Kenilvorti VispKenilvorti VispKenilvorti VispKenilvorti Visp

KVIDIČ KROZ VEKOVEKVIDIČ KROZ VEKOVEKVIDIČ KROZ VEKOVEKVIDIČ KROZ VEKOVE

Naslov originala Kennilworthy Whisp QUIDDITCH THROUGH THE AGES

Preveo s engleskog

Draško Roganović

Zahvalnice

Dž. K. Rouling, Comic Relief U.K. i Scholastic Inc. bi želeli da se zahvale sledećim osobama i organizacijama za njihove velikodušne priloge u ovom poduhvatu:

HarperCollins Publishers, Command Web Offset, Quebecor World (USA Corp.), R.R. Donneley & Sons. Aliance Forest Product Inc., Digicon Imaging, Inc., J.M. Wechter & Associates, Inc., Rose Printing Company. ICG/Holliston, Lehigh Press, Inc., Universal Printing Company, JY International Inc., Sales Divison of LeeFung-Asco Printers, Berryville Graphics, Leo Pacific Pier, Four Lakes Colorgraphics Inc., Schneider National Inc., Combined Express, Inc., Fey Publishing, Delta Corrugated Paper Products Corporation, Webcrafters Inc., Yellow Corporation

I naravno, izdavač bi želeo da se zahvali Dž. K. Rouling zato što je napisala ovu knjigu i velikodušno sve svoje prihode poklonila humanitarnoj organizaciji Comic Relief.

Upozorenje: ukoliko pocepate, iskidate, savijete, iskrivite, obezličite, izobličite,

umrljate, isflekate, bacite, ispustite, ili na bilo koji drugi način oštetite, zloupotrebite ili pokažete nedostatak poštovanja prema

ovoj knjizi, posledice će biti onoliko strašne, koliko je u mojoj moći da ih takvim učinim.

Irma Prins, bibliotekar Hogvortsa.

Predgovor

Kvidič kroz vekove je jedan od najpopularnijih

naslova u školskoj biblioteci Hogvortsa. Madam Pins, naša bibliotekarka, rekla mi je da je svakodnevno „vucaraju, balave po njoj, i uopšteno zlostavljaju” - što je veliki kompliment za bilo koju knjigu. Redovne igrače kvidiča će oduševiti knjiga gospodina Vispa, baš kao i nas koje interesuje malo šira čarobnjačka istorija. Dok smo razvijali igru kvidiča, i ona je razvijala nas; kvidič ujedinjuje veštice i čarobnjake iz svih krajeva sveta, povezujući nas da zajedno delimo trenutke uzbuñenja, trijumfa, i (za one koji navijaju za Čadlijske Topove) očajanja.

Imao sam malo poteškoća, moram priznati, da ubedim Madam Pins da se rastane sa jednom od svojih knjiga kako bi ista mogla da bude umnožena radi Šire distribucije. Zapravo, kada sam joj rekao da će knjiga biti dostupna Normalcima, ona je privremeno zanemela, te se nije ni po- merala niti treptala nekoliko minuta. Kada je došla k sebi, bila je dovoljno obzirna da me upita da nisam kojim slučajem sišao s uma. Bilo mi je zadovoljstvo da je u to razu- verim, te sam nastavio da joj objašnjavam zašto sam doneo ovu nečuvenu odluku.

Normalskim čitaocima neće biti potrebno da posebno predstavljamo rad organizacije Comic Relief U.K. (koja, začudo, nema nikakve veze sa istoimenom američkom organizacijom), stoga ću sada ponoviti objašnjenje koje sam ponudio Madam Pins, radi znatiželje veštica i čarobnjaka koji su kupili ovu knjigu. Comic Relief U.K.

koristi smeh u borbi protiv siromaštva, nepravde i nesreća. Zabava za široke narodne mase se pretvara u ogromne količine novca (preko dvesta pedeset miliona dolara od kada su počeli 1985. godine - što je ekvivalent preko sto sedamdeset četiri miliona britanskih funti, ili trideset i četiri miliona galeona).

Svi koji su učestvovali u procesu dolaska ove knjige do vas, od autora, preko izdavača, snabdevača štamparskim papirom, samih štampara, knjigovezaca i knjižara, dali su svoje vreme, energiju, i materijale besplatno ili po smanjenoj ceni i time omogućili da sav prihod od prodaje ove knjige ode u fond osnovan u ime Harija Potera od strane Comic Relief U.K. i Dž. K. Rouling. Ovaj fond je osnovan da pomogne uskraćenoj deci širom sveta. Kupovinom ove knjige - a savetovao bih vam da je kupite, pošto, ako je budete čitali dovoljno dugo a da je ne platite, naći ćete se pod dejstvom lopovske kletve - i vi ćete doprineti ovoj magičnoj misiji.

Slagao bih vas, dragi čitaoci, kada bih rekao da je Madam Pins bila ushićena ovakvim obrazloženjem stavljanja naše knjige iz biblioteke na raspolaganje Normalcima. Ona mi je predložila nekoliko alternativa - od one da saopštim ljudima iz Comic Relief U.K.-& da je biblioteka izgorela, ili da se jednostavno pretvaramo da sam odapeo, a da nisam ostavio nikakve instrukcije. Kada sam joj rekao da se meni, u celini, ipak više sviña moj prvobitni plan, ona je nevoljno pristala da mi ustupi knjigu, mada je, u trenutku kada je trebalo da je pusti iz svojih ruku, izgubila živce te sam bio primoran da joj lično iščupam knjigu iz ruke, od prsta do prsta.

Iako sam uklonio uobičajene bibliotekarske čini sa ovog toma, ne mogu obećati da je svaki njihov tračak nestao. Madam Pins je poznata po tome da dodaje neobične kletve i uroke knjigama koje su joj poverene. Kada sam ja, lično, prošle godine počeo da rasejano šaram po primerku Teorije meñusupstancijskih preobražaja prošle godine, već sledećeg trenutka je sama knjiga počela

da me udara jako po glavi. Molim vas budite pažljivi dok budete čitali ovu knjigu. Ne cepajte joj stranice. Nemojte je ispustiti u kadu. Ne mogu vam obećati da se Madam Pins neće obrušiti na vas, gde god da ste, i zahtevati da platite veliku kaznu.

Preostaje mi još samo da vam se zahvalim što podrža-vate Comic Relief U.K. i da zamolim Normalce da ne po-kušavaju da igraju kvidič u svojim domovima; to je, narav-no, u potpunosti izmišljen sport i niko ga zbilja ne igra. Takoñe bih želeo da ovom prilikom poželim Padlmor Junajtedu puno sreće u predstojećoj sezoni.

Prvo poglavlje Razvitak letećih metli

Nijedna postojeća čin nije u stanju da omogući ča-robnjacima da lete bez ikakvog pomagala u ljudskom obličju. Retki Animagusi koji mogu da se pretvore u krilata stvorenja mogu i da uživaju u letenju, ali oni su retkost. Čarobnjak ili veštica koji se nañu u situaciji da budu preobraženi u šišmiša, mogu i da se vinu u vazduh, ali, pošto će imati i mozak šišmiša, sigurno će zaboraviti kuda su se uputili istog trena čim polete. Levitiranje je već uobičajeno, ali naši preci nisu bili zadovoljni lebdenjem pet stopa iznad zemlje. Oni su želeli da lete poput ptica, ali da im ne izraste neprijatno perje.

Ovih dana smo već toliko navikli na činjenicu da svako čarobnjačko domaćinstvo u Britaniji poseduje makar jednu leteću metlu, da retko kad zastanemo i zapitamo se zašto je to tako. Zašto je skromnoj metli dopušteno da postane jedini legalno dozvoljen predmet čarobnjačkog transporta? Zašto mi sa Zapada nismo usvojili tepih, koji naša istočnjačka braća toliko vole? Zašto nismo odlučili da proizvodimo leteću burad, leteće fotelje, leteće kade - zašto metle?

Dovoljno lukavi da bi uvideli da će njihove normalske komšije pokušati da eksploatišu njihove moći, ukoliko u potpunosti shvate njihovu moć, veštice i čarobnjaci su se držali povučeno mnogo pre nego što je na snagu stupio Meñunarodni dekret o čarobnjačkoj tajnosti. Ako su već morali da u kućama čuvaju neko leteće pre vozno sredstvo, to je obavezno moralo da bude nešto diskretno, nešto što se lako da sakriti. Metla je bila idealna za tako nešto; nije zahtevala nikakvo obaveštenje, nikakav izgovor ukoliko bi je Normalci otkrili, bila je lako prenosiva i jeftina. Uprkos tome, prve metle začarane u svrhe letenja imale su svoje nedostatke.

Slika A

Istorijski podaci nam pokazuju da su veštice i čarobnjaci u Evropi koristili leteće metle još rane 962. godine nove ere. Nemački prosvetiteljski rukopis iz ovog perioda govori o tri vešca koji silaze sa svojih metli sa izrazima velike neugodnosti na licima. Gutri Lokrin, škotski čarobnjak, u svojim zabeleškama 1107. godine pisao je o „guzovima punim iverja i šuljevima” koje je zadobio posle kratke vožnje metlom od Montrouza do Arbrouta.

Srednjovekovna metla izložena u Muzeju kvidiča u Londonu pruža nam uvid u Lokrinove nedaće (vidi sliku A). Debela kvrgava ručka od nelakiranog jasena, sa leskovim grančicama grubo privezanim na jednom kraju, nije ni udobna, ni aerodinamična. Čini kojima je začarana su prilično jednostavne: kreće se napred, i to samo jednom brzinom; možete je pomerati gore-dole, ili joj narediti da stane.

Pošto su čarobnjačke porodice u to doba same pravile svoje metle, bilo je ogromnih varijacija u brzini, udobnosti i rukovanju tim transportom koji im je bio dostupan. Ipak, do dvanaestog veka, čarobnjaci su naučili da trguju uslugama, tako da je vešt spravljač metli mogao da ih razmeni za napitke koje bi njegove komšije mogle da naprave bolje nego on. Kada su metle postale malo udobnije, čarobnjaci su počeli da lete na njima iz zadovoljstva, a ne samo kao na sredstvu kojim se može doći od tačke A do tačke B.

Drugo poglavlje Starinske igre na metlama

Sportovi na metlama pojavili su se takoreći čim su metle dovoljno uznapredovale da omoguće letačima da skreću pod uglovima i da variraju brzinu i visinu letenja. Rani čarobnjački rukopisi i slike pružaju nam uvid u to kakve su igre naši preci igrali. Neke od njih više ne postoje; druge su preživele ili evoluirale u sportove koje danas poznajemo.

Poznata Godišnja trka metli u Švedskoj datira još iz desetog veka. Letači se trkaju od Koparberga do Arjeploga, a to je rastojanje nešto veće od tri stotine milja. Putanja prolazi pravo kroz rezervat zmajeva, te je veliki srebrni trofej u obliku švedskog kratkonosog zmaja. Danas je to meñunarodni dogañaj, i čarobnjaci svih nacionalnosti okupljaju se u Koparbergu da pozdrave takmičare, a onda se prebacuju u Arjeplog da čestitaju preživelima.

Čuvena slika Giinther der Gewalttatige ist der Gemnner („Ginter Nasilni je pobednik”), koja datira iz 1105, pokazuje drevnu nemačku igru stihštok. Na stub visok dvadeset stopa bila bi postavljena naduvana zmajeva mešina. Jedan igrač na metli imao je zadatak da štiti ovu mešinu. Čuvar mešine bio bi privezan za stub konopcem koji bi mu bio obavijen oko struka, tako da on ili ona ne bi mogao da leti dalje od deset stopa od stuba. Ostali igrači bi na smenu pokušavali da odlete do mešine i da je probuše specijalnim zašiljenim vrhovima njihovih metli. Čuvaru mešine je bilo dozvoljeno da koristi njegov ili njen čarobni štapić kako bi odbio ove napade. Igra bi se završila kada bi neko uspešno probušio mešinu, odnosno, kada bi čuvar mešine uspeo da začara sve protivnike, ili

kada bi se čuvar srušio od iscrpljenosti. Igra stihštok odumrla je u četrnaestom veku.

U Irskoj je procvetala igra ajngingajn, koja je danas tema mnogih irskih balada (legendarni čarobnjak Fingal Neustrašivi je navodno bio šampion u ajngingajnu). Jedan po jedan, igrači bi uzimali dom, to jest loptu (zapravo žučni mehur koze), i jurili kroz niz zapaljenih buradi postavljenih visoko u vazduhu na štulama. Dom je trebalo prebaciti kroz poslednje bure. Pobednik je bio igrač koji bi uspeo da pronese Dom kroz poslednje bure u što kraćem roku, a da se usput ne zapali.

Škotska je rodno mesto verovatno najopasnije od svih igara na metlama - kriočena. Ova igra se spominje u tragičnoj gaelskoj pesmi iz jedanaestog veka, u kojoj prvi stih, u pre vodu, ide ovako:

Igrači se sakupiše, dvanaest srčanih junaka, Privezaše kazane svoje, i spremiše se za let, Kada se oglasio rog, polete svaki sa mesta svog Ali deset od njih napustiše ovaj svet.

Svaki igrač kriočena nosio bi po jedan kazan privezan na vrh glave. Na znak roga ili bubnja, poletele bi gomile začaranog kamenja i stena, koje su lebdele stotinak stopa iznad zemlje, počele bi da padaju ka tlu. Igrači kriočena jurili bi naokolo, pokušavajući da uhvate što više mogu stena u svoj kazan. Pošto je veliki broj škotskih čarobnjaka smatrao ovu igru vrhunskim testom muškosti i hrabrosti, kreočen je dostigao veliku popularnost u srednjem veku, uprkos ogromnoj smrtnosti koju je izazivao. Igra je zabranjena 1762, i iako je Magnus „Ulubljenoglavi” Mekdonald predvodio kampanju da se ova igra ponovo uvede tokom 1960-ih, Ministarstvo magije je odbilo da ukine zabranu.

Santbamps je bila veoma popularna igra u Devonu, u Engleskoj. Bio je to grub oblik viteških sukoba, čija je je-dina svrha bila da obori Što veći broj drugih igrača sa nji-

hovih metli, tako da poslednja osoba koja ostane na svojoj metli postaje pobednik.

Svivenhodž je nastao u Herfordšajru. Kao i stihštok, i ova igra je imala kao glavni rekvizit naduvenu mešinu, u većini slučajeva praseću. Igrači bi sedeli naopačke na me-tlama i zadnjim delom metle udarali i prebacivali naduvanu mešinu napred i nazad preko visoke živice. Prvi koji bi promašio mešinu, doneo bi poen svome protivniku. Pobeñivao je onaj koji prvi osvoji pedeset poena. Svivenhodž se i dalje igra u Engleskoj, iako nikada nije dostigao veliku popularnost; Santbamps je preživeo samo kao dečija igra. Ipak, u Kvirdičkoj močvari je stvorena igra koja će jednoga dana postati najpopularniji sport u čarobnjačkom svetu.

Treće poglavlje Igra iz Kvirdičke močvare

Naše znanje o grubim počecima kvidiča dugujemo beleškama veštice Gerti Kedl, koja je živela na rubu Kvir-dičke močvare u jedanaestom veku. Na našu veliku sreću, ona je vodila dnevnik, koji je trenutno izložen u Muzeju kvidiča u Londonu. Navedeni izvodi iz dnevnika prevedeni su sa izuzetno loše napisanog saksonskog originala.

Utorak. Vreo. Ona bagra sa druge strane močvare opet se sjatila. Igraju glupu igru na svojim metlama. Velika kožna lopta sletela mi je u kupusište. Urekla sam čoveka koji je došao po nju. Da ga vidim sad da leti, sa kolenima okrenutim naopačke, tog veli-kog kosmatog krmka.

Utorak. Mokar. Bila u močvari, brala koprive. Idioti na metlama opet igraju. Gledala neko vreme skrivena iza stene. Imaju novu loptu. Dobacuju je jedan drugome, i pokušavaju da je ubace u krošnje drveća na oba kraja močvare. Besmislena gluparija.

Utorak. Vetrovit. Gvenog svratila na čaj od koprive, onda me pozvala u provod. Ispostavilo se da sam opet na kraju gledala one tupane kako igraju svoju igru nad močvarom. Onaj visoki škotski veštac sa vrha brda je bio tamo. Sada imaju dva velika, te-ška kamena koja lete unaokolo i pokušavaju da ih sve zbace sa njihovih metli. Nažalost, to se nije desilo dok sam ja gledala. Gvenog mi je rekla da i ona često igra. Otišla kući zgañena.

Ovi izvodi otkrivaju mnogo više nego što je Gerti Kedl mogla i da pretpostavi, osim činjenice da je znala ime samo jednog dana u nedelji. Prvo, lopta koja je sletela u njeno kupusište bila je sačinjena od kože, baš kao što je i moderna Kvafl - prirodno, naduvanu bešiku koja se koristila u drugim igrama na metli bilo bi teško precizno bacati, naročito u vetrovitim uslovima. Drugo, Gerti nam kaže da su ljudi „pokušavali da je ubace u krošnje drveća na oba kraja močvare” - što je očigledno rani oblik davanja golova. Treće, daje nam nagoveštaj Šta su bile preteče Bladžerki. Takoñe je neverovatno zanimljivo što je tu prisutan i „onaj visoki škotski veštac ” Da li je on možda bio igrač kreočeana? Da li je on došao na ideju da se začaraju teške stene koje bi preteći zujale po terenu, inspirisan stenama korišćenim u svojoj narodnoj igri?

Ne nalazimo više ni spomena o sportu koji se igrao u Kvirdičkoj močvari sve dok vek kasnije, čarobnjak po ime-nu Gudvin Knin nije uzeo svoje pero da napiše pismo svom norveškom roñaku Olafu. Knin je živeo u Jorkširu, što pokazuje brzinu širenja sporta po Britaniji tokom stotinu godina pošto ju je Gerti Kedl videla. Kninovo pismo je pohranjeno u arhivama norveškog Ministarstva magije.

Dragi Olafe,

Kako si mi ti? Ja sam dobro, mada je Gunhilda zaradila neke zmajske boginje.

Prošle subotnje večeri uživali smo u žustroj igri ke- vidiča, mada sirota Gunhilda nije mogla da igra Hva- tača, te smo morali da uzmemo Radulfa, kovača, umesto nje. Ekipa iz Ilklija je dobro igrala, mada nam nisu dorasli, jer mi smo naporno vezbali celog meseca te smo postigli četrdeset i dva pogotka. Radulf je dobio Bluderku u glavu pošto stari Uga nije bio dovoljno brz sa svojom batinom. Novi burići za davanje poena su dobro radili. Po tri na svakom kraju, na štulama, Una

iz krčme nam ih je dala. A kada smo pobedili, dala nam je i besplatne medovine cele noći. Gunhilda je bila malo ljuta što sam se vratio tako kasno. Morao sam da izbegnem nekoliko gadnih kletvi koje je bacila na mene, ali sada sam konačno dobio svoje prste nazad.

Šaljem ti ovo najboljom sovom koju imam, nadam se da će preživeti put.

Tvoj roñak, Gudvin

Ovde vidimo koliko je igra uznapredovala u toku jednog veka. Gudvinova supruga je trebalo da igra „Hvatača” - verovatno drevni izraz za Tragača. „Bluderku” (nesumnjivo Bladžerku) koja je udarila kovača Radulfa je trebalo da odbrani Uga, koji je očigledno igrao Jurišnika, pošto je nosio batinu. Golovi nisu više drveće, već burad na štulama. Ipak. nedostajao je jedan ključni element igre: Zlatna skrivalica. Dodavanje četvrte lopte u kvidiču se odigralo tek sredinom trinaestog veka, i to na veoma čudnovat način.

Četvrto poglavlje Dolazak Zlatne skrivalice

Još od početka dvanaestog veka, lov na Skitalice je bio popularan kod velikog broja veštica i čarobnjaka. Zlat-na skitalica (vidi sliku B) je danas zaštićena vrsta, ali u to doba, Zlatne skitalice su bile česta pojava u severnoj Evro-pi, mada Normalci nisu mogli da ih otkriju jer su posedo- vale dar za skrivanje i bile veoma brze.

To što su Skitalice male, zajedno sa njihovom izvanrednom agilnošću u vazñuhu i talentom za izbegavanje grabljivaca, samo je doprinosilo prestižu čarobnjaka koji bi ih uhvatili. Tapiserija iz dvanaestog veka, očuvana u Muzeju kvidiča, pokazuje grupu lovaca koji se spremaju da uhvate Skitalicu. U prvom delu tapiserije, neki lovci nose mreže, drugi koriste štapiće, a neki čak pokušavaju da Skitalicu uhvate svojim golim rukama. Tapiserija nam otkriva činjenicu da bi onaj ko ulovi Skrivalicu, često tu loptu zdrobio. U poslednjem delu tapiserije vidimo čarobnjaka koji je uhvatio Skitalicu, kako dobija na dar vreću zlata.

Lov na Skitalice je bio neprikladan na mnogo načina. Svaki razuman čarobnjak danas osuñuje uništavanje ovih miroljubivih malih ptica u ime sporta. Staviše, lov na Ski-talice, koji se obično odvijao usred bela dana, doveo do to-ga da Normalci počnu da najviše opažaju leteće metle. Ca- robnjački savet u to doba, pak, nije bio u stanju da uguši popularnost ovog sporta - zapravo, čini se da ni sam Savet nije imao ništa protiv toga, kao što ćemo videti.

Slika B

Lov na Skitalice se susreo sa kvidičem 1269. na utakmici kojoj je prisustvovao Šef čarobnjačkog saveta lično, Barberud Bradž. Ovo znamo na osnovu pisma koje je Madam Modesti Rabnot iz Kenta poslala svojoj sestri Prudens u Aberdinu (i ovo pismo je izloženo u Muzeju kvidiča). Sudeći po Madam Rabnot, Bradž je doneo Skitalicu u kavezu na utakmicu i rekao okupljenim igračima da će dati stotinu i pedeset galeona1 igraču koji je bude uhvatio tokom trajanja igre. Madam Rabnot objašnjava šta se dalje dogodilo:

Igrači su se kao jedan vinuli u vazduh ignorišući Kvafl, i izbegavajući Bluderke. Oba Čuvara su napustila gol-koševe i priključili se lovu. Sirota mala skrivalica je jurila uzduž i popreko po terenu, pokušavajući da pobegne, ali su je čarobnjaci u gomili uvek vraćali nazad uz pomoć odbijajućih čini. Pa, Pru, ti tnaš kakvi su moji stavovi o lovu na Skitalice, i kakva sam kada me neko iznervira. Izjurila sam na teren, i vrisnula: „Šefe Bradž, ovo nije sport! Pustite Skitalicu na slobodu i dajte nam da gledamo plemenitu igru kuadiča kojunsmo došli da vidimo!“ Zamisli, Pru, taj grubijan mi se

1

Preko milion današnjih galeona. Da li je šef Bradž nameravao da isplati dobitak ili ne ostaje sporno.

samo nasmejao i gañao me praznim kavezom. Dakle, pocrvenela sam od besa, Pru, zbilja jesam. Kada je sirota mala Skitalica proletela pored mene, bacila sam prizivajuću čin. Ti znaš koliko su dobre moje čini prizivanja, Pru – naravno, meni je bilo lakše da nanišanim kako valja, pošto nisam bila na metli. Majušna ptica mi je uletela u ruku. Gurnula sam je pod odoro i potrčala koliko su me noge nosile.

Naravno, uhvatili su me, ali ne pre nego što sam izašla iz gomile i pustila Skitalicu na slobodu. Šef Bradž je bio veoma ljut i na trenutak sam pomislila da ću završiti kao rogata žaba, ili nešto gore, ali na moju sreću, njegovi savetnici su ga smirili, te sam samo dobila kaznu od deset galeona što sam ometala igru. Pošto naravno nikada u životu nisam imala deset galeona, moraću da prodam kuću.

Uskoro ću doći da živim kod tebe, srećom nisu mi oduzeli hipogrifa. I reći ću ti još nešto, Pru, šef Bradž bi izgubio moj glas, kada bih imala pravo da glasam.

Voli te tvoja sestra, Modesti

Hrabar postupak Madam Rabnot možda je spasao

jednu Skitalicu, ali nije mogao da ih spasi sve. Ideja šefa Bradža je zauvek izmenila prirodu kvidiča. Zlatne skitalice su uskoro počeli da puštaju tokom svih utakmica kvidiča, a jedan igrač u svakom timu (Lovac) imao je isključivo zadatak da je uhvati. Kada bi ptica bila ubijena, igra bi se završila i Lovčev tim bi dobio dodatnih stoiinu pedeset poena u znak sećanja na stotinu i pedeset galoena koje je obećao Šef Bradž. Publika je imala zadatak da drži Skitalicu na terenu koristeći odbijajućie čini koje je pomenula Madam Rabnot.

Do sredine narednog veka, pak, broj Zlatnih skitalica je toliko opao da je Ćarobnjački savet. sada pod vodstvom znatno produhovljenije Elfride Kleg, proglasio Zlatnu skitalicu za zaštićenu vrstu, zabranivši i ubijanje ptice, i njeno korištenje u igri kvidiča. U Somersetu je osnovan Modesti Rabnot Rezervat za skitalice, i počela je frenetična

potraga da se pronañe zamena za ovu pticu, kako bi se nastavilo igranje kvidiča.

Pronalazak Zlatne skrivalice je zasluga čarobnjaka Boumena Rajta iz Godrikove doline. Dok su svi timovi širom zemlje pokušavali da nañu neke druge ptice koje bi zamenile Skitalicu. Rajt, koji je bio vest u činima metala, postavio je sebi zadatak da napravi loptu koju će imitirati ponašanje i putanje leta karakteristične za Skitalice. Da je u tome potpuno uspeo svedoče i mnoge rolne pergamenata koje je ostavio za sobom posle smrti (sada u vlasništvu privatnog kolekcionara), u kojima se navode narudžbine koje je primio iz cele zemlje. Zlatna skrivalica, kako je Boumen nazvao svoj izum. bila je lopta veličine oraha, koja je težila tačno koliko i Skitalica. Njena srebrna krila su imala kružne zglobove (baš kao i Skitalicina), koji su joj omogućavali da menja pravac brzinom munje, i sa preciznošću svog živog modela. Ipak, za razliku od Skitalice, Skrivalica je začarana da ostane u granicama terena. Uvoñenje Zlatne skrivalice je, moglo bi se reći, završilo proces koji je započet pre tri stotine godina u Kvirdičkoj močvari. Kvidič je napokon roñen.

Peto poglavlje Antinormalske predostrožnosti

Davne 1398. čarobnjuk Zaharije Zauškić zapisao je prvi polpuni opis igre kvidič. Počeo je naglašavajući potre-bu za antinormalskim obezbeñenjem prilikom igranja igre: „Izaberite područja napuštenih močvara daleko od normalskih staništa i budite sigurni da vas niko ne može videti kada polećete sa svojim metlama. Čini za odbijanje Normalaca mogu biti korisne ako postavljate trajan teren. Takoñe je preporučljivo igrali noću."

Zaključujemo da Zauškićev odličan savet nije uvek poštovan, sudeći prema činjenici da je Čarobnjački savet zabranio svako igranje kvidiča u krugu od pedeset milja od gradova 1362. Očigledno se popularnost igre sve više povećavala. jer je Savet našao za shodno da preinači zabranu 1368. zabranjujući igranje u krugu od stotinu milja od najbližeg grada. Godine 1419, Savet je izdao čuveni usmeni proglas da se kvidič ne sme igrati „nigde u blizini bilo kog mesta gde postoji i najmanja šansa da Normalac može da vas vidi, inače ćemo videti koliko dobro ćete igrati dok budete prikovani za zid tamnice."

Kao što svaki čarobnjak školarac zna, činjenica da letimo na metlama je verovatno naša najgore očuvana tajna. Nijedna normalska ilustracija veštice nije potpuna bez metle, i bez obzira koliko smešni ti crteži bili (pošto nijedna od metli koje Normalci crtaju ne bi izdržala u vazduhu ni tren), oni nas ipak podsećaju da smo vekovima bili isuviše nemarni, te nas ne sme iznenaditi činjenica da su metle i magija nerazdvojivo povezani u normalskom umu.

Nije bilo ni propisnih mera obezbeñenja, sve dok Me-

ñunarodni dekret o čarobnjačkoj tajnosti iz 1692. nije sva-kog ministra magije proglasio direktno odgovornim za po- sledice magijskih sportova koji se igraju na njihovim teritorijama. Ovo je kasnije u Britaniji dovelo do formiranja Odseka za magijske igre i sportove. Kvidički timovi koji se nisu pokoravali zakonima ministarstva od tada su silom ukinuti. Najpoznatiji primer toga je slučaj Bančorijskih treskavaca, škotskog kluba poznatog ne samo po veoma lošoj igri kvidiča, već i po njihovim žurkama posle utakmica. Posle njihovog meča protiv Eplbijskih strela (vidi Sedmo poglavlje) iz 1814, Treskavci ne samo da su dopustili svojim Bladžerkama da odlete u noć, već su odmah posle toga krenuli da uhvate Hibridskog crnog zmaja za svoju maskotu. Predstavnici Ministarstva magije su ih uhapsili dok su preletali preko Invernesa, i Bančorijski treskavci nisu više nikada zaigrali.

Današnji kvidički timovi ne igraju lokalne utakmice, već putuju do terena koje postavlja Odsek za magijske igre i sportove, na kojima se održavaju adekvatne mere antinormalskog obezbeñenja. Baš kao što je Zaharije Zauškić tako mudro predložio pre šest stotina godina, kvidički tereni su najbezbedniji na napuštenim močvarama.

Šesto poglavlje Promene u kvidiču od četrnaestog veka

Teren

Zaharije Zauškić opisuje teren za kvidič iz četrnae-stog veka kao prostor ovalnog oblika, pet stotina stopa

dugačak, i stotinu osamdeset stopa širok, sa malim centralnim krugom (otprilike dve stope u prečniku) u sredini. Zauškić nam kaže da je sudija (ili Kvidikadija, kako su ih tada zvali) donosio četiri lopte u centralni krug dok bi če-trnaest igrača stajalo oko njega. Istog trena kada bi lopte bile puštene (Kvafl bi bacio sudija lično; vidi odeljak „Kvafl” dalje u tekstu), igrači bi pojurili u vazduh. Golovi u Zauškićevo vreme su i dalje bile velike košare na visokim stubovima, kao što se da videti na slici C.

Godine 1620. Kvintius Umfravil je napisao knjigu pod imenom Plemeniti sport veštaca, koji je imao i dijagram terena iz sedamnaestog veka

Slika C (vidi sliku D). Ovde vidimo da su pridodate i „zone šuta“ ( vidi odeljak „Pravila” dalje u tekstu).

Korpe na vrhovima gol-šipki su biie znatno manje i

više nego u Zauškićevo doba. Do 1883. korpe su prestale da se koriste za gol-

stativa- ma koje koristimo i danas, što je još tada Dnevni prorok propratio kao inovaciju (vidi dole). Od tada, teren za kvidič se nije menjao.

Slika D

Vratite nam naše korpe! Ovako su urlali igrači kvidiča širom

zemlje, kada je postalo jasno da je Odsek za magijske igre i sportove odlučio da spali korpe koje se već vekovima koriste za davanje golova u kvidiču.

„Nije istina da ih spaljujemo, ne preterujte," rekao je predstavnik odseka, vidno iznerviran, kada smo ga sinoć upitali za komentar. „Korpe, kao što ste možda primetili, dolaze u raznim veličinama. Otkrili smo da je nemoguće uvesti standard za korpe, kojim bismo ujednačili golšipke širom Britanije. Sigurno ćete uvideti da je to stvar ravnoprav-nosti. Hoću reći, postoji tim blizu Barntona, koji ima te sićušne male korpice prikačene na svojoj polovini terena, tolicne da ne biste mogli kroz njih ni orah da probacite. A na suprotnoj strani imaju ogromne pletene pećine od korpi koje se klate na vetru. Nije pošteno. Odlučili

smo da odredimo tačnu veličinu obruča i to je to. Sve je lepo i pošteno."

U tom trenutku, predstavnik odseka je bio primoran da se povuče pod kišom korpi koje su bacali gnevni demonstranti okupljeni u sali. lako su neredi koji su usledili kasnije pripisani goblinskim podstrekačima, nema sumnje da su ljubitelji kvidiča širom Britanije danas u žalosti zbog kraja igre kakvom smo je poznavali.

,,Neć’ bit’ isto bez korpi", rekao je tužno jedan stari čarobnjak rumenih obraza. „Sećam se kad sam bio klinac, imali smo običaj da ih zapalimo u šali, tokom meča. To ne može da se uradi sa gol— stativama. Pola draži igre je propalo."

Dnevni prorok, 12. februar 1883.

Lopte Kvafl

Kao što znamo iz dnevnika Gerti Kedl, Kvafl je još u najranije doba bila napravljena od kože. Jedina je od četiri kvidičke lopte koja nije bila prvobitno začarana, već samo skrpljena kožna lopta, često sa držaljom (vidi sliku E), po-što je morala da se hvata i baca jednom rukom. Neke od starih Kvaflica imaju rupe za prste. Sa otkićem držećih čini 1875, pak, držalje i rupe za prste su postale nepotrebne, pošto je Gonič u stanju da jednom rukom drži začaranu kožnu loptu bez tih pomagala.

Modelaa Kvafl ima dvanaest inča u prečniku i nema šavove. Obojena je u skerletno u zimu 1711, posle jedne utakmice kada je usled jake kiše postala neraznatljiva u odnosu na blatnjav teren na koji bi padala. Goniče je takoñe sve više iritiralo neprekidno poniranje prema tlu,

kako bi dohvatili Kvafl svaki put kada bi promašili dodavanje i tako, nedugo posle promene boje Kvafl, veštica Dejzi Penifold je došla na ideju da začara Kvafl tako da, ako bi je neko ispustio, ona bi polako padala ka tlu, kao da tone kroz vodu, što bi značilo da je goniči mogu uhvatiti u vazduhu. „Peni- foldska Kvafl” se koristi i dan-danas.

Nekadašnji kvalf Moderni kvalf

Slika E

Bladžerke

Prve Bladžerke (ili „Bluderke”) bile su, kao što smo već napomenuli, leteće stene, a u Zauškićevo vreme su jedva uznapredovale u kamenje oblikovano kao lopte. Ovo je, pak, imalo jednu veliku manu: lako su se raspadale pod magijski ojačanim palicama Jurišnika iz petnaestog veka, a u tom slučaju bi igrače do kraja meča progonio leteći šljunak.

Verovatno su iz tog razloga neki kvidički timovi počeli da eksperimentišu sa metalnim Bladžerkama u ranom šesnaestom veku. Agata Cab, ekspert za drevne čarobnjačke predmete, identifikovala je do sada čak dvanaest olovnih Bladžerki koje datiraju iz tog perioda, otkrivenih i u irskim tresetištima i engleskim močvarama.

„To su nesumnjivo pre Bladžerke, nego ñulad za topove”, tvrdi ona.

Blaga udubljenja nastala od magijski ojačanih Jurišničkih palica su vidljive, i mogu se videti prepoznatljivi tragovi čarobnjačke manufakture (nasuprot normalskoj) - blaže linije, savršena simetrija. Poslednji dokaz da su to Bladžerke bio je taj što su sve do jedne poletele po mojoj radnoj sobi, pokušavajući da me obore na pod u trnutku kada sam otvorila kutiju u kojoj su stajale.

Olovo je previše mek materijal za proizvodnju Bladžerki (svako udubljenje koje ostane na Bladžerki uticaće na njenu sposobnost da leti kako treba). Danas su sve Bladžerke napravljene od gvožña. Prečnik im je deset inča.

Bladžerke su začarane da jure igrače bez ikakvih predrasuda. Ukoliko su prepuštene same sebi, okomiće se na igrača koji im je najbliži, stoga je zadatak Jurišnika da odbijaju Bladžerke što je dalje moguće od igrača svog tima.

Zlatna skrivalica

Zlatna skrivalica je veličine oraha, baš kao Zlatna skitalica. Začarana je da, što je duže moguće, izbegava da je uhvate. Postoji legenda da je jedna Zlatna skivalica izbegavala da je uhvate čitavih šest meseci u Bodminskoj močvari 1884, te su oba tima na kraju odustala od igre u znak prezira prema bednim rezultatima svojih Tragača. Kornvolska čarobnjačka porodica koja tamo živi i dan-danas insistira da Skrivalica i dalje obitava u divljini močvare, mada ja nisam uspeo da potvrdim tu priču.

Igrači Čuvar

Pozicija Čuvara svakako postoji još od trinaestog veka (vidi četvrto poglavlje), iako se njegova uloga promenila od tada.

Sudeći po Zahariju Zauškiću, Čuvar

bi trebalo da bude prvi koji će stići do gol-korpi, jer je njegov posao da spreči Kvafl da uñe u njih. Čuvar mora da se čuva da ne zaluta predaleko ka drugom kraju terena, kako njegove korpe ne bi bile ugrožene za vreme njegovog odsustva. Meñutim, brz Čuvar može da postigne gol, a onda da se vrati do svojih korpi taman na vreme da spreči suparnički tim da izjednači. To je stvar lične savesti Čuvara.

Jasno je da je u Zauškićevo vreme Čuvar imao ulogu

Goniča sa dodatnim dužnostima. Bilo im je dozvoljeno da se kreću po ćelom terenu i da postižu golove.

Ipak, do vremena kad je Kvintius Umfravil napisao Plemeniti sport veštaca 1620, posao Čuvara je bio pojednostavljen. Terenu su prididate zone šuta a Čuvarima je rečeno da ostaju u njima, čuvajući svoje gol-korpe, iako Čuvari mogu da izlete iz ove zone u pokušaju da zaplaše suparničke Goniče ili da ih u startu onesposobe.

Jurišnici

Dužnosti Jurišnika gotovo da se nisu promenile kroz vekove i verovatno je da su Jurišnici postojali još od uvoñenja Bladžerki. Njihova prva dužnost je da čuvaju svoje saigrače od Bladžerki, što čine uz pomoć svojih palica (nekada toljaga, vidi pismo Gudvina Knina u trećem

poglavlju). Jurišnici nikada nisu bili Šuteri, niti postoje bilo kakve indicije da su ikada rukovali sa Kvafl.

Jurišnicima je potrebna velika fizička snaga da odbijaju Bladžerke. Stoga su ovu poziciju, više no ijednu drugu, češće držali čarobnjaci nego veštice. Jurišnici takoñe moraju da imaju sjajan osećaj za ravnotežu, pošto je nekada potrebno da skinu obe ruke sa metle, radi oberučnog udarca po Bladžerki.

Goniči

Gonič je najstarija pozicija u kvidiču, pošto se igra nekada sastojala isključivo od davanja golova. Goniči se meñusobno dobacuju Kvaflom i dobijaju po deset poena svaki put kada uspeju da je probace kroz jedan od gol-obruča.

Jedina značajna promena u Gonjenju dogodila se oko 1884, godinu dana posle zamene gol korpi sa gol-obručima. Uvdeno je novo pravilo: samo Gonič koji je u posedu Kvafla može da uñe u zonu šuta. Ukoliko bi ušla dva ili više Goniča, gol bi bio poništen. Pravilo je osmišljeno kako bi se sprečilo „prikucavanje” (vidi odeljak „Faulovi” dalje u tekstu), potez kada bi dva Goniča ušla u zonu šuta i izmeñu sebe priklještila Čuvara, ostavljajući gol-obruč prazan za trećeg Goniča. Tadašnji Dnevni prorok preneo je reakcije na ovo novo pravilo:

Naši Goniči ne varaju! Ovako su reagovali zapanjeni poklonici

kvidiča širom Britanije sinoć, kada je uvedena takozvana „kazna na prikucavanje", kako su sinoć najavili iz Odseka za magijske igre i sportove.

„Situacije prikucavanja su sve učestalije", rekao je sinoć predstavnik odseka, vidno

iznerviran. „Mislimo da će ovo novo pravilo eliminisati teške povrede Čuvara koje smo previše često viñali. Od sada pa nadalje, jedan Gonič će pokušavati da pobedi Čuvara, umesto da tri Goniča prebijaju Čuvara. Sve će biti mnogo čistije i poštenije."

U istom trenutku predstavnik odseka je bio primoran da se povuče, jer je besna okupljena masa počela da ga gaña Kvaflima. Čarobnjaci iz Odseka za magijsko sprovoñenje zakona došli su na mesto dogañaja da rasture gomilu, koja je pretila da će „prikucati" i ministra magije lično.

Jedan pegavi šestogodinjak napustio je salu uplakan.

„Voleo sam prikucavanje", jecao je on za Dnevni prorok. „Moj ćaća i ja volimo da gledamo kada spljeskaju one Čuvare. Ne želim više da idem na kvidič."

Dnevni prorok, 22. jun 1884.

Tragač

Obično najlakši i najbrži letači, Tragači moraju da po- seduju i oštar vid i sposobnost da lete samo sa jednom ru-kom, ili čak bez obe. Pošto su od ogromnog značaja za ko-načan ishod utakmice, jer hvatanje Skrivalice često izvuče pobedu iz ralja poraza, Tragači su najverovatniji plen faula suparničkih timova. I zaista, koliko god se sav taj silan gla- mur i slava vezivali za mesto Tragača, pošto su oni po tradiciji najbolji letači na terenu, ti igrači uglavnom zadobijaju najveće povrede. „Eliminiši Tragača” je prvo pravilo u Bibliji za Jurišnike Brutusa Skrimdžeora.

Pravila

Odsek za magijske igre i sportove je, po svom osniva-nju 1750, odredio sledeća pravila:

1. Iako ne postoji granica što se tiče visine na koju se igrač može dići tokom igre, on ili ona ne sme preći granične linije terena. Ukoliko igrač preleti preko granice, njegov ili njen tim mora da preda Kvafl suparničkom timu.

2. Kapiten tima može zatražiti ,,tajm-aut” uputivši signal sudiji. Ovo je jedino vreme tokom utakmice, kada je igačima dozvoljeno da stopalima dodirnu zemlju. Tajm-aut se može produžiti na dva sata ukoliko je igra trajala preko dvanaest časova. Ukoliko tim ne uspe da se vrati na teren posle dva sata, biće trenutno diskvalifikovan.

3. Sudija može dodeliti kaznene penale nekom timu. Gonič koji izvodi penal će leteti od centralnog kruga ka zoni šuta. Svi ostali igrači osim suparničkog Čuvara moraju da stoje iza, dok se penal izvodi.

4. Kvafl može biti oduzet iz ruku drugog igrača, ali ni pod kojim uslovima igrač ne sme da uhvati bilo koji deo anatomije drugog igrača.

5. U slučaju povrede, neće doći do zamene igrača. Tim će nastaviti igru bez povreñenog igrača.

6. Čarobni štapići smeju da se unose na teren2 ali ni pod kojim okolnostima se ne smeju upotrebiti protiv igrača suparničkog tima, metli suparničkog tima, sudije, bilo koje od lopti, ili bilo kog pripadnika publike.

7. Utakmica kvidiča je gotova tek kada neko

2 Pravo čarobnjaka da sa sobom stalno nosi štapić je uspostavlje-

no od strane Meñunarodne konfederacije čarobnjaka 1692, kada je progon čarobnjaka i veštica od strane Normalaca bio na vrhuncu, i kada su Čarobnjaci planirali da se povuku u tajnost.

uhvati Zlatnu skrivalicu, ili ako se o tome zajednički dogovore kapiteni oba tima.

Faulovi

Pravila su naravno „napravljena da bi se kršila”. U ar-hivama Odseka za Magijske igre i sportove navedeno je se-dam stotina različitih tipova faulova u kvidiču i svi su se odigrali u finalu prvog Svetskog prvenstva u kvidiču 1473. Pun spisak ovih faulova, pak, nikada nije bila dostupan čarobnjačkoj javnosti. Stav Odseka je da bi čarobnjacima i vešticama koji bi videli spisak „mogle svakakve ideje da padnu na pamet.”

Imala sam sreću da dobijem pristup dokumentima vezanim za faulove dok sam prikupljala materijal za ovu knjigu, i lično mogu da potvrdim da nikakvo dobro ne može proisteći iz njihovog javnog objavljivanja. Devedeset procenata faulova navedenih tamo su, u svakom slučaju, nemogući dok god se sprovodi zabrana korišćenja štapića protiv suparničkog tima (ova zabrana je uvedena 1538). Od preostalih deset posto, dovoljno je reći to da one ne bi pale na pamet ni najprljavijem igraču današnjice; na primer, „spaljivanje repa metle suparničkog igrača,” „napadanje metle suparničkog igrača sa toljagom,” „napad na protivnika sa sekirom”. To ne znači da savremeni igrači kvidiča ne krše pravila. Navešću samo deset najčešćih faulova. Pravilan kvidički termin za svaki faul je naveden u prvoj koloni.

Sudije

Suñenje na utakmici kvidiča je nekada bio zadatak samo za najhrabrije veštice i čarobnjake. Zaharije Zauškić nam kaže da je jedan Norfolški sudija pod imenom Sajprian Joudl poginuo prilikom prijateljske utakmice izmeñu lokalnih čarobnjaka 1357. Nikada nije ustanovljeno ko je bacio kletvu na njega, ali se sumnja da je u pitanju bio neko iz publike. Mada od tada nje bilo nikakvih dokazanih ubistava sudija, bilo je ipak nekoliko incidenata sa petljanjem oko sudijine metle u narednim vekovima, od kojih je najopasnija bila transformacija sudijske metle u teleportacioni ključ, tako da bi on ili ona nestao nasred meča i pojavio se mesecima kasnije u pustinji Sahare. Odsek za magijske igre i sportove je propisao stroga pravila koja se odnose na bezbedonosne mere i ovakvi incidenti su danas, na svu sreću, veoma retki.

Dobar kvidički sudija mora da bude više nego dobar letač. On ili ona mora da posmatra vratolomije četrnaest igrača odjednom, stoga je i najčešća suñijska povreda iščašenje vrata. Na profesionalnim utakmicama sudiji

asistiraju zva- ničnici koji stoje na granicama terena kako bi se osigurali da ni igrači ni lopte ne preñu spoljnu liniju.

U Britaniji, kvidičke sudije bira Odsek za magijske igre i sportove. Oni moraju da polažu rigorozne testove letenja i stroge pismene testove o pravilima kvidiča i da, kroz seriju intenzivnih treninga, dokažu da neće baciti ni urok ni kletvu na uvredljive igrače čak i pod velikim pritiskom.

Sedmo poglavlje Kvidički timovi Britanije i Irske

Neophodnost čuvanja igre kvidiča kao najveće tajne od Normalaca, značila je da je Odsek za magijske igre i sportove morao da ograniči broj utakmica koje se mogu odigrati u toku jedne godine. Mada su amaterske utakmice dozvoljene sve dok se poštuju prikladne mere predostrožnosti, profesionalni kvidički timovi su brojčano smanjeni 1674. kada je liga zvanično osnovana. U to doba, trinaest najboljih kvidičkih timova u Britaniji i Irskoj uključili su se u ligu, a svi ostali su zamoljeni da se raspuste. Trinaest timova se i dalje svake godine takmiči za Kup lige.

Eplbijske strele

Ovaj severnoengleski klub je osnovan 1612. Njihove odore su svetloplave, sa izvezenom srebrnom strelom. Na-

vijači Strela će se složiti da je najsvetliji trenutak njihovog kluba bila pobeda nad tadašnjim evropskim šampionima, Vratsaškim lešinarima, 1932, u meču koji je trajao šesnaest dana, u uslovima guste magle i kiše. Stara navika navijača tima, da ispaljuju strele u vazduh iz štapića svaki put kada bi njihovi Goniči postigli pogodak, zabranjena je od strane Odseka za mugijske igre i sportove 1894, kada je jedna od poim umili slrcla prošla kroz nos sudiji Nagentu Potsu. Već je Inulicionalno i rivalstvo izmeñu Strela i Vimburnskih obiuln (vidi odeljak o Vimburnskim obadima dalje u tekstu).

Belikestlski šišmiši

Najčuveniji kvidički tim Seveme Irske osvajao je kvi- dički kup dvadeset i sedam puta do sada, čime je postao drugi najuspešniji tim u istoriji lige. Šišmiši nose crne odore sa skerletnim šišmišem preko grudi. Njihova popularna maskota, Šišmiš Šiško takoñe je poznat i kao šišmiš koji se pojavljuje u reklamama za krem-pivo (Šiško vam poručuje: PoSiŠmišizeo sam zbog krem-piva!).

Kaerfilijski katapulti

Velški tim Katapulti, osnovan 1402, ima uspravne svetlozelene i skerletne pruge. Njihova uspešna istorija kluba uključuje i osamnaest osvojenih kupova i čuveni trijumf u finalu Evropskog kupa 1956, kada su pobedili norveški tim Karasjočke zmajeve. Tragična smrt njihovog najpoznatijeg igrača svih vremena, „Opasnog” Daja Levelina, koga je proždrala Himera tokom njegovog odmora na Mikonosu u Grčkoj, obeležava se danom nacionalne žalosti za sve velške čarobnjake i veštice. Komemorativna medalja „Opasni Daj” i danas se dodeljuje na kraju svake sezone igraču koji je izveo najuzbudljiviji i

ludo odvažan rizik tokom utakmice.

Čadlijski topovi

Mnogi smatraju da su slavni dani Čadlijskih topova odavno prošli, ali njihovi vemi navijači žive u nadi da će ovaj tim doživeti renesansu. Topovi su osvojili kup dvade-set i jedan put do sada, ali je poslednji put bio davne 1892, a njihova igra je tokom proteklog veka bila bez ikakvog sjaja. Čadlijski topovi nose svetlonarandžaste odore sa topovskim ñuletom u letu i slovima ,,ČT” na leñima. Godine 1972. moto tima je od starog „Pokorićemo sve” promenjen u „Držaćemo sebi palčeve i nadati se najboljem”.

Falmutski sokolovi

Sokolovi nose tamnosive odore sa belim prugama i amblemom sokolove glave preko grudi. Sokolovi su poznati po gruboj igri, reputaciji koju su utvrdili njihovi svetski poznati Jurišnici, Kevin i Karl Brodmur, koji su igrali za klub od 1958. do 1969. i čije su vratolomije prouzrokovale ni manje ni više nego četrnaest suspenzija od strane Odseka za magijske igre i sportove. Moto kluba: „Daj da pobedimo, ali ako već ne možemo, onda makar daj da priñe razbucamo par glava.”

Svetoglavske harpije

Svetoglavske harpije su veoma star velški klub (osnovan 1203), jedinstven meñu kvidičkim klubovima širom planete, zato što se uvek sastojao isključivo od veštica. Odore Harpija su tamnozelene sa zlatnom kandžom izvezenom na grudima. Pobeda Harpija nad

Hajdelberškim hrtovima 1953. smatra se za jedan od najboljih mečeva kvidiča koji je ikada odigran. Meč je trajao preko sedam dana, a završio se spektakularnim hvatanjem Skrivalice od strane Tragača Harpija, Glenis Grifits. Kapiten Hrtova, Rudolf Brend je, kako kaže čuvena anegdota, sišao sa metle na kraju meča, i odmah zaprosio kapitena suparničkog tima, Gvendolin Morgan, koja ga je potom ošamutila svojom metlom Čistačica 5.

Kenmarski kliktavci

Ovaj irski tim je osnovan 1291. i dostigao jc svetsku popularnost zahvaljujući smelim vratolomijama njihovih maskota leprikona, i fantastičnom umeću sviranja harfe njihovih navijača. Kliktavci nose smaragdnozelene odore sa dva velika zlatna slova ,,K” simetrično postavljena na leñima. Daren O’Hara, Čuvar Kliktavaca od 1947-60, bio je kapiten irske reprezentacije tri puta, i zaslužan je za osmišljavanje napadačke formacije Goniča „Sokolova glava” (Vidi deseto poglavlje).

Montroške svrake

Svrake su najuspešniji tim u istoriji britansko-irske lige, čiji su kup osvojili trideset i dva puta. Dvostruki evropski šampioni, Svrake imaju navijače širom sveta. Od njihovih mnogobrojnih neverovatnih igrača izdvajamo Goniča Junisa Mareja (umro 1942), koji je svojevremeno uputio apel Ministarstvu da mu se da brža Skrivalica, „jer ovo je zaista previše lako,” i Hamiša Mek Farlana (Kapiten tima od 1957. do 1968), koji je posle svoje uspešne kvidičke karijere započeo podjednako slavan period kao šef Odseka za magijske igre i sportove. Svrake nose crno-bele odore sa amblemima svrake na leñima i na grudima.

Ponos Portrija

Ovaj klub dolazi sa ostrva Skaj, gde je osnovan 1292. „Ponosi”, kako ih zovu njihovi navijači, nose tamnoljubiča- ste odore sa zlatnom zvezdom na grudima. Njihov najpo-znatiji Gonič, Katriona Mek Kormak, bila je kapiten tima tokom njihove obe pobede u prvenstvu kupa tokom 1960- ih, i igrala je za reprezentaciju Škotske trideset i šest puta. Njena ćerka Megan trenutno igra Čuvara u majčinom bivšem timu. (A sin Kirli je glavni gitarista popularnog čarobnjačkog benda Čudne sestre.)

Padlmor junajted

Osnovan 1163, Padlmor junajted je najstariji tim u ligi. Padlmor je tokom svoje duge tradicije dvadeset i dva puta osvojio prvenstvo, i dva puta evropski kup. Njihova navijačka himna „Bijte te Bladžerke, momci, i turite tu Kvafl ovamo” nedavno je snimljena kao singl izdanje pevajuće čarobnice, Selestine Vorbek kako bi se prikupile donacije za Bolnicu svetog Munga za magijske bolesti i povrede. Padlmorski igrači nose mornarskoplave odore sa grbom tima, dve zlatne ukrštene rogozi.

Tatshilska tornada

Tornada nose nebeskoplave odore sa dvostrukim tamno- plavim ,,T” na grudima i leñima. Osnovani 1520, Tornada su imali period svojih najvećih uspeha na početku dvadesetog veka kada su, pod vodstvom kapitena Tragača Roderi- ka Plamptona, osvojili prvenstvo lige pet puta zaredom, što je rekord i za Britaniju i za Irsku. Roderik Plampton je igrao Tragača za reprezentaciju Engleske dvadeset i dva puta, i drži britanski rekord za najbrže uhvaćenu Skrivalicu tokom utakmice (tri i po

sekunde, u utakmici protiv Kaerfilijskih katapulta, 1921).

Vigtaunske lutalice

Ovaj tim je osnovan 1422. od strane sedmoro dece čarobnjačkog kasapina Voltera Parkina. Četiri brata i tri sestre su, kako se čini, bili zbilja dobar tim koji je retko gubio utakmice, delom, priča se, i zbog toga što su suparnički timovi bili pomalo zaplašeni kada bi videli Voltera kako stoji na ivici terena sa čarobnim štapićem u jednoj, i satarom u drugoj ruci. Poneki potomak Parkina se i dan danas pojavi u postavci Vigtaunskog tima, koji u čast svojim počecima, ima krvavocrvene odore sa srebrnom satarom izvezenom na grudima.

Vimburnski obadi

Vimbumski obadi nose odore sa vodoravnim crno-žutim prugama i sa obadom izvezenim na grudima. Osnovani 1312, Obadi su osamnaest puta ovajali prvenstvo, a dvaput su bili u polufinalu Evropskog kupa. Ime su dobili navodno po nezgodnom incidentu koji se odigrao tokom utakmice protiv Eplbijskih strela sredinom sedamnaestog veka, kada je Jurišnik, prolećući pored drveta na ivici terena, primetio osinjak meñu granama, i hitnuo ga prema Tragaču Strela, koji je bio toliko izujedan da je morao da se povuče iz igre. Vimburn je pobedio, i od tada uzeo obada za svoj srećni simbol. Navijači Obada (poznatiji kao „Žaoke”) po tradiciji tima, glasno zuje kako bi omeli suparničke Goniče kada ovi izvode penale.

Osmo poglavlje Širenje kvidiča po celom svetu

Evropa

Kvidič se već dobrano ustalio u Irskoj do četrnaestog veka, što dokazuje i izveštaj Zaharija Zauškića sa jedne utakmice iz 1385: „Tim Veštaca iz Korka doleteo je na utakmicu u Lankaširu i uvredio meštane pošto je nadmoć-no pobedio njihove junake. Irci su znali trikove sa Kvafl, koji nikada dosad nisu bili viñeni u Lankaširu, te su morali da pobegnu glavom bez obzira, strahujući za svoje živote, kada su navijači izvukli svoje čarobne štapiće i krenuli da ih jure.”

Razni izvori pokazuju da se igra proširila i u druge delove Evrope do ranog petnaestog veka. Znamo da su Norvežani bili jedni od prvih koji su usvojili ovaj sport (da li je možda Olaf, roñak Gudvina Knina upoznao svoje sunarodnike sa igrom?) na osnovu ovih stihova njihovog pesnika Ingolfra Jambskog koji datiraju oko 1400. godine:

Oh, uzbuñenje potere, metla me kroz vazduh nosi Skrivalica je ispred mene, a vetar mi u kosi Dok joj prilazim bliže, publika se talasa Al’ uto doñe Bladžerka, i nema mi spasa.

U istom tom periodu, francuski čarobnjak Malekrit napisao je sledeći dijalog u svojoj drami Helas, Je me suis Transfigure Les Pieds („Avaj, preobrazio sam svoja stopa-la”):

Grenuje: Ne mogu danas sa tobom na tržnicu, Krapo. Krapo: Ali Grenuje, ne mogu sam poneti celu kravu.

Grenuje: Dobro znaš, Krapo, da treba da budem Čuvar ovog jutra. Ko će zaustaviti Kvafl ako mene nema?

Godine 1473. odigralo se prvo Svetsko prvenstvo u

kvidiču, iako su sve zemlje učesnice bile evropske. Odsustvo timova iz udaljenijih zemalja može se pripisati kolapsu sova koje su nosile pozivnice na manifestaciju, nevoljnosti pozvanih da krenu na tako dugačak i opasan put, ili možda jednostavno želja da se ostane kod kuće.

Finale izmeñu Transilvanije i Flandrije u istoriju je ušlo kao najnasilnije finale svih vremena, a mnogi faulovi koji su se odigrali na utakmici do tada još nikada nisu bili viñeni - na primer, preobražavanje Goniča u mačku, pokušaj obezglavljivanja Čuvara pomoću dvoseklog mača i puštanje stotinu krvožedih vampirskih slepih miševa, koje je transilvanijski kapiten držao ispod svoje odore.

Svetsko prvenstvo se od tada održava svake četiri godine, iako neevropski timovi nisu učestvovali na njemu sve do sedamnaestog veka. Godine 1652. uspostavljeno je evropsko prvenstvo, koje se od tada igra na svake tri godine.

Od mnogih sjajnih evropskih timova, možda su najuvaženiji bugarski Vratsaški lešinari. Sedmostruki pobednici

Evropskog prvenstva, Vratsaški lešinari, bez sumnje su jedan od najuzbudljivijih timova na svetu, pioniri dugačkog gola (šutiranje dobrano izvan zone šuta), i uvek voljni da pruže šansu novim mladim igračima da sebi izgrade ime i reputaciju.

U Francuskoj, česti osvajači evropskog prvenstva, Kvi- beronski kvafloudarači čuveni su po kitnjaskoj igri i po šokantno-ružičastim odorama. U Nemačkoj imamo Hajdelber- ške hrtove, tim o kome je Irski kapiten Daren O’Hara dao svoju čuvenu izjavu, rekavši da su „opasniji od zmaja, i dvaput pametniji”. Luksemburg, oduvek jaka kvidička nacija, dala nam je Bigonvilske bombardere, čuvene po njihovim ofanzivnim strategijama i uvek meñu

prvima po davanju golova. Portugalska ekipa Bragaška eskadrila metli nedavno se probila u prve redove ovog sporta sa svojim revolucionarnim sistemom ometanja Jurišnika; a poljski Gradiški goblini iznedrili su verovatno najinovativnijeg Tragača na svetu, Josifa Vronskog.

Australija i Novi Zeland

Kvidič je prvi put predstavljen na Novom Zelandu ne- gde sredinom sedamnaestog veka, navodno od strane evropskih herbologa koji su tamo bili na ekspediciji proučavanja magičnog bilja i pečuraka. Priča se da su se, posle dugih i napornih dana provedenih sakupljajući uzorke, ove veštice i čarobnjaci zabavljali igrajući kvidič pred začuñenim očima lokalnog magijskog društva. Novozelandsko Ministarstvo magije je zasigurno potrošilo puno vremena i para kako bi sprečili Normalce da se dokopaju maorskih umetnina na kojima se jasno vide čarobnjaci kako igraju kvidič (ove rezbarije i slike sada se nalaze izložene u Ministarstvu magije u Velingtonu).

Ustaljeno je mišljenje da se širenje kvidiča na Australiju odigralo tokom osamnaestog veka. Vlada mišljenje da je Australija idealno mesto za igranje kvidiča, usled velikih pustih prostranstava gde se mOgu napraviti tereni za kvidič.

Timovi sa „dna planete” su uvek uzbuñivali publiku svojom brzinom i šoumenstvom. Meñu najboljim timovima su Mutohorski makai (Novi Zeland), sa svojim čuvenim cr- veno-žuto-plavim odorama, i svojom maskotom, feniksom Ognjenom. Tandelarijski gromovnici i Vulongonski ratnici dominirali su australijskom ligom većim delom prošlog ve-ka. Njihovo rivalstvo i neprijateljstvo je u australijskom magijskom društvu postalo legendarno, tako da je najčešći odgovor na neku neverovatnu tvrdnju postala uzrečica „Aha, a ja mislim da ću se dobrovoljno javiti da

budem sudija na sledećoj utakmici izmeñu Gromovnika i Ratnika.”

Afrika

Metlu su na afrički kontinent prvi doneli čarobnjaci i veštice koji su putovali tamo u potrazi za informacijama o alhemiji i astronomiji, naukama za koje su afrički čarobnjaci uvek bili posebno obdareni. Iako još nije toliko raširen i popularan kao u Evropi, kvidič je ipak u usponu širom ovog kontinenta.

Uganda se posebno ističe kao vesta kvidička nacija. Njihov najznačajniji klub, Ponosne metle Patonge, igrali su nerešeno sa Montroškim svrakama 1986, na opšte iznenañenje poklonika kvidiča. Šest igrača Ponosnih metli predstavljali su Ugandu na Svetskom prvenstvu u kvidiču, što je najveći broj letača iz jednog tima koji igra za bilo koju reprezentaciju. Od značajnih afričkih timova imamo još Camba šarmere (Togo), majstore dodavanja unazad; Gimbijske džinoubice (Etiopija), dvostruke pobednike sveafričkog kupa; i Sumbavanganska sunašca (Tanzanija), veoma popularan tim čije je menjanje formacija oduševilo navijače širom sveta.

Severna Amerika

Kvidič je došao do severnoameričkog kontinenta početkom sedamnaestog veka, iako mu je dugo trebalo da pusti korene, zbog jake antičarobnjačke propagande koja je istovremeno dolazila iz Evrope. Velika obazrivost čarobnjačkih doseljenika prilikom igranja kvidiča, iako su se nadali da će zateći manje predrasuda u Novom svetu, usporila je nažalost razvoj igre u ranim danima.

Ipak, koji vek kasnije, Kanada je iznedrila tri od deset

najuspešnijih kvidičkih timova na svetu: Meteorite iz loso-ve vilice, Hejliberiške čekiće, i Stonvolske olujnike. Mete- oritima je priprećeno ukidanjem tokom 1970-ih, zbog njihovog upornog običaja da pobedničke letove posle meča izvode iznad okolnih gradova i sela, dok iz repova metli ispuštaju mlazeve vamica. Tim je sada ograničio ovu tradiciju na nadletanje iznad terena posle svake utakmice, te su stoga utakmice Meteorita postale velika turistička atrakcija.

Sjedinjene Američke Države nisu iznedrile mnogo kvi- dičkih timova svetske klase, kao druge nacije, pošto je igra morala da se takmiči sa američkom igrom na metlama zvanom kvodkazan. Ovu varijantu kvidiča, kvodkazan, izmislio je čarobnjak Abraham Pisgud u osamnaestom veku, koji je iz Engleske sa sobom doneo Kvafl, u nameri da osnuje kvidički tim. Priča se da je Pisgudova Kvafl slučajno došla u dodir sa vrhom čarobnog štapića u njegovom putnom kovčegu, tako da, kada je konačno izvadio, i počeo da je bacaka po vazduhu, Kvafl mu je eksplodirala u lice. Pisgud, koji je očigledno imao osoben smisao za humor, istog trena se bacio na posao da ponovi efekat na seriji drugih kožnih lopti. Uskoro, kada su on i njegovi prijatelji razvili igru koja se skoncentrisala na eksplozivnim karakteristikama novoimenovane „Kvod” lopte, zaboravljena je svaka pomisao na kvidič.

U igri kvodkazana ima po jedanaest igrača u svakom timu. Oni se dobacuju sa Kvodom, to jest modofikovanom Kvafl, od igrača do igrača, pokušavajući da je ubace u „ka-zan” na kraju terena pre nego što ova eksplodira. Igrač ko-ji drži Kvod u trenutku kada ona eksplodira mora da napusti teren. Kada je Kvod bezbedna u „kazanu” (malom kotliću sa rastvorom napitka koji sprečava Kvod da eksplodira), tim šutera dobija jedan poen, a na teren se unosi novi Kvod. Kvodkazan je imao nešto uspeha kao manjinski sport u Evropi, mada većina čarobnjaka ostaje verna kvidiču.

Uprkos rivalskom Šarmu kvodkazana, kvidič postaje

sve popularniji u Sjedinjenim Državama. Dva tima su se nedavno probila na meñunarodnu scenu: Slatkovodni ol-starsi iz Teksasa, koji su izvojevali zasluženu pobedu nad kviberonskim Kvafloudaračima, 1993, posle uzbudljivog petodnevnog meča; i Fičburske zebe iz Masačusetsa, koje su do sada pobedile u Američkoj ligi sedam puta zaredom i čiji je Tragač, Maksimus Branković III bio kapiten američke reprezentacije na poslednja dva svetska prvenstva.

Južna Amerika

Kvidič se igra širom Južne Amerike, iako ova igra mo-ra da se takmiči sa popularnim kvodkazanom i ovde, kao i na severu kontinenta. I Argentina i Brazil su do sada dola-zili do četvrtine finala Svetskog prvenstva u prošlom veku. Nesumnjivo najbolja nacionalna reprezentacija kvidiča u Južnoj Americi je Peru, na koju se tipuje da će postati prvi Latinoamerički pobednik Svetskog prvenstva u narednih deset godina. Za peruanske vešce se veruje da su se upoznali sa kvidičom kada su kod njih boravili evropski čarobnjaci koje je poslala Meñunarodna čarobnjačka konfederacija da motre na brojnost Zmijozubih (peru-anskih zmajeva). Kvidič je postao prava opsesija čarobnjačke zajednice te zemlje od tada, i njihov najpoznatiji tim, Tarapotski drvoljuštači, nedavno je bio na veoma uspešnoj turneji po Evropi.

Azija

Kvidič nikada nije dostigao veliku popularnost na istoku, pošto su leteće metle retkost u zemljama gde je leteći tepih i dalje najrasprostranjenije prevozno sredstvo. Ministarstva magije u zemljama kao što su Indija, Pakistan, Bangladeš, Iran, Mongolija, koje sve imaju velike

trgovačke industrije tepiha; gledaju na kvidič pomalo sumnjičavo, iako sport ima odreñen broj poklonika meñu čarobnjacima i vešticama kao ulični sport.

Izuzetak od ovog pravila je Japan, gde kvidič zadobija sve veću popularnost tokom proteklog veka. Najuspešniji japanski tim, Tojohašiski tengui, za dlaku su izgubili od li- tvanskih Gordoških gargojli 1994. Japanci po tradiciji spaljuju svoje metle u slučaju poraza, na šta, pak, Komitet za kvidič Meñunardne čarobnjačke konfederacije ne gleda blagonaklono, i smatra uništavanjem dobrog drveta.

Deveto poglavlje Razvitak trkaće metle

Do početka devetnaestog veka, kvidič se igrao na metlama različitog kvaliteta. Ove metle su predstavljale ogroman pomak u odnosu na njihove srednjevekovne preteče; jastučna čin, izum Eliota Smetvika 1820, učinila je metle znatno udobnijim nego pre (vidi sliku F). Ipak, metle devetnaestog veka nisu mogle da postižu velike brzine, i često ih je bilo teško kontrolisati na velikim visinama. Metle su ručno pravile samostalne zanatlije, i mada su one bile zbilja zadivljujuće sa stanovišta stila i izrade, njihove performanse su retko kad bile u skladu sa njihovim primamljivim izgledom.

Jedna od takvih metli je model Hrastokoplje 79 (nazvana tako pošto je napravljena 1879). Napravio ju je metlar Alajas Grimston iz Portsmuta. Hrastokoplje je lepa metla sa veoma debelom hrastovom drškom, napravljena za izdrži naporne letove i vetrove na visinama. Hrastokoplje je sada skupocena staromodna metla, ali svi

pokušaji da se ona iskoristi za kvidič bili su neuspešni. Previše nezgrapna da bi skretala pri velikim brzinama, ova metla nikada nije bila popularna meñu onima koji su pokretljivost cenili više od bezbednosti, mada će zauvek ostati zapamćena kao prvi model metle koji je preleteo Atlantski okean, noseći na sebi vešticu Jokundu Sajks 1935. (Pre toga, čarobnjaci su radije išli brodom nego da poveravaju metlama prelaženje tolikih razdaljina. Prebacivanje postaje proporcionalno nepouzdanije što je veća razdaljina u pitanju, i isključivo visoko obučeni čarobnjaci imaju dovoljno i veštine i mudrosti da mogu da koriste metlu prilikom interkontinentalnih putovanja.)

efekat jastučne čini (nevidljiv)

Slika F Secimesec, metla koju je napravila veštica Gledis

Butbi 1901, bila je korak napred u konstrukciji metli i neko vreme ove vitke metle sa jasenovom drškom bile su veoma tražene meñu igračima kvidiča. Secimesečeva glavna prednost nad drugim metlama je bila njena sposobnost da dosegne veće visine nego ijedna metla do tada (a da ipak bude moguće kontrolisati je na tim visinama). Gledis Butbi nije bila u stanju da proizvede Secimesec u količinama koje su zahtevali igrači kvidiča. Zato su svi jedva dočekali proizvodnju nove metle, Srebrne strele. To je bila prava preteča trkaće metle, koja je postizala mnogo veće brzine od Secimeseca ili Hrastokoplja (preko sedamdeset milja na sat niz vetar), ali kao i prethodne metle, ipak je bila delo jednog čarobnjaka

(Leonarda Džukesa), i potražnja je nadmašila proizvodnju. Preokret je nastao 1926, kada su braća Bob, Bil i

Barnabi Olerton osnovali metlarsku firmu Čistačica. Njihov prvi model, Čistačica 1, proizveden je u dotad neviñenim količinama, i reklamiran kao trkaća metla isključivo namenjena sportskoj upotrebi. Čistačica je bila pravi uspeh, skretala je kao nijedna metla pre nje, i za samo godinu dana, svaki kvidički tim u zemlji jahao je Čistačice.

Braća Olerton nisu dugo bili bez konkurencije na trži-štu prodaje trkaćih metli. Tokom 1929, Rendolf Kič i Ba- zil Horton, obojica igrači Falmutskih sokolova, osnovali su drugu kompaniju koja je pravila trkaće metle. Trgovačka kompanija Kometa je proizvela svoju prvu metlu Kometu 140, koja je predstavljala model metli koje su Kič i Horton testirali pre nego što su je pustili u prodaju. Patentirana Horton-Kič čin kočenja omogućila su da igrači kvidiča imaju manje šanse da prelete golove, ili da izlete sa terena, i tada je Kometa postala glavna metla britanskih i irskih timova.

Dok se takmičenje izmeñu Čistačice i Komete pojačavalo, obeleženo pojavom poboljšanih Čistačica 2 i 3, 1934. i 1937, i Komete 180, 1938, drugi proizvoñači metli nicali su kao pečurke, širom Evrope.

Goribljesak je lansirana na tržište 1940. Proizvela ju je firma Crna šuma, gospode Elerbija i Spadmora, i bila je veoma izdržljiva metla, iako nikada nije dostigla maksimalne brzine Kometa i Čistačica. Tokom 1952. Elerbi i Spadmor su napravili novi model, Brzištap. Brža od Goribljeska, Brzištap je imala manu da gubi snagu prilikom uspinjanja, te nikada nije korišćena meñu profesionalnim kvidičkim timovima.

Godine 1955. firma Juniverzal melte DD predstavila je Zvezdu padalicu, najjeftiniju trkaću metlu do danas. Naža-lost, posle prvog naleta popularnosti, otkrilo se da Zvezda padalica gubi na brzini i visini što je starija, i Juniverzal metle DD su bankrotirali 1978.

Svet trkaćih metli 1967. potreslo je stvaranje kompanije Nimbus trkaće metle. Do tada nije viñeno ništa ni nalik metli Nimbus 1000. Dostizala je brzine do sto milja na sat, i bila sposobna da se okrene 360 stepeni u fiksiranoj tački u vazduhu, kombinujući pouzdanost Hrastokoplja sa lakim manevrisanjem najboljih Čistačica. Nimbus je automatski postala metla koju su koristili svi profesionalni kvidički timovi širom Evrope, i svi kasniji modeli (1001, 1500 i 1700) su održali kompaniju Nimbus trkaće metle na samom vrhu polja trkaćih metli.

Grančica 90, prvi put proizvedena 1990, po zamisli svojih proizvoñača, Flajta i Barkera, trebalo je da zameni Nimbus kao predvodnika na tržištu. Ipak, iako lepo oblikovana i natrpana gomilom novih smicalica, kao što su ugrañena pištaljka upozorenja i samoispravljajuća četka, Grančica se krivi pri velikim brzinama, i stekla je nesrećnu reputaciju da njome lete čarobnjaci sa više galeona nego zdravog razuma.

Deseto poglavlje Kvidič današnjice

Igra kvidiča i dalje nastavlja da uzbuñuje i opseda mnogobrojne poklonike širom sveta. Danas svaki kupac karte za utakmicu kvidiča garantovano prisustvuje prefinjenom takmičenju izmeñu najveštijih letača (sem ukoliko se Skrivalica ne uhvati tokom prvih pet minuta meča, a u tom slučaju se svi osećamo pomalo uskraćeno). 0 tome najbolje svedoče teški potezi, manevri i finte koji su

izmišljeni tokom duge istorije ovog sporta, od strane čarobnjaka i veštica koji su željno unosili sebe u igru, onoliko koliko su bili u stanju. Neki od najvažnijih navedeni su dole.

Bladžerski bekhend

Potez koji izvodi Jurišnik, kada udara Bladžerku sa bekhend zamahom, lansirajući je iza sebe, umesto ispred. Ovaj potez je jako teško izvesti sa preciznošću, ali odličan je za zbunjivanje protivnika.

Dvojurišnička odbrana

Oba Jurišnika udaraju Bladžerku istovremeno, dajući joj veću brzinu i snagu, što prouzrokuje izuzetno žestok napad Bladžerki ka najbližem igraču.

Krug duplih osmica

Odbrambena taktika Čuvara, obično se primenjuje prilikom odbrane penala, pri čemu Čuvar skreće oko sva tri gol- obruča u velikoj brzini, pokušavajući da blokira Kvafl.

Napadačka formacija sokolove glave

Goniči obrazuju streličastu formaciju i lete zajedno ka gol-stativama. Izuzetno korisna za zastrašivanje suparničkog tima i efikasna za razbucavanje suparničkih igrača.

Parkinsova klješta

Nazvan po igraču iz prvobitne postavke Vigtaunskih lutalica, za koga se priča da je izmislio ovaj potez. Dva Go-niča sa suprotnih strana opkole suparničkog Goniča, dok treći leti pravo ka njemu ili njoj.

Plamptonov manevar

Potez za Tragače: naizgled nepažljivo skretanje prilikom koga se Skrivalica pokupi rukavom odore. Nazvan po Roderiku Plamptonu, Tragaču Tatskilskih tornada, koji je pri- menio ovaj potez prilikom obaranja rekorda u hvatanju Skrivalice 1921. Iako su neki kritičari tvrdili da je ovo bila slučajnost, Plampton je do svoje smrti tvrdio da je baš to nameravao da uradi.

Porskovina smicalica

Gonič koji nosi Kvafl leti nagore, navodeći suparničke Goniče na pomisao da pokušava da ih obiñe kako bi postigao poen, ne bi li svi suparnici krenuli za njim, ali onda baca Kvafl nadole drugom Goniču koji čeka da je uhvati. Suština svog poteza je da se uskladi vreme dodavanja. Potez je nazvan po ruskom Goniču Petrovoj Porskov.

Obrnuto dodavanje

Gonič baca Kvafl preko ramena svom saigraču. Preci-znost se teško postiže.

Finta lenjivčevog stiska

Visi se naglavačke na metli, nalik majmunu lenjivcu, držeći se i rukama i nogama za nju, ne bi li se izbegla Bladžerka.

Zvezda i štap

Odbrambeni manevar za Čuvare; Čuvar drži metlu vodoravno jednom rukom i jednom nogom sa šakom i stopalom obgrljenim oko ručke, sasvim ispruženih udova (vidi sliku G). Zvezdu bez štapa nikada ne treba ni pokušavati.

Transilvanijski trik

Prvi put viñen na Svetskom prvenstvu 1473, ovaj potez je zapravo lažni udarac naciljan ka nosu suparničkog igrača. Dok god ne doñe do fizičkog kontakta, potez je dozvoljen, iako je prilično teško izvesti ga kada su oba igrača na metlama koje jure kroz vazduh.

Vulongonsko krivudanje

Usavršili su ga australijski Vulongonski ratnici, zapravo je to cik-cak kretanje pri velikoj brzini, ne bi li se zavarali suparnički Goniči.

Vronski finta

Tragač juri ka tlu pretvarajući se da je video Skrivalicu skroz dole, ali se uzdigne naglo nagore, trenutak pre nego što će udariti u teren. Smišljeno da natera suparničkog Tragača da krene za njim i da se slupa. Potez je nazvan po poljskom Tragaču Jozefu Vronskom.

Nema sumnje da se kvidič promenio i prevazišao

granice prepoznatljivosti od vremena kada je Gerti Kedl pr-vi put posmatrala „onu bagru” u Kvirdičkoj močvari. Mo-žda bi i ona, da je poživela do današnjeg dana, bila ushi-ćena poezijom i snagom kvidiča. Neka ova igra još dugo nastavi da napreduje i nek’ i buduće generacije čarobnjaka i veštica uživaju u najboljem od svih sportova!

Pohvale za Kvidič kroz vekove

„Neumorno istraživanje Kenilvorti Vispa iznelo je na svetlost dana pravo blago dosad nepoznatih činjenica o

čarobnjačkom sportu. Fascinantna knjiga.” - Batilda Torbarka, autor Istorije magije

„Visp je napisao knjigu u kojoj se zbilja može uživati; ljubiteljima kvidiča će sigurno biti i poučna i zabavna.”

- urednik Veštičje metle

„Delo koje stavlja tačku na poreklo i istoriju kvidiča. Najsr-dačnija preporuka.”

- Brutus Skrimdžeor, pisac Biblije za Jurišnike

„Gospodin Visp zbilja obećava. Ukoliko nastavi da ovako dobro piše, možda će uskoro imati foto-snimanje zajedno

sa mnom!” - Gilderoj Lokhart, pisac knjige Magični Ja

„Kladim se u šta hoćete da će ova knjiga biti bestseler. Hajde, hoćete li da se kladimo?”

- Ludovik Torbar, Jurišnik Vimbumskih Obada i reprezentacije Engleske

„Čitala sam i gore.” - Rita Skiter, Dnevni prorok

Beleška o autoru

Kenilvorti Visp je uvaženi ekspert za kvidič ( i, kako sam tvrdi, fanatik). Autor je mnogobrojnih dela vezanih za kvidič, uključujući Čudesa Vigtaunskih lutalica, Leteo je kao lud (biografija „opasnog” Daja Levelina) i Udaranje Bladžerki - studija odbrambenih strategija u kvidiču.

Kenilvorti Visp slobodno vreme provodi izmeñu svog doma u Notingemšajru i „gde god Vigtaunske lutalice igra-ju ove nedelje”. Njegovi hobiji su bekgemon, vegetarijansko kulinarstvo i sakupljanje starih letećih metli.

O Comic Reliefu: Pismo Dž. K. Rouling

Comic Relief je jedna od najpoznatijih i najuspešnijih britanskih humanitarnih organizacija. Osnovana 1985, ova organizacija je prikupila više od 250.000.000 dolara za humanitarne organizacije kao što su Crveni krst, Oksfam, Sajt sejvers, Meñunarodni savez sa borbu protiv HlV/AIDS-a, i Anti-slejveri internešenel. Knjige o Hariju Poteru predstavljaju novu šansu u borbi Comic Reliefa da napravi značajne preokrete u ljudskim životima. Oformljen je specijalni fond za prihod od knjiga Harija Polera, gde će pristizati svi prihodi od prodaje knjiga Kvidič kroz vekove i Fantastične zveri i gde ih pronaći, koji će biti iskorišćeni za pomoć uskraćenoj deci širom sveta. Svaka prodata knjiga se računa! Pedeset centi će omo-gućiti nekom drugom detetu da poñe u školu na nedelju dana - i možda mu time zauvek promeniti život.

Priključite se na sajt hyperlink „http://www.comicrelief.com/harrysbooks“

www.comicrelief.com/harrysbooks i pogledajte kako se novac od prodaje ovih knjiga koristi za pomoć drugima. Fond Harijevih knjiga će podržavati i finansirati ciljeve kao što su obrazovanje dece, borba protiv dečjeg ropstva, ponovno spajanje dece i roditelja razdvojenih ratom. Fond će takoñe plaćati obrazovanje ljudi o AIDS/HIV epidemiji i pomagati deci žrtvama eksplozija nagaznih mina.

Ono što je divno u vezi Comic Reliefa je to što su njihovi troškovi sponzorisani, stoga ne mora da troši pare od priloga za sopstvenu administraciju. To znači da, usled akumuliranih kamata, više od 100% pri-kupljenog novca odlazi za pomoć uskraćenima.

Uvek sam imala potajnu želju da napišem Fantastične zveri i gde ih pronaći i Kvidič kroz vekove, tako da, kada mi je Ričard Kertis iz Comic Reliefa

poslao pismo sa apelom za pomoć, pomislila sam da je to divna prilika da pomognem humanitarnoj organizaciji koju sam oduvek podržavala. Svi koji su se angažovali kako bi ova knjiga urodila plodom, izdavači, prodavci, i distributeri, omogućili su da ove knjige donesu značajan prilog Comic Relief fondu Harijevih knjiga.

Hvala na kupovini ove knjige!

Pokupljeno s neta Obrada: BABACBABACBABACBABAC