Mr Milisav Sekuli I KNIN JE PAO U BEOGRADU

Izdava:

Za izdavaa

Urednik: Lektor:

tampa:

Nidda Verlag GmbH Homburger Str. 69a D - 61118 Bad Vilbel

Duan Vidakovic

Duan Milovanovic Branka Hristi

Orion print

Bad Vilbel, 2000.

Mr Milisav Sekuli

KNIN JE PAO

U BEOGRADU

5

UVOD Pad Republike Srpske Krajine (RSK) i egzodus Srba u avgustu 1995.

godine samo je jedna od tragedija koje su proizvedene raspadom bive Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije. Jedna u nizu ovovekov-nih nacionalnih tragedija koje su zadesile Srbe i nastavak onih koje traju ili e se deavati u bliskoj budunosti. Ako se ova srpska nesrea uporedi sa tragedijama drugih naroda sa prostora bive Jugoslavije, nesporno je da je egzodus Srba iz Krajine najvea, najgnusnija, najprljavija i najkrvavija podvala jednom civilizovanom evropskom narodu na samom kraju dvadesetog veka. To je ujedno i podvala sa najvie krivaca, zbog ega je, svakako, tragedija tolikih razmera i bila mogua. Naalost, sva dosadanja objanjenja pada Krajine i egzodusa Srba, ako ih je i bilo, uproena su do prostakluka, prepuna izbegavanja odgovornosti, sa nedopustivo cininim prebacivanjem krivice na druge. Glavni krivci brane se upornim utanjem. U ime njih govore drugi, sve ine da sakriju odgovornost pravih krivaca.

Istina o padu Krajine i egzodusu srpskog naroda ne moe se objektivno sagledati ako se trai i izrie izdvojeno od ukupnih zbivanja koja su dovela do razbijanja SFRJ. Istina o padu Krajine i egzodusu nesrenog srpskog naroda bila bi nepotpuna i netana ako bi se zasnivala samo na tome ta je ko dosad rekao o tome ili ako bi se gradila i na bazi samo pojedinih injenica, ma koliko one bile tane. Istina koju izriu ostraeni pojedinci najmanje je istina.

U knjizi "Knin je pao u Beogradu" uinjen je pokuaj da se tragedija Srba iz avgusta 1995. godine ocenjuje u kontekstu postojanja i razbijanja SFRJ i na bazi svega bitnog to se deavalo u Krajini od 1991. do 1995. godine. U centru tih zbivanja u Republici Srpskoj Krajini bila je Srpska vojska Krajine (SVK) i ono to je predstavljalo njeno okruenje. Zato ova knjiga itaocu nudi sliku mnogih dogaanja na prostorima Krajine prvenstveno iz tog ugla, ukljuujui i analizu posledica do koje je dolazilo.

Stvaranje i postojanje Republike Srpske Krajine prepuno je manipulacija narodom ali i Srpskom vojskom Krajine. Uoavanje traginih manipulacija poee sa tzv. Vensovim planom, presudnom prevarom Srba u Krajini. Manipulacija e se zatim nastaviti lutanjima u stvaranju i razvoju Srpske vojske Krajine. Jer, stvarana je vojska bez jasnog koncepta o tome kakva treba da bude. Njena upotreba posebna je pria, od planiranja do konkretnih zadataka a njeni dobrovoljci predstavljae vesto nametnutu zabludu sa

6

bunom propagandom o pomoi brai u nevolji koja to nije bila. Naravno, u svemu su postojali i asni izuzeci, ali oni nisu mogli biti presudni.

Istina o porazima Srpske vojske Krajine u 1993. godini (gubitak Masle-nice, Perue, Divosela, Medakog depa) govori ne samo o trenutnom stanju Srpske vojske Krajine nego i o beau Unprofora i drugih garanata mira na tim prostorima, koji su posredovali u ime meunarodne zajednice i raznih institucija Evrope.

U 1994. godini Srpska vojska Krajine ponaala se tako kao da je imala zadatak da saeka hrvatsku vojsku da se u miru pripremi za okupaciju RSK i za etniko ienje Srba sa tih prostora. U knjizi je data ubedljiva slika fatalnog gubljenja vremena zbog naivnog verovanja u sporazum o primirju. Te rame godine Srpska vojska Krajine je iskoriena i ak zloupotre-bljena u borbama za Zapadnu Bosnu, sadejstvujui snagama Vojske Republike Srpske.

Agresija Hrvatske na Zapadnu Slavoniju maja 1995. i na zapadni deo RSK, avgusta 1995. godine samo je finale prevrtljivosti i istorijske naivnosti, to je Srbe u Krajini i odvelo u tragediju. To je slika dogovorenog i pripremljenog kraja Republike Srpske Krajine. U knjizi su ti prizori dati bez okolienja i kroz prizmu dogaaja iz same Krajine, oima vojnog stareine na znaajnoj komandnoj lestvici.

Uinjeno je sve to je bilo mogue da se u knjigu unesu samo nesporne injenice i sudovi do kojih se dolo na bazi njihove analize. Ukupnom prezentacijom, knjiga omoguava da i sam italac zakljuuje o istorijskom usudu koji je zadesio Srbe u Krajini.

7

ISTORIJSKA SUCELJENOST SRBA I HRVATA

Stradanje srpskog naroda u Republici Srpskoj Krajini je realnost koja se vie ne moe zaobilaziti i ne srne preutkivati. Tragedija je ogromna i ne-izmerna. Ljudski je pitati zato se tragedija dogodila, kako se stiglo u takav poraz, kolika je zbog toga i ija odgovornost? Da li se tragedija mogla izbei? Ako je bilo izlaza, ta je i kada trebalo uraditi? Ko nije uradio ono to je moralo da se uradi? Da bi se izbegla pristrasnost u traganju za istinom neophodno je, pored ostalog, svestrano analizirati problem Srba u Hrvatskoj. To podrazumeva i razlikovanje zabluda od realnosti, posebno onih zabluda koje su rezultat ideolokog vienja.

Istorijski gledano, odnos Srba i Hrvata, i da nije bilo ovog najnovijeg stradanja, ne moe se ocenjivati pozitivnim i prigodnim, jer u stvarnosti za tako neto nema opravdanja. Postojanje Austrougarske i Vatikana i njihovo osmiljeno delovanje radi "oblikovanja Balkana" posejalo je seme nepremostivog razdora. Mrnja Hrvata prema Srbima postala je vremenom i nacionalna karakteristika. Ona uveava dimenzije svih razlika, koje objektivno karakteriu Srbe i Hrvate. Iz tih razloga, pravoslavlje i katolicizam se doimaju i kao nepremostiva suprotnost izmeu Srba i Hrvata. Katolika crkva je, naalost, sasvim osvedoeni nosilac mrnje i genocidne politike protiv Srba u Hrvatskoj. Svaka vlast, koja je potpadala pod uticaj Katolike crkve u Hrvatskoj, prihvatala je i obavezu da progoni Srbe. U takvoj konstelaciji odnosa, sasvim prirodno, Srbe je u zatitu uzimala, pre svih, Srpska pravoslavna crkva. Otuda se konfrontacija i svodi na verski faktor. Tako je i u periodu od 1941-1945. i 1991-1995. uz Srbe u Hrvatskoj jedino istinski stajala Srpska pravoslavna crkva. Sve drugo, bila je samo neosmi-ljena politika, kratkog daha, jalova i na kraju i - izdajnika.

Srbi su jednom zauvek mogli da ree svoje probleme sa Hrvatima raspadom austrougarske carevine. Mogli su se opredeliti samo za Srbiju, ivei na prostorima koji etniki pripadaju Srbima. Bila je to ujedno i prilika da se stvori i razvija zasebna hrvatska drava. Jer, ne bi se, istovremeno, smela zanemariti injenica da je u svesti Hrvata odavno bila usaena elja za sop-stvenom dravom, koja se niim nije mogla zameniti. Naalost, tadanja politika Srbije je verovala da je stvaranje zajednike drave bolje reenje nego postojanje Srbije i Hrvatske kao malih i samostalnih drava. Sve protiv-renosti izmeu Srba i Hrvata tadanja politika je smatrala reivim. Srbija je, pritom, polazila od znaaja dobrih odnosa izmeu Srba i Hrvata, koji su trebali da budu brana moguim meusobnim ratovima u budunosti.

8

Verovalo se da ivot u zajednikoj dravi moe predstavljati dobru osnovu za zbliavanje Srba i Hrvata. Pritom se, sasvim neosnovano i euforino, tvrdilo da su Srbi i Hrvati isuvie bliski, srodni i slini narodi, takorei sasvim isti.

Politika koja je insistirala na stvaranju zajednike drave za Srbe i Hrvate, isuvie je uvaavala davnanju izjavu hrvatskog Sabora, iz 1867. godine, koja glasi: "Sabor Trojedne kraljevine izjavljuje sveano, da Trojedna kraljevina priznaje narod srpski, koji u njemu stanuje, kao narod s hrvatskim narodom istovetan i ravnopravan". Ta ista dravotvorna politika Srbije, meutim, zanemarivala je i preutkivala snano delovanje i rasprostranjenost uticaja medu Hrvatima Ante Starevia i slinih. Toliko radikalno zalaganje za nasilnu i genocidnu eliminaciju Srba nije bilo za potcenjiva-nje. Naalost, utalo se namerno i o istini da su u ratu 1914. godine Hrvati, u sastavu austrougarske vojske, poinili masovna zverstva protiv srpskog stanovnitva u Podrinju. Bar je ta injenica bila pred oima srpske politike i nije se mogla zanemariti. Pored toga, kralj Aleksandar Karaorde-vi i vlada Srbije morali su znati probleme koji su ukazivali na potrebu da se dublje procenjuju posledice namere o stvaranju zajednike drave u kojoj e iveti Srbi i Hrvati. Regent Aleksandar je i zatraio od naelnika Generaltaba Vojske Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, vojvode Zivojina Miia, da obie Hrvatsku u martu 1919. godine, kako bi se lino obave-stio o tamonjoj politikoj situaciji. Posle obilaska Zagreba, Karlovca, Ogulina, Gospia, Gline, Siska, Varadina i Rijeke, vojvoda Mii je bio duboko razoaran dranjem hrvatskih politiara, i ispunjen velikom zebnjom za sutranjicu, ukoliko Srbija ostane sa Hrvatskom u jednoj dravi. To je rekao i samom kralju Aleksandru:

"Iz svega to sam video i uo, ja sam duboko zaalio to smo se, na silu Boga, obmanjivali nekakvim idejama o bratstvu i zajednici. Svi oni jednako misle. To je svet za sebe. Ma sa kakvim predlogom da se pojavi, stvar je propala. Nita se nee moi uiniti. To nisu ljudi na iju se re moe osloniti. To je najodvratnija fukara na svetu, koja se ne moe zajaziti niim to bi joj se ponudilo."

Na to e kralj Aleksandar: "Vojvodo, to bi trebalo initi?" Zivojin Mii odgovara: "Ja sam sa tim raistio. Dvoje nam kao neminovno predstoji: potpuno

se otcepiti od njih, dati im dravu, nezavisnu samoupravu, pa neka lome glavu kako znaju."

"A granice?", pita kralj Aleksandar. "Granice e biti tamo gde ih mi povuemo, ne onde gde nae ambicije

izbijaju na povrinu, nego onde gde istorija i etnografija kau, gde kau jezik i obiaji, tradicija i, najzad, gde se sam narod po slobodnoj volji opre-deli, pa e to biti pravo i bogu drago."

Tog asa zaiskrila je i srpska nesebinost, nesvojstvena visokoj politici. Kralj Aleksandar konstatuje:

9

"To bi Itaiijani oberuke prihvatili. Mi bismo tada Hrvate prosto gurnuli u naruje Talijanima."

Na to e vojvoda Zivojin Mii: "Neka im je sa sreom. Neka se oni Hrvatima usree. Ja sam duboko

uveren da se mi s njima neemo usreiti. Ti su ljudi, svi odreda, prozirni kao aa, nezajaljivi, i u takvoj meri lani i dvolini da sumnjam da na kugli zemaljskoj ima veih podlaca, prevaranata i samoivih ljudi... Ne zaboravite, Visoanstvo, moje rei. Ako ovako ne postupite, siguran sam da ete se ljuto kajati."'

Naalost, injenice nisu presuivale u donoenju odluka kojima e se vezivati i ukrtati sudbina dva naroda, kao to su Srbi i Hrvati.

Da Zivojin Mii nije bio uveni vojskovoa nego, recimo, obian i nepoznat ovek, danas bi mu istorija priznavala zvanje nepogrenog proroka. On je suvie dobro znao da se drava jednog naroda ne stvara svakoga dana. Srbi su pet vekova iveli u ropstvu, i ginuli su da bi obnovili svoju dravu. Balkanski ratovi i Prvi svetski rat, pruili su Srbima jedinstvenu ansu da stvore srpsku dravu. Iskusni vojskovoa i ratnik brzo uoava "obmanjivanje idejama o bratstvu i zajednici". Posle svega, treba samo poredati injenice. Kralja Aleksandra ubili su Hrvati. U Drugom svetskom ratu Hrvati su poklali milion Srba u Hrvatskoj i BiH. U ratu od 1991. do 1995. pola miliona Srba je proterano sa svojih teritorija koje su dobrovoljno darivane Hrvatskoj a na hiljade je poubijano. Oko desetak hiljada Srba dredi na svojim ognjitima, jer u "lijepoj njihovoj" ive u neljudskim uslo-vima samo zato to su Srbi i to za sunarodnike imaju Hrvate.

Period prve Jugoslavije karakterisalo je dalje produbljivanje netrpeljivosti i sukoba na relaciji Srbi - Hrvati. O mnogim burnim dogaajima iz navedenog vremena pisali su brojni savremenici, priznati ljudi. U tom periodu vodi se vie nego ogorena borba izmeu onih koji bi da sauvaju Jugoslaviju i onih koji bi po svaku cenu da je razbiju. Nosilac borbe protiv postojanja zajednike drave u kojoj ive Srbi i Hrvati je Komunistika partija Jugoslavije. Ona sve tadanje probleme Jugoslavije svodi na nacionalno pitanje.

Period od 1919. do 1941. godine pokazao je da je Jugoslavija drava koja nema realnih uslova za delotvorno funkcionisanje. To je vreme u kome su oni koji su se zalagali za Jugoslaviju uinili sve to je bilo mogue za njen opstanak. U toj borbi nije se alio trud i rtve. Kljuni faktor koji je onemoguavao opstanak Jugoslavije bili su odnosi Srba i Hrvata. U tim odnosima Hrvati su traili svoju dravu kroz borbu za vea prava od svih drugih naroda koji su iveli u zajednikoj dravi. Srbi su za Jugoslaviju jer se ona, pored ostalog, najavljuje i kao njihova zatita od Hrvata. Kao da Srbe od Hrvata nije mogla da titi i Srbija.

Postojanje prve Jugoslavije propraeno je neprestanim sukobljavanjima Hrvata, s jedne i vlasti Jugoslavije, s druge strane. Ta vlast je od strane hrvatskih separatista i ovinista uporno predstavljana kao pristrasna odbrana Srba i njihovih interesa. Nikako nije prihvatana kao vlast zajednike

10

drave, pa otud i zlonamerno poistoveivanje Jugoslavije sa Srbijom i Srbima u formi "velikosrpskog hegemonizma". Neutemeljenost prve Jugoslavije kao drave pokazala se u pravoj meri 1941. godine. Agresiju Ne-make, Vojska Kraljevine Jugoslavije je doekala sasvim nespremna, to je bio rezultat nereivih odnosa Srba i Hrvata kroz svo vreme njenog postojanja. Hrvati e nemaku faistiku vojsku doekati kao oslobodioca. Ras-pae se zato bez otpora i borbe sve jedinice tadanje jugoslovenske vojske na teritorijama Hrvatske, ili e htenjem Hrvata masovno prei na stranu Nemaca. Hrvati e odmah proglasiti svoju tzv. Nezavisnu Dravu Hrvatsku, koja e potom, za etiri godine svoga postojanja, likvidirati milion Srba na njihovim ognjitima.

Znamenje utopije na kninskoj tvravi Postojanje prve Jugoslavije pokazalo se, na drastian nain, kao proma

aj. Nametao se, samim tim, i logian zakljuak: Jugoslavija je mogua ako je ne ine Srbi i Hrvati. Mogua je i sa Hrvatima, ali bez Srba, ili sa Srbima ali bez Hrvata. Jugoslavija, dakle, nije mogua ako su u njoj Srbi i Hrvati. To su se usudili da kau pojedini ljudi iz vrha Srpske pravoslavne crkve, ali su bezono uklonjeni. Sutinsku istinu o prvoj Jugoslaviji prikrila je Komunistika partija. U njenom konceptu Srbija je viena bez Kosova, Makedonije, delova Bosne i Hercegovine, Vojvodine. Ta partija je sve vreme svoga postojanja Srbiju smetala samo na teritoriju nekadanjeg Beogradskog paaluka. Komunisti su u platformu svoje borbe ugradili poznatu krilaticu austrougarske vrhuke o "velikosrpskom hegemonizmu". Stvorena je tako fama o nereenom nacionalnom pitanju u (prvoj) Jugoslaviji, jer su toboe sve nacije i nacionalne manjine bile potlaene od Srba. Tako je prva Jugoslavija proglaena za nacionalnu tamnicu svih, izuzev Srba. Srbi su sledstveno tome doivljavani kao narod koji je ostalima oduzeo njihova

11

nacionalna prava. Ta monstruozna konstatacija, kao optevaei stav Komunistike partije Jugoslavije, poturana je kasnije kao navodni stav drave i njenih graana. To to su Hrvati masovno izdali prvu Jugoslaviju i uinili genocid protiv Srba, zamaskirano je tako to su svi Srbi odreda okrivljeni za "hegemonizam".

Kada je 1941. prva Jugoslavija okupirana, Komunistika partija Jugoslavije je imala sve uslove da jednom zauvek raisti sa "velikosrpskim hege-monizmom". Bilo je dovoljno da se prihvati realnost - da vie ne postoji ju-goslovenska drava - i da se prepusti svakom narodu da se samo za sebe bori da preivi. Da se tako uradilo, komunisti bi sili sa istorijske pozornice, pa ne bi ni bilo uslova za njihov dolazak na vlast. U takvim okolnostima samo je srpski narod bio u poziciji da prua otpor okupaciji i da sauva svoj integritet. Podlogu su inile tradicije otpora koji je pruan Turcima, a kasnije, Austrougarima, Bugarima i Nemcima. Ni jedan drugi narod do tog vremena nita znaajnije nije uradio na planu svoje nacionalne emancipacije i osloboenja od onih u ijem su ropstvu iveli. Znali su to dobro komunisti i te 1941. godine. Bez srpskog naroda bilo je nemogue krenuti u masovan otpor. A Srbi su bili cilj istrebljivake politike ne samo Nemaca u okupiranoj Srbiji, nego i Hrvata i Italijana u Hrvatskoj, Hrvata i muslimana u Bosni i Hercegovini, iptara i Italijana na Kosovu, Bugara na prostorima Makedonije i juga Srbije. Crnogorci su delili sudbinu Srba u Crnoj Gori, u sudaru sa italijanskim faistima.

Dok je SSSR urovao sa Nemakom, sklapajui pakt sa Hitlerom, Komunistika partija Jugoslavije je disciplinovano podravala sve ono to je bila linija Kominterne (Komunistike internacionale), koja je, takode, u Srbima videla olienje hegemonizma nametnutog ostalim narodima u Jugoslaviji. Ali kada je izvren "verolomni" napad faistike Nemake na "prvu i jedinu zemlju socijalizma", usledio je poziv svim komunistikim partijama da diu ustanke i da organizuju pokrete otpora protiv faizma. Taj poziv je usledio 21. juna 1941. godine, kada je poela agresija Nemake na SSSR. U tom trenutku, Komunistika partija Jugoslavije radi ono to mora: odluuje se da pozove narod na ustanak. Zuri da to uradi prva u Evropi, da se dodvori Staljinu. Poziv upuuje ve 4. jula, iako nisu izvrene nikakve pripreme za ustanak. Primarni cilj tog proglasa nije sudbina Jugoslavije i sloboda njenih naroda ve pomo napadnutom SSSR-u. Komunisti e, automatski, "zaboraviti" svoju borbu protiv bilo kakve Jugoslavije. Pozvali su na ustanak i otpor sve narode Jugoslavije, znajui pouzdano da e se neizostavno odazvati Srbi i Crnogorci. Ostali narodi bie zato "predstavljeni" retkim pojedincima, pre svega lanovima KPJ, za koje je to bila direktiva bez pogovora. Tako e biti sve do kapitulacije Italije, septembra 1943. godine. Tek posle toga, i drugi narodi e "pohitati" u narodnooslobo-dilaku vojsku koja je, do tog vremena, po sastavu prvenstveno bila srpska. Medu borcima drugih naroda nai e se i poprilian broj onih koji su od 1941. godine sluili okupatoru, ratujui protiv narodnooslobodilake vojske i vrei genocid nad srpskim stanovnitvom.

12

Pred kraj rata, Komunistika partija se morala suoiti sa injenicom da su teret borbe i otpora faizmu u najveem delu podneli Srbi borei se nesebino i za slobodu svih ostalih naroda. Otuda je ponovno osnivanje Jugoslavije moglo objediniti sve Srbe a ujedno i zatakati hrvatska zverstva nad Srbima poinjena radi stvaranja NDH. To je bio i jedini nain da se Hrvati, kao Hitlerovi saveznici i gubitnici, sauvaju kazne za genocid. Zato e, krajnje proraunato, kraj rata i Hrvati doekati u sastavu nove - druge Jugoslavije, koja se, po komunistikoj direktivi nije smela ni po emu upo-redivati sa svojom prethodnicom. Zauvek (!) je proglaena dravom "bratstva i jedinstva", sa "definitivno reenim nacionalnim pitanjem", jo tokom NOR-a (1941-1945. godine).

U drugoj Jugoslaviji, pritajeni nacionalizmi "reenog" nacionalnog pitanja su, ipak, izbijali na scenu. Komunisti su radi politikog balansa, sve nacionalizme izjednaavali po opasnostima. Tako su i narod-rtvu, primoravali ne samo da prata nego i da uti o hrvatskim zloinima. Otuda se nijedan skup komunista nije mogao odrati a da se ne istakne i "nacionalna ravnopravnost" sa "bratstvom i jedinstvom", kao zajednikim tekovinama NOB. Komunisti su sve vreme upozoravali narode Jugoslavije na sve mogue opasnosti koje ugroavaju nacionalnu ravnopravnost, samo jednu nikada nisu pominjali, a ta je upravo dolazila od samih komunista. Jer, komunisti su, svojom "borbom" za nacionalnu ravnopravnost, drugu Jugoslaviju i doveli do raspada. Time su oduili dug Kominterni i ostvarili kljuni programski zadatak Komunistike partije Jugoslavije iz perioda pre Drugog svetskog rata. I opet su srpsko-hrvatski odnosi predstavljali osnovu za sve sukobe koji su vodili dravu u raspad.

Ni drugi nacionalizmi nisu zaostajali u borbi za prava "svoga" naroda: slovenaki, muslimanski, iptarski, makedonski, maarski. Oni e se samo okoristiti onim to su Hrvati i Srbi isticali kao argumente u svojoj nepomirljivosti i nemogunosti da ive u zajednikoj dravi. Otuda je, praktino i druga Jugoslavija samo potvrdila isto ono to i prva. Da se spletom raznih okolnosti ba 1991. godine nije "desila pobuna u zemlji" SFRJ, ona bi se sigurno dogodila neku godinu kasnije. Famozna "dogaanja naroda" u dravi sa "reenim nacionalnim pitanjem", izvedena su u reiji nacional-ko-munista.

13

RAZGRADNJA DRAVE I VOJSKE

I ZLOUPOTREBA I NARODA Kao i u sluaju sa prvom, raspad druge Jugoslavije nije doao samo kao

rezultat separatistikih tenji pojedinih njenih naroda, ve i kao posledica brojnih i snanih spoljnih uticaja i okolnosti. Na prvi pogled, Jugoslavija je bila zateena to se opaki separatistiki talas poeo valjati sa Alpa, iz Slovenije, a ne iz Hrvatske, gde je "oduvek" tinjao. Iako su Slovenci svoju secesiju ostvarili na javnoj sceni i takorei "legitimnim sredstvima", pokaza-e se da je to bio samo nain da se okurae i ostali. Ujedno se ispitivala odlunost i proveravala vrstina onih kojima je bilo stalo do Jugoslavije. Slovenci su na neki nain posluili i kao dimna zavesa da se manje vidi ono to se kuvalo u Hrvatskoj. A to to se tamo spremalo, direktno je udarilo po Srbima, tukui tako i Jugoslaviju.

Srpski narod, masovno rasprostranjen na teritorijama avnojske Hrvatske, bio je fiziki ugroen i pre intervencije JNA u Sloveniji (jun-jul 1991).

Posle toga, kao da je dat znak za sveopti pogrom Srba. Tamo gde su Srbi inili veinsko stanovnitvo, morale su da ih tite jedinice JNA sa prostora na kojima su locirane gde su bili manjina, Srbi su morali da se iseljavaju i bee ili su "jednostavno" - nestajali. U zapadnom delu kasnije stvorene Republike Srpske Krajine (RSK) kljunu ulogu u zatiti Srba imao je 9. korpus (Kninski). U istonom delu (Istona Slavonija, Zapadni Srem) zatitu je delom vrio 17. korpus (Tuzlanski). Srpski ivalj u Zapadnoj Slavoniji i Podravini, odlukom politikog vrha drave trebalo je da bude pod zatitom 32. korpusa (Varadinskog) i 5. korpusa (Banjalukog).

Posle insceniranog isterivanja Slovenije iz SFRJ dolazi i do povlaenja JNA iz te otcepljene republike. Zatim je dolo do krajnje netipinog rata izmeu JNA i hrvatske paravojske sa unapred postavljenim ishodom. JNA nije smela poraziti i unititi hrvatsku paravojsku. Nije smela ni estoko uzvraati na napade, da ne bi do kraja dekurairala udarnu pesnicu separatista. Njima je, opet, sve bilo doputeno, naroito protiv Srba. ta god inili, znali su da ih opet nee stii kazna za ponovljeni genocid i etniko ienje. Taj rat se prvo ispoljavao blokadom kasarni JNA na prostorima Hrvatske, zatim i borbenim dejstvima koja su na odreenim prostorima dostizala i razmere operacija operativnog znaaja. Paravojska Hrvatske stalno je bila u ofanzivi, a JNA se, po nareenju vrha drave i svoje vrhovne komande redovno suzdravala. Besomuna propaganda protiv JNA, Srbije i

14

Srba, koordinirana iz monih zapadnih centara, dostizala je nesluene raz-mere. Srbi su satanizovani i unapred osueni iako su, s druge strane, vreni neprekidni napadi na sve to Srbima pripada na teritoriji Hrvatske. Na isti nain "tuena" je i JNA. Treu komponentu ine "primirja" koja je Zagreb traio a naroito kad god bi JNA odlunije krenula u akciju, ali ih Hrvatska nikada nije potovala.

Jugoslovenska narodna armija e se brojano otanjiti samim inom odlaska Slovenaca i Hrvata iz njenih redova, ali i pasivnim odnosom drugih obaveznika i stareina, pre svega, nesrpske nacionalnosti. Boraki sastav JNA inie praktino samo vojnici i vojni obveznici srpske i crnogorske nacionalnosti, i dobrovoljci iz redova Srba iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Smanjeno brojno stanje toboe e se "popravljati" davanjem saglasnosti da se obrazuju i naoruavaju pojedine paravojne grupe. Sve te "jugosloven-ske" paravojske obrazovane su pod okriljem vlada Srbije i Crne Gore. O tome nije nita javno saoptavano, jer su i paravojske svakojako upotrebljavane, zavisno od toga sa kojim su ciljem obrazovane.

Propaganda Slovenije i Hrvatske, pomognuta iz odreenih krugova zapadne Evrope i SAD, napadno je tvrdila da je JNA trula i nemona i da je poraena u Sloveniji. ak joj se nije priznavao status armije SFRJ, nego je optuivana da je "srpsko-etnika", da ratuje za interes Slobodana Miloe-via i "Velike Srbije". Pored ostalog, JNA je optuivana i da je "izdala slo-venaki i hrvatski narod". Otuda je stareinski kadar nesrpske nacionalnosti veim delom i pohitao u redove vojske (paravojske) svoga naroda. U posebnu kategoriju mogli bi se svrstati oni oficiri i podoficiri nesrpske nacionalnosti koji su iskoristili mogunost da napuste JNA odlaskom u pre-vremenu penziju. Jedan broj stareina je naputao JNA i bez mogunosti da se penzionie. Veina takvih, bez ikakve smetnje i prepreke, ostaje i dalje na prostorima Srbije i Crne Gore. Osim to su okrenuli leda svojoj armiji, mnogi su je i zlurado klevetali. Nesporna je i injenica da je jedan broj Hrvata, Muslimana, Slovenaca i Makedonaca ostao u aktivnoj slubi JNA (kasnije Vojsci Jugoslavije) ali na manje znaajnim dunostima. Iako su predano bili za SRJ i za novoproglaenu Vojsku Jugoslavije, naalost, veina takvih poistoveena je sa izdajnicima i nepoeljnim graanima SRJ. Svi oficiri nesrpske nacionalnosti, nezavisno od njihove nove pozicije, zadrali su u Crnoj Gori i Srbiji stanove koje su otkupili za male pare.

Ne tako mali broj stareina nesrpske nacionalnosti delovao je i neprijateljski (bavljenje pijunaom, opstrukcijama, irenjem propagande) prema Jugoslaviji i njenoj armiji. Naalost, sve je to takorei mirno posmatrano od drave i vojne organizacije. Zatvarane su oi i pred injenicom da su na hiljade porodica vojnih lica proterane iz Slovenije i Hrvatske i da su njihove stanove, sa svim imetkom, prisvajale novoosnovane drave Hrvatska i Slovenija. Plitkost navedene politike osetie se i posle 1995. godine. U Srbiji su bez prepreka stanove prodali ak i oni oficiri koji su se krvniki borili protiv Srba u BiH i RSK, dok su njihove kolege srpske nacionalnosti

15

morali napustiti stanove u Sloveniji i Hrvatskoj i ostali bez igde iega. Umesto da trgovinu vojnih lica nekretninama zabrane do postizanja

sporazuma na meudravnom nivou, vlasti SRJ, Srbije i Crne Gore radile su na tetu svojih dravljana.

Pripadnici JNA u tampon zoni, na liniji razdvajanja Srba i Hrvata

Posle povlaenja iz Slovenije JNA je po svom preostalom sastavu i mo-difikovanim ciljevima koje je trebalo da ostvari, praktino predstavljala armiju Srbije i Crne Gore. Time je i dovedena u poziciju da titi srpski i-valj u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, na onim prostorima na kojima su Srbi inili veinsko stanovnitvo. Ne moe se porei ni injenica da je JNA, sve do svoje transformacije u Vojsku Jugoslavije, delom titila i Hrvate i Muslimane razdvajajui ih na linijama dodira izmeu sela i naselja.

Od JNA se tada zahtevalo da dvostruko postupa. Jedinicama koje su bile u blokiranim garnizonima na teritoriji Hrvatske, nalagala se pasivnost. Na napade hrvatske paravojske i jedinica Ministarstva unutranjih poslova Hrvatske, JNA nije smela odgovarati orujem. Komande jedinica imale su striktna nareenja da uzvraaju vatrom samo kad vojnici i stareine u blokiranim kasarnama ponu da trpe gubitke. O nekim preventivnim me-rama nije bilo ni govora, o ofanzivi pogotovo. Politikim diktatom potovala se legalna vlast u Hrvatskoj koja je dobila izbore, a u sutini doputeno joj je da radi ta hoe, ime su nepovratno otvarana vrata secesiji.

Na onim teritorijama Hrvatske gde su Srbi inili veinsko stanovnitvo, i koje su "viene" u tzv. "suenoj Jugoslaviji", JNA je izvodila ofanzivna dejstva, da "zaokrui" nove granice. To je naroito dolo do izraaja na prostorima Istone Slavonije, Zapadnog Srema i Baranje. Slino se oekivalo i u Zapadnoj Slavoniji, ali je angaman JNA izostao zbog kapitulacije Varadinskog korpusa i nedovoljne aktivnosti 5. korpusa (Banjalukog).

16

Zbog toga e srpski narod u Zapadnoj Slavoniji i Podravini doiveti genocid od hrvatske paravojske.

Dejstva JNA oko Dubrovnika poseban su sluaj. Operacijom JNA na tom prostoru nije nita "zaokruivano" ve se elelo samo doi do teritorija koje bi kasnije bile predmet cenkanja kada ponu pregovori o miru.

Razvoj dogaaja u Bosni i Hercegovini i Makedoniji, koji se domino efektom prenosio iz Slovenije i Hrvatske i na ostale jugoslovenske narode, jo vie e "ogoliti" ulogu JNA, liavajui je atributa koji su je inili jugoslo-venskom, i armijom svih naroda i narodnosti SFRJ. Kao vojska Srbije i Crne Gore, JNA e do svoga nestanka, praktino zaokruiti granice veine srpskih etnikih prostora. To e se ubrzo pokazati loim reenjem za Srbe u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini jer e, odlaskom i nestankom JNA, "zatieni" Srbi ostati bez zatite. Da bi se nadoknadila zatitna uloga JNA, krenulo se u zakasnelo obrazovanje srpskih vojski. Naalost, nije vie bilo uslova da se obrazuje jedinstvena srpska vojska. To se moglo uraditi odmah posle povlaenja JNA iz Slovenije. Tada su za to postojali uslovi. U pregovore do kojih bi neminovno dolo, stupilo bi se sa postojanjem srpske vojske, koja ne bi zavisila od nestanka SFRJ i priznanja Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine. Samim tim, ona bi bila nezaobilazan faktor i za meunarodnu zajednicu.

1.

U sudbonosnim danima za Socijalistiku Federativnu Republiku Jugoslaviju, Srbi kao narod nisu imali nikakvu nacionalnu viziju pa, prema tome, ni zajedniku platformu kao osnovu za praktino delovanje. Rasplamsavanje krize nametalo je u prvi plan pitanje ta initi. U uslovima kada nema unapred utvrenog programa ili dogovora kao osnove za delovanje, neminovno se otvaraju mogunosti da se u praksi pojavljuje vie opcija. To se i desilo u vremenu kljuanja jugoslovenske krize, posebno u periodu 1989-1991, kada je medu Srbima preovladivalo neslaganje i iskljuivost. To je "faza" liderskog udvaranja i velikih, nebeskih obeanja kako u Srbiji i Crnoj Gori, tako i medu Srbima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Na jednoj strani bile su vlasti u Srbiji i Crnoj Gori, ija se vizija svodila na ono to misle i zastupaju Socijalistika partija Srbije i Demokratska partija socijalista Crne Gore. Te dve partije su se inae ponaale tako kao da je "srpsko pitanje" samo njihova stvar. Pourili su u javnost sa parolom "Svi Srbi u jednoj dravi". Tu svoju opciju proglasili su ne samo kao jedino moguu, nego i kao jedino ispravnu. Pritom se nije dublje analiziralo stvarno stanje krize niti su kritiki i objektivno sagledani uslovi od kojih zavisi mogunost realizacije navedene ideje. Sve druge orijentacije i ideje, koje su poticale od raznih stranaka, grupa, institucija ili pojedinaca, ignorisane su i estoko kritikovane kao tetne za srpski narod.

Socijalistika partija Srbije i Demokratska partija socijalista Crne Gore nisu dozvoljavale da skuptine te dve republike vode raspravu o poloaju Srba u krizi koja je harala jugoslovenskim prostorima. U haosu koji je

17

vladao, i u borbi da se domognu vlasti, novostvorene stranke nisu se libile da i u takvim stvarima "love u mutnom". U prvom planu bio je cilj da se osvoji vlast, pa su zato i sva sredstva smatrana opravdanim. Tek u drugom planu bila je borba za jedinstven interes Srba na prostorima drave koja se ruila. U strategiji njihove borbe, predvieno je da tek posle osvajanja i uvrivanja na vlasti doe na dnevni red politika koja bi bila u interesu i Srba preko Drine. Dok god traje borba za vlast, Srbi preko Drine, i za jedne i za druge samo su sredstvo za ouvanje ili jaanje sopstvenih vodeih pozicija. Svako je u toj igri radio ono to je mogao, a najvee mogunosti bile su na raspolaganju strankama na vlasti, to znai legalnim organima vlasti. Polazei od sopstvenih interesa, istupali su sa takvom politikom koja je htenja i interes Srba preko Drine poistoveivala sa ciljevima Socijalistike partije Srbije i Demokratske partije socijalista Crne Gore. Da bi se odrale na vlasti, te dve partije su tvrdile kako je sloboda Srba preko Drine jedino mogua ako se svi Srbi nadu u jednoj dravi. Zato medu Srbima preko Drine nije ni smelo biti na vlasti onih koji nisu za takvu opciju. Meu svekolikim Srbima, ma gde iveli, stvarano je uverenje da su Srbija i Crna Gora istinski garant slobode Srba preko Drine. Tako je stvorena jedina opcija za koju se mogu i moraju zalagati svi Srbi. Sve druge mogunosti automatski su iskljuene i proglaavane su kao tetne. Pokazae se ubrzo da je, u stvari, bilo najhitnije da svi Srbi samo potpadnu pod jednu te istu vlast i da joj daju neogranieno poverenje.

Vlast u Srbiji demonstrira tu svoju politiku tako to utie da se JNA upotrebljava na nain koji zavarava kako prekodrinske Srbe, tako i Srbe i Crnogorce u Srbiji i Crnoj Gori. Jugoslovenskoj narodnoj armiji se namee pasivna uloga u akcijama kojima se mogao spreiti raspad drave. Zato JNA i ne dobija zadatak da zadrava Sloveniju u jugoslovenskoj dravi. U toj igri namerno se vuku nerealni potezi pa se zato u Sloveniju i alje samo oko 2.000 vojnika, da "primoraju" Slovence da ostanu u Jugoslaviji. U sutini, vlasti ih samo rtvuju, da bi omoguili Sloveniji da na svoju ruku napusti jugoslovensku dravu. Isturanjem 2.000 vojnika s namerom da isprovociraju separatiste slovenake vrhuke, trebalo je ujedno i svetu pokazati kako Slovenija nee Jugoslaviju, i da to svoje opredeljenje potvruje oruanom akcijom protiv JNA, kao vojske koja predstavlja jugoslovensku dravu. Sledi, zatim, scenario sa povlaenjem JNA iz Slovenije. Time praktino nestaje i Jugoslavija.

Vlasti u Srbiji i Crnoj Gori zalau se za neku novu Jugoslaviju, u kojoj vide Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju i delove Hrvatske sa veinskim srpskim stanovnitvom. I takvoj Jugoslaviji potrebna je "zajednika" vojska, a to je opet JNA, ili ono to je od nje ostalo. Njoj se zato i namee zadatak da se pasivno bori na teritorijama Hrvatske. Prvenstveno se od JNA zahteva da razdvaja Srbe i Hrvate na granicama delova Hrvatske sa veinskim srpskim narodom. Ti ostali delovi Hrvatske i kad bi hteli, ne bi mogli u "novu" Jugoslaviju. Zato od JNA i nije traeno da pobedi Hrvatsku.

18

JNA je naloeno da se ne suprotstavlja hrvatskoj paravojsci u onim delovi-ma Hrvatske koji treba da ostanu van granica "nove" Jugoslavije. Zato su i bile prihvatljive svakojake rtve. Da je trebalo, i drugi bi mogli da dozive sudbinu Varadinskog korpusa. Meutim, sasvim je drugaija uloga JNA na prostorima koji su "morali ostati u novoj Jugoslaviji". To dokazuje pri-mer ruenja Vukovara i ponaanja JNA u Istonoj Slavoniji, Zapadnom Sremu i Baranji.

Vlast Srbije i Crne Gore je procenjivala da za zadravanje teritorija Hrvatske sa veinskim srpskim stanovnitvom nije potrebna mobilizacija, niti da je uputno proglaavanje ratnog stanja. Time se branila i teza da Srbija i Crna Gora "nisu u ratu", iako su svakodnevno sahranjivani vojnici JNA poreklom iz Srbije i Crne Gore, jer su ginuli na prostorima predvienim da "udu" u novu Jugoslaviju. Meutim, okolnosti se menjaju jer meunarodni faktor prelazi u sve aktivniju poziciju pa se i apetiti vlasti smanjuju. Slobodan Miloevi vie nijedanput nee pomenuti da svi Srbi treba da ive u jednoj dravi. Prihvata se bez otpora i odluka makedonskih vlasti da grade sopstvenu dravu, pa se JNA "izvlai" i sa njenih teritorija. Ni u Bosni i Hercegovini dogaaji ne idu po zamisli oficijelne srpske politike. Kada je postalo oigledno da (cela) Bosna i Hercegovina nee ui u "novu" Jugoslaviju, Franjo Tuman i Slobodan Miloevi prave dogovor o podeli te Republike. Od Srba u Bosni trai se da osnuju sopstvenu dravu, koja e svojom vojskom pokriti to vei deo BiH, da bi se u narednoj etapi prikljuili "novoj" Jugoslaviji. To opredeljuje i dalju sudbinu JNA u Bosni i Hercegovini. Zato tehnika, naoruanje i infrastruktura veim delom ostaju u novostvorenoj dravi Srba preko Drine. Svi Srbi pripadnici JNA roeni u BiH, automatski ostaju u vojsci srpske drave preko Drine, ali i drugi ako to ele. Istovetna je situacija i sa dravom Srba na prostorima avnojske Hrvatske.

Dalji tok dogaaja bio je tako, bar za neko vreme, definisan. Dve nove srpske drave, pod hitno, obrazuju svoje vojske. Ostali pripadnici JNA izvlae se u Srbiju i Crnu Goru, gde je preimenovanjem JNA stvorena Vojska Jugoslavije. "Nova" Jugoslavija, u koju su ule Srbija i Crna Gora, rauna da e joj se ubrzo prikljuiti i obe srpske drave preko Drine. To naravno, nije Jugoslavija iz one prvobitne zamisli - kakvu je projektovala vlast u Srbiji i Crnoj Gori. Pred narod je trebalo isturiti krivca. Oficijelna vlast je za sve neostvareno okrivila JNA. Povedena je sramna i nemilosrdna kampanja anatemisanja oficirskog kadra. U prvo vreme im je pripisivana izdaja, a posle toga kukaviluk i nesposobnost. Te kvalifikacije pripisuju se veini oficirskog kadra. Na greke i promaaje u politici, ne srne se ni pomisliti. Oficiri imaju utke sve da istrpe. Ako bi i pokuali da se brane, to bi bilo igosano kao meanje u politiku, a to je neto u emu vojnici ne mogu uestvovati. Tako je i stvorena podloga za masovna penzio-nisanja, pri emu nije potovan zakon niti bilo kakvi priznati kriterijumi. Vlastima nije bilo dovoljno da se iz JNA udalje neki stvarni krivci za odreene vojne poraze i promaaje. Morali su biti sklonjeni i uutkani i svi

19

oni koji bi mogli ukazati na sunovrat jedne politike koja je glavni krivac za sutinske srpske promaaje, i neostvarivanje "nove" Jugoslavije po konceptu politike Slobodana Miloevia.

Aktuelna vlast je nalagala da se stvara ubeenje kako teret neuspeha i krivice treba da padne samo na leda JNA. U prilog optoj satanizaciji oficira JNA ide i projektovani nain pisanja o pojedinim oficirima sa pozitivnim uinkom. Oni su "retki izuzeci", uz "udno" i "nevieno" razlikovanje od oficira JNA u celini. Na ceni su bili samo oni oficiri koji su hteli da se "ulihtuju", pa su iz karijeristikih razloga govorili u prilog politike koja je bila na sceni. Medu takvima je bilo i oficira optereenih nacionalizmom, ali to kritiarima JNA nije smetalo, iako su umesto nacionalne drave "gradili" graansku. Nedostatak "pravih" oficira omoguavao je proglaavanje samooficira, pa su zato olako deljeni inovi. U proizvodnji "pravih" oficira uestvovali su i oni koji ni po kom osnovu nisu imali pravo da se time bave. Sve je bilo mogue, a ta kategorija "oficira" dobijala je zadatak da nosi barjak klevetanja ostalih aktivnih vojnih stareina, prvenstveno onih koji nisu tek tako savijali glavu. Otuda su pripadnici paravojski ujedno bili i najzagrieniji napadai na oficirski kor JNA, kao i pojedini, pa ak i istaknuti funkcioneri Ministarstva unutranjih poslova Srbije. S tim se nastavilo i kad je nestala JNA. Oficirima se prilazilo krajnje negativistiki, i ne samo da su proglaavani za izdajnike iz vremena postojanja JNA, nego su tretirani i kao izdajnici u budunosti. Pored ostalog i zato to su znali i upozoravali na pogreno baratanje vojskom, igranje ratom i sudbinama naroda. Zato su po ugledu na maticu, i u dvema novostvorenim srpskim dravama favorizovani i prihvatani samo oficiri utolozi. Jer, utanje je po-istoveeno sa "nebavljenjem politikom". Ma ta progovorio i iz svoje nadlenosti, ako to nije bilo po volji nekog iz politike, takav oficir je upozoravan i udaljavan, ne samo sa poloaja, nego i iz vojne organizacije. Takva praksa je dostigla vrhunac u srpskim vojskama preko Drine, a posledice su bile katastrofalne. Smenjivani su i progonjeni i najistaknutiji oficiri, ali ne zbog ratnih rezultata, ve zbog "jezika".

Ni vodee stranke srpske opozicije nisu bile blagorodne ni prema Srbima s one strane Drine. Radikali dr Vojislava Seelja i Srpski pokret obnove Vuka Drakovia, traie podrku birakog tela u Srbiji preko politike koja je "spaavala" Srbe preko Drine. Obeavana je "Velika Srbija", umesto "drave u kojoj e svi Srbi "iveti zajedno". Nije bilo teko da se zakljui kako nema anse za pobedu politika koja je "spaavala" Srbe preko Drine onako kako su to najavljivali Seelj i Drakovi. Njima je jedino bilo vano da kao "spasioci" srpskog naroda dobiju koji glas vie od Srba u Srbiji. Neodgovorno razmetanje bilo je omogueno i time to nije postojao nikakav program o zajednikim ciljevima borbe Srba za opstanak. Da je postojao takav program, bio bi automatski iskljuen primitivni radikalizam i sve ono to je nemogue, jer je nerealno. Privid o postojanju velike brige za Srbe preko Drine, izrodie kasnije nesagledive posledice.

20

Drugi korak oficijelne vlasti Srbije i Crne Gore bila je politika "apsolutne podrke Srbima preko Drine" da izgrade svoje srpske drave, koje bi se u povoljnom trenutku ukljuile u Saveznu Republiku Jugoslaviju. U tom cilju, srpskim dravama preko Drine iz Beograda se garantuje odbrana za sluaj radikalne agresije od bilo koga, pogotovu od hrvatske i muslimanske vojske. Trai se bezuslovno verovanje u obeanja iz matice. Svaka sumnja je ravna izdaji i antisrpskoj politici. Otuda je i nedopustivo bilo kakvo samostalno odluivanje. Sve se mora raditi iskljuivo po instrukcijama oficijelnih vlasti iz Beograda.

Rukovodstva Republike Srpske Krajine ubrzo e uvideti odstupanja i nesklad izmeu onog to se trai i onog to je obeano. Pokuaj da se na taj nesklad ukae, pokrenue itav represivni mehanizam vlasti u Srbiji. Bie smenjena jedna krajika vlast i dovedena druga, lojalna Slobodanu Miloeviu. Kad i nova vlast ubrzo postane svesna neprincipijelne politike Slobodana Miloevia prema Srbima preko Drine, shvatie da nema kud.

Ono to je Slobodan Miloevi uspeo da nametne RSK nije, meutim, moglo da proe u Republici Srpskoj. Autoritet dr Radovana Karadia i njegove Srpske demokratske stranke bio je nesavladiv za oficijelnu vlast u matici Srbiji. Vlast u Republici Srpskoj blagovremeno je uoila odstupanja Slobodana Miloevia od obeanja koja je ranije davao. Otpor samovlau Beograda bio je organizovan i jak pa je Miloevi taktizirao, u strahu da Srbi u Srbiji ne spoznaju njegovo vrdanje, koje je privremeno ugraivao u "osnove srpske politike". Otuda se on i odluuje za blokadu na Drini, zatim uvodi reim sankcija gori od svih onih koje su dotad vodene prema SRJ od sveta. Pokuava i da smenjuje vlast, ali Republika Srpska je bila u znatno drugaijoj poziciji nego RS Krajina. Zato Miloevi stvara razdor izmeu dravnog i vojnog rukovodstva RS. U takvim okolnostima ni druga

Bez prave pouke iz vukovarskog iskustva JNA

21

strana ne sedi skrtenih ruku pa dolazi do optubi i uestalih kontakata izmeu Pala i Knina. Ipak, Knin samo preutno osuuje blokadu na Drini, iako ga Pale uveravaju da e ga vlasti u Srbiji i SRJ - izdati. Tako podvojeni i razjedinjeni, Srbi e vrsto koraati ka tragediji.

2. One politike snage koje su ruile i razbijale Jugoslaviju, oigledno e

jo neko vreme biti na sceni. Pre iznuenog "mirotvorstva", isti ljudi bili su predvodnici nacionalnih stada i podstrekai krvavih ratova. Iz oruanih sukoba sa desetinama hiljada rtava, takve politike i politiari izali su kao "pobednici". Onda su licemerno i ponaosob dali "presudan" doprinos potpisivanju Dejtonskog sporazuma. Za ogromne ljudske i materijalne rtve na svakom domaem terenu kriva je "ona druga strana". "akanja" o krivcima su nepoeljna a istina o odgovornosti ne srne da zakorai u domau javnost. Posebno je delikatno pitanje da li se u istu ravan mogu staviti "po-bednike" vlasti u svim novostvorenim dravama bive Jugoslavije, sa svojim kljunim ljudima. Krivci su i meu predvodnicima novog svetskog poretka, zatim brojni strani faktori, medu kojima su Evropska zajednica, Savet bezbednosti. Znaju se i drave koje je ogoljeni interes motivisao da potpomognu razgradnju i razbijanje SFRJ.

Kako su se razne politike borile za "mirno" reenje krize na prostorima bive Jugoslavije najbolje se moe prosuivati iz "igara" koje su voene sa Srbima. Na makro planu, borba je voena protiv Srba kao veinskog naroda u SFRJ, a na mikro planu, na udaru su se nali Srbi iz Hrvatske i Srbi u Bosni i Hercegovini. Scenario je podrazumevao takvu politiku koja e, po svaku cenu, onemoguavati jedinstven nastup Srba u borbi za svoje nacionalne interese. Trebalo je zato suprotstaviti Srbe jedne drugima. Dok se oni meusobno budu gloili i razraunavali, scenaristi e neizostavno pomagati one ija e politika voditi Srbe u nepovrat.

Politika Franje Tumana imala je za cilj da pretnjama i silom primora Srbe u Hrvatskoj da se postave neprijateljski prema Srbima u Srbiji. Zato je od njih traeno i da prihvate i trpe ustatvo. Nikoga nije brinulo to to Srbi, kao narod, nisu mogli prihvatiti. Neprihvatanje je uzimano kao povod za progon Srba iz Hrvatske. Nastupajui po preciznom scenariju i uz asistenciju stranih pomagaa, Hrvatska je mobilisala svoju i svetsku javnost za podrku svojim separatistikim zahtevima, optuujui Srbe. Srbi su, maltene, proglaeni za krivce svih nedaa Evrope. U prvi plan je isticana toboe srpska "krivica" za izbijanje Prvog svetskog rata. Na to je onda kalemljen "velikosrpski hegemonizam", tobonje tlaenje Hrvata i drugih nesrpskih naroda u prvoj i drugoj Jugoslaviji. Oprobani mehanizam pritisaka i progona Srba u Hrvatskoj je poeo da daje rezultate. Pred kraj 1990. godine, Srbi e u Hrvatskoj biti "izjureni" i iz Ustava te republike. Teka neizvesnost poela je da pritiska svakog Srbina u Hrvatskoj. Seanje na ustaka zverstva i pokolje u periodu od 1941-1945. godine oivela su preko noi.

22

Hrvatska demokratska zajednica i njen elnik Franjo Tuman, ujedno i predvodnik Hrvatske, neskriveno ele da to vie Srba krene u Srbiju sa svojih vekovnih ognjita, kako bi njegov ustaki pokret manje ubijao. Nasuprot tome, politika "krnjeg" Predsednitva SFRJ, i Slobodana Miloevia, eleli su da oteaju poziciju hrvatskog separatizma stvaranjem uslova da se ruenje jugoslovenske drave doeka sa "Svim Srbima u jednoj dravi". U ostvarenje takvog cilja "krnjeg" Predsednitva SFRJ i Slobodana Miloevia nije se htelo ii obrazovanjem srpske vojske, ve upotrebom Jugoslovenske narodne armije kao zajednike vojske drave koja je bila u ruenju. Radi pomoi Jugoslovenskoj narodnoj armiji, trebalo je pobuniti Srbe na prostorima Hrvatske prvenstveno tamo gde ine veinsko stanovnitvo. Zato i sledi poziv na pobunu i podrku jedinicama JNA. Tako su Srbi u Hrvatskoj i dovedeni u poziciju da nemaju nikakvog izbora. Primorani su da ustaju u odbranu golih ivota, verujui da e ih JNA zatititi na njihovim vekovnim ognjitima. Garanciju vide u Srbima iz Srbije i u recima Slobodana Miloevia. A kad se jednom uzmu puke u ruke, vie se nema kud. Dok Srbi u Hrvatskoj, uz orgomne ljudske i materijalne rtve, uvaju svoja vekovna ognjita, "krnje" Predsednitvo SFRJ i Slobodan Miloevi, suoeni sa moguim kaznenim potezima sveta vuku i takve poteze kojima se Srbi na osloboenim teritorijama Hrvatske pretvaraju u narod za potkusurivanje. Uostalom, o njihovoj sudbini se odluuje u Beogradu, Zagrebu, Briselu, Zenevi, Njujorku. Oni se nita ne pitaju. Za njih su rezervisana "obeanja", "objanjenja", "garancije". Zato Franjo Tuman "pobunu" Srba koristi da jednom zauvek protera "nepoudne elemente" iz Hrvatske. Slobodan Miloevi, koristi Srbe u Hrvatskoj kao sredstvo da se sa to manje posledica izvue iz "kae" koju je i sam zakuvavao. Pritom preutkuje autorstvo nad politikom koja je Srbe digla na ustanak, da bi "svi iveli u jednoj dravi".

Prvi ali presudan korak za izdaju Srba u Krajini uinjen je pozivanjem Ujedinjenih nacija da se, posredstvom mirovnih snaga, ukljue u reavanje jugoslovenske krize.

23

VENSOV PLAN PRESUDNA PREVARA

Pravu istinu o tzv. Vensovom planu ira javnost, posebno graani Srbije i Crne Gore, kao i Srbi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ni o dananjeg dana ne znaju. U vreme usvajanja te mirovne operacije Ujedinjenih nacija u Jugoslaviji, ak su i njene glavne odrednice skrivane od javnosti.

U sutini, Vensov plan je predstavljao modus za razoruanje "pobunjenih" Srba u Hrvatskoj i njihovu integraciju u Tudmanovu dravu u svojstvu graana drugog reda. Kljuni preduslov za takve ciljeve je bio da se Jugoslovenska narodna armija udalji sa prostora Hrvatske. Zatim da se iskljui bilo kakav uticaj tadanje SFRJ, a posebno Srbije i Crne Gore na tok dogaaja koji e uslediti u odnosima Tudmanove drave i Srba - itelja na teritorijama Republike Hrvatske. Za takav plan se mimo svakih oekivanja, i sasvim izvanredno, zaloilo i "krnje" Predsednitvo SFRJ, ukljuujui Slobodana Miloevia i Momira Bulatovia. Njihov odnos prema Vensovom planu, ukljuujui sve posledice po sudbinu Srba iz Hrvatske, bio je njihov prvi nevoljni korak "mirotvoraca". Svoje premetanje u "mirotvorce", od tog asa pa nadalje, dokazivae na tetu unesreenog srpskog naroda kad god su bili pod estokim stranim pritiscima. Uz "tap" je, naravno, ila i "argarepa". Zato su dvojako nagraivani (!). Prvo im je garantovano da Srbija i Crna Gora nee biti bombardovane, zatim da je Kosovo iskljuivo unutranji problem Srbije i Savezne Republike Jugoslavije to e rei da se Zapad (navodno) nee meati u taj zaputeni i teko reiv problem. A kao drugo, proglaavani su za najvanije i nezaobilazne borce za mir na prostorima bive Jugoslavije. Ta "nezaobilaznost" se prvenstveno odnosila na Slobodana Miloevia.

1.

Iz vie razloga neophodno je ukazati na osnovne okvire te mirovne operacije Ujedinjenih nacija u Jugoslaviji. Plan te operacije je napravljen krajem 1991. godine, kao privremeni dogovor, sa ciljem da se stvore uslovi za mir i bezbednost. Mir i bezbednost bi zatim trebalo da budu neophodan uslov za pregovore o sveobuhvatnom reenju jugoslovenske krize. I na kraju ta operacija nije trebalo da prejudicira ishod pregovora koji e uslediti.

Mirovnu operaciju organizuje Savet bezbednosti po preporukama generalnog sekretara Ujedinjenih nacija. Operacija podrazumeva i obezbe-duje aktivnu ulogu svih angaovanih strana u sukobu, to znai i Jugoslovenske narodne armije, i SFRJ. Snage Organizacije Ujedinjenih nacija ini

24

Poetak uzmicanja - Sajrus Vens i Slobodan Miloevi vojno policijsko osoblje koje dobrovoljno daju drave ukljuene u mirovnu operaciju. Predvieno je da svi pripadnici mirovne operacije budu pod operativnom komandom generalnog sekretara Ujedinjenih nacija. To znai da pripadnici mirovne operacije ne mogu primati operativna nareenja od (svojih) nacionalnih vlasti. Usvojeni koncept predviao je da se po-smatraka vojska i policija Ujedinjenih nacija postavi u odreenim oblastima u Hrvatskoj. Te oblasti su oznaene kao "zatiene oblasti Ujedinjenih nacija".

Bitnu odrednicu te mirovne operacije inila je i odredba o poziciji i ulozi JNA. Tek poto trupe Ujedinjenih nacija preuzmu kompletnu odgovornost u zaposednutoj zoni, sve snage JNA, razmetene u tom podruju treba da se premeste izvan Hrvatske. Planom operacije je izriito predvieno da se iz navedenih zona povuku sve jedinice i pripadnici Hrvatske nacionalne garde, kao i sve jedinice Teritorijalne odbrane (TO) i osobe koje ne ive u tim zatienim oblastima Ujedinjenih nacija. U skladu sa tim, sve jedinice TO i osoblje koje bazira u zatienim oblastima trebalo je raspustiti i demobilisati.

Rasputanje je podrazumevalo privremeno rasformiranje komandnih struktura jedinica. Demobilizacija je podrazumevala da pripadnici Teritorijalne odbrane i dobrovoljci prestanu da nose uniforme ili oruje, mada bi i dalje mogli biti plaani od strane lokalnih vlasti. Predvieno je da se sve paravojne i neregularne ili dobrovoljake jedinice ili pojedinci povuku iz zatienih zona ili raspuste i demobiliu. Srbi u Republici Srpskoj Krajini imali bi samo lokalne policijske snage.

25

Plan mirovne operacije usvojen je na bazi dogovora u enevi 23. novembra 1991. godine, i predviao je bezuslovan prekid vatre. Potpisao ga je i Slobodan Miloevi, kao predsednik Srbije, ali i general Veljko Kadije-vi, kao predstavnik JNA. Planom je predvieno da se Srbi u Repubici Srpskoj Krajini razoruaju, to je trebalo da poslui kao garancija da nee naruavati dogovoreni bezuslovni prekid vatre. Njihovu bezbednost od napada hrvatskih paravojski garantovale su Ujedinjene nacije i Jugosloven-ska narodna armija, odnosno "krnje" Predsednitvo SFRJ, koje je i poslalo poziv Savetu bezbednosti za upuivanje mirovnih snaga na prostore Jugoslavije. Rukovodstvo Srba u Krajini i narod, najvie su verovali u garanciju Slobodana Miloevia, kao potpisnika dogovora o bezuslovnom prekidu vatre.

Po usvajanju plana mirovne operacije, i na bazi tog plana, 2. januara 1992. godine u Sarajevu e biti potpisan ugovor o bezuslovnom prekidu vatre na prostorima Hrvatske. Ugovor su potpisale tri strane: u ime Hrvata - ministar odbrane Gojko uak, u ime meunarodne zajednice - kao pokrovitelj Sajrus R. Vens, a u ime SFRJ i JNA - general Andrija Raeta. Po ovom ugovoru, prava Srba na osloboenim prostorima Hrvatske garanto-vali su "krnje" Predsednitvo SFRJ i JNA. Ugovor se, naalost, nije bavio problemima do kojih bi moglo doi ve sluenim nestankom SFRJ i njene JNA. injenica je takode da u ugovor nisu ugraene nikakve obaveze Srbije i Crne Gore. Nema nieg ni o eventualnim obavezama nove Jugoslavije koju bi obrazovale Srbija i Crna Gora. Previd ili katastrofina odstupnica, pitanje je koje bi tek trebalo izuiti.

2. Kako se pribliavalo vreme dolaska vojnih i policijskih snaga Ujedinje

nih nacija, rukovodstvu Republike Srpske Krajine bilo je jasno da se situacija na prostorima Jugoslavije drastino menja u odnosu na vreme kada je usvojen Vensov plan. Kljuna promena bila je u injenici da je Hrvatska, u meuvremenu postala meunarodno priznata drava i lanica Ujedinjenih nacija. Pored toga, nasluivala se i sudbina ostatka SFRJ i JNA. Zbog tih novonastalih okolnosti po oceni vlasti Republike Srpske Krajine, trebalo je Vensov plan pre primene dopuniti odreenim novim garancijama iza kojih bi trebalo da stoje, pre svega, Srbija i Crna Gora. Pokuaj dogovora sa "krnjim" Predsednitvom SFRJ i Slobodanom Miloeviem nije dao rezultate. Na delu je bilo oigledno uzmicanje od rizinih obaveza.

Predsednitvo SFRJ zakazuje raspravu o "Aktuelnom pitanju vezanom za angaovanje mirovnih snaga Ujedinjenih nacija u Jugoslaviji", koja je od-raana 31. januara i 1. i 2. februara 1992. godine. Na sednici je bilo dvadeset sedam uesnika (lanovi Predsednitva i najvii funkcioneri federacije, kao i funkcioneri republika Srbije i Crne Gore, predstavnici Bosne i Hercegovine koji su jo saradivali sa Predsednitvom i predstavnicima srpskih krajina). Bilo je vie nego zapaeno odsustvo Slobodana Miloevia.

26

Potpredsednik Predsednitva SFRJ Branko Kosti je neprisustvovanje Miloevia obrazloio izjavom da e "Miloevi dva dana, iz zdravstvenih razloga, biti van radnih aktivnosti". Za Momira Bulatovia predsednika Predsednitva Crne Gore reeno je da odsustvuje zbog gripa. Kljuni 'mirotvorci' i garanti naprasno su se razboleli, samo na dan-dva, kada je trebalo usaglasiti razlike u stavovima po pitanjima dolaska mirovnih snaga Ujedinjenih nacija u Jugoslaviju. A razlike su bile velike i - nepremostive. Beogradski koncept sa elementima odstupnice nije prihvatalo rukovodstvo Republike Srpske Krajine. U javnosti je ve bilo poznato neslaganje izmeu predsednika Srbije i predsednika Republike Srpske Krajine po pitanjima angaovanja mirovnih snaga. Zato sednici Predsednitva SFRJ i ne prisustvuju Slobodan Miloevi i Momir Bulatovi, uz saoptenje da su "bolesni". Nesporno je, meutim, da su oni bili uesnici svih pregovora sa meunarodnim faktorima, ukljuujui i dogovor o dovoenju mirovnih snaga u Jugoslaviju. Poto su, praktino, Miloevi i Bulatovi sve odluili, zadatak Predsednitva SFRJ i vojnog vrha bio je da "slome" i primoraju Milana Babica da prihvati dogovoreno ili da se povue sa dunosti predsednika Republike Srpske Krajine.

Tok daljih pregovora sa meunarodnim faktorima odvijao se na relaciji Srbija i Crna Gora na jednoj strani i Hrvatska na drugoj. Sa nivoa federacije u pregovorima je uestvovao vojni vrh, koji je na neuobiajen nain predstavljao Predsednitvo SFRJ. Iz pregovora su bili iskljueni predstavnici Republike Srpske Krajine i svi ostali faktori federacije. Srbija, Crna Gora i JNA istupile su jedinstveno, po unapred usaglaenim stavovima. Sutina problema bila je u injenici to je Hrvatska sada kao drava, iznenada i za Srbe neoekivano priznata u avnojevskim granicama. Dobila je time pravo da srpsko pitanje reava tako to e sve uiniti da bi nestala RSK. Srbi su, opet doli u istu poziciju u kakvoj su bili kada su se pobunili protiv hrvatskog ustaki orijentisanog rukovodstva. Drugi krupan problem predstavljao je nepriznati status SFRJ. Time je i sudbina JNA bila zapeaena i paralisana u sluaju nepovoljog razvoja dogaaja izmeu Hrvatske i RSK.

Rukovodstvo RSK je s pravom trailo da se pre dolaska mirovnih snaga preciziraju nejasnoe iz Vensovog plana, odnosno da se preduprede posledice do kojih bi moglo doi zbog priznavanja Hrvatske i oekivanog nestanka SFRJ. Na sva argumentovana upozorenja predsednika RSK Milana Babica, odgovarano je pretnjama i objanjenjima koja su bila proizvoljna i netana. Branko Kosti i Borisav Jovi istupali su na takav nain u ime Predsednitva SFRJ, Srbije i Crne Gore, a u ime JNA general Blagoje Adi. Da ba ne kau kako s tim nee vie nita da imaju kao bitan argument navodili su da u Republici Srpskoj Krajini postoji izabrana vlast, i da se ona mora respektovati, preutkujui injenicu da je u meunarodnim okvirima niko nije priznavao. Kosti i Jovi su samo ponavljali istu priu: da Predsednitvo i SFR Jugoslavija garantuju da RSK nee biti izgirana i da se plan

27

Reim iz Beograda potiskivao je Milana Babica, a favorizovao Milana Martia

ne mora korigovati. A to ve sutra nee biti tog predsednitva ni SFRJ, oni nisu hteli da "gataju u pasulj". Naalost, vreme e ubrzo pokazati da su strahovanja rukovodstva RSK bila sasvim osnovana. Samo posle nekoliko meseci nestae SFRJ i ugasie se JNA. Tako e nestati i glavni garanti bez-bednosti RSK. Novostvorena drava SRJ u svom Ustavu nee otvoriti ba nikakve mogunosti da titi srpski narod u RSK (i van Srbije i Crne Gore).

U sutini, "krnje" Predsednitvo SFRJ, vojni vrh i predsednici Srbije i Crne Gore samo su se neodgovorno i nedolino ponaali, jer su poeli da uzmiu od sopstvene politike, suoeni sa velikim rizicima. Znali su dobro da se nestankom JNA i SFRJ gase sve formalne garancije prema Srbima u RSK to im je za poetak bilo dovoljno. Oni, toboe, sasvim iskreno i pouzdano veruju da e Ujedinjene nacije uraditi ono to eventualno nee moi JNA i SFRJ. Otuda je poraz (!) Milana Babica samo znaio nedvosmislenu najavu da je srpski narod u RSK puten niz vodu od strane Predsednitva SFRJ, JNA i rukovodstva Srbije i Crne Gore. Oni koji su pozvali i digli srpski narod na ustanak, shvatili su da to pred svetom nee proi. Takav nain izvlaenja iz vatre koju su sami potpalili, nezavisno od sudbine naroda u RSK, ostavljao im je priliku i mogunost da jo manevriu na "domaem" terenu. Stvaranje tree Jugoslavije sa onima koji ele da ive u njoj, ukljuujui i RSK, sada je podrazumevalo da se mora ui u rat i voditi ga do konane pobede. Cenu te avanture morali su platiti svi preko-drinski Srbi, jer Srbija i Crna Gora nisu htele u rat na direktan nain. Da se to javno priznalo i da se tragalo za reenjem koje bi Srbima u Hrvatskoj obezbedilo minimum sigurnosti, srpska nesrea bi bila znatno manja. Ali, zvanina politika SRJ, Srbije i Crne Gore nije ni tada ni svih ovih godina imala snage da prizna promaaje prema Srbima na prostorima Hrvatske i

28

Bosne i Hercegovine. Otuda je, u strahu od odgovornosti, izostalo i suoavanje sa posledicama. To vai i za vojni vrh, koji je zastupao iste stavove kao Predsednitvo SFRJ i predsednici Srbije i Crne Gore. Cinina je i tadanja tvrdnja vojnog vrha da je JNA "mirnim putem" spreila genocid nad Srbima i da je onemoguila graanski rat, a on je praktino trajao ve godinu dana. Jednu naopaku politiku ubrzano je privodio kraju general Blagoje Adi, kao naelnik Generaltaba oruanih snaga i vrilac dunosti ministra odbrane SFRJ, a o potonjim porazima moraju se izrei jo ade-kvatnije ocene.

Slobodan Miloevi nije doputao ni trunku sumnje u ispravnost "zacrtane" politike, niti u svoju "nepogreivost". Zbog toga je morao imati svoje ljude i na kljunim dunostima u vlasti Republike Srpske Krajine. Zato e Milan Babi preko noi ostati samo predsednik stranke na vlasti, a ne i predsednik Republike. Postavljaju se, diktatom iz Beograda, iskljuivo Mi-loevievi ljudi - Milan Marti, kao predsednik RSK i Borisav Mikeli za premijera. Pritom e Miloevi i zavaditi Srbe u Republici Srpskoj Krajini. Jedni e voditi politiku svoga idola Miloevia, a ostali Srbi bie saterani u miju rupu i tretirani kao ljudi koji nisu za mirno reenje problema. Milo-evievci su mahali time da je sada Vojska Jugoslavije preuzela, toboe automatski, obaveze JNA prema Srbima u Krajini i da matica, majka Srbija, nee ni po koju cenu dozvoliti rat Hrvatske protiv Srba u Krajini. Njima su bila dovoljna "uveravanja iz Beograda" i konkretne privilegije poklonjene im vlasti. Za Srbiju koja nije u ratu, imao je ko ratovati.

3. U Republici Srpskoj Krajini, u maju i junu 1992. godine, sve se odvijalo

po zahtevima Vensovog plana i preporukama Slobodana Miloevia. Ras-formiranjem JNA, odnosno njenim transformisanjem u Vojsku Jugoslavije, i povlaenjem na teritoriju Srbije i Crne Gore, Krajina je praktino ostala bez vojske. Jedinice teritorijalne odbrane odbrojavale su dane do predaje naoruanja u skladu sa zahtevima Vensovog plana. ekalo se samo da se na liniji dodira sa Hrvatskom vojskom razmeste mirovne snage Ujedinjenih nacija (Unprofor).

Bilo je predvieno da se razdvajanje izvri izmeu 22. i 25. juna, i pripreme su bile u toku. Vojni obveznici iz Republike Srpske Krajine, kao i veina graana, povlaenje JNA su shvatili kao izdaju i oseali su se prevarenim. Poela su bekstva prema Srbiji, ponajvie mladia u najboljim godinama, a Krajina je ostajala "na cedilu". Sve iluzije su pale u vodu kada je JNA, uskoro bez reci objanjenja, preko Bosne otila u Srbiji. U tako tekoj situaciji po Srbe, predstavnici meunarodne zajednice ponaali su se kao da su imali mandat da rade samo za hrvatsku stranu. Kao da su se trudili da nita ne vide. Na provociranje ustake vojske gledali su blagonaklono i sa neskrivenim razumevanjem. Na proteste Srba uglavnom su utali. Hrvatska kao da je, a verovatno i jeste, dobila mig da kri preuzete obaveze

29

iz Vensovog plana. Njena oruana sila radila je ta je htela i neprekidno je optuivala "pobunjene" Srbe.

Nije prolo ni mesec dana od povlaenja JNA iz Krajine a Hrvatska vojska je 21. juna 1992. godine krenula u napad na Miljevaki plato. U optem meteu koji je vladao u Krajini, napad su lako izveli. Uinili su to pre nego to su snage Unprofora zaposele liniju razdvajanja izmeu Srba i Hrvata. Kasnije e se saznati da je agresija Hrvatske vojske na Miljevaki plato

Bilo je sve oiglednije da Krajinici ostaju santi Improvizovani prelaz Save kod Stare Gradike

pripremana u duem vremenskom periodu. Bilo je predvieno da se izvede odmah po odstupanju JNA, a pre izvrenog razdvajanja. Agresijom na Miljevaki plato Hrvatska je elela da postigne vie ciljeva. U prvom - da se hrvatskom narodu pokae kako potpisivanje Vensovog plana ne znai bilo kakvo odricanje za Hrvatsku. Zatim Unproforu i Evropskoj zajednici stavlja se na znanje da Hrvatska nee uvaavati nita to nije njen interes. Tom vojnom akcijom Hrvatska je ujedno testirala i Savet bezbednosti - kako e se ponaati ako Hrvati agresijom "uzimaju" ono to ne mogu dobiti pregovorima. Naposletku, bila je to i provera kako e reagovati Vojska Jugoslavije i Slobodan Miloevi.

Agresija je poela 21. juna 1992. godine u 4.30 asova. Prethodnog dana, medu graane hrvatske nacionalnosti u selima na Miljevakom platou, ubaeno je ljudstvo jednog bataljona vojnih i civilnih policajaca. Do poetka napada, prikupili su mnoge podatke od znaaja za predstojeu agresiju. Posle ponoi, to isto ljudstvo je zaposelo vanije objekte na pravcu napada. Zatim su nastupile 113. i 142. brigada Hrvatske vojske na pravcu ibenik - Drni - Kistanje. Dolo je do jednovremenog udara po snagama

30

srpske teritorijalne odbrane u selima Klju, Kaoine, Krinovci, iritovci i Britari. Do 11 asova Hrvati su ovladali prostorom oko 40 kvadratnih kilometara, posle ega je prekinut napad. Jedinice srpske teritorijalne odbrane i graani srpske nacionalnosti na Miljevakom platou pretrpeli su velike gubitke.

Podaci o poginulim, zarobljenim i nestalim Srbima dugo su prikrivani. Vie od godinu dana trajalo je utvrivanje pravog stanja. U toku kratkotrajne agresije ustaka vojska je ak i streljala, po kratkom postupku. Ubijani su svi koji nisu uspeli da pobegnu. Hrvatska je zvanino tvrdila da je u selima koja su njihovi vojnici "oslobodili" naeno 50 poginulih Srba i da ih u zarobljenitvu ima 143. Srpska strana je tvrdila da je u borbama za Miljevaki plato izgubila 123 vojnika. Kasnijim prikupljanjem podataka, utvreno je da je u borbama za Miljevaki plato poginulo 90 Srba a identifiko-vano ih je samo 50.

Reakcija srpske strane na agresiju i okupiranje bila je spora i neefikasna. Objavljena mobilizacija za oslobaanje okupiranog Miljevakog platoa samo delimino je uspela. Nekoliko nareenja o protivudaru ostala su mrtvo slovo na papiru pa su Srbi morali da prihvate primirje i da se zadovolje samo odlukom Saveta bezbednosti o osudi Hrvatske. Tako je agresija na Miljevaki plato samo pokazala i najoiglednije razotkrila bezvrednost Vensovog plana kad su u pitanju Srbi u Krajini. Razoaranje je bilo utoliko vee to Vojska Jugoslavije i Slobodan Miloevi nisu ni prstom mrdnuli da pomognu Krajini i Krajinicima. Miljevaki plato postae i simbolina i stvarna potvrda lai i obeanja, kako meunarodne zajednice i Hrvatske s jedne strane, tako i srpskih zastupnika s desne obale Drine.

31

LUTANJA U STVARANJU

I RAZVOJU VOJSKE Poetak stvaranja sopstvene vojne organizacije srpskog naroda u Samo

stalnoj Autonomnoj Oblasti Krajini, kao rezultat samoorganizovanja, iznuen je ponaanjem Jugoslovenske narodne armije, posebno posle njenog nerazumnog povlaenja sa teritorije Slovenije. Pasivnost jedinica JNA prema pobuni u Hrvatskoj i svoenje njene uloge na razdvajanje Srba i Hrvata, pokopalo je poverenje koje je ona uivala kod Srba u Krajini. Na prostorima Krajine bio je lociran 9. korpus JNA, koji je predstavljao moan sastav, sa velikim mogunostima. Akcije koje je u poetku preduzimao bile su uspene, ali je bilo oigledno da se potom sve vie pasivizira.

Predviajui neizbeno ruenje SFRJ, i nazirui kakav e biti poloaj JNA posle toga, meu trezvenijim Srbima u Krajini odlueno je da se pristupi obrazovanju sopstvene vojske u Krajini. Osnov za obrazovanje inila je ve postojea Teritorijalna odbrana u Severnoj Dalmaciji, Lici, Kordunu, Baniji, Zapadnoj Slavoniji, Istonoj Slavoniji sa Zapadnim Sremom i Baranjom. Njeno pretvaranje u novu vojnu organizaciju Teritorijalne odbrane Krajine odvijalo se tokom cele 1991. godine. Naalost postojale su velike razlike u prilazu tom sudbonosnom pitanju kao i sasvim nejedinstven stav prema raznim "vojskama" koje su u Krajini delovale uporedo sa jedinicama JNA.

O stanju koje je vladalo u Krajini 1991. godine moe se pouzdano suditi po sadraju informacije s poetka septembra 1991. godine. Ekipa koja je sastavila informaciju obila je sve prostore Krajine i konsultovala najvanije faktore u autonomnoj oblasti. Zateeno stanje ima sledee karakteristike:

- Samostalna Autonomna Oblast Krajina funkcionie kao celina i raspolae sa milicijom i Teritorijalnom odbranom. Milicija je dobro naoruana i upotrebljava se za obezbedenje granica prema Hrvatskoj. Teritorijalna odbrana je masovnija organizacija, uspostavljena je po optinskim tabovima, sa postojanjem jednog broja regionalnih tabova TO. Postoje odredi, bataljoni, samostalne ete, vodovi i odeljenja Teritorijalne odbrane.

- Opteprihvaen je stav da vojska koja se obrazuje u SAO Krajini mora biti dravna i bez ideolokih simbola;

- Milicija ima 1.200 aktivnih milicionera (bez linog dohotka), 1.200 rezervnih i 500 milicionera za posebne namene, od ega je 100 elitno obueno. Nedostaju im uniforme, sredstva veze i terenska motorna vozila;

32

- Prisutan je politiki razdor u organima vlasti a delimino i u vojsci; - Srpska demokratska stranka je nosilac svih kljunih aktivnosti na pro

storu Krajine, a preko Milana Babica je u vezi sa Socijalistikom partijom Srbije;

- Istaknuti srpski lider Jovan Rakovi, iz Srpske demokratske stranke Hrvatske, vidi perspektivu i budunost Srba u SAO Krajini samo u sastavu hrvatske drave;

- U nekim regionima Krajine ispoljava se i delovanje Saveza komunista - Pokreta za Jugoslaviju;

- U Krajini se osea uticaj i Vojislava Seelja, ali je u opadanju; - Srpska narodna stranka, koju vodi Milan uki, po svim naznakama,

u sutini deluje izdajniki; - Medu srpskim strankama u Krajini isuvie je nejedinstva i iskljuivo

sti da se ne moe ostvariti cilj rata ukoliko se ne usvoji zajednika platforma. Cilj oruane borbe svih Srba mora biti jedinstven, da se obezbedi razgranienje Krajine sa Hrvatskom, jer nije mogu suivot sa Hrvatima;

- Sa moralnog i politikog aspekta ukupno stanje u SAO Krajini se pogorava jer je samo oko 20 posto ljudi spremno da se bori, a deo boraca i vojnih obaveznika su ve dezertirali u Srbiju, gde su dobili i zaposlenje;

- Neorganizovana je evakuacija ena i dece sa ugroenih podruja, a njihov prihvat i zbrinjavanje nisu adekvatni;

- Odbaena je ideja da se jugoslovenstvo i jugoslovenska komponenta JNA, beskompromisno "proteraju iz Krajine";

- Oruanom borbom u Dalmaciji rukovodi Milan Marti, koji se trudi da pokae vanstranako ponaanje, dok na ostalim prostorima SAO Krajine borbama rukovode nasledene strukture - saveti za narodnu odbranu optina, uz pomo predstavnika JNA i uz uee milicije;

- Prioriteti date borbe saeti su u sledeem: (a) definisati politiki cilj borbe; (b) odrediti granice koje treba posesti; (c) oistiti teren, posebno Kostajnicu, Topusko, Petrinju, Gospi, Otoac i Slunj; (d) izbiti na liniju Sisak - Karlovac - Ogulin - Gospi i potom stupiti u pregovore.

1.

Upeatljivu sliku stanja na teritoriji SAO Krajine u septembru i oktobru 1991. godine, daju i sledei izvetaji komandanata Prve partizanske brigade JNA, pukovnika Petra Trbovia, za period od 19. septembra do 11. oktobra 1991. godine. On u izvetaju upuenom naelniku Generaltaba oruanih snaga SFRJ, generalu Blagoju Adiu, pored ostalog pie: "U zoni borbenih dejstava Prve partizanske brigade ima 5 "vojski": (1) jedinica JNA, (2) jedinica TO; (3) neke mesne strae koje uvaju "ognjita" ali nikome nisu potinjene; (4) etnici - gardisti i (5) milicija SAO Krajine. Nemogue je objediniti borbena dejstva jer u zoni vlada organizacijski haos, neposlunost i samovolja..."

Pukovnik Trbovi zatim ukazuje i na sledea zbivanja na prostorima odgovornosti njegove brigade: "(1) Prisutno je vidno nepoverenje u stareine

33

od strane vojnih obaveznika. To se prevazilazi time to se stareine stavljaju u prve linije kada se kree u napad. Prvo ide komandant brigade, pa komandanti bataljona, zatim slede komandanti eta, pa onda vojni obveznici.

(2) Kod ljudstva u brigadi vlada veliki strah od miniranog zemljita, snajperske vatre i mina ispaljenih iz minobacaa.

(3) ete i bataljoni po posedanju poloaja samovoljno i skupno naputaju rejone i rasturaju se u manjim grupama po celoj teritoriji Like. Za navedeno ponaanje dovoljno je da neprijatelj opali nekoliko mina. Povlaenje bez odobrenja vri se na vie kilometara unazad.

(4) Izvidako-obavetajna delatnost ne funkcionie. Niko ne prihvata zadatak da krene u izvianje. Odbija se ulazak u sastav patrola, odlazak u zasede. Za pokret jedinica postavlja se uslov da se izvri maksimalna vatrena i artiljerijska priprema.

(5) Borbena dejstva se ne izvode nou jer to vojnici odbijaju. (6) Medu pripadnicima brigada vlada nezadovoljstvo to nisu mobilisa-

ni i oni koji su pobegli u Srbiju kao i sinovi rukovodilaca u SAO Krajini. Posebno nezadovoljstvo se iskazuje na pojave potplaivanja i korupcije (za 200 do 500 maraka ne uruuju se pozivi vojnim obaveznicima)..."

Stvaranjem i izgradnjom Srpske vojske Krajine trebalo je eliminisati sve te nesporne negativnosti i uvrstiti poverenje u stareinski sastav. Bilo je vie nego neophodno da se energino zaustave bekstva sa poloaja koja bi u svakoj vojsci na svetu "kotala glave". I najzad, moralo se znati i rei javno da je stvaranje Srpske vojske Krajine bez sinova rukovodilaca, uticajni-jih i videnijih ljudi Krajine, i bez ogromnog broja vojnih obaveznika izbe-glih iz Krajine u Srbiju, unapred osueno na propast. Naalost, navodi iz izvetaja pukovnika Petra Trbojevia, kao i mnoge druge nesporne injenice, nisu ozbiljno uzimane u obzir.

Ako je SAO Krajina - kasnije RSK - elela da osloncem na sopstvene mogunosti reava problem odnosa sa Hrvatskom, onda je morala imati i svoju vojnu organizaciju. A izgled, ustrojstvo i zadaci vojne organizacije morali su biti u skladu sa sutinom drave koja se stvarala. Stvarala se, kako je najavljeno, srpska drava, sa zadatkom da obezbedi opstanak srpskog naroda u Krajini na svojim vekovnim ognjitima. Takva drava je, dakle, morala biti potreba i elja svih Srba koji u njoj ive. Vojska takve drave nije smela biti ak ni slina JNA. Pogotovu se nije smela graditi ni kao "partizanska" ili "etnika", sa optereenjima i nepomirljivostima iz Drugog svetskog rata. Karakteri i ciljevi nove drave zahtevali su novu vojnu organizaciju, i adekvatnije oblike organizovanja.

U asu povlaenja JNA sa teritorije SAO Krajine, na tim prostorima je ostala kompletna Teritorijalna odbrana, zatim su postojale jedinice milicije kao i veliki broj vojnih obaveznika koji su pripadali rezervnom sastavu bive JNA, odnosno njenim ratnim jedinicima. Ostalo je i mnogo materijalno tehnikih sredstva, meu kojima su bile skoro sve vrste naoruanja i vojne opreme. Pored toga, novoj vojnoj organizaciji stajala je na raspolaganju

34

i veoma razvijena infrastruktura - kasarne, magacini, poligoni, strelita, radionice... To je bila izuzetno dobra osnova za stvaranje i razvoj nove vojne organizacije. Naalost, nije postojao ni celovit, a pogotovu ne i jedinstven pristup tom sudbinskom pitanju. Uloga komandovanja svodila se na prikupljanje i sabiranje postojeeg, jer je izostalo celovito planiranje. Osnov za stvaranje Srpske vojske Krajine inila je teritorijalna odbrana optina koje su ule u sastav SAO Krajine. Pristupilo se formiranju jedinica i tabova preformacijom postojee organizacije, te se tako malo ta menjalo u odnosu na zateeno stanje.

U novembru 1991. godine, u SAO Krajini je osim jedinica JNA, kojima se komandovalo iz Beograda (tab vrhovne komande OS SFRJ), postojala i Teritorijalna odbrana sa sledeim sastavom:

- tab TO SAO Krajine sa pritapskim jedinicama (380 ljudi); - Prvi zonski tab za Dalmaciju sa pritapskim jedinicama (180 ljudi); - Optinski tab TO Knin sa pritapskim jednicima (190 ljudi); - Brigada TO Karin (1.428 ljudi); - Brigada TO Bukovica (1.428 ljudi); - Optinski tab TO Benkovac sa pritapskim jedinicama (190 ljudi); - Brigada TO Benkovac (1.428 ljudi); - Optinski tab TO Obrovac s pritapskim jedinicama (190 ljudi); - Odred TO Obrovac (428 ljudi); - Drugi zonski tab za Liku sa pritapskim jedinicama (180 ljudi); - Optinski tab TO Korenica sa pritapskim jedinicama (190 ljudi); - Brigada TO Korenica (1.428 ljudi); - Odred TO Plaki (428 ljudi); - Optinski tab TO Graac sa pritapskim jedinicama (190 ljudi); - Brigada TO Graac (1.428 ljudi); - Optinski tab TO Donji Lapac sa pritapskim jedinicama (190 ljudi); - Odred TO Donji Lapac (428 ljudi); - Prva brigada TO Sveti Rok (2.600 ljudi); - Trei zonski tab za Kordun i Baniju s pritapskim jedinicama (180

ljudi); - Optinski tab TO Vojni sa pritapskim jedinicama (190 ljudi); - Brigada TO Vojni (1.428 ljudi); - Optinski tab TO Vrginmost sa pritapskim jedinicama (190 ljudi); - Brigada TO Vrginmost (1.428 ljudi); - Optinski tab TO Glina sa pritapskim jedinicama (190 ljudi); - Brigada TO Glina (1.428 ljudi); - Optinski tab TO Kostajnica sa pritapskim jedinicama (190 ljudi); - Brigada TO Kostajnica (1.428 ljudi); - Optinski tab TO Dvor na Uni sa pritapskim jedinicama (190 ljudi); - Brigada TO Dvor na Uni (1.428 ljudi); - Optinski tab TO Petrinja sa pritapskim jedinicama (190 ljudi); - Brigada TO Petrinja (1.428 ljudi);

35

- Optinski tab TO Sisak sa pritapskim jedinicama (190 ljudi); - Brigada TO Sisak (1.428 ljudi). Iz prikaza se vidi i struktura Teritorijalne odbrane Krajine, a ine je: tab

TO SAO Krajine, tri zonska taba TO (za Dalmaciju, Liku, Kordun i Baniju) sa pritapskim jedinicama, 13 optinskih tabova sa pritapskim jedinicama, 13 brigada TO i 3 odreda TO. Brojno stanje Teritorijalne odbrane, po formaciji, iznosilo je 24.410 ljudi.

tab Teritorijalne odbrane SAO Krajine obrazovan je 1. oktobra 1991. godine, odlukom generala Veljka Kadijevia, saveznog sekretara za narodnu odbranu. Za komandanta taba postavljen je general u penziji Ilija u-ji, a za naelnika taba pukovnik Duan Kasum. Datum formiranja taba TO moe se uzeti kao dan stvaranja Srpske vojske Krajine. Ovako formirana Teritorijalna odbrana, predstavljala je vojsku srpskog naroda u Krajini. Zadatak joj je bio da zatiti srpski narod u Krajini od hrvatske agresije. Njen sastav su inili vojni obaveznici srpske nacionalnosti koji su roeni i iveli u Krajini i Srbi koji su se nali u Krajini kao izbeglice sa drugih teritorija Hrvatske. Da se Teritorijalna odbrana Krajine moe poistovetiti sa Srpskom vojskom Krajine, potvruje i injenica da je organizacija Teritorijalne odbrane iz oktobra 1991. godine ostala skoro istovetna za sve vreme postojanja RSK. Promenama u nazivu i sa nekim pregrupisavanjima u navedenoj organizaciji nije se nita bitno menjalo.

Ne srne se izgubiti iz vida i nesporna injenica da je ta Teritorijalna odbrana obrazovana iskljuivo kao sprska vojska i od strane legalnih organa komandovanja oruanih snaga SFRJ. Zatim da je na teritoriji Krajine postojala uz prisustvo i delovanje jedinica JNA, pre svega 9. korpusa. Uee i uticaj vlasti SAO Krajine u stvaranju ove vojske ogleda se, pre svega, kroz formalno davanje saglasnosti da se takva vojska stvori, ukljuujui i kasnije zahteve za njenu upotrebu i dalji razvoj.

U 1992. godini nastavie se transformacija Teritorijalne odbrane u Srpsku vojsku Krajine, pa e se tako tab Teritorijalne odbrane SAO Krajine preimenovati u Glavni tab Teritorijalne odbrane RSK. Ustalie se organizacija sa est zonskih tabova Teritorijalne odbrane (Severna Dalmacija, Lika, Kordun, Banija, Zapadna Slavonija i Istona Slavonija, Zapadni Srem i Baranja). Nova organizacija pokrivala je sve teritorije RSK koje je titila JNA (Zapadna Slavonija i Istona Slavonija, Zapadni Srem i Baranja).

Posebnu novinu u razvoju Srpske vojske Krajine predstavljae formiranje brigada posebnih jedinica milicije i njihovo stavljanje pod komandu zonskih tabova Teritorijalne odbrane. Formirano je 8 brigada posebnih jedinica milicije (Knin, Benkovac, Korenica, Vojni, Petrinja, Okuani, Beli Manastir i Vukovar). Ostao je, naalost, veliki i nepokriven meuprostor i nereeno pitanje komandovanja tim linijskim brigadama u pripremi i izvoenju borbenih dejstava. Taj problem, na nesreu nije reen za sve vreme postojanja RSK. Podrazumevalo se da brigadom milicije u borbi komandu-ju zonski tabovi, ali to se u praksi nije moglo realizovati.

36

Praktino komandovanje brigadama milicije vrilo je Ministarstvo unutranjih poslova RSK, koje je u svojoj strukturi imalo i upravu posebnih jedinica milicije. Ona je i bila struni organ za komandovanje tim posebnim jedinicama.

U praksi je veoma esto dolazilo do problema i u odnosima izmeu komandi JNA i tabova Teritorijalne odbrane. Komande jedinica JNA, pri kraju 1991. godine, esto su i bez konsultovanja ukljuivale, jedinice Teritorijalne odbrane u svoje sastave. To je izazivalo nezadovoljstvo i razna re-agovanja. Na takav odnos JNA reagovao je i tab Teritorijalne odbrane Srpska Autonomna Oblast (SAO) Krajine, 18. novembra 1991. godine, traei od svih tabova TO da spree preimenovanje teritorijalnih u jedinice JNA. Time se na najdirektniji nain, spreavao i odliv vojnih obaveznika.

Posle povlaenja JNA sa prostora Krajine i stupanjem na snagu Vensovog plana, dolazi do velikog zastoja u zapoetom procesu stvaranja Srpske vojske Krajine. Razmatra se i mogunost da milicija predstavlja osnov vojne organizacije, za sluaj da mirovna operacija izneveri bezbednost Srba u Krajini. Tokom priprema da se TO Krajine transformie u sastave Ministarstva unutranjih poslova, Hrvatska 21. juna 1991. godine kree u iznenadni napad na Miljevaki plato. Neuspeh u odbrani Miljevakog platoa ukazao je na potrebu da Krajina ima sopstvenu vojnu organizaciju. Bilo je sasvim jasno da je nerealno oekivati da Unprofor zatiti Srbe od hrvatske vojske.

U stvaranju Srpske vojske Krajine paralelno se angauju Glavni tab Teritorijalne odbrane, Ministarstvo odbrane, Ministarstvo unutranjih poslova i Vlada RSK. Koordinaciju rada vri predsednik Republike. Zbog propusta u koordinaciji dolazi do niza slabosti, pa, recimo, brigade posebnih jedinica dobijaju privilegovan poloaj u odnosu na ostale sastave vojne organizacije. Tokom oktobra 1992. usvojena je odluka od bitnog znaaja za dogradnju vojne organizacije, kojom se predvialo:

a) da se Glavni tab Teritorijalne odbrane RSK preimenuje u Glavni tab Vojske RSK. To se ini radi jedinstvenog pristupa organizaciji i pripremi odbrane RSK. Pod komandu Vojske RSK stavljaju se i Uprava i sve brigade posebnih jedinica milicije, koje ine "A" ealon odbrane RSK;

b) od Glavnog taba Teritorijalne odbrane, Ministarstva odbrane i MUP zatraeno je da "internim" dogovorom preciziraju detalje oko stavljanja Uprave i brigada posebnih jedinica milicije pod komandu G Vojske RSK;

c) usvojen je stav da se komandanti brigada posebnih jedinica milicije (PJM) postavljaju za naelnike zonskih tabova Teritorijalne odbrane (operativnih grupa ili korpusa ukoliko se budu obrazovali);

d) zatraeno je da se brigade PJM "oiste" od onih koji se nedolino ponaaju i da se stvore preduslovi da PJM budu nosioci reda i discipline i zavoenja dravnosti na svim prostorima RSK;

e) postavlja se zadatak Ministarstvu odbrane i MUP da u saradnji sa G Vojske RSK propiu kodeks ponaanja svih pripadnika Vojske;

37

f) od Glavnog taba Teritorijalne odbrane, Ministarstva odbrane i MUP zatraeno je da formiraju zajedniku komisiju koja e analizirati ljudske i materijalne mogunosti RSK i predloiti Skuptini veliinu i sastav Vojske RSK;

g) u cilju efikasnijeg i racionalnijeg funkcionisanja pozadinskog obezbe-denja zatraeno je da se na nivou GS Vojske RSK formira jedinstveni pozadinski organ;

h) odlueno je da se na nivou Glavnog taba Teritorijalne odbrane izradi jedinstven materijalno-finansijski plan koji odobrava i realizuje Vlada RSK.

Ovu Odluku potpisali su 16. oktobra 1992. godine komandant Glavnog taba Teritorijalne odbrane general-potpukovnik Milan Torbica, ministar odbrane pukovnik Stojan panovi i ministar unutranjih poslova Milan Marti. Komandant Glavnog taba Srpske vojske Krajine e na bazi zakljuaka sa zajednikog sastanka sa ministrima odbrane i MUP i predsedni-kom Vlade RSK 16. oktobra 1992. godine, doneti odluku o formiranju tabova i jedinica Srpske vojske Krajine.

Na osnovu te odluke, komandant Glavnog taba Srpske vojske Krajine 27. novembra 1992. godine donosi nareenje o organizacijsko-formacij-skim promenama Srpske vojske Krajine, kojim se postojea organizacija Teritorijalne odbrane sa brigadama TO i brigadama milicije kao posebnim jedinicama, menja u novu vojnu organizaciju Srpske vojske Republike Srpske Krajine (SV RSK).

Promene poinju u vrhu organizacije time to se postojei Glavni tab Teritorijalne odbrane RSK preformira i preimenuje u Glavni tab Srpske vojske Republike Srpske Krajine. Svi zonski tabovi Teritorijalne odbrane

Prerastanje TO u SVK - Na zadatku kod Kijeva

38

preformiraju se i preimenuju u komande korpusa. Zonski tabovi su preimenovani po sledeem:

- za Severnu Dalmaciju - u Komandu korpusa Severna Dalmacija; - za Liku - u Komandu korpusa Lika; - za Kordun - u Komandu Kordunskog korpusa; - za Baniju - u Komandu Banijskog korpusa; - za Zapadnu Slavoniju - u Komandu Zapadnoslavonskog korpusa i - za Istonu Slavoniju, Zapadni Srem i Baranju - u Komandu Vukovar-

skog korpusa. Od est zonskih tabova TO obrazovano je est komandi korpusa, od

nosno svaka zona teritorijalne odbrane sa svojim jedinicima posluila je za obrazovanje po jednog korpusa Srpske vojske RSK. U sklopu promena i prelaska na tzv. korpusnu vojnu organizaciju, nareenjem komandanta Glavnog taba Srpske vojske Krajine naloeno je formiranje novih sastava: jedne lake divizije, 4 brigade (po jedna laka i peadijska i dve motorizova-ne); jednog odreda (Caprad) i etiri samostalna bataljona - diviziona. Najvei broj promena trebalo je izvriti preformiranjem i preimenovanjem postojeih tabova, jedinica i drugih sastava. Tako je 18 brigada Teritorijalne odbrane preformirano u 17 brigada (15 peadijskih i po jednu laku i moto-rizovanu). Od 4 odreda TO obrazovane su jo 4 peadijske brigade, a jo dva odreda TO preimenovani su u dva samostalna odreda Srpske vojske Krajine. Jedan meoviti artiljerijski puk TO i jedna meovita artiljerijska baterija iz TO preimenovani su u artiljerijski puk i brigadu Srpske vojske Krajine. est pozadinskih baza TO preimenovane su u est pozadinskih baza korpusa. Nareenjem je naloeno rasformiranje: 9 brigada posebnih jedinica milicije; 2 brigade Teritorijalne odbrane i 24 optinska taba teritorijalne odbrane. Rasformirana je i uprava posebnih jedinica Ministarstva unutranjih poslova RSK.

Sve promene u organizaciji i formaciji Srpske vojske Krajine trebalo je zavriti do polovine decembra 1992. godine. Da bi se uspeno rasformirale brigade posebnih jedinica milicije, a njihovo ljudstvo i materijalno-teh-nicka sredstva iskoristili za obrazovanje novih jedinica, one su od 1. decembra 1992. godine potinjene komandama korpusa.

Odluku o preformiranju Teritorijalne odbrane u Srpsku vojsku RSK potpisao je komandant Glavnog taba TO, general Milan Torbica (16. oktobra 1992.) a nareenje o organizacijsko-formacijskim promenama Srpske vojske Krajine, potpisao je general Mile Novakovi, kao komandant Glavnog taba Srpske vojske Krajine, posle ostavke generala Torbice, kada je od njega primio dunost.

Nova organizacija Srpske vojske Krajine potpuno odvaja miliciju od vojne organizacije. Na nivou RSK obrazuje se specijalna brigada MUP. Specijalna brigada je locirana u garnizonu Knin. Za popunu ove brigade 30. decembra 1992. godine raspisan je konkurs, kojim se predvialo da kandidati zavre kurs milicionera u trajanju 4-5 meseci. Njihovi smetajni

39

uslovi trebalo bi da budu internatski (besplatan smetaj, ishrana i odea). U specijalnim jedinicama milicije moe se ostati samo do tridesete godine starosti. Posle se takvi milicioneri rasporeuju na adekvatne dunosti u stanicama javne bezbednosti i sekretarijatima unutranjih poslova. Komandni kadar u specijalnoj brigadi se moe zadrati i kada pripadnici napune 30 godina starosti.

Predvieno je da specijalna brigada (pri Ministarstvu unutranjih poslova) broji do 500 pripadnika i da bude direktno potinjena ministru unutranjih poslova RSK. U svom sastavu treba da ima jedinice za izviaka, diverzantska, protivdiverzantska i druga policijska dejstva. Upotrebljava-e se na prostoru RSK ili van RSK za namenska- specijalna dejstva.

Predloeno je da brigada nosi ime "Milivoj Rauo" po komandantu specijalnog bataljona posebnih jedinica milicije koji je poginuo u borbama za koridor. Predviena je i mogunost da se, posle dve godine provedene na slubi u specijalnoj brigadi milicije, stie pravo za upuivanje na kolovanje radi sticanja vie i visoke strune spreme.

Karakteristika nove vojne oganizacije je formalno ukidanje Teritorijalne odbrane. Sutinski gledano, Teritorijalna odbrana je ostala kakva je i bila. Izuzev naziva i manjih organizacijsko- formacijskih dogradnji, nita se bitno nije dobilo. Praktino, celokupan sastav Srpske vojske Krajine inili su raniji pripadnici Teritorijalne odbrane. Ni raspored i lokacije "nove" organizacije nisu bitno menjali broj i vrstu jedinica i njihove zadatke. Odreenu novinu trebalo je da predstavlja obrazovanje interventnih jedinica. Ukupno su obrazovana etiri takva bataljona (u korpusima Like, Korduna, Zapadne Slavonije i Istone Slavonije, Zapadnog Srema i Baranje po jedan). Interventni bataljoni nisu obrazovani u korpusima Severne Dalmacije i Banije. Ti bataljoni trebalo je da predstavljaju manevarsku snagu komandanata korpusa i po potrebi komandanta Glavnog taba Srpske vojske Krajine. Meutim, iako zamiljene kao elitne, te jedinice malo su se razlikovale od drugih, te nisu ni mogle da ostvaruju one zadatke radi kojih su obrazovane. Ni brigade se meusobno nisu mnogo razlikovale, jer se, u sutini, radilo o brigadama Teritorijalne odbrane, a vei broj je pripadao kategoriji lakih brigada. Motorizovane brigade opet, nisu imale osnovne elemente na bazi kojih bi mogle biti motorizovane, a zadaci su im bili sloeni i teki. Zone odgovornosti prevazilazile su realne mogunosti formacije brigada, broja ljudstva i obuenosti. Neki elementi iz prethodne organizacije su ukinuti a da za njih nova organizacija nije ponudila adekvatnu zamenu. Ukinuto je 9 brigada posebnih jedinica milicije, a da ni jedna novoformirana brigada nije mogla preuzeti zadatke koje su ranije izvravale brigade posebnih jedinica milicije.

Uk