Jovo Bakić Levica i desnica- pokušaj teorijskog određenja i iskustvene primene na slučaju Srbije (1990–2014)

The following ad supports maintaining our C.E.E.O.L. service

http://www.ceeol.com

Jovo Baki!1 Originalni nau!ni radFilozofski fakultet UDK 329.001.11Univerzitet u Beogradu 329.1/.6(497.11)“1990/2014“ Received: 24.5. 2014. DOI: 10.2298/SOC1501046B

LEVICA I DESNICA: POKU!AJ TEORIJSKOG ODRE"ENJA I ISKUSTVENE PRIMENE NA

SLU#AJU SRBIJE $1990%2014&2

Left and Right: a theoretical definition andits empirical application

in the case of Serbia (1990-2014)

APSTRAKT U ovom "lanku je re" o razli"itim teorijskim poimanjima i empirijskim istra#ivanjima levice i desnice. Izlo#ene su razli"ite dimenzije levice i desnice: antropolo$ka, tj. prostorno-saznajna; ideolo$ka; saznajno-sociolo$ka; teorijska i empirijska. U literaturi o ovom problemu razlikuju se dva osnovna poimanja levice i desnice: sadr#insko i formalisti"ko. Prvo uzima u obzir sve prethodno navedene dimenzije dvaju pojmova, dok drugo i ne smatra da se radi o pojmovima ve! o dihotomiji levica-desnica. U ovoj studiji se po$lo od jasnih sadr#inskih idejnih odrednica levice i desnice: levica brani jednakost, pa je nu#no antikapitalisti"ka (i protivi se svakom prethodno postoje!em dru$tvenom sistemu), a desnica se zala#e za postojanje razli"itih dru$tvenih hijerarhija, pa je nu#no za kapitalizam ili za neki od prethodnih idealizovanih dru$tvenih sistema; levica kritikuje religijske i crkvene autoritete, desnica ih pravda; levica je okrenuta budu!nosti, desnica sada$njosti i pro$losti; levica tra#i alternative tradicijom posve!enom poretku, desnica zahteva nastavljanje svetih tradicija; levica brani vi$ekulturalnost, pravo na razliku #ivotnih stilova, mi$ljenja i na"ina mi$ljenja, desnica se zala#e za nacionalnu ili rasnu istovrsnost i uobi"ajeno porodi"no i seksualno pona$anje. Nakon ovog teorijskog razmatranja, raspravlja se o levici i desnici u Srbiji u periodu 1990–2014, koji je podeljen na tri razdoblja: 1990–2000; 2000–2012; i period nakon 2012. godine.KLJU"NE RE"I levica, desnica, ideologija, forma, sadr#aj, kapitalizam, jednakost,

sloboda.

ABSTRACT There are different theoretical understandings and various empirical researches of Left and Right. One can recognize several dimensions of Left and Right: anthropological, i.e. spatial-cognitive; ideological; sociologically-cognitive;

1 [email protected] Ovaj rad je nastao u okviru istra#ivanja Izazovi i akteri nove dru$tvene transformacije u Srbiji:

koncepti i akteri, pod brojem 179035, koje podr#ava Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije.

Access via CEEOL NL Germany

Jovo Baki!: Levica i desnica: poku$aj teorijskog odre%enja i iskustvene primene na slu!aju Srbije 47

theoretical and empirical. There are two basic approaches in studying Left and Right: formalistic, which is ideologically hegemonic and related with political-procedural form, and structural that is ideological underdog related with ideological and social content of the political processes. The first one is strongly empirical, neglects all other dimensions, and considers Left and Right not as concepts, but only as a classification Left-Right, while the second one takes into account all dimensions. The author points out significance of ideological contents: Left is fighting for social equality, and it is necessarily anti-capitalistic (and anti– all previous socio-economic systems), while Right considers various social hierarchies indispensable for proper function of a society, and it is either pro-capitalist or supports some of previously existing socio-economic systems; Left does not recognize authority of religious dogma or any of churches, while Right needs it; Left is strongly future-oriented, and Right is oriented towards past or present; Left looks for alternatives to existing reality, while Right demands continuation of holy traditions; Left supports multiculturalism, practicing of different life-styles and ways of thinking, while Right prefers national or racial homogeneity, conventional family patterns and sexual behaviour. After theoretical considerations, the paper discusses Left and Right in Serbia in 1990–2014 period, which is divided into three sub-periods: 1990–2000; 2000–2012; and the aftermath of the 2012 elections.KEY WORDS left, right, ideology, form, content, capitalism, equality, freedom.

Uvod

U ovom !lanku je re! o razli!itim teorijskim poimanjima i empirijskim istra#ivanjima levice i desnice. Izlo#ene su razli!ite dimenzije levice i desnice: antropolo$ka, tj. prostorno-saznajna; ideolo$ka; saznajno-sociolo$ka; teorijska i empirijska. U literaturi o ovom problemu razlikuju se dva osnovna poimanja levice i desnice: sadr#insko i formalisti!ko. Prvo uzima u obzir sve prethodno navedene dimenzije dvaju pojmova, dok drugo i ne smatra da se radi o pojmovima ve& o dihotomiji levica-desnica. Nakon ovog teorijskog razmatranja, raspravlja se o levici i desnici u Srbiji u periodu 1990–2014, koji je podeljen na tri razdoblja: 1990–2000; 2000–2012; i period nakon 2012. godine. Razmotrena su poimanja doma&ih autora o pripadnosti razli!itih stranaka levici i desnici. Naposletku se obrazla#e vlastito sadr#insko stanovi$te.

Antropolo'ke pretpostavke prostorno-saznajne podele

Prostorna podela na levo i desno, po svemu sude&i, predstavlja jednu od osnovnih antropolo$ki zasnovanih saznajnih struktura kojima ljudi redukuju slo#enost stvarnosti kojom su okru#eni. Ova podela predstavlja pojavu istog reda kao i podela na gore i dole ili ispred i iza (Laponce, 1981: 34, cit. pr. Mihailovi&, 2006: 115). No, dok podele levo-desno i ispred-iza predstavljaju horizontalno redukovanje, dotle podela gore-dole predstavlja vertikalnu redukciju haoti!ne stvarnosti (Ignazi, 2006: 6–7). Naravno, kao i svim dihotomijama i ovoj se

48 SOCIOLOGIJA, Vol. LVII (2015), N° 1

mo#e zameriti da je ograni!enog saznajnog doma$aja, te da u izvesnoj meri svet manihejski deli na pozitivne i negativne pojave, tj. da ima jasnu ideolo$ku funkciju pravdanja napada na neprijateljsk' ideologij' i pokret'. Dru$tveno-istorijska raznolikost po pravilu je mnogo ve&a nego $to to dvo!lane tipologije priznaju (Baki&, 2006a: 253). S tim u vezi, za svako iskustveno istra#ivanje levice i desnice u nekom dru$tvu, neophodno je odrediti koliko je koja politi!ka stranka ili pokret sme$tena levo odnosno desno u odnosu na osnovne idejno-politi!ke kriterije, ali i u odnosu na druge politi!ke snage u odre%enom dru$tveno-istorijskom vremenu i prostoru.

Uistinu, od novozelandskih Maora do „primitivnih“ Indijanaca dveju Amerika, desna ruka ozna!ava #ivot, snagu, hrabrost, mu#evnost, dok leva predstavlja sve suprotno tome. Otuda se desnom rukom priziva bo#anstvo, sahranjuju mrtvi i potpisuju sporazumi (Laponce, 1981, cit. pr. Ignazi, 2006: 7). Isto je va#ilo i za anti!ku Jeladu, dok su jedini bitni izuzeci republikanski i rano-imperijalni Rim, te Kina3 (u kojoj je leva strana, izjedna!ena s mu$kim principom Jang, bila sveta, Granet, 2004: 17; Laponce, 1981, cit. pr. Aldrich, 1983: 1044). Hri$&anstvo je, tako%e, pripisalo pozitivnu vrednost desnici; jer !ovek se krsti desnom rukom; Hristos sedi s desne strane svojega oca; bo#ja desna ruka $alje u raj, a leva osu%uje na ve!ni boravak u paklu (Ignazi, 2006: 7). Ljudi se rukuju i zaklinju desnom rukom, a donedavno su se levoruka deca prisiljavala da pi$u desnicom, jer je levorukost tobo#e nenormalna. (tavi$e, ova pravilnost se neretko izra#ava u jeziku, pa je termin koji izra#ava desno istovremeno i re! koja se odnosi na ispravno, pravo, zakonita i politi!ka prava (right, Recht, droit, derecho, destra, %&'()4), dok je levo ne$to $to izra#ava opasnost, zlo&udnost, neodgovornost, nesposobnost, tupavost, pa !ak i smrtonosnost (Ignazi, 2006: 7).5

Ovu horizontalnu podelu prati i vertikalna, pa su bo#anstva, raj i kralj6, po pravilu, gore, dok su %avo, pakao i narod sme$teni dole (Galeotti 1984: 261, cit. pr. Ignazi, 2006: 7). Zami$ljanje dru$tvene strukture, tako%e, razlikuje gornje ili vi$e i donje ili ni#e dru$tvene slojeve.7 Dve dimenzije prostora, vertikalna

3 Ukoliko je kineska civilizacija uticala okolne narode, npr. na Japan, utoliko je ova simbolika preneta i tamo (Lytton, 1989: 288–289).

4 Na ruskom pravo zna!i i pravo i desno, a %&'(*' je istina. Izgleda da to va#i i za ve&inu slovenskih jezika, npr. poljski i !e$ki, ali ne i za srpskohrvatski, slovena!ki, bugarski i makedonski, pa su Ju#ni Sloveni izuzetak od pravila.

5 Iako u srpskohrvatskom jeziku re! desno nema veze s pravom i vrlinama, ipak se levakom katkad naziva neki nesposobnjakovi&, nespretnjakovi& ili neznalica. Za onoga koji nije vi!an fudbalu veli se da ima dve leve noge. Ovo upu&uje i na organsku asimetriju, jer ve&ina ljudi spada u de$njake (Ignazi, 2006: 7).

6 Nije slu!ajno $to se Luj XIV nazivao „Kralj Sunce“, bez obzira $to se prvobitni smisao odnosi prevashodno na sjaj, jer sunce odozgo obasjava #ivot onima dole. (tavi$e, Stiven Luks (Stephen Lukes) tvrdi da je ova vertikalna dimenzija bila dominantnija od horizontalne u predrevolucionarnoj Evropi (Luks, 2006, http://www.republika.co.rs/372–373/15.html, pristupljeno 22. I 2014).

7 S tim u vezi, uputno je da sociolozi govore o $irim dru$tvenim slojevima a ne o ni#im. Ovo „$iri“ upu&uje vi$e na brojnost negoli na hijerarhijsku poziciju. Ipak, ovo pravilo ne treba da preraste u politi!ki korektnu zapovest, jer ako je dru$tvena stvarnost takva da pripadnici $irih dru$tvenih slojeva u stvarnosti zauzimaju ni#e polo#aje u dru$tvenoj hijerarhiji, onda to


i horizontalna, ideolo$ki su se neretko preplitale, pa je ve& na Ustavotvornoj skup$tini 1789. levica poistove&ena s izra#avanjem interesa donjeg dela stale$kog dru$tva, tj. tre&eg stale#a, u borbi protiv vi$ih delova stale$kog dru$tva, tj. kralja, plemstva i sve$tenstva.

Prema tome, nisko i levo stapali su se u protivljenju visokom i desnom. Otuda je levica od samih po!etaka moderne politike odstupala od zdravo za gotovo prihva&enog hijerarhijskog dru$tvenog poretka isti!u&i vrednost jednakosti nasuprot veri u bogom danu dru$tvenu hijerarhiju (Ignazi, 2006: 7–8), podr#avala i predvodila sirotinju u njenoj borbi za ve&u jednakost, izra#avanje slobodne misli u borbi protiv crkvenog autoriteta, kao i diskontinuitet oli!en u podr#avanju inovacija u odnosu na kontinuitet odnosno te#nju da se konzervira postoje&a institucionalna stvarnost (Laponce, 1981, cit. pr. Aldrich, 1983: 1044). S tim u vezi, u modernom periodu do$lo je i do preplitanja dveju horizontalnih saznajno-prostornih podela, levo-desno i ispred-iza, $to je urodilo pozitivnim ishodom za levicu, jer levica se smatra(la) dru$tvenom avangardom koja vu!e napred u na umu zasnovanu svetliju budu&nost, a desnica ne!im zaostalim, oko$talim i primitivnim, $to se opire dru$tvenom napretku i osu%uje dru$tvo na ve!iti #ivot u sada$njosti zasnovanoj na svetoj pro$losti.8

Istorijsko poreklo ideolo'ke podele na levicu i desnicu

U Francuskoj revoluciji su prvi put u istoriji levica i desnica postali politi!ki pojmovi. Naime, 29. VIII 1789. predsedavaju&i Ustavotvorne skup$tine pozvao je poslanike da glasaju o tome da li kralju treba dopustiti pravo veta na zakone i odluke skup$tine. Po$to su poslanici koji su glasali za pravo kralja na veto istupili na desnu stranu od predsednika, a oni koji su glasali protiv prava kraljevog veta na levu, ideolo$ka podela na levicu i desnicu bila je ro%ena. Pamfletisti tog doba su odmah prepoznali ideolo$ko-politi!ko zna!enje prostorne suprotstavljenosti (Ignazi, 2006: 4). Poslanici u skup$tini koji su nastavili da sede desno u odnosu na predsedavaju&eg !inili su desnicu, a oni s njegove leve strane levicu. Potonji su zastupali tre&i stale#, tj. bur#oaziju, i zdu$no su nastojali da se dru$tvo oslobodi nasle%enih stale$kih privilegija i uredi prema prosvetiteljskim na!elima slobode, bratstva i jednakosti.

Treba, me%utim, primetiti i !injenicu da je tokom Termidora do$lo do i$!ezavanja ovih termina, koji se ponovo javljaju tokom Restauracije nakon 1818. godine (Ignazi, 2006: 4). Tada su bur#oaski liberali !inili levicu, a aristokratski konzervativci desnicu. Desnica je bila ili za punu restauraciju stale$kog dru$tva ili za delimi!ne promene u kojem &e plemstvo zadr#ati visok dru$tveni polo#aj, pa makar se moralo odre&i nekih privilegija, po ugledu na tada$nju Veliku Britaniju.

razli!ita upotreba jezika ne&e izmeniti, pa !ak mo#e i ideolo$ki maskirati istinski nepovoljan polo#aj pripadnika $irih dru$tvenih slojeva.

8 Prostorna podela ispred-iza povezana je, dakle, sa vremenskom podelom pro$lost-budu!nost, jer ispred se odnosi na ono $to se nalazi u budu&nosti, a iza na ono $to je ostalo u pro$losti.


Vremenom su se od liberala – proces je otpo!eo ve& sa jakobincima i sankilotima, nastavio se sukobom monarhista i republikanaca u Julskoj monarhiji, da bio bio okon!an tokom revolucije 1848 – odvojili radikalni demokrati, poznati po zahtevima za op$te bira!ko pravo mu$karaca, $to je u Francuskoj tada i ostvareno9, bez obzira na imovno stanje i obrazovni nivo, i neposredne oblike demokratije (npr. referendum), me%u kojima je bilo i onih koji su se sve vi$e okretali uspostavljanju ekonomske i socijalne jednakosti: socijalisti i komunisti. Osim njih, na krajnjoj levici su se javili i anarhisti koji su se borili kako protiv kapitalizma i crkve, $to im je bilo zajedni!ko sa socijalistima i komunistima, tako protiv dr#ave. Upravo je Revolucija 1848. godine predstavljala vododelnicu u $irenju i prihvatanju podele na levicu i desnicu, sa jasnim ideolo$kim identitetom politi!kih stranaka i pokreta, bez obzira na razli!ite parlamentarne sisteme. Uop$te, „ma kakvi bili njen jezik, oblik ili sledbeni$tvo“ levica se dr#i „pretpostavke da u svetu postoje neopravdane nejednakosti koje oni na desnici vide kao svete ili nepovredive ili prirodne ili neminovne, i da te nejednakosti valja smanjiti ili poni$titi“ (Luks, 2006).

Kako su levi!ari dovodili u pitanje opravdanost imovinskih nejednakosti koje donosi kapitalizam, tako je i podela na levicu i desnicu ozna!avala i klasnu suprotstavljenost izme%u radnika i kapitalista. Ovo, uslovno govore&i, sociolo$ko tuma!enje podele na levicu i desnicu postalo je tokom XIX i XX veka op$te prihva&eno, pa je levica svuda bila zagovornica dru$tvenih promena prema $to ve&oj jednakosti, dok se desnica zalagala za odr#anje i unapre%enje kapitalisti!kog dru$tveno-ekonomskog sistema (Ignazi, 2006: 5). Drugim re!ima, nema levice bez borbe protiv hijerarhije, racionalnog otpora crkvenom autoritetu i religijskom pravdanju vlasti uop$te i posebno harizme dinasti!ke krvi, te protiv dru$tvenih privilegija, odnosno borbe za prava pripadnika $irih dru$tvenih slojeva, onih koji #ive od svojega rada, sirotinje i nemo&nih, i za $to ve&u jednakost u dru$tvu.

S krajem realnog socijalizma u Evropi, me%utim, dolazi i do dovo%enja u pitanje validnosti daljeg insistiranja na podeli ideolo$ko-politi!kog spektra na levicu i desnicu, kao da se iz nekog razloga podrazumeva da je komunisti!ko usmerenje jedino uistinu levi!arsko (Bobbio, 1996: 90). Izgleda da je jedan broj teoreti!ara zaklju!io da je sovjetski socijalizam diskvalifikovao levicu usled autoritarnog kr$enja ljudskih prava, privredne nekonkurentnosti kapitalizmu i posledi!nog istorijskog poraza koji je do#iveo, iako je, kako je Bobio ispravno primetio, to sasvim nebitno iz analiti!kog ugla posmatranja (Bobbio, 1996: 98). Ipak, realni socijalizam je predstavljao istinsku pretnju kapitalizmu, pa su i reforme kapitalizma u cilju njegovog humanizovanja u!injene tek nakon Oktobarske revolucije i Drugog svetskog rata, kako bi se predupredila socijalisti!ka revolucija.

9 U Francuskoj &e #ene dobiti bira!ko pravo tek 1944, dok su najdemokrati!niji u ovom pogledu bili: Novi Zeland (1893, tada britanska kolonija), Finska (1907, tada u okviru Rusije), Norve$ka (1913), SSSR (1917) (Jone Johnson Lewis (2015). „International Woman Suffrage Timeline: Winning the Vote for Women Around the World“, http://womenshistory.about.com/od/suffrage/a/intl_timeline.htm, pristupljeno 16. II 2015).


Nakon sloma evropskog socijalizma, nekad leve stranke „sve vi$e prihvataju kapitalisti!ko ustrojstvo a levi!arski intelektualci tr#i$na na!ela i logiku profita, !ak dovode&i u pitanje na!elo preraspodele i socijalnog transfera“ (Luks, 2006), pravdaju&i to navodnom zastarelo$&u dihotomne ideolo$ke sheme (Giddens, 1994). Naj!e$&e oni prelaze u leve liberale, $to je socijalna demokratija gotovo u potpunosti u!inila10, gde Gidens i Habermas, kao savetnici Blera odnosno (redera, predstavljaju najva#nije primere, iako ima i onih koji prave drasti!niji rez i prilaze konzervativcima (Baki&, 2011: 527–592). Sem pomenutog razloga vezanog za intelektualce, podela na levicu i desnicu, nagla$ava Sre&ko Mihailovi&, nebitna je za apoliti!ne, kao i za one koji politici pristupaju na utilitaran na!in11 (Mihailovi&, 2006: 129).12

Pa ipak, sada$nje nezadovoljstvo podelom na levicu i desnicu nije ni$ta novo. Uistinu, skoro otkad se pojavilo ideolo$ko razlikovanje levice i desnice osporavao se njen teorijski zna!aj. Tako je ve& u francuskom Dictionaire du politique (Re!nik politike) iz 1842. godine tvr%eno da su „ove drevne podele izgubile mnogo od njihove vrednosti“ (Crapez, 1998: 44, cit. pr. Ignazi, 2006: 4). Otuda se mo#e pretpostaviti za povremena ra$irena osporavanja podele na levicu i desnicu da se pre radi o prolaznim intelektualnim modama, koje se javljaju naj!e$&e u trenucima kada se !itav ideolo$ko-politi!ki spektar pomera udesno, tj. kada desnica ubedljivo name&e ideolo$ku hegemoniju usled posebnih istorijskih

10 Izvorno je socijalna demokratija bila vezana za marksizam po$to je smatrala socijalisti!ku revoluciju, !iji &e ishod, izme%u ostalog, biti podru$tvljenje sredstava za proizvodnju, istorijski neizbe#nom. Uloga socijalne demokratije bila je da taj strukturno nu#ni proces delatno podr#i. Vremenom su se iz socijalne demokratije izdvojili komunisti na osnovu razlika u ova tri fundamentalna pitanja: 1) Da li je mogu&e kapitalizam reformisati? 2) Da li prihvatiti politi!ko delanje kroz institucije sistema parlamentarnih monarhija odnosno republika? 3) Da li tra#iti istorijskog subjekta revolucije u $irem klasnom savezu a ne samo u radni!koj klasi? Na!elno, ako je odgovor na ova pitanja pozitivan, onda revolucija nije ni potrebna; ipak, valja razumeti da su socijalni demokrati u po!etku parlamentarnu borbu prihvatali u cilju pobolj$anja sopstvene organizacije i propagande, te da su po!etkom XX veka opredeljenju za parlamentarnu borbu naro!ito doprineli nekoliki uzastopni neuspesi op$tih $trajkova: Belgija 1902; (vedska 1909; Francuska 1920; Norve$ka 1921; Velika Britanija 1926. Stoga su oni prihvatili parlamentarizam kao sredstvo dolaska na vlast i preobra#aja neracionalnog, eksploatatorskog i nepravednog kapitalisti!kog u socijalisti!ko dru$tvo pomo&u postupnog zakonodavno-reformskog delanja. Zbog pozitivnog odgovora na sva tri pitanja, socijalni demokrati se nazivaju i reformistima. Komunisti, ba$ kao i anarhisti pre njih, odgovorili su negativno na sva tri pitanja (Przevorski, 1985).

11 SAD i Srbija su klasi!ni primeri, uz sve velike razlike me%u njima, prevlasti pragmati!no-utilitarnog odnosa patrona i klijenata, tj. lovaca na plen, u politici (Veber, 1998: 153–159; Hofstadter, 1960).

12 Jedno istra#ivanje u Nema!koj pokazalo je da je s ovim !iniocima povezan i op$ti nivo obrazovanja: $to je stepen obrazovanja ni#i, to je snala#enje na skali levo-desno slabije. Ipak, politi!ka obave$tenost je ovde bitnija od formalnog $kolskog obrazovanja (Zuell, Scholz, 2012: 1426). Drugo istra#ivanje u Italiji, pokazalo je, tako%e, da nivo $kolskog obrazovanja nije presudan, ukoliko postoji potreba snala#enja u ideolo$ko-politi!kom prostoru, te da, $tavi$e, apstraktnost dru$tvenih predstava o levici i desnici (npr. nagla$ava se u ve&oj meri zna!aj jednakosti negoli ime neke stranke ili vo%e koji oli!avaju levicu odnosno desnicu) mo#e u relativnom smislu rasti sa opadanjem nivoa obrazovanja upravo zbog naro!ito uve&ane potrebe za snala#enjem u promenjenim okolnostima nastalim s raspadom prethodnog politi!kog sistema (Corbetta, Cavazza, Roccato, 2009: 636).


mogu&nosti predstavljanja kapitalizma bezalternativnim, no istinskom krizom razlikovanja levice i desnice bez presedana.

Formalisti(ko ili instrumentalno (funkcionalisti(ko) poimanje podele na levicu i desnicu

Dok formalisti!ki pristup potvr%uje zna!aj ideolo$ke podele na levicu i desnicu u empirijskim istra#ivanjima, dotle se sama podela shvata na teorijski ispra#njen, tj. formalan i instrumentalan na!in. Njena funkcija svodi se uglavnom na redukciju haoti!ne politi!ke stvarnosti, dok se povezanost ideolo$kih opredeljenja i objektivnog na zajedni!kom dru$tvenom interesu zasnovanog dru$tvenog polo#aja posebnih dru$tvenih grupa ne uzima kao predmet vredan istra#ivanja.13

Primerice, jedan od najuticajnijih predstavnika formalisti!kog poimanja podele na levicu i desnicu, )ovani Sartori (Giovanni Sartori) (Ignazi, 2006: 8)14, smatra da, iako su ‘istorijski, levica i desnica stupili u politiku te$ko optere&eni kulturnim i religijskim zna!enjem ... (Ove) oznake se zna!enjski lako mogu „rasteretiti“ i „nanovo popuniti“ usled nedostatka bilo kakve semanti!ke osnove’ (Sartori, 1982: 255–256, cit. pr. Ignazi, 2006: 8), pa se mogu i menjati u razli!itim prostorno-vremenskim okvirima u skladu s osobenim duhom epohe ili nacionalnim politi!kim kulturama (Ignazi, 2006: 9).15

Uobi!ajeno se kao ilustracija ovog shvatanja navodi liberalizam, shva&en kao levo usmerena ideologija do sredine XIX veka, koji se nakon toga pomera

13 Pjero Ignaci (Piero Ignazi) smatra da je ovo shvatanje prete#no politikolo$ko, budu&i da se odnosi na vezu politi!kog sistema i su$tinski nominalisti!kog odre%enja pojmova levice i desnice, a ne na povezanost ideolo$kog usmerenja i objektivno utvrdivog interesa dru$tvenih grupa (Ignazi, 2006), dok D#onatan Uajt (Johnathan White) misli da je ovakav pristup levici i desnici karakteristi!an za dru$tvenu empirijsku nauku uop$te, a ne samo za politikologiju (White, 2010: 2). Vladimir Ili& je, pak, verovatno neopravdano suzio kritiku na doma&u politikologiju zbog empirizma ispra#njenog od teorijskog sadr#aja (Ili&, 1998: 55–97), po$to je ra$irenost empirizma u razmatranju problema levice i desnice op$ta pojava u savremenoj stranoj i doma&oj dru$tvenoj nauci.

14 Politi!ki filosof po obrazovanju, Sartori je usled tada$njeg nepostojanja institucionalizovane politikologije na italijanskim univerzitetima bio prvobitno redovni profesor sociologije, a onda se tokom druge polovine 1960-ih izborio za institucionalizaciju politi!kih nauka na Univerzitetu u Firenci. Imaju&i u vidu uskla%enost njegove politikolo$ke misli sa ideolo$kom hegemonijom, ne !udi !injenica da se u drugoj polovini 1970-ih preselio u centar hegemone hladnoratovske politi!ke misli, tj. SAD, prvo na Stenford (Stanford) a zatim na Kolambia (Columbia) univerzitet, na kojem je, trenutno, dok se bli#i devedestim, profesor emeritus. Ne iznena%uje ni to $to je Sartori pobornik formalisti!kog i elitisti!kog (umpeter (Schumpeter)-Dalovog (Dahl) odre%enja demokratije, ba$ kao $to nimalo ne !udi da se radi o stalnom saradniku konzervativnog italijanskog dnevnika Corriere della Sera (Pasquino, 2005: http://www.palgrave-journals.com/eps/journal/v4/n1/full/2210003a.html, pristupljeno 24. II 2014).

15 U Srbiji su zastupnici formalisti!kog poimanja levice i desnice: Srbobran Brankovi& (2003; 1998; 1996; 1995; 1993); Sre&ko Mihailovi& (2006); Aleksandar Molnar (1998); Slobodan Miladinovi& (1998); Milo$ Kne#evi& (1998).


udesno, usled nastupanja socijalizma i anarhizma. Isto tako, formalisti smatraju da se nacionalizam od emancipatorske doktrine samoopredeljenja naroda pretvorio od kraja XIX veka u agresivnu ideologiju (Ignazi, 2006: 9).

Prema ovom shvatanju, za koje se mo#e re&i da je trenutno ideolo$ko-teorijski hegemono16, teorijsko zna!enj' pojmova levica i desnica ne postoji, ve& je ono proizvod konkretno-istorijske dru$tvene konvencije uspostavljene izme%u politikologa, strana!kih vo%stava i bira!a, $to treba utvr%ivati uvek nanovo u odre%enom dru$tveno-istorijskom kontekstu. Ono $to je najva#nije jeste da gra%anstvo „prepoznaje“ i usvaja ovu dihotomiju u cilju razumevanja i tuma!enja politi!kog delanja, a funkcija me%usobnog op$tenja i pravljenja politi!kog sistema razumljivim svim u!esnicima politi!kog #ivota upravo i jeste najzna!ajnija17 (Weber, 2011: 1; Corbetta, Cavazza, Roccato, 2009: 63818).

"injenica da preko 85% bira!kog tela EU, orijenti$u&i se u politi!kom haosu, prepoznaje levicu i desnicu (Klingemann, 1995: 192, cit. pr. Ignazi, 2006: 9), i ne odstupa u ve&oj meri od stru!nja!kog mi$ljenja i strana!kog samosvrstavanja, dovoljan je razlog da se „dihotomija“ prihvati u empirijskim istra#ivanjima levice i desnice (De Vries, Hakhverdian, Lancee, 2011; Weber, 2011) bez obzira na !injenicu da se zna!enje ovih pojmova menja zavisno od zemlje i perioda u kojima se istra#ivanje sprovodi (De Vries, Hakhverdian, Lancee, 2011; Weber, 2011; Weber, Saris, 2010; Klingemann et all. 2006; Van der Eijk et all. 2005; Gunther, Montero, 2001; Fuchs, Klingemann, 1989; Inglehart, 1985).

Za ovo gledi$te logi!ki sledi i uobi!ajeno se ve#e i shvatanje da je u dvostrana!kim sistemima, dovoljno jednostavnim per se, podela na levicu i desnicu nepotrebna, jer su sama imena stranaka dovoljna da izraze ideolo$ki sukob, dok je u vi$estrana!kim evropskim politi!kim sistemima, koji se odlikuju politi!kom raznoliko$&u, ova podela neophodna zbog potrebe snala#enja u haoti!noj dru$tvenoj stvarnosti i pribavljanja politi!kog identiteta (Sartori, 1976: 341 i Butler, Stokes, 1969, cit. pr. Ignazi, 2006: 10; Kroh, 2005: 1; Gauchet, 1994:

16 Razume se, ima i sociologa, naj!e$&e empiri!ara, koji zastupaju formalisti!ki pristup levici i desnici (npr. Klingeman ili Sre&ko Mihailovi& i Slobodan Miladinovi& u Srbiji), iako je u ovom shvatanju zapostavljena veza ideologije s objektivno postoje&im interesom dru$tvenih grupa, na !emu sociolozi, ipak, naj!e$&e s pravom insistiraju. Ovu vezu ideologija s interesima pojedinih dru$tvenih grupa osporio je u okviru sopstvene mikrosociologije i „interakcionih rituala“ – unutar kojih se posebno nagla$ava zna!aj ose&anja, me%usobnog op$tenja i usagla$avanja, te razli!itih opa#aja grupnih interesa – i ugledni profesor sociologije na Univerzitetu Pensilvenija Rendal Kolins (Randall Collins). On izri!ito tvrdi da su „materijalni interesi dvosmisleni motivi“, te da „usredsre%ivanje na interakcioni ritual bolje predvi%a politi!ko pona$anje“, The Sociological Eye, http://sociological-eye.blogspot.com/2012/10/material-interests-are-ambiguous_770.html, pristupljeno 26. II 2014).

17 To je i obja$njenje !injenice da Sartori, koji smatra da ideologija vi$e ne postoji, ipak, smatra korisnom podelu na levicu i desnicu, $to je ina!e za!udilo Sre&ka Mihailovi&a (Mihailovi&, 2006: 117). Srbobran Brankovi&, pak, navodi da se i ne radi o pojmovima levice i desnice, ve& o klasifikaciji, tj. dihotomiji levica-desnica (Brankovi&, 1998: 16).

18 Ovo istra#ivanje, iako ve&im delom formalisti!ko, odlikuje se, blagodare&i stvarala!koj primeni pojma dru$tvene predstave (social represantation), zanimljivim istra#iva!kim re$enjima koja, barem u perspektivi, mogu premostiti jaz izme%u formalizma i strukturalizma.


274, cit. pr. White, 2012: 200).19 (tavi$e, argumentuje se da je u SAD i Japanu podela na liberale i konzervativce funkcionalni ekvivalent podele na levicu i desnicu (Kroh, 2005: 1), !ime se prazne od sadr#aja ne samo levica i desnica, ve& i liberalizam i konzervatizam, a $to po sebi ima jasnu konzervativnu funkciju.

"ini se, me%utim, da dvostrana!ki sistemi te#e marginalizovanju ideolo$kih razlika, jer stranke naj!e$&e te#e da se oslone na $to $iru dru$tvenu bazu u centru izme%u desnice i levice, tj. postoji te#nja za $irenjem centra izme%u desnog i levog kraja politi!kog spektra. Pa ipak, ozbiljnije krize vode produbljivanju dru$tvenih odnosno ideolo$kih razlika, npr. Velika ekonomska kriza 1929. ili Vijetnamski rat i pojava Nove levice, tj. do izo$travanja suprotstavljenosti razli!itih dru$tvenih interesa, pa je razlikovanje desnice i levice bitno i za dvostrana!ke politi!ke sisteme, $to se zorno vidi iz pisanja najve&ih autoriteta za ameri!ku istoriju (Foner, 1998: 287–299; Hofstadter, 1960: 334, 338). Problem je, me%utim, $to formalisti!ki pristup politici u njoj vidi samo politi!ko-proceduralne oblike a nikako ne i dru$tvenu sadr#inu koja je u njih umotana.

Problem sa ovakvim poimanjem levice i desnice, izme%u ostalog, jeste da je nemogu&e praviti istinska uporedno-istorijska istra#ivanja, jer ako se zna!enje pojmova bitno menja od zemlje do zemlje i od perioda do perioda, onda su pore%enja ne samo trivijalna i formalne prirode, ve& i su$tinski bespredmetna. Ako se, pak, ne mo#e sti&i ni do kakvih op$tih saznanja, onda su i sama empirijska formalisti!ka istra#ivanja levice i desnice nepotrebna.

Sadr)inski ili strukturni pristup levici i desnici

Prema zagovornicima ovog shvatanja, od Francuske revolucije 1789. na ovamo, postoje jasno ideolo$ki odre%ena jezgra levice i desnice, prepoznatljiva kroz vreme i prostor, bez obzira na svu dru$tveno-istorijsku promenljivost. U su$tini se radi o odnosu prema bazi!nim vrednostima kao $to su jednakost i sloboda, gde je jasno da nijedna od ove dve vrhovne vrednosti ne mo#e biti ostvarena do krajnjih logi!kih odnosno dru$tvenih posledica a da to ne bude na u$trb njene rivalke (Bobbio, 1996: 73–75). Levi!ar, istorijski gledano, uvek daje prednost jednakosti u odnosu na slobodu, pa !ak iako mu je potonja tako%e veoma va#na. Uistinu, za levi!are nema bitnije vrednosti od jednakosti, ba$ kao $to za liberale i liberalne konzervativce nema kona!nije vrednosti od slobode.

Prema Ignaciju, pokojni politi!ki filosof Norberto Bobio (Norberto Bobbio) je najbitniji zastupnik ovog poimanja levice i desnice20 (Ignazi, 2006: 10). U

19 Formalisti!ko mi$ljenje ovog tipa, iako verovatno svestan strukturnih zna!ajki levice i desnice, brani i Sre&ko Mihailovi& (2006: 129).

20 U srpskoj dru$tvenoj nauci je sadr#insko poimanje levice i desnice, oslanjaju&i se na radove Vojina Mili&a (1970), Ljubomira Tadi&a (1972) i Todora Kulji&a (1983), kao i Norberta Bobija (1996), sistematski razvio Vladimir Ili& (1998). Osim nabrojanih autora, sadr#insko poimanje levice i desnice zagovaraju Mira Bogdanovi& (1997) i Mi$a )urkovi& (1998), koji se, tako%e, oslanja na Bobija. Treba primetiti da je jedino )urkovi& po ideolo$kom usmerenju konzervativac, dok su svi ostali levi!ari, iako su kod Ili&a primetna povremena idejna vrludanja. Po obrazovanju i stru!nim preokupacijama su: filosof Mili&, koji je igrao va#nu


njegovoj knjizi Levica i desnica: zna"aj jednog politi"kog razlikovanja (Bobbio, 1996) dat je osnovni kriterij razlikovanja: na levoj strani ideolo$kog spektra su oni koji smatraju da su ljudska bi&a me%usobno vi$e jednaka no nejednaka, a na desnoj oni koji smatraju da su ljudi vi$e nejednaki no jednaki21 (Bobbio, 1996: 67). Da bi naglasio idealno-tipski odnos prema bazi!noj vrednosti jednakosti, Bobio daje primer Rusoa i Ni!ea. Njih dvojica, naime, predstavljaju idealno-tipske filosofe jednakosti odnosno hijerarhije: Ruso osu%uje dru$tvenu nejednakost u ime prirodne jednakosti22, dok Ni!e osu%uje dru$tvenu jednakost u ime prirodne nejednakosti (Bobbio, 1996: 68).

Dakle, nema levice bez vere u jednakost svega $to nosi ljudski lik i nema desnice bez vere u opravdanost dru$tvene hijerarhije, bez obzira da li je hijerarhija zasnovana na pravno nejednakom, katkad rasisti!ki pravdanom polo#aju, kao $to je bio slu!aj u robovlasni!kim ili u stale$ko-feudalnim dru$tvima odnosno u nacisti!kom obliku kapitalizma; ili na dru$tveno nejednakom polo#aju baziranom na razlikama u porodi!no ste!enom bogatstvu odnosno nejednakostima u dostupnosti obrazovanja ili nekog drugog retkog dobra; odnosno na kori$&enju imperijalnih dividendi u centru svetskog kapitalisti!kog sistema.

U svakom slu!aju, na osnovu kriterija na kojem je bazirana dru$tvena hijerarhija, kao i meri iracionalnosti u njenom pravdanju, mogu se razlikovati stepeni desne usmerenosti: reakcionarni pokreti i re#imi na krajnjoj desnici tra#e idejne izvore u dubokoj pro$losti i !esto krajnjim rasizmom i nacionalizmom pravdaju svoje pretenzije na vlast23; konzervativci bi konzervirali postoje&e dru$tvene nejednakosti u kapitalizmu posredstvom ideolo$ke upotrebe crkvenog (arhijereji), dr#avnog (vlast), porodi!nog (otac) i tehnokratskog (menad#er) autoriteta; konzervativni liberali pravdaju dru$tvene nejednakosti prirodnim razlikama u sposobnostima ljudi; socijalni liberali bi postepenim reformama ubla#ili dru$tvene nejednakosti u kapitalizmu u cilju stvaranja meritokratije, tj. dru$tva $to ravnopravnijih $ansi u okviru kapitalisti!kog sistema.

Levica je na!elno od 1848. antikapitalisti!ka, jer smatra da kapitalizam usled svojstvene iracionalnosti, ispoljene u periodi!nim krizama i u vladavini kapitala i robe nad ljudima, nu#no proizvodi dru$tvene nejednakosti, pa se ne mo#e su$tinski reformisati. U odnosu na ciljeve i sredstva koja primenjuju u borbi protiv kapitalizma a za ostvarenje jednakosti, mogu se razlikovati slede&i

ulogu pri ustanovljavanju i teorijsko-metodolo$kom profilisanju sociologije na Filozofskom fakultetu; pravnik Tadi&, koji se najve&ma bavio problemima filosofije i sociologije prava i politike, te sociolozi (Kulji&, Bogdanovi&, Ili&) odnosno filosof politike )urkovi&. Prema tome, filosofi politike i sociolozi u Srbiji iskazuju izvesnu sklonost ka sadr#inskom poimanju levice i desnice.

21 Sli!no Bobiju, Vladimir Ili& pi$e da se levica i desnica mogu prepoznati „preko posmatranja odnosa relevantnih politi!kih subjekata prema temeljnim vrednostima dru$tveno-ekonomske jednakosti i slobode“ (Ili&, 1998: 82).

22 V. Ili&, tako%e, isti!e „da se upravo odnos prema Rusou mo#e uzeti kao vrlo diskriminativan pokazatelj konzervativnog ili doslednog karaktera nekog stanovi$ta u okviru op$tije (neo)liberalne struje“ (Ili&, 1998: 68).

23 Po pravilu, $to je ta!ka po#eljne vizije dru$tva dalje u pro$losti, pokret odnosno re#im je reakcionarniji.


levi pokreti: 1) na krajnjoj levici anarhisti i komunisti (me%u kojima su istorijski postojale razlike izme%u, s leva na desno, polpotista, maoista, trockista, staljinista, titoista, luksemburgista, evrokomunista) koji ne prezaju od revolucionarnog nasilja i privremenog ukidanja ili ograni!avanja ljudskih sloboda – anarhisti, luksemburgisti i evrokomunisti su, me%utim, najprivr#eniji neophodnosti povezivanja socijalizma i demokratije, shva&ene na sadr#inski, tj. dru$tveno-ekonomski a ne formalno-proceduralisti!ki na!in – zarad ukidanja dru$tvene podele rada ($to su polpotisti i maoisti poku$ali i u praksi izvr$iti); fizi!kog ili pravno-politi!kog uklanjanja klasnog neprijatelja; ukidanja kapitalisti!kih dru$tveno-ekonomskih odnosa i stvaranja socijalizma odlikovanog nekom merom dru$tveno-ekonomske jednakosti; 2) radikalni levi!ari, socijalisti, iako ne spore da je revolucionarno nasilje nekad neophodno, ipak, smatraju da je ono tek ultima ratio u posebnim dru$tveno-istorijskim prilikama, dok prihvataju parlamentarne metode borbe u cilju osvajanja vlasti na izborima i potonjeg revolucionisanja proizvodnih odnosa24; 3) umereni levi!ari-reformisti, tj. socijalni demokrati pre pada Berlinskog zida, iako prihvataju&i parlamentarni na!in politi!ke borbe kao jedini dozvoljeni, smatrali su da je kapitalizam neophodno reformisati, slede&i kejnzijanske mere, u „dr#avu socijalnog staranja“ (welfare state) i pune zaposlenosti koja ubla#ava dru$tveno-ekonomske nejednakosti proizvedene na tr#i$tu i priprema teren za prelazak u socijalizam, kada dru$tvo postane za to zrelo.

Socijalne demokrate je ovakvo shvatanje sme$talo na levi centar, ukoliko kapitalizam smatraju bar na!elno neracionalnim i nepravednim dru$tvom, !ije reformisanje treba da dovede do revolucionarnih ishoda u budu&nosti, pa makar i dalekoj25; dok se socijalni liberali nalaze na desnom centru, ukoliko smatraju da je kapitalizam, iako bezalternativan, potrebno usavr$avati u cilju neutralisanja prevelikih dru$tvenih nejednakosti koje ga mogu ugroziti, jer vode potencijalnom klasnom sukobljavanju. Ovaj centar izme%u levice i desnice bio je naj$iri dok je realni socijalizam bio opa#an kao pretnja kapitalizmu, pa je strah od realnog socijalizma doprinosio humanizovanju kapitalisti!kih dru$tava posredstvom dr#ave socijalnog staranja.26

24 August Bebel je, primerice, strahovao da problem mo#e nastupiti u onom trenu kada proletarijat osvoji vlast posredstvom izbora (u $ta 1905. zbog $irenja prava glasa, rastu&e brojnosti proletarijata – trenda koji je zaustavljen jo$ polovinom XX veka u razvijenim evropskim zemljama [Przeworski, 1985: 23-24, 26] – i sve boljih izbornih ishoda u razli!itim evropskim zemljama nije nimalo sumnjao), jer bur#oazija mo#e osporiti tu pobedu; tada bi revolucionarno nasilje predstavljalo jedini na!in prelaska iz kapitalizma u socijalizam (Przeworski, 1985: 9, 18-19, cit. pr. Schorske, 1955: 43).

25 Prema Pr#evorskom, prepiska Branta, Palmea i Krajskog, objavljena 1976, pokazuje da su socijalni demokrati, naro!ito Brant, prestali da budu reformisti, koji se nadaju kumulativnom efektu reformi u budu&nosti s ciljem kona!nog preobra#aja kapitalisti!kog u socijalisti!ko dru$tvo, jo$ 1970-ih, pre neoliberalne ofanzive Ta!erove i Regana (Przeworski, 1985: 40), pa su ve& tada u stvari postali socijalni liberali.

26 Za dijalekti!ko mi$ljenje nema iznena%enja ako reforma sistema u cilju njegove kona!ne promene zapravo doprinese njegovom ja!anju i odlaganju sistemskih promena (Wallerstein, 1990: 73-74), ba$ kao $to i naizgled stabilni dru$tveno-ekonomski sistem mo#e propasti u nedostatku ve&ih izazova koji bi zahtevali dalekose#ne reforme. Naime, tek opasni izazovi


No, nakon pada Berlinskog zida, strah od levice je nestao, krajnji (anarhisti i razli!ite komunisti!ke grupe) i radikalni levi!ari (razli!iti antikapitalisti!ki pokreti i stranke) su politi!ki marginalizovani i fragmentisani (Ru#ica, 2014: 16)27, a evropski socijalisti i socijalni demokrati ideolo$ki su se, po pravilu, izgubiv$i volju za bilo kakvim dalekose#nijim dru$tvenim eksperimentima u cilju osloba%anja gra%ana od dru$tvenih hijerarhija (Pavi&evi&, 2014: 36), poistovetili s* socijalnim liberalima, !emu je zna!ajno doprinelo i relativno smanjenje u!e$&a radni$tva u strukturi post-industrijskog dru$tva, pa se tzv. levi centar zajedno s punom zaposleno$&u i drugim tekovinama dr#ave socijalnog staranja sasvim izgubio, a ceo ideolo$ko-politi!ki spektar sna#no pomerio udesno. Ovome naro!ito doprinosi !injenica da su odbranu tekovina dr#ave socijalnog staranja preuzeli radikalni desni!ari, primenjuju&i tzv. welfare chauvinism taktiku „kombinovanja ekonomski levih pozicija28 s autoritarnim i isklju!ivim“ ksenofobi!nim stavom prema pravu gra%anstva rasno, religijski, etni!ki druga!ijih (Kitschelt, 1995: 22), ili prema pravima seksualno „devijantnih“ (Ivaldi, 2012: 10). Sa stanovi$ta odr#anja kapitalizma, to je veoma funkcionalno, jer zamagljuje istovetnost interesa radni$tva u svetskom kapitalisti!kom sistemu (Wallerstein, 1990: 83), ba$ kao $to doprinosi uno$enju zame$ateljstva u pojmovno odre%enje levice i desnice.29

Treba napomenuti da vera u potrebu dru$tvene jednakosti ljudi nije istovremeno i egalitarizam, tj. doktrina koja propisuje da su ljudi u svemu jednaki ili da u svemu treba da budu jednaki. Naime, kako Bobio s pravom nagla$ava, razboriti levi!ar se bori za $to dalekose#nije „umanjenje dru$tvenih nejednakosti i ubla#avanje posledica prirodnih nejednakosti“, dok se vulgarni egalitarci zala#u za „jednakost svakoga u svemu“ (Bobbio, 1996: 63). No, uprkos ovoj razlici, kako prvi tako drugi spadaju u levi!are, bez obzira na na!in na koji &e ih neko vrednovati.

doprinose ozbiljnom traganju za odgovorima koji bi su$tinski usavr$ili sistem. Ako na opasne izazove nema odgovaraju&ih odgovora, onda preti revolucija. U tom svetlu, socijalna demokratija je predstavljala najozbiljniji odgovor kapitalizma na izazov realnog socijalizma.

27 Izborno, u poslednjih desetak godina radikalni levi!ari stoje najbolje u "e$koj, Gr!koj, Kipru, Nema!koj, Rusiji, te u Francuskoj.

28 U odnosu prema za$titi radnika, nezaposlenih i penzionisanih belih hri$&ana, te prema finansijskom tr#i$tu, multinacionalnim kompanijama i politi!kom ’establi$mentu’ (Ivaldi, 2012: 11).

29 Ovom zame$ateljstvu doprinosi i iz teorija o totalitarizmu izveden model potkovice ili gr!kog slova omega (+). Njegova primena ukazuje na su$tinski formalisti!ki pristup razlikovanju levice i desnice: „(…) po$to na krajnjim polovima levi i desni ekstremisti dele zajedni!ki afinitet prema represivnim i autoritarnim, !ak totalitarnim formama vladavine, daleko je upotrebljiviji analiti!ki model potkovice (nego uobi!ajeno razlikovanje levice i desnice, pr. J.B) koji reljefno pokazuje pribli#avanje krajnje levice i desnice. Primera radi, fa$izam na krajnjoj desnici se, poput ekstremne levice, zala#e za upotrebu radikalnih, nasilnih sredstava, okrenut je budu&nosti i zala#e se za dr#avnu kontrolu i upravljanje ekonomijom.“ (Stojiljkovi&, 2011: 121, u: Stojiljkovi& et all). Prema tome, ovakvim vi%enjem sasvim se zanemaruju su$tinske ideolo$ke razlike krajnje levice i desnice (Kulji&, 1983). Ipak, treba naglasiti da su druge te$ko&e modela potkovice i njegove pristalice uputile na teorijski oprez: „No, i model potkovice ima svojih nesavr$enosti i nekonzistentnosti. Tako, anarhizam uz insistiranje na jednakosti, odbija istovremeno svaki oblik vlade i diktata nad ekonomijom (Stojiljkovi&, 2011: 121, u: Stojiljkovi& et all)“.


U svakom slu!aju, kao $to +an Lapons (Jean Laponce) nagla$ava, u politi!koj, religijskoj, privrednoj i vremenskoj ravni levica i desnica se razgrani!avaju na taj na!in $to se u na!elu levi!ari zala#u za jednakost, racionalizam i slobodnu misao u odnosu na religijske autoritete, ve&u jednakost za $iroke dru$tvene slojeve i diskontinuitet odnosno spremnost na inovacije u odnosu na tradiciju i ono $to nam je poznato iz pro$losti, dok se desni!ari zala#u za po$tovanje dru$tvene hijerarhije, iracionalnu poslu$nost verskim autoritetima (kako crkvenim arhijerejima tako natprirodnim silama koje se ne mogu racionalno spoznati), po$tovanje vi$e vrednosti vi$ih dru$tvenih slojeva i tradicionalizam, te kontinuitet u vremenskom sledu izme%u pro$losti, sada$njosti i budu&nosti (Laponce, 1981: 118–119, cit. pr. Ignazi, 2006: 11). Drugim re!ima, desnica pristaje uz sile koje odr#avaju kapitalisti!ki poredak, dvor i crkvu, a u XX veku i naciju, dok ih levica dovodi u pitanje (Ignazi, 2006: 11–12). Upravo stoga $to se liberali na!elno zala#u za racionalno ure%enje kulture i politike, ali ne i privrede, gde je na delu zalaganje za nesputanu spontanost tr#i$ta, premda bi socijalni liberali ispravljali njegove nesavr$enosti, oni ne mogu spadati u levi!are.

Ekonomska dimenzija je dugo presudno odre%ivala $ta je levo a $ta desno. No, s rastom zna!aja post-materijalisti!kih vrednosti, do !ega je do$lo s usponom dr#ave socijalnog staranja i tzv. Nove levice – feminizma, LGBT pokreta, ekolo$kog pokreta, liberterskih struja socijalizma, hipi pokreta – krajem 1960-ih i po!etkom 1970-ih godina, do$lo je i do toga da kulturna osa, tako%e, odre%uje $ta je levo a $ta desno. Naime, na ekonomskoj dimenziji pozitivan odnos prema jednakosti i racionalno organizovanoj privredi odlikuje levi!ara nasuprot nagla$avanju hijerarhije i laissez faire principa, $to odre%uje desni!ara. (tavi$e, levi!ar u kapitalizmu vidi generatora rastu&ih nejednakosti u dru$tvu i stoga zauzima na!elan anti-kapitalisti!ki stav, dok desni!ar, s izuzetkom pojedinih reakcionarnih radikalnih ili krajnjih desni!ara koji se vra&aju u daleku pro$lost sa idejom da tamo prona%u idealno dru$tvo, u na!elu brani kapitalizam kao najbolje ili, bar, najmanje lo$e od svih postoje&ih dru$tava.

Na kulturnoj, pak, dimenziji levi!ar nagla$ava slobodnu racionalnu misao nasuprot iracionalnom crkvenom autoritetu; diskontinuitet (kulturnu, pravnu, politi!ku novinu) nasuprot kontinuitetu (tradicija, zakon, poredak); egalitarni internacionalizam (nagla$avaju se prava pojedinaca nezavisno od njihovog dru$tvenog polo#aja i li!nih sklonosti, i prava nacija nezavisno od njihove veli!ine u globalnom svetu) nasuprot nacionalizmu, koji naj!e$&e sputava prava pojedinca, odnosno imperijalnom kosmopolitizmu, koji naj!e$&e, pravdaju&i interese odre%enih imperija, ograni!ava prava malih, siroma$nih i politi!ki nemo&nih nacija. Naposletku, levi!ar brani pravo na razlikovanje, prava na sopstveni #ivotni stil, prava manjina uop$te, nasuprot desni!arskom insistiranju na religijskim ili nacionalnim istovrsnostima, kao i tradicionalnim porodi!nim i seksualnim obrascima i navikama.

U levicu, prema tome, spada svaka stranka, pokret ili grupacija koja se zala#e za ostvarenje $to ve&e racionalnosti dru$tvenog #ivota i dru$tvene jednakosti kao glavne vrednosti. Sve $to smeta ostvarenju racionalnosti i jednakosti (svaka zavisnost !oveka od drugog !oveka, kapitalizam, crkva, patrijarhalni kulturni


obrazac) smatra se neprijateljskim. Jednakost me%u ljudima mora se ispoljiti u svim oblastima dru$tvenog #ivota: privredi, politici, kulturi i svakodnevici. U skladu s tim se insistira na za$titi pojedina!nih prava na razli!itost i na za$titi manjinskih prava u svim sferama dru$tvenog #ivota. Dru$tvena pravda je ono !emu se te#i, pa se i neuspesi pojedinaca da se sna%u u konkretnom dru$tvu pripisuju dru$tvu, a u manjoj meri samom pojedincu. Naposletku, levicu „ne odvaja od desnice zalaganje za $irenjem demokratije, ve& insistiranje da je demokratija neodvojiva od dru$tveno-ekonomske jednakosti“ (Kulji&, 2013: 28).

U me%unarodnim odnosima, osim ako se ne radi o levi!arima koji vladaju velikom silom, levica se bori za internacionalizam odnosno ravnopravnost malih i velikih nacija i suprotstavlja se imperijalnim nastojanjima. Naposletku, da bi se neka stranka smatrala levom, ona mora i u politi!koj praksi, a ne samo na re!ima zapisanim u strana!kom programu ili izgovorenim u predizbornim kampanjama, ako se nalazi na vlasti, voditi nedvosmisleno levi!arsku politiku, tj. sprovoditi mere koje &e proizvoditi sve ve&u dru$tvenu jednakost.

Desnica, pak, zagovara neophodnost postojanja dru$tvenih hijerarhija u svim sferama #ivota: privredi, politici, kulturi i porodi!noj ili partnerskoj svakodnevici. Insistira se na potrebi (nacionalne, konfesionalne, rasne) istovrsnosti dru$tva, jer upravo istovrsnost presudno uslovljava stabilnost. Isti!u se prednosti slobode u odnosu na jednakost. Dru$tvo se gotovo u potpunosti osloba%a odgovornosti za neuspehe pojedinaca, pa !ak iako su ovi neuspesi prili!no rasprostranjeni. Kapitalizam se prihvata ili kao najbolji ili, bar, kao najmanje lo$ postoje&i dru$tveni sistem, tj. pravda se bilo posredno bilo neposredno (Kulji&, 2013: 27).

U me%unarodnim odnosima desnica, po pravilu, smatra nu#nim, ako ne i po#eljnim, da imperije ili nacije kojima desni!ari pripadaju imaju vi$e prava od drugih, te da male zemlje, pod uslovom da nisu njihove, moraju da se pokoravaju diktatu mo&nijih dr#ava. Imperijalna nastojanja velikih sila se pravdaju bilo cini!nim shvatanjem me%unarodnog prava (pozivamo se na njega kada nam odgovara odnosno ignori$emo ga kada nam ne odgovara) bilo pozivanjem na moralne razloge i odbranu ljudskih prava („humanitarna intervencija“). Dakako, desni!arska stranka i u politi!koj praksi sprovodi politiku koja uve&ava dru$tvene nejednakosti.

Levica i desnica u Srbiji 1990–2014

Kao po!etna vremenska ta!ka za razlikovanje levice i desnice u Srbiji uzeta je 1990. godina, jer u levi!arskom jednostrana!kom sistemu uspostavljenom 1945. godine postojala je samo jedna stranka, tj. KPJ odnosno SKJ, dok je organizovana desnica bila stavljena van zakona.30 Tek je s uspostavljanjem vi$estrana!ja mogu&e govoriti o obrazovanju desnih politi!kih stranaka. Treba razlikovati, me%utim, tri faze kroz koje je vi$estrana!ka politi!ka scena u

30 Dakako, pojedinci su mogli privatno biti desni!ari, ba$ kao $to su u teoriji mogli zagovarati i disidentske oblike levice (npr. anarhisti, luksemburgisti); mogli su, !ak, i teoretisati s nelevi!arskih pozicija (npr. Mihailo )uri& i Stani$a Novakovi&), ali im nije bilo dozvoljeno prakti!no politi!ko organizovanje.


Srbiji dosad pro$la: 1) Autoritarni socijalisti!ki re#im Slobodana Milo$evi&a s jednom hegemonom strankom na periferiji kapitalisti!kog sistema 1990-ih; 2) Vi$estrana!ki oligarhijski re#im na periferiji kapitalisti!kog sistema 2000–2012; 3) Nakon 2012. se postupno oblikuje autoritarno-oligarhijski vi$estrana!ki re#im na periferiji kapitalisti!kog sistema.

Tokom 1990-ih do$lo je do prili!ne zbrke u odre%ivanju levice i desnice u dru$tvenim naukama. Ova zbrka do$la je do punog izraza u polemici koju su vodili s jedne strane Srbobran Brankovi&, koji je prvi poku$ao na osnovu ideolo$kog profila pristalica razli!itih stranaka da empirijski istra#i $ta je levo a $ta desno u srbijanskom politi!kom prostoru (Brankovi&, 1996; 1995; 1993), a s druge Vladimir Ili& (1998; 1995a; 1995b; 1995c) i Mira Bogdanovi& (1997), koji nedvosmisleno, uz sve me%usobne razlike, zastupaju sadr#insko odre%enje levice i desnice.

Uop$te, problem je nastao u odre%ivanju koje stranke u Srbiji !ine levicu a koje desnicu, i posebno u odre%ivanju ideolo$kog usmerenja SPS-a. Primerice, Srbobran Brankovi& (2003; 1996) i Mira Bogdanovi& (1997), bez obzira na bitne razlike u poimanju levice i desnice, Socijalisti!ku partiju Srbije ne smatraju levom strankom, sla#u&i se da ju je nemogu&e ideolo$ki odrediti (Bogdanovi&, 1997)31, dok Vladimir Ili& smatra da je Srbiju tokom 1990-ih vodila „degenerisana levica“ odnosno „provincijalni Milo$evi&ev neosocijalisti!ki re#im“ (Ili&, 1998: 143, 152).

Brankovi& smatra da SPS nema „nijedno od zna!ajnih obele#ja levice“. Prvo, Brankovi& navodi da je tokom vladavine SPS-a do$lo „do tako brzog i radikalnog socijalnog raslojavanja (na malobrojnu skupinu enormno bogatih i na ogromnu ve&inu onih koji su i bukvalno na ivici egzistencije) da je tome te$ko na&i istorijski pandan, !ak i u ju#noameri!kim desni!arskim vojnim huntama. Pri tome sloj novih boga$a (sic) !ine najvi$i politi!ki i privredni rukovodioci i njima (po rodbinskim ili prijateljskim vezama) bliski privatnici. Kako je ovaj smer politike bio radikalno suprotan od jednakosti, to se on mo#e smatrati desni!arskim obele#jem politike SPS“ (Brankovi&, 2003).

Odnos prema jednakosti, me%utim, iako na prvi pogled izgleda veoma osnovanim s obzirom na klju!ni zna!aj koji zagovaranje i borba za ostvarenje dru$tvene jednakosti ima za levicu, nije odgovaraju&e opisan. Naime, najkvalitetnija sociolo$ka istra#ivanja dru$tvene strukture su pokazala da srednji slojevi nisu nestali tokom 1990-ih godina, kako bi se iz gornjeg navoda moglo zaklju!iti, iako je to zdravorazumsko op$te mesto i iako je ta!no da su se KV radnici pribli#ili prose!nom materijalnom polo#aju blagodare&i padu op$teg proseka tokom 1990-ih. Osim toga, upravo se nakon 2000. rast nejednakosti, zapo!et 1990-ih, naro!ito poja!ao, a njegove najve&e #rtve su NKV radnici i sitni poljoprivrednici32 (Lazi&, 2011: 153, 210, 218). Seljaci i radnici su tokom 1990-ih bili glavna ta!ka oslonca dveju stranaka izme%u kojih su se od izbora do izbora prelivali: socijalista i

31 Takav stav deli i Mi$a )urkovi& (1998: 47-48).32 Tokom 1990-ih, me%utim, materijalni polo#aj sitnih poljoprivrednika bio je bolji no NKV

radnika (potonji su umeli prelaziti u poljoprivrednike), pa !ak i ne$to malo bolji no KV radnika (Cveji&, 2006: 145), $to govori da je relativna deprivacija proizvo%a!a hrane bila manja no drugih dru$tvenih slojeva tokom privredne katastrofe. Istovremeno, to obja$njava natprose!nu naklonost seljaka SPS-u tokom 1990-ih.


radikala33 (Mihailovi& et. all, 2005: 9; Ili&, 1998: 76; Mihailovi&, 1996: 86–87). Ovome je svakako doprinosila smesa socijalne i nacionalne demagogije kojoj su obe pomenute stranke pribegavale usled ra$irenosti egalitarno-nacionalisti!kog sindroma u $irokim dru$tvenim slojevima.

No, SPS je uistinu predstavljao i jemca „socijalne sigurnosti za one grupacije stanovni$tva koje su najugro#enije privrednom krizom i siroma$tvom“ (Ba&evi&, 1994: 10, cit. pr. Ili&, 1998: 78). S tim u vezi je Ili&evo zapa#anje o produ#etku koalicije vladaju&e komunisti!ke elite, uprkos njenom sve ja!em zatvaranju za $ire dru$tvene slojeve (Cveji&, 2006: 135), i najve&eg dela radni$tva iz perioda jednostrana!kog socijalizma, o !emu su ranije pisali Josip +upanov (1983) i Silvano Bol!i& (1994), i tokom 1990-ih, jer radnicima je odgovaralo da imaju obezbe%eno radno mesto i malu platu nezavisno od koli!ine i kvaliteta ulo#enog rada (Ili&, 1998: 89), $to je naro!itu te#inu dobijalo u svetlu !injenice o zna!ajnom udelu sive ekonomije, u kojoj su formalno zaposleni i zdravstveno osigurani radnici masovno u!estvovali, i nemaloj zastupljenosti polutana, tj. seljaka-radnika u dru$tvenoj strukturi tokom poslednje decenije XX veka (Cveji&, 2006: 138). Radilo se, prema tome, o vidu konzervativnog socijalizma SPS-a (Tadi&, 1996: 542–543).

Drugo, Brankovi& tvrdi da su prava radnika bila zna!ajno su#ena, s !ime se sla#e i Bogdanovi&eva (Bogdanovi&, 1997), iako ovde predo!ena argumentacija tako ne$to prili!no relativizuje. Naposletku, Brankovi& posebno isti!e da je SPS jo$ te#e smatrati levicom „ako se imaju u vidu obele#ja savremene levice: etni!ka tolerancija, prava manjinskih i marginalnih grupa, demokratija“ (Brankovi&, 2003).34

No, poznati su spojevi nacionalizma i levice, od Staljina i Mao Ce Tunga, preko Andrije Hebranga, Envera Hod#e, Ho (i Mina, do Fidela Kastra i Uga "avesa. (tavi$e, u eri kapitalisti!kog imperijalizma, socijalisti!ki nacionalizam malih nacija ni najmanje ne !udi. Osnovno je pitanje da li je socijalizam su$tinski sastojak neke ideologije ili je to nacionalizam. Ako je re! o socijalizmu, onda je nacionalizam tek takti!ko sredstvo, pa iako mo#e biti veoma nagla$en u kriznim trenucima (naro!ito ratovima) za dr#avu ili naciju; ali ako je re! o nacionalizmu, kao $to je, po pravilu, slu!aj s krajnjom desnicom, onda je socijalisti!ka retorika, nekada i veoma nagla$ena (npr. u kriznim trenucima za kapitalizam), tek takti!ko sredstvo. No, strate$ki posmatrano, u uslovima globalizacije i vladavine transnacionalne kapitalisti!ke klase, levica ima imperativ odbacivanja nacionalizma i stvaranja me%unarodnih organizacija, jer socijalizam u jednoj zemlji ili !ak u jednom delu sveta ne mo#e biti uspe$an na dugi rok (Vuleti&, 2014: 29).

33 U drugoj polovini 1990-ih dolazi do postupnog okretanja radni$tva SRS-u, da bi tokom 2000-ih tek neznatan deo radni$tva glasao za SPS (3%), a gotovo petina radnika (19%) glasala je 2005. za SRS (Stojiljkovi&, 2006: 25). Drugo istra#ivanje iz 2003. godine pokazuje da je 40% NKV i 30% KV radnika simpatisalo SRS (Lazi&, 2011: 223). Danas se sa velikom verovatno&om mo#e pretpostaviti da ve&ina njih zbog „antitajkunske“ demagogije glasa za SNS, ali i da &e najverovatnije, ako se ispune neoliberalna obe&anja A. Vu!i&a, a s obzirom na nagla$enu sklonost tzv. redistributivnom etatizmu (Lazi&, 2011: 230), morati uskoro da potra#e novu stranku ili da se upasive.

34 Sli!no misli i Mladen Lazi&: „La#no se predstavljaju&i kao stranka levice (koja zastupa radni!ke interese), a uz pomo& radikalnog (populisti!kog) potiskivanja dru$tvenoekonomskih ciljeva (ekonomskog i dru$tvenog razvoja) na ra!un dr#avno-nacionalnih, SPS je uspeo da tokom devedesetih marginalizuje poku$aje konstituisanja neke zna!ajnije stranke socijaldemokratske ili druge socijalisti!ke orijentacije“ (Lazi&, 2011: 222).


U vezi s prethodno re!enim, va#no je naglasiti da je dru$tveno-ekonomski sistem u Srbiji 1990-ih godina u osnovi bio, ipak, socijalisti!ki „bez obzira na nezanemarljivo prisustvo nesocijalisti!kih elemenata“ (Ili&, 1998: 82). Utoliko je i vladaju&a stranka, nastala preobra#ajem komunista u socijaliste, koja je u tom periodu jedva pristala na vi$estrana!ki sistem, a i to vi$e kao dekor autoritarne vlasti i hegemone partije koja ne samo da nije izbacila dru$tvenu svojinu iz novog ustava ve& je politi!kom odlukom zadr#ala ovaj vid proizvodnih odnosa kao dominantan, morala spadati u leve politi!ke snage. Uistinu, radilo se o autoritarnom vi$estrana"kom socijalizmu sa vode!om strankom35, bez obzira $to se u okviru njega ra%ao politi!ki kapitalizam36 (Baki&, 2007), koji je posle 2000. do$ao do punog izra#aja, i $to je 2/3 ekonomske elite u prvoj polovini 1990-ih regrutovano iz redova biv$e komunisti!ke elite, tj. $to je do$lo do pretvaranja politi!kog u ekonomski kapital (Lazi&, 2011: 74).37

Sve ovo va#i jo$ vi$e u svetlu su$tinskog neshvatanja Milo$evi&a i njegovih sledbenika da je Berlinski zid pao; pa su, $tavi$e, podr#avali komunisti!ke

35 Upravo ove zna!ajke su, me%utim, podstakle Mi$u )urkovi&a na mi$ljenje da se u Milo$evi&evoj Srbiji nije moglo govoriti o levici ili desnici, jer ova podela „podrazumeva izgra%en politi!ki i ekonomski prostor kao osnovu“, a to autoritaran sistem ne dozvoljava ()urkovi&, 1998: 47-48); sli!no mi$ljenje zastupao je i Slobodan Samard#i& pi$u&i o „sistemu cini!nog pluralizma“ (Samard#i&, 1998: 83-84). Ipak, pisac ovih redaka smatra da i autoritarni jednostrana!ki sistemi mogu biti levi!arski (Staljin, Broz, Hod#a, itd) ili desni!arski (Hitler, Franko, Pino!e itd), pa to ipso facto va#i i za autoritarne vi$estrana!ke re#ime.

36 Pi$u&i o anti!kom kapitalizmu, Veber veli da je on bio „politi!ki orijentisan na isporuke dr#avi, dr#avnu gradnju i naoru#avanje, na dr#avne zajmove (…) ekspanziju dr#ave i sticanje plena: robova, zemlje, tributa, na privilegije za sticanje i davanje zajma radi kupovine zemlji$ta, na trgovinu i isporuke u gradovima podanika“ (Veber, 1976: II: 402). Dok je tr#i$ni kapitalizam ekonomski racionalniji i usredsre%en na formalno miroljubivo kori$&enje tr#i$nih prilika, dotle politi!ki kapitalizam koristi prilike za izvla!enje profita iz primene politi!ke mo&i, pa i nasilja. Prema tome, politi!ki kapitalizam se mo#e odrediti kao vrsta kapitalizma u kojem se profit ostvaruje na osnovu naj!e$&e patrona#no-klijentelisti!kog (uvozno-izvozne kvote, nezvani!ne dozvole za $verc u Milo$evi&evo doba ili dono$enje antimonopolskog zakona tek 2008. u post-milo$evi&evskom periodu) odnosa vlasti i kapitalista – $to donosi politi!ki (navala novog !lanstva u pobedni!ku stranku, prodaja dr#avnih slu#bi strana!kim finansijerima i aktivistima), ratni (ratni profiteri) i privredni plen (npr. pranje novca od trgovine drogom i oru#jem) – a ne na osnovu racionalne i miroljubive privredne delatnosti. Politi!ki kapitalizam zapre!ava razvoj tr#i$nome posredstvom politi!ki motivisanih i nepredvidljivih nameta preduzetnicima, te ra!unicom da je veza s politi!arima odnosno zadovoljenje njihovih potreba unosnija od usmerenosti ka tr#i$tu odnosno zadovoljenja potreba potro$a!a. Kapitalizam u kasnoj Rimskoj republici najvi$e se pribli#ava idealnom tipu politi!kog kapitalizma (Love, 1991: 3, 34-35, 37, 39, 141, 146-147, 149-150, 168, 202, 236), ali to va#i i za dana$nji periferijski kapitalizam uop$te, pa i za Srbiju. Naposletku, mnoge crte ameri!kog dru$tva odgovaraju politi!kom kapitalizmu (od robovlasni$tva u pro$losti, preko lobiranja u Kongresu, patrona#no-klijentelisti!kih odnosa u politici i diplomatiji, finansiranja kandidata za najvi$e politi!ke funkcije, do veza krupnog kapitala, imperijalne ekspanzije i politike).

37 Uistinu, do 2000. bilo je privatizovano manje od 10% dru$tvenog kapitala (Lazi&, 2011: 207, cit. pr. Begovi& et all, 2000: 12). Mira Bogdanovi&, me%utim, pomenute !injenice smatra klju!nim za osporavanje leve ideologije SPS-u: „Antikapitalizam SPS je la#an jer je egoisti!an: to je sloboda i kapitalizam za sebe i svoje, kao $to je uostalom i socijalizam SPS la#an jer predstavlja tek autoritarnu jednaku raspodelu bede na ogromnu ve&inu ostalih“ (Bogdanovi&, 1998: 15). Mo#e se primetiti da, ako je, usled navedenog razloga, socijalizam SPS-a bio la#an, onda je to bio i socijalizam ve&ine real-socijalisti!kih re#ima u XX veku.


pu!iste u SSSR-u koji su poku$avali smeniti reformistu Gorba!ova. Dakako, upravo su zbog ovog i ovakvog protivljenja prodoru kapitalisti!kih odnosa iz centra kapitalisti!kog sveta, kao i zbog protivljenja planu za razbijanje Jugoslavije po linijama administrativnih republi!kih granica, a $to bi poslu#ilo kao pokazna ve#ba (demonstracioni efekt) za po#eljni na!in rasturanja SSSR-a, morale do&i i jasne poruke neprijateljstva iz centra svetskog kapitalisti!kog sistema prema socijalisti!koj vlasti Srbije (Baki&, 2011).

No, ovde valja ista&i da su zna!ajna zapa#anja nekih autora, npr. Sre&ka Mihailovi&a, Mire Bogdanovi& i Mladena Lazi&a, o odstupanju SPS-a od levog opredeljenja tokom 1990-ih. Prvi je pokazao kako je odstupanje SPS-a od dosledno levi!arske politike po!etkom 1990-ih uslovilo zna!ajno opadanje udela (sa 86% onih koji su se pronalazili na skali levo-desno 1990, $to je bio posle Isto!ne Nema!ke najve&i udeo gra%ana u isto!noj Evropi, ve& 1993, deo onih koji su to bili kadri opao je na 48%) gra%ana Srbije koji su se mogli prona&i na kontinuumu levica-desnica (Mihailovi&, 2006: 128)38, dok su drugo dvoje doveli u pitanje deklarativno levi!arsko opredeljenje SPS-a u svetlu zatvaranja dru$tvene strukture i rasta dru$tvenih nejednakosti, tj. boga&enja !lanova biv$e komunisti!ke elite („klase kolektivnih vlasnika“) po!etkom 1990-ih (Lazi&, 2011: 74; Bogdanovi&, 1998: 15).

Ipak, ove zna!ajke, iako veoma va#ne, nisu presudne tokom 1990-ih, u svetlu zadr#avanja u osnovi vladaju&eg socijalisti!kog dru$tveno-ekonomskog sistema, u okviru kojeg je za!et i postupno se razvijao politi!ki kapitalizam, i suprotstavljanja imperijalizmu najmo&nijih kapitalisti!kih sila. Ve&i problem nastaje nakon petooktobarskih promena, kada politi!ki kapitalizam, bez imalo protivljenja SPS-a i uprkos predizbornoj socijalnoj demagogiji, postaje vladaju&i dru$tveno-ekonomski sistem u Srbiji; i kada SPS, iako pred izbore pose#e za socijalisti!kom i nacionalisti!kom demagogijom, pristaje uz imperijalisti!ku politiku SAD-a i EU. U tom smislu, SPS, koji je na put pragmati!kog labavljenja socijalisti!ke ideologije krenuo jo$ tokom 1990-ih39, u drugoj fazi 2000–2012 sve vi$e je relativizovao socijalisti!ku ideologiju, da bi u tre&oj do$lo do skoro potpunog gubljenja ideologije, osim ako to nije „populizam“ kao „tanka“ ideologija osvajanja i odr#anja vlasti u sistemima koji tra#e demokratsko pravdanje (Baki&, 2013).

Desnica u Srbiji (1990–2014)40

Na#alost, ne postoji saglasnost o idejno politi!kim svrstavanjima u ovom periodu, upravo zbog toga $to je ve&ina istra#iva!a primenjivala formalni a ne sadr#inski na!in procenjivanja ideolo$ke usmerenosti razli!itih politi!kih

38 Danas je taj procenat jo$ manji, pa je tek tre&ina gra%ana Srbije kadra da prepozna svoju desni!arsku odnosno levi!arsku usmerenost (Stojiljkovi&, Mladenovi&, 2014: 9). Razlog tome treba tra#iti u !injenici da su sve stranke patrona#nog tipa, te u nepostojanju leve politi!ke stranke u Srbiji.

39 Ruku na srce, ovo je, uz sve nacionalne osobenosti, bio evropski post-socijalisti!ki proces.40 Ovaj odeljak oslanja se na ranije objavljen !lanak u kojem su stranke klasifikovane na osnovu

njihovih partijskih programa i idejno-politi!ke profilisanosti njihovih pristalica (Baki&, 2006b). Ovde se u obzir uzimaju i posledice njihovog prakti!no-politi!kog delanja dok su na vlasti.


stranaka. Tako, osim $to se SPS-u, i za one istra#iva!e koji su, $to neposredno $to posredno, primenjivali sadr#inski na!in klasifikacije politi!kih stranaka (Lazi&, 2011; Bogdanovi&, 1998; 1997), osporava levi!arski karakter, nekim izrazito desnim strankama formalisti su pripisivali levi!arske odlike. Primerice, za Srbobrana Brankovi&a je, kada je primenio kriterij zalaganja za promene, krajnja levica konzervativno-monarhisti!ki DEPOS, po$to se zalagao za promenu postoje&eg kripto-socijalisti!kog sistema, dok je krajnja desnica SPS, po$to je bio protiv dru$tvenih promena (Brankovi&, 1993: 423)41, !ime se u velikoj meri obesmi$ljava podela politi!kog prostora na levicu i desnicu.

Nasuprot ovakvom odre%enju desnice, ako se primene sadr#inski kriteriji, tj. odnos prema socijalisti!kim, liberalnim, konzervativnim i reakcionarnim idejama u ideologijama politi!kih stranaka (Ili&, 1998: 62), onda je desnica u Srbiji tokom 1990-ih bila oli!ena u: krajnje desnom nacionalisti!kom i neoliberalnom SRS-u (Baki&, 2007); konzervativnim strankama, monarhisti!kom SPO-u (odnosno DEPOS-u), te nacionalisti!kom i klerikalnom DSS-u; liberalnoj Demokratskoj stranci42 i antinacionalisti!kom, ali i prokapitalisti!kom, socijalno-liberalnom Savezu reformskih snaga odnosno Gra%anskom savezu Srbije. Sve ove stranke pripadale su desnici blagodare&i !injenici da su bile prokapitalisti!ke i izrazito antisocijalisti!ke stranke, bez obzira na druge veoma zna!ajne razlike me%u njima (Baki&, 2006b).43

Nakon 5. X 2000. dolazi do nekih va#nih promena. Primetni rast dru$tvenih nejednakosti, zapo!et tokom 1990-ih, ubrzao se nakon 2000. (Lazi&, 2011: 210), !emu je doprinelo delanje onih stranaka koje su vr$ile vlast u periodu 2000–2012, tj. DS-a, DSS-a, G17+ odnosno URS-a, SPS-a, te SPO-a i NS-a.44 Prema tome, SPS-u, ve& izbledela leva boja dodatno bledi. Uz to, DS poku$ava da se, usled spoljnopoliti!kih interesa, pomeri ulevo i, usisavaju&i u sebe Demokratski centar pod vo%stvom Dragoljuba Mi&unovi&a i deo vo%stva Gra%anskog saveza Srbije45,

41 Aleksandar Molnar je, pak, predlo#io kriterij odnosa prema socijalisti!kom re#imu (koji je formalno uporedio sa starim stale$kim re#imom predrevolucionarne Francuske) i prema ’demokratski’ „osvemo&enoj vlasti“. Ishod primene ovakvog kriterija, tako%e, te$ko mo#e zadovoljiti, jer za ovog autora je JUL „ekstremno desni!arska partija“, a SPS „ne$to umerenija desni!arska partija“, dok su „preostale dve desni!arske partije u Srbiji“ Demokratska partija Kosova Ibrahima Rugove i SRS. Naposletku, levi!arskom je ozna!ena prokapitalisti!ka koalicija Zajedno (SPO, DS i GSS) (Molnar, 1998: 77-78).

42 Osnovna vrednost u tada$njem programu bila je sloboda, dok su jednakost i socijalna pravda imale drugorazrednu ulogu (Baki&, 2006b), a tako je i danas (Vreme je za novi program, http://www.ds.org.rs/dokumenti/ds-program.pdf., pristupljeno 25. IV 2014).

43 Jedan od razloga pometnje u ideolo$ko-politi!kom prosu%ivanju gra%ana Srbije tokom 1990-ih bio je upravo u !injenici da je odnos prema nacionalizmu (etni!koj istovrsnosti), a ne prema kapitalizmu (socijalnoj jednakosti), postao osnovna osa ideolo$kog prosu%ivanja ne!ijeg ideolo$ko-politi!kog polo#aja, !emu je zna!ajno doprinela pomenuta ideolo$ka nepostojanost SPS-a. Problem je, me%utim, kada istra#iva!i politike u Srbiji slede stranke i javnost u njihovim nedoslednostima umesto da se dr#e relativno postojanih teorijskih kriterija.

44 Ovde treba dodati i levo liberalnu stranku Rasima Ljaji&a SDPS, u !ijem programu i prakti!nom delanju se, uprkos insistiranju na jednakosti, socijalnoj pravdi, solidarnosti i dr#avnom intervencionizmu, izri!ito navodi da SDPS ne namerava da odstupi od „osnovnog modela kapitalisti!kog privre%ivanja“ (Program SDPS, http://www.sdpsrbije.org.rs/program-socijaldemokratske-partije-srbije/, pristupljeno 25. IV 2014).

45 Nestao sa politi!ke scene (jedan deo vo%stva i !lanstva oti$ao je u DS, a drugi u LDP).


premesti na socijalno-liberalnu poziciju, dok DSS postaje sto#er okupljanja konzervativnih snaga. Osim toga, DSS je svoju proevropsku usmerenost odbacio nakon $to su SAD i ve&i deo EU priznale nezavisnost Kosova.

Pojavili su se i tehnokratski konzervativci u vidu G17+ (docnije Ujedinjeni regioni Srbije), kao i liberali, u vidu Liberalno-demokratske partije, koji su kombinovali neoliberalizam u sferi privrede sa za$titom prava manjina. Ove dve stranke predstavljale su te#nju ka privrednoj i kulturnoj modernizaciji Srbije u sklopu $ire kapitalisti!ke usmerenosti, ali im je !itav program, nakon 2012, preuzela Srpska napredna stranka, koja se, u odnosu na krajnje desni SRS iz kojeg je potekla, priklonila evropskim integracijama uz otklon od krajnjeg nacionalizma i naslon na demago$ki anti-elitizam46, a u !emu su joj, izme%u ostalog, pomogle i korupciona$ke afere du#nosnika pomenutih stranaka.47

SRS, pak, zadr#ava poziciju krajnje desnice, ali poku$ava, posle izlaska Vojislava (e$elja pred Ha$ki tribunal, da retoriku umeri u cilju osvajanja vlasti. Po$to je (e$elj ovaj cilj u nekoliko navrata osujetio svojim naredbama iz Haga, Tomislav Nikoli& i Aleksandar Vu!i&, potonji uz izvesno oklevanje, odlu!uju 2008. da napuste SRS i osnuju SNS, kao stranku proevropskih neoliberalnih konzervativaca. Nakon toga, SRS, bez obzira na pomo& krajnje desnih marginalnih pokreta, kao $to su Na$i i Obraz, ne uspeva da se izbori za ulazak u Skup$tinu Republike Srbije.

Ono $to ostaje konstanta u ideolo$ko-politi!kom #ivotu Srbije nakon 2000. godine jeste oligarhijski sistem politi!kog kapitalizma, uobi!ajen za periferiju svetskog kapitalisti!kog sistema, ali i !injenica da iole sna#na levica u Srbiji ne postoji. Naprotiv, ona se svodi na pojedine intelektualce, te ideolo$ki i li!no posva%ane grupice studenata na beogradskom Filozofskom fakultetu.

Zaklju(ak

Podela ideolo$ko-politi!kog prostora na levicu i desnicu nesumnjivo ima antropolo$ko, istorijsko, ideolo$ko, teorijsko i empirijsko zna!enje i zna!aj. U antropolo$kom smislu, radi se o jednoj od osnovnih prostorno-saznajnih struktura. U istorijskom smislu, od Francuske revolucije se mo#e pratiti upotreba pojmova levica i desnica. U ideolo$kom smislu, ovi pojmovi obuhvataju razli!ite posebne ideologije. Desnica se odnosi na krajnju i radikalnu desnicu, konzervatizam i liberalizam; socijalna demokratija je zauzimala levi centar, dok se nije pretopila u socijalni liberalizam; a levica se odnosi na radikalno socijalisti!ke, komunisti!ke i anarhisti!ke struje. U saznajno-sociolo$kom smislu, mogu&e je prepoznati ideolo$ke sadr#aje levice i desnice, u osnovi kojih le#i idejno-teorijska zamisao dru$tvene strukture, vizija po#eljnog dru$tva i shvatanje dru$tvenih promena odnosno razvoja, te shvatanje neprijatelja. Razume se, ovi idejni sadr#aji povezani su s interesima i vladaju&im vrednostima razli!itih

46 Aleksandar Vu!i& je u predizbornoj kampanji 2014. poru!ivao: „Moramo pobediti da ne bi vladali tajkuni“ (Politika, 13. III 2014).

47 Nacionalna $tedionica, SIEPA, Fidelinka itd.


dru$tvenih slojeva, politi!kih pokreta i stranaka. Naposletku, u empirijskom smislu, istra#ivanja treba da poka#u da zna!ajan deo gra%ana uo!ava levicu i desnicu kao ideolo$ko-politi!ki koordinatni sistem u okviru kojeg su kadri da smeste sebe i druge politi!ke delatnike (politi!ke stranke i njihove vo%e).

Ipak, problem najve&eg dela empirijskih istra#ivanja odnosi se na !injenicu da su kao proizvod empirizma, filosofsko-nau!ne zamisli koja zanemaruje teorijske sadr#aje, izrazito formalisti!ki. Zanemareni su, po pravilu, dublji idejni slojevi levice i desnice, kao i odnos idejno-politi!kog opredeljenja i interesa razli!itih dru$tvenih grupa, usled !ega dolazi do povr$nosti i bezna!ajnosti rezultata empirijskih istra#ivanja. Drugim re!ima, ako su levo i desno tek formalne oznake koje slu#e za lak$e snala#enje pojedinaca u ideolo$kom haosu, onda je saznajna korist od takvih empirijskih istra#ivanja minimalna i svodi se na utvr%ivanje da li je u nekoj politi!koj zajednici dihotomija levo-desno u ve&oj ili manjoj meri prepoznatljiva. Zna!ajnost podataka dobijenih ovakvim istra#ivanjima je minimalna.

Otuda je sadr#inski pristup istra#ivanju levice i desnice saznajno nadmo&an. Empirijska istra#ivanja treba teorijski zasnovati, jer tek kada se radi o ideolo$kim sadr#ajima obuhva&enih teorijski odre%enim pojmovima levice i desnice, a ne o kvazi-ideolo$kim oznakama za klasifikaciju neznano !ega, mogu se porediti konkretne odlike ideolo$ko-politi!kih opredeljenja u razli!itim zemljama. Drugim re!ima, levo i desno bi trebalo da bude jednozna!no odre%eno nezavisno od nacionalnog prostora ili istorijskog perioda, bar kada je kapitalisti!ko dru$tvo u pitanju, ako se o!ekuju smisleni i uporedivi rezultati iskustvenih istra#ivanja.

U ovoj studiji se po$lo od jasnih sadr#inskih idejnih odrednica levice i desnice: levica brani jednakost, pa je nu#no antikapitalisti!ka (i protivi se svakom prethodno postoje&em dru$tvenom sistemu), a desnica se zala#e za postojanje razli!itih dru$tvenih hijerarhija, pa je nu#no za kapitalizam ili za neki od prethodnih idealizovanih dru$tvenih sistema; levica kritikuje crkvene autoritete, desnica ih pravda; levica je okrenuta budu&nosti, desnica sada$njosti i pro$losti; levica tra#i alternative tradicijom posve&enom poretku, desnica zahteva nastavljanje svetih tradicija; levica brani pravo na razliku #ivotnih stilova, mi$ljenja i na!ina mi$ljenja, desnica se zala#e za nacionalnu ili rasnu istovrsnost i uobi!ajeno porodi!no i seksualno pona$anje.

Kada se ovakvo odre%enje levice i desnice primeni na slu!aj Srbije u poslednjih !etvrt veka, onda je jasno da levice jedva da je i bilo. Socijalisti!ka partija Srbije se, ipak, tokom 1990-ih godina odlikovala konzervativnom vrstom socijalizma, budu&i da je nastavljala tradicije socijalisti!kog re#ima, pa je tokom pomenute decenije zadr#ala dru$tvenu svojinu kao vladaju&i svojinski oblik, protive&i se globalnom kapitalisti!kom trendu nametanja privatizacije. No, ona je istovremeno obezbedila skoro isklju!ivo svojim vode&im kadrovima da pretvore politi!ki u ekonomski kapital, pa je i politi!ki kapitalizam zasnovan upravo u okrilju autoritarnog vi$estrana!kog socijalizma s vode&om strankom na !ijem !elu se nalazio Slobodan Milo$evi&.

Kada je usled spolja$njeg me$anja, !injenice da su dotada$nji kapitalisti shvatili da im je socijalisti!ki re#im smetnja za dodatnu akumulaciju kapitala,


kao i op$tedru$tvenog nezadovoljstva re#imom, ovaj 5. X 2000. pao, do$lo je i do zamene pomenutog dru$tvenog sistema politi!kim kapitalizmom, !iji su zameci ve& bili stvoreni u protekloj deceniji. Desnica koju su predstavljale stranke nekada$nje opozicije Slobodanu Milo$evi&u, objedinjene u DOS-u, sastavljena je bila od klasi!nih konzervativaca (DSS, DHSS, NS); tehnokratskih konzervativaca (G17); liberala (DS) i levih liberala (GSS). Ova desnica je, oslanjaju&i se na imperijalne sile i krupni kapital, zasnovala oligarhijski vi$estrana!ki politi!ki kapitalizam. Do 2012. neke od ovih stranaka bile su u vlasti a neke u opoziciji, zavisno od ishoda izbora, ali sve su bile deo oligarhije.

Ipak, jaka krajnja desnica iz 1990-ih, SRS, ubrzo je postao glavna opoziciona, ali i anti-sistemska stranka. Ovo se promenilo tek 2008, kada su delanjem stranih !inilaca i njihovih doma&ih savetnika, kao i kapitalista stvorenih tokom 1990-ih a vi$estruko oboga&enih tokom 2000-ih, drugi i tre&i !ovek radikala navedeni da istupe iz stranke i osnuju neoliberalni proevropski SNS, koji je 2012, kada su stranke naslednice DOS-a do#ivele izbornu katastrofu (u Skup$tinu je u$ao samo DS i novoosnovani NDS s Ligom socijaldemokrata Vojvodine), osvojio ve&inu da bi dve godine docnije tu ve&inu pretvorio u apsolutnu ($to je u proporcionalnim izbornim sistemima retkost). Iako je u dru$tvenim naukama nezahvalno predvi%ati, !ini se da je na pomolu autoritarno-oligarhijski politi!ki kapitalizam na periferiji svetskog kapitalisti!kog sistema. Krajnja desnica svedena je na marginalne grupe, dok levica jedva da i postoji.

Literatura

Aldrich, John, H. (1983). „Left and Right: The Topography of Political Perceptions. By J. A. Laponce“ (Review Article). Journal of Politics, Vol. 45/No. 4, pp. 1044–1045.

Ba&evi&, Ljiljana (1994). „Izborna opredeljenja – medijska naspram psiholo$ke i sociolo$ke uslovljenosti“, Sociolo$ki pregled, Vol. 28/No. 1, str. 3–13.

Baki&, Jovo (2013). „Populizam ili demagogija u politi!kom #ivotu Srbije?“ U: (ur) Mladen Lazi& i Slobodan Cveji& Promene osnovnih struktura dru$tva Srbije u periodu ubrzane transformacije, Beograd: ISIFF i "igoja.

Baki&, Jovo (2011). Jugoslavija: razaranje i njegovi tuma"i. Beograd: Slu#beni glasnik i Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu.

Baki&, Jovo (2007). „Radikalne ideolo$ko-politi!ke krajnosti savremene Srbije“. Hereticus, Vol. V / No. 2, pp. 31–66.

Baki&, Jovo (2006a). „Teorijsko-istra#iva!ki pristupi etni!koj vezanosti (ethnicity), nacionalizmu i naciji“, Sociologija, Vol. XLVIII/No. 3, str. 231–264.

Baki&, Jovo (2006b). „Politi!ke stranke umerene i krajnje desnice u Srbiji“. Nova srpska politi"ka misao, Vol. 11/No. 1–4, str. 21–43.

Begovi&, Boris, +ivkovi&, Bo$ko, Mijatovi&, Bo$ko (2000). Novi model privatizacije u Srbiji. Beograd: CLDS.

Bobbio, Norberto (1996). Left and Right: The Significance of a Political Distinction. Chicago & Cambridge: The University of Chicago Press & Polity Press.


Bogdanovi&, Mira (1998). „Levica u Evropi: smisao i perspektive s osvrtom na Srbiju“. Nova srpska politi"ka misao, Vol. V/No. 1, str. 7–15.

Bogdanovi&, Mira (1997). „Prilog polemici o levici“. Sociologija, Vol. XXXIX/No. 2, str. 297–313.

Bol!i&, Silvano (1994). Tegobe prelaza u preduzetni"ko dru$tvo – sociologija tranzicije u Srbiji po"etkom devedesetih. Beograd: ISIFF.

Brankovi&, Srbobran (2003). „Levica i desnica u Srbiji“, http://www.srbobran-brankovic.com/?page_id=181, pristupljeno 17. IV 2014.

Brankovi&, Srbobran (1998). „Ideologija i demagogija“. Nova srpska politi"ka misao, Vol. V/No. 1, str. 16–19.

Brankovi&, Srbobran (1996). „Jo$ jednom o pitanju levice i desnice u politi!kom prostoru Srbije“. Sociologija, V. XXXVIII/No. 2, str. 315–326.

Brankovi&, Srbobran (1995). „Metodolo$ki pseudorigorizam ili nepodno$ljiva lako&a teoretisanja“. Sociologija, V. XXXVII/No. 2, str. 203–206.

Brankovi&, Srbobran (1993). „Levica i desnica u politi!kom prostoru Srbije“. Sociologija, V. XXXV/No. 3, str. 419–424.

Butler, David, Stokes, Donald (1969). Political Change in Britain: Forces shaping electoral choice. London: Macmillan.

Collins, Randall (2012). „The Sociological Eye: Writings by the Sociologist Randall Collins“, http://sociological-eye.blogspot.com/2012/10/material-interests-are-ambiguous_770.html, pristupljeno 26. II 2014.

Corbetta, Piergiorgio, Cavazza, Nicoletta, Roccato, Michele (2009). „Between ideology and social representations: Four theses plus (a new) one on the relevance and the meaning of the political left and right“. European Journal of Political Research, vol. 48/No. 5, 622–641.

Crapez, Marc (1998). „De quand date le clivage gauche/droite en France, ?, “ Revue Française de Science Politique, 48: 42–75.

Cveji&, Slobodan (2006). Korak u mestu: dru$tvena pokretljivost u Srbiji u procesu post-socijalisti"ke transformacije. Beograd: ISIFF.

De Vries, Catherine E., Hakhverdian, Armèn, Lancee, Bram, (2011). „The Dynamics of Voters’ Left/Right Identification: The Role of Economic and Cultural Attitudes.“ Paper Prepared for the ECPR General Conference.

Foner, Eric (1998). The Story of American Freedom. New York&London: W.W. Norton.

Fuchs, D., & Klingemann, H. D. (1989). „The left-right schema.“ In M. K. Jennings & J. W. Van Deth (Eds.), Continuities in political action: A longitudinal study of political orientations in three western democracies. Berlin: Walter de Gruyter.

)urkovi&, Mi$a (1998). „Levo-desno-centar“. Nova srpska politi"ka misao, Vol. V/No. 1, str. 44–48.

Giddens, Anthony (1994). Beyond Left and Right: The Future of Radical Politics. Stanford: Stanford University Press.

Granet, Marcel (2004). „La droite et la gauche en Chine“, u: Trois études sociologiques sur la Chine, http://classiques.uqac.ca/classiques/granet_marcel/


A09_remarques_sur_le_taoisme/trois_etudes_sociologiques.pdf, pristupljeno 24. VII 2014.

Gunther, R., & Montero, J. R. (2001). „The anchors of partisanship: A comparative analysis of voting behavior in four southern European countries.“ In P. N. Diamandouros & R. Gunther (Eds.), Parties, politics, and democracy in new southern Europe. Baltimore, MD: Johns Hopkins University Press.

Hofstadter, Richard (1960). The American Political Tradition: And the Men Who Made It. New York: Vintage Books.

Ignazi, Piero (2006). Extreme Right Parties in Western Europe. Oxford/New York: Oxford University Press.

Ili&, Vladimir (1998). „Empirizam“, u: Oblici kritike socijalizma. Zrenjanin: GNB „+arko Zrenjanin, str. 55–97.

Ili&, Vladimir (1995a). „Desnica u dana$njoj Srbiji“. Srpska politi"ka misao, Vol. 2/No. 4, str. 89–100.

Ili&, Vladimir (1995b). „Prilog raspravi o politi!koj levici i desnici“. Sociologija, Vol. XXXVII/No. 3, str. 399–405.

Ili&, Vladimir (1995c). „Neki pojmovni problemi u na$oj sociologiji politike“. Sociologija, Vol. XXXVII/No. 1, str. 61–70.

Inglehart, R. (1985). „New perspectives on value change: Response to Lafferty and Knutsen, Savage, and Böltken and Jagodzinski“. Comparative Political Studies, 17(4), 485–532.

Ivaldi, Gilles (2012). „The Successful Welfare-Chauvinist Party? The Front Nacional in the 2012 elections in France“, European Sociological Association’s Research Network on Political Sociology, http://halshs.archives-ouvertes.fr/docs/00/76/54/28/PDF/Paper_Ivaldi_ESA_RN32_Milano_2012.pdf, pristupljeno 4. V 2014.

Kitschelt, Herbert (1995). The Radical Right in Western Europe: A Comparative Analysis. Ann Arbor: University of Michigan Press.

Klingemann, H. D., Volkens, A., Bara, J. L., Budge, I., & McDonald, M. D. (2006). Mapping policy preferences II. Estimates for parties, electors, and governments in Eastern Europe, European Union, and OECD 1990–2003. Oxford: Oxford University Press.

Klingemann, Hans-Dieter (1995). „Party Positions and Voter Orientations“, in Klingemann, H-D. and Fuchs, D. (eds.) Citizens and the State. Oxford: Oxford University Press, 183–205.

Kne#evi&, Milo$ (1998). „Politi!ki krti!njak tegobnog pluralizma“. Nova srpska politi"ka misao, Vol. V/No. 1, str. 49–68.

Kroh, Martin (2005). „Surveying the Left-Right Dimension: The Choice of a Response Format“, DIW Berlin – German Institute for Economic Research Socio-Economic Panel Study (SOEP), http://www.diw.de/documents/publikationen/73/diw_01.c.43287.de/dp491.pdf, pristupljeno 20. IV 2014.

Kulji&, Todor (2013). Anatomija desnice: Izbor iz publicisti"kih radova 1978–2013. Beograd: "igoja.


Kulji&, Todor (1983). Teorije o totalitarizmu. Beograd: IIC.Laponce, Jean (1981). Left and Right: The Topography of Political Perceptions.

Toronto: University of Toronto Press.Lazi&, Mladen (2011). ,ekaju!i kapitalizam: nastanak novih klasnih odnosa u

Srbiji. Beograd: Slu#beni glasnik.Lewis, Johnson, Jone (2015). „International Woman Suffrage Timeline: Winning

the Vote for Women Around the World“, http://womenshistory.about.com/od/suffrage/a/intl_timeline.htm, pristupljeno 16. II 2015.

Love, John, R. (1991). Antiquity and Capitalism: Max Weber and the sociological foundations of Roman civilization. London & New York: Routledge.

Luks, Stiven (2006). „Levica i desnica – velika dihotomija dvadesetog veka“. Republika, Vol. XVIII, str. 372–373.

Lytton, Ursula (1989). „Aspects of Dual Symbolic Classification: Right and Left in a Japanese Kyu-Dojo“. Asian Folklore Studies, Vol. 48, pp. 277–291.

Mihailovi&, Sre&ko (2006). „Levica i desnica u Srbiji“, u: (ur.) Zoran Lutovac, Politi"ke stranke i bira"i u dr#avama biv$e Jugoslavije, Beograd: Friedrich Ebert Schtiftung i IDN.

Mihailovi&, Sre&ko, Stojiljkovi& Zoran, Vukovi& )or%e, Paunovi& +arko,Mojsilovi& Milo$ i Ivkovi& Marko (2005). Politi"ke podele Srbije u kontekstu civilnog dru$tva (elektronska verzija). Beograd: CESID. (http://www.cesid.org/programi/istrazivanja/index.jsp)

Mihailovi&, Sre&ko (1996). „Strana!ki identitet i izborne orijentacije gra%ana Jugoslavije“. Gledi$ta. Vol. XXXVII/ No. 1–2, str. 69–89.

Miladinovi&, Slobodan (1998). „O relativnosti pojmova: levica i desnica“. Nova srpska politi"ka misao, Vol. V/No. 1, str. 69–72.

Mili&, Vojin (1970). „Bur#oaski konzervatizam u savremenoj sociolo$koj teoriji“. Filosofija, V. 14/ No. 2–3.

Molnar, Aleksandar (1998). „Istorija pojmova i srpski slu!aj“. Nova srpska politi"ka misao, V. V/No. 1, str. 73–78.

Pasquino, Gianfranco (2005). „The political science of Giovanni Sartori“. European Political Science,, 4,, 33–41. doi:10.1057/palgrave.eps.2210003, http://www.palgrave-journals.com/eps/journal/v4/n1/full/2210003a.html, pristupljeno 24. II 2014).

Pavi&evi&, )or%e (2014). „Leva skretanja“, u: (ur.) Zoran Stojiljkovi&, Socijaldemokratska levica u Srbiji, FES i Centar za demokratiju FPN, 2014.

Przeworski, Adam (1985). Capitalism and Social Democracy. Cambridge: Cambridge University Press.

Ru#ica, Miroslav (2014). „Kriza i mogu&nost obnove evropske socijaldemokratije“, u: (ur.) Zoran Stojiljkovi&, Socijaldemokratska levica u Srbiji, FES i Centar za demokratiju FPN, 2014.

Samard#i&, Slobodan (1998). „Levica i desnica kao politi!ki surogati“. Nova srpska politi"ka misao, Vol. V/No. 1. str. 79–85.

Sartori, Giovanni (1982). Teoria dei partiti e caso italiano. Milano: Sugarco.


Sartori, Giovanni (1976). Parties and Party Systems. Cambridge: Cambridge University Press.

Schorske, Carl, E. (1955). German Social Democracy 1905–1917: The Development of the Great Schism. Cambridge: Harvard University Press.

Stojiljkovi&, Zoran, Mladenovi&, Ivica (2014). „(Nedostaju&a) socijaldemokratska levica u Srbiji: postizborna analiza.“ U: (ur.) Zoran Stojiljkovi&, Socijaldemokratska levica u Srbiji, FES i Centar za demokratiju FPN, 2014.

Stojiljkovi&, Zoran (2011). „Politi!ke familije u Evropskom parlamentu“, u: Stojiljkovi&, Zoran, Bobi&, Maja, Dragojlovi&, Nata$a, Pilipovi&, Gordana, Stojiljkovi&, Ana. Politi"ke grupacije u Evropi. Beograd: Fondacija Konrad Adenauer i Evropski pokret u Srbiji, str. 101–254.

Stojiljkovi&, Zoran (2006). „Socijalni rascepi i linije politi!kih podela u Srbiji“, u: (ur.) Zoran Lutovac, Politi"ke stranke i bira"i u dr#avama biv$e Jugoslavije, Beograd: Friedrich Ebert Schtiftung i IDN.

Tadi&, Ljubomir (1996). Nauka o politici. Beograd: BIGZ.Tadi&, Ljubomir (1972). Tradicija i revolucija. Beograd: SKZ.Van der Eijk, C., Schmitt, H. and Binder, T. (2005) „Left-Right Orientations

and Party Choice“, in J. Thomassen (ed.),The European Voter A Comparative Study of Modern Democracies,(Oxford: Oxford University Press/ECPR).

Veber, Maks (1998). Duhovni rad kao poziv. Sremski Karlovci/Novi Sad: Izdava!ka knji#arnica Zorana Stojanovi&a.

Veber, Maks (1976). Privreda i dru$tvo (2. tom). Beograd: Prosveta.Vuleti&, Vladimir (2014). „(ta je danas levica?“ U: (ur.) Zoran Stojiljkovi&,

Socijaldemokratska levica u Srbiji, FES i Centar za demokratiju FPN, 2014.Wallerstein, Immanuel (1990). Kapitalizam: istorijski sistem. Titograd: CID.Weber, Wiebke (2011). „Testing for measurement equivalence of individuals’

left-right orientation“. Survey Research Methods, Vol. 5/No. 1, pp. 1–10.Weber, Wiebke, Saris, Willem (2010). „The relationship between issues and

individuals’ left-right orientation.“ RECSM Working Paper 15.White, Jonathan (2012). „Community, transnationalism, and the Left-Right

metaphor“. European Journal of Social Theory, Vol. 15/No. 2, pp. 197–219.White, Jonathan (2010). „Left, Right and Beyond: the Pragmatics of Political

Mapping“. LSE ‘Europe in Question’ Discussion Paper Series, No. 24, http://www.lse.ac.uk/europeanInstitute/LEQS/LEQSPaper24.pdf, pristupljeno 17. IV 2014.

Zuell, Cornelia, Scholz, Eva (2012). „Item non-response in open-ended questions: Who does not answer on the meaning of left and right?“ Social Science Research 41(6):1415–28.

+upanov, Josip (1983). Marginalije o dru$tvenoj krizi. Zagreb: Globus.

Documents

Jovo Bakić Levica i desnica- pokušaj teorijskog određenja i iskustvene primene na slučaju Srbije (1990–2014)