Jovan Jovanovic Zmaj

Матурски рад Милутиновић Душан

Увод

Змајево песничко дело у најгрубљим линијама може се груписати у бар

четири категорије: то су у првом реду његове лирске песме, потом сатирично-

политичке, па песме за децу и о деци, најзад његови преводи из страних

песника.

У лирици Змај је почео углавном као ученик Бранков. Када је Змај ушао у

књижевност до данас још недовољно запаженом песмом: ''Пролетно јутро''

године 1862. Бранко је био решио не само питање језика наше нове

књижевности него и нешто исто толико значајно дефинитивно је прекинуо

класичном дикцијом и свечано униформном безличношћу наше дотадашње

лирике. Змај је брзо схватио предност свога положаја почетника у тадашњем

тренутку. Окретан, духовит, радознао и прилагодљив истовремено неколиким

стиховима он је веома рано свестан већ сложенијих могућности комбиновања

разноврсних лирских искустава а кад он једном осети под рукама здраву жицу

неће је напуштати, ићи ће за њом до краја. Већ у првим његовим радовима

запањује лакоћа и вештина његова стварања: у њима се смењује и дикција

народне песме и суверено слободна метричка преплитања на бази затурене

грађанске лирике.

Најпознатије дело Змајево из области лирике оно којим је стекао славу

најпопуларнијег песника своје епохе јесу његови Ђулићи и Ђулићи увеоци.

Поред ове две књиге Змај је писао још доста лирике као и патриотске песме,

баладе али у све разређенијим временским размацима. Међу тим песмама

изванредним дометом и значајем својим уздижу се неколике од којих се морају

споменути ''Светли гробови'' и ''Песма о песми'' докле год буде било срба и

српскога рода оне ће бити понос и част наше књижевности. Њих мало вреди

објашњавати као што поезију мало вреди објашњавати: треба је читати, живети

са њом.

1


У романтичној клими шездесетих и седамдесетих година Змај се особит

поетски феномен: он уноси хумор и сатиру што наша књижевност дотле није

знала. Можда више него лиричар а нарочито седамдесетих до осамдесетих Змај

је био истакнута политичка личност, захваљујући својој сатирично-политичкој

поезији. Његови сатирични листови су били у потпуности органи таквих

полотичких идеја. Посматрана из историјске перспективе очигледно је да је

Змајева политичка и сатирична поезија одиграла крупну улогу у нашем

друштву.

Змај је доста и преводио, увек само поезију. О тим његовим преводима

постоји читава мала литература често сасвим противуречна у крајњем суду.

У основи Змај је био моралист: поет који је своју мисију у народу оесћао

као задатак части, поноса и моралног достојанства. Да, моралист је био у

најлепшем поетском смислу те речи: учитељ оптимизма и дужности. Његов је

највиши сан морао бити: како да се неким рационалним интелектуалним

поступком опише тадашњи друштвени хаос. Такав је био овај песник. његове

слабости и недстаци су очевидни, велики давно од савременика уочени. Радио

је сувише брзо без потребне уметничке усредсређености и частољубља. Није

имао поетске гордости ни духовне потребе да у усамљености негује своју

уметничку индивидуалност. У змајевој поезији има тренутака када је овај

песник беспрекоран, његова присна сљубљеност са епохом са њеним страстима,

сновима и сновиђењима.

Такав је био Змај као песник у нашој књижевности кроз читаво пола

столећа: несебичан, честит, човечан, непосредан; који не вара а да се и варати.

Где год би се указала потреба, опасност и задатак он је силан радник који

ускаче у дужности и обавезе не водећи много рачуна да ли ће се штетити, да ли

ће из тешкоћа изаћи са достојанством победника или опрљен, наружен,

испсован. Такви људи и такви писци не заборављају се лако све и када нису

Змајева раста.

2


Јован Јовановић Змај

Јован Јовановић Змај је најпознатији српски песник. Писао је о свему што

је видео, мислио и осећао. Рођен је 1833. године у грађанској породици у Новом

Саду, тадашњој ''Српској Атини'', како су га звали због просвећености,

инетлеигенције и њених демократских идеја. Гимназију је завршио у родном

граду а права студирао у Пешти, Прагу и Бечу. У бечу је упознао Бранка

Радичевића, Ђуру Јакшића и са њима пријатељевао. Враћа се у Нови Сад где

упознаје Ружу Личанин своју будућу супругу. Увиђајући да чиновнички посао

ипак није за њега одлази у Пешту и после неколико година завршава медицину.

Као лекар службовао је у Панчеву, Сремској Каменици у Новом Саду, а једно

време био је и драматург у Народном позоришту у Београду. Умро је у

Сремској Каменици 1904. год.

Јован Јовановић Змај спада у ред најплоднијих песника српског

романтизма, много је писао, покретао и уређивао многе књижвне часописе,

учествовао је у свим видовима и манифестацијама јавног живота – био је у

правом смислу народни песник. Писао је лако, писао је много различитим

поводима и подстицајима, реаговао је на само на тренутке интимног, него и

јавног живота – има код њега изврсних песама, али има и слабих писаних

пригодним приликама. Био је веома цењен и вољен као песник али је био и

оспораван. Ипак је оставио поезију која има трајне и неоспорне вредности:

Ђулићи, Ђулићи увеоци и песме за децу. То је оно што није нико оспоравао и

што ће остати као трајна вредност у српској књижевности. Својој Жени Ружи

Личанин посветио је читав циклус песама под називом Ђулићи (ђул – ружа).

Ове песме опевају дане породичне среће и љубави, лепоту живљења и радост

живота. Срећа је краткотрајна, умирала су деца, жена се разболела, болест је

била неизлечива. Сада су настали дани бола и туге, настали су елегични

стихови који прате породичне несреће, болести и умирање, бол и патњу. Тако

су настали Ђулићи увеоци, песме патње и трпљења, али и очајних уздаха.

Игубио је жену и петоро деце. Остала му је само поезија. Њој је посветио

живот, непрекидно писао огледао се у свим лирским врстама родољубиве

песме, мисаоне песме, политичке и сатиричне песме, шаљиве и песме за децу.

3


Змај је био врстан преводилац са мађарског језика, руског, немачког,

француског, латинског и пољског, чешког језика. Из дванаест страних

књижевности преко стотину језика, Гете, Пушкин, Петефи, Хајне, Иго, Сили

Придом, Тенисон – само неколико најпознатијих.

Према мишљењу многих зналаца ове области, Змајеви преводи су били

изврсни, равни оригиналима, често те превазилазећи по уметничким

квалитетима. Змај је покретао и уређивао многе књижевне часописе: Јавор,

Змај, Жижи, Невен – Часопис за децу. Многе од њих испуњавао је својим

песмама. Колико је била обимна година после смрти говори податак да је Невен

годину дана после смрти песника објављивао необјављене песме за децу.

Најзначајнија објављена дела су: Ђулићи (1864), Ђулићи увеоци (1882),

Певанија (1882), Снохватице (1895), Чика Јова српској деци (1899), Девесиље

(1900), Чика Јова српској омладини (1901).

У дејчем листу Невен објавио је Змај ''Песму о лепоти'' очигледно

намењену деци не само по месту објављивања, него и по поднаслову ''Улива је

у душу чика Јова''. По томе се закључује да јој писац није придавао већи значај

од поуке песме намењене деци. Она међутим спада у ред његових најбољих

мисаоних песама: у њој је изложио своје схватање поезије и свој песнички

програм. Поезију је Бог даровао људима да им не буду празна срца и празне

груди и пошто их је истерао из раја због првог греха. А када је поезија кћер

Божја дошла на земљу ''ко да ново сунце сину , те разведри празну тмину'',

Песма је у животу тек увек онде где је најпотребнија.

Где је бола, где је јада,

- Песма блажи:

Где се клоне, где се нада,

- Песма снажи:

Где су људи добре ћуди,

- Песма с'ори:

Што не можеш друже рећи,

- Песма збори ...

Песма је саставни део живота у свим животним ситуацијама: уз колевку,

у цркви, над мртвацем, у сватовима, код ратара и пастира, на моби. Песма има

велики значај за развијање и одржање националне свести, језика и културе.

4


Ђулићи

Ђулићи су прво песничко остварење Ј.Ј. Змаја. Они су ''песников разговор

са срцем'' песнички дневник његове узнемирене душе. Настајање песама из овог

циклуса започело је са његовом љубављу према девојци Ружи Личанин, по

чијем се имену да закључити како је и наслов дела симболичан: ђул, турска реч

и значи ружа, миришљав цвет. Према томе на све ове песме треба гледати као

на цветове његове душе. Песме су ђулићи, али и ближњи са којима је био

неизмерно срећан: жена и деца. Пошто су за кратко време сви помрли

дитирамбично стање душе преобразило се у елегично, а ђулићи су постали

његови увеоци , извор његових туговања.

Пре него што ће се појавити љубав постојали су само ''мрачни кратки

дани'' , постојали ''на небу облаци – на срцу камење''. Са љубављу – све се

изменило, дошла је радост, среће, занос, полет душе и отвореност према свему.

А све је почело као романса срамежљивог заљубљеника као одјек

патријархалног устручавања и младалачке чедности, као неодољива

привлачност једне девојке која негује његову болесну душу.

Међутим, временом његова срећа се свише уобличавала, увећавала и

средиште његовог певања постаје управо она, пред којом се толико колебао и

стидео. Вољено биће је сада поред њега: оно испуњава његову душу, јаву и сан.

Кад она спава и сања, светли као месечина. То светли њен неизвесни благи

осмех, њена душа, која се у сну спушта и сања своје венчање.

Месечина, -ал месеца нема;Моја мила зелен венац свила,Пак се мало у сну насмејала,Од тога се поноћ засијала.

(Ђулић 7)

Унутрашња срећа вољеног бића се доживљава ''као елемент светлости

који се простире на поноћну природу''. У тој светлости која је хиперболозовано

стање душе садржан је романтичарски лиризам навиности и чистоте. Под

5


дејством тог утиска и душа песника постаје осветљена и испуњена унутрашњом

срећом.

Песниково биће заљубљено и усхићено њоме, у свом заносу, тражи и

измишља имена за њу. Она је његова: снага, дика, радост,.... И чини му се свако

од ових имена недовољно и немоћно као значење да изрази оно што осећа. А он

би хтео свеобухватну и непоновљиву реч најлепшу и најмоћнију реч, јер њена

функција не би била да изрази само његово осећање, интензитет тог осећања и

свеукупан његов однос према њој, него и њену суштинску природу, сва она

својства која је одређују и без којих се она не би могла замислити: младост,

љупкост, нежност, доброта, чедност, умност, жар, осећања.... Ипак у недостатку

праве речи, она остаје оно што је била, његов румени цвет (ружа).

Кад спава она постаје његово сунце, изнад ње је ''од бисера грана'' а

успављује је ''сићани славуј'' својим ''свиленим гласом''. Змај очигледно

идеализује своју љубав и драгу сликајући је као непоовљиву и идеалну.

Ликовни и музички елементи стопили су се у песми, постајући тако

најизразитији уметнички отисак песникове занесености.

Тијо, ноћи,Моје злато спава;За главом јојОд бисера гранаА на граниКо да нешто брујиТо су мали Сићани славуји:

(Ђулићи 33)Романтичарсака визија песника остварује милозвук у коме се препознаје

одјек народног песништва али и интензивна и надахнута организација стихова

и мекоћа звука коју песничка машта претвара у жице од којих се тка вео за

вољено биће. Мали је број ђулића у којима је проговорила љубав, истинска

узбуђеност и стваралачка понесеност Змаја.

У 14. ''Ђулићу'' све је попримило димензије помахниталости и

распамећености од заноса и унутрашњег пијанства, питајући се – када је у

6


питању она и његова љубав – да ли је то јава или сан, да ли је он, она и свет у

коме јесу и све што им се дешава истина или пак неко сновиђење.

Ђулићи су интимна лирика о љубавној вези. Настала је спонтано и лако из

сопственог доживљаја искрене љубави. Женидба са Ружом Личанин, љубав,

породица, срећа – то су били подстицаји за овај лирски циклус који садржи 73

песме. Понекад се каже да је овај циклус хроника песникове љубави :

искључива тема ових песама јесте љубав али су песме настајале спонтано баш

онако како песник објашњава у 71 ђулићу: ''Срце ми је лисно дрво / а песма га

цветом ресе / један поглед један осмех / увек који цветак стресе''. Који ће

цветак / песма пасти са песниковог листа дрвета, зависи од тога колико је

сазрео и отежао коај га је мисао, осећање или тренутак покренуо.

Овај циклус карактерише велики број песама потпуно различитих по

форми, обиму, природи стиха. Најкраћа песма има само један катрен док

најдужа песма има четири дузена, има строфичних и апострофичних песама.

Структура стиха се креће од тросложног и четворосложног па до дванаестерца.

Ова разноврсност је последица сложеног спектра осећања и расположења од

тихог и сетног до кликтавог расположења.

Певање у Ђулићима је одмерено , уздржано, чедно и пристојно – нема

чулних експлозија, нем аљубавних екстаза. О љубави се пева смерно и кротко,

осећања су смирена и племенита све у духу патријархалне скромности. Уз све

то исказана љубав у идиличној атмосфери. Језик је једноставан, без кићења и

без јаких речи или патоса. Не може а да се не уплете љубав према домовини

или само зато да се покаже снага љубави према драгој:

Волео сам Српство мило

Већма него сама себе,

Ал'сад ми је помилије

Јер у њему нађох тебе

(VII)

Драга и њена љубав имају такву снагу да потискују ноћ својим сјајем:

Месечина – ал'месеца нема;

Моја мила зелен венац свила

Па се мало у сну насмејала,

Од тога се поноћ засијала.

(VII)

7


Ђулићи (VII) (Кажи ми, кажи) изражава снажну љубав која изазива

недоумицу лирског субјекта како име да да својој драгој. Име и није спорно јер

набрајање могућих имена (Дико, снаго, лане, душо...) показује да су то све

имена мила и драга. Споменута једноставност и лакоћа певања и стиховања у

овој песми су добили најбољу потврду.

Нежност и љупкост зрачи из Ђулића XXXIII (Тијо ноћи) лирски субјект се

обраћа ноћи тражећи тишину јер ''моје сунце спава''. Нежност и љупкост

изражена је пре свега обликом ТИЈО МЕСТО ''тихо'', а онда се нижу богате али

спонтане метафоре: сунце, од бисера грана, свилен глас.

Ђулић XIV (љубим ли те .. ил'ме санак вара) доноси промене у садржини

и верификацији и ритму у односу на већ споменуте Ђулиће. У садржини песме

је питање љубави – да ли је она стварност или само сан и привид. Љубавни

занос је довео лирског субјекта до границе безума која отупљује вид и осећања,

моћ сагледавања и разумевања. Доказ о постојању љубави је у ћињеници да има

света, има сунца, росе и цвета – има живота, а без љубави нема живота.

Ђулићи увеоци

У циклусу Ђулићи увеоци присутна је хетерогеност осећања и

расположења, неуједначеност форме, радозналост строфе и стиха. Циклус

Ђулићи увеоци (садржи укупнп 69 песама) сасвим је другачији: доминирају два

осећања – бол и туга због изгубљених најмилијих. Док је у првом циклусу

смиреност осећања основна карактеристика, у другом су осећања снажна,

дубок, трајна. Цео циклус је садржајно кохерентан, доминира смрт и

расположење које је она изазвала; због тога је ова поезија оностраног света

метафизичка поезија. У формалном погледу влада уједначеност скоро

једносличност: све су песме строфичне, средње дужине; катрен је

преовлађујућа строфа, а незнатан је број песама испеваних у другим строфама.

Целовитост, извесна чврстина и стабилност песама сведочи не само о

пажљивом раду на њима него и о чињеници да су добро ''одлежале'' и ''слегле

се''.

Ђулићи увеоци имају уводну песму (Све што даље време хити) – то је

песма о времену и његовом протицању о све већој љубави према прошлости у

8


којој су само мртви о снивању ликова оних који су умрли. То сада није више ни

индивидуални бол или индивидуална туга него општељудски бол и

општељудска туга. Из тога слоја просијава светлост која суши сузе. Лирском

субјекту је остало да исплете венац од тужног цвећа који ће загрлити све

покојне Тужно цвеће су његове песме бола и туге, венац је циклус песама

Ђулићи увеоци –

Не могу га увис бацит –

Па нек стоји иза свећа

Међ Србима као помен

Мог живота и вашега.

Два се мотива у овој песми придодају основном мотиву туге и бола- то су

мотив песме и мотив домовине и Српства. Змај, ето и у најтежим тренуцима

када је окупиран болом и тугом не може да заборави још једну своју велику

љубав – домовину. Мотив песме и то ових песама из којих се плете венац

увелако прожима цео циклус.

Болна лежи а нас нада вара (II) израз је туге поред одра мртве драге коју

није могла да спаси ни нада која је остала само ''сен празнога сена''. Остала је

једина могућност разговора о пролећу које је близу о сунчаном сјају и зеленилу

гора. То је импулс да се опише пејзаж по коме су шетали у данима радости и

туге а сада се обилазе све лепоте и дође до оног места са кога пуца поглед на:

Даљина места, њиве и пољане:

Лево Дунав, Банат, Башта мила,

Авала се десно запливала,

А подаље ти брежуљци сиви,

То је Босна – и ту Србин живи.

Пошто су помрли сви најдражи у грудима лирског субјекта је огроман

понор кога се ужасне и кад сунце у њега завири. Два ђулића су посвећена туги.

Шта је туга која дође (ХХ) разликује две туге : Једна дође, обузме и обара;

друга одржава, чак и осмишљава живот и чини га потребним

То је туга што те дигне,

пак те у свом крилу њија,

Сваки дан ти срце рани,

9


а рану ти још превија!

И радост и туга морају се поделити са другима: у првом случају да и

други осете срећу; у другом случају да се деловање личне туге ублажи.

Песма: ''Пођем, клецнем''...(IV) једна је од најкомплекснијих песама

Ђулића увелака у њој је бол достигао врхунац, сусрет са смрћу и схватање њене

неминовности уноси немир у душу, осећање немоћи и очаја – немоћ пред смрћу

тема је ове песме. У целом циклусу доминира осећање туге због бројних смрти

најмилијих овде је предочен тренутак умирања жене којој је посвећен циклус

Ђулићи. Потпуно верно је дата слика човека коме умире вољена особа: он је

беспомоћан и унезверен у силном страху и стрепњи од смрти којој нема

одупирања.

Човек пред смрћу – то је средишњи мотив ове песме. Он покушава да

измоли помоћ да спречи смрт, да учини немогуће. Симбол тога времена је сат,

он откуцава пролажење времена, а казаљка на њему иако иде споро, ипак

одмиче.

Зато чини нови покушај – обраћа се силама које у архетипској свести

постоје и којима се човек увек окретао тражећи помоћ:

Вичем Богу: Она је још млада!

Вичем правди: Она се још нада!

Анђелима: Ви јој душу знате!

Вичем земљи: Она није за те!

Ниоткуда нема ни одјека-

Вичем себи: Зар јој немаш лека!

Идем, станем ко'очајник клети,

Опет зборим речи без памети:

''Не сме нам умрети!''

То је навођење аргумената против смрти. Имагинарне силе имају моћ да

помогну. Његово обраћање је алармантно, захвата све духовне представе

устројству свега. Зашто прво Бог? Бог одређује судбину и дужину човековог

трајања, он све види и све зна: он је највећи праведник – тако мисли и осећа

религиозно биће. И правда – израз човекових надања да у овоме свету има реда

10


у свему што се дешава – такође ћути. И земља – која све призива и у којој се све

враћа – ћути као да тражи баш њу.

Песник увиђајући узалудност свих обраћања и молби и проклињања

схвативши да је све обмана: и Бог и правда и анђели – окреће се себи у својој

савести и лекарској немоћи питајући се а уједно прекоревајући себе: ''Зар јој

немаш лека''. Као да оптужује себе за своју лекарску немоћ, болест и смрт.

Обраћајући се себи, он се обраћа човеку, знању. Ова строфа износи једну

истину: сваки човек, иако он био на крају остаје сам. На једној страни је

природа, универзум и његова равносушност према свему што је људско,

емотивно и мислећи, а на другој страни је човек, смртан сам у свом очају и

болу.

И док је у првој строфи све у знаку унутрашње успаничености која се

исказује знацима спољашње динамике – глаголима: пођем, клецнем, јурим,

бежим, у другој строфи визуелне слике бивају замењене звучним (вичем)

својим учесталим понављањем даје слику повећане успаничености, већи степен

очаја и избезумљености у коме се субјект нашао. У трећој строфи је дошао

умор од свега тога:

Идем, станем па ми клоне глава,

над колевком где ми чедо спава...

Можда тако и изгледа, али то не умањује драму бића. Напротив она се

још више увећава, јер се субјекат у свом очају, опхрван болом и сазнањем да

вољеном бићу нема лека суочава са дететом и колевци. Долази со колевке

застаје нагнут над дететом које снива у колевци са утиском читаоца да у њему

тражи утеху и смисао будућег трајања. Пробуђено дете несвесно свега што се

око њега дешава над својом главом угледаће од бола изобличено лице оца и

уплашено заплакаће. Плач оца и детета које не схвата ту драму, али чулима

вида региструје ту ужас у очима и на лицу оца који се надноси над колевком.

Плач двоје постаје крик две душе које у двогласју оплакују губитак који

неизоставно стиже. Слика дирљива и у свом болу непоновљива са рефреном

који још више погађа: ''Не сме нам умрети'', у коме је неизрецивост љубави

према вољеном бићу али и страх да ће са његовим одласком усахнути нежност,

доброта, љубав и наступити време самоће и празнине.

11


Закључак

По струци лекар и правник, по вокацији песник, по интимном осећању

педагог, Змај је у себи суочавао и мирио та опредељења.

На уметничком плану у лирском узлету, ка чистијем естетском

саопштавању животних истина, су му сметали педагог и лекар. Када је Змај

искосио поглед према неком мрзовољном, размаженом, бахатом, неодговорном

дететеу, кад је употребио грдњу и покуду, он је то учинио недовољно свестан

да такав однос није подесан за песника. Змај је прихватљивији и дражи када

слика децу у игри, на раду, у акцији, када се с њима радује, па и намршти, него

када их издваја као безнадежне случајеве. Мотиви су му занимљиви, мелодија

и ритмика лака, хумор продуховљен, стил једноставан а верификација лака.

Змајеве песме за децу су баш зато успеле. Змајеве песме су у духу чистог,

лаког, кратког и полетног стиха. Многе његове песме су погодне за музичку

интерпретацију. Чак и у најбољим Змајевим песмама, има језичких мањкавости,

поготову при употреби локализма који нарушавају принцип књижевне језичке

норме, плеонизам, и разних грешака. У Змајевим оваквим песмама, доминира

видљиви свет ствари, бића и појава, више него у другим песмама. Змај је у

својим песмама машту подређивао односима природе и игре.

Он је у изузетним тренуцима надахнутости говорио језиком модерног

психолога и песника. Змај је савремен и модеран када се дигне у сфере хумора

и фантастике и када активира игру и шалу.

12

Documents

Jovan Jovanovic Zmaj