Pre nego što započnemo temu o klimatskim promenama važno je napomenuti da se klima na Zemlji stalno menja, odnosno da se oduvek menjala. Do početka industrijske revolucije, klima se menjala kao rezultat promena prirodnih okolnosti. Danas, međutim, termin klimatske promene koristimo kada govorimo o promenama klime koje se događaju od početka dvadesetog veka, a nastale su kao rezultat čovekovih aktivnosti. Od 1990. godine svet je iskusio 12 najtoplijih godina, od kako se temperature meri i beleži. Po opadajućem redu, 11 najtoplijih godina ikad izmerenih bile su: 1998 i 2005 (zajedno), 2002 i 2003 (zajedno), 2001, 1997, 1995, 1990 i 1999 (zajedno), 1991 i 2000 (zajedno). 

Dokazano je da se globalno zagrevanje ne događa samo od sebe i da je posledica antropogenog uticaja. U ovom trenutku prosečna temperatura na Zemlji je za 0.8 stepeni viša nego pre industrijske revolucije, odnosno pre nego što su ljudi masovono počeli da troše fosilna goriva i gomilaju ugljen-dioksid u atmosferi. Ugljen-dioksid (CO2), gas koji se oslobađa sagorevanjem uglja, nafte, naftinih derivata i gasa, najznačajnije utiče na globalno zagrevanje. Oko 25 milijardi tona ugljen-dioksida ispusti se u atmosferu svakoga dana, 800 tona svake sekunde! Veruje se da povećanje temperature već iznad 2 °C dovelo do opasne promene klime i razornog uticaja na biljne i životinjske zajednice.

Stručnjaci su zaključili da će se posledice otopljavanja osećati stotinama godina. Već danas veliki glečeri nestaju, a led na okeanima se topi. Suše muče Afriku, Južnu Aziju i Australiju, a zbog rastućeg nivoa mora nestaju čitave plaže i ostrva. Prosečna temperatura će do kraja veka verovatno biti viša između 1,8 i 4 stepena Celzijusa, dok bi nivo okeana mogao da se poveća između 19 i 58 centimetara, upozorava se u izveštaju koji je objavljen u Parizu. Prema njihovim procenama, nivo mora će se povećati najmanje od 19 do 37 centimetara, a najviše između 28 i 58. 

Život na planeti Zemljije je moguć zbog postajanja prirodnog efekta stalene bašte. Prirodna pojava gasova sa efektom staklene bašte, pre svega vodene pare (H2O), ugljen-dioksida (CO2), i gasova kao što su metan (CH4), azot-suboksid (N2O) i troposferski ozon (O3), omogućava sunčevoj energiji da prodre do Zemlje i da padne na nju kao svetlost, ali se potm u obliku infracrvenog zračenja vraća u atmosferu i zagreva je. Ovaj fenomen održava planetu dovoljno zagrejanom, što osigurava normalno odvijanje fizioloških funkcija svih živih organizama. Odsustvo gasova staklene bašte snizilo bi temperaturu naše planete za otprilike 33°C pretvarajući Zemlju u još jednu bezživotnu planetu Suncevog sistema.

Efekat staklene bašte, koji je milionima godina bio blagoslov za Zemlju, izgleda da se tokom poslednjeg veka pretvara u ozbiljnu pretnju, izazvanu ljudskim aktivnostima. Sa industralizacijom i rastom populacije, emisija gasova sa efektom staklene bašte uzrokovana spaljivanjem fosilnih goriva, krčenjem šuma i čišcenjem zemljišta za poljoprivredu se konstantno povećavala. U poslednjih 100 godina čovečanstvo je emitovalo gasove staklene bašte u atmosferu brže nego što su ih prirodni procesi mogli ukloniti.Ovaj porast počinje narušavati delikatnu ravnotežu, značajno povećavajući kolicinu gasova staklene bašte u atmosferi i njihov izolacioni efekat.

Efekat staklene bašte je izraz za zagrevanje planete Zemlje nastalo poremećajem energetske ravnoteže između količine zračenja koje od Sunca prima i u svemir zrači Zemljina površina. Ovaj efekat predstavlja rezultat povećanja količine zračenja koje ne može od površine Zemlje da bude emitovano u svemir, već ga atmosfera upije i postane toplija. Atmosfera Zemlje odbija deo (37-39%) energije koju Sunce direktno emituje (pojam pod nazivom albedo), dok ostatak (zračenje manjih talasnih dužina) pada na tlo i zagreva ga, a tlo potom emituje infracrevene zrake (manjih talasnih dužina) koji, u normalnim okolnostima, uglavnom odlaze u svemir. Međutim ukoliko u atmosferi postoje gasovi koji upijaju ovakvo zračenje, doći će do povećanja temperature atmosfere. To se dogodilo sa atmosferom Zemlje u poslednjem veku.

Efekat nastaje na sličan način kao u stakleniku, gde Sunčevi zraci vidljivog i ultraljubičastog dela spektra prodiru kroz staklo i greju tlo ispod stakla. Tlo potom emituje infracrveno zračenje koje ne može proći kroz staklo, zadržava se unutra i tlo ostaje zagrejano. Usled toga je u staklenicima mnogo toplije nego izvan njih. Na isti način se ponaša i planeta Zemlja ukoliko postoji neka materija koja će se ponašati kao stakleni krov. Prilikom izbacivanja iz fabričkih dimnjaka i auspuha automobila ugljenik(IV)-oksid (poznatiji kao ugljen-dioksid) i ostali štetni gasovi formiraju omotač oko Zemlje koji propušta toplotu da prodre do površine ali ne i da se vrati u vasionu. Na ovaj način površina Zemlje postaje sve toplija i iz godine u godinu temperature su sve više.

KLIMATSKE PROMENEKLIMATSKE PROMENE

HVALA NA PAŽNJI!