Jugozapadna Evropa – leto 2010.Italija, Francuska, Španija, PortugalTarifa (krajnji jug) i Cabo da Roka (krajnji zapad)

South-West Europe – Summer 2010

Bojana Rilke i Jovan Jovanović

Za razliku od dosadašnjih godina, kada smo svako letnje, veliko putovanje počinjali na aerodromu u Beogradu, ovo smo leto krenuli autom. I to iz Umaga, Istre, Hrvatske – gde godinama provodimo deo leta u vikendici, iz gradića koji nam je i geografski više odgovarao za početak putovanja na koje smo namerili ovo leto. Naime, Umag je nekih pedesetak kilometara udaljen od italijanske granice – a mi upravo tim putem krećemo „u svet“.

Ovogodišnje je putovanje trajalo malo manje od mesec dana, Jovan je vozio svo vreme (ja se i nisam nešto puno borila za ravnopravnost) ali sam ja bila bila nadležna za hotele, dakle smeštaj i za „pilotiranje“ pomoću GPS-a.

Elem, 6. juna rano ujutro smo pošli iz Beograda, nakon čega smo u Umagu proveli dva mirna, ležerna dana, odmarajući se i pripremajući za veliki put.

Sreda, 09. jun Vrlo rano smo krenuli , tako da smo u San Remo stigli već u ranim poslepodnevim satima. Putevi severa Italije su sjajni – nema stalnog ulaženja i izlaženja sa autoputa, naplatnih stanica i slično – ne, jednostavno se jedan autoput uleva u drugi, sa perfektnim oznakam i praktično nikakvom mogućnošću pogreške.

1

Sanremo nas je dočekao haotičan – bukvalno NIJEDAN semafor ne radi, vozi se i prolazi na „ho ruk“, a dodatni haos čine vespe i motocikli koji se kao zujalice muvaju baš svuda.Grad je inače pun cveća, prevashodno bogumile, najraskošnije rascvetane. Ambijentu doprinosi i neverovatna boja mora – Ligurijsko more je tamno, tamno plavo.

Odseli smo u hotelu Globo renoviranom starom hotelu u samom centru grada. Posle kasnog ručka i odmora obišli grad – Rusku i Rumunski pravoslavnu crkvu, kasino, neke prelepe parkove, videli čuveni, a neupečatljivi Ariston teatar, u kojem se održava slavni festival italijanske kancone. Generalno, Sanremo je jedan živ, temperamentan grad, pun sveta, vrlo veseo - a ono što ga posebno krasi je rastinje, koje je prelepo, pomalo egzotično (ali ne i za nas, koji smo ga se nagledali u Brazilu i uopšte u Južnoj Americi) Četvrtak, 10. junPo prvi put osećamo pogodnosti Evropske unije – mi spavamo u Italiji, odlazimo na izlete u Monako i Francusku – i opet se vraćamo u Italiju na spavanje.

Danas smo otišli do Monaka. Monte Karlo deluje nestvarno – mislim da bih ga najbolje poredila sa jednim super uredjenim stanom - uglancan, čist, sa puno dekorativnih detalja – a umesto plafona - nebo! Neverovatno je „skockan“.

Uz obalu smo stigli do Nice. Parkirali u garaži u samom centru, prošetali, otišli do plaže... Veliki grad, gužva velika takodje. A onda Kan - Kroazeta (Croisette) i dvorana gde se održava Kanski festival. Slikali smo se na „crvenom tepihu“, kao i masa drugih turista. Odmorili se u jednom prijatnom restoranu.

Po povratku u Sanremo, nakon odmora posetili smo stari deo grada. Zove se la Pigna, nalazi se na brežuljku, iznad centra i nekada je bila srce danas više nepostojećeg Sanrema. Ovde vlada tišina, uličice su

2

male, uske i strme, kuće stare sa puno stepenica, mirisom patine i osećajem prohujalih vremena. Po meni je ovo najlepši deo Sanrema.Večerali smo na Piazza Bresca – trgu punog izuzetnog rodnog drveća pomorandži. Petak 11. junRano krećemo ka San Tropeu, u kojem do sada nismo bili (za razliku od Nice, Kana) Onakav je kakvim sam ga zamišljala - mala lučica, krcata, krcata jahtama, restorančićima, malim hotelima, prelepim malim, luksuznim prodavnicama i još uvek duhom Brižit Bardo.

Nastavili smo za Avinjon (Avignon), glavni grad Ronske oblasti i stari papski grad u Provansi (Provence). Prilaz gradu je vrlo impresivan i romantičan – grad leži na obali reke Rone (Rhône), koja je sva u vrbacima, vijugava i okružena bogatim zelenilom sa obe strane. Grad je pravi srednjovekovni, opasan zidinama sa kulama, sav u kamenu. Auto smo ostavili u ogromnoj podzemnoj garaži i smestili se u hotel u epicentru grada – gledali smo na sat na trgu i pozorište.Sve nam se ovde dopalo već na prvi pogled - grad je pun malih uličica, kamenih zgrada, veoma starih, čija prošlost zadire negde oko 11-12 veka. Subota, 12. junNakon doručka smo otišli do najznačajnijeg sajta u Avinjonu – do Papske palate. Nakon nekoliko sati provedenih u palati, izašli smo u vrt koji je božanstven, sa divnim klupama, fontanama, pun je cveća. Nalazi se na brdašcu, tako da se odavde pruža i odličan pogled na čuveni Avinjonski most, koji smo to poslepodne obišli i brodom. Iznad palate se nalazi Avinjonska katedrala, sedište avinjonske biskupije, koju smo posetili takodje.Poslepodne šetnja, odmor, večera i spremanje za put dalje. Zapravo šteta – Avinjon je prelep i ovde bi se moglo ostati duže, puno duže....

Nedelja, 13. juniJutros smo nešto pre šest napustili Avinjon. On je uvek lep , ali ujutro, kada je potpuno prazan, a moćne kamene zgrade, trgovi i crkve onako osvetljeni, što promišljeno, veštačkim svetlom, što izlazećim suncem – izgleda zaista nestvarno !!!

Saobraćaj je bio izuzetno slab, tako da smo vrlo rano stigli u Narbonu, nekada razvijenu luku, osnovanu u Galiciji 115.g pre Hrista. Jedna od zanimljivosti ovde je Via Domitia, rimski put, velika, dobro zaobljena kaldrma čiji uokvireni ostatak predstavlja

3

značajnu atrakciju. To je bio prvi rimski put izgradjen u Galiciji, koji je povezivao Italiju i Hispanju.

Sledeća stanica je bio Karkason čudesna tvrdjava – grad iz rimskog doba, savršeno očuvana, restaurirana polovinom 19. veka, koja se od 1997. nalazi na listi Svetske kulturne baštine.

Nastavili smo prema Ren le Šatou (Rennes-le-Château ), malom mestu u Pirinejima, koje je Jovan posebno želeo da posetimo, čitajući mnogo o njemu. A sve je povezano sa Sionskim prioratom, svetim gralom, blagom Solomonskog hrama, tajnom geometrijom, itd. I sve je to služilo kao delimični predložak Dan Brown-u za čuveni „Da Vinčijev kod“.

Tvrdjava Montsegur, koje nam je bila sledeće odredište, nalazi se u „zemlji Katara“, na strmoj, strmoj steni i velikim delom je uništena. Ovo je bilo njihovo poslednje utočište, koje smo mi posmatrali i slikali iz podnožja. I nastavili prema Andori. Put prema Andori je odličan, ali izuzetno vrletan. Andora je čudna zemlja. Nalazi se u kotlini, visoko u Pirinejima. Dno kotline je Andora la Vella, tzv. glavni grad. Teritorijalno je vrlo mala, turistički vrlo razvijena, ali je ovde uglavnom razvijen komercijalni turizam – jer je ova zemlja poreski raj. Grad je inače jedna nemaštovita, neurbanizovana hrpa modernih zgrada, koje jesu luksuzne, neke su čak pojedinačno posmatrano arhitektonski lepe, ali onako en masse – ništa nam se nije dopalo. Čak sse čini da ni vazduha nema dovoljno, jer kotlinu okružuju ogromna brda Pirineja. Iako smo planirali da ovde prespavamo, ostali smo kratko, ali ipak dovoljno da u samoposluzi (najvećoj u koju sam ikada ušla) nakupujemo toblerone čokolada za naredni vek!

Odlučili smo da nastavimo u Španiju.Bilo je relativno kasno, Jovan umoran od vožnje, i mi prenoćismo u privatnom hotelu na malom jezeru. Ponedeljak, 14. juniDanas smo rano krenuli prema Valenciji koja je, sa manje od milion stanovnika, treći grad po veličini i značaju u Španijii i leži na obalama reke Turija. Ovde je najimpresivniji kompleks Reina Sofía, zapravo gradski centar umetnosti i nauke. Delo je španskog arhitekte Santiaga Calatrave, i predstavlja jedan od najznačajnijih medjunarodnih pozornica za pozorište, ples, operu i mjuzikle. Izgleda zaista moćno.

4

Prošetali smo prelepim, nekoliko kilometara dugačkim parkom, gde se nalazi koncertna dvorana u kojoj povremeno gostuje i Plasido Domingo . Zatim smo otišli u centar grada, udaljen 2,5 do 3 kilometra, koji je bio sav u mirisu lipa, koje su u punom cvatu. Valencija je puna velikih, prelepih, „gospodstvenih“ zgrada. Nakon odmora i predaha u jednom od kafea, doneli smo odluku da ćemo krenuti prema Granadi, pa dokle stignemo. Hotel Riscal pronašli smo na jednom uzvišenju uz put, vrlo je lep, apsolutno nov, fasada šarena, sva u mozaiku. Nakon večere, zaspasmo kao bebe.

Utorak, 15. juniS obzirom da smo se probudili vrlo rano oko 8 smo već bili u Granadi.Granada je grad u Andaluziji, sa oko 300 hiljada stanovnika, čuvena po Alhambri, mavarskoj tvrdjavi i palati, koja predstavlja jedan od najfascinantnijih legata mavarske arhitekture, što grad čini čuvenim kulturnim i turističkim centrom Španije. Grad je takodje poznat po prestižnom Univerzitetu i vibrantnom noćnom životu. Hotel Reina Cristina, u samom je jezgru starog grada, oko 150 metara od Katedrale, mali, stari hotel, renoviranih, lepo uredjenih soba, ugodne trpezarije i prelepog hola, u arapskom stilu, sa šadrvanom .Nakon odmora prošetali smo gradom i posetili Katedralu, u turističkom birou uzeli neke prospekte vezane za flamenko, i izabrali za večeras jedan program, koji se održava u starom delu grada, u pećinama Sacromonte.

Poslepodne smo se muvali po tim neverovatnim ulicama, divili se arhitekturi grada. I što smo duže bili na ulicama Granade, sve nas je više očaravala. Predveče i uveče ljudi izlaze iz kuća sede po klupama, šetaju, druže se... Živi se napolje, na ulici.Uveče smo organizovano otišli u pećine na flamenko. Uz sangriju smo uživali do kraja programa koji je trajao negde do blizu ponoći. Bilo je apsolutno čarobno. U povratku smo posetili vidikovac u Albaicin-u, koja je izuzetno romantična četvrt – uskih, belih, belih uličica, romantično osvetljenih. Pogled odavde na Alhambru je fanscinantan.

5

Oko 1 sat smo stigli do našeg hotela. Ceo večerašnji izlazak je bio kao iz 1001 noći.

Sreda, 16. juni

Ujutro, nakon doručka odvezli smo se do Alhambre. Ona je

podeljena na četiri dela i to: tvrdjava Alcazaba - najstariji, vojni

deo, Nasrid palata, Medina i Generalife. Generalife je smešten na

Sunčevom brdu (Cerro del sol), odakle se pruža predivan pogled na

grad i doline reka Genil i Darro.

Nasrid palata, koja se nalazi u sredini Alhambre je nestvarna

kamena čipka, kakva se ne vidi nigde u svetu. U njenim zidovima

uklesane su reči: Najveća grehota je biti slep u Granadi – i to je

zaista tako, najveća je pokora biti tu, a ne moći videti svu tu lepotu.

U rano poslepodne smo se vratili u centar i to peške. I Jovan i ja

obožavamo ovaj grad – Granada je grad zelenila, raspevanih ptica,

grad prelepih trgova. Svako malo trgić sa fontanom, klupama – ljudi

sede, „ćakulaju“, odmaraju se, druže. Jednostavno - ovde se može

uživati. Grad je optimalne veličine, tačno koncipiran po meri čoveka,

odnosno održavan da bude po meri čoveka – umiven, sredjen,

ugodan!

Uveče smo večerali u jednom restoranu okruženom lipama u cvatu

još malo prošetali, malo bili sjetni što sutra odlazimo.

Nastavljamo ka Malagi.

Četvrtak, 17. juniU Malagi nam je cilj bio da posetimo tvrdjavu – Castillo de Gibralfaro, koja datira iz 14 veka i ubraja se u najznačajnije istorijske sajtove na Costa del Sol. Jeste, tvrdjava je lepa, ali nakon Alhambre, sve je samo bleda senka prave mavarske lepote!Spustili smo se do Alcazabe, mavarskog utvrdjenja, nastalog u 8 veku, prošli Paseo de los naranjos –Šetalište pomorandži, ušli u pešačku zonu, u nekom super kafiću pojeli sladoled malagu (i red je, s obzirom gde smo) i nastavili put za Marbellu, čuveno letovalište ne samo evropskog, nego i holivudskog jet seta.

Marbelja ima nekoliko lepih elemenata – ima vrlo lep lungo mare, puno kafića, plaža je fina, a ono što je ovde najlepše – to je prelepa, dobro očuvana i super uredjena stara četvrt, koja je puna cveća svake vrste, puna bogumile, oleandera i puna malih, ugodnih restorančića. Nakon prelepe šetnje, ugodno se odmorismo u jednom restoranu i produžismo za Gibraltar!

6

Gibraltar je područje Velike Britanije i mi ne možemo da udjemo, ali smo mogli da dodjemo do mesta La Línea de la Concepción  grada u Španiji, u provinciji Kadiz. Gradić leži na peščanom, istočnom zemljouzu, koji spaja stenu Gibraltar sa obalom Gibraltarskog zaliva na granici sa britanskim teritorijem, sa kojim ima bliske ekonomske i društvene veze. Inače stena deluje moćno, onako odjednom se pojavi u svoj svojoj visini i stamenosti. Navodno je krcata majmunima.

U nastavku smo, otišli u Tarifu, u kojoj smo obišli Punta de Tarifa  najjužniju, kontinentalnu tačku Evrope, tačno nasuprot Maroku u Africi (koji smo mogli nazreti u daljini).

Umorni smo, vreme je da se „skrasimo“, i prenoćište smo našli u

Zahari, u hotelu Pozo del Dugue na obali mora. Ime je gradić

verovatno dobio prema Sahari, pa Afrika je preko puta. Hotel je

vrlo lep, posebno nam je divna ogromna terasa prema moru sa

velikim stolom i ugodnim stolicama. Već je kasno – blizu je 22 sata,

ali još uvek je dan. Umorni smo prilično – tako da organizujemo

večeru u sopstvenoj režiji na toj predivnoj terasi – i lagano se uz

pogled na talase opuštamo!

Petak, 18. juniVrlo rano smo napustili Zaharu, tako da smo nešto pre 9 već ušli u Sevilju, glavni grad Andaluzije. Hotel smo našli u strogom, strogom centru, u maloj, staroj uličici - potpuno je renoviran, i što je najvažnije sa svojom privatnom garažom, iz koje lift vozi direktno do soba. Poslepodnevna šetnja Seviljom nam ja pokazala da je ovo nečuveno komplikovan grad za snalaženje, koji nam se onako, na prvi pogled i nije nešto posebno dopao Nama je izgleda sva ljubav ostala u Granadi. Videćemo sutra!

Subota, 19. juniDanas smo posetili čuvenu katedralu, najznačajniji sajt Sevilje, i Alkazar, koji se nalazi preko puta i predstavlja staru mavarsku palatu. Katedrala je ogromna, ogromna – ni iz jednog ugla je ne možemo staviti „u kadar“, a pogled odozgo, sa vrlo visokog tornja je lep. Alkazar je divan, zelen, paunovi šetaju, fontane žubore, a kako je danas subota i puno venčanja, mladi bračni parovi se masovno slikaju – lepe bele venčanice vuku se po zemlji, travi, kamenčićima... Neumorni su!Predveče smo otišli da prošetamo sa druge strane reke Gvadalkivir.

7

Nedelja, 20. juniDanas je dan baš vruć, +33. Proveli smo ga u Kordobi, u koju smo išli autobusom. Kordoba je oko 150 km udaljena od Sevilje - to je lep grad, prestonica islamskog kalifata u srednjem veku. Stari centar je unutar zidina; tu se nalazi više široka nego visoka katedralu (koja opet deluje nekako humanije nego ona enormna u Sevilji), zatim ostaci mavarske palate Alkazar, te mnoštvo malih, malih uličica, puno restorančića, lepih i simpatičnih, sa puno cveća, puno prodavnica suvenira. Prešli smo most sa 16 lukova preko reke Gvadalkivir, iste one koja protiče i Seviljom, u koju smo se vratili kasno posle podne..

U turističkim vodičima i prospektima uvek se govori da u Andaluziji mora da se posete tri grada – Sevilja, Granada i Kordoba. Ako bismo morali da pravimo neku gradaciju – nama je definitivna ljubav Granada – na drugom mestu je Kordoba, a glavni grad Sevilja, za nas je na začelju ove naše liste prioriteta.Sutra kalendarski počinje leto, a mi nastavljamo ka Portugalu. Ponedeljak, 21. juniPrvi susret sa Lisabonom je bio fantastičan! Naime, kada smo pred gradom sišli sa autoputa – dodjosmo do mosta i - ostadosmo „bez teksta“! Pogled je bio neverovatan! Nalazili smo se na reci Težo (Tejo) - ovde je njen estuarij, ona je ogromna, široka, puna brodova, postoje neka mala ostrvca – sa ove visine grad izgleda monumentalno. Hotel u kojem smo odseli nalazi se malo izvan strogog centra, u velikoj, dobro osvetljenoj ulici, sa jedne strane su visoke zgrade (nekoliko hotela), a sa druge park Eduardo VII, jedna predivna, ogromna zelena površina. Gledajući odozgo krošnje drveća (soba nam je na desetom spratu), delovi parka su plavi – radi se naime o vrsti drveća, (kasnije smo saznali) uvezenog iz Brazila, koje cveta dugo i to dva puta godišnje, tako da je veliki deo godine u cvatu. Drveće je praktično svo u cveću, bez lišća (kao magnolije, ali su cvetovi sitni, pa se naziru grane).

Utorak, 22. juniUjutro sam otišla na zakazani tretman kod frizera, a u 10 sati se našla s Jovanom, nakon čega smo otišli na plovidbu rekom Težo, turističkim brodom sa vodičem. I opet smo potvrdili onaj utisak koji smo već stekli pri dolasku – Rio de Janeiro i Lisabon liče. Nakon pristanka u luci, visokim liftom, jednim od simbola Lisabona, smo se popeli do dela grada koji se zove Bairro Alto. To je slikoviti kvart koji je nekada predstavljao boemsku četvrt grada u kojoj su živeli uglavnom umetnici i pisci. Do najviše tačke u Bairro Altu vozi čuveni “elevador” – tramvaj, koji onako polako, kloparajući spaja donji grad Baixu sa ovim gornjim delom.

8

Zatim smo nastavili do Ćada (Chiado), kulturnog i trgovačkog dela, gde smo u 19 sati bili na koncertu fada. Fado je setan, melanholičan i potpuno se uklapa u ambijent ovog grada, za koji sam ja našla epitet, čini mi se dobar - radi se o tužnom gradu.

Sreda, 23. juniNakon doručka smo krenuli na organizovanu autobusku turu po gradu, sa vodičem. Gospodja je bila odlična, znala je puno i uspevala da nam to prenese, naizmenično na engleskom, francuskom, italijanskom, španskom i portugalskom. Obišli smo zaista puno - trg Pombal, famozni most „25 april“ , statuu Hrista, izgradjenu 1959. godine. na kojoj piše „Obrigado“ – hvala, zapravo Lisabon se zahvaljuje Hristu što Portugal nije stupio u II svetski rat. Obišli smo deo grada Belem, odakle su mnogi čuveni portugalski istraživači kretali na svoja velika putovanja. Tu je i palata Belem, nekadašnja kraljevska rezidencija, a danas dom predsednika države, ali je možda najznačajnija tačka ovde kula Belem. Izgradjena je kao utvrdjeni svetionik u periodu 1515-1520. kako bi se čuvao ulaz u luku.

Najznačajniji moderni spomenik Belema je Spomenik istraživačima - Padrão dos Descobrimentos, 52 metra visoka betonska skulptura, postavljena 1960. izradjena tako da predstavlja pramac broda na kojem se nalaze statue raznih istraživača, kao i statua Henrija Navigatora. U podnožju spomenika nalaze se mape koje pokazuje puteve i istraživačke rute. Najimpresivniji simbol portugalske moći i bogatstva u vreme velikih otkrića je manastir Jeronimo, koji je ujedno i panteon jer su u njemu sahranjena dva portugalska velikana – Vasco da Gama i čuveni pesnik ljubavne poezije i pisac portugalske istorije  Luis de Camoes. Razgledanje grada završili smo u Alfami, najstarijem delu Lisabona, koji se smatra najautentičnijim delom grada, sa malim, uličicama. Ovde je i kolevka fada. Prošetali smo uskim, uskim uličicama Alfame, probali čuveni porto, koji je odličan, vrlo jak, slatkast i podseća na kvalitetni liker.

Nakon završene ture, ostali smo u centru, Jovan je otišao „na Internet“, da vidi za hotel u Madridu, a ja kupovala suvenireU jednom prijatnom, tipičnom restoranu smo ručali - večerali.

9

Mene čeka pakovanje, jer sutra krećemo dalje na zapad. Do najzapadnije kopnene tačke Evrope!

Četvrtak, 24. juniDanas je bila najduža vožnja na ovom našem putu – preko 800 km. Nismo nameravali toliko, ali sve se nekako nadovezivalo jedno na drugo, i eto...

Elem prva odrednica nam je bila Šintra (Sintra) – čudesno malo mesto, nadomak Lisabona. Delovala je neopisivo mistično, okružena lancem zelenih brda, Sierra De Sintra. Glavne atraktivnosti su Palata Pena iz 19. veka, mavarsko utvrdjenje - Castelo dos Mouros, iz 8. ili 9. veka, i, nama najlepše i najintrigantnije - Quinta da Regaleira, imanje koje se sastoji iz palate, kapele i luksuznog parka sa jezercima, spiljama, zidovima, klupama i fontanama. Šintra se nalazi na listi kulturne baštine UNESCO-a .

Zatim smo nastavili do Kabo da Roka (Cabo da Roca), najzapadnije kopnene tačke Evrope, koja se nalazi na vrletnim stenama iznad penušaviog Atlantika.

Sledeće odredište bila je Fatima, svetilište čuveno po religioznim prikazanjima iz 1917. godine. Ovde se nalazi Crkva svetog trojstva (Igreja da Santíssima Trindade), koja se smatra četvrtom najvećom hrišćanskom crkvom na svetu, uz koju je postavljeno raspeće, radjeno u nekom super modernom maniru.

Nastavismo put Španije, put Madrida. Preko Torres Novas, Castelo Branco, Salamanca... Vozili smo, i vozili, i vozili... (Zapravo Jovan vozio, a ja „ko-vozila“).

Prešli smo granicu i krenuli da tražimo prenoćište. Što bliže Madrirdu, kako bismo ujutro, orni, rano stigli u centar i našli hotel koji je Jovan pronašao u Lisabonu na Internetu i koji ima one glavne karakteristike koje tražimo – super lokaciju, solidan broj zvezdica i svoju garažu.Spavali smo u gradiću Villalba četrdesetak kilometara od Madrida. Petak, 25. juniHotel smo našli kao da se radi o Beogradu – direktno, bez greške, bez vrludanja. Zadovoljni smo i lokacijom i kvalitetom i garažom.

10

Nakon odmora smo prošetali, pa se opet odmarali, pa opet izašli da šetamo – to je prednost hotela u centru!Uplatili smo turističko razgledanje grada, za dva dana sutra i prekosutra. Danas je ceo dan bilo vrlo toplo (oko 33 stepena), posle podne je sunce baš peklo, a oko 19 sati se prolomio žestoki pljusak. Sva sreća bili smo u restoranu, pa nismo pokisli. Relativno rano ležemo – očekuju nas napori sutra – treba uživati u svoj toj lepoti...

Subota, 26. juniNakon doručka krenuli smo na kružnu vožnju po gradu. Pošli smo sa trga Puerta del Sol - Vrata sunca, jednog od najživljih, i našem hotelu najbližih trgova. Obišli smo i videli svašta:Glavni trg - Plaza Mayor,   sa ukupno 237 balkona, Palacio Real, zvaničnu rezidenciju španskog kralja, katedralu Almudena, sa kraja 19. veka, Španski trg, Plaza de España, omiljeno turističko odrediše Madrida. Zgrada opere na nas nije ostavila neki poseban utisak.Obišli smo Plaza de Cibeles -Trg Cibelia, koji predstavlja neo-klasicistični kompleks mramornih skulptura sa fontanom, koja je postala ikona Madrida, El Prado – jedan od najposećenijih muzeja na svetu, kojemu treba posvetiti dane i dane, ukoliko ga se želi zaista detaljno razgledati.Drugom linijom turističkog autobusa obišli smo novi, savremeni deo grada, koji nas nije posebno ne fascinirao. Ovde kasno pada noć, pa smo mi posle večere još šetali gradom.

Nedelja, 27. juniOdšetali smo do Puerta del Sol, produžili do Plaza Mayor, gde su počeli da se pune postavljeni štandovi - izloženi su razni antikviteti – satovi, kovanice, nakit, marke, stari časopisi...Nešto dalje je pijaca el Rastro, najpopularnija „buvlja“ pijaca Madrida, otvorena svake nedelje i državnog praznika u godini. Do pijace se lako dolazi – samo treba slediti reku turista koja se kreće u tom smeru. U povratku, na Plaze Mayor smo u jednom od bezbrojnih lokala popili kafu - i po ovom se trgu muvaju „zabavljači“ – tu je Miki Maus sa ogromnim stomakom, gusar, egzekutor krvoločnog izgleda, sjajni Čarli Čaplin, koji se sprema da pojede svoje pertle... Ipak, ambijent je ovde drugačiji od Puerta del Sol – tamo je još življe, puno je više ljudi, više se stvari dešava...Odmoreni i osveženi otišli smo do parka El Retiro, koji se smatra prvoklasnom atrakcijom grada. Ovde je predivno jezero po kojem lagano plove čamci, sve je puno sveta – ali opet – nikakva gužva, nikakva hektika. Na jednom platou održava se koncert klasične muzike, sve stolice su bile pune, stari, mladi, deca... ljudi su sedeli i po travi.

11

Madrid je čudo od grada! Ljudi nasmejani, dobace neki dobronamerni komentar, niko nije naprasit, niko ljut, niko arogantan! Čovek ovde ima osećaj da, ukoliko tu ostane, nikakvih problema u životu neće imati. Dakle za razliku od Lisabona – grada sete – Madrid je razdragani grad !!!

Sutra nastavljamo za Baskiju.

Ponedeljak, 28. juniNešto pre 11 sati uz relativno često zaustavljanje, stigli smo u Bilbao, glavni grad Baskije, sa oko 380 hiljada stanovnika, potpuno različitih od ostalih Španaca. Ljudi su ovde ozbiljni, smeha nema mnogo, fizionomije ljudi su drugačije . Našli smo hotel Abba Park (koji smo u Madridu preko Interneta „nameračili“), ali mu je cena skoro dupla od onog što je pisalo, - razlog je što se danas održava koncert heavy metal grupe AC/DC, i to na stadionu u neposrednoj blizini. Hotel je medjutim na dobroj lokaciji, sve je blizu, a garaža se čini najkonfornijom od svih koje smo do sada imali, tako da ostajemo.

U Bilbau je glavna atrakcija Guggenheim, muzej savremene i

moderne umetnosti, delo kanadsko-američkog arhitekte Franka

Gehry-a. To je čudesna gradjevina izgradjena uz reku Nervion, koja

protiče gradom i uliva se u Atlantik. Muzej ima stalne i povremene

postavke španskih i inostranih umetnika. Gugenheim se smatra

čudom savremene arhitekture - linije zgrade tako su zaobljene da

deluju kao da su takve igrom slučaja. S obzirom da je na reci,

zgrada je u obliku broda, a ploče titanijuma, kojima je prekrivena

predstavljaju riblju krljušt, čime se u arhitekturu doziva organski

svet, što je i inače karakteristika Gerijevog dela. U projektovanju se

on koristio najsavremenijim dostignućima tehnologije, pa mu je

kompjuterska simulacija strukture gradjevine omogućila da stvori

ono, što nekadašnjim arhitektima nije bilo moguće.

12

Od 2004. ispred glavnog ulaza u muzej postavljena je skulptura od

12 metara, sva od cveća raznih boja, koja predstavlja bebu- štene.

Deluje neverovatno! A sa druge strane, prema reci, postoji takodje

velika skulptura –ogromni, metalni pauk, visok 10 metara,

francusko-američke umetnice Louise Joséphine Bourgeois (1911-

2010). Utorak, 29. juniSan Sebastian, španski pandan francuskom Biaricu predstavlja naše sledeće odredište. Grad na obali Atlantika, je letovalište Baskije, koje oni nazivaju Donostia, Ima lepo šetalište uz more sa ogromnim granitnim kamenjem, o koje se talasi Atlantika razbijaju, prelepe stare zgrade, uglavnom pretvorene u hotele, vrlo lepe mostove preko reke Urumea, na kojoj leži i koja se ovde uleva u Atlantik. Inače San Sebastian je domaćin filmskog festivala, ima festivale džeza i kazališta, pa nije čudo što se kandidovao za evropski grad kulture 2016. gdoine, Nastavismo put. Za par kilometara je Francuska, i odmah u blizini čuveni Biaritz. I on je smešten u Biskajskom zalivu (napisi su dvojezični). To je mali, turistički gradić sa manje od 30 hiljada stanovnika, pun cveća i to hortenzija prvenstveno, kojih je na svakom koraku, u svim mogućim bojama. Grad je pun nekih krivudavih, kamenih stepenica, pun je „izlaza“ na more – stena na kojima se nalaze vidikovci. Zgrade su božanstvene – deluju stameno i moćno – vidi se da su odolele brojnim godinama. Puno je finih restorana, šarmantnih kafea i otmenih poslastičarnica. Mnogi od njih imaju onu neku „patinu“.

Krenusmo dalje ka Lurdu (Lourdes). Udaljenost izmedju Biarica i Lurda je oko 130 kilometara, i mi stigosmo za nešto više od sata.

Lurd leži na reci Gave de Pau na 420 m nadmorske visine u podnožju Pirineja i verovatno je najčuvenije rimokatoličko Svetilište poznato po pojavljivanjima Gospe Lurdske. Danas Lurd ima oko 15 hiljada stanovnika, ali svake godine može da primi oko pet miliona hodočasnika i turista. Naime, po broju hotela

13

na kvadratni kilometar, Lurd zauzima drugo mesto u Francuskoj, nakon Pariza.Na vrhu stene dominira predivna, moćna (ali ne i pretenciozna) crkva. Tu je i spilja u kojoj su se desila prikazanja, i u koju se ulazi tiho, u redu. Dodiruju se zidovi spilje, oni su vlažni, često se maramicom predje preko njih, kako bi se kapljice sačuvale i ponele sa sobom. Sveta je mnogo, mnogo – puno ljudi u kolicima u pratnji medicinski uniformisanih mladića i devojaka, masa upaljenih sveća, od kojih su neke ogromne i deluju kao mala stabla, vlada tišina, ali ne ona „mrtva“, oseti se živost, ipak sve je tiho, decentno... Na nekoliko mesta su se održavale molitve, pod velikim šatorima – ali opet u šatorima, a ne u velelepnim zgradama. Ništa nije skupo, ništa nije napadno, sve je svečano.Da li zato što znam gde sam – ali baš sam se osećala posebno!!!

Dan smo završili u malom privatnom hotelčiću u vlasništvu jedne Portugalke, koji bismo mogli nazvati „kućica u cveću“. Sve govorim u deminutivu jer je sve maleno – i hotel, i soba, i kupatilo, i krevet, i - gazdarica. Ali je sve tako dobro „skockano“ – za neverovati.

Sreda, 30. juniLepo smo spavali, ujutro malo prošetali po prelepom cvetnom vrtu i krenuli put Klermon-Ferana (Clermont-Ferrand), grada u centralnoj Francuskoj, koji je poslednji na listi destinacija u našem ovogodišnjem itinereru.Obišli smo katedralu sa božanstvenim interijerom, punu predivnih rozeta, a ambijent je dodatno ulepšavala tiha, tiha muzika. Inače, Klermon Feran ne deluje nešto turistički. Čuven je po nizu ugašenih vulkana, koji ga okružuju, ali i po nečem puno značajnijem – po Trgu Delille, gde je u 11. veku, 1095. godine, Papa Urban II uputio poziv za I krstaški rat. Njegova skulptura se nalazi ispred Katedrale.

Sam grad je vrlo prijatan – uživali smo u restoranu-bašti na trgu - nama prija malo tišine i ne-turizma, nakon svih onih silnih turitičkih destinacija u kojima smo bili. A i vreme je prelepo – sunce, a relativno sveže. Sve deluje nekako umiveno.

I nakon tako finog odmora krenusmo prema Italiji.

Vožnja je bila veoma prijatna. Na obroncima Alpa belasao se sneg, a put prema Torinu znatno skraćuje tunel Fréjus, dugačak 13 kilometara, koji povezuje Francusku i Italiju . Prenoćili smo u malom mestu Santia. Vrlo lepa recepcija i trpezarija – a onda sobe po principu američkih motela – ispred ulaznih vrata u sobu nalazi se parkiralište za auto (ovde svo u zelenilu), tako da je „na vidiku“.

Četvrtak, 01. juli

14

Već nešto posle 7 krenusmo dalje. Stigavši u „deželu“, kupili smo vinjetu i prilepili je na staklo, pa obišli Otočec na Krki, kojim je Jovan bio fasciniran, a zatim smo imali nekoliko ideja po pitanju spavanja: Ljubljanja, Grosuplje ili Šmarjecke toplice. Opredelili smo se za Grosuplje! Sutra planiramo da stignemo kući.

Petak, 02. juliNakon ugodno provedene noći, odmorni, posle doručka krenusmo put Beograda, gde smo stigli oko 14 sati.

Nadjosmo sve OK!

I evo, prodje skoro mesec dana od našeg polaska! Mesec koji je bio vrlo interesantan i drugačiji od letovanja predjašnjih godina. Naime, ove smo godine bili „odgovorniji“, u smislu da smo sami bili odgovorni i za put i za smeštaj. Zato je bilo manje opuštenosti nego prethodnih godina! Ali sa druge strane, sve ono što smo videli nije upisano u itinerere turističkih agencija – tako da je definitivno vredelo !!!

A kada bismo trebali da od ovih silnih mesta izdvojimo za nas najfascinantnija, i Jovan i ja smo se složili da bi to definitivno bio Avinjon, Granada, Madrid i Lurd - po redosledu kojim smo obilazili ove gradove, a ne po nekom drugom kriterijumu. Svaki od njih na svoj sopstveni, osebujni način oduzima dah – u svaki od njih bismo se rado ponovo vratili. Pogotovo kada na svetu ne bi bilo još toliko toga što takodje treba da se vidi !!!

15