1. UVOD

Prvi put termin upotrebljavaju Bardžes i Park 1921. godine sa značenjem medicinske

nauke koja izučava uticaj sredine na čoveka, njegovo zdravlje i njihovu međuzavisnost.

Humana ekologija izučava specifične odnose između čoveka i njegove okoline iako te odnose

izučavaju i druge nauke sa različitih aspekata. Cilj humane ekologije je da uspostavi

ravnotežu u prirodi i društvu, sa akcentom na društvenim činiocima, te ona istražuje prirodu

strukture zajednica.

Orijentacija ekologije na istraživanje fenomena sredine i fenomena habitabilnosti

uslovljena je: 1. Sadržajem ekologije koji obuhvata vezu čovek-sredina i sredina-čovek; 2.

Specifičnošću sredine koja okružuje čoveka; 3. Razvojem interesovanja za regionalnu

problematiku.

Ekologija je sa fundamentalnih pozicija prelazila na teren izučavanja odnosa

aktivnosti čoveka i životne sredine, a pošto se čovek vidi kao društveno biće, bilo je potrebno

da to izučavanje postane specifičan teren ekologije, koji će uzeti u obzir vrednosti i institucije

čovečanstva pri određivanju odnosa prema društvenoj okolini.

Četiri osnovne teme humane ekologije su: okolina, stanovništvo, tehnologija i

organizacija. Humana ekologija dakle obuhvata izučavanje strukture i razvoja stanovništva

koje se prilagođava okolini uzimajući u obzir tehnologiju i organizaciju.

Humanoj ekologiji i ekologiji se prigovara prognozerska karakteristika jer se

vremenom iz biologije pretvorila u nauku sa opštom vrednošću – pravom koje ne može da

opravda, kao i da previše unosi biološke zakone u odnosu čoveka i sredine.

Sa druge strane, socijalna ekologija, ondosno ekološka sociologija ide korak napred

dalje uvažavajući odnose čoveka i njegove životne sredine, društvene procese i interakcije u

kojim se ovi odnosi odvijaju, određujući čoveka kao prirodno i kao društveno biće. Iako

polazi sa stanovišta ekologije, odnosno humane ekologije, ona izučava odnos čoveka i

sredine sa sociološkog stanovišta.

1. EKOLOGIJA KAO PRIRODNA I DRUŠTVENA DISCIPLINA

Nastajanje socijalne ekologije uslovljeno je dvostrukim tendencijama: 1. razvojem

biološke ekologije; 2. nagomilavanjem industijskih objekata i novih tehnologija u društvenoj

sredini. Biološka ekologija je angažovala prirodne nauke dok se kasnije udružuju i društvene

zahvaljujući narušavanju životne i radne sredine i čovekovog rada. Prvu definiciju biološke

ekologije dao je Ernest Hekel, dodavši da je i čovek deo životinjskog sveta.

Lin Vajt i Vladimir Štambuk navode da se reč ekologija prvi put javlja 1893. godine

usled brzog razvoja industrijske revolucije koja je imala reperkusije na životnu sredinu,

izuzimajući čoveka. Gerhard Miler ističe spis E. Varminga 1895. kao početak ekologije, čije

priznavanje počinje tek od 1917. godine. Prema Mileru je moguće govoriti o pojmu ekologije,

istoriji ekologije i o ekologiji kao naučnoj disciplini. Lamark, utemeljivač transformizma prvi

počinje da koristi pojam 1809. Humbolt i Engels ističu značaj Darvinovog spisa Postanak

vrsta 1859.

Iako u Političkoj enciklopediji stoji da se ekologija bavi proučavanjem uzajamnih

odnosa biljaka, životinja i životnih zajednica kao i proučavanjem njihovih odnosa prema

spoljašnjoj sredini, u sociološkom rečniku stoji da pored ekologije životinja i biljaka imamo i

humanu, odnosno socijalnu ekologiju. Ona izučava prostorno-vremenske specifične odnose

živih bića kao uslove ljudskog zajedničkog života, kao i povratan uticaj postojećih socijalnih

struktura na razvitak i preoblikovanje prirodne sredine.

2

Biološka ekologija izvire iz ekologije životinja i biljaka. Karl Mibius je uveo termin

biocenoza što je sinonim za životnu zajednicu. Ramon Margalef smatra da je ekologija

biološka naučna disciplina, dok je humana ekologija vrsta ljudske zajednice.

Otvaranjem katedre za humanu ekologiju na Kembridžu došlo je do prelaska sa biljne

i životinjske na humanu ekologiju, kada je Banks istraživao povezanost bolesti sa klimatskim

uslovima. Izučavanja sa biološkog aspekta imaju u vidu da se čovek drugačije odnosi prema

okolini nego drugi organizmi zahvaljujući jeziku i upotrebi oruđa.

Psihološki aspekt izučavanja ekologije ima u vidu čoveka i njegovo funkcionalno

ponašanje prema okolini gde se razlikuju tri varijable: aktivnost, okolina i posmatrana osoba.

Bitan doprinos humanoj ekologiji daje čikaška škola: H. Barou ga je prvi put

upotrebio 1922. godine i to u smislu odnosa čoveka i okoline, jer se sa novim tehničkim

dostignućima javljaju antropogeni biotopi. Bernhard Glase sagledava humanu ekologiju u

geografiji, biologiji, psihologiji i sociologiji.

Prvu harmoničnu definiciju socijalne ekologije dao je Mek Kenzi. Socijalna ekologija

je istraživanje prostornih i vremenskih odnosa ljudi na koje utiču selektivne, distributivne i

akomodacione snage sredine.

Za društveno-humanističke nauke ekologija je izučavanje tehničko-tehnoloških i

društveno-ekonomskih povezanosti, te proučavanje velikih industijskih sistema unutar

industrije, radne i životne sredine. Pored rada, kapitala i zemlje činilac ekonomije postaje i

vazduh. Razvoj industrijskog društva iziskuje izdvajanje znatne sume novca za

naučnoistraživački rad u ovoj oblasti kako bi se predupredila degradacija životne sredine.

Pikt ukazuje na neodvojivost fizičkog i socijalnog sveta tako što povezuje socijalno

pitanje sa ekološkim i ekonomiju sa stvaranjem ekološke krize. Dojč tvrdi da čovek ne oseća

potrebu samo za zaštitom okoline već i za zaštitom čoveka, socijalnom zaštitom. Ovde se radi

o posredovanju socijalne ekologije između čoveka i okoline u savremenoj podeli rada.

Huber razlikuje tri sistema: moderni sistem, ljudsku zajednicu i prirodni sistem

kojima posreduju određeni aspekti. Između modernog sistema i ljudske zajednice su

ekonomski aspekti, a između ljudske zajednice i prirodnog sistema humano-ekološki aspekti.

Najsloženiji je socijalno-ekološki aspekt. Iako D. Ž. Marković socijalnu ekologiju svrstava u

posebne sociološke nauke, ona se ne može posmatrati isključivo kao sociološka disciplina.

Socijalna ekologija sadrži i teorijsku zasnovanost, ali i istraživačku delatnost.

Problemi koje izučava socijalna ekologija mogu biti prirodno-naučni ili socijalno-naučni. A

za njen razvoj su bitna tri stanovišta: 1. ona se kao klasična biološka disciplina produbljivala

u prirodnim naukama; 2. sve se više orijentiše ka čoveku kao društvenoj grupi, njegovim

društvenim aspektima; 3. obuhvata globalne razmere usled sve većeg pogoršavanja stanja

čovekove životne okoline.

3

2. NASTANAK I RAZVOJ SOCIJALNE EKOLOGIJE

Nastanak socijalne ekologije treba pratiti u kontekstu razvoja biologije i pretvaranja

ekologije (pored toga što je ostala prirodna) u društvenu nauku. Biologija se postepeno

podizala na nivo širih teorijskih koncepcija kako bi istražila uzajamni odnos prirode i društva.

Tako nastaje sozologija – nauka koja bi metodama prirodne nauke istražila socijalne pojave.

Istovremeno ekologija počinje da se bavi socijalnom strukturom.

Prirodni i socijalni svet se ne mogu odvojeno posmatrati. Da bi se ovladalo

ekološkom problematikom nisu dovoljne samo prirodne već je potrebno da se ovom

problematikom bave i društvene nauke.

Mek Kenzi je 1927. ljudsku ekologiju odredio kao nauku o prostornim i vremenskim

odnosima ljudi na koje utiču selektivne, distributivne i akomodacione snage sredine.

Međutim, interes za proučavanje prostorne dimenzije društvenog života vremenom je doveo

do uprošćavanja međuzavisnosti stanovništva i drugih pojava u prostoru što je dovelo u krizu

klasičnu ljudsku evoluciju.

Neortodoksna koncepcija Amosa Holija se usredsredila na proučavanje forme i

menjanje ljudskih zajednica, stavljajući tako zajednicu i funkcionalne međuzavisnosti

(adaptacije stanovnika na sredinu) ispred prostornih dimenzija. Šur i Dankan uvode

koncepciju ekološkog kompleksa i 4 osnovne varijable: populacija, sredina, tehnologija i

organizacija. Svako odstupanje od varijabli udaljuje se od klasične ljudske ekologije.

Pedesetih godina se pokazalo da privredni rast ima svoje granice, koje se moraju

uvažavati jer u suprotnom dolazi do ekološke krize.

Socijalna ekologija nastala je i razvijala se pod uticajem bioekologije, koja je

definisala i njen predmet izučavanja. Međutim, nije baš održiva teorija da je odnos čoveka

prema prirodi jednak odnosu životinja i biljaka prema njoj i da je raspored geografije društva

uslovljen konkurentskom saradnjom. Pošto tehnički progres stalno narušava biotičku i

abiotičku sredinu čoveka, to po ovom shvatanju neizbežno vodi narušavanju ravnoteže u

biološkom sistemu. Svaki dalji razvitak društva dovodi u pitanje njegovu egzistenciju.

Socijalna ekologija proučava društvene činioce koji utiču na promene u životnoj

sredini, kao i uticaj sredine na razvoj društva. Ona je, za razliku od humane ekologije

prihvatila pored prirodnih i društvene činioce (društvene procese i tvorevine).

Termin su prvi upotrebili E. R. Park i Barges koji su pri proučavanju ljudskih naselja

koristili ekološki pristup. Novi pojmovi u prirodi (biocenoza, ekosistem, biogeocenoza i

biosfera) ukazivali su na potrebu da se u istraživanju zakonitosti prirode polazi i od

povezanosti prirode i društva.

Biocenoza kao živa komponenta prirode (biocen) je u najtešnjoj vezi sa staništem

(biotopom), odnosno uslovima i resursima na njemu (abiocen). Ovakav složeni ekološki

sistem predstavlja ekosistem ili biogeocenozu. Ruski ekolog Sukačov je insistirao na terminu

biogeocenoza jer ekosistem može biti i veštačka tvorevina.

Slični ekosistemi obrazuju velike ekološke sisteme, regionalne celine označene kao

biomi, najčešće karakteristične za klimatske zone te se nazivaju zonobiomi.

Ekosistemi i biomi se ujedinjuju u biocikluse kojih na Zemlji ima tri: biociklus slanih

voda, biociklus slatkih voda i biociklus kopna. Svi oni zajedno čine biosferu (ekosfera).

Ugroženost ekološke ravnoteže nastaje kao posledica tri skupine sistema: prirodnog,

tehničkog i socijalnog. Socijalna ekologija mora voditi računa i o pozitivnim i o negativnim

posledicama razvoja tehničko-tehnološke proizvodnje ljudskog roda na čoveka kao prirodno-

društveno biće.

Kroz razvoj ekologije čoveka, sociologije sela, sociologije grada i sociologije zaštite

na radu nastala je i socijalna ekologija. Brži razvoj dolazi posle Svetskog kongresa sociologa

4

u Evijanu 1966, a na Svetskom kongresu sociologa u Varni 1970. godine formiran je

istraživački Komitet svetskog udruženja sociologa za socijalnu ekologiju.

3. PREDMET SOCIJALNE EKOLOGIJE

Iako su sve prihvaćenija gledišta da socijalna ekologija spada u red posebnih

socioloških nauka, još uvek ne postoji saglasnost o njenoj predmetnoj određenosti. Socijalna

ekologija, pored toga što proučava direktan uticaj okoline na čoveka, bavi se i posrednim

odnosima grupa koje su neophodne za eksploataciju prirodnih resursa.

Mek Kenzi je 1927. socijalnu ekologiju odredio kao nauku o prostornim i

vremenskim odnosima ljudi na koje utiču selektivne, distributivne i akomodacione snage

sredine. Ovde su lako prepoznatljivi tragovi ekologije životinja i ekologije biljaka, ali

predmet socijalne ekologije postaje i istraživanje oblika ljudske zajednice i njenog razvitka.

Prema Vajgmanu socijalna ekologija za predmet proučavanja ima primarne aspekte

stanovanja i strukturu naselja sa antropogeografskog stanovišta. Ovde je izostavljen uticaj

čoveka na prirodu ekosistema, te se može reći da je nepotpuno. Potpunija definicija bi bila da

ona za predmet ima prostorno-vremenske specifične odnose živih bića kao uslove ljudskog

zajedničkog života, kao i povratan uticaj već postojećih socijalnih struktura na razvitak i

preoblikovanje sredine.

Ruska filozofska i sociološka literatura: predmet socijalne ekologije je noosfera

(sistem socio-prirodnih odnosa koji se formira kao rezultat svesne delatnosti ljudi), koja se

ostvaruje dejstvom čoveka na biosferu, predstavljajući tako jedinstvo prirode i društva. Prema

Memedovu socijalna ekologija ima za predmet proučavanje ekološkog međudejstva društva i

prirode. Solomina smatra da je predmet socijalne ekologije proučavanje globalnih problema

opšteg ljudskog razvoja. Socijalna ekologija za predmet proučavanja treba da ima višestruke i

višeznačne odnose društvo-čovek-priroda-tehnika, da otkriva opšte zakone međudejstva ljudi

i prirode, i da dovede u ravnotežu te odnose. Onda treba da doprinese kako praktičnom

rešavanju problema tako i istraživanju koncepta zajednice u kojoj će proizvodnja biti

koncipirana prema ekološkim zahtevima. Time se socijalna ekologija oslobađa kritike da je

subverzivna nauka, i postaje preventivna. Socijalna ekologija se ne sme reducirati samo na

praktični nivo.

Socijalna ekologija za predmet svog proučavanja treba da ima odnos čoveka i njegove

životne sredine, shvatajući čovekovu društvenu sredinu kao odnos prirodne i društvene

sredine, koje se ne mogu odvojiti jedna od druge. Životnu sredinu čine društveni činioci,

društveni procesi i društvene tvorevine.

Porast interesovanja za proveru kvaliteta života nastao je pedesetih kodina kada su

negativne posledice tehničko-tehnološkog razvoja počele da u pitanje dovode pozitivne

posledice, a zatim i humanizaciju individualnog života. Saznanja socijalne ekologije ne treba

da unaprede samo čovekovu prirodnu već i društvenu sredinu.

5

4. ODNOS GLOBALNE EKOLOGIJE I SOCIJALNE EKOLOGIJE

Odnos čoveka i životne sredine zbog svoje složenosti nije predmet samo jedne naučne

discipline. Socijalna ekologija, kao jedna od tih disciplina, upućena je na druge sa sličnim

predmetom proučavanja. Kao grane posebne ekologije navode se:

Autoekologija – proučava interakcije biljaka i životinja na životnu sredinu.

Fitoekologija – proučava biljne vrste i zajednice i njihov odnos sa okolinom.

Zooekologija – proučava životinjske vrste i zajednice i njihov odnos sa okolinom.

Humana ekologija – proučava sve promene u sredini nastale ljudskom aktivnošću, njihove

uzroke i posledice.

Ekologija urbanih sredina – proučava odnose u izgrađenoj sredini.

Demekologija – proučava uslove pri formiranju populacije, odnose zajednica unutar njih .

Kulturna ekologija – proučava prilagođavanje društva sredini u kojoj živi. Uveo je Dž. Stjuart,

a prvobitno je obrađivala odnos kulture i sredine.

Sinekologija – proučava akcije organizama prema faktorima sredine i međusobno.

Ekologija zagađenih sredina – proučava odnose organizama u zagađenoj sredini.

Ejdekologija – ekologija vrtsa.

Odnos globalne i socijalne ekologije određuje se prema predmetu njihovog

proučavanja. Solomina u okviru globalne ekologije razlikuje: ekologiju biosfere (globalni

procesi i mogućnost upravljanja nad njima), problem vode i mogućnost promene klime. U

okviru socijalne ekologije ona izučava globalna pitanja u okviru problema ljudskog razvoja

(glad, bolesti, energetski resursi).

Globalna i socijalna ekologija se preklapaju u onim predmetima proučavanja koji se

odnose na ekološko sadejstvo biosfere i društva.

Vajgman, Odum i Visk ekologiju posmatraju kao integrativnu nauku.

Vajgman je deli na bioekologiju, socijalnu ekologiju i humanu ekologiju (specijalna

autoekologija čoveka). Socijalna ekologija, za razliku od bioekologije, se bavi prvenstveno

aspektima stanovanja i strukturom naselja sa antropogeografskog stanovišta. Ali takvim

stanovištem zaobilazi se socijalni uticaj čoveka na prirodnu sredinu.

H. W. Odum je razvio koncept regionalizma, čime pomaže kasniji razvoj nove

ekologije. Njegov sin dalje polazi od opšteg pricipa ka pojedinačnim, povezujući ih

energijom. On tvrdi da nova ekologija ne stoji između disciplina, već je jedna nova,

objedinjujuća disciplina.

Visk navodi da je ekologija usmerena da se bavi gospodarenjem prirode. Ali ne

smemo ekologiju reducirati samo na prirodnu nauku.

Humana ekologija prethodila je nastanku socijalne ekologije. Humana ekologija za

razliku od bioekologije proučava odnose između čoveka i okoline sa antropogeografskog,

biološkog i psihološkog stanovišta. Osniva je Robert Ezra Park (čikaška škola) koji je

smatrao da je ljudsko društvo organizovano na biotičkom (borba za opstanak) i kulturnom

nivou (komunikacija i saglasnost koja je iznad biotičkog nivoa). Humana ekologija, prema

Parku, treba da istražuje biotički nivo.

Mek Kenzi je 1927. humanu ekologiju odredio kao nauku o prostornim i vremenskim

odnosima ljudi na koje utiču selektivne, distributivne i akomodacione snage sredine. Prvu

katedru za humanu ekologiju otvorio je E. L. Benks u Kembridžu. Predstavnici

neortodoksnog pravca u prvi plan ne stavljaju prostor već zajednicu i funkcionalne

međuodnose koji su adaptacija stanovništva na sredinu.

Humana ekologija proučava: 1. promene u sredini nastale ljudskom aktivnošću,

njihove uzroke i posledice; 2. prostor za potrebe organizovanja naselja i zajednica i čovekovu

adaptaciju u njima; 3. uzajamne odnose među ljudima i sve delatnosti u biosferi, prirodne

procese i promene koje iz tog procesa proizilaze.

6

5. SOCIJALNA EKOLOGIJA I POSEBNE SOCIOLOGIJE

Ekološki problemi su zbog svoje složenosti predmet izučavanja velikog broja naučnih

disciplina. Tu su na delu multidisciplinarna izučavanja. Socijalna ekologija istražuje odnos

čoveka i njegove sredine sa sociološkog stanovišta, koristeći izučavanja posebnih sociologija:

sociologije zaštite na radu, sociologije sela, sociologije grada i socijalne patologije.

Sociologija sela ili ruralna sociologija je sociološka nauka o društvu u ruralnoj sredini.

Ona proučava opšte i tipično u ruralnom društvu i to na dva načina: 1. kao konkretne

prostorno-vremenski određene pojave i odnose i 2. utvrđuje šta je zajedničko u tim

konkretnim odnosima. Kako čovekova sredina ima dve komponente, prirodnu i društvenu,

logično je da je socijalna ekologija upućena na saznanja koja sociologija sela pruža o

društvenoj komponenti čovekove sredine.

Sociologija grada ili urbana sociologija ima zadatak da proučava grad kao društvenu

celinu. Grad se kao i selo ispoljava u određenom kontaktu sa prirodnom sredinom. Iz tih veza

dolazi do degradacije životne sredine. Sociologija grada proučava koncentraciju stanovnika

po gradovima, njihov razmeštaj u odnosu na prirodu.

Sociologija zaštite na radu za predmet svog proučavanja ima narušavanje integriteta

čoveka u radnoj sredini, njegove uzroke i pojavne oblike, istražujući specifične veze sa

društvenim odnosima u radnoj i životnoj sredini. U konkretnoj radnoj sredini gde je narušena

ravnoteža posledica je narušavanje integriteta zaposlenih. Radna sredina je deo životne

sredine, a kako čovek prerađuje prirodu, dolazi do problema u prirodnoj sredini ali i u

položaju čoveka u odnosu na nju. Predmeti proučavanja socijalne ekologije i sociologije

zaštite na radu se ovde preklapaju utoliko što se bave zaštitom i unapređenjem čovekove

sredine.

Sociologija lokalnih zajednica proučava naselja kao određene celine, odnose među

ljudima koji u njima žive, dominaciju jednih i podređenost drugih.

Socijalna patologija se bavi proučavanjem onih društvenih pojava kod kojih se

ispoljava značajno neslaganje između prihvaćenih društvenih standarda i postojećeg

društvenog stanja. Ona proučava ne samo devijantna ponašanja, nego i društvena stanja u

kojima je devijacija način prilagođavanja na dezorganizovanu sredinu. Bliska joj je

sociologija mentalnih poremećaja, koja proučava menatlne bolesti sa društvenog aspekta.

6. IZVORI, UZROCI I POSLEDICE UGROŽAVANJA ŽIVOTNE SREDINE

Sve opasnosti koje ugrožavaju životnu sredinu mogu se svrstati u dve osnovne grupe,

mirnodopske i ratne (oružana dejstva, nesreće izazvane ratnim dejstvima), dok se

mirnodopske mogu dalje podeliti na prirodne (seizmološke, meteorološke i hidrološke) i

tehničko-tehnološke (požarne, saobraćajne, na radu ili razni oblici zračenja).

Neke od ovih opasnosti, kao što su rat i elementarne nepogode su oduvek pogađale

civilizaciju, dok drugu grupu predstavljaju zagađenje ekološkog sistema i veliki tehničko-

tehnološki udesi.

Opasnosti razlikujemo prema: vremenu pojave i trajanja, intenzitetu dejstva i vrsti

opasnosti. Mirnodopske nesreće se prema obimu i veličini posledica mogu podeliti na:

akcidente (1-100), udese (1000-10000), katastrofe (preko 10000) i kataklizme. Rat je svakako

najveća opanosti koja preti savremenom čovečanstvu.

RHB zagađenje okoline u organizam može dospeti putem vode, vazduha i hrane a

uzrokovano je radiološko-hemijsko-biološkim oružjem u ratu. Prodor ovih materija u

organizam može biti indirektan ili direktan.

7

Mirnodopske opasnosti se dešavaju iznenada i na užem području, njihove posledice

po životnu sredinu su manje i znatno brže se mogu sanirati. Ratna dejstva se vode na delu ili

ukupnoj teritoriji i izazivaju velika razaranja i gubitke civilnog stanovništva, koji rastu iz rata

u rat. Savremeni rat je genocidni i ekocidni, te je potrebno organizovati civilnu zaštitu kao

komponentu sistema odbrane. Zahvaljujući civilnoj zaštiti u Drugom svetskom ratu, kao i

regionalnim ratovima 1945-1990. smanjeni su gubici u ljudstvu za 35-50%, a materijalna

šteta 50-60%. Sa druge strane, učinak civilne zaštite kod mirnodopskih opasnosti nije

pokazao značajne učinke.

7. HEMIJSKA INDUSTRIJA I AKCIDENTI

Otrovi su supstancije sintetičkog, biološkog ili prirodnog porekla čiji preparati imaju

štetne posledice po organizam sa kojim dođu u kontakt. Savremena dostignuća nauke mogu

izazvati velike ljudske i materijalne štete.

Hemijsko zagađivanje životne sredine nastaje usled akcidenata u: proizvodnim

pogonima, industrijskim skladištima, sredstvima i putevima za prevoz opasnih supstanci i

stovarištima.

Proizvodni pogoni kao izvori hemijskog zagađenja

Prema podacima EPA poznato je oko 5 miliona hemijskih supstanci od kojih je tek

jedna stotina oporezovana, a svake godine se sintetiše do 1000 novih hemijskih proizvoda. Iz

ovoga zaključujemo da ne postoji dovoljno poznavanje toksičnih efekata tih proizvoda, kako

bi se ti efekti mogli preduprediti. Istoriju industrijskog progresa pratili su brojni hemijski

akcidenti. ILO je registrovao 1990. oko 1000 većih hemijskih akcidenata.

Najkritičnije godine prošlog veka bile su 1981. (Sajgon), 1984. (Bopal) i 1986.

(Bazel); do najviše akcidenata došlo usled ekplozija gasa; naveći broj mrtvih bio 2 500 a

povređenih cak 20 puta više.

Posle nesreće u Sevezu 1976. (na sreću nije bio radni dan) EU je usvojila Sevezo

direktivu: dokument za pripemu, prevenciju i odgovor na hemijske akcidente. „Sevezo

vodič“ je 1988. dopunjen APELOM, kojim su posebno razrađeni elementi za formiranje:

kriterijuma za procenu lokalne pripremljenosti, plana za odgovor u slučaju akcidenta i

matrice za evaluaciju takvih planova. SAD i Kanada su usvojili program „Briga za

odgovornost“.

8

Istovremeno se radilo i na proceni rizika od prisustva štetnih i opasnih hemikalija, a

Evropska federacija za hemijsko inženjerstvo 1985. pravi uputstvo „Analiza rizika u

procesnim industrijama“. Pored toga se razvila i Kvantitativna analiza za hemijske procese.

Industrijska i druga skladišta opasnih supstanci

Nepridržavanje mera skladištenja opasnih supstanci može izazvati nesreću. U periodu

1984-89. desio se najveći broj hemijskih nesreća pri skladištenju opasnih supstanci. Najčešći

uzroci su eksplozije pri čemu dolazi do oslobađanja otrovnih gasova, dok je u Bajzi 1994.

došlo da zagađenja podzemnih voda.

Posledice se manifestuju kroz broj mrtvih i povređenih, rušenje stambenih objekata,

uništavanje flore i faune.

Sredstva i putevi za prevoz opasnih materija

Hemijski udesi se dešavaju i pri transportu, a tako je nepredvidivo ne samo vreme

nego i mesto gde će se oni desiti. Za transport opasnih materijala se koriste: vagon-cisterne,

auto-cisterne i brodovi-tankeri.

Najkritičniji periodi pri transportu hemijskih supstanci bili su 1976-78 (Hjuston,

Veles, Los Alfages) i 1984-87. (Železnik, Arizona, Zenica, Šabac, Novi Sad, Niš) kada je

dolazilo do eksplozija, izlivanja i oslobađanja hemijskih materija u atmosferu na

autoputevima, prugama, sletanjem cisterni ili isticanjem otrova iz cisterne. U Beogradu su se

2002. godine desila 2 ekološka akcidenta, prvi na železničkoj stanici na Dorćolu (izlivanje

607 tona amonijaka), a drugi na putničkoj stanici Topčider.

Posledice su stvaranje otrovnog oblaka, napuštanje stambenih objekata, trovanje,

oštećeni disajni organi, prisustvo opasnih materija u pijaćoj vodi i opasnost da toksična

materija dođe do reke.

Transport opasnih materija regulisan je Zakonom o transportu opasnih materija.

Najveću opasnost za životnu sredinu predstavlja transport nafte morima i okeanima. U

poslednjih 75 godina stradalo je više od hiljadu tankera, a od 1966-76. (Obala Bretanje) 160

tankera nosivosti 5,5 miliona tona. Dolazilo je do izlivanja i do 223 hiljade tona nafte,

zagađene su plaže do 100 milja, izlivanjem nafte stvaraju se naftne mrlje (1t = 1km2). Od

marta 1985. svi tankeri veće nosivosti moraju da poseduju zaštitne sisteme sa inertnim gasom.

Stovarišta – skladišta opasnih materijala i vrste otpada

Pri odabiranju lokacije za stovarište mora se voditi računa o svim elementima da ne bi

usled akcidenta došlo do većih zagađenja. Sa povećanjem čvrstih otpadaka javlja se i problem

njihovog uklanjanja.

Otpad može biti: čvrst, komunalni, industrijski, medicinski, radioaktivni i

visokoradioaktivni.

Čvrsti otpad je svaki neupotrebljivi predmet koji vlasnik odloži, namerava da odloži

ili je prinuđen da odloži.

Komunalni otpad je čvrsti otpad nastao u urbanim sredinama koga čine rezidencijalni

i komercijalni otpad.

Industrijski otpad je otpadni materijal koji nastaje u industrijskom procesu a ne sadrži

opasne karakteristike.

Medicinski otpad podrazumeva sav otpad nastao u zdravstvenim ustanovama.

Radioaktivni otpad je materijal kontaminiran radioizotopima koji se koriste u

industriji, medicini ili u istraživačke svrhe.

Visokoradioaktivni materijal je otpad iz nuklearnih postrojenja i sastoji se od

istrošenih štapina za koje je potreban neprekidan proces hlađenja i koje se moraju pravilno

skladištiti.

9

8. JONIZUJUĆE ZRAČENJE

Jonizujuće zračenje može biti elektromagnetne (X i Y zraci) ili korpuskularne

prirodne (elektroni, protoni, pozitroni, neutroni). Naelektrisane čestice vrše direktno

jonizaciju (direktno jonizujuće zračenje), dok su neutroni elektroneutralne čestice (indirektno

jonizujuće zračenje).

Jonizujući zraci se koriste u dijagnostičke i terapijske svrhe, a kao njihovi izvori se

koriste rendgen aparati, linearni akceleratori, izotopske mašine, zatim prirodni i veštački

radioizotopi.

X zraci su elektromagnetni zraci i kreću se brzinom svetlosti. Kreću se pravolinijski, a

zračenje opada sa kvadratom rastojanja.

Jonizujuće zračenje u većim dozama predstavlja veliku opasnost za zdravlje. Čovek

nema čula za prepoznavanje zračenja.

Rezultati istraživanja o jonizujućem zračenju pokazuju sledeće: za svaki biološki

sistem na Zemlji postoji letalna doza zračenja, a što je biološka vrsta niže na filogenetskoj

lestvici, osetljivost na zračenje je manja, a letalna doza je veća (Za čoveka je 50% letalne

doze 5 Sv, za protozoe 3000 Sv). Unutar iste filogenetske vrste postoji razlika u osetljivosti u

zavisnosti od jedinke, a unutar jedne jedinke postoji razlika u osetljivosti na jonizujuće

zračenje pojedinih tkiva i organa (visokosenzitivna, ograničeno senzitivna i rezistentna tkiva

na jonizujuće zračenje).

Male doze jonizujućeg zračenja utiču na mutaciju genoma.

Zaštita od jonizujućeg zračenja (kod nas se sprovodi na osnovu Zakona o zaštiti

životne sredine) podrazumeva zaštitu od svih materijala, predmeta i uređaja koji proizvode

jonizujuće zračenje, kao što su: radioaktivne materije usled nuklearnih eksplozija, nuklearni

reaktori, ozračeno nuklearno gorivo i materija, rudnici urana, radioaktivni otpadni materijali,

kontaminirani predmeti i materijali.

10

9. AKCIDENTI

Akcidenti su slučajne i neočekivane nesreće čiji je stepen učestalosti proporcionalan

sa razvojem privrede, posebno industrije i prljave tehnologije (petrohemija, energetika,

farmaceutska industrija). Iako neočekivani, mnogi akcidenti se mogu ublažiti ili čak izbeći, a

to u potpunosti zavisi od ljudskog faktora.

U uzroke akcidenata najčešće spadaju: viša sila, nemarnost čoveka, sabotaža i

diverzija, i nepoznat uzrok.

Da bi se akcidenti predupredili potrebno je izvršiti objektivnu procenu zone

ugroženosti, gde se svaki slučaj mora posebno posmatrati. Specifičnosti akcidenata koje utiču

na zone ugroženosti mogu biti raznolike, a njihovo sagledavanje i analiza presudni su za

preduzimanje mera. Načelni elementi na kojima se zasniva određivanje zone ugroženosti su

određivanje izvora opasnosti, klasifikacija opasnosti, kao i moguće posledice. Procena

verovatnoće nastanka akcidenta vrši se na 3 načina: istorijski (statistički podaci), analitički

(izražava se numerički) i kombinovani pristup (kombinacija istorijskog i numeričkog).

Stvaranjem baze podataka se analizira verovatnoća zona ugroženosti.

U SRJ su najosetljivije rafinerijska oprema, petrohemijska, hemijske fabrike, prerada

plina i dr, a kao uzroci se navode: mehaničke greške, operativne greške, poremećaj u procesu

proizvodnje itd. Ozbiljnije praćenje akcidenata u našoj zemlji ostvaruje se na nivou republike.

10. KISELE KIŠE

Pod kiselim kišama se podrazumevaju padavine koje sadrže zagađujuće materije.

Pojam je prvi put upotrebio Robert Smit 1872. Pominje se i kao kiseli talog, onda kada kisele

primese dospeju na tlo u vidu taloga.

Iako same po sebi blago kisele zbog prisustva ugljen-dioksida u atmosferi, padavine u

sebi mogu sadržati i sumporastu i azotastu kiselinu, kao posledice antropogenih aktivnosti.

Pored kiselih kiša mogu se pojaviti i kisele magle i izmaglice, kao i kisela, suva i vlažna

depozicija. Kiseli talozi su veoma opasni za živi svet (šumska vegetacija, lišajevi, organizmi

na kopnu i u vodi). Mogu pričiniti i materijalnu štetu ako unište poljoprivrednu površinu, ali

isto tako izazivaju oštećenje spomenika i fasada (kamena erozija) i koroziju metala. Ako

zagade površinke vode, zagađuju i vodu za piće.

Izuzetno negativno dejstvo kisele kiše izražavaju u sadejstvu sa drugim zagađujućim

materijalima: ozonom u troposferi ili silikatnom podlogom zemljišta (Nemačka i Velika

Britanija). Na prostoru Balkana (krečnjačka podloga zemljišta) uticaj kiselih kiša je slabiji. U

Evropi i Severnoj Americi ugroženo je do 10 miliona km2 površine. Godišnje se atmosferu

unese do 284 tone sumpornih do 90 miliona tona azotovih oksida.

11. STAKLENA BAŠTA

Staklena bašta su gasovi u atmosferi koji utiču na životnu sredinu. Vodena para,

ugljen-dioksid i drugi gasovi u atmosferi propuštaju kratkotalasno Sunčevo zračenje koje

dopire do površine Zemlje, ili apsorbuju dugotalasno infracrveno zračenje tla. Tako zagrejana

atmosfera emituje dugotalasno zračenje prema Zemlji koje zagreva troposferu.

Koncentracija gasova staklene bašte raste kao rezultat čovekovih aktivnosti:

proizvodnja i potrošnja energije (dve trećine ugljendioksida, 1/3 metana i 85% azotovih

oksida), transport (motori i benzin), seča šuma. Tri velike opasnosti po klimu planete su:

ugljendioksid, prašina, čađ, nitrati i sulfati. Koncentracija pet gasova staklene bašte: ugljen-

11

dioksida, azot-suboksida, troposferskog ozona, metana i hlorofluorougljenika je u stalnom

porastu. Međutim, porast ugljeni-dioksida se može usporiti čuvanjem energije i zamenom

fosilnih goriva drugom vrstom energije.

Ukoliko bi se u atmosferi duplirala količina ugljen-dioksida došlo bi do porasta

globalne temperature za 2-5 stepeni C.

12. DEGRADACIJA ŽIVOTNE SREDINE

Čovek, da bi zadovoljio svoje potrebe, koristi ogromne količine mineralnih i

energetskih izvora, ali korišćenjem tih izvora on postepeno degradira životnu sredinu.

Degradacija životne sredine nije novijeg datuma, ona se kroz epohe razlikuje u uzroku i

obimu ispoljavanja. Najčešće je bila vezana za seču šumskog prostora, kada se degradacija

ogledala u erozijama, remećenju vodnih režima i opadanju plodnosti tla. Čovek je započeo

zagađivanje životne sredine onda kada je proizvode iz prirode prerađivao u one kojih u

prirodi nije bilo. U vreme poljoprivredne revolucije zagađenost nije bila velika, uglavnom su

to bili dimni gasovi koji su se gubili u atmosferi. Tek po korišćenju fosilih goriva u

industrijskoj revoluciji stavlja se opstanak planete pod znak pitanja.

Iz fabričkih dimnjaka štetni gasovi zagađuju vazduh, otpadne vode narušavaju

ravnotežu vodotokova, a otpadne čvrste materije ugrožavaju tlo. Potrošnja prirodnih izvora

prati ovaj rast. U našoj zemlji se za poslednjih 10 godina 10 puta uvećala potrošnja energije,

ali i potrošnja resursa. Industrijski objekti se gomilaju oko tih izvora, privlače ljude sa sela i

tako ubrzavaju proces urbanizacije.

Posledice industrijalizacije su: zagađenost vode, vazduha i tla; iscrpljivanje resura i

brza urbanizacija.

Zagađenje vazduha (aerozagađenje)

Čist vazduh se ne može više naći u prirodi. Zagađenost vazduha se naziva i

aerozagađenje. Pod zagađenim vazduhom se podrazumeva svaki vazduh koji je kontaminiran

materijama (gasovi, para, prašina, dim, magla) nastalim ljudskom delatnošću ili iz prirodnih

izvora, a koje su štetne za zdravlje ili opasne na drugi način. Aerozagađenje nastaje

proizvodnjom zagađujućih materija i njihovim prenošenjem vazdušnim strujanjem, tako da

12

može da se prenese na velika rastojanja (od Nemačke do Švedske i Italije, od Engleske do

Norveške i Švedske)

Posledice aerozagađenja su: umanjena vidljivost, mogući neprijatni mirisi, prljanje

materijalnih dobara, korozija metala, oštećenje spomenika, fasada i sl, oštećenje biljnog

fonda.

Aerozagađenje zavisi od vrste industrije. Kao najveći zagađivači smatraju se:

termoelektrane i nuklearne elektrane; hemijska, tekstilna, prehrambena industrija; industrija

gvožđa, gume, nemetala i građevinskog materijala, celuloze i papira; saobraćaj; domaćinstva

u gradovima i selima.

Zagađujuće materije su različite vrste i sastava i dospevaju u vazduh kao produkti

hemijskih reakcija i sagorevanja. Posebno negativno dejstvo na životnu sredinu imaju

sumporni i azotni oksidi.

Sumpordioksid (SO2) zagađuje vazduh pogotovo u urbanim sredinama. Nastaje

sagorevanjem fosilnih goriva: od uglja 67%, od nafte 12%, prerade bakra 13%, dok ostali

izvori emituju 8% sumpordioksida u vazduh (prirodnim procesima oko 2%). On u atmosferi

sa vodonikom pravi sumpornu kiselinu (H2SO4) koja je najjača poznata kiselina, nagriza

metal, krečnjak, tkaninu, štetno deluje na disajne organe i glavni je uzrok kiselih kiša.

Elektrane na ugalj su najveći zagađivači u SAD. Ugalj može sadržati i do 5% sumpora. Da bi

se ovo zagađenje smanjilo, mnoge fabrike su prešle na prirodni gas, ali je njegova visoka

cena stimulisala ljude na traženje alternativa.

Azot-dioksid je crvenkasto-smeđi otrovni gas koji nastaje kada se pod uticajem

sunčeve svetlosti azot-monokisd veže sa kiseonikom, a kasnije prelazi u neorganske nitrate i

azotnu kiselinu. Aktivnostima čoveka azotni oksidi nastaju u gradovima i oko njih, gde su

kocentracije ponekad do 100 puta veće nego u ruralnim oblastima (u Pančevu 30 puta veća

od dozvoljene). Nastaju iz nafte, uglja, gasa, benzina, rastvarača. 90% oksida azota nastaje

prirodnim putem, a samo 10% čovekovom aktivnošću.

Ugljenikovi oksidi (CO2 i CO) nastaju sagorevanjem uglja, nafte, šumskih požara.

Vozila godišnje izbace oko 20 miliona tona ugljenmonoksida. Najveći procenat

ugljendioksida proizvodi SAD: oko 23%. Godišnje povećanje ugljendioksida u vazduhu je

0,2%.

Posledice zagađenja vazduha na ljudsko zdravlje

Iako je ljudski organizam veoma adaptibilan na vazdušna zagađenja, u određenim

uslovima može veoma da se ošteti, tako da ponekad dovodi do masovnih trovanja. Stalna

izloženost zagađujućim materijama je veoma štetna i opasna. Kao posledice aerozagađenja

javljaju se bronhitis, astma, enfizem pluća, povećan procenat smrtnosti.

Aerozagađenje predstavlja pretnju funkcionisanju ekosistema, u kojima remeti

klimatsku i edafsku ravnotežu, što se odnosi na celokupnu biocenozu.

Naučnici treba da ustanove vezu između zagađivača i posledica koje oni izazivaju.

Efekti su različiti i ne zavise samo od dužine izlaganja štetnim materijama, već i od samog

čoveka, njegovih godina, aktivnosti i genetskog nasleđa.

Moguća klasifikacija bolesti kao posledica zagađivanja vezduha: 1. disajni nadražaji i

akutni problemi funkcije pluća, 2. rak, 3. strukturne promene, 4. sistemska trovanja, 5.

slabljenje imunološkog sistema, 6. ostali tipovi smanjenja kiseonika u tkivu.

Zagađivanje voda

Zagađivanje vode se vrši na dva načina: prirodnim putem i delovanjem čoveka

hemijski, biološki ili fizički. U Srbiji su vode uglavnom zagađene ljudskim faktorom.

Sedamdesetih godina, tokom migracije stanovništva u gradove, porasla je i potražnja za

vodom, ali i njeno zagađivanje. Srbija spada u red vodom siromašnih područja. Potencijali

podzemnih voda imaju primat u odnosu na snabdevanje vodom iz reka i jezera, ali su

13

mogućnosti povećanja njihovog korišćenja ograničene. Najmanje vode u Srbiji ima u

najnaseljenijim područjima, a doticaji su najmanji u letnjoj sezoni, kada je najpotrebnija.

Pored površinskih (1500m3 po stanovniku godišnje) ni podzemne vode (rečne doline,

panonski basen) nisu odolele zagađenju: kruženje atmosferskih voda koje dospevaju do

deponija, sredstva koja se koriste u poljoprivredi (mineralna đubriva i pesticidi). Nedostatak

izvorske vode uslovljava potrebu za korišćenjem površinskih voda, ali je razvoj industrije

zagadio ove vode otpadnim vodama.

Vode se klasifikuju u četiri grupe:

1. vode koje nalazimo u prirodi i vode koje zahtevaju destilaciju, služe za ribnjake i u

prehrambenoj industriji (Tara i Piva)

2. vode koje se koriste za kupanje, rekreaciju i druge sportove na vodi, koje pored

dezinfekcije imaju i filtraciju. Koriste se u prehrambenoj industriji.

3. vode za navodnjavanje i u bilo kojoj industriji sem prehrambene.

4. sve ostale vode, uglavnom prerađene skupim procesima kako bi se ona koristila za

piće. Svi rečni tokovi kod nas pripadaju trećoj i četvrtoj grupi.

Prema odredbama zakona zabranjeno je:

1. unošenje opasnih i štetnih materija u vodu koje dovode do prekoračenja graničnih

vrednosti;

2. unošenje čvrstih i tečnih materija koje mogu zagaditi, zamutiti ili zaslaniti vodu;

3. ispuštanje u kanalizaciju otpadnih voda koje je mogu oštetiti;

4. korišćenje napuštenih bunara kao septičkih jama;

5. ostavljanje materijala koji mogu zagaditi vode u korita za veliku vodu prirodnih i

veštačkih vodotokova i jezera

Jedan od načina da se prevaziđe problem nedostatka vode je izgrađivanje brana i

kanala, ali i oni imaju svoje nedostatke, stvara se potencijalna opasnost od prelivanja i

stvaranja poplava i kupi se velika količina otpadaka. Erozija obala akumulacije dovodi do

gubitka zemljišta.

Posledice zagađenja vode na ljudsko zdravlje

Voda za piće može lako da se zarazi patogenim mikroorganizmima, izazivačima

crevnih infekcija: tifusa, paratifusa, dizenterije i kolere. Oni u vodu dospevaju preko fekalnih

voda ili mešanjem sa kanalizacionom vodom. Hemijski zatrovane vode retko izazivaju akutna

trovanja.

Uzroci zagađenja voda su: nedostaci na vodovodnim instalacijama i uređajima,

neobezbeđenost higijenski ispravne vode za piće, nedovoljna stručnost onih koji rukuju

instalacijama i inertnost sanitarne inspekcije.

Zagađivanje zemljišta

Zemljište ima veliki značaj za život na Zemlji, izvor je energije, minerala, mikro i

makroelemenata neophodnih za nastanak, razvoj i održavanje svih živih bića. Zemljište

svojim fizičkim, higijenskim, geografskim i topografskim osobinama direktno utiče na

čovekovo zdravlje.

Mikroorganizmi i otrovi koji su ljudskom aktivnošću dospeli u zemljište mogu ući

čoveku u organizam putem biljaka koje čovek koristi za ishranu. Zeljaste biljke apsorbuju

živu, olovo, kadmijum. Zemljište predstavlja izvor vode i minerala za čitavu fitocenozu.

Dosadašnja urbanizacija i industrijalizacija su neopravdano apsorbovale velike

količine poljoprivrednog zemljišta u nepoljoprivredne namere. Zemljište se ugrožava na

sledeće načine: pretvaranjem u neprirodno, modernom obradom i pretvaranjem u

poljoprivredne svrhe, osiromašavanjem biljnog fonda i nekontrolisanim navodnjavanjem.

Jedan od najtežih oblika degradacije zemljišta je erozija. Postoje vodna i eolska

erozija. Vodna može biti površinska, brazdasta, jaružasta, fluvijalna ili u obliku klizišta.

14

Eolska erozija je gubitak površinskog sloja zemljišta, izduvavanjem, delovanjem jakih

vetrova u suvim i polusuvim oblastima. Oko 38% površine tla ugroženo je procesima

ekscesivne, jače ili srednje erozije. Uzroci pojave erozija su: seča šuma, nepravilan tretman

biljnog pokrivača, zapuštenost i nepravilna obrada zemljišta.

Pored erozije postoje i hemijska i fizička oštećenja zemljišta. Hemizacija, izazvana

ljudskim aktivnostima, predstavlja veliku opasnost po kvalitet i biološku stabilnost zemljišta.

Izazvana je: primenom veštačkih đubriva i zaštitnih hemijskih sredstava, industrijskom

proizvodnjom i havarijom pri transportu. Dve trećine poljoprivrednog zemljišta Srbije je u

ravničarskim predelima a najugroženija su u Vojvodini (povećana salinizacija i alkalinizacija)

i na Kosovu (industrija).

Mineralna veštačka đubriva u sastavu imaju najviše azota, fosfora i kalijuma. Pesticidi

su hemijska sredstva koja se koriste za uništavanje štetočina u poljoprivredi. Herbicidi

uništavaju sve (neselektivni) ili pojedine biljne vrste (selektivni) i obično se koriste u vidu

kiselina, kao natrijumove ili sumporne ili uljani rastvori.

Fizička oštećenja su posledica korišćenja teških mašina na zemljištima niske

stabilnosne strukture, bez dovoljno vegetacione zaštite i ispaše preteranog broja stoke.

Zagađivanje (ugrožavanje) šuma

Bez obzira na zanačaj šuma u opstanku života na zemlji, njihova eksploatacija ne

jenjava, već sve više raste uporedo sa porastom stanovnika.

Aerozagađenje iz naše i drugih zemalja, šumski požari i ostala dešavanja utiču da se u

atmosferu unose materije koje prouzrokuju stvaranje kiselih padavina koje sprečavaju proces

fotosinteze. Posledice ovog stanja su: nedovoljna produkcija biomase i neadekvatno

obnavljanje ostalih funkcija od strane šumskih ekosistema.

U eventualnom ratu na našim prostorima se pretpostavlja da agresor neće zaobići ovaj

prirodno obnovljivi resurs, a u njegovu zaštitu uključiće se i civilna zaštita. U ratu je jedna od

metoda uništavanje šumskog fonda herbicidima, defolijantima i požarnim olujama (dvojaki

efekat: ugrožena je životna sredina i dolazi do masovnog gušenja ljudi). U Vijetnamu su

šume uništavane operacijama kosačice belih rada i rimski plugovi.

Kosačice belih rada. Od 1962-1970. Amerikanci su bacili preko 50000 tona različitih

herbicida. U tom periodu traje Operacija belih rada. Koristili su avione u brišućem letu, na

50m iznad površine zemlje, brzinom od 120-130 km/h. Raspršivali su hemikalije po šumama

i zasejanim poljima pirinča. Tretirali su određene površine 2-5 puta u razmaku od 15 dana.

Tretirali su oko 56200 km2 južnog Vijetnama. Postoje 4 vrste recepture: narandžasta (2

hemikalije u odnosu 50:50), purpurna (50+30+20), plava (50+20+30), bela (80+20). Uništeno

je preko milion i po ha zasejanih pod šumama i usevima. Uništili su oko 10% šumskog fonda

u Vijetnamu od toga po nekim podacima, 90,5% šume i 9,5% useva.

Rimski plugovi. Operacija "Kosačice belih rada" nije dala zadovoljavajući efekat, pa

se od 1971. kreće sa operacijom Rimski plugovi, koja traje sve do kraja rata. Operacija

''Rimski plugovi'' je za cilj imala totalno uništenje šumskog fonda u Vijetnamu salinizacijom

tla, a trajala je od 1971, pa sve do kraja borbi 1975. Dnevno uništene zelene površine

dosezale su i 400ha. Operacija je dobila ime po načinu na koji su Rimljani želeli da unište

Kartaginu.

Buka kao zagađivač vazduha

Čovek je oduvek živeo u prirodi sa bukom (grmljavina, zvižduk vetra, rika divljih

životinja). Sa pronalaskom točka oko 3500. godine p. n. e. buka je počela da se pogoršava,

izumeli su vodenice, počeli da se bave kovačkim zanatom, i buka tada pocinje da remeti

stanište ljudi.

15

Neki vladari su pokušali da regulišu problem buke određujući norme, prvi je bio Gaj

Julije Cezar koji je doneo "Carski zakonik" kojim je zabranio korišćenje kočija noću.

Početkom 13. veka T. Alfonso Mudri je napisao "Las Patridas" i žalio se na trubadure

koji su noću izvodili predstave.

Artur Šopenhauer je u 19. veku u "Svakodnevnoj buci" govorio o skandaloznoj buci

koju proizvodi udaranje bičem kočijaša na nemačkim ulicama. Jedan trg u Budimpešti bio je

popločan drvetom kako bi se smanjila buka od konja i kočija.

Robert Koh je rekao da će doći vreme kada će buka biti veliki problem za čoveka kao

što su nekada bile kuga i kolera pa se zato protiv buke treba boriti.

Većina savremenih istraživača tvrdi da nivo smetnji do brujanja u industrijskim

društvima već decenijama raste za po jedan dB godišnje, i ove smetnje su postale štetne za

ljudsko zdravlje. Mi smo stalno okruženi agresijom buke u našem svakodnevnom životu i

radu. Svi tretiraju buku kao zagađivača. Ona može da se smanji ali to zahteva ulaganje.

Glasni i neželjeni zvuci utiču na ljude na tri načina: 1. jaki zvuci oštećuju sluh čime

utiču na funkcionisanje našeg tela; 2. veoma jaki zvuci izazivaju i druge negativne fiziološke

efekte (kardiovaskularne); 3. neželjeni i iznenadni zvuci utiču i na ljudsku psihu. Oštećenje

sluha javlja se između 80 i 90 dB. Buka utiče i na komunikaciju među ljudima. Radnici koji

rade u bučnim proizvodnim pogonima imaju više problema u međuljudskim odnosima.

Buka i ljudsko zdravlje

Buka se klasifikuje na 4 stepena:

1. 40-50 dB izaziva psihičke reakcije

2. 60-80 dB izaziva rastrojstvo vegetativnog nervnog sistema

3. 90-110 dB izaziva slabljenje sluha

4. više od 120 dB izaziva povredu sluha i slušnog aparata, a pri buci od 170 dB nastupa

smrt

5. Postoje 4 načina za kontrolisanje buke:

6. prilagoditi način rada kako bi se stvarala manja buka

7. obezbediti štitnike aparata koji stvaraju buku

8. zaštititi primaoca zvuka

9. ukolniti izvor buke van ljudskog dometa

10. POJAM I UZROCI EKOLOŠKE KRIZE

Ekološka kriza se ispoljava na 3 međusobno različita nivoa:

1. kao ekološki problem, a obuhvata štetne uticaje čoveka na ekosisteme koji se ipak

mogu sami regenerisati. Ekološka kriza počinje sa zagađivanjem koje ne remeti prirodnu

ravnotežu.

2. stepen ugrožavanja egzistencije ekosistema. Razvojem industrijalizacije i

urbanizacije dolazi do narušavanja ravnoteže ekosistema.

3. ekološka katastrofa, tj. stepen destrukcije i ugroženosti ekosistema kada može doći

do uništenja celokupnih vrsta. U ovom stupnju opstanak nije moguć zbog prevelike

kontaminacije životne sredine.

Čovekovo narušavanje ekološke ravnotreže nije nov problem, prisutno je u svim

stupnjevima u razvoju čovečanstva. Bitna razlika je u tome što su ranija narušavanja imala

lokalni ili regionalni karakter, koja je priroda mogla sama da izniveliše. Tako se može

dokazati i da je nestanak civilizacija povezan sa ekološkim ponašanjem, čak iako se radilo o

neznanju.

Može se pretpostaviti da je nestanak sumerske civilizacije uzrokovan neznanjem pri

ekološkom ponašanju, jer jedini način zemljoradnje zbog nedostatka kiše bilo je povremeno

16

plavljenje reka Eufrata i Tigra, kada su Sumeri razvili i sistem za navodnjavanje. Jedino što

oni nisu znali je da je čestim navodnjavanjem dolazilo do salinizacije tla, te je i zemlja davala

sve manje roda, a samim tim i manje pšenice i ovasi.

Drugi primer je dolina reke Ind koja je bila teško narušena erozijom, a sa šumom

otišla je još jedna lokalna civilizacija. Slična sudbina pogodila je i Grčku.

Slučajeva lokalnog ili regionalnog narušavanja ekološke ravnoteže bilo je sve do

druge polovine 19. veka, do razvoja industrije. Od tada se problem širi na globalni plan, kada

celokupna populacija sveta stoji zabrinuta pred svojom sudbinom, na koju je i sama uticala,

direktno ili indirektno. Tako je ekološka kriza povezana i sa socijalnim faktorima, a na

socijalnoj ekologiji je da svojim istraživanjima potpomogne ili uskladi proizvodnju

materijalnih dobara sa ekološkim zahtevima društva.

Nesrećna kombinacija apokaliptičkih tehnologija, produbljivanja jaza bogatog Severa

i siromašnog Juga, demografske eksplozije i ekološke degradacije ozbiljno preti opstanku

čovečanstva.

11. INDUSTRIJALIZACIJA I PROBLEM PRIRODNIH RESURSA

Tehnički progres, a posebno razvoj industrije imao je za posledicu zagađenje biosfere

štetnim otpacima koji nastaju kao posledica čovekove proizvodne delatnosti. U razdoblju

1950-2000. potrošeno je više fosilnih goriva nego u svim ranijim epohama ljudske istorije.

Rezerve uglja zadovoljile su potrebe u 21. veku, ali zlata ima za narednih 30 godina, cinka za

11, bakra za 21, a aluminijuma za 31 godinu.

Potrošnja energije neprestano se povećava, sa povećanjem broja stanovnika. 6,5

milijardi stanovnika troši više od 25% energije u odnosu na 1985. SAD troši oko 1/3 svetske

energije. Neophodno je usaglasiti društveno-ekonomske ciljeve sa mogućnostima prirode.

Ekološka kriza je nastala uporedo sa energetskom krizom.

17

12. URBANIZACIJA KAO UZROK EKOLOŠKE KRIZE

Gradovi su ljudska naselja, veštački zatvoreni ekosistemi koji koriste energiju

obradom prirodnih resursa. Procesi industrijalizacije uticali su na ruralni egzodus stanovnika

u gradove, te se stvaraju megalopolisi. Njihov broj se stalno povećavao, danas ih ima preko

200. Najveći problem za životnu sredinu stvaraju gradovi od preko 20 miliona stanovnika.

Dvadeseti vek je vek urbane revolucije. Jedan grad od 100 000 stanovnika dnevno

uveze i do 200 tona hrane, hiljadu tona goriva i 62 hiljade tona vode. Godišnje taj grad

proizvede 100 000 tona đubreta. Gradovi smanjuju i površinu plodnog zemljišta, 8%

poljoprivrednog zemljišnog fonda u SAD je pretvoreno u gradove.

Siromašni delovi gradova su zbog količine otpada karakteristični po zagađenosti.

Nova sredina čovekovog življenja postaje sve nehumanija.

13. BRZ I NEKONTROLISAN PRIRAŠTAJ STANOVNIŠTVA

Eksponecijalni rast stanovništva je još jedan od uzroka narušavanja ekološke

ravnoteže jer zahteva i eksponencijalni rast proizvodnje. Višak stanovništva uvećava i

proizvodnju energije. Ljudsko društvo se udvostručuje svakih 30 godina, svake sekunde se na

planeti rode 3 nova stanovnika ili 250 hiljada ljudi dnevno. Najveći priraštaj stanovništva

imaju nerazvijene zemlje. Najveći priraštaj u narednom periodu imaće Indija, Kina, Pakistan,

Nigerija, Bangladeš i Indonezija.

14. KLIMATSKE PROMENE

Klimatske promene nastaju kao posledica globalnog zagrevanja. UN upozorava da

povećanje za 1 stepen svetske temperature ima ozbiljan uticaj na živi svet.

Industrijski sistem bazira svoju tehnologiju na korišćenju velikih količina fosilnih

goriva pri čijem se sagorevanju stvaraju štetne materije, najviše ugljen-dioksid koji doprinosi

stvaranju efekta staklene bašte. Svako dupliranje ugljen-dioksida u atmosferi ima za

posledicu povećanje temperature za 2-3 stepena. U prethodnih 18.000 godina prosečna

temperatura nije varirala više od 2 stepena, a danas se u Zemljinoj atmosferi nalazi 30% više

ugljen-dioksida nego 1950. Godišnje od posledica zagađenja umre i do 3 miliona ljudi.

Prosečna temperatura bi do 2010. trebalo da se poveća i do 5 stepeni.

Povećanje temperature uzrokuje mnoge promene: promene u šemama padavina,

povećanje pustinja, podizanje nivoa mora, smanjenje ribljeg fonda, smanjenje biodiverziteta.

Najveći zagađivači ugljen-dioksidom su SAD 24,4%, Kina 13,4%, Rusija 7,1%,

Indija 3,7, Nemačka 3,5%, V. Britanija 2,4%, Kanada 2%, Ukrajina 1,8%, Italija 1,7%, ostali

svet 37%.

18

15. SMANJENJE BIOLOŠKE RAZNOVRSNOSTI (BIODIVERZITET)

Biodiverzitet obuhvata ukupnu različitost i variranje gena svih vrtsa mikroorganizama,

biljaka i životinja i raznolikost ekosistema, on je sve oko nas. Biodiverzitet se realizuje

hijerarhijski kroz tri međusobno uslovljena nivoa:

1. genetički biodiverzitet podrazumeva ukupan broj genetičkih informacija sadržanih

u svim pojedinačnim vrstama svih živih organizama na Zemlji.

2. specijski diverzitet obuhvata ukupan broj organskih vrsta na Zemlji od nastanka

života do danas. Od skoro 80 miliona vrsta poznat je i opisan samo 1,5 milion.

3. ekosistemski diverzitet označava ukupnu raznovrsnost staništa, biocenoza i

ekoloških procesa na Zemlji.

Biološka raznovrsnost u istoriji Zemlje nikad nije bila stalna. Biodiverzitet ima

značaja za celu biosferu i njeno funkcionisanje (biodiverzitet organizama u strukturi

zemljišta), ali i opstanak planete (biodiverzitet akvatičkih i teristričkih ekosistema) i opstanak

čoveka. On ima veliku ulogu u funkcionisanju ekosistema, u razmeni materije u procesu

fotosinteze (šume) što ima značaj za klimu na planeti.

Ljudska aktivnost, industrija, tehnologija, rast stanovništva, širenje naselja,

zagađivanje, kisele kiše, požari, krčenje šuma, lov i ribolov imali su za posledicu narušavanje

biodiverziteta. Smanjenje biološke raznovrsnosti dolazi i za vreme ratova (Nagasaki,

Hirošima, Vijetnam, Irak).

Iako su se nalazila alternativna rešenja za resurse, došlo se do zaključka da se oni ne

mogu meriti sa prirodnim. Zato održiva budućnost zavisi od pravične ravnoteže između

nauke i prirode.

Najozbiljnije pretnje opstanku pojedinih vrtsa dolaze od uništavanja njihovih staništa

(močvare, šume). Tropske šume su staništa 1/3 živih bića na svetu, a njihovo naglo smanjenje

imaće ozbiljne ekološke posledice i za siromašne i za bogate zemlje. Dovode se u opasnost

lanci ishrane, ekološka stabilnost, i sam opstanak čovečanstva.

Za rešavanje problema smanjenja biološke raznovrsnosti važnu ulogu ima Konvencija

o biolškom diverzitetu usvojena na Konferenciji o životnoj sredini u Rio de Žaneiru 1992.

koju su potpisale 163 članice. Prema članu 2 te konvencije održivo korišćenje podrazumeva

korišćenje komponenti biološkog diverziteta koji za posledicu nema njegovo drastično

smanjenje.

19

16. ZAKLJUČAK

Rat, bolest i glad su tri najvažnija faktora koja služe kao indikatori stanja čovečanstva.

Rat utiče na populaciju direktno, ubijanjem ljudi, ili indirektno kada stvara uslove za glad i

bolest. Bolest može poprimiti ogromne razmere, a najbolji primer je kuga u XIV veku koja

počistila četvrtinu centralne Evrope i prepolovila stanovništvo Engleske. Glad, odnosno

nedostatak hrane, može da dovede do društvenog regulisanja populacionog rasta.

Teška ekonomska i ekološka kriza savremene civilizacije dovela je do

nekontrolisanog demografskog rasta u najsiromašnijim delovima sveta (do 2020. bar 10

milijardi stanovnika). Pored toga, bar 1.3 milijarde stanovništva živi u krajnjem siromaštvu i

nema čiste vode za piće.

Vanredna stanja u vreme mira mogu biti: elementarne nepogode sa katastrofalnim

posledicama, tehničko-tehnološki udesi sa katastrofalnim posledicama i ugrožavanje životne

sredine agresivnim toksičnim i opasnim materijalima.

Ako je sistem civilne zaštite nedovoljno stručno organizovan, posledica toga bi bila

mala efikasnost.

20

13. LITERATURA

1. Petrović N., Ekološka svest kao osnova održivog razvoja, IV skup privrednika i

naučnika, Zbornik radova „Menadžment, tehnologije i inovacije“, 02-03. novembar

Beograd, 2006,

2. Đukanović M., Životna sredina i održivi razvoj, Elit, Beograd, 1996,

3. Gudelines for air quality, World Health Organization Geneva, 2000.