IZAZOVI I ISKUŠENJA GOVORNI KOG UMIJE Amaticacrnogorska.me/files/53/20 radovan radonjic.pdf · 366 MATICA, proljeće 2013. www. maticacrnogorska.me i razvojnim programima - ili ne

365MATICA, proljeće 2013.www. maticacrnogorska.me

Dokazano je: govorništvu, kakvo je crnogorsko - nastalom izbogatih kulturnih zasada naroda iskonski nadahnutog prkosom,ponosom i odanošću ideji pravde, slobode i jednakosti - mjestoje u svjetskom vrhu. Tim prije, što njegovoj osebujnoj strukturii arhitekturi ne nedostaju, ni aktuelnost sadržaja i univerzalnostporuka, ni metodičnost i kritičnost, ni složenost i silina dramskekompozicije, ni etičko-refleksivna izvornost i životnost. Krasega autonoman, atraktivan i uvjerljiv stil i autentični narodnijezik, neponovljivo sučeljavanje kontrasta, gradacija i simbola,bogata i smislena upotreba ukrasnih figura - i sve drugo što se unauci smatra važnim za opšti kvalitet i domete ove vrstečovjekovog stvaralaštva i umijeća.

Tome nasuprot, ne bi trebalo vršiti nikakva posebna istraži-vanja da bi se otkrilo da savremena crnogorska populacija –shvaćena i kao zbir pojedinaca svih relevantnih uzrasta i nivoaobrazovanja, i kao društvo sa svojim institucijama, ambicijama

retorika

IZAZOVI I ISKUŠENJAGOVORNIČKOG UMIJEĆA

Radovan Radonjić

This article is a short reminiscence of the role which therhetoric had in the civilizational course of humanity. It is intend-ed for those who, after reading it, would say: „Where are wetoday in relation to this?“

366 MATICA, proljeće 2013. www. maticacrnogorska.me

i razvojnim programima - ili ne pridaje osobitu pažnju ovoj vrstisvog duhovnog života (i potvrđivanja), ili se, izjednačavajućipuku rječitost sa dobrim govorništvom, zadovoljava „darovimaprirode“.

Ovaj prilog, predstavlja kratko podsjećanje na ulogu koju jegovorništvo imalo u civilizacijskom hodu čovječanstva.Namijenjen je onima koji bi, kad ga pročitaju mogli da postavepitanje: „Đe smo, danas, u odnosu na sve ovo“?

*

O dinamici promjena u načinu i sadržajima čovjekovog životatokom 500.000 godina, koliko se smatra da ovaj traje na Zemlji,postoje mnoge pretpostavke. Po jednoj od njih, na primjer, obra-da zemlje, javlja se u kasnoj fazi tog procesa, prije „samo“12.000 godina, dok civilizacije nijesu starije od 6.000 godina.1Na toj pretpostavci Entoni Gidens pravi sljedeću procjenu: akose svekoliko dosdašnje postojanje čovječanstva zamisli kaojedan jedini dan, „onda možemo reći da je obrada zemlje nasta-la tek u 23 časa i 56 minuta, a civilizacija u 23 časa, 59 minutai 30 sekundi“, s tim što su promjene „koje su se dogodile uposljednih 30 sekundi ovog čovjekovog ’dana’ veće nego sveprethodne“.2

Za pojavu govorničke vještine nema ovakvih ili sličnihpodataka i objašnjenja. Nema čak ni pretpostavki kada se tavještina mogla pojaviti. Jedan od indikatora u tom pogledu bi,na primjer, mogao da bude upravo nastanak zemljoradničkihdruštava. Ovo, makar, zbog toga: prvo, što je za zemljoradničkadrštva karakteristična socijalno - ekonomska diferencijacija kojaseže čak do nivoa klasne podjele i sukoba, odnosno politi-čkopravna nadgradnja koja, naročito od vremena pojave u njima

Radovan Radonjić

1 Entoni Gidens, Sociologija, Podgorica, 2001, str. 316.2 Isto.


tzv. istočnih despotija, sasvim korespondira sa takvom„ekonomskom osnovom“; drugo, što je logično pretpostaviti datom nivou ekonomske i političke razvijenosti odgovara komu-nikacija koja znatno nadilazi ono što se uobičajeno naziva arti -kulisanim govorom, u smislu jasnog izdvajanja i povezivanjamisaonog procesa u logičku cjelinu; treće, što je teško zamislitida komunikacija u interesno pluralizovanom i polarizovanomdruštvu kakvo je zemljoradničko može biti lišena bilo koje od,kako neki autori smatraju, pet relevantnih funkcija - od referen-cijalne (saopštavanje činjenica i podtaka) i ekspresivne (izraža-vanje stanja), preko formativne (uticaj na druge) i orijentirajuće(razumijevanje situacije), do socijalne (uspostavljanje društve -nih odnosa).3 Štoviše, za neke od tih komunikacionih oblika isadržaja bi se moglo pretpostaviti da su postojali i znatno rani-je, u vrijeme tzv. lovačko-sakupljačke privrede, prije oko 20.000godina. Tim prije, što ni tadašnja, tzv. predmoderna društva,upkros „uprošćenosti“ svoje organizacije (nemaju razvijenijeoblike podjele rada, ne poznaju veće imovinske razlike, nemajupotrebu za vlašću i vladavinom, nijesu politički sukobljena i neratuju), nijesu bila lišena izvjesnih oblika regulacije unuta-rgrupnih odnosa, podijeljenih uloga u odlučivanju i vršenjujavnih i ceremonijalnih aktivnosti, te brige za materijalnuopskrbu i fizičku zaštitu svih svojih članova. I što, kao takva,nijesu mogla opstati bez odgovarajuće komunikacije, koja jebila utoliko razvijenija što je usljed snažnog prisustva mitsko-religijskih oblika svijesti morala simbolički i značenjski izlazitiizvan okvira i sadržaja onoga što su ljudi srijetali u stvarnomživotu. Šteta što se o tome malo zna velika je i nenadoknadiva,osobito u dijelu koji se odnosi na provjeru da li je govorničkavještina bila razvijena i prije civilizacije (shvaćene kao nivoakulturne emancipacije na kome život ljudi počinje da se odvija

Izazovi i iskušenja govorničkog umijeća

3 Vedrana Spaić Varkaš - Miroslav Kukoč - Slavica Bašić, Obrazovanje za

ljudska prava i demokraciju (Rječnik), Zagreb, 2001, str. 252.


u skladnoj zajednici, saobrazno normama i sadržajima koje višeod ostalog determinušu prosvijećenost, obrazovanost i poštova -nje njihovih osnovnih prava i sloboda), te ako jeste, koliko je do -prinijela unapređenju ove. Razloga što su hiljade godina ra zvojagovorničke vještine prije ili unutar raznih drevnih civili zacijaizmakle pažnji naučnih istraživanja ima više i ne odnose se samona nedostatak relevantnih izvora i građe. Neki od njih, baremkad je u pitanju zapadni svijet, nalaze se i u evro cen tri sti čkojnavadi da se pamte i pominju kao važni samo dometi i re zultatidomicilne civilizacije. Tipičan primjer te vrste je, na primjer,objašnjenje da je „štampanje pronalazak koji je u Evro pu došaoiz Kine“, ali da je „prvu štamparsku mašinu pro našao JohanGutenberg 1454. godine“.4 Isto je, samo u nešto dru ga či jem kon-tekstu, kad se grčkim filozofima (Platonu i Asristotelu prije svih)pripisuje autorstvo rasprave o dobrim i lošim oblicima državneorganizacije i vršenja vlasti u njoj, uprkos činjenici da Herodotstotinak godina prije njih u svojoj Istoriji grčko-persijskih ratovatu priču pripisuje persijskim vojskovođama Ota nu, Megabizu iDariju.5 Zadovoljavanje takvim načinom pre mo šća vanja nepoz-natog dovelo je do toga da se nasuprot činje ni ca ma koje govoredrugačije – kakve su, na primjer, staroindijska mudrost, zapisanau Vedama 2.000 godine prije nove ere, da je „govor sabirnomjesto svih ljudskih znanja“,6 ili Hamurabijevo objašnjenje oneupitnoj sveopštoj važnosti njegovog zakonika iz 1750. godineprije nove ere („Po zapovijesti Šamaša, velikog su dije neba izemlje, moj zakon vlada svijetom, a po odluci Mar duka, mojegagospodara, ne postoji niko ko može ukinuti moje odluke“)7 –

Radovan Radonjić

4 Entoni Gidens, op. cit., str. 255.5 Razgovor trojice Persijanaca na pomenutu temu, kaže Herodot, odista je

vođen, iako će „nekim Helenima izgledati nevjerovatan“ (Država i politikq,

Beograd, 1968, knj. I, str. 12-13).6 Radovan Radonjić, Govorništvo, Podgorica, 1999, str. 7.7 Radovan Radonjić, Političke doktrine, Cetinje, 2010, str. 35.


kao pažnje vrijedan prostor na kome se rađa govornička vješti-na pominje isključivo Mediteran iz druge polovine grčko-ri m -ske antike. No, i sa tim redukcijama, kojima se ostavlja u sjencinepoznatog vrijeme od oko 1.000 do 1.500 godina, koliko jeproteklo izemeđu pomenutog vedskog zapisa i Hamurabijevogiskaza i pojave poznatih i priznatih grčkih i rimskih retoričara,opet se može kazati:

- da prvi po ku ša ji rit mič ki ob li ko va nog iz raža va nja, či ji je ciljda se onaj s kim se ko mu ni ci ra pri do bi je za ne što ili od vra ti odneče ga, sežu iz daleke prošlosti;

- da se naj veći dio cje lo kup nog du hov nog stva ra laštva drev nihci vi li za ci ja pri ka zuje i is ka zu je pu tem go vo r ništva;

- da s po ja vom pi sme no sti, go vor ništvo iz ra sta u je dan od naj -važni jih ele me na ta cje lo kup ne čo vje ko ve du hov ne kul tu re;

- da ta vje šti na, više od bi lo ko je dru ge, sim bo li zu je i spa ja li -je po, do pa dlji vo i ko ri sno, služi uza jam nom uvje ra va nju i pri do -bi ja nju su bje ka ta u go vor noj ko mu ni ka ci ji i ima naj ši ru kul tur -nu funk ci ju;

- da su na dah nu ti, dram ski kom po no va ni is ka zi du go bi li je di -ni na čin na ko ji je čo vjek mo gao da sa opšti, saču va i afir mišene ke bit ne sa drža je i prin ci pe svog ži vo ta;

- da je po tre ba čo vje ka za li je pim, stil ski i je zič ki do tje ra nim,uvjerljivim i dopadljivim go vo rom rav na nje go voj po tre bi dago vo ri uop šte.

Go vor ni štvo se razvija postepeno, uporedo sa drugim čo vje -kovim sposobnostima i vještinama i zavisno od njih. U početkuje predmet interesovanja relativno uskog kruga prosvijećenih ionih koji su prirodom svog zanimanja ili pozicijom na hijerarhi-jskoj ljestvici društvene organizacije upućeni da ga koriste kao„sredstvo za rad“. I ni je odvo je no od dru gih ob li ka usme nogstva ra laštva, ta ko da se pod njim pod ra zu mi je va ju sva ka zi va -nja: od na zdra vlja nja, za kli nja nja i pro ro čan sta va, do pri po vi jet -ki, po slo vi ca i ba sni. Obuhvata, dakako, i eg zor ci zme, na roči to



vjer ske ob re de tje ra nja zlih du ho va, i ini ci ja cij ske ob re de.Vremenom se, s na pret kom ci vi li za ci je, una pre đu je go vor na ko -mu ni ka ci ja, a s njom i govornička vještina. Op šti kul tur ni raz vi -tak, po dje la ra da i po tre ba čo vje ka da, u skla du sa već iz di fe ren -ci ra nim i pre ci zno od ređe nim etič kim i po li tič kim prin ci pi ma iprav nim nor ma ma, od go vo ri mno gim iza zo vi ma or ga ni za ci je ipre zen ta ci je vla sti tog ži vo ta, ima li su u tom po gle du ve li ki zna -čaj. Po većao se obim i sa dr žaj dje lat no sti onih ko ji su bi li oslo -bo đe ni ne po sred nog učešća u pro iz vod nji ma te ri jal nih do ba ra,od no sno an gažo va nja u od bra ni ze mlje, i či ji je za datak bio „dami sle“, tj. da svo jim du hov nim spo sob no sti ma pod sti ču i usmje -ra va ju društve ni raz voj. Kla si „du hov nih profesionalaca“ mo glesu da pri pa da ju sa mo sve stra no for mi ra ne lič no sti, ko je su, uzosta la zna nja i spo sob no sti, bi le vič ne go vor nič koj vješti ni.Stvo ri li su se i uslo vi za uče šće re la tiv no ve li kog bro ja lju di ujav nom ži vo tu. Ti lju di su, kao jav ne lič no sti, mo gli da (is)ko ri -ste va lja no svo ja po li tič ka pra va sa mo pod uslo vom da su do brigo vor ni ci. Go vor ništvo pre sta je da bu de pri vi le gi ja i umi je će sa -mo ne kih i pre tva ra se u ne za o bi la znu pret po stav ku jav ne dje lat -no sti mno gih. Po tre ba za govorništvom iz dig nu ta je na ni vo op -šteg za htje va, a sa mo go vor ništvo je po sta lo vr hun skim do me -tom kul tur nog raz vo ja. Unu tar go vor ništva i po moću go vor -ništva kri sta li zuju se du hov ni sa dr ža ji iz ko jih će iz ra sti ra zni vi -do vi književ no sti, fi lo zo fi je i lo gi ke, od no sno mo ral ni ko dek si,obi čaj no pra vo i pi sa ni za ko ni. „Vaspita nje za go vor ni ka - ka žeE. Gaj sler - iden tič no je sa vas pi ta njem čo vje ka: sa mo je go vor -nik pra vi čo vjek“.8

Uspon govorništva do tog nivoa, nametnut pra vom i oba ve -zom sva kog slo bod nog čo vje ka da uče stvu je u jav nom ži vo tu,primijetan je u Grčkoj već u Pe ri klo vo doba. To je vrijeme kadapo li sno uređe nje sva kom slo bod nom po je din cu omo guća va dajav no is kaže vla sti to mi šlje nje, ali ne ga ran tu je jed na ku važnost

Radovan Radonjić

8 Dr Ewald Ge i sler, Rhe to rik, Le ip zig und Ber lin, 1921, str. 5.


svih mišlje nja. Vrijeme, kada i sam Perikle, s pozicije atinskogstratega čiji se izuzetni ugled temelji gotovo isključivo naintelektualnim i etičkim referencama, izražava uvje re nje:

- da jed ni te isti lju di, u isti mah, tre ba, i mo gu, da vrše i do -maće i jav ne po slo ve, da se sta ra ju o ži vo tu drža ve kao i o svomvla sti tom ži vo tu;

- da slo bod nog građa ni na, ko ji se ne ba vi držav nim po slo vi ma,tre ba sma tra ti če lja de tom od ko jega ne ma ko ri sti;

- da ri ječi ne šte te dje lo va nju, već da šte te na sta ju on da ka dase ne kom po slu pri stu pi pri je ne go što se ras pra vi sve što je zanje ga va žno.9

Kva li te tu go vor ni štva se, tamo đe ga ima, oduvijek pri da jeodgovarajući zna čaj. U antičkoj Grčkoj se, tako, jav no iz lože napo je di nač na mi šlje nja uva ža va ju za vi sno od sna ge ar gu me na tana ko ji ma su ute me lje na. Iz u zet no se ci je ni i lje po ta, od no snouvjer lji vost iz govorenog. Li je pim, spret nim i du ho vi tim go vo -rom u sud ni ci ili na ago ri sti če se društve ni i po li tič ki ugled imoć. I obr nu to, lošim go vo rom se mo že izgu bi ti ugled i pre stiž,stečen ne kim dru gim vr li na ma. Lje po ta go vo ra je na roči to ci je -nje na u Ati ni, či ja se skupšti na u tom po gle du je dva raz li ko va laod po zo rišta. Kao što je grč ko po zo rište bi lo ne ka vr sta na rod -nog sa bo ra, na ko me se umjet nič kim go vo rom pre zen ti ra la dra -ma ti ka vje či tog su ko ba bo go va i lju di, ta ko je i na rod na skup šti -na bi la svo je vr sni te a tar, u ko me se brižno nje go va nim je zi komi kul ti vi sa nim gla som ras pra vlja lo o go to vo svim važnim dru -štve nim i držav nim po slo vi ma. Težnja da se ras pra va o naj vi šimin te re si ma ze mlje vo di na „naj ljep ši“ na čin uve li ko je bi la uslo -vlje na či nje ni com da se sa mo ta ko mo gla osvo ji ti du ša građa ni -na, ko ji je na vi kao da u po zo rištu slu ša bes pri je kor ni go vor naj -bo ljih pje sni ka i glu ma ca. Do sen zi bil nog uha (i ve o ma lu cid noguma) ta kvih sluša la ca mo gao je da do pre sa mo go vor ko ji is pu -nja va etič ke i estet ske kri te ri ju me. Do tje ra ni, li je po ob li ko va ni


9 Drža va i po li ti ka, Be o grad, 1968, knj. I, str. 9-11.


go vor imao je i jed nu vr lo važnu psi ho lošku funk ci ju – ob jašnje -ni me to dič no i bi ra nim ri je či ma, ne u spje si i po ra zi iz gle da li suma nje te ški i ne pod nošlji vi. U ta kvoj at mos fe ri, čak i osred njigo vor (sa sta no višta ar gu men ta ci je), ako je elo kvent no i snažnoiz lo žen, osta vljao je jači uti sak ne go naj bo lji ko me je to ne do -sta ja lo.

Podaci ukazuju da je od V vijeka prije nove ere pa nadaljegovornička vještina na visokoj cijeni i kod drugih drevnih naro-da. Per si jan ci, tako, svo je naj važni je prav ne od lu ke do no se na -kon du gih ras pra va, ko je vo de jed nom u pi ja nom, a dru gi put utri je znom sta nju, ka ko bi utvr di li da u oba slu ča ja o pred met nojstva ri isto mi sle. Egip ća ni su do bre go vo re po re đi va li s dra gu lji -ma. Kon fuči je, u svo jim za pi si ma, svje do či o nje go va nju go vor -nič ke vješti ne u sta roj Ki ni. On, naj pri je, sar ka stič no pri mjeću jeda „čo vjek ko ji je učen, nači tan i vješt u ras pra vlja nju ugroža vase bi ži vot jer vo li da ot kri va sla bo sti dru gih lju di“,10 a za tim in -si sti ra na po tre bi da se je zi ku i go vo re nju uop šte po klo ni naj većapažnja. Na pi ta nje – što bi pr vo ura dio ka da bi bio na vla sti,Kon fu či je od go va ra: „Počeo bih po nov nim us po sta vlja njem tač -ne upo tre be je zi ka“.11 Po tre bu društva za „tač nom upo tre bomje zi ka“, Kon fuči je ob ja šnja va slje dećim ri ješi ma: „Ako je zik ni -je ta čan, sve što kaže mo gu bi svoj ob lik; ako ono što go vo ri mone ma svoj ob lik, na re đe nja se ne mo gu iz vrša va ti; ako se na -ređe nja ne mo gu iz vrša va ti, ne mo gu se us po sta vi ti pra vil ni ob -li ci ob re da i dru štve nog opšte nja i on da se za kon ska pra va u ze -mlji ne će ostva ri va ti, a ako se za kon ska pra va ne ostva ru ju, čo -vjek će bi ti u ne do u mi ci što tre ba ra di ti, a što ne tre ba ra di ti. Kadod go jen čo vjek us po sta vlja nešto od ređe no, on zna ka ko to tre -ba na zva ti i kad iz da je na re đe nja zna da će se ona bez po go vo raiz vrši ti. Od go jen čo vjek se ni ka da ne iz ra ža va neo d ređe no“.12

Radovan Radonjić

10 Kon fu či je, Ve li ko uče nje, Be o grad, 1984, str. 96.11 Isto, str. 13.12 Isto.


Za ni mlji vu in for ma ci ju o od no su in dij ske fi lo zof ske mi sli pre -ma go vo r ništvu nu di trak tat Art ha ša stra (iz IV vi je ka p. n. e.), uko me se go vo ri kakav bi tre ba lo da bu de onaj ko ji že li da imapri mat u od no su na osta le od lič ni ke. Pre ma tom do ku men tu, vla -dar ko ji hoće da bu de za i sta su ve ren tre ba da po sje du je sa vrše -na svoj stva, u ko ja, po red osta log, spa da i to da je „rječit“ i„otvo ren u raz go vo ru“.13

Nikada se, i niđe, nije brzo i lako postajalo govornikom. Po -sjedovati go vor nič ku vje šti nu već u an ti ci je zna či lo:

- ima ti ja san uvid u po seb na i za jed nič ka svoj stva ra znih vr stago vor ni štva, te spe ci fič ne me to de po bi ja nja u sva kom od njih;

- vla da ti te o ri jom iz vođe nja do ka za, u smi slu da se tač no znaka da se i gdje ko ri ste teh nič ke i lo gič ke, a ka da i gdje di ja no e -tič ke (ra zum ske) me to de ubjeđi va nja;

- bi ti upućen u pi ta nja sti la i uopšte for me i dis po zi ci je cje lis -hod nog iz la ga nja ar gu me na ta;

- umje ti na ći rav no težu iz među realitera (onoga o čemu segovori) i idealitera (onoga što se govorom želi u toj stvarnostipromijeniti).

To se mo glo po stići sa mo na te me lju ugrađi va nja u iz uča va njego vor nič ke vješti ne od go va ra jućih na uč nih i te o rij skih zna nja.Po tre ba za tim bi la je uto li ko ve ća uko li ko su fi lo zo fi ja, lo gi ka,psi ho lo gi ja i dru ge na u ke, kao već pri lič no raz vi je ne, sve višeproži ma le cje lo kup nu du hov nu sfe ru. U kon ku ren ci ji ve li kogbro ja do brih go vor ni ka mo gao je us pje ti sa mo onaj ko ji je, osimurođe nog go vor ničkog da ra, imao od go va ra juće obra zo va nje.Vri je me go vor ni ka sa mo u ka, ko ji su vje ro va li da je nji ho voumi je će od bo ga da to, bi lo je na iz ma ku. Još je sa mo pro rokAmos mo gao da kaže da su ga zvi je ri na u či le da go vo ri, tj. da jepri rod no ob da re ni sa mo uk. Gen ska i psi ho loška pod lo ga je, da -ka ko, i da lje bi la važna, ali ne i do volj na. Tek u spo ju sa go vor -nič kom vje šti nom, ko ja se mo ra la (na)uči ti, ona je pred sta vlja la


13 Ra do van Ra do njić, Po li tičke i prav ne te o ri je, Pod go ri ca, 2002, str. 20.


pred nost za ono ga ko je po sje du je. Govorništvo tako već u anti-ci postaje nezaobilaznim dijelom programa svake prestižniješkole. U Grč koj mu se, na pri mjer, pridaje takav značaj da se,za jed no sa rat nom vje šti nom, me di ci nom i mu zi kom, sma traglav nim sa drža jem ari sto krat skog vas pi ta nja i obra zo va nja. Oto me, na zanimljiv način, svjedoči Ho mer. Među nje go vim ju na -ci ma u Odi se ji na la ze se i Ehe nej, ko jega opi su je kao „sla vlje -nog go vor ni ka“, i Are ta, ko ja go vo ri „kri la te ri je či“.14 Homergovorništvo smatra prirodnim darom koji nije svakome jednakodat.15 Ipak, ne propušta da upozori na potrebu školovanja govo -rnika. Tako, u Ili ja di na vo di Pe le jev za htjev uči te lju Fe nik su danje go vog si na Ahi le ja na u či da bu de „ri ječi ma i dje li ma vi -čan“.16 U Rimu se obrazovanju govornika pristupa sa stanoviš-ta društvenih posljedica koje može imati svaki propust u tompogledu. Njegovi najumniji ljudi, tako, ne samo da brižno upo-zoravaju na pojavu „izvještačene frazeologfije“, koja tamošnjumladež čini žrtvom „praznih riječi (flosculi)“, već i vjeruju da seu iskvarenosti domicilne retorike nalazi jedan od uzroka opa da -nja rimske moći uopšte.17 Stari Rimljani raspravljaju, dakako, io značaju (uticaju) talenta za formiranje govornika. Marko Fa -bije Kvintilijan je tu, čini se, najbliži njihovim dominantnim raz -mišljanjima. O uticaju prirodnog dara i obrazovanja na for mi ra -nje govornika on metaforično kaže: „Neplodnoj zemlji neće po -moći ni najbolji zemljoradnik, dok će plodno zemljište bez obra -

Radovan Radonjić

14 Ho mer, Odi se ja, No vi Sad, 1985, str. 169, 172.15 U osmom pjevanju Odiseje, na primjer, kaže: „Tako ljudima svima daro-

va ne daju bozi ljupkih, ni lepote, ni duha, ni izraza dična. Jedan je neznatan

čovek u licu, ali što kaže, bog mu daje milinu u svemu, i s radošću svi ga

gledaju ljudi, a njegova reč je čvrsta i glatka, postidna, prijatna, ona u ljudskoj

skupštini sija. A kad kroz grad korača, k’o bogu svet mu se divi“ (Isto, str.

184).16 Ho mer, Ili ja da, No vi Sad, 1985, str. 234.17 Kvintilijan, Obrazovanje govornika, Sarajevo, 1985, str. 8-9.


de dati koristan prihod, ali ako je u pitanju stvarno plodna zeml-ja, obrada će više doprijijeti njegovoj plodonosti nego njegovaprirodna plodnost“.18

Pr vi po ku ša ji de fi ni sa nja iz vje snih prin ci pa i pra vi la go vo re -nja i nji ho ve pri mje ne u prak si, pri pi su ju se Ko rak su i Ti si ji.Ovi, ka ko ih sma tra ju, pr vi uči te lji go vor ništva kod za pad nihHe le na, i auto ri pr vih pri ruč ni ka o go vor nič koj vješti ni, ži ve istva ra ju u Si ra ku zi (u pr voj po lo vi ni V v. p. n. e.). Okre nu ti susud skom go vor ništvu i nji ho va vje šti na se uglav nom svo di nago vor ra di na go vo ra. To je raz log što u svom uče nju glav nu pa -žnju po sve ću ju sti lu, od no sno li te rar noj teh ni ci go vo re nja (re če -nič nom sklo pu, upo tre bi me ta fo ra i kit nja stom iz la ga nju). Ko -raks, u svom Uput stvu u go vor nič ku vješti nu, re to ri ku de fi ni šekao sred stvo uvje ra va nja ri ječi ma. On sma tra da glav ni me todiz vođe nja ar gu me na ta u go vor ni štvu tre ba da bu de obe snaži va -nje isti ne raz lo zi ma vje ro vat noće. Nje gov uče nik Ti si ja ide utom po gle du još da lje, pa tvr di da je u po stup ku ko jim se isti naobe snažu je raz lo zi ma vje ro vat noće, ono što liči na isti nu značaj -ni je i od isti ne sa me.

Upo red no sa si ci li jan skom ško lom go vor nič ke vje šti ne, a ne ri -jet ko i na su prot njoj, raz vi ja ju se ra zna uče nja is toč nih He le na.Ati nja nin Li si je, na pri mjer, ko ga sma tra ju za glav nog pred stav -ni ka sud skog go vor ništva, u pr vi plan is tiče su bjek tiv ne, od no snomo ral ne me to de do ka zi va nja. On je, na i me, uvje ren da se cilj go -vor nič ke vješti ne ogle da u to me da se su di ja do ve de u od re đe no,po go vor ni ka po volj no du šev no sta nje (ras po lože nje). Da bi se topo sti glo, po seb nu pa žnju tre ba po sve ti ti onim dje lo vi ma sti la go -vo re nja ko ji se od no se na eks pre si ju, dik ci ju i de kla ma ci ju. Dru -gim ri ječi ma, ne iz vje štače nost, ja sno ća, ži vo pre d sta vlja nje pred -me ta i saže to iz raža va nje je di no je što vo di do su di ji nog sr ca i na -klo no sti audi to ri ju ma. Iso krat, ta kođe, sti lu po kla nja ve li ku pažn-ju. On je po bor nik tzv. umje re no for ma li zo va nog go vor ni štva, tj.


18 Isto, str. 176.


go vor ništva ko je pod jed na ko drži do for me (sti la) i do sa dr žine(isti ne). Iso krat ve liča sna gu ri ječi, uvje ren da ni šta raz bo ri to nenasta je bez nje. Otu da, kaže on, „oni ko ji zna ju da se do bro slu -že go vo rom, ni je su uti caj ni sa mo u do mo vi ni, ne go su po što va -ni i od stra ne dru gih“.19

Kod is toč nih He le na su kao istaknuti teoretičari i mislioci kojise bave govorničkom vještinom poznati još: Gor gi ja, Pla ton,Ari sto tel.

Gor gi ja je poznat kao sa vrše n teh niča r u umjet nič kom spa ja -nju mi šlje nja i je zi ka.20 On po ten ci ra slo bo du i od važnost u iz -la ga nju i afir mi še stil krat kih i ja snih is ka za sa sta no vi tom unu -tra šnjom rit mi kom. Znatnu pažnju poklanja estet skim aspek timago vo ra i pod sti če go vor ni ka na to da, kad god mo že, uči ni smi -ješnim ono što nje gov pro tiv nik sma tra ozbilj nim, i obr nu to.

Pla ton svoj prin cip na glaše ne kri tič no sti pre ma sve mu u po li -ti ci i na u ci što od u da ra od ide je prav de i isti ne pre no si i na go -vor ni štvo, da ju ći ta ko snažan pod sti caj nje go vom raz vo ju. Od -ba cu ju ći so fi stič ku go vor nu prak su kao ne e tič ku, on u Fe daruiz no si ide ju „no ve re to ri ke“, ko ja se oči tu je u iz vje snoj iz mje nistruk tu re go vo ra, te nje go ve stil ske, gra ma tič ke i di ja lek tič keosno ve. Go vor, smatra on, kao i živo biće, mo ra ima ti gla vu,trup i udo ve. To se mo že po stići nje go vom pe to djel nom struk tu -rom, ko ja pod ra zu mi je va uvod, pri ka zi va nje sluča ja, do ka zi va -nje, na vo đe nje raz lo ga vje ro vat no će i za vr šni osvrt.

Ari sto tel pro mo više ide ju go vor ništva kao prak tič ne di sci pli ne,ko ja ni je ni in stru ment stva ra nja mo ral nog, ni nje gov ru ši telj. Onuka zu je na ti je snu ve zu iz među re to ri ke i lo gi ke i sna žno po ten -ci ra važnost apodiktičkog, pri čemu posebnu pažnju poklanjakori šćenju silogizama (oso bi to en ti me ma). Kod izvo đenja do -kaza, pre dnost daje deduktivnim metodama, ne pro puštajući daukaže na gotovo podjednaku važnost su bjek tiv nog i objek tiv nog

Radovan Radonjić

19 Eino Mik ko la, Iso kra tes, Hel sin ki, 1954, str. 183-184.20 Hen rich Gom perz, Sop hi stik und Rhe to rik, Stut tgart, 1965, str. 46.


uvje ra va nja. Nje go va Re to ri ka – po obuhvatnosti materije rele-vantne za spoznaju suštine i smisla govorničke vještine, i po ko li -čini i kakvoći uputstava za pripremu i izlaga nje govora – vjerovat-no je jedan od najboljih udžbenika te vrste do sada napisan.

I u Ri mu je govornička vještina bila na za vid noj vi si ni. Rim -ski go vor nik je bio taj ko ji je naj vi še uti cao na stva ra nje jav nogmnje nja, jer je rim sko republi kan sko uređe nje pod ra zu mi je va lojav nu de ba tu pri li kom od luči va nja o svim va žni jim stva ri ma.Ras pra ve u Se na tu i su do vi ma mo gli su da vo de sa mo do bri go -vor ni ci. Bez do brog vla da nja go vor nič kom vje šti nom ni je semo glo us pje ti ni u bi lo kom dru gom jav nom po slu. U II vi je kup.n.e. go vor nič ka vje šti na u Ri mu doži vlja va takav procvat daon u tom pogledu preuzima ulogu koju je ranije imala Atina. Ta -da, na autoh to no rim sko go vor ništvo, ko je se od li ko va lo jed no -stav no šću i upo tre bom re la tiv no ma log bro ja ri ječi, poči nju davrše snažan uti caj, s jed ne stra ne, ati ci zam (grč ki go vor ni stil),ko ji se za jed no sa grč kim re to ri ma po la ko pre mješta u Rim i, sdru ge stra ne, ori jen tal ni (“kit nja sti”) stil, ko ji je na kon Alek san -dro vih osva jač kih po ho da za plju snuo evrop ski dio Me di te ra na.Mi je ša njem tih tri ju ško la poči nje još je dan „zlat ni vi jek“ go vor -ni štva. Ovo, upr kos či nje ni ci da se rim sko go vor ništvo, za raz li -ku od grč kog, u po čet ku vi še osla nja na auto ri tet (pre stiž) go vor -ni ka, ne go na sna gu go vor ni ko vih ar gu me na ta.21

Za ta kav us pon rim skog go vor ništva, oso bi to za nje go vo te o -rij sko ute me lje nje, naj za slu žni ji su Ka ton, Ci ce ron i Kvin ti li jan.

Za Ka to na Plu tarh kaže da se od li ko vao go vor ništvom ko je jeu isti mah bi lo umi lja to i sna žno, pri jat no i strašno, pu no mi sli ipo de sno za bor bu.22 Njegov savjet go vor ni ku bio je da se drži


21 Ob jašnja va jući tu raz li ku, G. Ke ne di kaže: „Grč ki ora tor na sto ji da svoj

audi to ri jum ubi je di ar gu men ti ma. Rim ski ora tor ubje đu je audi to ri jum da tre ba

da mu vje ru je za to što mu on to ka že“ (G. Ke nedy, The Art of Rhe to ric in Ro -

man World, Prin ce ton, 1972, str. 42).22 Plu tarh, Slav ni li ko vi an ti ke, No vi Sad, 1990, knj. I, str. 173.


te me, pa će mu ri ječi sa me doći (Rem tene, verba sequentur).23

Rečenica Ceterum censeo Carthaginem esse delendam, kojomje Katon završavao svaki svoj govor u rimskom Senatu,24 spadau red najljepših i najpoznatijih sentencija u svekolikom nasljeđuantičke retorike, čije se metaforično značenje (u smislu obavezekoja se mora izvršiti) i danas često koristi u mnogim govorima.

Marko Tulije Ci ce ron autor je broj nih spi sa o go vor ništvu igo vor nik ne u kro ti ve sna ge. Ovaj poznati rimski državnik (usvojstvu kvestora, senatora, edila, pretora i konzula) svo ju po -sveće nost govorničkoj vješti ni ob jašnja va ti me da onaj ko ji njo -me vla da „mo že mu drim mi sli ma da ob u zme dah, a li je pim ri je -či ma da po mi lu je uho, po kre ne sr ca na ro da, ot klo ni su di ji nesum nje, pru ži od luču juće sa vje te, zašti ti ne vi ne, po mog ne ne -volj ne, spa si po tište ne, oslo bo di pro go nje ne, do zo ve za blu dje le,oso ko li sla be, po ni zi dr ske, nad vla da pro tiv ni ke, pri do bi je ko le -blji ve, pre o bra ti sum njiča ve, utam ni či od met ni ke, pod u pre prav -du i da sa istom sna gom bra ni i na pa da“.25 O sna zi Ci ce ro no vego vor nič ke li no sti svjedoči, po red osta log, i de talj ko ji je Plu tarhza pi sao u nje go voj bi o gra fi ji. Ra di se o Ci ce ro no voj od bra ni Li -ga ri ja pred Ce za rem, ko ji je s voj skom tri jum fal no umar ši rao uRim. Za pis tog de ta lja gla si: „Ali tek što je Ci ce ron stao go vo ri -ti, Ce zar osje ti sna gu nje go ve be se de i što je više on be se du pro -duža vao, ona je vi še iz raža va la oseća nje i van red nu le po tu, ta koda je Ce zar u li cu me njao bo ju i u iz ra zu oda vao sve po kre tesvo je du še. Ka da je be sed nik po me nuo bit ku kod Far sa le, Ce zarje bio to li ko ga nut da je ce lim te lom drh tao, te mu je ne ko li kospi sa is pa lo iz ru ke. On Li ga ri ja oslo bo di op tužbe, jer ga je be -se da sa vla da la“.26

Radovan Radonjić

23 Zvonimir Doroghy, Balgo latinskog jezika, Zagreb, 1986, str. 309.24 „Uostalom, mislim da Kartaginu treba razoriti“. Isto, str. 67.25 Ob rad Sta no je vić - Si ma Avra mo vić, Ars rhe to ri ca, Be o grad, 2002, str.

25-26.26 Plu tarh, Atin ski i rim ski držav ni ci, Be o grad, 1982, str. 39.


Marko Fabije Kvin ti li jan, rodom iz Španije, učenik gra ma ti -čara Remija Palemona i retora Domicija Afra, prvi je rimski oddržave plaćeni profesor retorike (na tu funkciju ga je postavio li -čno car Vespazijan). Autor je više veoma zapaženih spisa iz obla -sti retorike, među koijima i jednog izgubljenog iz oblasti sti li sti -ke čiji je naslov bio De causis corruptae eloquentiae (O uzroci-ma propadanja govorništva). Pretpostavlja se da njegovo djelo ipoznati Dialogus de oratoribus (Razgovor o govornicima), kojese pripisuje Tacitu. Kvintilijanovo glavno djelo Insti tuto oratoria(Obrazovanje govornika), napisano krajem I v. n. e, smatra se je -dnim „od najznačajnijih književnih produkata svoga doba, kakozbog svojih realističkih i zdravih pedagoških i didaktičkih pogle-da, tako i zbog praktične svrhe kojoj je bilo namijenjeno“.27

Stotinak godine prije ove Kvintilijanove knjige, koja ni na kongo to vo dva mi le ni ju ma ni je iz gu bi la na ak tu el no sti, nastao jeudžbenik He re ni je va re to ri ka, ko ji će, za jed no sa njom i Ari sto -te lo vom Re to ri kom, iz vrši ti snažan uti caj na de fi ni sa nje ne kih ida nas važnih za htje va u po gle du za da ta ka go vor ni ka, struk tu rego vo ra i važno sti po je di nih nje go vih ele me na ta. He re ni je va re -to ri ka, naj pri je, is ti če da je oba ve za go vo r ni ka da pod jed na kobu de us pje šan u ras pra va ma o ono me što je pra vom i običa ji mautvrđe no u građan stvu kao pred met mo gu ćeg raz liči tog ra suđi -va nja, ne za vi sno od to ga da li for mal no pri pa da epi de ik tič kom,de li be ra tiv nom ili sud skom go vo ru. Za tim, uka zu je na to da go -vor nik tre ba da bu de spo so ban za: pro na la že nje isti ni tog ili vje -ro vat nog u ono me što je pred met nje go ve pažnje (in ven tio), ras -po red gra đe (dis po si tio), iz bor sti la (elo cu tio), pamće nje ma te ri -je (me mo ria) i iz la ga nje (ac tio). Da lje, nu di ve o ma raz vi je nu po -dje lu go vo ra u ko joj se raz li ku ju: uvod (exor di um), pri ka zi va nječi nje ni ca (nar ra tio), utvrđi va nje spor ne tač ke i iz la ga nje ono gašto go vo r nik hoće da do kaže (di vi sio ili par ti tio), iz la ga nje sop -stve nih raz lo ga (con fir ma tio), opo vr ga va nje raz lo ga pro ti vni ka


27 Kvintilijan, op cit., str. 7.


(con fu ta tio) i za ključak (con clu sio). Na jzad, sa drži uput stva oto me: ka kav tr eba da bu de uvod go vo ra (di rekt no otva ra nje ilisup til ni pri stup), s ob zi rom na to da li je slu čaj ko jim se ba vi ča -stan, neča stan, sum nji ve ča sno sti ili be zna ča jan; ka ko audi to ri -jum uči ni ti pažlji vim, pri jem či vim i bla go na klo nim; ka ko či nje -ni ce iz la ga ti krat ko, ja sno i pla u za bil no (pri hva tlji vo, vje ro do -stoj no); ka ko utvr di ti tač ke sla ga nja i spo re nja s pro tiv nič komstra nom; ka ko iz ve sti do ka zi va nje, od no sno po bi ja nje. He re ni je -va re to ri ka po sta vlja ve o ma stro ge zah tje ve u po gle du elo kven -ci je. Po seb no in si sti ra na to me da elo kven ci ju, kao iz u zet no va -žan ele me nat sva kog do brog go vo ra, ka rak te rišu: gra ma tič ki ko -rek tan, ja san i ra zu mljiv go vor (ele gan tia), skla dan i uglađen sa -stav ri ječi i reče ni ca (com po si tio), ukraša va nje go vo ra usklađe -nom mno go vr snošću (dig ni tas).28 Ta ko ute me lje no go vor ni štvou Ri mu, pre ma Ta ci to vim za pi si ma, po sta je jed no od tri naj ča -sni ja za ni ma nja (dru ga dva su bi la voj na služba i ba vlje nje prav -nim po slo vi ma).29

Kao ni bilo što drugo, karakteristično za ovaj izuzetno plodniperiod razvoja evropske civilizacije, ni raz voj go vor ništva u an -ti ci ni je bio pošteđen ne do u mi ca i is kuše nja. Naprotiv, tada suzmetnute klice nekih nedoumica i kontroverzi koje će gov-orništvo pratiti sve do najnovijeg doba.

U prvom redu, govorništvo ni Grčkoj ni u Rimu nijesu svi jed -na ko shva ta li i vred no va li, ni ti su se na isti na čin, i u is toj mje ri,an gažo va li na nje go vom una pre đe nju i afir ma ci ji. Ne ki su ga(svjesno ili nesvjesno) zlo u po tre blja va li, a ne ki su, iz stra ha da dotih zlo u po tre ba ne do đe, do vo di li u pi ta nje smi sao nje go vog po -sto ja nja i raz vo ja uopšte. U Grč koj je, na pri mjer, po sto ja la pri -lič no oštra po dje la na po bor ni ke ide je mo ral no sti u go vor ništvu

Radovan Radonjić

28 O sa drža ju sve če ti ri knji ge He re ni je ve re to ri ke (Rhe to ri ca ad He ren ni -

um) više kod: Ja smin ka Ha san be go vić, To pi ka i pra vo, Pod go ri ca, 2000, str.

373-577.29 Ta cit, Ger ma ni ja, Be o grad, 1969, str. 28.


(So krat, Pla ton i dru gi po zna ti fi lo zo fi), ko ji su zbog ne mo ral nihgo vor ni ka bi li sklo ni da go vor ni štvo po i ma ju kao vje šti nu za ma -glji va nja isti ne i iz o pača va nja mi sli, i so fi sta, ko ji u svo jim de -mon stri ra nji ma go vor nič ke vje šti ne ni je su drža li mno go do nje -ne etič no sti.30 Ni je su iz o sta li ni zva nič ni po ku ša ji da se gov-orništvo za bra ni, kako bi se navodno oču vala či sto ta na ci o nal -nog du ha i za šti tila omla di na od kva re nja. „Čak ni Atina, naprimjer, nije bila voljna da toleriše jednog Sokrata. Bez obzirana izuzetnost Sokratovog ubjeđenja, on nije imao ‘ustavnopravo’ da propovijeda svoja gledišta“.31 Štoviše, Sokrata je 399.godine p. n. e. za slobodoumlje koje je demonstrirao u svojimgovorima atinski sud osudio na smrt. Optužba protiv njega, kakoje Platon prenosi, glasila je: „Sokrat krivo radi i predaleko idekad ispituje ono što je pod zemljom i što je na nebu, i kad loši-ju stvar pravi boljom, i kad druge tome uči“.32 Nešto kasnije, ni


30 Platon nije bio jedini koji je ukazivao na opa snosti od zlo u po tre be go vo -

ra. Kasnije su to činili mnogi poznati autori koji se bave govorništvom. Sveti

Av gu stin, na primjer, u svom spi su De Doc tri na Cri sti a nia, kaže da go vor ima

„ve li ku moć ubjeđi va nja isto ta ko za do bro kao i za zlo“ (Sre ten Pe tro vić, Re -

to ri ka, Be o grad, 1995, str. 247). Slič no mi sli i Le mer man, ko ji kaže da se go -

vor ni štvo „može naći u slu žbi do bra kao i zla, isti ne kao i laži“ (He inz Le -

mmer mann, Le hr buch der Rhe to rik, Mun chen und Wi en, 1968, str. 41). Zlo u -

po tre bom go vo ra ba vi se i A. Ba lok. Ana li zi ra jući Hi tle ro ve po stup ke, Ba lok

ka že: „Hi tle ro vi ge sto vi i emo ci o nal ni ka rak ter nje go vih go vo ra, u ko ji ma je

raz draži vao se be do vr hun ca bli skog hi ste ri ji, u ko me je bio u sta nju da vri šti

i blju je svo je ogor če nje, ima li su isto dej stvo na nje go vu pu bli ku... Uspe vao je

da pre ne se strast na svo je slu ša o ce, ta ko da su muškar ci ste nja li i sik ta li, a že -

ne je ca le i pro tiv svo je vo lje, ma kar sa mo da olakša ju na pe tost, u za gr lja ju

moć nih emo ci ja mržnje i uz buđe nja, sa ko jih je ot klo nje no sva ko su zdrža va -

nje“ (Ob rad Sta no je vić - Si ma Avra mo vić, Osno vi re to ri ke i be sed ni štva, Be -

o grad, 1994, str. 18-19)31 Robet Dal, Demokratija i njeni kritičari, Podgorica, 1999, str. 307.32 Radovan Radonjić, Antologija znamenitih govora, Podgorica, 1999, str. 34.


u Rimu ne zaostaju u pokušajima da se govorništvo suzbije ilizabrani. U vri je me kon zu la Kra sa i Ahe no bar ba (92. godine p.n. e.), do ne sen je edikt u ko me se, pr vo, ob ja šnja va da u Ri mupo sto je lju di ko ji se pred sta vlja ju kao la tin ski re to ri ča ri, kojiuvo de ne ku no vu vr stu uče nja i oko kojih se oku plja mno goomla di ne, a po tom „sta vlja do zna nja“ da se ta kvi po stup ci neodo bra va ju. Na kra ju, auto ri edik ta, povodom te, po nji ma, kra-jnje ne po želj ne po ja ve, izriču presudu: „Na ši pre ci su utvr di lišto bi nji ho va dje ca tre ba lo da uče i ko je ško le da po hađa ju. Oveno vi ne, ko je se su prot sta vlja ju obi ča ji ma i tra di ci ji naših ota caza bra nju je mo, i sma tra mo ih pro tiv za ko ni tim“.33

Zatim, veoma dugo se ni je pra vi la raz li ka iz među go vor ni -štva i re to ri ke. Gr ci, tako, u početku pod re to ri kom pod ra zu mi -je va ju te o ri ju i prak su go vo re nja, ali ne ob ja šnja va ju po jamprak se. To ob ja šnje nje, ne nu di sa svim ni So kra to vo dvo zna -čenj sko shva ta nje re to ri ke: kao umješno sti go vo re nja i kao go -vo re nja sa mog. Ni Pla to no va opa ska, da pred me t re to ri ke ni je -su ri je či ne go stva ri, ne predstavlja ve li ki na pre dak u tompogledu. Tek Ari sto tel uspi je va da re to ri ku sa svim odvo ji odgo vor nič ke prak se, od re di joj pred met i usta no vi me tod. Ci ce -ron tu poj mov nu raz li ku či ni još ja sni jom. On se, do duše, u po -čet ku, ko le ba oko to ga ka ko da od re di re to ri ku: kao is ku stvo(di na mis), kao vje šti nu (teh ne) ili kao zna nje (epi ste me). Pro -blem rje ša va ta ko što (u svom dje lu O go vor ni ku) is ti če da podre to ri kom pod ra zu mi je va na u ku, a pod go vor ni štvom prak su(elo kven ci ju). Kvin ti li jan, pak, upo zo ra va da po sto je mno gede fi ni ci je re to ri ke, na sta le zbog raz li či tog od ređe nja nje nogpred me ta. On pred me tom re to ri ke sma tra sve ono što može bi -ti sa dr ža jem go vo ra. Sto ga je re to ri ka, po nje mu, isto vre me noi vješti na do brog go vo re nja i na u ka o do brom iz raža va nju (be -ne di cen di sci en tia). Od kasnijih rasprava na tu temu, koje sunastavljene nesmanjenim tempom i žestinom, za ni mljiv je, na

Radovan Radonjić

33 M. L. Clar ke, Die Rhe to rik bei den Ro mern, Got tin gen, 1968, str. 23.


primjer, Kan tov po ku šaj da ob ja sni u če mu je raz li ka iz me đugo vor ništva i re to ri ke. On, na i me, pra vi raz li ku iz me đu re to ri -ke kao „li je pe umjet no sti“, ko ju či ne rječi tost i elo kven ci ja, igo vor nič ke vje šti ne (ars ora to rica), kao „pri vid ne umjet no -sti“, ko ja se, da bi po sti gla svoj kraj nji cilj, služi ob ma na ma ilo gič kim po gre ška ma. Auto ri Op šte re to ri ke (Rhe to ri que ge ne -ra le, Pa ris, 1970, Par J. Du bo is, F. Ede li ne, J. M. Klin ken berg,P. Min gu et, F. Pi re, H. Tri non), re to ri ku de fi ni šu i kao te o ri juar gu men ta ci je. Dugo se smatralo da je retorika, uglav nom, te -o rij ska di sci pli na, okre nu ta smi slu i su šti ni go vor ni štva,odnosno utvr đi va nju nje go vih pra vi la i prin ci pa, tako da njomeprvenstveno treba da se ba ve na uč ni ci (te o re ti ča ri, este tiča ri,fi lo zo fi, psi ho lo zi i dru gi), ko ji ne mo ra ju da bu du, a naj češćei ni je su, do bri go vor ni ci. To bi, dru gim ri ječi ma, zna čilo da sure to ri ka i go vor ništvo ti je sno po ve za ni i uza jam no bit no uslo -vlje ni, da či ne dvi je stra ne iste cje li ne, ko je se među sob no od -no se kao sušti na i for ma. Ima, da ka ko, i dru gači jih mišlje nja.Ne ki su uvje re ni da je go vor ni štvo znat no sta ri je od re to ri ke, iza to znat no važni je. Ne ki, opet, ne pra ve raz li ku iz među re to -ri ke i go vor ništva i insistiraju na vraćanju grčkom predari sto -telo vskom određenju njenog pojma. Znameniti italijanski knji -že vnik Um ber to Eko, implicite naginje upravo takvoj soluciji,kada, umje sto da pravi bi lo ka kve raz li ke između retorike igovorništva, nu di iz vje sne di stink ci je u znače nju sa mog poj mare to ri ke. On, na i me, sma tra da re to ri ka isto vre me no i pod jed -na ko znači: a) „pro uča va nje opštih uslo va iz la ga nja da ubi je -di“; b) „ovla da va nje me ha ni zmi ma ko ji omo gu ća va ju stva ra -nje ubje dlji vih ar gu men ta ci ja“; c) „de po zit već do ka za nih ar -gu men to va nih teh ni ka ko je je društve no ti je lo već pri hva ti -lo“.34 Da ni Eko, ovom intervencijom, nije apsolvirao prob-lem, govore, pored ostalog, razlike u definisanju pojma


34 Um ber to Eko, Kul tu ra. In for ma ci ja. Ko mu ni ka ci ja, Be o grad 1973, str.

96.


retorike u raznim najnovijim enciklopedijama, rječnicima isličnim publikacijama.35

Nazad, u antici je postavljeno i pitanje koje je govorništvonajstarije i najvažnije, na koje ni do danas nije dat pouzdanodgovor. Pri tome, valja imati u vidu da naj veći broj pi sa ca kojise bave tom tematikom smatra da se pr vo po ja vi lo prav no (sud -sko) go vor ništvo, da je ono najvažnije, naj za služni je za raz vojgo vor nič ke vješti ne uopšte i naj po god ni je za ra zu mi je va njenje ne su šti ne i smi sla. Doduše, kod mnogih od njih se nećesresti izričita tvrdnja te vrste, ali na to, smislom i sadržajem,upućuju nji ho va naj zna čaj ni ja dje la. Iso krat je, na pri mjer, sud -ske go vo re sma trao za bur gi ja nje ko je se mo že tr pje ti sa mo nadan odr ža va nja, ali se go to vo sve zbir ke sa ču va nih an tič kih go -vo ra od no se na sud ske go vo re. Lo go gra fi u an tič koj Grč kojpišu sud ske go vo re. Ari sto tel, kri ti ku ju ći sa sta vljače Uput sta vaza go vor nič ku vješti nu, za mje ra ovi ma što se više ba ve me to -da ma uvje ra va nja ko je se od no se na osje ća nje su di je, ne go en -ti me mi ma ko ji su „ti je lo (bit) uvje ra va nja“ u sud skim pred me -ti ma.36 He re ni je va re to ri ka se ta kođe ba vi sud skim go vor ni -štvom. Kvin ti li ja nov udž be nik Obra zo va nje go vor ni ka na mi je -njen je sud skom go vor ni ku. Auto ri, po put Ke ne di ja, na prim-jer, ko ji tvr de su prot no37 - ili ne nude dovoljno do ka za za svo -je te ze, ili su odveć malobrojni da se suprotstave „pravnicima“.

Radovan Radonjić

35 Tako se, na primjer u poznatom Klaićevom Rječniku stranih riječi, iz

1962. godine, o retorici govori kao o „teoriji govorništva“, odnosno „nauci o

govorničkom umijeću“, dok se u Vujaklijinom Lekiskonu stranih reči i izraza,

iz 2011. godine, za retoriku kaže: „Veština lepog govorenja i tehnika besed-

ništva uopšte; počev od Aristotela definiše se kao umetnost ili veština uvera-

vanja; u savremenoj upotrebi naziv za izčavanje odnosa između verbalnih

sredstava i određenih ciljeva, uključujući i književnoumetničke; fig. kićeno a

prazno i neistinito izlaganje“.36 Ari sto tel, Re to ri ka, Novi Sad, 1997, str. 7-8.37 G. Ke nedy, The Art of Rhetoric in Roman World, Princeton, 1972, str. 60


Ovi potonji, svoja uvjerenja, osim na glavnim sadržajimaantičkih govorničkih spisa, grade i na pretpostavkama: prvo, dau ljudskom društvu, od njegovog nastanka, nema pro ce sa i od -no sa ko ji ni je su, po red osta log, i emi nent no prav ni, pa pre mato me i pred met pravne (nepisane ili pisane) regu-lative, odnos-no prav nog go vor( ni štv)a; drugo, da je pravno govorništvo uni-verzalno, budući da ni je okre nu to sa mo jed nom vre me nu i jed -noj stra ni čo vje ko vog ži vo ta, već pod jed na ko i sa go to vo svihaspe ka ta fo ku si ra pro šlost, sa dašnjost i bu dućnost i, kao takvo,više od bilo kojeg dru gog ko re spon di ra sa uni ver zu mom nje-govog bit ka i bića; treće, da je pred met prav nog go vor ništvafak tič ki sve ono što de ter mi niše čo vje ko vu esen ci ju i eg zi sten -ci ju, te da vladati tom vješti nom, znači ras po la ga ti bit nom pret -po stav kom ostva ri va nja ne samo njegovih osnov nih pra va i slo -bo da, već i važnom kom po nen tom nje go vog sve ko li kog ži vo ta;četvrto, da ta i takva njegova sveobuhvatnost čini pravno gov-orništvo toliko opštim i funkcionalnim da je iz njega mogućeizvesti, i pomoću njega apsolvirati, sva osta la go vor ni štva, od -no sno iden ti fi ko va ti sve ono što je za go vor ništvo kao ta kvo va -žno. Na tom fonu su, jednim dijelom svog smisla, i Jeringoveriječi: „Pokaže li se po je di nač no prav no oseća nje sla bim, gnji -lim, klo nu lim, i ne uz mog ne li po je di nac da sa vla da pre pre keko je mu na put sta vlja ju ne pra vič ni za ko ni i rđa ve usta no ve,bez če ga ne može da se slo bod no i sna žno raz vi je; poč nu li dago ne, ume sto da bra ne i pot po mažu; na vik ne li po je di nac dazbog to ga tr pi ne prav du i da je sma tra nečim što ne može da seiz me ni - ko će on da još i da po mi sli da ta ko ugu še no, pri ti snu -to, slo mlje no prav no ose ća nje, mo že da pla ne ži vim oseća jem iener gič nim ot po rom ta mo gde prav na po vre da ni je na ne se najed noj in di vi dui, već ce lom na ro du? Ko ni je na vik nut da mu škibra ni svo je rođe no pra vo, ka ko će moći da se oduše vlje no žr -tvu je za pra vo ce li ne“?38


38 Ru dolf Je ring: Bor ba za pra vo, Be o grad, 1998, str. 52.


Svi ti otpori, nedoumice i kontroverze, ma koliko veliki, ipak,ni jesu spri ječi li raz voj go vor ni štva i uma nji li nje gov značaj ne sa -mo za an tič ku kul tu ru i du hov nost ne go i za ci vi li za ci ju uop šte.Na pro tiv, ono je vremenom iz dig nu to, ka ko Ta cit kaže, do ni voa„sa me bo žan ske pri ro de i ne be ske mo ći“, do ko je su se lju di „mo -gli uz dići sna gom svo jeg da ra“.39 Po sta lo je je dan od te me lja nako me se raz vi ja ne sa mo cje lo kup na an tič ka knji-žev nost, već i si -stem obra zo va nja i vas pi ta nja mla dih.40 Osno va ne su no ve ško lego vor ni štva, a nji hov sa dr žaj proši ren je sa uže shvaće nog pred -me ta obra zo va nja go vo r ni ka za sud ske i po li tičke go vo re, na iz u -ča va nje eti ke, lo gi ke, psi ho lo gi je i dru gih obla sti značaj nih za or -ga ni za ci ju dru štva i vođe nje držav ne po li ti ke.41 Urađe ni su ne kivažni po slo vi žan rov ske i struk tur ne pri ro de: usta no vlje ni su kri -te ri ju mi po ko ji ma se po je di ni go vo ri me đu sob no raz li ku ju, ut -vrđen je re do sljed po stu pa ka u nji ho voj pri pre mi i is tak nut značajdis po zi ci je. Po dje lu go vo ra na sud ske, po li tič ke i sveča ne obra -zložio je Ari sto tel u svo joj Re to ri ci. Kao kri te ri jum za ta kvu po -dje lu uze to je to da li se od lu ču je (ras pra vlja i su di): o pro šlim do -gađa ji ma, tj. o ono me što se već de si lo; o bu duć no sti, tj. o ono mešto će se tek de si ti; o hic et nunc pred me ti ma, tj. o ono me što sede ša va ov dje i sa da. Sud sko go vor ni štvo (ge nus iudi ca le) je, tako,okre nu to ono me što je bi lo, te me lji se na me mo ri ji, in te li gen ci ji i

Radovan Radonjić

39 Ta cit, Ger ma ni ja, Beograd, 1969, str. 57.40 Mi lan Bu di mir i Mi ron Fla šar, na pri mjer, o to me pišu: „Re to ri ka... je bi -

la glav ni stub za mno ge književ ne ro do ve u obe an tič ke književ no sti - grč koj

i rim skoj - i to ne sa mo u pro zi već i u po e zi ji... Re to ri ka je bi la sa svim ozbi -

ljan tak mac fi lo zo fi ji pre u zi ma ju ći u svo je ru ke vas pi ta nje omla di ne” (M. Bu -

di mir - M. Flašar, Pre gled rim ske književ no sti, Be o grad, 1978, str. 219). 41 Žak-An ri Mišel kaže da an tič ka re to ri ka ne po sta vlja se bi za cilj sa mo da

na uči go vor ni štvu kao vje šti ni, već ona isto ta ko pod uča va vješti ni raz mi šlja -

nja, od no sno vješti ni „or ga ni zo va nja lo gič ke mi sli“, što pred sta vlja svo je vr sno

„uvođe nje u umjet nost vla da nja“ (J. H. Mic hel, Synthe se Ro ma i nes, Bru xel les,

1998, str. 232).


lo gi ci, a svr ha mu je do ka zi va nje pra ved nog i ne pra ved nog. Po li -tič ko go vor ništvo (ge nus de li be ra ti vum) - i kad pod stiče na ko ri -sno (su a de re qu od uti le), i kad od vraća od štet nog (dis sua de re qu -od inu ti le) - okre nu to je bu duć no sti i ni je od već za in te re so va no zaprav du i ne prav du, čast i sra mo tu. Sveča no go vor ništvo (ge nusde mon stra ti vum, od no sno la u da ti vum), okre nu to je sa da šnjo sti,svrha mu je da hva li ono što je do bro, li je po i mo ral no (la u da requ od ho ne stum), ili da ku di ono što je loše, ružno, ne do lič no (vi -tu pe ra re qu od tur pe), a kao kri te ri jum ne uzi ma to „da li je čo vjekura dio ne što štet no ili ko ri sno“, već da li je „za ne ma riv ši lič ni in -te res, iz vršio ne što uz više no“.42 An tič ki te o re tiča ri su uglav nomsa gla sni da dis po zi ci ju prav nog go vo ra oba ve zno či ne: uvod(exor di um), iz la ga nje pred me ta (nar ra tio), do ka zi va nje (ar gu -men ta tio, pro ba tio), po bi ja nje (re fu ta tio, con fu ta tio, re pre hen sio)i za vrše tak (con clu sio). Ve ći na njih sma tra da je dis po zi ci ja važnai u po li tič kom go vo ru. Po De mo ste nu, na pri mjer, tu dis po zi ci jutre ba da či ne: go vor ni kov pred lo žak (pro po si tio), do ka zi va nje togpred lo ška (pro ba tio) i even tu al no po bi ja nje (re fu ta tio). Po li tič kogo vor ništvo, osim ar gu me na ta i či nje ni ca, nu di no ve pro jek ci je ivi zi je, što do zvo lja va ve ću slo bo du iz raža va nja, uklju ču jući i ko -rišće nje ele me na ta po et skog. U sve ča nom go vor ništvu, ka te go ri -je isti ni to sti (pra ved no sti) i do bra (ko ri sno sti) osta ju u sjen ci emo -ci ja i ima gi na ci je.

Ovi i slič ni po stu la ti na dži vjeće vri je me u ko me su na sta li, ipo staće traj nom osno vom sve ko li kog raz vo ja go vor ni štva u ka -sni jim pe ri o di ma. Po dje la go vo ra iz vrše na u an ti ci osta će sve donaj no vi jeg vre me na.43 Slič no je i sa mno gim dru gim kri te ri ju -


42 Ari sto tel, op. cit., str. 31.43 Ka sni ji po kuša ji da se usta no vi tzv. po uč no go vor ništvo i go vor ništvo o

na slje đi va nju, te da se afir mišu voj ničko i (h)omi li tič ko (pro po vjed nič ko, cr -

kve no) go vor ništvo ni je su do ve li u pi ta nje an tič ku tri ho to mi ju. Ni je uspio ni

po ku šaj da se po dje la go vor nič kih sti lo va na jed no stav ne, umje re ne i uz više ne

za mi je ni lo gič kom di ho to mi jom, u smi slu da po sto je sa mo dva sti la go vo re nja


mi ma i prin ci pi ma. Hri šćan sko go vor ništvo, na pri mjer, sli je diPla to nov ide a li zam, ali ne i nje go vu fi lo zo fi ju go vor ni štva. Na -su prot Pla to nu, ko ji cilj go vor ništva ve zu je za osva ja nje ra zu ma,hri šćan ski mi sli o ci funk ci ju go vor nič ke vješti ne vi de u osva ja -nju no vih pro sto ra vje re. Ipak, ni to, kao ni či nje ni ca da Pla to -no vom ra ci o na li zmu su prot sta vlja ju in tu i ci o ni zam i ek sta zu, ne -će bi ti do volj no da iz go vor ništva ko je pre fe ri ra ju od stra ne za -sa de an tič kog go vor ni štva. Hrišćan ska fi lo zof ska mi sao, ma ko -li ko po sto ja na u svo jim osnov nim opre dje lje nji ma, ni je to li kodog mat ska da bi osta la neo sje tlji va na iza zo ve glo bal nih dru -štve nih pro mje na. Nje no osnov no re to rič ko pra vi lo – da vje rasto ji iz nad sva ke isti ne, a da se isti na mo že iz na la zi ti svim dru -gim sred stvi ma osim do ka zi va njem – ne im pli ci ra uvi jek i bez -u slov no kru ti ira ci o nal no-mi stič ki pri stup pro mišlja nju svi je ta iži vo ta. Na pro tiv, su oče na s dru gači jim za htje vi ma vre me na, tafi lo zo fi ja na pušta Ter tu li ja no vo ge slo „Cre do qu ia ab sur dumest“ (Vje ru jem jer je su prot no ra zu mu), i pri kla nja se ra ci o na li -stič kom lo go su. Već u XII vi je ku re a fir mišu se ide je Iso kra ta iCi ce ro na, pre ma ko ji ma ra zum i ri ječ, mi sao i go vor či ne te meljobra zo va nja i pro glaša va se ne pri ja te ljem dr ža ve sva ko ko po -kuša da oma lo važi ili po ti sne go vor ni štvo, tj. da ra sta vi onuljup ku ve zu iz među ra zu ma i ri je či ko ja se pre ko nje ga ostva ru -je. Ovo zbog to ga što, ka ko Džon od Sal sbe ri ja kaže, „onaj ko jipo zna je vje šti nu go vo ra do sa vr šen stva, taj će bi ti vješt sva komza dat ku ko ji mu bu deš za dao“.44 S pre va gom ide ja sko la stič kogra ci o na li zma, če mu je ve o ma do pri nio for mal no lo gič ki si stemTo ma Akvin skog, pro mo vi še se način mi šlje nja u ko me se sve

Radovan Radonjić

- do bar i loš. Suštin ski, sve su ove po dje le re la tiv ne: ne ma do brog go vor ni štva

u ko me ne ma ele me na ta fi lo zof sko-lo gič kog (re fe ren ci jal nog), i ko je ni je

prože to po et sko-emo tiv nim; ne ma go vor ni ka ko me ni je sta lo da ubi je di, da uz -

bu di i da se do pad ne.44 Ro bert Cur ti us, Evrop ska književ nost i la tin sko sred nje vje ko vlje, Za greb,

1971, str. 82.


za sni va na de duk ci ji iz ra zu ma, umje sto na po sma tra nju i in duk -ci ji. Po no vo se afir miše shva ta nje, ko je je svo je vre me no za stu -pao Gri go ri je Na zi jan ski, da je ri ječ božan skog po ri je kla i da,ako je ži va i ako ima vo lju, po sje du je istu moć kao i božan stvosa mo. Re to ri ka se iz dva ja iz sku pi ne tzv. nižih vje šti na i is tiče upr vi plan. Njen za da tak je pr vjen stve no u to me da omo gući čo -vje ku da ono naj u zvi še ni je u mi šlje nju do ve de do je zi ka. Za hva -lju jući tim pro mje na ma klat no hrišćan skog go vor ni štva po ste pe -no se po mje ra od po uč nog go vo ra (do ce re) ka go vo ru ko ji po -kre će (mo ve re). U nje mu ima mje sta i za sud sko go vor ništvo,ko je se po ne gdje iz uča va u ško la ma. U re ne san si se re a fir mišuprin ci pi an tič kog go vo r ništva, po seb no oni ko ji se od no se namo ral go vo r ni ka i stil go vo re nja. Raz vi ja se shva ta nje o go vor -ništvu kao vje šti ni nad vje šti na ma i re to ri ci kao ne za o bi la znomsa stav nom di je lu svih obra zov nih pro gra ma.45


45 „U re ne san si – ka že Gert Iding – re to ri ka se raz vi ja u ško li i na uni ver zi -

te tu, u knji žev no sti, u po li tič ko-sud skoj obla sti i u okvi ru re li gi je“ (Gert

Uding, Ein fu hrung in die Rhe to rik, Stut tgart, 1976, str. 78). Pro gra mi iz u ča va -

nja ovih di sci pli na u ško la ma raz li ku ju se za vi sno od ni voa i vr ste obra zo va -

nja. U osmo ra zred nim gim na zi ja ma, na pri mjer, či ji je za vrše tak bio uslov za

upis na uni ver zi tet, iz uča va la su se tzv. an tič ka re to rič ka pra vi la. U še sto ra -

zred nim gim na zi ja ma se, pak, prak ti ko va lo „vježba nje u elo kven ci ji“, i to u

for mi de ba to va nja. To de ba to va nje se, pre ma Vil fre du Bar ne ru, sa sto ja lo u to -

me, „da se pod ru ko vod stvom jed nog ko ji pred sje da va... iz vje stan broj te za

pro di sku tu je ta ko, što bi jed na gru pa naj pri je opo ni ra la, dok bi dru ga bra ni la“

(Wil fri ed Bar ner, Ba roc kr he to rik, Tu bin gen, 1970, str. 394). Na uni ver zi te ti -

ma, oba ve ze ove vr ste bi le su još veće. Re to ri ka se, kao na stav na di sci pli na,

iz uča va la na umjet nič kim fa kul te ti ma, ko ji su, ina če, bi li sa mo ne ka vr sta vi -

še pred spre me za upis na „pra ve“ fa kul te te (te o loški, prav ni i me di cin ski).

Vješti na ras pra vlja nja (ars dis pu tan di) se na ovim fa kul te ti ma vje žba la na

svim go di na ma stu di ja. Oba ve ze nji ho vih stu de na ta u tom po gle du ni je su pre -

sta ja le či nom za vršet ka fa kul te ta. Sma tra lo se da obra zo van čo vjek mo ra bi ti

ka dar da svo je mi sli iz lo ži na ja san, ele gan tan i uvjer ljiv način, uvi jek i svu da.


Nešto ranija propast velikih istočnih carstava, a potom slommoćne rimske imperije, sumrak ideja i vizija nastalih u helen-skom svijetu, sužavanje osvojenih prava i sloboda i prerastanjebijede u univerzalnu pojavu – koji „pokrivaju“ prvih nekolikovjekova nove ere – ima za posljedicu svojevrsno zatišje u sveko-likom društvenom razvoju, pa i u razvoju govorničke vještine. Sdominacijom monoteističkih religija promoviše se, kao domi-nantna, fiolozofija apsolutnog uma, koja u intrepretacijiTertulijana, rimskog crkvenog pisca s početka III vijeka, glasi:„Poslije Isusa Hrista svaka nam je znatiželja izlišna, kao i svakoistraživanje poslije jevanđelja“.46 Zamjena antičke (aris-totelovske) formule o čovjeku koji stremi znanju formulom obogu koji „hoće da svi ljudi dostignu spoznaju istine“, i koji tuistinu uliva u ljude putem vjere, ima za posljedicu snažnopotiskivanje filozofije i pretvaranje vjere u osnovni pojamsvekolike teorije saznanja. Teorijski rad i uopšte kritičkopromišljanje stvarnih problema života uzmiču pred talasomdogmi. Simboličan čin gotovo potpunog uzmaka filozofije predreligijom predstavlja zatvaranje tzv. Atinskog univerzita uKonstantinopolju (u doba cara Justinijana) i izgradnja Aja Sofije– hrama božje mudrosti. S pojavom crkvene organizacije, kakvustvara hrišćanstvo, monoteizam dobija čvrstu institucionalnuosnovu. Sve što su ranije radili nadareni pojedinci, ili razne filo-zofske i druge škole, stavlja se pod kontrolu te moćne super-strukture, koja sopstvene misli i ideje smatra obogotvorenim, asvoje norme nameće kao jedini kodeks pravog, istinski vjerskog,porodičnog i svakog drugog života ljudi. S ve li kim so ci jal nimpo kre ti ma u dru goj po lo vi ni XVI II vi je ka, međutim, ne sta je ta

Radovan Radonjić

Tim pri je što je, ka ko J. M. Maj fart kaže, bi lo po želj no „da se do bra vješti na

go vo re nja nađe i u audi to ri ju mu aka de mi ja i gim na zi ja, i u pjev ni ca ma cr ka va

i ka pe la, i u pa la ta ma kra lje va i vla da ra, i u sa la ma kan ce la ra i par la me na ta“

(Gert Uding, op. cit., str. 78).46 Radovan Radonjić, Političke doktrine, Cetinje, 2010, str. 95.


više od hiljadu godina duga društve na sta tič nost, ute me lje na naide a lu traže nja sa vršen stva u da tom. Pra vo na po bu nu, od nje go -va no u in te lek tu al noj kli mi pro svje ti telj stva, za jed no sa kon ku -ren ci jom svih i sve ga, po sta je bit na od red ni ca mno gih čo vje ko -vih ak ci ja i kre a ci ja. U tom kon tek stu, pri stup go vor nič koj vje -šti ni dru gači ji je ne go ra ni je. Ma nje je na dah nut, ne te ži da ovuiz dig ne u vješti nu nad vješti na ma i ma nje je pri vržen „kla sič -nim“ for ma ma i sa dr ža ji ma, ma da se i da lje na njih ši ro ko osla -nja. I ne u jed načen je. U Fran cu skoj, na sje ver no a me rič kom kon -ti nen tu i dru gdje, đe gra đan sko društvo po mo ću „ži ve ri ječi“ i„ži ve ak tiv no sti“ kr či se bi pro stor, go vor ništvo do bi ja novsnažan za mah. Ta mo đe ap so lut na mo nar hi ja nešto duže odo li -je va iza zo vi ma no ve dru štve no sti, kao u Nje mač koj na pri mjer,de mo krat ska funk ci ja go vo ra mno go spo ri je od no si pre va gu nadbi bli o teč kim stil skim vje žba ma.47 Ipak, i u ovom pe ri o du pre o -vlađu je po zi ti van od nos pre ma go vor ni štvu, s oči gled nim na sto -ja nji ma da se ono pri la go di no vim po tre ba ma i mo guć no sti ma.Na to uti ču mno gi mo men ti, od po ja ve kon sti tu ci o na li zma i afir -ma ci je par la men tar ne de mo kra ti je, te dru gih ob li ka i sa drža jade mo krat skog od luči va nja, pre ko snažnog pro do ra tzv. elek tron -skih me di ja, do po ja ve po slov nog go vo ra me na džer ske eli te.


47 Jo han Go tlib Her der to ob ja šnja va či nje ni com da Nje mač ka ni je ni Grč -

ka, ni Rim, ne go drža va u ko joj, umje sto na ro da ili skup šti na, sve važne od lu -

ke do no se vla da ri. A ta mo đe se ne go vo ri „ni pred se na tom, ni na tr gu“, i đe

„ne iz mjer na moć go vo ra“ još ni je po sta la svo ji nom građan stva, ne ma po tre be

za go vor ni ci ma i go vor ni štvom (Sre ten Pe tro vić, op. cit, str. 272). Jir gen Fle -

hling i Gert Iding, o ta kvom sta nju u Nje mač koj, to kom XIX vi je ka, pišu:

„Ofi ci jel ni kru go vi vil hel mov ske Nje mač ke go vo ri li su, do duše, ve o ma mno -

go, pa ipak nji ho ve su in ten ci je bi le an ti re to rič ke. Na rod je držan po da lje od

kri tič kog mišlje nja i go vo ra, a upra vo ofi ci jel ni držav ni go vo ri če sto su ima li

za cilj one mo guća va nje kri tič kog mi šlje nja“ (Isto, str. 273). Oto fon Bi zmark,

ma da lič no ve li ki go vor nik, smatrao je da go vor ni ci ni je su po treb ni čak ni u

par la men ti ma.


„De mon slo bo de“, ka ko bi Pe rel man re kao, na ro či to je pro ši riopo lje prav nog go vor ništva. U prav no go vor ništvo, osim tra di ci -o nal nog sud skog, spa da sve što pod li ježe pri hva ta nju i ne pri hva -ta nju, sa gla ša va nju i ne sa glaša va nju, ubjeđi va nju, na go va ra nju,ras pra vlja nju, spo re nju, kri ti ci, od lu či va nju, po traži va nju i bi ra -nju. Ta či nje ni ca, za jed no sa je zi kom pro pa gan de i dru gim„mar ke tinškim ele men ti ma“ ak tu el ne go vor ne ko mu ni ka ci je nesa mo da je bit no iz mi je ni la do me te i uti ca je par la men tar nog iuop šte po li tič kog go vo ra, ne go je na met nu la i po tre bu mo di fi ko -va nja cje lo kup nog prav nog go vor ni štva.

Ra di pri la go đa va nja no vim za htje vi ma, go vor ni štvo se su oči -lo s po tre bom svog struk tur nog, funk ci o nal nog i estet skog pre o -bli ko va nja i pre vred no va nja. Re a go va nja na taj iza zov kre ću seu ši ro kom ra spo nu – od ele men tar ne afir ma ci je ne kih kla sič nihprin ci pa i sa dr ža ja do tra ga nja za no vim rješe nji ma. Jed ni, po putOde na, na sto je da kal vi ni stič ku jed no stav nost i tre zve nost u go -vo ru pro mo višu kao je di no svr sis hod nu. Jer, ka ko kaže Oden,Kal vin je „čo vjek me to da“, kod ko jeg ne tre ba traži ti „ni us hiće -nje, ni va tru, ni bo je“.48 Na pro sto, ulo ga go vo ra „ni je da za ne -se, da iz ne na di ili pak da pa si o ni ra, već da dje lu je na ra zum i daubi je di“.49 Sa o bra zno tom ide a lu, Her der opo mi nje da go vor ni -ku ni je po treb na „ni ka kva go vor nič ka oho lost, ni ka kvo še pu re -nje, ni ka kva re to rič ka gro mo gla snost i si lo vi tost, ni ka kav go -vor nič ki uz let i ras koš, ni ka kav pa tos i ge sti ku la ci ja“, te da go -vor ni štvom tre ba da se ba vi sa mo onaj ko ji je, isto vre me no, „ve -li ki u tiši ni, do sto jan stven bez po et ske ras ko ši, rječit bez ci ce ro -nov skih ti ra da, snažan bez dra ma tičar skog op sje nar stva, mu darbez škol skog mu dro va nja, pri vlačan bez po li tič ke pa me ti“.50

Radovan Radonjić

48 A. Der me ste ter et A. Har zfeld, Le XVIe si ec le en Fran ce, Pa ris, 1934, str.

11.49 Isto.50 Sre ten Pe tro vić, op. cit, str. 272.


Dru gi, ugle da jući se na Kan ta, po ten ci ra ju pla to nov sko od -ređe nje raz li ka iz među „pra vog go vor ni štva“, či ji je za da takda ople me ni i na uči do bru i „ne pra vog go vor ni štva“, kao vješ-ti ne isko rišća va nja ljud skih sla bo sti ra di po sti za nja ne kih dru -gih ci lje va. Že lja im je da ukažu: da u kla sič nom go vor ništvupo sto je tri vri jed no sno raz liči ta slo ja – estet ski (igra i za do -volj stvo), lo gič ki (isti na) i pa ra lo gič ki (ob ma na i na go vor); daje vri jed no pažnje sa mo go vor ni štvo ko je je ute me lje no naisti ni, jer je re zul tat ra zu ma, i u funk ci ji je objek tiv nog uvje -ra va nja; da se u osno vi ta kvog go vor ništva na la ze lo gič ki iz -ve de ni „ja sni poj mo vi“, ko ji su sa mi po se bi do volj no ja ki ar -gu men ti za do ka zi va nje i na go va ra nje, ko ji ma ne tre ba ni ka -kva do dat na ob ra da i uljep ša va nje. Treći, pri kla nja jući se De -kar to voj fi lo zo fi ji ra ci o na li stič ke re to ri ke, na sto je da do ka žuda za go vor ništvo ni je pre su dan estet ski mo me nat, ni bi lo štoiz estet sko-čul nog slo ja du ha, već ra zum.51 Če tvr ti, po put Ke -ne ta Ber ka, Dej la Kar ne gi ja i Ha i ma Pe rel ma na, afir mišu ide -ju no ve re to ri ke. U go to vo svim ovim re a go va nji ma mi sli sena iste prin ci pe i za htje ve, tj. na po tre bu i mo guć nost da se go -vor ništvo uop šte više raz vi je i una pri je di. Je di no po bor ni ciide je no ve re to ri ke svom pred me tu pri la ze raz li či to i s po seb -nim am bi ci ja ma.

Po tre ba za ovom „no vom re to ri kom“, sma tra ju po bor ni ci teide je, rav na je onoj ko ja je svojevremeno Pla to na mo ti vi sa la dapo nu di svo ju „no vu re to ri ku“. Nji hov uči nak, među tim, ni jeimao čak ni Pla to no ve do me te.


51 De kart je uvje ren da je sna ga raz mi šlja nja, a ne fan ta zi ja, ta ko ja od luču -

je hoće li go vor bi ti do bar ili ne. On kaže: „Oni ko ji naj jače ra suđu ju i ko ji naj -

bo lje mo zga ju o svo jim mi sli ma, ka ko bi ih uči ni li ja snim i raz go vjet nim, mo -

gu uvi jek da naj bo lje ubi je de u ono što iz lažu, pa ma kar go vo ri li sa mo do nje -

bre ton skim, i ma kar da ni je su ni kad na u či li re to ri ku“ (P. Gu ir raud, Sti li sti ka,

Sa ra je vo, 1964, str. 22).


Edmund Berk, ta ko, no vu re to ri ku de fi niše kao „upo tre bu je zi kana ta kav način da se pro iz ve de že lje ni uti sak na slu ša o ce ili gle da -o ce“.52 No va re to ri ka se, po nje mu, raz li ku je od „sta re“, ne po to -me što ne ma „na go va rač ki aspekt je zi ka“, ne go po to me što joj jedru ga či ja „stra te gi ja moći pri vlače nja“. Berk, naime, kaže: „Raz li -ka iz među ‘sta re’ re to ri ke i ‘no ve’ re to ri ke može se shva ti ti na ovajna čin: dok je za ‘sta ru’ re to ri ku ključ ni po jam bio na go va ra nje, anje go vo na glaša va nje je leža lo u svje snoj na mje ri, ključ ni po jam‘no ve’ re to ri ke je iden ti fi ka ci ja ko ja dje li mi ce mo že uklju či va ti ine svje sne fak to re u svom dje lo va nju“.53 I no va re to ri ka se, da ka -ko, slu ži vješti nom go vo ra, i neo dvo ji va je od lo gi ke, eti ke i este -ti ke. Pri kla nja ju ći se lo gi ci sin kre ti zma, što ga je na met nu la no vo -vje kov na na uč na i te o rij ska mi sao, Berk sma tra da sa vre me no go -vor ništvo nužno pod ra zu mi je va sa rad nju svih fi lo zof skih di sci pli -na sa svim pe da go ško-psi ho loškim, ko mu ni ko lo škim, po li ti ko -loškim i so ci o loškim na u ka ma. Njegovo mišlje nje, među tim, nedi je le mno gi, i to ka ko u po gle du nužno sti ob je di nja va nja svih di -sci pli na ko je se ba ve go vor ništvom, ta ko i u po gle du po tre be da seono osla nja na te o rij ske i na uč ne prin ci pe.

Glavne intencije Dejla Kar ne gija u afirmaciji ideje nove re to ri -ke ve o ma su bli ske ide a li ma ne kih Kvin ti li ja no vih sa vre me ni ka,ko ji su tvr di li „da je pri rod no sa mo ono go vor ništvo ko je po t pu -no li či na sva ki da šnji go vor“.54 Kar ne gi, na i me, sma tra da go vo -r ni štvo tre ba da bu de ne ka vr sta proši re ne kon ver za ci je, bu du ći dasa vre me ni čo vjek traži „’pri rođen na čin go vo ra’, sa mo ja čim gla -som“.55 Ob ja šnja va jući za što ta ko mi sli, on ka že: „Dva de se tihgo di na ovog sto ljeća (odnosi se na XX stoljeće – R. R.) ro di la seno va ško la go vor ni štva. U skla du s du hom vre me na, ta je ško lamo der na i prak tič na po put auto mo bi la, saže ta po put te le gra ma,

Radovan Radonjić

52 Sre ten Pe tro vić, op. cit, str. 278.53 Isto, str. 277-278.54 Kvin ti li jan, op cit, str. 534.55 Da le Car ne gie, Psi ho lo gi ja uspje ha, Za greb, 1982, knj. III, str. 152.


efi ka sna po put re kla me. Da na šnje slu ša telj stvo ne pri hva ta vi ševa tro me te ri ječi ko ji su ne ka da bi li u mo di. Sa vre me ni sluša o ci,bez ob zi ra na to da li je u pi ta nju pet na e stak lju di na po slov nomsa stan ku ili hi lja du lju di pod ša to rom, že le da im se go vor nikobraća na isti ne po sre dan na čin na ko ji se go vo ri s ne kim od slu -ša la ca u obič nom raz go vo ru, ali gla sni je i ener gič ni je“.56

Ha im Pe rel man, za raz li ku od Ber ka i Kar ne gi ja, ne ma u pr vompla nu go vor ni štvo uopšte, kao ni op šte pro ble me go vor ništva. Nje -ga in te re su je sa mo prav no go vor ni štvo, i to u znat no ši rem okviruod ono ga što se pod ovim tra di ci o nal no pod ra zu mi je va lo. Pe rel -man za ko no dav ca i su di ju sma tra glav nim re pre zen tan ti ma prav -nog go vo rništva, ali ne i je di nim go vor ni ci ma u pra vu. Na isti na -čin go vo ri i o raz liči tim audi to ri ju mi ma u pra vu, ko jih mo že bi tiviše i u sud ni ca ma i u par la men ti ma, ali i iz van njih. On prav nipro ces po sma tra ne sa mo kroz glo bal no uza jam no pre pli ta nje iuslo vlja va nje stva ra nja i pri mje ne pra va, već i kroz stva ra nje i pri -mje nu ti pič nih prav nih aka ta i u nji ma sa drža nih prav nih pra vi la (ato su, po nje mu, usta vi, za ko ni, pod za kon ski opšti ak ti, po je di nač -ni uprav ni, pri vat ni i sud ski ak ti), te po na ša nje su bje ka ta na ko je seti ak ti i pra vi la ne po sred no od no se. In si sti ra ju ći na to me da sva kiod tih seg me na ta ima svo ju re to ri ku, Pe rel man go vo ri o prav noj re -to ri ci dru štva, re to ri ci usta vo tvo ra ca i za ko no da va ca, pod za kon -skoj re to ri ci, re to ri ci uprav ne vla sti, sud skoj re to ri ci. On prav nomgo vor ni štvu ne pri la zi s ci ljem da po nu di sve od go vo re na iza zo veko ji ga pra te, već s na mje rom da dio tih od go vo ra po tra ži u te o ri jiar gu men ta ci je i po moću nje. Taj Pe rel ma nov na um po seb no se od -no si na sud sku re to ri ku, ko joj po kla nja naj više pažnje i iz či jih pri -mje ra iz vo di po je di ne opšte za ključ ke.

Pro mje ne u uslo vi ma ži vo ta i nači nu ži vlje nja, ko je je do ni je lana uč no-teh no lo ška re vo lu ci ja, učinile su, pored ostalog, da bri gaza raz voj sa vre me nog go vor ništva, makar i za kratko, pa dneispod dozvoljivog nivoa. Ni ti ima do volj no or ga ni zo va nih ob li ka


56 Isto, str. 151-152.


iz u ča va nja go vor ni štva, ni ti ih pra ti od go va ra juća li te ra tu ra. Iz uča -va nje go vor nič ke vješti ne u okvi ru ofi ci jel nih obra zov nih si ste mai pro gra ma, uko li ko ga uopšte ima, uz gred no je i par ci jal no. Slič -no je i u ra znim ško la ma za me na dže re, no vi na re i dru ge dje lat ni -ke na ja v noj sce ni u ko ji ma se iz u ča va ju dje li mič no po je di ni psi -ho lo ško-etič ki i sti li stič ki aspek ti go vor ni štva, bez do volj nog uzi -ma nja u ob zir nje go vih dis kur ziv nih teh ni ka i si ste ma (me to da)uvje ra va nja. Si tu a ci ja ni je bo lja ni u po gle du li te ra tu re, po seb noudž be nič ke. Naj veći dio ogle da i stu di ja u ovoj obla sti ku di ka mose vi še ba vi ra znim kon tro ver za ma an tič kog go vor ni štva, od no snoisto ri jom go vor ni štva, ne go kru ci jal nim pi ta nji ma i pro ble mi maak tu el ne go vor nič ke prak se.57 Nji ho va okre nu tost sa vre me nomgo vor ni š tvu po pra vi lu je li mi ti ra na uvje re njem da je prošlo vri je -me „zla to u stih“ go vor ni ka, te da sa vre me ni čo vjek ne ma po tre be„da troši vri je me i no vac na uče nje me ha ni za ma go vo ra, na stan kagla so va, fo net skih pra vi la, kiće nih ri ječi i go vor ni č ke ge sti ku la ci -je“.58 Sa vre me ni pi sci sli je de u ve li koj mje ri Fih te o vo shva ta nje,po ko me se „go vor nič ka vešti na ne može ni kad steći si ste mat skimuče njem“, već sa mo „si ste mat skom ži vom vežbom“.59 U tim pro -mi š lja nji ma po ne kad ne ma mje sta ni za ono li ko ra zu mi je va nja te -o rij skog u go vor ni štvu ko li ko ga je svo je vre me no po ka zi vao Bje -lin ski, sa vje tu ju ći za in te re so va ne za ovu ma te ri ju: „Ako že li te dalju di ma ko ji na me ra va ju da po sta nu go vor ni ci da te sred stvo zapro u ča va nje go vor ništva – ne moj te da pi še te re to ri ke, ne go sa be ri -te govo re po zna tih go vor ni ka svih ve ko va i na ro da, pro pra ti te ih

Radovan Radonjić

57 Iz u ze tak u tom po gle du, pred sta vlja ju stu di je po sveće ne raz liči tim go vor -

nim sti lo vi ma, od no sno raz li ka ma iz me đu sta rog (ari sto krat skog) i no vog (de -

mo krat skog) go vor ni štva (K. Kmeil, De moc ra tic Elo qu ency, New York,

1990), od no sno knji ge (udž be ni ci) u ko ji ma se upo re đu ju kla sič ni ob li ci i prin -

ci pi go vor ništva sa sa vre me nim po tre ba ma (E. P. J. Cor bett, Clas si cal Rhe to -

ric for the Mo dern Stu dent, New York - Ox ford, 1990).58 Da le Car ne gie, op. cit, str. 7.59 Mi li voj Po po vić Ma vid, Le po ta ka za ne re či, Be o grad, 1996, str. 501.


po drob nom bi o gra fi jom sva kog auto ra i po treb nim isto rij skimoba ve šte nji ma; ta ko će te uči ni ti ve li ku uslu gu i go vor ni ci ma i ne -go vor ni ci ma“.60

Tri se stvari, međutim, nijesu promijenile.Prvo – nije se promijenila, u smislu da je manja nego rnije,

čovjekova potreba za go vo r ništvom. Umje ti do bro go vo ri ti i da ljeje ne za mjen lji va kom po nen ta čo vje ko vog psi hič kog, in te lek tu al -nog i pro fe si o nal nog bića i bit na pret po stav ka nje go vog kva li tet -nog uče stvo va nja u ras pra vlja nju i od lu či va nju, naj pri je o pi ta nji -ma i pro ble mi ma sop stve nog ži vo ta, a po tom i o op štim, za jed nič -kim te ma ma i di le ma ma. Biti stvarnim sudionikom u pro ce si maob li ko va nja slo bod nog i de mo krat skog svi je ta i ži vo ta, znači bi tispre man i spo so ban: da se sop stve na lič nost u sva koj pri li ci is kažekao kul ti vi sa na, kre a tiv na, pred u zi mlji va i pre po zna tlji va; da se usvi je tu de mo krat skog suži vo ta raz liči to mi slećih, sop stve ni in di vi -du a li tet i in te gri tet iz ra zi na auten tičan i uvjer ljiv način; da se sop -stve ni ci lje vi i in te re si iz lažu i bra ne sa o bra zno da tim dru štve nimokol no sti ma i po tre ba ma, na način ko ji pod ra zu mi je va to le ran tan iko rek tan od nos pre ma mi šlje nji ma, sta vo vi ma i in te re si ma dru gih;da se ne sa gla sja, spo ro vi i kon flik ti rje ša va ju mir no i ra zum no,sna gom ar gu me na ta, a ne ar gu men ti ma si le i pri nu de. I obr nu to,čo vjek ko ji je lišen stil ski i je zič ki do tje ra nog, funk ci o na l nog, etič -ki ute me lje nog i estet ski ob li ko va nog go vo ra li šen je vi ze za ži votko ji ima smi sla i vri je dan je pošto va nja. Bez vje šti ne do brog go vo -re nja ni je mo guće raz vi ti raz ne ob li ke kon struk tiv nog i ko o pe ra tiv -nog is tra ži va nja stvar no sti, pre vla da ti pred ra su de, raz bi ti unu -trašnje sku če no sti, ob u zda ti si le spo ljašnje pri nu de i re pre si je, pro -ši ri ti gra ni ce pra va i slo bo da. Kul tu ra go vo ra i umjet nost de ba to -va nja, kaže Spens, isto su što i umjet nost ži vlje nja, bu dući da u ras -pra vu ula zi mo „za to što mo ra mo, za to što to ži vot zah ti je va, za tošto je, na kra ju kra je va, i sam ži vot ras pra va“.61


60 Isto, str. 502.61 Ge rry Spen ce, Ras pra vom do po be de, Be o grad, 1996, str. 25.


Drugo – nije se promijenio princip da čovjeku odgovara gov-orništvo njegovog, a ne nekog drugog doba, odnosno činjenjica dagovorništvo kao takvo od svog nastanka ima neke imanentne tra-jne vrijednosti. Tako, čo vje ku po stin du strij ske ere od go va ra go vor -ništvo ko je je dru ga či je od an tič kog. To se prvenstveno od no si naone njegove ele men te ko ji su ga či ni li, ili još či ne, ne kom vr stomumjet no sti. Sa vre me ni čo vjek, prag ma tičan i su očen s mno go broj -nim iza zo vi ma tzv. br zog ži vlje nja, go vor ništvo ne do ži vlja va kaoumjet nost i ra zo no du, niti i ma vre me na (i ras po loženja) da slu šago vor ni ka ko ji du go go vo ri. Nje mu tre ba krat ka, ja sna i pouzdanapo ru ka, sa op šte na jed no stav no, opu šte no i du ho vi to. No, ima ipuno toga što savremeno go vor ništvo ne pod ra zu mi je va ma nje odkla sič nog. Nje go vu va lja nost ne od ređu ju samo otvo re nost pre maza htje vi ma ko je na meću re zul ta ti no vi jih is tra ži va nja u obla sti pe -da goško-psi ho loških, ko mu ni ko lo ških, po li ti ko loških i so ci o loškihna u ka, nego i oslo nje nost na pro vje re na kla sič na go vor nič ka pra -vi la i prin ci pe. Za htje vi u po gle du for mi ra nja go vo r ni ko ve lič no stii nači na nje go vog ko mu ni ci ra nja s audi to ri ju mom, nijesu manjinego ranije. Sa vre me no go vor ništvo, osim to ga, kao i ono prijenjega, tre ba da bu de i dovoljno uvjerljivo – i li je po. Da na šnji čo -vjek je ste dru gači ji od svo jih pre da ka u ko ječe mu. Pro mi je ni le suse mnoge nje go ve na vi ke i po tre be. No, privući će ga samouvjerljiv govor, a osje ćaj za li je po i dalje mu je ostao.

Treće – i dalje važi pravilo da čovjek koji ne njegujegovorničku vještinu – na najbolji način, i najviše što može – činigrešku i grijeh. Grešku, jer se lišava jedne od najvažnijih pret-postavki du ho v no, i svakako drugo, ljepšeg i bogatijeg života.Grijeh, jer ne cijeni jedino svojstvo kojim ga je priroda obdarilau odnosu na ostala ži va bića – i to ne kao apsolutnomprivilegijom, već kao nadoknadom za neke fizičke i psihičkeinsuficijencije spram onog što ona imaju.

Documents

IZAZOVI I ISKUŠENJA GOVORNI KOG UMIJE Amaticacrnogorska.me/files/53/20 radovan radonjic.pdf · 366 MATICA, proljeće 2013. www. maticacrnogorska.me i razvojnim programima - ili ne