Ukrajini i ostalim postsovjetskim državama, te institucije nisu postojale i zato su privatizacije bile loše, a imovina je prodata insajderima. Zato imate celu klasu oligarha u Rusiji, Ukrajini...”, ukazuje on. Kapitalizam, kako kaže, jeste nestabilan u neregulisanom obliku koji je imao devedestih, ali se postavlja pitanje šta je alternativa regulisanoj tržišnoj ekonomiji? “Mislim da na to pitanje ne postoji odgovor. Mislim da većina oblika centralizovanog ekonom-skog planiranja takođe nije dobra. Jedini alter-nativni i trenutno primenljivi model jeste onaj u Kini, gde imate kvazikapitalizam s veoma velikim državnim uplivom. Ali mislim da je to model koji funkcioniše samo u Kini, da ga je veoma teško primeniti u drugim društvima”, kaže Fukujama. Na pitanje kako vidi svet za 30 godina, Fuku-jama je rekao da se to ne može sa sigurnošču reći, te da je moguće da se liberalni svetski poredak obnovi, naročito ako SAD povrate položaj lidera, ali i da svet može da krene u veoma lošem smeru. TV N1

13

David Grosman

Nesreća je jača od čoveka

Jedan od najznačajnijih savremenih izraelskih i svetskih romansijera, David Grosman, napisao je autorski tekst povo-dom pandemije koronavirusa. Tekst pred-stavlja piščev pogled na trenutnu situaciju i na moguće posledice ove pandemije na naše živote i vrednosti. Premijerno je ob-javljen u engleskom izdanju izraelskog lista "Haaretz", srpsko izdanje ekskluzivno ob-javljuje portal Nova.rs.

David Grosman/Foto: EPA-EFE/YOAN VALAT

Nešto u bezličnosti ove epidemije, u njenoj nasilnoj praznini, izgleda da preti da će usisati čitavo naše biće koje odjednom izgleda tako krhko i bespomoćno. Kada epidemija konačno nestane, verovatno će svest o kratkoći i krhkosti života pod-staći muškarce i žene da uspostave novi redosled prioriteta.

Veća je od nas, epidemija, i u određenom smislu nije shvaćena. Jača je od svakog neprijatelja od krvi i mesa koga smo susreli, snažnija od svakog superheroja koga smo dočaravali u svojim mašta-njima i u filmovima. Povremeno nas preseče misao da ćemo možda ovoga puta, u ratu protiv nje, izgubiti, uistinu izgubiti. Svetski poraz. Kao u danima „španske groznice“. To je misao koja se odmah odbacuje, jer kako bismo uopšte mogli izgubiti? Uostalom, mi smo ljudi 21. veka! Mo-derni smo, kompjuterizovani, naoružani nebroje-

nim oružjem i sredstvima za uništavanje, zaštićeni antibioticima, imunizirani… Ipak, nešto u svemu tome, u ovoj epidemiji, kaže da su pravila igre ovoga puta drugačija od onih na koja smo navikli, zapravo, toliko drugačija da se može reći da za sada u ovoj igri nema pravila. Sa strahom prebroja-vamo svakog sata bolesne i mrtve u svim kraje-vima sveta. Dok neprijatelj koji je nasrnuo na nas ne pokazuje znake zamora ili usporavanja, dok kosi među nama bez prekida. Iako koristi naša tela da bi se umnožavao.

Nešto u bezličnosti ove epidemije, u njenoj nasilnoj praznini, izgleda da preti da će usisati čitavo naše biće koje odjednom izgleda tako krhko i bespomoćno. Ni nebrojene reči koje su izgovo-rene o virusu u poslednjih nekoliko meseci nisu uspele da ga učine makar malo razumljivijim i predvidljivijim.

„Nesreća je jača od čoveka i kaže se da je ona nestvarna, da je ružan san koji će proći“, napisao je Alber Kami u svom romanu “Kuga”. „Samo što san i dalje traje, i dok se snovi tako nižu jedan za drugim, ljudi nestaju… mislili su da još sve mogu; čime se pretpostavlja da je nesreća isključena. Oni su se i dalje bavili svojim poslovima, spremali se za putovanja i imali svoja ubeđenja. Kako bi mislili na kugu koja uništava budućnost, putovanja i prepiranja?“ (Prevod: Jovanka Marković-Čižek)

Nova.rs

Roman Davida Grosmana Život se sa mnom mnogo poigrao predstavlja veliki trenutak savremene svetske književnosti. Možda prvi put jedna osoba iz naših krajeva i našeg istorijskog i kulturnog iskustva postaje junak jednog velikog romana svetske književnosti. Junakinja romana je Eva Panić-Nahir, a veliki deo romana odigrava se u Beogradu, okolini Varvarina, na Golom otoku, kao i u drugim mestima bivše Jugo-slavije.

14

Masha Gessen

Političke posledice izolacije

Tokom pandemije korona virusa, za mnoge od nas samoizolacija je jedino što možemo učiniti da bismo zaštitili sebe i druge, samoća je ono najbolje čemu se možemo nadati, a usamljenost je ono što zaista osećamo. Kad kažem „mi“, mislim na ljude koji sebi mogu da dopuste luksuz samoizolacije i težnje za samoćom. Oni koji ne mogu da se samo-izoluju – lekari i medicinske sestre, radnici koji drugima omogućuju samoizolaciju – često su isto-vremeno izolovani i usamljeni jer nemaju moguć-nost da biraju svoje društvo. Najsloženije i najpreciznije opise izolacije dala nam je Hana Arent u poslednjem poglavlju Izvora totalitarizma. Usamljenost je, kaže Arent, nužan uslov totalitarizma i zajedničko tlo svakog terora. Izolacija i samoća okružuju usamljenost kao dva povezana, ali različita stanja. Primeri koje Arent navodi – robovi i podanici modernih totalitarnih režima – izolovani su i usamljeni, ali nisu sami. Izolacija, piše ona, „može biti početak terora, izvesno je njegovo najplodnije tlo i uvek je njegov rezultat“. Izolacija je nemogućnost delovanja s drugima koje je, kaže Arent, izvor političke moći pojedinca. Izolacija čini ljude nemoćnima. Čovek može biti sam i kad nije izolovan, ili biti izolovan, a ne biti sam. Izolovana osoba ne može delovati s drugima, ali još uvek može delovati – može stvarati i slati svoje tvorevine u svet. Usam-ljenost je potpuna nemogućnost delovanja, bilo s drugima ili bez njih. Arent povezuje usamljenost sa stanjem iskorenjenosti i suvišnosti: nemam mesto u svetu i nemam šta da dam svetu. To stanje je pak povezano s gubitkom onog što ona naziva „zdrav razum“ – a što je zajednička realnost koja nam dopušta da upoznamo sebe, da znamo gde se završavam ja, a gde počinje svet i na koji način smo povezani s drugima. „Živimo ne osećajući zemlju pod svojim nogama / naše su reči nečujne deset koraka dalje“ – tim stihovima je ruski pesnik Osip Mandeljštam 1933. godine sažeto opisao stanje totalitarne usam-ljenosti, gubitak osećaja vremena i prostora, nestanak društva i nade da će nas neko čuti ili videti. Kad nema povezanosti s drugima, ne može biti glasa. Arent piše o izolaciji i usamljenosti kao

uslovima, instrumentima i proizvodima tiranije. U današnjem virtuelnom „ovde“ mi nismo podanici tiranina ili totalitarnog režima, a užas koji doživ-ljavamo nisu proizvele ljudske ruke, mada ga jesu uvećale. Ipak, reči Hane Arent o izolaciji i usam-ljenosti danas snažno odjekuju u nama. Pre 8 ili 12 nedelja nije bilo tako. Svake nedelje na Zumu se srećem sa svojim najboljim prijateljima u Moskvi. Zbog gubitka osećaja vremena i prostora vremenska razlika ne remeti mnogo mogućnost da zajedno popijemo piće, a razdaljina među nama – rastojanje koje se merilo kilometrima, kao i satima i dolarima po-trebnim da se oni pređu – postalo je puka apstrak-cija. Moji prijatelji u Moskvi su funkcionalno jednako blizu i jednako daleko kao moja prijatelji-ca čija je kuća nedaleko od moje. (Njena kuća je nedaleko, ali ona je slika na ekranu.) Što je još čudnije, prošlo je mnogo vremena otkad smo moji moskovski prijatelji i ja imali ovoliko „zajedničke realnosti“ koliko je imamo sada. Sad svi doživ-ljavamo sličnu izolaciju, strah, bespomoćnost i gnev. Upoređujemo opise škola koje ne uče decu, bolnica koje ne leče i vlada koje nas izdaju. Naši razgovori se vrte oko odsustva. Govorimo o načinima na koje ne viđamo ljude. Bila sam u gradu u kome žive moj otac i najstarija prijateljica, a nisam ih videla. Kad sam konačno, posle 7 nedelja, videla oca, nosili smo maske i stajali daleko jedno od drugog tako da su pojedinosti naših lica bile nevidljive. Naši prigušeni glasovi bili su jedva čujni na rastojanju od deset koraka. S mojom prijateljicom na Zumu, koju vidim jasnije sve dok je u okviru, razgovaram o neviđanju, o mnogim nepoznanicama: šta znače testovi, ako išta znače; kad će se pandemija završiti i na šta će onda ličiti svet. Ali postepeno se izmiče tlo ispod tih razgovora. Tanji se naš zdrav razum. Ili se možda podebljava: ono što doživljavamo tokom naših nedelja izo-lacije stvar je zdravog razuma utoliko što doživ-ljavamo slične stvari, ali te stvari su unutrašnje, intimne, teško ih je artikulisati – teško je takođe znati da li ih uopšte treba izražavati rečima. Tokom prvih nekoliko nedelja razmenjivali smo infor-macije i utiske o svojim životima i obaveštavali jedni druge o brzini i načinu zatvaranja gradova u kojima živimo. Razmenjivali smo zapažanja o šoku ili nostalgiji koje u nama izazivaju neki zvuk ili prizor iz života pre pandemije, na primer glasovi pijanih ljudi koji zajedno idu ulicom. A onda je svet izbledeo.

15

Šta sad čini novo iskustvo? Čovek koga jedva poznajem kaže mi, tokom profesionalnog raz-govora na Zumu, da nedeljama nikog nije dodir-nuo i da njegova seksualnost atrofira. Poznanica Rut Nok, kustoskinja, saopštava na Fejsbuku: „Upravo sam shvatila da više od četiri nedelje nisam dodirnula drugo ljudsko biće niti je iko dodirnuo mene. Pitam se da li ćemo kasnije deliti čovečanstvo na ljude koji su bili dodirnuti i ljude koji nisu“. Oni koji nisu sami u samoizolaciji doživljavaju svađe, sumnje, uspone i padove u svojim odnosima, sudare oko vaspitanja dece – sve ono čime srećne, nesrećne i promenljive porodice stvaraju zdrav razum koji imamo služeći se konačnim brojem obrazaca u karantinu. Svađe, strahovi i duševni bolovi uvek su postojali, ali su obično bili zaklonjeni od tuđih očiju. Sad je privatni život jedini život koji živimo. Kako to utiče na prijateljstvo, koje uvek, u mnogim svojim značenjima, opkoračuje granicu između javnog i privatnog? Gde je granica sad kad je nestao svaki zajednički prostor? A šta se događa s fizičkim javnim prostorima dok smo mi izvan njih? U osvit doba samo-izolacije, u početnoj poplavi mimova, pesama i drugih kulturnih proizvoda, na mrežu je postav-ljena epizoda Masjanje, ruskog crtača koji postoji već 20 godina, o korona virusu. U njoj se glavna junakinja Masjanja, uvek gunđava i sarkastična, zatvara na godinu dana u karantin s mužem i dvoje dece. Zakucali su daske preko vrata i ostavili samo tanak prorez kroz koji im dostavljači isporučuju naručenu picu. Masjanja razmišlja o ruskoj reči za „napolje“, snaruzhi, i pretvara je u imenicu: naruzha. Ona joj zvuči odbojno. „Naruzha je nasilje, bolest, politika, prljavština, virusi, baha-tost, kriminal i druga sranja“, kaže Masjanja na početku porodične samoizolacije. Na kraju oni proviruju iz kuće. „Šta je ono?“, pita Masjanja. „Nebo? Ma to je sranje. Jebeš ovu naruzhu – samo nevolja. Mogu da vam pokažem šumu u virtuelnoj stvarnosti i ima da padnete na dupe“. I onda pono-vo zakiva daske na vrata. Znamo kako se ona oseća. Spoljašnjost – fizički javni prostor – sad je puna izdajničkih pregovora i promenljivih pravila društvene interakcije koja nas ostavljaju na milost i nemilost drugim ljudima. Spoljašnjost je zvuk sirena; mesto na koje ideš ako se teško razboliš. Spoljašnjost je poprište bitaka i izvor vesti. Stvari koje postoje u javnom domenu – predsednik, Uprava za hranu i lekove, Centri za kontrolu i prevenciju bolesti, guverner, grado-

načelnik, novine – imaju veći i neposredniji uticaj na naše živote nego ikad ranije (ako izuzmemo prirodne katastrofe, rat ili revoluciju). A naša odvojenost od njih je veća nego ikad ranije: odse-čeni ispražnjenim javnim prostorom, postajemo zabrinuta, ali pasivna publika. A šta se događa s politikom u vremenu kao što je ovo? Pre manje od mesec dana videli smo kako glasači na demokratskim predizborima u Viskon-sinu rizikuju živote radi mogućnosti da deluju zajedno s drugima – da deluju politički. Nemoguće je makar približno nabrojati sve političke činove koji se ne događaju: školske odbore koji se ne sastaju, organizacije u kampusima koledža koje se ne formiraju, proteste koji se (pretežno) ne događaju, novinare koji ne putuju na lice mesta i, što je najvažnije, veze koje se ne grade. Naravno, na Zumu se održavaju protesti i organizacioni sastanci koji poštuju mere socijalnog distanciranja. Održavaju se i „vebinari“ koji privlače rekordan broj slušalaca, recimo predavanje Naomi Klein, i postoje advokati koji iz svojih stanova vode veoma važne slučajeve. Ali ti događaji ne zbivaju se u zajedničkim javnim prostorima, a to je i te kako važno. Dosad smo pročitali bezbroj psihološ-kih objašnjenja o tome da Zum zamara i frustira: ne možemo se gledati u oči, ne možemo čitati izraze lica, intenzivno i jalovo smo svesni da nešto odrađujemo i ne uspevamo da uskladimo svoje reči, namere i okruženje. Ima i drugih razloga za to što virtuelna komunikacija ne postaje politička. Suviše je lako otići, isključiti se, odustati. Nismo u istoj prostoriji s ljudima s kojima moramo da se dogovorimo i naš izlazak ne povlači neprijatnost niti ikakvu fizičku prepreku – dovoljan je jedan klik (koji čak nije ni čujan). Nema srećnih slučaj-nosti. Povezujemo se tehnički, a ne slučajno (osim kad neko nezvan upadne i ugrozi virtuelni sas-tanak). Ne pravimo one lične ili mentalne veze koje nas navode da mislimo. Naš zdrav razum ne postaje ni tanji ni deblji; prosto postaje memljiv. Mišljenje se, piše Arent, događa u samoći. „Usamljenost nije samoća. Samoća zahteva da čovek bude sam, dok se usamljenost najjače oseća u društvu“. Razlika koju ja pravim je jednostavnija i verovatno je poznata svakom ko se bavi pisa-njem. Usamljenost, koju sam, na primer, doživlja-vala kad sam se izolovala da bih napisala knjigu, čini me tužnom i glupom. Samoća – prilika da radim sama, a da ipak mogu da se hranim ljudskim vezama – navodi me da mislim. Arent piše da je izolacija neprijatelj samoće: kad ne možemo da

16

vidimo svoj odraz u očima i idejama drugih, naše jastvo nestaje, a samoća se pretvara u usamljenost. „Ono što samoću čini tako nepodnošljivom je gubitak jastva koje se može ostvariti u samoći, ali se potvrđuje u svom identitetu samo u društvu jednakih kojima verujemo i koji su dostojni pove-renja“, kaže Arent. „U toj situaciji, čovek gubi poverenje u sebe kao partnera svojih misli i ono elementarno poverenje u svet koje je nužan uslov svakog iskustva.“ Usamljenost naše samoizolacije sačinjena je od strepnje i straha. To su usamljenička stanja. Mogu-će je biti hrabar s drugima, ali u strahu, kao i u bolesti, svako od nas je sam. Život u stalnoj panici, život u stalnoj prinudi, s jedne strane, i krajnjoj neizvesnosti s druge strane – to su takođe uslovi života u totalitarnoj državi (u kojoj, ponavljam, mi ne živimo) i oni gotovo onemogućuju mišljenje o bilo čemu osim preživljavanja. Borimo se, naravno protiv tih prepreka. Moje kolege u medijima su obavile izvanredan zadatak asimilovanja i širenja drukčijih načina mišljenja o realnosti, od činjenica o virusima, antitelima i imunitetu krda (bilo bi dobro da smo svi o tome učili u srednjoj školi) do komplikovanijih i specijalizovanijih ideja, kao što je stopa pozitivnih na virus ili zaravnjivanje krive. Taj rad omogućuje nama, laičkoj javnosti, da shva-timo sistemske pristupe razumevanju pandemije. Dosad je virus ozbiljno poljuljao pretpostavke naučnika, i to na više načina. Jedan od njih je mogućnost asimptomatskog širenja, pojava koja je istovremeno izgledala tako neverovatna i tako zastrašujuća da je naučni konsenzus kaskao za očiglednim dokazima. Vidimo i to da naučnici menjaju svoje pretpostavke o imunitetu. Ali ne brinem mnogo za teoretičare medicine i zdravstva. Za razliku od većine nas u ovom trenutku, oni imaju i svrhu i zajednicu: imaju svet kom su potrebni i koji ih informiše. Naučnici će biti dobro. Mnogo više brinem za usamljene vaspitače i usam-ljene političare, usamljene pisce i usamljene eko-nomiste, usamljene arhitekte i usamljene filmske stvaraoce, usamljene organizatore i usamljene umetnike, i za sve one druge usamljene ljude čiji je posao da zamišljaju budućnost. Arent piše da je jedini posao koji um može da radi u stanju usamljenosti „logičko zaključivanje na osnovu premisa čija je tačnost očigledna“. Ona je imala na umu krutu, zatvorenu logiku totalitarnog mišlje-nja. Naš zdrav razum, takav kakav jeste, kaže nam da se ovakav sticaj društvenih, političkih, ekonom-skih i medicinskih okolnosti nikad ranije nije

pojavio, a naš odgovor je ipak pribegavanje goloj logici. Sad, kad bi trebalo da razmišljamo o svetu uzajamne povezanosti i zajedničkih resursa, mi se ograđujemo, individualno i kolektivno i učvršću-jemo granice nacionalne države. Kad bi trebalo da razmišljamo kako da uzajamno podržimo preživ-ljavanje i preispitamo samu pretpostavku da dži-novski monolit zvani ekonomija zahteva da u njena ulažemo više truda i sredstava nego u opšte zdravlje i individualno blagostanje, mi trošimo nezamisliva monetarna i intelektualna sredstva na nastojanje da održimo prethodni ekonomski status kvo. Kad bi trebalo da bude jasnije nego ikad da smo onoliko dobro koliko je dobro naš najbolesniji član, mi dopuštamo da zdravstvo funkcioniše kao biznis, uz minimalne intervencije. Nešto od toga događa se, naravno, zato što našu saveznu vladu vode poremećeni, zloćudni narcis i njegovi poma-gači, ali to nije jedini razlog. Sad smo svi usam-ljeni i, bar u izvesnoj meri, tužni i glupi. Ideja da moramo da menjamo svet da bismo preživeli ovu krizu i napredovali posle nje nameće se sama od sebe. U čudesnom ogledu objavljenom prošlog meseca Arundati Roj je pandemiju nazvala „kapija“: „Možemo odlučiti da kroz nju prođemo vukući za sobom leševe naših predrasuda i mržnji, naše pohlepe, naših banaka podataka i mrtvih ideja, naših mrtvih reka i zadimljenog neba. Ili možemo proći lako, s malo prtljaga, spremni da zamislimo drukčiji svet“. Naomi Klein je primetila da su ideje koje su izgledale radikalne samo nedelju dana pre nego što je pandemija pogodila Sjedinjene Države, nedelju dana kasnije postale zdravorazumske; među njima su zdravstvena zaštita za sve, krov nad glavom za sve, školovanje bez dugova i Zeleni nju dil. Ali te ideje ne mogu biti nakalemljene jednim potezom – o njima se mora misliti. Plaši me pomisao da u vreme kada je mišljenje preko potrebno ima tako mnogo usam-ljenosti i tako malo samoće.

Prevela Slavica Miletić The New Yorker, 05.05.2020/ Peščanik.net, 13.05.2020.

Masha Gessen je rusko-američka novinarka

17

Naomi Klein

Kako velike tehnološke firme planiraju da

profitiraju od pandemije U sredu 6. maja, za vreme redovne konferencije za štampu o korona virusu, ozbiljnim licem guver-nera savezne države Njujork Endrjua Kuoma, koje se nedeljama pojavljuje na našim ekranima, ne-koliko puta je preletelo nešto što podseća na osmeh. „Mi smo spremni, sasvim smo posvećeni“, guverner je izjavio euforično. „Mi smo Njujorčani i zato smo borbeni, naše su ambicije velike […] Shvatamo ne samo da je promena neodložna, već i da možemo da je okrenemo u našu korist ako je sprovedemo na pravi način.“ Ovo nekarakteristično dobro raspoloženje bilo je podstaknuto video prenosom obraćanja bivšeg Guglovog izvršnog direktora Erika Šmita, koji se priključio guvernerovoj konferenciji za štampu da najavi da će predvoditi panel s ciljem da se osmisli život u Njujorku posle pandemije, s naglaskom na integraciji tehnologije u sve sfere života. Šmit je izjavio: „Naši prioriteti su fokusiranje na telemedicinu, učenje na daljinu i širokopojasni internet […] Moramo da tražimo rešenja koja mogu da se primene sada, da se ubrzaju, i da koristimo tehnologiju da bismo stvari učinili bo-ljima.“ Da bi odagnali sumnju u dobre namere bivšeg šefa Gugla, dva para uokvirenih anđelskih krila virila su u pozadini slike. Samo dan ranije, Kuomo je objavio partnerstvo sa Fondacijom Bila i Melinde Gejts, u svrhu razvoja „pametnijeg edukativnog sistema“. Nazi-vajući Gejtsa vizionarom, Kuomo je dodao da je pandemija stvorila „trenutak u istoriji kada zaista možemo da primenimo i unapredimo [Gejtsove] ideje […] čemu sve ove zgrade, sve ove učionice, kada imamo ovu tehnologiju na raspolaganju?“ zapitao se, naizgled retorički. Trebalo joj je vremena da se uobliči, ali nešto nalik na koherentnu pandemijsku doktrinu šoka počinje da se pojavljuje. Nazovite to „Screen New Deal“. Budućnost u koju hrlimo je visoko-tehnološka. U njoj je tehnološka dimenzija daleko više izražena nego u prethodnim katastrofama. I dok raste broj smrtnih slučajeva, sa pozicije vizije budućnosti koja biva nametnuta, prethodne nedelje

fizičke izolacije se tretiraju ne kao bolna ali neop-hodna mera za spasavanje života, već kao labo-ratorija za trajnu (i veoma profitabilnu) budućnost bez fizičkih kontakata. Anudža Sonalker, izvršna direktorka Stir Teka, kompanije iz Merilenda koja se bavi prodajom tehnologija za samostalno parkiranje, ukratko je objasnila novi pristup. „Raste zagrejanost za the-nologiju bez ljudi i kontakata“, izjavila je ona. „Ljudska bića su biološka opasnost, mašine to nisu.“ U ovakvoj budućnosti naši domovi prestaće da budu pre svega lični prostor, a posredstvom brze digitalne mreže postaće naše škole, naše doktorske kancelarije, naše teretane i, ako tako država odluči, naši zatvori. Naravno, za mnoge od nas ti isti domovi su već bili pretvoreni u danonoćna radna mesta i igraonice čak i pre pandemije, a cvetale su i mere nadgledanog kućnog pritvora. Međutim, u budućnosti koja se hitno nameće, svi ovi trendovi će se ubrzati do maksimuma. To je budućnost u kojoj će privilegovani moći da naruče skoro sve na kuću, bilo virtuelno preko video prenosa ili klaud tehnologije, bilo fizički – posredstvom autonomnih vozila ili drona. A zatim će to dalje deliti preko posredničke platforme. To je budućnost u kojoj je neuporedivo manje radnih pozicija predviđeno za nastavnike, doktore i vozače. U njoj se ne prihvataju ni keš ni kreditne kartice (pod izgovorom zaštite od virusa), postoji okosnica masovnog tranzitnog sistema i znatno manje umetnosti uživo. Takvu budućnost će na-vodno pokretati “veštačka inteligencija”, ali u stvarnosti sav posao će obavljati desetine miliona anonimnih radnika natrpanih u postrojenja, centre za čuvanje podataka, timove za moderaciju sadr-žaja, izrabljivačke pogone za proizvodnju elek-tričnih proizvoda, rudnike litijuma, industrijske farme, radionice za preradu mesa i zatvore, u uslovima bez zaštite od bolesti i izrabljivanja. To je budućnost u kojoj će svaki naš pokret, svaka reč, svaki odnos biti podložni praćenju i analizi u do sada neviđenoj saradnji između države i tehno-loških giganata. Ako ovo zvuči poznato, to je zato što nam je, pre Kovida, ova vizija budućnosti bazirana na aplika-cijama i privremenim i povremenim poslovima poturana u ime neometanog komfora i persona-lizacije. Međutim, mnogi od nas su bili zabrinuti. Bili smo zabrinuti za sigurnost, kvalitet i nepra-vičnosti telemedicine i virtuelnih učionica; za pe-šake pokošene samoupravljajućim vozilima i za

18

uništene pakete i za ljude koje su povredili drono-vi. Bili smo zabrinuti zbog praćenja kretanja, kao i zbog bezgotovinske trgovine što brišu našu privat-nost i osnažuju rasnu i rodnu diskriminaciju; zbog beskrupuloznih socijalnih mreža koje zagađu-ju našu informacionu ekologiju i mentalno zdrav-lje naše dece; zbog „pametnih gradova“ ispunjenih senzorima koji zamenjuju lokalnu vlast; zbog dob-rih radnih mesta koja su zbrisana pod naletom ovih tehnologija; zbog novih loših zanimanja koja ove tehnologije masovno proizvode. Najviše od svega, brinuli smo zbog demokratije koja je posrtala pod bogatstvom i moći šačice tehnoloških kompanija koje su majstori izbega-vanja odgovornosti – za štetu nanetu u oblasti u kojoj dominiraju, bilo da je reč o medijima, trgo-vini na malo ili transportu. To je bila davna prošlost, tj. februar. Danas su ove opravdane brige zbrisane talasom panike, a bajata vizija budućnosti se prepakuje na brzinu. U traumatičnim okolnostima masovnih smrti, ube-đuju nas da su ove tehnologije jedini način da se zaštitimo od pandemije, nužno rešenje da zašti-timo sebe i nama drage osobe. Zahvaljujući Kuomu i njegovim dogovorima sa milijarderima (uključujući i onaj sa Majklom Blumbergom za testiranje i praćenje zaraze), sa-vezna država Njujork je postala pozornica ove tmurne budućnosti, ali ambicije prevazilaze grani-ce bilo koje pojedinačne države. Centralna figura ove priče je Erik Šmit. Mnogo pre nego što su stanovnici SAD-a razu-meli pretnju virusa Kovid-19, Šmit je sprovodio agresivnu kampanju zalažući se za viziju buduć-nosti iz serije Black Mirror – viziju budućnosti koju mu je Kuomo omogućio da ostvari. U srcu ove vizije je neprimetna integracija javnog sektora sa šačicom giganata iz Silicijumske doline. Javne škole, bolnice, doktorske ordinacije, policija i vojska prepuštaju (i debelo plaćaju) svoje osnovne funkcije privatnim tehnološkim kompanijama. Šmit promoviše ovu viziju i kao predsed-nik Odbora za inovacije u odbrani, koji savetuje američko ministarstvo odbrane da poveća upo-trebu veštačke inteligencije u vojsci, i kao pred-sednik moćne Komisije za veštačku inteligenciju pri Državnoj bezbednosti (NSCAI), koja savetuje Kongres u vezi sa pitanjima „napretka u oblasti veštačke inteligencije, mašinskog učenja i srodnih tehnologija“, sa ciljem da se to iskoristi za „po-trebe nacionalne i ekonomske sigurnosti Sjedi-njenih Američkih Država, uključujući i ekonom-

ske rizike“. Oba odbora su prepuna izvršnih direktora iz Silicijumske doline i ljudima iz vrha kompanija kao što su Orakl, Amazon, Majkrosoft, Fejsbuk i, naravno, Šmitove bivše kolege iz Gugla. Iako je predsednik ovih odbora, Šmit i dalje po- seduje deonice Alfabeta (Guglova roditeljska kompanija) u vrednosti većoj od 5,3 milijarde do-lara, kao i deonice u drugim tehnološkim kompa-nijama. U suštini, njegova uloga je da u Vašing-tonu vrši pritisak u ime Silicijumske doline. Osnovna svrha ovih odbora je da zahtevaju od vlade da drastično poveća investicije u istraživanja veštačke inteligencije i tehnoloških infrastruktura kao što je 5G mreža, tj. investicije od kojih će direktno profitirati kompanije čiji su deoničari Šmit i drugi članovi ovih odbora. Prvobitno u obraćanju zakonodavcima iza za-tvorenih vrata, a zatim i u obraćanju javnosti novinskim člancima i intervjuima, Šmit izlaže argument da je američka prevlast u globalnoj eko-nomiji na ivici kolapsa, zbog spremnosti kineske vlade da potroši neograničena javna sredstva za izradu visokotehnološke infrastrukture za nadzi-ranje, u isto vreme dozvoljavajući kompanijama kao što su Alibaba, Badiu i Huavej da profitiraju od komercijalnih primena ove infrastrukture. Centar za zaštitu elektronskih podataka (Epic) nedavno je, na osnovu zahteva za pristup infor-macijama od javnog značaja, dobio kopiju prezen- tacije Šmitove NSCAI, iz maja 2019. U njoj se zloslutno opisuje način na koji kineska relativno labava zakonska regulativa i neutaživ apetit za nadziranje, pomažu Kini da prestigne SAD u mnogim oblastima, uključujući „veštačku inteli-genciju za medicinsku dijagnostiku“, autonomna vozila, digitalnu infrastrukturu, „pametne grado-ve“, deljenje prevoza i bezgotovinsku trgovinu. Izloženo je mnoštvo objašnjenja zbog čega Kina ima konkurentsku prednost: od jednostavne činje-nice da ima neuporedivo više konzumenata koji kupuju preko interneta; „odsustva uređenog ban-karskog sistema“, što je omogućilo da se preskoči upotreba gotovog novca i kreditnih kartica i upusti se u stvaranje „obimne elektronske razmene i tržišta digitalnih usluga“ digitalnim uplatama; do nestašice doktora, zbog koje je vlada bila prinu-đena da intenzivno sarađuje sa kompanijama kao što je Tencent na razvijanju veštačke inteligencije sa primenom u medicinske svrhe. U slajdovima se navodi da u Kini tehnološke kompanije „imaju moć da brzo prevaziđu zakonske prepreke, dok su

19

u SAD slične inicijative suočene sa bezbroj zah-teva za poštovanje zakona i standarda“. Više od bilo kog drugog faktora konkurentske prednosti, NSCAI ističe spremnost Kine da pri-hvati javno-privatna partnerstva u oblasti masov-nog nadziranja i prikupljanja podataka. U prezen-taciji se hvali „neskrivena podrška i uloga kineske vlade u, recimo, oblasti tehnologije prepoznavanja lica“. Tvrdi se da je „nadziranje jedna od ’prvih i najboljih’ potreba za tržište veštačke inteligen-cije“, kao i da je „masovno nadziranje vrhunska oblast za unapređenje dubinskog učenja“. To je važno zato što Guglova roditeljska kom-panija Alfabet promoviše upravo takvu viziju bu-dućnosti kroz svoj ogranak Sajdvok Labs, izabrav-ši veliki deo dokova Toronta za prototip „pamet-nog grada“. Međutim, projekat je ugašen posle dvogodišnje kontroverze oko ogromne količine ličnih podataka koje bi Alfabet prikupio, odsustva zaštite privatnosti i upitne koristi za grad. Pet meseci posle ove prezentacije, u novembru, NSCAI je poslao vanredni izveštaj Kongresu u kome dalje upozorava na nužnost primene kontro-verznih tehnologija u obimu u kome to čini Kina. „Mi smo u strateškom nadmetanju“, navodi se u izveštaju do koga je došao Eric zahtevom za pri-stup informacijama od javnog značaja. „Veštačka inteligencija će biti u njegovom centru. U pitanju su budućnost naše nacionalne sigurnosti i ekono-mije.“ Krajem februara, Šmit je izašao sa kampanjom u javnost, verovatno pretpostavljajući da sredstva koja je tražio njegov odbor ne mogu da budu odobrena bez široke podrške. U članku za Njujork Tajms pod naslovom „Upravljao sam Guglom. Kina može da porazi Silicijumsku dolinu“, Šmit je pozvao na „partnerstvo javnog i privatnog sektora bez presedana“ i, ponovo pritiskajući alarm za uzbunu, dodao: „Veštačka inteligencija svuda otvara nove gra-nice, od biotehnologije do bankarstva, a predstav-lja i prioritet ministarstva odbrane […] Ako se tekući trend nastavi, očekuje se da će ulaganja Kine u istraživanje i razvoj prestići ulaganja SAD-a tokom narednih deset godina, a otprilike u isto vreme, prema projekcijama, njihova privreda po-staće veća od naše. Ako se ovi trendovi ne promene, 2030. godine ćemo se takmičiti sa ekonomijom koja ima veću privredu, veća ulaganja u istraživanje i razvoj, bolji naučni sektor, obuhvatniju primenu novih tehnologija i jaču kompjutersku infrastrukturu […]

Konačno, Kinezi se takmiče da postanu vodeći svetski inovatori, a SAD ne igraju na pobedu.“ Jedino rešenje, sudeći po Šmitu, je veliki priliv javnih sredstava. Hvaleći Belu kuću zbog zahteva da se udvostruče fondovi za razvoj veštačke inte-ligencije i informacionih nauka, napisao je: „Tre-balo bi da planiramo dupliranje finanasiranja u ovim oblastima ponovo kada izgradimo institucio-nalne kapacitete u laboratorijama i istraživačkim centrima […] U isto vreme, Kongres bi trebalo da ispuni predsednikov zahtev za najveće izdvajanje za istraživanje i razvoj u odbrambenoj industriji u poslednjih 70 godina, a ministarstvo odbrane bi trebalo da iskoristi te resurse za veliki napredak u razvoju veštačke inteligencije, hipersoničnih leto-va i ostalih prioritetnih oblasti.“ To se dogodio tačno dve nedelje pre nego što je izbijanje zaraze koronavirusom proglašeno za pandemiju, i nije bilo ni pomena da bi cilj ove obimne visokotehnološke ekspanzije mogao da bude zaštita zdravlja u SAD. Navedeno je samo to da je ekspanzija neophodna da bi se izbegla dominacija Kine. Naravno, ovo će se ubrzo pro-meniti. Tokom dva naredna meseca, Šmit je na zahteve (za ogromna javna ulaganja u visokotehnološko istraživanje i infrastrukturu, za čvršća “javno-privatna partnerstva“ u razvoju veštačke inteligen-cije i za popuštanje mera zaštite privatnosti i bezbednosti) primenio agresivno marketinško pre-pakivanje. Sada se sve te mere, kao i mnoštvo novih, poturaju javnosti kao jedina nada da se uspešno zaštitimo od novog virusa koji će biti uz nas u godinama koje dolaze. Sve tehnološke kompanije sa kojima Šmit ima tesne veze i koje popunjavaju uticajne savetodavne odbore kojima on predsedava, postavile su se kao dobronamerni zaštitnici javnog zdravlja i borci za „običnog heroja“ ili „suštinskog radnika“ (mnogi od ovih radnika, kao na primer vozači u dostavi, izgubili bi posao ako se ostvari plan pomenutih kompanija). U drugoj nedelji od stavljanja na sna-gu mera izolacije i zatvaranja u kuće, Šmit je na-pisao članak drugačijeg tona za Vol Strit Džurnal, u kome stavlja do znanja da Silicijumska dolina namerava da iskoristi krizu za trajnu trans-for-maciju društva. „Poput drugih Amerikanaca, tehnolozi pokuša-vaju da daju svoj doprinos na prvoj liniji fronta borbe protiv pandemije […] Svaki Amerikanac bi trebalo da se zapita u kom smeru će ići nacija jednom kada se pandemija Ko-

20

vida 19 završi. Na koji način nas novonastale tehnologije koje se koriste u trenutnoj krizi mogu usmeriti ka boljoj budućnosti? […] Kompanije poput Amazona znaju kako da izvrše efikasnu ponudu i distribuciju. One će morati da obezbede usluge i savete za vladine službenike kojima nedo-staju kompjuterski sistemi i ekspertiza. Takođe, morali bismo da ubrzamo prelazak na učenje na daljinu, koje se danas testira kao nikada pre. Daljinsko učenje ne zahteva fizičku blizinu, što omogućava učenicima da ih podučavaju naj-bolji nastavnici, nezavisno od toga u kom škol-skom okrugu žive […] Potreba za brzim i masovnim eksperimentima će takođe ubrzati biotehnološku revoluciju […] Konačno, zemlji je odavno potrebna prava digi-talna infrastruktura. […] Ako želimo da izgradimo ekonomiju budućnosti i obrazovni sistem zasno-van na sveopštoj digitalizaciji, potrebna nam je u potpunosti umrežena populacija i ultrabrza infra-struktura. Vlada mora da izdašno investira, možda u vidu stimulacionih paketa, da konvertuje držav-nu digitalnu infrastrukturu u klaud platforme i poveže ih sa 5G mrežom.“ Zaista, Šmit je neumorno promovisao ovu vi-ziju. Dve sedmice posle objavljivanja članka, opi- sao je privremene programe za školovanje od ku-će, koje su nastavnici i učenici bili primorani da skrpe tokom tekućeg vanrednog stanja javnog zdravlja, kao „masivni eksperiment u učenju na daljinu“. Objasnio je da je cilj ovog eksperimenta „da se dođe do saznanja o tome kako deca uče na daljinu. Sa dobijenim podacima trebalo bi da budemo u mogućnosti da konstruišemo bolje programe koji bi, u kombinaciji sa nastavnicima […] pomogli deci da lakše uče“. U toku istog video poziva u organizaciji Ekonomskog kluba Njujorka, u kome je pozivao na reforme u obrazovanju, Šmit je takođe pozvao na sličnu reformu u zdravstvu, na više 5G mreže, više digitalne trgovine, kao i na ostale stvari sa postojećeg spiska želja. Sve to u ime borbe protiv virusa. Njegov najslikovitiji komentar glasi: „Koristi od ovih korporacija, koje inače volimo da nipo-daštavamo, u smislu mogućnosti da se uhvate u koštac sa problemima u komunikacijama, zdrav-stvu, pribavljanju informacija, neizmerne su. Zamislite samo kakav bi život bio u Americi bez Amazona.“ Dodao je da bi ljudi trebalo „da budu malo više zahvalni za to što su ove kompanije ima-

le kapital, investirale, napravile programe koje mi sada koristimo, i tako nam puno pomogle“. Šmitove reči su podsetnik da je doskora rastao otpor protiv ovih kompanija. Predsednički kandi-dati su otvoreno zagovarali razbijanje visoko-tehnoloških kompanija na manje kompanije. Ama-zon je bio prinuđen da povuče plan o izgradnji sedišta u Njujorku zbog oštrog otpora lokalnog stanovništva. Guglov projekat Sajdvok Labs bio je u višegodišnjoj krizi, a Guglovi radnicisu odbijali da učestvuju u izradi tehnologije za nadziranje koja bi mogla biti upotrebljena u ratu. Ukratko, demokratija kao naporan javni anga-žman u odlučivanju o najznačajnijim institu-cijama i javnim prostorima, najveća je prepreka viziji koju promoviše Šmit, prvo sa pozicije ruko-vodioca Gugla i Alfabeta, a zatim kao predsednik dva uticajna odbora koja pružaju savete Kongresu i Ministarstvu odbrane. Dokumenti NSCAI-a su nam jasno stavili do znanja kakav stav ljudi poput Šmita i izvršnog direktora Amazona Džefa Bezosa imaju o mešanju javnosti i radnika u poslovanje visokotehnoloških giganata: to usporava razvoj veštačke inteligencije u okviru trke u naoružanju, osujećuje flotu potencijalno smrtonosnih auto-nomnih automobila i kamiona da se koriste u saobraćaju, sprečava da privatni podaci o zdravlju zaposlenih postanu oružje u rukama njihovih nad-ređenih, sprečava da javni prostori budu prekriveni softverom za prepoznavanje lica itd. Sada, u uslovima masakra i straha od neizves-nosti u tekućoj pandemiji, pomenute kompanije grabe priliku da se reše demokratskog angažmana. Cilj je da steknu moć koju imaju njihovi konku-renti iz Kine, koji imaju taj luksuz da posluju mimo uticaja institucija koje štite radnička i gra-đanska prava. Sve se odvija veoma brzo. Vlada Australije je sklopila ugovor sa Amazonom o skladištenju podataka za kontroverznu aplikaciju koja će pratiti širenje koronavirusa. Kanadska vlada je takođe sklopila ugovor sa Amazonom o dostavljanju me-dicinske opreme, što nameće pitanje zbog čega je skrajnut javni poštanski servis. A u samo nekoliko dana početkom maja, Alfabet je izdvojio sredstva u iznosu od 400 miliona dolara za inicija-tivu Sajdvok Labs za promene gradskih javnih prostora. Džoš Markuze, izvršni direktor Odbora za inovacije u odbrani kome predsedava Šmit, objavio je da napušta taj posao da bi se priključio Guglu kao šef za strategiju i inovacije za globalni javni sektor, što znači da će pomagati Guglu da

21

profitira od mnogih povoljnih promena za koje su on i Šmit neumorno lobirali. Jasno je da je tehnologija jedna od ključnih komponenata za zaštitu zdravlja ljudi u pred-stojećim mesecima i godinama. Pitanje je međutim da li će ta tehnologija biti podvrgnuta demokrat-skoj kontroli i javnom nadzoru, ili će biti uvedena u upotrebu u toku pomame za vanrednim stanjem, bez postavljanja kritičkih pitanja koja se tiču ob-likovanja naših života u decenijama koje dolaze. Na primer, pitanja poput ovih: ako zaista vidimo koliko je važna digitalna povezanost u krizi, da li bi upravljanje digitalnim mrežama i našim poda-cima trebalo poveriti privatnim kompanijama po-put Gugla, Amazona ili Epla? Ako se finansiraju iz javnih fondova, zar ne bi javnost trebalo da ima vlasništvo i kontrolu nad njima? Ako je internet zaista neophodan u našim životima kao što se čini da jeste, zar ne bi trebalo da se tretira kao nepro-fitno javno dobro? Iako nema sumnje da je mogućnost video po-ziva bila od životnog značaja u periodu izolacije, tek nam predstoje debate o tome da li su dugotrajne mere zaštite nešto svojstveno ljudima. Na primeru obrazovanja jasno je da je Šmit u pravu kada tvrdi da prenatrpane učionice predstavljaju rizik za zdravlje, bar dok ne pronađemo vakcinu. Zbog čega onda ne udvostručimo broj zaposlenih na-stavnika i prepolovimo broj učenika u razredu? Kako bi bilo da svaka škola ima medicinskog rad-nika? To bi stvorilo toliko potrebna radna mesta u krizi koja je po stopi nezaposlenosti slična onoj iz vremena Velike depresije i napravilo prostor u učionicama. Ako su zgrade pretrpane, možemo da uvedemo smensku nastavu, ili da jedan deo pre-davanja održimo napolju, vodeći se nalazima mnogih istraživanja koja su pokazala da boravak u prirodi povećava sposobnost dece da uče? Sigurno je da bi uvođenje ovih mere bilo teško. Međutim, ne bi bilo ni približno rizično kao napuštanje oprobanog načina u kojem obrazovani ljudi neposredno uče mlađe ljude, u grupama u kojima se takođe uče osnovama socijalizacije. Pošto je doznao za ugovor između savezne drža-ve Njujork i Gejts fondacije, Endi Palota, pred-sednik sindikata nastavnika savezne države Njujork, brzo je reagovao: „Ako želimo da refor-mišemo obrazovanje, krenimo od potreba socijal-nih radnika, savetnika za mentalno zdravlje, škol-skih medicinskih radnika, povećajmo broj umet-ničkih i naprednih kurseva, smanjimo veličinu

razreda u svim zajednicama.“ Koalicija udruženja roditelja je takođe istakla da ako deca zaista pro-laze kroz „eksperiment u učenju na daljinu“ (kako je to opisao Šmit), rezultati su zabrinjavajući: „Od zatvaranja škola sredinom marta, naše shvatanje nedostataka obrazovanja na daljinu je samo po-većano.“ Pored očiglednih klasnih i rasnih predrasuda o deci koja nemaju pristup internetu ili ne poseduju kućni kompjuter (problema za koje su tehnološke kompanije nestrpljive da ih reše prodajom svojih proizvoda), tu su i pitanja o tome da li učenje na daljinu zadovoljava potrebe dece sa invaliditetom na način propisan zakonom. Takođe, ne postoji tehnološko rešenje za problem učenja od kuće u situaciji kada previše članova porodice deli mali prostor ili u situaciji porodičnog nasilja. Problem dakle nije u tome da li škole moraju da se menjaju suočene sa veoma zaraznim virusom za koji nemamo ni lek niti vakcinu. Poput svake insti-tucije u kojoj se ljudi okupljaju u velikim grupama, one će se promeniti. Problem je, kao uvek u ovak-vim momentima kolektivnog šoka, u odsustvu javne debate o tome kako bi te promene trebalo da izgledaju i ko će od njih imati koristi: privatne tehnološke kompanije ili učenici? Isto pitanje se mora postaviti i o zdravstvenom sistemu. Izbegavanje doktorskih ordinacija i bol-nica tokom pandemije ima smisla. Međutim, tele-medicina je višestruko pogrešan odgovor. Nije sporno da nam nedostaje debata zasnovana na činjenicama o prednostima i manama trošenja ograničenih javnih sredstava na telemedicinu, ali čak i više nedostaje debata o obučenim medicin-skim radnicima, opremljenim svom neophodnom zaštitnom opremom, koji bi bili u stanju da obav-ljaju kućne posete za dijagnostifikovanje i lečenje. Na kraju, nameće se verovatno najurgentnije pi-tanje nalaženja balansa između upotrebe aplikacije za praćenje virusa (uz pravilno podešenu zaštitu privatnosti, ova aplikacija bi mogla biti upotreb-ljena) i formiranja „zdravstvenog korpusa za rad u zajednici“, što bi obezbedilo zaposlenje za milione Amerikanaca, ne samo za praćenje kontakata, već i u pružanju pomoći svima onima kojima je neop-hodno da pronađu materijalna sredstva i podršku neophodnu za bezbedan karantin. U svakom slučaju, suočeni smo sa teškim izbo-rima između investiranja u ljude i investiranja u tehnologiju. Surova istina je da su, kako stvari stoje, veoma male šanse da uradimo oboje. Odbi-janje da se izvrše neophodni transferi saveznim

22

državama i gradovima za izlazak iz krize znači da će kriza izazvana koronavirusom tresnuti pravo u krizu izazvanu sprovođenjem mera štednje. Javne škole, univerziteti, bolnice i transport suočavaju se sa pitanjem opstanka. Ukoliko tehnološke kom-panije pobede u divljačkoj kampanji lobiranja za učenje na daljinu, telemedicinu, 5G mrežu i auto-nomne automobile, tj. kampanji za „Screen New Deal“, naprosto neće preostati novca za urgentne javne prioritete, a još manje za zeleni nju dil koji je neophodan našoj planeti. Naprotiv, cena kupo-vine novih kul spravica biće masovna otpuštanja nastavnika i zatvaranje bolnica. Tehnologija nam pruža moćne alatke, ali nije svako rešenje tehnološko. Problem sa prepušta-njem odlučivanja o tome na koji način ćemo da „preuredimo“ naše savezne države i gradove ljudima poput Bila Gejtsa i Šmita je taj što se oni ceo život trude da demonstriraju uverenje da ne postoji problem koji tehnologija ne može da reši. Za njih, kao i za mnoge druge iz Silicijumske doline, pandemija je zlatna prilika da dobiju ne samo zahvalnost, već i poštovanje i moć za koje veruju da su im nepravedno uskraćeni. Postav-ljajući bivšeg direktora Gugla na čelo tela koje će oblikovati ponovno otvaranje savezne države Njujork, Endrju Kuomo im je dao odrešene ruke.

Preveo Marko Sinđić

The Guardian,13.5.2020/Peščanik.net, 22.5.2020.

Naomi Klein, Montreal, (8. maj 1970), kanadska novinarka, pisac i antikorporativna aktivistkinja. Živi u Torontu ali putuje širom Severne Amerike, Azije, Latinske Amerike i Evrope gde prati razvoj antikorporativnog aktivizma.

Slavoj Žižek Slavoj Žižek (1949, Ljubljana), slovenački filozof, stekao je doktorat iz filozofije na Univerzitetu u Ljubljani, a psihoanalizu je studirao na Univerzitetu Pariz VIII. Danas radi kao istraživač na Sociološkom institutu Univerziteta u Ljubljani. Uz to je direktor Birkbekovog instituta za društvene nauke u Londonu i profesor filozofije i psihoanalize na prestižnoj European Graduate School. Član je Slovenačke akademije nauka i umetnosti od 2005. godine. Žižek je jedan od najplodnijih filozofskih pisaca današnjice. Napisao je više od stotinu knjiga iz oblasti političke teorije, filmske teorije, kulturnih studija i psihoanalize. Neki od naslova prevedenih na srpski: Birokratija i uživanje (1984), Metastaze uživanja (1996), Ispitivanje realnog (2008), Manje ljubavi – više mržnje! (2001), U odbranu izgubljenihstvari (2011), Kako čitati Lakana (2012).

Moć u doba postčovečanstva Poslednjih godina naučno-tehnološki razvoj je gotovo do neprepoznatljivosti transformisao našu stvarnost. U svojoj novoj knjizi Slavoj Žižek analizira vrli novi svet velikih tehnoloških kompa-nija prikazujući kako smo svakim novim talasom inovacija sve bliži i bliži realizaciji čuvene Marksove krilatice da „sve što je čvrsto i ustaljeno pretvara se u dim“. Šta je sledeće? Da li je u uslovima stalnih dru-štveno-tehnoloških preokreta moguća bilo kakva radikalna promena? Žižek ukazuje na to da kad se malo bolje pogleda, vidi se da se promene već dešavaju, i to usred bela dana. Kapitalizam se otvoreno dezintegriše i menja u nešto drugo. Mi ne opažamo ovu transformaciju, jer smo duboko uro-

23

njeni u ideologiju. Da bismo je videli, moramo da se probudimo! Izuzetno aktuelno, Kao lopov usred bela dana ukazuje na nove opasnosti kao i na radikalne mogućnosti koje su se otvorile zahvaljujući današnjem naučno-tehnološkom napretku. „U svetu koji je odlučan da slomi nadu u radi-kalnu promenu, u kojem se korupcija predstavlja kao pragmatizam a sistematsko potlačivanje kao nova sloboda, Žižekova misao služi čovečanstvu na način na koji samo ideje vrhunskih i autentičnih filozofi to mogu.“ Janis Varufakis

„Majstor kontraintuitivnog promišljanja.” New Yorker ________________________________________

Olga Tokarczuk

Poljska nobelovka Olga Tokarczuk svoje je Bjegune napisala kao posvetu putovanji-ma i bjegovima, traganjima za smislom i lutanjima bez cilja. Kao fascinantan presjek vremena, mjesta i prostora, ovo je iznimno djelo zbirka duljih i kraćih priča koje se slažu poput šarenoga kaleidoskopa. Bjeguni su dokaz kako je najslavnija suvremena poljska književnica i svojim ranijim opu-som zaslužila Nobelovu nagradu za književ-nost za 2018. godinu i nagradu Man Booker International.

Djelo nezaustavljivo poput rijeke

Roman EEG Daše Drndić osvojio je Nagradu za najbolju knjigu prevedenu na

engleski jezik

Nagradu za najbolju knjigu prevedenu na engleski jezik (Best Translated Book Awards) za 2020. osvojio je roman EEG Daše Drndić u prije-vodu Celije Hawkesworth i izdanju nakladničke kuće New Directions.

Nagrada se dodjeljuje za najbolje djelo fikcijske proze i za najbolju zbirku poezije prevedene na engleski, a u potonjoj je kategoriji pobijedila libanonsko-američka pjesnikinja Etel Adan čiju je zbirku poezije Time s francuskog na engleski prevela Sarah Riggs. EEG je posljednji roman Daše Drndić i njezina četvrta knjiga koju je na engleski prevela Celia Hawkesworth, glasovita prevoditeljica koja je u svojoj karijeri prevela gotovo 40 naslova. Njezin prijevod romana Belladona Daše Drndić dobio je britansku nagradu Warvick 2018. godine. Žiri nagrade za najbolju knjigu prevedenu na engleski jezik u obrazloženju je naveo: "Daša Drndić u svom enciklopedijskom, pano-ramskom romanu, koji je vrhunski prevela Celia Hawkesworth, priziva duhove Europe dvadesetog stoljeća oštro osuđujući udobnost i praktičnost zaborava. Pulsirajući gnjevom i važnošću izrečenoga, uz koloplet opservacija i pomno istraženih činjenica, EEG je nezaboravno i vrhunsko djelo. Djelo nezaustavljivo poput rijeke. Teče i probija se silovito kroz vrijeme valjajući usputne nanose i

24

derući obale, premještajući se i mijenjajući sa svakom okukom. U svojoj srdžbi preplavljuje čitatelja, kao da ga pokušava utopiti, sve dok mu, u posljednjem tre-nutku, ne dopusti da duboko udahne. Prijevod Celije Hawkesworth je poput bujice, nikako drugačije ne može ga se opisati. Možete mu se opirati i pokušati mu odoljeti, ali u nekom tre-nutku ponijet će vas sa sobom. Prepustit ćete mu se s povjerenjem jer zna svoj cilj. A kad stignete do njega, EEG će vas zgrabiti i osvojiti kao rijetko koja knjiga. Nagrada za najbolju knjigu prevedenu na engleski jezik ustanovljena je 2008, a pokrenuo ju je online književni časopis Three Percent ame-ričkog Sveučilišta u Rochesteru. Nagrada ne ocjenjuje samo kvalitetu prijevoda već uzima u obzir više elemenata: kvalitetu origi-nalnog djela, prevoditelja, urednika i nakladnika. Nagrada je, kako kažu organizatori, "prilika da se nagradi i oda počast prevoditeljima, urednicima, nakladnicima i svim drugim dionicima u procesu nastanka knjige koji pomažu da literatura iz drugih kultura dođe do američkih čitatelja".

Jutarnji.hr, 31.05.2020. ________________________________________

U ovom broju

Predrag Finci: O nacionalistima Ana Stjelja: Istočnjačka vizija Dragutina J. Ilića Miljenko Jergović: Kratka povijest Holokausta kroz dva telefonska imenika Miodrag Sovilj: Frensis Fukujama David Grosman: Nesreća je jača od čoveka Masha Gessen: Političke posledice izolacije Naomi Klein: Kako velike tehnološke firme planiraju da profitiraju od pandemije *** Slavoj Žižek *** Olga Tokarczuk ***Djelo nezaustavljivo poput rijeke

Alia Mundi Magazin za kulturnu raznolikost

https://istocnibiser.wixsite.com/ibis http://aliamundimagazin.wixsite.com/alia-

mundi

Ne zaboravite da otvorite www.makabijada.com

http://balkan-sehara.com/prica1_2017.html

Istraživački i dokumentacijski centar www.cendo.hr

Lamed

List za radoznale

Redakcija - Ivan L Ninić Adresa: Shlomo Hamelech 6/21

4226803 Netanya, Israel Telefon: +972 9 882 61 14 e-mail: ninic@bezeqint.net

https://listzaradoznale.wixsite.com/lamed

Logo Lameda je rad slikarke Simonide Perice Uth iz Vašingtona