1.POJAM I PREDMET KRIMINALISTIČKE TEHNIKE Kriminalistička tehnika je oblast kriminalistike koja se bavi naučno-tehničkim aspektima pronalaženja, obrade i tumačenja

(veštačenja) materijalnih tragova kao i tehnikom registracije i identifikacije lica i stvari sa ciljem sprečavanja kriminaliteta, rasvetljavanja događaja, otkrivanja krivičnih dela i učinioca kao i obezbeđenja dokaza. Kriminalistička tehnika (umešnost, veština) je deo kriminalistike koja izučava, razvija i primenjuje najpodesnije metode iz oblasti prirodnih i tehničkih nauka u cilju pronalaženja, obezbeđivanja, fiksiranja i tumačenja kriminalistički i krivičnoprocesno relevantnih tragova i predmeta krivičnog dela, razjašnjavanja bitnih okolnosti važnih za rasvetljenje krivičnog dela, registraciju i identifikaciju učnioca i drugih lica i stvari. Ona takođe razvija i primenjuje tehničke metode i sredstva sprečavanja krivičnih dela. Predmet tehnike se sastoji iz tri grupe poslova, i to su: 1. pronalaženje mogućnosti za primenu naučnih metoda i njihovo prilagođavanje rešavanju problema vezanih za tragove i predmete krivičnih dela. 2. primena naučnih metoda za registraciju i identifikaciju lica, leševa, životinja i stvari 3. korišćenje naučno tehničkih metoda za otkrivanje fiksiranje i tumačenje materijalnih dokaza kao i sprečavanje vršenja krivičnih dela

2..ISTORIJSKI RAZVOJ KRIMINALISTIČKE TEHNIKE Kriminalistika predstavlja mladu nauku koja se pojavljuje 1898. god a prvi ju je nagovestio austrijski kriminalist Gros. U njoj se

izdvajaju 4 faze: 1. etička faza - sve je prepušteno slučaju kao što su zaseda, hapšenja i sl. Samo zaticanje na mestu događaja je označavalo to lice krivim 2. religijska ili mistična faza - učinilac krivičnog dela se prepušta "Božijem sudu". Određivanje krivice se obavljalo podvrgavanjem istog da npr. hvata užareni predmet pa se konstatuje da li se isti opekao ili ne. U slučaju da se opekao smatran je krivim i obrnuto. 3. zakonska faza - gde se strogo primenjuje tada važeći propisi. Glavni dokaz je priznanje osumnjičenog. U toj fazi kriminalistička tehnika imala je zadatak pripremanja zaseda, pa pripremanje sredstava ili izmišljanju sprava za mučenje i njihovu primenu. Tzv. Inkvizicija 4. faza slobodnog sudijskog uverenja - sud nije vezan posebnim formalnim pravilima već slobodno ocenjuje svako lice pojedinačno. Izjednačeni su materijalni i lični dokazi.

3.PODELA KRIMINALISTIČKE TEHNIKE Najadekvatnija podela jeste: 1.kriminalistička fotografija ( opšti i posebni deo) Opšti je vezan za klasičnu fotografiju i za hemijsku

obradu. Posebni deo obuhvata kriminalističko tehnički aspekt fotografije u koju spadaju: uviđajna, istražna, registraciona fotografija i sl. 2.registraciona i identifikaciona tehnika obuhvata postupak beleženja podataka kojima se trajno zadržavaju podaci o nekom licu,lešu ili stvari. Identifikacija podrazumeva utvrđivanje posebnih obeležja. Registraciona tehnika je grana tehnike koja se bavi pronalaženjem, usavršavanjem i primenom najpodesnijih naučno-tehničkih metoda za registraciju lica, stvari i događaja u cilju identifikacije lica, stvari i rasvetljavanja događaja. Registraciona tehnika ima dva osnovna dela: kriminalističku identifikaciju i kriminalističku registraciju, pri čemu je registracija sredstvo za ostvarenje identifikacije. 3.operativna tehnika je vezana za kriminološko tehničku obradu lica mesta odnosno uviđaja. Operativna tehnika je grana krim.tehnike koja se bavi pronalaženjem, usavršavanjem i primenom najpodesnijih naučno tehničkih metoda, postupaka i sredstava, koji se primenjuju u operativno-taktičkom postupanju, sa ciljem da se omogući što uspešnije pribavljanje materijalnih dokaza i tako doprinesu otkrivanju i rasvetljavanju krivičnih dela. 4.istražna tehnika predstavlja ispitivanje materijalnih tragova radi pripreme za veštačenje. U zavisnosti gde se ispitivanje obavlja može biti laboratorijsko i terensko. 5.trasologija je nauka o tragovima. Obuhvata i obradu svih vrsta materijalnih tragova u vezi sa događajem koji se obrađuje. 6.kriminalističko tehnička veštačenja predstavljaju primenu naučnih metoda za ispitivanje i identifikaciju materijalnih tragova koji su od interesa za događaj

4.METODE KRIMINALISTIČKE TEHNIKE Metode kriminalističke tehnike, najvećim delom, potiču iz prirodnih i tehničkih nauka i prilagođene su specifičnim zahtevima

kriminalistike. Međutim, njihovo preuzimanje se ne vrši mehanički, nego tek pošto budu temeljno proučene, usavršene i modifikovane, tako da praktično prestaju da budu deo nauke u kojoj su prvobitno razvijene. Postoji podela na: 1. OPŠTE (spada dijalektički metod koji tretira stalno kretanje i promene u procesu održavanja predmeta i pojava) 2. POSEBNE ( posmatrnje, opisivanje, merenje, upoređivanje tragova i pronađenih uzoraka, eksperiment) - Posmatranje predstavlja vizuelno uočavanje predmeta i tragova. To je faza " sa rukama u džepovima" - Opisivanje zahteva verno uočavanje predmeta i tragova i njihov međusobni odnos. - Merenje predstavlja beleženje rastojanja i predmeta. - Eksperiment je veštačenje (vatrenog oružja i sl.) 3. SPECIJALNE - kriminalistički metod ( fotografski, balistički i metodi veštačenja rukopisa i potpisa) - matematički metod - metod formalizacije - metod modeliranja - fizički i hemijski metod - biološki metod Bez obzira koji se metod koristi, on mora biti naučno osnovan, kako bi se rezultati istraživanja mogli koristiti za dobijanje materijalnih dokaza

5.POJAM KRIMINALISTIČKO-TEHNIČKE REGISTRACIJE Kriminalisticka registracija podrazumeva sistematsko prikupljanje i sredjivanje podataka koji se odnose na određena lica,

nepoznate leševe i stvari, radi mogućnosti njihove identifikacije ukoliko se ustanovi ili pretpostavi njihova povezanost sa kriv. delima i nesrećnim slučajevima a sve sa ciljem prevencije ili rasvetljavanja kriv.dela i katastrofa.

6.KRIMINALISTIČKA REGISTRACIJA KROZ ISTORIJU U razvoju metoda registracije i identifikacije postoji nekoliko faza: Registacija i identifikacija sakaćenjem Ovaj metod sadrži

obeležja surovog kažnjavanja određene klase zločinaca što je zavisilo od vrste kriv.dela. Tako je lopovu odsecana ruka, nekima jezik, nos i sl. Ova metoda je imala dosta nedostataka: 1. nije davala dobre rezultate identifikacije jer se dešavali slučajevi sakaćena kao posledice nesrećnog slučaja, pa su se ta lica izjednačavala sa izvršiocima kriv.dela. 2. takva lica su postajala invalidi i potencijalni kriminalci Ova metoda primenjivana je u Srbiji za vreme Dušanovog zakonika. Registracija i identifikacija žigosanjem Ovaj način potiče još iz starog veka ali je dugo zadržan u upotrebi. U Kini se zadržao sve do 1905 godine a u Rusiji 1863. U Rimu je lopovima vrelim gvožđem utiskivano slovo f na plećima kao znak da su izvršili krađu. U Engleskoj dlan, u Kini lice, a u Rusiji čelo. Ovaj način se ponovo javlja u upotrebu tokom drugog svetskog rata, kada su nemci registrovali robijaše tetoviranjem, tako što su im na nadlaktici utiskivali broj i oznaku. Ova metoda je veoma nehumana jer za života obeležava osobu a ne pruža joj mogućnost rehabilitacije. Parada identifikacije Ona se sastoji u

dobrom pamćenju iskusnih policijskih službenika. Uveo ju je u upotrebu jedan francuski službenik koji je imao izvanredno pamćenje. On je obilazeći zatvore postrojavao zatvorenike i posmatrao ih zahtevajući od stražara da nabroje njihove osobine. On je pamtio u glavi njihove likove što mu je omogućavalo da ih identifikuje ako ponovo budu uhapšeni. Kasnije, zbog velikog broja kriminalaca taj službenik ( Vidokeli) počeo je da sačinjava beleške što predstavlja začetak modernog registrovanja na osnovu ličnog opisa. Ova metoda se koristi i danas kada je prilikom suočavanja potrebno da svedok prepozna osumnjičenog. Antropološka identifikacija Je metod bertionaže. Ovaj metod se bazira na određenim naučnim osnovama. U praksi ovu metodu je uveo Alfons Bertion. Metoda se zasniva na merenjima određenih delova kostura. Naučne postave ove metode bile su: - kostur čoveka od 20 godine pa na dalje je nepromenljiv - odnos dimenzija pojedinih kostiju kod svakog čoveka je potpuno individualan jer ne postoje dva čoveka u svetu kod kojih je kostur istih dimenzija. To se odnosilo na osobe starije od 20 godina. Ova metoda je uvedena u Francuskoj 1883. god a bila je prihvaćena svuda u svetu. Pojavom daktiloskopije ova metoda prestaje da se koristi.

7.METODE KRIMINALISTIČKE REGISTRACIJE Kriminalisticka registracija omogucava prikupljanje podataka od znacaja za utvrdjivanje identiteta lica, stvri i dogadjaja u cilju

razjasnjenja krivicnog dela. Najcesce metode su: -licni opis obuhvata pol, starost, visinu, razvijenost, oblik lica,cello, nos,usi,zube i osobene znake. -registraciona fotografija (sinjaleticka) podrazumeva tri poze: anfas, desni profil i levi poluprofil –daktiloskopija

8. PAPILAROSKOPIJA (ISTORIJSKI RAZVOJ, POJAM I PODELA) Razvoj identifikacije na osnovu crteza papilarnih linija vezan je za period sredine I kraja XIX veka I radove engleskih istrazivaca.

Najzasluzniji za razvoj papilarnih linija imali su Vilijam Hersel, Galton I Edvard Henri.Podstaknut njihovim saznanjem Ivan Vucetic je usavrsio sistem identifikacije pomocu palpiranih linija. On je svoju prvu identifikaciju na osnovu palpiranih linija izvrsio 1892, a na osnovu postignutih rezultata od 1894 njegova metoda je priznata I pocela da se koristi u zemljama Juzne Amerike, zatim I u Evropi. Pod papilarskopijom se podrazumeva sveukupnost kriminalistickih metoda registracije I identifikacije osoba na osnovu crteza papilarnih linija, bez obzira na kom delu tela se nalaze. Papilaroskopija se deli na tri osnovne grupe: 1.Daktiloskopija -metoda proucavanja crteza papilarnih linija prstiju 2.Hejroskopija-metoda proucavanja crteza papilarnih linija dlanova 3.Pedoskopija-metoda proucavanja crteza papilarnih linija tabana

9. OSNOVNE KARAKTERISTIKE PAPILARNIH LINIJA Osobine crteža papilarnih linija su: 1.nepromenljivost koja znači da papilarne linije koje se formiraju u utrobi majke nakon 3

meseca začetka ostaju nepromenjene kroz čitav život, a nakon smrti sve do raspadanja kože. U slučaju povređivanja a nakon regeneracije papilarne linije dobijaju prvobitan oblik 2.individualnost papilarnih linija na prstima, dlanu i tabanima poseduju svoje individualne i neponovljive karakteristike. Nema na svetu dve osobe koje poseduju identične crteže papilarnih linija, pa ni kod jednojajčanih blizanaca. Ova karakteristika omogućava bezuslovno tačnu identifikaciju lica kao i otkrivanje učnilaca krivičnih dela. 3.grupisanje koje se ogleda u relativno malom broju grupisanih papilarnih linija i omogućava brzu identifikaciju lica jer se neki oblici papilarnih linija ponavljaju kod većeg broja ljudi 4.prenosivost- preslikavanje crteža papilarnih linija i mogućnost najpogodnije krim.identifikacije lica. Tu prenosivost omogućava površisnki sloj kože na kome se nalaze pore kroz koje se luči znoj i stvara vlažnost koja omogućava preslikavanje papilarnih linija na površinu predmeta koji se dodiruju.

10 DAKTILOSKOPIJA Daktiloskopijom se vrsi registracija I identifikacija lica I leseva na osnovu crteza papilarnih linija na prstima. Daktiloskopija se

deli na: 1.opštu daktiloskopiju i 2.monodaktiloskopiju Dekadaktiloskopija se sastoji od uzimanja otisaka svih prstiju leve i desne ruke. Ona se može upotrebiti samo u slučaju kada se kod osobe koju treba identifikovati mogu uzeti otisci svih 10 prstiju. Monodaktiloskopija predstavlja zbirku za identifikaciju na osnovu pojedinačnih tragova papilarnih linija. Ova zbirka se sastoji iz dva dela i to: 1. zbirka pojedinačnih otisaka prstiju od poznatih lica 2. zbirka pojedinačnih tragova papilarnih linija prstiju nepoznatih lica čiji su tragovi nađeni i fiksirani na licu mesta nekog događaja. Kod oba načina uzimanja otisaka prstiju tehnika rada je ista

11.POSTUPAK DAKTILOSKOPIRANJA LICA I LEŠEVA Postupak daktiloskopije se mora izvrsiti po tacno odredjenim pravilima I uz primenu odredjenog pribra. Sam postupak se sastoji

od nekoliko faza: -pripremanje lica za daktiloskopiju -izbora I pripreme pribora za daktiloskopiju i - daktiloskporanje lica Postupak: Od mesta gde se vrši daktiloskopiranje zavisi koja će se tehnika tada primeniti. Kada su uslovi pogodni sto za daktiloskopiranje se podešava tako da je visina na kojoj leži fiš jednaka visini od poda do lica koje se daktiloskopira. Lice koje obavlja daktiloskopiranje postavlja daktiloskopirano lice sa svoje desne strane, uzima palac desne ruke lica i boji prst koji se jednom ivicom prisloni na ploču sa bojom i pritiskom valjka ka drugoj ivici. Tako se obojeni prst prenosi na fiš. Daktiloskopiranje se vrši od palca desne ruke redom do malog prsta, a zatim od palca leve ruke do malog prsta. Kada se daktiloskopiranje završi boja sa prstiju se skida benzinom ili organskim rastvaračem

12.OPŠTA DAKTILOSKOPIJA Opsta daktiloskpija se bavi uzimanjem I klasifikacijom otisaka svih deset prstiju od odredjenih kategorija lica I neidentifikovanih

leseva u cilju utvrdjivanja identiteta. Registrovanje po ovom sistemu regulisano je Pravilnikom o kriv.tehničkoj registraciji i identifikaciji lica i leševa koju donosi MUP RS. Tim pravilnikom regulisano je koja se lica smeju i moraju registrovati za opštu daktiloskopsku zbirku i koje vrste fiševa i obrazaca popunjavaju. Ovom načinu registrovanja podležu: -lica koja se nalaze u pritvoru, na izdržavanju kazne u domovima i zatvorima kao i domovima za maloletna i mlađa punoletna lica -maloletni učinioci krivičnih dela u vaspitno popravnim domovima za maloletnike -lica za koja postoje osnovane sumnje da su izvršila neka od kriv.dela za koja se goni po službenoj dužnosti -lica privedena u Mup zbog nepoznatog identiteta ili sumnje u istinitost datih podataka o identitetu -lica koja zbog svojih fizičkih i psihičkih nedostataka nisu u stanju da daju podatke o svom identitetu.

13.DAKTILOSKOPSKI FIŠ Daktiloskopski karton je veličine 18,5 h 13 cm. Prva strana sadrži osnovne podatke lica kao i podatke svih 10 prstiju pojedinačno

a takođe i daktiloskopsku formulu. Druga strana sadrži podatke o vremenu daktiloskopiranja, mesto i osnov identifikacije lica koja su obavila radnje kao i mesto za eventualno ponavljanje uzimanja prethodno loše uzetih otisaka.

14.KONTROLNIK Kontrolni karton je veličine 18,5 h 13 cm a ima zadatak kontrole utvrđenog identiteta. Prva strana sadrži opšte podatke, otisak

desnog kažiprsta, daktiloskopsku formu kao i potpise lica koje je daktiloskopirano i lica koja se obavljala radnju. Druga strana sadrži fotografiju, lični opis, otiske ostala 4 prsta obe ruke (bez palca).

15.OBRAZAC AZBUČNOG INDEKSA Obrazac azbučnog indeksa je veličine 14 h 10,5 cm. Ovaj obrazac omogućava brzu kontrolu svih registrovanih lica na osnovu

prezimena i imena. Prva strana sadrži ime i prezime kao i ostale podatke lica, mesto za kontrolni otisak a to je otisak kažiprsta desne ruke. U slučaju da lice nema kažiprst uzima se otisak palca desne ruke i tako redom.

16.DAKTILOSKOPSKA KLASIFIKACIJA OTISAKA PAPILARNIH LINIJA Ova klasifikacija se sastoji iz dva dela i to: 1. osnovna dekadaktiloskopska klasifikacija 2. potklasifikacija Osnovna

dekadaktiloskopka klasifikacija ima dve karakteristike: 1. crteži papilarnih linija pokazuju različitost jedino u centralnom delu dok su periferni delovi u vidu blago zakrivljenih linija. 2. svi crteži bez obzira na raznovrsnost oblika mogu se svrstati u tri osnovne grupe. - linije u obliku lukova - linije u obliku petlji - linije u obliku krugova Papilarne linije u obliku lukova polaze sa jedne strane i pružaju se preko jagodice do druge strane prsta, s tim što su linije izvijene prema vrhu prsta i podsećaju na luk. Papilarne linije u vidu petlji počinju na jednoj strani crteža nastavljaju se prema centru gde čine zaokret i vraćaju se prema mestu odakle su krenule. Na mesto zaokreta linije imaju dve vrste petlji i to leve i desne. Kod levih petlji otvor petlje je okrenut prema levoj strani. Desne petlje su suprotne levim i kod njih je otvor petlje na desnoj strani. Papilarne linije u vidu kruga u centru imaju krug ili neki sličan oblik a papilarne linije leve i desne zone iz gornjeg i donjeg dela jagodice prstiju se dodiruju stvarajući levu i desnu deltu. U slučajevima kada su crteži papilarnih linija znatno oštećeni oni se ne mogu klasifikovati ali takvi otisci sadrže dosta karakteristika na osnovu kojih se može izvršiti identifikacija

17.VUČETIĆEV SISTEM DAKTILOSKOPSKE KLASIFIKACIJE Vucetic je otiske prstiju u osnovnoj klasifikaciji podelio u 4 glavne i 3 pomocne grupe Crteži papilarnih linija imaju određene

oznake i to: 1 - označava lukove 2 - leve petlje 3 - desne petlje 4 - krugovi h - oštećeni crteži pap.linija h1 - složeni crteži pap.linija o - amputiran prst Podgrupe pri potklasifikaciji petljanih uzoraka su: od 2 - 6 je oznaka 1 od 7 - 10 je oznaka 2 od 11-14 je oznaka 3 više od 15 je oznaka 4 Kod kružnih otisaka koristi se metod praćenja pap.linija. Postoje dva slučaja: 1. kada je desna delta iznad leve delte, povlači se simetrala iz desne delte. Ako je broj petlji veći od oznaka je 5, a ako je do 3 oznaka je 6. 2. kada je desna delta ispod leve, povlači se horizontala iz desne delte. Ako je broj petlji manji od 3 oznaka je 6, a ako je veći od 3 oznaka je 7.

18.DAKTILOSKOPSKA FORMULA Ivan Vučetić je formirao daktiloskopsku formulu u vidu razlomka. Brojilac sadrži navedene oznake pap.linija za desnu ruku a u

imeniocu se upisuju oznake crteža pap.linija leve ruke. Beleženje redosleda je od palca do malog prsta. U cilju lakšeg pretraživanja pored osnovne klasifikacije uvedena je i pomoćna klasifikacija ili potklasifikacija. Pomenućemo sledeće potklasifikacije: 1. dekadaktiloskopska potklasifikacija 2. potklasifikacija po sistemu brojanja pap.linija 3. potklasifikacija po sistemu praćenja pap.linija Dekadaktiloskopskoj potklasifikaciji podležu crteži pap.linija u vidu petlji i krugova, jer su lučni crteži pap.linija veoma retki. Potklasifikacija ne obuhvata palac i mali prst već samo 3 prsta obe ruke. Kod potklasifikacije glavna uloga pripada kvantitativnim karakteristikama crteža kao i međusobnom položaju pap.linija. Potklasifikacija po sistemu brojanja pap.linija se primenjuje na 3 srednja prsta i mali prst desne ruke ako su crteži pap.linija u vidu petlji. Potklasifikacija po sistemu praćenja obuhvata samo kružne otiske koji imaju 2 delte koje nastaju na mestima račvanja pap.linija. Ova metoda zahteva praćenje donjeg kraka leve delte u odnosu na donji krak desne delte. Kada su papilarne linija u obliku petlji koristi se metod brojanja.

19.ULAGANJE DEKADAKTILOSKOPSKIH FIŠEVA Kada se izvrsi klasifikacija otisaka papilarnih linija prstiju pristupa se ulaganju fisea u dekadaktiloskopsku zbirku na taj nacin st se

slazu prema velicini broja osnovne i podklasifikacione grupe. Fisei se ulazu u specijalne ormare a na fiokama je naznacen prvi i poslednji broj fieva koji se vode u njoj. Opsta daktiloskopska zbirka se koristi za: identifikaciju uopste, ident.nepoznatih leseva, ident.lica koja zbog fizickih i psihickih nedostataka nisu u stanju da daju podatke o svom identitetu, u okolnostima za ident.NN izvrsilaca kriv.dela na osnovu tragova otisaka prstiju nadjenih na mestu izvrsenje kriv.dela.

20.ISTRAŽNA DAKTILOSKOPIJA - MONODAKTILOSKOPIJA To je grana daktiloskopije koja se bavi registracijom poznatih i nepoznatih a identifikovanih nepoznatih učinilaca krivičnih dela

na osnovu pojedinačnih tragova papilarnih linija prstiju koje su učinioci ostavili na licu mesta događaja. Kako je identifikacija lica pomoću dekadaktiloskopske zbirke veoma otežana, formirana je zbirka gde se nalaze otisci samo po jednog prsta i nazvana monodaktiloskopska. Monodaktiloskopska zbirka se sastoji iz dva dela i to: 1. zbirke uzetih otisaka prstiju poznatih lica 2. zbirke tragova papilarnih linija prstiju nađenih na licu mesta koja potiču od nepoznatih učinioca. Tehnika uzimanja otisaka prstiju u monodaktiloskopiji ista je kao i kod daktiloskopiranja u dekadaktiloskopiji uz korišćenje identičnog pribora. Monodaktiloskopska registracija obuhvata punoletna i maloletna lica za koja postoje osnovane sumnje da su izvršili neka od sledećih krivičnih dela: krađa, teška krađa, razbojnička krađa, razbojništvo, silovanje, iznude i ucene, prevare, nedozvoljene trgovine oružjem i municijom, ubistva, terorizma....

21.OBRAZAC ISTRAŽNE DAKTILOSKOPIJE U istražnoj daktiloskopiji koriste se posebni obrasci na kojima se otisci prstiju uzimaju pojedinačno na kartonima (fiševima) koji

su veličine 10,5 h 7,5 cm, tako da se svaki prst daktiloskopira na poseban fiš, uz upisivanje monodaktiloskopske folije i generacije lica. Otisak prsta uzima se 2 puta, prvo dodirom a zatim valjanjem prsta. Pored 10 monokartona daktiloskopirano lice se evidentira i u kontrolniku koji sadrži lične podatke daktiloskopiranog lica i kontrolni otisak prsta

22.OPŠTA I DOPUNSKA KLASIFIKACIJA U MONODAKTILOSKOPIJI Monodaktiloskopska identifikacija se zasniva na iistim likovima crteza papilarnih linija (lucni, petljani i kruzni otisci papilarnih

linija). Razlika je sto se ne oznacavaju rapskim vec rimskim brojevima. -lucni otisci-jedinice, oznacavaju se I -leve petlje-dvojke oznacavaju se II -desne petlje-trojke ozn se III -kruzni otisci-cetvorke ozn se IV Pomocne grupe X1-slozeni crtezi papilarnih linija, X-osteceni i –amputirani prsti ne postoje kao takvi u monodaktiloskopiji, vec se svrstavaju na sledeci nacin: -kada otisak sadrzi 3 i vise delti (x1) on se svrstava u glavnu grupu IV, podgrupa 15 -kada je prva flange prsta ostecena da se ne moze odrediti kojoj grupi pripada (X), otisak se svrstava u glavnu grupu IV podgrupa 16 -kada je prst amputiran (0) ne formira se mono karton, vec se u kontrolniku upisuje kada je prst amputiran ako je poznat. Monodaktiloskpijska podklasifikacija se vrsi u dva stepena. Prvo se vrsi klasifikacija crteza papilarnih linija kod svih grupa na osnovu kvalitativne ocene centralnog dela otiska, pa se po ovom principu lucni ostisci dele na sest, petljani na tri, a kruzni na sesnaest podgrupa. U drugom stepenu klasifikacije petljani i kruzni uzorci se razvrstavaju po metodu brojanja papilarnih linija.

23.MONODAKTILOSKOPSKA FORMULA Monodaktiloskopska formula – svaki otisak na posebnom daktiloskopskom fišu, što znači da za jedno lice postoji deset

pojedinačnih daktiloskopskih fiševa. Svaki pojedinačni otisak prsta ima svoju formulu. Monodaktiloskopska zbirka se sastoji iz dve celine: a) jedne, u kojoj se registruju otisci papilarnih linija poznatih učinilaca k.dela; i b) druge, u kojoj se registruju tragovi papilarnih linija nepoznatih učinilaca k.dela. Pronadjeni trag papilarnih linija sa mesta proverava se kroz svih deset kartona otisaka prstiju poznatih učinilaca k.dela. Da bi dokazali da je otisak prsta uzet od poznat lica identičan sa odredjenim tragom papilarnih linija sa mesta izvršenja k.dela, vrši se daktiloskopsko veštačenje.Potrebno je pronaći najmanje 12 identičnih individualnih karakteristika na oba otiska.

24.ULAGANJE MONODAKTILOSKOPSKIH FIŠEVA Nakon klasifikacije otisaka papilarnih linija prstiju pristupa se ulaganju fiseva u monodaktiloskopsku zbirku prema klasifikacionoj

formuli prsta, prvo prema osnovnoj klasifikacionoj grupi, zatim prema podgrupi, a kod petljanih i kruznih uzoraka razvrstavanje se vrsi prema broju papilarnih linija izmedju spoljasnjeg i unutrasnjeg terminusa. Ako postoji veci broj monofiseva sa istom formulom onda se fis ulaze prema redosledu prsta od koga potice otisak.

25.HEJROSKOPIJA Hejroskopija je grana papilaroskopije koja se bavi registracijom poznatih i nepoznatih učinilaca krivičnih dela i identifikacije

poznatih učinilaca krivičnih dela na osnovu crteža papilarnih linija dlanova. Papilarne linije na dlanovima ruku su potpuno identične papilarnim linijama koje se nalaze na prstima. One su nepromeljive, individualne, prenosive i mogu se klasifikovati. Hejroskopiranje predstavlja preslikavanje papilarnih linija na odgovarajuće kartone. Hejroskopija se koristi u istrazi.

26.PEDOSKOPIJA To je metoda identifikacije ucinilaca krivicnih dela na osnovu proucavanja tragova papilarnih linija tabana. Kao na prstima i

dlanovima, i na tabanima se nalaze papilarne linije koje su sa njima veoma slične. One se veoma retko uzimaju jer se najčešće na licu mesta ne nalaze tragovi papilarnih linija tabana. U nekim zemljama postoji registrovanje novorođenčadi uzimanjem otisaka tabana u cilju mogućnosti zamene.

27.POROSKOPIJA Poroskopija predstavlja pomocnu metodu istrazne daktiloskopije koja proucava pore koje se nalaze na papilarnim linijama u cilju

identifikacije ucinilaca kriv. dela. Pore su levkastog oblika i kroz njih se luci znoj, koji u dodiru sa vazduhom isparava, a pri kontaktu sa predmetima ostavi otisak papilarnih linija prsta, dlana ili tabana. Kao i papilarne linije, pore se odlikuju nepromneljivoscu, kako po formi i velicini tako i po polozaju i kolicini. Pore se boje uocavaju na otiscima koji su izazvani hemijskim metodama, u odnosu na otiscima koji su fiksirani zaprasivanjem. Za poroskopsko uporedjivanje je potrebno fotografsko uvecanje od najmanje deset puta, a za vestacenje cak do cetrdeset puta. Postupak poroskopskog uporedjivanja traje suvise dugo. Poroskopija se primenjuje samo kao dopunska metoda u identifikaciji nepoznatih izvrsilaca k.d.

28.BOROSKOPIJA Boroskopiju sacinjavalju duguljasta udubljenja u kozi koji u obliku linija presecaju papilarne linije. Pored individualnosti bore

poseduju i karakteristiku postojanosti.

29.IDENTIFIKACIONE KARAKTERISTIKE U PAPILAROSKOPIJI Identifikacione karakteristike (minucije) su anatomska obelezja papilarnih linija, na osnovu kojih se proucavaju i uporedjuju otisci

papilarnih linija prstiju, dlanova i tabana u cilju otkrivanja identiteta lica od koga potice otisak. Municije se mogu svesti na tri osnovna oblika: 1) pocetak ili kraj papilarne linije-pocetkom se smatra svaki visi kraj papilarne linije, dok se zavrsetkom smatra svaki nizi kraj. 2) racvanje ili spajanje papilarnih linija – racvanje je msto gde se papilarna linja razdvaja u vidu racve, i 3) izuzetni oblici-razni oziljci ili posekotine.

30AUTOMATSKA OBRADA CRTEŽA PAPILARNIH LINIJA

31.POJAM I OBELEŽJA KRIMINALISTIČKE IDENTIFIKACIJE Reč identifikacija označava utvrđivanje istovetnosti. Istovetnost kao pojam definiše se kao potpuna podudarnost, odn. podudarnost

u tako velikom broju osobina da je nemoguće naći još jedan objekat koji ih poseduje. Svaki čovek poseduje niz obeležja koja su karakteristična za njega i po kojima se razlikuje od svih ostalih ljudi, što znači da mogu da posluže za utvrđivanje istovetnosti odn. identiteta. Ta obeležja se dele u tri grupe: - fizička (anatomska), - faktička (stiču se faktom rođenja – datum i mesto rođenja, ime roditelja, nacionalnost i sl.), - pravna (stiču se putem pravnih propisa – ime i prezime, državljanstvo, mesto boravka i sl.). Identifikacija je postupak utvrđivanja koji neponovljiv skup pravnih i faktičkih obeležja pripada datom objektu, kome objektu pripada dati skup pravnih i faktičkih obeležja, ili od kog objekta i sa kakvim skupom pravnih i faktičkih obeležja potiče dati trag. Identifikacija lica, leševa ili stvari ima posebno veliki značaj u radu OUP-a i kriminalistici uopšte, a takođe i u radu pravosudnih organa, jer je utvrđivanje istovetnosti odn. identiteta preduslov za pokretanje postupka

32.PRAKTIČNA PRIMENA KRIMINALISTIČKE IDENTIFIKACIJE U praksi kriminalisticka identifikacija obuhvata tri oblasti: - identifikacija lica - identifikacija leseva i - identifikacija stvari i

tragova Registracija i identifikacija lica pored pravnih i faktičkih obeležja koristi i ona koja su najmanje podložna promenama i koja sadrže najviše individualnih karakteristika ličnosti. Za ovu identifikaciju potrebno je da se na licu mesta pronađe trag odgovarajuće osobe da bi se pretragom kroz baze podataka utvrdila podudarnost između nađenog traga i obeležja iz evidencije. Identifikacija se može sprovesti i direktnim putem preko obeležja koja nisu unapred evidentirana već se uzimaju neposredno od svake osumnjičene osobe pa se upoređuju sa spornim obeležjima koje su u vidu tragova nađena na mestu događaja

33.IDENTIFIKACIJA LICA NA OSNOVU CRTEŽA PAPILARNIH LINIJA Postupak identifikacije lica na osnovu crteza pap.linija vrsi se na dva nacina: -Prvi se primenjuje kada je osoba ciji se identitet

utvrdjuje dostupna, lica koja nisu u stanju da daju podatke o sebi, ili lica koja su lisena slobode. Ovom metodom se se moze izvrsiti identifikacija i neidentifikovanih lica. Postupak identifikacije se odvija tako sto se lice ili les prvo daktiloskopira, zatim se odredjuje daktiloskopska formula, posle cega se proverava njihov identitet kroz daktiloskopsku zbirku. Ovaj metod identifikacije se odnosi samo na identifikaciju na osnovu papilarnih linija prstiju i dlanova, jer se za tragove papilarnih linija tabana ne vodi zbirka. - Drugi metod se primenjuje kada nema osumnjicene osobe, vec se raspolaze samo sa tragovima papilarnih linija nadjenih na mestu krim. dogadjaja. U ovim slucajevima identifikacija se vrsi proverom kroz monodaktiloskopske i hejroskopske zbirk papilarnih linija. Bilo da se radi o prvom ili drugom nacinu identifikacije, postupak mora proci fazu uporedjivanje tragova papilarnih linija sa otiscima papilarnih linija ili iz zbirki otisaka papilarnih linija, prstiju ili dlanova.

34.VEŠTAČENJE CRTEŽA PAPILARNIH LINIJA Ovo veštačenje podrazumeva poređenje fiksiranog traga i uzetog otiska do detalja. Ako se samo proverava identitet preko

daktiloksopske zbirke, rezultati dobijeni pozitivnom proverom ne daju se u vidu veštačenja već samo kao izveštaj. Kod ovog veštačenja najveći smisao ima tvrdnja da se crteži pap.linija traga i odgovarajućeg otiska međusobno podudaraju u detaljima koji se smatraju bitnim za procenu te podudarnosti. Detalji na tragu ili otisci predstavljaju individualna obeležja i oni se upoređuju pri papilaroskopskom veštačenju a nazivaju se munucije ( sitnice). Na vrhu svake papile nalazi se otvor znojnog kanala u vidu pore. Kada ne postoji dovoljan broj individualnih karakteristika položaj i izgled pore tretira se kao individualna karakteristika i ona služi kao identifikaciono obeležje. U praksi se pri veštačenju pap. linija poređuju trag i otisak koji se mora podudarati 10 do 20 munucija, dok za odluku o podudarnosti traga i otisaka moraju se uzeti u obzir i ostala obeležja koja karaktetišu crtež pap.linija, kao i međusobni položaj munucija, opšte karakteristike crteža i ostalo. Postoje 2 bitna slučaja u vezi sa veštačenjem pap.linija: 1- na fiksiranom tragu pap.linija i otiska na fišu postoji podudarnost u 12 ili više identifikacionih obeležja 2 - na licu mesta fiksirana je grupa tragova od istog lica ali između bilo kog traga i odgovarajućeg otiska sa fiša ne postoji podudarnost u 12 munucija. Kada se utvrdi da fiksirani trag pap.linija i otisak na fišu imaju iste osnovne podudarne karakteristike tada počinje traganje za međusobno podudarnim munucijama. Ako je pronađen dovoljan broj istih munucija na fiksiranom tragu i fišu sa otiskom pristupa se izradi fotodokumentacije veštačenja. Svaka fotodokumentacija ima istu strogo određenu formulu. Kada se na licu mesta fiksira grupa tragova pap.linija a da položaj tih tragova nedvosmisleno pokazuje da potiču od istog lica tada se pomoću daktiloskopske zbirke fiševi sa otiscima koji su podudarni sa tragom. Svako veštačenje ima tačno određenu formu i sastoji se, pored fotodokumentacije iz još tri dela: 1. uvod - u kome podnosilac zahteva za veštačenje navodi osnovne podatke o slučaju 2. nalaz - gde sedetaljno opisuje na osnovu čega i pomoću koje metode je izvršena identifikacija 3. mišljenje - koje sadrži sva pravna i faktička obeležja lica čiji su tragovi pap.linija fiksirani na licu mesta. Veštačenje bez bilo kog od navedenih delova nema nikakav procesni značaj

35. IDENTIFIKACIJA LICA NA OSNOVU LIČNOG OPISA Kada se vrsi opisivanje anatomskih obelezja lica potrebno je voditi racuna da precizno budu odredjeni njihov oblik, velicina i

boja, a ako ima osobenih znakova i precizan polozaj. Kod ovog metoda bitno je odrediti delove tela koji se opisuju i redosled,osobine delova tela koje se opisuju i izraze koji se mogu upotrebiti prilikom opisivanja. U izradi licnog opisa obuhvaceni su sledeci elementi:visina,razvijenost,oblik lica,kosa,celo,oci,nos,usi,zubi,podbradak i osobeni znaci. Identifikacija licnog opisa se koristi za registraciju ucinilaca krivicnih dela, neke kriminalisticke evidencije i identifikaciju koja se vrsi uporedjivanjem fotografija.

36. IDENTIFIKACIJA LICA NA OSNOVU FOTOGRAFIJE Odredjene kategorije lica se fotografisu kako bi se putem fotografije mogle kasnije identifikovati. Ova fotografija se koristi za

identifikaciju lica i leseva,za raspisivanje poternice i objave,za traganje za licima za ptrebe policije,ali i za kriminalisticko operativne evidencije. Identifikacija lica na osnovu fotografije podrazumeva dva tipa identifikacije: -identifikacija uporedjivanjem objekta I lika -identifikacija uporedjivanjem dve fotografije. Prilikom identifikacije lica na osnovu fotografija koriste se odredjeni principi identifikacije, kao: -izmedju fotografisanja lica treba da postoji sto manji vremenski razmak, -za vestacenje treba imati veci broj fotografija snimljenih

pod razlicitim uglovima, koje prikazuju grimace snimljenog lica, -lice treba da je snimljeno pod istim uglom i u jednakom polozaju glave, -prilikom vestacenja treba dati prednost fotografijama u profile na kojima se jasno vidi linija profila, i oblik usne skoljke, - fotografije moraju imati istu razmeru i -za vestacenje su najbolje sinjalekticke (tropozne) fotografije jer su snimljene pod standardizovanim uslovima. Pravilna identifikacija lica na osnovu fotografije obavlja se uz upotrebu sledecih metoda: -metoda suceljavanja gde se istovremeno proucavaju obe fotografije radi utvrdjivanja odnosa pojedinih elemenata licnog opisa -metoda superprojekcije koja se sastoji u sto se negativi obe fotografije prenose na dijapozitiv, i uporedjuju se tako sto se dijapozitivi fotografije ili njihovi delovi projektuju jedan preko drugog, -metoda merenja rastojanja i uglova lica, -metoda paralelnih linija kada se kroz pojedine tacke lica povuku paralelne linije, pa se meri I analizira rastojanje izmedju njih da bi se utrvrdilo da li je na obe slike prikazana ista osoba.

37.IDENTIFIKACIJA NA OSNOVU TRAGOVA ZUBA Ova vrsta identifikacije se koristi u slucajevima odredjivanja identiteta osumnjicenih osoba, vrsi se u dva slucajeva ispitivanja: -

kada se obavlja uporedjivanje rentgentskih snimaka zuba neidentifikovanog ljudskog tela sa zubnim kartonima u svrhu identifikacije nakon krivicnih dela pozara, eksplozije ili nesreca masovnih katastrofa, - prilikom identifikacije tragova ugriza, sto se desava kod kriv.dela silovanja, i zlostavljanja dece. Zubi su primenjivi u procesu identifikacije zato sto su veom tvrdi i otporni, jer ih ni vatra ne moze unistiti. Identifikacija pomocu zuba se vrsi uporedjivanjem zuba sa zubnim kartonima. U slucajevima kada kartoni i rentgentski snimci nisu azurni, identifikacija postaje komplikovanija, u tim slucajevima foreznicki stomatolozi se koriste svojim znanjem o razvoju zuba, trazeci slicnosi izmedju onoga sto je zabelezeno na zubnom kartonu i vilici koju ispituju. Ako ne postoji rentgdentske slike zuba, mogu se upotrebiti rentgdentske slike citave glave, gde se moze koristiti specificni oblik prednjih sinusa iznad nosa. Npr. starost deteta se moze odrediti po stepenu razvoja njegovih zuba, a kod strijih osoba koreni zuba postaju slabiji. Po nacinu trosenja zuba moze se ukazati na indiciju njegove starosti i nacina ishrane. Materijal i tehnike koje se koriste za izradu plombi, mostava i zubnih proteza moze ukazati gde je zrtva imala lekarsku intervenciju.

38. IDENTIFIKACIJA OSOBA POMOĆU OKA Identifikacija pomocu oka se moze obaviti pomocu dve metode: -skeniranjem irisa (duzice) i - skeniranjem mreznjace (retine) Iris

(duzica, zenica) omogucava identifikaciju na osnovu mreze radijalnih linija koja je jedinstvena, vremenski nepromenljiva za svaku osobu. Identifikacija na osnovu irisa je pouzdana metoda, jer se izgled irisa ne moze promeniti tokom zivota, osim u slucaju bolesti, hirurskih intervencija ili povreda kada je osteceno samo oko. Iris poseduje oko 250 karakteristika koje se mogu upotrebiti za poredjenje. Identifikacija mreznjace je takodje pouzdan metod, zbog individualnosti krvnih sudova na dnu oka. Mreznjaca se ne menja tokom celog zivota osobe a ne postoji nacin da se ona falsifikuje.

39.IDENTIFIKACIJA LICA NA OSNOVU GLASA Identifikacija lica na osnovu glasa se primenjuje u slucajevima koji ukljucuju poruke zabelezene na traci, koje sadrze pretnje,

lazne uzbune, pretnje bombom ili druge kriminalne aktivnosti. U ovim slucajevima se koriste vestine ispitivaca spektrograma glasa, kako bi se nepoznati glas povezao sa osumnjicenom osobom. Glas coveka predstavlja sazvucje osnovnih tonova i niza pratecih koje je specificno za svakog coveka. Glas sadrzi tri osnovne karakteristike: jacinu, visinu i boju. Jacina i visina glasa su promenljive, tako se za identifikacionu karakteristiku uzima boja glasa. Identifikacija lica na osnovu glasa moguca je na dva nacina: pomocu prepoznavanja glasa osobe od strane drugih osoba i pomocu tehnickih sredstava. Prvi nacin nije pouzdan ako se prepoznavanje vrsi od strane druge osobe a nakon protoka duzeg vremenskog perioda. Metoda identifikacije glasa pomocu tehnickih sredstava se zasniva na upotrebi specijalnih uredjaja pomocu kojih se vrsi snimanje i analiziranje glasa. Uredjaji koji sluze za identifikaciju glasa snimljen glas razlazu prema jacini, frekvenciji i vremenu trajanja. Ova metoda se jos naziva fonoskopska identifikacija (grcki fon-glas, i skopien-proucavati,gledati). Da bi se uspesno izvrsila identifikacija pomocu tehnickih sredstava potrebno je imati snimljen zapis spornog glasa, kao i na istom uredjaju imati isti zapis osumnjicene osobe. Nakon obrade snimaka zapisa, snimci se pomocu uredjaja (spektografa, sonografa, akusticnog spektrografa, fonografa, analizatora glasa i sl) razlaze po intenzitetu, frekvenciji i vremenu trajanja u cilju objektivnog uporedjivanja snimljenog glasa sa glasom osumnjicene osobe.

40.IDENTIFIKACIJA LICA NA OSNOVU UZDUŽNIH BRAZDI NA NOKTIMA Ljudski nokti, i na rukama i na nogama, nose uzduzne brazde koje su manje uocljive sa spoljnoj a vise su uocljivije sa unutrasnje

strane. Na unutrasnjoj strani nokta se formiraju brazde, ciji je raspored individualan za svako lice i omogoucava utvrdjivanje ne samo inedtiteta lica vec i tacno odredjivanje prsta sa koga potice nokat. Nokti imaju osobinu nepromenljivosti. Za postupak identifikacije potrebno je imati deo nokta duzine 2-3mm.

41.IDENTIFIKACIJA LICA POMOĆU FOTO ROBOTA Suština foto-robota sastoji se u sastavljanju lika na osnovu zapažanja očevidaca dogadjaja.Pomoću ovog metoda vrši se

sastavljanje slike jednog lica kombinacijom slika delova drugih osoba, tj. uklapanjem u celinu pomoću odgovarajućeg aparata, a po kazivanju očevidaca dogadjaja.U svetu se koriste razni sistemi za izradu foto-robota, a kod nas je prisutan kompjuterski sistem sa velikim brojem kombinacija. Drugi način izrade foto-robota je crtanje izgleda nekog lica od strane angažovanog likovnog umetnika, a po kazivanju očevidaca dogadjaja. Formirani lik se stampa i fotografija se koristi u operativne svrhe u cilju prepoznavanja izvrsioca.

42.DNK IDENTIFIKACIJA Na mestu izvrsenja krivicnog dela mogu se naci razni bioloski tragovi koji poticu od ucinioca. DNK je genetski materijal koji se

nalazi u jezgru svake telesne celije i koji daje kodirane poruke koje se razlikuju kod svakog lica sto i predstavlja osnov da krv, sperma, pljuvacka kao i svaki drugi bioloski trag koji potice od coveka i u sebi sadrzi ljudske celije moze da posluzi za ovu vrstu identifikacije. Pronadjeni bioloski trag na mestu izvrsenja krivicnog dela omogucava da se iz njega izdvoji molekul DNK i da se odredjenim vestacenjem uporedi sa genetskim materijalom uzetim od osumnjicenog lica.Bitno je da se na licu mesta bioloski tragovi strucno pronalaze i fiksiraju i

pravilno transportuju i pakuju do mesta vestacenja. Prisutne su sledece metode vestacenja DNK: polimorfizam duzine restrikcionih fragmenata, lancana reakcija polimeraze i vestacenje mitohondrijalne DNKDNK analizom moguće je nedvosmisleno utvrditi kome pripada biološki trag od značaja za otkrivanje pocinioca krivicnog dela. Ova metoda je visoko specifična i osetljiva, a DNK profil je moguće dobiti iz vrlo male količine biološkog materijala. Bilo koja vrsta biološkog materijala ljudskog porekla može poslužiti za analizu DNK. Tragovi koji se najčešće analiziraju jesu: • Krvne mrlje; • Pljuvačka (opušci, korišćene čaše, flaše, konzerve, žvake, četkice za zube i sl.); • Sperma (vaginalni bris, veš, odbačeni kondom, posteljina i sl.); • Ćelije kože koje se mogu naći na svim predmetima koje je neka osoba koristila; • Iščupane dlake. DNK analiza se zasniva na utvrđivanju forenzičkih DNK profila (dobijenih iz bioloških tragova) i njihovim poređenjem sa identifikacionim DNK profilima lica za koje se sumnja da su ostavila taj trag.

43.IDENTIFIKACIJA NEPOZNATIH LICA I LEŠEVA Identifikacija nepoznatih lica se obavlja • kada postoje osnovi sumnje da je lice izvrsilo krivicno delo, za koje se goni po sluzbenoj

duznosti; • ako lice uskracuje davanje podataka o sebi, a postoji sumnja da je isprava falsifikovana ili lice o sebi daje lazne podatke; • ako lice zbog fizickih i psihickih nedostataka nije u stanju da o sebi pruzi podatke i • u svim slucajevima kada se pronadje nepoznati les. Postupak identifikacije obuhvata: - uzimanje licnog opisa; - fotografisanje; - uzimanje otisaka pristiju i uporedjivanje kroz postojece daktiloskopske zbirke; - prepoznavanje lica suocavanjem, ili po fotografiji koja se pokazuje licima koje to lice licno poznaju; - proveravanjem podataka koje je o sebi dalo lice i - uvid u maticne knjige. Lice koje sprovodi postupak identifikacije sacinjava zapisnik ili sluzbenu belesku o sprovedenom postupku. Identifikacija leseva sadrzi vise teskoca u radu zbog brzih promena koje se na lesu desavaju. Specificnosti kod identifikacije ovog postupka su: - les se fotografise u zatecenom stanju; - potrebno je izvrsiti njegov detaljas spoljni i unutrasnji pregled, taj posao obavlja kriminalisticki tehnicar i lekar sudske medicine; - pre ili posle spoljasnjeg pregleda lesa od njega se uzimju otisci pristiju; - pregldea se odeca prema redosledu njenog nosenja, - vrsi se opisivanje spoljnjeg izgleda; - unutrasnji pregled lesa se vrsi na patologiji radi utvrdjivanja unutrasnjih povreda i uzroka smrti, - prikupljena odeca se cisti i detaljno opisuje, - kada su nepoznati lesevi u pitanju, odeca se cuva sve dok se ne obavi identifikacija.

44.ODEĆA I IZGLED KAO IDENTIFIKACIONA OBELEŽJA Odeca omogucava dosta saznanja o osobi, ne samo po stanju odece, vec i po materijalu i kroju. Individualnost u koriscenju boja i

stilova odeje je izrazenija kod zena. Na spoljni izgled neke osobe zdravlje takodje ima vaznu ulogu, jer teska bolest moze tako izmeniti coveka da se ne moze prepoznati. Takodje na spoljni izgled uticu i druge okolnosti, npr., siromastvo, alkoholizam, psihicka poremecenost, premorenost i sl., Pojedinci za kojima se traga, namerno nastoje da sakriju identitet pa se prerusavaju, sto je cesce kod kriminalaca i to pre izvrsenja krivicnog dela, oni se prerusavaju (promena odece, stavljanje naocara, vestackih brkova i brada) i obicno im to uspeva, dok neiskusniji to cine nakon izvrsenog dela i obicno im to ne uspeva.

45.MODELIRANJE LICA KAO NAČIN IDENTIFIKACIJE Proces modeliranja zapocinje s indikatorima debljine, a za to obicno sluze kratki stapici, koji pricvrsceni za lobanju na mestu

svake kljucne tacke, pokazuju prosecnu debljinu tkiva. Forenzicari-kipari nakon toga izmedju stapica nanose trake od gline. Nakon sto se postave trake, glinom se puni prostor izmedju nih i pocinje rad na ocima, nosu, ustima, usima, bradi i celjusti tako da ti delovi lica imaju karakteristican izgled. U ovoj metodi postoje i neka opsta pravila, npr., sirina nosa jednaka je udaljenosti unutrasnjih uglova ociju, krajevi usta leze tacno ispod unutrasnjih ivica sarenice i pokrivaju spoljnje krajeve ocnjaka, duzina usiju odprilike odgovara duzini nosa, mada stariji ljudi imaju duze usi u odnosu na nos.

46 KOMPJUTERSKA REKONSTRUKCIJA LICA Kompjuterski programeri ili tehnicari rade u apstraktnijem mediju, indirektno menjajuci podatke i detalje kako bi stvorili uverljivu

slicnost. Pocetni podaci se uvek prikupljaju trodimenzionalnim skeniranjem same lobanje. Analizom podataka koji se na taj nacin dobijaju, kompjuterski program izracunava udaljenost svake tacke na lobanji od ose rotacije i tako stvara digitalni model lobanje. Najveci broj metoda kompjuterskog modeliranja koristi podatke dobijene skeniranjem zivih ljudi pomocu kompjuterske tomografije CT. CT snimci pokazuju i tvrde i meke delove (kosti i tkivo) u tri, a ne samo u dve dimenzije. Lice dobijeno kompjuterskim modeliranjem moze izgledati zivotnije nego kada je izradjeno od gline.

47.IDENTIFLKACIJA NA OSNOVU MIRISA (ODOROLOŠKA IDENTIFIKACIJA) Za mogucnost odredjivanja nekog mirisa potrebno je njegovo postojanje u vazduhu u dovoljnoj kolicini. Kolicina supstance u

vazduhu zavisi od njenih hemijskih karakteristika, a znacajni fizicki parametri koji uticu na kolicinu supstance u vazduhu su atmosferski pritisak, temperatura okoline itd. Covek ispusta u vazduh oko 300 mirisnih sastojaka, vecina je sa povrsine tela, u vidu znoja, koji ima specifican miris koji predstavlja posledicu ljudskog metabolizma. Smatra se da je 60% ljudskog mirisa nepromenljiva a 40% promenljivo, sto zavisi od mnogih faktora, npr., bolest, sastav hrane, konzumiranje alkohola itd. Covek u nosu poseduje oko dva miliona receptorskih celija, dok se u nosu psa nalazi vise od dvesta miliona mirisnih celija, sto psu omogucava da oseti miris neke supstance u mnogo manjoj koncentraciji molekula u odnosu na coveka. Utvrdjeno je da je povrsina kojom pas oseca miris velicine 150 do 170 cm, dok je kod coveka 5 cm. Najvecu primenu odoroloska identifikacija ima kod razjasnjavanja krivicnih dela paljevine i otkrivanje droga i eksploziva.

48.IDENTIFIKACIJA NA OSNOVU TRAGOVA USANA Identifikacija na osnovu tragova usana predstavlja postupak kojim se utvrdjuju i uporedjuju individualna obelezja na ispitivanim

otiscima usana. Trag usana sadrzi grupna i individualna obelezja. Na usnama se nalaze razlicite kose i vertikalne povrsinske brazde koje starenjem posatju sve dublje i izrazenije. Trag usana predstavlja indiciju prisutnosti odredjenog lica na licu mesta. Dokazna vrednost traga je velika kada se na osnovu analize utvrdi da su tragovi usana nastali u vreme i u vezi sa izvrsenjem krivicnog dela. Za identifikaciju su podobni tragovi nastali statickim dodirom usana sa podlogom. U identifikaciji coveka na osnovu otisaka usana treba uzeti u obzir kako

merne karakteristike (duzinu, sirinu i velicinu otvora medju usnama), tako i morfoloske karakteristike (brazde, njihov broj, crtez, dimenzije i medjusobni raspored). Reljefne brazde na usnama se mogu javiti kao: - ravne brazde koje vertikalno prelaze sirinom usana; - ravne brazde koje samo jednim delom prelaze sirinu usana, a zatim nestanu; - brazde koje se na putu racvaju, - ispresecane brazde; - mrezasto rasporedjene brazde i - one koje se ne mogu svrstati ni u jednu od navedenih grupa.

49.IDENTIFIKACIJA LICA NA OSNOVU UŠNE ŠKOLJKE Usna skoljka se koristi za identifikaciju i registraciju zbog svojih karakteristika kao sto su: -nepromenljivost- u toku zivota oblik

usne skoljke se ne menja, -individualnost predstavlja karakteristiku oblika i velicine usne skoljke koja je individualna za svako lice, -uocljivost i prenosivost – individualna karakteristika usnje skoljke je identicna kao i kod papilarnih linija, tako da pritiskom usne skoljke na ravnu povrskinu ostaje latentni trag, -mogucnost klasifikacije u uporedjivanje obelezja – sama usna skoljka poseduje karakteristicne oblike koji se mogu uporedjivati, meriti i klasifikovati. Identifikacija osoba na osnovu usne skoljke se vrsi na dva nacina: - fotografija snjimljenih u profili i - traga usne skoljke na ravnim povrsinama.

50.IDENTIFIKACIJA STVARI U krim.praski potreba za identifikacijom predmeta se javlja najcesce kod predmeta kojima je izvrseno krivicno delo, predmeta

koji su proizasli iz kriv.dela npr, falsifikati. Identifikacijom se moraju utvrditi pravna i fakticka obelezja koja ukazuju na vlasnika tog predmeta, Identifikacija se vrsi uporedjivanjem datog predmeta opis, trag ili trag sa lica mesta uporedjujuci njihova fizicka obelezja. Obelezja predmeta se mogu svrstati u grupe: - obelezja nastala namerno u procesu izrada - obelezja koja su u procesu izrade nastala nenamerno - obelezja nastala tokom upotrebe.

51.POJAM TRASOLOGIJE I TRAGA Trasologija je posebna grana krim.tehnike koja se bavi učenju o tragovima zločina i metodama i sredstvima za njihovo

pronalaženje, fiksiranje i ispitivanje sa ciljem utvrđivanja mehanizma njegovog nastanka grupne pripadnosti i pojedinačne identifikacije objekta koji je proizveo tragove. Reč trasologija potiče od francuske reči "frase" što znači trag i grčke reči "logos" što znači nauka. Krim.literatura pojam traga različito definiše ali ga svi vezuju za izvršenje kriv.dela. Naš kriminalista Simonović pod tragom kriv.dela podrazumeva svaku vidljivu ili nevidljivu materijalnu pojavu koja se proučava bilo kakvom fizičkom radnjom čoveka, životinje ili nekog predmeta prilikom vršenja kriv.dela. Aleksić i Milovanović pod pojmom trag u kriminalistici podrazumevaju svaku mat.promenu koja stoji u izričito posledičnom odnosu s krivičnim delom i omogućava utvrđivanje pravno relevantnih činjenica. U krim.tehnici pojam traga treba shvatiti u širem smislu a on bi glasio: " trag je svaka namerno ili nenamerno izazvana materijalna promena vidljiva ili golim okom nevidljiva a koja je u uzročno posledičnoj vezi sa kriv.delom ili bilo kojim drugim događajem čije je razjašnjenje vezano za krim.tehničke poslove Da bi trag poslužio za utvrđivanje postojanja kriv.dela za pronalaženje učinioca i kao dokaz u kriv.postupku treba da bude utvrđen odnos između traga i kriv.dela kao i između traga i učinioca. Najveći broj tragova nastaje kao posledica nekog kriv.dela ili događaja ali se često dešava da učinilac ostavlja trag kako bi operativnu delatnost usmerio u pogrešnom pravcu. Postoji više osnova po kojima se može vršiti klasifikacija materijalnih tragova a jedan od njih je i prema značaju. Ta podela omogućava da se na osnovu tragova dobiju odgovori na zlatna pitanja kriminalistike. Prema tom kriterijumu tragovi se mogu podeliti na: 1. tragove postojanja kriv.dela 2. identiteta učinioca 3. identiteta oštećenog 4. način izvršenja krivičnog dela 5. mesto izvršenja kriv.dela 6. sredstva izvršenja 7. vreme izvršenja 8. motiv izvršenja

52.PRONALAŽENJE TRAGOVA Tragove treba traziti ne samo na osumnjicenom vec i na svim mestima gde se osumnjiceni kretao nakon dogadjaja, prevoznom

sredstvu, na ostecenom, zrtvi kao i na mestu gde je nastupila posledica. Paznju treba obratiti na polozaj, velicinu i oblik tragova nadjenih na licu mesta i njihov medjusobni odnos u sklopu mesta samog dogadjaja. Kada su u pitanju kontaktni tragovi oni mogu nastati prenosenjem: Od ucinioca na mesto izvrsenja kriv.dela, na drugo mesto Od mesta izvrsenja na ucinioca, od drugih lics na mesto izvrsenja dela Od ostecenog na ucinioca, od ucinioca na sredstva izvrsenja Od sredstva izvrsenja na ostecenog i obrnuto od ostecenog na sredstva izvrsenja Od sredstva izvrsenja na mesto izvrsenja i obrnuto, od mesta izvrsenja na sredstva izvrsenja Od sredstva izvrsenja na druga lica i obrnuto od drugih lica na sredstva izvrsenja.

53.KLASIFIKACIJA TRAGOVA Krim.tehnika proucava materijalne tragove nastale prilikom izvrsenja kriv.dela, koji se nakon toga mogu pronaci na licu mesta,

izvrsiocu, zrtvi, uzoj i siroj okolini kao i na drugom mestu gde se smatra da se takvi tragovi mogu naci. Klasifikacija tragova se moze izvrsiti prema: - velicini: mirko, makro i megatragove i - prema poreklu: tragovi ljudskog porekla, zivotinjskog porekla, biljnog porekla, tragovi predmeta (vozila, orudja, vatrenog oruzja), tragovi dejstva sile (na staklu, tragovi eksplozije, pozara, vesanja).

54.KLASIFIKACIJA TRAGOVA PREMA VELIČINI Prema velicini tragovi se dele na: mirko, makro i megatragove Mikrotragovi pedstavljaju one materijalne tragove koje slobodnim

okom ne vidimo ili se jedva primecuju, to su sitne cestice koje su nastale usled kriminalnog kontakta, a prostim okom se ne vide, ili se slabo zapazaju, bez pomoci posebnih instrumenata. Vrednost mikro tragova je u tome sto pomazu u identifikaciji ucinioca kriv.dela. Mikrotragovi se obezbedjuju tako sto se po pronalazenju fotografisu, skidaju i pakuju. Krim.tehnika za analizu i identifikaciju mikrotragova koristi savremene tehnicke procese koji obuhvataju hemijska, fizicka, botanicka, mikrobioloska, toksikoloska i druga hemijska istrazivanja. Makrotragovi se zapazaju golim okom a mogu se naci na licu mesta, zrtvi ili uciniocu. Oni se prvi uocavaju, sto omogucava njihovo obelezavanje i fotografisanje, kao i skiciranje, te konstatovanja u zapisniku o uvidjaju. Prema dimenzionalnosti makrotragovi se dele na linijske, površinske i reljefne. Linijski tragovi nastaju kao plitki odrazi nekog siljatog premeta na povrsini na koju se deluje, povrsinski mogu nastati nanosenjem ili odnosenjem materijala san eke podloge, dok reljefni tragovi imaju jasno izrazene sve tri dimenzije i predstavljaju negativ nekog predmeta. Za nastanak ovih tragova potrebno je postojanje dva uslova. - mekana podloga na kojoj

takav trag može da ostane što može biti mekana zemlja, pesak, vosak i sl. - pritisak predmeta na neku materiju koji omogućava ostanak reljefnog traga.

55.KLASIFIKACIJ A TRAGOVA PREMA POREKLU Prema poreklu tragovi se mogu podeliti na: A) Tragovi ljudskog porekla u koje se ubrajaju: - Tragovi papilarnih linija - Tragovi

ruku - Tragovi stopala - Tragovi zuba - Tragovi kose i dlaka - Tragovi krvi - Tragovi usana - Tragovi noktiju - Tragovi mirisa - Tragovi ljudskih izlucevina - Tragovi ostalih delova covecijeg tela. Tragovi zivotinjskog porekla: - Tragovi nogu, dlaka, zuba, krvi i dr C) Tragovi biljnog porekla kao sto su: tragovi vlakna, polena, semena, poloda D) Tragove predmeta i to: vozila, orudja, oruzja i sl. E) Tragovi dejstva sile u koje spadaju vesanja, tragovi pozara, eksplozija i dr.

56.TRAGOVI LJUDSKOG POREKLA- Tragovi papilarnih linija - Tragovi ruku - Tragovi stopala - Tragovi zuba - Tragovi kose i dlaka - Tragovi krvi - Tragovi usana -

Tragovi noktiju - Tragovi mirisa - Tragovi ljudskih izlucevina - Tragovi ostalih delova covecijeg tela.

57.TRAGOVI PAPILARNIH LINIJA Najsigurnije sredstvo na osnovu koga se moze otkriti pocinilac kriv.dela jesu tragovi golih prstiju, dlanova, tabana, jer ucinioci

ostavljaju tragove svojih papilarnih linija koje su individualne karakteristike lica koje je te tragove ostavilo.Oblast krim.tehnike koja se bavi tragovima papilarnih linija je papilaroskopija, koja je najmocnije sredstvo kojim se pronalaze i, fiksiraju, cuvaju identifikuju tragovi papilarnih linija. Trag papilarnih linija se razlikuje od otiska papilarnih linija, jer je otisak namerno preslikavanje crteza papilarnih linija prstiju, dlanova, ili tabana na neku podlogu, dok trag papilarnih linija nastaje nenamerno dodirivanjem raznih povrsina ucinioca kriv.dela.

58.NASTANAK I VRSTE TRAGOVA PAPILARNIH LINIJA Tragovi papilarnih linija spadaju u tragove ljudskog porekla. Prema mehanizmu nastanka delimo ih na nevidljive ili latentne i

vidljive tragove pap. linija. Nevidljivi ili latentni tragovi pap. linija nastaju prenošenjem kapljica znoja, kojima su papilarne linije stalno pokrivene, na dodirnuti predmet. Mogu biti dinamički – nastaju ako se koža pomera (klizi) po površini predmeta i statički – nastaju kada koža sa papilarnim linijama dođe u kontakt sa određenim predmetom i ostane u mirovanju izvesno vreme. Metode za izazivanje latentnih tragova pap. linija dele se na fizičke i hemijske. Fizičke metode su: uz upotrebu praškova, cijanoakrilata i jodnih para. Ovako izazvani tragovi se fiksiraju zapisnikom, razmernom fotografijom i specijalnim daktiloskopskim folijama. Hemijske metode su: ninhidrinska metoda i vodeni rastvor srebronitrata. Tragovi izazvani ovim metodama fiksiraju se zapisnikom i razmernom fotografijom. Vidljivi tragovi pap. linija prema načinu nastanka dele se na reljefne i obojene. Reljefni tragovi nastaju kada papilarne linije dođu u kontakt sa plastičnom podlogom (prozorski git, zagrejana čokolada, vosak, maslac i sl.). Obojeni tragovi mogu nastati na dva načina: nadslojavanjem i odslojavanjem. Nadslojavanjem nastaju kada su papilarne linije pokrivene nekom obojenom supstancijom (krv, mastilo, farba, prašina). Sa druge strane kada se čistom kožom dodirne neka sveže obojena površina ili površina prekrivena prašinom i sl. doći će do prenošenja boje sa podloge na kožu. Ako je pritisak povoljan, u kontakt sa bojom doći će samo papilarne linije te će se boja preneti samo na njih. Na podlozi će odgovarajuće površine ostati bez boje formirajući trag papilarnih linija odslojavanjem. Vidljivi tragovi papilarnih linija fiksiraju se: zapisnikom, razmernom fotografijom, specijalnim daktiloskopskim folijama, a reljefni se fiksiraju i mulažiranjem (mikrosil pastom). Kada su pronađeni tragovi adekvatno fiksiran i reprodukovani pristupa se utvrđivanju njihove podobnosti za identifikaciju, zatim sledi proces eliminacije sa otiscima pap. linija oštećenih lica, a nakon toga tragovi preostali za dalji rad porede se sa otiscima ranije registrovanih učinilaca krivičnih dela.

70.TRAGOVI RUKU Ovi tragovi se mogu naći na licu mesta izvršenja k.d . Razlikuju se dve vrste ovih tragova i to:golih ruku i u rukavicama. Tragovi

golih ruku su interisantni kada nema tragova pap.linija. Tragovi ruku se fiksiraju na klasičan način, tako što se obeležavaju, fotografišu, unose u zapisnik i unose u skicu. Ovi tragovi mogu otkriti dužinu prstiju, veličinu šake, raspon izmešu prstiju kao i bore na dlanu. Ovi podaci služe i za eliminaciju učinioca k.d a ne za njegovo otkrivanje. Njima se lako razlikuje pol učinioca i dimenzije šake. Ovi tragovi ne mogu biti dokazni već samo indicija koja vodi ka učiniocu k.d. Tragovi ruku u rukavicama omogućavaju da se dobiju: podaci o ruci osobe koja ostavlja tragove i podaci o rukavicama. Podaci o ruci osobe mogu i da ne daju tačne podatke jer lice može da nosi rukavice koje neodgovaraju veličini njegove šake. Izuzetak su hiruške rukavice koje prianjaju za šaku i prste. Najčešće se koriste kožne li pletene rukavice koje poseduju individualne karakteristike na osnovu kojih se obavlja njihova identifikacija. Pronalaženje, fiksiranje i način identifikacije rukavica obavlja se na isti načih kao i kod tragova pap.linija

71.TRAGOVI STOPALA Tragovi stopala spadaju u tragove ljudskog porekla. Delimo ih prema više kriterijuma: - prema uočljivosti na vidljive i nevidljive,

- prema broju značajnih dimenzija na reljefne i površinske, - prema broju i međusobnom položaju na pojedinačne i grupne, - prema stanju stopala na tragove bosog stopala, tragove stopala u čarapama i tragove stopala u obući. Nevidljivi tragovi stopala se dele na: - tragove papilarnih linija stopala, - tragove znoja sa stopala u čarapama, - stopalom nanešeni sloj prašine na čistoj podlozi, - stopalom podignut sloj prašine sa prašnjave površine, - sloj čestica materijala (guma, đon) koji ostaje na čvrstoj podlozi, - naelektrisanje gaženih površina. Svi tragovi stopala pre svega fiksiraju se zapisnički i razmernom fotografijom. Za fiksiranje nekih reljefnih i površinskih tragova stopala koristi se mulažiranje (alabaster gipsom) i specijalne daktiloskopske folije. Proučavanjem tragova stopala na licu mesta može se doći do informacija o broju učesnika u izvršenju krivičnog dela, o polu i uzrastu lica, visini lica, vrsti kretanja (da li je lice stajalo, hodalo ili trčalo), o osobenostima hoda i dr. Šta se identifikuje na osnovu traga stopala zavisi od toga da li je u pitanju trag bose noge, trag noge u čarapi ili u obući. Identifikaciona obležja bosog stopala mogu biti dvojaka: - obeležja oblika, veličine i osobenih znakova stopala, - crteži papilarnih linija i bore. Tragovi stopala u čarapama poseduju dve grupe obeležja: obeležja noge i obeležja čarape. Tragovi stopala u obući su

najbrojniji, a njihova identifikaciona obeležja se dele na obeležja nastala u procesu proizvodnje i popravke i obeležja nastala u toku upotrebe.

72.TRAGOVI ZUBA Tragovi zuba se mogu identifikovati na licu mesta ili na žrtvi. Karakteristično je da su ovi tragovi uvek vidljivi i reljefni. Mogu se

koristiti tragovi koji se ne menjaju ili sporo menjaju oblik. Zaključujemo da elastična podloga kao što je koža ne može dugo održati tragove u pravom obliku već oni tada mogu poslužiti samo kao indicije. Prema vrsti podloge tragovi zuba se mogu podeliti u tri vrste: 1. tragovi na ljudskom telu koji se javljaju kod kriv.dela kada dolazi do fizičkog kontakta zrtve i učinioca. 2. tragovi na prehrambenim predmetima, kada učinilac na licu mesta, nešto jede i pri tome otkine zubima komade od celine 3. tragovi na tvrdim predmetima koje učinilac po navici ili po potrebi drži u zubima kao što su opušak, muštikla, lula, olovka itd.Kada su tragovi pravilno fiksirani i obezbeđeni, omogućeno je pravljenje odlivka koji čine negativ a izliveni odlivak je pozitiv zuba. Dobijeni pozitiv omogućava identifikaciju odnosno otkrivanje individualnog obeležja koje karakterišu zube, a to može biti nedostatak nekog zuba ili pak dela zuba. Tragovi zuba mogu se razlikovati i po svojoj prirodi. Sa tog gledišta dele se odgriz i ugriz. Odgrizom se odvaja komad od celine i tu su izražene samo prednje površine zuba dok se ugrizom, ugrizeni deo ne odvaja od celine a njime su izražene i sekuće površine zuba. U praksi se dešava, mada ne često , da se u vezi sa kriv.delom mogu na telu žrtve naći i tragovi životinjskih zuba. Tragovi, odnosno način otkrivanja je isti, kao i kod tragova ljudskih zuba. Fiksiranje tragova zuba sadrži nekoliko faza: 1. zapisničko konstatovanje nađenih tragova 2. fotografisanje tragova razmernom fotografijom 3. livenje tragova 4. konzervisanje i slanje tragova na veštačenje Ova identifikacija se može izvršiti samo kada postoji osumnjičena osoba

73 TRAGOVI DLAKA I KOSE Predstavljaju tragove ljudskog porekla koji omogućavaju da se na osnovu njih odredi grupna pripadnost pojedinih obeležja ili

izvrši neposredna identifikacija. Mogu se naći kao dlake koje su same otpale i u vidu nasilno isčupanih dlaka. Najčešće se mogu naći kod krivičnih dela ubistva, silovanja i drugih kvivičnih dela kod kojih dolazi do otpora žrtve. Mogu se naći na licu mesta, posteljini, tepihu, odeći, u stisnutoj šaci, ispod noktiju i dr. Pored informacija o ostaviocu, tragovi dlaka, nose i informacije o samom događaju. Tragovi dlaka se traže upotrebom lupe uz jako osvetljenje. Nakon fiksiranja traga, obezbeđenje se vrši tako što se dlake uzimaju pincetom i stavljaju u čiste epruvete sa tačnom oznakom mesta nalaženja. Na svakoj dlaci razlikujemo koren, stablo i vrh. Koren i stablo imaju tri sloja: spoljni, srednji i srž. Na osnovu vrha se utvrđuje da li je dlaka spontano ispala ili nasilno iščupana. Da bi se izvršila DNK identifikacija neophodno je da dlaka sadrži koren. Ispitivanjem tragova dlaka može se utvrditi: da li se radi o dlaci ili vlaknu, da li je ljudska ili životinjska, sa kog dela tela potiče, da li je nasilno otkinuta ili ne, da li je farbana, da li je dlaka od muškarca ili žene. Mnogi delovi tela kod čoveka su obrasli dlakama. U toku vremena dlake i same otpadaju. Sa glave i drugih delova tela zdravog čoveka prosečno dnevno otpadne i po 100 dlaka. Zbog toga je verovatnoća da se na licu mesta nađu tragovi dlake znatna. Pored dlaka koje su same otpale, u vezi sa izvršenjem krivičnog dela, mogu nastati tragovi u vidu nasilno iščupanih, prekinutih ili isečenih dlaka. Najčešće se nalaze kod krivičnih dela ubistva, silovanja, rodoskrvnuća, protivprirodnog bluda, ali ih ne treba zanemarivati ni kod drugih krivičnih dela. Najčešće se mogu naći u stisnutoj šaci ili ispod noktiju leša, na licu mesta, posteljini, tepihu, na telu i vešu učinioca ili žrtve, na predmetu izvršenja dela i dr. Tragovi dlake se izuzimaju pincetom i stavljaju u čistu epruvetu ili čistu hartiju.

74.TRAGOVI KRVI Tragovi krvi su vrsta bioloških tragova koji se mogu naći na mestu samog kriminalnog događaja, na odeći, obući i telu učinioca i

žrtve, kao i na predmetima krivičnog dela. Mogu se pronaći u različitim oblicima ( tragovi slivanja, u vidu kapi, otisaka i brisotina, kombinovani ). Tragovi krvi se mogu otkriti i kvarc lampom, jer je njihova fluorescencija najčešće različita od fluorescencije podloge. Kada je neizvesno da li trag potiče od krvi, u cilju provere mogu se koristiti hemijske metode ( npr. benzidinski test, luminoloski test). Pre bilo kakvog drugog zahvata tragove krvi treba fotografisati, uneti u skicu i opisati u beleškama na osnovu kojih se sastavlja zapisnik. Fotografisanje se vrši razmernom fotografijom sa kolor i crno belim filmom uz primenu filtera boje podloge. Nakon fiksiranja pristupa se obezbeđivanju traga. Metod obezbeđivanja zavisi od stanja krvi (tečna ili suva) i vrste podloge na kojoj se nalazi. Informacije koje daju tragovi krvi moraju se ispitati u dva smera i to: 1. sudsko-medicinska ispitivanja koja se obavljaju u specijalizovanim laboratorijama 2. kriminalističko ispitivanje sa ciljem utvrđivanja određenih okolnosti (mesto izvrđenja kriv.dela, vrsta povrede, položaj žrtve u vreme krvavljenja i sl.) - U slučaju ubistva ako se ne nađu tragovi krvi, a moralo je biti praćeno krvarenjem onda je to znak da je ubistvo izvršeno na drugom mestu. - Prilikom povrede arterije krv se raspršuje u vidu mnoštvo kapljica, a prilikom povrede vena krv teče u potocima. - Ako je povreda načinjena na vratu, pored uha dok je čovek stajao krv se sliva prema grudima. - Ako je licu glava zabačena unazad krv se sliva prema leđima. - Ako je lice ležalo na leđima krv se sliva upravo na kičmu, prema potiljku. - Ako je žrtva ležala na stomaku krv se sliva preko obraza. - Ako je povreda naneta na bilo kom delu tela čoveka u sedećem položaju krv se sliva i mora načiniti lokvu krvi kod sedalnih mišića.

75.TRAGOVI USANA Tragovi usana nastaju kontaktom izmedju usana i podloge, oni mogu biti povrsinski i reljefni. Povrsinski nastaju na tvrdim

podlogama i mogu biti vidljivi i nevidljivi. Nevidljivi, tj. latentni tragovi nastaju kontaktom izmedju usana i podloge kao posledica lucenja pljuvackih zlezda. Vidljivi nastaju kada su usne zamrljane hranom ili nekom drugom supstancom, npr.namazane ruzom. Tragovi usana se nalaze najcesce na casama, flasama, ljudskoj kozi, delovima odece, opuscima cigareta i dr. Identifikacijom traga usana se utvrdjuju i uporedjuju individualna obelezja na ispitivanim otiscima usana. Ako je trag nastao u momomntu dok su usne mirovale, takav trag je pogodan za identifikaciju, jer omogucava prpoznavanje dermatoglifickih obelezja.

76.TRAGOVI NOKTIJU Prilikom odredjivanja tragova noktiju treba razlikovati dve vrste tragova i to: - tragovi noktiju na telu zrtve ili ucinoca i - tragovi

odlomljenih noktiju Tragovi noktiju se mogu naci u vidu ogrebotina na licu, vratu, rukama i sl., a nastaju prilikom napada iucinioca li

prilikom odbrane zrtve. U slucaju da se na licu mesta nadje trag odlomljenog nokta, moguce je identifikovati ucinioca ako je osumnjiceni prisutan i ako u medjuvremenu nije sekao nokte. Lice se identifikuje tako sto se vrsi uklapanje dela nokta nadjenog na licu mesta sa noktom osumnjicenog. Tragovi noktiju na kozi coveka mogu biti staticki i dinamicki. Staticki nastaju kada se vrhovi noktiju zariju u kozu bez povlacenja, tada se na kozi javljaju krvni podlivi na mestima gde su nokti bili zariveni. Dinamicni tragovi se javljaju u vidu brazda koje prate rastojanje izmedju noktiju, i manifestuju se u obliku paralelnih pruga.

77.TRAGOVI MIRISA Predstavljaju specifičnu vrsti mikrotragova. Ovi tragovi se obrazuju sve dok postoji njihov izvor i odgovarajći spoljni uslovi za to.

Pod uticajem vetra, vlage i sl.faktora oni se šire u prostoru. Miris je jači ukoliko smo blizu izvoru mirisa. S obzirom na ovakvu karakteristiku mirisa, protekom vremena teško je moguće otkriti ove tragove ( nakon 10 sati teško je očekivati ovakve tragove). Ovi tragovi se mogu podeliti na tragove kod kojih je izvor mirisa čovek, tragove mirisa kod kojih izvori nisu povezani sa covekom, i i tragove - mirise. Otkrivanje tragova mirisa vrši se uz pomoć raznovrsnih tehničkih sredstava i detektora kao i upotrebom specijalno obučenih pasa. Imajuci u vidu da se tragovi mirisa protokom vremena oslabe, potrebno je za pakovanje predmeta koji sadrze tragove mirisa koristiti posude koje imaju mogucnost hermetickog zatvaranja, bez prisustva bilo kakvog mirisa.

78.TRAGOVI IJUDSKIH IZLUČEVINA U toku života čovekov organizam izlučuje razne supstance kao što su znoj, pljuvačka, izmet, mokraća, sperma, vaginalni sekret i

sl. Sve ove izlučevine imaju jednu zajedničku osobinu, korisnu za rasvetljavanje krivičnih dela, a to je da sadrže supstance koje omogućuju određivanje krvne grupe izlučivača.. Tragovi sperme Tragovi sperme mogu imati značajnu ulogu u rasvetljavanju i dokazivanju silovanja, ubistva sa seksualnim motivom, rodoskrvnuća, protivprirodnog bluda i drugih seksualnih delikata. Moguće ih je pronaći na zrtvi, uciniocu licu mesta dogadjaja. Tragovi sperme se mogu otkriti vizuelno, ili pomocu UV zraci. Oni se posle nalazenja stite cistim papirom i na analizu dostavljaju zajedno s podlogom. Tragovi pljuvačke Značaj pljuvačke kao ljudske izlučevine ima poseban znacaj u smislu utvrđivanja krvne grupe izlučivača. Prema tome korisni su i mikro tragovi pljuvačke koji se po pravilu najčešće i nalaze. Mikro tragove pljuvačke treba tražiti na opušcima cigareta, na muštiklama i lulama, olovkama, čačkalicama, na lepilu poštanske marke ili koverte i sl. Slina je sekret zlezda sluznice nosa, koji se najcesce nalazi na maramicama. Tragovi slina omogucavaju utvrdjivanje krvne grupe i povezivanje sa osumnjicenom osobom koja na taj nacin moze biti identifikovana. Tragovi znoja Organizam čoveka neprestano luči znoj ali se lučenje pojačava u situacijama većeg fizičkog naprezanja ili uzbuđenja, što je slučaj kod izvršenja krivičnog dela. Zato se tragovi znoja mogu naći na predmetima koji su bili u kontaktu sa kožom izvršioca. Iz znoja se, kao i iz drugih izlučevina može odrediti krvna grupa i DNK profil izlučivača. Tragovi izmeta, mokraće, gnoja, izbljuvka Ove izlučevine se ređe mogu naći na licu mesta. Prisustvo izmeta i mokraće na licu mesta pre svega mogu da ukažu na sujeverje, nervozu ili određeni ritual učinioca. Pored toga svaka ova izlučevina može da ukaže na zdravstveno stanje ostavioca što može pomoći pri eliminaciji pojedinih lica iz kruga sumnjivih. Ovi tragovi mogu da posluze za utvrdjivanje krvne grupe, pre svega imaju znacaj za ukazivanje na pshiloski aspekt licnosti koja je izvrsilac kriv.dela.

79. TRAGOVI OSTALIH DELOVA ČOVEČJEG TELA Ovi tragovi su izrazeni kada se ostavljaju na materijalima koji imaju plasticne osobine, pa se pronalaze u vidu reljefa, npr.tragovi

kolena ili lakata. Ovi tragovi omogucavaju pronalazenje odredjenih individualnih karakteristika koje se odnose na materijal od kojeg je napravljena odeca ucinioca ili zrtve.

80. TRAGOVI ŽIVOTINJSKOG POREKLA Tragovi životinjskog porekla su vrsta tragova koji potiču od životinja. Tu spadaju tragovi životinjskih nogu, krvi, dlaka i

izlučevina. Tragovi životinjksog porekla mogu se naći kada je neka životinja upotrebljena za izvršenje krivičnog dela, kada je pratila učinioca kriv.dela, kada je upotrebljena kao transportno sredstvo i sl. Najveći značaj imaju tragovi životinjskih nogu, koji mogu ukazati na pravac kretanja životinje, vrstu, veličinu i razvijenost itd. Mogu biti površinski i reljefni u zavisnosti od podloge na kojoj su nastali.

81. TRAGOVI BILJNOG POREKLA Tragovi biljnog porekla su vrsta tragova koji potiču od biljaka. Tu spadaju tragovi lisajeva, mahovnine, lisca, cele biljke, delovi,

stabljike, koren, cvetovi, plodovi, sok, seme, i polen. Tragovi biljaka se mogu naci na licu mestu, osumnicenom I zrtvi. Najveću kriminalističku vrednost od tragova biljnog porekla ima drvo, jer sa velikim stepenom verovatnoće može se odrediti vrsta i poreklo. Takodje. na drvetu ostaju veoma dobro zabeleženi razni mehanički tragovi koji omogućavaju identifikaciju oruđa. Veliki značaj imaju i drugi delovi biljke koji mogu poslužiti u svrhu identifikacije biljne vrste i lokaliteta sa kojeg potiču. Biljni tragovi se pronalaze pažljivim pregledanjem kose, odeće i obuće i donjeg postroja vozila.Za veštačenje ovih tragova neophodno je angažovati stručnjake posebnog profila (botaničare). Veštaku, pored biljnih tragova, treba poslati i uzorak date biljne vrsta sa teritorije s koje potiče i trag.

82. TRAGOVI KOD POŽARA I EKSPLOZIJATragovi pozara predstavljaju materijalne promene koje nastaju u vezi ili povodom požara. Mogu se klasifikovati u 4 osnovne

grupe: 1. tragovi koji se nalaze u okolini mesta na kome je došlo do požara 2. tragovi na objektu koji je goreo 3. tragovi u centru požara 4. tragovi na osumnjičenom Navedene tragove je potrebno snimiti i mulazirati i poslati na vestacenje radi utvrdjivanja nastanka pozara i otkrivanje izvrsioca. Tragovi koji se nalaze na izgorelom objektu se mogu nacina na spoljasnjem i unutrasnjem delu objekta. Tragovi koji se nalaze u centru pozara usled visokih temperatura menjaju svoj sastav i formu, pa je cilj ispitivanja utvrdjivanje nacina nastanka toplote, kao uzrok nastanka pozara. Pozar se najcesce izaziva tecnim gorivom, tj. naftnim derivatima jer oni imaju karakteristiku kao sto je brzo sirenje, crveni plamen, crni dim, specifican miris, kao i mogucnost razvijanja visoke temperature. Tragovi kod osumnjicene osobe se nalaze na odeci i obuci, a mogu se naci i na rukama ili ispod noktiju. Eksplozija je cest uzrok nastanka pozara i havarija. Prema vremenu aktiviranja eksplozivi se razvrstavaju na: - trenutni elektricni upaljac TEU, koji ima crvene elektroprovodnike, - vremenski elektricni upaljac VEU, koji ima bele ekektricne provodnike, - milisekundni elektricni upaljac MEU, sa jednim belim i jednim crvenim provodnikom

i - metanski milisekundni elektricni upaljac MMEU sa zeleznim elektricnim provodnikom. - Eksplozije se mogu razvrstati na: - eksplozije sudova pod pritiskom, nastaje kao posledica paljenja zapaljivog gasa od vranice koja nastaje cepanjem celicnih posuda. Npr.bojleri za grejanje vode, kao i sudovi u okviru tehnoloskih procesa proizvodnje. - eksplozije lako zapaljivih gasova, para i prasine nastaju iskljucivo u zatvorenim prostorima kada se gasovi, pare, lina ili prasine i prasine nadju u tacno odredjenoj smesi sa vazduhom, i kada varnica, plamen ili zar inicira postojecu smesu, i - eksplozije izazvane pomocu vojnih i privrednih eksploziva, se dogadjaju u slucajevima diverzija, osvete i imovinskih delikata.

83. TRAGOVI ORUĐA Tragovi orudja se nalaze kod krivicnih dela provalne kradje, razbojnistva, ubistva kao i sumskih kradja, i nastaju usled delovanja

orudja na predmete ili ljudsko telo cime prouzrokuju odredjene tragove. Koje je orudje ili alat upotrebljeno prilikom vrsenja kriv.dela odredjuje se na osnovu oblika traga, njegove velicine i dr.karakteristika. Po nacinu delovanja orudja se dele na: - seciva a ista mogu biti jednostrana, kao sto su noz i sekira i dvostrana kao sto su klesta i makaze, - testere, - busilice, burgije. - bodezi i sila, - orudja za struganje-turpija, - orudja za odvalivanje, poluge i cuskije - orudja za kopanje asov, krmp i sl - orudja za udaranje cekic i malj i - „klonirani alati“ to su oni alati koje kriminalci sami izradjuju u kucnoj delatnosti. Alati ostavljaju dve vrste tragova i to: - tragove koji su posledica jednog i - tragove koji nastaju visestrukim dodirom alata sa nekom povrsinom. Pojedinacni tragovi nastaju nakon jednog udarca po povrsini i ostavljaju trodimenzionalne tragove u vidu mikroreljefa. Tragovi visestrukog kontakta nastaju kada se na neki materijal deluje testerom.

84. TRAGOVI DEJSTVA SILE NA STAKLO I TRAGOVI STAKLA Tragove u vezi sa staklom mozemo podeliti na: -tragove dejstva sile na staklo i - tragove stakla. Tragovi dejstva sile na staklo

predstavljaju fizicke promene na staklu koje se mogu manifestovati u vidu: - tragova secenja stakla, uglavnom se javljaju kod imovinskih delikata, kod provalnih kradja, - tragova lomljenja stakla usled udara se takodje javljaju kod provalnih kradja i - tragova na staklu nastalih od projektila ispaljenih iz vatrenog oruzja, javljaju se u vidu prostrelina. Samo staklo moze biti trag za sebe. Pri lomljenju i prskanju staklenih povrsina mikro cestice stakla mogu dospeti u kosu ili delove odece ucninoca kriv.dela.

85. TRAGOVI VATRENOG ORUŽJA Tragovi nastali u vezi vatrenog oruzja mogu se podeliti na: - vatreno oruzje kao trag-vrsta oruzja u kojoj projektil dobija kineticku

energiju od gasova koji nastaju sagorevanjem barutnog punjenja u komori i cevi, - projektili kao tragovi i tragovi projektila na osnovu projektila ispaljenog iz vatrenog oruzja moze se odrediti da li je projektil ipaljen iz inkriminisanog oruzja i iz koje vrste oruzja, marke, modela i kalibra je taj projektil ispaljen, - caure, su trag koje se javljaju kada je kriv.delo izvrseno iz automatskog ili poluautomatskog oruzja. - barutna garez i polusagorele barutne cestice Tragove barutne gareži treba tražiti svuda gde prolaze barutni gasovi, a to znači na telu ili odeći žrtve, na predmetima koji su se u momentu ispaljivanja nalazili neposredno ispred usta cevi, a kod automatskog i poluautomatskog i na ruci učinioca. i - tragovi lovackog vatrenog oruzja.

86.TRAGOVI VOZILA Tragovi saobracajnih nezgoda i nesreca pomazu da se otkrije i razjasni uzrok nastanka. Najprihvatljivija podela je na: - tragove

koji ostavljaju tockovi, oni zavise od kog prevoznog sredstva poticu, da li su od motornog, zapreznog vozila ili bicikla. Ovi tragovi se dalje dele na povrsinske i reljefne tragove tockova. - tragovi otpalih delova i raznog materijala sa vozila, daju bitne podatke u smislu otkrivanja uzroka nastanka saobracajne nezgode, te se pomocu njih moze identifikovati vozilo i lice koje je napustilo mesto dogadjaja. - tragovi na vozilu i u vozilu, razjasnjavaju uzrok saobracajnih nezgoda kao i nekih kriminalnih radnji. i - tragovi vozila na zrtvi, nastaju kod saobracajnih nezgoda kada dolazi do kontakta vozila sa pesacima, biciklistima, tj. kada stradaju lica koja se nalaze u vozilu..

87. TRAGOVI VEŠANJA Kada se leš pronađe da visi sa omčom na vratu postavlja se pitanje da li se radi o samoubistvu vešanjem, ili se radi o ubistvu koje

se, radi zavođenja istrage, prikazuje kao samoubistvo.Za rasvetljavanje ovog problema krim.tehnika ukazuje na tragove konopca na gredi i tragove na konopcu. Kod samoubistva vešanjem, žrtve mora prvo da veže konopac za gredu, načini omču, popne se,navuče omču i onda zategne omču. Pošto greda ima određenu tvrdoću na konopcu će nastati dva kratka ožiljka od dve gornje ivice grede. Pri tome će vlakna biti usmerena jedna prema drugima. Rastojanje između ožiljaka će biti jednako širini grede. Kod fingiranja, učiniocu je teško da sam podigne žrtvu do visine omče. Zato prvo natakne omču na vrat žrtve, jedan kraj konopca prebaci preko grede i vučenjem konopca po gredi diže telo uvis, posle čega vezuje konopac za gredu. Na taj način na konopcu se pojavljuje ožiljak dužine više desetina centimetara. Vlakna konopca su po celoj dužini usmerena prema žrtvi, tj. naviše. Kako greda ostavlja trag na konopcu tako i konopac klizeći po gredi pod pritiskom kida vlakna sa ivice grede i usmerava ih u smeru svog kretanja. To znači da će kod samovešanja, vlakna grede na obe tornje ivice biti oborena naniže, a kod ubilačkog vešanja na ivici bliže omči biće usmerena uvis, a na drugoj strani naniže.

88. TRAGOVI IZ OBLASTI ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINEUgrozavanje zivotne sredine se odnosi na njeno zagadjenje i u tom smislu treba analizirati: - zagadjenje vode, moze biti

kontinuirano ili havarijsko. Kontinuirano je kada se otpadne vode ispustaju u vodotokove bez procesa preciscavanja, dok je havarijsko zagadjenje nastaje iznenada, a moze biti rezultat neke diverzije, ili namenim ispusanjem zagadjenih materija u vodi. - zagadjenje vazduha nastaja kao posledica sagorevanja fosilnih goriv ulja i nafte. Vrlo su opasna zagadjenja koja nastaju industrijskim postrojenjima i - zagadjenje zemlje se desava upotrebom raznih plesticida koji se koriste za zastitu biljaka.

89. TRAGOVI RAZNIH SUPSTANCI U tragove ostalih supstanci mozemo svrstati: - tragove zemlje i kamenja, - tragove prasina - tragove krhotina - tragove prljavstina

- tragove metala i metalne prasine - tragove ulja, masti, voskova i zapaljive tecnosti, - tragove plasticnih masa, guma i sl. materijala. Ostali

tragovi obuhvataju razlicite vrste materijalnih tragova koji mogu u nekim slucajevima biti predmet fizikohemijskog ispitivanja. Ovde se radi o zdravlju ljudi na koje deluju navedeni tragovi.

93. POJAM, ZNAČAJ I OBLICI KRIMINALISTIČKE FOTOGRAFIJE Kriminalisticka fotografija je skup naucnih dostignuca, metoda i tehnickih sredstava iz oblasti fotografije, koji se u krim. tehnici

primenjuju za prikupljanje i ispitivanje materijalnih dokaza u cilju otkrivanja, dokazivanja i razjasnjavanja krivicnih dela. Kriminalistička fotografija se primenjuje u registraciji i identifikaciji kako lica, tako i stvari i događaja, zatim u operativnom radu i kriminalističkim veštačenjima. Zato se deli na registracionu, operativnu i istražnu

95. UVIĐAJNA FOTOGRAFIJA uviđajna fotografija - čiji je zadatak da potpuno verno i pregledno dokumentuje sva zapažanja uviđajne ekipe, kako bi sud mogao

steći pravu predstavu o događaju i licu mesta. Ovo se obavlja u statičkoj fazi uviđaja dok izgled lica mesta još nije izmenjen vršenjem uviđaja. Samo fotografisanje se vrši u nekoliko faza i to širi izgled lica mesta sa okolinom, uži izgled lica mesta iz više pravaca, delovi lica mesta, pojedini tragovi i predmeti. Da bi se obezbedila mogućnost upoređivanja položaja i merenje veličina pojedinih tragova i predmeta na fotografiji oni se fotografišu razmernom fotografijom Zadatak ove fotografije je da što vernije zabeleži sve bitne činjenice koje se odnose na kriminalistički događaj. Obrada uviđajne fotografije predstavlja svojevrsni materijalni dokaz u vezi sa licem mesta koje se tretira u procesnoj praksi i čini fotoelaborat istog. Osnovno pravilo fotografisanja pri uviđaju jeste da se ono vrši od opšteg ka pojedinačnom. Fotografisanje lica mesta podeljeno je u dva dela: - fotografisanje šireg izgleda lica mesta - fotografisanje užeg izgleda lica mesta Širi izgled lica mesta predstavlja celokupni izgled lica mesta sa neposrednom okolinom. Ovaj izgled može biti na otvorenom i zatvorenom prostoru. Potrebno je da takva fotografija sadrži što veći broj markiranih predmeta koji se tiču izvršioca krivičnog dela. Širi izgled lica mesta se uvek snima iz više različitih pravaca. Za snimanje celokupne panorame izgleda lica mesta koristi se: - linearna panoramska fotografija - kružna panoramska fotografija Linearna se koristi kada se širi izgled lica mesta mora obuhvatiti uzdužnim pomeranjem ispred lica mesta. Kružna se koristi u slučajevima kada širi izgled lica mesta nije izduženog oblika već je u svim pravcima podjednaka dimenzija. Tačka odakle se obavlja snimanje se nalazi na centru. Uži izgled lica mesta predstavlja mesto na kome je došlo do izvršenja krivičnog dela ili događaja koji se fotografiše. Fotografisanje užeg izgleda lica mesta mora da bude sistematično i da se na svakoj fotografiji jasno vide predmeti i tragovi krivičnog dela i njihove oznake. Poseban način ovog fotografisanja predstavlja fotografisanje pojedinačnih predmeta i tragova koji imaju zadatak da ukažu na značajne karakteristike predmeta i tragova. Tako se sa sigurnošću potvrđuje da dotični tragovi potiču sa odgovarajućeg mesta

98. TAJNA FOTOGRAFIJA tajna fotografija - služi za tajno snimanje događaja, lica ili objekata kada se u operativnom radu javi potreba za tim. U zavisnosti

od uslova pod kojima se fotografisanje mora izvršiti ono može biti fotografisanje skrivenom kamerom, fotogrfisanje minijaturnom kamerom, daljinsko snimanje ili noćno snimanje

100. ISTRAŽNA FOTOGRAFIJA Istrazna fotografija Koristi se za ilustrovanje određenih faza veštačenja kao i za sam postupak veštačenja. Ova fotografija sadrži 4

oblika: 1. makrofotografija 2. mikrofotografija 3. upotreba nevidljivog zračenja 4. fotografisanje pod različitim uslovima osvetljenja Makrofotografija je tehnika snimanja kada se predmet snimanja nalazi između žižne i dvostruke žižne daljine i kada snimljeni lik postaje veći od predmeta. Uvećanje može biti 5 do 60 puta. Mikrofotografija predstavlja fotografisanje tragova koji su jedva vidljivi ili golim okom nevidljivi, pa se za te potrebe koriste razne vrste mikroskopa koji kao dodatak koriste i foto kamere. Upotreba nevidljivog zračenja u kriminalističko tehničke svrhe razvrstava se u tri vrste i to: - ultraljubičasto - infracrveno - engensko snimanje Direktno dejstvo nevidljivog zračenja na fotografsku emulziju koristi se u oblasti infracrvenog i rendgenskog zračenja, dok se primenom ultraljubičastog zračenja fotografije u vidljivom području gde se vidljivo zračenje javlja kao sekundarno. Fotografisanje po različitim uslovima podrazmeva različite metode osvetljavanja u istražnoj fotografiji koso i upadno osvetljenje - nasvetljavanje prodorno svetlo ili prosvetljavanje kružno svetlo Koso upadno se koristi za snimanje reljefnih tragova. Koso svetlo se koristi i kada je potrebno izbeći refleksiju sa glatkih površina. Koso svetlo treba da bude pod uglom od 30-35 stepeni dok se upadnim svetlom osvetljava pod uglom od 80-85 stepeni. Prodorno se koristi kada se predmet koji se snima nalazi između fotoaparata i izvora svetlosti. Osnovni uslov za upotrebu prirodnog svetla jeste da predmet koji se fotografiše bude providan ili poluprovidan kako bi svetlost bar delimično prolazila kroz njega. Kružno osvetljenje je ono kod kojeg su svetlosni izvori raspoređeni u krug oko objekta snimanja. Svetlost pada koso na predmet koji se snima ali kako dolazi sa svih strana na predmet nema senki.

106.ELEKTRONSKA NARUKVICA „Elektronska narukvica” je uređaj koji se stavlja na nogu osuđenika, u stanu osobe nad kojom se vrši nadzor, instalira se jedinica

koja obaveštava centar za nadzor o kretanju osobe ili o eventualnom prekršaju. Umesto rešetaka, elektronska narukvica pričvršćena oko zgloba noge 24 sata i instalirani prateći prijemnik podseća ih na to da su krivi za neko krivično delo. Ova jedinica obaveštava Centar za monitoring Uprave za izvršenje krivičnih sankcija o svakom pokretu koji osuđeni napravi. Ukoliko osuđeni kojim slučajem napusti svoj “zatvor”, Centar za monitoring odmah obaveštava sud, koji ovu vrstu sankcije može da zameni pravim zatvorom. Na elektronski nadzor mogu da računaju osuđenici koji su osuđeni na kaznu do godinu dana zatvora. Pored toga, uslov je i da u stanu imaju struju i telefonsku liniju, ali i da redovno plaćaju račune kako im te usluge ne bi bile isključene. Jedna od prednosti “robije” kod kuće je i ta što, osuđeni može redovno da ide na posao. Radno vreme osuđenika na takozvani “kućni zatvor” u većini slučajeva je od sedam do 15 časova. Posle radnog vremena, osuđeni se vraća kući i provodi ostatak vremena u dozvoljenom prostoru. Realno je da će se elektronska narukvica koristiti sve više. Ali trebalo bi voditi računa i o tome da se elektronska narukvica ne koristi samo za one okrivljene koji su poznati javnosti već i za obične ljude. Sistem nadzora elektronske narukvice 1. Aparat za praćenje sastoji se od narukvice slične ručnom satu u koju je ugrađen radioodašiljač i prijemnika koji se spaja na telefonsku liniju 2. Narukvica za nadzor na nozi osuđenika 3. Kretanje osuđenika policija prati

putem radiotransmisije 4. Prijemna stanica registruje svaki pokušaj skidanja narukvice ili ometanje njenog rada, pa pejdžerom i mejlom šalje izveštaj u MUP Osuđenici kojima se izrekne kućni pritvor nose specijalnu elektronsku napravu za nadgledanje i praćenje. Sudije će izricati kućni pritvor ili kućni zatvor. Ova kazna će biti izrečena samo za lakša krivična dela, koja se kažnjavanju do godinu dana zatvora. Boravkom u kućnom pritvoru izbegli bi se loši uticaji kojim počinioci lakših krivičnih dela ili maloletnici mogu biti izloženi tokom boravka u zatvoru.

110. TAJNA PISMAPredstavljaju svako pismo čija je sadržina nepoznata svima osim onih kojima je namenjena. Tajnim pismom smatra se ono koje

nekim tajnim kanalom stigne do određenog mesta kao i ono za čije se pisanje koristi šifrovani tekst. Kriminalistička tehnika se bavi otkrivanjem i izazivanjem tekstova pisanim tajnim mastilom koje se pod normalim uslovima ne može videti. Takvim pisanjem se često koriste obaveštajne i kontraobaveštajne službe. Mogu se razlikovati tri vrste tajnih pisama: 1. pisma za koja uopšte ne znaju nepoželjna lica i koja ne proučava krim.tehnika već druge grane kriminalistike 2. pisma čiji je tekst vidljiv ali se u njemu kriju poruke koje može pročitati samo lice kome je pismo namenjeno. To su najprostiji sistemi pisanja koji se zasnivaju na zameni pojedinih slova ciframa ili drugim oznakama po utvrđenom dogovoru ili zamena određenih reči drgim rečima a svaki od učesnika je upoznat sa tim zamenom 3. pisma koja pored javnog sadrže tajni nevidljivi tekst a koji može biti u vidu: - pisanje mikroteksta nevidljivim mastilom - pisanje mikroteksta koje je veoma složeno i oprema za to pisanje je uglavnom nedostupna uiniocima krivičnog dela - pisanje nevidljivim mastilom se može obaviti jednostavno i lako a u te svrhe treba imati nevidljivo mastilo, pero za tajno pisanje i odgovarajuću hartiju Za otkrivanje i čitanje tajnog teksta koriste se dve osnovne grupe metoda i to: 1. metode koje neoštećuju pisma 2. metode koje oštećuju pisma Metode koje neoštećuju pisma su: - pregled pisma kosim svetlom koje omogućava uočavanje na kojima je pisano bez obzira na to što je tekst vidljiv jer koso svetlo ističe i najmanje neravnine. - pregled pisma pod ultraljubičastim zracima koje koristi lampu sa kratkotalasnim i dugotalasnim područjem ultraljubičastog zračenja. Za ovu vrstu otkrivanja teksta koristi se fluoroscencija koja izaziva dejstvo ultraljubičastih zrakova. - pregled infracrvenim zracima koje ima dosta tegoba u otkrivanju ali se u izuzetnim situacijama može koristiti. - pregled elektrostatičkim naelektrisanjem koje se koristi za pomoć specijalnog uređaja i tonera koji se u različitim koncentracijama nahvata na mestima gde postoji reljef u odnosu na mesta gde reljefa nema a to omogućava čitanje tajnog teksta - izazivanje parama joda, što predstavlja metodu koja se zasniva na činjenici da postoji razlika između vlažnosti tajnog teksta i ostalih delova hartije pa se na vlažnim mestima jod hvata u većoj količini nego na ostalim delovima jer je osobina joda da direktno iz čvrstog agregatnog stanja prelazi u gasovito stanje. Metode koje oštećuju pisma su: - izazivanje nevidljivih tekstova hemijskim reagovanjem gde se najčešće koristi kuhinjska so koja je svima dostupna, lako se rastvara u vodi i veoma se lako izaziva. Za taj način izazivanja potrebno je imati rastvor srebro nitrata. - izazivanje dejstvom toplote koje se može obaviti kada je tekst napisan mastilom koji u sebi sadrži organske materije ( skrob, mleko, šećer) tako što se izazivanje krši grejanjem ( npr. peglom). Ako se tekst ne ošteti dokument se može poslati licu kome je namenjen pa se tako može i pratiti aktivnost i ponašanje primaoca. - izazivanje parama amonijaka koje nastaje pod dejstvom amon. para koje menjaju boju hemijskih supstanci. Ovaj način izazivanja se koristi samo izuzetno. - izazivanje pomoću ugljenog praha koje se veoma stručno izazivaju tragovi pap.linija putem raznih praškova.

125. FIZIČKO-HEMIJSKE METODE Identifikacija mikrotragova koji se pronađu na licu mesta, uvek je teža za otkrivanje i utvrđivanje jer takvi tragovi ne poseduju

stalan oblik. Identifikacija predmeta odakle trag potiče na osnovu pronađenog mikrotraga, moguća je ispitivanjem njegovih fizičkih i hemijskih osobina, od čega informacionu vrednost ima njegov hemijski sastav. U tu svrhu u kriminalističko tehničkim veštačenjima primenjuju se fizičkohemijske metode koje veoma tačno i precizno, daju podatke kako o kvalitativnom, tako i o kvantitativnom sadržaju pojedinih elemenata nekog uzorka traga. U kvalitativnom pogledu ispituje se šta određena supstanca sadrži, dok se u kvantitativnom smislu ispituje količina sadržaja. Kvalitativni sastav supstance, u hemijskom pogledu, može biti neorganski i organski. U prvom slučaju osnovno obeležje predstavlja njegov mikroelementarni sastav, a u drugom sadržaj karakterističnih grupa molekulskih jedinjenja. Za utvrđivanje hemijskog sastava nekog uzorka materijala postoji mnoštvo metoda, ali se sve one mogu svrstati u dve grupe, prema tome da li se radi o destruktivnim ili nedestruktivnim metodama. Sa kriminalističko tehničkog stanovišta, prednost imaju nedestruktivne metode kojih nažalost ima malo. Jedina prava nedestruktivna metoda je neutronska aktivaciona analiza. U nedestruktivne metode spadaju još i rendgenska fluorescentna analiza i rendgenska difrakciona analiza, dok su sve ostale metode destruktivne. U destruktivne metode spadaju: spektrografija, laserska mikrospektralna analiza, atomska apsorpciona spektrofotometrija, infracrvena spektrofotometrija, tankoslojna hromatografija i gasna hromatografija

126. SPEKTROHEMIJSKE METODE Ove metode zasnovane su na svojstu atoma i molekula da emituju zračenje određene talasne dužine. Atom je najmanji deo

hemijskog elementa koji poseduje sve hemijske osobine tog elementa. Molekul je najmanja jedinka supstance koja pokazuje sve hemijske osobine te supstance. Svaki molekul ima tačno određenu veličinu. Atomi su izgrađeni od čestica koje se nazivaju elektroni, protoni i neutroni. Atom se sastoji iz elektronskog omotača koji okružuje malo gusto jezgro sačinjeno od protona i neutrona. Elektroni i protoni poseduju zajedničku osobinu naelektrisanja. Elektroni koji se nalaze u omotaču nose negativno naelektrisanje, dok su u jezrgu smešteni pozitivno naelektrisani protoni i neutralne čestice neutroni. Privlačenje između elektrona i protona održava atom u celini. Svi elektroni do sada poznatih elemenata mogu se rasporediti u sedam nivoa. Ti slojevi označavaju se velikim slovima K, L, M, N, O, P, Q ili brojevima 1,2, 3, 4, 5, 6, 7. U stabilnom neutralnom stanju energija atoma je minimalna, te je stoga elektronski omotač tada najbliži jezgru. Ipak, apsorpcijom energije iz spoljašne sredine koja se najčešće dovodi termičkim putem ili u vidu svetlosne energije elektroni prelaze sa nižeg na viši energetski nivo, odnosno putanju, čime se atom dovodi u pobuđeno stanje. Ovaj process se naziva se emisija. Proces apsorpcije i emisije koji se odigrava u perifernom delu atoma, imaće za rezultat emitovanje zračenja. Ako se proces apsorpcije i emisije odigrava u energetskom nivou koji je bliži jezgru, atom će emitovati zračenje veće energije koje pripada oblasti X zračenja. Izvori eletkromagnetnih zračenja uglavnom zrače skupom talasa različitih talasnih dužina. Takav skup talasa različitih talasnih dužina naziva se spektar. Spektrohemijske metode određivanje hemijske prirode uzorka nekog materijala zasnivaju na ispitivanju spektralnog sastava zračenja tog

materijala. Svaka vrsta atoma emituje samo unapred određene talasne dužine elektromagnetnih talasa. Svaki atom može apsorbovati samo elektromagnetsko zračenje one talasne dužine koje je u stanju da emituje. Svaki spektar elektromagnetskog zračenja nosi informacije o hemijskom sastavu supstance koja ga emituje, propušta ili odbija. Dobijanje informacija, o spektru nekog zračenja ostvaruje se razdvajanjem elktromagnetskih talasa različite dužine i njihovim fokusiranjem u linije (linijski spektri) ili trake (trakasti spektri). Spektralno razdvajanje elektromagnetskih talasa različite dužine ostvaruje se pomoću dva tipa uređaja: prizme i difrakcione rešetke. Najprostiji spektralni aparat sastoji se od sledećih elemenata: - uzanog otvora, odnosno razreza pravougaonog oblika vrlo male širine kroz koji prolazi snop svetla od izvora ekscitacije; - kolimatorskog sočiva, tj. sabirnog sočiva koje ima ulogu da propuštenu svetlost učini paralelnom i usmeri je na disperzioni element; - disperzionog elementa koji se sastoji od trostrane staklene prizme ili difrakcione rešetke koja razlaže svetlosni snop u spektar zrakova različite talasne dužne; i - kamernog sočiva, tj. sabirnog sočiva čija je uloga da u svojoj žižnoj ravni svaki snop elektromagnetnih talasa jedne talasne dužine fokusira u liniju iste talasne dužine.

127. EMISIONA SPEKTRALNA ANALIZA Ispitivanje određene materije putem emisione spektralne analize vrši se pomoću spektrograma koji je u tu svrhu snabdeven

posebnim dodatkom za ekscitiranje atoma ispitivanog uzorka. Naime, atomi ispitivanog uzorka dovode se u pobuđeno stanje pomoću električnog luka ili varnice (Voltin luk) koji nastaju na krajevima dveju elektroda načinjenih od ugljenika, pod dejstvom električne struje. Elektrode imaju oblik štapića koji su postavljeni jedan iznad drugog. Vrh negativne (gornje) elektroda ima oblik šiljka, a vrh pozitivne (donje) elektrode ima oblik čašice u koju se stavlja uzorak za ispitivanje. Propuštanjem jednosmerne struje kroz ove elektrode, između njih dolazi do jonizacije vazduha i obrazovanja svetlog luka u čijem središtu se javlja temperatura do 3000o C. Ovako visoka temperatura utiče na uzorak koji se nalazi između dve elektrode tako da on počinje, najpre da isparava a zatim njegovi atomi prelaze u pobuđeno stanje. Na taj način se u jednoj tački, kao izvor svetlosti javljaju atomi vazduha, uglja i ispitivanog uzorka. Dobijena svetlost koju emituju pobuđeni atomi se uz pomoć spektrografa, najpre razlaže u spektar, a potom tako dobijeni spektri fiksiraju na fotografsku ploču koja se koristi za direktnu analizu dobijenih spektara. Analiza dobijenih spektara se vrši tako što se oni međusobno upoređuju pomoću optičkog uređaja, tzv. komparatora. S obzirom da se na dobijenom spektru osim spektra ispitivanog uzorka, nalaze i spektri vazduha i elekroda (uglja) njihovu eliminaciju vršimo upoređivanjem sa snimkom spektra uređaja bez uzorka. Kvantitativnom analizom dobijenog spektra ispitivanog uzorka, koja se ogleda u merenju intenzteta svetlosti (širine i zacrnjenosti), koje su karakteristične za pojedine vrste atoma, utvrđuje se u kojoj su meri zastupljeni pojedini hemijski elementi koji ulaze u sastav tog uzorka. Emisiona spektralna analiza ima široku primenu kod ispitivanja mikro tragova, pre svega zbog svoje visoke osetljivosti od 10-7 do 10-8 gr, jer je za analizu dovoljno imati uzorak mase desetog do stohiljaditog dela miligrama neke materije. Kao jedina loša strana ovog metoda moglo bi se istaći to da se u toku analize uzorak uništava, pa je stoga preporučljivo, da se ukoliko je to moguće, pre primene emisione spektralne analize, pokuša primena nekog nedestruktivnog metoda, kao što su laserska mikrospektralna analiza, atomska apsorbciona spektrofotometrija, rendgenska fluorescentna analiza ili rendgenska difrakciona analiza

128. LASERSKA MIKROSPEKTRALNA ANALIZA Poseban vid spektrohemijske metode jeste laserska mikrospektralna analiza. Naime, najmanja količina materijala sa kojom je

moguće izvršiti spektrografsku analizu iznosi negde oko jedan miligram, iz razloga što se sa manjom količinom materijala ne može manipulisati. Pomoću laserskih zraka energija se koncentriše na najmanju površinu prečnika od 0,01 do 0,25 mm, na kojoj se usled toga, u deliću sekunde, temperatura podiže do 8000o C. Na tako visokoj temperaturi uglavnom sve poznate supstance trenutno (eksplozivno) isparavaju. Trenutnost isparenja je od velike važnosti. Naime, ukoliko bi trajenje impulsa zračenja bilo duže došlo bi do isparenja i dubljih slojeva nosioca traga. Ovako dobijeni oblačić pare sprovodi se između dve ugljene elektrode, između kojih se uljučuje električna varnica, odnosno voltin luk, koji vrši ekscataciju, tj. pobuđivanje atoma pare. Usled pobuđenosti atoma para zrači karakterističnom svetlošću, koja prolazi kroz spektrograf u kome se zraci svetlosti razlažu u spektar, a zatim tako dobijeni spektri fotografišu i analiziraju po istom principu kao kod emisione spektralne analize. Prednost ovog metoda jeste što je uništena, odnosno u paru pretvorena sasvim neznatna količina materije prečnika od oko svega 0,05 mm i težine svega oko jedan milioniti deo grama. Za primenu ove metode trag ne mora da bude vidljiv golim okom. Otkrivanje nevidljivog traga, vrši se pomoću mikrosopa koji je ugrađen u mikro-analizator čije je uvećanje oko 500 puta. Takođe, u zavisnosti od veličine uzorka primenom laserske mikrospektralne analize, on se ne uništava u potpunosti, pa je uzorak moguće sačuvati i na njemu vršiti dalje analize. Iz razloga što uništava veoma malu količinu materije, primena ove metode ne ostavlja nikakve tragove na ispitivanoj površini pa se laserska mikrospektralna analiza može slobodno primeniti na predmetima od velike vrednosti, kao i na veoma malim delovima materije. Laserska mikrospektralna analiza se primenjuje i u ispitivanju makrotragova, kao prilikom veštačenja u oblasti saobraćanih delikata, kada je potrebno identifikovati vozilo na osnovu ljuspi boje pronađenih na mestu saobraćajne nezgode. Ljuspa boje automobila je višeslojna jer se farba nanosi na vozio u tri sloja. Prvi sloj čini osnovna boja, drugi sloj je zaštitni git i treći završni sloj čini sama boja. Identidfikacija vozila na osnovu pronađenih ljuspi boje vrši se upoređivanjem otpalih ljuspi boje sa bojom vozila za koje se sumnja da je učestvovalo u saobraćajnoj nezgodi. S obzirom na činjenicu da je boja višeslojna, odvajanje pojedinih slojeva i pojedinačna analiza svakog od navedenih slojeva klasičnim metodama nije moguće. Iz tog razloga, u ovakvim situacijama pribegava se primeni laserske mikrospektralne analize, koja snimanjem pojedinačnih spektara za svaki sloj posebno uz minimalno oštećenje uzorka, daje podatke o hemijskom sastavu svakog sloja. Na osnovu ovako dobijenih podataka mnogo je lakše izvršiti identifikaciju vozila koje je učestvovalo u saobraćajnoj nezgodi.

129. ATOMSKA APSORPCIONA SPEKTROFOTOMETRIJA Atomska asporpciona spektrofotometrija se zasniva na sposobnosti atoma svakog elementa da apsorbuje svetlost one talasne

dužine, koja je karakteristična za dati element. Kvalitativna analiza kojom se određuje elementarni sastav metodom atomske apsorpcione spektrofotometrije vrši se na taj način što se, ispitivani uzorak (supstanca neorganskog porekla) isparavanjem dovodi u gasovito atomsko stanje u posebnom delu uređaja, tzv. atomizeru. Kroz tako pripremljen uzorak propušta se svetlost kontinuiranog elektromagnetnog zračenja, a pri tom svaka vrsta atoma apsorbuje zračenje samo svoje talasne dužine. Kvantitativna analiza ovom metodom vrši se pomoću uređaja koji ima mogućnost menjanja talasne dužine zračenja i njeno propuštanje kroz uzorak, takozvani atomsko-apsorpcioni

spektrofotometar. Promena talasne dužine zračenja kod atomsko-apsorpcionog spektrofotometra vrši se primenom lampi koje emituju zračenje strogo određene talasne dužine, karakteristično za svaki element posebno, tako da se za svaki elemenat iz periodičnog sistema koristi posebna lampa sa šupljom katodom. Ove lampe imaju katodu onog hemisjkog elementa čiju koncentraciju u uzorku određujemo, tj. emituju svetlost tačno određenih dužina. Potpuna kvantitativna analiza elementarnog sastava neke materije, zahtevala upotrebu onoliko lampi koliko ima elementa u periodičnom sistemu, što je prktično nemoguće. Iz tog razloga, se atomska apsorpciona spektrofotometrija primenjuje isključivo za utvrđivanje kvantitativnog sadržaja nekog elementa u uzorku, tako da se primenom ove metode uvek utvrđuje prisustvo „ciljanog“ elementa a ne svih elemenata. Kada se sumnja da je određenom supstancom izvršeno krivično delo ubistva trovanjem, potrebno je utvrditi da li u toj supstanci ima toksičnih elemenata (živa, arsen, olovo itd.) u količini koja je dovoljna da izazove smrt nekog lica. Primenom atomske apsorpcione spektrofotometrije vrši se kvalitativna i kvantitativna analiza, odnosno utvrđivanje prisustva i koncentracije tačno poznatog elementa u uzorku. Što se tiče tačnosti, preciznosti i osetljivosti, atomska apsorpciona spektrofotometrija je jedna od najosetljivijih (oko 10-8g), što je čini pogodnom za detektovanje i merenje i najmanjih primesa elemenata koji postoje mikrtragovima.

130. INFRACRVENA SPEKTROFOTOMETRIJA U prirodi najveći deo materije obuhvataju organska jedinjenja, koja sama po sebi nisu pogodna za spektrografske analize. Analiza

organskih supstanci na principu detekcije atoma je veoma teška, tj. gotovo nemoguća, iz razloga što se sva organska jedinjenja pri zagrevanju ne isparavaju već sagorevaju (oksidišu), čime se menja elementarni sastav, kao i iz činjenice da i kada bi elementarni sastav bio utvrđen, to ne bi dalo konačni taključak o kojoj supstanci se radi. U prirodi postoje organaska jedinjenja, sa identičnom opštom, a različitom strukturalnom formulom, tzv. izomeri kao i jedinjenja kod kojih molekuli predstavljaju spoj, jedne ili više jednakih grupa atoma poređanih u niz, tzv. polimeri. Karakteristiku organskih jedinjenja čine molekulske grupe, odnosno skup atoma povezanih međusobno međumolekulskim silama. Osnovna karakteristika molekulskih grupa jeste da osciluju istom talasnom dužinom. Molekuli apsorbuju talasnu dužinu zračenja koju emituju kada su pobuđeni. Iz tog razloga se za analizu molekulskog sastava organskih hemijskih jedinjenja koristi vibraciono kretanje molekula. Isti molekuli ili molekulske grupe uvek vibriraju istom frekvencijom, i molekul može da apsorbuje samo zračenje one frekvencije koja odgovara frekvenciji njegove vibracije. Talasna, dužina ovih frekvencija spada u oblast infracrvenog, tj. toplotnog zračenja, pa se zbog toga infracrveno zračenje koristi za analizu uzorka. Infracrvena spektrofotometrija omogućava snimanje rotacionih i oscilacionih spektara molekula koji se nalaze u infracrvenom spektralnom području. Ovo se vrši na taj način što se propuštanjem infracrvenog zračenja kroz uzorak koji se ispituje na mestu u spektru na kome dolazi do apsorpcije javlja apsorpciona traka koja je karakteristična za molekul, odnosno molekulsku grupu. Infracrvena spektrofotometrija se u kriminalističkoj tehnici primenjuje za identifikovanje raznih supstanci organskog porekla kao što su: droge, eksplozivi, benzin, nafta i druga goriva, masnoće, lepkovi, razni otrovi, insekticidi, boje, lakovi itd.

131. NEUTRONSKA AKTIVACIONA ANALIZA Predstavlja jednu od najsloženijih i nejosetljivijih ananlitičkih metoda za određivanje kvalitativnog i kvantitativnog elementarnog

sastava neke supstance. Ovu metodu koriste kriminalističke laboratorije visokorazvijenih zemalja, pre svega, zbog svoje velike osetljivosti, kao i zbog činjenice da ne uništava uzorak koji se ispituju, a zahteva sasvim neznatnu količinu materije za ispitivanje. Zasniva se na veštačkoj radioaktivnosti, tj. fenomenu koji se javlja kada se neki element bombarduje alfa, beta česticama ili neutronima. U toj situaciji neutroni koji lako prodiru u jegro atoma izazivajući nestabilnost jezgra koje se raspada, čime on postaje veštački radioaktivan (pobuđeno stanje atomskog jezgra). Svaki radioaktivni element ima određeno vreme za koje se raspada, tzv. „vreme poluraspada“ što predstavlja karakterističnu veličinu za svaki element u prirodi. Upravo ta veličina iskorišćena je u kriminalističkoj tehnici za određivanje elementarnog sastava mikrotragova. Kod neutronske aktivacione analize uzorak koji se ispituje pakuje se u specijalne plastične kapsule otporne na visoku temperaturu, i stavlja u nuklearni reaktor, gde se bombarduje neutronima. Nakon ozračivanja koje može trajati od nekoliko sati do nekoliko dana, uzorak se vadi i smešta u višekanalni analizator. Pobuđeni atomi se radioaktivno raspadaju emitujući alfa, beta i gama zrake svakog elementa koji se nalazi u uzorku. Višekanalni analizator automatski meri radioaktivno zračenje po vrsti i talasnoj dužini u cilju utvrđivanja vremena poluživota i intenziteta zračenja za svaki element koji se nalazi uzroku. Navedena metoda je pogodna za analizu prisustva elemenata kako u supstancama organskog, tako i u supstancama neorganskog porekla. Iako se radi o jednoj od najosetljivijih i najpouzdanijih instrumentalnih analitičkih metoda za određivanje kvalitativnog i kvantitativnog elementarnog sastava neke supstance uz minimalno oštećenje uzorka, ova metoda ima i svoje nedostatke koji se, pre svega, ogledaju u činjenici da se radi o prilično skupoj metodi. Sam postupak analize može da bude prilično dug zbog različite dužine vremena potrebnog za radioaktivno raspadanje. Problem je i izvor zračenja. Za primenu ove metode potreban je nuklearni reaktor, a samo manipulisanje sa veoma jakim izvorima radioaktivnog zračenja povećava opasnost od ozračivanja, što samo po sebi zahteva preduzimanje veoma opsežnih mera bezbednosti. Uprkos navedenim nedostacima ova metoda se u kriminalističkim laboratorijama visokorazvijenih zemalja uveliko primenjuje za određivanje daljine pucanja, identifikaciju ljudskih dlaka, kao i za utvrđivanje prisustva nekog elementa u uzorcima različitih tragova.

132. MASENA SPEKTROMETRIJA Masena spektrometrija predstavlja fizičko-hemijsku metodu koja se u kriminalističkim laboratorijama primenjuje za identifikaciju

organskih supstanci na osnovu masenog spektra koji je za to jedinjenje karakterističan i specifičan. Ova metoda se često kombinuje sa metodom gasne hromatografije sa kojom zajedno čini jednu od najefikasnijih instumentalnih metoda hemijske analize. Uz pomoć gasne hromatografije vrši se razdvajanje najsloženijih smeša organskih jedinjenja na pojedine komponente. Tako izdvojene komponente uvode se u maseni spektrometar gde se, prevode u atomsko stanje i podvrgavaju jonizaciji u jonskom izvoru. Ovo se radi iz razloga što se metodom masene spektrometrije mogu ispitivati samo naelektrisane čestice (joni). Postupak jonizacije se uglavnom vrši uz pomoć elektronskog udara, odnosno procesa u kome se ubrzani elektroni sudaraju sa molekulima ispitivanog uzorka izbijajući iz njegovog omotača jedan ili više elektrona. Na ovaj način dolazi do stvaranja molekulskog jona, čija je masa jednaka molekulskoj masi ispitivanog uzorka. Treba napomenuti da se molekulski jon nalazi u tipično pobuđenom stanju jer prilikom sudara dobija višak energije, koji ima za posledicu kidanje pojedinih hemijskih veza u molekulskom jonu, čime nastaju joni manje mase. Navedeni postupak razdvajanja organskih molekula nekog

jedinjenja na sastavne komponente naziva se fragmentacija, a proizodi fregmentacije su fragmentni joni, čije su mase međusobno različite. Svi dobijeni fragmentni joni iz ispitivanog uzorka razvrstavaju se u analizatoru prema svojoj masi, tj. Prema odnosu mase i nalelktrisanja jona. Ovako razdvojeni dolaze do detektora gde se registruju u obliku masenog spektra, koji je karakterističan za ispitivani uzorak. Na osnovu informacija dobijenih iz masenog spektra vrši se jednoznačna identifikacija jedinjenja. U oblasti kriminalističko tehničkih ispitivanja metoda masene spektrometrije ima široku primenu u ispitivanju droga, otrova organskog porekla, sintetičkih masa, vlakana, eksploziva i sl. Maseni spektrometar se uglavnom sastoji od: sistema za unošenje uzorka, jonskog izvora, masenog analizatora i detektora. S obzirom da maseni spektrometar daje ogromnu količinu podataka o relativnoj molekulskoj masi jedinjenja, njegovom atomskom i izotopskom sastavu, u cilju njegove efikasnije primene u kriminalističke svrhe vrši se automatizacija postupka sakupljanja i obrade podataka. Ovo se vrši na taj način što se ceo sistem povezuje sa savremenim kompjuterskim sistemom u čijoj je memoriji smeštena baza podataka sa masenim spektrima raznih organskih jedinjenja, tako da se podaci dobijeni za ispitivano jedinjenje kompjuterski obrađuju i upoređuju sa bazom podataka, što za rezultat ima identifikovanje nepoznate supstance za veoma kratko vreme.

133. RENGENSKA FLUORESCENTNA ANALIZA Fluorescencija spada u luminescentne pojave izazvane apsorpcijom svetlosti. Fluorescencija predstavlja pojavu kada hladno telo

emituje svetlost dok je pod uticajem nekog zračenja. Fluorescencija traje dokle god postoji dejstvo upadnog zračenja. Postoje supstance kod kojih atomi, pobuđeni svetlošću, mogu i duže da se zadrže u tom stanju, pa tek kasnije da pređu u osnovno, emitujući enegriju u obliku vidljivog zračenja. Takav oblik fluorescencije, kada atomi prime svetlosnu energiju koja se reemituje i nakon prestanka pobude, odnosno tek posle izvesnog vremena predstavlja fluorescenciju. Fluorescentno zračenje se karakteriše nižom frekvencom (manjom energijom) od frekvence apsorbovanog zračenja, odnosno većom talasnom dužinom fluorescentnog zračenja od talasne dužine apsorbovanog zračenja. Fluorescencija se može iskoristiti u analitičke svrhe jer se prema talasnoj dužini emitovanog talasa, odnosno boji i dužini trajanja može izvršiti kvalitativna fluorescentna analiza. Kvantitativna fluorescentna analiza se može izvršiti na taj način što se u zavisnosti od intenziteta fluorescencije supstance koja fluorescira određuje nepoznata koncentracija te supstance u ispitivanom uzorku. Ukoliko se rezmena energije vrši između atoma i elektromagnetnog polja u oblasti vidljivog, ili njemu bliskog UV područja, to ukazuje da u razmeni energije učestvuju elektroni iz spoljašnjeg, perifernog dela elektronskog omotača.125 Rendgenska fluorescentna analiza je zasnovana na sposobnosti atoma da apsorbuje rendgensko zračenje (X zračenje) usled čega dolazi do pobuđenja elektrona iz unutrašnjeg dela elektronskog omotača. Pri tome, prelazak u osnovno energetsko stanje karakteriše emisija zračenja približno iste energije kao kod upadnog (primarnog) zračenja koje je izazvalo pobudu. Kod rengenske fluorescentne analize ispitivani uzorak se smešta na putu X zraka, zatim se uz pomoć uređaja koji se sastoji od redgenske cevi zračenje upućuje ka ispitivanom uzorku. Rendgenska fluorescentna analiza se u kriminalističkoj tehnici primenjuje pri analizi čistih metala, legura, raznih mineralnih supstanci, praškastih materijala, stopljenih materijala, tečnosti, raznih supstanci organskog porekla

134. RENDGENSKA DIFRAKCIONA ANALIZA U zavisnosti od uređenosti atoma i molekula sva tela možemo podeliti na amorfna i kristalna. U amorfna tela spadaju ona kod

kojih su atomi odnosno molekuli raspoređeni nepravilno, na slučajan način. Prelaskom u čvrsto stanje ova tela dobijaju oblik prema obliku suda u kome su se nalazili za vreme procesa očvršćavanja. U kristalna tela spadaju tela koja se karakterišu pravilnim i simetričnim prostornim rasporedom atoma, odnosno molekula, od kojih su ta tela sačinjena. Kako je kod kristalnih tela raspored atoma, odnosno molekula, za svaku vrstu supstance unapred određen i uvek isti, ona pri očvršćavanju dobijaju spoljašnji oblik nezavisno od oblika suda u kome se odvija proces očvršćavanja. U tela sa kristalnom strukturom spadaju kuhinjska so, šećer, dijamant i sl. Metoda rendgenske difrkacione analize zasniva se na pojavi difrakcije, tj. rasejavanja svetlosti pri prolasku kroz kristale ili druge materijale. Za razliku od spektralnih metoda, uz pomoć kojih se vrši identifikacija pojedinih elemenata iz sastava materijalnih tragova, metodom rendgenske difrakcione analize vrši se identifikacija hemijskih jedinjenja, tj. supstance. Metodom rendgenske difrakcione analize može se izvršiti i kvantitativna analiza ispitivanog uzorka, na taj način što je intenzitet difrakcionih linija za pojedine kristalne komponente srazmeran njihovoj koncentraciji u ispitivanom uzorku. Metoda rendgenske difrakcione analize na ispitivanom uzorku ostavlja miminalna oštećenja, pa se može reći da se radi o praktično nedestruktivnoj metodi. Osetljivost metode rendgenske difrakcione analize nije toliko velika. S obzirom da ovom metodom omogućava međusobno razlikovanje materija različitog hemijskog sastava, ona se upotrebljava kao dopuna spektralnoj analizi, naročito kada treba utvrditi sastav najsloženijih hemijskih jedinjenja.

135. ELEKTROFOREZA Elektroforeza predstavlja hemijsku metodu pomoću koje se vrši separacija i identifikacija složenih biohemijskih jedinjenja. Ova

metoda zasnovana je na činjenici da se u većini molekula njihovi delovi vezani elektrostatičkom silom (jonskom veza). Kod takvih molekula se dva ili više jonizovana atoma međusobno vezuju. Kada se takvi molekuli nađu u rastvaraču dolazi do spontanog razlaganja izdvojenog broja molekula. Procenat ovako razloženih molekula je stalan na konstantnoj temperaturi i koncentraciji rastvora. Ukoliko se takav rastvor nađe u električnom polju jednosmerne struje, doći će do usmerenog kretanja jona, i to na taj način što se pozitivni joni (katjoni) kreću ka negativnoj elektrodi, a negativni (anjoni) ka pozitivnoj. Kada bi se taj proces obavljao dovoljno dugo, došlo bi do potpunog razlaganja supstance poznate pod nazivom elektroliza, ali bi se pri tome sve sastavne komponente pomešanih jedinjenja opet pomešale na elektrodama. Kako bi se ipak dobila izvesna separacija, metod je modifikovan tako što se između elektroda postavlja filter-papir. Filter-papir se najpre okvasi pogodnim rastvaračem, a zatim se ispitivani uzorak postavljaja na njegovu sredinu. Pod dejstvom električnog polja otpočinje kretanje jona prema elektrodama. Brzina kretanja jona zavisi od veličine napona na elektrodama ali i od njihove veličine i naelektrisanja, kao i od gustine filter-papira. Krupniji joni će se sporije probijati između vlakana a manji brže, i za isto vreme preći će veći put, tako da će se posle izvesnog vremena grupe jona različitih veličina (masa) razdvojiti. Kada se oceni da su se grupe jona dovoljno razdvojile struja se isključuje i tako zaustavlja njihovo dalje kretanje. Osim filter-papira, kao podloga kroz koje putuju joni, koriste se i druga sredstva kao što su poliakrilamidni gelovi. Elektroforezom se iz mešavine izdvajaju hemijska jedinjenja srodne materije, koja se ne bi mogla uspešno izdvojiti primenom klasičnih metoda analitičke hemije. Ovaj metod posebno se koristi za ispitivanje raznih bioloških uzoraka, ali i za čitanje zalivenih i precrtanih tekstova kada se sredstva pisanja i zalivanja razlikuju po hemijskom sastavu.

136. HROMATOGRAFSKE METODE Hromatografija predstavlja jednu od najzastupljenijih hemijskih metoda u kriminalistici, koja se koristi za razdvajanje, odnosno

analizu hemijskih supstanci. Poseban značaj ove metode ogleda se u sposobnosti otkrivanja neke materije u izuzetno malim količinama (do milijarditog dela grama), separaciji supstanci bliskih po hemijskim svojstvima, koje se drugim hemijskim metodama nisu mogli razdvojiti, kao i separaciji složenih jedinjenja (nafta, mastilo, alkoholna pića, eksplozivi, otrovi, droge itd.). Ova metoda obuhvata tehniku separacije komponenata smeše u sistemu relativne pokretljivosti dve faze, od kojih je jedna pokretna a druga nepokretna. Suština ove metode ogleda se u tome da se uz pomoć određene supstance (pokretne faze) ispitivani uzorak u gasnom ili tečnom obliku, transportuje kroz odgovarajuću podlogu (nepokretnu fazu), tako da su uzorak i podloga u neposrednom kontaktu. Pri tom, dolazi do interakcije podloge i molekula iz smeše koja se prenosi preko podloge. Jačina te interakcije zavisiće od vrste molekula, pri čemu neki molekuli bolje prijanjaju za podlogu, a neki manje. Ona vrsta molekula, tj. ono jedinjenje iz smeše koje ima bolju moć pričvršćivanja za podlogu, u toku transporta kroz podlogu kretaće se sporije i zaostajaće za onim molekulima koji imaju manji afinitet prema podlozi. Prilikom prolaska smeše preko podloge (nepokretne faze) dolazi do separacije smeše na komponentna jedinjenja. Hromatografska separacijea sastojaka smeše zasniva se na raspodeli pojedinih sastojaka između pokretne i nepokretne faze. U kriminalističkim laboratorijama primenjuju se tri osnovna vida hromatografije: gasna, tečna i tankoslojna hromatografija.

148. VEŠTAČENJE IJUDSKE KRVI Krv cini 7-8% ukupne telesne mase odrasle osobe. Krv struju telom u zatvorenom sistemu krvnih sudova, koji se sastoji od

arterija, vena i kapilara. Sa kriminalsistickog aspekta najvaznije svojstvo krvi jeste njen biohemijski sasav pomocu koga se moze izvrsiti identifikacija ucinioca k.dela na osnovu tragova krvi pronadjenih na licu mesta. Krv je sastavljena od eritrocita, leukocita i trombocita. Svaki elemement poseduje specificne karakteristike. Eritrociti u sebi sadrze hemoglobin koji daje upadljivu boju krvi. Leukociti u sebi sadrze genetski materijal cija analiza omogucava identifikaciju osobe od cije krvi potice trag. Trombociti imaju ulogu u koagulaciji krvi i njihov znacaj je za formiranje traga izlivene krvi. Postupak vestacenja tragova ljudske krvi se odvija kroz sledece faze: - faza prliminarnog ispitivanja tragova krvi, - utvrdjivanje starosti tragova krvi i - odredjivanje identifikacionih karakteristika tragova krvi. Faza prliminarnog ispitivanja tragova krvi predstavlja utvrdjivanje da li odredjeni trag potice od krvi ili neke druge supstance. U krim.tehnici se primenjuju tri hemijske reakcije za dokazivanje pristustva krvi u tragu: - benzidinska reakcija se zasniva na reakciji benzidina i stabilnog molekula hemoglobina u krvi. - fenoftalinska reakcija predstavlja metodu dokazivanja prisustva krvi u tragu, a primenjuje se na taj nacin sto se uzorak spornog traga tretira smesom koja sadrzi fenoftalein i - luminolska reakcija predstavlja metodu kada se tretirana povrsina rastvorom luminola, i ako se na njoj nalazi krv, za oko pet sekundi dolazi do pojave plavo-ljubicaste svetlosti. Analizom krvi mogu se dobiti podaci o tome: - da li krv pripada muskoj ili zenskoj osobi, - da li krv potice iz nosa, usta, pluca, zeluca, hemoroida, - da li krv potice iz zenskih polnih organa i - da li krv potice od novorodjenceta. Faza utvrdjivanja starosti tragova krvi se vrsi na osnovu promene boje krvi i brzine njenog rastvaranja. Ovaj nacin je zasnovan na merenju brzine rastvaranja tragova krvi u troprocentnom vodenom rastvoru kalijum hidroksida. Faza odredjivanja identifikacionih karakteristika tragova krvi se moze izvrsiti na dva nacina: - odredjivanje krvnih grupa. Krv se deli na 4 grupe u zavisnosti da li u eritrocitima postoje odredjeni proteini. Nosioci krvne grupe A imaju specifican protein aglutinogen A, krv grube B sadrzi aglutinogen B, krvna grupa AB sadrzi oba proteina, dok krvna grupa O (nulta) ne sadrzi ni jedan od ta dva proteina. Pored podele na krvne grupe postoji podela i na rezus faktor-Rh faktor. Ljudi sa Rh+ stvaraju rezus protein, dok ga ljudi sa Rh- ne stvaraju, i - odredjivanje genetskog koda je utvrdjivanje DNK koje je karakteristicno za svako lice, na osnovu ovakvog utvrdjivanja moguce je izvrsiti identifikaciju lica od koga potice trag krvi.