Isidora Sekulic Kronika Palanackog Groblja

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

КРОНИКА ПАЛАНАЧКОГ ГРОБЉА – СЕКУЛИЋ 1

Antologija SRPSKE KNJIŽEVNOSTI




Isidora Sekulić

Kronika palanačkog groblja

„Antologija srpske književnosti“ je projekat digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti

Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft®

Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela. Nosioci projekta ne preuzimaju odgovornost za moguće greške.

2010.




Isidora Sekulić


KOSTA ZEMLJOTRES ……………………………………………………………………………………………………………………………. 5

GOSPA NOLA …………………………………………………………………………………………………………………………………….. 16

AMBICIJE, DIM …………………………………………………………………………………………………………………………….. 67

VLAOVIĆI …………………………………………………………………………………………………………………………………….. 117

KNJIGA DRUGA ……………………………………………………………………………………………………………………………….. 128

DECA ………………………………………………………………………………………………………………………………………………. 129

LJUDI S KAŠIKARE ……………………………………………………………………………………………………………………….. 155

PALANKA I NJENI POSLEDNJI GRCI ……………………………………………………………………………………………. 166




Rad ovaj posvećujem seni moga oca Danila Sekulića

Nas dvoje, iako još mladi oboje — svako svojom mladošću — uočavali smo letopise malih naših gradića, sela i grobalja. Valjda pod slutnjom da ćemo i mi u trećoj generaciji civilizovane porodice, a u drugoj školovanih ljudi, zatrti se.

Zašto grobovi nisu ponosni znaci? zašto naš svet brzo propada i istrebljuje se? zašto školovani i daroviti degenerišu ili izumiru u drugoj ili trećoj generaciji? zašto se od porodičnog imanja ne sačuva bar pristojan ostatak, imena i časti radi? zašto se zdravlja tako brzo potkopavaju? zašto roditelji ne žrtvuju svoje strasti, sujete i sebičnosti, mesto da žrtvuju svoju decu? zašto učitelji ne zapažaju u roditeljskoj kući nezapaženu sposobnu decu? zašto škole ne razlikuju kad je u detetu dar iz intelektualnog, a kad iz moralnog izvora? zašto sugrađani ne prihvataju siromašnu sposobnu decu, ili siročad bez matera?... zašto je sve to gola istina, a ne šarena priča?



KOSTA ZEMLJOTRES

Pod velikom granom čuvenog oraha na groblju vide se još ostaci groba Koste

Zemljotresa. Grob je i bio siromaški, a oduvek su ga još gazila deca kad dođe vreme zrelim orasima. Siromah Kosta Zemljotres. Niti je u vreme njegove sahrane drvo bilo ovaj carski orah koji je sada; niti je velika grana baš njegovu grobu htela praviti prisenak; niti je u nesrećnom čovečuljku bilo ičega od zemljotresa. Nadimak taj je bio i ostao samo slučajna i sporedna stvar u životu majstor Kostinom.

Nekada svima u varošici poznati Kostica šnajder bio je malo, slabašno, mirno stvorenje. Kao pravi i rođeni šnajder nije ni mogao drukčiji biti. Jeste li zavirili kadgod u radionicu gde sede, u fuseklama i prslucima, šnajderski momci? Tvrde četvorougaone stolice bez naslona s kojih se oni satima ne dižu, i koje im kosti stružu i butine presecaju, pa siroti samo odlažu nogama. Glave večito pognute. Nos, usne i oči tegle se stalno za koncem, isteraju lice iz glave i izvuku dugačku šiju. A desna ruka od jutra do mraka ubada, probada, istrzava konac; i kako se taj konac sve više i više krati, ruka sve češće cima ugnute grudi i klimatavu glavu; naposletku, pri kidanju konca, zadrma glavom tako da vilice zveknu i jezik dođe u opasnost. Mali Kostica bio je još i nekako skresan: brada mu skresana da je skoro i nema, ramena mu skresana kao da je riba trebao biti. Mala stopala; sitan glas; tanke ruke izmučenih prstiju na kojima su poslednji zglavci kao oglodani, od tvrdih dugmeta, štavljene postave, jakih konaca, i vrele materije ispod utije koja prosto ljušti šnajderske prste.

Kostica je bio od onih „jedinaca” koji su to po cenu da se rode siročad. Roditelji su mu bili: jedna suviše u godine zašla kćer seoskog popa koja je prešla u varošicu i tu se utešila udavši se za drevnog puškara; i taj puškar, nekada prvi momak, a na kraju samo firmonosac radnje koju odavno vode njegovi oženjeni sinovi iz prvog braka. Stari mladenci, na svoje vlastito čudo, rodiše sina, i stadoše kriti dete. Palanka onda navali na babicu. A babica zapisa, kod vlasti, nečuvenu stvar: da misli da je dete muško.

Sva tri dušmana malog Kostice odoše nekako ubrzo na drugi svet; prihvatiše tada dete mladi puškari, i dadoše mu krevet u velikoj fijoci za kapsle. Na kapslama za metke je spavalo dete sve dotle dok jednoga dana ne pokaza veštinu da kroji i šije devojčicama za lutke. Puškari ga onda isteraše. I tako dečko uđe u svoju profesiju, i to sasvim pravilno, na osnovi talenta.

Neku anatomiju i neku estetiku je nosio u sebi mali kalfica. Sve što je kriva linija, to on tegli i prošiva za mašinu. Rukavi njegovi su bili čuveni, kao živi. Majstor ga je cenio; malo malo pa zvizne neku poruku svom mlađem kalfi, Kostici; ili mu hitne paket iskrojenog komada u krilo.

Jednog dana zapodenu se teoriski razgovor u šnajdernici. Kostica, drugi kalfica, dok ćuta, ćuta. Pa onda uturi noge u cipele, ustade, i poče: „Pantalone, majstore, to je teška stvar. Eno, pogledajte one oficire što idu tako prekoputa. Pogledajte koračanje, pogledajte



nogavice. Ali to odelo nije ovde rađeno. Evo kako ja mislim, majstore. Rukavi ako ne valjaju, ima kaput; kaput ako je s felerom, tu su rukavi. A pantalone, to vam je nogavica, i šlus. Znam, znam, ima veština, ima dobra ruka, ali ima i drugo, a to su makaze. Prave šnajderske makaze, alat! a ne ovo s čime se i vi i drugi mučite. Štric, štric, glođu makaze čoju, glođe čoja makaze, kad pogledate, rez vam sav čupav od runja, a ispod kroja štofane prašine kao da su drva testerena... Znam ja, majstore, šta govorim, i video sam to što govorim, i eto toliko sam hteo reći, i hvala što ste me saslušali.”

Šnajdernica se zaprepastila. Majstor je promenio deset izraza lica, a prvi kalfa i dvadeset. „Pa dobro, a gde si ti video te makaze što same kroje?” zapita naposletku majstor. „Video sam; a sam vam hvala što se ne naljutiste.”

Kostica kao da je tog dana položio neki važan ispit. Dobi rang i u radionici, i na ulici, a naročito u zanatliskoj čitaonici u koju je odlazio mnogo češće od drugih. Istinu govoreći, čitaonicu je Kostica zavoleo okolišno: kad je osetio da mu i u muškom i u ženskom društvu smeta babičin zapis. Postepeno, počeo je u čitaonici da se posvećuje i nacionalizuje. On nije shvatao stvari dobro povezano, ali je izveo neki registar o geografskim i političkim činjenicama u vezi sa srpskim narodom.

Čitao je naročito rado pokrainske listove, i u njima dopise prostog sveta, pune činjenica. Sve je to on nosio u sebi kao neku tajnu. Jedared samo poveri se poslužitelju čitaonice. „Znaš, kad tako čitam o Srbiji, Bosni, Crnoj Gori, a naročito o onom Sandžaku, koji nikako ne mogu da uhvatim ni gde je ni kako je, osećam da mi nešto iz srca raste, ovde, gore, gore, i grudi mi budu tesne.”

Jednog jutra uđe Kostica u šnajdernicu sa duguljastom kutijom. Izvadi nove novcate fine šnajderske makaze. Dva nejednaka noža, klin na opruzi, uške za prste kako prsti zahtevaju. Uze Kostica komad postave, rasprostre je po stolu za krojenje, udenu desnu ruku u makaze, prstiće leve ruke skupi kao plajvaz i učini njima u vazduhu nekoliko poteza kao da crta, i onda, odlučno, i nekako elegantno, rinu makaze u materiju. Koliko što blesnuše, bez jednog škripa ispadoše makaze iz platna. Još dva tri puta tako, i pojavi se fini model pantalona.

Svašta se govorilo među palanačkim krojačima. Da Kostica već odavno ima makaze i odavno zna krojiti pantalone, i sigurno i gerok i pelerinu; da je lisac lukavi; da ga treba izbaciti iz društva i iz čitaonice zanatliske; da s krojenjem pantalona još nije dokazao da je muško.

Ipak je sve to izašlo na dobru prekretnicu u životu Kostinu. Još neko vreme je ostao kod starog gazde, ali sad je on krojio, zviždao i hitao iskrojke. Posle se oslobodio, dobio diplomu, radio na parče kod raznih majstora. Jednog dana iznajmio dućan i počeo samostalan rad. Čitaonica ga je prva dočekala s novim imenom: majstor Kosta. Posle se ono čulo više i više, na pijaci, u odborima zanatliskog udruženja, u opštini.

Šnajderski momci bez rada i mali krojači bez materijala nisu ispuštali iz usta ime majstor Kostino. Nekim devojkama se učini da je novi majstor i porastao i raskrupnjao se. Drugi i možda veći deo palanke nastavio je staro, ono što palanka smatra „šalom”: da izviruje hoće li odnekud maler, nesreća, bruka na čoveka. U jednom društvu u kavani umalo se jednom ne posvađaše iznoseći dokaze za i protiv majstor Kostinih profesionalnih i fizičkih



svojstava i preimućstava. Jedan će tad uzeti da umiri. „Mora se priznati da je čovek napredovao i sve teškoće, kao što se valja, postepeno savlađivao. Počeo od rukava, prešao na kaput, pa na pantalone. Sad ima još da se pokaže majstor za suknje, i onda ćemo mu priznati majstorstvo, i šnajdersko i ono ostalo.”

Tek što se smej stišao, u kavanu ulazi majstor Kosta, i pravo tome stolu i praznoj stolici do govornika. Ima tako trenutaka kad su pogana reč i kazna na dlaku blizu, pa se tek opet razmimoiđu. Sede majstor Kosta, poruči neki slatkiš, kako to već biva, tačno oseti da mu se niko nije obradovao. Zbuni se, zaboli ga, i upade u drugu neumesnost. „Prođoh, vidim ima drugova, pa rekoh, da uđem, i baš da se i potužim. Sad me čisto sramota. Ali kad sam već počeo, de, recite mi, zašto svet meni pakosti, zašto me kalja? Jesam li kakvu sreću video? Jesam kome šta skrivio? Smetam li kome? Ceo dan radim kao stoka, s jednim momkom; pred veče prosto pretrgnem, legnem na onaj moj krevetac i izjaučem se u sebi, ovako slab i grozničav. Niko ne zna kakav je moj život, ali pakost tera svoje... Što ne odoh nekuda u beli svet, pa da slugujem do groba, ali da ne gledam očima šor i komšiluk. Veći su i od Boga i od cara šor i komšiluk! Što oni hoće, u čemu se slože, to bude... Ali šta vredi sad o tome govoriti. Prođe najbolja mladost. Gde je koza vezana, tu ima i da pase. — E, hvala na društvu.”

Tek što je majstor Kosta izašao, a onaj govornik tiho zapeva:

Oj Kostice, tugo moja,

Šta će tebi deca dvoja,

Kad ne mogu biti tvoja.

Tačno je osetio majstor Kosta moć šora, i da ne može ni od dalje od šora. Ne samo da je u njemu ostao, nego je, nekako kad mu bi četrdeset godina, u tom šoru i kuću kupio. Običnu palanačku kuću na uglu, s tri prozora i dućanom na front, i sa dva prozora u sokačetu i bašticom pozadi. Sad mu rade nekoliko momaka u radionici. I pričaju da se majstor pročudačio. Sve više šije za gospodu, pa je toliko akuratan da niko ne može s poslom da mu ugodi, i da se to već više i ne isplaćuje. Osećao je i sam majstor Kosta matorog momka u sebi. Vidi dobro da se, što se njegove ličnosti tiče, proaljkavio. Na sebe meće odelo koje momci pokvare. Boji se starosti. Da li da se ženi? Nude mu i devojke, i udovice, s decom i bez dece, ali se on nekako okreće i od onoga što mu je par, i od onoga što bi trebalo da mu laska. Došao je u one godine kad čovek još poželi neku želju, ali ne želi da se ona i ispuni.

Jedne godine, o vašaru velikogospoinskom, koji praznik je bio i slava majstor Kostina, pozove on neke svoje mušterije iz okoline, s porodicama. U tom društvu stiže i jedna devojka, visoka, krupna, inače tuđa, ničija, pola slušče pola usvojenica, kod imućnog prerađivača koža. Nije lepa, ali nekako sva čista. Ristana se zvala.

Gazda Spasa kožar, velika lažitorba u razgovoru, ali tačan kad što obeća, i milostiv sirotama, poveo je Ristanu na vašar zato što joj je to obećao, a ne s nekim drugim namerama. A baš da je i pomišljao na priliku neku za udaju, majstor Kosta mu pri tom zaista ne bi dolazio na um. Ali majstor Kosti zamače za oko zdravlje Ristanino, smernost, neki sladak glas, i naročito osmejak, koji, uostalom kao kod svih što od tuđina strepe, nekako



dugo ostaje na licu. Stade majstor Kosta misliti baš ono što gazda Spasa nije mislio. Pozva Ristanu u baštu.

Velika Gospojina je sladak praznik u slatkoj prirodi predjesenjoj. Žuto lišće je još ukras; toplo je; cveća puno po svima lejama. I to naše domaće cveće je uvek nekako slatkih boja. Pita majstor Kosta gošću svoju ovo ono. Ristana priča život sirote: život pun rada i želja, mladost punu straha od starosti. Malo-malo pa kaže neki čudan izraz; srpska reč, ali neobična. „Majka mi je bila tamo odnekud iz Sandžaka, pa eto tako ponešto još kažem kao ona, mada sam sasvim mala ostala siroče.” Majstor Kosta oseti da mu nešto raste iz srca. Sva ona maglovita znanja iz čitaonice pojaviše se u glavi. Pojmovi o onom tajanstvenom Sandžaku stadoše se brkati s trenutnim okolnostima. Ristana, to je naš svet, mučenik. Gazda Spasa, plav i debeo kao bundeva, učini se majstor Kosti mrki Turčin, i kriv za nešto. U samom sebi oseti kao neki pokret za patriotsko delo. Jednom rečju, mali šnajder se zaleteo da se oženi.

Ristana, naravno, bez ikakve libljivosti, pristade odmah na sve. Gazda Spasa je brže-bolje ispričao nekoliko laži o svojim predviđanjima, i obećao devojci skromnu spremu, koju je, o svadbi, lično i doneo. I tako Ristana neočekivano postade majstorica i svoja gazdarica.

Šor je odmah podelio uloge. S jedne strane se rasklimatala daska na plotu; s druge strane, jednako preleće mokro rublje u majstor Kostinu baštu, i mora neko da ide da se izvini. Majstorici Ristani sve to milo. Još je porasla kanda, i još više se snagom obložila. Ne izgleda rđavo ni majstor Kosta, ali je njegova bolja polovina veliku senku bacala na njega. Varošica zove njega „džepni muž”, a nju „vesela udovica”, i svi čekaju da vide ko je koga bolje prevario.

Ispalo je tako da su majstor i majstorica prevarili palanku. „Vesela udovica” rodi sina. Krstiše dete Srećko, jer je roditeljima sreću donelo. Malo beše, pa dođe drugi srećko, kome majstor Kosta, iz zahvalnosti prema ženi, izabra ime Rista. Posle dve godine dođe i Seka. U majstor Kosti poraste sujeta oca. Počeo je bogme i da se hvasta, pa i da vraća milo za drago. „Hvala velikom Bogu, bi kako on reče, a ne kako šor hoće. Šta će tebi deca dvoja — je l' tako beše? Troja su tu! izvol'te da vidite! I svi zdravi i grlati. A nije rđavo ni meni, ni mojoj majstorici. Što više dece, sve više mušterija!”

Nije preterivao majstor Kosta. Porudžbina vazdan; u kuću se kupuju nove stvari; deca vesela i napredna. Majstorica je sve nešto volela da kupi stvari od metala. Govorila je: to deca ne mogu razbiti. Ali je bilo jasno da uživa u onom nečem prodirućem što imaju predmeti metalni. Šor je virio kroz svih pet prozora. „Svuda joj se nešto cakli; trebala se Sandžakuša udati za klomfera.” Istina je bilo i to da su deca dosta galame i nestašluka izvodila. Nekako je nečega na pretek bilo u svakome od njih. Srećko jednom rukom vrti točak na bunaru. Rista, kad ga momci zadirkuju, nadgovori i nadmudri sve. Seka se utrkuje s psima i sa ždrebetom. Ali su u osnovi deca bila dobra, nisu činila štete ni pakosti ni ljudima ni životinjama. Majstorica se ponekad ipak potuži na urnebes i tutanj. A majstor Kosta brani decu i svoje uživanje: „Neka ih, nije ovo saborna crkva?”

Majstor Kosta se u poslednje vreme nekako sve više i više u slikama izražavao. Malo sreća, malo čitaonica, čoveku se mašta pothranila. Jednom, kad je opet s oduševljenjem govorio o živosti svoje dece, reče: „Šta graja, šta tutanj! kad se svojski razigraju, u mojoj je



kući pravi zemljotres!” Kako tu reč jedared upotrebi, nekako mu se naročito dopade, i više se od nje nije odvajao.”Lepo kaže onaj u dopisu: Car spava, novaca nema, a narod se buni. Odavno ja vama pretskazujem da će biti loma i zemljotresa.” Ako je nered na stolu za krojenje: „Je li zemljotresa bilo ovde?” Ako pijan čovek na ulici tetura i zapleće: „Ovaj misli da po zemljotresu gazi.” I tako iz najsrećnijih dana njegova života ostade čoveku ime Kosta Zemljotres. Naravno. nije se ljutio. Od njegovo troje zdrave dece je potekao izraz. S nekom sujeverom je negovao tu reč. Činilo mu se, taj zemljotres, ta nemirna deca, to je velika njegova pobeda onde gde je možda i on sam pomalo sumnjao da može pobediti.

Ali kao što sve oko čoveka u toku njegove sudbine dobija druga i druga značenja, tako biva i s rečnikom. Reč koja je nekad bila izraz zadovoljstva, postane posle izraz ironije, i gore od toga. Majstor Kostina sudbina poče da se koleba. Pokaza se, to jest, da i deca njegova imaju sudbinu, i to svako svoju, i da će mnoge reči početi da imaju sasvim drugo značenje. Spavati, na primer, to sad ponajčešće znači bditi, ili rđave snove snivati. Učini se majstor Kosti, jedne noći, da odnekud iz njega, kao da je on raskršće, vode tri staze, rastu, dužaju, a po tim stazama njegova deca, mala kao što su, svi osnovci.

Jedno drugo kao da ne poznaju, njega, kad ih vikne, ne čuju. Sagne se majstor Kosta da skupi i k sebi trgne stazice, ali kako koju dirne, ona, kao trula, otpadne. Probudi se čovek, protrlja čelo, gutne malo vode, zaspi, i opet san. Pijaca, i sudija, gospodin Đurić govori narodu: Objavljujem sa žaljenjem da se posle mnogo godina otkrila teška zabluda i nepravda. Sava Mrasić, osuđen na robiju za paljevinu tuđeg imanja, i lišen sveg svog imanja — nevin je bio. Država će sad popraviti što može, otkupiće imanje Savino, i vratiće ga još i sa otštetom njegovom sinu.

Majstor Kosta skače iz postelje, gleda jesu li sva deca u krevetu; pa se onda seti da su ljudi još u ono vreme govorili da sud nije pravo sudio; i seti se da je Savin sin davno umro, i da nikakva pravda ne može biti učinjena. Sav drhće, budi ženu, krsti se, sve mu se čini da je on učinio tu ili neku drugu nepravdu.

Otkako pođoše u školu, majstor Kostina deca zaznamenovaše brigu i strah. Srećko neće da uči; najgori je đak po učenju, premda najbolji po vladanju. Rista vrlo dobro uči, ali je izbila kod njega jedna divlja naprasitost u naravi i jedan prkos bez granica. Seka počela da poboleva; ozdravi, popravi se, pa opet zenemogne. Zaređaše kod majstor Koste oni poznati natmureni, nedojedeni, pa i otplakani ručkovi; javiše se preseli praznici; dođoše kažnjavanja dece, prvo starim odelom, pa zatvaranjem u štofarnicu, pa naposletku i batinama. Izvlačio je batine Rista, i dizala je ruku na njega samo majka. Majstor Kosta zarije prste u vrat i obraze i beži. Postepeno oslabiše živci, i on tek tresne makazama o tezgu ili zalupi neku fijoku koju su momci ostavili poluotvorenu.

Jedared, ušao je da ruča, kad tamo, nijednog deteta nema na mestu. Seka, što nije bivalo, Seka kleči; Srećko je u štofarnici zabravljen; Rista utekao, jer je pokvario metalni budilnik, i onda još materi drsko odgovarao. Majstor Kosta uleti natrag u radnju, dočepa neki predmet i rascopa ogledalo. Uleti sad za njim i majstorica i drekne: „A gle otkuda Ristina narav!” Majstor Kosta, što nikada, dreknu takođe: „Ja sam dobio tu narav od njega, pseta sandžakliskog, a ne on od mene.” Majstorica udari u plač.

— „Zemljotres kod komšije!” — šuška šor.



Srećko je posle šest godina svršio osnovnu školu, naučio čitati i pisati, i prepisao vazdan pesama i pesmarica. Otac ga uze u radionicu. Probadavadisao je dve godine: materi u kući odlična pomoć, ali u radnji baš nikakve vajde od njega. Dadoše ga u obrtnu školu. Provede dve godine, izađe bez svedodžbe. Već momčić, a ništa da počne raditi. „Hoćeš ovo? ono? hoćeš u kaluđere?” Hoće da svira s bandom po pogrebima i kavanama. Majka zakuka. Majstor Kosta se savlada: „Pa kako ćeš, ludo dete, u svirače, kad ni svirati ni pevati ne znaš. Šta ćeš međ njima. Hoćeš tanjir u šake pa od stola do stola u prošnju. Je li to hoćeš?”

Dok je govorio, majstor Kosta uze pažljivije posmatrati Srećka. Šesnaest godina; prestao da se razvija kako bi trebalo, a oni to nisu ni uzeli na um. U očima ima nešto što on, otac, danas prvi put vidi. Majstor Kostu prođe jeza. Pomisli na svoje rođenje i detinjstvo, na mladost, na naglu odluku da se ženi nepoznatom devojkom. Izleti u baštu i poče da šapće: „Možda je bolestan; možda je nepravda terati ga da radi što ne može.” Pa onda uze skoro kroz plač govoriti: „Neću da me savest jede, neću da činim nepravdu i silu, neka radi šta hoće, neka ide kud hoće.”

Odvede Srećka jednog dana na nauk kod svirača, ugovori koliko će plaćati i kupi ćemane. Srećko nije daleko doterao sa sviranjem, ali je jedne večeri zbilja kupio bakaruše. Bruka u kući, bruka pred palankom. Ristana oči ne suši, a majstor Kosta crn i suv kao mrav. Seti se onda jedan od svirača da oproba Srećku glas. Pevao je Srećko, kao da je samo taj poziv čekao, valjda deset pesama. Reči zna napamet, glas mu mali, ali pun neke sete i ljubavi, i sa onom bojom koja tako dira ljude melanholične, stradalne. Eto, s tim glasom ne samo da se reši pitanje Srećkova zanimanja, nego otpoče odmah i čudna njegova samostalnost. Odvojio se i od kuće i od svirača. Sam pripeva uz nečiju tugu ili sevdah, nekad po klupama u parku, ili u čamcu na reci, nekad po svadbama, a i po kafanama. Ali u kafanu je ulazio i iz nje izlazio kao neko više biće. Nije pio, nije trpeo pijane, nije se nametao, uzimao kao nagradu koliko mu ko dade. Postade popularan, i čak voljen. Tražili su ga ljudi kao nekog vidara, ispovedali mu se kao svešteniku. Razgovarati s njim nije mnogo vredilo, ali tiha njegova pesma, uvek druga i druga, godila je kao melem. „Možda je u njemu propao neki talent?” reći će neko. „Propalo je tu više nego talent: nije taj momak kao što treba.”

Majstor Kosta stane na dućanska vrata, gleda na ulicu, ali ne vidi ni ulicu ni ljude, nego odmerava svoj udes i Srećkov.” Ima u Srećku nešto čudno. Zanimanje njegovo, to je sramota, ali niko to ne kaže, i svi ga vole. Ljudi sa mnom teraju zbog toga sprdnju, a njega niko ne dira.” Polagano se navikoše i roditelji Srećkovi na tihu tragediju u koju se pretvorio skandal u njihovoj porodici.

Srećko svraća, razgovaraju, ponekad i ruča. Sasvim izdaleka ga tek pitaju da li mu što treba. „Zaradim, dosta.” Majka i otac spuste glavu: muči ih „zarađivanje” Srećkovo. A Srećko je vedar. „Seku gledajte što bolje možete; da ozdravi, da je udate, i da joj date miraz.” To je govorio tako kao da nešto zna što oni ne znaju. Ali ga niko dalje ništa ne pita. Kad u jednoj porodici počne da ne valja, ćutanjem se bar odlaže ono što će i tako doći.

Seka je sad jedino dete u kući, jer je Rista već treća godina u Pešti, u školi za mašinske bravare i fabričku praksu. I Seka je povučena sa onog prvog plana na koji palančani tako rado isturuju svoju decu, samo ako ikako mogu. Još poboljeva, nema radosti od nje. Nije ni lepa devojka. „Miraz će imati, to joj je sve” — govori šor. — „Ako i to ne pojedu doktori.” Pre dve godine Seka se bila razbolela od otoka u kolenu jedne noge. Ozdravila je, ali je noga



ostala sa smanjenom moći. Po palanci se govorilo o štapu, o dvema štakama, o srebrnoj mašini” zbog koje majstor Kosta umalo nije bankrotirao”. — „Naslutila Ristana; sve da joj je nešto što se sija. E, sad joj se sija srebro tamo gde ne treba!” Sve je to bio prazan razgovor. Seka je hodala bez štapa i mašine, ali je noga bila osetljiva i lako zamorljiva, pa je devojka mnogo sedela u kući. Postade vezilja. „Treba samo da počne vesti za crkvu, i onda se zna da će plesti sede.”

Seti se jednoga dana majstorica Ristana — „Došlo mi kao u san” — nekog lekovitog blata kraj manastira u Sandžaku. Majstor Kosta sačeka leto, i ne kazujući nikom ništa diže se s ćerkom na daleki put. Jedva je dobio pasoš, jer je jedva umeo da objasni kuda upravo hoće da putuje. I desi se čudo. Noga ojača, Seka ožive i prolepša se, i vrati se kući u seljačkom odelu onog kraja, kao neka fina lutka.

Ali se i majstor Kosta vratio preobražen. Dok je tamo bio, u razgovoru s ljudima, na malim izletima, njegovi se balkanski pojmovi prilično rasvetliše, mnoga njegova znanja iz čitaonice se kako treba povezaše. Milo majstor Kosti što sad zna šta govori; služi se opet mnogo slikama u pričanju; tu je, naravno, i zemljotres. Učitelj iz mesta mu je dao bio kartu Balkana, objasnio lepo boje i znake, i majstor Kosta je bezmalo i spavao s tom hartijom. Vratio se kući ni tamo ni ovamo nego čovek koji zna politiku.

Kuća majstor Kostina opet ožive. Kao da je i ona bila u Sandžaku na blatu. Seki dolaze drugarice, ocu njenom ljudi na razgovor. „Bogami će ovaj naš Kosta umreti kao pravi pravcati muškarac. Ko bi to mislio!” — govore „drugovi i prijatelji”. Kad padne veče, i svi se raziđu, onda Ristana još ima da sluša neku politiku. Jednom joj bio dosadio, i ona reče, više u šali nego s prekorom: „Ma, čoveče, ostavi se tuđih briga.” — Majstor Kosta je osećao da je baš te večeri neobično lepo dokazivao, pa se lecnu i razočaran i ljut: „Da nisam možda zapustio svoje brige? Je li ti čega malo?” — „Šta ti je, Kosta? ja u šali, a ti... — „I za šalu treba pameti.”— „Ma, lepo ja tebi govorim da je Rista tvoja krv“ — „Idi, lezi, i ne pravi bez nužde zemljotres!”

Rista je bio po liku i stasu sušta mati. Ali narav nije bila materina. Ponosit, plah, čistunac na sebe spolja i iznutra do inata, pametan, opasna jezika. Majstor Kosta je pravio figure u razgovoru, a sin njegov ih razbijao. Jedared, kad mu je otac malo nadugačko popovao o strpljenju, Rista ga prekinu: „Nemoj da se ljutiš, ali skrati to. Jedared si u životu govorio jasno i kratko, onda kad si tresnuo utijom u ogledalo.”

Stari ljudi u palanci govorili su da je u Risti ded njegov, puškar. Majstor Kosti je to bilo iz raznih razloga neprijatno, on je to uvek odbijao. Ali je posle takvih razgovora ostajao namršten i u sebe povučen. Sećao se priča o svome rođenju; i priča o nekadašnjem puškaru, mladom, i o onom starom koji je bio njegov otac. Mladi puškar je bio nadaleko čuveni delija. Lovac, jahač, pevač, tvrdoglav i ohol, prznica, šaldžija, sila da radi i teče, sila da začas napravi kalabaluk. Sedeo je u zatvoru zato što je ranio čoveka; a zbog drskog ponašanja na sudu odležao je povišenu kaznu. Devojkama je koliko pevao toliko i pucao pod prozorima, i onda bežao od straže smejući se grohotom. S prvom ženom je imao pet sinova, i kako koje dete donesu s krštenja, on mu ispali četiri metka nad glavom: „Vo imja oca, i sina, i svjatago duha, amin!” I sto takvih čuda. Sa oružjem je živeo, samo oružje cenio, izrađivao vanredne puške. Dođe mu Žensko društvo po prilog, a on, pištolj. Dođe učitelj za prilog da se kupe knjige odličnim đacima, a on, pištolj. „Kod mene drugo nema. Ja imam pet sinova, i ne



mesim torte. Nosi to, učo, i neka dečko spremi za posle, jer će Srbima još trebati sjajno oružje.” I zapeva tiho:

Od jalmana do gornjeg nišana

Puška mije zlatom obljevena.

Seća se majstor Kosta svih tih priča. On je šesti sin toga puškara; njega mladi puškari uopšte ne smatraju bratom. „I zar sad moje najbolje dete da nosi u sebi krv onog starca koji već ni za mene nije imao snage da se rodim zdrav i jak kao i drugi svet.”

Rista majstor Kostin, naočit, uljudan, upotrebljiv na najsloženijem poslu, ostade u Pešti u fabrici niklanih predmeta. Oženio se Srpkinjom iz Budima, stanovao u tazbini, imao dva sina, dakle počeo ne može biti bolje. Malo je bolelo roditelje njegove što im, otkad se oženio, nikako nije dolazio. Piše, zove, ali sam ne dolazi. Jednog dana Ristana opremi muža na put. Trebao je ostati u Budimu, dva, tri dana, a ostao je nedelju dana. Ristani milo. Kad se putnik vratio, imao je šta da priča: „Mnogo Mađara! Nisam znao da ih je toliko u toj njihovoj Pešti. Naši se drže i ne dadu, a opet im nije ni lako. Govore srpski, na primer, a zanose. Pa i moj Rista kao malo zanosi. A žena mu dobra, i kućica lepa, i deca kao jabuke... Samo, fabrika, ako ćete mene pitati, bogami, čini mi se u tamnici sam bio dok je prođoh. Taj tutanj, ta buka, taj tresak, to treperenje i vrtenje, e, malo je reći zemljotres. Neke gvozdene šipke jednako izlaze iz nekog valjka, i pružaju se kao žive, kao neki dugi prsti. A uvuku se, a isture se. I kad se uvuku, misliš proždrlo ih nešto i neće više izaći, kad evo ih opet, i sad ti se opet čini da rastu i sve su duže i sad će tebe ščepati. Nije lako tu raditi i odgovornost imati. Pa i smirio se na tom poslu onaj moj besni Rista. Čuva se, kažu, svega. Ipak, proviri njegova nesrećna narav. Ljut je kao paprika, kaže njegova žena. Čuo sam, dobio bi još jedno unapređenje, ali se svadio sa starijim radnikom, i još Mađarom. Ne znam šta će mu Bog dati...”

Jedne oblačne oktobarske večeri, oko deset sati noću, odjeknu pucanj iz grube, teške puške. Čulo se, naravno, u svoj varošici, ali niko nije ispao na ulicu. U palankama se obično ništa ne dešava, i palančani, kad treba da su hrabri, zbunjeni su. Ipak, na odjek pucnja skočio je u kafani mladi, neobično lepi Stanoje, starešina poglavarstvene straže, i bez šinjela potrčao prema kasarni. Kad je stigao do ugla, odjeknu drugi pucanj, i nesrećni mladić se sruši mrtav na mestu. Na glas o tom mučkom ubistvu dve su žene pale u nesvest: majka jedinca Stanoja, i Seka majstor Kostina. Ubica je priznao zločin, kazao je da je drugog vrebao, i plakao je dok je govorio koliko žali Stanoja. U mraku jesenje noći nije dobro raspoznao čoveka.

Seku je najbolje tešio Srećko. I majku Stanojevu je on najbolje razgovarao. Rista je pisao sestri dugačko pismo; kao uzgred joj je javio da će ih posetiti jedan njegov drug iz Budima, stolar sa samostalnom radnjom, koji putuje poslom. A ocu je pisao Rista o toj istoj poseti malo otvorenije. Sve je išlo brzo. I mladić i Seka pristadoše. Palanka je pronašla adresu verenikovu i pošteno javila da „devojka jednako ide na groblje”, ali Srećko je uspeo, kad je mladić opet došao, da čak i njega odvede do Stanojeva groba. I tako se sve dobro svrši, venčaše se, i Seka ode „daleko” — uzdisala je majstorica.

Prvo pismo posle Sekine udaje bila je vest da su Ristu zatvorili. Zbog uvrede mađarskog naroda. Začudo, majstor Kosta se u prvi mah držao prisebno. Setio se da je to politička



krivica, i govorio ženi da su i te kakvi ljudi za takvo što sedeli u zatvoru, pa i u tamnici. Ali uveče majstor Kosta oseti da ga groznica trese. Sutradan ga je palanka videla kako prvi put u životu ulazi u advokatsku kancelariju, izlazi iz nje, žuri u magistrat, odande nekuda, ne uvardaše kuda, i opet advokatu. Trči kao bez duše, šešir ga poklopio, izgleda kao bez glave.

Advokat je savetovao da ništa ne preduzimaju dok odande ne potraže podatke o Risti. Zbilja je stigao akt kojim se traže podaci o Ristinu „predživotu”. Kažu da je u magistratu bilo smeja dok su pisali taj izveštaj: otac, šnajder, koji nije mogao služiti vojsku ni kao bolničar; majka, sluškinja; brat, peva tužne pesme na uvo nesrećnima; sestra — to se u poslednje vreme govorilo u varošici — udata za stolara koji pravi mrtvačke sanduke.

Rista je nezavisno od svega vodio svoju sudbinu. Na pretresu je bio drzak, vrećao, i presuda je ispala stroga: dve godine tamnice. Sve novine, mađarske i srpske, zabeležile su slučaj i kaznu. U ono vreme, beleška u novinama bila je strašna stvar. A i bez novina, kud ćeš većeg užasa: sin na robiji. Majstor Kosta je poavetio. Ristana leži, kažu da je udar kaplje. Srećko je sad sav oslonac i snaga. Preselio se kod roditelja, vodi kuću, gleda majku, svake večeri se dovija da oca u san prevari. Kandilo se celu noć ne gasi, tri čoveka u toj maloj niskoj kućici naizmence žmure i jedno drugo varaju da su zaspali. Svako od njih misli da Ristu, i nijedno ne razume tu prirodu. Kao kamen je ležao Rista na njima.

Prošla je godina dana od Ristine osude. Proleće ogranulo. Zeleni se trava, zeleni se reka, sunce greje nežno kao da miluje. Na kući majstor Kostinoj dve rode, ali bi prikladnije bilo da su dve vrane. Ristana leži u vodenoj bolesti i dići se neće. Seka je rodila mrtvo dete, ne oseća se najbolje, muž njen piše da bi dobro bilo da je neko odvede do onog blata gde se nekad lečila. „Ko da je vodi!” — briznuo je u plač majstor Kosta. Rista je mogao biti pomilovan još pre dva meseca, ali nije hteo da piše molbu. Srećko — zasuče se, pripaše materinu kecelju, radi po kući sve sem kuvanja, majku diže i premešta, stigne i u baštici nešto da uradi, a ako se uveče sve smiri, zapali u svojoj sobici petrolejku, čita naglas pesmarice i pesme iz stare svoje čitanke. Ujutro se prvi digne, počisti pred kućom, oca pozdravlja s „ljubim ruke” i dodaje mu stolicu i vodu i lek, ulazi da vidi mater, i onda odlazi na ostali domaći posao kao da nikad drukčije nije ni bilo.

Jednoga dana stiže vest da je Rista pomilovan s tim da za četrnaest dana napusti mađarsku teritoriju. Sastao se samo sa ženom, odmah joj rekao da ocu nipošto neće da se vrati, i otišao nekuda da ponovo nađe život. Onoga istoga dana kad je došlo pismo s vešću da je Rista izišao iz zatvora, umrla je predveče majstorica Ristana. Ali teško, s pitanjima i traženjem u očima do pred samo izdisanje. „Decu želiš, Ristana?” — „Tri majke umiru u meni.”

Majstor Kosta je predao radnju, izdao jedan deo kuće i uvukao se sa Srećkom u krilo. Nekoliko meseca nisu znali šta je s Ristom. Naposletku dođe pismo iz Rumunije, iz fabrike kod jednog rudnika. Rista traži isprave za prelazak u rumunsko podanstvo. Žena i deca su kod njega, našao se i za ženu neki rad, živeće se. Majstor Kosta izda još jedan mali stan i sabije se u krajičak kuće. Kao što su stanovali, tako su na krajičku nekadašnjeg života počeli da žive jedan mali nezdrav život. Srećko sad i kuva. A majstor Kosta uzeo da radi povrtnjak iza kuće. Najmili su momka, tobože baštovana, i proizvode povrće i prodaju ga.

„Kosta Zemljotres piljari”. „Kosta Zemljotres postao vegeterijanac. “



Mali oronuo starac koji je počeo slabo da čuje i još slabije da vidi, srodio se s biljkama na neki ososbit način.

Počeo je mirise biljaka da prima kao neki govor. Kad momak rano izjutra seče i vadi povrće za pijacu, starac uzima snopiće, čisti ih od zemlje, miriše ih duboko. A kad oko podne momak vrati neprodatu, svelu zelen, starac je opet grabi obema rukama, meće u vodu, prska, miriše. Suvo seme stavi na dlan i miriše ga. Uveče sedi u baštici „dok se mirisi ne zatvore”. Naposletku uđe u sobicu, i pre no što će leći, okvasi oči bogojavljenskom vodicom. To mu je Ristana ostavila nekako u amanet. Bolesna od vodene bolesti, sirota žena je jednako fantazirala o lekovitim snagama vode. „Ne zaboravi da svake godine uzmeš dosta bogojavljanske vode.”

Prekinule se skoro sve vesti između oca i dece. Ne pišu ništa prijatno. Prestale su tako bar i one nekadašnje strašne vesti, i to valjda znači da im je dobro. Stari i Srećko se tako saživeli, da prosto jedno isto govore i misle. Sin sve više liči na oca. Smanjio se, osušio, osedeo, oko očiju mu se iskopale duboke bore, dobio i na leđima staračku grbu koja premaša pognutu glavu. Kad hodaju po bašti, i čovek ih gleda s leđa, izgledaju kao dve utvare bez glava. Utvarasto su i živeli. Sve više čudački, štedljivo, malo zapušteno. Novac od kirije su skoro sav nosili u štedionicu. S vremena na vreme su slali ponešto Risti, ponešto Seki. Ali dopisivali se skoro više nikako nisu.

Jedne zime okašljaše jako obojica. Toje bila velika muka, i ujedno poslednja prilika da se s retkom odanošću paze. Kod Srećka je došlo zapaljenje pluća i nije izdržao. Sahranili su ga na sami Badnji dan. Stari, slab i bolestan, vozio se do groblja; kćeri i sinu ništa nije javljao. „Daleko je Budim, daleko je Rumunija, zimnje je doba, Božić je. „Uviđavnost je naročito jaka kod ljudi usamljenih, zaboravljenih, beznadežnih; oni se boje svega i stide sebe.

Smrt Srećkova bacila je starog oca u sav užas starosti i nemoći. Žena koja je zalazila da pogleda kuću, počela je da potkrada domaćina nemilosrdno. Kirajdžije nisu donosile kiriju, a stari je nije tražio, jer se bojao svega i svakoga, i nije više znao kako da nastoji na svom pravu. Jednog dana je zamolio nekoga da mu napiše pismo za Seku, jer on ne vidi. Pismo je bilo krik očajanja: „Prodaću kuću, daću vam sav novac, dođi i prevedi me da tamo umrem.” Sva je varošica znala za to pismo i mnogima je bilo jezivo. Stariji ljudi su kao na dlanu videli istoriju jednog porodičnog života. Na kraju krajeva bude tako kao da su svi članovi porodice za nešto krivi, i jedno od drugog se kriju.

Seka je odgovorila ocu kao iz nekog drugog sveta. Pisala o svojoj lepoj ćerci Anđeliji, o „najboljim” kućama u koje je primaju. A „deda” mora malo pričekati dok se presele u veći stan koji im je sad zbog Anđelije potreban. Komšiluk je pročitao „dedi” pismo. Starac uze da sprema na gomilu stvari. Suze su mu tekle i kad je znao i kad nije. Još te noći je spavao u svojoj kući, a sutradan pređe u staračko blagodejanje.

Metnuli su ga tobože u bolju klasu, jer će plaćati. Ali je to bilo tako strašno i neobično, da se stari drugog dana vratio kući. Upao je u svoju sobicu kao što se kamen gurne u rupu. Hteo je da naloži vatru, pa ostavio. O ručku nije ručao, o večeri nije večerao. Šor nije više zavirivao kroz prozore. Niko od ukućana nije prišao da što pita ili predloži. Posle dva dana vratio se stari u blagodejanje, sa dva mala sandučića stvari i s bogojavljenskom vodom.



Slabosti su naglo ophrvavale novog blagodejanca. Kvasio je svetom vodom i oči i uši i srce i noge i ruke. To ga je umaralo, pa bi tek jedno ili drugo zaboravio. Jednog dana zaboravi sve, leže u postelju, i pozva advokata. Posle sahrane — ne pre — da advokat piše Risti, a ako Rista ne može doći, onda Seki. Adrese dece svoje samo je otprilike mogao dati. Kuća da se proda, novac podeli unucima. Advokat zapita koliko je unuka, a stari odgovori da ne zna. „Budim je daleko, Rumunija daleko.”

Sahraniše nekada uglednog majstora blagodejanje i advokat. Za sandukom je išao odbor čitaonice. Kuću je došao da primi i proda Sekin muž. On je otišao na grob majstor Kostin, i dao malo urediti i ono što je još bilo Ristanin i Srećkov grob. Bledunjavi prodavac mrtvačkih sanduka, s celokupnom mukom majstor Kostinom u džepu, silazio je s groblja tako kao da je tu ostavio za sobom nešto što ga se nikad više neće ticati. Ni familija, ni smrt.

Međutim, kako priča stari grobar, krezub i drevan, ali odličnog pamćenja i živa kronika palanke, u Budimu nikog više nema; i ćerka i zet i unuka majstor Kostina umrli su. Rista je, kažu, pronašao neku mašinu, ali baš od nje ostao invalid, i primao od fabrike penziju. — „Ne znam šta je sad s njim, a sinovi njegovi, znaju svi, živi su, i oteli se obojica od sirotinje. Stariji je advokat u Bukureštu, bogataš, ali je uzeo prezime svoga dobrotvora, čijom se ćerkom oženio. A mlađi i nema prezimena. On je u lovačkom dvorcu rumunskog kralja glavni nad lovcima i hajkačama, psima i konjima, i zove se Džon.” — „Dakle tri groba onda bolje čuvaju spomen na nesrećnog i čestitog majstor Kostu.” — Krezubi grobar se smeje, pokazuje jednu bezubu vilicu. „Nije tri, nego dva. Onaj Srećko nesrećko, sećate li se, njega tu više nema. Kad smo se ono jedared, ima godina, počeli raspravljati sa švapskim grobljem: ko kome prelazi granicu i sahranjuje mrtve u tuđu veru, mi odovud rešismo da ćemo iskopati jendek. I jedne noći počesmo kopati. Kad Švaba vide šta radimo mi, udari i on u kopanje. Kopaj odovud, kopaj odonud, još se zemlja i sama od sebe provaljuje — oborismo vam mi tu, i pomešasmo, bar dvadesetak naših i njinih kostura. U tom jendeku je propao i Srećko, Bog da mu dušu prosti” — krsti se, i šušljetavo i ironično se smeje matori kopač grobova.



GOSPA NOLA

Grobnica Lazarićevih, iako nisu suviše davno izumrli, to je danas jedan

isprovaljivan podrum pun korova i krša od cigli, granita i ogradnih motaka. Taj razbijeni trup stegao je i izbacio uvis nekoliko krstača manje-više satrulelih. Sve krstače nadgornjava jedna, dosta očuvana, koja se uspravila kao katarka na polupanom brodu. Krstača gospa Stanojle Lazarićke. Zgodna je figura s brodom i katarkom. Gospa Nola, „živosan čovek”, kako je sama sebe ponekad nazivala, kao da zbilja još stražari nad jednom nasukanom i mrtvom lađom, za koju nekada beše pripeto vazdan brodića, šlepova i dereglija. U grobnici, sem gospa Nole, slučajno, sami muškarci, naravno i njen muž, gos-Toša. Okolo naokolo, po groblju, a bogami i podalje od palanke, rasejani su grobovi onih što nekada behu vezani za gospa Nolu, ili za njenog muža, ili bar za imanje njenog muža. Tamo na obronku, u jevtinijoj i tešnjoj grobnici, leži sestra gospa Nolina, lepa Julica, i s njom njen „Markiz”, njen srednji muž, drugi od trojice. Prvi od trojice, doktor Mirko, jedan od najuglednijih građana varošice, eo ga tamo pod onim gustim bršljanom, sa ženom i sinom, i bez potomaka.

Treći muž Juličin, Marko Popović-Srba, još je doskora živeo na poslednjem ostatku gos-Tošinog salaša. Živeo je nekadašnji lepotan zapušteno i nedostojno. Dva puta je sa uspehom bio operisan od raka. „Pa šta! Ako je rak, nije lav.” Srba je takođe već na groblju, ali na onom, kraj salaša. I možda se krstača gospa Nolina baš od čežnje za svojim dragim posinkom, onako čudno izdigla i uspravila. Po uskoj stazici od Lazarića grobnice dođe se, na severu, do zida između pravoslavnog i katoličkog groblja. Tu negde na ivici, tvrde ljudi, sahranjen je bio ljubimac sluga gos-Tošin, baštovan i avlijar Ljuba, svedok nesreće na salašu, i, govorilo se, možda i učesnik u zločinu, ali docnije, čudnim putevima života, neka vrsta zeta gospa Nolinog. S one strane zida spava njegova žena, Paula, Totica, bivša služavka i prisvojenica gospa Nolina. Takođe na katoličkom groblju, niko više ne zna gde, sahranjen je i šlajfer s plavim naočarima. Rajnhart, od gospa Nole prozvani Luka. Šlajferova žena leži daleko, u Nemačkoj. A uz drvenu katoličku kapelicu legao je na poslednji odmor živahni „gospodin župnik”. Jednim nevidljivim konopcem prikačen je za katarku gospa Nolinu i bog te pita gde zatrpani kostur lepotice Talijanke iz Trsta. Kraj grobljanskog bunara, dala je gospa Nola sahraniti nesrećnog pijanicu veterinara, a posle je tu došla i Pava veterinarka. A opet nevidljivim konopcem vezan je za gospa Nolu i grob, ili možda počasna grobnica čuvenog inženjera i profesora u aksonskoj, nekad malog Švabe u kući gospa Nolinoj. Na ćuvik grobljanski, izravnat s katarkom gospa Nolinom, popeo se uvek visoko leteći i visoko učeni gospodin Joksim, pretsednik suda. I tako dalje. I danas je nad grobom gospa Nolinim čuvena igra senki. To trepti, to se plete i ukršta, to kleca; to se otkida i lebdi. Niko ne zna i ne vidi otkuda dolaze senke, ali one dolaze.

Pričalo se u svoje vreme dugo po palanci kako je gospa Nola usvojila Toticu Paulu. Taj slučaj je prvi po redu istakao bio kakvo je srce u gospa Nole. Objavile lokalne novine da će biti pomračenje sunca, i da će se lepo videti u taj i taj dan i čas. Gospa Nola, i kao ekonomka i kao crkvarka, mnogo je poštovala nebo, i želela da posmatra pomračenje, i sabirala u sebi podatke o položaju sunca prema prozorima na njenoj kući. Znala je, naravno, gde je istok.



Ali od ranog proleća do duboke jeseni, ona je u vreme izlaska sunca obično već bila negde na drumu, vozila se do svojih njiva i staja, i vrlo često dremala od samog sedanja u kola. Obratila se stoga Pauli: — „Odi de ovamo! Pokaži mi, ali onako ljudski, gde vidiš sunce kad ga ujutro spaziš iz kujne. — Paula priđe tačno onom prozoru kojem ne treba. — Zaboga, dijete! Otuda ne izlazi sunce. S te strane zalazi, pred veče, zar ti to ne znaš, teško meni! — Paula pocrvenela. — O, Gospode, moram i da se prekrstim. Ma jesi li ti ikada videla da se taj prozor izjutra zacrveni? — Nisam. — Pa koji se onda zacrveni? Sigurno onaj drugi, kad ih više i nema. — Paula ćuti. — Što si se splela? De, reci mi lepo da kroz ovaj prozor vidiš svako jutro sunce. — Ne vidim. — Gospa Nola, oprezno zastade. Ili se devojčica zbunila što je ispitujem kao u školi. Ili je i ona čula o pomračenju, pa se boji. Pomiluje Paulu po obrazu, i protrese je za viticu punu pantljika, pa reče blago: — Jesam li dobro kazala? — Ja ne znam, gospoja zna. — Gospa Nola izleti sad u hodnik, prekrsti se, pa još jedared, i odluči da Paulu usvoji.

— To je ta švapska crkva i onaj đavolski župnik! Sto Krunica i Marija, a sunce Gospodnje ne vidi. I to ima sedamnaest godina, i sedi u mojoj kući godinu dana, a svako jutro me ispraća na zelenu kapiju na koju baš i navali jutarnje sunce. O, Bože, oprosti i meni matoroj greh. Hranim telo, a ne pitam za dušu. A ko bi se svega setio! Ide lepotica moja za procesijom, kod časnih sestara je učila šiti, vidi svakog đavola u svakom budžaku moje kuće, a sunce na nebu ne vidi... U štalu da je privežeš!... Moram govoriti s njenom majkom, uzeću je na brigu kao svoje dete, ne mogu pustiti da dobra i lepa devojka ostane luda, i vuče batine od muža celog veka.

Jači deo života gospa Nolinog bio je život udovice. Ona nije ni desetak godina provela s mužem, i u običnim prilikama je retko nosila muževljevo ime. Ljudi nekako tek pred grobom njenim obnoviše sećanja na gos-Tošu Lazarića. — Pogledaj, molim te — reče neko — šta stoji na spomeniku. Da je nešto Lazariću bilo suđeno da u ovaj dan ispraća s nama gospa Nolu, bio bi to čovek blizu sto godina star. — Nismo na to mislili, ali nije da nismo znali. Jesmo li u mlade naše godine toliko puta slušali da se Stanojla Perčinova, tamo odnekud s granice Srbije i Bosne, udala za čoveka više no trideset godina starija od sebe. — Imaš pravo. I svojim očima sam nekada gledao čudnog mladoženju Tošu, i čudnu njegovu „mladu”, veliku i jaku kao dobar momak... Čudo je i ispalo. I nesreće, i dobra dela, kakva se retko stvaraju. Bog da joj dušu prosti, gospa Noli, nije samo izgledala kao muško, nego je i bila muškarac. — Da, stroga, ozbiljna, poštena, kao čovek. — I pametna, pametna, brajko, nema joj parice nikada više! Pa jaka da ne poklecne, pa hrabra da brani i sebe i druge ... Muškarac! Tek joj smrt poveza žensku kapu. — Šteta što joj Bog ne dade da nekom bude rođena majka. — Tu stade udarati zemlja po sanduku, i jedan od onih kraj ivice groba reče glasno i uzbuđeno: — Mati je to bila, sveta mati! Bog neka joj bude dobar i milostiv, laka joj zemlja.

Kad se povorka spustila s groblja, razgovor pređe na običan letopis. Padaju imena, cifre, anegdote. Stigoše međutim do gospa Noline kuće i pred čuvenu stražnju zelenu kapiju za kolski prolaz. Tu otpoče i šala i smeh. — Šta radi, Bože, onaj žuti štajervagn? [Od tog se štajervagna gospa Nola nije razdvajala. Starinski, izupotrebljavan, tesan, slabo negovan, blatav i prašljiv, zazvrji pre pet sata ujutro, danas-sutra, kao amin u molitvi. Gospa Nola se vozi na njive, u kukuruz, u mlin, na salaš, u neko selo. Usput darne svojom grubom cipeletinom kočijaša u leđa, da stane, da nekoga prime i povezu.] — Mene je često vozila do ciglane, pa i do bostana moga, koji baš nije bio usput. Popnem se, jedva imam mesta da sednem pored nje, ali ona se ne zbunjuje, ne pomiče. Kao sad da je gledam. Cipele, prave



vojničke cokule; ona vrpca za vezivanje debela s prsta. Haljina, jedno te jedno, sećate li se? Siva suknja, neka bluza, od istog sivog štofa kaput do kolena, natrag s prekačkom, a kroz tu prekačku, ako je vetar, prodevena marama od vunice, da greje krsta. Kosa crna, zalizana, u tvrdu punđu stisnuta. Na glavi šeširić, ni muški ni ženski, siv i on, ni za ukras ni za zaštitu, još i sav izlomljen od vlage i sušenja. Ruke krupne, jake, uvek bez rukavica. Kočijašu Josi, koji, čim zajeseni, oblači vunene rukavice s jednim prstom, smejala se: „Mećeš ruke u futrolu, i tako i voziš! Promiču ti kajiši, konji te ne vermaju.”

Leti, na sedištu kraj nje, večiti štaubmantl, koji nikada ne oblači, samo sedi na njemu. Kišobran tamnozelen, ogroman, zakrpljen s debelom motkom i prebijenom kukom. Ako će samo prominuti neku od svojih njiva, veže džepnicu na vrh kišobrana, ustane u kolima i razmahne nekoliko puta tim barjačetom, da bi radnici to videli i znali da je ona tu i da može naići... Ali sve je to njoj dobro stajalo... mislim, naročito ona njena uniforma. — E, ta se toaleta posle popunila. Kad je gospa Nola omatorila, obesila je cviker o širokoj crnoj pantljici. Sinovi moji, koji se tamo vrzmali zbog Julice, opisivali su taj cviker: ogroman, strašan i kad visi i ljulja se, i kad se usadi na krupan nos gospa Noli. Jedan đavolski šegrt, pričalo se, vezao taljigaškom konju okvir od starih naočari, i pretstavljao: gospa Nola. — Čekajte, da ja još ono moje dovršim. Vozimo se, vozimo, a ona retko da reč progovori. Drema, vidi se da je uvek umorna. Ali će sutra opet poraniti. Kad se približimo ciglani, ja njoj znak rukom, a ona znak cipeletinom u leđa Josina, i ja iskočim. Nikad se nije rukovala. „Ajd, zbogom!” klimne mi glavom; i tek se prodere na Josu: „Joso, ode gospodin. Je li tebi vrabac pod kapom?”

Na povratku u varoš gospa Nola nikoga nije mogla primati u kola. Kola su tada prepuna. Dva dućana se snabdevaju u varoši i jedna kasapnica. Zajedno s kočijašem skida gospa Nola kotarice s jajima, zeleni, živinom, rakijom, brašnom, seljačkim peškirima i ćebićima. U svaku ruku dohvati po butić, i prenosi ih do mesarnice. Viče Mađara, koji je vodio radnju: „Da primiš, meriš, i odmah zapisuješ. Posle ćeš me i tako varati — šali se — neka se bar sad zna šta je moje a šta tvoje. — E, mi tutori — nastavlja se razgovor — mi znamo i drukčiju gospa Nolu. Isti kroj odela doduše, ali sve crno i fino, i naša dobrotvorka u minut tačno na službu, stoji u svom stolu visoka i prava i crna, kao neki vladika.

U tasove spušta dobru paru. Prosjacima pred crkvom, koliko ih god ima, udeli. Naravno, skreše oštru reč kome treba, ali udeli. Bože prosti, tako je i s popovima radila. Crkvu voli, popove ne voli, i začas im dobaci neki prekor, ali crkvu gleda i poklanja joj obema rukama. „Da date opraviti one ripide! Zar je proti svejedno što nosate po crkvi one motke! Ja ću platiti, koliko bude.” — Da, da, oštra, oštra i pred crkvom, i kad dođe iz crkve. Mi, njeni poslovođi i sluge, dolazili smo nedeljom, posle službe, na pravdanje i na molbe. Tu ti vri od salašara, napoličara, prepodavaca. Tuže se između sebe, i tuži ih večito Jevrejin Štajn. Galama, dok se ona ne približi. Čim stane pred nas, sve ćuti, i svaka raspra je prosta. Omeri nas, i počne. „Vi, Štajne, ne zaboravite da u ovoj kući pustog ćara nema. Nemojte da opet ispadne nula više!... A ti, Makso, nemoj kao onaj tvoj sat na salašu, da jedno pokazuješ, a drugo udaraš, jer ja vidim šta pokazuješ. Iz crkve idem, brajko, i prozirem te kao staklo! Istinu! Ne vrdaj, ne laži!“ I istina se govorila, i sve se razjašnjavalo... Jedne nedelje, tuži se momak iz mlina baš na samu gospa Nolu. Veli, on i žena mu Kata malo da ne gladuju; eto i vidi se na njima, suvi su kao trska. Traži ili veću platu, ili više brašna. Gospa Nola ga mirno premeri, pa će reći: „Sam sebe jedeš, Kosta, i tvoja Kata samu sebe jede. Dve zloće, znam vas, i zna vas sva okolina. Niti je meni žao novaca, ni brašna, i to zna sva okolina. Neka bude kako



'oćeš. Od sutra već, i plata ti je veća, i deo u brašnu. Ali ako se do Mitrovdana ne ugojite i ti i Kata, znaj da vam je o Mitrovdanu Đurđevdan, vezujte pinklove i selite u drugu službu.”

A kad sud i zvanično prođe, svi dobijemo po čašicu vina, jednu i ne veliku. Gospa Nola zaista nije cicijašila, ali nije odobravala piće. — To je tačno. Ja sam bivao u njenoj kući. Nikada nikakvo piće nije okusila. I gostu se samo u maloj flašici donosilo... Ali ako nije pila, dobro je jela. Onim jakim, zdravim zubima oguli batak odjednom, i nekako sa zadovoljstvom pusti kost da zvekne u tanjiru. Kad svrši ručak, vodu pije iz „bokalčeta”, malo manjeg nego što nekima stoji na umivaoniku... Znam i to da posle ručka nikada nije spavala. Slaže pasians, igra domine, čita novine, ili neku „staru knjigu”, što je značilo knjigu priča ili pesama iz njenog rodnog kraja. Pa ostavi sve, zatvori oči i pevuši. Ukućani su pričali: kad počne da pevuši, možeš doći i vikati da kuća gori, ona ne čuje i ne odgovara. I Toša, dobri Toša, kažu da je o tom pričao: „Onda, ovaj, moja Nola k'o da je zaljubljena.” Uveče popije samo teglu mleka, i u devet sati spava. A sutra, s petlovima na noge. Siđe u avliju, u donju kuću, gde se hleb mesi i gde mlađi spavaju, tu joj ispeku komad mesa, donesu salatu, samo malo posoljenu, jede je list po list, iz ruke, napije se vode, dovrši svoju uniformu, pa hajd u štajervagn... Da nije bilo drugih muka, živela bi valjda sto godina.

Stanojla Perčinova videla je Tošu Lazarića, starog momka, svega jedared pre nego što će se za njega udati. Kad je po nekom trgovačkom poslu naišao, neočekivano i za njega, u malu varošicu na granici Srbije i Bosne, gde je živela porodica Boška Perčinovića, doseljena jednu ili dve generacije ranije iz Hercegovine. Boško je o svom ocu Savi pričao da je bio visok kao kula, ne lep ali dobar čovek, mek kao ona njegova plava kosa kojuje nosio dugu, i pri radu u polju, na način kaluđera, pleo u perčin. Otuda im ime.

Boško Perčinov, otac Stanojlin, bolešljiv kao dete, razvio se posle u lepotu od čoveka. Visok, tanak, gibak, tamnosmeđ, malo bademastih očiju s kojih se kapci dizali polako, zanosno — Hodao je kao jelen — zagrevala bi se gospa Nola u pričanju o svom ocu, ruke mu gospodske, od malih koštica, a kretao ih pri govoru nekako meko, na tursku, vala baš kao onaj naš Zarif-beg, što lepo jednog dana umre od gospodstva... Oca moga je trebalo videti, i verovati da smo od soja, da smo s planine sišli. Nas dve, njegove kćeri, izneverismo obadve. Ja po visini, kao nešto malo i sećam na oca, a po svemu drugom ni na oca, ni na majku. Rodih se u nekoj debeloj koži, i ona mi sve kosti poravnala, i došla sam trupac. Lepom čoveku se moraju i kosti videti, jȁ! Na licu mog oca, pa i moje majke, lepo se videlo kako je koža po kostima razapeta, baš kao kad neko preko fine ruke obuče finu rukavicu, jȁ! [To njeno jȁ, govorio je često gos-Toša, zaludelo ga je. — Čim ona kaže , jȁ , a ja , kako bi vam kaz'ô prope'ô čovek. Il', nju da uzmem, il' u bunar da skačem, onako mator. — Gos-Tošino društvo se na to slatko smejalo. Jasno je bilo svima da je kod njegove mlade Stanojle više vredela reč nego uzrečica, ali gos-Toši se tako ponekad dešavalo da promaši metu, a viče ura]... Posle sam se još — nastavlja gospa Nola — udala u ovu situ i masnu zemlju, i za matora muža, pa, šta će drugo, zavolela sam jesti, i pothranila snagu da bih karuce mogla vući. A moja sestrica, sasvim druga, udarila sva na svoju majku. Mi smo od dve matere deca, i ja sam od Julice skoro osamnaest godina starija. Julica je tanka kao senka; vuče na glavi grdnu crveno-zlatnu kosu; koža joj bela, i hladna kao u ribe. Kad govori, šapće; usta otvori, lepi zubi zasvetle, nešto je rekla, i ako ste čuli što je rekla, dobro i jest, a ako niste, i nećete. Ja sam je prozvala zlatnom ribicom; i šalila sam se s njom, kad ne sluša, da će je mačka pojesti.



Nešto zajedničko porodično, od oca nasleđeno, imale su ipak obe sestre: suze, bolje reći suzu, onu sevdalinsku jednu suzu koja stoji u oku nepomično, svetli, niti otiče niti usahnjuje. — Otac naš je bio sevdalija: lepo uzdisao, lepo pevao, lepo ćutao i kroz suzu gledao. Julica nema oko Boška Perčinovića, ali ima njegovu suzu. Tek je vidim, ne znam o-što zašto, hoda po kući kao i obično ali u oku fenjer... Možda u njoj sevdah polako zori... sad je još dete, ali daće Bog, zapevaće jedared, doneće nam proleće u kuću, kad odraste... A ja, fala Bogu, i odrasla sam, i prerasla sam, i za sevdah ne znam, ali neka me što malo takne u srce, oko plače. Izgrdim momka, onog pustog kockara Milana, koga bi trebalo i da izbijem, ali mi odjedared dođe žao što je sluga, i okrenem se i šmrkam. I što je najgore, ta vucibatina raspoznaje šmrkanje moje, i evo ga, podvlači mi se kao mače, i tako, eto, spase ga suza Boška Perčinovića... Što je čovek! Suzu ne može da ubije!... A treba je ubijati. Rascmiljavi čoveka, sramoti ga.

Stanojlina majka beše žena naših južnih siromašnih krajeva. Znala je u braku s Boškom za dve stvari svega: za veliki rad u kući, i za retko strasnu ljubav prema mužu. Za Boška je odbegla bila, rodila mu sina pre vremena, pa je i sahranila to dete ljubavi pre vremena. Boško se posle smrti detinje promenio prema ženi i kući. Bio je doduše i dalje čovek koji zna zaraditi — vanredno vešto je posredovao u trgovačkim poslovima —, koji ume prilično počuvati ono malo što mu je ostalo od oca, ali mu se narav prevrnula, i sujeta lepog čoveka porasla.

Došao neravan, svaki dan drukčiji. Čas gord, čas plačljivo nežan. Čas strpljiv, čas plah i ljut. Ali sve nekako zgodno, i u formi koja se njegovoj ženi svidi. Tek mu sune u gladu da u dan najvećeg posla stavi na sebe praznično odelo; i iskvari ga. Ali Milici njegovoj draga njegova lepota, draga joj njegova gizdavost, potegne i radi, dvostruko, krišom od muža radi i po tuđim kućama, i Boško se ponavlja kao niko u varošici. Uto se rodila Stanojla. Otac se kiselo radovao: žensko, i ružno dete. — Na koju stranu udari ovo naše devojče? I po tebi i po meni, ja bar mislim, trebalo je da je drukčije. — Milica ćuti. Znala je poodavno da Boško nju ne vidi; da je Boško od onih tihih nezasitljivih ljubavnika koji kriju i tim više uživaju svoja uživanja; da Boško ima veštinu da u zgodan čas okrene zgodnu stranu svoje prirode i svoga govora. Milica se dosta obolestila posle porođaja. Tištala je i nju ružna devojčica. — Ej, Boško, kud joj brat ne ostade živ! — Boško međutim odjedared okrenuo novu stranu. Zavoleo devojčicu, i potseća ženu na neke slatke reči maloga pokojnog njihova sinčića. — Ne tuži, Milice; lepo mi se čini da nam u tim rečma ostade duša detinja, pa kao da je i on tu — i Bošku zasvetli fenjer u očima. Rasplače se i Milica, zaplače i mala Stanojla, kao da zna za tugu roditelja, i po kući se razlije neka blagodat. Tako je Boško uvek umeo i druge usrećiti i sebi goveti. Uza sav svoj mnogo lični život, nije bio sebičan. Imao je lepu pravu pamet, prozirao ljude i stvari, pa i sebe, znao je svoje mane. Prozreo je i svoju kćer, kad je poodrasla, lepo učila, rano istakla osobit karakter i volju, zavoleo ju je i kao dete i kao druga, poštovao u njoj ono — što je tvoje, Milice, i deda Savino, i što ja nemam. Nemam, Milice! Ja stajem na grehotu svaki čas! Oprosti i zaboravi! — A Milica je umela da oprosti i zaboravi i bila srećna. I tako je i umrla, srećna, samo mnogo iznurena.

U domazluku je mater u svemu zamenila Stanojla. Radila je devojčica kao crv, udešavala ocu, ponosila se njim. Za svoje mlade godine, mnogo je znala, brinula, i samovala. Boško, još više nego pre, ili po trgovačkom poslu na putu, ili po ličnim stvarima u varoši. Stanojla sve oprašta i zaboravlja, kao i njena mati. U Bošku se tako i suviše uspavala odgovornost oca, i on se jedva godinu dana po ženinoj smrti ponovo oženio. Uzeo je ženu s kojom se upoznao



na brodu putujući za Trst. Doveo ju je, i venčao se s njom. Čudna beše ta žena. Govorilo se po varošici da je Turkinja; pa Jevrejka. Boško je tvrdio da je Talijanka, i pozivao se na crkvene knjige. Mala i nežna, kože bolesno bele, kose vatrene, očiju nekako prevešenih i skrivenih, neradnica, probiračica, nova mlada je vrlo neobično izgledala u domazluku Milice Perčinović. U varošici se pričalo dalje: da joj je otac krijumčar, pa robijaš; a posle, kad se bolje otkrila priroda strankinje, da joj je mati veštica. Za Nolu i za njenih šesnaest godina, došla su velika iskustva i iskušenja. Vatrena žena prosto je opijala njenog oca, i mlada devojka je gledala u kući pravo bludničenje već više nego zrela čoveka i žene koja je skoro bezumničila u govoru i tvoru. Pastorici svojoj se doduše nije nametala ničim, ali se izdašno koristila njenim radom u kući. U Noli poče da raste gužva od pitanja i kolebanja. Zbog oca, ona se mnogo savlađivala u ponašanju i reči. Uzdigoše se tako u njoj jedan razum i jedno dostojanstvo, koji su bili pravi ukras.

Nola je osećala da čuva nešto od čega zavisi sad i njen život i život njena oca. Dođe posle godinu dana među njih jedna mala, kao leptir laka devojčica. Krstiše je Juliana, i prozvaše odmah, mati, na tuđinsku, Lietom, a Nola, na srpsku, Julicom, a Boško čas ovako, čas onako, kako je već njemu bilo dato da u zgodan čas stane na pravu stranu. Kad se rodilo dete, Stanojla još bolje uperi u svoju okolinu i svojih pet čula i svu svoju hrabru pamet. Snažna devojka, stub kuće, umna daleko nada svoju okolinu, ona odjedared uze osobita prava, zauze stav, i poče nekako da administrira stvari i ljude. Volela je i ona život, i baš zato počela da ceni svoje sposobnosti. Slično svojoj materi, samo Nola više pameću i karakterom nego srcem i strašću, ona se izvešti da sprečava da joj život bude omaška. Radila je u nekom starešinskom zamahu i u kući, i nad očevim računima, pa i nad malom svojom polusestricom. I van kuće se devojački njen život opredelio osobito. Zato što je niko od mladića nije voleo kao ženu, Nola se počela s mladićima družiti. Pokušala je ići u lov, i zavolela lov, lovila i krupniju zver, postala odličan strelac, i bila, kako su sami lovci govorili, jedini lovac na svetu koji ne laže. Malo-pomalo, od šala bi istina krupna: Nola posta redak čovek, istakoše se jasno vanredne crte karaktera: istinoljubivost, pravost, ozbiljnost, čovekoljublje.

Prođoše godine od Boškove ženidbe. Talijanka se malo smirila, ali je ostala tuđa svemu i svakome. Boško je s ponosom drugovao i savetovao se sa svojom kćeri. U taj čas primirja i navike, kako to već biva, upade Toša Lazarić, bogat posednik iz onih ravnih prekosavskih zemalja gde nikada nisu bili ni Boško ni Nola.

Za Balkan, gospodin Toša je bio pomalo fini i pomalo smešan gospodin. Ali je brzo pridobijao ljude blagošću i „kontenošću”. — Ja sam, ovaj, konten, kako gođ vi us' tednete — tako je svršavao poslove. Boško i Toša prosto se zavoleše. Ali se gospodin Toši više od Boška dopala njegova kći. Gledao je u Nolu kao u ikonu, i prostosrdačno je priznao da je „prop'o”. Do verenja je došlo brzo. S jedne strane, dobro omatoreli ali kočoperni Lazarić izjavio je da mu se devojka dopada preko svake mere, da je, „takvo štogođ” želeo uvek za gospođu u svojoj bogatoj kući, i da je srećan što nije „prenaglio” da se ranije oženi. S druge strane, Nola je Lazariću rekla hoću, a pred ocem je objasnila postupak. — Moram ići, zato što ovde ne mogu ostati. Prilika mi je da se udam sad ili nikad. Ko bi me od naših momaka uzeo, ovakvu ljudesinu! I još, ti stariš polako, i sve si više pod vlašću žene. Julica raste i biće lepa i fina devojčica. Sporazumeli bi se vas troje jednog dana protiv mene, a to ne bi dobra donelo ni vama ni meni, jer ste vi ovde domaćini, a ja opet ne dam sebi suviše blizu nikome... Nemoj da plačeš; ja se radujem što ću imati svoju kuću, a Todor, vidiš, vodi me rado. On je bogat



čovek, poslovi njegovi su od svake vrste, a ja volim da radim, i da služim na nekom ozbiljnom radu. Jaka sam, vredna sam, htela bih da nešto veliko dočepam, da se borim, da đavolu komad iz usta iskinem, kako već rekoh jutros i pred Todorom... Nola poče slatko da se smeje. — Vide li, koliko se Todor prepao kad ču da hoću đavolu komad da otmem. — I Nola uze da govori načinom i naglaskom verenika njena. — Ta mani, molim te lepo! Ima kod mene i leba i pečenja i za đavola. Vodićeš ti moju sermiju. Ta i vrapci su kod mene besni što su siti. A ti ćeš gospođa da budeš, da se u karucama vozaš i da zapovedaš. Barem da se jedared vidi ko su Lazarići i Lazarićke...

Raskrstio sam za sreću pre dve godine s onom Mađaričetinom; ovaj, više volem sam da kažem... I tako je Nola rasmejala još poslednji put svog oca. Hrabro se držala i tu. Teško joj je bilo ostaviti ga, jer se sad brinula za njega baš kao za neko dete.

Malo dana zatim, Stanojla Perčinova je prvi i poslednji put u životu obukla kićenu svilenu haljinu, uzela Tošu, ili kako je ona govorila, Todora, ispod ruke, i koračala za nju neprirodnim, sitnim korakom do crkve i do oltara. Priča se, pri povratku je skinula venac s glave i nosila ga u ruci; i Todor je mladu držao za rukav, jer više nije htela da se vodi ispod ruke. Otputovali su sutradan po venčanju.

Palanku je, naravno, zaprepastila odluka i energija gos-Tošina; ali kronika palanačka nije o prvim danima mladenaca sačuvala ništa važnije. A nije valjda ni mogla. Gospa Nola, kao činovnik koji je stigao na dužnost, odmah je život pretvorila u svakidašnjicu. Prepričavala se sitnica: da je gos-Toša dao uramiti venac mladin, i hteo ga obesiti o zid u spavaćoj sobi; a gospa Nola uzela venac i zatvorila ga u veliki orman za zimnicu. Palanka nije saznala za prijatnu scenu tom prilikom. — Dobro da me razumeš, Todore. I mi volimo uspomene iz mladosti, samo, znaš, u našem kraju ostavljaju venčane vence tako samo katolici, Švabe, a ja ti, brat si mi, ne volim Švabe... Ništa meni, Todore, dobroto moja, nije kod tebe neobično... Ono, ako baš 'oćeš da budem iskrena, evo šta mi je neobično. Svako podne u Boga, u komšiluku kukureče neki petao, galami kao lud. A kad on naposletku umukne, tamo preko bašte neko počne da zove: Mato, o, Mato! Iz dana u dan tako, ali taj se Mata još nikada ne odaziva. Koji je taj Mata? I što se ne odaziva? Ili uvek spava, ili baš seo za ručak, i ima dobar apetit, i ne da se uznemiravati. Eto, taj Mata mi je neobičan, i volela bi da ga vidim. — Slatko se ismejaše gos-Toša i njegova Nola, i o vencu više ne beše pomena.

Što se tiče ručka, nekako je gospa Nola ubrzo stekla Matin apetit i običaj. Pri jelu, ne trpi da je prekidaju, ni za što, ni za koga. To je naročito važilo za večeru. — U ekonomskim kućama je večera odmor, i neću da mi se zalogaj hladi ni za čiji ćef, pa ni za ljubav. — Jedne večeri je ipak uspeo da se probije do gospe Nole i gos-Toše, za vreme jela, nadzornik sa salaša. — A što ćemo kupovati nova kola, kad su stara još dobra — odgovara preko zalogaja gospa Nola. — Jesu još jaka, ali su stara, otrcana, a ja, znate i sami, svaki čas moram da se vozim do suda, do gruntovnice, do advokata... sramota je, na onako izlizanom sicu, i na onim prepotopskim niskim osovinama. — Evo vam gospodara, pa kako on kaže. — Gos-Toša, dosta spor, tek zaustio, a gospa Nola ga brže prekinula. — E, kad vas gospodar štedi, ja ću da vam kažem. Kola su jaka, a voze vas konji, a ne kola, a konji su naši i mladi i jaki. Ali ako je stalo do novih i mlađih kola, onda, gospodin nadzorniče, evo da vam kažem kako se šale ljudi u mom kraju: posadi rudu u zemlju, pa će nići nova kola. A sad izvol'te da s nama večerate, da jedemo, da više ne razgovaramo.



Davno i davno, kad je Toša bio mlad, živeo je on na salašu sa ocem i mlađim bratom Petrom. Kuća je bila gazdinska, prostrana, ali prizemna, onakva kakva se zatekla od dede. Samo je popravljana, i kako je imanje raslo, pojačavana. Nad svakim prozorom krov, to jest, krovna građa produžena nad staklariju, da bi svaki pokret na tavanu izazivao gud stakla po svima sobama.

Pred prozorima gvožđe, ukusno izvedeno u povijenim šipkama i ružama, ali duboko u zid zabiveno, i debelo i teško kao na apsanama. Cveće u tom gvožđu izgledalo je zarobljeno i tužno. Karanfili se promaljali kroz šipke žudno. Iznutra po prozorima, još i drveni kapci. Ulaz u kuću je samo jedan, masivan, okovan, jednokrilanj Svud oko kuće brisan prostor, bašta čak dole, iza sporednih zgrada. Dva vezana vučjaka, i jedno pušteno čobansko pseto. Noću, stražar kućni obilazi zgrade i duva u rog ako mu se neki šum učini sumnjiv. Ovako su izgledale kuće po svima velikim imanjima, i to je donekle bio i stil i obeležje gospodstva i bogatstva. Lazarići su bili bogati. Krili su novac uglavnom po kući, kako se radilo u doba malih lokalnih štedionica. Govorilo se da su Lazarići i čudni. Svi su bogataši čudni, jer iz bogatstva izrastaju egzotične biljke: ili kulturni luksuz, ili poročni luksuz, ili tvrdičluk i groznica nagomilavanja novca. Dva brata Lazarića, oba blaga i dobra, nisu se slagali. To je u neku ruku bio red u gazdačkim kućama; zapeto stanje je zamenjivalo tajanstvenost. Živela su braća u dva domazluka, u dvema polovinama kuće. Sjedne strane, stari otac i mlađi brat sa svojom Švabicom. Na toj strani je vladao tvrdičluk. S druge strane, Toša sa svojom Mađaricom, i na toj strani je vladala neka vrsta socialnog luksuza, dakle kulturnog luksuza. Toša je imao ambiciju da bude ugledan Srbin i građanin, i pomagao je srpsku opštinu i sve srpske ustanove, čašćavao funkcionere, pa i menice potpisivao i plaćao. Dva dela kuće je vezivao, naravno i delio, hodnik, taman, dug, pun ormana u debelim zidovima. U tim ormanima je bilo, kao u svim starim kućama, svega i svačega, arhiv i starinarnica.

Nikada se nije moglo sve izvaditi i pretresti; samo se s vremena na vreme izbacivalo na đubre ono čime se „eto, neki siromašak mogao sit nakoristiti, ali, šta ćeš, požderali moljci, rascrvotočili crvi”. Govorilo se da sve gazdačke kuće imaju po tim ormarima i skrovišta za ljude, s vezama i prema tavanu ili podrumu. Zaista je krađa i prepada u ono doba bilo počesto. Vojvodina je bogata, svi vole novac i uzimaju ga kako mogu. Tačno je bilo, kod Lazarićevih, da se u obe polovine kuće iz po jedne sobe moglo merdevinama uzaći na tavan. Jer su tavani kod njih bili izrađeni kao magacini, bili puni polica i fijoka. U kući je živelo mnogo mlađih: velika ekonomija, i dva domazluka. „Besne Lazarići, kuvaju na dva šporeta.” „Šta ćeš, kad jedna strana živi danju, a druga noću.” — Starac i Petar noću nikada nisu izlazili, ni u komšiluk ni u varoš. Toša, naprotiv. Ne kao bekrija, nego kao član društva, i kao društven čovek. Ali nikad nije noćivao u varoši. Oko ponoći, pa i posle ponoći, čuje se znak piskavog zvižduka stražaru, eto gos-Toše na salaš, svojim kolima, na konju, ili fijakerom. Nekada s revolverom u džepu, nekada i bez džepnog nožića. Čudan besmisao, i opet neiskorenjiv običaj u tom kraju, da posednici, bogataši, oholi na bogatstva i preimućstva, po cenu glava svojih nisu izlazili iz kuće kao drugi svet, s malom parom u novčaniku. I hvalisali se još izdržanim opasnostima, prepadima i orobljavanjima. Tu vrstu junaštva su negovali i ljudi strašljivih priroda. Takav je bio red. Otkupljivali su se ucenjivačima, pa i razbojnicima, onim što su nosili uza se, u novcu ili nakitu, ili su pucali, zastrašivali, ranjavali, pa i ubijali, i sami bili ubijani. Gusti vojvođanski kukuruzi, to se zaboravilo, imali su vrstu letnje hajdučije. A zimi se kidisalo smelo, na ljude u kući i za stolom pri večeri. Sve to bila je neka vrsta otmene bogataške karakteristike, nekog tobož plemićskog stradanja.



Jednoga zimskog jutra, nađen je Petar u svojoj sobi dosta teško ranjen, a starac u svojoj, vezan i zaptivenih usta. Švabica je, za svoju sreću, ležala u bolnici. Petar je ozdravio, a starac nastavio da kunja. Nikome nisu kazali šta je odneseno, nikoga nisu sumnjičili, intervenciju vlasti su sprečili. I to je bila tako neka vrsta otmenog držanja onih kojima se može da budu pokradeni, i koji prema razbojnicima uzimaju kao neki riterski stav. U kući, naravno, povlačili se razgovori, ali opet u stilu otmenog čuvanja intimnog događaja. Kao znalo se da su Petra napala dvojica. Kućna posluga, između sebe, dokazala je neučešće. Noćni stražar se kleo u decu da „prikonoć” niko nije kročio u kuću. Starac je međutim šapnuo Toši, svom sinu s one strane, čudnu stvar: da mu je ostala u sećanju senka razbojnika na zidu, i da se ona nekako sasvim slagala sa senkom avlijara Ljube kad čisti i nakida se nad metlu. Toša je mnogo voleo Ljubu, i razuveravao oca; i još se i smejao starčevom svedočanstvu pomoću senki. A stari mu je pametno odgovorio: da on često sedi u avliji na suncu, i poznaje senke svih ukućana, i da je senka, po njemu, gora još od ogledala. Malo pomalo, o senki je čuo Petar, pa Švabica, pa Mađarica, pa i Ljuba. Ali je tu domaća spletka oko „intimnog” događaja jedne bogataške kuće prekinuta, i Ljuba je i dalje uspremao avliju i radio baštu, i nije mario za svoju senku, utoliko više što se starac više nije sunčao. Braća se posle tog događaja izmirila, starac je preveden kod Toše, i kod Mađarice koja je imala mnogo samilosti za njegovu astmu i gluvoću, i na čijim rukama je i umro nekoliko meseci kasnije. Jedno vreme, palančani, švrljajući po groblju, zastali bi pred grobnicom Lazarića, onda raskošnom, i prepričali bi razna razbojništva, stvarna i izmišljena, a zatim je sve utonulo u zaborav.

Jer palanka nikada ne zadire mnogo u mislene rezultate nad pojavama. Ona, u svojoj debeloj jednolikosti, i u svojoj večnosti preživljuje uglavnom samo jake momente. Večnost palanke, to je važna, i možda ne dosta uočena stvar. Palanka je večna forma ljudskog društva, večna i svugde prisutna. Veliki gradovi su sastavljeni iz mnogobrojnih palanaka, velikovaroška groblja iz palanačkih grobalja. Tamo i tamo imamo množinu malih krugova rođaka i poznanika, koji su živeli, razgovarali, vezivali se i istrebljivali se na načine kako se to radi po palankama, kroz odnose i sudare malih kalibara. Jedno nadleštvo, jedna fabrika, jedna banka, jedno poslanstvo, svugde se tu krije po jedna manja ili veća palanka, zbir uskih života u palanačkom okviru, pa i mentalitetu. U svetu bačkih palanaka salaši su nešto naročito. Oni mogu biti usko vezani za svoju najbližu palanku, a mogu sačinjavati sasvim zasebnu seosku organizaciju koja se uspešno brani od svake zajednice s palankom. Lazarići, na primer, držali se vrlo rezervisano. Palanka je tako tek posle izvesnog vremena saznala da je Petrova Švabica prešla na drugi salaš, i da se Petar verio s ćerkom posednika nekog trećeg salaša. A što se posredno i kasno sazna, to palanka nekako pušta niz vodu. — Skandal i novost moraju biti vrući — tumačila je popadija od Vaznesenske crkve. Ipak se posle svadbe zapazilo nešto vrlo zanimljivo. Petar se dobro oženio, i srećan je, ali, sasvim nasuprot ranijem svom načinu života, svaki čas dolazi u varoš.

Toša, da bi se sve obrnulo, privoleo se kući, i počeo da ceni porodični život. Taman je palanka postavila seriju pitanja i sumnji, saznade se neočekivan i prost odgovor: da Petar nešto nije dobro s plućima, i da Toša ima zadatak da brata spremi za put i lečenje. — Čim je negde više nego jedan doktor, šij crn barjak — protumačila je popadija od Gospojinske crkve. Petar se popravio i ostao kod kuće, i stvar je legla. Ali posle nekoliko meseca dođe pogoršanje i braća otputovaše u sanatorium u Štajersku. Toša se vratio i doneo dobre vesti. Posle nekoliko meseca, opet pogoršanje, i hitno putovanje Tošino. Sad su počela dolaziti pisma s rđavim vestima, i najzad depeša Petrovoj ženi: da moraju odmah natrag, „mnogo je larme u lečilištu, Petru treba tišina”. — Mi najbolje znamo koja to tišina — smešila se stručno



mlada grobarka u razgovoru s jednim parastosom, godišnjim, dosta veselim, čiji su priređivači već poodavno preturili vraćanje iz sanatoriuma, tišinu i ostalo. Za malo više od godinu i po braka, a Petrova žena je sahranila muža, krstila ćerčicu, i vratila se roditelima. Palanka sad poče da nazire avet razdeobe imanja. — Stari će se povampiriti kad oseti koji će salaš na leto da deli njegovu žetvu. — Hja, tako je to bilo i biće kod trulih gazda: jedna beba, deset vampira. Čuće se s onog sveta i Petar, i mati Petrova i Tošina. Ona je pokvasila sermiju, njeno je ono što je najbolje. — A salaš Lazarića drži se rezervisan. Mirno, i kao uvek. Kad je sve bilo uređeno, čulo se u palanci da je gos-Toša našao i sporazum i pravdu, da su svi zadovoljni, da gos-Toša najlepše govori o snaji i o bebi, i o svima rođacima snaje i bebe. Vratio se gos-Toša svojim društvenim funkcijama kao da ništa nije bilo, ni smrt, ni deoba imanja. Imalo je na tim vraškim salašima nekog gospodstva, koje je palankama mnogo smetalo, a palanka njemu skoro nimalo.

Gos-Toša je bio čovek popustljiv, povodljiv i darežljiv. Stari Lazarić je ponekad besneo: — Školu nisi hteo da učiš, ekonomisati ne znaš. Sve ćeš sfurdisati! Kad ja umrem, i podelite se, tebi ni do ručka neće stići imanje. — Ali niko nikada ne može ništa predvideti, jer se nijedna situacija u ovom svetu ne drži. Toša je nasledio i deo bratovljeva imanja, a napredovalo je i množilo se sve što se njegovim nazvalo. Trgovci na veliko i malo govorili su da je Toši sam Bog poslovođa i knjigovođa, i da zato nije rđavo s njim raditi, jer dobro prolazi uvek i druga strana, pošto je Bog pravedan. Tako, s Božjom pomoću, gos-Toša je svaki dan već oko dva sata zaključavao za taj dan svoj kontoar. — Moj otac je govorio: Bogu božje, caru carevo, a sve drugo u kasu i pod ključ. A ja velim: Šta sam pre podne zaradio, s toga ću posle podne ja, Toša, da skinem kajmak. — Voleo je stav i gospodstvo. Kao mnogi ekonomi staroga kova, predavao se rado, tako da kažemo, kultu nekoga kulta. Naravno, kod njega je sve to bilo više stvar estetike i forme, nego intelekta i ideje. Gospodin Joksim je tvrdio — Kad Toši kažeš ideja, on neizostavno vidi nešto okruglo ili na četiri ćoška. — Gos-Toša je doista voleo neki očigledan kult, neko osveštano mesto, neku reprezentaciju onih koji kultu služe. On je, doduše, novac davao uvek za blagorodne ciljeve, ali je i blagorodnost osećao, po rečima gospodina Joksima, nekako kao okrugao ili ćoškast oblik. Takav kakav, gos-Toša je imao pravilan nagon da ide u kolektiv, jer je to bio jedini način da postizava ono što mu godi i imponuje mu.

Voleo je da bude član nekog odbora, da bude tačno prisutan član na sednicama, da bude dobrotvor i utemeljač. Ovo poslednje ga je odvelo u prijatnu jednu specijalizaciju: pri sastavljanju pravila za neko društvo, gos-Toši je jednoglasno poveravano da izradi one tačke pravila koje govore o raznim vrstama dobrotvora, o njihovim raznim pravilima da kao takvi ulaze u razne sekcije, i da u izvesnim slučajevima imaju pravo na dva glasa. Posle jedne osnivačke sednice, šaptali su članovi u šali: Tošu smo trebali metnuti u sekciju za likvidiranje društva i plaćanje dugova. Funkcije gos-Tošine vezivale se u osnovi za jednu malu političku strast njegovu, za srbovanje čestito i odlučno, i pomalo paradno. Jedared je gos-Toša sedeo osam dana u zatvoru zbog neke priredbe o Sv. Savi. Time se ponosio. — To mi vredi, što rekao Joksim, koliko papirnoj ikoni srebrn okov.

Pominjući lepe društvene osobine gos-Tošine, i bezazlenost njegovih uživanja, ljudi su pola u šali ali pola ozbiljno tvrdili da je zadobio i lopove, i razbojnike, i pisce pretećih pisama. Za mnogo godina nikakav sumnjiv znak oko njegove kuće, nikakva krađa ni ucena. On nije prešao u varoš ni kad je ostao sasvim sam na salašu. Kao potpredsednik vatrogasnog društva, tačno je išao u noćnu inspekciju kada dođe na njega red, i vraćao se posle ponoći



sam, na konju. Postepeno je i sav onaj tvrđavski režim u kući popustio. Stražar je samo u zimske mračne noći hodao celu noć oko kuće. Pas na lancu je bio jedan i mnogo mator, i ljubitelj doboš-torte. Prolaznici, koji bi imali nešto na brzu ruku da svrše s gos-Tošom, kucali bi štapom o šipke ograde, a gos-Toša bi sam otvarao prozor i javljao se. Na jednom prozoru se gvožđe mnogo razdrmalo ali nije opravljano. Mađarica, kod svog jače od pedeset godina starog gospodara, usedela se, uranila, poteže je i čula, i nadzor njen nije vredeo skoro više ništa. Mlađi su je tužakali da ne pazi po kući, ne čuva. Gos-Toša blago odgovara: — Dosta je ona čuvala i kuću i vas, sad vi nju čuvajte.

Nekako pred ženidbu, kad gos-Toša beše s one strane sredine između pedesete i šezdesete, izabraše ga istovremeno za pretsednika udruženja velikih posednika, i za pretsednika sirotinjskog stola. Gos-Toša se pojavio u kavani retko elegantan, i srećan kao dete. Vodili se ozbiljni razgovori, i gos-Toša je iznenadio „idejom” o zaposlenju sirotinjskih žena. Samo je gospodin Joksim, za drugim stolom, peckao: — Predvodi velike bogataše, i predvodi sirotinju. Jedino je naš Toša mogao to da sastavi, da bude i koza i kupus. — Dupli pretsednik imao je vazdan posla. Ideju o zaposlenju žena preuzeo je doduše odmah potpredsednik, ali je ostalo i za gos-Tošu. Otvarao je i zatvarao sednice sve veštije. Naučio je rečito odobravati dobar predlog, i umešno sklanjati rđav. Protivnike je vrlo taktično smirivao, pa i izmirivao. Tako do ženidbe. Posle ženidbe, imao je gos-Toša svaki čas i neki svoj originalni predlog. Istina, donese ga, ali ga svagda ne provede. Kad dođe do glasanja, on glasa povodljivo, i srdačno čestita onima koji su dobili većinu, svejedno da li je tim prošao ili propao njegov predlog. Iduće sednice, međutim, evo ga s nekim „amandmanom” za onaj predlog. Revizija, gospodo, molim lepo. — Postalo je jasno da iza Tošine velike pretsedničke stolice prisustvuje još jedna prisutnost. Zaista je gospa Nola sarađivala. Muž joj referiše, ona ili odobrava glavom, ili ne odobrava ukrštanjem ili puckanjem svojih jakih prstiju, i onda sleduju predlozi za reviziju, a između njih se plete kritika na gos-Tošino držanje u sednicama. On se brani kako ume.

Nekada i iznenadi ženu. Ta ti valja, Todore! — obraduje se gospa Nola. Nekada se splete i praznoslovi. — To ti je, Todore, kora bez ora. Ne valja ništa. Ostavi se toga. — Jednom prilikom, upade u takvu diskusiju, i u neko gos-Tošino prazno šeprtlenje, momak kojije imao da prebroji štajervagnj Gospa Nola, ljuta, na momku nađe nišan. — Šta si ono uradio? Šta ti imaš po tvojoj glavi da menjaš boju, i da šaraš točkove, i praviš od mene vašar? Šta ćutiš?... naposletku, ćutanje i jeste najbolja kapa za sve prazne glave.

Kad se mlada gospa Stanojla dovela, i pokazalo se da će tu sad da poteče jedan miran život sa skromnom i pametnom ženom, gos-Toša dade jednog dana udariti nad ulaz svoje kuće na salašu tablicu s natpisom: Moj mir. U skladu s tim natpisom, domaćin je sve više voleo da ostaje u kući. Revnosni pretsednik se počeo tužiti na bezbroj sednica. Brižljivo oblačenje je popustilo. Rukavice su sasvim nestale iz garderobe. Po ceo dan ostaje gos-Toša u sobnim cipelama, i u nečem što je možda praroditelj današnjoj pidžami, u širokim pantalonama, i nekoj vrsti ženske rekle s malo dugmeta i mnogo gužvaljaka od prileganja i ležanja. Jedan slamni divan u tremu, i jedan kožni u ručaonici, mnogo su bili zauzeti, i udubili se kao korita. Imanje je počela da obilazi sve više i više gospa Nola. Malčice su kao uzele noge da izdaju gos-Tošu. Očni lekar mu baš zato dade odlično staklo, i otkad natače naočari, gos-Toša ne izbija iz kuće i mnogo čita, naročito poljoprivredne stvari. (Gospa Nola se jedared vratila s njiva sva crvena. — Ne znam ja ali ne znaš ni ti! Čitaj, brate, i nauči i



mene, nemoj da me sluge popravljaju!) Toliko se gos-Toši osladilo čitanje, da je poručio čitavu jednu malu sistemsku biblioteku.

A kad pročita neku knjigu, pokloni je čitaonici srpske opštine. Pročulo se gos-Tošino čitanje, i razgovori o tom ga toliko dirnuše, da je prešao na stalno snabdevanje knjigama iz poljoprivredne i varoške čitaonice. Županija ga za to odlikovala medaljom. Beše to neka teška emaljirana ploča, čitav tanjirić. Gos-Toša je kao malo navijao da odu da zahvale lično i on i žena. Gospa Nola je oklevala. Gos-Toša onda reši da ide sam. Gospa Nola na to uze medalju i gurnu je u ormar međ stari porcelan. Gos-Toša, povodljiv kao uvek, dade glas svojoj ženi, i ostade u pižami u svome miru i u svome koritu.

Nola Lazarićka, što dalje, sve je više bila Nola Perčinova. Uzela je u administraciju sve veliko i raznovrsno imanje svoga muža, zemlje, ljude, žene, decu, stoku, novac, kupce i prodavce, posrednike, advokate. Kao filialu, administrirala je i tamo daleko dole kuću svoje nekadašnje porodice. Jer, posle nekoliko godina braka, i nekoliko ljubavnih i novčanih skandala lepe Talijanke, morala je gospa Nola ozbiljno posredovati. Otputovao je jednog dana gos-Tošin advokat s punomoćju, s „mirazom” za Talijanku, i s jednim „pismenom” koji su potpisali i Boško i njegova žena. Oslobodila je tako gospa Nola svog oca od velike bede; utoliko veće što je on u to vreme već mnogo bio oboleo. Popijen od one skrivene tuberkuloze koju, tipično, dobijaju lepi, vitki brđani, još je držao svoju divnu glavu, i očarao njom advokata. Godili su mu komplimenti i utehe, ali je šaptao rezignirano: — Ta moja glava, to vam je kao kad zao vetar uvrne peteljku i zaguši cvet, i cvet se još malo drži, ali je već mrtav... Recite Noli da se ne bojim smrti... I recite joj hvala. I ona je, kao i njena mati, mnogo činila da proživim život po ćefu i volji... Pravo je sad da bude i Božja volja.

Sa advokatom je otputovala i jedna starija žena salašarka, da poneguje bolesnika, i da ga kasnije prevede kćeri, ako htedne poći, i ako mogadne. A Julici, devojčici od dvanaestak godina, naređeno je bilo da krene s advokatom i sa svima potrebnim stvarima, to jest, da se konačno preseli kod sestre.

Gos-Toša i njegova žena, na taj način, stekoše dete. Gospa Nola se iznenadila kako je Julica izišla devojčica čudne lepote i nežnosti. Lako se i prisvojila, kao sva zalutala i nesrećna deca. Cela kuća je nekako nabubrila i prosjala od nje. Gos-Toša se podmladio i razdragao, dobar i blag je i inače bio, i prosto je na juriš zadobio svoju poćerku. Gospa Nola, počela je to uostalom već ranije, postade mati. Doziva učiteljice; ide po dućanima u koje nije nikada išla, da devojčicu svoju lepo obuče; traži joj drugarice; razgovara s Julicom čas kao s bebom, čas kao s matorkom. Kad se devojčica već sasvim svikla na novu okolinu, i pokazivala mnogo jasnih znakova da joj godi život u bogatoj kući, gospa Nola, jedne večeri, poduže je pričala s malom o njenoj materi, o bolesnom ocu njihovu koji će možda skoro doći, o čika- Todoru i njegovoj retkoj plemenitosti. Pa je zaćutala; milovala dete dok nije zaspalo; a zatim otišla u svoju sobu i gorko se rasplakala. Probudilo se u njoj celo srce. Probudila se cela žena, majka i čuvarka dece. Pa se digla slutnja, ili bar pitanje, da li će Julica, tako drukčija nego i otac i sestra i poočim, da li će moći biti pravi izvor radosti u kući. Pa se javio neki melanholičan stid, možda prvi put u životu Stanojle Perčinove, što je ružna i nezgrapna, što se nije mogla udati kako se udaje, i imati dece. Pa neko kajanje i samoosuđivanje, što se kroz bezazlenost i dobrotu Todorovu provukla u ovu kuću.



Pa strah od velikog novca i poseda, od života koji sav ima stojati u službi imanju. I onda opet neki poriv, neki glas nagona i poziva, nešto jasno i jedino lepo: postati prijatelj dece, čuvar dece, ma čije, svačije. U gospa Noli počeli se sređivati nagoni, interesi, potrebe, možda i strasti, možda i egoizam žene. Te je večeri otpočela u toj jakoj i smeloj ženi njena prava funkcija, iz koje će zatim izlaziti sve njene zamisli, odluke, pokreti, reči, dela. Tih dana se desilo i ono sa služavkom Paulom. Pošto je ukćerila svoju polusestru, napušteno i zbunjeno dete, rešila je da usvoji i mladu služavčicu, koja ne vidi sunca zato što od maloće živi kao tuđe slušče, napuštena i zbunjena i ona, bez nege majčine, bez dokolice da gleda sunce.

Dete u kući, to je sad značilo centar u braku gosTošinom, baš kao što je gospa Nola, ranijih godina, stvorila centar u njegovoj kući i imovini. Gos-Toša je sad pravi čovek, ima ženu i dete, zaljubio se ponovo u svoju Nolu i išao za njom kao kuče. Salaš Moj mir sav se preobražio. Dozidali su još jednu terasu. Gvožđa su bila prepuna cveća. Čuvarkuća na krovu pojavila se i razrasla se u čitavu baštu, a to, kažu, znači sreću. Na veliki odžak su usadili crvenu vrtešku, pticu sa dugačkim repom. To je želela Julica. Nameštaj su popunili, iako to nije želela gospa Nola. Ormane u hodniku su pretresli, i metnuli u njih mirisave travke. Julicu su oblačili kao lutku. I gos-Toša je opet elegantan i otmen, i bez rukavica nije izlazio s poćerkom. Samo se gospa Nola ne menja. Predala se velikom poslu, i ne može drukčije da se odeva nego radnički. Nikoje promene nisu mogle da uspavaju u njoj ono nešto muški trezveno čime je presecala sve zanose i iluzije.

Tako je presekla muža svoga kada se, po dobroti, po dokolici, a i po gordosti, počeo malo rano zanositi planovima o mirazu Juličinom, o udadbi i spremi njenoj koja će biti nešto što retko biva. Gos-Toša, kako već jeste kod jednostavnih ljudi, uživao je ne toliko u onom što se sprema da uradi, koliko u slici toga i dejstvu od toga na sugrađane. To je uostalom prokleto opštečovečanska crta: da se vidi da ima. Zamišljao je gos-Toša, i puštao da defiluju pred njim, lica njegovih znanaca u palanci onakva kakva će biti na prvi glas o mirazu koji gos-Toša sprema poćerci: neka zgrčena i uznemirenih očiju; druga razlivena i zabezeknuta; treća skoro pobožna od respekta. Koliko je fantazija imao taj gos-Toša da u stvarnosti vidi ono što rečma nikada ne bi umeo opisati! Jedne večeri, povede on razgovor sa ženom o tom budućem mirazu. — Šta misliš, da li da kupimo ono Šnorovo imanje? Jedan Švaba bi nam se skinuo s vrata. Skupo jeste, ali je lepo. Nekako okruglo, na sve strane izlazi na puteve, zemlja je odlična, a kućica kao mali dvorac. I šumarak je Švaba podigao. Dodali bi Julici nešto i u novcu, udali bi je za biranog čoveka, pa ima samo da sedi i da uživa. — A što da sedi? Ne treba mnogo da sedi, bolje je to i za nju i za stolicu. Što se tiče imanja, ako ćeš mene poslušati, a znam da 'oćeš, ništa nećemo kupovati. Ništa! Ni sad, ni posle. Dobro će biti ako sačuvamo što imamo. Jer je teško sačuvati, moj Todore, da ti ja, mlađa od tebe, kažem. Mi, Perčinovići, sišli s planine, ne šugavci, nego ljudi od soja, radili i stekli, niko nam nije bio neki naročiti rasipnik, i, kako znaš, što imasmo, ne sačuvasmo! Je l' nas vidiš! Oca mog danas neguje tvoja salašarka i tvoja forinta; ja stigoh u zemlju u kojoj humka ni kamička nema... veruj mi, Todore, dolazilo mi je da s pameti siđem... Julicu drži i sprema poočim kraj živa oca i majke... Vidiš li ti taj račun!

Život, moj Todore, proždire kao groblje. Niko nije kriv, a imanja nema, porodice nema, što je bilo dosta, postalo malo i jad i sramota... Ču li, na pogrebu kapetanovu, onog vašeg đavolskog gospodin Joksima? Jezik mu zmija, ali pamet mu valjasta, što mi kažemo. Veli: „Svi mi, i sve prostrane sermije, staćemo bez guranja na ovo malo naše palanačko groblje”... Jȁ... Ništa nećemo kupovati, Todore; a ako umednemo sačuvati, nećemo biti siroti mi, ni iko



naš, pa ni Julica. Veruj meni, koja sam ti iz tegotinje došla, nije siromah onaj koji nema, nego onaj koji je imao pa izgubio... A što kažeš za Švabu: da bude jedan manje, pa Švaba ti i zdesna i sleva. Dućan ti drži Švaba, kasapnicu Švaba, Mađar, šta li je, sve je to Švaba, i svud po imanju ih ima. Ako ko, ja Švabe ne volim, govor im ne volim; veru im ne volim; jela im ne volim. Ali, eto, živimo s njima... A kako čujem, bilo je da su i oni kupovali srpska imanja, i teškali se da je s tim jedan Srbin manje. Jedni drugima dobro ne mislimo, a opet zajedno taljigamo... Tako je valjda i svugde u svetu. To ti, vidiš lepo, ne može biti uzrok da kupuješ imanje. Ćuti i trpi. Ako su tebi Švabe dodijale, meni su više. Pravo da ti kažem, dušu grešim, ali im ni decu ne volim. — Svršilo se sve dogovaranje gos-Tošino kao obično, on je glasao sa svojom ženom protiv svoga predloga, i čestitao joj.

Bilo je to jednog septembra meseca, pred kraj već, kad je pozna jesen na pragu, i kad je veče kao noć. Još je to posle podne naišla i oluja i jaka kiša, i nebo se nije raščistilo. Crni debeli oblaci jurili su kao mahniti, premetali se jedan preko drugog, a bilo ih je, kako biva nad ravnicom, toliko kao da se potop sprema. Vetar je pištao neprijatno. Kod Lazarićevih, svi su nekako imali potrebu da se zabune, da ne čuju šum vetra i curenje vode. Gos-Toši nije bilo dobro, prilegao je i uvukao glavu u ćošak divana. Julica se zabavljala s dvema mladim mačkama i sa svojom dugom zlatnocrvenom viticom. Gospa Nola je hodala iz sobe u sobu, učvršćivala na oknima sve kuke, da vetar manje trese prozore. To je bio čas pred noć, čas kad se u mnogim ljudima, pa i u gospa Noli, po knjiški govoreći, menja ritam. Crno u zenicama joj se suzi u dve oštrice, i pogled nekuda utekne. Kao da više ne gleda, samo unutrašnjost radi u njoj, krv i srce. Tako bez pogleda u ovaj svet, a inače umorna, mogla je u večernje čase da hoda po sobi čitav sat. — Sedi, tako ti Boga! juriš k'o za neko zlo! — ljutnu se te večeri gos-Toša. — To mi je odmor — odgovorila je iskreno gospa Nola. Bio je to ipak neprijatan trenutak. Gos-Toša naročito u predvečerja nije dobro razumevao svoju mladu ženu. U njoj je kuvalo; snage njene su radile kako bi je što bolje spremile za sve teži zadatak.

Oko deset sati, kad su već pošli da legnu, čulo se odjedared, kroz gust vazduh, sasvim dobro, da se na drumu zaustavila kola. Malo zatim, šušanj i korak, i udarac u gvožđe ne na ogradi, nego na prozoru. Svi troje u sobi pogledaše se, pa se još jedared pogledaše gos-Toša i gospa Nola, i onda, kao mađijom pokrenuti, svi troje se uputiše prozoru na koji kuca neko ko nije ušao pravim putem. Otvoriše kapke, i čuše kroz staklo da se neko vrlo učtivo raspituje za put do nekog majura i nekog sela. Razgovor taj se prekinu kao nožem presečen, iz dva razloga. Ljudi se spuštali s tavanskih stepenica u sobi do njih, a čovek pred prozorom u po reči okrete da beži.

Za tren oka je sve bilo jasno, i sve bilo tu. Tri čoveka pod maskama, dvojica sa sekirama u ruci. Strahovit krik devojčice, koja se zanesvestila. Jedan od napadača je još udari i obori. Drugi dočepa Nolu za obe ruke. Treći je s podignutom sekirom tražio od domaćina sav novac i nakit. Gos-Toša se zaneo, pa došao k sebi, pa opet posrnuo i seo. Gospa Nola se prva sabrala. i sabrano rekla: — Ne dirajte čoveka, ključevi su u mene, daću sav novac iz kase i iz ormana, nakita nemamo jer ga niko od nas ne nosi. I pošla je vučena za ruke, prema sobi gde je držan novac. Dok je otključavala i vadila novac, iz druge sobe se opet začu krik devojčice, užasan, onda zbrka šumova od pokreta bezglasnih ljudi, i naposletku sve preseče težak mir. Držeći je jednako za nadlaktice, razbojnik je gospa Noli mirno zapovedao gde da mu u džepove stavlja novac u hartiji i u metalu. Žurio je, i nije sve odneo. Vukao je zatim gospa Nolu, tačno znajući gde je drugi prolaz, do u hodnik, otvorio ključem ulazna vrata, a njoj zapovedio da na tom mestu stoji dok ne prođu i ona dvojica, da ne pisne, a da se ne vraća u



sobe dok s druma ne čuje zvizak. Žena se skamenila, izbezumljena, kako je posle govorila kanda i ne toliko od straha kodiko od onoga što čovek može da bude i da radi. Prošlo je oko tri minuta do zvižduka: užasno mnogo vremena. Gospa Nola je za to vreme rekla sama sebi šta je tamo u sobi čeka. Ne dozivajući nikoga, ušla je. Muž njen, razbijene lubanje, leži na podu mrtav. Usta začepljena, pocepan, izgreben. Julica se kroz nesvest trza i ječi. Gospa Nola joj priđe, stade je tresti i jakim glasom po imenu zvati. Dete otvori oči, i poče sad produženo da vrišti. Kako su za gospa Nolom sva vrata ostala otvorena, neko od mlađih najzad ču, ili oseti nesreću, i razbudi se sva kuća.

Palanka je ćutala kao preplašen mišinjak. Krvava i tajanstvena romantika prešla je meru. Istovremeno s vešću o užasnom događaju na salašu Moj mir, saznalo se da je drugi bogataš, otac dva sina, dobio ucenjivačko pismo: petnaestogodišnji i desetogodišnji dečaci biće odvedeni, osakaćeni, ili ubijeni, prema tome da li će tu i tu pod kamenom u vrbaku ležati manja svota od one tražene, ili ništa. Pa onda, ubistvo Lazarićevo tamno je; Bog jedan zna šta se tu još krije. Zašto je ubijen kad je gospa Nola dala sav novac? Šta se dešavalo u sobi u kojoj je ostao gos-Toša? Da li je poznao zločinca? Da mu nije zderao masku? Ko zna, u ekstremnim momentima hrabri su često baš najbezazleniji, i baš zbog bezazlenosti. Ili se devojčica osvestila i ona nešto učinila što je situaciju zaplelo? Tajna. Gos-Toša je mrtav, a devojčica se trgla iz nesvesti tek pri udaru koji je oborio i ubio njenog poočima. Jezivost pritisnula palanku i okolinu, kao kamen. Lazarić je sahranjen nekako krišom i uz šapate. U većem broju su došli na sahranu samo posednici sa udaljenih imanja — Na prstima idu! — posmatra gospodin Joksim. Posle pogreba, odmah se vratili svojim kućama, i to na najboljim konjima. Govor protin je bio kratak, oprezan, s jednom jedinom, i to nekako mimonesenom aluzijom na nasilnu smrt dobrog i mirnog čoveka; kao da je prota strahovao od nečijeg prisluškivanja. Po glavama ljudi ukrštale se misli o bogatstvu, o žrtvama imanja, ali razgovori o tom ostajali su za posle: svi se nekako bojali nečijeg prisluškivanja i skoka. Onaj bogataš sa ucenjivačkim pismom, i njegovi sinovi, nisu se viđali nigde pun mesec dana. Posle je otac opet stao ići u radnju, a dečake je pratio u školu čuvar. Vlast, kao obično u slučajevima hajdučije, i nemoćna, i netražena. Hajdučke družine nestaju onda kad više ne valjaju i same se istrebe. Dok su organizovane, svako očekuje sigurnu osvetu, i zločince ne tuže žrtve i ne goni sud.

Ovaj događaj je danas kronika vrlo starog groblja. Ali baš danas se čuje opet o slično kombinovanim razbojništvima. Predaju se pokorno svote novca maskiranim ljudima, odvode se deca, promašen zločin se ponavlja novim pokušajem, na istom mestu, na istim ljudima. I vlasti i danas nemoćne, često i netražene.

Gos-Toša je nestao kao što nestaju ljudi koji nisu nigde smetali i nisu nigde bili neophodni; kao ljudi koji nisu ništa novo mislili, i ništa staro odricali. On se verovatno mirno odmarao, i verovatno bio u raju. S tim se slagao i gospodin Joksim. — Raj, to je ono što Bog najmanje ima da učini u ovom slučaju, gde mu je jedan retko dobar i darežljiv čovek stigao razmrskane glave. — Na tome se i palanka primirila, za neko vreme. Uskoro, salaš, rezervisani salaš Lazarića, pređe u čistu nadležnost varošice. Moj mir je napušten, pretvoren u stanove za služinčad i u ostave, a nameštaj dobrim delom prenet u nadzornikov paviljon. Gospa Nola sa sestrom preselila se u kuću njihovu u varoši. To je bila prostrana starinska kuća na jedan nizak sprat. U prizemlju, dva ulaza, kolska kapija i gostinski ulaz, i dva dućana. Do gospa Noline udadbe, dva dućana behu svega jedna velika radnja s vinom. — Je li, Todore, da ti nećeš da u tvojoj kući povazdan grme burad s pićem, i kupe se pijandure? —



Nestala je vinara kao da nikad nije ni bila. Na spratu, vazdan uskih prozora, i pred svakim prozorom fikus, koji smeta otvaranju i zatvaranju. I to se razmaklo. — Jedan fikus na svaka dva prozora, dosta. Balkon na kući ogroman, kao neki vagončić, a na njemu nikada niko ne sedi.

— Balkon je znaš — tumačio je gos-Toša ranije ženi — volela moja mati, i on je ekstra dozidan; to se i vidi, pljuni pa zalepi izgleda. A ja, kao mladić, uživao sam kad su mačkovi na tom balkonu, napravili klub, i s njega se, već razumeš, zavitlavali na streju i na krov. Da pukne čovek od smeja... Mjau! Bup! Mjau! Bup! A na sokaku se krevelje neke fukarske mačkice, i misle da je na gos-Tošinom balkonu raj! — Sad je taj balkon lepo doteran, zbog Julkice; mačaka nema; cveća ima. U njega je uprla oči palanka. Šta će biti s udovicom Nolom? Nešto se mora zbiti, jer nije niko tek onako samo bogata udovica i univerzalna naslednica. A Julica, sirota, teško je nastradala. Devojčica je između dve zanesvešćenosti bila svedok najstrašnijeg momenta. Ležala je u postelji oko dva meseca i dobijala napade užasa. Lečio ju je mladi doktor Mirko, čovek koga gospa Nola nije badava mnogo zapoštovala i zavolela. Ali je devojčici ostalo trzanje usana, neka zaplašenost u pogledu, malo oslabelo pamćenje, i slaba volja da radi i ide u školu. Doktor Mirko se nadao da će se to vremenom izgubiti, skoro je tvrdio da će tako biti. A što se škole tiče, gospa Nola je već ranije zapazila da Julica taj napor i odgovornost ne voli. Devojčica je bila nežna nekako od opšte nemoći, što se naučno kaže: bila vegetativno biće. Kad stane kraj fikusa, i ona je biljka koja se boji da bude pomaknuta sa svoga mesta. Naravno da je sve to znala palanka. Palanka sve zna, i što je bilo, i što će tek biti. „Udaće se za oficira.” U ono vreme, i na onom mestu to je značilo nešto posebno. Oficir-mladoženja, mali i šareni austriski potporučnik, predstavljao je kauciju kojom bi se mogao manji muzej ozidati i snabdeti. Zatim, žene oficirske se s muževima svojim prebacivale od turske Bosne i Hercegovine do austriske Poljske, od Mostara do Beča i Krakova, one su dakle bile neka vrsta objekta za reprezentaciju monarhije, i zato morale biti lepe, bogate, egzotične nečim. A po mogućstvu imale biti i žene mlaka srca, da bi se sačuvale od mnogo čovečnih i nacionalnih reakcija prema raznim „narodnostima” velikog carstva, i životima tih narodnosti.

Godine su odmicale. Između pomajke i poćerke dolazilo je do malih razmimoilaženja. Gospa Nola radi, a Julici dugo vreme; Julica traži od gospa Nole da se gospa Nola promeni, a gospa Nola čeka da se Julica promeni. Julica se kao i menja pomalo, sad na svoju, sad na gospa Nolinu; ali gospa Nola, da bi za dlaku. Ni o pogrebu muževljevu, ni posle pogreba nije temeljno promenila toaletu. Ni prave crnine, ni vela, nego ono što je navikla da nosi pri radu, i zbog rada. Malo se kao zbunila od mnogih poseta; malo joj je neprijatno bilo što se tom prilikom uvek pominjale i strašne pojedinosti događaja na salašu; a odvratne su joj bile uvek iste grimase i fraze, i lažne suze i one glupe crnine za kondolencije. Otmene gospe iz palanke dolazile su u potpunoj crnini, iako nije uvek lako bilo naći u garderobi sve što treba. Najgore je bilo za rukavice, i jedan par se pozajmljivao po redu i čredi. „Treba joj, gospođi udovici, natrti nos. Ostala za Tošom velika bogatašica, a pobogu, kao oni njeni konji, grau pa grau. „U neke dane, ipak, kao da je gospa Nola dodavala malo vela oko vrata, i uzimala, u razgovoru s posetama, neki raslabljeni ton, poznat ton bezmalo neke prijatne malaksalosti onih udovica koje ostaju u žalosti bez ikakvih životnih briga; kojima je sa imanjem došla i vrsta slobode; koje su zdrave i jake karakterom i osećaju da i same nešto mogu i vrede; koje se možda oprostile nekako neravnog ortaka.



Ali, prvo, gospa Nola nije bila bez briga. Sem svega drugog, filijala tamo dole nije dobro stojala. Talijanka se vratila, tobože obolelom mužu, a stvarno, posle potrošenog „miraza”, vratila se na računovodstvo svoje pastorke. Boško se pridigao, popravio, za godinu dana. Onda je došla njegova smrt, i nov „miraz” Talijanki, koja je pretila da će doći, i, ili tražiti dete ili... (Zanimljivo je da se gospa Noli po drugi put nije dalo da ode u svoj kraj, da otprati voljenog oca do groba, ili mu bar stigne na podušje. Jedared, sve je bilo spremno, razboleo se gos-Toša. A kad je pošla gospa Nola na podušje — za smrt joj je javljeno kasno — vratili su je depešom s puta: u mlinu se pojavila vatra, a jedan transport stoke je zadržan zato što je ona propustila da sredi i potpiše neka ovlašćenja.) Drugo, gospa Nola se brzo sama uhvatila u svom udovičkom ačenju, i trgla se u punu svoju svest i snagu. Mužu nije dizala naročit spomenik, a na svekrov je dala upisati samo ime i prezime, i godine rođenja i smrti. Zatim, „svetu” je počela poručivati da ne može ni do šest nedelja biti svako posle podne kod kuće, jer su njeni poslovi ekonomski, i zavisni od stotinu slučajnosti. Naravno, palanka je znala da je tu mnogo izmišljenoga, i stala je vrebati udovicu na ulici, i pri izlazu iz kapije. Jedne večeri, s leđa je oslovila opet neka sveža udovica: — Ne vidim, kažem, Lazarićku na groblju baš nikako, a tako bih volela da se nađemo i porazgovaramo. — Mahnite se, gospa Lela, groblja te groblja; a ako je do razgovora, evo ću sad da vam ispričam kako me je jutros na salašu, baš dok ste vi bili na groblju, vijao bik, onaj krupni naš Švajcarac, možda ste ga kad videli, beo kao sir s jedne strane, a riđ, skoro crven, s druge.

Takva mu je ćud, nikad ne znaš koja mu važi. Dve kravice je već ranio. Jutros, privezali ga za kola, dali mu da gricka što najviše voli, i razišli se svi poslom. Kad, jedno salašarsko derište uzelo grančicu, pa jednako njome biku pod nos. Ja opomeni, pa popreti i povijaj, ali badava. U muškarčićima, znate, ja ih mnogo volim, i volela bih mušku decu, ali u njima radi sam samati đavo. Bik trpeo i trpeo, pa odjedared muknu kao grom, izdiže kola, prebaci ih na leđa, obori ih opet i napola smrvi, a s drugom polovinom stade da juri uokrug po avliji kao u cirkusu. Dete ono, na sreću, nekud uskoči, a bik, slep i lud, pravo na mene. Sve to za minut. Jȁ da ste videli gospa Nolu, tešku topuzinu! Bežala sam kao da imam četiri noge. Ali stigao bi me sigurno, da ga nisu ona razbijena kola lupala po nogama. Uletim u ambar, pa preko klipova gore u tavanče. Bik razvali avlijsku kapiju, sav se raskrvavi, i onako krvav poteže drumom, i svali se naposletku u kukuruze. Tu se zaglavio. I sad, što vam je životinja plemenitija od čoveka, dosta mu bilo što se zaglavio, došao k sebi, i dao se uhvatiti i vezati kao neko telence... A ovaj vaš kukuruz, duše valja, sila je: razjarenim bikovima snagu lomi. Da čovek ne veruje, dok ne doživi... Eto, draga gospa Lela, posle svega moga petljanja i rada, mene još i bikovi vijaju. Umorim vam se tako svakog dana, i kad dođe predveče, ja, mesto u šetnju do groblja, sasvim kao i moja stoka, udarim čelom o staju, jedem, i legnem da spavam.

Po Julicu još ne beše došao oficir. Mesto nje udala se Paula za avlijara Ljubu. Po godinama, na nju je bio red. Ljuba i Paula molili su da pređu u mlin, a po potrebi će raditi na salašu i u varoši u kući. Na Paulino mesto je došla druga Totica, starija žena, čija je kći služila čak u Pešti, i, kako je Totica tvrdila, ličila mnogo na gospojicu Julicu, koju ona zbog toga mnogo voli. Možda je Totica imala pravo. Juličina lepota nije više bila ona prozračna i fina lepota vazdušastog bića. Uzrela je u Julici devojka. Izgubila se nekuda pravilnost crta i ljupkost izraza, i utoliko jače isticala egzotika tipa. Bleda, mršava, s jakom kosom crvenog metalnog sjaja, izgledala je kao daleka neka tuđinka, i sve je čovek očekivao da će progovoriti jezikom koji niko ne razume. Hod je imala neobično lep, lepe noge i lep korak. Crkvenjakov sin, dečko, Marko Popović, koji se sam prozvao Srba, neobično lep i bistar, ali napušten i



nevaspitan, reče jednom u kujni gospa Nolinoj, gde se vrlo dobro osećao: — Meni je gospojica Julica kao jedna cirkuska igračica, što sam je video. Išla je po žici, uf, ne umem vam ispričati. Suknjica kratka, dovde, i cakli se kao sunce, a noge, ih... Šta se ti mrgodiš, baba Kato? ti to ne razumeš! — A ti razumeš, sram te bilo, balavac! — Gospa Noli su to prepričali. Ona je znala Srbu, i volela ga. Imalo je u tom dečku nešto pravo muškaračko, slobodno, a opet ljupko. Svugde stigne, sve vidi i zna. Na šivaćoj mašini Paulinoj nešto zapelo, sva se kuća zbunila, Srba doleteo i našao šrafić koji je popustio. Ali da već vidi devojačke noge, to gospa Nola nije znala. Zamislila se. — Istina je, moja Julica hoda kao vila. Kad se obuče, lutka... Mora to videti svako živ, ako samo pogleda... Ali joj se priroda nešto mnogo promenila. Naravno, ne smem zaboraviti da joj nisam sasvim rođena sestra, a nisam nikako majka... Svi su ljudi neprovidni, teško je čoveka dobro suditi... Ipak, u poslednje vreme vidim na njoj neku promenu, neki mali prkos; usići se, ne odgovara ili izvlači reči kao ćudljiv konj vlaće sena...

Istina, od one nesreće joj je ostala mana, i što je starija to joj sve više smeta... Hajde, polako, daće Bog da bude bolje, ako i ne sasvim dobro... Tako se jedino i živi... Nego, treba malo bolje da vidim i onog Srbu. Čudno govori i mnogo zna, taj balavac... Dete bez matere, gotova nesreća... Večito je međ slugama i međ odraslima... Moram koliko sutra razgovarati s njegovim ocem, kad dođe, što rekao prota, po harač... Tom ću prilikom malo i tog oca pretresti. Sve mi se čini da on od mog dara crkvi odvaja za sebe... Sve su kraći i kraći rokovi njegovih novih potraživanja... „Ne valja zejtin, gospa Lazarićka!”... Ne valjaš ti, moj brajko. K'o svi crkvenjaci, više je u birtiji nego u crkvi. Žena u grobu, a ćerka, mesto da majku zameni, kelneriše... I tu sam nakaznost prvi put videla u ovoj blagoslovenoj zemlji... Koje čudo onda što je Srba pre vremena počeo da gleda noge cirkuskim igračicama...

Kao što se kaže da plodnoj i široko prostranoj reci Nilu niko ne zna izvore, tako se nikada nisu jasno znali početci čovečnih i milosrdnih dela široko prostrte gospa Nole. Ko zna kad je zapravo privila k sebi Paulu. Jer je mladoj Totici i pre pomračenja sunca zavidio ceo onaj svet Totica što se svake jeseni i proleća nudi u službu po bogatijim krajevima, i naročito među slovenskim življem. Ko zna otkad je ona zapravo majka Juličina, jer stalnu i redovnu brigu nad detetom nikada niko sem nje nije vodio. Tako isto niko ne zna kad je i kako se crkvenjakov Srba prebacio u gospa Nolinu kuću sasvim, i pod uslovima određenim: da u kući ostane, da bude dobar, i da će onda gospa Nola brinuti za njega dok čovek ne postane. Tek je jednoga dana osvanuo preobučen; dobio nove knjige i potpun pribor za školu; pokazano mu bilo mesto za gospa Nolinim ručavnim stolom, i postelja u sobici gde je u uglu stajao gospa Nolin sto s „knjigovođstvom”.

Određen je bio da krsti Paulino drugo dete. Prvo dete, kršteno u katoličnoj crkvi, devojčica, umrla je. Drugo dete, sinčića, gospa Nola je, malo zakonom, malo svojom elokvencijom teslimila očevoj strani. preporučila pravoslavlju, našla kuma koji se zove Srba, poslala kumovski dar pri krštenju, i obećala prisne kumovske veze i dužnosti za budućnost, primila ih na sebe svečano, radosno, i sa onim njenim čudnim poštenjem koje je formalno sijalo oko njene glave i oko svake njene reči. I tako je, prosto statistički uzeto, gospa Nola nabrala troje dece i jedno unuče.

Iako ona nikoga nije zakonski usvajala, njena reč i volja, njen očigledni i isključivi život za druge, toliko su već imponovali palanci, da niko nije naročito pitao o odnosu te čudne porodice prema imanju gospa Nolinom. Tek kad je gospa Nola stala iskreno pričati: da je



Srbu zavolela do slabosti; da može čitav sat da posmatra kako se igra taj retko lep i umešan dečak; da joj godi ponosit stav koji dečko ima prema svemu što stane pred njega; da je Srba prava slika muškog deteta iz njenih krajeva onda se svetu učini da se konci mrse, i gospa protinica se reši da ode i malo propita gospa Nolu. Protinica nije bila tip brbljive žene. Moglo bi se reći, naprotiv: slagala je reči jednu na drugu polako i nekako vertikalno uvis, i odjedared bi prekinula nedovršenu rečenicu kao da je s poslednjom rečju udarila u plafon, i onda bi poduže ćutala. U takvom jednom momentu gospa Nola ustade da donese posluženje. Protinica ćuti, jede kolače, maše lepezom od palmova lista, i čeka da gospa Nola odgovori na njeno kao uzgred bačeno pitanje: o stanju u kući s tako „raznim svetom”.

— Kako da vam kažem, gospa protinice. Uvek vam je u kući „razni svet”. Dok smo bili sami Todor i ja u kući, opet je to bio ”razni svet”... Ne znam, zaista, šta je u toj deci oko mene. Ali ako ćete mi na dušu verovati, ne znam ni šta je u meni, i ne znam ni šta će biti sa imanjem. Što znam, evo vam: volim decu, volim mladost. Nikad mlada nisam bila, nikad svoje dece neću imati! Decu ću izvoditi na put što bolje mognem, svakom dati komad hleba u ruke, i pomoć moju dokle sam živa... A testament, gospa protinice, ja pisati neću! — Vi ste lakomisleni, gospođo Lazarić! To je vaša dužnost domaćice, starateljke i posednice, i građanke! — Mnogo je to zapleteno za mene, što rekoste. U našem kraju, zna se, ima ognjište i imaju se deca, i imanje i kuću preuzimaju ognjište i deca. Ja imam sestru, a ona će, daće Bog, imati decu. A posle toga, to je tako daleko! ko zna hoće li još biti imanja, a ako ga bude, ko zna ko će sve biti na njemu!... Što je daleko, to je Božja briga, velim ja. Nas dve, matore žene, nećemo više biti žive kad dođe do onoga što je daleko. — Gospa protinica zamaha brže lepezom: No, no, matorost ćemo ostaviti za drugi put.

Sve na isti način, bez jasna i vidna otpočetka, jednoga je dana nestalo iz Srbine sobe gospa Nolino „knjigovođstvo”, a stvorio se u tom uglu još jedan krevet, i uselio se u kuću mali Švaba Hans, koja je gospa Nola, kao i njegova oca, prekrstila u Luku. U slučaju maloga Švabe početni proces u gospa Noli bio je ipak nešto duži i mučniji. Opirala se u sebi, prirodno za njene pojmove, da uzme pod okrilje tuđinče, i čak je rešila da nije njeno da brine švapsku brigu, ali je umiljatost Švapčeta naposletku pobedila.

Bio je to sinčić jednog ambulantnog oštrača, čudnog čoveka. Mali, mršav, uvek u plavim naočarima koje valjda ni za spavanja nije skidao, večito kašljucav i kijavičav, oko vrata mu stalno istegljen vuneni šalić, za pojasom kratka kecelja od mušeme, na nogama, leti, ženske papuče s potpeticama, a zimi nezgrapne filcane cipele i u njima vreli crepići omotani krpama. Dva prsta nema na levoj ruci; zna Sveto pismo; stanuje u nekoj napuštenoj opštinskoj staji, koju je veštački očistio, namestio i ukrasio kao vertep, s polupregradama i raznim odeljenjima sve ujednom prostoru. Srpski ne zna govoriti, mada godinama tu živi, i uglavnom od srpskih kuća zarađuje, jer Nemice domaćice samo oštre svoje noževe i makaze. Zarada „šlajferova” je uvek mala; on stvarno malo i naplaćuje; ne trudi se da ima više, nekako kao da naročito želi da bude siromah. Zove se Rajnhart. — Kako? — zaprepastila se gospa Nola kad je prvi put čula to ime. — Kakvo je to ime? Viknuti ga čovek ne može... Ne znam ja za imena u njihovom kalendaru, ali kad za mene radi ima da se zove Luka, inače mi ne treba... Čudno ime, a čudan i Švaba, Švaba koji ne ume da zaradi! Da se ljudski okući. Nego se vuče od vrata do vrata, vrti onaj točak, i kupi krajcare. Prosjak! I uvek sav kaplje, zato valjda i ne izlazi iz kašlja i nazeba.



Dobio je šlajfer sina već kao postar čovek, s jednom mladom ženom s kojom se saživeo bio, i posle i venčao, nekako na osnovi jakih religioznih osećaja svojih i njenih. Za lepu Herminu je mladi župnik tvrdio da je prava ancilla Dei1

A gospodin Joksim, veliki prijatelj župnikov, dodao: da je devojka, kao takva, možda i rodila sina posredstvom nepoznatih sila. Svako veče, šlajfer se premesti pred otvorenu kapiju župništva, i tamo radi. Okreće svoj mokri točak i prevrće na kamenu oštrice. Sav zanesen. Čelik siči, voda kaplje, hladovina sige miriše, sečiva se obnavljaju i svetle. Kroz plavilo naočari, verovatno u plavoj svetlosti, vidi oštrač kad župnik ulazi u sakristiju, za večernju molitvu. Požuri da završi posao, gurne svoju fabričicu uza zid, ulazi u crkvu i on, i ostaje u njoj poduže. Tako završava dan i rad redovno. Govorili su neki za njega da je siromaštvo uzeo kao pokajanje, da je nekada morao biti drugi čovek, da ima na duši neki teret. Kad se oženio, tvrdili su ljudi da je i Herminu uzeo za pokajanje. Ali je Hermina iznenadila. Ranije uvek lepo obučena, pa i „nameštena”, sad se složila s mužem u vrlini siromaštva. Župnik je govorio da su Rajnhart i njegova žena jedan primeran par, preporučivao njihov primer vernima, i tvrdio da su u njemu samome uteha i radost. Mladi župnik je bio omiljena ličnost među pravoslavnima. Vrlo obrazovan, širokogrud, veseo, pomalo i darovit čovek. Pisao je pesme, zanosio se genijem starih Rimljana, istoriju i književnost starog Rima znao je sjajno, često je s pravim poletom propovedao, i onda mu je glas odavao osobitu moć i lepotu. Ponekad je malčice više pio. [„Od muke što nema više starih Rimljana”, govorio je izvinjavajući ga, prijatelj njegov gospodin Joksim.] Ali je zato vrlo malo jeo. Čuvao lepi svoj stas. Držao je mnogo do svog, odista, finog stasa, i do svoje bujne kose koja je prosto igrala mu na glavi pri hodu, a voleo je da hoda gologlav. Zbog tog stasa i te kose dešavale se sitnice koje su malo smetale biskupiji. Poručeno je župniku iz biskupije u dva maha, „s poštovanjem za njegove sposobnosti, i za lepu reprezentaciju, ali baš zbog toga”, da ne ostaje na šetalištu suviše dugo, da ne ide otkrivene glave, i još neke malenkosti.

.

Ali žene su volele stas i kosu gospodin župnikovu, a one su, poručeno je u biskupiju, uglavnom punile crkvu. I tako je biskupija zažmurila. Crkva je župniku odista uvek bila prepuna. I nije bilo tačno da su je punile samo žene. Naučio je župnik i ljude i decu da se redovno mole Bogu. Mali Hans je ludovao za crkvom. Često je ministrirao. Toga maloga Hansa je župnik voleo neobično, i nekako kao druga. Igrao se s njim, pravio mu zmaja i lađe, pričao priče, zadavao zagonetke. Mali je pokazivao osobitu oštroumnost, voleo naročito računske pitalice i konjičke skokove. Župnik ga je naučio da iz Eneide prepriča lepe delove, i mali se pročuo kao neko čudo. U glasu tog deteta je bilo nečeg naročito milog i umiljatog. Kad se on i župnik smeju, to je bila prava muzička harmonija. Župnik je imao u glasu nešto svetlo, a dečko nešto toplo i mazno. Jedna starija horistkinja katoličke crkve, koja se župnikom mnogo oduševljavala, kazala je jednom: „Naš gospodin župnik, kad progovori u mraku, kao da se svetlo užeglo.” Gospodin Joksim je horistkinjino mišljenje, ili iskustvo, prepričavao, i dodavao: — Za neženjene ljude, to naglo osvetljenje u mraku, ja mislim da nije dobra stvar.

Niko ne zna kad je započelo prisno drugovanje Srbe i Hansa ni kako se zbio prvi sudbonosni kontakt između gospa Nole i Hansa; ni zašto je Hans neobično, sasvim neobično zavoleo gospa Nolu. Prosto je izneverio i gospodin župnika i crkvu. Sedi i kao žedan sluša šta

1Слушкиња Божја



gospa Nola govori, i kad ona kaže nešto zgodno, on tapše rukama ili skače u mestu kao pajac. Dva puta su uhvatili dečka kako se podvukao pod sto gospa Noli, samo da ne ide kući.

Osetila je tako gospa Nola da joj je suđeno da makar jednog Švabu na svetu zavoli. Davala je dečku bonbona, zvala ga na ručak, kupila mu knjige koje je mnogo želeo; jedared i tirolski šeširić koji je Hansa prosto očarao. Kao u svaku ljubav, i u ljubav prema detetu čovek klizi slep, pa i lud. Gospa Nola se ponekad trzala: — Ama to dete kleca tamo pred oltarom u švapskoj crkvi; to ne zna čisto moj jezik; to luduje za tirolskim šeširom. Šta ću, volim ga, i sve što jeste kao i da nije. — Odnekud se tu upleo i župnik. Sa argumentima koji su bili jasni i ubedljivi: dečko je nesumnjivo darovit; otac ne može živeti koliko treba da ga izvede na put, a nema ni sredstava; mati je mlada, ona će se preudati. Tih dana pred gospa Nolu ispade na ulici i Hermina, nekako svečana. Jasno je bilo da joj je neko napunio glavu velikim nadama za malog Hansa, i pokazao joj pravac koji vodi u ostvarenje tih nada. I tako je mali Švaba ne samo ušao u gospa Nolinu kuću, nego ubrzo zadobio sve njene simpatije, i probudio u njoj još mnogo novih načina volenja i radovanja oko deteta.

Gospa Nola je prvi put u životu izgledala srećna. Dva svoja muškarčića ona je volela na razne načine, iz raznih pobuda, i to je njenom srcu donosilo širenje i punoću. Njen život postade raznolik, bogat smislom i novim voljama. Malog Luku je volela baš kao dete, kao neku dragu igračku, kao nešto što nju mazi. Srbu je volela kao matorca, nešto krto i ponosito, nešto srpsko, što će mnogo truda i muke da stane, ali će biti od njega radosti ne samo njenom srcu pomajke, nego i čudnim njenim nemirnim nostalgijama, koje je sad manje sad više jasno, ali neprestano osećala, i s kojima je i u grob sišla. Ona je od Srbe očekivala ne toliko ličnost koliko tip: ili nekog Boška, ili bar čoveka koji će biti sličan onima što silaze s planine. Odnos njen prema Srbi bio je stoga svima nepoznat; čak je i gospodin Joksim kasno prozreo stvar; palanka je nije slutila.

Mali Švaba, četvrto dete gospa Nolino, bio je kržljavo dete. Malen, likom bezmalo ružan, sem očiju, ali spretna i gracilna tela, u pokretima nežan i skoro artist. Umeo se pokloniti; lepo pružiti neki predmet; složiti ono malo svoje telo u naslonjaču na mnogo načina, sa finoćom nekog paža. Ličio nije ni na oca ni na mater. Ružno u njegovu nepravilnom lišcu bilo je drukčija ružnoća nego ona njegova oca. Vanredne oči, ne samo vatrene, nego formalno od vatre, nisu bile lepe lepotom očiju njegove matere. Na žalost, rano se pokazala jaka kratkovidost, i naočari na detetu još su dodale neprijatnosti lika. Ali umiljatost, svojtljivost, i neka mekana vaspitanost ozaravali su dete: „Gospa Nola stekla paža”, šalila se palanka. „Trči i nosi joj kišobran. Otvara novine na strani gde su izveštaji s pijaca i vašara, jer to gospa Nola mora prvo da pročita. Kad je boli glava, ide na prstima. Davno nečišćene domine oprao je u špiritusu, i glačao ih kožom od stare rukavice župnikove. Ako ga gospa Nola poveze na salaš, sjaji od sreće; ako ga ne poveze, ispraća je do kapije i opet sjaji od sreće; savije joj ručice oko vrata i šapće: da mu donese ili voćku, ili živog skakavca, ili komad pogače. Gospa Nola, naravno, stvori mu i skakavca.” Jednom ju je neko zapitao: kako to da baš Švapče toliko zavoli. Gospa Nola, što obično nije bivalo, ne odgovori poduže, pa onda reče odlučno i iskreno: — Ne znam ni ja još, a kamoli vi, koliko ga volim. Za sada vidim toliko da je to dete koje ume biti srećno, i to me veseli i teši me, i odmara me kad ponekad dođem kući sva prebijena od natezanja po ekonomiji... Ume biti srećan, i to je njegova sreća... Julici i Srbi činim mnogo više, oni više i traže, ali njihovo radovanje je sasvim drugačije. Bože oprosti, raduju se kao kerići koji dočepaju komad mesa i jedu ga u svom budžaku. A Luka nema budžaka, eto to vam je.



Jedno prepodne došao je do gospa Nole pretsednik srpske crkvene opštine da zamoli za neki veći prilog. Počeo je poizdalje, malo ga je sramota ne samo da opet traži, nego da traži više no inače. — Daću vam, što da ne dam. Nije novac za to da se zakopa. I, pravo da vam priznam, ne znam na šta bi ga trošila. I nemam na šta da ga trošim. Imanje odbacuje samo malo manje nego dok mi je muž živio. Poplaćam sve što moram, i ostane dosta. Četvoro dece imam sad, ali, eto, nijedno od njih ništa ne košta. Paula tka za sve nas, i zaradi što pojede i obuče. A ona je sad već i svoj gosa. Julica mi nadgleda kuću, i brine o dečacima kad ja nisam tu, pa i ona zaradi što pojede i obuče. Srba — gospa Nola se nasmeja — ne samo što ništa ne traži, nego još i stiče. — Gospa Nola sad uzdahnu, i malo stade. — Prijatelj ste nam stari, pa mogu da kažem sve što mislim. Bez moje dozvole, i protiv moje zabrane, nađe načina da se oblači u čirake, ide s pratnjama, i uzima krajcare... Julica mi reče i nešto gore. Ono što za te krajcare kupi, naravno sitnice kojekakve, dalje prodaje... Ne valja to... A mali Luka, verujte da mi baš nije milo da to za Švapče kažem, ali moram istinu govoriti: na tom je detetu Božji blagoslov. Ne osećam ga, kao i da nije tu, znam ga samo po njegovoj umiljatosti i valjanosti. Čist, uredan, učtiv, poslušan. Sve mu ide od ruke. U školi prvi; bogami, i ovde kod mene, prvi.

Jednako nešto izmišlja, i sve neko dobro 'oće da čini. Čim dođe iz škole, obuče se kao doktor Mirko, i leči životinje, i, da vidite, i izleči ih. Došlo mi da mu se i ja javim za pacienta: u grudima, ovde, nešto me mnogo guši i peče. Ali bi sigurno počeo da plače kad bih se ja potužila, ja, njegova Nena. Sva deca me zovu Nana, a on prekrstio u Nena... Ne znam šta će biti od tog deteta, kao što, ako smem vama reći, ne znam pravo ni čiji je. Mati i otac drže se kao prst uz prst, a za njega mnogo ne pitaju, baš i ništa ne pitaju; a i mali slabo ide k njima. Nađu se kod župnika, i toliko... Ko je, i šta je, pobogu, onaj u plavim naočarima? Čandrka po ceo dan na onom točku kao proklet. Udari kiša, on ne ide kući, nego sebe u točak zavije u kabanicu, i šćućuri se negde pod streju, kao da kuće i ognjišta nema. A uveče u crkvu. Žena njegova, kad svrši domaće poslove, 'ajd u crkvu i ona. To im je sav program. — Pretsednik se slatko smeje. — Smešno vam, o čemu sve ja brigu vodim. Šta ćete, uzela sam dete, pa sam se zakačila i za roditelje. I preko njih nekako i za onog njihovog popa. Jer taj župnik, neki rod i pomoz-bog im jeste, verujte. Čim se gde sastanu razgovoru kraja nema. Švapčaju, i sve nekako prepodobno. A s malim Lukom, da vidite, đavolski župnik samo na mom jeziku razgovara. Zaustavih jedared mater Lukinu, naročito, i zapitah je šta ona misli sa detetom koje je, eto, odličan đak. Zapitah, i čisto se pojakah, jer mi pade na um da će ga tako dobrog tražiti natrag. Kad vam ona, kao da smo ugovor napravili, ne samo ja i roditelji, nego i župnik: „Gospodin župnik kaže: dete je Božje, a ne materino i očevo.” — Kako Božje?! Da nećete od njega popa da načinite? — planem vam ja, gospodine pretsedniče. — To neću dati ja! Ne trpim popove, ni vaše ni naše! Neće Luka u popove, ne dam, i kraj... Osetih da sam se osramotila, i da sam možda i dete izgubila, ali moja šlajferka baš ništa, samo ugovor potvrdila. Gleda me sa zahvalnošću, i kaže: da će s malim sve biti kako ja za dobro nađem... Je li to račun, je li što drugo, Bog će znati...

Nijedna situacija se ne drži. Odmiču godine, odmiče sve. Utvrdite nešto materialnim i moralnim podupiračima, odmiče, i nosi i podupirače. Gospa Nolino imanje i trgovina traže sve više stručnjaka i skupih melioracija. Nju samu, izmorio je posao, odgovornost, brige. Julica je otvorila kuću društvu, i s tim društvom oko udavače ušlo je puno troškova, galame, trzavica, pa i spletaka. Gospa Nola nikako nije mogla da uđe u stil tih sedeljki s propisnim odelom, i strogo propisanim posluženjima u pet sati, i posle šest sati posle podne; ostavljala mladež sebi, a onda se dešavale stvari koje je gospa Nola još teže razumevala nego propisne



kolače i viljuške s četiri ili s tri zuba. Srba je već bio u gornjoj gimnaziji. Dobro je učio ali se nije najbolje vladao. Švaba i odlično uči i odlično se vlada; ali ujedno ističe neku čudnu žurbu u napredovanju, koja se gospa Noli učinila nekako hladno poslovna i spekulantska. Uspeo je da dobije dozvolu za polaganje dva razreda u jednoj godini. U kući je važilo da Luka, mlađi, hoće da stigne Srbu, starijeg, i bude s njim u istom razredu. Srba je međutim jednoga dana saopštio svojoj pomajci: da tu ima i župnikovih računa. Župnik vidi da šlajferovo zdravlje ne valja, boji se u poslednje vreme da će on biti premešten, pa da njegov Hans — Srba drsko podvlači — svrši škole što je brže moguće. Gospa Nola nije na ovaj referat odgovorila ni jednom rečju. Nije imala jasan pogled u Hansove planove, a Srba joj u tom trenutku došao nesimpatičan. A da ga posrami, uzdržavali se, jer je u poslednje vreme osetila da je napuštaju strpljenje i humor, da prenagljuje, da je nekad baš gruba u skraćivanju procesa.

— Razan svet, što rekla protinica, pa mi u glavi neki put buči baš kao u mlinu. — Čovečnu svoju trpeljivost nije gospa Nola izgubila, ali je s humorom otišao dobar deo blagosti. Ćutala je, često gutala reči, a to njenoj prirodi nije dobro činilo. Život joj je došao tup. Besmisao njene udadbe mučio ju je sad, jer je bolje uviđala besmisao živeti za bogatstvo, teći, čuvati, brojati novac. Za koga? To je pitanje izbijalo počešće. Problem tuđe dece okrenuo je i svoje drugo lice. Znam dobro: kako deca rastu, tako se otuđuju i od rođenih roditelja. A šta mene čeka... Dobro kaže palanka: pansion. Gospa Nola se gorko osmehnu. Znala je ona i ostalo od palanačkih razgovora. Palanka doturi kome treba sve što hoće. Bežična poruka, to je izumetak palanaka. „Gospa Nolina kuća, sklonište za decu šlajferâ, crkvenjakâ, i belosvetskih pustolovki. Šta bi rekao Toša, da je živ?... Naposletku, sam je Nolu izabrao... Nit gospođa, nit dama. A niko od nas nije video tog oca s kojim se toliko hvalisala, nit joj kad dođe ko do njenog „naš kraj, naše planine...” Sirota gospa Nola. Malo se doista zamorila od tog života bez ličnih ambicija i zadovoljstava. — Da mi je razgovora s nekim pametnim čovekom, ili da mi je da vidim planinu! Gubim strplenje i volju za rad. Ponekad mislim: prsnuću... A glava me svaki čas boli... Čini mi se, duše mi, da sam sluga, ili bolje da kažem, rob. Rob imanja. Izgiboh zbog onih njivetina za koje se nisam rodila, i koje ne znam čije će biti! Hranim i branim decu koja nisu moja. Ne znam ponekad za šta Boga da molim.

Da mi da snage da onu zemljetinu, što leži kao neka porodilja, da je ščepam i ispravim, i načinim od nje brda i planine!... Eh, Bože! mislim što ne mislim. Nisam to ja. Ali je istina da sam izgubila strpljenje, a to je kao da čovek i pamet izgubi. Za sve treba strpljenja. Valjda će mi opet i doći. A sada, da mi je, ili da ta deca brže rastu, ili da se sa mnom nešto zbude... Ah, ala me boli u potiljku i po temenu, kao da mi je sve u glavi u ranama... Napušta me valjda zdravlje...

Te jeseni gospa Nola se razbolela. Prvi put otkad je živa, ozbiljno, s leganjem u postelju. Velika vatra, bolovi u nogama i rukama, neočekivana slabost srca, vrlo jake glavobolje. Stadoše ulaziti i izlaziti doktori, jer se u prvi mah mislilo na neko trovanje. Kao obično, nije se od prvog trena moglo znati šta je; lekari zapitkuju bolesnicu, nagađaju. — Goruština, zalepio mi se jezik za nepce; a na ruke, noge i glavu mi se nastavio bol, da već u krevet ovaj ne mogu da stanem. Dodajte mi nešto da bol oslabi, i onda me više ništa ne pitajte, nego čekajte; polako, neće uteći ono što je. — Sutradan, Julica hoće da pozove jednog lekara iz okoline, specialistu za srce. — Taj mnogo zna kad srce zna lečiti, samo što mu ja ne verujem... Kod nas tamo, ljudi planinci kažu da srcu nema leka, ni u mladosti, ni u starosti... Neću više nikoga do doktor Mirka. Ja znam da će on mene podići. — Ali, Nano, baš se doktor



Mirko juče zabrinuo, i kazao mi neka dođe i taj za srce. — To vas dvoje preuzeste vlast nada mnom. Hajd, hajd, ustaću ja valjda. — Julica zajeca iz sveg srca... — Ustani, Nano! — Julice! Lep si ti to moj treći sin! Evo, sad ću odmah da bacim ove pelene u koje me zaviste doktor Mirko i ti, i da se dignem, ali onda ću, da znaš, tebe da povijem. Ili da odmah prestaneš plakati.

— Ti se šališ, Nano, a ne znaš kako se sve u kući prevrnulo bez tebe... Odlutala i moja keruša, i nema je da se vrati. — Tvoja keruša, budi bez brige, tamo je iza porte gde su i kerovi, i doći će kad ogladni. — Odmaraj se, Nano, neću više ništa da ti govorim. — A šta je sa Srbom? Kako me baš to pitaš? — Gospa Nola razrogači oči.

Ima dva dana po dva sata apsa u gimnaziji... Molio me da ti ne kažem. Već znaš. kako on moli, Julice, vilice, i vilina kosice, nemoj reći Nani, dok ne ozdravi, moja Nána, moja brána. — Pa što ga onda tužiš, kad te je tako lepo molio — prošapta gospa Nola nekako tužno. — Zato što je i karata igrao, tamo u apsu.

— Gospa Nola premesti hladnu krpu na slepe oči. I s kanabeta u mojoj sobi najedared nema deset kruna... htela sam da platim vešerku. — Dosta, Julice! — Pa trenutak zatim: — To ne može biti! Traži, naći ćeš novac. Ti si kriva što ostavljaš novac kojegde!... Julice, nemoj da ti je žao na mene sada; ja sam bolesna, nemam strpljenja... Evo ti ključ od male kasice, uzmi što ti treba... a novac ćeš naći... u ovoj kući je red i poštenje... I donesi Nani jednu limunadu.

Pred večeru, ušao je kod Nane Srba. Lep mladić. Lik vedar i bezbrižan, kao da je sve na svetu dobro, i ceo svet Srbin! Hod i stav, ko ne zna, mislio bi da je to mlad doktor došao da obiđe bolesnicu. Gospa Nola, iako to krije, gleda s neodoljivim zadovoljstvom. — Idi, Srbo, vidi se u ogledalu, i kaži da li ti liči da ideš iz apsa. — Srba se sagao, poljubio ruku gospa Nolinu, i stao da se smeje smejom za koji bi teško bilo odrediti da li je drzak, ili naivan, ili prosto mlad, jer mladost je tu da se svemu smeje. — Opet me upropastio onaj Grk naš. — Grk je odličan profesor, kažu, i ti imaš da učiš koliko od naredi. — Nije učenje, Nano, znate i vi dobro da nije; učim ja lekcije, nego ne znam da slušam.

— Niko, brajko moj, ne zna da sluša, nego mora da sluša... Jesi čuo, Srbo! To neka je poslednji aps, jer nije ti prvi... Zar je tebi aps zanimanje i zabava, ako Boga znaš?!... Dosta s Grkom! da izađeš jedared na kraj ti s njim, kad on ne ume s tobom. — Obojica imamo dosta krajeva! — Prestani šaliti se. Bolesna sam. — Nastade tajac. Srba tiho dođe do kreveta, i poče, glasom iz jednog sasvim novog registra: — Nano, da sednem tu. Malo je sedeo, pa izvadio iz džepa hartiju i olovku, i začas nacrta gospa Nolinu desnu ruku koja je ostala s pretećim uzdignutim kažiprstom, i izgledala, onako krupna i stroga, vrlo smešna u rukavu od noćne košulje s dva reda veza. — Nano, evo vidite da nije istina da se ljutite. — Gospa Nola ga pomilova po sagnutoj glavi, i namesti razdeljak. — A šta je bilo s kartanjem, Srbo? Slavna zabava! Bata Rajković, u drugoj sobi u apsu ja zbog bezobrazluka a ona zbog boga Zevsa — i kroz zid igramo trange-frange. Šta bacaš, šta nosiš, izbroj štihove, plaćaj, — sve kroz zid. Uzeo sam Bati dvadeset krajcara, sve kroz zid... Eto, Nano to je bilo s kartama, bez karata. — Ja ne vidim tu šalu, i kažem ti, Srbo, da sve to nekako nije dobro, i nije prikladno... Idi pred ogledalo, pogledaj se, pa ćeš videti da te i Bog na drugu stranu šalje.



Sutradan je gospa Noli bilo malo bolje, i kako je napolju stojao tih i topao jesenji dan, njeni prozori, okrenuti baštici, bili su širom otvoreni. Odole, iz baštice, čuo se vedar Srbin glas: Nano, smetam li vam? peva mi se! — I zapeva tiho, sa umenjem pevati: Sunce seda, noć me gleda, a ja, tužan, kuda ću? — Da malo udarim i u tamburicu, Nano, da vam pravim serenadu? — Kaže ti Nana: pevaj i sviraj, sine, volim kad si uz pesmu i svirku veseo — predaje Julica kroz prozor. Srba zauzima pozu svirača pod prozorom, poljubi tamburicu, i po tamburici i okinutom jednom zveku posla poljubac Julici.

Tamburica Srbina je bila lepa, sedefom išarana. Kupio ju je on sam, od ušteđenog džeparca. Svirao je na dva načina: ili izvlačio one nečiste, potmule, tužne tonove koji sećaju na gitar; ili seckao brzo, sve brže, u ritmu igre i podvriskivanja. I podvriskivao bi zaista, samo tiho, zagušeno, strasno. Gospa Nola je želela da Srba uči svirati u violinu, ali on je sam drukčije rešio — Nano! vama sviram! — Srba je, međutim, više pevao nego svirao. Merakliski, sevdalinski. Posle svakog stiha pesme otkine grudma i glavom po jedan uzdah, i prelije ga muklom kadencom na tamburi. Sve tiše i tiše, udaljujući se vešto od prozora, i dajući iluziju da se neko kroz pesmu oprostio, i odlazi neviđen i neuslišen. Gospa Nola, sama u sobi, uzbudila se. Volela je i pesmu i Srbu. Još serenada nije bila sasvim prestala, a gospa Nola ču nečije korake u bašti. Svirka se prekide. Malo zatim čuše se i Srbini koraci: vraćao se pod prozore. I kako već biva, da zdravi smatraju bolesnike otsutnima iz života, ili bar gluvima, Srba se ne postara da Nani uštedi neprijatan dovršetak serenade. On glasno pozva: Nastase! i tome je gospa Nola znala da je to jedan od njenih starijih nadničara. Razgovor između Srbe i Nastasa išao je s početka s brda s dola, dok ne izađoše na temu. Srba reče tad živo: — Pa zar ti ne znaš? Vlajko je na robiji... kako je bilo? evo. Zviznuo po očima gazda Mojsila, i onda mu pretresao džepove. Buđelar, kažu, kao glava kupusa. Gazdi je stradalo jedno oko. Dobiće na to oko, kazao je Vlajko sudijama, monokl, pa sve u redu... Baš da ga čovek i ne žali, gazda Mojsila. Možda će otsad bolje kontrolisati kantar i manje zakidati. Da bude pošten, dosta mu je i jedno oko...

Moja pomajka kaže: Mudroj glavi dosta i jedno oko; a ja onda kao velim: i poštenoj glavi dosta jedno oko. — Nastas se smeje u sebi: — Progledaće gazda Mojsilo; kažu, već nazire. — A Vlajka su dobro tukli u apsu, ali nije kazao gde su novci. Kad izađe s robije, on će, kazao je sudijama, u Ameriku... Šta veliš, Nastase, bi li i ti u Ameriku? I ja bih. I sve se spremam da to jednog dana kažem i Nani... Ne volim, brate, ove naše škole. Sve koješta se tu uči, Nastase, veruj! Sve neki pokojni carevi, neki pokojni bogovi, i neke životinje kojih više nema, i neće biti. Budi bog s nama! Da mi je nešto drugo... E, zbogom Nastase, i do viđenja u Americi — smeje se Srba. A gospa Nola otare znoj s čela i sede u krevet. Uto se opet ču tamburica, i vanredno tiho pevušenje. — O, Bože! — uzdahnu gospa Nola, i spusti opet glavu na jastuk. I kao da sve što jeste, nije, ona oseti neko zadovoljstvo, i nadu, i pusto neko milje u grudima od pevanja. Mlad, topao, fini bariton, koji prosto bira kuda će proći: kroz lepo muško grlo na kojem jabučica podrhtava, kroz bele zube, na usne koje je sevdaliska pesma naučila otvarati se i zatvarati... Boško, Srba, neki lik čoveka ispod planine... Gospa Nola blaženo zadrema.

Doktor Mirko je dobro lečio gospa Nolu. Ona se osećala bolje i bolje. Što se kaže: počela se vraćati radostima života. Jednog jutra, pošto je slatko doručkovala i do poslednje mrvice pojela propisani doručak, reče Julici: „E, još dva, tri dana, pa ćemo skinuti ovu košulju s dva reda šlingeraja, i prestaćemo jesti tanak doručak iz deset ćasica i zaklopaca. Dosta šege i parade s Nolom Perčinovom!... Donesi, Julice, novine, da vidim šta me čeka u svetu i međ



živim ljudima. — Julica se vrati s novinama i s tri pisma u rukama. — Nisam htela da ti govorim dok si bila bolesna.

Sva tri pisma su od matere moje. Vidiš po datumu da su došla jedno za drugim, a ti si ležala. Piše, da mi daš, koliko misliš, kao moj miraz, sestra sam ti, kaže, i da onda idem kod nje u Trst. Sama je, kaže, već je i stara i bolesna, pa ne može više bez svoga deteta... Nano, ja znam sve, dobro, ali mati mi je, i meni je žao nje— Ti, Nano, kupiš sav svet, pa bi, ja znam, skupila i nju, ali ona unapred poručuje da ovamo ne bi došla nipošto... Piše, ako bi ti pristala da me pustiš, i ako bi me ko pratio, da to ne budeš ti. Kaže, tuga joj je da se potseća na kuću našeg oca... Znam i ja, Nano, ne govori ona istinu; nju je sramota od tebe... Mogu ja i sama da putujem, ako me pustiš. — Gospa Nola je uprla oči u Julicu i čekala. Mirno. Vraćale joj se stare snage, borbenost i odlučnost. Julica, zbunjena, digla pogled i zakačila ga za ikonu nad posteljom gospa Nolinom. — Ne prebacuj me pogledom, nego me pravo gledaj! E, tako. Čekaj, još malo! A sada, idi, skloni se od mene, ne zaglavljuj mi vrata u smrt ili u zdravlje, ono što mi je Bog dosudio. Danas — sutra, videće se kuda ću ja, pa će se onda znati i kuda ćeš ti. Idi sad. — Tuđa kost, šaptala je gospa Nola kad je Julica izašla... Gle kako me opet zaboli glava. Baš mi ne dadu ozdraviti. Onaj se prekjuče razabira u razbojništvima i 'oće u Ameriku, a ova sad u Trst, i za majkom u nevaljalstvo i propast... O, Bože, znaš li ti šta će da bude — uzdahnu poluglasno, i trže se, jer se u taj mah stvorio kraj nje Švaba.

I on već mladić, ali sasvim drugoga i svoga kova. Neugledan, kržljav kakav je uvek bio. I duševan i umiljat kakav je uvek bio. I jednostavan, kao gospa Nola. Prošao je kroz celu varošicu noseći zembilj, i u njemu vazdan travaka po koje je išao u obližnje nemačko selo s jednim drugom.

— To je melem za glavu, Neno. Evo jedan gotov za previjanje, a naučili su me u selu kako se sprema. Ja sam sve zapisao, za vas, čitko i lepo... A ovde, doneo sam vam i moj zadatak, za koji sam bio pohvaljen. Profesor mi je, gledajte, slovima ispisao najbolju klasu. — I onda je Švaba još ispričao i san svoj od noćas, da gospa Nolu malo nasmeje. — Vi i Julica, snivao sam, spremate se za bal. Obadve imate dugačak šlep, i u kosi perje, zlato i srebro. Vaša lepeza je bila divna; od cvetova, živih, koji se jednako otvaraju i zatvaraju, kao da vam iz ruke cvetaju. Pa onda, i keruša Nera pošla s vama na bal. Kad ste seli u karuce, ja, kao mali sam još, počeo da plačem, hoću i ja na bal. Odnekud izašla Paula, a vi joj naredili da donese veliki poslužavnik, metnuli ste na njega lepezu, i tako sam i ja, s poslužavnikom i lepezom u rukama, stigao na bal. Zasvirala je muzika, i ja sam se probudio. — Gospa Nola je milovala Švabu po rukama, i nije znala da ga već dugo miluje. — Gluposti govoriš, Švapče, ali neka. Metni mi, bogati, taj melem za glavu; mesto zlatnog perja. A ti još malo posedi kod mene, kod tvoje Nene, koja nikada nije išla na bal, niti nosila šlep i lepezu. — Nastala je tišina, ona prijatna domaća tišina u kojoj ponekad ima rajskog mira i sporazuma. Gospa Nola poče dremati. Bol zbilja oduminu. Htela je još nešto reći, nešto prijatno i lepo obećati Švabi, ali ju je savlađivao san, brzo, neodoljivošću onih divnih dremljivosti kroz koje se čovek raduje što će zaspati, i što će se posle probuditi. Videla je gospa Nola još, kroz zanos, kako mladić na prstima prilazi prozoru i navlači zavese... I osetila sreću, ili varku sreće, sirota gospa Nola.

Skoro četiri nedelje dana je preležala. Doktor Mirko joj nije tumačio bolest. Rekao je da bubrezi nešto malo nisu bili u redu, i molio da još neko vreme pazi na hranu i odmor. Na salašu, u mlinu, po dućanima, očekivali su gospa Nolu svaki dan. „Kontrola hoće da nas iznenadi.” Ali gospa Nola je odlagala izlazak još, jer je nastala tmura pozna jesen s



neprestanim hladnim kišama i vetrom. Hodala je dakle samo po sobama. Videla je i sama, a videli su i drugi, da se mnogo promenila. Opala, pobledela, u očima dobila nešto suzno sjajno, lik ostareo i dosta se smreškao, ali u crte ušao onaj fini sklad koji se javlja kad prestanu dugotrajni bolovi i čoveku bude opet milo živeti. Julica, ne pitajući, dala da se sašije za gospa Nolu domaća haljina, nekako po modi i na žensku; a gospa Nola, još u poslušnosti bolesnika, ćuti, oblači se, i pomalo joj čak i milo što svi kažu da joj takav kraj dobro stoji. Hoda gospa Nola, vuče baš i neki šlep, i nehotice se gleda u ogledalu. Bolest ju je raznežila prema samoj sebi. — Gle čuda! samo neko vreme što nisam radila, i malo se ponegovala, pa kolika razlika. Druga žena... Lice, noge, ruke sve je drukčije. Ko zna, da se počnem drukčije oblačiti, da me očešlja onaj ko zna češljati, da promenim način života, ostajem više u kući... Možda bi baš i trebalo to da činim, ove dece radi. — Gospa Nola nije dovršavala nijednu od ovih misli do kraja, ali se nekom mađijom misli same produžavale. Ona vide sebe odjedared u plavoj haljini s čipkama, u finim cipelama, i oseti sasvim stvarno kako joj rastresena kosa pala po vratu, dodiruje joj obraze, okvirujući joj lice i čineći ga manjim. Slika se širi. Vrata od gostinske trpezarije otvorena, gospodin Joksim sedi za stolom. Odmeren, lepo obučen, ugledan; drži šoljicu, pije crnu kavu, tursku.

I sedi i ona, gospa Nola, u plavoj haljini, ruka joj takođe na stolu, pije i ona tursku kavu. Pred njima srebro, cveće; u tri ugla sobe zapaljene su velike zelene porcelanske lampe; toplo je, i potpuno mirno. Njih dvoje razgovaraju, pametno, ozbiljno, tiho. On priča o svom školovanju na strani, o prvim planovima života. Ona govori o dedu i ocu, o tome kako su starinom s planine, i kako je u njih bilo snage i lepote ako ne bogatstva. I kako je sudbina htela da ona dođe u ravnicu i na veliko imanje... I onda ona nesreća na salašu; pa posle deca, i one nade, i možda i neki nov, bolji život... Gospa Nola se trže, ali se ponovo zanese. Nekoliko dana, pa i noći, trajalo je to fantaziranje. Jedva, jednoga jutra, ona oseti da su iščezli poslednji otrovi bolesti i nestale sve magle raslabljenosti. Skoči iz postelje zdrava, i tačno ona. Siđe u sivo, hladno dvorište, izvuče studene vode iz bunara, i poče njome da se šljuska uz zadovoljno srkanje svežine i drhtavice. Trljala se zatim jakim peškirom i tresla se od smeja. — 'Odi de, Paula, kad si već tu; 'odi, istrljaj me dobro gde stigneš, kao što zamorenog konja trljaju da mu skinu maglu s vida... Oho-ho! još jače! — Skoro ljutito, i sasvim glasno, gospa Nola nastavi za sebe: — Kuda to ja, matora žena, zastranih... Kakve čipke, i kakvo srebro, i kakvi razgovori s onim kancelarijašem koji bi umro na mrazu i bodrom vazduhu polja i drumova... O, Bogorodice!... Paula, kaži Josi da za pola sata kola budu upregnuta... Baš volim ovo bljuzgavo vreme... amrel nemojte zaboraviti... vidi jesu li kotarice sa zaklopcem kod kuće... i trpezariju dobro izvetrite, i kandilo zapalite... Hajde, brže, šta me vazdan gledate...

Vozi se gospa Nola na štajervagnu, prija joj jesenji vazduh, čist i oštar, i nekako i mekan posle kiše. Zemlja, tamo gde je poorana, crni se kao somot, a porasla je od upijene kišice kao kvasno testo. Kukuruzi ne šume, nego siču: s-s-s, jer im je jesenja šuma već suva. U pazusima lišća stoji voda kao u čašama. A po drumu, dosta iskvarenom, barice, i mlake. — Uh, lenja ravničarska voda! — gunđa u sebi gospa Nola brišući se po rukavu od blatnjavih kapljica. Tu će sad da leži dok je vetar i sunce ne dignu, ili dok se ovo malo kaldrme pod njom ne ugnjili... A kod nas tamo, voda ima krila, leti niz planinu kao tica!... Aoh, kud mene sudbina zanese... Da mi je s ovom pameću još jedared početi... A šta bi počela? Isto to još jedared... Jedna sudbina za jednog čoveka... nikuda iz kože, i od Božje volje... Samo da su ona deca druga, moglo bi se s njima pevati, s mladosti... Jedno Totica, drugo Talijanka, treće Švaba; a ono što je moja vera, kanda neće valjati... Ej, smrti! Ali pre toga da mi je još planinu



videti... Joso! da li bi ti, Joso, mogao da dobro ošineš te konje, i da okreneš sasvim drugim putem? nekuda tamo gde sam se ja rodila i odrasla. — Josa diže ruku i uzima bič. — Mogu ja, gospoja, da ošinem, da šta mi je bič nego za to... ali drugi put ovdeka nema... Ono je nekada bilo, ono, na primer, odakle ste se vi doveli, a sad, dade vam Bog sermiju, kas' ti jedno carstvo, i samo da uživate... He-e, mir! Đavolska kobila... vidi izdaleka zelena kola Protićeva, i zna, beštija, ko je tamo upregnut... 'Oćemo li, gospoja, pored groblja, ili ćemo na šikaru? — Eto vidiš da ima više puteva. — Gospa Nola uzdahnu. — Teraj pored groblja, tuda je najkraće i sigurno da ne zalutamo. — Josa se okrete, gotov da se nasmeje na šalu, ali se ne nasmeja. Gospa Nola gleda u se i trese glavom, zabrinuta, tužna.

Štajervagn je bio za gospa Nolu što za drugog kancelarija. Tu ona izradi svoj dnevni red, i kategoriše svoje brige i slučajeve u ekonomiji i u kući. Na tom štajervagnu se i prebacuje, u mislima, naravno, u svoj nezaboravljeni rodni kraj, i opet vraća odande stvarnosti i činjenicama. — Paula i Ljuba ispali dobri spekulanti. Potsedaju me, iza mlina kupili baštovanluk, a kuću sagradili pola na mom zemljištu... Mladost grabi, tako je bilo, i biće... Veća je briga Srba. Kažu kod nas da nema zla iz kojeg ne može izaći dobro; ali Srba nekako neće dobro. S kim se druži, kako se ponekad izražava, i, što je najgore, lakomislene je prirode, ne prima ništa k srcu. Sreća je što u školi napreduje. Mene sluša, moram priznati, ali posle opet udesi da radi drukčije... A Julica, to je ono što je moj otac govorio: da neko može da bira ko će i kakav će biti, a neko ne može. Baš je tako s Julicom. Tu se dve krvi nisu mogle sliti. Sada je nešto naročito krv vuče majci... Kud je i ja i dovedoh ovamo da doživi onu nesreću. Ali šta bi i kud bi bez mene, i moje kuće, i Todorove dobrote... Ovamo-onamo, najsigurniji je Švaba. Kažu u ovom kraju: solidan k'o Švaba. E, baš se ta švapska vera meni potkopala solidno. Ja ga i volim i ne volim, ali šta ćeš, kad njega voli Bog. Gde ga ne sejem, niče, i uvek u dobar čas. Kad grdim, njega nigde na zemlji nema, i vatru pojedu drugi. A kad idem na bal — balove sniva čovek! — onda je Švaba uza me... More, ne zna čovek šta ga čeka; može se desiti da me on u starosti ne ostavi i do groba dodvori... Gle, opet počela kiša. Uh, kakav mi je amrel, sav se usukao dok sam bolovala. A badava ga i otvaram: prska odgore, prska odole, mesi se blato na blato. Šta je ovde Bog navaljao puste zemljurine! Nigde šljunka, nigde koštice, propadaš kao u testo.

— Vidi-der, Joso, jesu li u prednjem sicu moje čizme, pa ako jesu, okreni levo u kukuruz, da vidim kakav je taj amerikanac. To je Ljubin pronalazak. Bajagi sitan, ali čest i sladak, da ga živog jedeš. Baš da vidimo i ta švapska posla.

Kad se gospa Nola po rđavu vremenu vraća kući, na stepenicama je dočeka Julica sa suvim sobnim cipelama. Gospa Noli je to vrlo godilo, i uvek, dok cipele navlači, naročito milo gleda Julicu i sažaljivo misli o njoj. — Volim je, i da je drukčija malo, srećnija malo, ja bih bila najzadovoljnija mati i baba. Lepa, sad ima i miraz, ali nešto je u njoj kako ne treba. Ono trzanje usta se popravlja i gubi; dobro je kazao onaj moj doktor, valja mu pamet. Ali eto, školu, nije volela, a i domaći posao ne radi s radošću. Nešto je raspinje. Ne voli sad ni društvo. — Šta radiš Julice? Je li ko dolazio? — Jednako pada kiša, niko nije bio, samo je pekar doneo mokre perece... da, poručio ti, Nano, gospodin Milušić iz banke da će doći zbog računa. — Pa bio je juče, i sve smo sredili. Šta će opet? — Julica se malo zbuni, kako se zbunjuju devojke: počela da tegli porub na bluzi, i ne odvaja oči od njega. — A da se taj sakatov ne vrzma oko tebe? Ti iz banke znaju dobro računati... Ama, šta si ti u toj haljini, kad



je ovoliko zahladnelo? — Odjedared je nastala scena. S mnogo uzbuđenja, Julica je priznala sestri: da hoće, ili da ide kod matere, ili da se uda za Milušića. Gospa Nolaje počela da mucka od navale raznih pitanja i pomisli. Je li to Talijanka spremila neku smicalicu? je li Julici teško u kući? je li posredi račun, ili ljubav? Dosta je brzo ipak svela sukobe u sebi na sledeće: kao sestra, morala bi popuštati; kao majka, ne smem ništa propustiti, moram upravljati tim polubolesnim i slabim stvorenjem.

Sabrano je rekla Julici: — Pričekaj, sine, da se presvučem. Prokisla sam, vidiš, skroz. — U taj mah se čulo jako ručno zvono na kapiji. Julica, sva ustreptala, skoči. — Sedi, i pričekaj. — Gospa Nola izađe i brzo ode u pravcu kujne. Vrata na kujni, i onda mrtva tišina. Čulo se kanda u celoj kući do tavana kako Milušić, koga nisu primili, ramlje niza stepenice, drvene, šuplje, starinske, i kako se za njim zavrnuo veliki ključ na gostinskom ulazu. Gospa Nola, posle izdate zapovesti, ušla je u svoju spavaću sobu, i tu razmislila. — Prema njoj silu ne smem upotrebiti; s njom ne mogu dugo raspravljati; ne smem zaboraviti da je ona u ovoj porodici doživela težak slučaj i ponela posledice; ako je ljubav prema Milušiću, svršeno je sve. — Gospa Nola zasuzi. — Sve se razbija. Ja sam mislila da ona u ovoj kući postane bolja gospođa od mene, ali u njoj je progovorila i zrela devojka i ona druga krv... Šta Bog da. A moje je da pomažem ... Ali ću ipak još pokušati da... trebala sam to izranije spremati. Mnogo sam van kuće, ne valja to, ne znam šta se zbiva. — Kad je stala pred Julicu, videla je da su i njene oči uplakane. Suze zbunjuju i jake. Gospa Nola reče nedotupavnost: — Možeš raditi šta hoćeš, ali u Trst nećeš putovati, i nećeš se udati za onog bolešljivka. — Pa onda, osetivši da je to u stvari zapovedanje, svirepo, ona zagrli Julicu nežno, i stade joj nešto dugo šaptati. Jesu li to bile samo nežnosti? jesu li bili predlozi uslovni? je li bila ona jedna reč koju u momentu nužde uvek nađu jaki ljudi, oni što uspostavljaju svoje volje, ali probijaju ujedno i vrata na nekom oslobođenju koje i onoj drugoj strani godi. Julica je polako počela takođe šaputati. Zagrljene, ove dve do krajnosti nejednake žene, činile su jednu skoro tragičnu grupu. Sve ih je razdvajalo. Vezivala ih je možda samo ona čudna društvena i ekonomska nit koja neminovno vezuje nesrećne i promašene, jer se oni između sebe najviše pomažu, oni najlakše primaju da zajednički stradaju i žrtve podnose. Nana i njena Julica se kroz tu vezu u nečem sporazumele, i nad tim tužnim sporazumom zagrljene ćutale.

Nekoliko dana kasnije čekala je gospa Nola u svojoj gostinskoj trpezariji, osvetljenoj trima lampama, doktora Mirka. Doktor se malo zbunio kad je čuo šta ga gospa Nola pita, i šta mu predlaže. A gospa Nola je tresla sitno glavom, i gledala u patos, što je značilo da ni ona u tom trenutku nije svoj čovek, da radi što mora, da kako je sama češće govorila, brani što hrani. — Gospođo Lazarić, pred vama mi je lako biti prav i iskren; drukčije ne bih ni umeo. Ja doista treba da se ženim, i po godinama, i po zanimanju, i po mojoj želji. Devojka, vaša poćerka, i lepa je, i bogata je. Ali ja ne znam da li bih je mogao voleti kao ženu i druga. Ostavite mi desetak dana da promislim. — Tako je najbolje za vas i za nas. Hoću samo da dodam nešto na vaše reči o Julici. Ona je i dobra. Ova palanka, vi znate, nikoga na svetu nije ostavila na miru, ogovara i kleveta od jutra do mraka, ali Julicu moju niko ne dira. Moju kuću, moje ukućane, i mene, drnda svet svaki dan, a Julicu štede. Nije to badava, moj gospodin doktore! I verujte mome iskustvu: ako Julica kad bilo učini što nepromišljeno i rđavo, učiniće to samo sebi, a nikada drugome. U njoj ima nešto krotko... Mana njena na liku je neprijatna. Ali ona se gubi; sami ste vi mene upozorili na to. Polečićete je još malo, i ozdraviće od toga, sirotica moja, koja je u nežnoj mladosti morala da vidi ubistvo... Vi ste mladi, siromašni, bez rodbine i potpore.



Sposobnosti vaše su lepe , i, govori palanka , lepo i zarađujete. Ali za vaš posao treba udobna svoja kuća, treba usavršavanje. Uz Julicu, dobili bi odmah kuću, onu noviju našu kuću u kojoj je sad advokat Jeremić; a dobili bi i novac da kako treba namestite ordinaciju. Stali bi na noge u poslu svom. A zbog posla nekog smo se svi i rodili. I ja sam se udala za posao, i da njega nije, recite sami, ko bi bila gospa Nola!... I sad da svršim. Ja sam, gospodin doktore, pošten čovek: predložila sam vam nešto, vi ćete kazati da ili ne, i ostaćemo prijatelji u svakom slučaju. I još bolji u oba slučaja; jer, dosad bolesti, a i sada, evo, nevolja nas dovela na razgovor; a kroz nevolje su ljudi najbliži rod.

Za mesec dana, Julica se isprosila, verila, i venčala kako je gospa Nola želela. Palanački hor se podelio u muški i ženski. Oba su okrenuta gospa Noli. Žene su sravnjivale miraz i kuću, i neobično skromnu opremu u nameštaju, odelu i rublju. Starija ženska generacija je govorila: da to nema forme, da će Julica nositi devojačke haljine. Mlađe žene su govorile: da to nema stila, i da se neće moći znati kuda spada mladi par, u bogate ili u skromne kuće. Muškarci se dobrodušno šalili: da je doktor Mirko dobio rečitu taštu, ali zato ćutljivu ženu. Gospodin Joksim, kao uvek, imao je odvojeno mišljenje: — Gle, ode nam Ofelija! Šteta. Sad smo bez Ofelije. Uostalom i bez Hamleta smo, i bili, i bićemo, verujte gospodo! Ofelije se i nađu; nađu se, gospodo, ali partner je redak i moraju zato Ofelije da se udaju. — Smejao se gospodin Joksim, samo za neki svoj račun, iseckanim svojim smejom, koji mu je grčio lice i kuckao zube o zube.

Kod gospođe Draginje se pije bela kava sa šlagom u koji su umućeni sitno rezani pečeni bademi. Kuglof je ovoga časa izišao iz usijane cevi; posrće i drhće od vreline i buhavosti. Sve oči su napale kuglof: modla je nova i osobita, kuglof ima tri sprata. — I modla vam je vanredna, gospa Draginja, ali ovi bademi u šlagu, to je delikatno. Od lanjske godine već je drukčije i ne serviram šlag u kafi. Preporučivala sam gospa Noli, za svadbu, ali nisam imala čast da se moj recept primi. „Mi ćemo služiti samo crnu kafu” — kaže ona. A ja: pa zar vi ne znate da je crna kafa sa šlagom odlična, a badem ili orah u crnoj kafi, to se već ne može ni kazati koliko je to fino. — „Tamo u mom kraju — kaže gospa Nola — mi nismo navikli da u crnu kafu drobimo, pa od mene primili to i svi moji ukućani.” Opšti smeh. Gospođica Kanački, česta poseta kod Julice, preuzima reč. — Svejedno sad crna kafa, nego što je to da i šesta nedelja prođe od venčanja, i ništa, baš ništa: ni svadbeni put, ni mlada u crkvu, ni pohođani. Doktor Mirko, ko i da nije ženjen; a Julice nema nigde. Kao kad, Bože sačuvaj, bacite kamen u vodu, pa se voda zaklopi. — Nas dve juče, bogami, preprečismo Lazarićki put i zapitasmo. Ali ona, već znate, kad nešto neće da kaže, badava je i milovati i silovati. Ipak nije mogla sakriti da je puna briga, da je nešto tišti. Nas dve pozvane samo sutra na večeru kod Protićevih, a to je prvi komšiluk Lazarićkin. Valjda je tamo što prodrlo. — Varkale se tako žene, nagađale i promašale. Gospodin Joksim se smeška: — Radoznalost je strašna energija. Poznato je da se njoj ima zahvaliti za mnoge izume u nauci. Žene bi dakle trebalo pustiti u nauku. Ubrzo bismo znali da li ima ljudi na Marsu, i ujedno i ko se od koga razvodi.

Jednog jutra, neočekivana vest. Gospodin Joksimova radoznalost, naravno, već je i ranije znala za nju: doktor Mirko vratio ženu kući njenoj. — Izronio kamen, gospojice Kanački! — šapće, ali glasno jedna od gospođa s bele kafe, uklještena između dve koso zarezane daske u plotu. Puna joj kosa inja, dugo je vrebala komšiku. Vešta u onom glasnom šapatu, nastavlja: — Šta li to može biti? Doktor je ozbiljan čovek, a za Julicu se nikada ništa nije čulo. Markiz? Ah, to je bilo samo koketiranje bogate lepe devojke. Ko bi se dotupavan udao za markiza!... Zašto li su se rastali! — To, to, to kažite vi meni, ako možete, a da su se



rastali, to se zna već od sinoć. Videli su svi lepo kako je gospa Nola prevodila Julicu kući. Već znate gospa Noline forme: sve otvoreno, i uvek kao celom svetu uprkos!... Ali se Julica ipak zabundala do preko nosa.

Sutradan se znala otvorena poruka gospa Nolina: — Nisu mogli da se slože. I najveći sam krivac ja, po tome što sam mnogo želela čestitog doktora Mirka Julici za muža, i sebi za sina. Pogrešila sam mnogo, ali u dobroj nameri. Šta ćete, nisu sve pameti ni u jednoj glavi, pa ni u mojoj. Sad mi ostaje da popravljam što sam pokvarila. — Palanka je utihla. Nekako neobično brzo i temeljno. Razgovori pređoše, čak i među ženama, od ogovaranja ličnosti na opšte diskusije o bračnim slučajevima. Gospodin Joksim je odmah dao tumačenje: — Ova naša gospa Nola, kao škotski duš: vrelo-hladno, vrelo-hladno, i sebi i drugima, pa ne da mirno oka otvoriti... Šta ti ona sve ne zna. Pa zna i šta je u suštini skandal. I jasno vam kaže, i pokaže, da je njen skandal prosto čovečan slučaj, ali da tako mnogi čovečni slučajevi naoko po drugim kućama, možda takođe kriju skandal. — Sirota gospa Nola! morala je u velikoj nevolji i dalje plesti i slagati čovečno i skandalozno. Da razvod braka uspe brzo i prosto, dala je veće priloge obema crkvama u mestu, i još jednoj van mesta.

Naravno da je i ugledni i ispravni doktor Mirko pomagao da se sve svrši brzo, bez naročitih svedočanstava i dokazivanja, i bez spoljašnjih komentara. Ali kako je svako nadleštvo, pa i duhovni sud jedna palanka, saznalo se odmah za glavni motiv u razvodu. Palanka se razočarala, motiv je bio prosto čovečan: Julica se pokazala žena sa sitnim ali užasno upornim kaprisima, i s malo uviđavnosti za opravdani red u kući koji je njen muž hteo zavesti. Doktor Mirko je izjavio da ništa drugo nema da kaže, da žali što tako mora da postupi, da uostalom ima u tom postupku saglasnost svoje žene, da je bolje rastati se, nego nastaviti život ispunjen svađama i zapetim stanjima. Palanka je takvo rešenje primila, prvo, uz ironičan osmeh, sa ovim dodatkom: „Naravno da ti razlozi duhovnom sudu ne bi valjali u drugom slučaju bračnog spora; ali valjao je gospa Nolin poklon crkvama, kažu, vrlo galantan!” A zatim, prestala je palanka da se interesuje za prvu fazu događaja, jer je polako, neki kažu baš iz duhovnog suda, podigla se druga faza, silueta Milušićeva. A Milušić je odmah zatim siluetirao gospa Nolu: kako izbacuje goste iz kuće, i kako je udala Julicu ne po receptu doktorovu, nego po receptu svome. Razgovori se dakle podgrejaše. Jedni su branili Julicu ovako: „Otkuda odjedared kaprisi, kad ih do udadbe nije nikada imala? A drugi ovako: A ko pod gospa Nolinom komandom može imati kaprisa!” Svi su respektovali doktora Mirka. Kriva je dakle Lazarićka.

— Pa kazala vam je žena od prvog časa, lepo, da je kriva. Šta još hoćete, i što palite lampu kad je svetlo! — reče jednog dana pametnu reč gospa Pava veterinarka. Međutim se u kući gospa Nolinoj ponovila stara scena: — Ili da idem u Trst, ili da se udam za Milušića. — Gospa Nola, rešena da popravi svoju grešku, ostala je opet budni prijatelj Juličin, bar koliko je u onaj mah imala suda i uviđanja u stvari. Julica nije otišla u Trst, jer bi to bila sigurna propast. Udala se za Milušića. Pričalo se da je uoči samog venčanja Srba bio neobično drzak prema Milušiću, i da je gospa Nola dala satisfakciju svome novom zetu, ali da je skriveno u sebi likovala. Kad je Julica izašla iz kuće, došao je doktor Mirko u posetu svojoj nesuđenoj tašti. Kažu da je izišao crvenih očiju. Sam je govorio: da gospođu Lazarićku može samo više i više poštovati i voleti, nikako manje. Kad ga je ispraćala, rekla mu je: — Dođite opet. Vremenom ćete možda i Julici moći biti prijatelj. Za sada, smirite se, mladi ste, izdržaćete, zaboravićete. Eto, i ja sam izdržala, ja koja sam glavni krivac. Premda, ožiljak mi je ostao, gospodine doktore, i ja mislim da se i vidi.



I video se. Nekako se smanjila gospa Nola; manje pravo se drži; smežurala se i povila kao matoro drvo kad preseneti. Nije volela svoga zeta nikako. I strašno se potresla kad je, tamo kasnije, videla kako malog sina Juličinog konjakom i rakijom vraćaju u život. Već od razlaza s doktorom Mirkom počelo ju je mučiti pitanje: ko je kriv za Juličinu telesnu slabost i za njenu prirodu. Da li njihov, pri drugoj ženidbi već ostareli otac; da li Juličina mati kojoj niko ne zna poreklo ni život. Ili ona, gospa Nola, koja ju je dovela k sebi da doživi ono što bi za sav život podrilo i jaka čoveka; koja ju je udala kako je ona mislila da će biti dobro; i naposletku, što je nije onako slabu i staklenu poslala nekuda u svet i ostavila na dužem lečenju.

— Ima u meni nešto grubo i neotesano. Sreće nemam, teške brige vodim, radim kao nadničar, i opet se držim, i ono najgore zaboravljam... Ljuti me što Srba može sve da zaboravi, a eto i ja mogu... Oca sam zapamtila najviše iz doba kad više nije valjao; muža su mi ubili; jedina sestra mi je polutuđa, a ja se držim i zaboravljam... U kući, Švaba je napredan, a moja vera krivuda, a ja se držim, i najgore zaboravljam... Sebična nisam; jedan Bog zna da nisam. Imanje ovo čuvam kao oči u glavi, a poješće ga 'ala i vrana; ja sam se na njemu samo hranila, ali što sam pojela to sam zaradila... Nikakvu radost mi ne da Bog, ne dadu ni ljudi. — Sedi tako gospa Nola na salašu, podnimljena nad stolom punom prljavih hartija, računa i priznanica, i gubi se u mislima i slikama. A salašari pokazuju kako je gospoja osedela i ostarela. „Pazi, kakva je, k'o da je grom opalio.” — „Izdržaće sve, sila je to. Radi kao i pre, jede kao i pre, a kad za nešto priđeš, seče.” — „Čudna žena: tolika sermija, sve njeno do krajcare, a da je kad štogođ uzela za svoju kontu, da je kas' ti, otišla negde na luft, ili se barem obukla k'o gospoja. Ni par štifletni nema, ni krst oko vrata, ni zlatan sat i lanac. Nosi sat pokojnog gospodara u džepu di su joj i stakla za oči; i kad je umorna, tek vidiš da je izvadila i sat i stakla i ne zna koje će na nos da metne... Al' što kažeš, seče! I ufati te na mestu di si nešto taman mislio da prošvercuješ. Ja, ovaj, jutros zaboravio malo konje da istimarim... šta ću, nisam valjda strela, kad ona prid mene, i grmi k'o prorok Ilija... Andrak će znati, ništ mi nije bilo, zdrav čitav, a posle njene grdnje, kijavicu sam dobio.”

— „Čovek, a ne žena. Al' opet, kad bolje proštudiraš, žena; bolja i od tebe, Maco, i od svi' vas kol' ko vas je tu Bog il' đavo dao. Nijedno dete nije rodila, a kad umre, ići će joj za sandukom familija, oha-a, sinovi, kćeri, unuci.” — Usred takvih razgovora upadne ili glas gospa Nolin, ili ona sama. Nije mogla nikada da trpi da dugo buška po njoj misao. Tek skoči, pa je sve prošlo. Treba raditi, posao gledati. Sažaljenje ju je naročito razdraživalo. — Ne kukajte! Ne olajavajte druge da bi mene utešili! Ne pravite jalov inat! Pustite me da živim dok sam živa! — tako je jedared bacila dombu usred „jauzna”, i varošica je to dugo prepričavala.

Po palankama, vreme ima u velikoj meri onu čudnu osobinu koju mu pripusuje jedna zagonetka: da je ono što je istovremeno i najduže i najkraće. Biva da od jednoličnosti i praznine palanačkog života stanu svi satovi po kućama; a za ono nekoliko džepnih, što idu, niko ne pita, jer se boje odgovora. Zar tek! Uf, nikada podne dočekati! nikada subotu dočekati! a od jednog do drugog gospojinskog vašara je večnost! Vreme se ukamari i stoji, i dođe nekima da ga lopatama razdrmavaju i ruše. Ima i ona druga strana. Palanačke porodice tako brzo klonjavaju, sparušavaju se, prazne se, propadaju materialno i zdravstveno, da vreme jedva stiže, jedva traje toliko koliko da se kakav takav uspon života ostvari i da bar jedan pas porodice prođe. Izđikaju ljudi kao trava, i uvenu kao trava. Jedino, slično ponekom busenu žute trave koji pretraje i do Božića, u nekom zapećku kašljuca po jedna ruševina, neka ozebličina, zaostala iza onih što su već svi na groblju, zaostala da bunca o



kućama i imanjima koja su već i treće ruke promenila. To su oni koje smrt volovskim kolima tegli na groblje, ali ih tegli. Inače, što rekao gospodin Joksim, ekspresno se nestaje. — Ekspresno će bankrotirati, evo, cela ta ulica sa finim imenom rimskog vojskovođa. I vođa je ekspresno prošao. Danas mi gospodin župnik citirao Marka Aurela: Začas, i biće sahranjen onaj ko je tebe sahranio.

Uvek ima pravo đavolski gospodin Joksim. Tamo na kraju varošice, zabelela se bila lepo okrečena kućica, i u njoj mlad par počeo da živi, i radi, i jagmi da otkupi malu njivicu sa deset granatih oraha na međi, i sa đermom. Začas, nestalo sve. Muž na vojnoj vežbi nazebao, i umro; živica oko kuće zatrnjala; izlupani prozori zamuzgani i puni paučine; udovica dovela mlađu sestru, seosku jurodivu bogomoljku, i jurodiva čuva dvoje dece, a zdrava služi. Pa je zdrava našla zdravog i otišla. A jurodiva i opština su podigli decu do šegrtluka. Pa su šegrtići prsnuli kud koji, a jurodiva je prešla u policiju da pere apsane, spava u kuli vatrogasaca, jede što policiji ne treba, a uopšte se kanda ne odeva. Stari grobar, uvek nakresan i razgovoran, seća se kad su jurodivu, ludu Katu, policiska kola dovezla na groblje, i on je metnuo u mrtvačnicu, i celu noć se videlo „k'o kandilo, iliti sveća”... a njoj je samo dobri Bog mogao zapaliti tu samrtničku voštanicu... ima Boga, i ima čuda, narode, i Bog gleda sirotinju... a ja, da sam im'o rezervu svećica, bogami bi joj zapalio, i za moje bi zdravlje bilo... k'o za pakost, dadoh poslednji štuc tamo opet nekoj sirotinji... A što ne zapali kandilo, kad si već tako milostiv, ej, čiča Nikola! — Grobar žmicnu okom, kao u mehani kraj polića. — Ajde ti, ženska glavo! Zejtina bi! Zejtin je za prženje somova! — Svi se smeju.

A opet tamo na drugom kraju varošice, na udarcu druma, u lepoj i naprednoj ulici, stajale su jedna drugoj prekoputa: napredna srpska bakalska radnja , i kuća Srbina veterinara, koji je lepo stekao na pregledima svinja za izvoz. Veterinar Vasa imao je pametnu ženu Pavu, i dve kćeri koje po ceo dan sviraju u četiri ruke u klavir. Prolaznici zastaju, a gospođice to i hoće. Prozor vrlo nizak i leti otvoren. Vide se dvoje mladih leđa, na njima prekršteni amovi od jednakih, sveže upeglanih koketnih keceljica, i četiri jednake vitice, završene s četiri jednake crne somotske mašne. A čuje se ili m o l „Djevičine molitve”, ili d u r nekog bečkog valcera... I sve je to ekspresno nestalo, promenilo gazde! Trgovcu se razboleo sin, i godinama je živeo po lečilištima. Kad su mladiću pluća ozdravila, radnja i vinograd su posrnuli. Vlasnik je sve prodao, i otišao bratu u Mađarsku. Odande je mladić pisao drugovima sve dok nije zaboravio maternji jezik. A veterinar se propio. — Željeznička stanica, furgoni, transporti svinja, vize svinjske, takse i prijateljstva sa izvoznicima, eto, draga gospa Nolo, to nas je pomoglo, i to nas je sad i upropastilo — kuka Pava veterinarka. — Pre smo te reči s radošću izgovarali, a sad ih se grozimo. Moj Vasa je propao. Uvek pijan. Doktor Mirko se dosta mučio oko njega, držao ga i u svom malom sanatorijumu, badava, Vasa bez pića više ne može... Željeznička stanica, gospa Nolo, pusta, ima vremena za krenviršle i rakiju i šef stanice, i poštar, i moj Vasa, pa tako danas, tako sutra, svršilo se sa onim što znate. — Mesec dana posle toga razgovora gospa Pava je pala i slomila nogu, ležala dva meseca, i ostala roma. Kad su se svi u kući izmirili i naučili na štaku, Vasa je prebačen u pensiju, daleko pre vremena. Na sreću, jedna se kći udala, za „Turčina”, trgovca iz Soluna, jednoga od trgovačkih prijatelja oca njezina. Kuću su morali prodati, i onda je gospa Nola troje zaostalih ukućana poslala na salaš, dala im stan, a gospa Pavu postavila za vrstu nadzornika nad ambarima i stajama u koje se tovari prodata rana, i koje zaključavaju kupci.

— Zet mi šantav, nadzornik mi šantav. Drži se, Stanojla! — Mlađa ćerka veterinarova neko je vreme nastavila da svira i na salašu, u dve ruke. Ali kako se na salašu niko tome nije



divio, jednoga dana je zatvorila klavir, zaključala ga, i počela materi da pomaže, i pokazala se odlična u novom poslu. Nekada tanka gospođica, pothranila se, pa i razbrektala. — Prsti i zglobovi su ti odebljali, Sinka; ja ti kažem da prodamo klavir; nikada više nećeš ti za klavir sesti — predlagao je otac, i složila se s njim kćer. Čim su klavir izneli, gospođica Tinka, nekako kao ražalovani oficir, malaksala je u držanju, i prestala da krije da se saživela s jednim malim salašarem. A veterinar, kad je popio i klavir, napola je oblesavio. A kad je on oblesavio, salašar je napustio „frajlu”. Još deset godina, i sve je to bilo na groblju. Gospa Nola je kupovala sanduke i rake, i izigravala familiju pri pratnjama iz veterinarove porodice. Gospa Pava je umrla poslednja; za sandukom je išla samo gospa Nola, i videlo se da je mnogo žalila pametnu i ozbiljnu ženu. — Sve je izgledalo dobro, i sve se svršilo rđavo. To je ono čega se bojim i ja. Ne može čovek da zna kako je to, i zašto. Zašto je od veterinara Vase, koji je bio vredan i dobar čovek, i dobar muž, i otac; i od Pave koja je bila ponajbolja žena u varošici, zašto je od njih ostao ovde svega nezakoniti sin frajlin, a tom nezakonitom sinu će ostati do smrti samo mati frajla, i nemio zapis u popovskim knjigama... Vala je zmija ona popadija od Vaznesenske crkve: ubode me juče pravo u srce kad me zapita: „Hoćete li i malog u pansion?” Ali mi Bog dade te joj začepih usta.

— Neću u pansion, nego na ruke, ako mognem izneti čoveka, jȁ! Todor moj da je živ, kako je bio bolji od mene i „miraz” bi mu odmah spremao... Nemojte biti nemilosrdni, gospa-Tominice! Kad bi prevrnuli knjige pop- Tomine i protine malo unatrag, našli bi nezakonitih tma i tušta i među paorima, i među doktorima, i među svim drugim „rangovima”, kako se to kod nas kaže. Šta znamo šta su nam sve radili dedovi i pradedovi! Ja znam toliko da mi je mati odbegla za oca moga i da se začelo prvo dete pre venčanja. A pošteni i viđeni ljudi su bili posle moji roditelji. I kamo sreće da mi je živ taj stariji brat, gospa-Tominice! Sva deca oko mene bila bi drukčije vođena i upućivana, i srećnija, nego ovako.

To čudno vreme palanačko, dugačko i kratko, tako se dvojako javljalo i nad dvojicom vaspitanika gospa Nolinih. Srba je nadugačko i sporo sazrevao. Gimnaziju je učio u tri varoši i s jednom izgubljenom godinom. Bio je već dobro ogaravio nad usnicom kad ga je gospa Nola poslala u Beč da uči medicinu. Njegove nezgode poslednjih godina bile su tuče. Doduše uvek nekako viteške, za nečije pravo, i za pravo slabijeg, ali baš zato dosta ozbiljne. Gospa Nola se kao tešila Kraljevićem Markom, premda je dobro znala da je to za nevolju samo, da je Marku Kraljeviću vreme prošlo. Pred maturu, koju je Srba polagao u susednom gradu, desilo se, međutim, nešto drugo. Došla je depeša, i gospa Nola je naglo otputovala. „Odnela je šešir s perjem .” — „To ili je dobro, ili ne valja.” Tako su govorili mlađi, šapućući između sebe. „Vadila je novac iz banke” — saopštio je celom svetu zet. Vratila se gospa Nola brzo, a Srba je položio maturu nedelju dana kasnije.

Šta je bilo? Gospa Nola nije mučila palanku radoznalošću. Saopštila je da je Srba izgubio novac na kartama. — Suviše sam mu lepa imena dala. Doduše, još kao dečko, on se sam prozvao Srbom, ali ja sam ga zvala još i Sokolom... 'Ajd što je nagao na reči i na udarcu... To nam je od dedova ostalo, svi smo takvi. Nego karta ne valja, to Srbi nisu izmislili... Da, da, ko kocku zavoli, teško će biti valjan čovek. Ali, borićemo se, Srbo i Sokole! Još si u Naninim šakama! 'Odićeš ti meni preko dlake, ili će se zatvoriti pred tobom i zelena kapija i gostinska vrata, a treći ulaz nema... Nema, a kad je o ljudskom svetu reč; a Srba bi moj prošao i kroz zid, i kroz ključaonicu.



Gospa Nola, očigledno je, ljuti se i brine, ali se uvek i zadovoljno nasmeši kad o Srbi može da kaže nešto što je na sredini između valjanosti i đavolstva. — Ali zato vam je, gospođo, vaš drugi pitomac bez mane Švaba, ako baš ne bez mane vitez — veli gospodin Joksim, s kim gospa Nola razgovara naročito onda kad palanci treba nešto „poručiti”. Jer gospodin Joksim raznese poruku bolje nego najbrža pošta, a ujedno je raznese koliko se najbolje može no pravdi i istini slučaja. Na primedbu gospodin Joksimovu o Švabi, gospa Nola učini pokret tako nestrpliv, da se sve što je na krilu držala razletelo na sto strana. — Kud mi baš sad mećete pod nos Švabu! Znam da je odličan, da je prvi, da prviči međ prvima, i da ne može niko ni da živi od njega, čička švapskog! Skoro je dve godine mlađi od Srbe moga, ali ga je stigao, i prestigao. Čujem da i profesore zbunjuje. Znam da će biti čovek, i neka bude, zato sam ga i uzela. Ali neću da bude bolji od našeg deteta! Ne dam! Ne dam mu više srpsku paru, ako i to mora biti!...

Ne smejte se, gospodin Joksime; odole smo, ispod planine, arsuzi smo kad treba, i te kako! A Švabi zato sve i ide što ga srpska ruka drži i vodi. Kad Srbin nekoga prihvati, on mu daje najbolji zalogaj... A Srba moj, ne može biti drukčije, trgnuće se, prionuće da bude čovek i on, i bolji i lepši od onoga kepeca... Videste li mog Srbu posle mature? To je visoko, to je zdravo, to je lepo kao gora! Kad progovori, kad zapeva, tice zaćute i slušaju ga... Vidim, uvijate vrat, velite: nije to glavno i najvažnije. I nije. Ali Srba dobro uči! I pametan je... kad hoće. — I kad može, gospođo Lazarić! — Jeste, krivuda u njemu nešto, ali je još mlad, a Nola još ima snage da se s njim ponese. Ne dam da ga Švaba osramoti i da i mene osramoti, razumete li!... Pogledajte ih kad zajedno idu. Luka, kao da ga kostima hranim: nije porastao ni pojačao od dvanaeste godine. Bled, sitan, mekće kad govori. Mlad, a starac! Da mi opravite zube, Neno; da mi kupite naočari, Neno. Naočari nosi od desete godine!... Oprostite za reč, gospodin Joksime: troje su ga rodili, pa opet nema ni snage ni lepote. Gnjecav, sladak, poslušan, pokoran. Uf! Ko i sva ova zemljetina. Ovo nije zemlja, ovo je švapski milihprot! Kamen moraš da jedeš, ako ćeš čovek da budeš. Da nisam ja kamen jela, bio bi Luka danas šlajfer; kao i otac mu, a ne abiturient, kako li se to zove. — Gospođo Lazarić, ne mislite vi tako kako govorite. Na sigurno mesto je pao vaš Švaba. — Kako ne mislim! Još gore mislim! Isteraću ga za najmanju krivicu, isteraću ga i bez krivice, onako kako samo žena može da pobesni. Ako Srba moradne napolje, i on će! Nego ću valjda isterati naše dete, a Švabu metnuti na njegovo mesto. Bog s vama, gospodin Joksime! — Gospodin Joksim se smeje kao čovek siguran u svoju stvar. Ne znam, gospođo Lazarić, da li je Bog s mnom, ali je sigurno sa onima o kojima vi vodite brigu...

Sutradan, kao da juče ništa nije govorila, gospa Nola pozva Švabu u svoju sobu, da s njim porazgovara o tome šta će učiti dalje, i gde bi najviše voleo da se školuje. Dočekala ga je raširenih ruku. — 'Ajde sine, 'ajde, matorać moj, da sad malo porazgovaramo kao ljudi. — Pa onda, kao da se nečega setila, kao da se pokajala za ton, poviknu nekako strogo: — A gde je tebi maturantski štap? zašto sam ga kupila? — Mladić, kao uvek, malo pocrvene, pa tiho reče: — Nosim ja štap, Neno, i čuvam ga; ali valjda neću pred vas dolaziti sa štapom. — E, jeste, imaš pravo, Luka; uvek ti imaš pravo, đavolski stvore! Vidim da si za posetu kod mene obuk'o i svečano odelo. Dobro, dobro, izvini... A imaš kanda i rukavice; otkud ti to? Moraš ti uvek da izmisliš nešto mimo naš svet. Naposletku, dobro, lepo ti stoje u tom džepčiću rukavice. — Mladić se tad slatko nasmeja i izvuče iz džepa jednu rasparenu žensku rukavicu. — To je Juličina stara rukavica, a dala mi je Paula, i ona i namestila. — E, kad su Julica i Paula udešavale tvoj kostim, onda ja više ne smem da se mešam... A sad sedi, Luka, sine, i kaži mi šta bi učio, i kuda bi želeo da ideš. Srba će u Grac, i učiće za doktora. Odma da ti



kažem, da sam to ja izabrala, nisam mnogo pitala... 'oću sina kao doktor Mirko... A ti, eto, dajem ti pravo da sam biraš... Da ne izabereš i ti odnekud medicinu?... Kažu da to dugo traje i da poviše košta... Ali, ja velim, što god se ljudski radi, i poduže traje i poviše košta. Fala Bogu, kad sam došla dotle da o tome s vama razgovaram, da vas spremam za velike škole, iz kojih ćete mi doći gotovi ljudi, radost moja velika u starim godinama... Dakle Luka-Lukice, kaži šta imaš i gospa Nola pomilova mladića po kosi, očigledno da ga ohrabri da bude iskren i slobodan. Švabi se odjedared zgrči lice, a oči se zacakliše od suza. Detinjski iskreno priznade da su ga otac i gospodin župnik naučili šta će reći, ali tražili su od njega da govori samo u svoje ime.

Gospa Nola ga pomilova još jedared po kosi. — Što otac tvoj laže, to da čovek i razume, za tvoje dobro laže, otac je! Ali župnik! More, ja tebi, i svima, odavno govorim da su švapski popovi lisice! Ono, znaš, pravo je reći da i naši nisu bolji. Moj prota i tvoj župnik, svejedno. Učeni ljudi, dobri ljudi, vredni ljudi, ali tek proviri lisičji rep... Nego, ded, reci šta je to što oni žele, možda ću se i ja s njima složiti. — Da učim tehniku, i to u Belgiji. — Pobogu brate! niti znam šta je to, ni gde je to! — Mladić objasni da je to škola u kojoj bi on postao inženjer, i da i to dugo traje i dosta košta, i da je još Belgija mnogo dalje i od Graca i od Beča. — E, sad mi je jasno. Šta je inženjer, znam. Dobro. A sam mi reci iskreno, šta ti misliš, ti, bez župnikove glave? — Ja sam mislio da učim latinski i grčki u Beču — tamo su čuvene katedre za to — i da onda postanem profesor ovde u gimnaziji, gde sam se učio, i da i vama pomognem koliko mogu. — Slušaj, Luka, mi sad govorimo kao ljudi. Lepo je što si skroman i zahvalan; ali tvoj bivši direktor mi je kazao da si ti mladić lepih sposobnosti, i da tebe čeka možda nešto što se ne postizava svaki dan. Tako mi je kazao, a on zna šta kaže, pametan čovek, i dobar, i voli đake kao svoju decu. Ja sam smatrala da mi je dužnost da ti priznam šta gospodin direktor misli. A da mi nije dužnost, ne bih ti, bogme, ni kazala. Mlad si, uobrazićeš ko zna šta, postaćeš kao onaj gospodin Joksim: i pametan i lud. A sad da ja tebi kažem kako ja iskreno mislim.

Znam da se u gimnaziji uči latinski — i ti i Srba ste imali iz latinskog najbolje ocene — ali znam i to da se tvoji popovi po ceo dan mole Bogu latinski, i kažu, i s papom latinski razgovaraju... E, sad, ako ti dobro naučiš latinski, može da se desi da se to čuje, i da postaneš pop. A pop nećeš biti, dok si u mojim rukama! — Gospa Nola poče brže da govori. — Ako ste to ujdurisali, tvoj župnik i ti, vala ste se prevarili! Niti ćeš učiti latinski, niti ćeš biti profesor za latinski jezik, niti ćeš meni pomagati i petljati se u moj pos'o! nego ćeš ići onamo gde maločas reče, i svršićeš školu za inženjere... Vidim da gospodin Štab, varoški inženjer, lepo zarađuje, i lepo živi, i bogami je lepo izradio one poslove oko kanala i ribarskih naselja. Ne kicoši se, doduše, kao doktori i advokati, nosi čizme, i baš i blatave čizme, ali to i jeste znak da čovek s mukom zarađuje, a tako i valja zarađivati... Čizme već imaš, Švabo! smeje se Nana. — Imaš, znaš li? i jahaće pantalone. Srba požele to za sebe, a ja ne dadoh drukčije nego da i ti jašeš s njim... Kad ću vas videti zajedno na konjima? Onaj divljan ne skida se s konjskih leđa. Dok se jednog dana ne prebije... Kaže mi Josa da čuda radi, da je pojahao besnog Labuda i naučio ga šta je bič. — Ja baš nisam tako pasioniran jahač, Neno. Ali će mi to trebati možda. Gospodin župnik kaže da bih ja bio fabrički inženjer, a fabrike su obično podalje od gradova. — Fabrički, fabrički, svejedno, samo da valjaš. Kad gospodin župnik kaže, valjda i vredi taj fabrički inženjer... Nego, reci mi, bogati, kakav svet živi u toj zemlji u koju se spremaš? Govori li se tamo švapski? — Govori se francuski. — Ne govori se švapski! E, onda ćeš još pre tamo da ideš! Baš volim da ne govoriš švapski celoga veka. Nastala je sad scena dirljiva i topla. Sa svojim Švapčetom gospa Nola je prošla kroz jedan trenutak kakav se



u njenom životu više ponoviti neće. Sirota gospa Nola! Nije slutila kako je teška i velika stvar biti mati do kraja.

Desetak dana kasnije, pred veče, gospa Nola sedi u svom „knjigovođstvu” i računa. Nije baš vedra. „Godine slabije u ekonomiji. Pa jedan brak razveden a drugi sklopljen; miraz, opreme, bolešljivo dete Juličino, „markiz” mnogo troši na odelo i druge takve gluposti. Pa dva mladića treba opremiti i poslati u svet, i svakog prvog spremati gotov novac za njihovo izdržavanje... Pa je advokat nešto zabrljao s prodajom mlina, a Jevrejin Štajn je rđavo špekulirao kad je došlo da s mojim novcem špekulira...” Odjedared, neka graja u avliji, i neko ludo guranje uz stepenice, i ludo smejanje. Gospa Nola ustade da vidi, kad se vrata njene sobe otvoriše i upadne čudno društvo. Napred Srba i Luka u jahaćim kostimima, a za njima svi mlađi, i dva šegrta, i dvoje komšiske dece. Ciče od smeja. Švabi zavezana ruka salašarskim šarenim peškirom; na bradi mu veliki flaster; košulja pukla na leđima; pantalone se izvukle iz čizama, i na jednoj se nogavici otkinula sva dugmeta. Prsnu u smej i gospa Nola. Prsnu u smej i Švaba. — Tvabuta, Neno! i digao dva prsta. „Gorom jezdi Toplica Milane!” peva Srba, lep i vitak i slavan u onom odelu, kao vitez iz priče. — E, moja nevoljo, moja glavoboljo, Luka sine! „tvabuta” si pao, i triput se ugruvao! Ništa, ništa, od tog deca rastu! — I nastade onda jedno pričanje, živo i puno slika. Srba pretstavlja konje i jahače, vrti se po sobi kao vetar, skače, milo mu je što je lak i mlad. — Uh, Nano, ne znate vi šta je trk i galop po ovoj našoj ravnici! Konj da sam, a ne jahač, pa bih bio srećan.

Kakve galije po moru! Ravnica beskrajna, i dobri konji, pa lepše lepote i većeg uživanja nema. Ja na Labudu. Josin Duško na Cvetanu, a Luka na kobilici Milici. — Opet smej i podvriskivanje. Šegrt jedan se prevrnu triput na rukama: „Živela kobilica Milica!” — Pa kad prsnusmo, Nano, nestadosmo! Duško propade u sunčanoj prašini kao u ambizu; ja srast'o s Labudom, i vrištim s Labudom, i vetar nas nosi, i zemlju ne osećamo, i nigde kraja polju. A Luka naš čuva krug oko salaša, i pojahuje i odjahuje i kad hoće i kad neće. — Smej. Srba i Luka se uhvatili i igraju, a gospa Nola pocupkuje u mestu. Otvaraju se vrata, ulazi doktor Mirko s materialom za zavoje; a kad vide u čemu je stvar, poče i on grohotom da se smeje. Pred kućom se skupio svet; gospa Nola s balkona priča i šali se, sva ulica oživela. Raskalašna deca upotrebila priliku: ne dadu fenjerdžiji da raširi merdevine; ukrali su perečaru dve perece; jedan mali je skočio u vreću sa sočivom pred bakalnicom; devojčica neka raširila keceljicu i ne da policajcu da prođe. Ispada na balkon Srba, i na ulici se život pojačava. Vidi svet lepotu i mladost, i raduje se mlado i staro. Lakovane čizme, jahaće pantalone na dugim pravim nogama fino se uborale, kao sneg bela košulja raskopčana i otkriva divan vrat, glava zavaljena, kosa leprša, drzak i samouveren smej izbacuje bele zube, a raširene ruke se povijaju kao dve tanke grane. Gospa Nola sela na stolicu i briše oči.

Te noći dugo se nije digla od stola za „računovođstvo”. Kao obično posle većih odluka, osetila je neku tešku odgovornost, i skoro grižu savesti. U takvim trenutcima njoj je dolazilo jasno do svesti da se ona nikako nije uživela u posed, i ne može da smatra da je njeno ono što je bilo Lazarićevo. Mučilo ju je i te noći zbunjeno neko osećanje da ona s tuđim imanjem i odviše po svojoj volji raspolaže.

Izišao joj pred oči muž, pokojni Todor, nesrećni čovek koji je glavom platio što je bogat. I dohvatilo je ono njeno vazdašnje nerazumevanje bogatstva, nemar za bogatstvo, i kao neki strah od novca i imanja. „Taj stra' me je valjda i nagonio da pouzimam gomilu dece, da bi nekako spala s mene odgovornost zbog onoga što imam... Sačuvaj, Bože! strašno je biti



bogat” — uzdahnula bi gospa Nola u sebi. Pa bi onda počela da nekako silom krivi pravu misao: Todor je poginuo da ona postane bogata udovica, i da bude bogat bog te pita ko. — Igra mi ponekad sve i pred očima i u glavi... Meni lično ništa ne treba; ja trošim na sebe koliko i neki moj salašar, a radim kao i neki moj salašar... Niti sam kuda išla, niti što videla i naučila, niti kakvu zabavu imala, niti neki luksuz terala... Todor poginuo, da bi novac uzeli drugi; ja radim i čuvam, da bi novac uzeli drugi... A ti „drugi” — tu bi gospa Nola učinila rukom gest kao da nešto goni od sebe, pa ga onda opet zadržava. — Mislili smo Todor i ja da će nam Julica biti kćer jedinica. Ali Julica ni u čemu nije htela ono što smo mi hteli... A i novaca je bilo više nego što za jedinicu treba. I za taj suvišak, eto, zakačio se, valjda po Božjoj volji, narod jedan koji Todor moj na drugom svetu neće poznati, i možda će mene pitati što sam tako radila. Šta ću reći? Šlajferov sin, crkvenjakov sin, frajlin sin, Paulin sin, Juličin sin... Lepo društvo, moj Todore, uvedoh ja na tvoju sermiju! Ali dobro činim ljudma, Todore, i to valja za tvoju dušu, i ko zna još za čije duše, jer su na velikim imanjima uvek i veliki gresi, govorila je moja mati... Mene valjda zato više nisu napastvovali razbojnici... Ima i bez njih grabeži: grabi advokat, grabi Jevrejin, grabi država, grabi i Bog gde se suviše nagomila...

Smanjuje se polako Todorovo imanje... Možda ja ne umem dobro da vodim; možda mora da se smanjuje kad se toliko ljudi od njega izdržava; možda Bog pregleda stare računice Lazarićâ i popravlja greške... Često i ja sama sebe pitam to što bi me Todor pitao: da li dobro i pravo radim, da li ću izdržati sve što na sebe uzeh... Srba i Luka, to nije više prosta računica, ni jedna trpeza. Nije to više salaš, nego je beli svet... I još je Srba uvek dvostruko računovođstvo! Govorila sam s njim, pokazala mu da se polako krnje i gotovina i prihodi; ali on nema strah od briga, i nema, što je strašnije, onu mušku volju da teži da zaradi i privredi... Veli mi, na moje zaprepašćenje: „Da se ostavim školovanja, Nano, da idem na salaš da živim; kako Bog da, dotrajaće valjda ona zemlja da i nas sve još prehrani.” — Kako govoriš, dijete, zaboga! Zemlja će roditi i hraniti dok je zemlje, ali koga će hraniti, to je pitanje! — „E pa dobro, Nano, onda nije vajde, moram znat izučiti i hleb zarađivati... Ili, bolje, moram se dobro oženiti... Znate, koga mislim da uzmem? Tačno onu curu koja bude salaš naš u svojim rukama imala, pa bila koja bila. Ne mogu ja, Nano bez dosta beloga hleba i bez dobrih konja!” Pa se smeje kao lud. — Daj Bože da salaš držite svi zajedno, ako ja sutra umrem. A kad se vas dvojica zbrinete, zna se ko će ga držati: moja sestra, Julica, a ona nema ćerku za tebe! Nemoj tako naprazno da govoriš, Srbo! Grehota je i zbog pokojnog Lazarića. On vas pomaže i izdržava i sa onoga sveta. Njegovo je, Srbo, sve što jedemo i trošimo, to ne zaboravljajte duše njegove radi, a i vaših duša radi... Idi sad, teško mi je...

Nemirna je bila gospa Nola te noći. Posle ponoći je ustala, ispila čašu hladne vode, obukla se i počela da hoda po sobi. Kroz razređene šalone ulazila je mesečina kao srebrna lepeza. Gospa Nola proviri na ulicu. Preko puta, sam sitan palanački dućan. Sva vrata malo krivo uzidana. Na uglu, kamen, pola u kuću pola u trotoar uzidan. S toga kamena danju deca skaču, a sada noćni stražar na njemu sedi i drema. Pored njega je pas i vreća u koju kupi sve što po ulicama naiđe ili kroz plot ubere. On se povlači čim zora zabeli, i kontrole nad njegovom vrećom nema. Gospa Nola ču odjedared kako vetrić dobaci odnekud motiv tamburice. Pa onda stiže i vetrić, zadrma bagermovo granje, senke granja pretrčaše, kao prsti preko harfe, po gvozdenim šipkama velike školske kapije. Potera vetar i nešto plehano preko kaldrme. Čuvar se trže oda sna, zgrabi ono plehano i strpa u džak ne gledajući. Začuše se tad jasniji glasovi mladićski, i uz njih pratnja tamburica i brača. Iz ulice od reke ispade društvo. Napred Srba. Udara u žive, i igra. Zavrti se kao čigra, pođe neki korak napred, pa se



zaustavi i izvodi korak u mestu. Za Srbom još tri maturanta. Naposletku, zaostao, i nesigurna koraka, Švaba. Ćefleisan, valjda prvi put u životu. Gospa Nola se zgranu, umalo ne viknu, ne zna ni sama da li od začuđenosti ili od radosti. Razgovetno dođoše do nje pesme i reči. Švaba uhvatio peševe od kaputa, valjda da se pridrži, pocupkuje oprezno, i dosta prijatno malim jednim tenorićem peva:

Ne fole me ni odac ni majka,

Al' me fole karava Ciganka.

Da li se u gospa Noli diže mladost, ili slobodan čovek s planine, tek ona strča dole, otvori vratanca u kapiji, uvuče unutra i mladiće i čuvara s psom i vrećom, probudi jedno mlađe, i dočekaše zoru u raspoloženju koje je teško opisati, koje se kao san doživljuje, i kao san samo i ostaje. Posle, kao uvek o svemu, pričala je gospa Nola i o tom „lumperaju” svakom ko je hteo što da sazna. — Nismo mnogo pili, a nismo ni mnogo larmali. Pod ambarom na slami smo probali da igramo kolo, ali snage za kolo nije bilo. Miša bokter ne može od rakije, mladići ne mogu od vina. Svi polegaše; a u mene ušla i neka radost i neka tuga, pa samo suze gutam. Hodam po sobi, i čini mi se na salašu sam, i Todor još živ, i ja se spremam u moj kraj... Pa onda opet znam da kraj svoj nikada videti neću... Pa mi izađu pred oči Srba i Luka... Spavaju sad tu, kod mene, ali ko zna... Hoće li biti srećni? A baš i sve da bude dobro, i pamet, i lepota, i zdravlje, opet, kada god ih pogledam, mislim u sebi: čovek je kao rosa, možeš za njim zaplakati kad hoćeš.

I ona zora je bila od rose. Prošla. Nikada se više nije sastalo to društvo. Bokter je udao kćer u Dalmaciju, i čuvao zetov vinograd dok nije umro od vina dalmatinskog. Još iste zime umro je jedan od onih maturanata koji se bio upisao u bogosloviju. A zatim su se nizale godine koje gospa Noli nisu više donosile radosti. Zet njen proglasi se ateistom. Jedva je skromniji deo palanke naučio reč, a kad je razumeo o čemu se radi, bezmalo da kamenuje bezbožnika. I školovani ljudi se uzbunili. Badava je gospodin Joksim šaptao: — Bankari, apotekari, et cetera, to vam je svet koji i mora biti ateist, jer baš ništa o Bogu ne ume misliti. — Ljudi se i dalje bunili i skopo pretili. Palanka ima od vremena na vreme potreuzrujavanja i junačkog stava; i kad počne nešto braniti, naročito nešto nerealno i sveto, zanese se do mahnitosti. Gospa Nola je morala skloniti zeta, poslati ga za neko vreme, tobože nekim njenim poslom, na put.

A zet je upotrebio to vreme da pročita još neke ateističke knjige, i kad se vratio, presreo je taštu s nekim potpuno besmislenim ispadom protiv Hrista. Pri prepričavanju tog događaja, neki su pretstavljali kako je gospa Nola, pobožna žena, isterala bogohulnika iz kuće; i drugi su govorili da je gospa Nola tom prilikom postavila tačnu diagnozu svome nesrećnom, i inače „ludom” zetu. Milušić je počeo da zlostavlja ženu i dete. Palanka je vrila. Prota je govorio o antihristu, svet o sotoni, babe su palile sveće. Po drugi put je Julica od muža prešla u stan svoje pomajke i sestre, sada sa detetom. Doktori su odveli „markiza” na posmatranje i našli da na telu i na duši ima bolesti. Julica, na iznenađenje cele varošice, ostavlja dete u kući sestrinoj, a ona se vraća da neguje muža. Slučaj je bio tako težak, i tako pun razvojnih mogućnosti, da je palanka prosto otvorila biltensku kancelariju. Iz dana u dan je bilo novosti. Ludak je govorio i pisao čitave rasprave protiv Boga i Hrista. Ali je došlo i nešto retko ružno na bolesnikovo telo: strašan svrab u unutrašnjosti debelog creva. Nesrećni čovek, u potrebi češanja, razvalio je sam na sebi užasnu ranu, uvlačio pesnicu, i kaljao se



nedostojno i punio kuću smradom. U Julici se odjedared pojavi snažna žena i pošten čovek. Perčinova krv. Pisala je sestri: „Pošalji mi neko slušče, ako ko htedne na ovu nesreću doći, i negovaćemo Lazara i trpeti ga dokle god se može. Od tebe sam, Nano, naučila da se tako radi u nesreći. A dete mi, molim te, pazi, slabačko je, nismo mu zdravlja dali ni ja ni otac.”

I tako je gospa Nola stekla opet novog pitomca. Svet ju je prosto počeo poštovati kao mučenicu; nudila se palanka iskreno da pomogne. Ali gospa Nola, bar pred svetom, nije ni malaksavala ni roptala. — Pitate, kako smo i šta radimo Julica i ja. Ne plačemo. Suze su za male jade, moja gospođo. Obadve radimo ono što nam je sad pos'o. Julica zapira muža i povija ga u pelene, i ćuti i trpi. Ja tražim ko će te pelenke prati. Znate li koga, stariju neku ženu, da mlado stvorenje ne zarobimo za dobar novac. Platiću šta se ustraži, iako mi je sve teže dobro plaćati. Što kažu tamo kod nas: razjazilo se i razliva se u sto rukava.

Lekari su podelili mišljenja. Jedni su tvrdili da kod Milušića postoji taj svrab; drugi, da je to fiks-ideja ludaka. Svakako je i za radoznalu palanku slučaj Milušićev bio „jak”. Nesrećni čovek, nekada šareni detlić na promenadi čiji se prsluk video na sto metara; „markiz” s lornjonom, i tankom palicom koju je vrteo propisno u vidu motovila; tašti ljubitelj novca koji se hvalisao bogatom ženom i naslednicom gospa Nolinom — eno ga sada truli kao gubavac, i sipa neprestano hulu na Boga i Crkvu. Gospodin Joksim žmiri i cedi: — Za pakost, neće da grdi i popove, bilo bi sirotoj gospa Noli malo lakše. — Niko, uostalom, sada nije slušao gospodina Joksima. Ono što se dešavalo u Juličinoj kući, bilo je neopisivo. Lekari su navaljivali, i pretili silom, da se ludak vodi u ludnicu. Julica je uporno govorila da ga ne da od sebe ni milom ni silom, jer zna da bi ga, takvog, u ludnici mučili i tukli. I tvrdila je da njoj nije teško negovati ga: i objašnjavala da, kao kod svake bolesti i nesreće, i tu nisu svi dani jednaki, da nailaze dani odmora i za bolesnika i za one koji ga gledaju. Sem toga, iz ludnice se opirali da prime čoveka sa strahovitom bolešću tela. I tako je sve ostalo po starom.

Gospa Nola je sad više no ikad volela Julicu, i sve joj činila videći je tako hrabru, pravednu i milostivu. Trzanje usta, sasvim se izgubilo sada. Lepota Juličina dobila je uopšte ono što joj je uvek nedostajalo: duhovni izraz. Žalost utoliko veća. — Trebalo je da bude nesrećna i prokleta, pa da se u njoj pokažu čovek i krv — govorila je gospa Nola, plačući gorko i bez uzdržavanja. — Grehota je da kažem, ali sad mi tek jeste rođena sestra, i poginuću za nju. — I ginula je, samo polako. Strahovito se promenila, zbabala se; stalno je bila glavoboljna, i tužila se na istrzan san, na gušenje, na bol u grudima. Poslove je dosta zapustila. U kući je počela da štedi neprijatno; plašila ju je duga bolest Milušićeva i dalja sudbina Juličina i njenog deteta. U crkvu je prestala ići. Prota došao da je poseti, i da zapita što je nema, da nije pala u greh da na Boga žali. — Kako bih na Boga žalila, gospodin proto! Meni je zaista Bog poslao decu, jer nijedno nisam rodila, pa će mi dati i snagu da ih podržim dok na noge ne stanu, i dok nesreća mine. Ona će minuti, jer je Bog pravedan... Ako bi se ipak desilo da malakšem, dušom ili telom, verujem da će mi Bog dati smrt brzu, da i ja ne stanem Julici na muku... A u crkvu ne dolazim prosto zato što sam nemirna. Nijedno mesto me ne drži. Jednako hodam. Ne bih vam sad mogla stati u onaj sto i otstojati na jednom mestu službu, pošto je ceo svet. Hoćete li da se desi da počnem juriti kroz crkvu? pomamiće se svet protiv nas: da smo svi poludeli. — Gospa Nola se prekrsti i sklopi ruke.

— Brige su mi, gospodin proto, mnoge. Za ove tri godine, vi vidite i znate što je o v d e. A ne znate da je Srba za to vreme pojeo jednu njivu. U jedan mah sam morala da zajmim novac, ja, Lazarićka, najbogatija žena u okolini. Juličinu celu kuću ja sad izdržavam.



Milušiću su dali iz banke malu pomoć; mlad je propao, nema prava na što bolje i više. Nesrećnik, kad odem tamo, napada me strahovito. Seća se sigurno da sam sprečavala udadbu Juličinu za njega, i mrzi me. Traži mi testament: „Da vidim, kaže, da niste sve ostavili Hristu”. Mlađi se smeju, a ponekad, verujte, nasmejemo se i mi... Crta plan zemljotresa koji će srušiti sabornu crkvu u Beogradu. Otkuda odjedared Beograd! Pa onda priča šta sve Bog drži u pisaćem svom stolu, i tvrdi da tamo ima i on, Milušić, jednu svoju menicu... Vala je i ima, i nikada je neće platiti... Odavno sam ja videla da kod njega mali tavanak (pokazuje na teme) ne valja... To je najteža Božja kazna... Bolje ma koja bolest, samo ne nerazum... Sakloni Bože! Ne zna čovek šta radi, šta govori, šta je pošteno i nepošteno... Neharni moj zet mora da je mnogo Bora rasrdio kad mu se tako pamet prevrnula... Tamo kod nas, pod planinom, bio lud čovek; po šumi hodio, s travama razgovarao, k'o neki svetac. A ovaj se, Bože prosti, umrcinio, teško njemu, i onoj njegovoj ženi i detetu, i nama svima.

Sedam godina je „markiz” trunuo u gadu i hulio na Boga i na nebo. Kao sve što produženo traje, izgubio je i Milušić od tajanstvenosti i od patetike. Palanka se davno već naučila da sa smehom sluša skandaloznu kroniku neba i zemlje, kako ju je ludak izmišljao. Kad su mu jednog dana doneli malog sina, koji se kod gospa Nole lepo popravio, otac ga je dočekao: — A, ti vrlo lepo izgledaš. Sigurno si pun para.

Tamo kod tvoje stara-majke svraća Gospod Savaot, pa vam je svima dobro... E, lepo, lepo, da si živ i zdrav. A tata će tvoj, evo, skoro lipsati! I treba. Čujem ovde od poseta, ceo dan, da ti je mati „jedna svetica”, dakle ja treba što pre da selim... I onda počne da se smeje ružnim smehom bezumlja i pakosti. „Daj Bože, da i ova Julica ne poludi kraj njega”, govorili su ljudi. „Već je i celoj varoši dodijao!”

Svršilo se najzad prosto, i kao neočekivano, sa opštim iznurenjem. Bolesnik je utihnuo, pobeleo, prestao da jede i da se čisti, sasušio se do kostura. Umro je jednog jutra dok mu je žena spremala neki tej za apetit. Kao da se iskrao iz života, on, koji je živeo s tako mnogo buke i tegoba. Teško je bilo verovati da će se ta strašna soba isprazniti. Kad se ispraznila, gospa Nola tek onda pravo pogleda u Julicu. Pogrbila se, propala u licu, kosa njena od pečenog zlata potamnela i dosta ispala, ruke ogrubele od teškog posla i večite vlage. Čim sedne, zadrema. Ispražnjenu sobu, uostalom, celu kuću, opravili su, da bi je izdali. Ali je teško bilo izdati je, jer niko nije želeo ući u trag strašnog i prokletog bolesnika. Jedva, za male novce, uze kuću pod najam Jevrejin Štajn, da bi je posle dve nedelje prodao za dobre novce u nov najam, srpskoj crkvenoj opštini i srpskom gimnastičkom društvu, za razne priredbe, besede, predavanja, igranke. Julici krivo. Advokat se buni i hoće da tuži. Gospa Nola odmahuje rukom, odbija: — Odovud Jevrejin, odonud popovi, propali smo. — Iste večeri, kad ju je na ulici zadržao gospodin Joksim da vidi da li je „taj škandal s kućom zaista mogućan”, gospa Nola i njemu mirno reče: — Mogućan je... I da vam kao pametnom čoveku kažem još nešto: to je znak da polako, polako idemo naniže. Kad vas bestidno počnu varati i čerupati, to je siguran znak da mirišite na propast i lešinu. — Ali molim vas, gospođo Lazarić, tu je vaša crkvena opština, vaša, kojoj ste toliko činili, ona je u pitanju. — Svejedno! Crkvena opština, ili ko bilo drugi. Kad počne nizbrdo da ide, svi pomažu rado.

Jedne večeri, sede gospa Nola i Julica na malim seljačkim stolcima — „mebl” koji je donela Stanojla Perčinova — i razgovaraju. Na krilu gospa Nolinom je mali Bata Milušić, a u njegovom krilu korpa, a u korpi mačka i šareni plajvazi za crtanje. — Pogledaj ga dobro, Julice: po liku, čista i jasna baba Talijanka, tvoja mati; a na tebe je tih i poslušan, i opet



nekako svojevoljan i odlučan... Nemoj, Bato, mačku ljubiti i plajvaze lizati! Aja, badava baba-Nana grdi i pokazuje štap; je li tako, Bato? — Bata se smeje, dohvati mačku za dva uva i ljubi je. — Eto, vidiš, baš kao što si ti Milušića dohvatila za uši. — Nano, tebi je uvek do šale. — More Julice da vidiš, i nije; nego htedoh reći da je sreća što mali od oca nema baš ništa. I ne treba mu. Bog neka vidi Milušićevu dušu tamo gore, ako može, a međ nama, ljudma, nije ostavio dobru uspomenu. — Meni je bio dobar, Nano. Voleo me je mnogo, dok se nije razboleo. Nečim me je privlačio, što ne može da se kaže. — I ne može i ne treba. Ostavi to, Julice. — Nano, kandilo na grobu se gasi i gasi. — Šta ću mu ja. A možda ne palite kako treba. A možda i ne treba da gori; dosta si ti gorela i za dušu i za grehe njegove ovde na zemlji. Da nisi zaborvila: sedam godina! Pogledaj se kakva si. Teško se i sporo popravljaš. — Julica udari u plač. Gospa Nola ustade, iznese maloga u hodnik da se igra, i vrati se. — Govorimo pred detetom što ne treba. Deca sve pamte i razumeju. Ne plači, Julice. Muž tvoj bi trebao tamo gore da plače za tobom, i da on tebi pali, ne kandilo, nego, vala, bengalsku vatru.

Bogatu bengalsku vatru sa zvezdama, i ružama, i petlovim repovima, i zmajskim prdeljcima... Šta se smeješ? Tako se to zove. Plane zmaj, zelen i plav, i iz njega pucketa, i razleću se crvene bobe... Znam ja, kupovala sam dosta bengalskih vatri, i za cara, i za Srbu... Slušaj, sestrice. Mlada si, popravićeš se i bićeš opet lepa. I, oprosti, bićeš valjda i pametnija... Treći put se valjda udavati nećeš. Jedared te ja nesrećno udomih, drugi put ti sama. Nemaš sreće za udaju, i ostavi se udaje, pa da te sami beli golub zaprosi. Imaš dete, predaj se njemu. Ništa lepše i slađe za ženu nego dizati dete, i biti majka...

Koliko bi tebi teže bilo u životu da ti ja nisam bila i majka, a ko zna šta bi bilo od mene, u ovom kraju, i pored Todora, da nisi došla ti. Ti si bila sreća i za sirotog Todora; sećaš li se kako te je voleo i mazio? — Julica uzdahnula duboko i čini rukom znak da je i to izgubljeno. — Nemoj se uzrujavati, i ne uzdiši, pokazala si da umeš biti jaka. Ded, da ti ja lepo obrišem oči, tvoje lepe oči... Iscuri čoveku na suze sva snaga, i ostane kao krpa. Jesi primetila: žene se isplaču, a posle slatko zaspe... Ne daj se! I ne dam te ni ja... Brige moje su sve veće, sestrice, potrebna si mi, imaš da podupreš gde ja ne stižem. Da, da, ne gledaj me. Daćemo sad i tebi jednu njivu, i štajervagn, pa smo onda same žene upraviteljke: ja, ti, Pava veterinarka. Sve smo se udavale, i sve ne može biti lepše usrećile... Kažem ti, beli golub da te zaprosi, teraj ga, dok se nije nazvao muž . — Julica se razvedrila, smeje se. — Nano , blago tebi, tebi je uvek srce na šalu. Nigde te nema u svetu! — A znaš li, Julice, među nama budi rečeno, kažu da gospa Pava pomalo pijucka. Ne čudim se, i neću joj ni zameriti, dok su joj računi u redu, i dok drži meru u piću... Pomozi Bože!

Pava pije, nas dve ćemo dobro jesti, pa će valjda biti snage da sačuvamo Todorovo imanje. — Tu gospa Nola duboko uzdahnu. — A znaš li da ga jednim delom već nema? Krnji se. Poviše nas je na njemu, i krnjimo ga. I, sreće nemamo, kanda, Julice! pa se i zato krnji... Ono, pravo reći, posmatram oko sebe i vidim da se sve krnji i smanjuje! Gazde koje sam zatekla kao nova mlada, ne postoje više. Grabe ljudi, pa straće, pa drugi grabe ono straćeno, i sve je, Bože prosti, kao neki ringišpil: Ju-he! Ju-he! pa siđi dole, drugi će da uzjaše... Moramo štedeti, Julice. I ti imaš dete, i ja imam dece, i poviše, ko zna, možda sam ih i preko računa pokupila. — Nano, svi kažu da si dobro radila kad su uzela nas puno da nas vaspitaš i školuješ i budeš nam bolji roditelj od roditela. Nemoj se kajati, meni je onda teško i žao. Mi ćemo ti pomagati, brige ćemo deliti. — To te i čeka, sine; ja te, eto, brigama razgovaram i tešim. Ali, šta ću, moraš znati sve, jer ti ćeš ostati da upravljaš ako ja sutra umrem... Imanje to, Julice, nekako nije blagosloveno. Nisam baba kartara, znaš me; ali je tako kako ti kažem..



Samo, pitam se, i baš pred tobom, Julice, da i ti znaš, pitam se koje je imanje blagosloveno? ... Ideš sad i ti po groblju, e, pa kad već ideš, pođi malo okolo naokolo, i vidi kako tamo gore izgleda palanka i njen „otmjeni” i „držeći” svet. Sve poispropada! Prošetaj i pročitaj šta je bilo s bogatim i besnim Vlaovićima, pa Lukićima, pa Kračunima, pa sa, ne znam ti ja, grofovima ili plemićima fon Oprešama — i to samo za vreme otkad sam ja ovde, i nešto malo od vremena o kojem mi je Todor pričao... Todor sam mi jedared reče: „Stanojla, nije mi, k'o jednom gazdoviću, lako da to priznam, ali eto vidiš i čuješ što ti propovedam: sve sami siromasi idu u groblje!”

Todor reče „siromasi , a ja velim p r o p a l i c e. Ju-he! dok su puni ambari; ju-he! i kad su prazni. Dugovi, menice, sramota, laž, prokleta laž, lažemo se dok možemo jezikom laž da držimo, i naposletku groblje, sirotinjski dom. Zar to nisu propalice! Zvona zvone, nose poslednjeg g o s p o d i n a Vlaovića. Dužan i ružan. Sve prodao. Jedna njegova njiva, znaš čija je? naša. Dokle? Zvona zvone. Nose Nolu Lazarićku. Vječnaja pamjat, ali njive njene znaš čije su sada? — Gospa Nola pogleda u Julicu. Zaspala. — Dobro što je zaspala. Nije to razgovor za mlad svet. Odmaraj se, mučenice. Gle kakve su joj one njene divne staklene ruke... Moram je dobro osigurati, i što pre. Starim naglo. Jedem, srce mi u salu, veli doktor Mirko, i ne valja, veli, što me jednako u potiljku boli glava. Krv pritiskuje mozak. kaže moj doktor Mirko... 'Ajd neka pritiskuje; svako svoj pos'o zna i radi.

Na grobu Milušićevu kandilo nikako nije htelo da gori. Udovica je menjala i zejtin, i čašu, i celu napravu, ali badava. Zaplamti, zacvrči, i ugasi se. Ili gori mirno dva, tri minuta, i odjedared se usuli kao da je neko odnekud dunuo u plamen. Kako je to znala grobarka, znala je i cela palanka. Groblje je kronika grada, a grobari su vrsta lokalnih novina. Grobarka Nata dočekuje i izveštava i one koji veruju u bapske priče i one koji ne veruju. S pravima razgovara odmah dalje, o uzrocima pojave, o krivicama odgovornih i neodgovornih faktora na nebu i na zemlji. Druge vodi na grob Milušićev, i moli, kao neki suguran laboratorist, da sami probaju, da sami preduzmu što misle da treba preduzeti. Zaprepašćenje osvedočenih raste, i privlači radoznalost neosvedočenih.

„Jeste već bili da probate zapaliti?” — pitali se ljudi na pijaci, po radnjama, i na društvenim sastancima. Na gospa Nolinu molbu, otišli su jednoga dana inženjer i doktor Mirko: „Da pametni ljudi nađu uzrok i smire svet”. Jedan sat su probavili doktor i inženjer na groblju, i sišli su međ svet sležući ramenima: „Ne gori.” Gospojinska i Vaznesenska crkva oživele. Sveće, molitve, šapat, vodice, ikonice, važni razgovori s protom i s pop-Tomom. Prota pretura stare knjige: neće li naći sličan slučaj, i videti šta crkva i njeni služitelji moraju, i šta smeju preduzeti da bi pojava ili nestala, ili se zabranila, ili se kao primer neverujućima uvukla u red demonstracija radi straha Gospodnjeg. Pop-Toma i gospa-Tominica postadoše pravi misionari: propovedaju, uče, prete, ispovedaju palanku o stvarima koje su svi smatrali da su davno likvidirane bez suda ljudskog i Božjeg. — Bibliska vremena na reci Tisi, — reče gospodin Joksim, i složi se, na jednoj maloj konferenciji, da se pokuša s vrstom zvaničnog uviđaja; — jer, naposletku, ne možemo dozvoliti da Milušić, pošto je Boga odrekao, obori nam sad i silu zakona. Ja imam, verujte ozbiljnih teškoća u sudu. „Nastao je Božji sud, i nećemo da se pokoravamo gospodin Joksimu, kažu mi pravi i krivi.” Sa uviđajem je pošao i gospodin Joksim. Prota je posle pričao da je gospodin Joksim bio bled kao krpa: „Zamuknuo naš premudri Solomun”. Beše doista zamuklo sve, pa i gospodin Joksim. Kandilo se zapalilo, slabački se lelujao plamen dva minuta, zacvrčao i ugasio se. Zanimljivo je bilo gledati kako ljudi postaju malodušni i izgubljeni čim jezikom ne mogu da znaju i dokazuju. Ćute,



zbunjeni. Siđoše s groblja kao posramljena deca. Ostadoše grobarka i pop-Tominica. —Lako je vama, gospa popadija — veli grobarka, iskreno vi ne živite na groblju. Deca mi plaču, a i ja sam mrtva od straha. — Znači, Nato, da Bog hulitelju još nije oprostio greh. Ali jednoga dana ćemo doživeti i to, jer je Bog milostiv i veliki — tešila je pop-Tominica grobarku.

Nikada se to nije doživelo. Bog je demantovao pop-Tominicu. Taj je slučaj s kandilom ostao jedno od najneverovatnijih iskustava ljudi onoga vremena. I dan-danas se prepričava kao čudo. Naravno, nema više nikoga živoga ko bi se mnogo interesovao da li je otpušten greh Milušiću, i da li bi gorelo kandilo na njegovu grobu. On nije više u grobnici sam; ali nema više nikoga da zapali kandilo ni Julici, ni njenom trećem mužu. Čak je i koketna i lepa pop-Tominica u grobu. Umro onaj njen fini beli nosić za koji je večito bio zapet crn veo s višnjikastim sitnim bobicama. Moglo bi se s malo preteranosti reći da je i ono nekadašnje groblje u grobu, jer se i groblje menja. Sadašnja grobarka ima dvadeset šest godina, i gleda vas kao vampira ako počnete razgovor o gospa Noli i njenom društvu. Ta grobarka sad vodi drugu kroniku, i sasvim drugim primerima potvrđuje duboko istinitu teoriju gospa Nole Lazarićke, nekadašnje bogatašice, teoriju o nekadašnjim bogatašima.

Maglica, stud, početak je novembra. Ne novembra po redu, nego jednoga novembra. Jer kronika groblja vezuje događaje naročitim načinom, po liniji raspleta i tehnici smrti. Praminja sneg i pada kiša. Vetar udara kišom o prozore, i kiša se čuje ako se ne vidi. Sneg, niti se čuje niti se vidi, jer je gospa Nola šalone na svojoj sobi rano zatvorila. Vatra u peći je živa, crveni se i skače, i tačno odaje kako vetar zamahuje i goni.

Gospa Nola sedi u jednom ćošku i računa. Na svoj način. Dečja tablica od škriljca pred njom, po njoj piše i briše, i naposletku ono što je tačno izračunato prepisuje u dosta malu svesku, prilično iskrhanu, i više puta prošivanu. Ponekad pogleda na sat. Vozom večernjim iz inostranstva treba da stigne Luka. Umro mu je otac. Išla je gospa Nola da obiđe udovicu. U onom vertepu, kao obično, sve čisto i uredno. Udovica, kao sve udovice, plače, seća se da je ženska glava, i da će teško biti bez muža. Rajnhart leži u sanduku kao neki gušter: suv, tvrd, nekako sav zelen. Vetar, stud, kiše i uvek mokra siga istrošili su ga. Naočari su skinute, i teško je poznati lik i bez očiju i bez naočari. U poslednje vreme, bolovao je šlajfer od neobične bolesti u nosu, morao je izdržati dve operacije, isekli su mu svu rskavicu. Ali nije došlo do tog da nakazan izađe pred svet: umro je, a mrtvu su mu udesili nos od gipsa. Svet je išao da vidi nos. „Jeste videli nos?” i kikot. Živi ljudi veseli su što nisu mrtvi. Gospa Nola opet pogleda na sat: Dockan je veće, neće Luka večeras svraćati ovamo... Da vidim, kako je napolju. Rastavi krila šalona na jednom prozoru, poče duboko da diše, i da se u licu razvedrava. — Divota! Sneg! Studeno! Sve se beli, varošica spava, mir je... Da su planine unaokolo, kud bi još lepše bilo. Tamo, čovek u visinu vidi do pod nebo, a po ravnici ne vidi dalje od prvih međa. Eto, opšančio nas mrak u ovoj kutiji, pa to ti je... Kod nas kažu da mećava silazi s planine; a ovde, ne znam otkuda dolazi. Manj da je i ona krenula sa salaša. Ovde sve dolazi sa salaševa.

Sutradan, rano izjutra, došao je gost. Gospa Nola je bila radosno uzbuđena. Čovek. Nije videla svoga pitomca više od dve godine dana. On je odbijao da dođe, da ne bi uzalud trošio. A svaki novčani poklon je pretvarao u knjige, i pisao pomajci svojoj koliko ih već ima.

Eto ga sad. Miran, dostojanstven, ozbiljan, čak otmen. Veliki svet i škola dograbili su jedno sposobno biće, i uzeli ga za sebe. Učinili ga samostalnim, otkinuli ga od svega starog,



uskog, detinjeg. Gospa Nola je odjedared shvatila sve to, i odjedared sada razumela i neke detalje iz ranijih pisama njenoga pitomca. Ustala je sa stolice, i ispravila se. Ustao je, učtivo, i mladić. Pogledali se, i gospa Nola, snažna i pametna gospa Nola, ustuknula je pred pobednikom. — Sedi, Luka, i pričaj mi šta radiš. — On je pričao o svojim istraživanjima, o uspesima, o svoja dva poslednja semestra u Nemačkoj — što takođe imam vama da zahvalim, i više nego za sve ostalo, jer su me u Nemačkoj naučnici dočekali bratski. — Čestitam ti, Luka, i radujem se. Ti možeš svetla lika stati i pred mrtvoga oca, i pred mater, i pred tvoju „dobrotvorku”, kako si me u poslednjim pismima nazivao. Zabolelo me je to, ali razumem. „Nena”, to je detinjska reč, a ti si eto pravi pravcati čovek. To je i glavno, i to sam i ja htela, i da nisi to, bilo bi mi kao da sam badava živela i trudila se... Srba, pisala sam ti, ne samo da nije svršio medicinu, nego, rekla bih, nije čestito ni počeo. I tebi je žao, vidim; šteta za mladića sposobnog i snažnog. On se bavi nekim trgovačkim poslovima; ima blizu pola godine kako nije ovamo dolazio... Mnogo je u Beču... Mora biti da zarađuje, jer od mene za godinu dana nije tražio pomoći... Poslao mi je čak jednu mašinu za sejanje, na poklon... Obradovala sam se... šta ćeš, čovek se miri i navikava. Znaš li, i veruješ li, ponekad mi se čini da sam i ja htela da baš trgovac i špekulant bude, i da ono s doktorom, da je to samo tako, neko moje staro sećanje na tvoje detinjstvo, sećaš se, doktor si hteo da budeš, i neka moja zabuna zbog doktor Mirka, koji mi je, divan naš čovek, stalno pred očima... Kakav bi doktor bio Srba! — i gospa Nola poče da se smeje.

— Pođe bolesniku, pa usput vidi dobrog konja, ili pobesnelog konja; bacio bi sve instrumente, pustio bolesnika da boluje, a on bi odleteo na vrancu kao vetar... Salaš je za njega . . . Samo, trebao bi mu salaš bolje poduprt, nego što je naš danas. — Možda ću ja da njemu, kako se kaže, da njega pomognem u aspiracijama njegovim u trgovini, kad malo bolje vidim, tamo u Nemačkoj, kako se kaže, mogućnosti. — Na gospa Nolinom licu svetli rezignacija: pamet njena, puna dobrote i uviđavnosti i žrtvovanja. — Ti dakle ostaješ u tuđem svetu? — Mladić se smeši. — To je otadžbina moga oca, pa i moja, naš jezik i naši običaji... Sećate se kako ste se radovali što ću govoriti francuski? Hvala vam velika što sam naučio francuski, ali ću ipak govoriti nemački. — Imaš pravo, potpuno. Svaki čestit čovek ne da svoj jezik i svoje običaje. Ja bih, dete moje, umrla, da mi na usta dođe tuđa reč... U koliko je sati sahrana? — Mladić se malo zatim oprosti i ode. Gospa Nola ispi čašu hladne vode.

Kao uvek kad je uzbuđena, gospa Nola, posle čaše vode, otvori jedan prozor širom, i zagleda se u daljinu. — Tako, to dobro čini. Odmah sam jača, i ne bojim se više ničega. Tamo u polju, sve je samo i ostavljeno, pa zašto da i s čovekom ne bude tako... Strižemo ona žita svake godine, i ne pitamo kako je „dobrotvorima i dobrotvorkama”... Tako i međ ljudma... Todore moj, Švaba će u Nemačku, a ja i ti ćemo na pravoslavno groblje... Pa šta? Tako je i pravo, i tako uvek biva. I s roditeljima, i sa dobrotvorima koji nisu roditelji... Pa ipak, dala sam je njemu i drugo nešto sem novca, tom Luki iz Nemačke.

Šta? Ljubav materinsku?... Ne laži, Nolo, pa je onda sve lako i prosto... Ne lažem, dala sam ljubav. Evo i sada, srce mi je, čini mi se, klonulo da umre, zato što Luku gubim, i izgubih... Tuđa kost... Roditi valja ono što ćeš slepo voleti... Slepo ga nisam volela, nisam. Smetalo mi je što nije Srbin, i bolelo me što onaj koji je Srbin, ne valja... A ko zna, možda će Srba ipak valjati... zašto baš mora doktor biti... Moja tvrda glava je možda i tu nešto kriva... Neka bude što hoće, samo neka je čovek... Da, ali čovek i čovek nije svejedno. A opet. Gledam, gledam Luku... ne! Ono nešto pitomo je u Srbi, a ne u njemu! Lakomislen je Srba, ali nije zatrto u njemu srce... naše srpsko srce... ako Bog da. — Gospa Nola se uhvati za glavu



i jeknu. — Krsno ime se u ovom svetu ne zna! Gospode, ne daj mi s pameti sići... Šta mi je trebalo da se vezujem za tuđu decu, za beli svet, i šta mi je trebalo da me sad boli rastanak od Luke... Trebalo mi je, trebalo, zato što sam živ čovek i pošten čovek! — Gospa Nola udari šakom o sto. — I trebalo mi je zato što je novac tu da ga ljudi potroše korisno!... Opet priđe prozoru, i zagleda se u daljinu. — Da mi je poleteti, i odleteti... odleteti u stari kraj i stare običaje... Pravo kaže Švaba... Da mi je otići, i tamo umreti, i leći u ono naše groblje zeleno kao gora, bašča jedna i lepota... Gospa Nola poče tiho i žalosno da pevuši:

Ne kopaj me, nano,

U to šturno groblje;

Već me kopaj, nano,

U zelenu bašču ...

O-o-o-o-oh, Savaote! Srbo, sine, gde si, da zasviraš i popevaš Nani! Da popevaš „dobrotvorki”!... Ostarila sam. Svi ovi moji jadi starački su. Osećam da ću ostati sama, i bojim se samoće. Ne uboja se, Nolo, i da su ti rođena deca! Mi u groblje, oni za trpezu, jȁ!... Lepo je govorio moj otac: Dete je kao pastrmka, kovrcne, klizne, i nema ga... I možeš ga voleti koliko hoćeš, i činiti što hoćeš, nije ni platiša ni vratiša... To imam i ja sad da zapišem na kraju mojih zapletenih računa, i da se ne čudim što su zapletni.

Šlajfer je sahranjen po lepom vremenu. Studeno, ali mirno i sunčano. Došlo je dosta svakojakog sveta, i onog koji nikada s njim nije opštio. Došli da vide mladića koji je, kažu, radio kao crv, sad već godinu dana pomaže profesoru u laboratoriumu, i naslediće ga sigurno na visokoj školi tehničkoj, u velikom nemačkom gradu. Župnik je davao izveštaje, tačne i zaista vanredne. Župnik je takođe objavio da Hans mora već sutra natrag, zbog kongresa, gde će pročitati jedan svoj naučni rad. Pred tolikim uspesima mladića, i nekako i u ponosu cele palanke, niko se gospa Nole nije sećao.

Ali sećao je se, i mislio na dobrotvorku svoju, Luka. Sutradan po sahrani svratio je opet. Jednostavan i tih kao obično, sad još i nekako samouveren, rekao je gospa Noli prosto i bez uvoda da je došao da moli za poveću sumu novaca, od koje mu polovina treba za sprave i knjige, a druga polovina za proćerdan novac, dug koji može postati koban, možda i nečastan. — Ja ću postepeno zarađivati više i više, i vratiti vam pošteno pozajmljen novac, ali sada bez toga novca ne smem natrag. — Nastade, kao uvek u takve časove, tajac. Gospa Nola pocrvene naglo, obrisa znoj s čela, dohvati čašu vode i raširi prozor širom.

— Dakle opet novac! I dokle samo to! — Pa odjednom planu s prezirom i sa srdžbom. — Dakle i ti sad nož pod grlo: daj i odma'!... Ona se udala za bolnicu i ludnicu; onaj mi je do pre godinu dana slao svaka dva meseca sramnu depešu; a ti, otmeni gospodin, saopštavaš mi sad da je u mome džepu tvoja čast. — Skoro šapatom gospa Nola dovrši: — Dokle tako, dokle ću još moći tako?... Mladić je ćutao kao zaliven, ali se videlo da mu je neobično teško. Zgrčio se, krha prste, oborio glavu, mišići na obrazima tresu se pod crvenilom pravog stida. Gospa Nola ga pogleda, i nešto u njoj kao da potciknu: Čestit čovek, pošten čovek, pomaži! Ona uze



Luku za obe ruke i privede ga naslonjači. — Sedi. Dobro de, reci mi kakva je to čast, šta si radio? — Mladić ćuti. Uspravlja glavu, ali ćuti. — Prokartao? popio? probeštijao? ... Istinu hoću da čujem — penje se opet glas — ti me dobro poznaješ, istinu, ne zato što inače ne bih novac dala, nego što hoću da te vidim u dušu, pre nego što ja budem polagala račun o časti Bogu i onom dobrom čoveku čije nas je imanje sve hranilo, i eto još treba i tebi, čuvenom gospodinu tamo u tvojoj zemlji... Govori šta si uradio! — Mladić odjednom pocrvene do plavila, kao da je u visokoj groznici, i skoči na noge. Jasno je bilo da mu je to neposredno postupanje njegove pomajke neugodno u najvećoj meri. Odnosi se izmenili, on nije više dete, on prosto ne prima i ne dozvoljava takvo postupanje. I nehotice, zbunjen, mladić je počeo nemački da govori. Gospa Nola odmahnu obema rukama, i odjedared se dobroćudno nasmeja. — Ne razumem ti ja to, moj sinko, i ta ti nauka ovde ništa ne pomaže. — Ovaj moment je malo olakšao situaciju.

— Ja sam vezan velikim materialnim i moralnim dugom za vas, i evo sad hoću i da ga povećam; ali vas molim da ipak imate strpljenja i uviđavnosti prema meni, i da verujete da ovaj dug neće ostati dug. — Gospa Nola još jedared oseti pobednika i izgubljenu bitku. — Izvini, ne valja kako se prema tebi držim. Ne mogu eto da mislim da više nisi dete, moje dete, teško mi je da to mislim, pa sam zato pogrešila. Vidim sad da nisi više dete, vidim. Gospodin si od glave do pete, i fala Bogu, fala Bogu. — U tišini se čulo disanje gospa Nolino, uzrujano, a i bolesno. Mladić priđe, i sa očima punim suza poljubi ruku gospa Nolinu. — Molim vas da se ne uzrujavate. Još ćete nešto čuti, na što niste bili navikli. Ja vam ni sad, ni posle neću reći u čemu sam pogrešio. Ne mogu. Čovek sam zreo, pa me je sramota pred vama više nego pred ikim drugim. A nisam učinio nešto što se ne bi dalo popraviti. Učinio sam što i i drugi učine, pa poprave. Ne zamerite moj stid i držanje. Stekao sam jedno vaspitanje koje postavlja granice. Vi treba da mi verujete. U vama ima bezgranično mnogo dobrote i čovečnosti, u vama ima ceo čovek, kakvoga ja možda u životu više neću sresti... Ja vam se divim... Ja ću srpsku ženu zapamtiti... ja ću junaka zapamtiti. Vi niste mogli trpeti hladnu bogatašku prazninu oko sebe, i ispunili ste je živim bićima... Bez izbora i sebičnosti... onako kako je slučaj hteo da nalećemo... Primali ste nas na veliku brigu i velike troškove, primali ste decu čiji su roditelji živi... Primili ste tuđina koji slabo zna vaš jezik, evo jedva ume kazati vam što misli i što je dužan kazati vam. To je velika stvar. Ja to znam ceniti, i što ste meni učinili, neće propasti. Molim vas dakle da mi još jedared verujete. Od mene ste načinili čoveka vi, samo vi. Škola ne pravi ljude! Molim vas lepo, još jedared, i za ljubav i za novac.

— I za ljubav i za novac ponavljala je tiho gospa Nola. — Nisam učena i ne umem ti lepo i tačno kazati šta sad osećam. Nemilo mi je na duši, i hladno. Ti si mi kazao velike pohvale, a ja pohvale ne volim, i ne razumem dobro šta će one staroj ženi. Pohvale su za mlad svet... I ja ću tebi biti iskrena: možda te kao tuđina i nisam dosta volela; tuđin je tuđin, moj Luka, zapamti, i ostani u zemlji gde si svoj i gde se i drukčije zoveš... Ali, ako te ja nisam mogla dosta voleti, voleo te je Bog, i to je dosta... Ideš li u crkvu? Tamo se, u Boga, na kraju svega svršavaju naši ljudski jadi... Daću ti od tražene svote koliko imam, za onaj preči dug, a za sprave i knjige me počekaj... Nemam! — šapnula je skrhana žena sa stidom koji se zaplakao... — Može li tako biti? — Može, hvala. Ja ću pošteno vratiti. — Znam da bi vratio, poznajem te. Ali nećeš vraćati ništa. Još si moj, i na mojoj brizi... Neka, neka, plači, plačem i ja... Sve nam to nije trebalo. Šta ćeš, to je život... Sedi... Čuj, htedoh ti još reći da odeš na grob čoveku koji te i sad pomaže.... Ja sam samo njegov knjigovođa... Ti znaš da ja ranije nisam bila mnogo grobljarka... Ali kad čovek počne sasvim pošteno da računa, izlazi često da nam poslednju



menicu potpisuje neki dobar i čestit čovek tamo na groblju... I ja sam počela mužu da idem češće na grob... Otidni na grob Todoru Lazariću; a na moj, kako hoćeš. Pravo da ti kažem, i ja se ovde osećam pomalo tuđa, vuče me moj kraj i običaji, i možda ću umreti daleko odavde...

Poslednje novosti palanačke bile su: da je opština vertep šlajferov uzela; da je šlajferka otputovala — sigurno kod sina; — da gospodin župnik traži drugu uspremačicu crkve i mnogo se ljuti na šlajferku; i da je gospa Nola propušila. Sve je bilo istina. Posle ručka, gospa Nola prekine odjedared pasians, skupi naglo karte, i zapali. Pušila je samo u svojoj kući, i samo hercegovački duvan. — Pušile su mi i baba i mati... adet... stigao eto i mene. — Zapali cigaretu, navali se levom stranom, koja ju je uvek nešto bolela, u naslonjaču, i nekako muški trlja čelo i zaturuje kosu. Od teškog tela, u naslonjači se napravio kao neki mider za bolesne. Gospa Nola je govorila doktor-Mirku da joj je u toj rupi najbolji odmor, i najbolji melem. Ostane tako uvaljena po sat dva, i pravi se da spava. Naučila se da gleda u život kao neki umetnik. Izveštila se da individuališe ljude i događaje, i da ih vidi kao na nekoj pozornici... Švabe imaju uslužnost. Uslužnost otvara sva vrata, jer svima treba usluga, za telo i za dušu... Telo nam često boluje, a duša nam ponekad baš kao pijana posrće, bogami i pada... Paula je uslužna bila i ostala. Ogazdila se sve tako priskačući da nešto podrži i pogleda. Za njenim Ljubom išla senka da je možda bio učesnik u onom prvom napadu na Lazariće. Išla, pa prošla. On vredan, ona uslužna, štedljivi, crknuto pile ponesu, stekli, i pravo je, radom su stekli, na moje oči. Zato i mislim da nije opravdana bila ona sumnja na čoveka. Ja znam da imaju samo ono što su zaradili radom i uslužnošću... Bože, hoće li se kad razjasniti i obračunati ti zločini?... Sve, i ubice da se pronađu, i put kojim je ukraden novac utrošen... Novac... Možda sam ja lično imala u rukama i trošila baš one iste novce koje sam onda predala razbojniku... Paula je nekako uhvatila koren u našoj kući: zna nam sve tajne, i sva čuda, i nekako nam je postala tutor, ali vrlo uslužan tutor. Ona će mi možda i oči zaklopiti, uslužno... Nešto hladno ima u tim Švabama. Ali Paula i nije Švaba! Nepravdu činim ženi.

Totica je; tek nije naš svet, i ja onda sve to mećem u Švabe... Pametan je to narod, te Švabe. Samo nekako nemaju nikada svoju glavu. Govore i misle kako župnik kaže, ili kako varmeđa kaže, ili kako car kaže... A moj Srba ima svoju glavu, ali nije pametan. Promeće se, a ne živi. Ne znaš mu pravo zanimanje ni prave potrebe. Može da opstane bez pare u džepu; i mogao bi, što ovde kažu, sfiskati carstvo za dva dana. Sad je na salašu, sad je negde u trgovini. Pričaju mi ljudi da se kocka; ali ne kao čovek koji bi od toga živeo. Slaba uteha. Ne znam, ali kockar je za mene put na robiju. Sa svim njegovim manama, svet ga voli. Volim ga i ja... Šta, koga đavola, onda volimo u čoveku!... Ljudi me teše i kažu: nikome do sada nikakvo zlo nije učinio... Možda ima pravo gospodin Joksim: ispopova mi neki dan dobro. (Gospa Nola ga u sebi imituje u pozi i u glasu.) — Gospođo Lazarić, vi imate fiks-ideju, i to je doktor Mirko. Šta ste se privezali za kolac! Ili taj Mirko, ili... Ima još sorti i fela! U životu, vidite, jedni su borci, a drugi su lovci. Vi ste bili borac, i vaš doktor Mirko je borac, a Srba je lovac. Lovci ne ulove svaki dan, ali ipak žive, i baš zato su vešti i oprezni da im ne promakne lov, kad se pojavi... Gospođo Lazarić, dopustite mi da vas malo drsko zapitam. Veli: otkud vama, baš vama, ta fiks-ideja za elegantnog, uflispapirenog doktora? Pustite Srbu da živi kako mu je po prirodi, i po volji. On vas obožava, on vam sramotu nikakvu neće učiniti, ja vam garantujem... Eto tako mi ocepi lekciju onaj pametni i zubati gospodin Joksim, što škljoca s tri reda zuba dok govori. Ali hvala mu, za sve; da njega nije bilo u ovoj palančici, ja bih utekla davno... Da, Srba lovi, i uloviće opet. Vidim ja davno već da je Julica zaljubljena u njega...



Razlika u godinama velika, razlika u ludosti nikakva... Godinama posmatram Julicu: u njoj, tako mirnoj i tihoj, stalno spava skandal... Udaće se treći put, uzeće muža mlađeg od sebe, uzeće možda kockara, i biće možda opet rob i mučenica... Ona strašna noć u njenom detinjstvu pogasila je u njoj mnogo, snagu i otpornost, i ostala samo jedna strast... Svejedno, ona ima makar strast. Svako nešto ima. A šta imam ja, i šta sam imala ja? Kakve su moje strasti? Od muškog sveta, volela sam najviše oca. Ko ti zna, možda je tu bilo i nečeg grešnog. Sve su žene volele Boška grešno, pa možda i ja. Lepota od čoveka, i svršeno. Lep kad je namršten, lep i kad je vedar... Sad da me čuje gospodin Joksim, počeo bi da škljocka. (Gospa Nola ga opet zamišlja, i u sebi imituje njegov način testerenja reči.) „Otkuda vama baš, gospođo Lazarić, ta fiks-ideja da volite lepe ljude?” — „Otuda, gospodin Joksime,” odgovorila bih mu, „što nisam lepa ja, nije bio lep Todor, i niste lepi ni vi...” Siromah Todor. Bio je sušta dobrota i mrtva spavalica. Imanje mu se množilo valjda zato, što je Bogu mila bila njegova dobrota. Uze mene ovako grubu i ružnu, a da sam htela, držao bi me kao kraljicu... „Volim te, Nolo, ovaj, kao žito! da znadeš!” — tek mi rekne. A žito je opet voleo kao čoveka. Drugi bogataši propuštaju kroz prste dukate, a on se kao dete raduje kad mu kroz prste mili žito. U sebi mrmlja: „Ovi mali golicadu, ovi krupni šuštu, a rumenika je k'o od somota, svileno joj brašno, i svilena i pleva...” Ja mu tako grob kitim: ponesem kotaricu žita i prospem da se tice hrane... Bude i smešno. Grobar — pet kuća je nazid'o za pet sinova, ali mu žao i muka što ja stojim i ne može da ščisti onu kilu pšenice u svoju torbu. Pa mi se bajagi žali: „Tičurija kojekakva, gospoja, Bog zna otkud navadi se pa naše rođene tičice samo plaše...” A te tičice sve u grobarevoj torbi...

Gospa Nola se uspravila u naslonjači, i čisto pisnula. — Uh, što me ova leva ruka zaboli ponekad; to su noževi. Nisu noževi, kaže mi doktor Mirko, nego je krv... Proširena velika žila, veli, i treba paziti. Pazim, evo, i te kako: kad osetim taj bol, sve zaboravim, i samo u njega gledam... E, dobro je, za danas dosta bola, prođe... Ded sada da vidim još jedared Lukino pismo: „Moj naučni rad odlučio je moju sudbinu. Ja ću ostati u Nemačkoj, primiti podanstvo. Upravo, ja jesam nemački podanik oduvek, jer je to bio moj otac, siromah stari, koga ste vi toliko zadužili... Ali gde bio da bio, vas zaboraviti neću. Prvi svoj rad ja u sebi vama posvećujem. Trudiću se da dam bolje i više. Budite zadovoljni, čoveka ste stvorili, a to je više nego da ste ga rodili.” — Uvek nađe kako da navije, čivija švapska... Kao ona igračica pod šatrom, tamo kod nas: kad treba ima ruke, kad ne treba, uvuče ih u telo, kao da ih je progutala... Veli: „Čoveka ste stvorili.” Ali gde je taj čovek?... Nikad neću znati jesam li dobro radila što sam tuđu kost pomagala!... A župnik tvoj, ako ćeš da znaš, Luka, zadovoljan i srećan: trubi po varoši tvoju slavu kao da te je i on stvorio... Vala, u ovom svetu se krsno ime ne zna...

Julica i Srba se venčali. Bez parade i čašćenja. Palanka je poštedela gospa Nolu od strelica; a nije mnogo ni zanimljiva mlada koja po treći put otpočinje isto. Samo je gospodin Joksim propratio slučaj, ali međ muškarcima, za kafanskim stolom. — Ja mislio da je Julica Ofelija, a ona se pokazala Lavovo srce. Osvoji i trećeg muža. Doduše, ulovi i Srba tom prilikom salaš. I pravo iz crkve odoše u svoju rezidenciju... A pop-Tominica, videste li, nije skinula oči sa Srbe za vreme venčanja... Doduše, jeste lepota od čoveka, taj đavolski Srba, i ima nešto u njemu čemu niko ne može da odoli... Rekoh to pop-Tominici.

A ona, sirota, porumene, zape onaj šlajer za nos, i stade nameštati kosu oko ušiju, tamo gde je već počela da sedi... Ništa gore, gospodo, nego kad u čoveku, može, naravno, i u ženi, kad proradi podzemni vrućac: em peče, em napolje ne može. — Naravno da je pop-Tominica



prvom prilikom ispričala gospa Noli zadirkivanja gospodin Joksimova, ali je stvar predstavila tako kao da je gospodin Joksim ciljao na Julicu. I da to pojača, podmetnula je gospodin Joksimu ove reči: „Drugi svet se u prvom braku venčava s lepim i mladim, a naša Julica u trećem... šta ćete, uvek je imala neki ekstra ukus i prohteve.” Gospa Nola se uzdržala pred pop-Tominicom. Poznavala je dobro popadiju, a gospodin Joksima više cenila od popadije i kad je puštao jeziku na volju na račun njene kuće. Ali kasnije, u svojoj sobi, i za sebe, obračunala se sa gospodin Joksimom, jer je mnogo volela Julicu, i dobro pamtila njene muke s Milušićem, i njenu hrabrost i čestitost Perčinovićâ. — Krivo ti, gospodin Joksime, što Julica uze lepoga muža, krasotu od zdravlja, a ne uze tebe, pinjugalo večito!... Uh, Nolo, Nolo, velika si kao slon, a sav tvoj udovički san bio je da ti on, to pinjugalo, sedi u trpezariji, pije kafu, i pinjuga... Ali neka. Rđaković taj jezični pogurnu me da jedared pogledam bolje oko sebe i vidim šta i ja mogu uzeti za sebe i za svoj ćef... Slobodna sam jedva jedared. Ako Julica uspe da ukroti onog vilenjaka, ko zna, lepa je i ona, mlada je, a ima u njoj snaga i volja, ko zna, može još sve i dobro biti... Baš ti fala, gospodin Joksime! Sad ću i ja na put i na odmor. Da sastavim bar još jedared srce sa onim krajem za kojim nisam prestala žudeti. Možda se neću ni vraćati. Možda će dati Bog da umrem pod planinom i među Perčinovićima.

Tu se gospa Nolin život, sav iz jednog komada, prelomio, obuzela je neka manijačka rešenost i neka luda žurba. Ne sluša nikoga i ništa, vodi samo zvanične razgovore, da bi sredila ono što ostavlja. Advokat i na ručku i na večeri. — Zašto tako hitno raspremate, gospođo? Ne mogu da vas stignem. Ja treba da razmislim kako ću to sve najprostije, i opet po vašoj želji izvesti. — Ništa ne uprošćujte, gospodine. Naprotiv. Sto i jednu zakačku izmislite i vi i onaj gospodin Joksim, sto i jednu zakačku metnite između Julice i njenog muža, da ne mogu raskomadisati imanje onog plemenitog čoveka koga evo sad i ja izneveravam. — Advokat je gleda s nerazumevanjem. — Pa dobro, gospođo, valjda nije sve baš zauvek i poslednji put. — Ne znam je li zauvek, ali odoh ja za nekoliko godina, odoh, i ništa me više ne može zadržati, ni živi ni mrtvi... Ne mogu više, ne mogu, što rekao onaj moj učeni posinak, „da stvaram ljude”. Nisam Bog. Premorila sam se, i odoh na urlaub i ja. Svršavajte što pre sa Srbom, kako ćete mi slati onu malu mesečnu platu, a za drugo, kad se vratim, videćemo kako ćemo. Svršeno, ništa me se više ne tiče! Kako znate i hoćete... Da, ona moja plata da mi se šalje na minut tačno, ni para više ali ni para manje!... i, Paula i Ljuba da se premeste na njivu pod šikarom... i, veterinarkinog unuka predati u sveštenički konvikt, i preuzeti obaveze plaćanja za njega, ja sam potpisala što treba... i „mala polja” napoličarima, a adica da se preore za baštovanluk, moj deo pod arendu Protićevima... E tako, sad znate, i možete raditi vi i Srba šta hoćete i kako znate, i ništa me se više ne tiče...

Kofer jedan, i korpica jedna, gotov je stojao prtljag gospa Nole Lazarićke. Tačno onakav s kakvim je nekada došla bila. Paula je sve sredila, — drhću joj ruke, plače kao kiša. Uveče su seli za večeru svi zajedno: gospa Nola i njena deca, po redu starešinstva: Paula, Julica, Srba. Trže se gospa Nola: — A gde je Švabin tanjir? Tako. — Večera je bila kratka, ali niko nije ništa jeo. Pred rastanak, nastade jedan pisak oko gospa Nole. Kao da su sve sitna dečica oko nje. Srbu ne može niko da otkine od pomajke njegove. — Pa vratiću se ja, Srbo, sine, šta ti je! — grca Nana, plače kao kiša i ona, a Paula joj uslužno dodaje čiste maramice. Julica je htela da ostane da spava sa sestrom, ali Nana ne dozvoli. Raskinuše se najzad, nasta tišina, gospa Nola uđe u svoju sobu. Prekrsti se pred ikonom i pomoli Bogu ovako: — Gospode, daj mir duši Todorovoj i Boškovoj... Gospode, smiluj se deci mojoj, nikoga sasvim rođenoga nemaju, a to je strašno, Gospode, nikoga rođenoga, do Tebe... Teško mi je što ih ostavljam... Advokat, advokat će sigurno krasti; Srba će možda svoj deo prokockati, možda će i Juličino i moje



štrbnuti; ali dotrajaće nam valjda svima do groblja, a tamo idu siromašni ljudi... Smiluj se, Gospode, i meni... ne mogu, ne mogu više, srce poteglo, i, ili otići, ili umreti, drugo nema... Smiluj mi se, i razumi me, Bože, jer ni ja nikoga sasvim rođenoga nemam, sem Tebe...

Gospa Noli nije bilo suđeno da vidi svoj kraj. I pri trećem pokušaju Bog je drukčije odredio. Šta je gospa Nola te noći u snu videla, niko ne zna. Da li je bar još jedared gledala i slušala vode što imaju krila?... Oko pet ujutro probudila je kuvaricu, i rekla joj da ide po doktora Mirka. Kuvarica je odjurila, a doktor dojurio.

Znao je šta ga čeka , i odmah stao vaditi iz kutije veliku štrcaljku. Gospa Nola se smeši, i šapće jedva: — Jeste li vi doktor ili vatrogasac?... Ne mogu da gutam, ne vidim dobro, ova ruka: Šta je ovo, ovo... Sad će vam odmah biti lakše, odmah. — Gospa Nola se odjedared, snažno izdiže, i na jednu ruku njenog doktora Mirka obori umornu glavu i izdahnu. Napunila se soba. Doktor Mirko sedi na koferu i plače. Gospa Nola, na skromnoj postelji, uostalom kao svaki mrtvac, izgleda ubogi siromašak ... „Je li se mučila?” — pita neko doktora. — Ne znam, mislim da jeste, ali se nije osramotila, kao nikada. Na stolu su našli pisamce, tek početo, započeto sigurno kad je gospa Nola osetila da joj je mnogo teško, i da će put možda okrenuti ka palanačkom groblju. Srbo sine, čuvaj sebe i čuvaj sve... Mnogo šta je kod nas uzavrelo... pazi, dete moje, preklinjem se ja, Nana tvoja, znaš ti dobro, kad para digne zaklopac, onda je već...

Tako je započela poslednja glava propasti imanja gos-Toše Lazarića i njegove žene Stanojle Perčinović udate Lazarić. Na grobnoj ploči ime gospa Nolino bilo je napisano tim redom. Neko je osetio da je ona živela, radila, i umrla kao što se živi, radi i umire „tamo ispod planine”.



AMBICIJE, DIM

Nekako odvojeno od gustih redova humki i krstača i spomenika, vidi se nešto

neobično. I jeste grob i nije grob. Humke nema. Mramorna ploča kvadratna, ne veća od onih kojima se popločavaju crkve, a nad njom zdepast kameni krst. Tamo gde se zakrštavaju dva kraka, čita se još pomalo vidljivo početak i kraj natpisa... „Pavle Čajnović rentijer... spaljen po želi... krst mu istrunuo... ovaj kamen mu podigli večno tužni Ruža Ciganka i njena deca... pravda i Bog... amin.”

Pavle Čajnović beše sin nekada poznatog u varošici lepotana, brkatog graničara Jove Čajnovića. Taj Jova je mislio biti i ostati aktivni narednik i furažni nadzornik. Došla je kob. Njegov dugi brk, verovatno, zamočio se bio jednom prilikom u mastionicu, i iskvario ili dopisao jednu brojku na obračunu koji je Jova sastavljao. Jova je ubrzo položio diferenciju, ali se ubrzo i oženio kako nije mislio. Bio je to jedan od onih poteza sudbine koji odjedared pripnu život kako se život nije nadao.

Nekada ranije, i tamo negde daleko, za vreme manevara, upoznao se bio Jova s jednom neobično ozbiljnom radnicom u jednoj platnarskoj trgovini. Ta mu je devojka posle često pisala. Kao ona, i pisma su bila ozbiljna i čudna. Ne ljubavna pisma, premda je devojka očigledno želela da se uda za narednika Jovu. Jova se hvalisao, vadio iz džepa, doduše s diskrecijom, još jedno, pa još jedno pismo. Ali da završi, zviznuo bi tek onako otprilike kao lokomotiva koja odlazi: — Neću je, brate! Kakva je to devojka? zaveza, mršava, nemila. I pisma od devojke još takva nisam čitao. Sve nešto kao po rabošu, prvo, drugo, treće. Pa onda, ne znam pravo ni kakve je vere. I tako, jeste, ja joj otpisujem, ali mislim k'o svi momci za kojima lete cure: „Na taj vab neće Jovo poći.” — Kad odjedared došla diferencija. Jova se tad setio jednog od onih podataka na rabošu, odgovori Rozi opširno i svojski, oženio se njom, i spasao dušu svoju. Međutim, kako to već biva, da čovek jednu istu diferenciju i po triput plaća, Jova je ipak morao izaći iz vojske. Otvorili su on i Roza dućančić. Nije dobro išao. Frau Roza s trbuhom do zuba, objavila je jednog dana mušterijama da se dućan zatvara zbog porodične radosti. A uveče je pred svojim Jovom, na slabom srpskom jeziku, izvela bilans. — I po drugi put će Roza platiti diferenciju. Ali treći put neće, jer ne može. Da nisi otac, rekla bih ti nešto o čekmedžetu s novcima, što bi te probolo kao bajonet. Naučio si da te car hrani i odeva, pa ne znaš šta je rad i pošto je život. Ali si izgubio kredit kod tog cara. Nema više parada i perušaka na glavi! Roza te onda načinila poštenim trgovcem i svojim gazdom, ali ti ni dućan nisi poštovao... Dete će nam se roditi, Jovo, a mi bi bili bankroti da nije još ostalo od moje muke... Ne govori ništa, jer nemaš šta da govoriš.. Ostavi me na miru, videćemo tvoja obećanja i tvoj rad, kad nas bude troje na brizi i na računu.

Rodio se sin. Zdravo, lepo dete. Frau Roza, srećna, pustila je svog petla Jovu da još jedared skoči na krov, i onda je započeo nov i strog red. Jova je prešao na neki čudan posrednički posao, iz kapije u kapiju. Nije nosio mustre, ili kakav katalog, nego je uglavnom priskakao u pomoć u onim tragičnim ili tragikomičnim momentima kad ljudi gube glavu, kad se desi nešto što ljudma zbuni pamet i otvara srce i kesu: neočekivana bolest, tuča,



zapaljen špiritus ili benzin, besna mačka, utekla sluškinja, obijena fijoka, anonimno pismo, jedinac sinčić na krovu s kojeg ne ume da siđe, itd. I danas, u takvim momentima, ljudi zovu telefonom bog te pita koga. Ali i pre telefonskih mogućnosti, u takve se zbunjene momente, ako je Bog hteo, nalazio u tuđoj kući odjedared čovek na koga kuća ni pomislila ne bi, a kome se u taj teški čas obraduje kao spasiocu, preceni mu usluge, nagrađuje ga daleko preko zasluge. Kad je Jova izvadio ispod velikog kantara za svinje debelog sinčića kobasičara Klopfera, dobio je i masnu nagradu i pohvalu u novinama. To zanimanje je Jovu Čajnovića pridiglo, značajno pridiglo. U palanci se govorilo: „U dobri čas preuze Roza egzercir.” — „Jova još malo snuje, Roza mu boguje, i sve ide da ne može bolje biti.” — „Kakva je to profesija, ako ko Boga zna, ljudi! ali novac pada, i stiče se prijatelj... Ko to izmisli, bogami, izmisliće još mnogo šta.” — „Nigde više nema onog pustog furažnog nadzornika! Sećate se: nalicka se, troši, laže, pravi se što nije. A sad! Trka li, trka naš Jova, od kapije do kapije za krajcaru ili dvije. Sad se on zaljubio u frau Rozu, i sluša je k'o Boga. Da mu zatraži, ne košulju nego kožu, i nju bi svuk'o i dao.”

Frau Roza nije bila privlačna žena. Lice skuvano i zbrčkano, kao da naročito krije crte. Ništa joj nije davalo licu karakteristiku, ni oči, ni obrve, ni obrazi. Sve ujednačeno, smazano, pepeljavo. Oči, bezmalo bele. Neka večita brižnost i namrštenost sušili su tu fizionomiju, kidali joj i zavezivali crte. U duši te žene živelo je ono što često živi u dušama ružnih žena kojima se uskraćuje sve sem radosti od rada: tuga, srdžba, strah, žeđ zarađivanja. Doduše, preobrazila se frau Roza otkako se rodio sin, ili se bar preobražavala. Mašina za rad i mašina za računanje ostala je u njoj, ali se sad počešće obraćala Bogu i s nekim duhovnim obračunima. Bogu je, na svoj način, priznavala da nije volela život, da nije volela ni Jovu, da ga je privukla novcem, kako bi, sveta radi, prestala biti ružna stara devojka; da i sada jednom jedinom ljubavlju u srcu voli svog sina i novac. Sve je u kući frau Rozinoj otsad i služilo samo sinu Pavlu i novcu. Pavle je rastao, i pokazao se pametno, mirno dete. Jova je vršio razne poslove, koje je izmišljala njegova žena. Novcem i Pavlovim vaspitanjem upravljala je isključivo frau Roza. Kad se Pavle upisao u gimnaziju, mati njegova navalila je na njega s radom, da uči što god može i stigne. Od matere je Pavle učio nemački; išao je kod orguljaša da uči svirati u harmonium; od trećeg razreda gimnazije, posećivao je dva puta nedeljno i neki mali trgovački kurs; kod starog Jevrejina Isaka učio je fino rezbarstvo, a on je starom za to donosio u testijici vode s čuvenog bunara u dvorištu sinagoge. I materi svojoj je jedared nedeljno donosio od te vode, i to je ispunjavao kao dužnost, s punom odgovornošću, i s kaznom ako dužnost prenebregne. Otac Pavlov se jednom rešio da protestuje: da dete suviše stvari uči, da nije dovoljno slobodno za igru.

Pavle se tad utače u razgovor i pre matere, i reče ocu: da on baš hoće mnogo da uči, jer hoće mnogo da putuje. — Kad pre! I kuda si naumio? Nije šala, poteg'o čovek u svet! — Ja ću da idem u Meksiko. — Šta reče? — Tu narednik Jova oseti da nije sasvim siguran da li zna ili ne zna šta je to i gde je to što mu sin izabra za cilj putovanja. — A, tuda si nemaran! Ja opet mislio, kako sam vidio da ste stari Isak i ti izrezali lađu, da ćete izrezati i more, i dosta forinti, i da ćete u Palestinu. — Mama meni skuplja novaca za put, i ja ću videti okean, i ostrva, i fregatu. — Ho, dijete, pa ti i ode, i srpski zaboravi! A pitaj, bogati, tu tvoju mamu, da li ona razume to što pričaš? — Sad je frau Roza morala lično da odgovara. — Pavle uči u gimnaziji, a ja učim od Pavla, i znam i to što on kaže, i još puno šta drugo, što s tobom ne možemo razgovarati, i što učimo i ja i Pavle od deda Isaka. A deda Isak, idi kod njega da vidiš koliko je knjiga tamo, i slika, i razgovaraj malo s njim, pa ćeš čuti da nije istina, kako ti kažeš: da je Austrija u Beču. A u mojoj familiji, svejedno što su moj ded i otac propali kao



trgovci, bilo je i „svakojako drugo fino branš”, a od moje matere bratov sin bio je kapetan od fregate, baš fregaten-kapiten, da, ako izvoliš znati. — Šta! — izbezumi se Jova; — u tvojoj familiji kapetan?... Ha, ha, ha!... Ja, bogami, mislim da je Jova graničar prva i poslednja sablja u tvojoj familiji, i to ti rekoh ja danas i za vavijek... Kapetan!... To je valjda bio kapetan u komšiluku, pa pala taraba, a ti onda veliš: e, sad i mi imamo kapetana.

Za frau Rozu se govorilo po varošici da je cicija koja đavolu ne bi dala nož da se zakolje. Govorilo se da pri ručku i večeri ona deli jelo svima. I da u kući ima na tri mesta kasica, i da frau Roza svaki čas gura nešto u njih, a kad se pokaže neka potreba, veli: Danas ne može ništa biti, ključa na kasi nema, daće Bog, sutra. I Pavle je rado bacao pare u „turčina” ili u ”fratra”, i naučio od matere da stane i oslušne zvek novca, i raduje se što sad taj sekser više ne može biti potrošen. Zažmiri Pavle, gleda u onaj zemljani sudić, i čeka da mu mati uzme ruku, pa njegovom rukom obuhvati kasicu, digne je i zatrese: — Čuješ li, kako jedva govori: ne kotrlja se više ništa, puno je! Još malo, pa ćemo razbiti „turčina”, pa kupiti dukate i zatvoriti ih u drugu, somocku kutiju s ključem. A kad bude mnogo dukata, mama će ti otvoriti kutiju, i daće ti da ovako vučeš prste po zlatu, znaš, dukati su tanki kao „filter”, i topli su uvek; samo je srebro hladno. — Mali je posle češće činio neke pokrete prstima kroz vazduh, i to je bio kao neki prijatan i tajanstven znak između matere i sina. Nasmejali bi se, i počeli da šuškaju, i da prebrojavaju novac iz materina džepa i sastavljaju ga u male kupice.

Kad je Pavle bio u petom razredu gimnazije, svi su njegovi drugovi znali za dve stvari: da Pavle piše pesme; i da uvek ima novaca i zna neki osobiti sistem rukovanja novcem. — Da mi je da zaštedim dovoljno i da kupim jedan državni papir — rekao je Pavle jedared pred drugovima, pokazujući pri tom kako se seku kuponi. Drugovi pogledaše u Pavla, ali se duže zadržaše pogledima na drugu Branku Kaleniću: „Ako Branko ne zna šta je to, niko ne zna.” — Šta mene gledate? Ne čitam ekonomski pregled u novinama, a na interesnim jednačinama dobijam slabe ocene kao i vi. Pavla pitajte, ako vas baš zanima.

Pavle je onda držao čitavo malo predavanje. Nikoga nije naročito zanimalo. Petnaest, šesnaest godina, to je doba gde se mešaju lirske pesme, pozorište, rvanje, cirkus, devojčice, čokolada, alva, fini džepni nožić, lepa kravata. Tek kad su drugovi čuli koliko najmanje stoji taj „državni papir”, zaoriše se zvižduci i usklici, i dođoše mišljenja slušalaca. — Pa kako onda, bogati, izgleda taj tvoj papir? to je valjda zlatan zmaj? — A kad ćeš, brajko, toliko novaca skupiti? — Ma imam i ja kasicu, ali što metnem, opet istresem. Samo pucnem prstom, a moje krajcare me poznaju, i odmah izlaze.

Pavle sedmoškolac bio je već, kako su drugovi govorili: „isturena ličnost”. Govorilo se to i od šale, i s priznanjem, pa i sa zavišću. Mnogi su roditelji Pavla isticali svojoj deci za primer. Mali gimnazisti skidali su mu šešir. Vršnjaci bi ga često dočekivali s paprenom ironijom, ali su i oni pri tom gutali pilulu. Devojčice su Pavla volele, ipak ne suviše, i to je blažilo međudrugarsku situaciju. Profesori su vrlo cenili Pavla. Umeo se ponašati lepše nego iko u njihovu razredu, a učio je odlično. Uvek čist i lepo obučen, i uvek pri novcu. Ovo poslednje je ulivalo respekt bukvalno celoj gimnaziji i profesorima verovatno; a poslužitelji su govorili da je to prvi i poslednji put đak koji nema ništa na kredi. Pavle, od svoje strane, osećao je dobro kako rastu sposobnosti u njemu, i kako mu je sve lako, i bio je ambiciozan da radi do krajnosti... Kao i njegova mati, nekako je manijački voleo rad, i rezultate od rada, i rezultate od tih rezultata. Voleo je rad više s računom, nego radi slave. Na toj tačci, tačci slave, imao je mladić nešto nemladićsko, nezdravo skeptično, sasvim starmalo i malodušno.



Razrednom starešini, koji je voleo frazu: „U vama je, gospodo, dobra građa, ali od građe do građevine je daleko, radite, radite, gospodo”... tom je starešini kazao Pavle jedared: — U meni ima građe mnogo, i ja to osećam; ali ona je sva zbrkana, a ja, mesto da sređujem, samo dodajem... Kad hoću da vidim malo sređenosti, onda gledam u Branka i Milana. — Smešio bi se Pavle pri pomenu tih imena i s triumfom i s nežnošću. To je bila čuvena „trojka” u tom čuvenom osmom razredu. Sva je varošica govorila o njima, i znalo se, dovoljno oprobano, da su to mladići retkih sposobnosti u smislu karaktera i intelekta. Njih troje, to je bio jedan ponesen mlad kolektiv koji je radio pre svega za ponos razreda i za ponos ponosa. Čim direktor, ili neki profesor samo namisli da nekoga od njih pojedinačno istakne, ili odlikuje, sva trojica se dignu da protestuju, i crveni u licu sva trojica govore u isti mah, sve brže, sve zapletenije. Direktor bi se češće ozbiljno ljutio: — Šta hoćete! Da jedared već položite tu maturu, i da mi se skinete s vrata! Sve koješta čujem! Ne mogu ja narediti da vam se izda zajednička svedodžba! — Naravno da je na dnu duše direktor voleo što ima takvo nešto u njegovoj gimnaziji.

Svaki od trojice mladića, po sebi se razume, nečim se posebno isticao u dubini prirode svoje i poziva. Pavle se na prvi pogled izdvajao nečim tuđinskim u izgledu i u ponašanju; zatim svojim matorim samoposmatranjem; najzad, jednom sasvim jasnom iako uljudnom strašću za sticanjem i imanjem. U tom mladiću je moralo biti podosta onoga za što čovek nije lično odgovoran. Vrlo je rano prestao Pavle da se dobro razvija telesno. Izrastao dosta uvis, na oca, ali u mršavosti prevazišao i frau Rozu.

— Pavle, jedi, inače ćeš ostati u direktorovom kabinetu za kosture — šalili se drugovi. Od oca je Pavle imao lepe oči, obrve i trepavice. Ali je iz tih očiju provirivao ne Jovin prostodušni pogled, nego bogzna čiji pogled, nekako žalan pogled. Nos Pavlov je bio malo odviše krepak majčin nos. Brada opet ko zna čija, nežna, večito drhtava detinja brada. A nad njom jaka vilica. Tu neobičnu glavu kvarila je kosa, kosa Pavlove majke, bledocrvenkasta i očajno slaba kosa. Palanka se rugala: — Više kose ima Jova u brkovima nego žena i sin na glavi. — Ruke Pavlove ženski uske, a vrhovi prstiju uvek topli, kao u groznici. U karakteru Pavlovu se isticala jedna stalno usplahirena ambicija: neprestano dodavanje novih znanja i učenja. Ali s takvom ambicijom u vezi, začudo otsustvo svake zavidljivosti. Pavle je bio pun plemenitosti, i to je osećao ceo njegov razred. Pavle je jasno i glasno ocenio ko je u „trojci” najbolji. Zaista je Branko Kalenić bio i najjača glava, i najjači, čisto muški vedar karakter. A Pavle je baš tog Branka najviše voleo, voleo kao brata i više nego brata. Materi svojoj, kad je jednom opet spominjao veliku sirotinju Kalenićevih, rekao je Pavle skoro s pravom pretnjom: — Kazao sam ti, nađi način, pravim ili krivim putem, da se pomogne otac Brankov, gospodin Toma, inače da znaš da ću ja početi da kradem od tebe!... Znaj da Branka volim koliko i tebe! — Razgovori s Brankom bili su za Pavla živa potreba, i kad samo malo nema Branka, Pavle ga traži kao iglu. Branko je strasno voleo istoriju, naročito istoriju starih naroda, i naročito njihovu kulturnu istoriju, i lepo je pričao. Pročitao je sve što mu je profesor davao, i mnogo od onoga što je na koricama čitanih knjiga nalazio objavljeno kao čuvena dela.

Znao je Branko nemački, uostalom kao sav svet tih krajeva, i to je mladićima žednim znanja rano otvaralo vrata svetskom štivu. U poslednje vreme su Pavle i Branko mnogo čitali stare satiričare — draga lektira svih mladića — i mnogo se smejali. — Slušaj, Branko, tvoj istoričar profesor ispada neki satiričar. Jesi ga čuo šta danas reče brzopletom Ribariću: „Čekajte, Vladimire, to je sve lepo i krasno, ali u tim vašim mislima nema maltera...” — Moj



istoričar je fina glava, Pavle. Ne dam ga za svu ovu Bačku, i još i za Banat. — Ali slušaj, Branko, nije tu u pitanju samo Ribarić; ja bih rekao da i kod mene negde nema dosta maltera. Meni sve ide od ruke, ali sve nekako na parče. — Ti, Pavle, ako baš hoćeš da znaš, nemaš dosta maltera u hrabrosti... Šta znači to, molim te, da se neprestano sumnjičiš! Svi smo mi još mladi, i bez maltera!... Nemoj da mi klonjavaš, Pavle! Tu je „trojka”, uzećemo te u sredu Milan i ja, i imaš bogme da kasaš da sve letiš... Slavno ćemo živeti i drugovati, i raditi! Kad svršimo gimnaziju, tek onda ćemo raditi. Ma gde bili, ma šta studirali, zajedno ćemo kasati... Spira Omega (profesor grčkog jezika) lepo reče neki dan: (Branko govori malko kroz nos): „Stanite, zaboga, Kaleniću! ne razabiram akcente, kud brzate, nije to trojka, ne kasate sa dvanaest nogu.”

I Branko je pisao pesme. I ni njemu ni Pavlu redakcije dosad nisu ništa objavile, iako su dobijale ohrabrujuće odgovore urednika. Pavle je onda osetio u sebi neki sujeveran pokret: da je mnogo dva pesnika iz iste klupe, i da on sigurno smeta Branku. Zarekao se u sebi da dugo neće ni pisati, ni slati pesme. Odjedared se pojaviše dve Brankove pesme, jedna u omladinskom, jedna u čisto književnom pregledu. Pavle onda priznade kako je uticao na sudbinu.

— Pa zar je mogućno da ti u takve stvari veruješ! — Pavle je malo pocrveneo: — Mogućno je. Čovek čoveku smeta na sto načina, vidljivih i nevidljivih. Ja to posmatram u razredu, i u našoj kući. Moj otac, veseo prirodan čovek, on je trebao mene voditi. Moja mati smeta, i smetaće dok je živa... A u našem razredu ja smetam Milanu. — Branko pršte u smej. Voleo je da se smeje, i umeo je smejati se. — To je kao kad bi se kazalo da Sv. Kuzman smeta Sv. Damjanu. Vas dvojica ste Kuzman i Damjan u matematici. — Dobro, za matematiku. Ali ima drugo. Trkunić me jednako proganja: „Vaš je zadatak iz srpskog jezika opet bio o b r a z a c Milanu Mariću. Milan prosto piše kao vi.” — „Ali, možda, gospodine profesore, ja pišem kao Milan.” — „Dozvolićete, Čajnoviću, da ja bolje umem naći izvore reke Nila u književnosti.” I eto ti onda da ja stalno iskačem pred Milana kad ga ocenjuju, i te ocene nisu pravedne zbog mene. — Kako govoriš, Pavle! Govoriš, što rekao Zmaj, „reči bez pameti”. Milan ima najbolju ocenu iz srpskog kao i ti, a ti kao i ja ... More, kad strogo uzmeš, dobro njuši taj naš Trkunić. Nas troje smo jedna kujna, i jedno jako društvo za uzajamnu pomoć... Nego da se vratimo na tajanstvenost sa smetnjama u obimu lirskih pesama. Slušaj, da prestanem sad ja pisati i slati. — Ni osam dana nije prošlo, pojaviše se dve Pavlove pesme odjedared. Srećni, Branko i Pavle ispričaše slučaj i Milanu. — Vidi se da ste pesnici. Trebalo bi vas progoniti zbog srednjevekovnih ideja. Tajanstvo, analogija, nevidljivi ukrštaji, budi bog s nami! — paradirao je najbolji matematičar „trojke”. — Svaki čvor, gospodo, ima svoj logaritam. Sve se to izračunava, klot, na parčetu hartije.

Na koncertu Dobrotvornog društva Pavle je imao da prati neku gospođicu pevačicu. Muzika se u palanci prilično negovala. U varošici stalno sedi dosta jak garnizon, i oficirske porodice sviraju i pevaju, da skrate vreme, da ne budu kao drugi svet, da mogu po svojim stanovima priređivati zabave i što bolje izbegavati dodir s građanstvom. U onim prilikama i vremenima to je bila i oficirska dužnost i neki oficirski šik. Palanka, uz inat, radi sve ono što i oficiri. Tako je u palanku, sem muzike, došao i tenis, a sem te dve pametne stvari i puno ludih. Pavle je sa uspehom pratio gospođicu, i lokalne novine su zabeležile uspeh. Drugog meseca, Pavle je bezmalo sam ispunio program večeri. Došao je čak i jedan Mađar da čuje Pavla. (Posle se saznalo da je bio pijan.) Veče je ispalo sjajno, prihod društva bio kakav nikada. Zameralo se Pavlu jedino što nije svirao ništa srpsko, makar van programa. Ta sitna



okolnost, kako već biva po palankama, poživela je duže no što je trebala. Srpske lokalne novine darnuše nedužna Pavlova oca. Nemačke lokalne novine prehvališe i Pavla i nemačku muziku, iako nije sve na programu bilo nemačka muzika. Pavlovi roditeli žestoko se sporečkali zbog novina. Najzad je stvar stigla i u osmi razred. Neki drugovi počeše osuđivati Pavla. — Uobražen je. — Pravi se važan. — Nije čudo, stalno je od Nemaca učio klavir. Gospodin Neruda baš je želeo da mu Pavle bude učenik, ali frau Roza je odlučila za Šlemla, i za gospođu Druker. — Aha! zna se! Gospođa Druker ne samo da dobro svira, nego ima i jevrejski nos, kao i frau Roza! Pssst! Sramota! Zar se tako govori u osmom razredu! S materom Pavle stalno razgovara nemački, odrodiće se sasvim — Najzad se javi Branko. — Šta larmate tu! Pavle je želeo da svira što bolje stvari, i zato je birao velike kompozitore. Mi nemamo još takvih kompozitora, a naročito ne za klavir... I to nije bio đački koncert, pa je trebalo paziti šta se radi... Kad Pavle bude svirao na našem, đačkom koncertu, sviraće i naše stvari. — Društvo se na to smirilo. Smatrali su svi da su Brankove reči ujedno i poruka Pavlova.

Ali kad je sutradan, na sednici đačkog udruženja, Pavle, lično zapitan o programu za đački koncert, izređao opet samo strana imena, nastade graja. Pavle se vrlo mirno branio: — Ne mogu drugačije, nemamo mi koncertnih kompozicija za klavir. —Svejedno! sviraj što ima! Sviraj kolo, sviraj svatovca. — Ne mogu to svirati, jer to nije muzika za koncert. Vi znate da je gimnaziski koncert uvek posećen, dolaze i Nemci i Mađari i Jevreji, pa se ne možemo sramotiti. — Šta, sramotiti! Ako nije Švaba, tebi je sramota! Jevrejima udešavaš! Sviraćeš što ti odbor kaže! — Pavlu zaigra brada. — Neću — odgovorio je kratko ali uljudno. — Ako ne mogu sudelovati kako ja mislim da treba, svejedno, neću svirati, daću novčani prilog. — Sad tek buknu urnebes. — Prilog u novcu! Što ti znači! Jesi li ti đak, ili nisi? Pazi Rotšilda! — Pavle je naglo izišao iz sobe. Odjedared je neko vrlo drskim glasom viknuo za njim: — Gle bivšeg našeg tandlerčića, pretvorio se u bankara, čovek!

Grunu larma, i oseti se da u razredu ima i prigušeno neraspoloženje protiv Pavla. Neko je tendenciozno počeo da priča, i niko ga nije prekinuo. Sećate li se kako nam je svima pozajmljivao novac? kako je uvek bio novčan? kako je umeo uterati svoje? i kako mu je milo bilo kad smo mu iz blagodarnosti davali neku malenkost, neke trice, pola plajvaza, prebijen šestar? Bogati sin frau Rozin sve je to primao! Pravi tandler!... Sećaš se, Lazo, ti si mu, od čuda, jedared dao par starih rukavica... Pričaj.

— Jeste, primio, smeši se, i kaže: „Raspikuće ste vi, i, izvinite, nemate fantazije! Izvinite, jer to katiheta kaže onda kad hoće da označi da je neko glup... Znaš li ti, moj Lazo, šta znači komad lepe fine kožice, ako je i stara? Očisti se, i bude nova. Moja mati će od tih starih rukavica načiniti lepu kesicu za novac... Pre tako, sećam se, moja mati je uzela nekoliko starih i rasparenih rukavica, očistila i iseckala ih nekako na rezance, i napravila divan cvet za ženski šešir. I dobro ga prodala, jer su tada baš takvi cvetovi bili došli u modu... Onda smo mi još teže živeli, i ja sam to dobro zapamtio.” — Tako mi je pridikovao Pavle. I opet se smešio, i opet ponovio: nemate fantazije! štednja, to je fantazija! U svakoj stvarčici ima skriven novac, ako imaš fantazije. A ako nemaš fantazije, nisi vredan ni onoga što ti je u džepu. E, pa iskreno ti čovek i rekao šta je i kako je. Njegova frau Roza, mora biti, jednako fantazira, jer njima, bogami, svaki dan sve šire. — Smej. — Naravno! Onda je i vrlo prosto ne svirati našu muziku, i nuditi novčani prilog. Može mu se!



Odjedared peckanja presušiše. Sve zaćuta. Mladići bolje nego odrasli osete da je ogovaranje zlo, da se niko ne može ocrtati jednom pričom. Osetiše drugovi Pavlovi odjedared da Pavla nisu iscrpli. Setiše se da ima nešto i na onoj drugoj strani čoveka. Još niko ne uzima reč, ali se takoreći čujno zapaža da se u mladićima nešto uzdiže i povezuje.

Ustade Branko. Nešto štrecnu kroz vazduh. Uvek prav i hrabar, uvek miran, ali i pri zamahu kad treba udariti ili preseći — sve se oči uperiše u Branka. — Saslušao sam vašu priču do kraja, zato da bih mogao kazati moral te priče. Svi znate da bez naravoučenija priča ne može proći, i da nam je to lep amanet od našeg Dimitrija Obradovića u kaluđerstvu narečenog Dositeja. E, gospodo, moral one priče je u tome, da je cela istina ono što je Pavle naš rekao o štednji, i da je to istina koju svaki zvrndov ne može izmisliti. Za štednju, gospodo t r e b a fantazija! Napraviti od stare rukavice ružu, to je stvar fantazije. Baciti staru rukavicu na đubre, to je stvar nemanja fantazije. Mislim da vam je to jasno, osmi ste razred! E, dobro, 'ajdemo dalje. Dalje, ona priča o Pavlu bila je lep potsednik: kako je Pavle mnogima od nas pomagao pozajmicom u trenutcima kad bismo bez te pomoći u nečem teško oskudevali. Priznajte svi koji imate šta da priznate! Je l' te, s golim ispovestima se išlo kod Pavla, a Pavle je novac davao, a ispovesti čuvao! To nije mala stvar, gospodo! — Branku se oči zasvetleše. Dva druga skočiše na noge da traže reč. Branko učini rukom da treba čekati. — Meni je on, sem drugog bezbrojnog, pomogao prošle godine da kupim lepo odelo, i ja mu to tako reći u krajcarama vraćam, i to je sad prvi put javno rečeno! Možda je znala za to i frau Roza, ali i frau Roza čuva ispovesti... Reč sada ima ko hoće. — Čuše se sašaptavanja. Sve glasnija. Lica u mladića preobražavaju se. Navire u njima ono čisto oduševljenje koje je srećno da se zastidi nad učinjenom nepravdom. Grunuše priznanja. — Mom bratu svake godine školske knjige kupuje. — Meni je doktora platio da opravim zub. — Milan Marić je ustao svečan. Meni pomaže svakog meseca, kad više kad manje, ali znam da mi je ponekad davao ono što je njemu trebalo. — I tako, braćo — završi Branko mirno — uzmite šešire, hajdemo, mislim da je naš Pavle dobro otsvirao svoj koncert.

Branko Kalenić je bio dete kakvo retko kad rađa pusta palanka, i još palanka na mutnoj, lenjoj i močvarnoj Tisi, na reci koja riba ima, ali kao da dušu nema, na vodi koju pesma ne peva. Mirna ravničarska voda, koja se lako prekraja u kanale, koja svoju volju nema, svoj razgovor nema, svoje dubinske tajne nema. Tu je reku još sasvim mali gimnazist Branko izabrao bio jedared za svoju „slobodnu temu”. Dečko nije ostao samo pri svojim zapažanjima, nego je i čitao o Tisi. Našao, da ona izvire u brdima, u Karpatima: da se tamo zove lepim imenom Crna i Bela Tisa; da je u gornjem toku brza i bistra planinska reka, i tek posle se raspe i razvali u bezbroj krivudanja i petlji, ali ne s progrizanjem terena, nego s tromim, pasivnim popuštanjima. Te je okolnosti mali gimnazist opisao kako je mogao, ali je umeo iz njih izvesti zanimljive dečačke refleksije. „Ja sam se vozio na Tisi, i išli smo polako, kao da nismo išli ni mi ni voda. Naša lađa je bila vrlo ružna, i vukli smo deregliju punu kukuruza, i Paja Šeširlija, u deregliji, jednako je pevao... Ja vrlo žalim Tisu, što je bila planinska reka, i posle otišla iz planina. Ona se kod Slankamena uliva u Dunav, i to je kraj, Dunav je proguta kao ništa. Nema više onda Tise, koja izvire u šumama ispod Karpata, baš ispod planine koja se zove Černa Gora. Posle, Tisa više nije ni bistra ni brza. Učio sam da u njoj ima mnogo masne i ukusne ribe. Ali ja ovde ne pišem zadatak o ribama, nego kako voda teče, i ima li lepe talase, i da li se čuje da šumi.” — To je bio zadatak drugoškolca gimnaziste.

A posle je Branko Kalenić mnogo zavoleo Tisu. Išao je s dečacima da vreba somčiće u mulju. Vodio je devojčice da gledaju Tisin vodeni cvet. Kao šestoškolac, ulazio je u privezane



čamce, i ljuljao se i pevao. Posle, najviše je voleo da posmatra zalazak sunca nad rekom. Taj zalazak potseća na zanoćavanje u baruštinskim predelima. Svetlosnih efekata nema mnogo, jer tmola voda ne rasprskava i ne lomi zrake. Ali šumovi su razni i tajanstveni. Suva tužna pesma rita i njegove trščane flore. Zujanje i cilik insekata koji bolest seju. Dugi melanholični krici barskih ptica. Pucketanje otrovnih mehura na ustajaloj vodi. I mrtvi ropac Tisinih tromih talasa koji muljavu obalu polako troše. — Znaš li ti, Milane — reče jedared Branko svome drugu, u jeku velikog rada za maturu — znaš li, šta sam ja od ove Tise naučio: da ne budem usplahiren, da nemam onu uzverenu, plahu ambiciju koja jednako meri i računa. Meni je ta ambicija odvratna. A vidimo je dosta u gimnaziji, pa i među profesorima! Nezdrava stvar, veruj... Ja radim, gledam da nešto uradim, i to mi je sav zadatak i radost. Prvenstvo, ja sam za to lenj, kao i moja Tisa... Ko zna ko će nekada u životu biti prvi iz našeg razreda! Možda baš neko ko nije odličan đak. Da se još jedared rodim, ne bih bio odlikaš. To je, veruj mi, jedna sasvim slučajna stvar, koju posle čovek dočepa i kao lud drži da ne pobegne.

Branko je imao idealan stas mladosti: prava muška snaga u vitkom telu. Brz, gibak, strasan. U pozi zatrke ili borbe potsećao je na kipove drevnih grčkih mladića. Imao je maglenosive oči, za kojima uzdišu devojke. I bujnu smeđu kosu koja se sa svakim njegovim pokretom drukčije slagala, kao lišće na vetru. Kratkovid, počeo bi da žmirka čim nešto hoće bolje da vidi.

Devojčice su po tom žmirkanju znale koliko je sati. Branka nije baš bilo lako očarati. Drugovi su ga zadirkivali. On se branio: — Ne vidim, brate, i svršeno! Ne vidim ni devojke. Vi ne znate šta je to ćorav čovek. Ja ne vidim kako treba ovaj svet... Kakav je to ljubavnik koji devojku gleda na staklo! Meni ostaje da se zaljubim, i uzmem za struku jedino istoriju drevnih naroda, i da žmirim u daleku prošlost. — I tačno je tako bilo. Nijedna se devojčica nije mogla pohvaliti da je videla srce Branka Kalenića, dok ga je stari profesor istorije video i gledao. Kad Branka propituje, to je svečanost i veliki ispit. Branko govori po čitav sat, i uvek iznenadi novom studijom, velikim čitanjem. Nedavno je iznenadio sa Starim zavetom i sa istorijom drevnih Jevreja. — Šta je sad opet to, Kaleniću? — To mi je, gospodine profesore, postala prava slast. Ja te stare Jevreje vidim kao živi život. Razumem ih. Taj svet je morao imati sposobnosti kakvih više nije bilo i možda i nema. Ja ne vidim u njihovoj staroj istoriji mit, nego stvarnost. To je drama od samog života. Ne znam da li smem da kažem, ali meni, u sravnjenju s jevrejskim mitom, grčka mitologija dođe kao neko veselo pozorište, bez životne istine. — Oho, Kaleniću! A grčka tragedija? — To je književnost, umetnost. Ali kod starih Jevreja ceo je narod igrao tragediju! I Jevreji su nastavili da je igraju. U istoriji poznijih vekova, čim se istakne jevrejstvo, to su opet potresi i tragedije, to je ponovo Stari zavet... Sav sam u jevrejskim studijama, gospodin profesore! a kako to za maturu ne treba, mogu još i pasti. — Vratite se vi polako opet Grcima. Šta ćete međ Jevrejima? Jevreji nemaju književnosti ni umetnosti... Čujem da vrlo marljivo učite grčki. — Učim, ali kao dopunu uz istoriju. Vi znate, ja volim istoriju nada sve, jer volim nauku o ljudima. I grčki jezik učim tako i zato. Grčka književnost, grčka filosofija, to je sam Božji čovek i čovekov život. Platon priredi, makar samo u mislima, ručak, pozove goste, i tek onda počne filosofirati.

Dok je Branko rano i odmah jasno isterao na put poziva, Pavle se lomio kroz krize. Nije čudo. Dom i porodica Brankova, to je bila normalna borba sa sirotinjom sitnih građana koji slučajno imaju darovitu decu. Dom i porodica Pavlova, to je bio danonoćni tutanj jedne podzemne, skrivene borbe, nekih gladnih sila koje ne smeju da priznaju šta im sve treba da



progutaju i svare pa da malo otpočinu. Pavla boli glava; Branko sedi pored njega i menja mu obloge. — Je li ti lakše? — Dobro mi je sad sasvim. Lakše mi je čim dođeš. Zašto zašto? Zato što mi se čini da ti jedini unapred znaš ceo moj život, i ti jedini ćeš mi pomoći da nađem jedared ono jedno što čini moju ličnost i moj poziv. Ovde u kući, ja sam sav upreden u hiljadu planova moje matere koje ona ne imenuje, ali energično izvodi. Ja mater vrlo volim, ali je to čudna i teška žena. Uvek nezadovoljna, brižna, uvek u nekoj raspri sa svojom savešću. Sve se nešto kaje i kara. Međutim, ima mnogo vere u sebe. Ne ovako kao ja. — Pavle poče da se smeje. — Ovaj život ti je cirkus. Moj otac je Likota, snažan zdrav čovek i vojnik, a veruj, ispada da ja od njega imam malodušnost. On sam mi je pričao da su njegova oca zvali Vaso Šuša, i da je za njim dugo vremena išao nadimak Jovo Šuša. Eto tako sam ti ja od očeve strane Pavle Šuša. A mati moja, naprotiv! Ti nemaš pojma kakve ona sve eksperimente pravi. Razmišlja, računa, i onda juriša, i mora biti kako je kazala.

Samo, kako god ispala stvar, nezadovoljna je, s materialnim rezultatom naročito, i onda počne sebe da krivi, nekako tajanstveno, od nekih još dedovskih omašaka i grehova... Ona je poreklom iz dobre građanske loze, ali kad je došao red da se ona rodi, sva je njena svojta poispropadala, i materialno, i zdravstveno, izgleda i moralno. Pričala mi je jedared dugo, i svaka peta reč bila je: propao, bolestan, strašna bolest, umro. Možeš misliti kako je kad mati tako govori detetu. A ipak, ona samo za mene živi, i samo mene voli. Ali s druge strane opet hoće da ja živim i radim samo za njene ambicije... Smešna je: metne mi na sto cveće, kolače, čak i cigaretu, mada zna da ne treba da pušim, i onda moli da sednem i da pišem pesmu. Šta ću, sednem, i varam je... A da je pitaš šta će joj sve to? Nikuda na svetu ne ide, malo joj ko dolazi, nema se kome pohvaliti, a i ne želi da se hvali... Nekako kao da u njoj samoj živi neka prokleta glad koja ne može nikada da se najede, naima, i naponosi. Večito radi, večito štedi, broji, sabira, moj rad ocenjuje, i, što je najčudnije, večito se nečega odriče. Bez ikakve potrebe. Kao da to od nje traži, ne znam, neko božanstvo, neko strašilo... Ima u njoj manija... A dotle, moj otac peva na avliji da se sve ori, cepa drva, farba kokošinjac, hrani krmka, kupa pseto, igra karata s komšiskom decom na avliskom pragu, i priča im na svom sočnom jeziku priče i pošalice iz njegove mladosti... Mati moja je savesna, neguje ga, ali oni su jedno drugom tuđinci. A ja živim između njih dvoje. Ne znam zapravo šta je to porodica... A tako bih od sveg srca hteo da živim jednostavno, kao moj otac, ali ne umem, ne bih umeo i, šta bi rekla mati...

Branko je slušao i ćutao oborenih očiju. Uman kakav je bio, on je jasno razaznavao da to više nisu nekadašnja njihova starmala nagvaždanja, nego se to na neki način već matori, i sagleda se čisto i bistro ono što zreli ljudi kažu: iz te kože nikuda. Ali njegova vedra hrabrost ga opet podiže. — Što tako sve vidiš naopaku stranu? Ima naopaka strana u svemu, naravno. Ali, nemoj, brate, svaki kaput nositi naopačke izvrnut... Tvoje roditelje ljudi uzimaju za primer porodice radne i napredne. Čika Jovinu vedrinu spominju ljudi i deca. Tvoja mati važi kao uzor kućanice. Baba moja tek zaokupila moju mater: „Jednako po komšiluku oštriš jezik. Pitaj frau Rozu kako se kuća kući...” A što se tiče neke prisne porodične sloge, nije, moj Pavle, ni kod nas slavno. U tri mala sobička živimo četiri generacije. Baba priča nešto što se nama mladima čini da nije nikada postojalo; malo dete moje udate sestre ceo dan dreči; ja čitam, učim, ili seckam percetom po tamburi, kao bajagi sviram; a moj otac, mali činovničić, večito nam nešto zamera, pa, bogami, ponekad i zalogaje broji... Da, da, ti ne znaš šta je to sirotinja. Ništa tako porodičnu slogu ne razbija kao sirotinja. Jedna plata, a sto potreba. To je ono što ti lepo kažeš: čovek čoveku smeta... Pa, ipak, Pavle, — to je opet ono što ti ne znaš — svi živimo, i svakoživi svoj život! Malo pardon, malo gurneš laktom, malo se odrečeš,



malo se odreče tebe radi drugi, ali svako živi svoj život. Ja mislim da je kod bogataša mnogo više jednoliko... A sad, Pavle, da okrenemo nešto veselije i mlađe. Ti sigurno imaš četiri krajcare austriske vrednosti, da kupimo po slanu kiflu, i da idemo malo u šetnju, na Tisu, da vidimo vrbak i da čujemo vivke... Videti ih, đavole, i ne možeš! Lako je njima kad imaju krila.

Hteo sam još da ti pokažem plan za jednu malu dramu u stihovima. — Umoran sam danas, Pavle, ne zameri mi... A sem toga, tu je matura, ko zna kakva nas tamo drama čeka, — smeje se Branko. — Ne znam, nešto sam melanholičan sada i ja. Položićemo maturu, razbićemo razred, i kud koji, nikada više u jednoj sobi, u jednoj klupi, jedna porodica.

Matura je bila na pragu. Đaci osmog razreda uznemire se u to vreme ne samo zbog napregnutog rada, nego zbog jednog unutrašnjeg pomeranja koje je sasvim novo. Đaci se raduju da se otkinu od onih osam jednolikih godina, i maštaju da je život na studijama u drugom gradu, i svetu, nešto osobito prijatno. Ali je matura prvo veliko raskršće u životu mladića, a raskršće postavlja pitanja, otkriva svakojake perspektive, pokazuje prepone i smetnje, pravce koji vode daleko i pravce koji vode u budžake i trnjake. Pa onda, već oko same mature počinju prepone. Pitanja se više ne postavljaju nego izvlače; državni izaslanik je jedan od najstrožijih; ako neko padne, ostaće sam kao ptica selica koja nikada neće stići svoje drugove. Đaci su sad „gospoda kandidati”, ali zato šaptanja više nema, i izvina više nema. Profesori izgledaju vrlo stari i oveštali, ali — imaš, brajko, osam zajedničkih godina s tim starudijama — veli Milan Marić, a u matematici je osam osam, za svakoga. Sećate se Trkunića: pre šest godina je bio zaljubljen, a sad je sed gospodin... Da, da, ja sam pre osam godina još imao onu detinju teškoću da lepo kažem r, i imao sam oca, mater i sestru. Sad znam kazati r, ali imam samo oca... Osam je osam, gospodo!

Pavle je učio sam, zatvoren u kuću, i sasvim se retko viđao s drugovima. Trojka naša pomalo ramlje — nasmeja se jednog dana Branko, kome je bilo žao što se Pavle tako odelio. Branko i Milan se viđali vrlo često; čak su neke stvari zajedno prelazili. Bila su divna junska jutra, i njih dvojica su počinjali da rade odmah posle tri sata. Izdiru se krupni palanački petlovi, gase se čkiljavi fenjeri, čuje se naglo odmatanje lanaca s vitlova i bućkanje vedara u bunarske vode. Pojavljuje se bokterov magarac s putunjama. Bokser je legao, a magarac sam krenuo na vodu, gde će mu ko bilo napuniti sudove. Razgovor još nije počeo. Ljudi prekonoć nauče da ćute i zavole ćutanje, i neko vreme u zoru sporazumevaju se očima i pokretima ruku. Branko ide Milanu. Pod obema miškama nosi knjige i beleške, vuče noge, nečega mu je žao, skoro bi mogao zaplakati. „Beda me znala šta mi je. Jednoga jutra bih zaplakao što ne mogu ovako nastaviti dok ne naučim sve što se na ovom svetu može naučiti; drugog dana bih plakao što mi se otac pogrbio od briga zbog stipendije, i briga kako će mi slati svakoga meseca potreban novac za izdržavanje na studijama; trećeg dana mi dođe da prosto skapam pred onom gimnaziskom kapijom, jer tu ostade nešto najlepše od mladosti i najbezbrižnije od života. Za četiri pet godina, ne više za osam nego za četiri pet, sve će biti svršeno, ja ću postati neki prof-Triša, stići ću ih, njih, po izgledu i po navikama, što mi se činilo da ne može biti nikada... U profesorskom položaju ima nešto tužno: usred isključive mladosti, samo su oni stari; a kas se s maturantima skoro drugarski zbliže i naviknu, maturanti ih ostavljaju nekako bezdušno, zviždućući, sa sigurnim nadama, a oni, profesori, ispraćaju maturante s jezom i strahovanjem, jer znaju, iz rođenog iskustva, šta sve može da bude od onih „nada”... Šta? Pogledaj, Branko kolegijum, i dosta znaš...



Milan sedi već pod strehom male kućice njegova oca, skromnog limarskog zanatlije. Milan je vrlo nežan mladić srednje visoka stasa i neobično lepe sedeće poze. Nikada ne prekršta noge, ruke vrlo graciozno složi na grudima, glavu nakloni preda se, i pogled mu je zato stalno malo oboren i usresređen. Lik: kao pokojna mati, lepa devojka koja se udala od šesnaest godina. Milan je garav, bled, detinje mladolik. Na jednom obrazu ima znak: poveći mladež neprijatne modro-crvene boje, kao da je krv podišla poda nj. To ga ruži, ako tu stranu lika okrene. Kad se zamisli, ispravi glavu nekako izazivački, lagano diže i spušta kapke na očima, i usne mu se uznemire. Bio je plah, nervozan, i beskrajno osetljiv. Zdravlje tanko, a priroda retko strasna. U šestom razredu se bio zaljubio, i bezmalo da u dramu uleti zbog šiparičkih gluposti devojčice. U sedmom razredu je imao sukob s profesorom matematičarem kojega je obožavao, i odjedared je zajecao, usred razreda, tako tužno i očajno da se prof-Ćira skoro na kolena bacio pred njim. Ta je poza profesora Ćire posle ovekovečena u stihovima i u crtežu, i zvala se, sasvim u gimnaziskom stilu: Prof-Ćira pod iracionalnim korenom. Milan je objašnjavao svoj ispad: Kad volim, svejedno, devojka ili prof-Ćira, poginuću.

Branko se približuje, Milan ga ne opaža. Nisko spustio glavu, pred njim je sam geometriski crtež, i oko crteža u redu, i bez reda tma božja od formula i lanaca. Usne su nemirne. Milan misli. Branko ga sa zadovoljstvom posmatra: lik se grči, pa vedri, pa zateže kao na skok, pa odjedared ukoči kao u grabljivice koja je ubautila plen. U tom času nervozni tanki prsti Milanovi dohvatiše pisaljku i zabodoše je usred jednog velikog znaka pitanja! — Drži ga, Milane, da ne umakne, rep mu njegov! — priskoči Branko. — Tu je, tu je, jedva sad! sedi da ti pokažem. Od juče, ne mogu da se smirim: ili da izmislim, ili da poginem...

Da li si poneo tablice? E, dobro. Na mojima, evo vidiš, zaspao mačak, i nemam duše da ga probudim. Inače vitla po celu noć, a sada sedi kraj mene i ne miče. Ili zna šta je matura, ili mi nešto sluti. „Odlazi, Miko, šta ćeš tu!” teram ga; „eno ti bal na krovu počeo.” On samo stisne oči, i potsedne me. Kad ja legnem, on ostane na mojim hartijama. Misterij. Vi pesnici znaćete kakva je to tajna... A noćas baš ne trenusmo ni ja ni Mika. Ne znam, nešto mi mutno u glavi, nešto svetluca u očima, kao da sam i ja mačak. — Ma nije ni meni mnogo lakše. Strašno sam rastrojen, nakratko nasađen, sam sebe ne poznajem. Umorni smo valjda. Da se i taj ispit jedared svrši... Ili bar da nismo tu neki vajni odlikaši i direktorove uzdanice... Ho, bogati, što je to napast biti odlikaš! Em si ocu uzdanica, em ti direktor jednako u oči gleda. Vladimir Ribarić, lepa srednja mera, i divota! Siguran je da pasti ne može, a direktor ga se ne tiče. Ja mu pomenuh maturu, a on: „Meni je matura što i onom volu komarac: nit znam kad doš' o ni kad poš' o...” Živ ti Bog, Milane, je li ti dolazio Pavle? Kod mene, ni da pripita. — Bio je sinoć koliko da otvori i zatvori vrata... Ama šta je s tim Pavlom? Meni je sve zapleteniji? Nešto ima u njemu tuđe. Ono, istina, mati mu je Švabica, pokrštena Jevrejka, šta li, ali otac mu je pravi Srbin i sasvim naš čovek, i kuća se njihova vodi prava srpska kuća... Ne mogu da sam pametan. Ili je Pavle čudak, ili je u njemu neki veliki dar, pa se muči kako će izaći na svet... Kako ti misliš? Hoće li od njega biti veliki čovek? — Branko ćuti. Milan još jedared pokuša da dobije odgovor, i učini: „Hm?” ali Branko je ćutao kao zaliven.

Milan onda stavi pred druga hartiju i zeleno mastilo: — Ti radi zadatak zelenim, da posle lakše sravnimo. — Odjedared Branko zavali glavu i reče mirno: — Sad ću da ti kažem šta je Pavle. Pavle je Jevrejin. — Nastade pauza. Od onih potpuno praznih, kad je jedna strana kazala sve, a druga ne ume da misli ništa. Milan ukrstio prste ruku na kolenu, gleda u njih kao postiđen, i čeka da Branko kaže da se šalio, i zašto se šalio. Naposletku rasplete prste i



odbaci rukama skoro ljutito: — Šta fantaziraš! Kakav Jevrejin! Ušli ti u glavu oni tvoji „drevni narodi”, a bog te pita šta ću sutra biti ja. — Branko mirno dopuni sebe: — Jevrejin po krvi i rasi, po inteligenciji, i, izgleda, biće to i po sudbini. — Kako po krvi? — Ne znam to sasvim određeno, ali bez krvi se ne može biti ništa, to ti je valjda jasno. Čika Jova, naravno, za jevrejstvo nema odgovornosti. On je naša krv, naš adet, naša glava i srce. — Branko se zasmeja — glava i srce — smućkani, kao kod svih nas Srba. Đavo bi nas znao, hoćemo li to kad popraviti. Ali to sad ne spada na stvar. Dakle, ako čika Jovu izdvojimo, ostaje frau Roza. Zna se, Milane, sad već davno da je ona nepokrštena Jevrejka. Pavle mi je pričao da je ded njen, negde u Virtembergu, bio prešao na protestantizam, ali se potomci opet vratili u Mojseju... A lik i karakter frau Rozin odaju rasu. Tvrdoglava, jaka, mudra, u sebe zatvorena, žilava, srebroljubiva, ona ti na dlaku pokazuje da ded nije ozbiljno primio hrišćanstvo, i da ona nije ozbiljno uzela svoga muža Srbina. Ona čuva krv otaca, a zato se nije bojala od udadbe za Srbina, i zato je rodila pravog Jevrejina. Ona obožava Pavla, ali ga tako voli i tako vodi, da telom i dušom posluži Jevrejstvu. I poslužiće, ili će propasti... Žilavije rase od jevrejske nema!...

Ja već punu godinu dana marljivo učim njihovu istoriju, i užasno me zanima! — Kad ti sve to čitaš i učiš, Branko, ako Boga znaš! — To je vrlo prosto. Knjiga uvek u džepu, i čim ostanem sam, čitam. A istoriju ja čitam kao roman... Da, a što se tiče one žilavosti, to ti je sad velika borba u kući Pavlovoj. Pavle nije još dosta žilav, i frau Roza ga žilavi!... Pavlu nije lako, Milane! Ili će frau Roza načiniti od njega žilavog Jevrejina kakav Jevrejin i mora biti, i moje je to mišljenje — ili će ga, kao Avram Isaka, žrtvovati rasi i rasnom idealu... Tragedija lebdi tamo u kući, da znaš, Milane, jer je kod Jevreja sve tragično... Siroti Jevreji! Halapljivo grabe novac — i niko bolje i raskošnije ne živi nego ti tvoji „siroti Jevreji!” — i niko u groznijim brigama za opstanak ne živi od mojih Jevreja! Ti to ne znaš, Milane dragi! Drugi narodi žive u svojoj državi, na svom tlu, sa svojim jezikom, i za rasu ne brinu. Jevreji, istina je, jedu dobro, i nabijaju džepove parama, ali oni grozničavo rađaju decu i tajanstveno vaspitavaju decu, samo da rasa opstane. Jevreji se prinose na žrtvu svojoj rasi svaki dan! Posmatraj ih malo bolje, i malo duže; ima ih kod nas hvala Bogu, od svake sorte. Jure, promeću se, vrdaju, pretvaraju se; u zoru su prvi na poslu, uveče su poslednji na odmoru. Nikada ne žive, kako bih to rekao, ličan i ležeran život, kako život dođe. Stalno su u napregnutim ulogama. Te uloge igraju ne uvek simpatično, ali žilavo. Žilavost uopšte nije simpatična, ali se s njom traje i bez nje nestaje. Jevreji igraju svoje uloge i sa zanosom, ludački! Zar ti to ne vidiš! pobogu brate! Ja vidim, i ja ih razumem.

Kao na kakvoj ogromnoj pozornici, složno, stalno, na konac i na jednu paru izračunato igraju oni širom bela sveta svoj jevrejski zadatak. Igraju svoju groznu dramu , kojoj niko ne pljeska. Ne voli ih niko! Oni su svet kao i drugi svet, a opet izvan sveta... Strahoviti su to napori, i užasna vera u sebe, i, ja ne znam šta još i još! ... E, vidiš, i naša frau Roza je u toj drami jedan od dobrih glumaca. Njena uloga, to je Pavle, Pavle Jevrejin. Sad znaš sve što imaš da znaš o drugu našem, koga treba mnogo da volimo... A ja se, bogami, uzbudih dobro... Daj ovamo tu tvoju matematiku, i zeleno mastilo, da se ohladim.

Neki dan kasnije, u palanci velika senzacija. Brankova priča — obrada istoriskog materijala — pojavila se na vrlo uglednom mestu književnog časopisa. Redakcija je to ugledno mesto protumačila u belešci: „Priču je pisao sasvim mlad čovek, koji će ovih dana tek polagati maturu, i priča kao takva ima nedostatke svakog početničkog rada. Ali su čisto lična i topla zapažanja životnih stvari kod ovoga mladića zaslužila ohrabrenje.” Palanka se



uzburkala. Sve školovano govori o priči i o sposobnostima pisca. U kući Brankovoj praznik. Divan, čisto duhovni praznik, kakav zasija u siromašnim kućama kad i tamo zađe nada. Drugovi larmaju. Vladimir Ribarić drži govor. Pavle i Milan grle Branka. Gospodin Toma vadi iz džepa svoj stari i starinski sat, i, sav uzdrhtao, predaje ga sinu. — Evo, sine, meni je sad kucnuo najlepši čas, i sat meni više ne treba. — Ura, ura! Drugovi se kucaju, ispijaju do dna, pevaju. — Gospa Leposava, majka Brankova, peva s đacima; gospodin Toma plače. Istovremeno se i u nastavničkoj kancelariji gimnazije odigravali trenutci opšte radosti, i trenutci profesorskih ambicioznih obračunčića.

Trkunić, profesor književnosti, govori kao da je useo na konja: — To je, gospodo kolege, prosto gotov pisac. Simpatični naš Kalenić iznosi iz gimnazije stil i rutinu pisanja! — Istoričar, neobično fina tiha priroda, govori kao da mu je glas od svile: — Ja molim, gospodo, da se uz reč „simpatičan”, doda reč „darovit”. Taj mlad čovek je pun refleksija, i kakvih, za njegove godine! Davno već ja osećam da u tom mladiću sazreva pre svega mislilačka sposobnost. Poznato je, on istoriju pretpostavlja svima predmetima, i posvetiće se sav istoriji. I priča je izišla iz istorijskih njegovih studija slučaj jednog srednjevekovnog Jevrejina naučnika ako možda neka gospoda kolege još nisu razgledala priču Kalenićevu. — Uzima reč direktor, smeši se: — Raznesoste Kalenića, gospodo! Ja, kao direktor, uzimam slobodu da ovde pročitam mali odlomak iz priče, jer se i ja ponosim tim mladićem. Vi razumete; bez dece sam. Da se deca mogu krasti, ukrao bih bio Branka još pre osam godina, davno pre ove priče... Evo malo teksta: „Države i građana ima tamo gde ima tle otaca i rodni jezik. Jevreji nemaju ni jedno ni drugo. Oni ne brinu prisne, lokalne brige građana i uskih patriota, oni brinu hladnu, daleku, apstraktnu brigu o rasi, o trajanju rase... Tražim, kakvom bih slikom mogao pretstaviti kako živi ta rasa u belom svetu. Jevreji su kao one biljke puzavice koje istovremeno rastu i putuju. One žive i cvetaju vukući se po dugačkim ogradama. Svega se mašaju, i sve obuhvataju, i opet nigde ne ostaju. Ako trgneš neku grančicu, izvlači se kao da se odmotava, nigde kraja. Retko, baš retko, ta se duga pavit i prekine, ali ne u izdanku. Gde je izdanak? Stane čovek uvlačiti ruke u one guste zavese od paviti, počne grepsti i po zemlji. Jedva naiđe na korenak, sasvim slabe veze s tlom, i taj se korenak, sasvim slabe veze s tlom, i taj se korenak odmah izvali. To je, i takva je veza s tlom! Ali paviti i grane ne umiru, iako se korenak izvalio.

Možda je bezbroj korenaka? Nije. Jedva daleko negde nađe čovek drugi, koji se takođe lako izvali. Od čega žive, i cvetaju, i mirišu, i krase svet čitavi plaštovi i zidovi onog zelenila i cveća — to ostaje zagonetka! Grančice rastu takoreći na očigled. A kad potraga čovek, oko čega se obavijaju, šta grle: to je suv telegrafski direk, hladan neki zidić, gvozdeni žičani preplet. Oko samih sebe se obavijaju! Idu dva ogranka jedno drugom u susret, omotaju se jedan oko drugog, usprave čvrsto, i odmah se za njih hvataju nove, slabije zelene grančice. To je jedno danonoćno nadrastanje i putovanje. Jedna žilava konkurencija svemu živom i mrtvom. To je jedan život i ishrana bez zemlje! To je čudo! To je jevrejstvo! To je jevrejska egzistencija po svaku cenu, i jevrejska ambicija koja sve savlađuje... Kaže se da veliki procenat Jevreja silazi s uma zbog neutoljenih ambicija. Žene njihove su čiste strasti ambicija, i utiču na muževe, braću, i decu ponekad i strahovito. Otuda valjda ona čudna zavisnost Jevreja od žena, nadmoć žena njihovih... Pogledajte Stari zavet. U Starom zavetu ima žena vladarki, ima bogatih, lično uglednih devojaka za koje mladoženja mora sedam godina da tegli — profesori se smeju — ima inteligentnih i prepredenih robinja koje u porodicama prave komplikacije i zbunjuju zakon; ima ih savetnika u ratnim taborima... U Novom zavetu, žene su izbrisane. Jairova kći je mrtva. Mudre i lude devojke, iako sa



dubokim smislom, samo su misao i dekoracija. Marta i Marija su pokorne sluškinje. Mati Hristova je velika mučenica i čista žrtva.” itd.

Profesori pljeskaju. Trkunić skače. Direktor ga prekida. — Još nekoliko reči, kraj priče. Junak je na samrti u neznanom i belom svetu. Na nečije pitanje: odakle je rodom i poreklom, smeši se tužno, i ne može da se seti kako se zvalo selo gde su mu nekada živeli roditelji. Završuje priču naš mladi autor svojom refleksijom. „Tle otaca i rođeni jezik, to je spona čoveku i između ovog i onog sveta. Na svoj tvrdi koren mora čovek leći, i na svome jeziku poslednji put uzdahnuti, ako će lako da pođe Bogu. Otuda svi ljudi, smrtno bolesni, bez interesa možda već i za decu svoju, svom dušom teže još samo korenu, izdržavaju dug put i muke, samo da na svom praotačkom tlu dušu puste. Smrt traži, i dolazi po čoveka u zavičaj njegov. Jevrej i smrt vija po belom svetu! Siroti Jevreji! To je mučan, divan i veliki svet!”

I Branko se od svoga uspeha malo zaneo. U srcu toplina, i sve nekako široko. Pri hodu, nešto ga diže. Sve mu je milo i lepo, sve hoće. Oseća da ga na ulici miluju pogledi ljudi, i kao želeo bi da mu je to svejedno, ali nije. Naravno, video je i poneki usinjeni smešak, i čuo poneku zavidljivu reč. Ima slabomoćnih, koji se osećaju pregaženi čim neko napred krene. I ima uobraženih, koji veruju da su oni isto što i Kalenić mogli, i samo ih on slučajno pretekao, i time im krivdu učinio. — More, Branko, ti položi maturu! — Tebe, Branko, niko više ne stiže! Što rekao moj otac, ne stiže te, ni da je lane pošao! — Branko se bori u sebi. Jednako se smiruje, a uzalud. Vidi u ogledalu da je stalno rumen, i neprijatno mu. Pije hladnu vodu, ali i to uzalud, u njemu se zapalio čitav lagum volja i snaga. — Šta ste me okupili! Jedared sam nešto potrefio, i sad huka-buka ni za što.

— Ali oseća Branko da je u njemu proradila ambicija, veliki nemir čovečje duše. Branko je kao bolestan. Za njegovu urođenu vedrinu, to je mutna zona. Siromah pisac sirotih Jevreja! Dva najmilija druga, dva brata, kao da staviše nešto između sebe i Branka. Pavle, uvek malodušan, zalomio se u veri o sebi, i gleda u Branka s tužnim oduševljenjem. Milan, fino umna izraza na licu, ambiciozno zategnut u svakom damariću, pitao je tih dana Pavla o Branku tačno ono što je malo ranije pitao Branka o Pavlu: — Šta misliš, Pavle, hoće li Branko jednog dana biti veliki čovek? — A Branko jednog dana ustade zdrav, izađe iz mutne zone! Kao da priče i nema, kao da priča nije bila drugo do jedna gimnaziska lekcija. Branko je prosto zaboravio! Niko u palanci, naravno, nije slutio da je to bio najbolji trenutak „veličine” Brankove. Sem, možda, gospodin Joksim. Potpuno i očigledno zdrav, upade Branko međ drugove i u razgovor Pavla i Milana, i raščisti tamu i maglu. — Živ me Bog ubio, ako ne znam o čemu ste razgovarali. Evo ću odmah da nastavim razgovor. Kaže gospodin Joksim: „Onaj Kalenić ima nos za istoriju, to je nesumnjivo, Ali je junak njegov malčice kao dosadan. Nit jede, nit pije, nit devojke gleda. Sad je red na Čajnovića, na našeg liričara. Ja ga vidim, bogami počesto, s Ninuškom Petrović na vežbi, i uveren sam da će njegova priča, ili drama — sve mislim da će on dramu izabrati — poneti mladež, a ne stare Jevreje i profesore... A već Milan Marić, zna se. On je čovek preturio ljubavne scene još kao šestoškolac; i od njega, matematičara, čekamo neki divan most, „k'o ibrišim tanak, kao sablja oštar”, kako peva narodna pesma... Ta tri mladića naša, tri poeta. Prosto ne znam kako naše gospođice odolevaju.

Ja da sam gospođica — hvala Bogu što nisam —ja bih često i obraz pogazio, i svaki dan bih drugog momka voleo...” Zar nije, braćo, zlatan naš gospodin Joksim! Sušta pravda i pamet! Svakom ocenu kakvu je zaslužio, i svakom repić, da se ne bi u dobru mnogo poneo. —



Pavle i Milan se razvedrili, smeju se, zovu Branka u poslastičarnicu. U poslastičarnici su gospodin Joksimu napisali dugačku depešu u stihovima. I rešili da Pavle ima da je plati, naravno samo zato što je u duhu lirskom držana.

Kad je Pavle, sav srećan, otišao, Branko uzdahnu. — Da čuvamo tog Pavla kao oči u glavi. Osećaš li ti koliko je taj mladić pitom, dobar... i kako je njegov život težak... A ti, mostograditelju, da međutim prestaneš voditi računa o veličinama i besmrtnostima, jer o tome vodi brigu — znaš ko, frau Roza. Da ti pričam. Prolazim ti ja juče pored baba Frelihovicine „muške konfekcije”, kad, u dućanu cvet gospoja, i onih s kukastim nosom, i našeg sveta. Na moje iznenađenje, i frau Roza u viziti. „S nogu da porazgovaraju”, što rekla moja mati, koja takođe vrlo rado s nogu razgovara i ogovara, ali tada nije bila u društvu. Ja zastao bajagi pred izlogom, i slušam šta pričaju. Govore, brate, Jevrejke — celu istinu sam u priči pisao — sve što i njihovi ljudi govore. Barabar s njima se mešaju u trgovinu, u politiku, u novčane stvari, u licitacije. Po sebi se već razume da se mešaju i u sudbinu dece. Baba Frelihovica, znaš je, nafrizirana, umiderena, drska, kao da neki izveštaj čita: govori kako je njeno delo što su joj sinovi advokati i doktori, i što joj ćerka ima mesto u jevrejskoj opštini. Pomisli, Milane, ta balavica prima svakog prvog platu, kao čovek. A ona rohava Kronerka, što ide na dva štapa, i prodaje sita i korpe, i menja „privatno” stran novac, priča nešto o uvozu i izvozu, što ja nisam razumeo ama baš ni ovoliko. Treća kritikuje opštinsku politiku. I tako dalje, Jevrejke drže govornicu.

U neke se javila Vladimirova majka, gospa Ribarićka. Pogledala valjda svoje prste i videla da bi ona i Frelihovica mogle barabar liferovati prstenje za neku adiđarnicu, te ti i ona upadne u razgovor. K'o veli, imam i ja sina, a imam i novaca, pa što da samo Frelihovica priča. I otandrka ti, nekako kao da je napamet naučila, da će njen sin, čim prođe matura, na put, da izabere u kom će carstvu učiniti prava. Baš tako je rekla, „carstvo”. Odjedared ti se utače frau Roza. Pametna Jevrejka, ni prstenja, ni turnira, ni frizure; ali kad započe da govori, briše kao vetar. Jao si ga i carstvima, i svima nama maturantima, svima, i onima što se o besmrtnosti takmiče. Učinila je, doduše, čast da među prvim đacima našeg razreda spomene i tebe i mene, naravno posle njenog sina — Vladimira ni s rezervama nije metnula među prve — a usput je ošinula repom neke mature i maturante iz godina prošlih, ali kad su bili na maturama sinovi nekih prisutnih gospoja... Čekaj, čekaj, posle je i nas malo degradirala. Veli:„Ali imaju sva ta gospoda da zabiju nos u futrol, ima tu da se radi i uči još i još, i ko zna ko će, na kraju krajeva, kad se svrše i druge škole, izvući veliki trefer!” — Branko pokaza još jedared mimikom i imitacijom naglaska i izgovora frau Rozina, kako je kazala „veliki trefer”. — Ja ti sad, naravno, ne znam sigurno da li je pri tom mislila na novac, ili na ono što tebe muči, na „velikog čoveka”, ali mi se čini da je bilo to poslednje. Jer, frau Roza nije potegla rukom po tezgi ili po dlanu, nego, bogami, diže ruku zajedno sa dugačkim staromodnim njenim kišobranom put visinâ.

Matura je bila te godine sjajna. Sve je prošlo s čašću. Državni izaslanik je govorio s uzbuđenjem: — Gospodo, ja verujem da ćete vi biti i generacija odabranih, i generacija srećnih. Radite dalje s voljom i veseljem, za dobro svoje i opšte. — Direktor je govorio očinski, šmrkao, i gutao prekinute reči. Od svršenih maturanata, govorio je, po jednodušnoj odluci, Pavle. Mladić se pustio i dao sav. Bilo je tu energije koja skoro naleće; bilo tamne neke emotivnosti; bilo dostojanstva i inteligencije koja iznenađuje kod mladića od devetnaest godina. Uveče je priređena, u Velikoj kafani, zajednička večera nastavnika i maturanata. Nekoliko mladića, među njima Pavle, došli su u propisno tamnim večernjim



odelima. Ostali su bili šareni. Na večeri se dobro jelo i pilo, mnogo pevalo, pa i igralo. U sali je bio klavir; neki su poneli violine, neki tambure, a svi su skladno i lepo pevali. Mladost je, naravno, sve ponela. Profesori su jedan o drugom pričali anegdote, bivši đaci čitali odlomke iz svojih dnevnika. Bilo je i zdravica, i učeničkih zahvalnih govora, koji su svi odreda imali akcenat iskrene tuge zbog rastanka. Kroz osam dugih godina otpalo je sve ono što nije bilo za školu i napor, i od sedmog razreda do mature, razred je maršovao kao jedna dobra četa, jedan duh i jedna volja. Rastanak je sad počeo da boli dvojako: kao rastanak od nastavnika i starih zidova i navika, i kao rastanak od drugova i braće. Stale su se i nehotice ređati tužne pesme. Srca nabrekla, profesor i đak se izjednačio; razliva se samo tihi razgovor melanholične naše narodne popevke. Sati više ne kucaju; niko se više ne zove svojim ličnim imenom; lebdi se u atmosferi gorke slasti poezije; u atmosferi po kojoj lepršaju i beli anđeli života i crni anđeli smrti.

Odjedared se osetilo da puca zora. Svetlost i stvarnost. Sati opet kucaju, i svaki dobio svoje ime. Veselje usahnu. Nešto jedva vidljivo, ali ipak jasno kao beo konac, zategnu se kroz prostor i vreme, i predeli mlado i staro, one što odlaze i one što ostaju. Još poslednji put društvo se sabi u celinu oko starog kafanskog klavira. — Braćo, da uradimo još jednu i poslednju našu „filharmoniju” — ču se nečiji tobože veseli glas. Reč „poslednju”, preseče kao nož i ohladi. Jeza. Svi zakopčali kapute i došli tanji, i tanki kao senke. Pavle i Vladimir sedoše za klavir. Dve violine, dve tambure, brač. Milan će svojim dubokim strasnim glasom držati solo, a upadaće zbor u četiri glasa. Prosu se niz pesmica: pesme ljubavi, mladosti, rastanka, i najzad one tuge kojoj nema imena, koja podjednako guši mlado i staro, srećno i nesrećno, zato što čovek ima srce, i srca imaju slutnje. — Surdina, gospodo, pianisimo! — diktuje Pavle, a slušaju i svi profesori, kao deca. Sad pođe ono prigušeno pevanje izvežbanih pevača koje ni jedan trepet ni akcent melodije ni reči ne propušta, a ipak je kao šapat neodređeno, tanko, puno zamiranja. Muzika se sve više pretvara u uzdržanu pratnju, a pesma u neki govor i ispovest. Pa se pratnja još stančala, a Milanu glas popeo u grlo s puno grčeva.

Ne daj, Bože moj bore, (hor: moj bore)

Ne daj, Bože, do zore, (hor: do zore)

Ne daj, Bože, brže umrijeti... (hor: umrijeti)

Klavir i violine popevaju, brač kida ritam, muške grudi uzdišu. Načetili se zabezeknuti kelneri, kao aveti: kasirka jeca. Zvuci i ritam žmare. Glave oko klavira se ponaginjale, polegutilo se staro i mlado u melanholiji i ljubavi nekoj koja bi svet spasla, kad bi svetu spasa bilo.

Sutradan, mladići došli u gimnaziju da pokupe što im je još od stvari tamo ostalo, i da se od nastavnika definitivno oproste. Slika je sad sasvim drukčija. Mladost izlazi iz dovršenog perioda kao zmija iz košulje; ne treba joj ono što je svukla, ide dalje, sveža, nova, lepša, zahuktana, smela. Profesori ostadoše na pragu velikih ulaznih vrata, kao prikovani. Zagledali se svi u jednom pravcu, kao jednim parom očiju. Sačekaše dok mladići ne saviše za ugao — napustivši gimnaziju zauvek, pa onda i oni stadoše polako izlaziti, napuštajući gimnaziju za dva meseca. Odmor njihov će biti mali jedan luk kojim će se oni vratiti na staro mesto. A kakve su ogromne lukove i otskoke gledali pred sobom svršeni maturanti! Međutim, ko zna,



možda su noćašnje noći, možda toga časa, Usud i Uris rešavali i rešili kakvi će i koliki biti i ti lukovi i otskoci. Nešto slično je mislio u sebi stari profesor istorije, najfiniji i najduševniji među profesorima, ostavši na vratima poslednji, sam, pošto se drugi razišli. On je srdačno ispraćao sve đake, ali je u tom času voleo svom dušom jednog svog đaka, jednog i jedinog njegova Kalenića, koga iz poštovanja nikada nije nazivao krštenim imenom. Mahao je rukom kao zastavom dokle god se ćaci videli. Đaci se osvrtali. Osvrtao se i Branko. Da li je svojim kratkovidim očima mogao da vidi pogled i izraz lica svoga nezaboravnog učitelja i druga? Ako nije video, i bolje što nije. Pravi odlikaši, odlikaši darom i dušom, retki su. Profesorski zanat je često dugo putovanje kroz pustinju. A mladići ostavlaju gimnaziju kao što zmija svlači košulju. Stari profesor istorije izgledao je kao da se sahranjuje.

Tri meseca kasnije, kad je malu palanku pritisnula jesen, kad je jesen sabila profesore u katedre, generacija „odabranih i srećnih” razišla se na sve strane, ko bliže ko dalje, po raznim gradovima i školama. Branko i Milan dobili su stipendije, i Branko se rešio za Beč, a Milan, osetljivijeg zdravlja, za Alpe, za Insbruk. Branko je izabrao struku pravim putem, po pozivu i srcu. U Milanu se ambicija borila i rasla. Lepo se obukao, i prvi put možda namerno otišao pred veliko ogledalo u Velikoj kafani. Trgao se od svoje slike sa zadovoljstvom. Taj nežni mladić vanredno lepih poza, imao je nešto aristokratsko. Očas, tu pred ogledalom, naučio je Milan neki nov, bled osmejak, čas setan, čas malo arogantan. Sa ovim poslednjim osmejkom na licu zapitao se sutradan u sebi: „Matematika? to je povratak u gimnaziju, u sirotinju? Dakle, ne.” I upisao se na medicinu. Vladimir Ribarić je preko ferija zaista obišao nekoliko carstava, ali se najzad zaustavio u maloj republici Švajcarskoj. Od osamnaest maturanata ostade u palanci samo Pavle. Zaprepašćenje u varošici veće nije moglo biti. Vrsta revolucije, vrsta ljutog građanskog i sugrađanskog protesta navaljivala je na kuću Jove graničara. — Zar Pavle da ne ide na nauke? Ja ko će ako on neće? — Čija je to volja, i šta to ima da znači? Dete je zdravo, Roza i Jova imaju novaca koliko hoćeš, a Pavle ispraća drugove na stanicu, redom, i vraća se kući. — Ne može to da bude! Svi ne damo! Pavle je naše dete! — Kako po palankama ljudi imaju ponekad osećanje i drskost skoro familijarne zajednice, neki napadoše u Kafani Jovu kao da su mu tutori, a jedan od Vlaovića bezmalo da ga izdeveta. — Čija je to pamet, pitam te! — seva i grmi Vlaović. I ako ne pošljete dete na škole, kuću ću vam zapaliti, tebi i tvojoj Rozi! Ne šalim se! Znaš dobro da sam svoju palio, pa ću i tvoju!

— Ne besnuj na mene — odgovara Jova graničar dosta mirno. Vlaović onda tek planu. — A, tako veliš! E, onda da znaš da ću kroz prozor ujahati u onu zabarikadiranu kuću, i da ću isterati na sredu onog tvog slepog miša!... Za vas je sin, sram vas bilo! — I žene se pobunile, i psuju na svoj način. — Ne možeš onu ljuticu Rozu nigde sagledati, pa da imaš oči sokolove. Zaključala kapiju, na svima prozorima zatvorene šalukatre, izvolte, ko sme! — Mi se sa dve strane graničimo plotom, i skoro smo kao jedna avlija, ali badava. Juče, smotrih ja kad je iskočila da podmetne sud pod oluk. Jurnem kroz svu onu ludu kišu, preskačem kao jarac — jaka kiša pa ide na sto rukava — i taman stigoh do Roze, kad ona odmahnu rukama kao konj kad se brani repom od muva, i uteče u kuću. — A mnogo bi ti vredelo da je baš i stala da se tobom razgovara. Ta se ne boji ni komšiluka, ni muža ni sina, nikoga. Rabin joj ništa ne može, jer se tobože pokrstila; a protestansku crkvu nemamo. — Ama vi sve žalite Pavla, a Pavle veseo i raspoložen, kao da nije već poslednji rok da odlazi, ako će odlaziti. Videćete, jednog jutra Pavla više nema, i mi ćemo se svi nasamariti. — Ne znam, ali ne verujem. Odvratan mi je sad već i taj slavni Pavle. Isti je kao i ona njegova mati. Ćuti i ćute. — Palanka, lepo da pukne. Ona hoće skandal, a kuća frau Rozina cakće fino i ravnomerno kao zahuktan razboj.



Puče najzad: Pavle se upisao u mesnu trgovačku školu: kurs od godinu dana, tromesečna praksa, i onda ispit. — Ju, ju, to je prosto strašno! Pesnik, svira u klavir, prvi đak, jedinac, presipa im se, i hajd u trgovačku školu s kalfama i s praktikantima iz štedionice. Žene, meni je pamet stala! — Kažu, Pavle se rešio na to da ne bi ostavio mater. Bolešljiva je, kažu, njega jednog ima, obožava ona njega, i on nju.

— Dosta tog obožavanja! i ta luda reč se pre frau Roze nikad nije čula u našoj varošici. Čudovište od žene, i ona baš izmislila „obožavanje”. Muka čoveka da uzme! — Sve je to lepo, ali ja vas pitam: kuda to vodi? Zaludila je Roza potpuno ono krasno dete. Stoji pred njim kao zmaj, i onaj pametni Pavle ne ume da misli ni da bekne. — Čujte svete! — vrišti poštarka, mlada lepa devojka, kojoj se Pavle mnogo dopada. — Čujte svete, čujte! — Ali se nije razumelo šta poštarka upravo hoće da kaže.

Palanke su u osnovi zdrave. Palanačke emocije i protesti nikada nisu mnogo trajni. Palanka se uzbuđuje, preti i štrapacira samo u prvim prolaznim periodima nekog događaja, dok su avanture još avanture, i nesreće još nesreće. Palanku zanima melodrama. Kad prođe drama, palanka govori o čoveku i događaju još neko vreme u konvencionalnim metaforama, a onda prelazi na novo. Dešavaju se zato i nedoslednosti: da palanka vremenom zauzme prema nekom ranijem događaju sasvim suprotno stanovište, odobrava ono što ju je pre zgražavalo. Pavle ide mirno u trgovačku školu, i ljudi ga poštuju, i nalaze da nije rđavo svršiti trgovačku školu, naročito kad je neko imućnog stanja. Kod kuće, kao i ranije, Pavle uzima razne privatne časove. Sa svojim starim profesorima radi grčki jezik. Gospodin Joksim zna, i razglašuje da je Pavle nabavio vazdan stručnih knjiga, i da mnogo čita, i da ozbiljno ulazi u oblast finansiskih problema. Zaista, viđa ga palanka da šeta i razgovara sa direktorom Štedionice, sa šefom fiskalnog otseka u magistratu, s jednim uglednim advokatom koji čisto finansiske sporove zastupa. Palanka se smirila. Sagledala novu stranu stvari, i opseda tajne s nove strane i sa drugom strategijom.

U kući kod Pavla oseća se neki osobit mah. Uglavnom između majke i sina. Njih dvoje kao da spremaju nešto što drugima ne saopštavaju. Od momenta do momenta, uvuku na neki način u to i domaćina kuće, čika Jovu; i palanka tad mora da primi činjenicu da u toj zajednici vlada ipak neki sklad. Zaista, rastrčao se odjedared mnogo Jova graničar. U dobri čas po palanku. Jer čim on počne obavljati poslove, stvari su mnogo manje tajanstvene. Saznalo se da u kući ima neki nov izvor moći, da kuća opet stiče. To palanci uvek imponuje, u osnovi. Ona zauzima nov stav. Očekuje i dotle respektuje. A, međutim, gleda svako ko može, da se preporuči za eventualne saradnje i kombinacije. „Novac je rad, a rad je za poštovanje uvek” — rezonuje palanka. Gospodin Joksim gricka svoje zube, i smeje se palanci. — Niti je novac uvek rad, niti je rad uvek novac... Nema mi Kalenića. On je stručnjak za jevrejske probleme. Ja bih rekao da kod Jevreja novac uvek nije rad; a kod nas Srba rad nije uvek novac... I otuda je frau Rozi svakako lakše među nama Srbima, nego što bi nama bilo među Jevrejima... Nema mi Kalenića, a ja se možda varam, — U Pavla je palanka počela da gleda s novim udivlenjem, jer je postao saradnik na lokalnim listovima, i srpskom i nemačkom, i to još naročito za ekonomsku i finansisku rubriku. Neki potrčaše da mu proreku veliku budućnost i bogatstvo, dakle frau Rozin „glavni trefer”. Drugi su sa ironijom dodavali. — Dakle svršeno s pesmama i dramama. — Kršteni kum Pavlov, blagajnik srpske crkvene opštine, reče jednom: — Ama, ljudi, to je sve naposletku lepo, ali to su čisto jevrejski putevi, i šta će tu moj kumić Pavle... Je li to upliv starog Isaka? Da li se kum-Jova promenio



umećući se po raznim jevrejskim preduzećima? Da li se frau Roza badava krstila?... Šta je na kraju krajeva Pavle?

Pavle je sam sebe to ponekad pitao. On je opažao da se podaje raznim nagonima. I da im se podaje nekad prirodno, a nekad s nelagodnostima. Bilo je dana kada je nekako sa uzverenim pogledom u sama sebe pitao sebe: da li je mogućno da on, Pavle, s majkom otvara dućančiće po okolnim selima, i snabdeva ih bagatelnom robom. A bilo je dana kad je veselo zviždućući sabirao svote čistih dobiti, sluteći sve određeniju tajnu novca i mističnu neku svoju moć nad novcem. Sam je sebe hvatao kako ponekad satima misli o novcu. Jedared čisto teoriski, jedared čisto praktički. Osećao je da i on, kao i mati njegova, ima u grudima žedno mesto, i bio svestan da samo ta mistična žeđ mami novac. Pa su onda dolazila vremena kad je Pavle pisao pesme, i pokušaje drama, i zaboravljao na novac. To su bili mučni, nemirni periodi, i on bi tad govorio materi da bi morao nekuda malo otputovati. Dolazila mu potreba avanture, i nekog raščišćavanja zatim. Ali kad je bolje zagledao u sebe, i ta čežnja za avanturom se od neke tačke nadalje mešala s trgovinom i s novcem, na jedan ili drugi način. Snevao je Pavle da postane veliki filantrop, ili neka vrsta mecene. A nekako zajedno s tim je snevao da postane bankar, u Parizu ili Egiptu, i da vlada nad brodovima, i nad robom celog sveta, i ima novaca svih vladara i država na svetu. Mati ga je češće posmatrala da on ne zna, i bilo joj je neprijatno kad bi ga uhvatila da se drži za čelo i ima u licu izraz stradanja. Pa se opet umirivala, jer bi se Pavle vrlo živo interesovao za kupovinu jedne rabatne jednospratne kuće.

Na nju bi, rešili su majka i sin, digli još jedan boj, sve lepo premazali, i dobili kuću s mnogo malih stanova za izdavanje. Zamalo, kao u nekoj bajci, kuća se i stvorila, i svi stanovi bili izdati. Sabio se tu šaren siromašni svet. Od sudskog pristava s ludom sestrom koja je ceo dan pod suncobranom išla po kući, pa do Sime „crkvenjaka”, koji je taj nadimak dobio otuda što je u dva maha pokušao da obije crkvu, ali, veli on, „Uvek me strah Gospodnji odvratio od zle namere”. Kirije je pobirao uglavnom Pavle. I kao nekada, u gimnaziji, sve blago i učtivo, i s vazdan istinskih ustupaka; uspevao da na sat tačno pobere svote onako kako je gde uglavio. Prvog u mesecu kod onih koji imaju; petnaestog pa i dvadeset i devetog kod onih koji nemaju, ali onda tačno petnaestog i dvadeset i devetog. Sestri pristavljevoj je nosio ruže, ponekad i bonbone, ali je od pristava tačno šesnaestog uveče uzimao kiriju. Neki estetični strah je ulevao u svoje dužnike: ljudi su negovali tačnost, i nekako sa umetničkim uživanjem i ponosom pružali paru onda kad se ona čeka i zove.

Puče nova novost. Pavle počeo davati privatne časove u vrlo imućnoj kući Cincarina Kondilisa. Malo kasnije, frau Roza uzela na stan dva đaka, dva bogataška deteta sa salaša, i ta su deca bila tako dobro držana — uza sve drugo i od Pavla poučavana — da su tronuti roditelji sami ponudili da više plaćaju, i još zasipali frau Rozu poklonima. Ove promene se dešavale tako brzo da palanka nije pravo do suda dolazila. Opet jednog dana saznalo se da se „firma” frau Rozina bavi i zastupništvima. Zastupala je sitara i bačvara sa sela u palanci, a lecedera i papudžiju iz palanke po selima. Stvorio se u kući biro, knjigovođstvo, robni pregled, magazin. Teorija i praksa se zahuktale.

A neka tajna sila je magično zatvarala stvari jedne u druge, kako je trebalo: sita u paprenjake kolače, papuče u vunu, vunu u ugovore i potpise, i sve naposletku u novac i u onu moć od novca koja tako diže čoveka u rođenim i tuđim očima. Jednog dana, u velikom društvu, Pavle je rekao: — Da, moć novca u politici, u državi, u crkvi, u životu svakog čoveka,



ogromna je. Ja verujem bezmalo u mističnu moć novca. Novac jeste prosto tržišno sredstvo, ali novac je i mistični izvor snaga. Papirni novac je sredstvo, zlato je energija, ponos, moć država i pojedinaca. — Nije ovo bilo prvi put da se Pavle o novcu izražava stručno, duhovito, ili bar tačno.

Iduće jeseni se pokaza ključ za prošlogodišnju nerazumljivu odluku da Pavle, posle mature, tako reći siđe s konja na magarca, a i ključ za mnoge druge stvari. Što niko dotle u palanci, Pavle stade spremati prtljag za odlazak u Pariz, na tamošnji pravni fakultet. Varošica se prosto okužila zavišću. — Zar to uopšte može biti! frau Rozin sin ide u Pariz! Šta košta Pariz! — Pavle, međutim, mirno sprema odlazak. Palanka najzad uvide da sudbina neće da interveniše, i da će Pavle istinski otići u Pariz. Zavist ustuknu, i načini mesta ironiji. — Krili su, jer sigurno ni sami nisu mogli da veruju da će ih to snaći. — Frau Roza mora biti da je počela čitati fantastične romane! — A kako li će Pavle razgovarati u Parizu! — Ovo poslednje pitanje postavila je gospođa apotekarka, velika pomodarka varošice, koja je najzad uterala gospođama palanačkim u glavu pojam „elegantnosti”, i od toga vremena zbilja i uspela da bude elegantna. U tom trenutku je stajala u srebrnastosivoj haljini pred tamnozelenom somockom zavesom u apoteci.

A one reči je upravila gospodi koja su dolazila u apoteku na liker. Gospodin Joksim se kao malo začudi pitanju: — Pa naučiće Pavle francuski, gospođo; vrlo prosto. — U gospođi apotekarici nešto prevri: — Ali francuski nije nemački, gospodine! — Gospodin Joksim poteže da se smeje od sveg srca. — Gospođo, to je neoboriva istina. Ali će Pavle naučiti francuski kao što je davno i dobro naučio nemački... Sem toga, Pavle z n a francuski baš prilično, ako ćete verovati meni. — Sve se fizionomije u apoteci odjedared promeniše i nanišaniše gospodin Joksima. — Pavle je skoro godinu dana davao časove, i bivao u kući gospođe Manje Ruskinje i njenog muža Gospodina Kondilisa. Tamo se tako reći isključivo govori francuski; ali kako oni stanuju van grada, i skoro se ni s kim ne druže, to se ne zna, ili zaboravlja — Gospođi apotekarici iskočila jedna crvena pega kraj nosa i jedna nasred čela; i mnogo naružiše njen lep, negovan ten. — Aha! to je dakle izmislila frau Roza!... Naravno, fina kuća, otmen svet, guvernante, stran jezik, kako bi i moglo biti da Jevrejka i tu ne uzme procent... Pa da, jeste, Pavle odjedared kupio kera, i ker se zove Napoleon, a ja se, luda, ne sećam! Mislim, muči se mladić s časovima i sa onim glavonjom gospa Manjinim, kad tamo... Kako-tako Pavle ide u Pariz... Mi ga svi od srca žalili kad je jedini od svojih drugova ostao ovde, a on nam se smejao, izdavao stanove, prodavao sita i papuče, davao časove, kobajagi, a ovamo ih sam uzimao i još se za to naplaćivao, stekao, i sad zbogom diko!... Nisam volela nikada da imam dece, ali sad mi je, verujte, žao što nisam imala sina, pa da se vidi šta je za Pariz! — Kako se gospođa apotekarka baš ozbiljno uzbudila, sva gospoda stadoše da je umiruju.

— Krivo činite Pavlu, gospođo. — Pavle ima vanrednih sposobnosti, to se već davno zna. Inteligentan, marljiv, častoljubiv, pri tom učtiv i predusretljiv, i prosto srećan da učini uslugu. — Nije mogućno, gospođo, da vama nije milo što će naša varošica imati sad studenta i u Parizu, i studenta koji nas sigurno neće osramotiti. — Milo mi je — reče gospođa apotekarka kratko, gurnu zavesu od zelenog somota i nestade iza nje.

Tačno u to vreme kad se Pavle spremao da napusti varošicu, saznalo se da se Milan verovatno više neće živ vratiti u nju. Sitnog zdravlja oduvek, ostao je preko ferija u Alpima, da se odmori, jer je svoju medicinu radio s jednim fantastičnim častoljubljem. Kasno se setili



i palančani, i Milanova tamošnja okolica, da za njega, dete s Tise i ravnice pune sunca, nije bio Insbruk, sav utisnut u visoke planine koje se tako reći kroz prozore nadviruju ljudma; grad s mnogo jeseni i kiše, i grad one stroge brđanske katoličke tišine koja strah uliva. Milan leži. Njegova pluća pod jednom strahovitom infekcijom, propadaju iz minuta u minut. Profesor je tumačio đacima tip bolesti: onaj, gde bolest počinje bez jasno obeleženih simptoma i bez diagnoze, pa odjedared i svi simptomi i jasna diagnoza. — Diagnoza, smrt; prognoza, smrt — ako se smem tako izraziti. Mladi Marić za tri nedelje neće više biti među živima. — Pavle je na tužnu vest odmah promenio plan putovanja, i poveo i Milanova oca, čika Savu. Frau Roza se prepala od nečega na što nikada nije mislila, i dala je od svoje strane lepu svotu novaca za Milana. U Insbruk su poslali depešu. Kad su putnici ušli kod bolesnika, on je bio miran. Činio je sve napore da ne kašlje ni onim malim kašljem za koji su još sposobna bila njegova rastrulela pluća. Je li oca tešio? je li pred Pavlom krio poraz?

Pozdravio se dosta umorno, i odmah pitao: — Kako vam izgledam? — pa dohvatio ogledalo koje je jednako držao kraj sebe. Odjedared se uzbudio, zakašljao, tražio da se otvori prozor i da mu se da prašak za umirenje. Otac Milanov, koji je samo godinu dana ranije verovao da sva sreća zavisi od stipendije, gledao je sad šta se za čas načinilo od te stipendije. Prost čovek, ali otac stipendijaša koji umire, mutno je osetio neku istinu o sirotinjskim stipendijama, i s respektom pogledaô Pavla. Inače je čika Sava stajao ustrašen i od čudnog grada, i od strašne klinike. — Tu sam ja, tata, još pre mesec dana prolazio u belom kaputu, i nosio evo ovakvu iglu da se drugima ubrizga lek... lek?... možda samo odmor. — Otac drhće, ne ume da sedne. Morali su mu previti noge u kolenima i posaditi ga. Pavle cepti, stoji, ne zna šta će. Kroz glavu mu vitlaju slike iz prošlosti... Ko zna, možda će ipak ozdraviti. Milan pomože drugu: — Jesi li ti na nekom putu, Pavle, ili si došao samo zbog mene? — Milanove oči se zališe suzama, pa i preliše. Otac priskoči da mu izbriše suze, pade po sinu i uze bezumne reči govoriti. Na sreću, u Milanovu mozgu počeo je raditi prašak. Zaneo se ne sačekavši Pavlov odgovor. Ali malo posle opet planu svest. Milan se sad nekako stidljivo i otuđeno stade povlačiti u svoj svet. — Idite malo u šetnju. Lepo je vreme. Šta ćete ovde... Pavle, pokaži tati univerzitet. — Kašalj, nov zanos, skakanje temperature. Odjedared Milan strogo uperi oči u Pavla: — Kuda si ti, Pavle, upravo pošao? Govori slobodno, neće mi biti žao. — Pavle kaza pravo i otvoreno. Pa dodade: da bi on došao da vidi druga i da se nisu putevi slučajno poklopili. — Ostavljam ja, Milane, za sada Pariz, ostajem kraj tebe dok ti ne bude bolje... Milane, ja sam tvoj stari Pavle... kaži mi šta te boli, bolje drugu nego svima doktorima.

— Jeca Milanov otac i jeca Pavle, a Milan se zakašljao. Izvedoše posetu. Posle četvrt sata uđe sam Pavle. Milan ga mirno gleda. — Srećan ti put, Pavle — šapće i smeši se. Kad u mladom čoveku, na usponu života, padne mrtva ambicija, sve je umrlo.

Sutradan, Milanu još teže. Lekari su došli do granice, ništa se ne može. Bolničar opija umirućeg, to je sve. Teže je u takvim časovima zdravima nego onom što se s dušom bori. Sve jedan drugog zavarkujući, dohvataju se vrata i izlaze i doktori i bolničari i prijatelji. Pavle dobio jak napad glavobolje i leži u hotelu. Oca Milanova prihvatila srpska đačka kolonija. Između ostalog zato da ide s njima po kancelarijama, daje potpise, kako bi se telo Milanovo prenelo kući odmah i bez teškoća. Starac ne zna šta potpisuje. Ne zna ni koliko novaca je Pavle položio da bi sve išlo glatko i pristojno. Čak se nesrećni čovek zanosio da on tu nešto radi za svoga sina. Umirila ga je mnogo reč Pavlova: — Ja ostajem s vama, čika Savo, i



godinu dana, ako treba... Milan je vaš, ali je i moj. — Starac luta sam oko univerziteta, umori se, sedne na neku klupu, i kad svet ne prolazi, kuka i jauče da je valjda i Bogu teško.

Milan je stupio u poslednje časove i borbu. Sve mu je tuđe, samo još bolničar čini njegov svet. Borio se Milan sad već više protiv života nego protiv smrti. Sam se hvata za puls i šapće bolničaru, da otac ne primeti: — Još nije gotovo, još imam da se rvem, prokleta mladost. — Čika Sava nije više izlazio iz sobe. Kad je palo veče, došao je i Pavle. Milanove oči zatvorene, krkljanje neprekidno, zaguš izmara srce, srce još radi.

U jedan mah bolesnik otvori oči, pokaza rukom da se otvore prozori, oba, pogleda Pavla, pa oca koji je bio zadremao. Zatvori i on oči, prošapta „laku noć”, a već krljanje se nikako nije ni prekidalo. Bolničar opipa bilo i reče tiho Pavlu: — Najviše još jedan sat. — Pavle na to sede, pa skoči: — Čika Savo, ja ne mogu, ja neću, ne mogu da gledam izdisanje Milanovo. — I izađe. Nesrećni otac Milanov je mogao. Ukočeno je gledao u postelju, kako ne bi promašio čas kad će Milan dići ruke — tako je verovao starac — ili još jedared otvoriti oči i nešto kazati ocu. Nije stoga primetio da je i bolničar izišao. Posle pola sata ropac stade razređivati svoju neumornu ujednačenost. Krkljaj, pa pauza. Krkljaj, pa pauza. Otac Milanov pomisli: Neka, lakše mu je tako, odmara se. I nehotice stade brojati krkljaje. Opet krkljaj, pa pauza. Opet krkljaj, pa pauza. Pauza, još pauza. Pauza, pauza, pauza, pauza.

I tako je okruglo računajući svega godinu dana posle sjajne mature, groblje sklonilo jednog od tri odlikaša. — Ne treba njegov život, ne treba njegov rad i dar! Mnogo je tri odlikaša, dosta je dva, a možda samo jedan, a možda nijedan ne treba životu!... Oj, groblje! prebriši iz ove mature što ne treba! Zbriši naročito „odabrane i srećne”! Nema dovoljno sreće ni mesta za njih! Razboli ih, umori ih, uvuci se u njih kako znaš, ali ih zbriši!... — Ove gorke, očajne, crne reči govorio je Branko, kao u bunilu, ležeći u stražari železničara na stanici varošice. On je stigao na pogreb istim vozom kojim i Milanovo mrtvo telo i Pavle i čika Sava, ali ne znajući s kim putuje. Na peronu, kad je izišao iz poslednjeg vagona treće klase, odjedared je sagledao i pogodio sve, i tako mu je pozlilo, da su ga železničari morali na rukama odneti u svoju stražaru. Eto tako je izgledala, u to još dosta lepo jesenje popodne, na palanačkom peronu, ona „trojka”, koja je nešto više od godinu dana ranije pošla u život, kako reče državni izaslanik, „odabrana i srećna”.

Branko je stipendiju svoju delio pokadšto s još tri generacije na domu. U lepom velikom gradu, bogatom svačim, Branka je sirotinja potplakala kao tiha voda obalu. Nekada mu davala fantastične linije i egzotičan život, a nekada ga zatrpavala muljem. Ali Branka nije ostavljalo ono nešto bezbrižno i snažno što imaju ljudi koji malo misle na sebe. U tom vedrom i nekako uvek Bogu blagorodnom mladiću bilo je velikih moralnih snaga. Više u šali nego u zbilji, Branko je bečkim drugovima ponavljao: — Kratkovid sam, ne vidim puno stvari na ovom svetu, i dobro mi je. — Jednog dana mu dođe od Pavla iz Pariza vrlo sivo i bolešljivo pismo. Branko se zaprepastio, i odgovorio drugu čitavom jednom knjižicom koja se presipala od ornosti i voljnosti, od razdraganosti jednog duhovno uzletelog mladog studenta. Poslao je Branko i prepis jedne svoje pesme u prozi, koja se zvala: S v e g a s a m ž e lj a n. Ovaj naslov je dirnuo Pavla, ali se ubrzo uverio da je pogrešno očekivao jadikovku. Bila je to valjda najveselija na svetu pesma jednog pukog siromaška koga sirotinja ne boli ni u jednom plemenitom centru bića. Nalazila se u pesmi svega jedna donekle melanholična strofa, gde je bio istaknut problem čudnog dodira: s jedne strane ponos spiritualnog čoveka, kojem ništa ne može blizu: a s druge strane ponos društvenog čoveka, koji zavisi od tako bednih stvari,



da se duh ne može njima baviti. Završavala se pesma pobednom strofom, kako je Branko u šali objasnio Pavlu, pobednom strofom jednog ćoravog čoveka.

Kaže se u toj strofi: da čovek mora biti kao savršena grčka skulptura, sve sadržati i imati, samo nemati spoljne oči, koje su izvor praznih želja i taštih misli. U pismu, dugačkom i srdačnom, stojalo je i ovo: — Hvala ti topla i bratska, Pavle moj, što si mi poslao dva čuvena istoriska dela, i naročito veliki istoriski Atlas. To ti je, što rekli naši stari despoti, kao da si mi „pisao jedno vladanje”. Samo, baš kad nešto lepo dobijem ili steknem, stane preda me nesrećni naš Milan... Dragi Pavle, veruješ li ti sasvim da Milana nigde na zemlji nema!... Sećaš li se, gutali smo literaturu, a literatura se sastoji od samih smrti, ali, sebična mladost, Bože moj, to su smrti tamo negde i nečije samo nisu naše... Evo ću da okrenem veselije. Često se sećam tvoje klasične lekcije o štednji, i trudim se da štedim. A šta li ću, kog vraga, štedeti! Tri komada nameštaja oko mene od tvrda su drveta, i štede više oni mene nego ja njih. Vazduh ne mogu štedeti. Odelo, čuvam ga kao oči u glavi; čim dođem kući, svučem ga i obesim u orman, a navučem neku staru anteriju koju mi Baba dade da mi služi kao šlafrok — ali šta ćeš, od jednih pantalona nikako ne budu dvoje! Novac se pri tom najinteresantnije ponaša, i to će tebe, ekonomistu, više interesovati. Uštedim pet forinti, i pošaljem ih ocu, s mnogo radosti. Moj otac uštedi istih tih pet forinti, pošlje ih meni od srca, doduše i nekako „naučno”: s napomenama i primedbama. Naposletku tih pet forinti zaštedi onaj kome ja svaka dva meseca nosim otplatu za uzete knjige. Taj ti bratac baci mojih pet forinti u fijoku onako otprilike kako smo mi bacali šljunke u Tisu. Vidim jasno da mu tih pet forinti ne trebaju, i da će ih tako baš i zaštedeti.

Ali se i ja odmah naplatim: uzmem novu knjigu od njega, i od nas dvoje, Pavle, srećniji sam ja... Hvala ti uvek na lekciji o štednji, jer, moram ti kazati, ja pored sveg krparenja živim pristojno zato što štedim... Oca mi je žao. On je čovek sur i mrk, i teško snosi sirotinju. Niti je pesnik, niti ima moć adaptacije... Ako majka tvoja može njemu da stvori ma najmanju zaradu, koliko da stari sebe lično ponekad uteši, ja ću te, Pavle, ukoliko se to može, još više voleti i poštovati...

Profesor M. je zapazio Branka i zavoleo ga, i čim dođe u seminar, svojim kratkovidim očima traži njega. Uostalom i Branko profesora, svojim kratkovidim očima. Drugovi ga zadirkuju, Branko priznaje: — Ma jeste, volimo se, a ne vidimo se. — Profesor je jednom kazao Brankovim drugovima Srbima: — Vaš zemljak nije svakidašnji tip studenta. Jednostavan, iako vrlo sposoban, marljiv, skroman, čist od svake usplahirene ambicije. To još nisam video kod mlada čoveka. Na njemu sam se ja, ovako mator, poučio: da možda nijedna ambicija ne valja, i da nema takozvanih plemenitih ambicija. To otsustvo svakog sujetnog nemira čini od studija g. Kalenića pravu umetnost. On misli sa strpljenjem koje zadivljuje, i kaže mi ponekad, bez svakog akcenta, vrlo lepa zapažanja. I nikad ne fantazira o budućnosti! Kao pravi radnik, odvali svoj deo posla za danas, i slava Bogu... Vrlo volim da radim s vašim zemljakom. — Studenti su ih posmatrali češće: dva kratkovida, sastave glave, pomešaju kose, legnu na hartiju, i samo se staračka leđa profesorova jasno izdvajaju.

Branko i Pavle, posle Milanove smrti, više se od dve godine dana nisu videli. Navikli se da žive odvojeno. Jednih ferija je Pavle putovao po Engleskoj, i stigao kući kad se Branko već bio vratio u Beč. Druge godine, Branku se nasmešila sreća, dobio nagradu za temat, pomogao mu malo i Pavle, i on je otputovao u Italiju na tri i po meseca. Vratio se tek koliko da se vidi s Pavlom, da porazgovaraju, i opet se raziđu. Kad stadoše jedan prema drugom,



pogledaše se, zagrliše se, pa se opet pogledaše. Malo tragova od nekadašnjih sasvim mladih mladića. Na Pavlu se video Pariz. A videla se i ona tajanstvena godina trgovačke škole i raznoraznih preduzeća. Videla se neka istrošenost. Primetno je Pavle oćelavio. Usta su puna zlatnih umetaka: što je u ono vreme u palanci značilo nešto retko i luksuzno. Branko, spazivši množinu zlatnih zuba, odjedared se seti da je čitao u jednoj uporednoj antropologiji, kako Jevreji, krakteristično, imaju vrlo jake vilice a slabe zube, što je, između ostalog, razlog da sve jezike govore s nekom tipičnom jevrejštinom, iako su svoj jezik napustili i zaboravili. Pavle je pričao o Parizu sa dosta francuskih izraza i uzrečica, i s gestikulacijom koja je bila potpuno nova. Ali konversacija njegova odavala je jednu retku skladnost misli i izraza, što je Branka oduševljavalo. I obučen je bio Pavle s probranim skladom. A kad je izvadio džepnu maramu, bilo je to nešto tako lepo i fino, da je Branko i nehotice primakao glavu i kratkovide oči. Tkanje tanko kao paučina, a opet često, i neka prijatna krutoća koja, kako god maramicu zgužvaš, daje umetnički nabor. — Kako i tkanina može da bude divna stvar! — nije Branko mogao da ne kaže. I kao neki sasvim prost čovek, uzeo je i propustio kroz prste jedan delić divnog lanenog platna. Pa odjedared, munjevito, ne bi znao kazati kako i zašto, dođe mu na um otac njegov, izmučeni gorki činovničić, i Branka prođe nešto hladno kao da je zmiju progutao.

I Branko se promenio, samo u sasvim drugom smislu. Još se nekako podmladio. Smršao kao dečak: smršalo mu telo, i lice, i prsti na rukama, i zglobovi na nogama. Izgubio je od herojske svoje figure, ali se mnogo profinio u pokretima i u stavu mira. Naivnost neka, kao maločas sa onom maramicom, prelila je celog čoveka, kako biva kod ljudi koji se isključivo knjizi predadu i nekako iz vremena izađu. Oči Brankove su malo posuknule, staklo pred očima jače no ranije. Samo kosa ona stara, maturantska, luda, detinjska i pesnička. Pavle ga posmatra i kaže: — Ja sam kraj tebe nekako stari gospodin... Da, rasa moje matere je na celom meni, a ta rasa je mnogo stara, bez osveženja i dobrih ukrštanja... Veruj mi, bar tamo u velikom svetu, naivnog i z e l e n o g mladića ili devojku skoro je nemogućno naći među Jevrejima... To je tužno. Upoznao sam se u Parizu s jednom jevrejskom porodicom: otac, mati, sin i kći, svi zajedno jedva nešto preko stotinak godina, ali to je zrelo, pretrpano iskustvima. Svi zarađuju, svi znaju Pariz napamet, svi su ozbiljni i na oprezi, svima je šala oštra, malo i jetka, bogami malo i pakosna... Nisu dakle mladi, ali su zdravi. Čista rasa, čini se i dobra krv ... Istinu da ti priznam, zagrejao sam se bio za mladu Klaru, ali ona me nije mnogo htela ni za razgovor. Nekako sam joj tuđ bio sa svačim što kažem. Mnogo me je dekuražirala ta devojka!... Reče mi jednom: — Vi, niti ste Francuz, niti Jevrejin, zato ste mi daleki. — Pa niste ni vi Francuskinja. — Zaista nisam, ali s a m Jevrejka!... A ono slavensko u vama pogotovu ne mogu da razumem, ni da volim... Mi Jevreji, tako bar ja mislim, otkako smo napustili otadžbinu i rasejali se, najbolje smo se osećali, upravo jedino dobro smo se osećali među Špancima.

A nesrećni smo bili među Slavenima i u Poljskoj, i u Rusiji, pa možda i tamo odakle vi dolazite... Otac vam je Srbin, kažete... Ne vidim da je to srećno ukrštanje. — Branko prekide Pavla. — Slušaj, ta tvoja Klara počinje i meni da se dopada. Odlično zna stvari. Je li ti poznato da najnovija ispitivanja istoriska i rasna zaključuju da su Španci najvećim delom jevrejska krv, da su, prosto, Semiti... Ja imam nekoliko drugova Španaca u Beču, i na njima je lik jevrejski, i u njima je temperament jevrejski. Debeli kukasti nosevi bacaju u zasenak sve špansko u liku. Gusta materija nosa određuje im individualnost... A tepmeramenti, prosto nešto starozavetno. Ako je religija, na nož bi išli za nju; ako je nož, s nekim religioznim ritualom idu u strasti i nerede... Ja nisam video ni Španiju ni Palestinu, ali



osećam da tima mojim drugovima zavičaj može biti samo Španija ili Palestina. Da nisu iz Španije, morali bi biti iz Palestine. — Pa možda su Jevreji? — Ne, nisu. Obojica su starog čisto kastiljanskog poroda, i užasni katolici. — Ako se sad vratimo na moj slučaj, Branko, stvar ovako stoji: nos mi prilično deblja, ali po Klarinoj teoriji ja sam nesrećna mešavina. Ovde me svi smatraju za Jevrejina, tamo nađoše da sam Slaven. Verovatno ću imati nesreću da opravdam oboje: znaš da sam oduvek imao osećanje da ne dostižem, da ne domašam.

Razgovor drugova približi se najzad onom što je glavno, studijama, planovima za život, umetničkoj strani života dvaju početnika u književnosti. Branko zausti da kaže da kod profesora M. sprema polako veliki rad, sa kojim će možda moći i doktorom postati. Pa se nekako zastide, i ne reče ništa, sem sebi samom u sebi: Zec je još u šumi.

Pavle je pričao o svom daljem obrazovanju. Nastavlja muziku, i mnogo mu je poraslo muzičko iskustvo. Uči engleski, i već je dobro u literaturu ušao, i taj mu se jezik i književnost neobično dopadaju. Stigoše do pozorišta. Branko govori o čuvenom bečkom teatru i o čuvenim glumcima onoga doba. Pavle uze nekako stručno razlagati o Pariskoj operi, i odjedared pokaza isečak iz jedne omladinske pariske revije u kojoj je štampana njegova kritika na neki balet, na muziku i igru. I tako se približili pisanju. Nastade mala pauza. Ko će da počne. Pavle stade lupkati prstima po stolu kao da svira u klavir, što je uvek značilo da je malo uznemiren. Branko dakle započe: — Ja sam sav u mome istoriskom radu. Pesme, jok; priče jok; kako lepo kaže moj drug Srbijanac iz sela oko Niša. — Drugo sam hteo, Branko. Da ti saopštim da u razredu našem imamo konkurenta na polju književnosti. Vladimir Ribarić, onaj demon, koji je doduše bio dobar đak, ali školu učio bez knjiga i bio slab baš na peru — napisao dramu, i, kaže Trkunić, dobru dramu. Da li si ti to kad od Ribarića očekivao? — Nisam znao za to, ali kad kažete ti i Trkunić, što da ne. Književnost se ne piše perom, znaš ti to sam vrlo dobro. A zatim, demoni nisu poslednji ljudi u literaturi. Naš narod veruje da arhanđeo ima šest krila, a đavo sedam... Za pisca, ja mislim da je korisnije vitlati po društvu i avanturama, nego sedeti u sobi kraj knjiga. — To zavisi od temperamenta... Svakako, vitlanje nije za literaturu uslov neophodan. — Ipak, ipak, Pavle, ostajem pri vitlanju. Ja, naravno, nisam nikakav primer iz književnosti, ali sam primer iz života. Kraj starih istorika i međ poveljama, osušio sam se, i osušio bih se da sam bio grana jorgovana. Ne samo da pesme i priče ne pišem, nego ne volim ni naučno ništa da „pečatam”...

Zadivljao sam, van života sam. Imao bih odranije priča za jednu malu zbriku, ali, velim, neka ih na miru. Na miru one, na miru i ja... Nešto komediansko ima, čini mi se, u tom da čovek dograbi rukopis i kao muva bez glave leti s njim u novine i na ulicu... A to ti je mentalitet čoveka koji n e v i t l a ...

Pavle se smeši. — Mora biti da ja onda ipak vitlam, jer evo ja štampam. — Francuski tekst opet! Pa tu ću ti ja, brate, samo svaku treću razumeti; nisam još dosta ušao u francuski jezik... Ama, da li si ti to sasvim prešao na francusko pisanje? — Nisam. Evo ti dve pesme na našem jeziku; možda si ih i primetio u časopisu?... A tamo, jedan moderni francuski list pozvao me u saradnju. — Pozvao, pozvao! — Pavle pocrveneo. — Izvini, molim te; znaš, ja ne mogu da razumem da je tebi, ili lako, ili svejedno, da pišeš na kom jeziku bilo. Dopusti da te zapitam: kome pišeš i govoriš, kad francuski pišeš! — Pavle pocrvene jako. A Branko, kada je to opazio, pocrveneo još jače. A srce u njemu nemirno kuca: ne, ne, nešto se promenilo, treba paziti kako govoriš. — Za svoju izvinu, Branko, ja ti još unapred kažem: da se nisam trpao, da nisam tražio tuđu štampu, da sam u saradnju zvat posle preporuke jednog



prijatelja, i da mi ta publikacija nije činila naročitu radost... Još ću ti više istine i ispovesti kazati. Dobro mi je došlo da prođem kroz novu probu, koja će me ohrabriti, ili obeshrabriti, svejedno, ali nekako smiriti... Ja nemam tvoju mirnoću! ja nisam što si ti! Sećaš se, oduvek mi je nedostajalo jasno osećanje da sam na dobrom putu. — A ko ga ima, Pavle! — Ipak, moj je slučaj sasvim poseban. Meni ide od ruke sve što preduzimam, ja lako pišem, ali dosta je jedna reč kritike, dosta mi je da sam bolje zagledam u svoj rad, i da klonem.

Maločas, ti reče, i s pravom, a sigurno i spontano: kome govorim kad francuski pišem. A mene je na tu reč znoj probio! Uplašim se da sam glupo, da sam rđavo radio, da popravke nema onome što sam učinio. To je grozno! U meni ima nešto još neuravnoteženo, možda bolesno! Ja sam ukrštaj rasâ, ja se sav kolebam, ja pod bolovima sazrevam!... Pusti me, pusti me, da ti sve kažem, samo tebi mogu sve kazati... Uz veliku energiju za stvaranje, u meni je stalan strah, jedno mlitavo pokoravanje svačijem sudu. Ja bih o tom mogao knjigu napisati, o tim mukama... To su valjda jevrejske muke... muke čoveka inteligentna, hrabra, poštena, muke koje sakriva Jevrejin dok osluškuje šta kažu o njemu oni koji nisu Jevreji, i čiji je svet... Idiot neki mi nasrne na život, a ja sam srmvljenj ja se sam smrvim! Ništica neka me kritikuje, a ja osećam na sebi šapu zveri, i krvav sam! — Branko spustio glavu duboko i ćuti. Tako, do sada ipak nije znao Pavla. Srce mu lupa uzbuđeno, plakao bi. Dva druga istovremeno jedan drugome dohvatiše ruku. — Slušaj, Pavle. Pre svega, stariji sam od tebe skoro godinu dana. Zatim, jednostavniji sam, prostiji sam, i zato jači. Ne guraj se u bolest! Sve su to nemiri mlada čoveka, i isti kod Jevreja i Hrišćana. Savlađuj se. Ne slušaj nikoga, radi... Ja sam se maločas grubo izrazio. — Nisi Branko ti nemaš grubosti u prirodi. — Ne zameri. Ja sam iz malog sveta otišao u malo veći, i još je palanka u meni. U tebi se razvija svetski čovek, i ja to ne mogu dobro da shvatim, i odmah strahujem da će te svet odneti i od nas i od mene. Sebičan sam, prosto. Inače danas, posle Italije, i ja dobro znam da je književniku, naučniku, umetniku potreban svetski duh.

Za tri meseca dana sam u Italiji više sazreo nego u Beču za godine, i nego otkad uopšte za knjigu i školu znam! Rim, daj mi Rim, Gospode Bože! pa makar otsad pisao na italijanskom jeziku samo... Eto vidiš kako je čovek ličan!... Pokaži mi dakle slobodno šta si napisao na francuskom jeziku. — Jedna mala novela, ali iz naših krajeva. Vidi kako je lepo izdanje. Naravno, ja sam ga platio, i, kako ti pametno reče, čitali su je samo dva, tri prijatelja... Prevešću je i na srpski, to je đački naš život. — Samo radi, Pavle... A da svi imamo časove sumnje, evo ti moj primer baš u ovome momentu. Govorim o Italiji, spremam se jednako i kod tebe u Pariz, a šta je moj najverovatniji i najbolji slučaj i mogućnost? Ako, a k o stečem doktorat, postaću najviše profesor istorije u Bogosloviji. Ako se pokaže u meni prava sposobnost za čisto naučni rad, onda, ono što me najviše može usrećiti, to je mantija kaluđera i fruškogorski manastir sa sjajnim otsustvom biblioteke... Kako život već plaši!... Hajd, recimo da je to sve još daleko... Hoćeš li posle večere da malo prošetamo kraj Tise?

Tisa je reka kraj koje bi čovek, ponekad, mogao pomisliti da je zbilja mir na nebu i na zemlji. Na žalost, između ta dva mira nikakve veze. Nebo se u tom kraju ne seče sa zemljom, vodom, i ljudskim staništima. Ono lebdi otsečeno, daleko, tuđe. Pobeglo je od čudnog isparenja, gustog, i mnogo mokrog, koje davi i gasi, hoće i zvezde da pogasi. Pobeglo je možda i od čudnog sveta koji se sav pretvorio u kukuruz. Još su sva polja puna kukuruza, a već su puni kukuruzom ambari, tavani, dvorišta. Po ulicama je prosuto kukuruzno zrno, po svima stazama ga ima, u svima džepovima ga ima, međ prstima ga ima. Čamci i dereglije na



Tisi teški su kao olovo. Na nekim mestima vide se jake široke daske prebačene između obale i dereglija.

Obala je pusta. Svet je umoran, a prilično je i zahladnelo. Samo se od vremena na vreme javi na onim daskama neki kratak i graciozan akt života. Neko mlad je pretrčao tamo i natrag, i nestao. Neko je objahao sredinu daske, previo se trupom, i pričvrstio ispod daske upaljen fenjer. Isparenje je odmah obavilo žižak velom. Neki dečko skače po dasci na jednoj nozi i vesla u vazduhu rukama. Tamo dalje, neko, kao žive terazije, stoji na dasci i na dve strane zahita i prosipa vodu iz vedara, sigurno pere vedra. Tisa je mrtva. Niti se talasa, niti šumi, niti odbleskuje. Mesto vodenog romorenja čuju se lopate u kukuruzu. Ili okidaju i pregrću kukuruz, ili se pravo zabadaju u pregnuto. Pavle prolazi pored toga, i ide dalje. Ima jedan zanimljiv rukavac Tisin, kuda su ranije mnogo išli Branko i Pavle, i mnogo vodili i devojčice, da ih plaše ponorom. Ponor je bio vrlo bezazlen, ali oko njega je stojao zanimljiv svet bilja i životinja. Rogoz i sita čine čitavu šumu, a u šumi tma sitnih pokreta kratkih života i isto tako kratkih smrti. Muvu pritisne u blato ogroman barski komarac koji ide kao na štulama, a komarca odvuče nešto nevidljivo što se odalo samo uzdrmanim vrhovima šaša. Ništa pri tom pisnulo nije, šaš je opet miran. Što kaže narodna: prošao nešuš i ni šušnuo nije. Tako se tu rađa, tako umire. A spolja nikakvih promena. Melanholija tmolih vodâ. Iznenadi ponekad svirep aristokrat, vidovita barska ptica, koja tu svraća samo na lovište.

Branko je prilično zakasnio. — Izvini, molim te. Kod nas ima starog sveta, i svaki čas nekom nije dobro. Baka moja je izmislila da sevanje u njenom ramenu odumine kad joj ja masiram podlakticu. A otac moj svaki čas napravi neku scenu... Kako je ovde tiho. Toliki svet tu živi, i mrtva tišina. A u jednoj porodici od nekoliko članova, nikad mira... U našoj kući, svemu je kriva sirotinja. A siroti smo zato što nas je mnogo na jednom očevu vratu. — Moja mati kaže da tvoj otac ima rđavu narav, da je tvrdoglav. Ona mu je više puta udešavala neke zarade, ali se to uvek svrši kako ne treba. Ama, ne znam kako je to s tim naravima: svako onu drukčiju narav zove rđavom. I ja bih rekao da moj otac ima rđavu narav, a on opet kaže da moja ne valja, da je lakomislena: ti i tvoja mati, veli, vetar od vetra! — Branko se slatko smeje. — Jeste, ja sam po naravi sušta mati, i gospa Leposavi mojoj uvek sve dobro. Ja zaista volim bezbrižnost i šalu, i ako nije o radu reč, ja sam, ako hoćeš, i lakomislen. Znaš kako pesma kaže:

Kulu zidam, bašču sadim,

Ni na nebu, ni na zemlji,

Već na grani od oblaka.

E, to smo ti, ja i moja mati. Ja uzmem tamburicu, mama sedne do mene, pevamo, kao da brige na svetu nema... Ali što se spoljašnosti tiče, isti sam otac. I to mi ne valja, mada je otac, mora se reći, mnogo lepši od moje gospa Leposave. Sve se pribojavam, jednog dana će se kroz tu sličnu spoljašnost promoliti možda i slična duša... Šta veliš? Odjedared, kad uđem u godine, a ja gospodin Toma po naravi, po običajima, ko zna, možda i po „opredeleniju”:



sirotujem i hranim nekoliko generacija. Vala nećeš! Neću se ženiti. Kamilavku, pa u arhimandrite. Ha! ha! Biću feš kaluđer, je li?

Pavle, siromah, skoro sasvim ćelav, i nehotice upre oči u divnu kosu Brankovu. — Što kosa može da bude ukras!... Ako je pustiš, po kaluđerski, pa ti po ramenima padne, bogami će biti greha zbog tebe. — Jeste, što kažeš, biće greha možda zbog mene, a i od mene. Kako mi je glavna lepota u frizuri, a crkva mi baš nije jaka strana, ja ću kao ona bosanska đevojka: l'jevom rukom kosu gladi, a desnom se Bogu moli... Oj, oj, oj! — Branko odjedared poče da peva, a Pavle prihvati:

Oj, oj, dan u dan,

Svaki dan,

Po jedan,

Lep šaran,

Pohovan.

Dan u dan, dan, dan, dan!

Uritmili korak i, kao đačići, sve brže i brže pevaju i koračaju, dose ne se zaduvaše toliko da su morali stati. Sad nastade smejanje. Veselo detinjasto smejanje. Odjedared se ču oštar pisak poljareve zviždaljke. Jedan, pa još tri kratka. Pesma se preseče. — Čovek je u nevolji. Šta može biti? Nije još suviše kasno. — Odjeknu još pucanj iz puške, i onda ništa više. — Ko ti zna. Možda je samo nekoga plašio, a možda je neko izgubio glavu. Tisa bledi nekim suhim belilom. Mesec svetli kroz tanke oblake, i još mu se svetlost meša sa isparenjem. To je ona hladna i mokra mesečeva svetlost na Tisi iz koje sve beži: ni mušica ni ptica neće kroz nju da proleti. Drugovi žure ka varoši. Između dve granate vrbe, ciganska busača. Ciganin nakupio okoraka, naložio vatru, spremio žar. Žar je modra, i u nju sipi vlaga.

Ciganin dohvata iz čančića sitnu ribu i baca je živu na žar. Za trenutak, ribice su mirne. A kad zaboli, počnu skakati uvis. Ciganin razapne šake i ne da im uteći. Mala beličasta tela posuknu, pa pocrvene, pa pocrne i ukrute se kao da su drveni štapići. — Uh, ala je strašno što je riba nema. Veruj, Branko, sav sam se naježio, sve sam čekao da jedna bar mora zacvileti. — Jesi li ti, kume, bogati, čuo malopre pucanj? — pita Branko. — Jesam, pa šta. Vi valjda mislite: tamo se sad štogođ strašno desilo. A ono Mija polar švaleriše, i zabavlja curu, pravi se sila. — Odjedared, iz nekog čamca, ili s nekog nevidljivog mesta, neko reče nekom tihom glasom: laku noć. Branko i Pavle se pogledaše: kako je čudan taj ljudski pozdrav: l a k u noć. Svi se ljudi boje noći.

Život, to je kao čovek koji negde podaleko treba da stigne, i užasno žuri. Guta drumove; preskače potoke; padne u ledenu vodu, ali ispliva, okašljavi samo, ali s kašljem zajedno dalje žuri; strmekne se niz stenu, oćopavi, ubere neku motku, i dalje žuri; groblje obilazi, a opet ponekad tek nestane kao da je u ponor skočio. Gospodin Toma, šef kancelarije, sedi u ogromnoj sobi s nekoliko generacija kancelarista, i zgodno mu je da u tom „opštežiću”, sad pri onom sad pri drugom stolu, priča malo svoje nevolje, lične i porodične. Stariji i slušaju,



mlađarija tera šegu s šefom. — Kad hoćemo za nešto da znamo je li d a ili n e, nije potrebno više dugmeta brojati; zamislimo stvar, i gledamo šta će da otštepuje klimava glava gospodina šefa... Nije nam u dobroj koži stari... Tešimo ga, ali on žuri, žuri. — Još dve i po godine prošle — priča gospodin Toma — i jedva. Sutra čast, gospodo! Svršio moj Branko; svršio i njegov Pavle. I vreme je bilo... život žuri... eno moj Svetislav, stigao brata, i traži svoje mesto. — Život žuri, i u žurbi mu mnogo šta i poispada iz džepova.

Baba Brankova umrla pre godinu dana. Njen najmiliji unuk nije mogao doći. Sestri Brankovoj — ranila se sekirom — otsečen jedan prst na levoj ruci. Svetislavu pluća dosta slaba, i mora mu se preko leta stvoriti promena vazduha. Gospodin Toma je stekao klimanje glavom, a izgubio siguran prav hod. — Svejedno, daj štap. — Posle je gospodin Toma isto to kazao i kad je nekoga dana morao da uzme dva štapa. — Ne mari, može se i tako živeti. U kancelariji su, međutim, mnogo govorili o njegovoj smrti. Istina, smrt je istovremeno govorila o celoj kancelariji. Dva najstarija kancelarista, dva verovatna naslednika gospodin Tome, posvađali se oko nasledstva, i već nekoliko meseci ne govore. Gospodin Toma ih miri, naravno, razlozima neumesnim. Ne pomiriše se zavađeni, ali svaki od svoje strane dostavi svome šefu da „onaj balavac Kosovac radi na tome da, ako bi, ne daj Bože”... Kosovac je istinski polako utirao sebi avansovanje. On je bio najbolje školovan, imao neobično lep rukopis, sjajno je kalemio voćke u bašti gospodina senatora, i kazao je gospođi senatorovici vanredan lek protiv pega. Jednog dana, Kosovac dobi po licu i rukama neke sasvim neobične pege, oseti nesvest, muku, umor. Junački je neko vreme trpeo, i sve poricao, od straha da ne razudari glas po varošici, i stigne do obližnjeg sela gde se spremao da zaprosi imućnu devojku. Uzalud. Kosovac se nađe u bolnici, s teškim trovanjem krvi, i s prognozom da će lečenje vrlo dugo trajati. Kancelarija, u horu, mnogo je žalila m l a d o g čoveka. — Sve udara po mladima! — Izvan hora, ona dvojica kandidata pomirili se, lakše im došlo bez trećeg konkurenta. A u najmlađoj, Kosovčevoj generaciji, prvi do Kosovca vrši njegove dužnosti, oseća se sasvim kao Kosovac, i zastrepi pri pomisli da bi se autentični Kosovac jednog dana mogao živ vrasiti. — Nikad doći na red, a život žuri!

I u Pavlovoj kući je bilo tragova od žurbe života. Frau Roza išla lane u Beč kod lekara. Branko joj je bio tamo od pomoći u svakom pogledu, umeo i da je privoli da se zabavi sa srpskom đačkom kolonijom. Izgleda da je sirota žena tada prvi put proživela slobodno. Biva tako. Život žuri, kombinuje, i sastavlja počešće prvi banket s poslednjom bolešću. Ali od tog je frau Roza bila još daleko. Nije ta poseta lekaru ništa važno. Svi imućniji palančani jednoga dana počnu govoriti o specijalisti u Beču. I zatim, jednoga dana, pogode i put do toga specialiste. Palanci se to prikaže kao luksuz i šetnja onoga kome se šetnja do Beča može. Zatim se objavi da se pacient sasvim badava strapacirao: zdrav potpuno; može samo, ako baš hoće da šeta, svatiti u Beč posle jedno tri meseca. Posle se ne govori ništa više, ali palanka zapne svoju bežičnu vezu sa specialistom, i zna sve. Frau Rozi je počela guša da bubri, a očne lopte da postaju nekako tvrde i dosta isturene. Mnogo je uzbudljiva, usplahirena, na poslu prgava. Pavlu nije pisala jednu jedinu reč o tom da je bolesna, niti da je išla u Beč. Branko je morao na čast se zakleti da će ćutati. Jovi je prosto naređeno. — Pavle ima da radi, i da od kuće čuje samo dobre glase. Ozdraviću ja. — To je govorila frau Roza pred svetom. U Beču, međutim, na molbu i objašnjenje porodičnih okolnosti čula je ona od lekara svu istinu o prirodi svoje bolesti, ali to zadržala za sebe. Promenio se red u kući samo toliko što je frau Roza tražila od muža da malo više sedi kod kuće. Naravno, Jovu graničara to nije mnogo oduševljavalo, i on se izveštio da opravdava nužnost svog ranijeg načina života.



Frau Roza tad izmisli partije karata kod kuće. Odmah je pridobila muža za ostanak u kući, a ujedno učinila nešto i za Branka, odnosno njegova oca. Pozivan je gospodin Toma redovno dvaput u nedelji na partiju, a po dogovoru sa ženom, Jova je, Pavlu za zdravlje, puštao svoga gosta da dobija jednu određenu meru. Ne bogzna šta, ali redovno. Te partije postadoše vesele scene u domu frau Rozinom. Frau Roza se ne karta, ali razume kartu, i sedi pored igrača. A gospodin Toma, odlazeći sa partije, mogao je kupiti svojima malo šunke i sira, malo kolača i čokolade, i, za sebe, po jednu dve havane. O toj vrsti pomaganja gospodin Tome, frau Roza nije ništa napomenula ni Pavlu svom, a kamoli nekome u varoši. A Jovi je bilo zabranjeno da o tome i u snu sniva, inače je kraj kartama i u kući i van kuće. Frau Roza, kao i njen sin, imala je vrstu poštovanja za ljude s kojima bi se vezala dobročinstvom. — To je kod vas Srba kumstvo. — Jova graničar se prekrsti od nerazumevanja. Frau Roza se naljuti. — Tebi teško ulaze stvari u glavu. Sedi tu, da ti kažem. Sedi!... Ono što ću ti kazati, naučio je i mene i Pavla stari Isak, jedan sveti čovek, to da znaš, ako još ne znaš. Dobročinstvo je dar Bogu, i ne smeš ga pamtiti, niti gde zapisati, ni u pesak, rekao je Isak. I ne smeš očekivati da ti se dobročinstvo vrati. A ipak ti se ništa tako sigurno neće vratiti kao dobročinstvo, ništa, nikakvo potraživanje, nikakva intabulacija. Bog vraća dobro delo kad i kako hoće, ali vraća... Pavle je posle nosio knjigu da čita Isaku jednu srpsku poslovicu. — Uh, sad još i poslovice da slušam. — Sedi! Nema još ni šest sati, a i da ima nećeš ići dok ne dođu ljudi kolima za utovar onih burića... Poslovica ona kaže: Pusti, dobro delo niz vodu, a ti pođi uz vodu, dobro delo će te stići. Dopada ti se, je li? Isak je onda nama čitao iz Talmuda. — Uh, pobogu brate, Rozo! — Odmah ću biti gotova; sedi!

U Talmudu stoji: da nema siromaha koji ne učini godišnje bar četiri dobra dela ljudima i životinjama, četiri dobra u četiri godišnja vremena, po reči Božjoj... Ne slutiš ti koliko smo Pavle i ja činili Brankovoj porodici, ali zato je Bog dao da je Branko pravi brat Pavlu. Ma šta da snađe Pavla, Branko će ga voleti kao brata. Znaš li ti šta to znači, i za Pavla i za nas!... Pavle i ja ostavljamo novac da Branko ide kod Pavla u Pariz... Sedi! gotova sam. Kaže Isak: ako prebaciš dobročinstvo, i osramotiš onoga kome si dao i učinio, napravio si ga siročetom, jer je dobročinstvo kao otac i mati, i onda onaj što je ponižen i ostavljen, plače i čita kadiš. — Šta ti je to? — To je divna jevrejska molitva siročadi za njihove roditelje... Frau Roza obrisa oči, i uzdahnu duboko! — Idi sad. Čujem kola i ljude. — A kad je Jova otišao, frau Roza se zatvorila u svoju sobu, i dugo je plakala. Molila je valjda i ona kadiš, sirota žena, usamljenica s jednim jedinim sinom.

Karta je zao drug, karta seje razdor i mržnju i svako zlo. Jova i gospodin Toma zavadiše se pri kartanju. Oštre reči, uvrede, sav talog čovečijeg srca, koje ume zlo da misli i radi. Jova nije svome gostu prebacio dobročinstvo, ali je učinio da gospodin Tomi odjedared sve bude jasno, i bude mu jasno da mu je i ranije bilo jasno. Izišao je iz Jovine kapije posrćući, utučen, unižen, samounižen. Kod kuće, nikom ništa nije rekao, zatvorio se u sobu, nije odgovarao na kucanje. Odjedared je i svima ukućanima sve postalo jasno, i svi se stideli svoga ćutanja nad kartanjem gospodin Tominim koji se nikada nije kartao.

— Strašno neprijatno. Dobro što Branko i Pavle još nisu došli. — A možda bi baš bolje bilo da su tu; njihovo prijateljstvo bi sve popravilo — razgovarali su Svetislav i gospa Leposava. — Gospa Roza i ja nismo se posećivale, ali ću, bogami, sutra da nataknem onaj moj izlizani somocki šešir, i otići ću do nje. To je pametna žena. — Sutradan je frau Roza došla Kalenićevima, sve prikazala kao sporečkavanje oko karte, molila da ublaže gospodin Tomu, izvestila da će Jova doći da se izvini. S druge strane prihvati stvar gospa Leposava, i



dve žene popraviše, kao često, što deset ljudi pokvare. Gospodin Toma opet ide u kuću Čajnovićevih, i to baš na kartanje, samo se sad kartaju i frau Roza i gospa Leposava, i gospa Leposava više dobija nego njen muž.

Jednoga dana, baš pred dolazak Brankov, gospodin Tomi je jako pozlilo u kancelariji. Pao po stolu bez reči. Čula se zamutila, čovek ne zna za sebe. Preneše ga prvo do lekara, pa onda kući. Nesvest, slabost, hladne utrnule noge. Osam dana je ležao stari gospodin, pa ustao, i na nogama dočekao sina. Ali viđenje nije bilo veselo. Branko se zaprepastio: kako se otac njegov promenio. A i Babe se setio. Seo, i očima traži Babu. Gospođa Leposava okrete tužno na veselo: — Ode nam Baba, sine, okrnji se naš veseli front. Ali ne mari, tu smo još ja i ti, a i Ana nas junački pomaže sa svojim smejom i sa svojih devet prstiju. Mi ćemo sutra tatu veselo otpratiti u kancelariju, i sve će opet biti dobro. — Gospodin Toma se zbilja vratio na rad. Ali je lekar kazao Branku: — Šlog, šlog, mladiću moj! — Branko se trže: kako ta šaljiva reč može da bude ozbiljna i kobna. — Šta da se radi. Star čovek, istrošen... to nas sve čeka, svaka smrt je naposletku šlog.

Ne valja što vaš otac ima tako razdražljivu narav. Uklanjajte od njega što ga može uzrujati. Kad je brat vaš položio maturu, naravno sjajno, stari umalo ne umre. O koncu visi on. Ali kako je uvek živeo skromno i umereno, može još potrajati. — Branko je osećao kao da kroz njega pirka hladan vetar, i da će sad u njemu da počne padati kiša, ili možda sneg. Setio se kako se otac njegov koliko juče uzrujao kad je čuo da Branko još radi veliki rad, i da za tezu za doktorat treba još oko godinu i po rada, i možda za sve to vreme bavljenje na strani. — A sad mi eto doktor kaže da uzrujavanje može kod njega da prouzrokuje smrt. — Branko srete gospodin Joksima, i s njim nastavi razgovor. — Teška je stvar sačuvati našeg oca od svakog uzrujavanja, kad niko od nas još ne može da ga zameni u domaćim brigama. U našoj porodici je sve još problem, a eto i Svetislav već na universitetu. Kako ćemo isplivati... šta će biti ako otac umre. — Čekajte, Kaleniću. I ja sam izišao iz sirotinje. Brige ne treba maziti. One prolaze kao ženski kaprici, a svet ovaj dalje drže muškarci... Stari vaš je naravno vaš, ali on je i star, i mora biti bolestan, i mora i umreti. Baba vašar bila suvo zlato, čokolada jedna među našim damama, pa ode! Znate li da sam zasuzio za njom, ja, matori cinik, koji se ne uzrujava lako... Gospodin Tomi su potrebne radosti i gledajte da mu priređujete radosti. — Branko se nasmeja gorko. — Kad bi moj otac umeo da se raduje. Juče baš, zbrinusmo brigu kako i s čim će Svetislav na studijama dok ne prođu još šest meseci i moja stipendija ne mogne preći na njega. Opština bez reči prenosi na Kaleniće stipendiju za daljih četiri ili pet godina!

Pavle moj, naravno i njegova mati, i sad me dočekaše, mene i moju brigu, kao da sam njihov rođeni — a mom ocu sve to nije razlog da bude i Bogu blagodaran i radostan! Sur čovek; orlušina neka je u njemu. — A taj mladi Čajnović, izgleda, vanredno, sasvim osobito neko stvorenje... Ne znam da li vam je pričao. Ovih dana se vratio s robije onaj nesrećni kaplar Radivoj. Još mlad čovek, a neće ga niko u službu. Pavle Čajnović mu dade mesto, i to baš u kući njihovoj! — Ko je Pavle, to ja najbolje znam, gospodin Joksime. On je meni i najbolja i najmilija potvrda za moje vajkadašnje verovanje: da su Jevreji, u ljudskom društvu, jedan od najčovečnijih elemenata... Možda i zato što nemaju državu... Igra kompensacija, gospodin Joksime, strašna je i skupa je. — Čujem da vam je i teza o Jevrejima. — Jeste. Jevreji između Dalekoga istoka i Grčke. Zalazim u religije, u filosofije, o istoriji da ne govorim, i sve više znam da su Jevreji, ako ne najjača, ali možda i najjača, a sigurno jedna od najduhovnijih rasa... Opet kompensacije... zato možda i nemaju državu… Lepo kaže jedan



veliki rabin njihov: Jevreji žive i traju procesom ugljena pod zemljom, koji nastaje strahovitim pritiskom, razvija zato strahovite energije, koje se posle pretvaraju u svetlost i toplotu... Imate pravo, gospodin Joksime, grabe oni materialna blaga, ponekad i načinom odvratnim. Ali to je onaj drugi njihov problem, grozno pitanje nemanja tla, nemanja jezika, nemanja debelog mirnog korena. Koren je za sve ljude, i životinje i biljke, duboko u zemlji. Kod Jevreja, koren se vuče za njima, i čuva se i zaliva veštački, i to održavanje staje strahovitih sredstava... Pa i tu se odlikuju nečim naročitim Jevreji, mislim, pri sticanju i grabljenju. Skoro nikada ne prisvajaju, kao drugi ljudi, nekim mrtvim i krutim pravima; nego od svega načine živ akt, rad, pomaganje, i kroz to poseduju i imaju novac i moć...

Krije se u njihovoj takozvanoj grabeži nešto tajanstveno, što bi trebalo otkriti, što bi se i samo otkrilo, i možda prestalo da postoji u ružnoj svojoj formi, recimo, isključivo jevrejskih menjačnica i banaka — kad bi prestala mržnja i hajka na Jevreje... Zašto svet mrzi Jevreje? Ta mržnja je čist porok ljudski!... Kada god su nastajala gonjenja Jevreja, u vreme Rimljana, u Srednjem veku, pa i danas, nisu gonioci mogli da ukažu na neki nemoral ili nečovečnost Jevreja. Zašto ih onda gone, preziru, mrze... — Ja, dragi Kaleniću, ne mogu još da se konvertiram... Znate, nisu svi Jevreji Pavle, a nije sav Pavle Jevrejin... Naravno, oprostite, ne mislim reći da vi ispisujete ceo svoj rad s Pavla... Međutim, kao pravnika i sudiju, raduje me u svakom slučaju što vas baš pravda nosi da na jedan dosta redak način mislite o čovečanstvu.

Došao je i Pavle, i iznenadio palanku na sve strane. Doktor Jovanović je našao da nije dosta svež. Apotekarica: da je „do ludila elegantan”. Apotekar: da je odmah tražio neke mnogo jake praškove za spavanje. Poštarka: da joj se gospodin Pavle, srce moje, hladno javlja. Kreditni zavod: da je Parizlija uneo u zavod hartije kojima bi se na berzi mogao napraviti dar-mar. Više nego Kreditni zavod, radovao se Branko čitavom sandučiću stručnih knjiga za svoj rad. A Pavle se opet radovao ogromnom napretku Brankovu u francuskom jeziku. Obojica se bezmalo raduju da Branko ode u Pariz na tri meseca, a zatim, ako bude mogućno, na tri meseca u Rim, a ako ne, svih šest meseci da provede u Parizu. Njih dvojica, kao da se sve više vole. Imaju potrebu da to na neki način jedan drugom i kažu. — Ništa nas na svetu ne može rastaviti. Nas vezuju duhovna srodnost, i nema ni jednome od nas zasebne budućnosti.

Mi smo dva imena u jednoj istoj budućnosti. Savremenici, ako su srodni duhom, to je najveći rod, najbliža svojta. — Ta ti je reč odlična, Branko. Roditelji su druga generacija. Mi s njima živimo uglavnom samo detinjstvo i mladost. Sav ostali život je među drugovima, među savremenicima. Ja sam to još kao dete osećao, i strašno sam voleo vršnjake svoje. Ti se sećaš, je li? Nema čovek u životu ništa drugo do savremenike svoje, druže, veruj! U prošlost ne može niko. U budućnost, koliko njih odabranih će svega ući! Svima ostalim ljudima ostaje, od svet ljudstva, samo šaka savremenika!... Nikada zato nisam mogao razumeti — što se u ovoj palančici nesrećnoj neprestano čini — kako ljudi mogu stalno ogovarati i ponižavati i prezirati svoje savremenike!... Pa s kim živiš onda, idiote, i kakav ti je život, ako je sve oko tebe gadno, i nisko i smešno! Nisi onda sigurno ni ti bolji, jer si samo deo t e zajednice, i nijedne više, dok svet i vek traju!... Ja, Branko, sve svoje savremenike volim, i vidim mnogo dobrih i plemenitih ljudi među njima... Ali, nemoj zaboraviti, druže, za svaki slučaj, i ma šta da nas snađe, sve bi moje „savremeno” potavnelo, ako bi me ti zanemario. — Drugovi se pogledaše ponosnim pogledom. U toplom ćutanju sreće i vere šetali su još čitav sat. Budućnost sigurna, savez za budućnost sklopljen, ura!



U sobi Brankova oca, staromodni zidni sat udara kao da je u groznici, otkucava već po drugi put pet sata posle podne. Stari porodični satovi, pred kojima se rađa i umire, uplaše se tako i izgube hladnu krv satova, kad se u porodici izrodi nesporazum i zapreti kob. — Da ti je otac rentijer, pa da ti i bude da se zanosiš za tvojim Čivutima, i da radiš godinama jedan rad koji ja prosto ne razumem.

Jevreji između Dalekog istoka i Grčke, u svetlosti kulturno-filosofijske istorije, jedva sam to i napamet naučio — kome to treba, pitam te! Jevreji tvoji znadu samo za novčanu istoriju i filosofiju... stiču, imaju, dobro jedu i piju i kad na sinove svoje troše, onda imaju deset puta više još za sebe... Što nisi frau Rozu uzeo za doktorsku tezu, ispala bi tema mnogo kraća, i nekome bi možda i koristila... Znaš li ti, ili ne znaš, da cela ova kuća jedva čeka da počneš zarađivati, i nešto u kuću donositi!... Dosta je školovanja i studija! Svršio si! Niko ti ne brani da i posle čitaš i radiš, ali treba da misliš da i zaradiš. Stipendija ti ide još samo pola godine! Šta ćemo onda? Pariz, Rim, Pariz, samo to čujem... Da bi se još otegnula i ta teza, i tvoje lutanje po svetu... Ovde se prsti lome za hleb, da bi tvoja teza mogla da se oteže u slavu Čivuta! Jesi ti pri Bogu, Branko! Stigao i Svetislav, a stariji, mnogo stariji njegov brat još ide u školu i dere klupe... — Namučen stari činovničić pogleda sina nekako ljutito, skoro sa zavišću. Nastade strašan porodični trenutak: zamor onoga koji je davao i brinuo, i stid onoga kojije primao. Našli se oči u oči ne otac i sin, nego dva čoveka, onaj koji je radio i živeo sa stalnom računicom u svesti i onaj koji prvi put vidi zderanu masku s lica na kojem bi mogao zamisliti sve drugo samo ne masku. Ugasiše se u jednom burnom momentu otac i sin, kao dva dogorela plamička. Zagramzio za životom i odmorom tako reći mrtav starac, i zaveza se tvrd i hladan čvor na najpunijoj žili mladog čoveka. Starac srdito uzdrhtalih obraza ćuti, ali kao da hoće da kaže: E, tako sad znaš! — A sin, bled i sklopljenih očiju, ćuti, ali kao da hoće da kaže: Zar tako! E, sad znam! — Između oca i sina se provalio ponor.

To zaista nisu savremenici. Kad bolest i smrt stanu opominjati starce da oni u nov život ne mogu ući, preseče se nešto između dve generacije. Ljubav se tad počne tragično boriti s nagonima u obe generacije. Taj trenutak je nastao između Branka i njegova oca. Gurdi se nadimaju. Stari sat udara očajno. U gospodin Tomi se borba odjedared obrnu za 180 stepeni. Ljubav prema sinu, prema sinu koji se zove Branko Kalenić, preli naglo svu dušu starčevu. On se ispuni stidom. Ali sin se ispunio novom svešću, hladnom računicom života i stvarnosti. Zar tako! — Starac se uplašio od sebe i onoga što je rekao, poteče sinu da ga zagrli i moli da razume i oprosti. Pozli mu, stade da zapleće jezikom, i sruši se Branku u naručje.

Posle četiri dana groblje odnese gospodina Tomu. Sve je bilo pristojno i mirno. Mala kućica Kalenićevih našla se bez glavnog prihoda, ali je iz kuće otišao na sirotinju večito ljut čovek, pa je sirotinja sad ostala smerna, sa simpatičnim svojim crtama. Magistrat je pomogao porodicu u prvi mah, i pojačana je akcija da se Svetislavu daje pomoć za školovanje dok se bratovljeva stipendija ne oslobodi. U trpezariji Kalenićevih skupljalo se tih dana mnogo sveta. Gospa Leposava je crno povezana, ali oči su, kao uvek, vesele. — Ne mogu da jaučem, ne mogu. Izgubili smo hranitelja i starešinu kuće, i deca oca, ali ja imam kćer i unučiće, i imam dva sina, dva... gospa Leposava sad briznu u plač. — I plačem i radujem se. Ta deca, to je radost moja, gospa Danice. Kad njih vidim, nema više zašto da plačem. A za njih, gospa Danice, ne bih radila, u nadnicu išla, nego bih za njih na robiju išla. — Oči joj svetle, kao da Boga gledaju. — Eto to pokojni Toma nikada nije mogao da vidi, i da zna da smo mi cpećni ljudi, da sirotinja nije uvek crna, da i sirotinja prolazi, ako Bog da.



Kalenićka je, idući poslom ovamo-onamo po kući, čula bila nešto od onog razgovora između oca i sina. Za nju to nije bilo ništa novo; njen muž je češće dizao glas i uvlačio sve članove porodice u odgovornost zbog njegovih briga. Branko je materi kazao nešto malo više no što je ona znala. Pavlu je kazao još više, a sve nije kazao nikome. U mladića kao da je grom udario, i ostala samo paljevina i suša. Članovi porodice znaju jedno drugom najosetljivija mesta, i kad hoće, ranjavaju teško, pa i ubijaju. Vukao se Branko po kući kao smlaćen. I onda rešio da otputuje na selo rođacima svoje matere. Pavle to nije odobravao, Ali Branko je ostajao pri svom. Tiho govori, a oči mu pune sleđenih suza. — Ostavi me, moram se sabrati sam. — Ali ja to baš neću, Branko, da si sam. Nisi sam! — Branko uzdahnu: — Videćemo, Pavle. I ovom trenutku kida se u meni ono najličnije, i moram ostati sam. — Na selu je probavio četrnaest dana. Pocrneo nekako, dobio prvu jaku boru na čelu. Razgovor sa seljanima dobro mu je činio. Selo je hrabrije od grada da živi i da umre, da se bori i da rezignira. Selo je čovečnije od grada. Branko se krhao, i rešio da se skrha. Jednim ponositim, ali i očajnim udarcem raskrstio je s Rimom i Parizom, s tezom i s Jevrejima, i vrativši se kući dao molbu za nastavnika, privremenog suplenta za istoriju u gimnaziji u kojoj se i sam učio, ali u koju se nije mislio vratiti. Na Pavlove proteste i intervencije, odgovarao je mirno kao da detetu odgovara: Videćemo, Pavle. — Od te superiornosti Pavle se čisto zastideo, i ućutao. Frau Rozi je kod kuće kazao: — Da znaš, mama, da su to duboko rđavi znaci. Ako se Branko ne podigne, sramota je i grehota i od Boga i ljudi...

I još bih nešto hteo da ti kažem, ali ću za sada ćutati... Videćemo — nasmeja se gorko — to je sad Brankov odgovor na sve. — Branko je brzo dobio postavljenje, i još za Pavlova boravka u varošici počeo rad kao nastavnik u srednjoj školi. — Nema više šale, Pavle, ja sam u životu... Rim i teza ostadoše van života, kao sve lepe stvari... I Verica Panić ostade van života, kao sve lepe stvari. Jutros smo se sreli i učtivo pozdravili... I ona je volela Rim i tezu. — Na kuću Kalenićevih sad tek pade tuga. Sirotinja zapregla mladu žrtvu. Slom u Branku je bio očevidan. Mati njegova se savija oko njega, i razgovara ga, i traži drugi izlazak iz nevolje, ali Branko mirno odgovara samo jedno: — Videćemo. — Svi su profesori smatrali da je Brankov ulazak u praksu na srednjoj školi samo prelazan stadij. — Vi ćete nastaviti rad na tezi, sredićete prilike u porodici, i preći ćete iz gimnazije kuda treba. Tako je bilo s tolikima drugima. Ne dajte se, Kaleniću! — Videćemo, gospodin profesore.

Pavlu jednoga dana reče Branko ipak više. — Možda imaš pravo, možda će mi se vratiti energija da polako, od ferija do ferija, kad ispratim maturante, nastavim rad na tezi, i svršim je; možda. Ali ne radi se sad samo o tome. Ja sam opasno pogođen, presečen, i ne mogu više biti ono što sam bio. Ni senka moja ne može zaboraviti šta sam doživeo, kako me je udario rođeni otac, kako mi je presekao put, kao dušmanin!... Ja sam jednim mahom izgubio, tako se to kaže, veru i nadu, a stvarno, izgubio sam moju vedrinu, Pavle, moju sposobnost, neocenjivu, da budem zadovoljan uvek sa svačim, pa i sa ovim što je sad tu! Da je od Boga došlo, ja bih bio vedar i zadovoljan; ali je od oca došlo! Strašno! Da je od Boga došlo, ja bih se paštio za ono dalje. A ovako, ne mogu... „Promenio” sam se, kako mi danas reče tvoj prof-Ćira matematičar, koga sam evo, stigao pre nego što sam mislio.

— Branko, sve je od Boga!... nemoj huliti... nemoj epizodu života smatrati opredeljenjem... sećaš se Joba, u Bibliji. — Sećam se. I pristajem, dobro, da je od Boga došao i gospodin Tomin razgovor sa mnom, ali je onda od Boga i to da od letos počnem ispraćati maturante, i onda me nemoj tešiti. — Pa kad bi baš i tako bilo, Branko, Bog će ti pomoći ako ti njemu pomogneš, pomoći će ti da u gimnaziji postigneš sve što si mislio da se samo daleko



od gimnazije moge postići... Sećaš li se, Branko, da sam ja sita i papuče prodavao... možda ću ih opet prodavati... ali ću zadatak svoj raditi i s Božjom pomoću dovršiti. — Pavlu drhću usta, ne može da govori. Ali Branko je uporno gorak. — Prof-Ćiri nisam mogao stihove odgovoriti, a tebi mogu. Dante, u Komediji, sa dva stiha, divna i strašna, ispriča: kako je„koplje jednim udarom probolo i čoveka i njegovu senku na zidu”. Lepo rečeno, je li? E, tako je i sa mnom. Ubi me udarac i kroz senku!... Oj, groblje, dođi i nosi još jednog odlikaša! Mnogo je i dva! — Prestani da huliš na Boga, Branko! — kriknu Pavle očajno i srdito. Šta ti je? Imaš li ili nemaš blagorodstva duše i Boga u sebi? Savlađuj se, kao što si mene učio da se savlađujem. — Pavle odjedared poče da jeca: — Branko, druže, šta je ovo od nas! — Branko steže Pavla u zagrljaj. Stari čupavi pas frau Rozin se prope uz drugove.

Frau Rozino zdravlje slabo. Pavle neće da ide dok ne vidi kako će dejstvovati nov lek. Frau Roza navaljuje, čak energično navaljuje da Pavle tačno na vreme pođe. Ona zna napamet sve što Pavle još želi da nauči, i zna i za njegove ambicije, da se stalno uposli u jednoj pariskoj redakciji stručno finansiskog lista. Ona drži u glavi sve rokove, i vadi polako Pavlove stvari i sprema ga. Poslednjih dana se bolje oseća i popravila se.

— Baš zato bih, mama, malo hteo još malo da ostanem. — Nemoj, Pavle. Srce je srce, a glava je glava, a rokovi i računi su u glavi. — Pavle odjedared oseti neki ponos što mu je mati tako jaka žena, zagrli je nežno i stade je u šali hvaliti. — I pametna si, majkice, i mnogo si dobra za mene. — Pa dobrota, sine, i jeste u pameti i u snazi. Tako nas je učio Isak, sećaš li se još? Jesi li bio skoro kod njega? Ja ne mogu, ne stižem, a često i ležim. — Bio sam, i razgovarali smo o Branku. Ja mu pričam kako je Branko utučen i uvređen, a on kaže: Pozdravi Branka, i reci mu da uvređeno srce ne sluša, „uvređeno srce je gotov rat”. I reci mu da čovek nikada ne zna šta se zapravo s njim događa. Jer, po Božjoj volji, događa se često ono što čovek ne vidi, što je sakriveno u onom što čovek vodi. Znaš priču iz Talmuda: Uplašio se Adam, baš kao sada Branko, pa i ti, kad je video da zalazi sunce; veli, u tami će sve propasti. A Bog mu dade dva kamena: jedan se zvao tama, a drugi senka smrti; i rekao mu da ih tare jedan o drugi. Iskočila vatra, sine. I iskočila radost za Adama.

Pošto je Pavla ispratio na voz, Branko se vratio frau Rozi da malo posedi s njom. Pričao joj, da je najzad pristao da primi ljubazni poziv Pavlov da možda već o Božiću ode do Pariza. — Zaradio sam neočekivano, na prevodilačkom poslu u magistratu, a tamo ću s Pavlom deliti stan i hranu. — Ništa ne brini, samo idi. I ne čini nažao Pavlu nikada. Ti si njemu najbolji drug i brat, i on to zna i kad spava... Zbližavajte se još... Ako se budem ovako osećala kao sad, ići ću i ja s tobom u Pariz, da znaš. Da vidim u Parizu moga Pavla, moje dobro dete. — Isturene tvrde oči frau Rozine još se više ukočiše, ali potresna je bila ta slika matere utoliko više.

Branku je mati udesila u malom sopčetu iz baštice „kabinet”, a Pavle je slao knjige. Postepeno je Branko zavolevao đake i rad u školi. U gornjim razredima opet ima interesantnih mladića. Davao je Branko privatne časove iz grčkog jezika, i zarađivao nešto preko plate. I to je donosilo radosti. Palanka je visoko cenila mladog sugrađanina, pa je i to donosilo neke radosti. Svake subote, stari profesor istorije, sada u pensiji, dolazi kod Branka na ručak, a posle u kabinetu razgovaraju, pa je i to donosilo radosti. — Navikavate se, dragi Kaleniću? Moći će se i tako? Malo će sporije ići s vašim radom, ali vi ćete stići. — Kako bih vam rekao. gospodin profesore, ja svoju karijeru ne vidim kao stizanje, nego plivanje. Isplivam, pa potonem, pa opet isplivam. Počeo sam dalje da radim jevrejski, ali vidim da je



mala vajda od toga. Trebalo mi je još dva, tri meseca rada sa stručnjakom. Postavio sam rad na široku osnovu, i sad ne mogu lako pod krov... Tonem i u domaće brige, i opet isplivam iz njih. Kupim sestrićima cipele, i radujem se što sam ih obuo — lepa su deca, sve im dobro stoji — ali ona začas pocepaju cipele; ja se onda ljutim, brinem za nove cipele, i onda se opet radujem... Svetislav je sad na mom mestu u Beču; i njemu treba činiti radosti, da bismo se onda i mi radovali. I tako dalje... Juče sam pročitao u jednoj lepoj francuskoj knjizi: da mladost od svega najbrže prolazi. Ne mislim afektirati sa ovo nekoliko sedih dlaka, nego hoću da vam kažem: dok izvučemo Svetislava, neće mi više ličiti, što rekao moj pokojni otac: „da derem klupe”; da upisujem semestre za Jevrejski jezik, da polažem doktorat.

Palanka bi našarala „novom” doktoru na kapiju onaj znak koji šara matorim udavačama. — Kaže mi gospodin Joksim da vas nagovara da počnete istoriski roman. Slažem se s gospodinom Joksimom da u vama ima umetnik. — Ako ima, utoliko bolje po istoriju. Sve traži umetnika... Ne, roman neću započinjati. Zadovoljan sam da živim i umirem s mojom istorijom. — Znate li da vaši đaci prepričavaju vaše časove po celoj varoši. — Kao ja nekada vaše. — I pretstavljaju vas kako oduševljeno govorite. Odlično vas pretstavljaju, zlatni su... Vi, Kaleniću, palite duhove, zanosite mladež, vi ćete sigurno... Samo mi to nemojte spominjati, gospodin profesore! Ti zapaljeni duhovi, ti odlikaši, ti talenti, ti vedri mladići, s lepim svedodžbama i s krilatim voljama, polaze odavde kuda! kuda! kuda! — poče Branko odjedared skoro da jauče. — Bili ste profesor, ispraćali ste nas, i druge. Kuda? dokle? zašto samo dotle? ... Ej, kako se jasno sećam scene tamo u vratima gimnazije... Kako je brzo došlo, i kako je neočekivano došlo da ja stanem u ona vrata među one koji ostaju... Kada god bude došlo do tog ispraćaja, isto ću se pitati, i, čini mi se, kad maturanti zađu za poslednji ćošak, zaključaću se u svoj razred i čupaću kosu s glave... Kuda? dokle? zašto samo dotle? — Danas vam je opet teško, Kaleniću. Ja ću da odem, a vi uzmite i čitajte nešto, čitajte stare Grke, molim vas, Grke. Grci su tragične stvari veselo i mudro pričali... Šta ima čovek od života? Što i mreža puštena u more, od mora. „Puna je vode, a zadržati ne može ništa...” Ponesite fenjer. Kaleniću, ne vidim, spustio se mrak. — Mladi profesor istorije uzima pod ruku starog profesora istorije, osvetljava put fenjerićem, i sluša kako mu stari učitelj i drug isto ono ponavlja na melodičnom grčkom jeziku. I to je neka radost.

Božić, onaj ugovoreni Božić, kad je stigao do svoga 25-og decembra, nije mogao da ostvari baš ništa radosno. Frau Roza je otputovala u Beč da dobije dozvolu da može putovati u Pariz. Lekar je našao da pacientkinja treba da ostane na klinici tri nedelje dana. — Ne, gospođo, smrt nije tu, ali baš zato treba da ostanete. — Istoga dana stigoše Branku dva otkazna pisma: od frau Roze i od Pavla. Pavle je pisao dugačko i vrlo poletno pismo. On je, međutim, ušao, sa dobrom platom i još boljom zaradom u jednu veliku jevrejsku trgovačku kuću u Parizu. Ne može zato, na žalost, dočekati druga u Parizu sad; po trgovačkim poslovima baš o Božiću mora putovati u Afriku, u francuske kolonije: a zatim, po istim poslovima, u London, gde će morati ostati skoro do Uskrsa. Odlaže se dakle Brankov put u Pariz, do Uskrsa, ali tada, zacelo. Pisao je dalje Pavle: — Kao član velike trgovačke kuće, postao sam dopisnik velikog trovačkog lista u Londonu. Ponekad proturim i člančić o umetnosti, o muzici, o pozorištu, ali uglavnom, druže, pišem stvari ekonomske, trgovinske. I ide mi od ruke neverovatno! Zamisli, u Londonu su ljudi zadovoljni sa mnom! Znači, ima doista u meni štofa za trgovca i finansijera. Uostalom, to sam uglavnom i studirao. I uostalom, Jevrejin sam po materi, a na mater sam daleko više nego na oca... Kratko rečeno: ja sam se instalirao u trgovini i u stručnoj žurnalistici. I moram ti priznati, osećam se dobro. Moram ti priznati još nešto: ja ću ostati u tuđem svetu. I tu se dobro osećam. Volim svoju



varošicu, i volim sve vas, i tebe nada sve, ali veliki svet me vuče. U njemu sam se razgranao, pa je prirodno da me vuče.

Vuče me i bolja zarada, upravo vanredni izgledi da stečem i živim nezavisno. Taj nezavisni život čoveka bez mesečne plate, to sam naučio u Engleskoj, i to me prosto fascinira. To je uostalom i ideal svakog Jevrejina. Sva moja okolina ovde potsmeva mi se što još imam platu, i vele da sam još poletarac... Razumećeš dakle, valjda, da ja više ne mogu zamisliti da budem tamo dole neki sudija, advokat, ili javni beležnik. Gospodin Joksim je naša elita, i po obrazovanju i po udobnom i nezavisnom životu — uostalom, po cenu da ostane mator momak i bez dece — ali veruj mi, ja više ne bih hteo biti gospodin Joksim ni u Parizu, a kamo li u našoj varošici na Tisi... A sad o tebi, druže. Muči me stalno tvoj položaj i tvoje sirotovanje. Jednako premećem po glavi: kako bi i ti mogao doći u svet, i živeti intensivnije, zarađivati preko potrebe, putovati, širiti vidik, skupljati znanja, i tako nove i nove mogućnosti zarade. Ne znaš za sada koliko treba francuski. Naučio bi. Imaš porodicu. Ali kad bi ti toj porodici mogao slati otkuda bilo to što joj tamo zarađuješ, i daleko više, mogao bi je ostaviti, bar za neko vreme... Međutim, problem je na drugoj tačci, znam ja dobro, druže! Ja sâm ne mogu tebe zamisliti na poslu koji ja radim. Ti želiš Pariz da studiraš i pišeš raspravu, a ja u Parizu stičem novac. Tebi treba sloboda duha, a meni, sem toga, i jevrejska samostalnost. Mene usisava rasa, čini svoje sa mnom jevrejstvo! Jovu graničara u meni potiskuje daleko jača krv frau Rozina. A ovde, ponela me je reka velikog, moćnog jevrejstva u francuskoj prestonici. Ja već živim od veza, od rasnih i intimno jevrejskih veza. A novac mi pada kao lud. Ali eto, govorim opet o sebi. To je ružni jevrejski način... Saslušaj me, važno je i za tebe... Razgovarao sam s tobom više puta o novcu, o nagomilavanju novca, o mistici novca.

Da od jednog trenutka nadalje, novac počinje da ti trči kao po pruzi, nepogrešno u pravcu tebi, i da jedna parica ne može krenuti drugim pravcem. Ali taj trenutak! Do tog trenutka je odnos između čoveka koji novac zove, i novca, doista mističan. Čovek mora misliti na novac sa isključenjem svega, kao na ideal, kao na rođeno dete, kao na neko božanstvo. Novac onda stane dolaziti načinom koji isključuje sve računice, navire kroz prozore i na vrata. Tek kad ga zbereš, odnos se ohladi, novac se ohladi, nije više drugo do sredstvo, a ti više nisi onaj koji je živeo neko vreme s novcem kao s jedinim bratom. Naprotiv, sasvim naprotiv. Darežljivost, druže, ovde sam video neverovatnih primera i dokaza za to, darežljivost prava dolazi samo iz obilja novca, iz novca koji je nagrtao kao lud, tajanstveno izdašno. U malom, ja sam to posmatrao kod matere. Dok stiče, voli novac; kad stekne, voli ljude, zna šta je potreba, šta je velikodušnost, što je dobročinstvo i davanje da levica ne zna šta čini desnica. Ovde vidim to u velikim srazmerama, i mislim zato da su Jevreji baš u oblasti novca i romantici... Ima u svemu tome i tragičnosti. I strasti i novac i rad Jevreja guta Moloh, nešto nevidljivo i vansvetsko, tajanstvena rasa koja nema tendencija ni ka državi, ni ka zajednici jednoplemenika, ni ka svojoj književnosti na svome jeziku. Ima, kao i u vajkadašnja vremena, veru u žrtvenik i veru u čistu krv. — Sledovali su u pismu nekoliki redovi gusto precrtani. A završavalo se pismo sa utvrđivanjem plana za dolazak Brankov u Pariz o Uskrsu. Branko je pismo pročitao pažljivo još jedared, i onda rekao u sebi: — Počinje Pavlova tragedija, jevrejska tragedija. Bogatstvo i materialno podupiranje jevrejstva; sinovi, i rasno podupiranje jevrejstva; a zatim, Pavle može i umreti, i ubiti se, a može leći i na pravoslavno groblje, svejedno, frau Roza će na onom svetu biti mirna, Pavlova duša zadovoljna, rasa će primiti žrtvu bez razneženja... Sinagoge su formalnosti, veliki jevrejski žrtvenik je nevidljiv.



I taj Uskrs je prošao, i onda još tri Božića i tri Uskrsa, a Branko nije otišao u Pariz. Život je pun prepona. Ne može Branko; ne može Pavle; ne može frau Roza. Frau Rozino zdravlje za te tri godine malaksavalo je stalno, iako postepeno. Graničar Jova ode pre. Kad je on naprasno umro, Pavle se u Londonu ženio, i mati njegova javila mu je za očevu smrt tek dva meseca kasnije. Nije dala da dolazi kući ni tada, i preseca svoje prve bračne mesece i svoju mladu sreću. Nije mu stoga pisala ni da je njeno zdravlje sasvim pri kraju. — Pavle treba da radi, i od kuće dobija samo dobre glase. I on kući šalje samo dobre glase. — Lokalne novine su nedavno zabeležile: da je ugledni sugrađanin, koji živi na strani, g. Pavle Čajnović, objavio dve knjige: jednu na francuskom jeziku, o važnom ekonomskom problemu kojim se sad bave svi stručni ekonomski listovi u Evropi; a druga je knjižica napisana na engleskom jeziku, spada u lepu literaturu, opisuje običaje nekih zanimljivih krajeva Like, otkuda je poreklom bio piščev otac, nedavno upokojeni i cenjeni g. Jova Čajnović. Branko je već ranije primio ove publikacije. Onu na francuskom jeziku prelistavao je, ali ga ona kao predmet nije interesovala. Engleski nije znao. Ali se u sebi pitao: zašto je Pavle izabrao, nekako snobovski, da piše o krajevima koje nikada nije video? Uskoro se ta knjižica pojavila i na srpskom jeziku. Bila je napisana zbilja s talentom, vrlo živo i toplo.

A u predgovoru Pavle je objasnio: želeo je da nešto učini za svoga oca, potomka junačkih i sirotnih Srba Ličana. Tekst je dobrim delom doslovni tekst njegova oca, koji je vrlo lepo pričao ono što je zapažao. Pisac knjige, na žalost, nikada nije posetio kraj o kojem piše, ali autentičnost podataka pomogla je da se u ovoj knjizi sliju proživljeni život i pravo lično iskustvo oca, i izvesna rutina u pisanju sina. — Branko se zastideo što je o Pavlu pogrešno mislio. U palanci se knjiga mnogo čitala. Gospodin Joksim se smeši: — Savle-Pavle, uvuče ti on Jovu graničara u književnost. Jova je doduše pričao odlično, ali kasarnskim stilom, a ovo je, bogami, pariski stil, iako je sve ostalo prosto i neposredno. Odlična knjižica. — Našla je knjiga put i u Liku. Frau Roza je pokazivala Branku ličke novine: Lika toplo prikazuje delo, i naziva Pavla svojim sinom. Izlazeći od frau Roze, Branko se baš glasno nasmeja Ličaninu Pavlu iz Bačke, iz Pariza, i iz Londona. — Jevrejska umešnost. Sve je opravdano, čovečno, razumljivo, i čak dirljivo, ali je opet sve i uvek neka kapitalizacija. Steći tri, četiri zavičaja, to je realno pojačanje prava na život, i to se, naravno, može pretvoriti u kapitale svake vrste... Čudesna rasa. Jedina rasa sa energijama u čistom stanju vitalnosti; kao pri stvaranju sveta.

Palanka je češće protestvovala kod frau Roze što Pavle tako dugo ne dolazi. Frau Roza je proteste slušala sa zadovoljstvom, i izvinjavala sina: ne može da dođe od poslova, ne puštaju ga oni kojima je potreban. — I meni bi trebao da pomogne malo ovde, ali, kao velim, ovo ovde je sitan posao prema onom onde, pa ga nekako i sama svršavam. — I svršavala ga je, da se ceo svet čudio. Poslednje godine i bez muža i s teškom bolešću, sedi celo pre podne u svom „birou”, pravi novac, šalje ga sinu, a on ga tamo u svetu dalje i bolje obrće, i šalje majci izveštaje koji nju ushićuju.

Majci izveštaje o novcu, Branku o putovanjima. Bio je u Indiji, u Košinšini. Desila se u to vreme frau Rozi jedna „trgovačka” neprijatnost: seljaci iz okoline tužili je zbog nekih razlika proizašlih iz nekih zapletenih ugovora. Po varošici se šaptalo: da seljaci prete i paljevinom, čak i batinama, ako do svoga ne dođu. Frau Roza međutim mirna, nikoga ne zove u pomoć. Samo što baš u to vreme učestaše u lokalnim novinama članci o uspesima g. Čajnovića, „svetskog novinara”, itd. o njegovoj bogatoj ženidbi; o srodstvu mlade gospođe Čajnović s vrhovnim sudijom u Londonu, onim što nosi baroku i ogrtač kao kraljevi; o Crncu koji služi g. Čajnovića i njegovu gospođu. Hvaleći Pavla, novine su hvalile i uglednu njegovu majku,



uglednu građanku za čije se ime zna u svima dobrotvornim društvima bez razlike vere i narodnosti. Tih dana pokazala se frau Roza, prvi put otkad je palanka zna, napudrovana i u mideru. Izgledala je, onako bolesna, kao mumija, ali rezultat je ispao pozitivan. Prosu se glas po varošici da to sigurno dolaze u posetu sin i snaha, bogatašica jedna i velika gospođa, pa se svekrva sprema za doček. — Još će ozdraviti, videste li je? Odgovara gospodin Joksim: — Neće ozdraviti, ali je dobila proces. Seljaci povukli optužbu; a kad su preko posrednika zamolili da ih frau Roza primi, odgovorila je da će ih ne samo primiti, nego da će ih pozvati njen sin, kad dođe. — Tim seljacima posrednicima govorila je frau Roza: — Jeste, istina je, kuću ćemo zidati Pavle i ja, na onom našem placu do katoličke crkve, i biće kupatilo, i bašta s travom koja se šiša kao vaše glave u berbernici i biće tenis. Englezi tako žive.

Kad mi budu dolazili snaha i sin, a daće Bog i unuk, da im je sve onako kako su oni naučili tamo gde se zna kako se živi. — I po palanci i po okolnim selima samo zviždi odjek: — I biće kupatilo, i tenis, Englezi tako žive. — I biće menažerija mačaka i pasa — dodaje apotekar — znamo mi šta je život Engleza. Gospođa apotekarica zabola, po japanski, dve ogromne koštane pleteće igle u kosu, skrstila ruke na vunici bledoružičaste boje, i sluša kako neko stručno prikazuje Pavlov budući tenis. — I sve će biti ograđeno mrežama od finih žica, a ne kao kod gospa Manje, čupavim kudeljnim kanapima... Kažu da gospa Manja i njeno društvo ne znaju kako se izgovaraju po engleski one reči, čuli ste, viču, nešto dok igraju, ne zna čovek da li je ljudski govor ili... Apotekarica nastavi da plete. — Sad može gospa Manja uzimati časove od Pavla, ili od Crnca... Sve više i više žalim što nemam sina, videlo bi se tad ko je za tenis, i čulo kako se izgovaraju reči po engleski. — Kako tako — smeje se palanka — seljaci se ukrotiše i uprepodobiše. O razlici, više ni pomena; o sudu i batinama, ni pomena.

Jednoga se jutra frau Roza pojavila u sasvim novoj haljini, sa finim vezom oko vrata. Polucipele na tri dugmeta. Mala čipkana kapica na glavi. Primila je toga dana dve injekcije, da izdrži radost, i da savlada sve veću potrebu ležanja. Te noći je stigao Pavle sa ženom. Jedan fijaker je vozio same kofere. Sutradan, palanka ne trepće, da ne promaši nijedan podatak. Već u šest ujutru saznalo se da Crnac nije došao. U osam se znalo šta se po engleski sprema za doručak. U devet je gospođa apotekarica čula za šlafrok mlade gospođe, i čudila se kakve to mogu biti kućne cipele od zlatne kože, u šiljak, i s velikim petama.

— Elegantan svet to oblači za bal, a zna se šta se nosi u kući . — U deset sati nije prodrlo ama baš ništa. Izgubili valjda svi glavu, kako će Englezima skuvati ručak. Ko ti zna šta jedu. — U jedanaest se pojavila na ulici Engleskinja. Sama. — Kud li je pošla bez muža!... gle, kud je potegla! Ju, kćeri, otvori prozor, previči joj nekako da će tamo ostaviti štifletne u blatu. — Hoda Engleskinja po gradiću kao po svojoj kući. Zagleda u niske prozorčiće. Zagleda i svet nju. Da je mlada, vidi se. Da je bogata, vidi se. Da je Jevrejka, i to se vidi. Ali što je obučena! Odelo, cipele, šešir, sve u skladu, sve fino i sve neobično. Tamnoplav somot s mrkim kožnim ukrasima. Šešir sav od fine mrke kože. Cipele sa umetcima od plavog somota. U ruci štap. — Sva u koži k'o lovac! Lokne, Bože da li su prave? — Pa zar ne vidiš kako joj je divna kosa! — Pazi, rukavice, na šest krupnih dugmeta. — Ali štap, pobogu! Štap nose samo maturanti i starci. Stare žene, ni one ga ne nose, nego se vode pod ruku. Zdrava i mlada k'o srna, a štap. — Engleskinja najzad zastade pred izlogom, jedinim izlogom od jednostavnog velikog stakla. Zagleda kroz vrata, pa još jedared pogleda predmete u izlogu, koji ni po čemu nisu imali veze sa apotekom. Ogromni jelenski rogovi; apotekarov trofej, ako je tačno. Velika japanska vaza i dve šoljice sa štapićima kojima Japanci jedu pirinač; egzotična kupovina gospođe apotekarke na jednom brodu u Fiumi. Lepo ručno ogledalo, bosanski poslužavnik, i duguljast sud s



rešetkom, za kuvanje ribe; glavni zgodici za lutriju. Engleskinja se malo nasmeja i uđe. U apoteci se sve skamenilo na mestu. Čekaju da se otvore usta, i oglase reči nečuvene, koje će ovu uglednu radnju, i oba stručnjaka u njoj zbuniti. Apotekar je zaboravio da se pokloni. Farmacajt se pribra, i reče glasno šefu: — Ko zna, možda će kazati latinsko ime leka. — I ponosan što će dočekati mušteriju koja govori latinski, iskoči pred tezgu i pokloni se duboko.

Engleskinja tad, malo čudno izgovarajući, ali sasvim razumljivim nemačkim jezikom zapita da li imaju neki ne baš mnogo estetičan lek za malo kučence koje je prešlo na nenaviknutu dietu. Sve se iluzije odjedared razbiše. Apotekar poče da govori nekako naročito banalnim frazama, kao od potrebe da pokaže mušteriji svojoj da se ovde ne vredi praviti važan. Iz apoteke je Pavlova žena jedva izašla, toliko se sveta međutim skupilo pred vratima. Apotekarica je virila kroz prozor: — Elegantna! Nalik na moj kostim od rezeda svile. Baš ću i ja tako dati malo podići pojas. Došla tanja, a bogami joj struk može da ima 70, a 65 sigurno.

Ako je Engleskinja bila čisto jevrejski tip, Pavle se učinio palanci čisto engleski tip. Pavla je skoro teško bilo poznati, i to je ono što je za ljude značilo izgledati engleski. Druga klima, druga hrana, drugi običaji životni, i čovek izmenio boju kože, pokrete, glas, hod, a već da se ne govori o načinu odevanja. Pavle je ojačao, ali nekako omatorio i ogrubeo. Koža na licu dobila ton ružičast; lice veliko, nigde mu kraja nema od silne izbrijanosti; mnogo crne obrve Jove graničara, na onoj crvenkastoj koži izgledaju neprirodne, kao izvučene. Ćosavost, u ono vreme, bila je nešto toliko englesko, da se sve ostalo na liku Pavlovu manje zapažalo. Kosa, naravno, nije Pavlu izrasla, ali on je sad nosio skupu, finu periku od tamnosmeđe kose, po engleski glatko pričešljane i uz lobanju prionute. Odelo vanredno, sivo, od tanke, čisto vunene engleske materije koja se ne može ugužvati, i ima osobit pad od svoje težine i lakoće istovremeno.

Košulja je bledoplava, mekana i tanka baš kao ona džepna maramica koja je nekada očarala Branka; i neka vesela košulja, kakve su obično košulje na Englezima, jer im je milo što leže na potpuno čistom i dobro istrljanom telu i koži. Džepovi na odelu pravi, pravilno pripeglani. Puni džepovi, i stalno uvlačenje ruku u njih i preturanje po njima, upropasti linije i stil odela. Ako treba nešto poneti, Pavle nosi u ruci kožnu torbu s mnogo odeljaka. U liku Pavlovu je izvršio promene i engleski jezik. Spor tempo govora, pauze u govoru, mnogobrojne vrlo kratke reči, donose sobom slabo razmicanje usana, priljubljene usne, i usled toga krutoću brade. Pokojni Jova graničar govorio je narodski: da opora voćka veže čoveku usta. E, sad je njegov sin imao vezana usta kao da mu je stalno međ zubima opora kruška. Nad tim ustima je iskočio snažan jevrejski nos, obao i mesnato grbav, širokih nozdrva s jakom tamnom unutrašnjom pokožicom. Taj nos je davao Pavlu nešto matoro i grubo, čak i nešto strogo i nemilostivo. Gospodin Joksim sasvim ozbiljno reče: — Još nisam video nos koji bi bio toliko nezavisan od prostora i vremena.

— Gospodin Branko, vi ste sigurno već više puta bili s vašim starim drugom? — pita gospodin Joksim . — Slušajte, okrom šale, to je neverovatno kako se taj naš čovek poenglezio. Ne znam da li se samo poenglezio. Rekao bih da se u velikom svetu ponovo rodio. — Dopadao vam se dakle što je postao skroz Jevrejin, i osnovao čisto jevrejsku porodicu. Pa mi smo tog vašeg novorođenog Pavla sasvim izgubili!

— Nismo ga nikada ni imali u smislu onom koji vi sada držite na umu. Kosovo, dakako, ne znači za Pavla mnogo. On je svetski Jevrejin rodom iz neke palanke, kao toliki drugi. Tako



ga morate i gledati, i voleti, i čitati ono što piše. — I vi možete tako, Bože prosti, šematički izvučenog čoveka da volite kao brata? — Ne, ja ga volim u suženom obimu, prosto kao Jevrejina, baš kao Jevrejina. Jevrejin je izuzetan prijatelj; on može čoveku da bude odan uprkos svim promenama i smetnjama, i odan skoro s nekom religioznom vatrom... Život je nas dvojicu tako reći rastavio. Ali samo tako reći. Mi smo braća. Ja osećam to kad u očima Pavlovim čitam odanost i privezanost bezmalo da kažem pseta jednog. A znam da on to čita u mojim očima. Ali da ostavim tu metafiziku. Pavle je primer energije i sposobnosti. On radi kao mašina. Gledao sam, piše novinske članke u tri jezika, kao mašina. Pokazao mi je korespodenciju svoju od osam dana; to vam je pola saveta, naravno, pretežno jevrejskog; i tu vam se obrće blago nemereno; tu čitate nešto sudbinsko... Potencijâ imaju ti Jevreji! U sravnjenju s Pavlom, ja sam neaktivan, nekoristan član društva. Moja znanja, u sravnjenju s Pavlom, mrtva su, i moj intelektualizam hladna stvar... Znate šta bih rekao, gospodin Joksime: u sravnjenju s jevrejskom rasom, mi Slaveni smo lišeni ne životne snage, nego životne gladi. Ono što filosofija zove ens appetibile. Jevrejin s glađu i apetitom zarađuje novac, neguje sina, čuva rasu. Da, prvo ta životna glad, pa tek onda snage i potencije... Ako budete voljni, ja ću vam jedared pročitati iz one moje nesrećne i pokojne teze ono što sam zabeležio o „aktu i potenciji”, kako sam to video u jevrejstvu. — Ama, da li se vi ne varate malo kad suviše uzdižete Pavla, osobito na svoj račun? Slušajte, Kaleniću, ja mu ne volim ona česta pisanja o najraznovrsnijim stvarima. Bože prosti, kao program u cirkusu s trideset raznih i novih tačaka.

— Takav je Pavle tip, i takve su mu sposobnosti. Razume muziku, darovit je novinar, ima smisla za lepu literaturu, i u krvi mu je ekonomija i finansije... Ne, Pavle je slavan tip i čovek koji nešto zida, i nešto će za sobom ostaviti... Tamo, usred Londona, u bogatoj i kulturnoj kući, rodiće se danas-sutra neki mali Moric, ili David, i porašće, i naučiti, kao i njegov otac, i kako red zapoveda, neku struku; ali pravi njegov poziv će biti da uzme život s punim osvajanjem, da živi s tvoračkom glađu svoje rase, i ostavi za sobom potencija i za porodicu, i za rasu... Pogledajte samo onu našu običnu frau Rozu. Jednim plamičkom je samo još živa, ali od životnog apetita njenog preostaće još i za Moricova Morica... Da, ono ens appetibile nije ni u filosofiji, ni u nauci, ni u položaju, ni, naravno, u nekoj doktorskoj tezi, pa nije ni u nama Slavenima, nego je u jevrejskoj rasi. — Biće, manje-više, kako kažete. Apetit Jevreja je neutoljiv. Oni zato valjda nikada neće izumreti. Znate kako je pisao Dostojevski: jednoga dana, ceo svet se urniše i propadne, kad, na vrhu ruševina sedi Jevrejin... Ali to valjda nije istina. Dostojevski je pisao mnoge neistine. Samo, začudo, uvek ima pravo... Ali da se vratimo u realnost. Jeste li se upoznali sa Engleskinjom? Palanka već zna i priča da jeste, i kažu: uzela bogme Engleskinja već i fotografiju Branka Kalenića. — Sve je tačno, a opet sve nije tako. Idem češće kod Pavla. Po engleski idem na čaj. Nisam do sada nikad pio čaj, ali nalazim da je to vrlo prijatna stvar. Ili bar prijatna onda kad čaj sprema gospođa Stela. Donela iz Londona neke proste zemljane sudove, ali to su vam kao neke lepe igračke, a mi oko čaja kao dobra deca.

Zanimljiva Jevrejčica je gospođa Stela. Ima obrazovanja, lepo svira u violinu, dosta lepo peva. Pevala je neke tužne engleske, pa još tužnije jevrejske pesme. Prilično zna nemački, i možemo da porazgovaramo. Zaboravi, pa tek okrene engleski, ali da vidite đavola, gospodin Joksime, ja razumem sve. Pričala mi je kako se udala za Pavla: iz ljubavi i iz računa. Ona je jedino dete imućnih roditelja, trgovaca, i za nju je potrebno bilo da zavoli onoga ko će poslovima znati upravljati. I tu mi reče jednu lepu stvar: — Kod nas, Jevreja sreća je uvek i stvar razuma. Otuda su naše sreće i raznovrsnije, i duže mogu da traju nego kod drugih



naroda. Od toga imaju nešto i Englezi. Ja volim život u Engleskoj, i uvek strepim da nešto ne dođe što bi mene, ili moje, izgonilo iz Engleske. — Od Pavla je čula da se ja interesujem za jevrejske probleme, i vrlo mi je dirljivo zahvalila, i imala u očima nešto od one odanosti kojom se samo Jevreji vezuju za čoveka... Jeste čuli: strah ju je da nešto ne dođe i ne izgoni je iz Engleske. Jevreji se stalno boje ljudi, i zato vole prijatelje bezmerno... Celo jedno veče smo razgovarali o Jevrejima. Frau Roza nije učestvovala u razgovoru, ali je sedela za stolom, srećna. I nehotice sam je sravnjivao s mojim pokojnim ocem. Teško bolesna, pred pragom smrti i večnog rastanka od Pavla, blistala je u sreći. Mogla je parafrazirati moga oca, koji je govorio: da nisam nesrećan, bio bih srećan, parafrazom: zato što sam srećna, ne mogu biti nesrećna... Negde sam, gospodin Joksime, video sliku katoličkog sveca, s blistavim suncem na grudima. Eto tako mi se pričinila one večeri frau Roza, jednostavna Jevrejka i mati.

Posle dve nedelje Engleskinja je otputovala. Mnogo je stvari nakupovala po okolnim selima, naučila malo srpski, ostavila za sobom dobar spomen. Frau roza se hvalila svetu: — Sve sam doživela što sam želela da doživim. Ako unuk doće posle moje smrti, ne žalim. Biće dobar kao i moj Pavle, i dobar kao Pavlova žena. Mnogo dobro dete, čisto ga vidim. — Po dogovoru sa ženom, Pavle je ostao. Branku je objasnio: — Da budem s mamom koliko još mogu, ali i da ne izgubim veze s ovim krajem i ljudima, ni poslovne veze, ni prijateljske veze. Najviše mogu ostati dva meseca; zatim moram putovati bezuslovno. Stanje moje matere je teško. Ne umem ti kazati šta će značiti za mene gubitak te žene, tog učitelja i dobrotvora moga. Izvukla je ona iz mene snage koje ja ne bih nikada izvukao. — Pre podne Pavle je ostajao u birou, a posle podne je pisao. Sad je Branko bolje video Pavla-pisca: nervozan, malodušan, ambiciozan, uplašen od kritike unapred. — Ja sam mnogostruk, kao većina Jevreja intelektualaca. Ali kao i drugi Jevreji, mislim da nemam dovoljno lične ličnosti. Sudbina naša ne dopušta nam da živimo za isključivo jednu, čisto privatnu stvar. Paradoksalno zvuči ali ja bih rekao da čisto „luksuznog” Jevrejina nema. Rasa, rasna tragedija ne dopušta Jevrejinu da krv potroši na ličnu ambiciju. Jevrejin mora jevrejstvu ostaviti decu i novaca. — Pavle je dovršavao dramu. Ona je ubrzo i davana u susednom većem gradu. Bila je i frau Roza na pretstavi. Sedela je kruto, kao pripeta, između sina i direktora pozorišta, i bila srećna. Poslednji put.

Sve je bilo unapred spremljeno i predviđeno, i mrtvo telo frau Rozino preneto je u gradić neki u Austriji, otkuda je snažna Jevrejka nekada zalutala ili s planom došla u krajeve srpske Vojvodine. Branko je razmišljao. — Kako je došla, tako je i otišla. Pepeo njen će se pomešati s pepelima nekog Jevrejskog groblja, novac će Pavle odneti u London, a mi smo ovde bili samo podloga za puzavicu koja je rasla i ujedno putovala, dalje, dalje.

— Pavle, kad se vratio, zaključao se u kuću i nikoga nije primao. Možda je pravoslavni Pavle čitao kadiš; svakako je ostao nedelju dana u samoći i razmišljanju, u mističnoj zajednici siročeta s pokojnim roditeljem. Prvi je u kuću ušao Branko. Jezovito. Frau Roze nema; biro je zatvoren; sobe pune kofera i putničkih torbi; jedinac sin i naslednik je engleski podanik: čika Jova ostaje na groblju potpuno sam. Drugovi se srdačno rukovaše. Pavle izgleda porušen: nije kako treba obrijan, nije spavao, pred njim kutija s praškovima. — E, moj Branko. Ovde je sad jedna kuća iskopana, a ja ne putujem nego selim. — Obliše ga suze. — Dodaj mi tu lulu, da zapalim, pa da izađemo malo do Tise. — A što si propušio? I to na lulu? — Ima i gore. Branko. Kad me potera nesanica, tražim sve češće injekcije, teške, one što podrivaju... Ali to se sve još može popraviti. Hajdemo.



Proleće, i ukršteni vetrovi: mlaki, hladni, topli, jaki, umereni, slabi. Tisu ne može čovek da pozna: goni energične i brze talase, i na izvrnutoj vodi pokazuje sve boje, od tamno blatave do penušavo bele. Odmiču talasi ipak nekako u redovima, kao da su po linijama pritegnuti. Samo ovde-onde, gde ili peščani prud seče pravilan tok, ili matica vrti svoje kolo, tamo voda tek odjedared skoči uvis, rasprsne se u široka krila, i ta krila, baš kao da zbilja odlete, nestaju u parici zapada. — Kako je danas Tisa neobična. Pazi kako preliva obalu. Ljulja se kao more. Evo. potseti me na stihove Laze Kostića: „ponosni beljci, srčani ždrali”. Lepo je to kazao Laza, za vodu.

Možda guste mišiće i gipke pokrete konja doista ne može ni kamen bolje izmodelovati nego eruptivno izbačena masa guste, gipke morske vode, koja juri neumorno. A zeleno-sivo ždraljinje krilo, koje čovek retko uočava, slično je doista oštrim mlazevima vode, kojima udarac vetra daje mah da lete, a lete dotle dok traju udarac i bol. — Dopada mi se kako si to kazao... Zašto si prestao pisati? Piši šta bilo. Dnevnik, bar. — Veliš, bar. Kad bih dnevnik pisao, ja ne bih smatrao da pišem bar. Ne pišem ga, ali ga mislim. Mislim ga bez poetiziranja, onako kako ga živim, i veruj mi, Pavle, ponekad mi se čini da će mi od tog „dnevnika” nešto prsnuti, glava ili grudi... Ne pišem ništa, i sigurno neću ništa ni pisati. Neka vrsta usmene moje literature postoji, i, da vidiš, počeo sam da cenim dobru i poštenu usmenu literaturu ljudi. Gospodin Joksim je fini usmeni kritičar; šteta samo što nije uvek fino ono što mu se podmeće za kritiku, pa malo zastrani. Znaš šta mi je jutros kazao povodom drame Ribarićeve? Veli: Ribarićev razum je dobar, ali je šteta što je tehnika toga razuma samo tehnika razuma, a ne tehnika inteligencije... da otera svoga junaka u vrstu askeze, on je smatrao neophodnim da mu u dušu metne neku mistiku. Ne! Razum vodi i u aksezu! Razum koji se služi tehnikom inteligencije, i uviđa sve svoje granice, taj razum vodi u rezginacije, a rezignacije u askezu. — Eto ti, Pavle, parče usmene kritike iz ovog našeg sitnog gradića! ... I ja tako, koliko mogu, u predavanja svoja uplećem malo svoga dnevnika, malo dnevnika drugih ljudi... Juče sam u osmom razredu pričao o jednom mladom vizantiskom bazileusu, kulturnom, energičnom, darovitom, pa ipak promašenom, presečenom. Jasno ti je, da je tu bilo odlomaka iz dnevnika i moga, i Milanova, i još drugih.

Jedan đak skače: „Pa to je, gospodine, neki vizantiski Hamlet.” — Drugi skače: „Ne, to je bio mladić pun herojske aktivnosti, od ruševina pravio novu državu.” A ja bodrim moje mladiće da kod kuće još razmišljaju, i napišu mi nešto o tom. A u sebi velim: poleti, nade, ohrabrenja, obećanja, ostvareni rezultati, i odjedared, dim, dim...

Tisa se ućutala i smirila. Vode imaju taj čoveku nerazumljiv kontakt s čovekom, da ućute kad je čovek mnogo srećan, ili mnogo rastužen. Pavle premešta u drugi kraj usta englesku lulu, a preko lule se smeši engleski, mirno, pametno. — Slušam te, ne odobravam ti sve, ali možda ti malo zavidim što si tako jedinstven. Ti si istoričar po vokaciji, a pesnik po prirodi, i uvek si to. Ti vidiš rad samo kao tvoraštvo, kao lepotu, kao tragediju. Ja vidim rad kao zaradu, što veću i jaču... Ima i u tom lepote, Branko. To je virtuoznost, to je kao svirati u klavir, to je pitanje umetnosti duha i veštine prstiju. To je jedan složen posao, kao neka simfonija! Tu ima berze, tu ima žurnalistike, tu ima licitacije, tu ima demonskog vezivanja i stezanja čvorova na jednoj ogromnoj lovačkoj mreži u koju se sve hvata. Tu ima, kako rekoh, sviranja i čitanja partiture brzo i nepogrešno. Tu ima larme i buke, i ima uvek i jedna fina melodija koja u jednom trenu zanese svet. Ali ti se ne smeš zaneti, ti ne smeš uživati, ti moraš čitati jasno znake po tuđim zanesenostima, i trezveno ih dodavati u tvoju simfoniju rada, rada radi zarade, što veće i jače... Ali, Branko, ostaje sad još moja lična tragedija.



Ličnost u meni ima ambiciju pisca, a tu, ja mislim da ne mogu dalje od improvizacije. Tu ličnosti mojoj smeta jevrejstvo moje. Meni sve ide od ruke, ja sve brzo i lako stvaram, ali to je baš karakteristika improvizovanja, a improvizovanje je karakteristika čoveka koji nije jedinstven, nema jedan koren, jedan krst, jedan jezik, jednu ličnost.

Jevrejin nema tla, nema tvrdog nepomičnog korena, nema jezika, i zato nema slobodu ličnosti. Jevreji su svugde improvizatori! veliki i genialni, nekada, ali ipak improvizatori, i strahovito težak zadatak Jevreja je u tome da od samih improvizacija grade svoj kontinuitet. I grade ga. Jevreji su dokaz da se može od samih improvizacija, privremenosti, povremenosti, stalnog putovanja i seljakanja, stvoriti jedan plodan kontinuitet života i snaga. Ali i jedan kontinuitet tragedija, jer improvizatori nisu jedinstvene ličnosti. — Kad si već tako zadro u problem, ded da tebi pročitam ovu ceduljicu koju nosim sobom već poodavno, jer sam obećao da ću je pročitati gospodin Joksimu: — Kod Jevreja, sva istorija i sva rasna tradicija vezuje se za Boga. S tim u vezi može se postaviti ovo pitanje: Što Jevreji nemaju državu, jedno tle, jedan jezik, je li to prosto istoriski fenomen, dakle posledica događaja, ili je to bitni uslov da Jevreji u svakom svom pokretu ostanu vođeni, ili gonjeni, samo od Boga. Ja verujem u poslednje. A kad kažem pokret, uzimam reč i pojam u smislu Aristotelova mesta, to jest, da pokret nije samo promena mesta, nego svaka promena u količini i kakvoći. U ljudma nisu pokreti i akti, nego samo potencije. Aktivisanje potencija dolazi spolja, od drugog. Lanac pokretača i pokrenutog nije beskrajan, on se zadržava na onome što je čist akt, a to je Bog. Ali sad. U zemaljskim običnim radnjama, potencije se ne aktivišu direktno od Boga, nego od raznih simbola. Svi narodi, sem Jevreja, pokreću se dejstvima od stabilnih simbola i ideala: zavičaj, tle, jezik, država.

Jevreji su tu našli nešto i genijalno, a čini mi se i bogohulno, blasfemno: našli su simbol i ideal koji će, nekako kao Bog, biti čist i večit pokret i promena, našli su to u novcu. Novac je sam sobom apsolutna kineza; večito i apsolutno prometanje, putovanje, pretvaranje količinâ i kakvoćâ. Novac je bez sna i zamora, kao Bog. Novac, stoga, neiscrpnim snagama aktiviše potencije. A kako je novac lak i šaljiv, on aktiviše i veselim snagama. Kod drugih naroda, aktivisanje potencija ide nekako ritualno, uvek je tu na neki način svetinja praotačka. Kod Jevreja, novac aktiviše veštinama, žonglerski. Novac je genij improvizacije! Za čas potenciju prebaci u akt; ali i akt spetlja, kad treba, za čas u potenciju samo. Otuda u jevrejskoj aktivnosti mnogo veselosti i ironije. I to u svima oblastima stvaranja i rada. Nema jevrejske poezije bez ironije. Nema jevrejske logike bez igre duhovitosti. Nema jevrejske mudrosti bez vida. Uvek priskače improvizacija. Ali otuda proizlazi nešto tragično: da Jevreji znaju za sve vrste emotivnosti, sem one jedne s kojom se nikada ne šali i ne improvizira, emotivnost oko svoje države, rodnog pradedovskog tla, rođenog, jedinog jezika... I tako dalje. — Interesantno si proširio moju ideju o jevrejskim improvizacijama... A ono o razlikama između Jevreja i drugih naroda, i kad je pozitivno, užasno usamljuje Jevreje. — Da, usamljuje. Čitava jedna tema, i teza bi mogla biti razrada činjenice: Jevreje izdvaja, s jedne strane Bog koji ih vodi ili goni, s druge strane novac... Ono najviše, i ono, kako bar mi hrišćani verujemo, najniže... Evo ti još malo poslovničkog materijala iz mojih fiša. U vezi sa siromaštvom i bogatstvom, velika većina jevrejskih poslovica spominje novac, paru, čak monetu i valutu; dakle se po jevrejski i siromaštvo i bogatstvo zovu „novac”.

U slavenskim poslovicama, ruskim i srpskim uglavnom, siromaštvo i bogatstvo zovu se siromaštvo i bogatstvo, dakle su stanje duha pre svega... Češće se pitam, Pavle, kad mislim o stalnom vraćanju jevrejskog problema u istoriji, da li ne bi trebalo sprovesti osiromašenje



Jevreja uopšte, i videti šta bi onda u toj rasi nastalo. — Pavle prasnu u čudan smej. — Nastalo bi to da bi na vrhu siromaštva sedeo Jevrejin — čuo sam za gospodin Joksimov citat — i taj jedan Jevrejin bi savladao siromaštvo. Ali to je, naravno, poruka gospodin Joksimu samo, koji ne voli i ne razume Jevreje. A ti dobro znaš: Jevreji se dele na bogate i siromašne, i oni siromašni vrše svoje dužnosti kroz vrlinu siromaštva kao i hrišćani. I oni su, znaj, druže, od dve vrste Jevreja, bolja vrsta... Hajdmo sad kući. Ova večernja seta me vraća na misao da sam sâm, da mi je umrla mati.

U varošici već sumrak. Fenjeri su nekako nesrazmerno visoki, i ne zna se pravo kome i gde svetle, jer su kuće većinom sasvim niske. U pekarnici tinja neko malo osvetljenje, izgleda da je sveća. Zašto gori, ne zna se, jer su svi pekarevi legli, pošto ustaju odmah posle dva sata u zoru. Svejedno. Ništa se na ovom svetu, pa ni u ovoj palančici ne razume dobro. Što rekao gospodin Joksim: Ne zna se ni zašto svetle zvezde onda kad ceo svet žmuri. Na klupi pred kućom Pavlovom leži pas frau Rozin. Digao se, zadržao Pavla u koračanju, i zagledao mu se u oči. Pavlu se oči napuniše suzama. Pas se tad uziže na dve noge i položi glavu gospodaru na grudi. — Ne znam ni kako ću ga ostaviti — šapće Pavle Branku. — Hajde, Čuponja, hajde matori moj, kaži lepo gospodin Branku laku noć pa da nas dvojica idemo da večeramo i da spavamo. Pas arlauknu jezovito.

Vraćajući se kući, pod utiscima svega što je te večeri čuo i video, Branko oseti da se mešaju u njemu jeza i toplina, tužne pretstave o životu Pavlovu, i neko toplo osećanje od svoje zgrčene egzistencije. — Kuda će Čuponja? čija će biti kuća? hoće li se sačuvati trag od Čajnovića? kako će biti Pavlu, tamo u belom svetu, sa ženom koja je njegov zavičaj pogledala kao neku panoramu: i, kasnije, sa sinom koji nikada neće progovoriti srpsku reč; i među ljudma koji neće moći razumeti Pavla onda baš kad će mu biti potrebno da neko razume i drugu polovinu njegova bića i svesti... Taj Jevrejin sa dve krvi, taj pravoslavni Jevrejin neće imati lak život... Ja sam ipak možda na jasnijoj službi, u jednom svetu koji nema za mene ni dosta prostora ni dosta vazduha, ali koji mi je ipak bliži od svih svetova u prošlosti i sadašnjosti.

Te noći Branko nije mogao da zaspi. Muči i njega često nesanica. Seo je u postelju i uzeo da se zabavlja. Mislio je o velikoj ekskurziji koju sprema s nekolicinom đaka, do Rima i stare Lacije. Mislio je kako nijedan od učenika neće da se odluči za čistu istoriju. Mislio: kako je teško pisati istorijsko delo ako čovek nije istovremeno i umetnik, pesnik. — Ako istoričar ne ume svesti jednu istorisku oblast na tri, četiri jake i originalne ličnosti, onda badava priča činjenice, onda ništa od te istorije nije stvarnost. — Pa mu proleću ispred očiju slike Rima, i on se uzbuđuje. Pa onda misli o svojoj nesanici: — Oko dva po ponoći osetim neke sasvim neobične snage u sebi, mogao bih zidove pomicati, odgovarati na najteža pitanja, rešiti probleme društva i gradova.

Ali to je baš čas kad nikakva snaga ne treba. Oko dva po ponoći sve zaspi, i kerovi i petlovi, drumovi su prazni, zvezda više nema, bolesnici ili su umrli, ili i oni spavaju san okrepljenja. A ja, do đavola, baš onda imam nadljudsku snagu! Pa je mislio o bratu Svetislavu, koji je očas postao čuven okulist, jedini u okolini, i radi i bogati se, i sva porodica sad njemu okreće. — Sad bih mirno mogao banuti u svet i ja... kako? kuda? u avanturu? Da, baš u avanturu! — Branko pogleda sat: dva posle ponoći: — Aha, to je čas moje nadljudske snage, a sutra ću opet biti prosečan. — Branko se zasmeja. — Hajd, laku noć, snovi pusti! osećam da mi se spava, i hvala ti, Bože.



Pavle se vratio u Englesku. Prethodno je utvrdio veze s jednim javnim beležnikom: da brine o dvema kućama, s tim da jednu od njih, onu koja je služila samo za rentu, proda, a drugu da izdaje, bez levog krila koje ima da ostane namešten stan Pavlov u rodnom mestu. Da brine još: o mlinu u obližnjem selu; o nekim hartijama koje se ne mogu preneti na svetsko tržište; o srpskoj školi u ličkom selu čika Jovinom; o dvema mnogo siromašnim jevrejskim porodicama u varošici. Honorar javnom beležniku bio je tako uslovno i verižasto predviđen od Pavla, da je na kraju prve godine administracije ispao mnogo mali, i javni beležnik, pobeđen, morao je hitno da zahvali na poslu. Palanka se zadovoljno smeje: — Nije mala stvar: sniziti procenat javnom beležniku. I to ovom velikom majstoru našem! To je pobeda! I još ga nagnao u begstvo. To je, bogami, što se kaže, admiralska pobeda: bez prava na ikakvu otštetu. — Pavle je preneo poslove na jednog advokata Jevrejina. Smej još veći: — E, sad se sudaraju dva admirala, i zanimnjivo će biti videti koji će potonuti. — Potonuo je seoski mlin Pavlov; prodat, da bi se podmirili raznovrsni troškovi. A zatim se sve smirilo i ujednačilo.

Proredila se mnogo i prepiska između Pavla i Branka. Sitne stvari ne vredi pominjati; krupni događaji su sasvim drugi na dva kraja sveta. Kronika palanačka ne odmiče. Beo list pred njom čeka. O sinu Pavlovu saznao je Branko tek kad je detetu bilo dve godine. — Dali smo mu ime starog deda Isaka, nezaboravnog našeg prijatelja, moga i maminoga. A rešili smo, žena i ja, da dete nosi prezime materino. — Branko izgovori glasno, kao s nevericom: Isak Brok. I uzdahnu.

Kronika palanačka čeka. Brankovu ljubavnu istoriju nije bilo vredno zabeležiti: suviše kratko i jednostavno. Zaljubio se bio u siromašnu devojku koja je pomagala sebe i porodicu radeći fini vez i šav. I devojka je zavolela Branka. Kad je to postalo jasno, digla se palanka: — Zar šnajderku da uzme! — Gospa Leposava ćuti, ali je nevesela. Devojka, mirna kao bubica, pokaza se hrabra: otišla u Ameriku, ujaku, koji je bio drvarski trgovac u nekom gradiću u Kanadi. Idu godine. Kronika beleži samo neke kratke znake, više kalendar nego istoriju. Kad je Pavlov sin navršio osam godina, i dobio odlikovanje u školi, došlo je Branku dugačko pismo. Pismo je kako-tako potpisala ćirilicom Stela Brok Čajnović, a Isak Brok se potpisao samo latinicom. Poslao je Isak Brok fotografiju svoju, i fotografiju svoga konja i svoga psa. Branko je odmah odgovorio, čestitao roditeljima i sinu, i poslao fotografije bačkih domaćih životinja, od divnog konja do ogromnog jednog gusana. Ali za sve to kronika metnu samo kratak znak, i ne prevrnu list. Prođoše još nekoliko godina. Branko je u svom mlađem sestriću našao jedva jednom istoričara, putovao s njim u Atinu, pa druge godine u Rim, ali i to je kronika zabeležila samo kratkim znakom.

Jednoga leta i jednoga dana stigoše mnogobrojni koferi Pavlovi u palanku, stigoše, kao obično veliki prtljag, malom brzinom. A odmah zatim velikom brzinom stiže i Pavle. Stigao je noću. Branku nije javio ništa, i sutradan nije otišao do Branka, nego mu je poslao pisamce i pozvao ga k sebi. Kronika prevrnu list. U pisamcetu je stojalo: — Došao sam, druže, da ostanem ovde poduže, a možda i sasvim. Spremi se da me vidiš bolesnog; ali se ne uzrujavaj, jer sam ja još bodar i snažan. Više sam unakažen nego bolestan, više izbačen iz društva nego iz života. Dođi što pre. — Branko je otrčao. A usput mu je palanka već saopštila da Pavle ima lupus, i da se razišao sa ženom. Pavle nije dao Branku da druga zagrli. — Bolest nije prilepčiva, ali je vrlo ružna. — Po jednom obrazu, malo po jednom uvetu, malčice i na jednoj strani nosa, pokrili su Pavla modro-crveni lišaji i sitne krastice. Pavle više ne nosi periku, ćelav je, skoro sasvim bez kose, porušen je mnogo, u očima sjaj tuge i rezignacije. Mirno



posadi Branka prema sebi, i da bi ga još umirio, našali se: — Bolje bi bilo sad da sam žensko, i da nosim „šlajer”. Žene s lupusom lepo izlaze u svet, pod gustim velom... Dobro je ovo, zasada. Ali kad se više razjede, moraću se zazidati u ovu kuću, u moju dragu kućicu... Znaš li da uprkos svemu imam neko osećanje radosti, što sam došao! Hvala Bogu što mi majka nije živa... i stari Isak, dobri moj Isak, koji mi je ostavio sve knjige... Dogovorili smo se, žena i ja, da odem za duže vreme, zbog deteta, da me ne gleda ovakvog, da mu se duša ne ispuni grozom. Glavno je sad mali Isak, a sve ostalo sporedno. Sećaš se, tako je govorila moja mati, onda kad sam ja bio glavno... Hrabar sam sad, Branko, istinski, ne pravim se. Ja ću ovde raditi, s porodicom se dopisivati, s tobom družbu obnoviti, nov život početi...

Vidiš li, pod kakvim se sve okolnostima može nov život početi... Nemoj me gledati sa zebnjom, Branko, nemoj. Da si ti bio u odeljenju za bolesti od lupusa!... ovo nije ništa; malo mi smeta lepoti. — Pavle se gorko zasmeja. — Kažem ti ozbiljno: nov život. Sad su moje glavne misli: da proces bolesti može biti blag, i dug;... pa zatim, da može Bog biti milostiv, i dati da od druge bolesti umrem pre nego što mi se od očnih kapaka, usta i nosa načini... Ali Bog je milostiv, misliće i Bog na mog malog Isaka. Jesi video sliku? Lepši je od mene i Stele. Nešto ima od deda Jove graničara, ali one crne oči sasvim su u engleskom tipu lika... A kako si ti, Branko? lepo izgledaš. — Hvala, dobro sam. U Italiji sam se upoznao s jednom mladom devojkom, finom, muzikalnom, dosta načitanom, i sad jedno drugom pišemo, i to je u mom životu nešto mnogo radosno. Rimljanka je, s njom sam obišao okolinu Rima. Od nje naučio talijanski... Ali, dragi Pavle, sad je po svemu tome opet palo nešto setno. Kako, zaboga, da se tako razboliš? otkuda ti baš ta, tako retka bolest? — Nije tako retka; samo, kao uvek u životu, nesrećni se kriju, pa se ne zna koliko ih je... Ne brini za mene. Ja ću kuću lepo da instaliram, i onda ću ući u harmoniju novoga života.

Pavle je Pavle. Palanka dokle uze stav pošte i respekta. Naravno i radoznalog iščekivanja. Uneo je Pavle, kažu, u kreditni zavod opet mnogo novaca i hartija; zavod odjedared procvetao. U kući mu se preziđuje i pregrađuje, udešava se vrsta udobnog malog sanatoriuma. Palanka šapće: — Tako bolestan, a još Englez. — Poveo je Pavle iz Londona bolničara, momka koji u kući ne skida belo odelo, a na ulici nosi vrstu uniforme.

Poštarka, već mnogo omatorela, predaje svaki dan mister Džimu poštu za Pavla, pita kako je gospodin, naučila neku englesku, razume dosta Engleza, dopada joj se, jednom rečju; počela i ona nov život. Malo se pobojala kad je čula da engleski bolničar obučava sad Ružu Ciganku koja je stala u službu kod gospodin Pavla. Ruža Ciganka je bila poznata u varošici nadničarka, dugogodišnja radnica kod frau Roze, sirota žena sa dosta dece i žena retko milostiva srca. — Je li, Ružo — pita poštarka — 'oće li onaj da ode kad se ti naučiš poslu? — Neće taj micati dok mu ide ona plaća. — Ali glavni bolničar Pavlov ostao je Branko. Ne rastaju se nikako. Ne mogu da se narazgovaraju. Novih tema ima. Raduju se jedan drugom kao da su dečaci koji ne mogu da dočekaju da svane dan i da se ide kod druga. Pred veče šetaju kraj Tise. Zaborave ponekad i lupus, i prohujale godine, i svu svoju prohujalost, i čini im se: maturanti, su, i negde ih čeka neko veliko iznenađenje. Teška bolest suzi bolesnika. A briga i ljubav za osuđena čoveka, proširi život dobrog stvorenja. I Branko dakle započeo nov život. Zatvore se on i Pavle, i potonu u jednom finom svetu rezignacija. Svet rezignacija je nov i bogat svet. Ponegovana rezignacija, to je umetničko stanje. Rezignacija ne zna za strah, ona briše oštre konture svima stvarima, i bolesti, pa i smrti.



Pavle sedi pre podne u birou; ima zavoj oko glave; viđa se s ljudima i otaljava poslove. Posle podne skine zavoj, čita, piše, čeka Branka. Ponekad su tužni: kad se jasno pokaže da bolest na licu napreduje. — Uvo mi se pogoršalo. — Branko vidi kako se skrunjuju suve ljuščice od zatvorenih ranica, i kako krvave nove sitne ranice, i razrušavaju polako ali neumitno onolikog čoveka.

Fina maramica Pavlova skoro je uvek malo krvava, iako je zavojna gaza stalno pri ruci. — Moraćeš, Pavle, ove godine opet na matursku večeru. Ima puno đaka koji te znaju po pesmama i dramama, i žele da s tobom razgovaraju o školskim prilikama u svetu. — Otkuda večera sad, u jesen? — Nismo priredili večeru odmah posle mature; odložili smo je za sad, pred razlazak studenata. — Rđavo se osećam, ne znam da li ću moći. Imam malo i temperature. Kašljem. A znaš valjda, uostalom i vidiš po očima mojim, ja sam dosta napredovao u izvesnim drogama koje daju san ali uzimaju snagu. Sutradan, Pavle je ležao u postelji, a Branko je morao sam na večeru s maturantima, odnosno studentima. Magla. Golo granje se probada kroz maglu kao strašila. Palanka je sva zlovoljna. Treba drvo nabaviti, treba cipela, treba odela. Kreditni zavod je pun menica; Jevrejin Štajn pun obligacija; dug je ispunio Frelihovicinu „konfekciju”, iako je ona poodavno na groblju; dug je i po svim šusternicama duž pijace. Imućni svet ima doduše i odela i drva, ima i karuce, ali napolju je mokrota i blato, a vetar seče. Večera nije bila vesela. Raziđoše se brzo. Mladići rešiše da odu do kafane. Profesor Kalenić stoji na vetru i gleda za njima. Odmiču, osvrću se, nešto dovikuju profesoru što vetar mrsi i brka. Zamakoše. Vetar briše. Uvrće oko nogu Brankovih pantalone kao krpe, pa ih opet ispravi i naduva, uvlači se kroz njih leden, i Branko drhti i premešta se s noge na nogu. Učini mu se da tamo u magli naiđe sad druga grupa maturanata, pa opet druga, pa još druga, i naposletku njihova, ona „srećna i odabrana”. Skoro trčeći savi on u prvu ulicu, i nestade u žutoj magli Tisinoj. Prođe kraj reke. Grozna: kao blatava oranica. Pa okrenu natrag, i do Pavla.

Sva kuća osvetljena, dva lekara kod bolesnika. Pavle spava, jednako spava. Doktor Jovanović kaže da je srce slabo; pacient nije ranije kazao da je morfinist; to mnogo menja sve. Zapaljenje pluća još nije sasvim jasno, ali srce već ne valja. Pozvat je sutradan specialist iz Beča. Kao obično, pred velikim imenom bolest se malo primiri. Pavlu je dosta dobro, ne spava mu se, dobio je dva pisma iz Londona; Isak piše ocu: — Mama mi je sve kazala; nije to za mene ništa strašno; tatice, moraš odmah da se vratiš u London, tvojoj kući i tvom poslu, koji bez tebe ne napreduje dobro. Šaljem ti sliku moju i maminu, i sliku mog novog lovačkog kera, koji je pametan kao čovek. — I Branko je dobio pismo iz Londona. Gospođa Stela se vajka i kaje, kaže, da je čoveku dužnost da primi i snosi sve što ga snađe, i da je ona samo na veliko navaljivanje Pavla pristala da se rastanu. Moli Branka da odmah sve pripremi, i da ili on doprati Pavla u London, ili njima brzojavi da se spremaju na put.

Branko je sačekao da prođu bar nekoliko dana. Iz Londona stigla je međutim depeša, puna slutnji. Branko je odgovorio ne saopštivši istinu, jer je Pavle tako želeo. — Ja se osećam bolje. Pričekajte dok se dignem. — Pavle je doista sve manje kašljao, ali sve više spavao. Kad se probudi, čita pisma, gleda slike, gleda se u ogledalcetu i raduje se što se na liku više ne pojavljuju nove ranice. Hvali se tim lekaru, a lekar ga teši i hrabri, ali zapaža da pacient, dok razgovaraju, neprestano drema. Doktor sprema injekciju. Pacient spava. Doktor opipa bilo, i diže Pavlu obe ruke uvis. Pavle spava. Kronika prevrnu list: Oj, groblje!



Gospodin Joksim ne može da smiri Branka, vodi ga pred doktora: — Evo neka vam kaže naš dragi doktor Jovanović koji uvek govori samo ono što zbilja jeste. Lekar se tužno smeši: — Da, gospodine Kaleniću, Pavle vaš nije znao da umire, i, ako smem reći, ne zna da je umro. — Teško mi je zbog satrvena života njegova! Zbog napora i velikog rada toga još mladog i nesrećnog čoveka. On se satirao žureći da svrši zadatak svoj. Zadatak njegov je bio strahovito težak i požrtvovan, to ja znam bolje nego iko, i možda samo ja... Postao je Pavle čovek, ugledan čovek, stekao imanje, ostavio porodicu, ali on je prosto sagoreo... dim, samo dim. — Dim se potvrdi i kad je testament Pavlov otvoren, i u njemu pročitana želja Pavlova da se telo njegovo prenese u Nemačku (Nemačka je već tada imala nekoliko krematoriuma), da se tamo spali, a pepeo prenese u rodno mesto i na pravoslavnom groblju — „gde mi je i otac“ — sahrani. — Užas! — grozio se Branko. — Mati mu leži u Austriji, sin živi u Londonu, otac sahranjen u onom delu groblja u koji nesrećni Pavle ne može leći, jer pravoslavna crkva osuđuje sagorevanje leševa... Može li biti više pustoti u životu jednog dobrog, uvek plemenitog čoveka! — U poslednjoj volji svojoj setio se Pavle i ustanova i pojedinih ljudi, i Srba i Jevreja. I bolničara Engleza, i Ruže Ciganke i njene dece. Branko je pratio mrtvo telo Pavlovo u Nemačku, a žena i sin došli su pravo tamo. U lepoj kapeli krematorija sede njih troje, duboko potreseni, i kao uplašeni. Neko svira na orguljama psalme, a plamen, tamo iza gvozdene zavese, proždire Pavla. Branko drhće, čini mu se to vrsta zločina. Kad se vratio kući nastavio je da ima to osećanje. Drhtao je dok su urnu, bez svešteničke asistencije, zakopavali negde pri samoj ogradi groblja.

Reče mu jedan učenik: — Pa vi ste, gospodine profesore, nama sa oduševljenjem govorili o spaljivanju kod starih Rimljana. — Jesam. I to je sad prilika da naučite da su oduševljenja, sirota naša oduševljenja, nepouzdane stvari. Drugo je spaljivanje starog Rimljanina, a drugo spaljenje moga druga i brata Pavla! — I nastavio je Branko da nosi u sebi teško osećanje odgovornosti neke. Čim koga poznatog sretne, glasno počne da se otpužuje: — A ja spalio Pavla, spalio! — Pa brzo prolazi, i tiho u sebi šapće: — Dim, dim...

Branku već poodavno ne valja levo oko. Ali on ćuti i trpi. Zatvori levo oko, i čita samo desnim. Zaboli ga od toga glava, on šeta kraj Tise, skine šešir i dobro mu čini vazduh i svežina po čelu i temenu, i glavobolja prođe, i nastavlja se čitanje i život jednim okom. Primetiše prvo đaci: da „gospodin Kalenić žmuri i čita”. — Ču to direktor, pa kolegium, pa Brankov brat, očni lekar, a onda, naravno, nije više bilo nego korak daleko da i Branko stane u red palanačana koji idu specialisti u Beč. Diagnoza nije postavljena definitivno, ali je promena načina života naređena kao neophodna. Branko je dobio godišnje otsustvo i otputovao u Rim. Rim je bio lep kao ruža. Rimljanka je Branka dočekala kako samo Talijanka može kad je i Rimljanka, i lepa devojka, i izrađena duša. Marta je imala staru majku, i staru neudatu sestru, i staru dvospratnu kuću između divnog starog puta Via Apia i divnog brežuljka na kojem stoji klasična crkva San Đovani di Laterano. Od prihoda te kuće živelaje porodica pristojno. Tu se Branko uselio kad se venčao s Martom, i tu je, sav srećan što je u Rimu, i što ga Marta voli, izgubio levo oko. Začudo, desno, vrlo kratkovido, popravljalo se.

Ulazio je Branko u godine, postajao valjda dalekovid, i to mu je vratilo neku normalnost vida. Pisao je i materi, i bratu, i gospodin Joksimu, da će skoro doći, ali nikada se više nije vratio kući. Postao je sekretar jednom bogatom Američaninu, istoričaru, koji je živeo u Rimu i radio na delu o Juliju Cezaru kao državniku. Razlagao je Branko gospodin Joksimu: — Nemojte misliti da je to od sirotinje. Ne. Ja sad zarađujem, mogu reći, vrlo mnogo. I sve s



pomoću moje drage istorije, mojih istoriskih znanja, i sve van škole. U školu se ne bih želeo vratiti nikada više! Za mene, škola je dosta tužno mesto ako čovek nije više đak, nego profesor... Evo sam, malo kasno, prestao biti profesor, i postao samo istoričar. Naravno, što znam i vidim drugome „predajem” i sada, ali vi znate da ja nisam slavoljubiv. Dobro mi je, i bezmalo, da kažem da sam srećan. U Rimu živim, stari vek vidim oko sebe, sa ženom se slažem nekako kao s mojim dragim i nezaboravnim drugovima, Milanom i Pavlom. Sve je, gospodine Joksime, tako mirno oko mene, otmeno mirno, bez žurbe i plahosti. Rim je hram, škola, i lečilište... Ponekad me samo mnogo tišti moj stari bol: zašto od čitavih razreda, od darovitih ljudi, od istrajnih ozbiljnih radnika, ostane samo dim?... Kako vi mislite, dragi gospodin Joksime, o ovome: da je rodna zemlja ponekad malo kriva za sudbine svojih dobrih sinova... Pavle je postao Jevrejin Brok u Londonu, a ja sam muž Marti Minjardi u Rimu. Lepo. Ali zašto samo to, i samo dotle?

Kao što je sve u palanci konačno presuđivao i pečatio gospodin Joksim, tako je bilo i s kronikom o Branku Kaleniću i Pavlu Čajnoviću. Dok je još bio orniji i veseliji, gospodin Joksim je ponavljao: — Ja se ne oduševljavam Jevrejima, ali vidim da je s njima Bog. Sve svoje najbolje snage i misli dadoše i Pavle i Branko, na kraju krajeva, Isaku Broku, London, Vest Sentr. — A kad je već sasvim oronuo gospodin Joksim, i za smrt se spremao, uzdisao je tužno: — Branka Kalenića, najbolje dete koje je ova varošica rodila, ne prihvatismo kad je trebalo i kako je trebalo. To je sramota za nas sve, i sramota i za ono groblje tamo.



VLAOVIĆI

Nekoliko granatih i nekada jakih i čuvenih porodica nabilo je svoje porodične

rake do same površine zemlje. Nema ih više. Jednu od tih grobnica. na vrlo uglednom mestu groblja, crkvena opština se već trideset godina sprema da „isprazni”, prekopa. ponovo proda. Ali grobnica Vlaovića, to je nešto drugo nego neki opštinski odbor i njegova odluka. Boji se opština mrtvih Vlaovića! Kad se kroz razdrobljen kamen po ivici rake zaviri unutra, vidi se ugao starinskog metalnog sanduka. A taj sanduk, sudeći po uglu, nije sanduk, nego čitava mala kuća. Tako je i trebalo za silnu ljudinu Marka Vlaovića, čoveka rimski krupne i četvrtaste glave, koji je poslednji legao u grobnicu Vlaovića na palanačkom groblju. Treba, to jest, znati, da Vlaovići nisu palančani, i da tamo u svom selu imaju još jednu, veću, i istinski svoju grobnicu. Kako je došlo do toga da se jedan deo Vlaovića preseli u palanku? Nije uopšte došlo do toga. Svi su oni ostali vezani za svoje selo imanjem, tradicijom, jednom isključivom i strasnom ljubavlju za život na selu, za beskrajnu slobodu koju imaju veliki posednici na selu, za šarene i lude ćefove gazda koje samo njihovo selo hoće da trpi, i još se njima i ponosi.

Nego je jedan Vlaović, od pizme, kad se posvađao sa seoskim popom, kupio grobnicu u obližnjoj palanci; i po naredbi tog tada najstarijeg Vlaovića, svi se Vlaovići imali prenositi na palanačko groblje „dok pop-Tima ne otputuje na onaj svet” — Kad pop-Tima otperja — govorio je inadžija Vlaović — prenećemo sve naše opet na selo, u naše groblje. Bogami će nam trebati pola groblja seoskog! — Naravno da je pop-Tima otperjao; ali su polako otperjali i svi Vlaovići, i nisu stigli da prevuku svoje mrtve u svoje rodno selo. Ima tako Vlaovića na dva groblja, ali ih nema više u životu.

Ne suviše davno živela su još dva potomka, sestra i brat, čudaci oboje, živeli na ostatcima imanja i sa ostatcima porodičnog ponosa i prkosa. Za to dvoje Vlaovića se može reći da nisu stanovali ni u selu ni u varošici, nego u šumici pri zabranu jednom koji je još bio njihov, i nosio dosta lep prihod naročito zbog lova na ptice. Ni Leksa ni njen brat Josif nisu nadgledali palanačku grobnicu. Ali je opština ipak, samo kao probala reći: da se ta napuštena raka mora prekopati. Tek pošto nestade Josifa, a Leksa, poslednji izdanak porodice, sasvim zadivlja, opština kao dohvati energično ašov i budake, kao kidisa na grobnicu. Kad, neočekivano je preseče stari gospodin Avram. Taj stari, vrlo stari gospodin Avram, otkad ne miče više nikuda iz palanke, poznat je po tome: što je nekada krstario po svetu i bio užasan trošadžija, a kad je sve spiskao što je imao, na pitanje jednog prijatelja: „Šta biste radili, čika Avrame, da sad kojom srećom imate nekadašnje svoje imanje” odgovorio mirno: ”Potrošio bih ga.”

Bio je stari gospodin Avram nekada veliki trgovac i moreplovac, davnim poreklom iz Hercegovine. Jedan od onih starih bačkih naseljenika Hercegovaca koji su vodili trgovinu bez dućana i tezge, vozili robu sitnim karavanima i brodovima, sedeli mesecima u Veneciji i



Rimu, i tako svršavali i trgovačke i bankarske svoje poslove, bogatili se toliko da im je preostajalo i za zadužbine i fondove narodne. Čika Avramu, doduše, nije preostalo ništa, ni za starost, a kamoli za neki fond, ali mu je u srcu ostalo staro prijateljstvo i široko živovanje u kući njegovih prijateljâ Vlaovićâ, a naročito u kući Marka Vlaovića. Eto taj se čika Avram sad isprečio pred crkvenu opštinu — iako je živeo od neke pomoći iz te opštine — i dreknuo je koliko je igda onako star još mogao da drekne: — Isprazniti? Ko to sme da „ispražnjuje”, voleo bih ja da vidim! Crkvena opština? Ne poznajem! Marka Vlaovića ne može „isprazniti” niko, i nikada! A sigurno ne dok sam ja živ... Ima li još koga da posvedoči da sam ja bio onaj prijatelj i pobratim Vlaovića koji je imao ključ od njihove kuće da ulazi i izlazi kako hoće, da iznosi iz kuće što hoće... Ja još znam, iako drugi ne znaju, ko su bili i šta su vredeli Vlaovići! Znam šta su imali i koliko su narodu davali i ostavili... Ja im znam nameštaj, i konje, i srebro, i vino... Ja im znam zbirku ikona! Ja evo još čuvam u ovoj mojoj „jazbini“ klavir Josifa Vlaovića koji je plaćen čitavim imanjem... Ja sam, na tugu moju, preživeo i oca i sina i unuke, ali možda i srećom, da ne dam da se uznemiruje pobratim moj Marko, i dobrotvori moji u njegovoj deci... Ako je nekom naspelo da umre, i legne u veliku grobnicu, a opština nema mesta — laže da nema! — evo, neka legne u ovaj klavir, ima mesta za troje i četvoro, i podržaće fino ovo drvo duže nego zidovi opštinskih raka...

Izvol'te, gospodo, baš bi mi i milo bilo da posle moje smrti ne uzme crkvena opština i klavir, jer crkvenoj opštini sve treba, i nikada joj dosta nije... crkvena opština hoće Marka Vlaovića da isprazni! čuste li ljudi dobri i pametni!... Pacovi i kepeci današnjeg vremena gmižu po Marku i nisu mu ni do gležnjeva.... Ha! ha! ha! Znate li, pacovi i kepeci, ko su bili Vlaovići? Donese sreski sud neku presudu, a Marko popravi, i njegova vredi!... Pop propoveda, a gospodin Stefan Vlaović zapoveda, iako ne ide u crkvu!... Žandari s puškama i peruškama na kalpaku treba da uđu ubici u sobu i da ga vežu, pa ne smeju; a Stefan Vlaović ulazi gologlav i goloruk, i oduzima ubici revolver kao što se sanjivom detetu uzima lutka... Da, dok je njih bilo, bilo je u ovoj staroj srpskoj deregliji reda, i ponosa. i stida... i, i, i lepote, da i lepote je bilo dok je Josif svirao, i Marko, ded njegov, jahao, i svakog obilazio i narodu pomoć delio!... Svršeno! Umro si i ti, Avrame, s njima! Spustiše Vlaovići lenger u groblje, i nema više kako treba ni Srbina, ni bogatog čoveka, ni ponositog čoveka... A ovi pacovi sada ne spominju više Vlaoviće ktitore i dobrotvore, nego prepričavaju samo njihova čudaštva, njihov mrak i propast... I još nose budake i ašove da ih prekopavaju! Pfuj! pacovi, glodari, kepeci!

Porodica Vlaovića bila je stvarno loza Vlaovića, jer su oni, živeći na selu, duže trajali nego što traju varošani. I ostavili su za sobom, kao i sve dotrajale porodice, i dobro i rđavo, da se i ovako i onako pominju; ali začudo, o njima se sačuvale uglavnom tamne romantične priče, istorija njihove degeneracije. Pominju se ili besni ćefovi bogatih domaćina, ili manije čudaka i bolesnika.

Hladna i sitna palanka tako im se valjda svetila, u ono doba, što nije mogla da im doraste ni telesno, ni duhovno, ni imovno; nije mogla da ih stigne u prosvećenosti, nije mogla da ih stigne ni u tragičnoj propasti. Ostalo je od Vlaovića zadužbina i građevina, ostalo dosta na put izvedene čeljadi, ali to se slabo kazuje i pamti. Svi oni koji u novcu ostave zaslugu, imaju čudnu dvojnu sudbinu kod potonjih naraštaja. Novac njihov i imanje nemaju biografiju; ne pita se za njihovo poreklo i kvalitet. Tom se novcu drže parastosi — uostalom parastosi na koje niko ne dođe — i pod obračun o tom novcu se poređaju svake godine bar deset važnih potpisa. A oni koji su novac, ko zna kako, ali svakako s mukama nagomilali, oni imaju



biografije, i uglavnom strašne ili smešne, za što veću zabavu narednih generacija. Kao da nije pravilo i zakon na ovoj zemlji da se porodice sve odreda najzad iznuravaju u poslednjim smešnim ili jadnim potomcima! To je zakon sveukupne istorije čovekove: sve jako ili veliko završi naposletku tragedijom ili komedijom, jer drukčijeg završetka nema. A posmatrač je često neki buđav naraštaj, koji nema hrabrosti da zna da pod drugim i novim imenima on, naraštaj, vodi poreklo od onih nesrećnika ili propalica, njihovim se novcem školuje i diči, a grobove im kad-tad prekopava.

Nadživela je izumrle Vlaoviće Leksa, Leksandra Vlaovićeva, u godine zašla neudata sestra poslednjeg neženjenog Vlaovića koji je nosio lepo biblisko ime Josif. Ona je pod kraj života stanovala, za kiriju, u nekadašnjoj čeljadskoj kući nekada njihove šikare, i imala prihod svega još od jednog malog zabrana. Pretstavljala je Leksa sama sobom raniju snagu i ponositost Vlaovićâ, i sve čudaštvo poslednjih Vlaovićâ.

Kao što je za života Josifova nikada niko nije čuo da jauče ili da se žali, ili traži način da promeni sudbinu — Josif, nesrećnik, tukao je sestru svakog meseca jedared ludački — tako da smrti njene niko nije od nje slušao pričanja o Vlaovićima, ni o njihovoj slavi i moći, ni o njihovom sumraku i sramoti. Krivog ramena, valjda i od boja, uvek usplahirena od muklog trpljenja i straha, suva i siva, skroz nedruževna, ostala je samo još trag Vlaovića, sporedan, poslednji trag čitavog zbora snažnih i ljudevnih muškaraca. Ugledavši je ponekad, dok je još izlazio, gospodin Avram bi se brzo skrio i posmatrao je. Uvek ista: prione uz neko drvo, i vazda stisnutih pesnica gleda oko sebe kao da nekoga ili nešto čeka. Avram misli u sebi: „Borila se tu jaka krv s jakim duhom, i jedno je drugo pojelo... Upustili su Vlaovići Leksu... Nisu nikada cenili žene, i nisu razumeli da je u Leksi ne samo žena nego i čovek... Mogla je Leksa s ponosom biti poslednji Vlaović!... Bože Gospode! kako li to biva, i kad se desi da se istanji i prepukne u jednoj snažnoj porodici ono glavno... Sećam se, nekada, na brodu za Veneciju, posmatrao sam jednog brodskog užara. Plete uže, peva, prepune mu šake kudelje, uže se uvrće, debelo, čvrsto, duže i duže. Pa odjedared, kudelja stane da beži, užar ne može da zadrži, stane da mu se uvrće u ruci samo bedan kanap, pa pukne i kanap, i užaru ostalo u rukama još vazdan kudelje, ali iz nje viri samo kao neki fitiljić... Tako nekada od Vlaovića ostade samo Leksa, a od prave Lekse samo fitiljić....”

Praded Leksin i Josifov, Kornel Vlaović, vidi se i po imenu, već se rodio kao dete roditelja koji su birali sinu ime gospodina. Bio je i ostao Kornel Vlaović žitelj sela, ali je napredovao po varoški u pismenosti i u idejama o svojim dužnostima na selu. Zvali su ga građaninom, i ocem u selu. Zvali su ga i svecem u crkvi. Da li je pobožnost njegova bila odista neko svetaštvo. ili samo vrsta discipline i neke estetike, ne zna se. Uostalom, i ovo poslednje bi za ona vremena značilo mnogo. U kući svojoj vladao je Kornel Vlaović nekako po manastirski. Od subotnjeg bdenija (koje se, naravno, tamo na selu, služilo samo u njegovoj mašti) pa do svršetka službe u nedelju, po kući se smelo samo šaputati, i gruba reč nije smela pasti. Subotom uveče, svi ukućani, milom ili silom, izmiveni i očešljani. Bračni parovi porodice subotnje noći spavaju razdvojeno. Razdvojene su kći i mati: „da im se malo jezik podveže i smiri”. Pred ikonom krsne slave, u „velikoj sobi”, gori malo kandilo, a prislužuje ga žena koja je „čista”. Pred ikonom Gospoda Savaota blista veliko kandilo, u koje se, pošto je glava na ramenu reduši, mora dolivati zejtin cele noći. „Hoh je sveta. Danju možete baš i da zaboravite... I veliko kandilo da mi pali samo muško čeljade, a posle, mogu nastaviti da dolivaju žene.” — Kad se u „veliku sobu” desilo jednom nešto malo više „žitejsko”, Kornel Vlaović je dao do zidova srušiti taj deo kuće, podigao novu „veliku sobu”,



predelio je od kuće hodnikom i prikućkom u kome je stojalo sve što je potrebno da se proslavi poneki domaći praznik religioznog karaktera. Prenoćiti je mogao u „velikoj sobi” samo mrtvac.

Jedinac sin Kornelov, posle dve kćeri, bio je Marko. Marko se oženio pukom siroticom, ali lepoticom, i podigao je sebi drugu kuću. Opet nisku, samo prostranu, s mnogo soba, sve jedna u drugu. — Nikada da mi se vrata na sobama ne zatvaraju! 'oću da živim u celoj kući, nisam puž da se zavlačim u jednu ljusku.

— Snabdevao je Marko svoju kuću svim potrebnim, pa i nepotrebnim, luksuznim stvarima. On je prvi poručio „roletne”, „porculan”, srebrne kašike, skamijice pod nož i viljušku, i naročito neverovatan izbor četaka i prašaka za održavanje reda i čistoće. Marko je bio čovek silnog kostura. Sedeo je u naročitim stolicama. Šaka mu pravi buzdovan. Kad bi uzeo guščje pero da piše, morao ga je noktima držati. Žena mu je jedva stizala do struka. Voleo ju je, ali se nikada s njom nije savetovao ni o čemu. — Imaš ti dosta i suviše posla u našoj kući, i kad čuješ drukčiji razgovor, bolje sama izađi, jer ti se i od slušanja može zabuniti glava. — Marko Vlaović je inače i sam imao maniju domazluka, lepe čiste kuće i pokućanstva, blistavog posuđa, negovanog odela i rublja. Hranio se, međutim, vrlo jednostavno i umereno, kao svi koji više piju nego što jedu, i za kuhinju baš nije mnogo mario. Ali što se tiče sobnog uspremanja, bio je gori nego žena, prava nadžak-baba. Muška čeljad je imala da riba podove, jer, „ženske ruke dobro je ako i varjaču drže kako treba, i žensko oko nikada ne vidi da li je čaša čista. Za ribanje dasaka treba muška ruka i muško oko”. Ribali su dakle momci, i to sapunjavicom u koje je Marko sipao nešto što je naročito poručivao, i od čega se daske stezale i postajale glatke kao staklo. Kad se podovi osuše, Marko priklekne u dnu jedne sobe, dograbi i hitne ćilimče, i ono sad ima da klizi po patosima kroz nekoliko soba, dok se ne zaustavi pri zidu. Ako zapne pre zida, lom je u kući. Odelo četkaju sve po dve žene: jedna prelazi četkom, druga prstima vadi perca i prašinu. Marko tek skine odnekud beo čaršav, i zgazi ga, da vidi da li su žene dobro očistile i đonove obuće. Sve u kući moralo je da se riba i trlja i „s one strane”. — I derište to da izribaš i s one strane! razumeš? šta me gledaš, izvrni ga na naličje, i peri! — Izvetravani su i drveni i gvozdeni predmeti. — I štap iznosi na vetar! Šta se ceriš? Videćeš da posle: k'o nov dođe.

A kad izađe iz kuće, Marko je ludovao za konjima. Konje je gonio uz vrisak onih koji su u kolima, i onih koji su oko kola. Jahao je „kozački”, on, onako glomazan, i kao vihor bi ponekad uleteo na konju u hodnik svoje kuće, ili u hodnik okružne bolnice koju je mnogo pomagao i češće posećivao. Jer taj Marko, silni Marko, bojao se bolesti. Nešto od toga straha bilo je u njemu urođeno, a opominjao ga je i lekar, jer je mnogo voleo i pio rakiju. Rakija se kod njega u kačari pekla, s rakijom se kuvala neka jela, čak se i neki kolačići prskali rakijom kroz fino sito. Bojao se Marko, kako je sam govorio, ne smrti, nego bolovanja i bolesti — jer u bolesti treba sve navike u životu da promenim, a ja onda više volim da umrem. — U bolnicu je išao, tvrdio je, da uhodi kako se boluje.

Marko je imao tri sina. Sva trojica lepi kao mati, ali razmaženi u onoj udobnoj kući, i samovoljni. Kornel Vlaović opominjao je sina Marka: — Preteruješ sa udobnostima. Kad se u seoskoj kući počne živeti suviše gospodski, da znaš, ili stradaju ogledala i stolice, ili sinovi i kćeri. Marko je pri rođenju svakoga sina činio zaveštanja. Školovao je svoju decu, putovao s njima u dva maha u Italiju, pretplaćivao ih na knjige i listove. Novinâ je u kući Markovoj bilo više nego u varoškoj čitaonici. Najstariji sin je svršio trgovačku školu, tražio da mu otac da



izvestan kapital, otputovao nekud na Levant, trgovao, ali tamo umro od malarije. Marko je bio očajan, putovao da ga „makar na leđima donese”, ali nije uspeo.

Srednji sin je u padu s konja ogluveo, otišao u kaluđere, i u manastiru, kao dobar ekonom, učinio dobra. Ali je pio prekomerno, i nije ni srednji vek dočekao. Posle smrti drugog sina, Marko je, za sreću svog jedinca, dobar deo imanja prepisao jednoj srpskoj ustanovi. Svi su mu čestitali, a on je sumorno vrteo glavom: — Imam jednog sina, a imam dve zadužbine. To miriše na koljivo. — Najmlađi sin, Stefan, bio je darovit mladić, ali neobično naprasite naravi. Vlaović on, Vlaović otac, i svaki čas se njih dvoje dohvate. Mati odmah prebledi, i moli muža da pazi šta radi i govori. — Ne zaboravi, Marko, jedan nama je ostao, tako ti Bog pomogao! — Marko se kao stišava. — Jedan jedan, ali Vlaović. Valjao, ne valjao, poznaće se u hiljadu. — Jednom se otac i sin opet pokoškaše zbog rasipanja. Ali tako da je sin bio onaj koji je ocu zamerao rasipanje. Padoše poteške reči. Sutradan, kao za inat, Marko dade opet neku težu svotu za trećeg jahaćeg konja u štali. Stefan plane: — Smrt će ga uzjahati, da znaš! — dograbi pušku, uleti u štalu, i ubije na mestu najlepšeg konja, kome je Marko dao ime Lastić. Marko sad dohvati sina za desnu ruku, i tako je izudara kundakom puške, da je Stefan dugo morao ići u bolnicu i lečiti prste manjim operacijama i trljanjem. Sve se među Vlaovićima svršilo ipak viteški. Otac je obećao da selo i palanačka ulica nikad neće saznati kud se upravo denuo Lastić. — A tebe ko zapita za prste, uvek, i do smrti, govori: da si konju davao šećera, a nisi znao da se konju pruža šećer na dlanu a ne u prstima... I da zapamtiš: ljudi se svađaju kao psi, ali se mire kao ljudi.

Stefan se u svima školama odlikovao. Ali kad mu je otac umro, napustio je prava tako reći pred poslednjim ispitom. — Zar ne žališ, Stefane, zaboga? — Ne žalim. Dosta škole, sad dolazi pravo učenje. — Zario se u knjige, i sam je radio. Počeo je čudno da sazreva i da postaje zbilja figura neobična. Plahosti nestalo, miran je kao neki mudar starac. Postao je skoro manijački pravdoljubiv, i živeo do nastranosti jednostavnim životom. — Ja ekonomiju ne volim. imanje mora posrnuti, ali tako je i pravo. Mnogo je bilo, i još mnogo ima u našim šakama — Pomagao je sirotne ljude rado novcem, zaposlenjem, i, kao pravnik, savetom. Stari ljudi su govorili: U Stefanu kao da je Kornel Vlaović... Ali tolike pravde ne beše ni za Kornela, i nikada... Bog neka Stefanu da zdravlje i dug život. — Stefan je, međutim, bio slabašan, i to se mnogo isticalo zato što je bio visok bezmalo koliko otac. Lik je počeo odjedared da mu se menja. Lepa njegova glava dobila fizionomiju ptičiju. Mati lebdi nad njim, pretvorila se u sveticu od posta i molitve. Ali je srećna. Stefan njen na sve ljude u okolini utiče očaravajuće. Pravdoljublje njegovo i snažna mudra njegova reč rešavala je kao mađijom stare sporove između teško zavađenih, spasavala nekoliko puta očajne ljude od nepromišljenih odluka. Za Stefanova starešinstva u domu Vlaovića prvi put dolazi do reči i Vlaovićka. Marija Stefana Vlaovića imala je pravo da mužu kazuje šta opaža u kući i na imanju. Imala je svoj sto u crkvi, nije stojala za stepen niže kraj muževljeva stola i kad muž ne dođe na službu. Kućom je upravljala ona sama. Celom kućom, sem živinarnika. Stefan Vlaović počeo je da gaji i voli živinu, ptice domaće. — Svet je zaboravio sasvim da su to ptice, Božje ptičice, a ne samo pečenje i sitnež za čorbu. — Stefan se sve više povlači kao ekonom i „gazda”.

U svojoj sobi je s knjigama; ili, sasvim naprotiv, u zabranu je s pticama; ili je kraj velikog svog živinarnika u kojem vri ptičiji život i graja. Voleo je Stefan strasno muziku. Sam nije znao svirati, ali bi pozivao dobre svirače u kuću, a odlučio je da će mu oboje dece učiti svirati: sin u violinu, a kćer u klavir. Tada je kupljen onaj skupi odličan klavir koji je posle



dospeo u „jazbinu” čika Avramovu, i bio nuđen za grobnicu. Ali pri slušanju muzike, svi su zapazili, Stefan grči lice, i kao trza se. — Sluh mi je vredovan... Niko ne zna šta je to, ako sam nema tu sreću i nesreću. Ja čujem Boga u svirci, ali ako je malo jači zvuk, malo nečist ili pištav, ja sav drhćem i moram da bežim. — Jednako je molio da se tiho svira. — Tiše, još tiše, da zvuk bude tih kao svetlost.

Polako polako, s početka neprimetno, prodao je Stefan dosta zemlje, razdao ljudima bez dobre podloge dosta novca. I odjedared za dosta veliki gotov novac kupio šumu, naravno, podalje od njegova sela i zavičaja, tamo gde ima šumâ. Sad je istinski napuštao kuću i usamljivao se. Po dva meseca se ne vraća. Ali ne zbog nekog dobrog šumskog gazdinstva, nego zato što se manijak u njemu sve više ispoljavao. — Ne obarajte drveće, ne plašite mi ptice! — I najpotrebnije krčenje šume dražilo ga je do bezumlja. Momcima šumarima je davao nemoguća naređenja. Šuma je divljala, sama sebe gušila i nasilno krhala, ali Stefanu je to pravo bilo. — Ne lupaj sekirom, ne mogu da gledam pticu koja se boji i zapomaže. Jesi li gluv, ne čuješ li to zapomaganje, tu strašnu pisku? — Samo su po ivici šume sečene grane i kupljeni suvarci, i to je bio bezmalo sav prihod Stefanov od „goroseče”. Tišina i tajna šume ushićavale su ga, beskrajno ga usrećivale.

Marija i Stefan imali su dvoje dece: Leksandru i Josifa. U Leksi je bilo više snage i duha nego u bratu, ali brat je bio finiji i darovitiji od nje. Kulturne sposobnosti su kod Vlaovićâ naglo se dizale u poslednje dve, tri generacije, ali je porodica kao materija i imanje opadala naglo. Čest je to slučaj. Naročito u siromašnim i malim narodima i sredinama. Kulturna svest postane odjedared jedan strastan entuziazam, i prosto sagoreva ljude. U Leksi i u Josifu je bilo čisto to, zamah i dar za kulturni uspon, za lepotu. Ali porodica se kao porodica gasila. I kako češće biva kad se porodica zatire, poslednji ostaci muških osobina sunu u devojku, ne mogu u noj ni prirodno ni praktično da se razviju kako treba, usprave se još poslednji put u neki prkosni otpor, ili maniju ponosa, i najzad uginu. Leksu su posle navršene četrnaeste godine silom, vezanu u kolima, vraćali iz varoši, iz zavoda. Htela je pošto-poto da uči školu kao Josif. Vriskala je histerično: — Nemojte me ubijati! — Ama ne možeš, dete, ići u školu kao Josif, jer se devojčice ne primaju u tu školu. — Onda me pustite da učim neki zanat. Hoću da budem baštovan, da negujem cveće, da imam lale cele godine, da sve miriše, da i drugim ljudima dajem seme. — Mi ovde baštovanskih škola nemamo. Lekso, sine — umiruje je mati. — Ja ću ići tamo gde ima škola. Ja znam i gde ima, i šta se sve tamo uči. — Stefan miluje svoju kćer: — A ti ne opažaš da sam ja baš na zanat mislio, kad sam kupio za tebe klavir, i udesio s učiteljem iz varošice da dolazi k nama. Naučićeš lepo svirati, i to je i zanat i veština. — Ja volim kad se svira, ali ja neću da sviram... Nije za nas Vlaoviće sad vreme da sviramo... Zar vi to ne vidite!... i Josif bi trebao drugo nešto da uzme mesto violine.

Majka i ćerka se kod kuće složiše u tuzi i brizi. Marija Vlaovićka vidi da ćerka njena dobro ceni stanje i propadanje njihovo, i plače gorko pred njom, i tuži se da ni muža ni sina ne razume. — Sve u kući i na imanju zamire, a njima svejedno... Kao da spavaju, kao da su u zanosu... Sve nam je, Lekso, slabo: i domaćin, i konj, i žito. Stvari u kući i u stajama popuštaju. Svaki čas nešto pukne, i složi se na zemlju kao da mu je duša izišla... Veliki orman se sasušio, merdevine se juče pod nadničarkom raspale, stolice politirane se ljušte kao da su u vrućoj vodi ležale. — Neće, mama, onaj klavir da pukne uzduž i popreko, da se ne pravimo smešni pred ljudima. Prodajemo što se ne prodaje, kapu ljudi više pred Vlaovićima ne skidaju, a u kući banda! Josif udara po onom pustom klaviru kao da je pomahnitao, a tata



žmuri i budan spava. — Nemoj, Lekso, tako, Josif divno svira, zar ti to ne čuješ, i zar ne mariš? — Ne čujem i ne marim, jer vidim da bi drugo trebalo da radimo svi... I ti kanda spavaš!... Ime nam se više ne drži! — viče Leksa. — Ja najmlađa treba to da vam kažem! Ime Vlaovića treba spasavati i za njega raditi... Vlaovići, to je naš klavir i naša muzika, zar još ne znate, ne znali, dabogda, nikada ništa više, pa da se muka svrši što pre!... Hoćemo li se mi još dići, mama, to te ja pitam, i to mi kaži!

Josif je bio pravi gospodin i umetnik. Sve je u njemu postajalo oblik. Manje je škola učio nego njegov otac, ali je više znao i mogao. Sirova tvoračka snaga seoskih gazdâ pretvorila se najzad u darovitost i izrađenu osetljivost. Ne zna svet kako su skupi ti daroviti sinovi bivših seljaka i seoskih gazdâ! Ili iscvetaju na nekom ogranku koji se mnogo udaljio od stabla, ili se stablo obali na zemlju, zatruli, ali iz jednoga čvora se izvija divna grana, i treneri, dok se od samoće i treperenja ne umori i ne sasuši.

Josif je imao znatan dar za muziku. Svirao je prvo u violinu, i umeo ocu svom svirati skoro „tako tiho kao što je tiha svetlost”. Ali mu je Stefan Vlaović još podrezivao nokte: — Da ne grebeš žicu, i da joj bolje nađeš ono mesto gde peva. — Kad je Leksa ostavila klavir, Josif je prešao na klavir, i tu doista daleko otišao. Zvali su ga po okolini, i u varošicu da svira. Mrzeo je palanku, i nije u nju odlazio. Jednoga dana je morao da projaše kroz varošicu, i da ostane u njoj nekoliko sati. A kad se vratio na selo, uzeo je pero i napisao na listu hartije ovo: „Zapisnik s jednog ljudskog zbora... Svi bili prisutni... Deca se vukla uz zidove i ograde dok sunce nije zašlo. Odrasli su mučili svoje bližnje, da bi isterali neki smisao za svoje vlastite živote. Ulice kao da su nešto skrivale, od jedne tačke nadalje ugibaju se u zemlju i nestaju. Dućani buđavi. Po dućanima, gazde, šegrti, i mušterije žučno raspravljaju, jer svaki čas nestane neka para, nije dobar račun. Nekoliko mutnih advokatskih i mutnih berberskih pendžera imaju iste žute zastore. Činovništvo sitno, otkinuto od velikog aparata, bez druge budućnosti do sutrašnjeg dana. I dve „otmjene” porodice su prisutne daju ton, i staraju se da nekoga nečim zadive i zadenu mu žaoku zavisti u srce... Sve plesnivo. Nema ni prave jagme za imanjem, ni sirotinjskog ponosa na kuću i ime dok poslednji potomak traje. Kao da su svi na otsluženju neke robije. Ništa ne vole sa strašću i radošću. I decu gledaju da što pre školom ili udajom smaknu s vrata. Kad pred mrak stanu da se s treskom priklapaju šalone, ruke i lica koja se tu pomaljaju nekako su potpuno bezosećajna, svejedno im je i to veče, i sutrašnji dan, i dani zatim...”

Ova hartijica bila je malo svedočanstvo da je u Josifu ležala i izvesna veština pisanja. Ali pisac od njega ne bi mogao postati. Volja da nešto piše, da napiše to što je napisao, trajala je toliko koliko je trajala i njegova nervozna odvratnost posle posete palanci koju nije nikako trpeo. — Čitav dan ću sad da presedim kraj moga živinarnika, s mojim finim kokicama i plovčicama, da zaboravim palanku i časni zbor njenih stanovnika. — Nežnu pilad potura sebi u nedra, tu ih greje i uspavljuje, i čini izdaleka prstom znak da niko ne galami. A posle, sedi za klavirom čitave sate, i svira čudesno, i istinski sve što hoće, i sve što je za klavir napisano.

Leksa je zadivljala. Materi je pomagala u domaćem poslu, ali bez volje. Nju je razapinjalo nešto drugo. Po nekom muški jakom nagonu osećala je ona nekadašnji rang Vlaovića, i skoro prezirala oca, pa posle brata. Borila se Leksa sa svojim karakterom. U toj devojci ptičijeg lika, kao i u oca joj, u devojci tananoj kao šibljika, gušila se i romantika nesrećne mladosti, i romantika porodičnog zamora, i tragedija jednog sporednog i zanemarenog člana porodice. Muškarac u Leksi nije mogao da dođe do izraza. Niko je nije slušao. niko je nije cenio i ništa



od nje očekivao. Po čitav dan, leti i zimi, luta ona kroz zabran, beži od sobe i od onih koji su u sobi. — Hladno je, Lesko, idi kući — reći će joj neko. — Ne osećam da je hladno. — Čika Avram, dok je još zalazio: — Šta radiš, Lekso? — Cepam drva i spremam po kući. Drugo mi ne dadu da radim. — A šta večito hodaš po polju? ljudi govore svašta. — Ne mogu ništa rđavo govoriti, jer ja rđavo ne radim, ja sam od Vlaovićâ... A moram da bežim od Josifa i njegovog klavira? Tolika grmljavina, a nikad kapi kiše... Ne znam kako i vi, čika Avrame, ne osećate šta je s nama. —

Preživela je Leksa u samoj svojoj porodici dva teška sentimentalna poraza. Nekada je svoga kasnije preziranog oca, ludo volela i cenila. Ali otac taj ju je izvadio iz škole, i, zatim, očigledno je bilo da otac Josifa više voli i ceni. Volela je Leksa nekada brata svoga možda još više nego oca, lebdela nad njim, okruživala ga nežnostima, hvalila se njim. Čekala je bar neku Josifovu pažnju: bar da Josif oseti u njoj čoveka, i ličnost, da ponekad s njom ljudski porazgovara, možda nešto i učini za nju, pošalje je on u baštovansku školu. Josif je bio Vlaović, žensku čeljad nije cenio mnogo, a sem svega drugog imao je svoj unutrašnji i vrlo zatvoren život. I sa ocem je samo preko muzike i preko živinarnika bio intimnije vezan. Imalo je u Josifu od samozadovoljnosti darovitog čoveka, od poznate sebičnosti darovitog čoveka koji je sam sebi najbolji izgovor za sve. Sirota Leksa, uvek zlosluta Leksa, Leksa je nekako na muški način bila pozvana da radi za neki bezlični ideal, za neki dalek cilj, bila stvorena da se žrtvuje za nešto junačko. Ali takva kakva, kasno se rodila u gnezdu Vlaovićâ. I zato je živela stegnutih pesnica, sa onom osobitom energijom zloslutog čekanja koja je vrsta osvetoljublja nesrećnih i sporednih. Kad je Josif otišao bio na stranu, Stefan Vlaović se s malo više pažnje i nežnosti okrenuo kćeri. Ali je za sve već bilo kasno. Stisnute pesnice, stvrdnut mozak, gordost bića koje je sve izgubilo samo je još to bila Leksa Vlaovićeva.

Pošto se Josif vratio, otac i sin se još više saživeše u muzici. Jedan svira, drugi sluša, a sve ostalo im je tuđe. Ne pitaju više ni otkud ono što jedu, ni ko im postelju stere, ni ko u bolesti stvara oko što traže. Poslednji cvet na umornim Vlaovićima — umetnost. Od čega živi umetnost? iz čega se rađa umetnost?... Seljani, naravno, nisu imali mnogo smisla za umetnost i njene probleme, ali muzika je muzika. I selo je zavolelo da sluša, i naučilo da razlikuje i finije ceni čar sviranja. I kad se kod Vlaovićevih svira „tiho”, prolaznici bezmalo na prstima hode kraj kuće.

Stefan Vlaović je već poodavno imao svoju kroničnu bolest, bolest slabe krvi, bolest bezbolnu, s kojom je kao sa dobrim drugom ispod ruke polako silazio niz stepenice ovoga života. Lekari oko njega nisu imali mnogo posla. — Ovakvog pacienta sigurno neću više nikada dobiti. Ona dvojica tamo na selu, i pored muzike, prosto se vaspitavaju za smrt. Ja kao hoću nešto i da sakrijem, a Stefan odmah: — Nemojte, ja se ničega ne bojim, ja znam šta dolazi. — Da li od vremena one svađe s pop-Timom, ili iz ličnog uverenja, Stefan Vlaović je davno prestao ići u crkvu. To mu je opština seoska mnogo zamerala. — O, gospodin Stefane, pa bar ovog sveta radi, koji se ugleda na vašu porodicu. — Ide moja žena redovno u crkvu. Ja sam na drugi način pobožan. Bojim se Boga, i, verujte, više ništa ne treba. Izgleda da je to zaista dosta bilo. Nekoliko čeljadi Stefanove kuće, neki rođaci i sluge, prosto se za života posvetiše gledajući u zanesenost svoga gospodara muzikom, i u ljubav njegovu za ptice, i slušajući njegovu reč: da se Boga treba bojati. A kao što se Stefan Vlaović Boga bojao iako u crkvu nije išao, tako je ikone sabirao, iako se pred njima nije krstio i Bogu molio. Staru zbirku ikona u njihovoj kući on je s razumevanjem i ukusom popunio.



Taj mirni i tihi Stefan Vlaović sve je teže padao na dušu svoje kćeri. Leksa je bila puna otpora protiv smrti. Sve je čekala da će se jednog dana nešto iz osnove promeniti, da će onda započeti rad neki koji će se dugo i dugo raditi, i u kojem će ona imati veliku ulogu, osvetiti se kome treba, i spasti što treba. Ona, Leksa Vlaovićeva. Nije zato mnogo tužna bila kad joj je otac umro. Ali na sam dan očeve sahrane Josif dobi neki čudan napad: strah mu je obuzeo telo i dušu, drhtao je, nečega se bojao, prigušeno vriskao. Je li to bio otsev straha Marka Vlaovića? Uopšte, nesrećni poslednji Vlaović počeo je da se grana na sve svoje pretke koji su potegli da Vlaoviće ponesu sumraku i zapadu. Pronašao je da mu rakija dobro čini, otera mu napad. Naredio je da kandila gore stalno. Pretvorio je jednu sobu u muzejčić, povešao ikone, i zvao slikara nekog da ga pita može li po zidovima izraditi freske. Pa je onda jednog dana rešio da će da se ženi. Ali o devojci koja će tobože postati njegova žena, govorio je sasvim nerazborito i fantastično. Pa se onda javi u njemu potreba da promeni mesto stanovanja, da beži nekuda. Tražio je novac od Lekse, i pretio joj ako ne nabavi onoliko koliko njemu treba za odlazak u Italiju. — Tamo ću videti freske i tamo mi je i devojka. — Dobio je drugi težak napad, i pao u postelju. Za poneke porodice i loze, slabosti i bolesti mogu da budu ono što je za zdrav narod rat ili glad: podignu se mladi i jaki. Ali kod Vlaovića je kanda već s Markovim strahom od bolesti, i sa Stefanovom hrabrošću pred smrt, otpočelo približavanje tačci netvoraštva. Josif stade mučno da oseća lance nasleđa i porekla, uze odjedared da rastura i uništava bezdušno sve stvari koje su značile lanac generacije, ukorenjene običaje Vlaovićâ.

Zbirku ikona je jednoga dana prosto izbacio na avliju, a zatim je poklonio mladom seoskom popu. Kad je saznao da je pop to na druga vrata opet uneo u kuću, pobesneo je i načinio lom i pokor po kući. Mati mu je te noći zanemogla mnogo. Živela je još toliko da vidi kako sin njen rastura i poklanja nameštaj, posuđe, čak i odelo. — I tvoju ću bundu pokloniti, biće ti odmah lakše. — Kad je Marija Vlaovićka posle godinu dana sahranjena, ostadoše brat i sestra u skoro sasvim praznim sobama. Melanholija kod Josifa izbi sad svom silinom. Sedi na neudobnoj klavirskoj stolici, ćuti, ne jede, neće da spava. Sve „žitejsko” je u tolikoj meri iščezlo bilo iz potreba Josifovih, da se prosto nije znalo kako i od čega živi. Leksa ga služi srdačno. Svim silama je zapela da spase brata i Vlaovića. Zavarava ga da jede. Odobrava mu što je sve staro izbacio iz kuće, i što ne voli više ni da svira. — Moraš se malo ugojiti, pa ću ti onda lepo namestiti sobu s novim stvarima. — Josif je jedared dvared popustio, a zatim je stao da jednim kamenitim ćutanjem i nemicanjem s mesta odbija sve kako bi samo leš odbijao. Leksa jednom pokuša malo stroga da bude, ali brat je odgurnu nekom strahovitom snagom, i dreknu glasom iz kojeg je siktala zloba. I onda opet utonu u ćutanje i nemicanje i nejelo.

Melanholija Josifova pokaza se zatim na periodično stanje samo. Prekidali su je napadi gneva. U takvom jednom napadu dočepao je sestru, koja mu je prinosila lek i šolju s mlekom, udario je šoljom u glavu, okrvavio malo, a zatim izbio dušmanski. Uđoše dakle Vlaovići u poslednji tesnac mraka i jada. Napadi gneva se vraćali nekako redovno, jedared u mesec dana, i svakom takvom prilikom bi teško stradala Leksa, koja je brata negovala i smirivala, ne dopuštajući da iko živi sem nje vidi Josifa u tom stanju bede i sramote. On udara, ona ćuti. On baci stolicu za njom, ona digne stolicu i sama se njome nemilostivo udari, da bi se bolesnik zadovoljio i smirio.

Ponekad, Josif je tražio da svira. Ta svirka je mamila suze na oči svakom živom, a Leksa se, negde skrivena, gušila od plača, udarala u grudi od nemoći, jer su i kod nje živci već sasvim popustili bili. Za klavirom, jednoga dana, Josif dobi udar u mozak. Izgubi govor, i



skoro sasvim oslepi. Kao što se malenoj lađici u burnim valovima samo jarbol pomalo pokazuje, tako je u Josifu ponekad stari razum svetlucao. Ne bi čovek tada rekao da je onako strašno i dokraja propao. Gestovima je govorio, pojedinim akordima na klaviru kazivao šta oseća. I lekar se teško uzbuđivao. — Kad se čoveku stane oduzimati što je imao, onda se tek vidi koliko je mnogo imao. Josif je sad sedeo kao drvo, i, srećom, sve više nemaran i neosetliv na sve. Samo bi se bolno stresao na neki nepravilan i grub šum. Još jedan lančić veze za pokojnog oca, i poslednji trag divne jedne muzikalnosti: fino uvo, vredovan sluh, božanski znak umetnika.

Eto tako je Leska Vlaovićeva postala najzad muško i Vlaović, poslednji Vlaović. Otvorila je stisnute besposlene pesnice, radila i trpela za ime i ponos Vlaovića koliko krupno živinče ne bi izdržalo. Odricala je pred ljudima sve jadno i propalo po cenu brutalno gordog odbijanja svake pomoći. Uvek razdražena i gorka, mumlala je u sebi: — Pomoć! To besramnici hoće da bace radoznao pogled u kuću Vlaovićâ! Ne treba ništa, danas, ni ikada! Kad je još Vlaovićima što trebalo od sela! — Ta velika Leksina laž, junačka i mučenička, to je bio poslednji obraz Vlaovića.

Imanje, koliko ga je još ostalo, nestajalo je. — Neka ide sve! neka Vlaović pojede što je Vlaovićâ Josif je četiri godine dana sedeo nepomičan, i bio nošen i prenošen na rukama sestre njegove. Leksa je upravljala kućom „tiho kao svetlost”. Ponekad samo, s malim pakosnim obračunom. Kad Josif i kroz sav mrak svoj napipa da udari sestru, ona bi udarila pesnicom o tvrdi orahov sto za kojim je ručavao ded Marko, čuo bi se tresak, na što se nesrećni Josif prekidao kao da ga je električna struja takla... Čika Avram je u to doba nekako još malo živeo, ali Leksa nije dala ni njemu do poslednje istine o Vlaovićima, do strašnog poslednjeg dokumenta o stvarnosti jedne granate i dobre porodice. Stari je prepričavao o Vlaovićima samo bajke i priče iz sećanja svoga i srca svoga.

Leksa je preživela brata za punih pet godina, pet gladnih godina. Ponuditi joj što, nožem će udariti. Smanjila se kao matora ptica. Veruje sad i ona u smrt, i čeka je, i ne boji je se nimalo... Kako je strahovito dug i složen proces, u jednoj porodici, dok se izradi neka mirna nadmoć. Markovo strahovanje od bolesti, pa Stefanova hrabrost pred smrću, pa Josifov strah od svega, pa Leksin životni otpor, pa naposletku njen monaški i skoro svetački mir pred smrću. Kad je prodala poslednje parče zabrana — Jevrejinu, koji je udesio da Leksa nikoga ne vidi i ništa ne potpisuje — pođe Leksa, jednog ledenog proletnjeg jutra, s lestvicama i sa užetom u ruci do stare bolesne breze u zabranu. Ali se nije obesila. Umetnici su bili svi poslednji Vlaovići. Pala je mrtva niz granu, laka, suva, ravna crnoj zemlji.

Ipak ljudi uzmu da brinu o pogrebu. Ali o Leksinoj sahrani, ko i kako da brine! Grobnica u selu je bila puna. Za metalni sanduk uostalom i nema novca. Čika Avram leži teško bolestan u bolnici. Seća se svoje „jazbine”, kaže da je i ova sirotinjska bolnička klasa jazbina, i s nekim svetlim ponosom na svoje Vlaoviće, priča: — A kad sam jedared bolovao kod pobratima Marka, u dvema sam sobama ležao, prenosili me iz postelje u postelju da mi bude mekše i sveže prostrto... A danas, svi ste vi pacovi, pacovi i kepeci. — Neko ipak preveze leš Leksin u palanku, i stade se zauzimati da se nađe mesta u palanačkoj grobnici Vlaovićâ. Crkvena opština ne da: „Rešili smo da to jedared prekopamo i parcelišemo. Nema više grobnica kolika je sala za balove u Velikoj kafani!” — Iz poštovanja prema Vlaovićima ktitorima Leksu opojaše tri popa. Nekadašnji čuvari nekada njenog zabrana odneli su je do obične sirotinjske rake na palanačkom groblju. A grobnicu Vlaovića, začudo, opština ni do



danas nije prekopala! Oseća možda na neki način cela palanka da ta grobnica drži i čuva jedan ponos, koji i njoj godi. I sve ostaje kako je bilo. Ako nekoga od umrlih žitelja pronesu kroz zapadnu grobljansku kapiju, pogreb mora da prođe kraj Vlaovića, koji su tu došli sa sela, i tek od inata, ali doneli nešto što palanka nema. Čim pogreb stigne, onaj šestostrani, crni, zarđali, i zavazda ugašeni fenjer za kandilo na njihovoj grobnici zastrči nekako oštrije no inače, i pokazuje pogrebu put. — „Dalje, dalje, tamo dole, ka okrajku groblja, ovde nema mesta, vidite valjda kolika je popreko i uzduž grobnica Vlaovićâ, i to samo onih što se inatili s pop-Timom... dalje, dalje.” — Što su tamo negde na okrajku groblja i Leksine kosti, ne mare za to Vlaovići; nikada nisu mnogo cenili žensku čeljad.



KNJIGA DRUGA



DECA

Tako se stvari zbivaju; uvek i vavek

Cvetovi šljiva na mrtve padaju...

V. H. Odn (W. N. Auden)

ko od grobnice Vlaovića, malčice uzbrdo, krenete glavnim grobljanskim putem, i potražite, levo i desno, pokojnike vaše palanke: pod svakim kamenom po jedna ili po više potresnih istorija. Kao po pravilu, posle dosta naglog niza događaja, istorija se survava u neku katastrofu. Jeste li zapazili da skoro svi romani dokazuju to isto? Stare lokalne novine, to isto. Sudski procesi oko neke kuće ili vinograda, to isto: pred izumiranje loze sva je zajednica iskidana, članovi rastureni, i međ njima, i još živima i već mrtvima, ko više ko manje dotučen. Groblje, kao stare novine; stare novine, kao groblje.

Grobovi te dece, iako većina od njih deca iz takozvanih dobrih kuća, leže podalje od grobljanskog centra, tamo dole, na provetrini, gde se sve njiše, pa i krstovi, i drveni i oni od crvenkastog kamena, kakvi stoje i nad grobićima te dece. Od četiri grobića, tri su stisnuta kao deca u školskoj klupi; a četvrti je nešto malo udaljen, ali očigledno u nekoj zajednici sa ostalima. To su grobovi dece iz četiri razne porodice. Tu, između trećeg i četvrtog groba, bez pregrade, ni daskama, ni šančićem, prolazi linija na kojoj se sastaju opšte i bolničko groblje.

Bolničko groblje, bez staza, gusto sabijene humke, tu takođe, u svakoj jami, leže ljudi iz raznih porodica, raznoga porekla, s vrlo raznim životnim dramama. A u poslednjem prizoru drame, koji vodi u konačni grob — i na opštem i na bolničkom groblju, obično, samo jedno lice i monolog. Na bolničkom groblju ima počešće nasilna smrt, zločin, grob koji je prvi i poslednji put obišao samo grobar. Ima toga i na opštem groblju, kako da ne. Ljudi su braća, naročito u opštim nevoljama i na groblju.

Tri drugarice, iz paženih kuća deca, išle su u četvrti razred osnovne škole. Uvek primaknute jedna uz drugu u istoj klupi, izgledale su kao lecederske lutke od neprekinutog testa. Dečjeg života je malo bilo u toj deci. Mirno razgovaraju pa ćute; pa se našale s nekom matorom primedbom; pa obrišu keceljicama suzne oči i zaćute. I keceljice su im tamnije no što bi trebalo da su. I imena su im bila matora: Konstantina se zvala Koda, Sofija Soka, a Tijana Jana.

Koda je bila pitomo i plemenito dete, ali ružno dete. Na licu modro grošasta koža njena oca, bakalina u zelenoj kecelji, koji se preko te kecelje opasivao čeličnim lancem, i, reklo bi se, sa uživanjem koračao po radnji uz zveket beočuga. Koračajući, tek bi dreknuo, ali tek onako, nalevo, nadesno, nikoga lično ne ružeći. „Naprasito jagnje”, govorio je kum Vlaović. A od matere svoje dobila je Koda vrlo beo i kukast nos, koji je za njeno, Kodino lice bio i odviše beo i odviše krupan. Otac Kodin, pupavi i bubuljičavi gospodar-Gavra, doveo je, u svoje



vreme, svoju ženu odnegde iz cincarluka, gde je proveo poslednju godinu kalfovanja u jednu godinu berićetnog ortakluka.

Pokazao je ukus za čisto orijentalni tip žene onoga doba. Gospa-Fila je mala i skladna kao adiđar; gizdavica na svoj način, osoben; lenja, oblaporna, mazna, ispotiha ćudljiva i zlopamtilo. Kum Vlaović, koji je prve godine kumičina braka počeo da ima neku slabost za kumu svoju, govorio je kasnije: Mala, maza, mazga.

Imala je gospa-Fila dosta sitne dece, ali je glavno i najmilije dete gospodar-Gavrino bila ona sama. Bakalin je negovao svoju ženu kao svilenu bubu. Sve joj se na noge donosilo, sve u izobilju primicalo. Slabo je izlazila gospa-Fila. Sedi na divanu izvučenu usred velike sobe, one nad radnjom u prizemlju, sobe s balkonom; noge na divanu, na kolenima knjiga s mnogo slika; smakne knjigu na trbuh, razredi rebra i protegne se da domaši dečka da ga ćuši, ne dižući se. Žmuri i sanjari. Dohvata sa stolića smokvu ili badem, pijucka hladnu kafu i neko slatko vino, iz osobitih šoljica. Šije lutke, i plete asurice kao one na kojima Muslimani klanjaju. Priziva sluškinju da rastera decu s balkona, da ne padnu. Svađa se s mačkom i mauče. Priča deci strašne priče, i zajedno s njima se boji. Kad zazvoni zvono u bliskom tornju, gospa-Fila kreće mišicu kao da poteže uže u tornju, i peva bim-bam, bim-bam. A ako pronesu nekog mrtvaca za opelo, guši se od plača i rasplače svu decu. Pa ih onda teši, deli svakome po slatkiš ili kolačić, a ona još jeca, i ispija čašicu dve slatkog pića koje neobično prijatno miriše, i kanda uspavljuje. Leti i zimi gospa-Fila se odevala u cicane haljine. — Volim što je cic hladan i što šušti. — Uvuče svoje malo i meko telo, koje se nikako nije gojilo ni menjalo, uvuče ga u krut cic kao u porcelansku ljušturu. Samo joj glava viri, kozja glava oštre kose, sa dva mutnotamna oka, s velikim nosom, njuškavim i treperavim, s maznim lenjim glasom koji nijednu rečenicu ne dovrši glasno i čujno.

Kad je neraspoložena, biva, otvori usta da nešto kaže, odmahne rukom, zatvori usta kao katancem. Pošto to prođe, onda, što bi rekla sluškinja Erža, „luda kao i uvek”. Muška strana u palanci, naravno, pronašla je davno kakvo se biće krije tamo kod gazda-Gavre, i govorili su: „To bi bio zadatak za nekog husarskog kapetana. Propade kod gazda-Gavre, kod principala (tako su ga morali zvati momci u radnji), propade jedan fini roman.” — Jovan Mimić, otac Janin, čovek koji „uvek zuri”, veli palanka, ili u patos ili u knjigu, Mimić odgovara, gledajući u patos, kao sam sebi da govori: — Neće izostati ni roman ni priče, samo što ćemo svi u njima poigrati...

No, gospa-Fila je bila zadovoljna sa svojim životom takvim kakav je. Husarskih kapetana, u pograničnoj palanci prema Srbiji, bilo je zadosta, ali gospa-Fila nikada nije skakala da viri za njima. Od „militer-parade”, govorila je ona sama, najviše je volela doboš. U vezi s garnizonom, ima još samo ovo: Koda je dva, tri puta videla,i kazala šta je videla — kad u zimu nad gluhom palankom odjekne melanholična arija vojničnog povečerja — Mama, tebi su oči k'o dve velike suze, je l' ti plačeš? — Izvukla je grdnju, ali vrebala i dalje i majčine oči, i nešto što je u austriskoj vojsci bilo najlepše, doista: motiv trube pred noćni mir... Nešto je krila u sebi gospa-Fila, a nešto su krili od sveta i njih dvoje, muž i žena. Kum Vlaović je tražio ključ, palanački ključ koji sva vrata otvara. — On, naprasito jagnje, a ona, ljuta ptičica, pa se složili, divota! — Sluškinje su govorile da je gospoja — „Nema šta, dobra žena”.

Momci iz radnje su sa zadovoljstvom trčali „gore” da nečim usluže principalku. Određeno stroga bila je gospa-Fila samo prema svom prvom detetu, prema Kodi. Tek bi je



premerila od glave do pete pogledom koji je malu dizao s mesta. Tražila je od svoje ćerčice razne usluge, pa čak i da propira njene haljine. — Nema tu ništa da se pere i trlja, čisto je to. Provuci samo kroz vodu, a Erža će već uštirkati i popeglati... Treba valjda i tata da se malo odmori i vidi od tebe vajdu. — Gospodar-Gavra, to jest, sa strašću je propirao ženino cicano odelo, i veštački ga glačao, iako su mu ruke bile grube, i vrlo često još i korave od raznog bakalskog espapa. — Ja ću,ja ću! — otimao je suknje iz ruku ženinih — samo ja znam da stvorim da budu hladne kao led, je li? — Kad dovrši glačanje, unosi suknje u spavaću sobu, veša ih o prozorske kuke i o klinove slika, namešta šavove tako da se suknje našepure, a bluze ožive kroz razmaknute rukave. Pod najlepše odelo namesti ženine papučice, i onda stoji, gleda, zvižduće.

Znala je, naravno, palanka zašto gospa-Fila ne mari Kodu koliko drugu decu. Kada god biste zahteli, čuli biste priču o tome, složenu, obrazloženu, kao za štampu. To dete, prvo, nosilo se i rodilo u doba kad se gospa-Fila vrlo teško navikavala na svoga muža, mislila da beži, čak da se veša. Postepeno, ko zna kako, kao omađijana, ili što je videla da nema kuda i nema kako bez „fijokare i dve fijočice” u radnji, a fijokare opet nema bez gazda-Gavre, te tako, postepeno, morajući kao i mi svi, baš je i zavolela muža, i otad rađala samo mušku i lepu decu, a ona sama, kako koje dete, sve lepša, sve mlađa, sve gipkija. — Savija se, brate, i previja kao da je rasla pod bičem cirkus-direktora — bio je komentar protina mladog kapelana. Bremenost, kod gospa-File, pod njenom uštirkanom haljinom, skoro niko i ne opazi; dete se isturi kao kad iz kutije isturiš predmet i kutiju naglo zatvoriš.

Sinovi se nižu, ljubav između roditelja raste, planovi šta će koji sin postati, hoj-hoj-hoj — prozviždi tek u priči gospojica Trinčić. Koda jedina ostajala je nekako van te tesne zajednice. Tek posle nje krenuše u porodici sloga, ljubav, velike nade. Stoga valjda ni otac nije bio prema svojoj ćerčici ono štoje bio prema drugoj deci. Voleo je doduše što ima i „devojčicu”, ali najstariji sin, Žarko, sušta slika gospa-Filina, bio je teška konkurencija Kodi kao detetu i kao devojčici. Vijuškast i gizdav, kao majka, i još, brate, pravi „artist”. U dečjoj sobi rek, trapez, kobila. Žarko komaduje i pokazuje, a svi mali Gavrilovići skaču, vešaju se, lete, i padaju, da je milina. Kad gospodar-Gavra čuje da je tumbanje odviše snažno, šalje kalfu da vidi šta to rade deca, i, naravno, da pita šta radi i gde je principalka. Deca, to su sinovi, principalka je gospa-Fila, a Koda je Koda, nešto treće. Zaljubljen otac je vrlo sebično stvorenje, muški isključivo stvorenje, a ako je već pomator, onda i luckasto stvorenje. Za svoju sreću, Koda je bila retko mirno, poslušno, uviđavno, reklo bi se čak i blagorodno dete. Ipak, u školu i ka drugaricama svojim bežala je kao u izbavljenje. Učitelja u četvrtom razredu — „Moj gospodin” — čuvenog u palanci gospodina Marko Leskovca, volela je Koda sa odanošću, i s nekom svešću koja nije osobina dečja. Kad učitelj uđe u razred, svi ustaju, a Koda se još i duboko pokloni. Drugovi muškarčići — škola je bila meštovita — pretstavljali su kako se Koda klanja, trepće očima, „mrda nosom”.

Devojčica je volela svoju braću, nosala ih, pevala im da zaspe, zabavljala ih kad su dosadni; ali su ta deca, nasledno zar, ili po primeru, uzimala neki naročit stav preka svojoj sestrici, i umela su to da pokažu dosta često, i na način koji bi i odrasla čoveka vređao. Deca su kao dvorske budale: besposlena, bezbrižna, partaična, jezična i pakosna. Kad deca negde preuzmu inat ili preziranje, mogu da budu, baš kao dvorske budale, dželatski dosledna. Gospodar-Gavra i gospa-Fila, uostalom, imali su i sami nešto od dvorskih budala, i nemilost je prema Kodi bivala ponekad vrlo bolna. Devojčica bi pričala drugaricama o svom životu, o braći, o majci i o ocu. Tek zastane u govoru, pljesne rukom o ruku kao matorka, i zaplače.



Jednom prilikom je ispričala i ono što je dugo krila u sebi, ali se pokajala, i ispravljala zatim stvar koliko je mogla. — Ne rade oni to uvek, samo u subotu, uveče, i ne baš u svaku subotu... Ponesu vino iz podruma u spavaću sobu, zaključaju se, i niko ih ne sme zvati. Mi deca ne damo da Erža ostane kod nas i da sluša, i izguramo je iz sobe... Onda čujemo kako zveckaju čaše, kako se tata i mama smeju, i lupaju po podu kao da igraju ili se vijaju, i onda ništa više... Sutradan, mama ne izlazi do ručka, a posle podne je uvek ljuta, i ja baš nedeljom uvek izvlačim grdnje, i deca mi se bekelje... Žarko je jedared govorio nešto bezobrazno za tatu i mamu, ne, nisam ga ja tužila, ne bih ni smela, nego su druga deca to ispričala ocu... Grdnju sam izvukla ja, zašto ne pazim šta mlađa moja braća govore... kako ću paziti! — Koda zajeca, Soka je zagrli, a Jana priplakuje od srca — ja, ja, htela sam da skočim u bunar, i bolje bi bilo da sam...

Soka nije lako plakala, ali je sa uzbuđenim učestvovanjem pratila intimne priče drugarica. Dok je Koda pričala poslednju priču, Soka se nekoliko puta hvatala ručicama za svoju lepu glavu. Jana, kad otplače, sluša dalje uvek oborenih očiju. Ona nema matere otkad zna za sebe, i njena roditeljska kuća pretstavlja sasvim drukčiji čvor, sušte drukčiji od ljubavnih i pijanih večerinki, a i sušte drukčiji od čvorova u bogatoj kući Sokina oca. Zbog prilika sasvim druge vrste u kući, Jana je bila daleko naivnija od svojih drugarica. Kad su se drugarice, već posle Kodine ispovesti, rastajale, rekla je Jana tiho, kao samoj sebi, tačno kao što njen otac uvek govori: — Kako je sasvim drukčije tamo gde su tate oženjene.

Soka je bila upadljivo lepo dete. Ali neki stalan grč međ obrvama odavao je nešto ljuto i srdito, ružno njeno fino lice sa divnim ustima i zubima, i činio je matorijom još od onih drugih dveju matorki. Palanka, živi registar za sve i svačije nasleđene i stečene sposobnosti, pošto se pročuje nešto iz Sokine roditeljske kuće, govorila bi: „Ljuto derište, kao i pokojna mati joj... Biće da nije ni sasvim zdrava, bolesni joj i otac i majka... ali i okrom toga, kad počne sevati onim lepim očicama, beži!” Soka je doista od svoje matere nasledila sve: i lepotu, i razdražljivu prirodu, i bolešljivost, i talenat za onu odviše tačnu reč koju imaju lica sa darom da skoro nepogrešno, ali i uočljivo posmatraju i uhode svoju okolinu. Da je Soka ostala živa, verovatno bi postala pisac — neka izvine pripovedači. Sokina reč, bilo da postavlja pitanje, bilo da saopštava šta misli, ili šta zna, bila je reč koja je zabavljala i nasmejavala, ili i reč koje se trebalo bojati. Imala je banalan, odvratno ženski dar vizuelnog zapažanja, i dar tako nagle analize da je sinteza ispadala kao iz puške. — Neću da me pregleda doktor Ravnoselac. Jesi video kako su mu brzoplete ruke, kao da ima tri ruke i nijedna ne zna šta radi, zato je onda brzoplet i kad govori. „Mene ni-ikada, ni-išta nije bolelo”, kaže on. Pfuj! i to mi je doktor: doktor Ravnoselac, doktor-brzopletac. —

Bilo je Soki, doduše, punih jedanaest godina, najstarija međ drugaricama, izgubila godinu dana škole zbog bolesti. Velika izvina. Čovek, i bolest u čoveku, to su dva čoveka. Za bolešljivu a bistru decu važi to isto. Otac Sokin se i sam trudio oko deteta, a molio je i domaćeg lekara — ne Ravnoselca — da se trudi oko starmale i plahe devojčice. A već da će „popa doći da potseče jezik”, bila je koliko stara toliko uzaludna pretnja.

Otac Sokin, gospodin-Vasa, bio je posednik najveće i najmodernije kolonije radnje i u mestu i u celoj okolini. Bio je „prva tezga”, kako je govorila palanka kad je htela da ga malo prizvrcne nadole, da ga spregne s gazda-Gavrom. Gospodin-Vasa, uvek birano odeven i obuven gospodin-Vasa, nije bio trgovac nego je bio direktor Kreditnog zavoda. Odavno tuberkulozan stariji gospodin, i bogat domaćin, on je svojom radnjom upravljao iz Kreditnog



zavoda, ili iz staklenog kontoara u dnu radnje, debelim staklima odeljenog od svega dućanskoga. Inače, on je čuvao i negovao svoj život, i ugađao svojoj dosta mlađoj ali vrlo simpatičnoj i njemu bezmerno odanoj drugoj ženi, gospa-Jelki. Kuća gospodin-Vasina, upravo kuća njegove prve žene, bila je neki spoj tvrdih magacina i vrlo prijatnog sanatoriuma. U prizemlju, samo poluga i katanac, a na spratu jedan od najprijatnijih, najprostranijih stanova cele okoline. Teška velika kapija, uvek zaključana; pa, po vojvođanski, dubok „ajnfart”, prohladan i polumračan zbog dubine, gde stalno gori petrolejska lapma; pa onda opet kapija, ponajčešće i ona zaključana, i tek onda ulazak u dvorište. U dvorištu, magaze kao red malih kuća; sve vrlo čisto, ali puno mirisa od razne kolonijalne robe, od suvog grožđa, badema i smokava, preko suve ribe, do one fine trave iz Indije koju Englezi meću u kolače, a Francuzi u jednu vrstu vina.

— Kod nas u avliji uvek je Božić i kristkindl — kaže Soka. Na spratu, iz dvorišta, dužom fronta i dužom mnogo dužeg krila kuće, staklen hodnik — avliski balkon — prepun cveća i udobnih stolica za sedenje, dremanje, i ležanje. Hodnik taj se cele zime greje dvema velikim blehanim pećima. Na kraju tog hodnika vrlo moderna sprava kojom se voda iz bunara pumpa u stan. Radnja nema nikakve veze sa stanom, niti se u nju može ući drukčije do sa ulice. To, ta radnja, vrlo je prostran lokal, daleko dublji no širi, ali ipak prostran, pun prepun robe, na dva mesta s kantama za gašenje požara. Momci ne stanuju u kući; i propisno presvlače „dućansko” i „civilno”. Samo ručaju, u zasebnoj trpezariji, i, priča se, vanredno su hranjeni, premda vina dobijaju samo četvrtkom i subotom. Kad se radnja u podne zatvori, momci dobro operu ruke, i čekaju da im sa sprata zazvone u klepetušu, i tek tada ulaze u trpezariju. Kontoar, u dnu radnje, pravi je mali salonić, s malom apotekom i sa finim bifeom. Oko pola jedan, navraća tu počešće Kreditni zavod i drži se vrsta finansiske sednice. Radnja se ponovo otvara u pola tri časa. U to vreme, predviđeno je, gospodin-Vasa spava, a gospa-Jelka, uvek u drugoj haljini, čuva radnju, i pomalo sama sobom drži modnu reviju. Žene, a bogami i ljudi, stanu tek na vrata radnje, privire, pa nastavljaju put. Naravno, gospa-Jelka ne izlazi uopšte iz kontoara, a razgovara s najstarijim pomoćnikom kroz prozorče. Petkom, znalo se, oblačila je gospa-Jelka kao plamen crvenu haljinu. Bila je crnomanjasta, i to joj je dobro stojalo — bar se tako verovalo u palanci; te su u parku bivali pravi karnevali raznovrsnih crvenih haljina na vrlo raznoraznim crnomanjastim ženama.

— Agnice — reče jednoga petka Soka svojoj starijoj sestri — kaži mami da su u petak Hrista raspeli. — Agnica, koja je mađehu vrlo volela i u svemu se s njom slagala, naravno da ništa nije kazala, i petak je ostao po starom običaju. Gospa-Jelka sedi u crvenoj haljini i čita, momci zaviruju i dive se kako mogu, i čekaju čas, zajedno s mušterijama, kad će gospa-Jelka poći, „gore”, proći kroz celu radnju — pred njom momak s ključem da odmah otključa kapiju — i ona sa ulične strane uđe u kuću.

Tri su stvorenja obletala gospa-Jelku sa istinskim simpatijama i sa istinskim poštovanjem: njen muž; njena starija pastorka Agnica, mlada devojka za udaju, bledunjava, vitka i visoka na oca, učtiva po nekoj vrlo prijatnoj urođenoj finoći; i prijatelj i pobratim gospodin-Vasin, i prijatelj iskren cele kuće, Miša Bogdanović, braca-Miša i čika-Mita. Mator neženja, vrsta privatnog bankara u varošici, imućan čovek, najotmeniji „momak” u palanci koji je još uvek nade podgrevao, u jedan od ne mnogobrojnih, zapravo malobrojnih žitelja varošice koji je „video svet”. Doduše, imala je ta varošica i drukčijih, boljih obeležja. Sem čisto palanačkih jezika i čisto palanačkih isturenih prozora koji su po dnu imali staklenu ploču tako da ni uza zid priljubljena mačka ne bi mogla proći neopažena; sem toga dvoga, a



možda i još desetak drugih stvari, palančica je bila u nekim pravcima i napredna, i moderna. Pogranična varoš, mogla je i pravilnom i nepravilnom trgovinom da stiče veliki novac; zatim, Austrija je mazila u mnogom pogledu tu pograničnu, dosta određeno srpsku varošicu, okrenutu tačno prema Beogradu — pa je tu bivalo evropskih umetnika svirača i recitatora, bilo naročito guvernanti toliko, da se u čas zvanične šetnje, po zvaničnoj aleji parka, više govorilo francuski i nemački nego srpski ili hrvatski. Jedan bogataški sin je čak, prvi u celoj okolini, tada, imao „guvernera”, Engleza, i izistinski govorio engleski, i umeo još lepo i da slika, i — tako dalje, možete zamisliti palanačku statistiku i palanačka klađenja nad takvom kućom... ali eto, uza sve to svetsko, svet taj nije išao dalje no do Beča, do profesora-diagnostika, a zatim, svi iz sitih vremena i u Austriji i u Vojvodini, skoro svi u Karlsbad i u Marijenbad, i tek neki putnik, krijući svoju diagnozu, i do Nemačke, u Hauhajm, nesrećnu banju, u kojoj će, od bolesti srca, umreti — biće vam neverovatno čuti, ali morate verovati, umreće u Nauhajmu i lepa gospa-Jelka, naravno kad tome dođe vreme. Za sada, „svet” je video i gledao, uglavnom, samo Miša Bogdanović.

Čisto obrijana lica, još u ono vreme; beo, kao mlekom naliven; uvek ukusno odeven, doduše i lepa figura muškarca; uvek pun novaca i gotov da časti, da velikaški uzajmljuje i velikaški zaboravlja; ljubitelj širokih gestova malo i fame radi, ali i istinski i prirodno dobar čovek cela ga je varošica znala i volela, deca su trčala za njim i vadila mu iz džepova „ono što je za nas”, vukli su ga na sve strane muškarci i žene, jedva da je dva puta nedeljno ručao u svojoj kući. Živeo je Miša Bogdanović u svojoj, starinskoj ali lepoj kućici, malo vertepskog izgleda unutra: vazdan odeljenjčića i stepeničica; no svugde udoban smeštaj, i na sve strane vise ili čuče razni predmeti iz Carigrada, Milana, Pariza, Londona. U kući su održavali red i dobru kujnu muž i žena, koji su znali Mišu Bogdanovića još kao maturanta realke, dakle opet dokaz da je čika-Miša bio dobar čovek. No, mada je domaćina u njegovoj kući čekao ručak svaki dan, dešavalo se da tu, bez njega, ruča neko društvance mladih ljudi, dok bi domaćin, prošao pored svoje kuće, nastavio dalje, do one svetlo očišćene mesingane ručice koju je trebalo povući pa da se zatrese glavno zvono u „ajnfortu” gospodin-Vasinu. — Eno, eno, bruji čika-Mita! — skakala je na noge Soka da ona strči i otvori gostu kapiju.

Dolazak istinski dragoga gosta na sprat i na ručak ispadao je pomalo kao neka uvežbana scena u pozorištu. Gost, doteran kao uvek, čist, zakićen cvetom, na jedna vrata. Na druga, pred njega, domaćica. Šušti i miriše; diše na fine čipke što joj cepte po grudima; od dijamanata na prstima i u ušima sva „blicuka” — reč je male Soke, inače pozajmica nemačko-srpska, uobičajena u celoj palanci; — kosa joj stručnim rukama pribodena tako da od lica „pravi oval”, a kratkovide pametne oči jednako prižmurkuju i smeše se. Na treća vrata izleće Agnica, s koketnom keceljom udavače koja uči domazluk, s viticama oko glave (ni napudrovana, ni od frizera očešljana) sa ispruženim obema rukama prema gostu, koji bi Agnicu pokadšto i poljubio. Nekako se sve troje sruče ujedno, pozdravljaju se i šale, pretresu novosti u vezi s ručkom, ali onda sedaju i prelaze na razgovor vrlo miran, daleko od palanačkog stila, može se slobodno reći: na razgovor kulturan. Živeo je u toj lepoj, čistoj, ukusno vođenoj kući jedan neobičan sklad, čak neka unutrašnja lepota. Agnica je ozbiljno učila svirati; gospa-Jelka je ozbiljno čitala preporučenu dobru knjigu i stalno pretplaćen L e t o p i s; gospodin-Vasa je ostajao na novinama, ali na najboljim našim i nemačkim novinama, i s korišću pratio rubrike finansiske, pozorišne, i higienske.

U takvoj kući, s pravom brigom i dobrom voljom za svakoga, a tek za Soku, činilo se ponekad i nemogućno, ali, eto, narušavala je onaj sklad, pravila i videla nemile scene, baš



Soka, i uvek Soka. Čika-Miša se sa devojčicom naročito mnogo bavio, i pokušavao i rečima i slikama i pričama da je premami na cetinjske poglede na svet, da je prevede u neku detinjsku veselost, ali je slabo uspevao. U toj devojčici nasleđe i život zamesili su jedan nesrećan karakter.

Gospa-Jelki je priroda dala malu ali pravu ozbiljnost, i jednu ne veliku ali pravu pamet. Otuda je dolazio i njen autoritet koji je osećala cela njihova kuća i cela varošica. Otuda i osobit ton u kući u kojoj je ona bila domaćica. Ona je govorila uglavnom opšta mesta, ali uvek s naglaskom nekoga svoga iskustva, i teško je bilo protivrečiti joj sa uspehom. Imala je pravi dar da imponuje palanci, i dar da bude maćeha. Operisala je sa svojom pameću vešto: ili je branila istinu; ili uspostavljala, posle svojih dužnosti, svoje pravo; ili nalazila, sasvim neočekivano, kontakt s ljudima. Ovo poslednje je postizavala jednom retkom disciplinom uzdržavanja: da se ni u kom pravcu ne okreće sa isključivošću; ili da svima strankama ponešto zakine, i tako ih ujedini, smiri. Zakidala bi, u kritičnom momentu, nešto u pravu i svome mužu, i pastorkama, i gospojama u varoši, i gospodi koja su joj se udvarala, i samoj sebi. Impovalo je kad ta lepa, koketna, vesela žena počne da traži istinu negde van okupljenih ljudi i ukrštenih mišljenja, često u jednoj poslovici, u nekom primeru iz istorije, ili iz knjige koju baš čita. Vazduh se odjedared pročisti, gospodin-Vasa sija od ponosa, a Agnica se prosto valja po maminu argumentu. Naravno da je i braca-Miša imao tu svoj deo zadovoljstva, s pravom, jer se kulturni život te porodice mnogo od njega bogatio.

Smetala je, ili, u svima domaćima, skriveno pekla, uvek Soka. Začudo, inteligentnija od svih njih, ta devojčica nije osećala ni moć ni lepotu kulture koja je kao neki anđeo velikih krila proletala i šumila po toj palanačkoj trgovačkoj kući, od jutra do mraka, od dvorišnih magaza do tavana, gde je gospodin-Vasa, u čvrstim kutijama, čuvao majušne benkice i gaćice svoje dece. Ne, i ne! Soka je bolje od anđela čula gavrane. Uvređena i vređana nečim složenim — bolešljivost; mrtva majka; bolestan otac koga je obožavala; maćeha, ne-mati i kad je dobra i kad je stroga; obe drugarice nevoljna dečica — Soka je bolje čula one pravičnosti i istine koje život ne priča nego grakće. Kad dete ima moć da oseti svoju egzistenciju, i da prema tome fiksira tačku gledanja, tu nema ni molbi ni komande. Palanka bi ponekad još pirnula u vatru: „Nema dece iz drugog braka, inače — inače: Sakloni i sačuvaj!” — to je bila jedna od palanačkih uzrečica za svaku zamršeniju priliku.

Takozvani mutni dani zalazili su, naravno, i u kuću — da kažemo slutljivo, kao Soka — zalazili su i u kuću Sokine majke. Prvo: tuberkuloza gospodin-Vasina stalno je zabrinjavala; imao je on teških časova i noći bolesničkih. Drugo: Soka. Mater svoju Soka je jedva pamtila, možda samo uobražavala da pamti što je pamtila, ali se kapriciozno dete, zagledano u svoju tačku, s gorčinom stalno okretalo grobu majčinu. Oca je devojčica volela više no mnogo, i možda s najvećom i neprekidnom, i uvek uznemirenom brigom za njegov život — što je, dakako, mučilo i oca i dete. Čim se gospodin-Vasa jače zakašlje, Sokine se oči napune suzama. Kad istrči pred njega u dvorište, i uzme mu ruku, steže je kao da je to samo sada i samo za dva, tri trenutka.

U stepeništu, otac je digne u naručje, i miluje je, i oboje podrhtavaju i ćute. Sokina jedina sreća. Prekine sreću Soka: „Pusti me, zaduvaćeš se.” — Volela je dakle Soka oca s ljubomorom, i zato je bila puna nepoverenja prema svima u kući. Svi poosob su joj bili krivi što njenu majku niko ne pominje, niko na nju ne misli, pa ni on, otac njen. Koga da pita? Gra-gra. Kome da se žali? Gra-gra. — Zašto prota, kad dođe za krsno naše ime, zašto ne čita i



ime moje majke? — Ama, dete, to nije prilika da se pominju mrtvi... ima kad se i to radi. — Kad? gde? Ja hoću da se ovde, u kući, pročita njeno ime... — Dobro je što nema u svakoj porodici po Soka. Ali u mnogim porodicama, s razlogom jasnim ili nejasnim, biva da poneko nosi u sebi odricanje, kao što bezmalo u svakom organizmu ima organ koji je primio naslednu ili razornu bolest. No, sve u svemu, kuća je ipak prilično dobro smirivala Soku, ili bar dobro krila od palanke Sokine ispade i raspoloženja. Gospa-Jelka je imala takta, i ostajala pri oprobanom metodu ophođenja: izlaziti na susret sitnim i ostvarljivim željama devojčice; deliti s kućnim lekarem stalnu brigu oko deteta, tim pre što je lekar obećavao da će sve to sa uzrevanjem devojčice, s novim interesima, nestati samo od sebe; najzad, injorivati stav Sokin u glavnom problemu. Nije bilo lako gospa-Jelki. Nije bilo lako ni Soki. Bledo se smešeći pita gospa-Jelka doktora: — Kakav je ovde kod nas glavni čvor, doktore?... Ja ću umreti, Soka će mene preživeti, ona ima trideset dve godine manje nego ja, ali majka njena ne može ustati ni danas, ni posle moje smrti? — Vi ste pametna, ozbiljna žena, zato, evo vam, u nekoliko reči, odgovor m o j, odgovor, naravno, zato što ste se za odgovor meni obratili.

Maćeha je hazard — svi zgodici i svi gubici su mogućni. A Soka je nesrećno dete, bolesno dete, dete sa fiksnom idejom, što mi lekari, i kod odraslih i kod dece smatramo teškim defektom. Soki nema pomoći dok priroda ne pomogne, ako pomogne i ona. Soka bi mučila kuću i sa živom svojom majkom. Soku, drugo nema, Soku treba voleti. — Ne prima ljubav, doktore, sem od onoga od koga hoće! — Svi smo takvi, gospođo, na toj tački, svi! — Strašno je to, doktore. Za Soku, onda, veliko bi dobro bilo da otac nju preživi. — To je teška reč. Ali možete imati pravo. Ja, lično, mislim da takve zaključke ne treba praviti. Kako ono reče ta naša Sokica o mome kolegi: svi mi pravimo brzoplete zaključke a često ne znamo kojim se putem ide do tog zaključka, a često i nema puta do toga zaključka. Ded da se vratim na nešto vedrije: vidite li vi da će ta Soka postati lepotica prvog reda? Znate, ja se tako češće igram šale, i tražim joj ljubavnu avanturu među onim balavcima njenim kolegama u četvrtom razredu... među kojima, da priznam, imam takođe dva zamršena slučaja. Nešto i da preciziram. U šestom Markovu razredu, jedan je slučaj sasvim zamršen slučaj... No, da se rastanemo; i ako ja noćas umrem, molim vas, zaboravite sve što smo danas pričali... brzopleto pričali, možda... Vraško dete, ta Soka...

Palanku je mnogo zanimala onakva kuća i onakva gospa-Jelka, naravno uglavnom na palanački način. Išle su beskrajne priče o njenim toaletama, o njenoj bisti, o njenom nakitu, njenoj sreći, njenoj veštini i pameti. Mlade devojke su se rado zamišljale u njenoj sudbini i koži, pred njenim ormanom za haljine i rublje, u njenom stolu u crkvi, u njenoj bundi kad prolazi ulicom i svi joj se klanjaju. Drugi su se opet rado zamišljali kao pozvati na ručak kod gospodin-Vase. Deca su se igrala, i to redovno, „gospodin-Vase i gospa-Jelke”.

Govorilo se, sve po utvrđenom redu, i o ostalim članovima porodice. Svi su hvalili sviranje Agničino — hormajstor iz katoličke crkve, njen učitelj klavira, već ju je i prehvaljivao. Znalo se vazdan priča, za vas-dugi dan, o Soki: „ili ne izlazi sa svojima, ili ide pet koraka ispred njih, sama”. Bilo je reči i o Miši Bogdanoviću; ali se tu ništa drugo nije moglo nego dovoditi čoveka u vezu sa svima ženama u kući. „Da li se on, strogo uzevši, ne udvara Agnici? ili, kako nije ni do sada žurio, da neće sačekati Soku? Hoće, tako, ponekad, mator momak, kao vidra, da siše krv svima ribama koje naiđu.” A nikad ispravnijih odnosa, i nikad poštenijeg čoveka od Miše Bogdanovića! Ilustrovani njegovi časopisi obigravaju celu varoš, i može se kazati da mu se skoro nikada i ne vraćaju, ali palanka zna da ih on tako



pozajmljuje kako bi mu mlade devojke lično nosile brojeve natrag. Džepovi braca-Miše, kad se s puta vrati, puni su lekova i lekarskih uputstava, za gospodin-Vasu, ali palanka zna da su puni mirisa za gospa-Jelku i za Agnicu.

Jezična mala Soka je ovo poslednje, džepove čika-Mišine, možda i nehotice branila. Pretstavljala čika-Mišu pred drugaricama: — Izvadi čitav red flašica i kutija i isečaka iz novina. „Ovo, ove pilule, ce-eo Pariz uzima, o-odlično popravlja apetit. I vrlo se prijatno uzima. A ovo, rekao mi je doktor, utiče na zakrečavanje o-odlično...” Ali moj siromah tata jednako kašlje, i grudi da bole, i jauče kad ga niko ne čuje. — Soka briše oči. Odmah briše oči i Jana. Koda, kao prava matorka, trese zabrinuto glavom. Ona uostalom skoro svako jutro pita Soku kako joj je otac, da li mu je bolje. Jedared, mala spletkara dodade i ovo: — Bila juče kod mame gospojica Nata, i pitala za tvog tatu i za tebe. Je li, Soko, je l' i ona htela da se uda za tvog tatu kad je bio udovac? —

Htela je! I još je htela i gospojica Saveta, i ona... ona gospa-Mara, i još druge... Lorfe! Sve bi htele da budu maćije... Agnica bi ih valjda sve i volela... Ja, ja.. Ali kako samo može moj tata da nikada ne spominje moju mamu! Moje mame je i kuća u kojoj sedimo... Ništa za to ne mari gospa-Jelka... I kad tata kaže, i čika-Miša kaže da bi mene trebalo voditi u Beč, zbog ovoga što se krivim u leđima, o n a okreće razgovor na drugo... Neka, ništa mi ne treba, i bolje bi bilo da nisam ni živa... A ako se sasvim iskrivim, i budem grbava kao Nadica, onda ću kazati tati sve, kazaću da o n a voli i čika-Mišu, i učitelja klavira, i velikog kalfu, jeste, voli ih, ja znam, ja vidim, a moj tata... — i udari u plač, histeričan. Drugarice ćute, ne teše je, vide da Soka govori laž i glupost. Deca se retko varaju; kao ni dvorske budale što se nisu. Besposlenost razvija tehniku, pa i dar zapažanja.

Najgrčevitije je plakala mala bundžika kad je plakala od nemoći. I sada je grcala zbog nemoći; dobro je znala da neće ocu ništa kazati, i da je otac s takvim razgovorom ne bi slušao ni minuta. Ta nemoć, o kojoj drugaricama nije nikada govorila — a drugarice odlično znale da postoji — ona ju je najviše pekla. Osećala je mala bundžika, od dana u dan se uveravala, da je ona skladna zajednica u njihovoj kući jača od nje, svejedno što je ta kuća bila kuća njene matere. Niti je mogla ući u tu zajednicu, niti je mogla boriti se sa uspehom protiv nje; a imala je vraška devojčica inteligencije da tu zajednicu vidi kao čitav niz međusobnih dobrih odnosa, koji su svi nju dražili, i još, i pojedinačno i u kombinacijama je mirno injorivali.

Prestala bi da plače, odjedared, u najtežem trenutku, kad bi jasno uvidela da je sa svojim osetljivim željama, ili nepravednim optuživanjima, da je tu potpuno sama, bez oca, bez čika-Mite, bez svojih drugarica. Otporan karakter, kao uvek, crpao je snagu iz svoje usamljenosti. Govorila bi tada Soka drugaricama: — Idite! ostavite me!... — Jedna šačica nežnoga detinjeg tela, a unutra bije srce kao mašina. Ljubomorno i neprilagodljivo dete podlegalo je jačem i boljem, ali do kraja nije podleglo. Borben život, strastven život, užasna je sila. On mora biti ili spasen, ili ubijen. Čudno je, reklo bi se, da se takvo nešto može kazati o detetu. Može, i mora, jer su deca ljudi.

Pitamo se da li je tačno utvrdio onaj veliki pisac: da politika postupa s ljudima kao sa stvarima; ali da život tako čini, to je stvarnost. Kocke, domine, kegle, lopte, vračarske karte — i, gde je sukob, tamo život podržava suprotnosti, a gde je sklad, tamo razbija, rasturuje, drobi. Predigra života za groblja i grobljanske kronike... Mala Soka je isterala da se od svojih izdvoji, da na očigled svih svojih, još živih, legne u grob sa svojim drugaricama. A ona druga



strana, skladna sa skoro svima uslovima da ostane vezana u životu i u smrti, ona je bezdušno razbijena uprkos svima naporima da se neka vernost, lepota i nežnost spasu, pocepana, sa izvesnim već i nasmešljivo uzaludnim i žalosnim pojedinostima, pocepana.

Najtiša i najdiskretnija među trima drugaricama bila je Jana, vrsta nezemaljskog deteta, vrlo plava, vrlo malokrvna, sva svilena, prozračna, kao meduza. Učitelj se tek našali: — Viči, dete, gde si, da te ne zgazim. — Čudna sudbina toga deteta bila je odista čudna. Jana je trpela detinju tugu zbog nedaće i nesreće svoga oca; zapravo zbog utučenosti njegove, pa egoizma, pa ravnodušnosti, pa proloma ljubavi kojima nevoljni čovek nije više mogao da se raduje.

Jana nije imala inteligenciju Sokinu, i nije jasno razabirala svoj slučaj, i zato je živela u stalnoj neizvesnosti. Iz te neizvesnosti, kao i iz svake, dolazile su i nade i očekivanja. U sravnjenju sa svojim drugaricama, Jana je nosila jednu svetlu detinju melanholiju. Uvek se nadala boljem, jer je ponekad i bivalo bolje, makar samo u iluziji. Postala je Jana sujeverna; verovala u dobre i rđave dane u nedelji; prebrojavala slova na firmama, i po naslovima u čitanci. Bez matere, bez brata i sestre, Jana je živela u kućici mirnoj kao zavod za gluvoneme, sa služavkom Ančom i sa svojim neobičnim roditeljem. Jovan Mimić je bio čovek školovan, čak i darovit, vrlo marljiv, vrlo ozbiljan, ali čovek koji nije imao sreće u karijeri: zaledio se na sve istom mestu činovnika u armiji austriske birokratije, na sve istom mestu srednjeg činovničnog ranga sa skromnom titulom i sa skromnom platom. Javljao se više puta na konkurse za bolja mesta, bio zaslužan da ih dobije, ali je uvek promašao, i nekoliko puta protiv daleko slabijih kandidata od sebe. Zato što su neki konkurenti bivali doista bolji, a drugi gori, ali bolje sreće no on, izveo je Mimić gorak zaključak: da je on gori od svih i svakoga. I ponavljao je to i pred služavkom, i pred detetom, i uneo tako u svoju kućicu atmosferu potištenosti i straha, a u sebi, reklo bi se, krenuo kompleks inferiornosti. Neko od prijatelja uzeo je jedared preda se Mimića, i vrlo ozbiljno mu razlagao kuda može takav stav da odvede njega samoga, a takvo vaspitanje njegovu devojčicu. Mimić je bez protestvovanja slušao šta mu prijatelj govori; i smislio da završi razgovor ovim rečima: — Takvo moje držanje, čini mi se jedini put da nađem konačnu rezignaciju i totalnu rezignaciju, i da se smirim, i da više ništa ne tražim i ne čekam. — Ama, čoveče! —

Bilo je da su čoveka osudili na smrt, i već je pred puščanim cevima stojao, pa spasen; poslat u Sibir, pa onda pao u jaču epilepsiju no ranije; pa uvek sramno siromašan i dužan — ali, uprkos svemu... — Ostavi ti Dostojevskoga! to je bio veliki čovek, jedan od najvećih svoga doba, i koji još ima da raste... a ja sam prosečno prosečan, prosečno spreman i vredan čovek, ako sam i to. Tamo, i sudbina i ludost i nepravda staviše prst na čelo i razmisliše, i bi čudo. A ja da sam bio osuđen na smrt, mene bi ubili kao mačku... Ne znaš ti, prijatelju moj, kakve su to muke, i nedao-bog da saznaš. U sebi osećaš, i tačno znaš, da radiš i napreduješ, a u društvu se ne mičeš s mesta na kojem si počeo... Da, dugo se čovek nada: ponekad se prevarim, i mislim, eto sad je tu! ili ću napredovati kao i drugi ljudi, ili će doći željena konačna rezignacija da me spase; jedno ili drugo, Posle vidim da je jedno i drugo daleko; ne mogu da se smirim, hoću da poludim, ako već nisam...

Palanka je neko vreme žalila Mimića, čak glasno tražila pravdu, iako su u pitanju bile austriske vlasti. Ali kad je sve to bilo uzalud, a palanka ima da palanči, počelo se u jedan mah. i odnegde, govoriti: da Mimić možda baš i nije ni tako pametan i spreman, ni vredan kao što se misli. Mimić je na to odgovorio prezirom ljudi, za neko vreme, pa se onda pitao da li to možda jeste tačno, i postepeno sasvim zanemeo. Čamunja, beži od ljudi, a stav uzima



prema onima koji nisu baš ništa krivi, koji su bespomoćni, ali od kojih on ne može da utekne, i koji od njega ne mogu da beže.

Sa Ančom je govorio samo o stvarima domazluka, i to mumlajući i pogleda uperena u patos. Jana ga je jednom zapitala, čisto po spoljašnjoj pojavi njegova držanja: — Da li tebe, tata, oči bole, kad uvek žmuriš i gledaš u zemlju? — Ne bole me oči, nego se stidim pred svakim živim stvorom... Što me odmêraš? Ako sad ne razumeš, razumećeš kasnije kakav je bio život tvoga oca. — Uzbuđenim glasom je šaptao: — Ja sam, znaš, kao pljuvačka: gde je pala, tu ostaje; svako je obilazi, i metla je obilazi. — I ostavio je malu nemilosrdno ne pitajući, ne mareći, kako je njoj. Pa bi onda tamo u primraku vrlo uskoga hodničića stao, uhvatio se za glavu. „Šta ja to radim? I šta bi trebao da radim?... Nije teško znati. Da više mislim o životu svoga deteta, koje nastaje da živi, a manje o svom ličnom životu. Kad si stvorio drugo biće, i kad je ono od tebe mlađe bar za trideset godina, — ti, natrag! mladost, u svima pravima, napred!!... Da, ali ja nisam Dostojevski, nisam ni onaj njegov ispod patosa, iako jednako gledam u patos... Treba rezignirati, smiriti se... Tu su knjige, stari moji prijatelji, radost moja do kraja života.” Počeo je, naravno, naopačke: da izbegava Janu, da ga ne bi oslovljavala; i sve je više čitao. Čitao s tim da kad čita niko ga ne sme ništa pitati niti što od njega tražiti. Postepeno, navikao se toliko na taj život duha i mašte da je postao pravi manijak knjige. Čitanje ga je prebacilo na sasvim drugu obalu egzistencije: u sferu sve novih interesa i znanja: smekšalo mu lični život znatno; ali ga je skoro potpuno, skoro sebično odvojilo od deteta. Lekar, onaj isti dečji lekar u varošici koji je imao vrlo veliko i pravo iskustvo, jer je bio lekar-čovek, lekar-dobar čovek, govorio je nekom zajedničkom prijatelju: „Mimiću bi trebalo pomoći. Sinoć, nađem ga, sedi pored detinje postelje — mala ima krajnike — i čita.

Danas u podne, sedi pored Janine postelje, i čita. Ja razumem da čovek ima, sem tela, i oblast duha i oblast emocija; ali se čudim što pametni Mimić ne zna da to isto imaju i deca... Moje bi bilo da mu to i kažem; ali ko može verovati u drugi pravac čoveka s kojim je knjiga učinila što s njim... Prvi put u životu vidim na praksi da je knjiga i opasna stvar.”

S druge strane, sistematsko i neumorno čitanje učinilo je da je vrednost i inače intelektualnog Mimića, znatno još porasla. Opazili su to prvo ljudi koji su s njim bili svakodnevno na poslu; pa onda i drugi; pa se glas proneo, i palanka je sada počela da opet nabolje okreće mišljenje o svom neobičnom sugrađaninu. U Mimiću se zbog svega toga ponovo ispravilo pridavljeno častoljublje, ujedno i neka neurastenična uzmenirenost: da sad ili nikad treba nekuda jurišati. Prvom prilikom, uskoro, javio se na konkurs. Cela palanka je bila uzbuđena, to jest, srpsko stanovništvo palanke. Protivnik je bio samo jedan, i lošiji od Mimića. Protivnik je prošao, Mimić pao. I mlađi čovek, i daleko lošije spreme, Srbin i on, ali kandidat one druge grupe palanačkih honoraciora. „Isterasmo dva glasa više!” — trljaju ruke pobednici. „Nije bilo lako: drž, drž, morali smo tamo u pivari progurati još jednog kandidata.” — To je otvoren skandal! — grmeo je doktor, dečji lekar. Napisao je u lokalnom listu članak pun osude „za patologiju javnog mišljenja po palankama”, i pun pohvala za Mimićevu spremu, inteligenciju, marljivost, skromnost; ali, sutradan su novine imale svež broj, a palanka bila zadovoljna što je ona živa i zdrava, iako ju je doktor Milutin „zakačio”. U Mimiću se sad sasvim jednostrano razbolelo ono emotivno: ispunio se nekim opakim prezrenjem za sve, a u kući je postao nem i gluv tiranin, ali tiranin.



Mesec dana je potrajalo u kući strašno stanje. Jednoga dana, zbog slabo ocenjena školskog zadatka, Mimić je viknuo na devojčicu prosto u jarosti. Plač Janin je bio tako potresan, da se otac trgao, i, htevši valjda da popravi, još pokvario: — Ko ti je otac, dobro je što si i takva. — To je ujedno bio trenutak da Mimić pređe granicu svoga očinskog problema, pokuša bar da okrene leđa ličnom svom životu. Nova praksa kao da mu je godila. Stane pored ćerčice, miluje je po glavi i počne da joj priča. Sve tako stojeći priča ponekad vrlo dugo, i lepše od lepšega, o deci i raznim školama, o ljudima i zemljama negde daleko, i, što je Janu uvek mnogo zanimalo, o moru, i mesecu, o plimi, o školjkama zatvorenim koje odjedared počnu da idu. Pa pripovedač zaćuti, pa se smrkne, a Jana onda zna da je vreme da ide, i ode; srećna što je bilo ono što je bilo. To blagorodno dete nikada se drugaricama nije žalilo optužujući nekoga ili nešto direktno. Kad ju je jednom Soka iz svojih uvek jasnih naslućivanja zapitala: „A da li tebe tvoj tata voli?” — odgovorila je Jana sa finim izbegavanjem, ali ipak pošteno prema svom iskustvu i sudu. — Moj tata ne voli mene da vidi svaki dan, jer ima mnogo posla i mnogo da čita, ali u neku subotu... subota je, znaš, moj najsrećniji dan za sve, on meni priča, priča, ne znam kako da ti kažem, priča mi još lepše nego i „naš gospodin”. — I devojčica sva blista, srećna što ima i takvog oca i takvog učitelja. Soka, nekuda zagledana, sklanja Jani kosu s čela.

„Naš gospodin”, učitelj Leskovac, i dečji lekar doktor-Milutin Jovanović, bili su dve svetlosti palanke, dva fara. Doktor-Milutin, dete bogatih roditelja, lepo školovan, lepo vaspitan, živeo je u jednoj od najlepših kuća u varoši; sam ju je dao zidati, sa dosta odeljenja, jer niti on niti njegova žena nisu imali čvrsto zdravlje, a dece je bilo podosta, sve jedno drugom do uva. Doktor je, sem drugoga, vrlo lepo svirao u klavir. (Obratite pažnju u istoriji medicine na lekare koji su bili oduševljeni muzičari.) Učitelj Leskovac, vrlo visok, krupan i zdrav čovek, stanovao je na prvom spratu izuzetno stare, ne njegove kuće; majušni pod streju utekli prozorčići; stepenice, zapravo lestvice. Ta dva čoveka imali su ne samo darove, nego prave vokacije da budu dečji prijatelji, dečji vođi, dečji izbavioci. Davno su mrtvi obojica, i svi mi, njihovi đaci i pacienti, davno smo mrtvi takođe, ali ta dva čoveka kao da su se izdrobila u svoje savremenike, i od toga traje u generacijama neka plemenitost, neka blagorodnost. Nije lako decu razumeti, i zato nije lako decu ni voditi. Ali nije lako odrasliju decu ni voleti, stalno i predano, i uprkos svemu. Obesna deca su nepodnošljiva; nesrećna deca su nerazumljiva; bolesna deca su jedan od najstrašnijih znakova pitanja svemu ljudstvu. Ne zna se ni izbliza šta sve trpe deca i najnežnijeg uzrasta. Nema živitne komplikacije u kući, ili u mestu stanovanja, koja ne bi dohvatila decu sa odraslima zajedno i, u posledicama, bila možda i gora i za decu nego za odrasle. Zaljubljen otac, kao gospodar-Gavra; začitan otac, kao Mimić; savršena maćehinska tehnika kao ona u gospa-Jelke — to su ozbiljni zadaci za decu. To može da ima snagu i opasnost kao ona koja dolazi od kajiša na transformatoru. Učitelj i doktor, vokacijom određeni za ljubav prema deci, znali su da su to, i uzajamno su se pomagali, i vrlo voleli. Učitelj je govorio: „Kad vidim Milutina kako sa onom svojom kutijom, kako on, samo on žuri bolesnom detetu, zaplakao bih.” A bolešljiv doktor-Milutin, koji se uvek šalio, rekao bi: „Ovaj naš Marko, to je pravo zlatno ostrvo u ovoj našoj bari.”

Zvanično, učitelj Leskovac je držao četvrti razred, ali dobrovoljno je držao, u jednoj prostoriji, od njega samoga izmišljeni peti i šesti razred, narodne škole, gde je bilo malo učenika i, u ono doba, isključivo muška deca. To je bila vrsta ne samo produžene, nego i slobodne škole. Plan je pravio učitelj sam, i postizavao vanredne uspehe. Bio je to čovek, da kažemo još jedared, visok, krupan, malo tetak, i neobično velike glave. Njegovo čelo, obrazi, i



crna gusta brada, to je bio čitav peizaž. Imao je stručnog znanja daleko više no što je morao da ima. Uvek veselo: kad đak ne zna lekciju, on se slatko smeje, rasmeje svu decu, i malom lenjivcu je gore no da su ga izbili zbog nerada. Voleo je učitelj Leskovac da se raduje, on, i da se raduju drugi ljudi; i dokle god je igda mogao, verovao je u sreću ljudi. Uveče, izađe da prošeta, i kao u razredu od klupe do klupe, zastaje od kuće do kuće, viri kroz kapijice, ili preko ograda, ili kroz prozore, i traži lepo i prijatno, i zamišlja da su neminovno srećni ljudi ti koji su tamo ostavili tanjir lepih jabuka na stolu; zadenuli za ikonu bosilak; ili se smeju u dvorištu, a zaboravili da u sobi ugase sveću, pa im on previče preko ograde koliko staje to palanačko osvetljenje. Đaci su bili željni svoga učitelja svakoga dana. Prepričavali su kod kuće njegove opise; njegova tumačenja raznih pojava u prirodi i među ljudima; tvrdili da im, ako samo paze u školi, ne trebaju skoro nikakve knjige; pretstavljali, s ljubavlju i nestašlukom, kako kroz ono prozorče viri samo osmejak i brada Gospodinova.

Skoro ceo razred, sem Jane, lepo je crtao, jer je učitelj prosto čuda izvodio s nekoliko linija. „Zec!” — vrište deca. „Pas skočio na stolicu, hoće da dohvati jelo u tanjiru na stolu!” — vrište još jače. Izmamljivao je učitelj Leskovac darove dečije u sasvim nežnom njihovu uzrastu; imao dobre pevače, crtače, deklamatore, račundžije, pitaličare. Ovi poslednji, ako su pametno i dosetljivo izmišljali pitalice, bili su birani, kao pobogu u francuskim školama, u „akademiju”, ali to tek od petog razreda. Deca biraju, učitelj samo potvrdi „akademca”.

Jedna od najboljih učenika, najbolji pitaličar i akademac, bio je, u šestom razredu, Mija Frušić. Dečko je zbog nezgodnih porodičnih prilika zakasnio malo sa školom, i imao punih trinaest godina, ušao bio već prilično i u četrnaestu. Učitelj ga je, naravno opet dobrovoljno, spremao za privatne ispite iz prvog i drugog razreda realke. Mija je bio sin Marije, udovice u taj mah, i pokojnog, vazda napitog a kao hleb dobrog kantardžije na žitnoj pijaci, ujedno i tutora pri jednoj od „srpskih” crkava Arse Frušića. Umro je Arsa daleko pre vremena, ali neočekivano blaženo, na nekoj manastirskoj slavi, na bdeniju, u svečanom pojanju i velikom metanisanju. Bacio se bio i on na pod crkve, i nije više ustao. „Umro u crkvi, ko stari patrijarsi” — govorili su ljudi. „Oprostio mu Bog piće za dobrotu njegovu.” Posle Arsine smrti, Marija, s troje dece, poče govoriti — to je onda bilo novo — da je proleterka, koja nema ništa do svoju radnu snagu, i upisa se, prva od žena, u neku zajednicu radnika. Živa, lepuškasta, vredna, nalazila je i posla i prijatelja. Ali je mnogo napuštala kuću i decu.

Uvek je teško bilo, i ostalo, složiti domazluk i posao van kuće, a u ono vreme pogotovo. Preko dana rad, uveče, počešće, neki dogovori ili razgovori, i, naravno, po muškom izboru, uvek u pivari, ili u „bircuzu” čak tamo na vašarištu. To je za ono vreme bilo i dosta novo, i smelo, i opasno, i smešno. — Marija počela kod nas emancipaciju žena.” — „Marija špacira, a deca kako znaju.” „Muž joj bio činovnik, pisao kvite, a ona, svakojakovićka, ko zna kuda tumara i šta radi.” Toliko iza leđa, a u lice je bilo i gore. Palanka je, što bi se današnjim rečnikom reklo, večiti agresor. Deca Marijina, ostavljena po čitave dane sama sebi, udariše takođe u neko proleterstvo, no bez ikakve organizacije, a često i sasvim bez potrebe. Dve ćerke, jedna mlađa, jedna starija od Mije, počele „slušati”, i uvek, mesto da uzmu kolač ili jabuku, tražile novac. Mija, kako je bio bistar i poučliv, šta sve nije radio. Išao redovno u školu; tišlerisao; prao čaše u nekoj kavanici; čupao travu u porti i hranio popinu živinu, išao u ribu sa alasima. Učitelj duže vremena nije za to znao; a kad je saznao, zvao je Miju svojoj kući, i s njime razgovarao i ovako i onako, i naposletku ostavio da bude: ili-ili. Mija je poslušao, izabrao da se okane svega sem škole. Majka njegova se potpuno slagala sa učiteljem. Ali Mija se navikao na društvo starijih, i tražio je takvo društvo i dalje, no sada ne



uz rad, nego samo uz priču, uz dokolicu. Dobra je strana bila u tome što je Mija uvek učio od starijih, bilo na radu, bilo u razgovorima, koje je on sam birao: ili da su korisni, ili da su korisno zanimljivi. Učitelj se iz dana u dan iznenađivao kako dečko svoje lekcije razrađuje, i što sve od svoga unosi u njih. Kad je lekcija bila o ribama, Mija je o ribama, o životu riba, o opasnostima u kojima ribe žive, o lovu riba, umeo kazati što učitelj nije znao.

Rđava strana Mijine navike da starije društvo pretpostavlja svojim drugovima, bila je u tome što ti, stariji ljudi, i prosti i neprosti, uživaju da dečka ili mladića „kvare”, kako se to kaže, a trebalo bi da se još oštrijom rečju kaže. Kad dečko pocrveni i zbuni se, ori se smej matorih. Iskušenja se stepenuju, dok dečko više ne crveni, posle čega matori opet udaraju u smej, samo uvek drugim i drugim smejom. No, u školi, Mija sve bolji i bolji. Sprema učitelju što treba u mlađim razredima, i učitelj ga, u šali, zove svojim asistentom. Nova čast već ranijem akademcu.

Nekako je odjedared izbila kod Mije potreba da se doteruje, da se kicoši, sasvim tuđa potreba svoj ostaloj deci koja su još živela za igru i juriju. Isplakao je Mija kod matere sasvim dugačke pantalone, ne samo preko kolena spuštene. To je, u osnovnoj školi, bilo smešno. Učitelj je protestvovao; prvi put bez uspeha. Kaputić Mijin raskopčan, polu-muška košulja, ponekad i vrsta kravate. I što je najvažnije: tvrde, dobro uštirkane manšete. Marija ga je i ćuškala zbog toga, ali mu je i činila po volji. Te manšete, to je bilo najsmešnije na njemu od svega, ali on ih je tako ozbiljno nosio da je najzad smej sasvim izostao. Opazilo se, dalje, da Mija, ako ne baš neguje, ali čuva ruke: prsti mu nisu, kako je ranije bilo, umrljani mastilima raznih ili svih boja. Kosa, već i odranije, pažljivo očešljana, šešir malo navučen na oči, krupne, svetle, ponekad malo suzne oči. Jednoga dana, popravljajući na globusu izlizana slova, on se potuži učitelju da mu jedno uvo jednako čuje šum, i da ga pomalo boli glava, „čas tu, čas tu”.

Učitelj odmah sutradan s njim kod doktora-Milutina. — Kako da ti kažem — saopštavao je doktor učitelju kad su ostali sami — dečko je za sada zdrav, uglavnom, ali možda ne valja što je otac njegov zaboravio u njemu flašu rakije. Mnogo vazduha, telesno vežbanje, i, kasnije, vrlo umerena hrana, i, dakako, više no umereno, ili nikako, piće alkohola. Na to poslednje treba naročito paziti, jer kako sam čuo od žene — Marija radi kod nas ponekad — ona, Marija, ima o piću, kako za sebe tako i za svoju decu, sasvim suprotno mišljenje od ovoga moga... Dečko je dobar, vrlo dobar, nadam se da će slušati mene i tebe bolje no majku, i da ćemo ga dobro uputiti... Pametan je nekako i suviše, pravo da ti kažem, nekako mator... Ti možda i ne znaš: on je dolazio kod mene zbog čudnog nekog povraćanja; a jedared sam ga našao bezmalo u nesvesti. Ne piće, nego živčani poremećaj. Suviše rano; moramo ga čuvati. Inače, znaš, mogao bi da se ponovi onaj počešći slučaj u lekarskoj praksi, da otac umre u crkvi, a sin tamo gde je otac trebao da umre.

Mija je oduvek rado šetkao po razredima, a sada naročito po četvrtom. Imao je doduše svaki čas posla: da spremi slike, modele, globus, neke spravice za proste opite iz fizike. Ne može se kazati da je s trima drugaricama razgovarao više no sa ostalim đacima, ali se može kazati da se akademcu i asistentu popela slava u glavu, i da je najviše voleo da na tu svoju slavu potseća devojčice. Stane pred prvu žensku skamiju — tri vrlo kratkovide devojčice — ali, pravo reći, govori drugoj skamiji. Ili stane ispred prolaza između skamija, namesti manšete, i čeka da se skupi društvo oko njega. A kad se skupi, postavlja pitanja iz lekcije,



gleda zadatke, kazuje imena životinja na slikama, oda poneku tajnu Gospodinovu u vezi sa izletom u okolinu, ili i podalje, brodom po Dunavu.

Soka je ponekad postajala tako živa u razgovoru s Mijom da su je drugarice trzale za kecelju; a Mija bi opet postajao najpažljiviji kad Jana, stidljivo, pruži svoj večito slab crtež. Znalo se da Mija brine stalnu brigu o njenim crtežima. Nekada popravi, nekada nešto docrta, nekad uzme Janinu ruku i vodi je. Smej se orio kad je jednom, crtajući na taj način razbacanu slamu, Mija povitlavao i hvatao Janinu ruku kao mačak miša, a slama se međutim divno nacrtala. U tom bi zazvonilo zvonce. Deca žure na svoja mesta, u stavu su čekanja da učitelj uđe; a Mija još ne polazi u svoj razred. Učitelj ušao, malo upitno pogledao gosta u nevreme, ali gost stoji. I bilo je nekako i smešno i malo neprijatno kad učitelj dohvati Miju blago za ramena i prevede ga preko praga. Zašto je Mija ostao u tuđem razredu posle zvona, niko nije znao, pa verovatno ni on sam. Kad dečko počinje, ili misli da počinje prelaziti u odraslost, on se užasno zbunjuje u manirima. Učitelj je to, naravno, znao, i on je svoga junačića dobro razumeo, i ljubazno ga ispratio rekavši mu: „Do viđenja, Bato.”

Kao u svima četvrtim, u petim i šestim razredima, i ovde je bilo vrebanja, slutnji, zapisa na skamijama, ceduljica u džepovima kaputa, dobacivanja nekih reči iz gužve kad se ne može uhvatiti ko je dobacivač. Bilo je u hodniku koketerije, bilo dečačkih galanterija, bilo malih trka dvojice oko jedne devojčice, bilo viteških zapleta između prijatelja: ko je jači, ko je hrabriji, ko nije nikada izneverio druga, i ko jeste. Jani su muškarčići često nudili alvu. Koda je već dva puta izbrisala na njihovoj skamiji zapis: „Soka voli Miju, a Mija voli Janu.” Soka je opet našla cedulju u džepu svoga kaputića: „Koda se nikada neće udati, ali će se njen nos oženiti.”

Koda ni Soka nisu ništa odale. I tu ih je njihov učitelj učio kako se treba držati prema ništacima koji poručuju poruke, a ne smeju da ih potpišu; niti da saslušaju, niti da „prime” odgovor. Rano počinje i ta gadost u čoveku. Učitelj je za vreme odmora ušao u peti razred, i na očigled nekoliko dečaka mirno izbrisao s table njemu lično upućenu vrlo bezobraznu poruku, zapravo pitanje. Mnogo je znao i umeo taj mirni, odlični učitelj. Sreta on po palanci ne jednoga od svojih nekadašnjih đaka koji bi propao u zemlju od stida da mu se spomene šta je nekada šarao po klupama. A sreta ne jednoga koji i dalje šara anonimna pisma, i ne crveni. Šara sam sebi po glavi gad i ne crveni. Iako đak Leskovčev, potezao je on, taj, za tuđe zvono tamo naročito gde „sluškinja” ima da leti sa sprata dole. A kasnije, bezdušno izbio dečka koji je na njegovim vratima zvonio uzalud. A kasnije, ko zna, možda će poginuti na ulici kao demonstrant za bolji život sluškinja. Učitelj Leskovac je sve to znao, i brisao s table ćuteći; i jednako presretao i one što crvene, i one što ne crvene. „Od blata je čovek načinjen, moj doktore! Imaš decu, imam decu. Znamo.” — „Ne ružite deco klupe, to je krađa. Ispišite što hoćete na tabli. Ko prvi vidi, neka izbriše i ćuti.”

Jednoga je dana došao Mija u školu, pa i u četvrti razred, bez manšeta; čist i uljudan nekako kao pitomac iz sirotinjskog dečjeg zavoda. Lepo je izgledao: uredan, pametan, miran. Deca se odmah okupila oko njega. Izvadio je iz džepa kesicu bonbona i dao im da se redom služe dok sve ne pojedu. — A ti? — Ja neću. — Otkuda ti to? — Majka mi je dala kad se pre deset dana preudala. Čuvao sam čast za vas. — S potpunim taktom deca se bez ijednog pitanja raziđoše.



Mija, s trima drugaricama, sa ekspertima, posedaše po sanduku na kojem je stojao učiteljev sto. — Udala se za nadzornika straže i apsana. u Policiji. Preselili smo se sad u državnu kuću, i mnogo je tu lepše nego tamo gde smo do sada stanovali... A on je mnogo strog: oduzeo mi je slike, i knjige, i druge stvari... Uzeo je i moju kutiju sa farbicama i raznobrojnim olovkama, što mi je lane, za Novu godinu, dao Gospodin. Kaže: to su gospodska posla; ne tegli se preko gubera. Jesi razumeo? — „Razumeo sam” — rek'o sam mu. Posle me je ostavio, malo posle mi dao lep nožić; a majka mi je vratila kutiju sa farbicama. Mija ustade, pa opet sede. — A sinoć kaže: „Kad svršiš šesti razred, odmah u neku radnju. Lepo pišeš, učtiv si, vredan, pa će da te vidi Bog. Za godinu dana ćeš i platu imati...” A momci u kasarni kažu da je šteta za mene da napustim školu. On ne zna da me Gospodin sprema za realku, a majka moja zna, i ćuti... Kako će sve to ispasti? Nadam se da me Gospodin neće zaboraviti... A oni momci u kasarni, ne umem ni da kažem kako su dobri, šale se sa mnom, ponekad se i igraju, kao da su deca, a ponekad razgovaraju preda mnom kao da sam ja već čovek. Pokazuju mi oružje, pričaju o skitnicama i o lopovima i o švercerima i špijonima... tuže se da je policiska služba teška, da je njima često glava u torbi. I zato, kažu, moraju pomalo i piti... Kaplar Radovan priča mi, kaže, „Pre tvog očuva, dvojica su nam starešina poginuli. Jednoga je zaklao pijan apsenik, nisu ga dobro pretresli, imao je nož... A ni do današnjega dana niko ne zna ko je iz puške ubio onog drugog, dok je obilazio patrole. Dum-dum, i gotovo, ode mlad čovek pod zemlju...”

Devojčice gutaju reči. Čuju nešto sasvim novo. Mija raste u njihovim očima; nekako im je sasvim sasvim drukčiji. U isti mah zapitaše i Koda i Soka: — A da li ti vidiš i one što su zatvoreni? — A da li ima i ženskih u zatvoru? — Jana trepti: — Nemoj o tome da pričaš, Mijo... Ja se bojim. — Kad se bojiš, nemoj slušati! — preseca Soka. Mija, pun iskustva, već dalje priča: — Prozori na apsanama su kod nas sasvim niski, i gledaju pravo u avliju, gde svi prolaze. To je, treba da znate, samo policiski aps; a tamo dalje, u Sudu, tamo je drugo, tamo su tamnice. Kod nas, kroz gvozdene šipke na prozorčićima, sve mogu da vidim. Neki apsenici ceo dan nisu u apsu, rade po zgradi, a već su i moju majku slušali, i tako je kao da i nisu ništa krivi. Možda i nisu. Oni i pevaju. Ja sad već znam: koji pevaju, ti nisu mnogo krivi, i sutradan su već i pušteni. — Zašto su ih onda zatvarali? — pita Soka. — Zato što su skitnice, nemaju kuće, idu u krčmu, opiju se, tuku se. Pa ih posle apse, pa proteraju, pa opet u aps, pa sele nekuda dalje, nemaju svoje društvo. — I ja bih volela da sam skitnica — barjači Soka obema rukama. — Ti si gospojica, Soko — tumači Mija — ali da znaš da među skitnicama ima i ženskih, žena i devojaka, kaže Radovan. Muški su zatvoreni još i zato što kradu i švercuju, a žene uvek samo zato što skitaju... Uh, kako su pocepane te žene, i prljave, i ružno govore! I meni je jedna doviknula nešto ružno, ali je došla straža i grdila je. A ona se smeje, i... ostavi!... Čuo sam od stražara da i tuku one apsenike koji su opasni, ili prete. Pre nekoliko dana neko je jaukao, i ja nisam posle mogao da spavam dugo, sve se to čulo kod nas... mi smo sasvim blizu akana... Pre smo stanovali vrata do vrata sa baba-Jokom i njenim malim unucima, a sad prozor do prozora sa apsenicima. —

Mija se matoro zasmeja. Kako se to odjedared promeni, kao da nas je košava prebacila gde nikad nismo bili... — A da li nosiš apsenicima ponekad da nešto pojedu? — pita Jana. — Nosim, dabogme da nosim, i hleba, i sira, i šta imam, samo moram da se čuvam da me niko ne vidi. Ne sme se sa apsenicima razgovarati. Ali ja razgovaram. Pre neki dan su uhvatili na vašarištu ludaka. Ceo dan je tražio perja da metne u duvankesu. Posle su ga odveli u ludnicu. A ima sad jedan što je ubio ženu, lanci mu na rukama, i sam je zatvoren, i sutra će ga prevesti u Sud. — Tamo je tamnica, je li? Kako je u tamnici, Mijo? — pita Jana, i sva drhće. —



Ne znam. Pitao sam i ja Radovana. A on kaže: „Ne pitaj, i prekrsti se.” — Jana se krsti; svi se smeju, ali nežno. — Otseli se Mijo, što pre, molim te; i nemoj da slušaš šta u kasarni govore; i nemoj da ideš kod tih u kasarni, nemoj, molim te! — Niko se više Jani ne smeje. Deca osetila, na svoj način, nepogrešan, kako je veliki prostor gde život ne valja. Uhvatile se, kao obično, ispod ruke, i stegnule se u klupče devojčice. Deca. Kako se samrtno uplaše od priče, od pseta, od miša, a šta sve moraju da trpe i da pretrpe.

Svanuo jednoga jutra jedan retko neprijatan, nikada dotle zapamćen dan, za učitelja Leskovca. Miji je na odmoru pozlilo, povraćao je, i osetila se rakija. Tog istog jutra Koda nije došla u školu; poručili su njeni po deci iz susedstva da su u Kodu zabolele oči. Setio se tada učitelj, a i deca, kako Koda već poodavno čudno krivi hartiju pri pisanju, i brka štampane redove. Soka je odmah znala, tačno, i primer: u Čika Jovinoj pesmici, dva puta je Koda za drugi stih vezala četvrti, i ispao je lud nesmisao. Soka je tačno ponovila taj nesmisao, i slatko se nasmejala.

— Ne smej se, Soko, sad kad znaš ono što onda nisi znala — kaže učitelj. Soka poče da plače. Učitelj se tada seti da je ona toga dana uplakana već došla u školu. — Taman si se ti malo razveselila, a ja te uvredio... Hajde, ništa nije bilo... Ali ti si već jutros bila tužna; hoćeš li da kažeš, zašto? — Soka ćuti. Ćuti — učitelj je dobro razlikovao Sokina ćutanja — tvrdoglavo ćuti. Učitelj je samo pomilova po glavi, prestade dalje da o plakanju govori. Soka se na to još jedared zagrcnu, ali kao da se odjednom nečega neprijasnog setila, namršti se i uzdahnu duboko.

A bilo je u stvari to da je sinoć napravila maćehi već drugu scenu toga dana, a otac, ljut, dohvatio ju je, i, što nikada, ali nikada, ćušnuo je. Devojčica na to histerično vrisnu, i baci ocu u oči, ljuto i drsko, pitanje: Ko te je naučio da tučeš dete, rođeno dete, a nikada nisi ni kera udario! — i izleti iz sobe. Uvek bi na vrhuncu scene bežala: završetak scene je uvek bio njen poraz, i to je znala. Gospa-Jelka, prisebna kao obično, prosto nije primila ni tu scenu. Izašla je za Sokom, i posle desetak minuta je nagovorila, ili namolila, da odmah ide i ocu se izvini. — Što pre, Soko. Ti si pametno dete i znaš da si oca uvredila, i da on to nije zaslužio. Imaš oca kakav se retko ima... čuvaj ga, Soko, i voli ga. — Pomirili su se brzo, i nekako svi troje, što je opet ljutilo Soku. Ali dobro je spavala posle bure, i tek sutradan se opet setila šamara, i osećala da je ceo događaj peče. No i to je nestalo kad je čula da otac toga jutra opet ima temperaturu. Putem u školu gušila se od plača, i tako stigla i u razred. Istoga jutra, Jana nije donela ni propis ni crtanku, i nije znala lekciju, i ovo poslednje je bilo takvo čudo da učitelj umalo sam nije propao u zemlju od stida.

Posle, — to „posle” je jedna filosofski analitička pojava vremena — posle, kako to već biva. sve se smirilo; a što se nije smirilo, to se zatrpalo svakidašnjim i uobičajenim. Takav je uvek ritam nevolje, zla, bolesti. Kad započnu, udare po pravilu vrlo energično, da bi bilo potpuno jasno da su tu, i da je možda najgore počelo. Zatim, sleduje obično najbolji oblik najgorega, kako bi se čovek spremio za manje dobre oblike, raznorazne koji se posle ređaju. Pa onda, tako s promenama boljega i gorega, dolazi navika, nevolja postaje običnost i program, dok bolest, ili zlo, ne iznenade krajem kao što su i početkom. Mija, prema tome, i dalje zalazi u kasarnu, ali ne povraća rakiju i ne priča devojčicama o apsu i o apsenicima. Janin otac je poklonio ćerčici jednu od najlepših svojih knjiga, s mnogo slika uz putopis nekoga putnika po Africi, i vrlo strpljivo joj je objašnjavao mape i registar slika. Gospodin-Vasa je za osam dana dobio kilogram težine; i blagodarno je gledao u gospa-Julku koja se



brinula o njegovoj ishrani: a Soka je blaženo gledala u oca i — Znaš, Kodo, posle onog čuda molila sam Boga da moj tata sad svakih osam dana dobije po kilogram. — Samo su crne naočari na licu male Kode potsećale na ono jutro, ali to je za sada bio najbolji oblik najgorega. Sirota Koda: krupan nos, i dva velika crna koluta nad detinjim obraščićima — bilo je i smešno i tuga to pogledati. Đaci, nemilosrdno zapitkuju, a Koda, pomirena i sada kao uvek, priznaje mirno šta ju je snašlo. — Ne vidim dobro. Smeta mi svetlost, i vidim plavo kad žmurim. I boli me ponekad glava, eto tu, u potiljku. Ako plačem, mama se ljuti... Sad znate...

Već se ovo-ono i poboravilo u školi, i kanda je najviše smetalo neobično vrelo leto i deci i odraslima. Jednoga četvrtka po podne, već pred školski raspust, pritisnula je strahovita vrućina. Ljudi su prolazili, ako su morali, s nakvašenim maramama na glavi. Đaci triju viših razreda osnovne škole, koji idu u školu i svako popodne, bezmalo su svi izostali. Dunav kao da kuva, voda mu žuta. Sav svet je na Dunavu i u vodi. U četvrti razred, od devojčica, došle su samo tri drugarice i Gospodinova sestričina. Vazduh je gušio već od rane zore; sunce pržilo: od jake sunčane svetlosti Kodu su jače bolele oči i dete je jednako žmurilo. Posle prvoga časa učitelj je vratio kućama svu decu. A Kodi je pozajmio svoj veliki kišobran da bolje zaštiti oči. Naravno da su se sve tri drugarice strpale pod šatru. Koda u sredini, a vode je, nežno, kao neku slepu staricu, Jana i Soka. Učitelj gleda za njima, i smešno mu: ispod ogromnog kišobrana vide se samo tri para tankih, malih nožica. Pa mu odjedared došlo nešto teško: učinio mu se, naprotiv, da ta deca još nikada nisu bila smešna. Eto: po vrućini, same, male, drže se pod ruku, štite se, vode se, a nad svakom od njih stoji neka sasvim drukčija sudbina... stoji im, kao svima ljudima, možda i dug rastanak, i, možda, jednoga dana, susret i neverica da je bilo što je bilo, u detinjstvu. „Baš mi je milo što ih gledam pod tim amrelom, stisnute kao tri šibljičice... Ej, deco, deco... Odoše za ugao, na Dunav... Tamo je danas valjda cela moja škola...”

Palanka je doista potpuno opustela. Što je god moglo, otišlo je u vodu. Naravno, mnogi leže kod kuće, glavobolni; neplivači se prevrću u vrbaku, na hladnom mulju; malo dalje, čitavo tuce ribara spava i svi se u snu brišu od znoja. U porti, u parku, samo muve zuje. Oko pet časova, jedva, poteraše oblaci. padoše nisko po varošici, na svaku kuću najahao po jedan.

Izdaleka grmljavina. Pa munje, kao ukrštene dugačke sablje. Pa onaj olujni vetar koji je tako nagao da se nikada ne zna otkuda je pošao: u dnu ulice, Gospodske ulice, zadimila se prašina kao od velike neke čigre. Dunav nestao. I onda, vetrina hiljadostruka. Poleteše ispred radnji metle, blehane tepsije, namoti užeta, kotarice. Iskočiše šegrti u lov za robom, i onoga časa svi i nestadoše u strašnome pljusku. Tolika se voda lila, da je žuborilo po avlijama, a po krovovima stojala vrsta ratne lupnjave. Pa odjednom, kao u orkestru na spuštenu palicu, tonovi oslabeše, instrumenti se razdeliše, i samo se čulo kako debelo grgoće voda iz prepunih oluka, i tamo, s pijace, curkav šum od pravilnog ulivanja tečnosti kroz rešetke u kanale, pa u Dunav. Razgalilo se odjedared. Ah, ah! uživanje! Samo se po malim mestima može videti kako se svet posle nepogode raduje, skoro klikće šta eto još nije kraj životu i veselju. Nastade brza nova vrsta šumova: trk bosih nogu, tandrkanje drvenih sudova i lopata da se načini oduška u testu od blata i đubreta i pokidanog zelenila, te da se pokrene i požuri debela mutna voda po kojoj se još nadimaju zakasneli krupni mehuri. Započinju dovikivanja, pitanja: svi živi i zdravi! Neko čak i psuje, ali se oseća da nije ozbiljno. Graja raste. Čovek, pošto je od straha ćutao, voli da viče i govori više nego što treba. Deca učas načinila od novina čamce, i ciče od radosti kad se neki čamac suviše promoči, oteža, polegne, i bujica, iako već malaksavala, s radošću ponese brodolom.



Razgovore i graju preseče odjednom vest: tri devojčice se nisu vratile s kupanja pre olujine, a i sada ih nigde nema. Deca iz njihova razreda znaju samo toliko da su poslednje stigle na kupanje, pod velikim amrelom sve tri, i da sada više nema nikoga ni u kupatilu ni na obali. Kroz glavnu vest, nekako kao zvižduci kroz vetar, ukrštale su se razne druge vesti, i mišlenja, koja su sada dolazila od odraslih.

To što su odrasli govorili, bilo je puno besmisla: prema tim vestima ili mišljenjima, deca su se bar na četiri razna mesta udavila, ili se uopšte nisu udavila, ili uopšte nisu ni dolazila na kupanje. Najedared neko viknu: Decu nose! Pa neko drugi: Deca idu! Ali devojčice se nisu javljale ni mrtve ni žive. Rastrčala se policija; kraj obale se dreše čamci i tovare u njih čaklje i ribarske „vodene lampe”; kapije na trima pogođenim kućama neko vreme su se jednako otvarale i zatvarale. Momci iz dve radnje pojahaše konje i pođoše uz obalu. Gospodar-Gavra je do pred samu noć trčao od svoje kuće do reke i do kuća drugih dveju porodica.

Noć pade. Niko ništa ne zna. Dunav šumi, nailaze uvek nove i nove vode, i na njima, naravno, ni znaka ni traga. Razgovori po palanci beskrajni: o deci, o porodicama, o kupatilu, o Bogu. Čim se utvrdi nesreća „za koju niko nije kriv”, potrza se Bog. Do ponoći je bilo pred kućama sveta, i poseta po klupama. Pa odjedared ono što se zove — čistac. Škljocaju kapidžici, koraci brzaju. Zanimljivo bi bilo znati iz koje civilizacije ili religije je ostalo „gluho doba” baš u ponoć. U ponoć se po palankama i inače oseti „gluho doba”, a posle neke nesreće, ili zločina, još mnogo jače i jasnije. Domaćin se i po treći put vraća da vidi je li kapiju zaključao, jer se „žene boje”. — „Ugasi tu sveću, čkilji kao na groblju.” Na magistratu tuče dvanaest; te noći cela palanka broji udarce; i ne samo u jednoj porodici ljudi nalaze da je „dvanaest” užasno dugačak odbroj, i misle da bi to trebalo nekako reformisati. Najzad mir, palanački mir, austrisko-palanački mir, gde davno i davno nije bilo ni pobune ni rata; i još i onaj karakteristični palanački mir koji nestaje kad se palanka istinski prestaši od nečega krupnog i retkog, ali još uvek ne toliko potresnog da se u lepoj tišini ne bi moglo zaspati, i sutra orno ustati, i regularno palanački funkcionisati.

Čim je sutrašnji, miran, opran, sunčan dan svanuo, detalji oko nesreće, bolje reći nagađanja i kombinacije krenuše u svim dimensijama, utoliko više što su tri pogođene kuće ostajale u neobičnoj rezervi. Obe radnje zatvorene; kod Mimića kapci na prozorima, a Mimić nije došao u kancelariju. Služavke se ne pojavljuju. Čak je i policija neobično zakopčana. „Zamršena su to posla, kažem ja vama” — veli neko. „A ja sam vama to kazao pre nego vi meni, i molim lepo da se to zna.” — Pauza. Ona dvojica se gledaju pravo u oči, sa izazivanjem: koji će od njih smeti prevaliti preko jezika više i jače. Uzdržali su se. Doktor-Milutin prolazi, oborenih očiju. Neko ga presretne, diskretno, radoznalo ćuteći. — Mogu vam reći da ima i četvrta pogođena kuća: učitelj one nesrećne dece. Ne mogu da ga smirim. Van sebe je. „Neka svrše školsku godinu kako znaju, ja ne mogu stati pred onu praznu klupu.” Uglavnom se u celoj varošici osećalo uzdržavanje. „Suviše je mnogo i strašno” — rekao bi neko pošteno i iskreno, i jurnuo ulicom dalje, kao da beži od toga što je tako mnogo i užasno. Jedan od one dvojice presečnih duelanata odušio kod kuće: „Naravno, gospodin-Vasa je Kreditni zavod; gazda-Gavra pozajmljuje i, mora se priznati, diskretan je čovek; a Mimić, Mimić nije nekakva važna ličnost, ali njega, Bože prosti nekako brani ono divno njegovo dete.” — brbljivac odjedared umuče, kao da je sam sebe pecnuo u vrlo malu svoju važnost, pa možda i u srce.



Tako tri dana. Niti se što vidi niti se što čuje. Novine se ujutro razgrabe: ništa. „Neće ih nikada ni naći.” — „Mora ih voda izbaciti”. „Šta ima da izbaci — penu — mala deca.” Pa se opet prekine prazan razgovor. Palanka teško podnosi događaj koji nema rep, svejedno da li je nesreća ili sreća u pitanju. Još jedan dan, četvrti: tada se neka gospa javila sa određenijom brigom. — Ama šta ti ljudi, tako zatvoreni, jedu! — Druga gospa razvuče usne, s pravim sažaljenjem, za prvu gospu: — Ala pitaš! ona dvojica gazda, da su živa i zdrava, i džakovi i sanduci puni i prepuni. Imaju čak i svaki svoj bunar u avliji... Mimić, to je druga stvar; i pravo je čudo da se Anča ne vidi na pijaci. — Kao da je to čula gospojica Trinčić, komšinica Mimićeva popela se na drvo, i ne uzalud: jedna crno povezana glava, Anča, iskrsnu između dvojih vrata, i s kokoškom u ruci i slepim fenjerčićem, zamače u podrum. Malo posle začu se brzo ugušen ropac zaklane živine — „Nemaju mesa, naravno, ko bi ga i imao na ovu vrućinu... Da nije otišla bankok-kokoška? Anča mi jedared reče: „Nemam jedno pile u rezervi, a one bankoke ne da prstom darnuti, a kamoli zaklati...” „Sačuvaj i sakloni!” — pecnu nešto u srcu i gospojicu Trinčić. — „Što kažu: suviše je strašno... Odjedared, kao grom, i još gore: niti si što video ni čuo, a dece nema” — nosi gospojica Trinčić izviđačke merdevine i meditira.

To, smrt bez uzbuđujućih scena, bez svedoka, bez jednog krika, bez suza — to je varošicu i strašilo i zbunjivalo. Zagledaju se ljudi u svoju decu i premiru. S druge strane, vajkaju se, ne znaju — kao ljudi, zaboga kako da se drže prema sugrađanima koji su se, eto, zatvorili i ćute. A ne bi znali kako da se drže ni kad bi nesrećni ljudi odjedared stali pred njih.

„Šta znaš, dok dece nema!” „A šta ako su živa?” Prekinu se najzad to stanje posle punih osam dana: od nežne dece ostali skoro sami kosturi, jedno klupče, kao da su devojčice bile vezane ili se grčevito zagrlile. Porodice su se sporazumele da decu ne rastavljaju, da ih sahrane u trodelnom sandučiću u zajednički grob. I uzaludno bi bilo, možda i nemogućno, rastavljati i sastavljati one kosturčiće za posebne sanduke i posebne porodične grobnice. „Ni umirale, ni umrle, prosto nestale” — šaptao je neko za pogrebom, koji je, pogreb, prema svemu čudnome, morao biti što je bio, neobično jednostavan i tih. Školska deca su išla mirno, zaprepašćena što cela jedna skamija može odjedared da umre. Gospa-Fila, mala i sitna, jedva se raspoznavala među svojim sinčićima. Gospa-Jelka, uvek taktična i odmerena, ostala je kod kuće, bolesna. Ni Agnica nije išla za pogrebom: skoro isprošena, „ne valja se da ide na groblje”. Gospodar-Gavra nosi paket sveća i veliku bocu zejtina. — „Fali mu samo zelena kecelja” — šapće neko. Gospodin-Vasa i Mimić, inače baš ne najbolji prijatelji, idu jedan pored drugog, ali svaki zagledan u svoju tačku. Nad grobom je nekoliko reči svega rekao učitelj Leskovac. Već su svi mislili „da je gotovo”, kad učitelj nekako duboko iz srca zavapi: — Ljudi, braćo, da li nismo svi koji smo ovde mogli što učiniti da nam požive ta dobra deca, ili je moralo tako biti!... Pre osam dana, živa bića, danas pregršt sitnih koštica. — Neće im biti teška zemlja, a ni one neće zemlji biti teške... Čuvajmo decu! Oprostite mi što tako govorim; ja sam učitelj i drug male dece, ja znam kako su zapleteni i osetljivi životići male dece...

Svršen ili nesvršen učiteljev govor, tri sveštenika, svi zajedno, brzo sručiše gomile tekstova. Neki ljudi nabraše obrve, da li zbog učiteljevih reči, ili zbog popovske ofanzive. Žene su plakale. Počeše da jecaju neka deca, a Mija se gušio od plača. Gospodin-Vasa kašlje. On i Mimić uhvatili su se sada ispod ruke. Spuštanje trostrukog kovčežića u zemlju, bilo je jezivo. Obojica očeva glasno jecaju; gazda-Gavra, bled kao krpa, zaboravio je da sveće razdeli sakupljenima s tri grudvice zemlje. Pa onda, sveštenici bukvalno navrat-nanos skidaju



odežde i bacaju ih po crkvenjaku. Žure, njih, samo njih, čeka fijaker. Đaci iz petog razreda, u stiharima i sa čiracima u rukama, stoje pored rake; a kad su se svi razišli, primakoše se na sam rub rake, i gledaju oštro u raku. Muška deca vole i da znaju, i da pamte, i da osete. Sasvim poslednji još stoji pred grobljanskom kapijom učitelj. Zakorakne, pa stane. Sve veći razmak između njega i groblja, i dece. Poslednji put ih je video pod svojim kišobranom, a sad, sad su sve veze prekinute, a on je tu decu učio i naučio da čitaju i da pišu i da rade. Zaplače se gorko. I čisto se prenu celo groblje. Samo za trenutak. U palanci nema grobljanske melanholije, sem ponekad, pred veče, kad u toku dana nije bilo pogreba. Pogrebi u palanci: ili bogataški teatar, ili sirotinjska dosada. Grobar s lopatom i momak iz Pogrebnog pale cigarete. — „Sakloni i sačuvaj svakoga!” — pokušava da ostane u stilu momak. „Samo, čini mi se, za onakve gazde, sahrana je bila i suviše klot.”

Danima posle pogreba palanka se još nije smirila. Šta hoće? Hoće da vidi rane, inače joj je teško verovati da ih ima. Miša Bogdanović se i brani i prekoreva. — Ama imate li vi duše, znate li vi šta smo doživeli! Nije to smrt u tri kuće, to su tri smrti u svakoj od triju kuća. Ne znam ništa! Vasa je bolestan, i ne primaju, Mimić ide na posao, ali ćuti kao kamen. Kod Gavre, znate, zapalilo se bure petroleja, i čovek ima i žalost i štetu...

Palanka je imala nešto uviđavnosti i strpljenja da još počeka one koji će na kraju ipak progovoriti i pokazati rane. Ali Mimić! taj nikada nikome rane pokazati neće! tome se mora suditi! „A drveni filosof, zna se, čita. Po njemu, možemo svi poumirati, i mogu svi mrtvi poustajati iz grobova, on čita!” Ali kad se saznalo da je Mimić poklonio u Dom za sirotu decu sve Janino, od pisaljke do postelje i posteljine, mala puška poče da nišani na drugu stranu. — „A hoće li sad gospodin-Vasa pokloniti Sokin miraz?” — Žene se pogledaše, kao ono muškarci kad na sednici tek zapitaju: Ima li ko da glasa protiv? — i onda otklimaše glavama složnije no što se ikad jednoglasno glasalo... Da, pusta je pozadina bogataša i kapitala. — „A kad si već potegnula reč: Šta je sada sa testamentom prve žene gospodin-Vasine, Sokine matere? Ona je odredila naročito raspolaganje s njenom kućom i vinogradom za slučaj ženidbe gospodin-Vasine, ili smrti jedne ili obe njene kćeri... Da li neko vodi brigu o tome?” Žene opet jednoglasno otklimaše glavama.

Po palankama, sem u ponoć, ima još jedno gluho doba, a to je u podne. Ima ponoćna tišina, ima ista podnevna tišina. Pusto je u ponoć, pusto je u podne. Ima pauza života u ponoć, i ista takva pauza u podne. Po palankama, zamor i dremljivost javljaju se dvaput u 24 časa. Zato je valjda u varošici tako malo koncentracije, jer koncentracija traži neumoran napor i skoro nadčovečano istrajavanje. Bez koncentracije u sebi, palanka živi od danas do sutra, od samih „novih” događaja, od činjenica jedne jedine stvarnosti.

Novine palanačke, to je naštampana opštepoznatost. Palančanima je potreban tuđ život da se osveže, da se produže, bezmalo reći: da se probude. Otuda pojava, i neverovatna i strašna: da ljudi vreme svoje, mašte svoje, daju tuđim životima. I šta je tu, na kraju krajeva, glavni uzrok, i šta je sve posledica toga uzroka, ako neko zna taj uzrok?... Na taj i sličan način često su razgovarali doktor-Milutin i učitelj Leskovac. Doktor je imao veliko iskustvo, stečeno i na deci, ali naročito na odraslima. Ja lečim decu, a upoznajem roditelje. Izlečim dete, a vidim da roditeljima u ponečemu nema spasa. A učitelj je imao ogromno iskustvo radeći i živeći jednako sa decom, s pravom, malom, detinjskom decom. — Deca, moj doktore, to su ljudi; i to bolji deo čovečanstva. I deca, kao i odrasli, govore i rade gluposti i pakosti, ali samo deca mogu dodirivati vrhove plemenitosti, i biti u tim trenutcima čisti kao anđeli. U



starijim razredima te moje male narodne škole, ja sam ti doživeo munjevita izmirenja pravih neprijatelja — neprijatelja zbog roditeljskih neprijateljstava, ne zaboravi! — doživeo sam konačna i svečana opraštanja uvrede, kad su plakali iste suze uvređeni i uvredilac — doživeo sam rezignacije do kraja, do kraja, totalne i ozbiljne rezignacije možda za ceo život. A o potrebi prijateljstva da i ne govorim: ne može jedan bez drugoga da živi! A o odanosti prijatelja, takođe i da ne govorim. Tvoj Boško, sećaš se, hteo je da fizički nasrne na mene što nisam dosta brzo, odmah, uvideo čist postupak njegova druga i prijatelja. — A šta bude posle od takve dece? — pita doktor. — Budu odrasli, onakvi kakve ih ti bolje poznaješ nego ja. Ti ulaziš u kuće kad njegovo veličanstvo bol zavlada, i vidiš „heroje” izbliže, nego ja. — Pa šta je to onda? svet natraške? deca valjaju, ljudi ne valjaju? — Bojim se — veli učitelj — da takvo nešto i jeste, naročito po palankama, gde nema samoće, nema stojanja pred ogledalom zbog savesti, nema koncentracije, nema svog života, svoje odgovornosti.

Rekoh li ti to već toliko puta... I to se onda nasleđuje kroz krv i kroz običaje. — Ti vidiš dečji svet, i zato vidiš usko. — Učitelj otresa glavom energično, i odjedared, po svom običaju, zasmeja se: — Znaš, mislim da bi škole onda valjale, kad bi u jednima odrasli učili decu, a u drugima deca učila odrasle. — Dobro, ne daš svoje, ali... zar nije bilo, i biće, vanrednih ljudi poreklom iz palanke, i koji su ostali na radu celoga života u palankama. — Naravno, ali to su pojedinačni slučajevi, individualni programi života i rada. Sveci i heroji nisu nikada iz prestonica. Te, takve ljude, ili vokacija usami, ili nevolja usami; koncentrišu se valjano, i onda, ako su snažni, svejedno je odakle su poreklom. Ovaj naš Mimić, mislim, ne da se palanci. Ja ga mnogo volim, i vrlo rado s njim razgovaram, ali on se ne da ni meni, i pravo ima! — smeje se učitelj. — Samo, kod njega su, izgleda, rđavo organizovane lepe snage: niti može da se otkine i beži, niti može da se pomiri i srdačno služi ljudima u mestu gde se našao. Ima doduše jednu veliku izvinu: nit je doktor, nit je učitelj, nego austriski činovnik. — Da, da, — zagledao se doktor u čovekovo neznanje — da, ima Mimić vanrednih sposobnosti, čestit je do srži, ali nema te osobine vokacijom sjedinjene, upućene, određene... Pitanje je sada: gde je vokacija? u prirodi čoveka? u nekom daru njegovu? u profesiji? — U krvi i u tradiciji, doktore! Loza, pa roditeljska kuća, doktore! Pa još — oprosti što ulazim u tvoj rečnik — i još i ona vakcina koja se zove kultura. — Pa Mimić je kulturan, kulturniji od mene i od tebe.

— Od mene, sigurno, od tebe, ne znam, ali u njegovoj kulturi nedostaje s v e t, svet van Austrije!... Ne rekoh li ti maločas da Mimić ne ume da beži i pobegne! — Svet, da, svima bi nam trebalo, svima nama Srbima koji smo se ovde dole stisnuli kao na dnu cediljke, u ovoj velikoj državi, kulturnoj državi tamo negde g o r e... Ali, vidiš, Mimića bije još i nesreća. Sreća i nesreća, to su faktori života i u životu vladara, i u životu prosjaka. Izgubio je ženu u najgori čas; društvena i materialna nemoć mu ubija duh; i sad još i ta užasna katastrofa s jedinim detetom... Može li se, Marko, takav složen slučaj, složen počevši od Austrije i svršivši sa Dunavom koji davi, može li se sve to složeno svesti na jedan, na neki jedan uzrok; kao što mi, lekari, a, mislim, i vi, vaspitači, pogrešno verujemo, i uzalud tražimo? — Mislim da si postavio tačno pitanje, važno pitanje, ali teško pitanje. Često sam mislio, gledajući, onako po palanački, u živote drugih ljudi, pa evo, u ovom času, i u Mimićev život, rekao bih da je Mimićev život sav od posledica. Od raznoraznih posledica, a niko ne može znati uzroke svih tih posledica. Uzrok... a šta je uzrok tom uzroku? pa sve tako dalje, u beskraj... Izgleda da je uzrok slučajnost, a poslecica stvarnost, na žalost. Ja sam mislio da je to samo kod nas u medicini tako: poplašili se konji, slučajno; dva čoveka s napuklim lubanjama, striktno stvarnaposledica... ali biće da je uopšte tako... da, da, uzrok slučajnost, posledica stvarnost...



Samo tako se i mogu i z d v o j e n o vezati jedno za drugo; inače, kako ti reče, kraja nema!... Dakle, okani se uzroka, nego dohvati posledicu za vrat, i, ako se igda može, promeni ugao života... Kaži onom Mimiću da beži recimo u Braziliju, daleko od Austrije — smeje se doktor-Milutin. — A kad si već tako dobar da lekare i nas vaspitače nekako sprežeš, da te pitam šta ću ja sa onim mojim, ili šta ćemo obojica sa onim našim Mijom? Ja osećam da se u njemu, ili s njim nešto događa; da mu preti neka, recimo, slučajnost, koja može postati uzrok nekoj posledici.

Nije dečko više zdrav kako treba; nije više pametan kako treba — a uzrok ne vidim, a krivice, mislim, nema. — Pošalji ga sutra kod mene u ordinaciju... ili — smeje se doktor onim svojim blagorodnim smejom koji je tako dobro činio njegovim pacientima — ili mu savetuj da zajedno s Mimićem beži u Braziliju... A sad, za rastanak posle ovakvoga našeg razgovora, da ti kažem još nešto, veliku moju utehu: Čovek ima srca. I u palanci čovek ima srca. Ja verujem u jedinu aristokratiju, u aristokratiju čovekova srca.

Došla je jesen, bogata, debela sremska jesen, kad vinogradi, oni sa starom lozom i oni sa amerikankom, izgledaju kao neka beskrajna svadba. Vino se lije, orasi se tresu, sudžuci se mese; umazan je od šećera i šire ceo Srem. Tako čitav mesec dana. Pa onda „Svi-mrtvi” i „Svi-sveti” — katolici hadžijaju na groblje; srpski grobar viri, previruje: „Cveće, cveće, a ništa za pojesti.” A sutradan, po svima krizantemama, prava, crna jesenja kiša, pa i po koja pahuljica snega. Još jedan sutradan, izvedrilo se, ali jako zastudelo. Svi odžaci teraju debeo dim; lože se peći i kuva se bolji ručak. Zima. Deca, natrontana, vijaju se s vetrom, raskopčavaju debelo odelo: uleću u kuću i pitaju: može li se neka palačinka s nogu pojesti, i dobiju ili palačinku, ili šamar od šale. „Sad će podnem ručak je fini: izlazite, ne smetajte tu.” U prvi pravi zimski dan palanka je kao neka flamanska slika: trpeze, veseli razgovori, topla furuna, šarena vunena odela, psi u kujni — prazan život, pune ostave.

Usred tog prvog, finog, poteškog jesenjeg ručka, kroz palanku prosto prozvižda novost: U apsani Policije osvanula mrtva mlada devojka, uhvaćena noćas u skitnji i pri pijanci; a na lešu je pregled lekara jasno utvrdio znake grubog silovanja. Kako krivci ni u snu nisu očekivali smrt devojke, bili sasvim daleko od toga da smrt njenu hoće, zbunili su se, preplašili, zaprepastili, i odmah sve priznali. Krivci su: kaplar Radovan, tri policiska stražara, i Mija Frušić... Varošica izgubila potpuno moć govora. Kao krtice u rupe, sve se zavuklo u kuće bez jednog znaka radoznalosti. Naprotiv! Prvi put u sto godina možda, naprotiv! popeli se čudo i pokor na vrhunac, i pogodili ljude negde u dno srca... Radovan, uvek čestit čovek, otac dvoje dece, ima odlikovanje za čovečnost u svojoj teškoj službi. A Mija, dečko, dete... Čuli su tu vest roditelji, čula su je i deca. Jedni drugima ne smeju u oči da pogledaju. Nekada kasnije, palanka će prepričavati: Niko nije doručao, odžaci su prestali da se puše — ali sada, sada je palanka u svome srcu doživela ono što je najužasnije dok u čoveku ima čoveka: nepopravljivost, nenadoknadivost. A u tom očajanju još jedno očajanje: krivci nisu zločinci, nego besramnici i nesrećnici. Stid i sram je pogodio palanku pravo u obraz i u srce.

Mrtva tišina usred podneva. Ljudi, braćo! Mrtva tišina. Smrt je prema tome mala stvar. Stid i sram su opoganili život. Posle smrti ostaje tuga; posle srama ostaje smrad. Ljudi se gade sebe, povraćaju sebe. Ko je kriv? Kako? Zašto? Ljudi, braćo!... Sve su to pomisli i misli, a palanka je izgubila moć govora. Palanka ima srce.



Jedan snažan pesnik je pisao: „Neko ima slavu, neko trpi sramotu. — On može, ona mora; nema ničije krivice.” Dokle god u ovom svetu jedan ima slavu da može i sme, a drugi ima sramotu da trpi i mora, dotle je svet carstvo zla. Prestravila se palanka od sebe, od carstva zla u sebi.

Neki stari ljudi se najzad, kao na prstima, izvukoše kroz kapije, koje su nečujno otvarali i zatvarali za sobom. Jedan od njih spazi u pustoj ulici sudskog pisara, i taman da mu priđe: onaj otrese obema mišicama i skoro trkom uteče. Drugi starac pođe u stan učiteljev: sve zaključano, niko neće da čuje, ne sme da čuje kucanje. Treći pođe ka porti i parohovu stanu: gvozdenom polugom zatvoren ulaz koji se inače nikada ne zatvara drukčije do kukom, za koju cela varoš zna gde je. Taj treći starac najzad stade nasred ulice, uhvati se za glavu i poče vikati: Radovan je čestit čovek! a Mija je dobro i poslušno dete!... šta je ovo, ljudi, braćo, ljudi, ljudi!...

Vratiše se tri stara čoveka u kuće, i ulice su opet sasvim puste. Da je drugi slučaj, policija bi se videla i čula, a sada... No, sve, sve se mora podneti. Nepopravljivo, nenadoknadivo, mora nemoćni čovek nositi i podneti. Svaka zla i pogana reč stoji na čovekovoj savesti kao kamen teška, ali mora se nositi i podnositi... Polako se otvaraju prozori i vrata, ljudi proviruju, prelaze prag — strašno je, kao da su iz užasa ušli u užas. Neko nevidljiv odjednom povika: „Vode ih sad iz policije u Sud.” Ali palanka, pogođena u savest, nema radoznalosti. Na taj glas, sve pobeže s prozora i sa kapija. Niko nije gledao ni video kad su krivce sprovodili. Niko se nije ni zluradovao, ni krstio, kad su krivce sprovodili. U palanci, zdravoj i živoj i uvek razgovornoj, i uvek na dokonom skoku i sa fotografskim aparatom koji slika kroz zidove, slika i okreće film — palanka se guši, i povraća samu sebe. Palanka ima srce. Samo, eto, mnogo treba putovati da bi se stiglo na dno toga srca.

Radovan raščinjen: kud su dve zvezdice, kud je dugačka sablja — niko ne viri. Za njim trojica mladih i lepih bivših stražara, u civilu svoje braće ili svojih otaca — niko ne viri. Za njima, Mija, pod mišku ga drži i vodi sudski momak — niko ne viri. Dečko je izbezumljen, uplakan, štuca grčevito, kao da mu u grudima puca. Noge mu se jednako sapliću; stopala se izvrću na sve strane, obuća prljava, obuća onoga koji se te noći nije svlačio. Od koraka do koraka, dečko, vidi se, čini napor da ide napred, ali noge njegove čine napor da idu nekuda natrag, u jučerašnji dan, u detinjstvo, u nekuda, u nikada više — i niko ne viri.

Novost palanačka toga puta bila je ogromno teška i velika, i neprestano joj se nešto još i dodavalo, iz prošlosti i iz budućnosti. Iz prošlosti: četvoro dobre dece propalo — zar to može biti! Iz budućnosti: Nema leka, neka leka! — Marija čuči, lice zaronila u krilo, i šapće, ili tek vrisne: „Nema leka, nema leka! Mijo, sine moj, kuda ćeš sad! Mijo, ljudi, ja sam kriva, zar može majka ne znati da joj dete nije leglo u postelju!” — Radovan kleči pred sudijom: „Nema leka! Sudite mi što brže, odmah, i na smrt! ja sam najkrivlji, ja sam ubio i onu devojku i onog dečaka ubijte me, što pre, ne mogu da trpim stid i sramotu!” — Mija, na sva pitanja, i ona koja hoće da ocene događaj, i ona koja dete štite i spasavaju, viče jedno te jedno: „Kriv sam, kriv sam, sudite mi!” — S tim se rečima drugoga i poslednjega dana ispitivanja i srušio u nesvest. Toga je dana cela varošica, kao na litiju, krenula da moli sudije za milost. Pretsednik suda je primio izaslanstvo, i, sav uzbuđen i on, rekao: — Milosti će biti, ali leka, ljudi moji, nema! Dečko je od jutros u bolnici. Odrasli moraju biti osuđeni, ali s obzirom na... na milost u kojoj smo svi saglasni kao da smo svi i krivi — s obzirom na milost, kazne će biti



vremenske, i, nadamo se, da će doći i do skraćenja kazni. Sve mladi ljudi, radni ljudi, sposobni ljudi...

Od duševnih i telesnih muka, Mija se za nekoliko dana stopio u dete od sedam, osam godina. Pa je ogluveo, oslepeo, i posle tri nedelje dana, iako bez svesti, u mukama umro. Život je uostalom izašao bio iz njega još u Sudu. Mrtvoga Miju gleda doktor-Milutin, i sva bolnica: — Onoliki dečak; sada, kao oboren zečić... Savest... kad se digne — dželat.

Preživela je sve to, kako i mora biti, palanka. Dokazala je, kako bi rekli filosofi, da može da bude i suprotno od onoga što jeste: ćutala je, žmurila je, stradala je, pokazala pravo ljudsko srce. I tako zaslužila da se opet vrati u ono što jeste. — „Kad dobro promisliš šta je bilo: zbog one nevaljalice, propalice, stradali su toliki ljudi, i čak i jedno dete...”

*

Poslednji odjeci kronike, s poslednjim paragrafima, to, pošto prođu godine, priča grobar onima koji se interesuju za groblje, posećuju grobara, hodaju s njim po stazama uređenim i zapuštenim, pažljivo slušaju svaki grobarev podatak, svaku grobarevu i grobljansku mudrost zabeleže... Bilo je proleće; groblje ucvetalo od cveća baštenskog, ali naročito od ucvalih voćaka. — Evo vam, pod ovom velikom šljivom, to su grobovi ono četvoro dece... Da, da, dečko je bio sahranjen u bolničko groblje, ali blizu tu, i svet govori i danas: da se njegov grob pomicao dok nije došao sasvim blizu groba onih devojčica, njegovih drugarica...

Sedite eto tu, na ovu klupicu, da, nečija je bila, tu ćete lakše pisati. Pitate da li ko obilazi te grobove? Obilazim ih samo ja. Pravo reći: šljiva rodi svake godine kao luda, i, ako nećemo mi, drugi će, dođemo svi iz kuće da šljivu oberemo. Šta ćete. Živ čovek je živ čovek. — Kako? pita prilično ogluveo grobar po dva, tri puta. A, jeste, to i vi dobro znate, prvi je umro Vasa... kako ono beše, da, Dimitrijević. He, čekajte, i to je priča za sebe. Njegova druga žena nije ga dala spustiti u grobnicu gde je sahranjena prva njegova žena, i prvo njegovo dete, sin, koji je umro kao malo dete, nego ga je položila u novu grobnicu, njegovu i svoju — tobože. Jer, tu, vidite, on opet nije dočekao svoju drugu ženu... A šta će sad dalje da bude? Evo. Lezi i umri onaj njihov veliki prijatelj, onaj bankar, Bogdanović — eno, tamo, njegov budibogsnamski spomenik, vidi se i ovde. On, taj Bogdanović, možda i znate, kao posrnuo bio malo u imanju, prodao kuću, pustio bradu, i onda, odjedared umro. Dimitrijevićeva udovica je tad namislila da dva pobratima budu zajedno u grobu, ali se pokazalo da nova grobnica nije dosta velika da primi i pobratima. i posle i udovicu Dimitrijevićku. Onda je Bogdanoviću, valjda po njegovoj želji, podginut taj spomenik od kojeg se ptice plaše... Šta će sad dalje biti? Kako se ono zvalo, da, Agnica, starija ćerka Dimitrijevićeva, valjda i znate, umrla na velikom imanju svoga muža — kanda je bio Vla', Mađar, šta li, ali mnogo bogat — umrla od neke strašne zarazne bolesti, i ona i još dosta čeljadi na imanju. Nije mogla dakle biti ovde prenesena... Naposletku, udovica. Udovice, brate, teško umiru! Otišla u svoju staru banju, i tamo, za stolom, naprasno, ipak umrla.

Ne znam pravo kako je to išlo: ovde svi pomrli, nema kome da se pošalje depeša. Posle smo čuli da je neko vreme, kao stari gost, bila spuštena u kriptu Sanatoriuma, pa kad se niko nije javio da je prenese, sigurno negde tamo sahranjena bila. Ovde je nema. Eto vam. Sad još zapišite: ko je poslednji, čak iz Amerike, pitao za grob one tri devojčice. Gavra-bakalin i njegova žena. Ostareli, smešno obučeni, i govore smešno, nekako zanose. Oni su davno,



pošto su propali, i svi sinovi im se razišli — a nisu baš ništa naročito ni postigli — stari su otišli čak u Ameriku, kod Žarka, najstarijeg sina — on tamo, u nekoj maloj varoši, drži čajdžinicu. — Grobar zaćuta. Kroničar mu dade neku bolju banknotu, i on pođe. — Hvala, i nemojte misliti da sam vam nešto netačno ispričao. Groblje ne laže, pa ni grobar. — Kroničar ostade sam. Tišina. Nečujno su sletali cvetovi s grana šljivova drveta... Deca koja nemaju detinjstvo ili su nesrećni ljudi, ili umiru... Slažu se cvetovi šljive po grobovima.



LJUDI S KAŠIKARE

Naselje se zvalo Gornja Varoš, ali o varoši nije moglo biti ni pomena: na uzvišici

koja se postepeno dizala iz glavne ulice koja se postepeno dizala iz glavne ulice maloga gradića, to je bio samo okrajak gradića, zapravo selo. Stanovnici, „kućeposednici” i ostali, puka sirotinja, onovremenska potišena sirotinja: nadničar, sluga, kočijaš, vešerka, ovde-onde zanatlija s radionicom u ćošku kujne, zanatlija za preko nužne opravke obuće, odela, posuđa, dakle sam majstor-krpa. Lep položaj uzvišice i jevtinoću zemljišta utvrdio je marveni lekar, koji je počeo tuda da prolazi u novi logor stoke za klanje; a ponekad se i vozio tuda, na šinterskim kolima, koja su mrtve i još malo žive pse nosili na Kereće groblje. Gust bagrem je rastao po tom groblju bez humki, i silne pčele su zujale nad pokojnicima. Ali ljudi, tako, vole da mestima daju ružna imena. Veterinar je bio čovek koji je imao prilično novaca: tada su još nebrojene svinje liferovane iz Srbije u susednu monarhiju, Srbija je dobro plaćala komisiju za pregled svinja, a pretsednika komisije, veterinara, još i mazila. Kupio je veterinar lepo zemljište na uzvišici, petnaest stepenica nad nivoom varošice: ali, oprezno, ipak blizu varošice, dok se ne vidi može li se tamo stanovati, nije li, prema javnom mišljenju, sramota za gospodina da ode u Gornju Varoš.

Sagradio je veterinar prizemlje, podzidao fasadu dosta ispod terenskog nivoa, tako da je kuća, sa druma gledana, izgledala kao malo utvrđenje. Nasadio je baštu: kupio baštenski nameštaj pre no što je i trava dobro osvojila; žena obesila na prozore guste čipkane zavese; dve ćerke sviraju u klavir — prosto vila, i jedno gospodstvo! Podiže se rang Gornjoj Varoši. Brže-bolje, prekoputa, sazida kuću apotekar, i potuče veterinara rekordno. Fasada kuće dva puta duža, pred kućom lođa, tavanski prozori okrugli, ukrašeni, kao red medaljona, meteorološka kulica — nisu ljudi badava prozvali apotekara „gospodin Vasa-barometar” — i iz kuće se čuje klaviharmonika, riče kao orkestar kad je apotekar dobro raspoložen. Stadoše nicati kuće kao pečurke, sve sa daljim rekordnim tendencijama, ali i s tendencijom ostati bliže varoši, ne otići „međ one svakojake”. Uskoro se podigao čitav kvart čudnih kuća i lepih bašta. Opština je novom naselju dala ime Vile, a Gornjovarošani su prozvali naselje Ludi sokak. Bunili su se protiv tako uvredljivog naziva i policija i prota, ali volja naroda volja Božja, ostade Ludi sokak. Vile su se ređale dokle je trajao kaldrmisani gornjovaroški drum. Tek odatle nadalje, naređeno je, ima naselje ubuduće da se zove Gornja Varoš. Dakle se sad tačno znalo, što rekao apotekar, gde počinju Crnci, oni što žive u udžericama, pola godine jedu presno: luk, paradajs, voće i lubenice, i sa svojim nekaldrmisanim drumom se bore kao David s Golijatom, to jest, savlađuju ga. Kad je blato, prelazi se preko na štulama; kad je sneg i poledica, divota; kad je letnja prašina, Gornjovarošani zinu dobro i gutaju, i pevaju pesmu: da je tačno toliko manje prašine na drumu; kad se leti krave i ovce, vraćaju kući zbogom! suseda ćemo tek sutra opet videti, kad se uzvitlana prašina slegne.

U opštini je iscrtan nov plan gornjega dela varošice: Vile; Gornja Varoš; Kašikara; Kereće groblje. Šta je bila Kašikara? Jedan komad potpuno nenasenjene utrine, prosečene sredinom poronom — ne ponorom, nije bilo tako strašno, nego poronom, suhim koritom poronuloga potoka koji je ne suviše davno tuda žuborio, i okretala se na njemu i mala



vodenica, tako mala da je kolo bilo uspravljeno, a lopate po njemu kao kašike. Otuda vodenica-kašikara, a posle Kašikara nad poronom. Vile su postale moda, i u kvartu vila cena zemljišta je stalno skakala. Po zakonu zaraze, počela je i Gornja Varoš nekako da se toaletira, pa su kućice i placevi i tu bivali skuplji. Od Kerećeg groblja, naravno, sklanjao se svako ko je malo držao do sebe. Jevtinoća je carevala samo još na Kašikari. Jednoga dana niče nad samim poronom kućerak, nalepljen i neokrečen, sa dva prozorčeta, s bašticom uskom koliko kućica, pa malčice dalje još užom, vrsta repića za kućicom: tako je bio izmeren, obeležen i plaćen plac. Kućicu je gradio sam vlasnik, sa ženom, s jednim vazda pijanim, jevtinim zidarem, i sa jednim dečkom koji je materijal za gradnju kopao i skupljao u poronu. Vlasnik je bio Gornjovarošanin Sava Bajić, šuster po zanatu, nekada krpa, a posle pođonar, do čega je mnogo držao uvek, a najenergičnije otkad je podigao svoju kuću. Energično je odbijao da „udara fleke”. — Ne zameri, brate, ja i bi', nisam dušmanin ni tebi ni fleki, ali eto žena ne da, veli, zna se sad već da sam špecialist.

Čim okrečim kuću, napisaću nad vrata: Sava Bajić vrši samo opravke đonova. Pođi tamo do Kuzmana, on radi fleke da ne može lepše, svejedno da li će ti se fleke lepiti ili šiti. — Prionuše Sava i žena, olepiše, okrečiše, plavom zidarskom olovkom ispisaše crkvenjak i Sava firmu. Sobičak, kujničak, čovek, žena i dvoje dece. Prag pred kućom kao šamla, malčice se drma; s jedne mu strane, od staroga srpa udarena strugalica za blato, s druge strane ukovana krupna konjska potkovica. Imao je pođonar dosta posla, ponekad i sreće, iako ne u srazmeri s potkovicom. Kupiše nešto nameštaja, napraviše od kuće trpanac, jedva su imali gde da spavaju. Još se rodilo i treće dete. Ali, po nekom mudrom raspremanju Odgore, umrlo je drugo, i opet sve ostalo na starom redu. Subotom uveče, ako je večera malo bolja, pa vera u život poraste, Sava i njegova žena razgovaraju, mnogo žele neki komšiluk, maštaju da nekada dozidaju još jednu sobicu, i dokupe zemljišta za baštu. Oboje su mnogo voleli kupus, i čim kažu: bašta, zagrcnu se od smeja, što oboje odmah vide čitavo polje jedrih, plavo-zelenih, uvek kao rosom umivenih kupusnih listova, koje čovek i presne da jede. Prođoše dve godine, komšiluka nema. Sava se onda osmeli i zakorači u „pusto”. Prekopa i uradi svega nešto jače od aršina širine — tvrdio je on — opštinskog zemljišta sebi za krompirište. Krompir isterao, ucvetao, kad eto idu oni što mere i izračunavaju kvadratne metre terena. Sava strepnu. A oni, te bliže Savi, te dalje od Save, pogaziše malo krompira, ali se izviniše, i najzad pobodoše motke i zategoše lanac poštujući ono što Sava, pravo reći, nije poštovao. Za neki dan, potom dođoše motikaši, zidari, i dunđeri, i kuća stade rasti kao iz vode: prosta, sirotinjska, ali oko dva puta veća no Savina.

Vlasnik se pojavio tek kad su, jednoga dana, dovukli na rastavljenim kolima divan orah, dobro već odvrkao, s gužvom žila i zemlje oko korena. Usadiše drvo za kućom. Vlasnik, snažan, grub čovek, s vazdan prstenja na obema rukama, izvrši nad rupom u koju će drvo zadenuti, neke mističke pokrete, u dubinu, u visinu, uokrug, krosred. „Džin da bude, rodan k'o njiva, lep k'o crkva.”

Čulo se da je vlasnik bogat alas, ali živi u Banatu. A tu se uselila još dosta mlada, vrlo krupna žena, sama samcita. Tišina danju, tišina noću. Sava razmislio, i zaključio da će ipak noć biti merodavnija. Zaista, posetioci: dronjavi, prljavi, čupavi alaski momci. — U zao čas komšiluk — veli Sava ženi. Jasno: nova kućica na Kašikari vrsta je berze i magacina za onu nekada zlatnu trgovinu sa Srbijom, a preko Srbije s Turskom, koju su, uz reku, rukama i nogama veslali alasi, a glavom vodili krupni čaršijaši sa obadve strane. Potrajao je taj nemušti komšiluk oko godinu dana. Jedne noći ču se lupanje i vikanje spolja i mrtva tišina



iznutra. Probudi policija Savu. — Možete li vi, komšiluk, nekoga da uzovete? — Da me Bog sačuva da mogu, ako bi baš i bilo nekoga unutra. — Uđoše s kalauzom: sve prazno, ni žene, ni krpice odela. Sava je bio mnogo dobar čovek, požali ženu: — Ko će znati od kakve je nevolje tu živela kao kurjak, bez cepke drveta zimus. Ali, vešta je bila da uori vreme, da je nema kad neko kuca, i da je kod kuće kad je niko ne traži. E, tako, uorila i sada, utekla na vreme ispred vas.

Beše i uviđaja i istrage, ali svi i sve kao u zemlju propali. Kuća ostala pusta, zarasla u korov. U neke, bude ustupljena opštini, a opština odmah nađe kupca. Javio se Savi, kao budući komšija, činovnik Pantelija Rajić — tako se kazao. Kupio je, veli kuću: naravno, sa dugom: opraviće je kako mogne, i doseliti na Kašikaru — kad mi eto Bog ne dade bole. — Sava ga je, kao uvek i svakoga, srdačno dočekao i ispratio, kazao iskrene reči. Zapravo, nije ga ispratio, jer činovnik Pantelija Rajić, po naređenju ćerke, nije ulazio pođonaru u kuću, pozvao ga pred kuću. Kad je gost otišao, Sava, sa ženom, priđe bliže stvari. — Činovnik, na Kašikari — to je čudno. Ono, naravno, činovnik ne može kupiti kuću u varoši, ali ne može ni živeti na Kašikari... Činovnik drži do sebe, on do smrti stanuje u tuđoj kući, ali živi međ gospodom... Na šta će to da izađe, ne znam. A rek'o bi, dobar čovek. — Žena odmrdnu ramenima nekoliko puta, i zamisli se. Nije u taj mah mislila na činovnika, nego na krompirište: da ga komšija nekako ne smota. — Ama i bolje je bilo bez komšiluka... Gledaš ga, slušaš ga, ne znaš pravo ko je i šta je: bogat, siromah? dobar, rđav? grabljiv da uzme tuđe, pošten da te ostavi da živiš kako ti je Bog dao?...

Kuća se popravlja, pomalo, na prekid. Pita Sava zidara da li će biti ograde. Zidar se podrugljivo smeje. — I bez ograde teško plaća; ono, dasaka ima pun Dunav, samo ne love s mrežom. — Ogradu ipak namestiše. Tad se prvi put pojavila, da ostane celo posle podne, gospojica Nata, ćerka Pantelije činovnika. Ogradu namestiše kako niko nikada nije: samo s jedne strane, prema Savinom kućerku. Sava se dobrodušno i pametno smeje: — Još nisam video ogradu koja dva kraja ne sastavi, i nema vrata... Ajde, da čekamo šta će dalje biti. — Žena je ljuta. — Odelio se od nas... A kanda mu zapoveda ona pomodarka. Dobar dan utrini i korovu, a nama leđa... Gospoda — k'o ono kad počne kvrcati po krovu, pa ne znaš da li pada kiša ili bije led... Neće valjati taj komšiluk, videćeš... Ali pronaći ću ga ja ko je i šta je, jal je kiša jal je led; sutra idem da perem stepeništa u magistratu... Slušaj, Savo, da učinimo šta možemo i šta ne možemo, da i mi njemu podignemo takvu ogradu, pred nos. — Nemoj, ne valja odmah s komšijom u inat. Ne znamo još ljude kakvi su po srcu, ako su lucnuti u glavi... Šta se ljutiš! meni njegova ograda sprdnja.

Žene bivaju energične kao olujina. Savina žena će odraditi i pozajmiti, ali će dovesti daske. Samo, hitra i suviše, majstor već tu da otpočne rad, kad se ona zapitala kako da se postavi ograda, da li da se krompirište zagradi uz kuću, da li da ostane na utrini. Sava podrža poštenje: krompirište ostade van njegova imanja, između dveju ograda. I ostade na miru, jer još nije bilo novih naseljenika po Kašikari. Samo su se Sava i žena malo posvađali. — Nije trebalo njegov inat dočekati s našim inatom, ali jesu li se dve žene usprkosile, ni top ne pomaže...

Pantelija Rajić i jeste i nije bio činovnik. Bio je u sudu, u arhivskom odeljenju pisar. Žena njegova i kćer Nata glasile su se „činovničke”, a Pantelija je govorio: pisar u sudu. Pa je jednom, po savesti, uzeo da pred ženom i kćerju nekako dialektički objasni stvar, to jest, da napravi rupu nasred mosta, i da budu dve dobre polovine, a ne bude celo.



— Ja da znam, i da jesam činovnik, niti znam, niti jesam. Ali što znam, ovo je: kada god se prave neki propisi u sudu, jedna su strana činovnici, druga, poslužitelji. A gde su pisari? Među činovnicima da su me kad imentovali, nisu; ali me nisu imentovali ni među poslužiteljima, nikada! A zasebno se pisari ne vode, koliko ja znam, a ja znam sve, jer ja prepisujem sve, sve,... smrtnu presudu Jakši Biberu sam ja svojom rukom prepisao... E, sad, pošto metlu i portviš nikada nisam uzeo u ruku — u sudu — a pero ne ispuštam iz ruku, mislim da nisam poslužitelj, i da nekako dolazim uz činovnike.

— Dođeš mu nekako kao daska preko one rupe na mostu, kako si maločas rekao — zasmeja se Nata. — Uvek si nekako mnogo tačan, kao da uvek smrtnu kaznu potpisuješ... Ali dobro je i tako. Majka i ja ćemo i dalje kazati: činovnik, a ti preskači onu rupu a tam', a sam'...

Kad je Savina žena donela informacije sa stepeništa u magistratu, tačne informacije — magistrat i sud su kuća do kuće, „vide jedno drugom u trbu” — Savi došlo utoliko milije: bliži mu i svojskiji mali čovek, topliji odnos će biti uz sirotinjski sporazum. S tim se, međutim, nije mogla složiti nijedna ženska strana. Nema žene koja nije i prijatelj, i neprijatelj i svom najrođenijem. Susedi se nisu združivali, ni družili. Preko leta je svaka kuća imala svoje goste iz varoši i iz Gornje Varoši, a kad zaveje sneg, dve kuće kao dva nepomična i mrtva broda u zimovniku. Delile su ih dve ograde; delio ih je onaj aršin zemlje — Gornjovarošani ga prozvaše„Savin krompir”; — delile su ih žene. Kad je vreme setve i žetve, dele ih i krompiri, kad dođe zima, ispreči se nanos snega koji niko ne čisti i niko ne gazi. Pa onda kako se svet jednako menja, promenio se s njim i aršin zemlje. Pronašla ga deca nekih novih Kašikarlija — prodirao je polako u život i uz poron — a i deca iz drugih ulica i budžaka. Nabije ih se dvadesetak dečaka i devojčica, trče, skaču, čuvaju, dok mogu, krompir. A kad zaborave, šta ti tu nema: Sveti Sava i đavo; Indiski okean i galije Aleksandra Velikog; polja, mora, bure, tamnice. Poludeo i krompir, sabio se uz ograde;

Sava je te jeseni vadio grude s mukom podilazeći pod plotove. Po sebi se razume, tarabe su deca išarala, pobila dosta klinaca i eksera; povešala svaki otpadak i potrošak, a kad je nužno bilo, dovlačila stare cigle i kamenje, i sve posle igre ostavljala gde se našlo. Pa su i odrasli počeli da upotpunjuju smetlište. Nestade krompirišta, ostade samo uspomena i ime. „Prođi, bogati, kroz Savin krompir?” — „Đaci to u Savin krompir.” — „Prestao čovek da plaća arendu” — govori više zubima nego jezikom gospojica Natalija Rajić probajući pred ogledalom nov šešir kojije sama načinila.

Oko smetlišta, oko pitanja ko će i kojim redom da ga čisti, došlo je do vrste sukoba između Rajićâi Bajićâ — preko plota naravno — pa je onda došlo i do prvog upoznavanja oči u oči svih iz činovničke i svih iz šusterske kuće, naravno, na zemljištu neutralnom, ispred kuća. Pantelija i Sava su predlagali da se uglavi čreda, ili da se zemljište podeli u dva dela, i svaka strana o jednom da brine. Žene sevaju očima, a ne slušaju šta se predlaže, osložavaju u sebi prost problem sa stotinu pojedinosti. Na Savinoj strani uz njega i ženu, stoji i stariji sin Mirko. (Mlađi je već godinu dana u Americi.) Mirko je momak, dvadesetak mu je godina, lepo razvijen, plav, žutokos, kao zlatna lala. Uopšte je imao nešto od lale: malo krut i nevoljak na pokret. Bio je i na reči škrt; a u ambicije se nikako nije razumevao, jedva ga je otac progurao kroz šegrtsku školu. Nekada nestašan kao đavo, — otac mu je morao, po konjski, ćustekom sapinjati noge — kasnije ga je neka velika pomirljivost i dobra u duši



smirila i oplemenila. — „Sava je dobar, ali Mirko je dobrota” — govorili su Gornjovarošani sasvim tačno. Radi Mirko sa ocem ceo dan, a neku svoju zaradu ne obračunava.

Voleo je samo, uostalom kao i njegov otac, da se „jedno njegovo zna”: čaša, bolje dve, tri čaše piva nedeljom i praznikom, i debela diplomatska cigara: „pušiš, pušiš, i ne možeš da popušiš”. Uza to je Mirko gajio najprostiji, ali i najsloženiji san: rad i leb, žena i deca, i mir, mir. Tako i sada, stojeći usred nepomirljivosti, uzeo je reč da ovo kaže:

— Ja ću eto čistiti dva puta, dok vaša strana jedared, samo da bude mir. — Pa odjedared, gledajući ljupko u susede koje prvi put vidi izbliza, odjedared, i sa neočekivano razvezanim jezikom: — Ja, ovaj, sve... ovaj, ja cipelu ne mogu da krpim, devojku ne mogu da volim, pivo ne mogu da pijem, ako nije mir... Gospojicu ću ja poslušati, ako nešto ustreba kad dođe vaš red da čistite...

Nata Rajić ga preseče potpuno van tona, nečovečno, lažno: — Gospojicu sasvim izostavite! ona neće čistiti, i ne čisti ni oko svoje kuće, a kamoli po tuđem đubrištu, koje ste vi, vaša kuća i napravili, kad ste tu đubrili i sejali... Vadili ste silan krompir, a rupe ostavljali. — Nata je govorila što nije videla, i što nije ni bilo. Na Bajićevima se opažalo, čak i na Savinoj ženi, da ih je nešto mnogo zabolelo.

Nata je bila bar sedam, osam godina starija od Mirka. Zapravo, već počela da matori. Inače, iznuđivala je naziv gospojice: pomodarka, od svake krpe vešta da nešto napravi, nosi šešir, s metlom je niko van kuće nije video. Prepisuje recepte za retku turšiju, da bi mogla o tome govoriti i tačno lagati. Kuća joj je sasvim zavrtela glavu. Što je na kući dug, nije marila; nije se sećala odgovornosti i dužnosti koje čekaju ma i najskromnijeg posednika; eto, na primer, dužnosti da se čisti ono što graniči sa imanjem; ili naređenje od građevinskog odeljenja u magistratu da se ograda ili dovrši ili sasvim ukloni kako bi se znalo — bože zdravlja, zbog regulacije — da li je kuća na ulici ili u bašti; i tako dalje.

Kuća je Nati ušla u glavu kao magla u šupljinu: ispunila i zamutila sve. „Ja sam jedinica, stari će umreti, kuća će biti moja, ja sam udavača sa imanjem” — tako je fantazirala. I kako je svako imanje nesreća, Nata izgubi svaki zdrav pogled u život. Fantazira dalje: „Prosci će obijati vrata, a ja — malo se poigrati s njima, a, bogami, ne mislim se skoro udavati... Još neko gospodar na mome dobru?... Ako i omatorim, ne mari, naživeću se, a kad htednem udaću se, i kvit pos'o.” Magla je smetala da vidi da je već omatorela, i da se prosci ne javljaju. Oni iz varoši ne traže mladu na Kašikari; a Gornjovarošani ne gledaju s poverenjem u gospojice. Za tri godine Nata je imala tri prosca — sve ih je sa zadovoljstvom i prezirom odbila. Pa se prosci nekako istrebili; baš kao što se nagonskom emigracijom u nekom kraju istrebi neka divljač.

„Savin krompir” je ostao zapušten budžak i ruglo, i dobijao je nešto lica kad su Sava ili Mirko, nekako iz blagodarnosti za nekadašnji krompir, malo čistili i plevili. Mirko je u jedan mah rešio da prolaz kaldrmiše, i pokrio polovinu starom ciglom i kamenicama, pa je odjedared i on zauzeo stav: „Neka sad oni kaldrmišu drugu polovinu.” Uostalom, kako se Kašikara dalje naseljavala, aršin zemlje je postao vrsta uličice, bio gažen, i zato manje zakorovljen. No, došla je i druga nevolja: tarabe je trebalo svaki čas podupirati i popravljati; deca su domašala rodne grane oraha, koji je u toku godina vanredno napredovao, carski se



razgranao. Taj je orah počeo da igra vrlo važnu ulogu u životu Rajićevih, a kasnije, videće se, igraće izvesnu ulogu i u životu Bajićevih.

Nata je osetila da je i taj orah imanje, i branila ga kao lavica. Zaboravi na ugled i rang, svađa se sa dečacima, ciči, u papučama izleti iz kuće, baca za decom što dohvati. Nemoćna, rasplače se, i kaže istinu: — Ne otimajte tuđe, taj orah je naš hleb! — Naravno, hleb je još uvek uglavnom dolazio od Pantelije pisara iz sudske arhive, ali orah, rodan kao u bajci, pomagao je porodicu više i više. Branje oraha zvalo se kod Rajićevih u kući berba, i zaista je trebala moba berača da se rod skine. Pročuli se u varoši orasi, odlični za sve, a naročito za fino slatko — plaćan je rod kao na licitaciji. Orah je rastao kao da ima razuma: prvo je gonio uvis, još uvis, da ne bi granama sasvim poklopio i zamračio kuću; pa je prestao da se izdužuje, i počeo da se širi. Šuma, velika šuma vodenikastog zelenila kad ga obaspu rese, a veličnastvena tamna šuma kad osvoji ugasitozelen i mirišljav list. Precepiš li list, šumski hladan miris prosto zasopi. Ono što se nad njihovu kuću nadnosilo, Savini su prvo kresali, ne znajući ni sami zašto, od straha, i mira radi. Pa im je onda zelenilo, i debeo hlad, i ljuljanje teških grana ulepšavalo život. Sećali su se kako je nekada, jedne jeseni, Pantelija prvi put prešao k njima da vidi koliko je roda na granama koje su „prelutale kud ne treba”, pa otišao kući da referiše, pa se vratio da kaže: Nata dopušta da oberu plod te godine, šteta njihova nije velika. Mirko je sutradan prešao u komšiluk, usudio se da uđe u kujnu i preda saksiju lepog cveća, od čega se Savina žena vrlo nerado rastala. — Zametnuće se valjda neko prijateljstvo — tešio je Sava ženu. — Teško je ovako živeti. — Nata se prenerazila kad je videla Mirka, primila poklon hladno, škljocnula dobro bravom kad je neželjenog gosta ispratila. Otad, u vreme berbe dolaze po dva čoveka s lestvicama i sepetima, i nose sav zalutali rod gazdama.

Rajićevi su se češće savetovali: Ovo, ono, ništa ne valja — drvo tera svoje. — Kuću pođonarevu da oduvamo, ne možemo; velike grane da posečemo, unakazićemo drvo i — upada u reč Pantelija — i možda zaseći u život, i, sačuvaj Bože, ubiti drvo! — Pa se svi troje zagledaju kao nekuda u mutnu budućnost. A ogromni orah, kao orkestar, na sto grana stotinom načina leluja i šumi nad čašicom ljudskih života koje će nadživeti, zaboraviti.

Promiču godine na Kašikari kao i drugde: zakon sveta radi na Kašikari što i drugde: usprema, rasprema; donosi, odnosi; u sve knjige ne može stati šta mu sve ne dolazi na um. Zapazili su u obema kućama da se nešto igra s njima, da se u isto vreme na dve strane dešavaju promene, javljaju novosti. Kad se Mirko ženio — ima dosta godina — Nata je jaukala od strašnog čira na mišici, kojeg se stalno seća. Kad se Savina žena spremila da na poziv mlađeg sina putuje u Ameriku, Pantelija je došao u veliku krizu da na vreme plati poslednji deo duga na kući, i da plaća doktora koji mu je lečio ženu. To je bila jedna od prekretnih tačaka u životu gospojice Nate. Rešila se bila tada na vrstu emancipacije. I ličila joj je emancipacija, ličilo joj je da se malo pozuba sa sudbinom. Kaže narodna pesma : „Zorenu višnju niko ne trga” — pa se višnja razbrekće kao da se i koštica pretvara u meso i sok; prostije rečeno: Nata omatorela, prestala da boji kosu, raskrupnjala se, ali vešta da šije, odeva se kako punom telu najbolje stoji, i još je pomodarka kad izađe na ulicu. Kad je banka zapretila da metne ruke na kuću, Nata se rešila da počne zarađivati, da šije za druge.

Ponos činovničke kćeri je cvileo; ali posle suza se ohrabrila pamet, i Nata, namrgodivši se samo prema Savinoj kući, objavi prijateljicama poruku i uslove: „... da se zna, samo kod kuće radim, samo za bolje familije, i samo dok ne platim što je otac uzajmio zbog kuće... kuća



je danas-sutra moja, pa volim da pomognem... a svakako da dalje ne govore oni kojima nešto sašijem.” Naravno, svi su govorili. I čudili se kako na Kašikari ima vešta šnajderka — tu reč Nata nije čula svojim ušima. Uostalom, prestala je prezati: pada novac, sladak novac, pa joj je milo. Uskoro, bilo je mogućno videti Natu i u nekoj tuđoj kući za šivaćom mašinom. — Samo kod majorice, morala sam, došla mojoj kući da me moli — šta nije bilo istina — pa sam zato morala onda i kod njene sestre, kapetanice. — Nata laže, ali radi. Isplatila dug, poslala mater u banju. Kao da je, prilično visoka, još porasla, i još se ugojila. Čovek. Pantelija, pun respekta, prepisa kuću na kćer. Kao isključivi posednik, Nata odmah poče da raspolaže. Malu sobicu na kraju kuće izda dvojici alasa: jednom matorom, drskom, koji se sećao kuće verovatno iz drugih vremena i jednom mlađem. Počela Nata da piše priznanice i da prima kiriju. Otac nekako nasluti da je to čas, i navaljivaše da se Nata uda. — Nemam vremena! — odgovara Nata odlučno i važno. Prestala je da šije. — Apsolutno ne! — Uz svoje kirajdžije počela je da se dobro snabdeva ribom. Otvori širom prozor od kujne: — Pržim soma, kadim malo pođonarima. — Govorilo se da je u nekom ortakluku s jednom ribarskom družinom, da mlati pare i pare, da neće da se uda... Briga je! — uzdisale su udate Gornjovarošanke. Orah je tih godina dodao još jedan sprat na krunu. Ljudi dolaze iz varoši da gledaju drvo. — Mi smo, znate, skromna činovnička kuća, ali eto ora' moj mogao bi stojati u avliji cara. —

Tih godina, u ortakluku sa svojim orahom, ako ne sa alasima, Nata podiže ogradu sa druge i treće strane. — S lica će ograda biti okrugla, kao kod apotekara. S mojim ora'om, ja sam dvor na Kašikari. — Matori ribar je to čuo, i kazao na uho mladom: — Njoj dvor, a onaj koji je posejao i ora' i kuću, odležao u Mitrovici... Ajd, ajd...

Kojeg dana je Nata dovršila nove delove ograde, Bajići su iskopali bunar. — Približismo vodu, rodismo se ponovo — raduje se Sava. Pa je Mirko krstio drugog sina, i priredio večeru kumu i kumi, a Nata, s one strane, smeška se: „Galame pođonari, a ne znaju moju novost: danas mi bila dva opštinara, i nude dosta lepu cenu za kuću, da je prodam, da tu, oko ora' podignu rasadnik.” — Ne prodajem, gospodo! apsolutno ne! — Kojeg dana je Nata sahranila majku, te večeri je Mirko izgubio oca. Pod orahom, stari Sava je taman ispio flašu piva, raširio ruke kao da nekoga hoće da zagrli, i pao glavom po stolu, mrtav. Orah jednako učestvuje u svemu, zakrivljuje dve kuće, sa po jednom silnom granom dodiruje krovove i kao da ih vuče bliže jedan drugome. Nekoliko godina ih je tako primicao, dok se opet nije desilo nešto na obadve strane. Mirko se razboleo od zapaljenja zglobova, a starom Panteliji dadoše u sudu malu otpremninu, i rešiše da će mu, zato što je odano i od srca služio i sud i sudije, da će mu davati do smrti malu mesečnu pomoć. U oba komšiluka sumoran dan. Mirko ima velike bolove. Nata prevrće kobne cifre. „Otac spao na trećinu prihoda; ograde još nisam isplatila; ne znam tačno koliko mi je preko četrdeset i pet...” iskrivi usne podrugljivo. „Još drže alasi, dok drže!... Trebala sam se udati... Sad... manj ora' ovaj ako će me uzeti. Jedini rentijer za mene... Uh, ala sam sama!... bar da je neki komšiluk... Sedim sinoć na mesečini, i milo mi kad čujem kako se kabao kod pođonara diže iz bunara... đavo će znati šta mije... matora, luda..”

Sirotinja je žilava; a kako i da ne bude, kad na njoj svet stoji. Pantelija je počeo pisati po Gornjoj Varoši pisma i molbe, a Nata, svedavši „apsalutno” na relativno, sašila je nekoliko haljina za odrasle, i čitavu malu garderobu za dečje sirotište. Otišla je da primi novac, i tom prilikom videla zavod. Tužno i milo: deca se igraju, vesela su, ima pred njima život, dug život. — A šta vam je ono tamo? — Sklonište za iznemogle i sirote stare ljude. Hoćete li da vidite? — Nata se zgrozila. Samohranost, sirotinja, milostinja. Mile, poštapaju se, bez zuba



govore, bez zuba jedu, kašlju, niko da se nasmeje... života pred njima nema! — Da li samo ženske držite? — A, ne, — odgovara bezmalo šaljivim tonom sredovečan čovek — imamo i kavalire, eto tamo, preko ograde. oni žive u drugom paviljonu. Na Božić i na Uskrs ručaju svi zajedno, i čude se kud se denuo onaj il' ona koji su još pre pola godine s njima sedeli — smeje se bezmalo raskalašno sredovečni čovek. Natu je nešto potreslo u temelju. Vraćajući se kući brzim korakom ona odjedared skide šešir s glave i baci ga u jendek međ korov. Po zakonu života valjda, došlo je odmah još jedno kušanje Natine skrušenosti. Te večeri, najprirodnije, matori alas joj predloži da se uzmu: — Imaću ja neku iljadu, imate vi kuću, pa bi mogli... — Nata otskoči kao nožem ubodena, i toga trenutka otkaže alasima sobu. U ono doba, vlasnici kuća mogli su na svome imanju i aždajisati. Intervencija Pantelije nije pomogla, alasi „izleteše”. — Prodaću ove godine sve do poslednjeg ora', prezimićemo, a posle, videćemo. —

To „videćemo”, kod jakih priroda, ne znači očekivanje da se nešto samo od sebe popravi, nego znači: videćemo kako ćemo podneti što je došlo, ili što smo izazvali. Nata celu noć nije spavala. „Izdavati sobu i trpeti ko zna šta sve? šiti? Šta i bežim od šivenja, kad ono jednako trči za mnom. Smestiću se u sobici ja, s mašinom, i otvoriću šivaru... ali samo za rublje, da mi ne dolaze i ne izvolevaju na probi neke prostakuše... Najbolje bi bilo udati se... ostaću posle oca sama samcita... kuću imam, ali kuća nema razgovora, kuća je briga a ne oslonac i odmena.” Pa se poče sećati vremena kad ju je, davno, neko doista prosio. „Trojica, i sva trojica, kao po dogovoru, šusteri, kao da ih pođonar slao... Oni, doduše, nisu bili pođonari, nego pravi majstori, ali zar je moje da budem šusterka!... A posle je došao alas: Nata alaska, krpi mreže...” Sva je pocrvenela od nekog otpora, od energije ne hteti, koja je već kod male dece velika, a kod odraslog čoveka može biti strašna... „Videćemo...”

I videli su da se još može, videli opet nekako istovremeno na obe strane. Mirku ostadoše zglobovi po rukama — pa i u kolenu jednom — natečeni, ali radio je, i čak i više no pre, jer se Kašikara polako naseljavala, a svaki naseljenik, naravno, cepao đonove. Nata se rešila da uzme u stan veterinarskog pomoćnika, i da kuva za njega. — Nije to ništa, kuvam već za nas, pa ću kuvati malo više, i to je sve. — Ali to nije bilo sve. Trebalo je kuvati dosta više, postavlati, prinositi, odnositi, prati sudove, i račun je bio traljav. Nata poče zakidati, a to, naravno, učini da se dvoje porečaju, ali se nekako izmiriše: veterinarov pomoćnik je obećao, pred zimu, ugojenu svinju. Pa se onda pokazalo da žena Mirkova, kao da je poludela, sve više traži. Mirko, kad se ženio, nije uzimao na um šta to znači uzeti grobarevu ćerku s pravoslavnog groblja; zadušnice, daće, parastosi, naučili su Mirkovu Selenu na pite, na vino, na pilav.

Dobri Mirko tad poče da prima i fleke, ispočetka nekako krišom, otprilike kao Nata šiće. Ali narod razglasio, i Mirku pod starost prišiše staro očevo ime: krpa. A Nata, imajući pred očima ugojenu svinju, pristala je da veterinarevom pomoćniku i rublje opere. — „Ali samo sada, kad ste, kažete, u nevolji... znate, omatorela sam, leđa da puknu.” I zaista su pucala leđa; i pekao je Natu stid, kad je prvi put unela tuđ veš, i osetila kako kao gusenica mili po glavi reč: vešerka. Sela je pod orah i gorko plakala. Sedi na šamlici, po starački, obgrlila stablo koliko može, i šapće: „Hranitelju moj, prijatelju moj!” Pogleda, tamo malo dalje, otac njen sedi na drugoj šamlici, i jeza je prođe od glave do pete: slični, ne kao otac i kćer, nego kao dve starosti. Zagleda se u svoje ruke: malčice drhću. „Ostarela sam, sve me boli, kašljucam, za mašinom sam nekada tako umorna da mislim pašću po patosu i zaspati... Eno,



i onaj Mirko, gledam ga kad polako hoda i ruši se na desnu stranu od bolova u kolenu — i on je već star, a on je mlađi od mene... Ej, Nato!... Otac ti prima milostinju! Srce mi se kida dok ga gledam kako se sprema da ide po milostinju, i kad se vrati srećan što donosi milostinju... Milostinja, kuća, ora' — eto to je sad moje sve... Ne znam da li će onaj držati reč i pomoći zimus sa obećanom svinjom; nešto je prestao govoriti o tom... Videćemo... Alas, onda, da se samo malo bolje obukao... Svejedno, kad oca više ne bude, i otpadne mesečna pomoć, izdaću celu kuću, a ja ću u onaj sobičak: malo šiti, malo ora'... videćemo...”

Opet jednoga dana, zakon života, pobogu kao onaj orah, dohvatio obe kuće. Mirkova žena, već u godinama, i sa dvoje odrasle dece, napustila muža; a Panteliji otkazaše pomoć, a čovek još nije umro. Da li se nešto izmenilo u ustrojstvu suda, da li starac suviše dugo živi — tek, presekoše prihod. Starac, i uplašen i postiđen, bezmalo kleči pred ćerkom i mrmlja nešto, moli za oproštenje. — Da idem, Nato, u sirotište... Ali se bojim da me neće primiti, imam tebe, a ti imaš kuću — prokleta da je, i kad sam je kupio, a sad bi lepo u sirotište, pa bez brige do smrti. Nato, ne ljuti se... Ima li još malo od one moje otpremnine? — Oboje plaču. Nata nekada nije imala srca, ali staroj Nati poraslo srce. Zagrlila oca, teši ga: — Ima još malo od tvoje gotovine... ne boj se, nismo još prosjaci... tu je kuća, i ja još mogu da zaradim. — A jeza je prolazi zbog starosti očeve i svoje, zbog bolesti, i, najstrašnije, zbog samoće koja nju čeka...

Kad su pojeli poslednji ostatak od Pantelijine gotovine, stari je umro. Uklonio se pristojno s tuđeg imanja, i nije dosadio ni sirotištu. A nešto kasnije, opet u obema kućama promena. Mirko je doveo mnogo mlađu od sebe ženu; stariji sin na to napustio kuću, a mlađi otišao da služi vojsku. Nata opet promenila kirajdžiju: izdala celu kućicu, sem sobička, onom matorom alasu koji se međutim oženio. Mirko udario daščicu nad vrata i ispisao: Mirko Bajić, pođonar, vrši i sve druge opravke. A Nata pribila na trećoj strani ograde daščicu: Švalja, u avliji. Tu je sad zakon života ostavio te dve kuće na miru za dosta godina: da žive, jer se i tako može živeti. I moglo se. Mirko udešava mladoj drўgi, troši na njeno odelo što ima i nema, nekako sa slašću je doziva čudnim njenim imenom: Lagana, i radi, radi, iako su mu ruke sve krivlje i kruće. Stariji sin mu doturi od vremena na vreme malu pomoć, a Mirko se onda krha: da li da to ostavi sebi za duvan i pivo, da li da malo pokrpi trošnu i nikakvu kuću koja prosto preti da se sruši.

Pa onda podeli novac na tri dela: jedan deo mladoj drўgi; jedan deo sebi; treći deo opet Lagani, da pričuva da ga on ne popije, pa da čim pre poprave kuću. Nati se navlači na jedno oko, ali šije jadna stara koliko igda može. Sa orahom se baktala još neku godinu, pa ga je onda ustupila alasu da ga on bere, a rod deli s njom popola. Žena alasova joj je, za to, kako kad, doturala malo ručka, malo kolača. Zakon života eto tako dosudio na obe strane milostinju. Samo što je Mirko primao pomoć od sina otvoreno i hvalio se; a Nata, na poziv alaske, uzme kotarčicu, obori povezanu glavu, nešto primi, nešto odbije — imam i ja to, hvala — a ne govori istinu Nata, još ne govori.

Jedne jeseni, mnogo mokre, kad je Kašikara zakisla takoreći do truljenja. — orah, ne sasvim prvi put, ali prvi put posle mnogo godina, omanuo. Alas je psovao žestoko i grubo. Hteo je, veli, te godine da dovrši ogradu. Nata sluša kako govori kao da je kuća njegova, ili tek što nije, ali ćuti kao miš — i da kupi ženi srebrn lančić s krstom, oko vrata. Nata, uplašena kao da je ona kriva, ponudi svoj deo oraha uz malu neku cenu, s tim da njoj odvoje evo samo ovo džakče, i da joj alaska ponekad uveče skuva malo grisa u mleku. Napuniše joj



to džakče, vešto je pokravši i tu. — Ne vidi, slepica. — Alaska pomože da Nata džak prenese u svoj sobičak. U sobičku hladno. Nata izvuče ispod minderluka kotaricu s drvima, naloži vatru u maloj furunici. Kad je sinulo crveno, kad je zastrujala toplina, Nata oseti samoću, strašnu sa moću.

Kao da je zakovana u toj sobici, i niko joj ne može ući. Usplahirila se, nešto ju je dizalo sa šamlice i vuklo nekamo. Nasmešila se tužno: „Kapije na kući nema, svet je sav bez ograde i vrata, otvoren danju i noću svima, ajd, Nato! ali — starost.” Pa se rešeno digla, izvadila iz sanduka dve krpe, sela za mašinu, prošila krpe u vreću, napunila vreću orasima, zametnula je na leđa, i izašla iz sobice. Mrak. Kašikara se ne vidi od kišnog isparenja; ovde-onde slaba petrolejska svetlost, kao fosforesciranje nad močvari. Da je bilo mesečine, da je Nata mogla videti svoju senku, videla bi sliku pogrbljene stare Ciganke ili prosjakinje s torbom na leđima. Kud se denula Nata činovnička kćer, i gospojica Nata sa šeširom i u lepoj haljini. Nata posednica, Nata, udavača sa imanjem! Šta sve čovek nije, i ne bude u toku života, šta sve zakonu života ne pada na um! I sada mu je palo na um nešto sasvim neočekivano. Nata je pošla gde nikada nije bila. Pravo pred Mirkova vrata. Zakuca, i usplahirena, ne sačekav ni reč ni znak, uđe. Mirko razvuče usta u zadovoljan osmeh, ali ostade potpuno miran; mehanički dohvati vreću i skide je na pod. Nata tek tada kaza: dobro veče, i kao zaduvana, iz istog poteza dodade: — Evo, donela sam vam malo oraja, Mirko. — Mirko se sada razneženo nasmeši, i reče mirno: — A, od našeg oraha? e, hvala, hvala, komšinice. — Pa se onda uze izvinjavati: — Znate, navikli smo ovde da kažemo: naš orah; godinama, leti, zimi, s nama je živeo, voleli smo ga... A obrali ste rod? — Jeste, vidite kakve su mi ruke od ljuštenja! — nastavi Nata u Mirkovu tonu, intimno, susedski, prijateljski. — A gde vam je domaćica? — E, bila, pa je nema — razveo ruke Mirko, ali kao u šali. — Dodijao sam joj mladoj ja star, pa vam Lagana odlaganila, kao ptičica odletela...

Pre dva dana sam jedva dobio razvod braka od žene, hteo sam da se s Laganom venčam, a ona je valjda zato i utekla, da je ne vežem za sebe... Eto sad sam sam, sasvim sam . — Ta reč pade kao kamen. Zaćutaše. I ćutali su dok se kamen od nečega nije rastopio. Živi ljudi. Susedi, koji su se najzad našli, koji su se sad za tili časak zavoleli. Naložili su vatru, spremili belu kafu, nakrcali oraha. Izgubila se Natina usplahirenost. Sede, stara žena i star čovek; život prošao; ništa više ne mogu započeti... Ali ko zna šta zakonu života još može doći na um. Sede Nata i Mirko, počeli jedno drugom da govore ti, smeše se, razgovaraju intimno, zabrinu se, pa prepričavaju besposlice. Odmaraju se od nečega, godi im. Nata ustaje da doda drvo u peć; Mirko joj svojim krivim prstima sipa drugu šolju kafe, i reže sredinu hleba na kockice. Milina — ni prošlosti, ni budućnosti! Dve starosti, dve svetinje.

Posle osam dana brujalo je po Kašikari i Gornjoj Varoši da je popa ispitao drugobračnog Mirka Bajića, i blizu deset godina stariju prvobračnu Nataliju Rajić. Nata je prodala kuću alasu, i zaplakala samo zbog oraha. Opravili su Mirkov kućerak, i proživeli pet godina nerazdeljive zajednice, pet godina mučnog i srećnog života. Nata je sasvim slabo videla, i samo domaći posao mogla vršiti. Mirka su mučili bolovi od podagre. Kad nešto zakrpi i zaradi, i kad odminu bolovi, to je za njih dvoje starih bio praznik. Ne može Mirko ove nedelje ništa raditi, ima bolove, ja ne dam da radi — zagleda se „ćorava Nata” u mušteriju, da zna kome govori. Trošila je novac od prodate kuće srdačno, samo da Mirku bude lakše i milo. Staro Natino srce naučilo šta je nežnost, šta je milost. Mnogo su praznika doživeli siromašni starac i starica. Život je bogat, prebogat, bogataš beskrajan. Nata i Mirko su se grčevito



voleli, grčevito su se uzajamno izbavljali od samoće. U čudnom i neiscrpnom ljudskom životu i to je bio roman.

Ko je prvi umro? ko je ipak ostao sam? He, zakonu života svašta dolazi na um. Posle pet srećnih godina došla je na red završna glava romana. Roman bez milosti i ljubavi? Ne, bog ljubavi je na Kašikari naučio nešto. Nata i Mirko, oboje sa štapom u ruci, s malim zavežljajićima pod miškom, Nata i Mirko su s nešto novca od prodate Mirkove udžerice krenuli u sirotište. Vrlo rano ujutro, kad je Kašikara još spavala, stigli su lepog septembarskog dana u šumicu pred zgradama sirotišta. Seli su na svoje šamlice, koje su poneli kao poslednje od svojih imanja. Govorili su kako sunce toplo greje, kako je i tu lepo. Ujutru je bilo neobično meko: da se čovek nasloni na njega i utone kao u dušeke. Naizmence su Nata i Mirko imali male nesvestice, kao da odista tonu u mekotu jutra. Pridrže se uzajamno dok nesvestica ne prođe. Znaju oni to odavno: glavno je da Mirka ne sevaju ruke. To su bili, i još uvek su, eto i tu, pred sirotištem, njihovi srećni trenutci: kad oduminu bolovi u zglobovima Mirkovim, kad nesvest ponese, pa opet ostavi čoveka na miru.

Došlo vreme da se ulazi: prijavljeni su, a kad bi baš i hteli da se predomisle, nemaju kuda. Zakon života je veliki domišljan: kad čovek nema kuda, sirotište je slatko. Zagrliše se čvrsto, u dug zagrljaj. Pa Nata zazvoni na ulazu u žensko, a Mirko na ulazu u muško odeljenje. Mirko, da li zbog ubogaljenih svojih ruku, ispusti šamlicu. Nata, požuri, diže je. Opet se pogledaše, sa staračkom odanošću, u kojoj živi jedna jedina, poslednja milošta čovekova. Mirka pustiše unutra. Nata je počekala još minut dva sama. Osetila je suze, ali se uzdržala.

O Prvom Božiću, Nata i Mirko su ručali zajedno. Poslednji će im to biti ručak. Poslednji ručak nikada nigde nije bio veseo. Mirko je jedva jeo, trpeo bolove, i otišao bi da legne da mu nije bilo žao Nate, žao da Nata ostane sama. O Uskrsu zatim Nata je zaista bila sama. Ona je dakle ostala da život dosamuje. Možda je tako bilo i pravo, ona je godinama sejala samoću.



PALANKA I NJENI POSLEDNJI GRCI

Mali gradić, koji vrlo davno živi, mnogo šta je doživeo, mnogim krupnim ljudima

konak bio, ali nikada do nekog naročitog ugleda nije došao. Postojao je u doba Rimljana; ima i sada ostataka od utvrđenja rimskih, i poznijih protiv Turaka podizanih; leži na velikoj plovnoj reci; — ali je bio i ostao bez naročitoga ranga. Uz samu raskrsnicu političkih tendencija i ratnih ekspedicija, a uvek ćošak. Ali, za ponešto i za ponekoga baš su ćoškovi dobri. Kao ono što vetar sabije otkinuto lišće negde u miran ćošak, u gradić je sudbina sabijala emigrante, begunce, avanturiste, lutalice.

U jedan mah, u novija vremena, živeo je u varošici vrlo učen sudija koji se ozbiljno bavio istorijom, pa i istorijom gradića: trudio se da studijama i nekim urbanističkim uređajima vrati uspomene na prošlost, uspostavi rang varošice. Ali varošica bi i ostade bez jačeg ugleda i pored novih naziva ulica po imenima velikana iz istorije starog Rima. Ponešto je okrenulo čak u smešno. Tipična piljarica, debela, u ćurku, s keceljom preko ćurka pripasanom, ne može da upamti da njen kućerak u bivšoj ulici „Belog zeca” stoji sada u „Probusovoj” ulici. Papudžija Raka otišao u policiju da prijavi svoj stan pod novim imenom, i mrtvo zaboravio da stanuje u „Tacitovoj” ulici. A policiski pisar, prvi komšija Rakin, takođe ne može da se seti Tacita. „Ho, živa muka! a da se pitaš: zašto?”

Gradić ostade bez naročitog ugleda možda i otuda što leži preko puta Balkana, tačnije, prema Beogradu, pa se istoriska kretanja zbivala tamo, a u varošicu stizali samo otpaci istorije. Princ Savojski osvojio Beograd, a u varošici promena samo ta da se iz nje preselilo u „nemačku varoš” u Beogradu nekoliko nemačkih porodica. Pa je Austrija brzo izgubila Beograd, uzeli ga Turci, a u gradiću promena samo ta da se neke od onih porodica vratile ćesaru, i prebeglo još desetak grčkih porodica s Balkana. Otpaci istorije. Neka krupna ličnost, neka kolonija: dođu, odu; posede, pretope se, izumru. Trgovina, kao uvek na granicama, nečista, prikrivana, većinom transitna. Stoji li: pamuk, verovatno je duvan. Stoji li: staklo, pazi! verovatno su dragocenosti i važne hatije. Zapljusne malo u tihoj noći reka, čun primili obali, iskoče dva čoveka i izvuku sanduk iz Carigrada, ili zaliven sandučić iz Beograda, ili otprate trećega čoveka podalje do druma, gde već čekaju kola da prebeglicu odvezu u Banat. Leš, mrtva glava — nikada; varošica je ostala bez istoriskoga ranga. Na Balkanu su ustanici i invazije; u Srbiji se odmenjuju dinastije; iz Beograda beži knez — a u gradiću, na usamljenom grobu lepe Grkinje s Korintskoga zemljouza grlica svila snezdo, i čuva u njemu dva sitna jajeta.

Ali ako je istoriski značaj varošice ostajao nevažan, živi život je imao šarenila. U nekom sokačetu, pod vinogradima, javi se tek neki gost prvi put na pozornici istorije. Svet živi, nagađa, prepričava; policija se pravi zabrinuta. Pa taj gost-glumac nestane, a čitava trupa, nacionalna, politička, trgovačka trupa započinje svoj poduži repertoar drama i komedija. Emigracija znači razne jezike i običaje; intrige, spekulacije; lepe žene, zagonetne prošlosti; nagla bogaćenja ili osiromašenja, brojno opadanje, propadanje. Groblje palanačko tek vidi neku ploču s nepoznatom azbukom: postoji ploča koji godinu, prepukne, padne, odnese je



noću kamenorezac, ili je sakrije u neku grobnicu grobar. U starim novinama varošice ima feljton „Nestao grob”. Gradić, dobroćudan, mio, prima doseljenike prvo kao putujuće pozorište, pa kao ljude i braću. A kad se kolonijica razvreži i onovči, domorodci omrznu i kunu nametljivce i tuđince. „Gle, došli divlji da nadmoćaju i nadmudre pitome! otimaju prava, i rad, stiču!” — „I pobeđuju nas boljom kulturom — valja priznati“. — „A mi ćemo njih smlatiti nižom kulturom, nego šta! Kad niža kultura ne bi bila zdrava, ne bi je Bog dao!” Pa se pobednici i pobeđeni, nadmoći i porazi izbrkaju u maloj varošici bez velikog značaja. Ostane na živu poslu samo vreme. Ne ono vreme što tamo na Balkanu teče, huji, nosi, nego vreme koje se pripije na jednom mestu, i samo jede, jede.

Osnovno stanovništvo varošice bilo je u to vreme, pre više od osam decenija, šezdesetih godina prošlog veka, uglavnom dvojako: Srbi i katolici. Jedni su se nazivali po narodnosti, drugi, brojniji, po veri. Još nekih sto godina ranije, katolici, koji su po veri bili i gospodari u zemlji, beležili su i one druge po veri: „Toliko pravoslavnih porodica, toliko pravoslavnih duša, velikom većinom Srba, nešto Grka i Cincara.” Pa su Grci i Cincari dolazili i odlazili, bilo ih malo, pa znatno više, pa mnogo, pa manje, sasvim malo, i već na izmaku u doba za koje je ovaj zapis vezan.

Zategnuti odnosi između Srba i Grka nastajali su baš zbog vere, zbog onoga što je vezivalo i izjednačavalo one koji se nisu među sobom jednačili. To učini da se pravoslavlje — iako se na obe strane mnogo do njega držalo — da se ono namerno nije pominjalo, namerno se i jedni i drugi zvali samo Srbi i Grci. Srbi su tada već davno i davno imali dve lepo održavane i redovno opsluživane crkve, sa uglednim sveštenstvom i sa imućnom crkvenom opštinom, ali, sem pred sudom i policijom, nisu se nazivali pravoslavnima, nego Srbima. Crkva je srpska, škola srpska, Božić i Uskrs srpski, sveštenik srpski popa, litija srpska, kalendar srpski, kujna srpska, post srpski, spletke i inat srpski. Eno, preko puta, Srbija i Beograd, slobodni i svoji, pa kako da se Srbi s druge strane reke zovu drukčije nego Srbi. Grci, poslednji Grci, imućni, ili i bogati, nadmeni — iako su morali sa Srbima u istu ckrvu — zvali su se takođe samo Grcima, a pred sudom bi dobacili svom tumaču, ko na dobrom ko na levantsko-francuskom jeziku:Grecorthodohe. A kad su Srbi nekako doznali da na francuskom jeziku Grec znači i varalica, naročito u kartama i u novcu, skovali su šaljivu uzrečicu: „Pitaj ga da li je Grk ili Grek?” Katolici su se zvali katolicima, stalno i mirno, zato što su tako u jednu zajednicu obuhvatali Nemce, Hrvate, Škoce, eventualno Poljake i Čehe.

U toj glavnini stanovništva i kuća postojalo je u rečeno doba i nekoliko oaza, naselja koja su svoju ili ovlašno ili jako isticanu individualnost revnosno negovala. U svakome od tih naselja bilo je dosta posebnih interesa i običaja: životni planovi i neke nostalgije, posebne; rađanje i školovanje dece regulisano posebno; druženje, posebno; način života i maniri, posebni; jela posebna; sreće posebne. Teško poverovati, ali život svašta može! U maloj varošici, i još u zaleđu njenu, pulsiraju tri posebna života! Prvo naselje: katolički manastir — zvani, kratko, na svima jezicima, kloster — s vrlo velikim ograđenim zemljištem, i s nekoliko uvek zaključanih ulaza. Na jednom mestu, svega, crkva, osrednje veličine, nimalo lepa, izbija na ulicu. Kuća za stanovanje, uvučena i nevidljiva spolja, dugačka je, prizemna, starinska, ali nekako vedra, pa se valjda zbog te vedrine i vrzmalo po njoj dosta i fratarskoga i civilnoga sveta. Vratar klosterski na jednokrilnim vratima imao je vazdan posla. Drugo naselje su činili Jevreji, uglavnom Jevreji s nemačkim jezikom. Sinagoga im u kući jevrejske opštine, a opština, sem subotom posle podne, uvek zatvorena teškim i lepim hrastovim vratima. Imaju privatnu jevrejsku osnovnu školu, i, rasejano po gradu, dosta preduzeća i magacina, većinom



bez ispisanih imena i firmi. Treće naselje su činili Grci, malobrojni „čisti” Grci, za razliku od aklimatizovanih i asimilovanih Grka s kućama u sredini grada. Grci, i jedni i drugi, poodavno su već istisnuli Cincare; a neke svoje sunarodnike, zbog konkurencije u trgovini, a i iz privatnih razloga, primorali na iseljavanje; a sve više svojih sunarodnika, starih, usamljenih, od tuđine pobeđenih, uzalud bogatih — ispraćali na groblje, u grčku parcelu. Čisti Grci su one iz čaršije s mukom trpeli, i prezirali; oni iz čaršije su to injorovali. Svi zajedno, koliko ih je još ostalo, zavlačili su se, više-manje, u čauru od svoga jezika i pisma, svoga bogatstva i svoje nezavisnosti bogatih ljudi, svoje tradicije i otmenosti. Otmenost ta, u većoj ili manjoj meri, bila je stvarna, dolazila od više kulture, od bogatstva, i naročito od jedne lepe grčke učtivosti prema svima ljudima, koja je razoružavala, nekada zapravo i zbunjivala.

Žene i ljudi pokazivali su se na ulicama većinom u odelima tamnih boja, dobro sašivenim, od dobrog materijala, ali uvek jednostavnim. Možda u kravati, ili na jednom prstu pod rukavicom, diskretan brilant. Kao što su nekako strašljivo bili učtivi, strašljivo su se i lepo oblačili i kitili. Mnogo se u kuće zatvarali: društveno, sem nekih izuzetaka, bili do krajnosti uzdržani i nepoverljivi. Bio je to uglavnom srednji svet, civilizovan skorojević: ni feudali u državi, ni domaći nabobi, nego lutalice-bogataši koji stalno za nešto strepe. Žene njihove na ulicama uvek žure. Stari ljudi sitno koračaju, ruke im na leđima, glava mahom oborena, kao da među stopalima traže šta će reći ako ih ko oslovi. Čim mlađi Grk izađe na ulicu, osmeh mu iskoči i formalno se smrzne na liku. Šešir skida naglo, skoro uzbuđeno, horizontalno ga udalji od sebe i podrži u vazduhu. Ženama Srpkinjama prosto zatrepti srce od takvog pozdrava, od respekta koji im odaje „fini svet”. Svi „čisti” rđavo govore srpski. Ograničavaju se da učtivo i vešto postave Srbinu ili Srpkinji pitanje na koje će oslovljeni imati duže da odgovara. Gleda Grk svome sabesedniku ljubazno u oči, kao da ga bezmerno zanima onaj dugi odgovor, tako dug, da se posle njega sasvim pristojno može odmah oprostiti i otići dalje. Stari Hristodulo je imao običaj da šešir drži u rukama dokle god razgovara sa ženom; ponekad i s nekim nečistim Grkom koga prezire i dok ga savršenom učtivošću zbunjuje, meri ga i čita. Kod kuće, naročito dok razgledaju grčke novine, Grci su vrlo živi, ustaju, sedaju, sa serijom intonacija izgovaraju poneku reč i pet puta uzastopno. Kao svi Grci, u sva vremena, od Ilijade, svi su bili politički vrlo emotivni, u političkim razgovorima nagli i praskavi: viču ponekad — ali samo kod kuće.

Jedan mlad Jevrejin čija se bašta sučeljavala s bašticom grčke kuće, potsluškivao ih je mnogo puta, i odlično imitovao prepirku dva Grka, iako nije znao grčki. Ne zvuči lepo noviji govorni jedik Grka: skoro sve diftonge izgovaraju kao i, iču, a i nije ni zvučan ni blagorodan glas. Jezik u ustima nekako im je debeo, slivaju reči, govore vrtoglavo brzo. Međusobice lične prirode brižljivo su izbegavali; ali ako se neka nije dala izbeći, trajala je nedeljama i mesecima, s tim, ipak, da nikada ne dođe do prekida u opštenju. To zbog otmenosti i zbog „stranaca”. Nađu li se na ulici dva rivala u trgovini, ili dva ogorčena protivnika u stvari neke afere tamo daleko u Ateni — kako je reč izgovarao učeni Grk Spida — ili dvojica nejednako vaspitanih, od kojih je jednome onaj drugi do histerije nesimpatičan zato što ga je jednom video kako tri puta na nož nagomilanu so sipa u tanjir čorbe — nađu li se, ljubazno se osmehnu, propisno se jedan drugome zagledaju u oči, i izmene tri do četiri fraze tako glatko i tečno, kao da nešto iz džepova njigovih govori.

Veliki krst u njihovu životu, i pritisak na njihov ponos, bila je okolnost što su sa Srbima imali zajedničku crkvu i bogosluženje, i crkvenu opštinu, i, prema potrebi, dobijali dve ili



jednu sobu za grčku školu u zgradi srpske osnovne škole. Konsistorija u Sremskim Karlovcima nije dozvoljavala ni posebnu crkvenu zgradu ni posebnu opštinu, samo, u određenim razmacima vremena služenje liturgije na grčkom jeziku.

Ali, po ideji Grka trgovaca Rusidisa, Grci su bar donekle doskočili: osnovali su, u momentu kad ih je bilo više, fond za grčku školu, redovno oporezivali svakoga trgovca prema količini uvezene robe, redovno plaćali taj porez, još i darivali fond. Digli su ga tako do znatne svote, i onda, dobrim novčanim manevrima uticali na upravljanje u zajedničkoj opštini. Uticali, ali, naravno, često se natezali, pa i svađali sa Srbima u raznim pitanjima. Bogosluženje na grčkom jeziku, i s grčkim pjenijem, hoće li biti svake treće ili četvrte nedelje? da li i u neki praznik? kako će proći izbor ili naimenovanje sveštenika ili đakona Srbina koji su u bogosloviji više ili manje dobro naučili grčki, koji imaju ili nemaju pojma o konservativnom grčkom crkvenom jeziku koji nije ni stari, ni novi govoreni ili pisani jezik, nego nešto između troga — i prema tome sveštenici i đakoni imaju li prava na nagradu veću ili manju? hoće li ili neće moći i dalje ostati kao čtec grčkih antifona Srbin dečak sa divnim glasom, kome je krajnje vreme da ide u šegrte? itd. Predlozi, žalbe, optuživanja, išli su svaki čas u Sremske Karlovce. Srbi su utvrdili poslovicu: „Svađa se kao Grk”, a Grci: „Zadrt kao Srbin u crkvenoj opštini”. Škola grčka u pravom smislu reči već poodavno nije postojala u vreme koje nas ovde zanima. Sve manje grčkih porodica, sve više bezdetnih porodica. U to vreme svega je jedan Grk učitelj radio u jednom sopčetu srpske osnovne škole sa ono nekoliko grčke dece, i s jednim brojem srpske dece čiji su roditelji želeli da im se deca koliko-toliko koriste tom nastavom u jeziku, i s nekoliko starijih Srba dečaka koji su učili grčko pjenije, jer se to dobro plaćalo prilikom liturgija na grčkom jeziku.

Takva su eto ljudska posla! Svađe, sumnjičenja, gorka sećanja — a u stvari jedni su drugima korisni, jedni drugima dodaju od svojih energija. Grčka škola je ukinuta 1871-ve godine, ali su i poslednji Grci omogućavali da srpska deca uče grčki od Grka, i imadnu u obrazovanju svom neku korist i od toga. A Srbi su i poslednjim Grcima otvarali vrata u svoju školu i crkvu. Onaj solidni školski fond Grci su najzad ostavili u srpskoj opštini, a Srbi su poslednjega Grka gledali u starosti i bolesti, i zaklopili mu oči. Taj poslednji čisti Grk bio je sasvim sam, i vrlo bogat, dakle još jedared sam. Jer novac — strašna avet kad padne noć i čovek ostane samo s njim — novac ni dušu ni lepu reč nema. Bacili su starom Hristodulu paricu u sanduk, sujevernog običaja radi. A milošta, ili je dobrovoljna, ili je nema.

Pitanje dece bio je jedan od jezivih problema izumrlih Grka. Bojali su se da rađaju one koji će se posle njih pretopiti; bojali su se da žive s mladima koji polako izneveravaju jezik i rodnu zemlju. I između sebe su se sve manje družili, zbog straha od neke zarazne asimilacione naklonosti. Izdaleka, porodice su se posmatrale, i na jedan skoro manijački način sumnjičile: koliko je ko izneverio. Naravno da su osećali, hrabriji i govorili: da su svi oni izneverili zavičaj. Utoliko više su u životu negovali vrstu asketske tehnike u opiranju asimilaciji. A kad dođe do krivice, voleli su da krivicu prenose na druge, u prošlosti ili u budućnosti, dakle, u budućnosti, na svoju decu.

Čaršiski Grk Morfidis, otac troje dece, voleo je, uostalom dobronamerno, da kopka po problemu dece pred čistim Grcima. Na prvi pogled Morfidis je činio utisak Evropejca; na drugi pogled utisak Grka trgovca koji radi naročito sa Orijentom, pri čemu se pod rečju Orijent imalo razumeti nešto i etnografsko i političko. Prema političkim prilikama, Morfidis je povlačio granice Orijentu. Trgovao je u mlađim godinama mnogo i sa Odesom, i odande se



i oženio, Ruskinjom. Inteligentan, inteligentno fluidan, Morfidis je bio čovek koji zna jezike — i srpski je govorio tečno — zna politiku, zna mogućnosti i apsurde u politici, trgovini i privatnom životu, ume fluidno razmazati grešku, obrlatiti reč. Lukav je bio virtuozno, na uvek drugi i drugi način. Prilično visok, malo pogrbljen, bled, s cvikerom na jakom nosu. Govori mnogo, ali dosta lepo, novinarski zanimljivo, drsko, neodgovorno. Kaže, i nekako utekne. On se u varošici i u zemlji potpuno odomaćio. Druži se s Jevrejima, sa Srbima, s Nemcima, mirno jede i spava, ne misli ni seliti ni izumreti. Kad bi ga Grci u tom smislu interpelisali, odgovarao je: „Nisam postao ni Srbin ni Jevrejin, grčki sam podanik na hartiji, a zapravo sam kosmopolit, a „kosmopolit” je i grčki pojam i grčka reč.”

Najslobodnije je ustajao protiv nemanja dece pred Stefanom Harisijadesom, jednim začudo staloženim i hladnim Grkom, čovekom u godinama kad je neko već bio otac, ili verovatno neće više biti. Za Harisijadesa se govorilo da je hladan kao mraz, a u trgovini bezdušan kao gvožđe. Sasvim netačna ocena. Harisijades je bio čovek vrlo pametan, do kraja razložan i uviđavan, uviđa olako što je najteže uviđati: da i drugi imaju pravo. U trgovini nije imao grčku sreću, a u životu pogotovu nikakvu. Vrlo visok, težak, u hodu se pomalo ljulja. Čist Grk, koji se u tuđini ne oseća dobro, i može ponekad skoro da se rasplače nad uspomenom na rodni kraj — taj kao mraz hladni Harisijades. Svojim sunarodnicima je govorio pokašto teške istine o bogatstvu, i teže o emigracijama. „Viljuška sa svega dva zuba: ili se pretopiti, svejedno da li bogat ili bankrot; ili izumreti.”

U razgovoru s Morfidisom skresavanje istine je išlo vrlo daleko: seva, seva, pa udari grom, i onda umuknu obojica. Tada, od iste građe načinjeni, slični sa onim jakim mesnatim nosevima i dugoprstim rukama bankara i spekulanata — osete odjedared da sem dva njihova gledišta po nekoj stvari, ima i druga, konačna stvar: doseljenici radi sticanja, to su pijavice na tuđoj zemlji, i moraju ili pući i proliti tuđe u tuđe, ili se osušiti.

— Znaš li za onu našu ribu sa Samosa: kad je izbace na kopno, ona se nadima, pa odjedanput pukne! govori Harisijades. — Razumeš šta hoću da kažem?

— Razumem. Nadimamo se, nadimamo, bogatstvom, boljom kulturom, boljim trgovačkim znanjem — i odjedared, sjaj počinje da bledi, zasenjivanje slabi; uz to brojno opadanje, deca se ne rađaju, stari čudaci se usamljuju, i naposletku: „teško samima!” kako kaže naša pesma, naposletku umiranje bez dostojanstva i žalosti, smrt poslednjih, smrt poslednjega...

— Ako hoćeš tragedija, ako hoćeš komedija skitalicâ... Pre, nekada, moji Harisijadesi su sticali, i bar jedno dete želeli da vrate u Grčku. Pa onda, to dete, dete skitnicâ, pođe u Grčku, a zaustavi se negde na Balkanu, umre negde u nekom Bukureštu... A sad, deca skoro više i nemaju od stare krvi, pretapaju se najkraćim putem. Hja, životu ne možeš naturiti tehniku... život radi svašta, pa se i skita... I dobro je dok skitnice ne silaze s drumova. Ali u Austriji, ovde u ovom našem budžaku, u Rimskoj ulici biti kolonijica poslednjih ili pretposlednjih Grka... — Harisijades se jako zakašlja, jedva stade, i odisaše dugo. Patio je od astme već kao mlađi čovek.

On se dva puta ženio. Prva žena mu je umrla kad je rodila drugo dete, mrtvo. Ostavila mu je sina, pametno i ljupko dete, ali slabunjavo dete, krive kičme. Mučio se Harisijades sa sinom dosta dugo, pa kad je video da detetu bez nege i prijateljske milošte nema života, rešio



da se ponovo ženi. Jedna udovica njegovih godina ustezala se, zbog tuđeg deteta. Harisijades tada ode do Sremskih Karlovaca, i uze mladu devojku, čudnu, koja se zaneseno radovala što će odmah biti majka, imati dete.

Posle smrti roditelja ostale su bile dve kćeri. Jedna se udala za Srbina, na selo, a druga je čekala Grka. Bila je ta Jelena, lepa, tužna, i pametna devojka. Hteo ju je jedan bogoslov, pa jedan trgovac s velikim vinogradom. „Ne mogu za Srbina, ja sam Grkinja, moram čekati.” I dočekala je Harisijadesa, dvadeset i tri godine starijeg od sebe. Maćeha i pastorak, dečak od dvanaestak godina, zavoleli su se mnogo i iskreno. Jelena je grlila maloga i šaptala mu: „Kaži mi mama, mama, ma-ma!” Ćućore njih dvoje, šale se, mali paše kecelju i pomaže mami, izmišljaju jedno drugome radosti i iznenađenja. Kako već biva kad dva nesrećna stvorenja nađu sreću — drže je obema rukama. Pa se dečak razboli, da umre. Godinu dana je ležao, isisao svoju sreću do srži: Jelena je živela samo za njega. Izmišljala bajke o njegovu ozdravljenju, o leku za njegova „slaba leđa”, o još jednoj maloj bebi koja mora doći da ih bude troje za poznatu igru „tri druga i magarac koji uvek žmuri”...

— Tata će nam kupiti lepog malog magarca koji je od detinjstva lola, i uvek se šali, uvek žmuri. Posle dečakove smrti, Jelena Harisijades se prosto skamenila. Osušila se, sitno nežno njeno lice se nekuda strošilo, jedva je s profila bilo mogućno razabrati lepe, plemenite crte. Ostadoše samo izuzetno, skoro nemogućno velike, i sada još veće oči: kao na portretu „Suzana Furman”, od Rubensa; oči koje dopiru do nosa, oduzimaju nešto od slepih očiju i od obraza, i kojima, činilo se, Jelena i gleda, i sluša, i misli. U kući je radila kao rob. U crkvi stojala kao žalosna vrba. Skupljala je čitav mali muzej dečakovih stvari: „Mama tvoja to misli na tebe.” Eno je, opet trlja dečakov mesingani čiračić, koji je imao zarđalih mesta bez leka. Trlja energično i zahuktalo, čisto se zadiše. Prestala je naglo, ostala s krpom u ruci na pola puta kad je progovorio Harisijades. Govorio je preko običaja temperamentno, posle jednog razgovora s Morfidisom.

— ... Slušam ga samo: sto reči govori mesto deset! a kad srpski govori, onda tri stotine mesto deset! Milo mu je, pasja njuška, da ne govori maternjim jezikom... Izrod!... Žena mu takođe izrod, govori francuski, i govori još tri puta više nego on... Deca, izrodi, mešaju tri jezika! ... On i ona će umreti, na francuskom jeziku, naravno, ali deca njihova će ovo malo koliko nas još ima obrlatiti da zaboravimo da smo Elini... da smo Heleni — prelazio je Harisijades na klasični jezik, da bi reč imala više istine i snage. — U crkvu ne dolaze ni kćeri ni sin: on ponekad samo; Ruskinja redovno. Gledam je, mislim u sebi: eto nas pod jednim krovom grčko pravoslavni, srpsko pravoslavni, rusko pravoslavni, i svaki nešto drugo... Gledam je, krsti se, po ruski, pod bradom, brzo, brzo bar dvadeset puta; šeta po crkvi kao po ulici, pali sveće, klanja se, i opet udari, krsti se, bar dvadeset puta... A ako je malo posle potražiš očima, otišla je, sto prazan, ne blista iz njega, po ruski, čitava bižuterija!... Ako nadživi muža, satrće imanje, i deca će postati — tome i naginju balkanske ili svetske skitnice... Uostalom kao i mi, kao i mi svi... Elini... Heleni... Zato je bolje nemati dece.

Jelena Harisijades je poduže oćutala. „Stefanu je danas teško u grudima, ili je imao neprilike u opštini” — misli u sebi. Pa ne održa da ne kaže lepu reč o deci.

— Bolje je imati dece, Stefane, bolje! Drukčiji je bio naš život dok smo imali maloga. Bez dece, nema ni porodice, ni škole ni crkve ... Srpska deca nam poju u crkvi, ne znaju šta



govore, teraju šalu, uče srpske prosjake da Grcima kažu: Parashu kirije... Nema bez dece ni naroda, Stefane...

— Možeš se preudati kad ja umrem. Ja bih i voleo, Jelena, krivdu sam ti učinio kad sam te mladu uzeo.

— Ja sam bila srećna kad si me uzeo: Grk, i ugledan čovek, i dete... Tebi je danas teško, Stefane. Ali nemoj da govoriš protiv dece — sve nas je manje i ovde, i u Karlovcima, i u Novom Sadu, i u Vršcu: došlo vreme kraju, pa nešto preti... Na prvi mrazni dah ćemo svenuti, cela livada odjedared... Ja volim decu, ja... ja... sećaš se, jedared smo govorili da tamo u sirotinji grčkoj potražimo neko dete, sećaš se?

— Izvini, Jelena, izvini. Nisam dobro, a i ljut sam na Morfidisa. A kad je čovek ljut, trebalo bi da ode od kuće, i, kao naš Temistokle, da izađe na obalu hučne vode, i tamo da se izrazgovara i izviče... A o deci, izvini, evo kako sam često mislio: Možemo nemati dece, pa ipak biti Grci i živi. Kad neko star onemoća, ili umre, dovesti na njegovo mesto Grka gotova čoveka, da odmah uskoči u sedlo. A možemo imati dece, pa opet da ne budemo ni živi, ni Grci. Jesi videla Zamfirova sina? postao ortak Matiću. Firma glasi: Matić i drug. Firma je Srbin, a Grk, koji drukčije razume posao nego Matić, on je ortak bez imena.

— A možeš li, kad zatreba, naći toga gotova čoveka? pismom ili depešom da ga poručiš? odakle”?... Otac moj, bez muške dece, propao je čekajući odmenu... Zna se da smo mrtvakluk, da nas je tako malo da ne vredi neko da dolazi i ovde započinje posao. Srpski prota mi je govorio: „Mi Srbi došli smo ovamo čitav narod, i davno i davno, i još imamo muke za opstanak. Množimo se iz dana u dan, zemlja pod nama puna naših kostiju i znoja, dakle naša, ali ima ko je stariji i od nas, pa brane živeti.” Prema nama, zbog vere, Srbi su stariji i domaćini, pa smetaju kada god mogu... Treba se boriti, otimati, decu imati, ortačiti se sa Srbima tako da oni budu ortak. Treba uzimati njihove devojke i pogrčavati ih. Treba ići u pozorište i u cirkus, a ne samo u crkvu i na groblje!... U crkvi, mi jedva imamo venčanje i krštenje, imamo opela i parastose... Kažeš za mladoga Zamfira. On je iz Karlovaca, poznajem ga dobro. Grci — uvek sve natraške — mesto da se otimaju za njega, nisu ga hteli u ortakluk: nema dosta novaca, a pametan je. Uzeo ga Matić. Pa sad ako se mladi Zamfir ne oženi — a po našem receptu ne treba da se oženi — radio je za Matića, koji uostalom ima bezbroj kćeri.

— Pa to i jeste: oženiće ga Matić svojom kćerju, i dalji Zamfiri će biti Srbi... Neka se Zamfir vrati u Grčku, neka počne sasvim skromno, od jedne drahme.

— Teško je natrag u Grčku, nismo mi više onaj narod, drugo smo... niko nas odande ne zove, a kad sami odemo, skoro nas ne poznaju. Otac naš slao je nas dve u Grčku kod jednog svog poslovnog prijatelja, tobože vaspitanja radi. Nismo se ni jedna onde udale. A ja sam bila gotova i za amalina da odem, samo da tamo ostanem.

— Držaće nas novac, kao i do sada što je... ostanemo ljudi, a ako smo ljudi, uvek je...

— Novac?! Zar to ti kažeš, Stefane? Dukat je besmrtan, Stefane, i kotrlja tamo gde ima mladosti i života. Stari Kapetanakis nije siromašan, ali nigde nikoga nema, pa je pravi božjak... Kuda će nego u crkvu, na liturgije, na sahrane, gde mrtav vosak i ulje mirišu. Sedi, sedi u crkvi, dok tek crkvenjak: „Evo vam šešir i štap, dospodine Ahile, 'oćemo crkvu da



čistimo.” Tera ga, a crkvu ne čiste. Svake četvrte nedelje, kad mi platimo da se crkva opere, onda se i čisti.

Harisijades ćuti. Otkucavaju brojanice, u taktu, mirno, kao da su ruke i živci čoveka mirni. Rukama svojim Harisijades vlada, ali na čelu se četiri poprečne bore jednako stežu i rastežu. Jedan mali fizički strah smeta mu nekako u celom telu. Zaćuta i žena. Tužna tišina poslednjih Grka bez dece. Pa se Harisijades jako zakašlja. Jelena odmah skoči, donese prašak, i na srebrnom poslužavniku grčko vino u lepoj boci, vanredno umešen hleb, i, mesto maslinki, malo sušenog voća. Harisijades žudno nasu vino u čašu, zalomi hleb, a pomače u stranu voće.

— Da je još malo grčkoga sunca i mora! — ispija vino sa zadovoljstvom. I šapće: „Artos, oinos”. Svečane reči. Harisijades govori obično običnim govornim jezikom Grka, i hleb i vino, kad je za ručkom, zove: „psoma” i „krasi”. A kad jede samo hleb uz vino — grčko narodno posluženje — onda se služi rečima pisanog grčkog jezika, lepšim, zvučnijim, svečanim jezikom nacije koja ima dva jezika na raspoloženju.

— Hodi, mila, posluži se: artos, oinos, vino s medenim srcem, kako kaže naš Homer.

— Hvala, ne mogu.

Harisijades, koji prilično pije, kao i mnogi njegovi sunarodnici, pojeo je oba komada hleba i ispio sve vino. Smirio se, razvedrio se.

— Jelena, ima pravo i Morfidis, imaš pravo i ti: treba rađati decu. Znaš li kako Srbi govore o ovom našem budžaku katoličko-jevrejsko-grčkom? Kažu: „Oni fratri uopšte ne umiru, uvek su na broju. Ako neki možda i umre, nevidljivo ga sahrane, i odmah živ staje na njegovo mesto. Jevreji, kao i svi ljudi, požive, nauživaju se što bolje mogu, i zbogom! svi vidimo da nema staroga Fridmana, nema ga više da kupuje perece na kile i časti decu. Grci — samo umiru. Izumru li dvoje starih bez dece, trude se sunarodnici da u tu kuću dovedu Grka, mlađeg ili starijeg — ali taj takođe odmah počinje izumirati!... Da se oženi, i može, ali dece — nipošto!...” Tako kažu Srbi, i tako i jeste. Kuća bez dece, jalova košnica. Dvoje starih bez dece, dve mrtve pčele u stvrdnutom vosku... Znaš li šta mi reče Morfidis jednom prilikom? Ne, ne, neću da ti kažem: Morfidis je bestidan kad govori o potrebi makar vanbračne dece.

Jelena malčice pocrvene, i naglo ustade da nešto spremi. Oči joj divlje, ali inspirisane. Harisijades ih ne vidi, pola žmuri, uspavljuje ga vino.

— Stefane, namestila sam jastučić i ćebence, prilezi, odmori se. Pogledaj samo časom ovu sliku; danas su došle nedeljne novine iz Atine. U Americi, bogata grčka kolonija, deca igraju tenis... Vidi ih, kao anđelčići, mali Grci.

Harisijades je neko vreme mirno spavao. Pa počeo pomalo da krklja, kao obično, što je bio znak da duboko spava. Jelena Harisijades tada poče tiho i gorko da plače. Suze iz onih velikih očiju samo liju, grudi se nadižu, ali se glasak jedan ne čuje.

Zanimljiva je bila topografija onog budžaka, a zanimljivi i načini života u naseljima. Po nekoj ćudljivoj slučajnosti, tri naselja nalazila su se u neposrednoj blizini. Kloster, sa svojim



prostranim zemljištem, uvalio se u tri ulice. Zapremao je skoro celu jednu stranu uske i podugačke Jevrejske ulice, nemački: Juden-gase, od čega je došao popularan srpski izraz Juden-sokak. Sve ostalo u toj uskoj, malčice vlažnoj ulici zapremale su jevrejske kuće, dobro zidane, mahom viša prizemlja, a i nekoliko jednospratnih kuća. Na lakat s Juden-sokakom sučeljavala se sasvim kratka i još uža ulica, od čije jedne strane je otprilike dve trećine zauzimao opet zid klostera, a ostalo kuće Grka, kućice imućnih, ili i bogatih čistih Grka, koji su kao navlaš stanovali u malim i slabo snabdevenim kućama, kao u malim gostionicama, uvek nekako gotovi da ih nešto snađe.

Životne prakse u tim naseljima bile su vidljive i nevidljive, ali kao obično po palankama. uglavnom znane. Dugačka kuća u klosteru nosila je ružnu fasadu: polovina prozora vrlo niskih, tamo gde je refektorij, kancelarije i magacin za namirnice; a druga polovina prozora dignuta skoro pod streju, tamo gde je klauzura, biblioteka, bolnica, i gostinske sobe. Tri prozora na biblioteci, zna se, sada su mahom zatvorena. Pre dve godine, mnogo je čitao jedan učen fratar, koji je nevešto počinio što se inače često u klosteru počinjava, i otišao kao metak iz puške. Duboko u dvorištu su staje; stan za žensku poslugu; šupa za kola; šupa baštovana; i drvljanik uvek krcat drvima. Kloster zimi brekće od zažarenih peći, greje bezmalo i ulicu.

Srbi su govorili: sirotinja se greje kraj fratarskih plotova, i udiše miris od finih pečenih jabuka; fratri, to jest, peku meso na limun-jabukama iz Dalmacije. Sve sporedne zgradice bile su zasebne, i opet nekako uvek s nečim u vezi. Jedna ozidana dera vodila je u susedno dvorište, gde je stanovao sam jedan stari ribar, ali ribarevo dvorište je drugom derom bilo u vezi sa dvorištem majke Luke Mlinarića, koji se školovao u Rimu, i za sada se još nije znalo kakvoj će se struci posvetiti. U klosteru je vladala prava nebeska tišina, iako se i tu, kao svugde gde ima živih ljudi, dešavalo svašta. Samo kad bi Luka Mlinarić došao kući, i posetio kloster, čuo bi i posle ponoći još vrlo živ razgovor iz refektorija, i dosta smeha, verovatno na pošalice gvardijana koji je bio poznat kao duhovit čovek.

U Juden-sokaku, naprotiv, vladao je stalno šuman život. Zujalo je prosto od otvaranja i zatvaranja kapija; zujalo od radosti što ima društvenog saobraćaja; zujalo i od novca. Mnogo se tu zarađivalo, i mnogo se i trošilo. Jevreji su isticali nešto svetsko, na svaki način nešto nepalanačko, a u osnovi uvek žizneradosno. Tu je bilo slobode, pa čak i emancipacije za ono doba nečuvene: kćer doktora Rajsa postala je pevačica u pozorištu u Gracu. Tu je bilo stilova i ukusa. Juden-sokak je svaki čas služio u varošici kao model i argument. Dece podosta, i u siromašnijim i u imućnijim kućama. Ko iole može, gleda da mu sinovi stignu u svet, u školu. ili na neki praktičan rad. U imućnijim kućama, za žensku decu uzimaju se guvernante. Posluga, dobro plaćena, i u rangu građana. Iz svake druge, treće kuće čuje se neki muzički instrument. Leti, Juden-sokak opusti: lečenja, putovanja, zabave; a posle, mnoga pričanja, i nove sprave u kujni i moderan školski pribor za decu.

Mnoge kuće imaju bar po jednog sina „etabliranog”, i bar po jednu kćer udatu u nekom velikom gradu. Kad se, biva, odjedared sruči, u Juden-sokak Beč, Prag, Carigrad, Cirih, vri po celoj varošici. Kćer advokata Freliha, bogato udata u Monte Karlu rekord palančice! uvek izazove nešto naročito. Došla je jednom u nekom čipkanom mantilu, i odmah su u varošici stradale najlepše zavese: bojene u crno i plavo, krojene — varošica je nosila čipkane mantile još i duboko u jesen. A kod Milana abadžije, na njenoj liliputanskoj jednospratnici, pojavilo se nešto sasvim neobično. Ispod balkončića, na ušrafljenim klinovima, zna se to oduvek, vise



i klate se dve kabanice, smetaju ulazu u dućan, ali to baš i jeste reklama. Te jeseni, na balkonu, krišom od majke, ćerka Milanova izvodi balet prema pričanju „srećne Malvine Frelih”, i kako ona igra, tako se ugibaju stare daske na podu balkona, i tako se tresu i kabanice. Subotom, leti, zimi, u Juden-sokaku je dečje carstvo, dečji sastanci i zabave. Jedan od dva Jevrejina advokata vrlo je učen čovek, čita proroke na hebrejskom jeziku, i grčke klasike u originalu, i to je jedina kuća gde se ponekad skupe Nemci, Srbi, Grci, i još poneki gost iz belog sveta.

Nasuprot, sasvim nasuprot Jevrejima, koji su potpuno kod kuće i žive normalno, čisti Grci su živeli nenormalno, čudno i čudački. Malo njihovo naselje nalazilo se u pomenutoj kratkoj i vrlo uskoj ulici koja je zadržala svoje klasicizirano ime, Rimska ulica. Čim se u to naselje uđe, upada u oči da nikoga nema na ulici; i da ulica, i kad se ne bi slučajno zavala Rimska, nema ničega zajedničkoga s Grcima u njoj oseti se nešto tuđe. Taj samouvereni trgovački svet živeo je u grču da ne popusti asimilaciji.

Bio je to, u ono već poslednje vreme, jedan sasvim izveštačen čivot. Trgovali su svejednako sa strašću i voleli novac, a živeli istovremeno u vrsti metafizike umiranja. Zato što su nestajali, jednako ih je plašila nadmoć mnogobrojnijih. Ali oni su hteli da budu i tuđi i malobrojni, da nekako, baš time nadplivavaju, kao zejtin vodu, one koji hoće da ih „progutaju”. S takvim zadatkom, decu su svoju sabijali u kalupe, mazili ih i kvarili samo da ostanu u kalupima. Kućice namerno šturo nameštene, da udobnost ne bi ukućane odomaćila. U tom stilu su držali Grci i svoje magaze i kancelarije: hladne, neprijatne, neudobne, da se niko od njih ne bi tu dobro osećao, i zaboravio na osobitu tehniku života.

Osim jezgra tih čistih Grka, bilo je u gradiću i drukčijih Grka, koji su se na razne načine „onečistili”, kako su govorili čisti. Sasvim siromašni Grci, rasuti svugde po varošici, probijali su se kroz život pribijajući se domaćima, učili svakojake zanate, nadničarili, ženili se kako su mogli, govorili zbrku od jezika ugađajući svojim novim rođacima ili patronima. Te Grke „čisti” nisu više ni brojali među svoje, iako su vodili brigu da pomognu u izuzetnim i tragičnim slučajevima. Ta sirotinja je živela, upravo izumirala nestajući u tuđoj sredini, izbacujući tek ponekad osobit, originalan tip muškoga ili ženskoga pola. Za pakost, najlepši Grk živeo je u tom sloju. Po varošici se govorilo kao o čudu o lepoti i ljupkosti toga mladića, koji je odjedared, prosto po srpski, otvorio pekaru, zarađivao dosta dobro, lepo se nosio, govorio srpski s nekim specijalnim greškama koje su njemu dobro stojale, koje su i Srbi usvajali od koketerije, a Srpkinje i neodoljivo.

— Kakav Grk! — planuo bi neki čisti. — Melez! Pajac od krpa s jedne strane plav, a s druge žut. Kakav je to Grk koji se zove Cvetan! Majka Srpkinja, a otac Grk koji više nije Grk... A da je Cvetan lep, lep je! — popuštao je čisti. — A da je mio, mio je! I da je opasan, opasan je! Sa drugoga kraja varoši odu kod njega po hleb, odličan hleb, i jeste odličan!

— Možda ima i nešto drugo — veli tiho jedan čaršiski Grk.

— Vanbračna deca? to misliš?

— Ti odmah u grčki specijalitet, iako mladić, kažeš, nije Grk... Ne znam ništa o vanbračnom detetu, ali slutim vanbračne žene, vanbračne, recimo, tastove, i možda



vremenom i neku vanbračnu kasu... i od svega toga, više u vašoj Rimskoj, nego kod nas, a, hoće l' tako biti?

Dva Grka, čisti i nečisti, na isti način razvukoše usne: došlo im milo od muške pobede.

— Ima i Cvetan novaca, Grk je to ipak — popravlja čisti, po nagonu, finansisku stranu. — Neka ga, neka jednoga dana sastavi dve kase i proda onu pekarnicu, ili je prosto zatvori, nije to grčka stvar. Neka je proda Srbinu, ili onom Čehu koji mu je i tako konkurencija, i koji bolje pravi kifle. Da Cvetan nije tako lep, ugušio bi ga onaj češki kiflar...

Na sasvim suprotnom kraju klasâ stojalo je nekoliko grčkih, ili još pomalo grčkih porodica, ponajbogatijih i ponajuglednijih, koje su pogradile kuće u glavnim ulicama, kuće prostrane, trajašne. To su bili Grci koji hoće život pod uslovima kakvi budu. Takvi su bili, recimo, Zijamati, potpuno posrbljeni, oba brata ugledni funkcioneri u mestu, ali i dalje i trgovci. Predak im je došao u gradić biće blizu dvesta godina. Zijamatini su se time ponosili, i u tople trenutke života opet govorili da su Grci, i voleli da čuju da se kaže kako su oni Grci.

Ali to je bivalo još samo po sili nekog esteticizma, umetnički dodatak. Pa, recimo, Papastergije, koji se odjednom pokajao, konvertirao u čiste, prodao lepšu kuću na pijaci, kupio malu u Rimskoj ulici i, za koga bi se možda smelo reći, i zadivljao otada u grkštini, i rasprirodio i svoje poslednje seme, svoga unuka. U čaršijske Grke spadao je, naravno, i Morfidis. I najzad, najzanimljiviji među njima, neobično bogati i izuzetno kulturni Georgije Spida. Grk do srži kostiju — prosto je Atena bila iz njega — a istovremeno Evropljanin. Svetski čovek, otmen čovek, u lepom i pametnom smislu reči. Šteta što nije imao muško dete, nastavak imena i loze. U njegovu slučaju, neizbežnost izumiranja doskočila je na taj način što mu je dala samo dve kćeri.

Grci iz čaršije, strogo uzevši, izvodili su jedno veštačko ili izveštačeno sedenje na dve stolice: govorili su srpski rado, ali uvek rđavo; sklapali su prijateljstva sa Srbima, ali trgovačke poslove nisu s njima delili. Zamfir je svima, čistima i nečistima, bio neprijatan slučaj. Pomalo su se i orođavali sa Srbima, ali pazili da to bude srpska devojka, koja ulazi u grčku porodicu, prima grčko ime, i odmaraće se — uvek im je groblje bilo na umu — pod pločom s natpisom grčkim pismenima. Sve je to bilo i prirodno: u tuđoj masi, on je živ originalnim svojim životom makar u deset procenata. Vredno je bilo posmatrati Grke pred Uskrs, sve Grke bez razlike. Ne pitajući za trošak, ukrašavali su crkvu i portu brdima cveća i sveća i ćilimova. Hristov grob — raskoš. Tamjan se jednako pali, sva porta miriše. Na Veliki petak, svi Grci stoje van stolova, i na istoj strani crkve, kompaktna nacija; svi istovetni po nekom hristovski tužnom izrazu u liku.

Gledaju netremice u one paradno obučene asutriske vojnike koji čuvaju Hristov grob; priviđa im se nešto daleko, osećaju da je ljubav prema dalekoj zemlji predaka najzagonetnija ljubav, da je bol. U druge nedeljne ili praznične dane, naravno, bilo je drukčije. Prema Grcima iz čaršije, oni iz Rimske osećali su prezir, ali i ljubomoru, jer su ti iz čaršije ugledniji, razgranatije trguju, bogatiji su. Oni iz čaršije nisu prezirali, ali su se gordili boljom kulturom, i zrelijim stavom prema svome problemu prolaženja. Međusobne odnose, po svom pravilu, ni u kom slučaju nisu prekidali, posećivali su se, iako retko; vrlo ljubazno razgovarali u porti ili na groblju. U crkvi su imali stolove na raznim stranama, i, ko zna, ali je verovatno, oni iz



Rimske su se valjda ponekad usrdno molili Bogu da ovaj ili onaj izrod iz čaršije otseli, bankrotira, ili umre.

Tako su valjda ukleli, Boga umolili protiv porodice Caranos, koja je iz čaršije gradića prešla u Beograd, postala Caranovići, bila ugledna, usrdno vodila čisto srpsku politiku, pa odjedared, kad je došao čas prolaznosti, ostala na svega jednom članu, na jednoj neudatoj Caranovićevoj. To je ona gospođica Caranović, s crvenkastocrnom jakom kosom nad kao kamen hladnim čelom, što je proscu napisala: „Ni za koga, pa ni za vas se ne mogu udati, zbog ponosa.” Umrla je u železničkoj nesreći u Francuskoj, a novac, koliko ga je još imala, ostavila testamentom baš onom Grku, koga je volela, ali odbila zbog ponosa. Prva i poslednja milošta — novac. Mora se izumreti!

Ako se u Rimskoj ulici ušlo u kuću konvertiranoga čistoga Grka Papastergija, imao se utisak da je kuća pusta. Ne, nije, nego je malo ljudi u njoj, nema dece. Eno stari Papastergije zaliva neko cveće i razgovara vrlo živahno s mačkom. Nešto u čaršiji, nešto u Rimskoj, stari Papastergije, jedno po jedno, izgubio je ženu, sina, snahu, i sada je živeo s već pomatorim unukom.

Njih dvojica, kao dva Diogena, samo što je stari bio veseo Diogen, a mlađi sumoran Diogen; obojica izmireni sa sudbinom do ravnodušnosti, samo stari od optimističke, mladi od pesimističke ravnodušnosti. Znalo se da stari ima jedno malo, kadifom postavljeno i po ivicama zaliveno sanduče s pravom zbirkom raznih dukata, iz vremena, sigurno, kad još ni on ni unuk nisu bili Diogeni. Dukati debeli, pa tanki, pa još tanji, kao mlada brezova kožica bledozelenkastožuti. Bilo je uglavljeno, ili bar od starca zamišljeno: čim stari umre, i humka u grčkoj parceli se slegne, i pokrije kamenom pločom s grčkim natpisom — unuk da proda kuću, pokućstvo da pokloni Anki, grobarevoj kćeri, koja je imala vanbračnog sina od nekada mlađega starog Diogena, a on, unuk: košulje, odelo, sadnuče i pasoš, pa u Grčku, na ostrvo Salamis, „u stari moj zavičaj, gde smo tukli persisku pomorsku silu” — oduševljavao se stari i iskreno i izveštačeno, jer je bio rođen u Solunu, i samo nastanjen na Salamini ispred Itake, a danas-sutra biće sahranjen na Hunjadijevu bregu blizu Beograda. Živeli su ded i unuk, sada, do krajnosti jednostavno. Stari je išao na pazar, unuk uspremao ono malo kuće, i kuvao. Boca je bilo više u kući nego lonaca. Voleli su i oni grčko vino s medenim srcem.

— Mi ne štedimo; ne, nije to prava reč — mi samo znamo da čoveku malo treba, i da nema smisla puniti kuću onim za šta čovek ne zna našta će mu.

Stari je ličio malo na Kineza: glava velika, kose malo, vrat mnogo tanak, oči bez trepavica, ruke male, sitne, jednako u pokretu. Jeste, ne zna čovek našta će mu. KlasičniDiogen naš bacio je i prost sudić za vodu, kad je video da dete vešto i sl

Što je stari govorio u materialnom, to je njegov unuk prenosio u duhovno. „Našta će?” Mlađi Papastergije patio je mnogo od glavobolje. Slepe oči prosto su se utisnule u glavu od nekog pritiska, a krila na nosu su mu večito podrhtavala. On je u sebi često govorio: Život je zakrčen konvencijama, ne treba imati mnogo društvenih veza, ne treba mnogo ni trgovati; sve to trza čoveka, ne da čoveku zapravo se odmoriti, zapravo zaboraviti na sve.

— A šta misliš ako bi se desilo da ti i ja istoga dana umremo, a ostane sandučić s novcem — čiji je taj novac? Sabijali smo u njega trud, rad, brige, neke nade, i odjedared: novac taj



nas ne poznaje, potpuno je nezavisan od naših smrti. Zlato, besmrtno, bezdušno, bez rođaka, bez obaveza. Ko sam mu ja? ko si mu ti? I ko smo i sami sebi? neki Grci, neki ljudi, skupljali zlato, čuvali ga, a nisu znali našta će im.

— Znali su, znali! Sladak je život od dukata, i znaš to i ti! Muka svakojaka da dukat tražiš, mamiš, moliš, zoveš, nasiluješ, a kad ga već imaš, onda još vazdan brige da postane m oj, m oj! Udahnjujem mu nešto od života, dajem mu nešto od očiju mojih, milujem ga, razgovaram s njim kao s detetom, hoću da poginem za njega, slatko da poginem, jer je m oj, m oj!... znaš to i ti!

— Ne znam, iako sam mnogo puta izgledao da znam... To je, vidiš, ono vaše nasilovanje dece da uđu u kalup, budu stari, ostanu hladni, ničiji. Novac m o j, m oj, sin i unuk m oj, m oj! zatvoren i on u sandučić! Ja sam tako i postao odljud, ali sam postao odljud i prema novcu! Nerazumljiv je meni život bogatog Grka u Rimskoj ulici, odavno... Ja mrzim tu ulicu!

A pre nje mrzim sebe, što sam pustio da mi ne date živeti, da me naviknete na smrt. Crkva, religija, groblje, to treba da spase Grke! Baš koji imaju religiju, treba da ostanu u svojoj zemlji. Religija ima veliku snagu, ali u tuđini naopaku snagu. Ovde, u Novom Sadu, u Vršcu, niti se ponemčujemo, niti pomađarujemo, nego se posrbljujemo, a nismo Sloveni! Zajednička vera, liturgija i groblje, to nas usisava! A da nas ne bi usisalo, neguj veru, religiju, groblje!... Lud, izveštačen život skroz! Jedemo i pijemo izveštačeno, imamo vanbračnu decu izveštačeno, gomilamo novac izveštačeno ...

— Izveštačeno? — smeši se stari veštak. — Ali izveštačivati se može s mnogo veštine! i sa slavom! Grci smo! Izveštačene su mnoge od naših filosofija, ali niko u svetu ne ume početi bez njih. Izveštačeno smo, ne znamo ni sami kako, s malim lađicama tukli i davili velike persiske lađe. Izveštačeni životi su vrlo različiti....

— ... moj, na primer, i tolikih nas, svi bez žene i dece, svi starci . . .

— ... jesu vrlo različiti, ne mari da li su bez dece ili sa decom, da li su s religijom koja mora u srpsku crkvu... Ta religija izigra konsistoriju u Karlovcima, i mi idemo u prekrasnu, za nas, koliko nas je, i u veliku svoj u crkvu...

— ... ali crkvu na groblju!

— ... groblje i jeste religija i molitva, moj sine. Sve crkve bi morale stojati na grobljima, a ne među bakalnicama i po pijacama. Na celom Istoku su groblja jedini parkovi... Zar nisu nekada groblja bila uz crkve... Dakle, u prekrasnu s v o j u crkvu... Spida, čaršiski Grk, doduše, ali Grk možda bolji nego mi svi, znao taj Spida na kakve se sve načine može izveštačeno živeti!

Prevari ti on konsistoriju, i sve ovdašnje popove, i sve nas! „Molim, smem li sazidati kapelu nad svojom grobnicom, to valjda smem?” — „Molim, molim izvolte, izvolte gospodin Spida, sazidajte kapelu što lepšu... i oltarčić da ima — he-he! srpski popovi da služe, i paru uzimaju! — zvono lepo nabavite, dobar fond za izdržavanje kapelice osigurajte — biće samo ukras pravoslavnom groblju, i pokloniće onu tamo drvenjaru kod katolika.” — A Spida moj, Spida ti grobnicu kao da je egipatski kralj, mramornu, nadzemnu, a nad njom, he-he, ne



kapelu, nego crkvu, kraljevsku crkvu, basiliké, preko dvadeset stepeni se čovek penje iznad grobnice da u crkvu uđe... Pobeda naša! slava naša!...

— ... slava naša, crkva nad grobnicom!...

Dok su ded i unuk tako razgovarali, prolazio je Rimskom ulicom, i baš ispred njihove kuće, glavom Georgije Spida, najbogatiji, naotmeniji, najučeniji Grk nadaleko. Ranije, on je u Rimskoj ulici svraćao samo Harisijadesu i Harisijadesa radi, i njegove mlade žene radi. U sebi ju je zvao: „Mala devojčica s velikim očima koje Boga vide.” Rado se sećao, i prepričavao, jednu scenu. Stara Grkinja neka, koja je nadničila kod Harisijadesovih, i Jelena Harisijades bacile na đubre biljku iz lonca, jer su pronašle da je sasvim suva. Došao Harisijades, video, i zgranuo se: „Koren sasvim zdrav, isterao bi ponovo, upropastiste trogodišnju biljku!” A Jelena u plač: „Jao, jao. Stefane, ubismo čoveka...” Pa se Spida mudro odmakao od Jelene, i svraćao dalje samo starom Hristodulu, susedu Harisijadesovih, i tamo lepim grčkim jezikom porazgovarao, i čuo ovo-ono o komšijama.

— Srčem malo vina na dugačku trsku! — šali se Spida pola šalom pola istinom.

— Zdrava stvar! — namiguje stari.

Toga dana, Spida je samo prolazio Rimskom, išao u vinograd načelniku grada, u to vreme Srbinu, koji je skupljao građu za monografiju o grčkom naselju u gradiću.

Spida je bio čovek pedesetih godina, i nekako afričkoga izgleda: crne masti, guste lako kovrčave i uz lobanju priljubljene kose tamne kao gavranovo krilo, tako da su se seda mesta prosto blistala na glavi. Ni visok, ni mali, krepak, zdrav, vedar, u pokretima i toaleti čist, ukusan, umeren, otmen. Praded njegov živeo je i umro u Atini, kao čovek osrednjega stanja. Ded i otac stanovali su većinom u Carigradu, ali su imali kuće u još nekim gradovima Balkana. Georgije se rodio u Atini, tamo učio francuski licej, a na nekoliko mesta u Evropi trgovačke nauke i prava. Putovao je mnogo, čitao mnogo. Nastanio se bio u Carigradu, tamo mu se rodile i obe kćeri, pa onda, zbog nekih bankarskih poslova svoga oca — od koga je nasledio vrlo veliko imanje — dobro je bilo da on, naslednik, nestane sa onog horizonta. Mudar Grk, za svaku sigurnost, doselio se u mesto sasvim bez horizonta. Govorili su za njega Grci — dobronamerno, čak i s ponosom, jer su ga svi cenili i sa izmirenošću mu zavideli — govorili su da Spida radi svega dvaput godišnje, i da tako zaradi tačno koliko mu treba za trošak. Kapital ne uvećava, ali i ne krnji. Vozi kroz život kao veliki siguran brod po moru. Doista, Spida nije imao ni magazu, ni kancelariju, ni agente, ni pisara. Kad se doselio u gradić, živela mu je još žena. Stanovao je blizu dve godine dana u gostionici, dok nije podigao kuću. Gde će je podići? Ni u Rimskoj, ni na pijaci, nego skoro pri kraju grada, prema reci i parku. Vrlo visok parter za ono doba, s vrlo visokim oživalnim prozorima.

Sa ulice, fasada ne duga, svega pet prozora; kuća se produžavala unutra, u baštu. Obojena tamnom masnom bojom; iza prozora teške i uvek mirne zavese; ti prozori na ulicu, bar vidljivo, nikada se nisu otvarali, niti je kad ko glavu kroz njih poromolio. Namestio se Spida, ušao u kuću, počeo da živi načinom života kakvim u gradiću niko nije. Što ne znači nikakvu upadlivu ili šumnu ekstravaganciju nego jedan osobit, miran metod koji jednako pazi i preduhitrava sudbinu, ne da joj da zaprepašćujuće, da prepada. Takozvanih slučajnosti kao da nije bilo u njegovu životu, to jest, njegov život je bio kao i svačiji, samo što on nije



dopuštao ni uzbunu ni nemir, ni naglo otvaranje i zatvaranje vrata, ni razgovor zaduvan. „Ništa nije ni slučajnost ni „strašno”, ako se čovek ne usplahiruje” — govorio je Harisijades, i sam miran i hladan, rado je to ponavljao, ali uvek dodavao, sa ironičnim osmehom: „Da mi je da doživim kad će se Spida usplahiriti.” Bio je Spida majstor života, i otmen čovek u otmenoj kući. Mir, uvek mir. Mlađa kći Marina imala je u Švajcarskoj neku vrstu avanture s pastorom, koji je dolazio u zavod kao nastavnik etike; pa zatim vrstu avanture kod kuće, sa dosta lepim, vickastim potporučnikom Nemcem iz Beča. Sve je to, kao tanka vodica, bez šuma i traga nekuda oteklo. Marina je nosila i dalje „matroski kostim” za devojčice, i dobila Nemicu guvernantu, obrazovanu, strogu, ali i sa dosta šarma. Opet mir, i dobra volja među ljudima. Kad je Spidi umrla žena — od teške anemije prosto iščilela — velika ulazna vrata su ostala zaključana, opelo otsluženo u kući, sahrana izvršena rano ujutro. Kasnije se na grobu pojavio umetnički izrađen spomenik, donesen iz Italije; tamnosiva vertikalna ploča, u njoj reljef beloga anđela koji se blago smeši, i leti je do kolena u divnom cveću.

Na horizontalnoj mermernoj ploči dva vrlo mirna stiha iz hora tragedije. Crninu svojih kćeri za majkom dirigovao je Spida sa ukusom. Marina je spustila suknju do zemlje; a glava, s crvenkastoplavom kosom pod velikim crnim šeširom — pravi portre. Starija kći, Sofija bleda kao mramor, divnog rasta i hoda, nosila je mali crni šešir, bila skoro zabrađena crnim krepom.

Georgije Spida nije ništa naročito radio, ali je uvek bio nečim zauzet. Na jedan umetnički način je bio zauzet prosto životom. Držao se svoje sopstvene devize: „Najteže je u životu živeti” I objašnjavao tu devizu: „Kao što čovek mora temeljno umreti, tako ima temeljno i da živi. A to znači: da uvek ima neki zadatak, neku dužnost, neki „posao”, kako se to kaže, za sebe i za svoje, ili za druge ljude, za žive ili za mrtve.” Stari Papastergije je sa oduševljenjem govorio o Spidi: „Jedini čovek koji zna našta će mu ono što ima i što zna”. Spida je sa svojim kćerima radio više i bolje nego švajcarski zavodi i guvernante, naročito sa Sofijom, koja je, kao i otac, i mnogo putovala i mnogo čitala. Na put je išla sama. Gradić se duboko zagledao u tu pojavu, govorio o njoj i više no što treba, ali Sofija je, kao i njen otac, rasprostirala mir oko sebe. Spida, kad nema Grka učitelja u školi, išao je da ga zameni, podučavao decu. Čitave knjige je vodio o svojim sunarodnicima u varošici: ko boluje od nečega hroničnog, kome stalno treba i pomoć i savet, kako bi i bolestan mogao raditi. Spida je zajmio knjige svima intelektualcima u varošici, čak i gvardijanu u klosteru. Gvardijanu, koji je voleo ptice, doneo je jednom s puta papagaja. Spida je pomogao novcem Cvetana da otvori radnju, i on ga savetovao da to bude pekarnica.

— Da sačuvaš lepotu, to ti je najbolje zanimanje.

— Šta će mi lepota kad sam siromah.

— Čuvaj, čuvaj i poštuj lepotu, to ti je veliki prijatelj i ortak u životu.

Živeo je Spida, jedan od poslednjih Grka i s grobljem naravno. Brinuo o grčkoj parceli usrdno, podigao aleju tuja, starao se o cveću. Šimšir je orezivao sam, na grčki način, da raste povisoko kao drvce, na vrhu da ima perjanicu. Pred Uskrs bi svake godine dao popravljati kamene ukrase na grobovima Grka koje je znao a koji su i umrli i izumrli; i naročito, gde se igde moglo, na grobovima znanih i neznanih, davao je svežim crnilom izvlačiti grčke natpise. Šeta po groblju, nadgleda, čita oproštajne reči pomrlih Grka, sastavlja ih, čini mu se da čita u



kamen ispisanu grčku knjigu, beleži ponešto za monografiju načelnika grada. Pa se tek pred nekim natpisom duboko zamisli, zaboravi na sadašnjost. Kroz neku, ovde u varošici ispisanu reč velikana Grka vezuje se sa svetom, sa zakonima neumoljivo jasnim, sa istinama koje zadiru u religiju, filosofiju, svakidašnji život. Na jednoj ploči, neki, ko zna otkada mrtav Grk, dao je ispisati reči Heraklitove, evo sada brigom Spidinom sveže izvučene. „Smrt je sve što vidimo dok smo budni; a što vidimo kad spavamo, to je san!” Ograde više nema na toj grobnici, stoje samo podupirači... Spida se nasloni na jedan od njih i pročita tekst još jedared. „Dakle, između smrti i snova — život... malo života! Ne, ne! snovi, život i smrt, zajedno, to je veliki, moćan život čovekov.” Pa ode dalje, sedne na klupu kraj ženine grobnice, i zagleda se kako je sve lepo, čisto, negovano. Ograda jaka, podupirači kameni... i mir, mir. Grobovi su kao komadići crkve: ne vrše se nikakve čovečije nužde... i godišnja vremena su tu samo ukras i poezija...

Tu, tako sedeći, poželeo je jedared Spida da podigne kapelu nad svojim grobom. Poželeo ne onako kako je tumačio Papastergije, poželeo metafizički. Pa onda prišao i objektivnosti. Zidanje je počelo s grobnicom, koja je već ispala mala kapela; a zatim se nadnela arhitektonski vrlo skladna, solidna, otmena, i tamo na groblju, zaista nekako velika crkva. Zidajući tu crkvu, Spida se navikao da ide na groblje svaki dan, posloč i po dužnosti; a kad je sve dovršeno, i crkva osvećena, nastavio je da ide na groblje često, po simpatiji. Ali, zdrav kao što je bio, s veštinom da živi telom; glavom i dušom, čim siđe s groblja, opet je radostan čovek. Preobuče se, i s ćerkom Sofijom ide u šetnju, daleko izvan grada. Nose dogled, posmatraju, razgovaraju, zaćute. Sofija, svojim skladnim, lakim hodom vodi, otac za njom skakuće preko rupa i šljunkovitih nanosa duž reke.

„Da uđem u svoju grobnicu” — rekne tek u sebi Spida. Navikao se da ulazi u nju. Visoka, nadzemna, s normalnim vratima, grobnica ga često dočekuje otvorena. „Sunča mi se grobnica, još je prazna... ali kako stoji na površini zemlje, sunce će možda ponekad zaviriti u nju i kad ja budem mrtav u njoj... Da li ja to otimam od smrti nešto?... Samo uzimam još nešto od života: san jedan, lep san o groblju i o onima koji su mrtvi... Mrtvi? mrtav je čovek samo kratko vreme, dok leži, vidljiv, među živima. Posle, nije više mrtav nego je nestao... Volim crkvu na groblju... i lepe svečanosti oko onih koji su nestali...” U testamentu je Spida naznačio da ženu prenesu iz sadašnje njene grobnice u grobnicu pod krovom, kad njega budu sahranjivali.

„Prvo da unesu mene, pa nju do mene. Tako stoji u testamentu za sada, a ko zna šta će se još morati dodati, ko će sve zatim biti unesen u grobnicu. Neki Spida iz Carigrada, koji će doći u moju kuću? Ili zetovi, ljudi sasvim drugih imena? Možda Srbin? A kuda s njim ako bude Nemac?... To je sa ženskom decom: samo jalova stara devojka još malo podrži ime... Znam izvesno: Sofija se neće nikada udati... ostaće Spida... Ali, znam i to, kad se nađe sama u svetu, još će više lutati po putovanjima i Bog zna gde će kosti ostaviti... Ne, ne, dolaziće ona kući, dolaziće tačno u testamentom određeni dan za veliko opelo... opet u dubokoj crnini, onako lepa i retka... Ustalasaće se onda, jedared godišnje, svet u varošici... U proleće, na Đurđev dan, sunce, zelenilo... Uoči tog dana veliko bdenije, puno sveštenika i naroda u „Spidinoj kapeli”... A ja i žena ispod crkve odmaramo se, odmaramo... slava Bogu što smo živeli!... Pa će i to proći, i drugo doći. Nema više ni Sofije, nema nijednog Grka... Treba u pravila o fondu uneti: Kad crkva postane srpska, onda, u veliki post, jedared godišnje, parastos svima Grcima koji su ovde živeli, lepo živeli, život je lep! bili imućni, pomrli,



izumrli... slava Bogu što su doživeli!... A ako posle i Srba više ne bude... Ne, ne, slava Bogu što će ih biti...

Silazi Georgije Spida s groblja uskom uličicom, svet ga učtivo pozdravlja; gledaju, kao uvek, nosi grančicu bršljana sa ženina groba. Lako korača, smeši se, ljubazno otpozdravlja, prijateljski pita ljude i decu: kako su, deci poklanja nešto šareno što vadi iz džepova — siromašne majke su decu tešile da ima to i to u čika Spidinom džepu, — skine elegantno šešir svima pre nego što će skrenuti za ugao... „Lep je život, slava Bogu što živimo!” i Georgije Spida sve otskače u hodu, oseća se bezmalo besmrtan.

Onoga dana, kad je išao u vinograd i prolazio Rimskom ulicom, odjedared je ukočio korak ispred kuće Harisijadesove: nešto ga je gonilo da uđe. Pruži ruku da uhvati kvaku na ulaznim vratim, pa se otkide, opruži korak, prođe kuću, i tek onda stade da razmisli. Dok je on razmišljao, Harisijades se u snu rastajao od duše. Kad je Spida stigao u vinograd, Harisijades je bio mrtav. U vinogradu još, čuo je Spida da zvona glase mrtvaca, muško lice. Kad je sišao u varošicu, saznao je da više nema onoga kome je tako jako poželeo da uđe u kuću na poslednje viđenje.

Harisijades je sahranjen, po grčki, s velikom pompom. Grci svi u crnim odelima, s velikim svećama u rukama, bledi. Ostala žena bez dece, kuća ugašena. Testament Harisijadesov je bio dirljivo sastavljen. Sve što je imao, ostavlja ženi, pošto ispuni neke manje njegove želje. Neka ga se seća, ali, mlada, neka se uda, „izađe iz šturog života koji je plemenito nosila”. Završava se testament rečenicom: „Ako sam u nečemu ostao do kraja života savestan i prav, neka Bog dade radost mojoj ženi.”

Sedam meseci posle Harisijadesove smrti rodila je Jelena Harisijades sina, maloga Grka. I Rimska ulica, i grčka čaršija, i Juden-sokak, kao po dogovoru ne postaviše nijedno pitanje. Samo su se fratri u klosteru urnebesno smejali, i mešali mnogo latinskih reči u razgovor o događaju u njihovu susedstvu.

Jelena Harisijades se zatvorila u svoju kućicu sa sinom i sa starom Grkinjom — onom s kojom je ubila čoveka — i blizu godinu dana ostala tako, a prijateljima poručila da želi da se ni za časak ne udaljuje od svoje neočekivane sreće, sem kad ide u crkvu, gde će se nada se, viđati i sa svojim starim znancima. Iz crkve, iako joj je bila sasvim blizu, kući žuri polutrčeći. Stara Grkinja je pričala da kod kuće guče, vrišti, plače od sreće i radosti. „I svaki dan je sve lepša” — dovršavala bi Grkinja — „vidite valjda i sami.”

Mali Grk je bio sušta majka, retko lepo dete s neviđeno krupnim očima, i, već posle pola godine, s jasnim jakim grčkim nosem.

Kad je mali napunio godinu Jelena je otvorila vrata svoje kuće, priredila čast, obukla se skoro raskošno. Pominjala je muža, sećala se njegovih plemenitih reči u testamentu: neka Bog dade radost mojoj ženi.

Ubrzo se desile još i ove stvari. Morfidis, prodajom-zamenom, uzeo je Jeleninu kuću u Rimskoj, a njoj dao jednu od svojih dosta veću i mnogo lepšu u Gospodarskoj ulici, kuda se Jelena odmah i preselila. Spida je počeo posećivati udovicu svoga staroga i cenjenoga prijatelja. Jednoga dana se prijavio u posetu mladi Luka Mlinarić, poslat je od načelnika



grada radi nekih podataka o Grcima u Sremskim Karlovcima. Mladi Zamfir, posle vrlo profitnog obračuna, napustio je ortakluk s Matićem, preselio se u Gospodsku, počeo samostalan rad, obnovio staro poznanstvo iz Sremskih Karlovaca. Cvetan se preselio u Beograd, otvorio tamo finu pekarnicu, ali zadržao i onu u gradiću, i dolazio svake subote da primi pazar, i da uzme listu potrebnih stvari od Jelene, stvari koje se mogu dobiti samo u Beogradu, ili ih može nabaviti samo Cvetan.

Tako je počela otmica o lepu Jelenu.

Documents

Isidora Sekulic Kronika Palanackog Groblja