ЈОВАН РИСТИЋ

„Јован Ристић рођен је у Крагујевцу 1831. године. Занимање за историјске теме определило му је образовни пут. Школованом историчару, ипак, прво запослење било је у дипломатској служби Краљевине Србије. Већ на почетку каријере, 1866 године, добио је важно задужење: да као представник кнежевине, у Истамбулу поднесе захтев Порти да повуче војне посаде из утврђених градова у Србији. Преговори су били дуги и тешки. Ристићу су се у том послу придружили кнез Михаило и премијер Илија Гарашaнин. Политчка победа Срба окончана је годину дана касније, а значила је неповратни одлазак турских гарнизона из Београда, Шапца, Смедерева, Кладова, Ужица и Соко града.

Јован Ристић посветио се потом политичком раду, а пре свега у Либералној партији, чији је вођа постао у другој половини 19. века.

Загонетно убиство кнеза Михаила, у Топчидеру 1868. године, увело га је у врх српске политике; са Миливојем Петровићем Блазнавцем и Јованом Гавриловићем, постао је намесник малолетним кнезу Милану. Тих година, државним управним пословима, Ристић додаје и озбиљан рад на изради Устава кнежевине 1869. године. Када је четири године касније, Милан Обреновић постао пунолетан и преузео управу земљом, Јовану Ристићу је додељен ресор министра за иностране псолове. Године 1873, угледни дипломата постао је председник владе.

Пуну деценију, прецизније од 1868. до 1878. године, у најважнијем раздобљу слободне Србије, Ристић је руководио спољном политиком земље. Шумадинац, маркантан и виспрен, сматрао је да је уједињење Срба најважнији државни циљ. Био је веома неповерљив према аустроугарској полиитци на Балкану, а и званични Беч сматрао је Јована Ристића препреком за остваривање интереса на југоистоку. Српски министар се у међународним односима ослањао на Русију, али никада безусловно. Имао је обичај да каже „ Велике силе су велике, а ми мали. Боље је уздати се у се и у своје кљусе“. Круна Ристићевог дипломатског деловања био је Берлински конгрес 1878. године. Представник Србије испословао је међународно признату независност и територијално проширење своје државе. Ваља имати на уму и то да је Ристић министровао током оба, успешно окончана српско-турска рата.

Стицаје околности учинио је да се на челу Србију други пут нађе малолетни владар. Јован Ристић поново је одабран да, 1889. године, прихвати одговорну дужност намесника, до пунолества младог краља Александра Обреновића.

Последње деценије живота, посветио је професији за коју се и школовао. Написао је неколико историјских књига трајне вредности. Нарочити значај за разумевање српске политике у 19. веку имају: „ Спољашњи одношаји Србије 1848-1872“ и „Дипломатски историја за време српских ратова за слободу и независност 1875-1878.“.

Изузетни дипломата, политичар и историчар Јован Ристић, сведок многих важних догађаја у историји Србије деветнаестог века, изабран је и зачлана Српске академија наука. Богат стваралачки и животни пут привео је крају у Београду 1899. године. „

Јован В. Николић, Градили су модерну Србију, Београд 2006.