-
DDуховна криза нашег времена мора битипревазиђена. Ми данас у
ствари имамо досаднебивалу по величини духовну кризу. Човек је
увекгрешио и увек је био несавршен, јер земљи на којојживимо није
дано да се преобрази у рај, а човекуније дато небеско савршенство.
Али једна је ствар –порок, који се скрива у телу, подмукли порок,
пороккоји се заклања иза високопарних речи. Посве једруга
ствар–данашњи, бестидни порок. Ствар је утоме, што је данас порок
добио алиби у лицу новог,,великог учења”. Ви знате, сви смо ми
много година,читаве деценије, живели под знаком једног
,,великогучења”–марксизма-комунизма, а ето данас јенаступило ново
,,велико учење”, које себе називалиберализмом. Ето то ново ,,велико
учење” дајеалиби ономе, чему се алиби не сме давати. Увек јечовек
имао неке материјалне потребе, али је знао, дапостоје приоритети,
да је дух ипак изнад. Данас сепојавило ново ,,велико учење”, које
нам тврди:
,,Оно најважније–то су потрошачки апетити, и даих заситите, не
стидите се ничега! Тако треба!”
Човеку је својствено да привређује на земљи, алисе ето појавило
некакво ,,велико учење” које тврди:
,,Нема ништа осим профита! Главни критеријумпо коме се мери
човеково достојанство на Земљи–тоје профит!”
А сви они, који покушавају да се томесупротставе, да томе
супротставе неке другевредности–то су назадни људи, који
нисуприлагођени савременим токовима, који нисупрошли школу тржишта
итд. Е то је већ јакоозбиљно! То, што то велико учење, такозвано,
дајеалиби пороку, оправдава га, обезбеђује му, акохоћете, и неки
интелектуални престиж, а некиинтелектуалци, посебно, да тако
кажемо, западњачкешколе мишљења, то са жаром подржавају, ето шта
језаправо опасно! Ето то је истински опасно!
Данас смо привикли да велике бриге нашег временаизражавамо на
еколошком језику и да говоримо:,,Техничка цивилизација разара
природу и скоро даје куцнуо последњи час!” У томе, наравно, има
ивелике, болне истине. Али ја бих рекао, процесразарања човека,
процес разарања човековедуховности данас тече још брже, него
процесразарања природе! И зато је тешко рећи, шта нашопстанак данас
више угрожава: то, што техничкацивилизација разара природу или то,
штопотрошачко друштво, које је добило алиби у лицутакозваног
либерализма, разара духовне светиње и
духовне идеале, разара душе? Данас се већ без устезања говори о
природној
селекцији, о социјал-дарвинизму. А ја бих чак овакорекао: па
тако нешто ни комунизам није себидозвољавао! Комунизам је био
богоборачко учење,али је комунизам, ако хоћете, представљао
некосећање, неки одблесак великог хришћанског Завета:,,блажени
нишчи духом”. Комунизам је подржаваослабе; он их је политички
експлоатисао, он није увекбио искрен у тој подршци, али сама идеја
подршкеслабима –то је одсјај друге, много веће идеје–Хришћанске
идеје: ,,Блажени нишчи духом, јер ћенаследити Земљу”. А ето данас
нам либералиговоре: ,,Ма какви, нишчи духом нису блажени, и
ако се не прилагоде тржишту–срећан им пут!
K�À 26
L i v a d i j s k e b e s e d eL i v a d i j s k e b e s e d
eAAAA LLLL IIII BBBB IIII PPPP OOOO RRRR OOOO KKKK UUUU
IIII ssss tttt oooo ~~~~ nnnn oooo hhhh rrrr iiii {{{{ }}}} aaaa
nnnn ssss tttt vvvv oooo ---- ssss cccc eeee nnnn aaaa rrrr iiii
jjjj iiii bbbb uuuu dddd uuuu }}}} nnnn oooo ssss tttt iiii
Ја мислим, да потрошачки човек каоособити феномен, као особити
социо-кул-турни тип, уопште није способан за дужепланетарно
постојање. Не само зато, штоон у природи оставља пустињу, него
зато,што он међу нама оставља духовнупустош. Он преобраћа друштво у
рат свихпротив свих.
-
Сиромашни немају алибија”. То је изазов! Рекаобих, то је изазов
не само хришћанству, то је изазовцелом ново-европском хуманизму. И
зато се поста-вља питање: како одговорити на тај изазов? И евоједне
од наших идеја–да се можда данас, баш уПравослављу садржи онај
потенцијал достојногодговора на тај изазов–изазов звера, изазов
амора-лизма, који је бачен у лице читавом човечанству.Зато бисмо
хтели да прочитамо духовни потенцијалПравославља на плану одговора
на тај изазов. То је,ако хоћете, прва и, може бити, главна
идеја.
Друга је идеја исто с тим повезана. Данас смосви ми злосрећне
жртве наших такозваних великихреформи. А каква је идеја била у
основи тих рефор-ми? Вестернизација, позападњачење–то јест
прено-шење добрих западних идеја, добрих западнихинституција на не
баш добро тло и простор и у небаш нарочиту државу– каква смо ми
били, док смобили јединствена земља. То јест, влада некаква
злос-лутна метафора празног, безсадржајног, простора,који треба
испунити добрим западњачким идејама изападњачким институцијама
неспорне вредности.Тако, ево друге идеје наше конференције–
подвући,да ми нисмо празан простор, да смо ми просторнајвише
духовне традиције! Ето, да ту идеју одбра-нимо, да покажемо, да ми
нисмо празан простор, дау нас постоје своје највише вредности и да
су тевредности важне не само за нас, оне могу добродоћи читавом
човечанству–то као друго. Високопре-освећени ја данас говорио, да
има једна саблазанетнографског читања Православља, знате,
,,народ-ног” Православља. И сваки, такорећи, народ у духунеких
етно-суверенитета има и своје Православље.Ви знате, да и не
говоримо о, рецимо, освештанимтекстовима и ауторитетима, већ су и
сами савременикултуролози, на своме световном језику, показали даје
то подвала, јер постоје велике писане традиције.Рецимо, постоји
муслиманска традиција, она јемеђуетничка и Мухамед је сјединио
зараћене етносе,саздавши ту велику међуетничку, велику писану
тра-дицију. Постоји индо-будистичка традиција, и тако-ђе непрекидне
међусобне распре различних малихетноса, које су у општем биле
погашене, зато што субиле смештене у јединствен велики
међуетничкипростор.
Ето такав потенцијал међуетничке синтезе, којисмешта и велике, и
мале народе у јединствени духов-ни простор, представља наше
Православље. И ако
нама не успе да се заједно саберемо у духу, ако намне успе да се
објединимо нашим великим, морампоновити, не етничким вредностима,
него великимвредностима међуетничког плана–а православљеуправо и
јесте велика писана традиција међуетнич-ког типа–ако нам то не
успе, бојим се, све ће наспобити. И Русе, и Украјинце, и Белорусе,
и можебити, још и све оне, који се данас радују нашим рас-прама–и
они ће, може бити, добити своје.
Ето тако потенцијал, понављам, православља–тоје духовни
потенцијал и то је наш одговор: ми нисмопразан простор. Има у нашим
душама нечега, и митреба да искажемо, да раскријемо то нешто, не
пла-шећи се да ћемо бити оптужени да смо архаични, дасмо
конзервативни, и да смо много, много штошта,друго. Понављам,
савремени либерал саздао је, гово-рећи уопштено, једну, знате,
веома сурову цензуру.Интелектуалци се боје те цензуре, избегавају
даштите наше велике вредности, зато што се боје да ћебити одлучени,
да тако речемо, од западног естаб-лишмента, од западне такозване
модерности, и такодаље. Па тако, знате, они у којих нема ничег
свога,нека се и боје тога одлучивања и одвајања. Али они,којима је
за леђима велика традиција–а ви и ја упра-во осећамо то
присутство–ми се немамо чега бојати,не требамо се бојати да ће нас
неки туђин од њеодвојити. Само да се ми сами не одвојимо од
нашихсопствених великих вредности и великих традиција.Ето то је
друга идеја.
Одговор, ко смо ми. Ово зато што често, знате,многи експлоатишу
овакву идеју: ,,А шта је уопште,ето та православна цивилизација? Да
није она самонеуспела копија хришћанства? Да то није неко
пла-гирање Запада?” Као што је, знате, кадет Миљуковговорио, да
велики импулс модерне, који иде саЗапада, пролази кроз тај велики
простор, мој и ваш,и тако, да знате, заглибљује се и гасне у том
мочвар-ном инертном простору. И у том смислу ми уМоскви–а то је сад
чак поново идеја у моди–ми смодруга Европа. Схватите, не прва. Није
испала прва.Него друга, такорећи, полумаргинална, таква, знатели,
Европа плагијаторска, епигонска Европа, неправа Европа. А ја
мислим, ми треба да се одредимоне у том смислу, да ми још нисмо
права Европа и дахоћемо да постанемо права, него да се одредимо
усасвим другом алтернативном кључу и покажемо: ами ни не треба да
будемо друга Европа. Ми смопосебна цивилизација, при чему,
понављам, не таква
цивилизација која секрије од светлости, којанема чиме да се
зашти-ти, него која, баш напро-тив, има у поседу таквекритеријуме,
уз помоћкојих баш ту догматску
K�Š27
Изван православнога текста, изван православнога Заветами се
расипамо, као прах. Проблем се састоји у томе, како нас
опетстопити. И ето ја бих овако казао: интеграциони
потенцијалПравославља–наше је највеће благо, затошто су се у свету
данас размахале огромне
силе и то грабежљиве силе.
IIII ssss tttt oooo ~~~~ nnnn oooo hhhh rrrr iiii {{{{ }}}} aaaa
nnnn ssss tttt vvvv oooo ---- ssss cccc eeee nnnn aaaa rrrr iiii
jjjj iiii bbbb uuuu dddd uuuu }}}} nnnn oooo ssss tttt iiii
-
самоуверену савременост ми можемо да крити-кујемо у име виших
идеала будућности. Ето то јејако важан задатак.
И, ја мислим, још је један задатак, а он улази и усами назив
конференције–шта је то постинду-стријска епоха. Јер, Запад има
готов и доста баналанодговор: постиндустријско друштво–то је
продуже-так индустријског, на рафиниранијој техничкој осно-ви. У
том смислу прелаз од индустријског ка постин-дустријском иде преко
новог завојка спирале, преконове етапе научно-техничке револуције.
То је, јаомени до Бога, баналан одговор! Зато што је
техничкацивилизација успела да тако загади природу и такозагади
људске душе, тако да се директно осећа,скоро физички се осећа,
крај, граница. Према томе,настављати у том истом духу више се не
може. И утом смислу, чини ми се, са позиција наше правос-лавне
традиције, ми можемо по своме одговорити,шта је то постиндустријска
цивилизација. То јецивилизација, која престаје да буде
индустријском,престаје да буде материјалном, престаје да буде
еко-номском и враћа велике приоритете. Приоритет духанад материјом,
приоритет виших вредности наднижим, материјалним. Ето ја мислим, то
ће битистварно високо тумачење појма постиндустријскогдруштва. И
ето то високо тумачење такође је, чиними се, утемељено у
потенцијалу нашегаПравославља, и данас ће предавачи о томе
говорити,и сваки, са своје стране, раскриваће то.
Али у сваком случају, ево треће наше идеје –а онаје следећа: то
је наш православни пројекат постин-дустријске будућности. И, да
поновим, он није бана-лан у том смислу да прихвата оно што говоре
нашеколеге са запада и западњаци међу нама, да јепостиндустријска
цивилизација–просто само јошједан завојак на спирали техничке
цивилизације,не–ми схватамо да пут ка постиндустријском друш-тву,
ако он треба да има перспективе, мора ићи прекоунутрашњег
преображаја нашега духа.
Ето такве смо идеје хтели да положимо у основенаше конференције.
Ми смо, драги моји, имали пуносреће да се окупимо на овој земљи, на
земљи Крима,и то овде–у Ливадији. Ствар је у томе, што
јеКрим–истинско место великога дијалога великихцивилизација и
култура. Овде је тако засићен кул-турни простор–и ваистину није
празан простор!
–тако висока засићеност тога простора, овде је толи-ко великих
традиција најразличнијих народа, раз-личних култура, различних
вера–то јест то је про-стор великога дијалога, и у том смислу, сад
је тоумесно рећи, ми православни људи, морамо се при-премати за
дијалог. Често православне, нас, окри-вљују за то да нисмо спремни
за дијалог, јер смоортодоксни. Знате, на Западу Православље тако
ипреводе као ортодоксија, а ортодоксни човек увек,тако рећи,
предпоставља монолог, а не дијалог. Етоја мислим, ми овде, на
кримској земљи ћемо и дока-зати нашу способност за дијалог, наше
разумевање изаинтересованост за туђе културе, за туђе гласове.
Тојест, важно је не ограђивање од дијалога, али јеважно у дијалогу
имати своју реч. У дијалогу нијеинтересантан онај, ко клима главом
сабеседнику,него онај, ко има своју реч. Ја мислим, да ми
правос-лавни имамо своју реч, имамо шта да кажемо. Ако сеограничимо
само на оне, који се идентификују каоверујући, а друге оставимо по
страни, самим тимостале ћемо предати, да тако кажемо, неким
другимсилама, којима их ми не можемо дати. У том смис-лу, као што
знате, и Христос је дошао ради тога, дасједини небо и земљу. И сами
појам богочовека озна-чава, да у православне савести не може бити
али-бија, православна савест не може рећи:,,Та ме сепитања не
тичу”, под изговором, да црква не требада се меша у светске
послове, или да мишљење неве-рујућих–нас, православних–не треба да
се тиче, илида се, не дај Боже, не тиче цркве. Ја мислим, да
сецркве тиче све. Духовна жеђ савременога човека–тоје духовна жеђ
свих, а не само верујућих. И проблемсе састоји у томе, хоће ли
умети православље да даодговор на искања те духовне жеђи. Не само,
пона-вљам, оних, који су верујући, него и оних, које моридуховна
жеђ, који су дезорјентисани, а ипак желе, дасе неке етичке
вредности сачувају. То јест етичкевредности, наравно, нису ни
монопол православља,па ни монопол верујућих, оне су свакако
општељуд-ске. А ми треба просто да покажемо, да те великевредности,
које су свима драге, а не само верујућим,у нашој епоси без
Православља, неће бити могућезаштитити. И у том смислу у томе је
вредностПравославља за све. Тако да заиста, морамо имати увиду, да
се ми обраћамо не само верујућим, ми сеобраћамо свима, и потенцијал
Православља–то је,тако рећи, дар за све, а не само за верујуће,
мада,наравно, ми схватамо, да у неком хоризонту, у
некојперспективи, најпосле, број верујућих треба дарасте.
Октобар 1998.А. С. ПАНАРИН
Посрбио, Драгомир М. Давидовић
K�I 28
Не преко још једног покоравањаприроде, него преко преображаја
духа,преображаја наших потреба, преображајанаших приоритета у
највишем духовномсмислу. Само ће тада човек одмаћи перс-пективу
свога краја и само ће тада себи
отворити перспективу будућности.
IIII ssss tttt oooo ~~~~ nnnn oooo hhhh rrrr iiii {{{{ }}}} aaaa
nnnn ssss tttt vvvv oooo ---- ssss cccc eeee nnnn aaaa rrrr iiii
jjjj iiii bbbb uuuu dddd uuuu }}}} nnnn oooo ssss tttt iiii
