КАНТОВО СХВАТАЊЕ УЗВИШЕНОГ

МАТЕМАТИЧКИ УЗВИШЕНО- оно што је апсолутно велико, независно од сваког упоређивања. Узвишено је оно са којим све што се пореди јесте мало. Ниједан предмет који се непосредно опажа чулима не може бити узвишен., јер је увек упоредив, па је увек или бесконачно велики или бесконачно мали у односу на неку мерљиву величину. Зато узвишено у математичком моделу мишљења не постоји као предмет. Узвишено је само расположење духа, то јест као моћ душе која превазилази свако мерило чула. Идеја узвишеног производи гануће, кога нема у математичком оцењивању величина.

У математици не постоји највеће, јер величине стварамо помоћу броја, а бројеви се протежу у бесконачност.

Узвишено не постоји у предмету, у стварима природе, већ у субјекту, у душевности онога ко суди, тј. у нашим идејама.

Могућност да се узвишено замисли је способност духа која превазилази свако чулно мерило.

У схватању нечег тако прекомерног мора се појавити осећај неадекватности, неадекватности уобразиље да прикаже идеју једне целине (целина је бесконачност која се не може опажајно захватити), што рађа осећај нелагоде.

ДИНАМИЧКИ УЗВИШЕНО: Ако се природа у естетском суду посматра као сила – која нема никакве власти над нама, онда се у нама јавља осећај динамички узвишеног.

Предмет који у нама изазива страх не може бити узвишен. Ко се боји, кога обузима очај, ко робује чулним склоностима, не може судити о узвишеном. Бог је узвишен, али само за човека који се не боји његове силе, већ следи пут врлине.

Земљотреси, громови, вулкани и друге претеће стихије нису узвишени ако нас непосредно угрожавају. Али ми их можемо доживети као узвишене из пристојне удаљености и безбедности. Тако страшно постаје узвишено једино ако нас директно не угрожава.

Осећање динамике узвишеног претпоставља једну душевну хармонију која је изазвана дисхармонијом природних сила.

Узвишено није у предмету који нас непосредно угрожава и делује из спољашње природе, већ је у нашој душевности и у ономе колико смо ми у стању да постанемо свесни свопје надмоћности над природом у нама и изван нас.

Нарочита врста узвишеног је добро у моралном смислу. Реч је о односу према Богу као сили од које не страхујемо, већ којој се дивимо и поштујемо ону јачину коју та сила у нама изазива. Религија се само на тај начин суштински разликује од празноверја.

За суд о узвишеном потребна је већа култура и естетске моћи суђења и сазнајних моћи.

Природа није подесна за идеје. Без развијености моралних идеја , необразованом човеку ће оно што ми називамо узвишеним изгледати застрашујуће.

Основ суда о узвишеном је у људској природи, тј. у диспозицији за морално сећање.

1