Čudna sudbina jedne knjige

27/10/2011 20:29

Pre otprilike pet godina objavio sam knjigu pod naslovom „Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua“. Knjigu su recenzirala i preporučila za štampu tri renomirana profesora Beogradskog univerziteta (dr Momčilo Zečević, dr Ljubodrag Dimić i dr Milan Ristović). Posle objavljivanja ona je dobila nekoliko veoma pozitivnih kritika i bila je publikovana, u vidu feljtona, u dva dnevna lista.

Odmah potom, knjiga i ja, kao njen autor, bili smo izloženi žestokim napadima koje su sprovodili nekoliko poznatih teologa i sveštenika SPC (episkop Atanasije (Jevtić), Ljubomir Ranković, Dragan Terzić i Velibor Džomić). Oni su mi zamerili najpre to što se, kao ateista i bivši „udbaš„, bavim crkvenom istorijom, a onda i još mnogo toga drugog. Uz to, svi su oni, a posebno episkop Atanasije i Džomić, izrekli čitav niz neistina, insinuacija i kleveta, zbog čega sam morao da uñem ne samo u oštre polemike sa njima, nego i u nekoliko sudskih procesa u Srbiji i Crnoj Gori.

To što je moja knjiga doživela takve napade najkonzervativnije i najekstremnije teologe SPC i nije toliko čudno, budući da je ona ne samo dirnula nego i dovela u pitanje mit o mučeničkoj sudbini patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja (Velimirovića) u nacističkom konclogoru Dahau. Mnogo je čudnije to što me je sličnim rečnikom i „argumentacijom“ napao i moj nekadašnji kolega, bivši pomoćnik ministra unutrašnjih poslova, Vladimir Božović. On je, najpre, pozvao ministra Jočića da zaštiti episkopa Nikolaja od mojih navodnih napada, tražeći da odmah budem proteran sa Kriminalističko-policijske akademije, a zatim je poslao i pismo pokojnom patrijarhu Pavlu i Svetom arhijerejskom sinodu SPC, u kome osuñuje moju knjigu i ograñuje se od nje.

Ovih dana se pomenutim teolozima i Božoviću iznenada pridružio još jedan moj nekadašnji kolega, bivši pomoćnik ministra unutrašnjih poslova (u kabinetu ministra D. Mihajlovića), poznatiji, inače kao prvi direktor BIA-e, dr Andreja Savić. On je, naime, bez ikakvog valjanog osnova i opravdanja, u naučnu polemiku koju vodi sa mnom, na stranicama časopisa „Vojno delo“ (povodom svoje knjige „Nacionalna bezbednost“), uveo i moju knjigu „SPC i tajna Dahaua“. Uz druge neistine i insinuacije na moj račun, Savić za ovu knjigu tvrdi da je doživela „karakter nacionalne afere uz, maltene, plebiscitarnu osudu i stručne i laičke javnosti u Srbiji i dijaspori“, pri čemu se poziva na jednu, u suštini, hagiografsku knjigu kao meritornu literaturu u naučnoj raspravi.

Čudna sudbina jedne knjige i još čudnije savezništvo protiv nje i njenog autora izmeñu jednog bivšeg julovca i šefa RDB-a i BIA-e (sada član GO SDS-a), jednog bivšeg SPO-ovca i generalnog inspektora policije (sada člana SNS-a) i poznatih klerikalaca iz redova SPC. Ili, možda, to i nije tako čudno?

Predrag Ilić, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Srbije od 2001. do 2004. godine

- See more at: http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/cudna_sudbina_jedne_knjige.46.html?news_id=226851#sthash.owA1qdPg.dpuf

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/cudna_sudbina_jedne_knjige.46.html?news_id=226851

Pod lažnim oreolom mučenika Zagorka Uskoković | 06. avgust 2006. 18:58 | Komentara: 8

Knjiga profesora dr Predraga Ilića o boravku patrijarha Gavrila Dožića i episkopa

Nikolaja Velimirovića U Dahauu baca potpuno novo svetlo na njihovo zatočeništvo -

proveli su tamo samo nešto više od mesec dana a ne nekoliko godina kako se do sada

predstavljalo javnosti. Oni su u logoru uživali status "počasnih zatvorenika". Nisu bili

mučeni i omalovažavani - tvrdi dr Ilić u svojoj knjizi "Srpska pravoslavna crkva i tajna

Dahaua"

SUDBINA srpskog patrijarha Gavrila Dožića i epsikopa Nikolaja Velimirovića tokom Drugog svetskog rata, a posebno njihov boravak u koncentracionom logoru Dahau, odnosno različiti i protivrečni podaci o tome, bili su povod profesoru dr Predragu Iliću za višegodišnje arhivsko istraživanje. Rezultat je nedavno objavljena knjiga "Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua". Dopunski naslov na samim koricama ovog uzbudljivog štiva glasi : "Mit i istina o zatočeništvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja Velimirovića u Dahauu". Iz toga se odmah da zaključiti da mnoge stvari nisu onakve kakve su do sada bile predstavljene javnosti. To se, pre svega, odnosi na dužinu boravka ove dvojice crkvenih velkodostojnika u Dahauu, ali i na njihov tretman ne samo u ovom koncentracionom logoru, već i posle njihovog izvoñenja iz njega, odnosno do kraja Drugog svetskog rata. - Krenuo sam u istraživanje zbog totalno protivrečnih tvrdnji na koje sam nailazio o ovom pitanju - navodi autor, inače docent na Kriminalističko-policijskoj akademiji u Beogradu, na predmetu "Meñunarodno javno pravo i meñunarodni odnosi" - Od toga, da su u Dahau upućeni da bi tamo bili dodatno mučeni ili, čak, i likvidirani, do toga da uopšte nije sigurno da li su uopšte i bili tamo. Od podataka da su ceo Drugi svetski rat proveli u Dahauu, do podataka da su tamo bili svega dva do tri meseca ... Posebno me je zaintrigirala činjenica da se u najvećem delu crkvene literature koja je vezana za taj period, o boravku ove dvojice crkvenih velikodostojnika u Dahauu, govori najčešće samo u jednoj ili dve rečenice. NISU BILI JEDINI Čak su se i zvanični biografi ovih ličnosti zadovoljavali samo konstatacijom da su oni boravili u pomenutom koncentracionom logoru, ne navodeći nikakave detalje o tome, pa, čak, ni najelementarnije podatke hronološke prirode. To je bilo utoliko čudnije što su mnogi autori tvrdili da je njihovo zatočeništvo u Dahauu trajalo ako ne ceo rat, a ono bar nekoliko godina. - Kako sam i u tako oskudnim osvrtima naišao na niz neistinitih ili poluistinitih tvrdnji i zaključaka, odlučio sam se za ozbiljno istraživanje ne samo postojeće literature, već i dostupne arhivske i druge grañe - navodi naš sagovornik. - Na osnovu svega toga sam i napisao ovu knjigu. U ovoj knjizi se, inače, po prvi put kod nas dokumentovano govori o činjenici da su nacisti u Dahauu koncentrisali svoje protivnike iz redova sveštenstva (više od 2.700 njih, iz 20-ak evropskih država), meñu kojima je bilo i mnogo visokih crkvenih dostojanstvenika. Time je odbačena teza mnogih crkvenih, ali i nekih svetovnih, autora da su patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj bili «jedina dva crkvena velikodostojnika u Evropi koji su bili zatočeni od nacista i koji su prošli pakao logora Dahau». U njoj su, date i biografije 11 «običnih» sveštenika i monaha Srpske pravoslavne crkve, kao i

jednog visokog činovnika njene patrijaršije, koji su, takoñe, bili zatočeni u Dahauu, a kojima , iz nekih razloga, crkvena istoriografija, do sada, nije posvećivala nikakvu pažnju. - Posle svih istraživanja, čiji su rezultati sažeti u knjizi, moj utisak je da je svesno, odnosno namerno, stvaran mit o navodnoj mučeničkoj sudbini patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u koncentracionom logoru Dahau - navodi profesor Ilić. - Moja istraživanja, meñutim, pokazuju da se taj mit ne zasniva na realnim činjenicama. Činjenice, pak, govore sledeće. Patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj nisu bili zatočeni u Dahauu ni nekoliko godina, ni nekoliko meseci, kako tvrde brojni autori, već samo nešto više od mesec dana - od 25. septembra 1944. do prvih dana novembra iste godine. POSLE LOGORA - BANJA Rezultati istraživanja dr Ilića pokazuju da su oni tamo bili prebačeni iz manastira Vojlovice, kod Pančeva, zbog strahovanja nacista da bi mogli da budu osloboñeni od strane partizana ili Crvene armije, koja se približavala Beogradu i Pančevu. Gestapo je najpre planirao da ih prebaci u čuveno odmaralište Vinervald, kod Beča, ali je naknadno procenio da to ne bilo dovoljno bezbedno, zbog neprestanog bombardovanja Beča i okoline u to vreme. Zato se odlučio da ih, privremeno, smesti u nekom od koncentracionih logora, za koje je s razlogom pretpostavljao da neće biti meta savezničke avijacije. - Prebacivanje dvojice velikodostojnika Srpske crkve u Dahau je, dakle, bilo iznuñeno, privremeno, rešenje, dok se za njihovo interniranje ne nañe bolja lokacija, primerena značaju koji su oni imali za šefove nacističke policije i diplomatije - navodi autor. - U skladu sa tim značajem, odnosno sa nacističkim planovima za njihovo angažovanje u svojoj borbi protiv SSSR-a i Titovih partizana, patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj u Dahauu nisu bili mučeni i maltretirani kao ogromna većina njegovih logoraša. Naprotiv. Imali su status takozvanih "počasnih zatvorenika". Bili su smešteni u objektu zvanom "Bunker", odnosno u njegovom posebno odvojenom delu, namenjenom uglednim crkvenim, političkim i drugim visokim ličnostima. Autorova istraživanja pokazuju, zatim, da su lideri Srpske crkve iz Dahaua poslati u jedno turističko-banjsko mesto na obali jezera Šlirze, udaljeno 70 kilometara od Minhena. Posle dvoipomesečnog oporavka u tom mestu prebačeni su u Beč, gde su naredna dva i po meseca proveli u tamošnjim hotelima. - Kasnije su ih Nemci, zajedno sa Dimitrijem Ljotićem i drugim izbeglim srpskim kvinslinzima, vodili po Sloveniji i Austriji da obiñu i da blagosiljaju udružene ljotićevske i četničke vojne formacije - opisuje dr Ilić. - Kraj Drugog svetskog rata dočekali su u hotelu " Grand" u austrijskom gradiću Kicbilu. U zaključnim razmatranjima svoje knjige, dr Ilić ukazuje i na motive koji su uticali na stvaranje mita o zatočeništvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u Dahauu, kao i na odgovornost pojedinih ličnosti i crkvenih i svetovnih krugova za nastanak i održavanje brojnih nedoumica i mistifikacija oko tog zatočeništva. POSEBAN TRETMAN - PATRIJARH Gavrilo i episkop Nikolaj nisu za vreme svog boravka u Dahauu bili

mučeni, izgladnjivani, maltretirani, omalovažavani i vreñani kao ogromna većina logoraša, niti su bili podvrgavani prisilnom radu - navodi dr Predrag Ilić. - Oni su u tom logoru uživali status «počasnih zatvorenika» - nisu bili ošišani, ni obrijani, nisu morali da nose logorašku odeću, dobijali su kvalitetnu hranu iz kuhinje za SS-ovce ... PRIVILEGIJE U "BUNKERU" Zgrada u kojoj su bili smešteni patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj, zajedno sa još nekim inostranim crkvenim funkcionerima, nosila je popularni naziv «Bunker». Bila je to specijalno projektovana zgrada strogog zatvora unutar koncentracionog logora, odvojena (visokim zidovima) od ostalih delova tog logora, u kojoj su nacisti sadistički mučili i ubijali logoraše poznate po svom antinacizmu, zatim nedisciplinovane logoraše, a posle 1941. i otpale pripadnike iz svojih redova. U zapadnom delu tog zatvora, nacisti su, meñutim, jedan broj ćelija preuredili za smeštaj takozvanih . «počasnih zatvorenika», sa veoma blagim, odnosno privilegovanim, zatvoreničkim režimom, pa je taj deo zatvora dobio naziv «Počasni bunker». U knjizi dr Predraga Ilića, prikazan je po prvi put kod nas istorijat «Bunkera» i mnoge njegove ekskluzivne fotografije i šeme.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:186644-Pod-laznim-oreolom-mucenika

Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua

Patrijarh i vladika u koncentracionom logoru

Posle šest decenija rasvetljeno pitanje o zatočeništvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u logoru Dahau

Zašto su patrijarh Gavrilo Dožić i episkop Nikolaj Velimirović bili zatočeni u zloglasnom nacističkom logoru Dahau, koliko je trajalo to zatočeništvo i kako je proteklo, neka su od važnih pitanja na koje naša istoriografija donedavno nije dala pouzdane odgovore.

U proteklih šest decenija ponuñeno ih je sijaset, meñusobno protivrečnih, a ponekad i potpuno nelogičnih i čudnih.

Predrag Ilić, docent na Policijskoj akademiji, dobar znalac istorije verskih zajednica na prostoru jugoslovenske države i jedan od naših malobrojnih stručnjaka za Vatikan, rezultate dugogodišnjih istraživanja je uobličio u tek objavljenu knjigu (samostalno izdanje) intrigantnog naslova "Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua", uz naglasak, u podnaslovu, da knjiga raspravlja "mit i istinu" o zatočeništvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u ovom logoru.

– Najpoznatiji i najpozvaniji crkveni istoričari, teolozi i funkcioneri SPC redovno su doticali ovaj problem, ali su mu posvećivali začuñujuće malo pažnje i prostora, a slično su se prema njemu odnosili i mnogi svetovni istoričari i publicisti – kaže dr Ilić.

Uništavanje SPC

O logoru Dahau je kod nas nedovoljno pisano zato je malo poznato da su nacisti u njemu zatočili 2.771 sveštenika različitih veroispovesti i nacionalnosti iz dvadeset evropskih država. Oko stotinu njih je imalo visoki rang u hijerarhiji svojih crkava, a najviši po činu i zvanju bio je upravo patrijarh Dožić.

– S teritorije Jugoslavije u logoru je bilo zatočeno 48 sveštenih lica, od kojih i 13 pripadnika Srpske pravoslavne crkve, nesumnjivo najstradalnije crkve tokom Drugog svetskog rata, jer su je nacisti stavili na vrh liste svojih neprijatelja u okupiranoj Jugoslaviji. Uništavanje SPC obavljano je sistematski. Od njenih 577 sveštenika i monaha na teritoriji NDH ubijeno ih je čak 217, a 334 prisilno deportovano u Srbiju. Crkve i manastiri su paljeni, rušeni i konfiskovani – podseća dr Ilić.

– Zato i čudi što istoriografija SPC prećutkuje da je u logoru Dahau, pored patrijarha Dožića i episkopa Nikolaja, bilo još jedanaest sveštenika i jedan viši činovnik SPC. Svi su u logoru bili duže i doživeli znatno težu sudbinu od dva velikodostojnika SPC, naglašava Ilić.

Ni nova, poratna komunistička vlast nije insistirala na toj činjenici. Neka vrsta prećutne saglasnosti o ovoj temi omogućila je da istinu nadomeste poluistine i neistine, sve do oblikovanja mita o višegodišnjem stradanju i mučeništvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u logoru Dahau.

Voñe Trećeg rajha su se uplašile da bi velikodostojnike SPC, konfinirane u manastiru Vojlovica (kod Pančeva), mogle da oslobode jedinice Crvene armije, odnosno partizanske vojske 1944. godine, posle čega bi to iskoristili u propagandne, antinacističke svrhe.

Istovremeno, nacisti su računali da će bar na kraju rata pridobiti patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja za antikomunističku borbu, što su oni odbijali da učine tokom konfinacije u Srbiji.

Akcija Gestapoa

Otuda je odluku o njihovom deportovanju u Treći rajh doneo vrh nacističkog policijsko-bezbednosnog aparata (Hajnrih Himler, Ernst Kaltenbruner i Hajnrih Miler), bez konsultovanja Ministarstva inostranih poslova. Deportaciju je obavio Gestapo. Akcija je započeta 14. septembra 1944. i trajala je narednih jedanaest dana.

– U samom logoru Dahau velikodostojnici SPC su bili od 25. septembra do kraja oktobra ili prvih dana novembra 1944. godine. Za to vreme nisu bili mučeni, maltretirani, izgladnjivani, omalovažavani i vreñani, kao ogromna većina logoraša, niti su terani na prisilan rad. Imali su status "počasnih zatvorenika", privilegovan čak i u odnosu na druge "počasne zatvorenike" smeštene u "Bunkeru", zasebnom delu logora Dahau. Nisu dobili logoraške brojeve, logorašku odeću, nisu bili brijani ni ošišani, imali su redovnu

zdravstvenu zaštitu a iz logora Dahau otpušteni već u novembru 1944. godine, na predlog Hermana Nojbahera, uz saglasnost Joahima fon Ribentropa i rukovodstva Gestapoa. Na ovakvu odluku u značajnoj meri su uticali Dimitrije Ljotić i Milan Nedić, ustanovio je Ilić.

– Posle toga su smešteni u jedan hotel u Šlirzeu, mestu na istoimenom jezeru, sedamdesetak kilometara udaljenom od Minhena. U tom hotelu su imali tretman počasnih gostiju, uz puni komfor i zdravstvenu negu. Zatim su, krajem januara 1945. godine, prebačeni u Beč (opet u jedan hotel), posle čega su prihvatili saradnju s nacistima u ujedinjavanju preostalih srpskih antikomunističkih i kvislinško-kolaborantskih snaga u Srbiji i van nje – navodi naš sagovornik.

Poslednje dane aprila i prve dana maja 1945. godine proveli su u hotelu "Grand" u austrijskom gradu Kicbilu, osloboñeni internacije, ali još pod nacističkom kontrolom.

– Iz te i takve situacije oslobodile su ih američke trupe 8. maja, ostavljajući im mogućnost da se opredele za povratak u domovinu ili za odlazak u političku emigraciju. Posle godinu i po dana patrijarh Gavrilo se vratio u Beograd i stao na čelo SPC, dok se episkop Nikolaj odlučio za emigrantsku sudbinu, dočekavši kraj života u SAD, 1956. godine, kaže Predrag Ilić.

Zahvaljujući dugogodišnjim istraživanjima ovog autora, čitaoci našeg lista će od sutra, na stranicama feljtona, saznati mnoge nepoznate činjenice, kojima se konačno osvetljava ovo važno pitanje iz naše prošlosti. Slobodan Kljakić objavljeno: 26.07.2006.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/t2339.lt.html

Predrag Ilić

Još jednom o insinuacijama Velibora Džomića i drugim primedbama na moju knjigu

Pokušavajući da rezimiram sve ono što je rečeno u drugom krugu ove rasprave, ja moram da poñem od onoga što je i kako je govorio gospodin Džomić i da se, na žalost, najvećim delom na tome i zadržim.

Magistar Džomić mi je, naime, uz ostalo, zamerio i to što nisam odgovorio na sve njegove kritičke primedbe i primedbe drugih autora iz redova SPC. Prvo što mi je u vezi sa tom primedbom upalo u oči jeste ono: «naše kritike» i izostanak polemisanja «sa nama». Iako je u nekoliko navrata tvrdio da nema nikakvog orkestriranog napada na mene iz redova SPC, gornje formulacije, ipak, upućuju na suprotan zaključak. Očigledno je da on sebe vidi kao deo jedne grupe učesnika ove rasprave, grupe koja odlučno i

hrabro brani ne samo SPC, nego i istorijsku istinu, od mene i nekih drugih učesnika ove rasprave, koji, po njemu, pripadaju drugoj grupi. Ne ulazeći u raspravu o tome kuda ovakvo gledanje na učesnike ovog skupa može da vodi, iznosim još samo utisak da g. Džomić govori tako kao da sebe smatra liderom, odn. glasnogovornikom grupe kojoj pripada. A upravo mi je on teško zamerio št ga doživljavam kao zvaničnog predstavnika SPC, što ja nisam učinio.

Drugo. Ono što je on danas izgovorio o meni i mojoj knjizi, a pogotovu ono što je ranije objavio u «Svetigori», «Dverima srpskim» i na još dva mesta, to ja ne doživljavam kao pravu i ozbiljnu kritiku, već kao grub i necivilizovan napad, garniran masom neistina, kleveta i insinuacija. na moj račun. Iako sam dugo bio u dilemi da li uopšte treba odgovarati na takvu «kritiku», ja sam, ipak, pokušao da to učinim u prvom delu svog izlaganja. Nevolja je, meñutim, u tome što se na takve primedbe, odn. optužbe i diskvalifikacije ne može odogovoriti samo sa «da» ili «ne», niti sa samo dve-tri rečenice, pa sam odgovarao samo na one najgrublje i za ovu raspravu najvažnije. Tako ću, s obzirom na ograničeno vreme, i sada morati da uradim, ostajući dužan odgovora i na neke prave kritičke primedbe i pitanja nekih drugih učesnika u ovoj raspravi.

Ja sam se, recimo, ponadao da više neću trošiti vreme oko njegove krajnje proizvoljne i apsolutno neistinite tvrdnje o nekakvoj vezi izmeñu moje knjige i knjige Ljubice Štefan iz 1996, jer sam u vezi sa tim dao pun i jasan odgovor. Gospodin Džomić, meñutim, ne misli tako. Kao da mu je malo ono što je o tome ranije napisao i što je ovde izgovorio u svom prvom izlaganju, on ponovo insistira na tvrdnji da je moja knjiga plagijat one koju je napisala Lj. Štefan. On, doduše, danas nije ponovio sve one klevete i teške uvrede na moj račun, koje je objavio u navedenim glasilima, ali je ostao pri svojoj osnovnoj tvrdnji, odnosno insinuaciji. Ne verujući mi da sam knjigu Štefanove prvi put video pri samom završetku svoje knjige, on me potseća na činjenicu da je ona bila objavljena (u vidu feljtona i pod pseudonimom) još 1989, u katoličkom «Glasu koncila». Kako je siguran da sam ja morao da pročitam taj feljton i da, još od tada, znam stavove Lj. Štefan o zatočeništvu episkopa Nikolaja u Dahauu, on skoro trijumfalno tvrdi da «ne stoji» moja «priča» o tome, te da je moj navodni plagijat nesporan.

Iako mi je već muka od činjenice da je mr Džomić danas bar 20 puta pomenuo Štefanovu i navodnu vezu izmeñu njene i moje knjige, ja, eto, moram još jednom da se pozabavim time.

Najpre o tome da li sam ja, zaista, morao da imam u rukama feljton iz «Glasa koncila» koji pominje mr Džomić. Vredi li, uopšte, bilo šta govoriti čoveku koji tako kategorički izjavljuje da «niko ne može» da ga «ubedi da do Ilića i tadašnjeg SDB-a nije dolazio «Glas koncila»? Od tog, naizgled, beskorisnog napora ja, ipak, ne odustajem, zbog toga što mi je stalo da svi učesnici ove rasprave, kao i njeni budući čitaoci, znaju punu i pravu istinu i o ovoj Džomićevoj tvrdnji.

Pokušavajući da održi i «pojača» svoju «argumentaciju» o mom navodnom plagijatorstvu, mr Džomić se povremeno ponaša kao da je on radio u SDB-u i kao da bolje zna moju tadašnju radnu i naučno-istraživačku situaciju od mene samog. Zbog tako

neinteligentnog i samouverenog pristupa, on pravi neke netačne pretpostavke, na osnovu kojih, opet, izvodi olake i potpuno pogrešne zaključke, odn. optužbe na moj račun i račun moje knjige.

Prva netačna pretpostavka je da su «svi crkveni časopisi i sve crkvene knjige svih crkava i verskih zajednica u to vreme...stizali u tajnu komunističku policiju...». U to vreme – a treba li podsećati da je ono neposredno prethodilo razbijanju socijalističke Jugoslavije – već je odavno bila napuštena tako totalitarna i revnosna kontrola verske štampe i verske izdavačke produkcije. Pojedine ustanove SDB su se, doduše, pretplaćivale na tu štampu, ali ne na svu, već samo na onu najznačajniju, posvećujući joj sve manju i manju pažnju u odnosu na neka ranija vremena.

Kada je u pitanju moj pristup verskoj štampi u to vreme, situacija je bila sledeća. Ja sam tada, već godinama bio u Školskom centru SDB SSUP-a, na poslovima koji nisu imali direktne veze sa praćenjem odnosa izmeñu države i verskih zajednica. Budući da me je ta problematika i dalje interesovala, pre svega u naučno-istraživačkom smislu, ja sam molio rukovodstvo moje ustanove da se pretplati bar na dva-tri najpoznatija verska glasila u SFRJ i da mi tako omogući njihovo praćenje. Ta mi molba nije bila uslišena, zbog navodnog nedostatka finansijskih sredstava za te svrhe. Zbog toga sam se ja snalazio kako sam znao i umeo. Kada mi je finansijska situacija to dozvoljavala, kupovao sam tu štampu, a kad nije, nisam. Povremeno sam je i pozajmljivao iz nekadašnje Republičke verske komisije, čiji sam bio član, ali mi se, na moju veliku žalost, dešavalo da mnoge brojeve propustim. Tako je i moglo da se desi da propustim ne samo pomenuti feljton, nego i mnoge druge za mene važne tekstove i informacije.

Ali, čak da sam tada i pročitao taj feljton, to ne bi ništa promenilo u meritumu ovog pitanja, jer su decenijama pre Štefanove o «Počasnom bunkeru» i «počasnom tretmanu» patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u Dahauu pisali mnogi domaći i strani autori. Da je mr Džomić iole pošten i objektivan, on ne bi smeo da previdi činjenicu da sam u svojoj knjizi citirao tekst dahauskog logoraša Branka ðorñevića o tome, još iz 1945, a zatim i tekstove Bedžiha Hofmana, iz 1946, Jana Domagale, iz 1957, Rudolfa Šnabela, iz 1966, ðoke Slijepčevića iz 1966. i 1981. i Živana Bezića iz 1976. Zašto me, pitao sam to već, mr Džomić nije optužio da sam plagirao nekog od tih autora, nego baš Štefanovu iz 1989, odnosno 1996.? «Priča», kako on kaže, o «počasnom zatvoreništvu» dvojice velikodostojnika SPC u Dahauu nije «izum» ni Štefanove, ni moj, već prosto konstatovanje jedne činjenice iz njihovog zatočeništva, koju je utvrdilo mnoštvo pomenutih autora i pre nje i pre mene. Ja sam to citirao, na uobičajeni način i komentarisao na svoj način. Ali se nisam zadržao samo na tome. Ja sam pronašao i javnosti predočio i neke izuzetno važne nacističke dokumente, u kojima se, još 1944. govorilo o počasnom tretmanu velikodostojnika SPC u Dahauu. Je li moguće da se mr Džomić ne seća tog mog doprinosa utvrñivanju prave istine, koga, inače, nema ni kod Štefanove, niti kod bilo kog od pomenutih autora? Pošto sam uveren u negativan odgovor na ovo pitanje, ja mislim da on dovoljno govori o njegovoj neobjektivnosti i nedobronamernosti.

Gospodin Džomić nema odgovora ni na pitanje kako sam ja to mogao da napišem knjigu od skoro 300 stranica na osnovu jednog dela bilo čije tuñe knjige od svega 5-6 stranica. Kao ni na pitanje zašto bih se brukao da prepisujem nešto što i sam smatram nenaučnom i tendencioznom literaturom, kada iza sebe imam godine napornog naučno-istraživačkog rada i arhivsku dokumentaciju kakvu Štefanova nikada nije imala. Njegove «priče» o pozajmljivanju osnovnih teza, terminologije i metoda rada i zaključivanja Štefanove samo su logičan nastavak već pomenute i opovrgnute osnovne teze o mom navodnom plagijatorstvu. Ja sam, inače, ustanovio ne jednu, već mnoge bitne razlike izmeñu te dve knjige, ali bih voleo kada bi svi oni koje interesuje moja knjiga i njena tema, uzeli tu knjigu u ruke i sami je uporedili sa onom koju je napisala Štefanova. Jer, moje je duboko uverenje da su se i mr Džomić i njegovi istomišljenici ovako obrušili na mene i moju knjigu, pre svega iz straha da bi se i njihovi vernici mogli odlučiti da je pročitaju i da, sami, donose sud o njenoj pravoj vrednosti.

Iako sam u prvom delu svog izlaganja odgovorio na klevetu o nekakvoj mojoj vezi sa navodnim nestankom dosijea episkopa Nikolaja iz UDB-e, odn. BIA-e, mr Džomić insistira i dalje na njoj. Ja, meñutim, smatram da ona ne zaslužuje ni jednu reč više. Kao ni njegova ponovljena nagañanja o mom radnom statusu i zvanju. Umesto da konkretno ukaže na eventualne greške i propuste u mojoj knjizi, on, uz gornje insinuacije, uporno priča o mojoj navodnoj nedobronamernosti, nestručnosti, nenaučnom, necrkvenom i anticrkvenom pristupu Srpskoj crkvi, o veštom služenju ljotićevskom literaturom, o zadržavanju na «poluvekovnim komunističkim, ljotićevskim i ustaškim neistinama» o odnosu episkopa Nikolaja i Dimitrija Ljotića. Posebno mi zamera što, navodno, »guram svetog Nikolaja u ideološko i političko naručje D. Ljotića» i što prećutkujem njegovu (Džomićevu) «obimnu polemiku sa ljotićevcima», kao da sam ja pisao studiju o odnosima izmeñu pomenutih ličnosti, a ne o zatočeništvu episkopa Nikolaja i patrijarha Gavrila u Dahauu.

Nastavljajući tim naopakim putem, mr Džomić se jako potrudio da me prikaže kao autora koji ne poznaje crkvu o kojoj piše, preporučujući mi, naizgled dobronamerno, da se bavim nekom drugom temom i drugom institucijom. Odbijajući ovaj savet, kao ograničavanje svoje slobode naučnog stvaralaštva, pitam se zašto je njemu toliko stalo da me prikaže u gornjem svetlu, kada se ja, koliko se sećam, nigde nisam ni hvalio nekim svojim posebnim poznavanjem SPC? I, kad za obradu osnovne teme moje knjige i nije potrebno neko specijalno poznavanje te crkve? Ali, kad smo već kod ovog pitanja, ja ne mislim da je neka velika greška to što sam jednom upotrebio izraz «funkcioneri» za označavanje episkopa SPC, kada sam u 99% ostalih slučajeva koristio izraze «velikodostojnici» i «čelnici»? (Taj se izraz nikako ne može dovesti u istu ravan sa izrazom «sveštenici islamske crkve», kako tvrdi gosp. Aleksić.) Ne mislim da su sporni ni izrazi «rukovodstvo SPC», «portabl-oltar» i sl.? A ako je uopšte važno kako sam upoznavao SPC, onda bi mr Džomić morao da zna da to nisam činio samo kroz svoj profesionalni angažman, već i kroz angažman u radu nekadašnje Republičke i (beo)gradske komisije za odnose sa verskim zajednicama, a najviše kroz proučavanje dela Nikodima Milaša, Nikolaja Velimirovića, Justina Popovića, ðoke Slijepčevića, Dušana Kašića i mnogih drugih autora iz SPC, kao i kroz čitanje «Glasnika SPC»,

«Bogoslovlja», «Pravoslavlja» i nekih drugih časopisa i listova SPC. Ako je to bio pogrešan put, baš bih voleo da čujem za neki ispravniji i bolji.

Zbog bavljenja gore navedenim diskvalifikacijama i insinuacijama, meni je preostalo vrlo malo vremena za komentarisanje onih primedbi mr Džomića koje bar liče na pravu kritiku. Telegrafski rečeno, nije tačno da sam zatočeništvo dvojice velikodostojnika SPC u Dahauu postavio «kao centralno pitanje SPC od 1941. do danas». Naprotiv. Već na prvoj stranici svoje knjige označio sam ga samo kao «segment» njihove biografije i sudbine SPC u Drugom svetskom ratu. Nije tačno da sam «Memoare» patrijarha Gavrila tretirao kao svoj ključni «crkveno-istorijski izvor», jer sam ih u nekoliko navrata žestoko kritikovao. Nije tačno da sam namerno preskočio golgotu SPC za vreme tog rata. Drugi deo moje knjige počinje baš sa podacima o toj golgoti. Tačno je da nisam pisao o stradanju SPC u komunističkoj Jugoslaviji, ali to nisam «preskočio». To pitanje, jednostavno, nema nikakve veze sa zatočeništvom sveštenika SPC u jednom nacističkom logoru, pa i nije bilo u mom istraživačkom vidokrugu. To što nisam «ni privirio u arhiv SPC» nije moj propust, već hendikep za koji ne snosimo krivicu ni ja ni moji uvaženi recenzenti. Ja sam pokušao da ostvarim uvid i u taj arhiv, ali mi odgovorni iz njega to nisu dozvolili. A to kako sam nadoknadio taj hendikep nisu nikakvi novi metodi istraživanja, već stari i često korišćeni u istoriografiji – metod intervjua i analize sadržaja.

Primedbu o svojoj velikoj zastupljenosti u medijima posle objavljivanja knjige ne bih ni komentarisao da i u vezi sa njom mr Džomić nije izrekao nekoliko neistina i ružnih aluzija. Prvo. Ja se zaista ne sećam da sam bilo gde i bilo kada izjavio da je moja knjiga «najoriginalnija», «najbolja» i sl. Drugo. Ja prvi put sada čujem da me neko prikazuje kao nekakvog mučenika, i to većeg od pomenutih velikodostojnika SPC zajedno. Lično se ne osećam kao mučenik, već samo kao čovek koji je grubo i neosnovano napadnut zbog svog naučno-istraživačkog rada i objavljene istine o jednom interesantnom i osetljivom pitanju. Treće. Ako je i tačno da sam ja sam izazvao «reakcije i kritičke osvrte» na svoju knjigu, ja nemam ništa protiv kritike. Ali one prave. Naučne i stručne. Njoj se radujem i zahvaljujem. Protiv sam kleveta i diskvalifikacija koje bi htele da se prikažu kao kritika. Četvrto. Kao što žalim što mi «Pravoslavlje» već godinu dana ne objavljuje odgovor na napad episkopa Atanasija, isto tako mi je žao što «Politika» nije objavila reagovanje mr Džomića na moj feljton i knjigu (ako je to, naravno, tačno). Da sam konsultovan po tom pitanju, ja bih, bezrezervno, podržao objavljivanje tog reagovanja. I peto. Ako, zaista, ne postoji zvanični stav SPC o mojoj knjizi, kako se, onda, može razumeti odluka Svetog arhijerejskog sinoda SPC da se u «Pravoslavlju» objavi ono ružno, denuncijantsko, pismo Vladimira Božovića patrijarhu Pavlu, u kome je izvršen još jedan težak napad i na moju knjigu i na mene lično u štampi SPC (a koje, inače, mr Džomić podržava i brani)?

Na kraju ovog svog odgovora mr Džomiću moram da kažem da mi njegova izjava kako on nema ništa lično protiv mene i da se mi, «u svakom slučaju, ljudski ... možemo poštovati» zvuči sasvim neiskreno i licemerno. Pitam se, naime, kakvo je to poštovanje meñu nama moguće posle svih gore navedenih i mnogih drugih njegovih kleveta i insinuacija? Ako sve to ne smeta mr Džomiću da me stvarno poštuje, meni smeta i ja ne mogu da mu uzvratim sličnom izjavom. Toliko sasvim neosnovanih i ružnih uvreda na

moj račun čine mi se neprimerenim i žalosnim za jednog sveštenika i intelektualca i za dijalog koji smo danas pokušali da vodimo.

Pošto je većina primedbi mr Aleksića identična sa primedbama mr Džomića, ja ću se, ovde, osvrnuti samo na onu koja se tiče kvantiteta moje knjige, tj. na konstataciju da je u njoj «evidentno novo samo nekih dvadesetak stranica». Meni je zaista čudno da jedan istoričar može da kaže da je jedna ovako interesantna i osetljiva tema, ma kako bila uska, mogla da se obradi na samo 20-ak stranica. Na šta bi ličio taj «čisti tekst», pitam se, ako on ne bi sadržavao pregled dosadašnje literature, pune najrazličitijih teza i zaključaka? To, meñutim, nije obično prepričavanje tuñih tekstova i zaključaka, kako tvrdi mr Aleksić, već njihova kritička analiza. Ja sam se trudio da ona bude krajnje ozbiljna, objektivna i konstruktivna. A da je bila neophodna, u to uopšte ne sumnjam ni posle ove rasprave.

Pitam se, dalje, kako bi se ozbiljno moglo pisati o bilo čijem zatočeništvu u jednom nacističkom logoru, ako se, najpre, ne bi, bar ukratko, opisao taj logor i njegova uloga u stradanju stotina hiljada protivnika nacizma iz čitave Evrope? Na kraju, zašto bih izdvajao sudbine običnih sveštenika SPC u Dahauu, kada je i njihovo zatočeništvo, kao i zatočeništvo patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja, bilo integralni deo nacističke politike prema SPC i srpskom narodu, a ostalo je do danas potpuno neobrañeno? Kada, u stvari, bolje razmislim, ova primedba i nije baš mnogo čudna. Njena je prava svrha da dodatno omalovaži moj dugogodišnji naučno-istraživački rad i njegov rezultat, po svaku cenu i svakakvom nazovi-argumentacijom. Koliko takav pristup mojoj ili bilo čijoj knjizi priliči jednom profesoru budućih sveštenika SPC ostavljam poslenicima te crkve da sami prosude.

Vreme koje mi je preostalo pokušaću da iskoristim za komentarisanje primedaba i pitanja koje mi je uputio gosp. Dimitrijević.

Iako je on jedini autor iz SPC koji je priznao neke vrednosti moje knjige, i on je, na žalost, našao za shodno da najpre uputi «niz oštrih reči» na moj lični račun, pa da tek onda govori o knjizi. Pošto je u svom današnjem izlaganju pomenuo samo neke od tih reči, ja se o njima neću definitivno izjašnjavati dok ne pročitam integralni tekst iz knjige koju je pomenuo. Slutim da to nisu jedine, a možda ni najteže, uvrede koje je izrekao na moj račun. Stim u vezi, nije mi, zaista, jasno otkuda ljudima koji naglašavaju svoje hrišćansko opredeljenje tolika potreba za invektivom i sloboda da vreñaju ljude koje ne poznaju lično. Objašnjenja koja je g. Dimitrijević dao u vezi sa tim, u drugom delu svog izlaganja, ne mogu da prihvatim. Ako je neko iz službe u kojoj sam nekada radio učinio bilo kakve zločine, on mora da ima ime i prezime i da bude izveden pred sud. Olako proglašavanje svih ljudi koji su radili u nekadašnjoj UDB-i i SDB-u, ili rade u BIA-i za zločince ili za suodgovorne za bilo kakve zločine nije samo (po)grešno, već i neprihvatljivo i opasno.

Budući da je g. Dimitrijević svoje primedbe na moju knjigu izneo u 13 tačaka, i ja ću pokušati da svoje kratke odgovore formulišem na sličan način:

1). Tačno je da sam ja, u svojoj rekonstrukciji dogañaja o kojima sam pisao, često upotrebljavao izraze tipa «možda je», «po svemu sudeći» i sl. To sam činio uvek kada za svoje pretpostavke nisam imao dovoljno čvrstih dokaza u arhivskoj i drugoj grañi do koje sam došao. Zar g. Dimitrijević misli da je trebalo da donosim kategoričke zaključke i onda kada sam za to imao i onda kada nisam imao osnova? Inače, na pitanje zašto su patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj odvedeni 1944. u Dahau, ja sam u knjizi dao sasvim jasan i nedvosmislen odgovor. 2). I naša i strana istoriografija su iznele na svetlo dana toliko nesumnjivih dokaza o saradnji Draže Mihailovića sa nemačkim okupacionim vlastima, da to, ni za koga objektivnog nije sporno. S druge strane, nije sporno ni to na čijoj su strani bile simpatije dvojice velikodostojnika SPC izmeñu 1941. i 1945, zbog čega je Herman Nojbaher onako uporno radio na njihovom angažovanju u borbi protiv jugoslovenskih i sovjetskih komunista. 3). Šta bi se desilo sa patrijarhom i episkopom Nikolajem da su ih oslobodili crvenoarmejci i titovci nije baš tako veliko pitanje kao što misli g. Dimitrijević. Je li patrijarh Gavrilo bio utamničen, mučen ili ubijen kada se vratio u Jugoslaviju? Možda bi i episkop Nikolaj prošao slično? Nema, inače, nikakve sumnje u to da deportovanje dvojice staraca iz Vojlovice u Dahau nije moglo da bude prijatno za njih, ali ni pouzdanih podataka da bi se ono moglo nazvati «pravim mučenjem». 4). Velikodostojnici SPC su bili u Dahauu, ali vrlo kratko i to u «Počasnom bunkeru», pošteñeni mučenja, gladovanja i klasičnog logoraškog tretmana. U vreme «surove zabrane Titovog režima da se Nikolaj, kao «ratni zločinac» u javnosti uopšte pominje», ja sam objavio tekst kojim sam upozorio tu javnost na netačnost i štetnost takve optužbe (što su registrovali i neki meni ne baš naklonjeni crkveni pisci). 5). Tekst episkopa Nikolaja koji pominje g. Dimitrijević potvrñuje moje nalaze o smeštaju dvojice velikodostojnika u «Počasnom bunkeru» i nije pouzdana osnova za zaključivanje o nekom njihovom teškom stradanju u Dahauu. 6). Oni su posle puštanja iz Dahaua bili još izvesno vreme internirani, ali ne i posle januara 1945. 7). Nema nikakvih pouzdanih osnova za zaključivanje o psihičkom maltretiranju velikodostojnika SPC od strane Gestapoa posle puštanja iz Dahaua. Nojbaherovi kontakti sa njima pre su ličili na pregovore i ubeñivanja, nego na bilo kakvo maltretiranje i pritiske. 8). Nojbaherovi izveštaji iz januara i marta 1945. potvrñuju da su patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj, ipak, pristali da se angažuju na ostvarenju njegovog plana o objedinjavanju preostalih srpskih antikomunističkih snaga u proleće 1945. Oni u Sloveniji nisu blagosiljali samo trupe Draže Mihailovića, već i trupe Dimitrija Ljotića, čiji kvislinški karakter niko ozbiljan ne dovodi u pitanje. 9). Niko do sada nije osporio činjenicu da su velikodostojnici SPC kraj rata u Evropi i krah Trećeg Rajha dočekali u hotelu «Grand», u Kicbilu, zajedno sa Milanom Nedićem i drugim poznatim srpskim i balkanskim saradnicima nacista. 10). O ovome je već bilo reči u okviru 3. tačke. 11). Pomenuti tekst episkopa Nikolaja opisuje samo jedan dogañaj iz njihovog zatočeništva u Dahauu, ostavljajući otvorenim sva važnija pitanja u vezi sa njim. Pisac njegovog formata mogao je, da je hteo, da napiše mnogo informativniji i jasniji tekst o tom zatočeništvu i tako onemogući sve one mistifikacije o kojima sam pisao. 12-14). Ja nisam pisao samo o episkopu Nikolaju, već i o patrijarhu Gavrilu, i to samo o njihovim ratnim sudbinama, sa naglaskom na epizodi iz Dahaua. Za mistifikacije oko te epizode najveću odgovornost snose oni sami i njihovi najbliži saradnici i crkveni istoričari, koji sve do početka 21. veka nisu hteli da objave svedočenja i dokumentaciju koja se čuvala u arhivu Svetog arhijerejskog sinoda o tome (niti da je stave na uvid svetovnim istoričarima). Što se tiče

tvrdnje o najvećoj neistini koju sam, navodno, napisao u svojoj knjizi, lično sam se u više navrata uverio u oportunizam državnih organa za odnose sa verskim zajednicama i u njihov strah od naučnog istraživanja svih osetljivih tema iz te oblasti. To, naravno, ne znači da nije bilo i onih predstavnika komunističkog režima koji su insistirali na etiketama «ratni zločinac» i «profašista» za episkopa Nikolaja, iako za to nije bilo osnova. A da je bio «dražinovac», to niko ne spori i ne smatra blaćenjem.

Kad je u pitanju moja tvrdnja da je «režim zatočeničkog boravka u Vojlovici bio vrlo liberalan», ja ostajem pri njoj, uprkos onolikom Dimitrijevićevom pozivanju na svedočenja jeromonaha (i kasnijeg episkopa) Vasilija. Da je g. Dimitrijević bio malo objektivniji ili, bar, pažljiviji, on je u dnevničkim zabeleškama istog autora iz Vojlovice mogao da pronañe mnoštvo dokaza u prilog mojoj tvrdnji. Ali, to nije bila glavna tema moje knjige, pa je, možda, raspravu oko tog pitanja bolje ostaviti za neku drugu priliku.

Sve u svemu, da nije bilo onih diskvalifikacija u stilu «sluga», «stari cinik» i ko zna još čega što, verovatno, sadrži knjiga g. Dimitrijevića, ja bih mu, u stvari, bio veoma zahvalan na onom što je danas izrekao o mojoj knjizi. I to ne samo na priznanjima o njenoj ozbiljnosti, sistematičnosti i otkriću tajne «Počasnog bunkera», nego i na primedbama i pitanjima koje mi je uputio. Ovako mi ostaje da se nadam da će i on i bar neki drugi moji oponenti pokušati da se oslobode prakse neosnovanog etiketiranja i vreñanja neistomišljenika i da će stvarno podržati praksu voñenja dijaloga i polemika i po ovom i po drugim interesantnim i važnim pitanjima.

Još jedanput hvala svima koji su došli na raspravu o mojoj knjizi, a posebno njenim organizatorima.

http://starisajt.nspm.rs/debate_2007/2008_zecevic2c.htm

BOŽOVIĆ: JOČIĆU, ZAŠTITI VLADIKU!

Generalni inspektor traži da se MUP ogradi od profesora Policijske akademije Predraga Ilića, koji tvrdi da je vladika Nikolaj bio počasni zatvorenik u Dahauu

BEOGRAD - Generalni inspektor policije Vladimir Božović poslao je Njegovoj svetosti partijarhu Pavlu pismo u kome se ogradio od knjige docenta Predraga Ilića "Srpska

pravoslavna crkva i tajna Dahaua", saznaje Kurir. Vladimir Božović nam je potvrdio ovu informaciju, dodajući da je pisao i drugim nadležnim institucijama.

- Tačno je da sam poslao pismo Njegovoj svetosti, kao i Sinodu, i u njemu se ograñujem od sadržaja knjige Predraga Ilića i od reklamiranja i promovisanja iste u glasilu "Policajac". Meñutim, povodom ovog sam pisao premijeru i ministru unutrašnjih poslova - objašnjava Božović.

On dodaje da bi rad Predraga Ilića na Policijskoj akademiji trebalo ozbiljno preispitati. - Taj čovek treba da obrazuje i vaspitava buduće generacije mladih ljudi u Srbiji, a na najgori mogući način piše o najvećim srpskim svetiteljima. To je nedopustivo. Interesantno je da je taj čovek donedavno bio pomoćnik ministra unutrašnjih poslova i bio zadužen za obrazovanje, što je tek skandalozno - tvrdi Božović.

Generalni inspektor poziva Ministra unutrašnjih poslova da se izjasni o tome da li stoji iza ove knjige. - Javno pozivam ministra unutrašnjih poslova da kaže da li on i MUP stoje iza ove knjige. Ukoliko stoje, onda još jednom želim da ponovim da se lično ograñujem od tog štiva - kaže Božović.

Kako smo nezvanično saznali, Policijska akademija se ogradila od knjige Predraga Ilića, a nekoliko njegovih kolega je odbilo da napiše recenziju za nju.

Da podsetimo, Ilić u drugom delu knjige "Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua", s podnaslovom "Mit i istina o zatočeništvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja Velimirovića u Dahauu", iznosi tvrdnje da su oni u Dahauu zadržani samo mesec dana i da su u tom logoru uživali status "počasnih zatvorenika", a zatim početkom novembra 1944. godine prebačeni u jedan hotel na jezeru Šarlize. Ovu knjigu MUP Srbije je u svom zvaničnom glasniku "Policajac" promovisao na čitavoj strani.

(A. M.)

http://arhiva.kurir-info.rs/Arhiva/2006/novembar/06/V-04-06112006.shtml

O knjizi Predraga Ilića „Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua“ Momčilo Zečević

utorak, 15. januar 2008.

Prvo bih želeo da pozdravim ideju redakcije časopisa »Nova srpska politička misao« da organizuje raspravu o ovoj knjizi dr Predraga Ilića, oko koje je u javnosti bilo mnogo suprotstavljenih ocena i neobično mnogo ružnih i za naučni dijalog neprimerenih reči i kvalifikacija. Svedoci smo jedne gotovo orkestrirane kampanje, pre svega iz krugova Srpske pravoslavne crkve i to ne toliko o samoj knjizi, njenom sadržaju i istraživačkim rezultatima, koliko o

stručnim, moralnim, političkim i drugim osobinama i vrednostima, tačnije manama i slabostima autora. U napadu na njega nisu se upotrebljavale reči iz uobičajenog stručnog i naučnog dijaloga,već pretežno ostrašćene diskvalifikacije, koje su zanemarivale stvarne sadržaje napisane knjige, imajući za glavni cilj omalovažavanje i kompromitovanje njenog autora. Uz to mu je onemogućeno da pruži odgovore na kritiku u listovima gde je ona objavljivana, što je bila i ostala elementarna pretpostavka za voñenje ravnopravnog i objektivnog dijaloga.

Vrhunac besprimerne kampanje protiv pisca ove knjige bilo je uplitanje bivšeg glavnog inspektora policije, koji se, umesto da zaštiti svog uglednog nastavnika na Policijskoj akademiji od neargumentovanih napada u javnosti, brutalno obrušio na njegovu ličnost, pa čak i na egzistenciju njegove porodice. U svom privatnom pismu Patrijarhu SPC, koje se odmah našlo na stranicama lista »Pravoslavlje«, inspektor obećava da će zahtevati »da se pod hitno preispita Ilićev status na Policijskoj akademiji! Jer, šta mogu nove generacije naših policajaca da nauče od jednog ovakvog profesora i čoveka?« To je i bila nekakva poenta »kritičke misli« većine Ilićevih oponenata i prava je šteta što ih danas nema na ovoj raspravi, da sučele svoje kritičke »argumente« sa prisutnim autorom, ali i sa onima koji su ozbiljno i argumentovano pisali o dometima istraživačkih rezultata u ovoj knjizi.

U čitavoj dosadašnjoj javnoj polemici pada u oči činjenica da niko nije pominjao recenzente koji su ocenili vrednost ovog Ilićevog rada i preporučili ga za objavljivanje. I to očigledno nije bilo slučajno, jer su i recenzenti odgovorni ako su stali iza nekog rukopisa koji ne sadrži naučne i stručne kvalitete ili ima bilo kakve vannaučne pobude i ciljeve. A ocenjivači su trojica profesionalnih istoričara, redovni profesori univerziteta, specijalisti za period i tematiku o kpjoj se u knjizi govori. Ako izuzmem svoju malenkost, druga dvojica recenzenata su meñu vodećim istoričarima savremene istorije na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Za moju odluku da se prihvatim ocene ovog rukopisa bili su značajni sledeći razlozi: dr Predrag Ilić je doktor nauka sa uglednog Pravnog fakulteta u Beogradu, svojom prethodnom knjigom i drugim radovima dokazan i uvažen naučni poslenik u svojoj oblasti; rukopis koji sam dobio na recenziju sadržao je sve odlike solidnog naučno-istraživačkog rada, korektnog u organizacionom smislu, u primeni kritičkog istoriografskog metodološkog postupka i u istraženosti arhivske grañe, periodike, domaće i strane literature; pored objektivne okolnosti da istorijsku nauku sputavaju slabosti njene relativnosti i personalnosti, pregledajući Ilićev rukopis dobio sam utisak da je u pitanju ozbiljna i činjenički fundirana istraživačka radnja koju, uz manje korekcije i dopune treba štampati, jer definitivno iz naše savremene istoriografije briše jednu nejasnu i iz raznih okolnosti mistifikovanu stranicu o boravku Patrijarha Dožića i vladike Velimirovića u koncentracionom logoru Dahau; za razliku od pomenutih Ilićevih kritičara, ja sam u

rukopisu video i činjenicu da su oba velikodostojnika SPC bili zatvorenici i sužnji nemačkog okupatora, koji je iz svojih interesa i ciljeva prema njima blaže postupao, ali i pored svih nastojanja nije uspeo da ih privoli na neposrednu saradnju, što je, svakako, bila i ostala značajna činjenica u njihovim biografijama. I to je bio jedan od važnih razloga da preporučim ovaj rukopis za objavljivanje, kako bi i šira javnost mogla da sazna pravu istinu, kao i razloge zašto se do nje nije ranije došlo.

Uostalom, da ne bih ponavljao neke činjenice i ocene o ovoj knjizi i nastaloj polemici oko nje, predlažem da se , kako smo se već dogovorili, umesto mog daljeg izlaganja, saopšte a zatim i objave u časopisu integralni sadržaji recenzija. Time će i naša današnja rasprava dobiti na ozbiljnosti, a šira javnost celovitu sliku o njoj.

U zajedničkoj recenziji koju smo sačinili i potpisali prof. dr Ljubodrag Dimić i ja rečeno je sledeće:

»Kolega dr Predrag Ilić dobar je poznavalac istorije verskih zajednica na prostoru jugoslovenske države, posebno sociološko-religijskih i pravno-političkih aspekata njihovog delovanja u 20. veku. Dugogodišnje istraživačko bavljenje tim širokim tematskim krugom pitanja pokazalo je da postojeća istoriografska literatura često ne pruža odgovarajuće stručne odgovore. Poluznanje, stereotipne predstave prošlosti, nedovoljna istraženost brojnih pitanja vezanih za istoriju i delatnost crkve i njenih prelata, izricanje rezolutnih »istina« u koje se ne sme sumnjati i »tvdnji« toliko različitih od znanja koje nikad nije konačno, doprinosili su nastajanju mitova. Deo njih je zatim, kako to obično biva, nekritički prihvatan od dela istoričara i bez provere »ugrañivan« u njihove naučne radove.

»Sumnja bez kraja« preduslov je naučnih istraživanja. Ona podstiče istoričara da se iznova vraća postojećoj literaturi i istorijskim izvorima. Radoznalost uvek traži nova obaveštenja – nove istorijske izvore, nove činjenice, nova tumačenja. Tako se, uz ostalo, i izlazi iz okvira već osvojenog znanja o prošlosti i kreće u istraživačku avanturu. Rukopis o kome pišemo rezultat je jedne takve »avanture«, proistekle iz činjenice da ni šest decenija posle završetka Drugog svetskog rata srpska istoriografija nije ponudila pouzdane odgovore na brojna važna pitanja vezana za zatočeništvo patrijarha Gavrila Dožića i episkopa Nikolaja Velimirovića u koncentracionom logoru Dahau. Podatak da su dva najviša predstavnika Srpske pravoslavne crkve tokom ratne 1944. godine boravila u koncentracionom logoru Dahau u postojećoj literaturi predstavlja »opšte mesto«. Šta je bio razlog deportovanja patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u logor Dahau, ko je doneo takvu odluku, koliko dugo je trajalo njihovo zatočeništvo, u kakvim uslovima su velikodostojnici SPC proživeli logorske dane, da li su bili izloženi torturi, bila su samo neka od pitanja koja istoričari nisu »otvarali«. Utisak da su prelati Srpske crkve podelili sudbinu ostalih logoraša zloglasnog logora sam se nametnuo. Činjenice i tumačenja koje prezentuje rukopis kolege Predraga Ilića umnogome menjaju postojeću istoriografsku sliku tog »isečka« istorije Drugog svetskog rata.

O interesovanjima autora rečito svedoči kompozicioni reljef rukopisa »Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua«. U njemu uz veoma instruktivni predgovor i koncizni

zaključak dominira pet poglavlja posvećenih opštim prilikama pod kojim se sveštenstvo našlo u koncentracionom logoru Dahau, kratkim biografijama sveštenika SPC koji su ratne godine proveli u tom zloglasnom logoru, »ratnim godinama« patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja, utvrñivanju dužine boravka ta dva velikoodostojnika u logoru, tretmanu koji su imali u danima logorovanja.

U prvom poglavlju, naslovljenom »Sveštenici u koncentracionom logoru Dahau« (1-13 str.), autor je uopšteno progovorio o fenomenu koncentracionih logora u Drugom svetskom ratu i ponudio osnovne podatke o logoru Dahau. Koristeći dostupne brojke veoma ubedljivo je prikazao prisutnost sveštenika meñu logorašima (bilo je zatočeno 2.771 sveštenika iz 20 zemalja od kojih oko 100 sa najvišim rangom u crkvenoj hijerarhiji). Dužnu pažnju posvetio je razlozima hapšenja i internisanja sveštenika u Trećem Rajhu. Posebno se osvrnuo na sveštenstvo sa prostora jugoslovenske države prezentujući njihov broj, nacionalni identitet (30 Slovenaca, 5 Hrvata, 13 Srba), utvrñujući pripadnost crkvi (33 rimokatolika, 13 pravoslavaca, 1 evangelist i 1 starokatolik), dužinu boravka i uslove u kojima su proživeli logorske dane.

Drugo poglavlje (»Sveštenici Srpske pravoslavne crkve u logoru Dahau« , 13-30 str.) rekonstruiše biografije sveštenika SPC koji su u godinama 1941-1945 bili zatočenici logora Dahau. Biografije 12 sveštenika svedoče da su u pitanju bili ljudi različitog doba (dve generacije sveštenika), životnog iskustva, sudbine, političkog opredeljenja. Pokušaj da se rekonstruisane biografije sveštenika SPC nañu na jednom mestu svakako treba pohvaliti. Šteta je što autor nije učinio dodatni napor i komparativnim povezivanjem prezentovanih biografija dosegao do »grupnog portreta« zatočenih sveštenika. Mišljenja smo da delovi ovog poglavlja u kojima autor konstatuje »ćutanje« sveštenika o danima koje su proveli u logoru, izriče svoje pretpostavke o razlozima zbog kojih je to činjeno, raspravlja o »Memoarima« patrijarha Gavrila, analizira postojeću literaturu i drugo po svome karakteru više pripada predgovoru koji bi na taj način prerastao u ozbiljnu raspravu o navedenom pitanju.

U trećem poglavlju (»Sudbina patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u Drugom

svetskom ratu do dovoñenja u Dahau «, 30-42 str.) autor rekonstruiše biografije patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja do dovoñenja u manastir Vojlovica. Poseban prostor u tim delovima teksta dat je ratnim dogañajima (1941. i 1942. godina). Celinu za sebe predstavlja vreme konfinacije (od 21. maja 1943. do 14. septembra 1944.) koje su patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj proveli u manastiru Vojlovica kod Pančeva.

Četvrto poglavlje rada (»Koliko je trajalo zatočeništvo patrijarha Gavrila i episkopa

Nikolaja u koncentracionom logoru Dahau «, 42- 98 str.) ima karakter rasprave u kojoj autor, koristeći sve dostupne podatke, poput medijaveliste utvrñuje dužinu boravka dva velikodostojnika SPC u logoru Dahau. Ono do čega kolega Ilić dolazi kao zaključak je da se o tom pitanju nedozvoljeno »licitiralo«. Njegove analize pokazuju da utvrñivanje datuma odlaska patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u Dahau ne prati samo zbrka u datumima (autor identifikuje tri grupe i više podgrupa autora koji licitiraju sa datumima boravka velikodostojnika u logoru) već i terminološka nepreciznost koja doprinosi » zamagljivanju« posmatrane pojave. Posebnu pažnju kolega Ilić je posvetio preciznom

definisanju datuma »polaska«, »ulaska« i »izlaska« iz logora. Opisane su etape transportovanja do Dahaua, razlozi zadržavanja u Budimpešti i Beču kao i sve ono što je, kao istoriografska kontroverza, pratilo napuštanje logora. I u tim delovima teksta kolega Ilić je dosledno nastojao da ponudi brojna postojeća objašnjenja koje nudi literatura i obrazloži argumentaciju koja je njega opredeljivala u zaključivanju. Autor je podrobno analizirao okolnosti i motive koji su nemačku okupacionu vlast i njene pojedine službe (Gestapo) nagnali da patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja deportuju u Dahau kao i one koji su odredili dužinu njihovog boravka u logoru (oktobar 1944). Veoma efektnim smatramo način na koji je autor izvršio hronološku rekonstrukciju vremena omeñenog septembrom 1944 i oktobrom 1944. Deo analiza autor je potkrepio izvorima (najčešće ih preuzima iz literature i objavljenih zbornika grañe) koji svojim sadržajima ubedljivo demantuju pojedine pisce sa kojima polemiše.

Rukopis kolege Ilića zasvoñuje poglavlje »Tretman patrijarha Gavrila i episkopa

Nikolaja u Dahauu« (98-135 ). Autor je temeljno rekonstruisao sve »reči« koje su o boravku u Dahauu izrekli ili napisali patrijarh Gavrilo i Nikolaj. Posebnu pažnju posvetio je analizi literature crkvene provenijencije, gotovo sasvim unisonoj (izuzimajući radove ð. Slijepčevića). Sa podjednakom sistematičnošću analizirana je i istoriografska literatura. U potrebnoj meri autor je koristio izabrane citate koji oslikavaju paletu pogleda sa kojima se čitalac do sada mogao sresti u literaturi. Zaključke poput onih o smeštaju velikodostojnika u tzv. »Bunkeru«, privilegijama koje su u logoru uživali i statusa koji je govorio da oni nisu bili »logoraši u prvom smislu te reči«, autor je nastojao da što ubedljivije obrazloži i dokumentuje.

• Uz sve navedeno, treba naglasiti i sledeću činjenicu. Iako se rukopis dr Ilića bavi pre svega jednom temom vezanom za istoriju Srpske crkve i našu nacionalnu istoriju, u njoj je obrañeno i nekoliko važnih tema meñunarodnopolitičkog i meñunarodnopravnog karaktera. To je bilo neophodno već zbog činjenice da su glavna tema ovog rada dogañaji iz vremena Drugog svetskog rata, koji je, sam po sebi, meñunarodnopolitički i meñunarodnopravni fenomen par ekselans. U tom kontekstu dr Ilić piše i o Šestoaprilskom ratu i o okupaciji i osloboñenju Jugoslavije, kao i o politici nemačkog okupatora prema Srpskoj crkvi, srpskim kvislinškim i kolaboracionističkim strukturama i pokretima, o interniranju civilnog stanovništva itd. Sve su to značajne teme jugoslovensko-nemačkih i srpsko-nemačkih odnosa za vreme Drugog svetskog rata, ali i teme meñunarodnog ratnog i meñunarodnog humanitarnog prava. Budući da mu je to uža stručna oblast, dr Ilić je ove teme obradio na sažet, ali jasan i ubedljiv način.

Smatramo potrebnim da autoru skrenemo pažnju na sledeće:

• Nameće se potreba da se istraživanje ovog tipa, koje na momente ima oblik rasprave, prezentuje kao jasno odreñen teorijski okvir za koji se autor zalaže i koji sledi;

• dobro je što je autor promenio raniji naslov knjige (»Nacisti i Srpska crkva – tajna Dahaua«) u daleko adekvatniji i precizniji i što je zamenio reč »licitiranje« iz nekih podnaslova iz IV poglavlja;

• potrebno je poraditi na strukturi rukopisa koji u ovakvom obliku iskazuje izvesnu neuravnoteženost i neravnomernost. U rukopisu ima na više mesta ponavljanja već saopštenih podataka i ocena, kao npr. na stranicama 105 (citiranje Vasilija Kostića i dr.), str. 100-101, 106-107 (R. Bigović i dr). Potrebno je ponovo razmotriti celishodnost ovakvih ponavljanja, ostaviti samo ona koja su u funkciji novih dokazivanja. Isto tako treba ujednačiti i napomene ispod teksta kao npr. br. 219 dr M Stefanović ili M Stefanović umesto Stefanović dr M. Slično i npr. br. 114, 202 i dr. Kroz čitav rukopis potrebno je rešiti i pitanje titulisanja pojedinih autora, npr: dr R. Radić, doktorka Radić (str. 70), i dr. Sve ove i slične nedoslednosti i nesaglasnosti oko napomena i titulisanja treba usaglasiti prema poznatim stručnim normama;

• potrebno je izbaciti razvrstavanje na grupe i podgrupe brojevima (A, A1, B i sl.) i ostaviti samo opise iskazane rečima. Smatramo, takoñe, da je rukopis pre objavljivanja potrebno lektorisati;

• potrebno je učiniti dodatni napor da pojedini delovi (I, II i III poglavlje) budu urañeni sa više ambicije kako bi bila prekoračena kompilativna ravan istraživanja koja opstaje na nivou već dostupne i šture informacije;

• potrebno je uneti više komparativnosti u pristupu i ne samo uzgredno sagledati sudbine drugih najviših velikodostojnika na prostoru Jugoslavije i Evrope;

• potrebno je napraviti jasnu razliku izmeñu onoga što je istoriografija i onog njenog dela koji možemo smatrati naučnom istoriografijom (»istoričari« i/ili istoričari – u kojoj meri se nešto htelo sakriti a u kojoj meri, baveći se znatno širim temama, autori preuzimaju već postojeće stavove; postoji i mogućnost utvrñivanja ko šta od koga preuzima);

• potrebno je osloboditi se u pisanju svega što može ličiti na »malicioznost« i »omalovažavanje« onih sa kojima se stručno spori, što se može izbeći i doslednim titulisanjem;

• potrebno je osloboditi se svake tendenciznosti u tekstu;

• potrebno je još jednom temeljno pretresti stranu literaturu koja govori o Drugom svetskom ratu i fenomenu logora;

• neophodno je učiniti istraživački napor i dodatno pretresti sadržaje jugoslovenskih, nemačkih, austrijskih i, eventualno, sovjetskih arhiva kao i grañe koje te institucije u kontinuitetu objavljuju (npr. deo dosijea koje je sačinila UDB-a odnedavno se nalaze u Arhivu Srbije i Istorijskom arhivu Beograda; nedavno je u Arhivu VII pronañeno više stotina neregistrovanih fascikli; nedavno je Arhiv SAN-u dobio preko 200 kg grañe čiji se jedan deo tiče radio emisija koje je objavljivao srpski radio iz zarobljeničkih logora u Nemačkoj i Austriji a kasnije i iz SAD; treba uporediti sadržaje objavljenih dokumenata u Zbornicima VII i originala i drugo).

Mišljenja smo da rukopis kolege Ilića ima snagu veće rasprave koja se može objaviti i

kao posebno – samostalno izdanje. Smatramo da osetljivost teme zahteva izvesne dorade. I pored ovih primedbi i sugestija, koje su date isključivo u cilju podizanja kvaliteta naučne i stručne vrednosti ove studije, želimo još jednom istaći da je u pitanju vredan istraživački rezultat koji je i u ovom obliku dao argumentovan dopinos demistifikaciji jedne značajne i zanimljive teme iz naše novije istorije. Autor je svojim istraživanjima, uporednom analizom i kritičkim odnosom prema izvorima i postojećoj literaturi, kao i svojom objektivnom interpretacijom, omogućio čitaocu da i sam doñe do uverenja šta je istina u vrlo složenoj misteriji teme, koja je tako dugo čekala svog istoričara.« (Beograd, 20. 5. 2006.)

Mišljenje koje je o ovoj Ilićevoj knjizi napisao i potpisao prof. dr Milan Ristović u celini glasi:

»Rukopis koji sam imao priliku da pročitam, nastao je kao rezultat pažljivog i obimnog istraživanja svih autoru dostupnih neobjavljenih izvora domaće i strane provenijencije, kao i duge liste različitih tekstova (monografija, kraćih studija, članaka, rasprava, memoarske literature, novinskih članaka), koji se bave ratnom sudbinom najistaknutijih ličnosti Srpske pravoslavne crkve, patrijarha Gavrila (Dožića) i episkopa Nikolaja (Velimirovića), tačnije, onim delom njihovog sužanjstva, provedenog u nemačkom koncentracionom logoru u Dahau.

Kako je Srpska pravoslavna crkva bila stavljena na sam vrh liste srpskih nacionalnih institucija neprijateljskih prema nacionalsocijalističkom okupacionom režimu i osovinskoj okupaciji, ona je na svim jugoslovenskim teritorijama od početka aprila 1941. godine bila izložena brutalnim merama progona, uništavanja hramova, ubijanju i deportaciji sveštenstva i pastve. Nemačke okupacione vlasti u Srbiji smatrale su da SPC predstavlja neposrednu opasnost koju treba neutralisati, uključujući i hapšenje patrijarha Gavrila i najuticajnijeg meñu pripadnicima episkopata vladike Nikolaja Velimirovića.

Njihova ratna sudbina je do sada bila detaljno, u više mahova, istraživana, ali su do danas ostale upadljive kontradiktornosti i nepodudarnosti podataka vezanih za poslednji period njihovog boravka pod nadzorom nemačkih vlasti, od odvoñenja iz Srbije u jesen 1944. godine do kraja Drugog svetskog rata. To je, imajući u vidu i neizbežno uključivanje i ideoloških i političkih razloga, koji su proteklih decenija dodatno komplikovali i »bojili« diskusiju otvorenu oko dahauskog sužanjstva dva najviša velikodotojnika SPC, stvorilo još jednu, po količini nepreciznosti i kontradiktornosti u našoj novijoj istoriji (i istoriografiji) konfuznu situaciju. Na taj način je stanje puno nagañanja, neproverenih tvrdnji, netačnosti, instrumentalizovanja i politizacije pogodovalo da se cela stvar udalji od onoga što se, u ovakvoj situaciji, nametalo kao potrebno za njeno razrešenje: pažljivo, nepristrasno istraživanje, motivisano pre svega potrebom da se utvrdi istorijska istina.

Jedan od mnogih paradoksa, na koji je u svom rukopisu ukazao dr Ilić, jeste da je dosta rano najuravnoteženiji i najpribližniji opis zatočeništva patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja u Dahau dao odličan i pouzdan poznavalac istorije SPC, ðoka Slijepčević, ali je, vremenom na neobjašnjiv način, taj njegov rezultat sve više previñan.

Ukrštajući mišljenja, tvrdnje i rezultate velikog broja autora o prirodi i motivima nemačkih vlasti da donesu odluku o prebacivanju dva srpska crkvena velikodostojnika u Dahau, kao i njihovom položaju u logoru, dužini i uslovima zatočeništva, dr Ilić je kroz rukopis svoje knjige uspeo da razmrsi i uverljivo objasni, oslanjajući se isključivo na proverene podatke iz izvora različitog porekla, složeno klupko upleteno od svega onoga što je on nazvao »dahauskim mitom«.

Ako ovom mozaiku nedostaje nekoliko kamenčića za potpunu sliku, razlog je samo u nepostojanju ili nedostupnosti nekih od dokumenata.

Ovo osetljivo pitanje osvetljeno je na takav način, da – na jednoj strani, uklanja mnoge od postojećih dilema i nejasnoća, dok na drugoj, ne umanjuje ozbiljnost stanja, specifičnost i težinu položaja u kojem su se dva velikodostojnika SPC nalazila tokom Drugog svetskog rata, što je, bez sumnje, ostavilo dubokog traga na njihove živote.

Imajući u vidu sve izloženo, slobodan sam da iznesem mišljenje, da je dr Ilić ovom svojom knjigom uspeo da jasno osvetli ovaj deo ratne biografije patrijarha SPC Gavrila i vladike Nikolaja Velimirovića, ali i da ukaže na neke od motiva koji su uticali da on postane predmet sporova, zamagljivanja i instrumentalizacije.

Autoru je sugerisano da izvrši neke manje intervencije i pojašnjenja u tekstu. Rukopis dr Ilića svakako zaslužuje da bude objavljen.«

Na kraju želim da istaknem da je u objavljenoj knjizi autor uvažio najveći deo recenzentskih primedbi i sugestija, ali je isto tako ostao pri nekim svojim »tvrdim« stavovima i zaključcima, na šta je kao naučni radnik i pisac imao pravo. O izvesnim digresijama i propustima u knjizi, koje su na taj način, uprkos sugestijama recenzenata ostale, može se reći da nisu ugrozile celinu istraživačkog rezultata i da su ostavile razlog za stručni i naučni dijalog.

http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/o-knjizi-predraga-ilica-srpska-pravoslavna-crkva-i-tajna-dahaua.html?alphabet=l

Slobodan G. Marković

O knjizi Predraga Ilića

Predrag Ilić. Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua. Mit i isina o

zatočeništvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja Velimirovića u Dahauu, Beograd 2006.

Predrag Ilić je napisao knjigu Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua sa jasnim zadatkom da istraži dužinu trajanja zatočeništva patrijarha Gavrila

Dožića i episkopa žičkog Nikolaja Velimirovića u logoru Dahau. Pored toga, autor se pozabavio i zarobljeništvom dvanaest lica iz SPC-a u ovom logoru. U ovom radu najpre ću da navedem vrline ove knjige.

U drugom poglavlju naslovljenom „Sveštenici Srpske pravoslavne crkve u logoru Dahau“ autor izlaže novu i zanimljivu grañu o sudbini jedanaest sveštenika i jednog službenika SPC-a u ovom logoru, zbog čega ovo poglavlje biografski i tematski doprinosi sagledavanju stradanja SPC-a tokom Drugog svetskog rata. U preostala tri poglavlja autor se bavi konfinacijom patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja, kao i vremenom i uslovima njihovog boravka u logoru Dahau. Iako uzgred razmatra odnos nemačkih civilnih i policijskih vlasti u Srbiji od sredine 1944, on je uspeo da pojasni već poznate nesaglasnosti ovih vlasti po mnogim pitanjima uopšte, kao i u slučaju srpskih prelata.

Autor se u celoj knjizi korektno koristio naučnim aparatom, pri čemu je konsultovao relevantnu bibliografiju. Pored toga, on je pribavio recenzije uglednih istoričara, što ovo delo, sa formalne tačke gledišta, čini naučnim radom. Meñutim, postavljaju se četiri dileme.

Prva je koliki je lični doprinos autora glavnim nalazima knjige.

U zaključku autor optužuje za pogrešno iznošenje činjenica o boravku patrijarha Gavrila Dožića i episkopa Nikolaja Velimirovića, političku emigraciju, samog patrijarha i episkopa Nikolaja, srpske svetovne istoričare i komunistički režim u Jugoslaviji. Ispada da je ova heterogena grupa skrivala i menjala činjenice o njihovom boravku u Dah a uu, a da je autor razotkrio ono što u podnaslovu knjige naziva „mit o zatočeništvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja Velimirovića u Dahauu“. Iako je ova grupa heterogena, autor u prvom redu stavlja na teret odgovornost licima iz SPC-a, i smatra da je ovakav stav bio prisutan u SPC-u u cilju kanonizacije Nikolaja Velimirovića: „On je (mit), inače bio jedan od osnova za nedavno (2003) proglašavanje episkopa Nikolaja za svetitelja Srpske crkve.“ Ne ulazeći u netačnost ovog navoda, potrebno je primetiti da u pravoslavnim crkvama proces kanonizacije ide sasvim drugačije nego u rimokatoličkoj crkvi, gde postoje posebne komisije. Kod pravoslavnih sâm verujući narod proglašava nekoga za svetitelja, a crkva to samo potvrñuje. Pri tome, pre SPC-a, Nikolaja Velimirovića je kanonizovala Ruska pravoslavna zagranična crkva, tako da nije bio potreban nikakav poseban „mit“ da bi se završila kanonizacija.

Kada je u pitanju „mit“ koji je prema autoru svesno širila SPC, problem nastaje kada se analizira autorov doprinos dvema glavnim tezama knjige. Prva je da je zatočeništvo patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u Dahauu trajalo oko 40 dana, a najviše do dva meseca, a druga da su imali poseban tretman u logoru. Izvor za ove teze autor je, paradoksalno, pronašao upravo u publikacijama koje je objavila SPC. Tako je pitanje datuma odlaska u Dahau autor prevashodno razrešio na osnovu knjige Milana D. Jankovića, dugogodišnjeg sekretara Patrijaršije, koji je 2004. objavio opsežno delo Sveti

Nikolaj srpski – od roñenja do kanonizacije (str. 127–129), a isto tako i pitanje premeštanja iz Dahaua (str. 199).

I pitanje posebnog tretmana razrešeno je već u knjizi Mjurijel Hepel koja vrlo precizno navodi: „U stvari, oni nisu prošli kroz najgore užase koncentracionog logora. Bili su zatvoreni odvojeno od ostalih logoraša, u takozvanom ‘počasnom bunkeru', gde im je bilo dopušteno da nose svoju odeću i gde nisu morali da idu na prinudni rad. Ali, njihovo kretanje je bilo ograničeno isključivo na bunker i malo dvorište koje je bilo okruženo visokim zidom.“ (1) Ova knjiga objavljena je na engleskom jeziku 2001. u Birmingemu, a u srpskom prevodu 2003. sa predgovorom i blagoslovom mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija. Ovo nas navodi na pitanje kako se može nazvati „mitom SPC- a “ nešto što je u samim, i to veoma istaknutim publikacijama SPC-a već objavljeno. Zato je deo naziva knjige najblaže rečeno pretenciozan.

Jasno je da su netačni navodi o boravku patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja bili posledica nedovoljne izučenosti ove teme i nepostojanja dovoljne tradicije biografskog žanra u srpskoj istoriografiji, a ne proizvod „mita“, kako to autor ističe. Štaviše, kada se oduzmu navodi iz knjige Milana Jankovića i Mjurijel Hepel, autor je rekao malo toga novog osim što je razradio njihove teze.

Smatram da knjiga Predraga Ilića ima pogrešan i nekorektan podnaslov, koji implicira mnogo veći doprinos autora ovoj temi nego što je to zaista slučaj. Autor jeste uložio veliki trud da sakupi svu grañu o ovom pitanju i rezultat je pregled stavova raznih autora o vremenu i uslovima zatočeništva čelnika SPC-a u Dahauu, ali ne i razotkrivanje onoga što autor neumereno naziva „mitom“, jer su sve relevantne činjenice o njihovom boravku u logoru iznete ranije u publikacijama SPC-a. U tom smislu, autorov doprinos je u tome što je svu raspoloživu grañu okupio na jednom mestu.

Drugo pitanje tiče se ideološke matrice.

Autorova biografija upućuje na to da je trideset godina bio saradnik zloglasne Službe državne bezbednosti Srbije, koja je u opisu posla imala i to da nadzire i prati rad verskih zajednica, da stvara u njima raskole i da ih, po potrebi, proganja. Iskustvo rada u ovoj službi moglo je da utiče na stavove autora u dva pravca – da prihvati odreñene ideološke anticrkvene matrice, ili da se iz osećanja pokajanja odluči da glorifikuje verske zajednice. Drugim rečima, on je mogao da postane kritičar ili apologeta SPC-a. Šta je tačno postao, ostavljamo čitaocima da prosude.

Autor pokazuje ideološku usmerenost posebno u dva slučaja. Kod iznošenja ocena o delu Nikolaja Velimirovića i o pokretu ñenerala Dragoljuba Mihailovića, komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini i ministra vojnog Kraljevine Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata. Na 92. strani autor navodi da je episkop Nikolaj u svojoj delatnosti ispoljavao „naglašeni antikomunizam, antikatolicizam, klerikalizam i uopšte konzervativna politička uverenja. Po tim uverenjima, ali i lično, bio je veoma blizak sa Dimitrijem Ljotićem, osnivačem Jugoslovenskog narodnog pokreta ‘Zbor' i najpoznatijim sledbenikom Hitlera i Musolinija u Srbiji.“

Na ovom mestu autor pravi niz materijalnih grešaka. Prvo, Ljotić nije uopšte bio sledbenik Hitlera, već prevashodno francuske grane fašizma oličene u Šarlu Morasu,

koga je karakterisala velika privrženost hrišćanstvu, tj. rimokatoličkoj veri, što kod Hitlera uopšte nije bio slučaj. Drugi problem je svrstavanje Nikolaja Velimirovića u sledbenika Ljotića. Ovu tvrdnju negira paradoksalno sâm autor, i to već na sledećoj strani, gde ističe da je Velimirović „aktivno učestvovao u svim akcijama rukovodstva Srpske crkve protiv potpisivanja Trojnog pakta“, a da ga neki pisci smatraju „pravim autorom već pomenute poruke tog tela, koju je patrijarh Gavrilo pročitao na radiju 27. marta 1941.“ Konačno, autor govori o tome da su Nemci i pre napada na Jugoslaviju „znali za proenglesku orijentaciju episkopa Nikolaja“. Tako se, po Iliću, ispostavlja da je Velimirović blizak saradnik najpoznatijeg hitlerovca u Srbiji, jedan od najaktivnijih boraca u redovima episkopata SPC- a protiv hitlerizma, kao i podržavalac Engleske. Na ovim stranama najjasnije se vidi tendencioznost i čak površnost kojom autor prilazi ličnosti Nikolaja Velimirovića.

Tendencioznost se uočava i u opisu boravka patrijarha i episkopa u zatvoru u manastiru Vojlovica. Pri tome, autor ne poznaje istorijat evropskih zatvora, i zato se olako upušta u ocene o tome šta je strog zatvor, a šta nije. Sa stanovišta zatvora iz 19. veka, uslovi u Vojlovici mogu se označiti kao veoma strogi. Naime, u 19. veku politički zatvorenici su često imali pravo da napuštaju dvorište zatvora i idu po obližnjim mestima, uz obavezu da se vrate pre zalaska sunca. Takav je bio položaj zatvorenika Srpske slobodoumne stranke u ugarskim zatvorima krajem 19. veka.

Na 102. strani autor opisuje konfinaciju patrijarha i episkopa u manastiru Vojlovica i kaže: „Nikakvo maltretiranje, šikaniranje, fizičko mučenje i slične radnje uobičajene u drugim nacističkim zatvorima i logorima nisu primenjivane prema njima. Nisu prisiljavani na bilo kakav rad. Naprotiv. Imali su toliko slobodnog vremena da većina njih često nije znala šta sa njim da uradi, odnosno kako da bori protiv dosade.“ Ovakav stav, mora se naglasiti, spada u domen neukusa, a na isti način mora da se označi i nedopustivi eufemizam autora u pogledu ocene boravka patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja na str. 259 gde kaže: „Iako su u Dahauu uživali zaista privilegovani položaj, ipak je za njih logorski ambijent morao da bude neprijatan.“ Tako Ilić zatvorske uslove iz Vojlovice svodi na dosadu, a boravak u Dahauu na nešto što je „neprijatno“. Ovakav stav izazvao je razumljiv bes krugova iz SPC-a.

Ilić zamera Velimiroviću što nije nigde pisao podrobnije o boravku u Dahauu i posebnom tretmanu koji je tamo imao ne samo on, već i ostale verske i političke voñe koje su tu bile zatvorene. Autor, meñutim, ne postavlja pitanje kakve bi bile posledice da je Velimirović o tome pisao. Svakako da bi pisanje o posebnom tretmanu samo išlo naruku odbrani nacista posle Drugog svetskog rata i negiranju holokausta jer bi antisemitske organizacije u SAD, koje su bile izuzetno jake i pre i tokom i posle Drugog svetskog rata, upravo mogle da iskoriste takve navode za svoju propagandu relativizovanja holokausta.

U zaključnim razmatranjima autor je svrstao u „kvislinške i kolaboracionističke snage“ Ljotića, Nedića i Dražu Mihailovića (str. 265). Tu se nastavio na matricu komunističke istoriografije prema generalu Mihailoviću koja je gotovo u potpunosti odbačena, počevši od radova Branka Petranovića, pa sve do radova Koste Nikolića i drugih srpskih istoričara mlañe generacije. U ovom smislu, autor piše u ideološkim maticama iz

šezdesetih i sedamdesetih godina, iako se sam uverio koliko su nalazi perjanice ovog pravca Milana Borkovića nepouzdani, često i potpuno netačni.

Konačno, autor uopšte ne pominje komunističke progone SPC-a i crveni teror koji je počeo septembra 1944. godine iako pokriva razdoblje do 8. maja 1945. Zbog toga antikomunistički stavovi Nikolaja Velimirovića nisu stavljeni u istorijski kontekst koji autor, stiče se utisak, namerno izostavlja, čime stradanja crkve svodi samo na progon ustaša i nacista. U odgovoru na drugo pitanje možemo reći da je autor postao kritičar SPC-a i tako nastavio ideološku matricu SDB-a prema crkvi.

Naredni problem tiče se nedovoljnog poznavanja biografija pojedinih ličnosti.

Iz tog razloga autor nije u stanju da stavi njegovu delatnost tokom 1945. u potreban kontekst. Ugled koji je uživao Nikolaj Velimirović u protestantskim crkvama Britanije i SAD bio je takav da nema premca u istoriji SPC-a. Upravo zato su se Nedić, Ljotić i Draža Mihailović otimali za njegovu naklonost. Oni su znali da je Velimirović tokom Prvog svetskog rata svojim govorima mogao da fascinira učenu publiku širom Britanije, a bio je visoko cenjen i u Njujorku. Vladika je uživao ugled kod najviših anglikanskih episkopa. Nije bilo pogodnije ličnosti koja bi mogla da se upotrebi u propagandne svrhe kod saveznika u trenutku kada je za sve tri formacije bilo od ključnog značaja da obezbede pristup saveznicima. Zato su i želeli da prebace episkopa Nikolaja u Švajcarsku. Meñutim, njegovo držanje tokom boravka u Beču, a još i više posle Drugog svetskog rata jasno pokazuju da je on lično bio pristalica pokreta Draže Mihailovića, a ne Dimitrija Ljotića. U tom smislu treba posmatrati činjenicu da su upravo publicisti bliski ljotićevskom pokretu prvi i pokrenuli preispitivanje dužine i uslova boravka Nikolaja Velimirovića i patrijarha Gavrila u Dahauu. Za njih je Velimirović bio ideološki neprihvatljiv kao suviše blizak pokretu generala Mihailovića, a patrijarha Gavrila su sumnjičili da je bio blizak komunistima. To su činjenice koje je autor propustio da istraži i pomene. Svedočanstvo o tome koliki je bio ugled Nikolaja Velimirovića u SAD došlo je odmah po njegovom dolasku u Ameriku kada je proglašen za počasnog doktora Univerziteta Kolumbija, što potvrñuje da su Nedić, Ljotić i Mihailović pravilno ocenili kakve bi koristi mogli da imaju od njega. Iz knjige se, meñutim, stiče utisak da se Nikolaj priklonio njima i njihovim ideologijama.

Poslednje važno pitanje tiče se kritike izvora.

Najduže poglavlje knjige jeste četvrto, naslovljeno „Koliko je trajalo zatočeništvo patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u koncentracionom logoru Dahau“. Ono obuhvata 94 strane, ili približno 36 odsto knjige. Autor nastoji da dokaže da je zatočeništvo trajalo oko 40 dana, najviše dva meseca. To čini tako što najpre dokazuje gde su čelnici SPC-a bili u maju 1945, zatim u martu i aprilu 1945, zatim u januaru 1945, i na kraju u decembru 1944. Ovakav postupak potpuno umara čitaoca i narušava inače jasan Ilićev stil. Celo poglavlje moglo je da se izloži na desetak strana, uz navode Milana Jankovića i pregled drugačijih stavova o ovom pitanju. Izgleda da je autor već odmakao sa pisanjem ovog poglavlja kada je pročitao Jankovićevu knjigu, i onda nije želeo da se odrekne

glavnine svoje knjige. Objavljivanjem Jankovićeve knjige celo poglavlje je izgubilo na prvobitnom značaju, a Ilić očigledno nije bio spreman da se suoči da ovom činjenicom.

Pored toga, Ilić odstupa od kanona kritike izvora, koji se sastoji u tome da se identifikuje prvi izvor odreñenog podatka, i da se zatim rekonstruiše niz svih ostalih sekundarnih izvora, koji slede prvi izvor i koji samim tim što su sekundarni imaju daleko manji značaj. U tom smislu, autor bespotrebno reña izvore bez ikakvog značaja, pri čemu mestimično koristi sekundarne izvore kao primarne.

Ono što je autor želeo da učini i što je učinio u trećem poglavlju, stručno rečeno, jeste ustanovljenje terminus ante quem-a i terminus post quem -a dolaska i odlaska patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja iz koncentracionog logora Dahau. Kao terminus post quem

dolaska episkopa i patrijarha u logor Dahau utvrñen je, na osnovu knjige Milana Jankovića, 14. septembar, kada su bili u Bečkereku, odakle su nastavili put preko Beča do Dahau (Ilić, str. 146), a kao terminus ante quem za njihov dolazak u Dahau utvrñen je 23. septembar na osnovu jednog dokumenta Ministarstva inostranih poslova Nemačke (Ilić, str. 155). Kada je reč o odlasku iz Dahaua, jasno je da su patrijarh i epsikop bili 22. oktobra u Dahauu na osnovu Nojbaherovog pisma, pa je to terminus post quem za odlazak iz Dahaua. Janković pominje kao vreme odlaska novembar bez datuma (Ilić, str. 199). Pošto nije naveden tačan datum, iz toga bi ispadalo da je terminus post quem 1. novembar, a terminus ante quem 30. novembar. Ipak, pravi pouzdani terminus ante quem

za odlazak iz logora Dahau, na osnovu grañe koju je citirao Ilić, jeste Božić, a ne može se pouzdano utvrditi da li katolički ili pravoslavni. Zato se pri utvrñivanju terminus ante

quem - a za odlazak iz Dahaua mora da uzme kasniji datum, tj. 7. januar 1945. Na osnovu Velimirovićevog pisma, on i patrijarh našli su se u Bavarskoj na Božić. Ovo pismo, takoñe, navodi Janković (Ilić, str. 172). Prema tome, deo zatočeništva koji su patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj proveli u logoru Dahau trajao je izmeñu mesec i po dana i tri meseca. Ovo je sažetak Ilićevih nalaza, premda se on upustio i u smelija preciziranja od ovih koje smo naveli. Ovi nalazi mogli su da se izlože na desetak strana, pa čak i na dve–tri strane, da se autor držao propisanih istoriografskih pravila. Ovako se čini da autor uverava samog sebe da je zatočeništvo srpskih prelata trajalo što kraće.

U zaključku se može reći da je u pitanju rad u koji je uložen značajan trud i koji zadovoljava veći deo istoriografskih postulata. Nažalost, veliki trud je delimično bio uzaludan jer autor nije uspeo da se oslobodi ideoloških nanosa i zato što je pokazao nedovoljnu kompetentnost pri načinu utvrñivanja terminus ante i post quem-a, što upravo čini srž knjige. Konačno, preterane ocene kada je u pitanju boravak srpskih prelata u konfinaciji i u logoru Dahau nepotrebno bacaju senku na samu knjigu.

Slobodan G. Marković, Institut za evropske studije i Fakultet političkih nauka, Beograd.

Fusnote:

1. Dr. Mjuriel Hepel, Džordž Bel i nikolaj velimirović, Svetigora, Cetinje, 2003, str. 100.

http://starisajt.nspm.rs/debate_2007/2008_sl_g_markovic1.htm

Predrag Ilić, "Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua",

Mit i istina o zatočeništvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja Velimirovića u Dahauu, izdanje autora, Beograd 2006, str. 294

Odgonetnuta tajna Dahaua

Zatočeništvo patrijarha srpskog Gavrila i vladike Nikolaja Velimirovića za vreme nemačke okupacije najčešće se povezuje s njihovim tobožnjim stradalništvom, "mučeništvom za pravoslavnu veru i otadžbinu" i taj stav, premda bez ikakvog realnog osnova, danas, nažalost, dominira u našoj publicistici i istoriografiji. Štaviše, svaki pokušaj objektivne istorijske nauke da demistifikuje to "mučeništvo" i "stradalništvo" i pokaže stvarnu sliku o njihovom zatočeništvu kako u okupiranoj zemlji (Rakovici, Ljubostinji, Vojlovici) tako i u Nemačkoj u logoru Dahau nailazi na žestoke osude Srpske pravoslavne crkve, odnosno njezinih velikodostojnika, a autori takvih pokušaja bivaju podvrgavani oštrim i nemilosrdnim kritikama i stigmatizovani kao nepatrioti i duhovni izrodi. Nisam siguran da slično neće proći i ova knjiga Predraga Ilića, a ni sam autor, s obzirom da je uložio ogroman naučno-istraživački napor da - tragajući po vrlo oskudnoj ali i izuzetno šarolikoj literaturi o ovom pitanju (memoarska graña, sećanja, uzgredna zapažanja o internaciji dvojice velikodostojnika SPC u delima koja za osnovu imaju sasvim drugu temu, novinski napisi, feljtoni, polemike u emigrantskoj, pre svega u četničkoj i ljotićevskoj štampi na Zapadu i sl.), kao i po državnim i crkvenim arhivima - utvrdi činjenično stanje. A ono se dugo skrivalo unutar Srpske pravoslavne crkve, i osim oveštalih floskula o "nečuvenom martiru" ove dvojice (a naročito kada je o episkopu Nikolaju reč), njihova internacija je bila istinska tabu-tema o kojoj se nije smelo pričati, a nekmoli detaljnije istraživati. Crkvi je odgovarala vešto smišljena i papagajski ponavljana fraza da je vladika Nikolaj mučenik i da je tokom internacije i naročito tokom "zarobljeništva" u logoru Dahau bivao izložen najvećim stradanjima poput ranohrišćanskih svetaca. Zapravo, tokom perioda od nekih četrdesetak godina nakon Drugog svetskog rata u našoj široj javnosti se zatočenje patrijarha Gavrila Dožića i vladike Nikolaja Velimirovića gotovo uopšte nije spominjalo zbog ateističkog karaktera države i odnosa ove dvojice, a naročito vladike Nikolaja prema komunističkom režimu. Naime, dok se patrijarh Gavrilo pokajnički vratio u zemlju 1947. godine, priznao Titov režim i ponovo preuzeo patrijaršijski tron, dotle je Nikolaj otišao u Ameriku i do svoje smrti 1956. bio ogorčen protivnik nove Jugoslavije. Buñenjem velikosrpskog nacionalizma ozvaničenog Miloševićevom instalacijom na vlasti sredinom i krajem osamdesetih, a naročito tokom ratnih devedesetih godina, počeo se prvo u krilu Srpske pravoslavne crkve, a docnije u celom društvu, preko tekstova pojedinih crkvenih velikodostojnika (Amfilohija Radovića, Atanasija Jeftića, Jovana Velimirovića, Artemija Radosavljevića), razvijati mit o svetosti vladike Nikolaja upravo na osnovici njegovog "stradalništva u zloglasnom logoru smrti u Dahauu". Kao što je našoj javnosti poznato, mošti vladike Nikolaja prenete su 1991. uz veliku javnu pompu iz Amerike u njegovo rodno mesto Lelić kraj Valjeva, što je bio prvi korak ka njegovom kanonizovanju. Dvanaest godina docnije (2003), uprkos mnogim kontroverzama vezanim za njegov ne

baš svetački život i rad, pa i prvobitnom protivljenju samog patrijarha Pavla ("postoje neke okolnosti u njegovom životu koje zasad onemogućavaju da bude kanonizovan"), Crkva će ga proglasiti za sveca, po značaju "prvog posle svetog Save". U svim tim tekstovima i panegiricima nije bilo nimalo ozbiljnih pokušaja da se istraže činjenice o datumu odlaska, dužini boravka i tretmanu vladike Nikolaja i patrijarha Gavrila u Dahauu. Štaviše, patrijarh Gavrilo (koji očito nije figurirao kao kandidat za sveca!) u tim tekstovima crkvenih ali i nacionalistički ostrašćenih svetovnih pisaca, gotovo da nije bio uopšte pominjan, a nekmoli glorifikovan. Ako ga je ko i pominjao to je bilo stoga što je bio zatočen zajedno sa Nikolajem, dakle bio je neka vrsta uzgredne pojave, odnosno "kolateralne štete" u procesu hotimične idealizacije ličnosti i dela vladike Nikolaja kao prve stepenice ka izgradnji njegovog kulta i svetačkog oreola. Upravo stoga autori brojnih hvalospeva o Nikolaju nimalo nisu poklonili pažnje tome šta se zaista zbivalo s njim (i sa Gavrilom) u Dahauu, već su ponavljali sopstvena i tuña ponavljanja o njegovom mučeništvu. Ova knjiga, meñutim, prvi put u našoj istoriografiji na ozbiljan i naučno fundiran način obrañuje ovu temu. Naime, komparirajući sve što je kod nas do danas objavljeno, kako u feljtonistici tako i u istorijskoj nauci, uključujući u analizu i strane, pre svih nemačke izvore (a oni su brojni i mnogo pouzdaniji od srpskih), naročito kada je 2002. godine Srpska pravoslavna crkva za javnost otvorila arhivsku grañu o episkopu Nikolaju, autor je mogao da se upozna sa dotad nepoznatim momentima njegove biografije i sa službenom prepiskom koja je voñena izmeñu kvislinške Nedićeve vlade i Svetog sinoda, odnosno skopskog mitropolita Josifa koji je zamenjivao patrijarha Gavrila. Sva ta graña pomogla je autoru da sklopi mozaik zbivanja i da našoj javnosti prezentuje vrlo pouzdanu verziju o vremenu odlaska Nikolaja i Gavrila iz manastira Vojlovica kod Pančeva u Dahau, trajanju logorisanja i njihovom tretmanu u tom logoru. Šta je autor ove izvrsne studije, koja je rezultat neverovatno velikog i savesnog istraživačkog napora, izveo kao zaključak? Patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj nisu bili zatočeni u koncentracionom logoru Dahau tokom cele okupacije Jugoslavije, kako to tendenciozno i neistinito tvrde njihovi biografi i pojedini crkveni pisci. Na osnovu temeljnog pregleda svih relevantnih dokumenata i njihovim meñusobnim kritičkim uporeñivanjem, proizlazi nedvosmislen zaključak da su obojica stigli u Dahau 25. septembra 1944. godine i da su tamo bili najdalje do kraja oktobra, a svakako ne duže od 7. novembra iste godine, što znači da su u konfinaciji proveli jedva nešto više od mesec dana. Ovakva tvrñenja imaju jako uporište u nekoliko nezavisnih dokumenata. Jedan koji ću citirati je zapravo neka vrsta dnevnika ðorña Kolakovića, jednog od Ljotićevih pristalica koji je, studirajući agronomiju, još od 1942. godine živeo u Beču: "Koliko se sećam, oko 10. oktobra 1944. godine, stigao je u Beč general Milan Nedić sa svojom vladom. Prilikom moje prve audijencije kod generala Nedića u hotelu 'Bristol', stavio mi je do znanja da će biti pušteni iz koncentracionog logora Dahau Njegova Svetost Patrijarh Srpski Gavrilo i Episkop Žički dr Nikolaj Velimirović i da ja gledam da ih dočekam i što je najbolje smestim u Beču. Ne sećam se tačno datuma, ali verujem da to bilo negde oko 15-og oktobra 1944. godine kada smo dobili tačan izveštaj o dolasku voza u kome će biti

Albrecht Dürer, Saint Jerome and a Skull, --

Njegova Svetost Patrijarh Gavrilo Dožić i Episkop Žički dr Nikolaj. Na železničku stanicu smo izašli prota Vlastimir Šipka, paroh srpske crkve u Beču, manastirski ñak i bogoslov Mirković koji je bio dirigent našeg crkvenog hora i ja. Na peronu stanice tog hladnog jesenjeg dana, sačekali smo dugu kompoziciju voza koji je stigao u Beč. Već pri kraju... videli smo prvo kamilavku Njegove Svetosti Patrijarha Gavrila i njegovu visoku priliku... za Patrijarhom je išao Vladika Nikolaj. Iza njih se pojavio Jova Saračević..." Da su Gavrilo i Nikolaj izašli iz Dahaua pre kraja oktobra meseca svedoči i jedan tekst novinara i publiciste, inače ljotićevca, Milana Jovanovića Stojimirovića: "... kada sam se oktobra 1944. našao u izbeglištvu u Minhenu, ja sam tu čuo od Srba da su njih dvojica u svešteničkom odeljenju logora Dahau. I pored sve strogosti

režima u tome logoru, ovi Srbi su imali neku tajnu vezu sa ljudima u njemu. Ja sam preko njih poslao Nikolaju jednu kutiju od sto cigareta 'Morava' i pitao ih da li mu treba što od medikamenata, a odmah sam pisao Damjanu Kovačeviću u Beč da mu javim gde se nalaze Patrijarh i dr Nikolaj, moleći da učini sve da se ti ljudi puste i izbave... Nekoliko dana docnije Kovačević mi je javio da su mere za puštanje preduzete... A nepunu nedelju dana iza toga jedna nemačka slikarka, koja nije bila Hitlerovka, došla je k meni i rekla mi da se dva srpska crkvena poglavara (zwei serbische Kirchenfurasten) nalaze u jednome hotelu na jezeru Šlirze u Bavarskoj... Tada mi je bilo jasno da ih Nemci nisu mogli niti hteli da neposredno iz logora otprave u Beč, nego su ih prvo držali u Šlirzeu da se koliko toliko oporave, operu i odmore od dahauskih užasa, pa su im tek onda dali dozvolu da idu u Beč". Kakav je bio stvarni tretman vladike Nikolaja i patrijarha Gavrila u Dahauu? Da li je bilo "užasa", kako retorički veli Stojimirović, za dvojicu crkvenih velikodostojnika u logoru Dahau? Na osnovu svih raspoloživih dokumenata autor ove knjige je dokazao da nije. Naime, obojica su bili smešteni u paviljon sa posebnom namenom za visoke političke i verske ličnosti, tzv. počasni bunker. Nisu bili mučeni, maltretirani i izgladnjivani, omalovažavani i vreñani kao ostali logoraši, niti su morali da idu na prisilan rad. Oni su uživali status "počasnih zatvorenika", privilegovanih ne samo u odnosu na obične

logoraše nego i u odnosu na ostale "počasne" zatvorenike. Nisu morali da nose logorsku odeću, nisu dobijali logoraške brojeve, nisu bili brijani ni šišani, uz svešteničku odeću mogli su da zadrže časovnike i druge lične stvari, dobijali su kvalitetnu hranu iz kuhinje za esesovce, uživali redovnu zdravstvenu zaštitu (ona je u više navrata u samom logoru ukazivana i Gavrilu i Nikolaju!), mogli su da čitaju časopise i knjige, vladika Nikolaj je čak imao vremena i za razmišljanje i pisanje svojih tekstova, mogli su da slobodno šetaju izvan "počasnog bunkera". Održavali su kontakte sa spoljnim svetom preko Srba iz Minhena i od njih dobijali cigarete i druge potrepštine, što im očigledno nije bilo zabranjeno od strane logorskih vlasti. Zašto su ova dvojica srpskih crkvenih velikodostojnika imala takav tretman? Nije nepoznato da je episkop Nikolaj pre rata imao velike simpatije za Hitlera i njegovu nacionalsocijalističku partiju, što je u više javnih nastupa obelodanio. Njemu je nemački poslanik u Beogradu svojevremeno uručio jedno od visokih nemačkih odlikovanja, Gvozdeni krst, kao znak zahvalnosti nemačke vlade za razvijanje jugoslovensko-nemačkih odnosa i saradnje. Meñutim, Nikolaj će zajedno sa patrijarhom Gavrilom 27. marta 1941. podržati Simovićevu vladu i javno preko radija pohvaliti pučiste što su razvrgli sramni pakt. To im Nemci nisu oprostili i, uprkos ranijim Nikolajevim zaslugama, obojicu konfinirali: patrijarha Gavrila prvo u manastir Rakovica (od 5. maja 1941. godine - uz osmomesečni prekid jer je od novembra 1941. do jula 1942. bio na lečenju u Beogradu - pa do 21. maja 1943), a potom u manastir Vojlovica (od 21. maja 1943. do 14. septembra 1944. kada je upućen u Dahau gde je stigao 25. septembra); episkopa Nikolaja prvo u manastir Ljubostinju (od 12. jula 1941. do 16. decembra 1942), a potom u manastir Vojlovica (od 16. decembra 1942. do 14. septembra 1944. kada je zajedno sa patrijarhom Gavrilom upućen u Dahau gde je stigao 25. septembra). Iako su bili internirani, obojica su imala potpunu slobodu da se kreću u manastirskom krugu, da primaju crkvene velikodostojnike, predstavnike novoformirane Komesarske uprave i docnije Nedićeve vlade, nedeljom su služili liturgiju, molili se i uopšte održavali puni i nesmetani duhovni život. Dozvoljeno im je primanje hrane i pića, pa čak (Nikolaju kao strasnom pušaču!) i cigareta od strane prijatelja i poštovalaca. Odnos okupacionih nemačkih vlasti bio je više nego tolerantan, Gavrila su redovno posećivali i izveštavali ga o crkvenim stvarima mitropolit Josif i ostale vladike, a obojicu su nesmetano posećivali odmah po internaciji šef Komesarske uprave Milan Aćimović, a docnije i predsednik kvislinške srpske vlade Nedić i njegovi "ministri" Olćan, Velmar-Janković, Velibor Jonić, te voña "Zbora" i nemački čovek Dimitrije Ljotić, inače najbliži Nikolajev prijatelj, i drugi. Čak i samo prebacivanje u Dahau nije bilo plod nekakve nemačke želje da se ova dvojica crkvenih velikodostojnika ponize i muče. Naprotiv, tamo su prebačeni kako ne bi pali u ruke Titovim partizanima i boljševičkoj Crvenoj armiji koja je nadirala prema jugoslovenskim granicama. Oni su im bili odlična zaloga za buduće eventualne pregovore sa zapadnim saveznicima. Osloboñeni su krajem oktobra 1944. upravo iz tih razloga i to na predlog nemačkog poslanika za Balkan Hermana Nojbahera i njegovog šefa, ministra spoljnih poslova Rajha, Joakima fon Ribentropa uz punu saglasnost šefova RSHA Hajnriha Himlera, Ernsta Kaltenbrunera i Hajnriha Milera. Na ovakvu odluku svojim neprestanim molbama svakako su uticali i Milan Nedić i Dimitrije Ljotić koji su u svojim usmenim i pismenim zahtevima nemačkoj strani iznosili uverenja da su dvojica duhovnika neophodni kao simboli ujedinjenja kvislinških snaga izbeglih u Sloveniju za

"odlučnu borbu protiv partizana i komunizma" koja je trebalo da počne u proleće naredne, 1945. godine. Ilić ispravno zaključuje da su Nemci sa patrijarhom Gavrilom i vladikom Nikolajem postupali krajnje učtivo i s uvažavanjem jer su im bili potrebni. Posle puštanja iz logora Dahau oni su bili smešteni u jednom hotelu u mestu Šlirze, na istoimenom jezeru, gde su uživali tretman počasnih gostiju sa punim komforom i zdravstvenom negom. Kada su se oporavili, stigli su u Beč 24. januara 1945. gde su ostvarili pune kontakte sa Dimitrijem Ljotićem, Milanom Nedićem, Milanom Aćimovićem, šefom bivše Komesarske uprave koji je u tom trenutku bio izaslanik generala Draže Mihajlovića koji se, pak, nalazio u Bosni i upravo tih dana pismeno molio "Njegovu Ekselenciju Poglavnika" da omogući nesmetan prolaz četničkih jedinica kroz Hrvatsku na putu za Sloveniju, istovremeno izražavajući nadu da će se "u ovom teškom trenutku za sve nas" i "Vaša Ekselencija" priključiti "zajedničkom frontu protiv nadiruće komunističke nemani". Tokom aprila 1945. patrijarh Gavrilo, a naročito vladika Nikolaj isticali su se redovnim obilaskom kvislinških trupa u Sloveniji (blagosiljajući "srpske junake" vršili su "smotru" trupa Srpskog dobrovoljačkog korpusa Dimitrija Ljotića u Postojni, ali i četničkih jedinica popa Momčila ðujića koji je takoñe bio na "slobodnoj teritoriji"). Oni su 31. marta 1945. napustili Beč i ceo april proveli na "slobodnoj teritoriji". Već prvih dana aprila u Feldenu, gde su bili smešteni, posetili su ih Momčilo ðujić, Dimitrije Ljotić, Dobrosav Jevñević, general Miodrag Damjanović, a od Nemaca dr Alojz Šmaus, SS obergrupenfirer Odil Globočnik i grof Černin, sin bivšeg austrougarskog ministra spoljnih poslova. Ljotićevac i istoričar SPC dr ðoko Slijepčević je takoñe bio prisutan i o tim danima kaže: "... Znam i video sam da su oni (Nemci - prim. Z. M.) prema patrijarhu Gavrilu i prema episkopu Nikolaju veoma pažljivi. Obojica su bili smešteni u jednom veoma lepom hotelu... Dimitrije Ljotić se usrdno zalagao da patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj doñu meñu naše jedinice u Sloveniji... Razume se da su nacionalne jedinice rado pozdravile pojavu patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja..." Kako su savezničke trupe sve više napredovale prema austrijskoj granici, a bombardovanja Beča i ostalih nemačkih gradova bivala sve razornija, Nojbaher je, iz bezbednosnih razloga, predložio Berlinu da se dvojica velikodostojnika iz Svetog Petra kraj Gorice prebace prvo u Kicbil, a potom u Švajcarsku. Ovaj plan su podržali Ljotić i predsednik srpske vlade Nedić koji se sa ostacima svoje vlade nalazio u Kicbilu. Dimitrije Ljotić je 23. aprila dobio radio-depešu da hitno otputuje u Sveti Petar kod Gorice da se pozdravi sa patrijarhom Gavrilom i episkopom Nikolajem, pred njihov put u Kicbil. Tom prilikom Ljotić im je poneo "važna dokumenta o stanju u zemlji" koja je trebalo sačuvati u cilju antikomunističke propagande i delovanja kod zapadnih saveznika. Istog popodneva, meñutim, u saobraćajnoj nesreći Ljotić je poginuo, a sutradan, 24. aprila, sahranjen je u Svetom Petru gde su se još uvek nalazili Gavrilo i Nikolaj. Svom najvećem prijatelju Ljotiću episkop Nikolaj je održao opelo i poznati govor u kojem poziva na borbu protiv partizanskih jedinica a u odbranu pravoslavlja i srpstva. Te večeri su obojica, i Gavrilo i Nikolaj, otputovali u Kicbil gde su bili smešteni u hotelu "Grand" gde je već bio smešten Nedić sa svojim ministrima. Ispred hotela ih je dočekao i ljubazno pozdravio Herman Nojbaher i izrazio im saučešće povodom tragične smrti Dimitrija Ljotića. Tom prilikom im je rekao da će vrlo brzo biti prebačeni u Švajcarsku odakle će moći da nastave borbu protiv komunista. Meñutim, 1. maja 1945. godine Nojbaher je posetio patrijarha i episkopa Nikolaja i saopštio im da su "na žalost, putevi

prema Švajcarskoj dovedeni u opasnost od američkih i francuskih trupa te je nemoguće u ovom trenutku napuštati Kicbil". Ali 8. maja 1945. Amerikanci su ušli u Kicbil tako da od puta u Švajcarsku nije bilo ništa. Već pomenuti dr ðoko Slijepčević navodi sledeće: "Američki general je već sutradan posetio generala Nedića, a zatim episkopa Nikolaja. Sa episkopom Nikolajem, koji je znao engleski, otišao je kod patrijarha. I patrijarhu i episkopu Nikolaju ponuñene su dve mogućnosti: da odu u dobrovoljnu emigraciju ili da se vrate u otadžbinu..." Iz Ilićeve knjige jasno proizlazi zaključak da mi do danas nismo imali celovitu i istinitu verziju internacije patrijarha srpskog Gavrila Dožića i episkopa Nikolaja Velimirovića, kako u pogledu dužine njenog trajanja, tako ni u pogledu tretmana koji je prema njima bio primenjen. Nekritičkim pisanjem crkvenih autora prikrivane su osnovne činjenice o toj internaciji, izmišljana su tobožnja mučenja i torture, sve u cilju razvijanja mita o stradalništvu obojice, a naročito Nikolaja, kako bi se lakše prihvatila ideja nekolicine ekstremnijih srpskih episkopa o proglašenju Nikolaja za sveca, što je na kraju i učinjeno. Autor na neki način "okrivljuje" i vancrkvene autore Titove Jugoslavije, dakle istoričare, koji su iz oportunističkih razloga izbegavali da se bave ovom temom upravo iz razloga da se rezultatima temeljnog istraživačkog rada na ovu temu, odnosno otkrivanjem pune istine ne pomute dobri odnosi Titovog režima sa Srpskom pravoslavnom crkvom i osobito patrijarhom Germanom. Zaključak ovog prikazivača, pak, mogao bi glasiti: ovom knjigom naša istoriografija je konačno demistifikovala mitove i poluistine koje su plasirali i koje i dalje plasiraju neki crkveni pisci u vezi s nimalo svetačkim životom episkopa Nikolaja i njegovim "svetačkim stradalništvom". Konačno je odgonetnuta "tajna Dahaua". Zlatoje Martinov http://www.republika.co.rs/392-395/18.html

Protojerej mr Velibor Džomić

O ''metodologiji'' i ''činjenicama'' akademika Momčila Zečevića, recenzenta i branitelja knjige-plagijata Predraga Ilića

Preskromno je i preblago ako kažem da sam zatečen i zapanjen nakon čitanja teksta ''O ''metodologiji'' i ''činjenicama'' nekih kritičara knjige Predraga Ilića'' (diskusija na Okruglom stolu u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka Srbije, 9. juna 2007.g.) , koji je napisao uvaženi akademik Crnogorske akademije nauka i umetnosti (CANU) g. Momčilo Zečević i koji je, zajedno sa tekstovima ostalih učesnika na Okruglom stolu, objavljen na veb sajtu Nove srpske političke misli . I ne samo to. Ozbiljno sam se presabrao i zapitao da li smo se uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević i moja malenkost, kao i još petnaestak naših sagovornika, 9. juna 2007. godine nalazili na istom mestu.

Uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević me je ozbiljno doveo u dilemu da li da verujem svojim ušima i onome što sam 9. juna 2007.g. na Okruglom stolu od njega čuo ili da verujem svojim očima i onome što sam, nepunu godinu kasnije, pročitao, a što je uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević napisao, potpisao i objavio. Na svu sreću, moja dilema je veoma kratko trajala zahvaljujući tome što postoji višesatni nemontirani video zapis sa Okruglog stola, koji su povodom knjige ''Srpska Crkva i tajna Dahaua'' Predraga Ilića organizovali Nova srpska politička misao i Udruženje za političke nauke Srbije 9. juna 2007.g. u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka Srbije u Beogradu.

U svakom slučaju, na početku valja konstatovati da je uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević pogodio samo datum i povod. Na žalost, sve ostalo je promašio i bestragao. No, i to je dovoljno. Da je Zečević kojim slučajem promašio i datum i povodom onda ne bismo ni mogli da polemišemo.

Nakon pregleda video-zapisa sa Okruglog stola i njegovog uporeñivanja sa onim što je uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević napisao da je toga dana i tom prilikom izgovorio - ustanovio sam da je reč o čistom falsifikatu. Jedino što u tome vidim da je dobro odnosi se na činjenicu da uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević nije falsifikovao druge nego sebe i po tome će, na moju veliku žalost, ostati poznat i u naučnoj i u široj javnosti!

Dakle, uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević je falsifikovao jedan dogañaj iz nedavne prošlosti, tj. svoju diskusiju sa Okruglog stola od 9. juna 2007. godine. Uvaženi akademik CANU i doktor istorijskih nauka g. Momčilo Zečević je na taj način u ovom slučaju pokazao ne samo novu nego i sopstvenu ''metodologiju'' prilikom pristupanja odreñenim ''činjenicama'' i dogañajima iz nedavne prošlosti, a Okrugli sto o knjizi-plagijatu Predraga Ilića (na kome su se sreli i svoje stavove izneli neistomišljenici) svakako predstavlja dogañaj iz nedavne prošlosti koji niko, pa ni Zečević, nema pravo da falsifikuje, bestraga i prekomponuje.

Pošto je uvaženi akademik CANU i doktor istorijskih nauka Momčilo Zečević pribegao falsifikatu kao metodu prilikom sopstvenog pristupanja dogañaju iz nedavne prošlosti u kome je učestvovao i o kome, pored validnog i kvalitetnog video zapisa, postoji i petnaestak živih svedoka - njegovih sagovornika onda takav postupak svakog čoveka od logike i zdravog razuma navodi na razmišljanje o tome kako je ovaj uvaženi crnogorski naučnik ''metodološki pristupao'' dogañajima iz dalje prošlosti o kojima je pisao, a u kojima nije učestvovao i o kojima nema ni video zapisa, a ni živih svedoka. Osim loše namere i nedopustivog nenaučnog pristupa u ovom slučaju, ostavljam mogućnost da je seda glava uvaženog akademika CANU Momčila Zečevića razlog ovakvom ''metodološkom pristupu'', ali ga onda ubuduće, ako je to u pitanju, radi njega samog, treba držati podalje od olovke!

Istine radi, čitaoce, a i uvaženog akademika CANU Momčila Zečevića, recenzenta knjige-plagijata i branitelja esdebeovskog plagijatora Predraga Ilića, moram da podsetim na zajednički dogovor organizatora Okruglog stola i svih učesnika. Svaki učesnik na

Okruglom stolu je imao pravo da iznese svoje uvodno izlaganje o temi, a potom i da, kroz učešće u diskusiji, potvrdi ili oponira iznetim stavovima i mišljenjima ostalih učesnika. Svi su, pa i Momčilo Zečević, prihvatili ponuñena pravila i saglasili se njima. Takoñe, svi su prihvatili obavezu da organizatorima Okruglog stola u razumnom roku dostave svoja izlaganja i diskusije u pisanoj formi. Svi učesnici su dobili pravo i mogućnost da u svoje diskusije unesu i nešto za šta, zbog vremenskog ograničenja i većeg broja učesnika, nisu imali priliku da saopšte, ali se podrazumeva da se izrečeno ne može brisati gumicom, a neizrečeno postavljati u nivo izrečenog. Niko, dakle, pa ni crnogorski akademik Momčilo Zečević, od organizatora Okruglog stola nije dobio pravo da falsifikuje i menja sadržaj izrečenog u izlaganju i diskusiji nego samo da izrečeno stilizuje, lektoriše i eventualno dopuni. Objavljeni sadržaji izlaganja i diskusija učesnika Okruglog stola to pokazuju i dokazuju. Postignuti dogovor, koji spada u nivo intelektualnog poštenja i korektnosti, prekršio je uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević i to falsifikovanjem svoje diskusije. Falsifikat se dogodio nakon što je na sajtu Nove srpske političke misli objavljen tekst moje diskusije na Okruglom stolu koja je, inače, krajnje nepovoljna po njega kao recenzenta knjige-plagijata.

Po svemu sudeći, izgleda da je uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević tvrdo verovao da neću objaviti sve ono što sam kao primedbe izneo u svojoj diskusiji na Okruglom stolu kako na račun Predraga Ilića kao tvorca knjige-plagijata tako i na račun Zečevića kao recenzenta knjige-plagijata. To mi je uvaženi i u falsifikatu uhvaćeni akademik CANU Momčilo Zečević, prilikom jednog slučajnog susreta u hodniku Istorijskog instituta u Beogradu, napomenuo u zavijenoj formi. Meñutim, kada je na veb sajtu Nove srpske političke misli video da sam, poštujući dogovor i pravila koja su odredili organizatori Okruglog stola i koja su svi učesnici prihvatili, objavio sve ono što sam saopštio onda, pretpostavljam, uvaženi crnogorski akademik nije verovao da ću uporediti ono što je rekao na Okruglom stolu 9. juna 2007.g. sa onim što je objavio nepunu godinu kasnije. Bojim se da je uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević Okrugli sto na kome smo učestvovali doživeo kao priču radi priče u kojoj ćemo mi mlañi, ''zapanjeni njegovom veličinom'', kao aksiome prihvatiti sve ono što on o nečemu, a u ovom slučaju o navedenoj knjizi-plagijatu, izrekne.

Uz dužno poštovanje Zečevićevih godina, sede glave, zvanja i znanja, ipak ne spadam u one koji će se u ime toga pogañati oko istine i zbog toga prelaziti preko kleveta koje klevetnici iz UDB-e ili SDB-a, uz podršku svojih mentora i recenzenata, izriču na račun moje Crkve i moga naroda.

Akademik Zečević poturanjem falsifikata umesto originala svoje diskusije nije samo grubo postupio prema mojoj malenkosti. Na žalost, na takav način je obmanuo stotine hiljada čitalaca tekstova na veb sajtu Nove srpske političke misli, ali je, bez razloga, potcenio i koeficijenat inteligencije uredništva veb sajta, a, bogme, i svih nas – njegovih sagovornika navedenog dana na navedenom mestu.

S obzirom da su čitaoci i posetioci veb sajta Nove srpske političke misli imali priliku da pročitaju tekst Zečevićeve falsifikovane diskusije, dužan sam da njihovoj čitalačkoj pažnji ovom prilikom, na kraju ovog mog odgovora, u vidu priloga učinim dostupnom i

prepustim tekst originalne, nefalsifikovane diskusije uvaženog akademika CANU Momčila Zečevića.

Iz teksta originalne Zečevićeve diskusije se jasno uočava da on tog dana uopšte nije polemisao sa mojom malenkošću nego sa drugim učesnicima. Još manje mu ide u prilogu veoma uočljiva i lako proverljiva činjenica da je bio prisutan kada sam, pored ostalih, iznosio primedbe i o knjizi-plagijatu i njemu kao recenzentu knjige-plagijata. Meñutim, čitaoci su obmanuti sadržajem objavljenog teksta falsifikovane diskusije kako bi stekli uverenje da je crnogorski akademik Zečević bio jako kuražan, pa je meni kao svešteniku i magistru očitao bukvicu baš onako kako on to ume i kako mu priliči!?!

Nije, zaista, bilo potrebe za ovakvom pucibrukom uvaženog akademika CANU Momčila Zečevića. Red je bio da objavi ono što je rekao onako kako je rekao, a ne bi bilo problema da je u nekom novom tekstu pokušao nemoguće, tj. da popravlja izgubljene položaje pogotovo ako mu je docurela naknadna pamet ili ako su mu pristigla neka nova saznanja.

Postavlja se pitanje: zašto je uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević iz teksta svoje diskusije na Okruglom stolu izbacio ono što je izgovorio, a ubacio ono što nije izgovorio? Verovatno zbog toga što nije zadovoljan izrečenim. Sa onim što je uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević rekao, a bogme ni sa ovim što je predstavio da je rekao, nisu, kako čujem, zadovoljni ni ostali, jer se od jednog profesionalnog istoričara (kako Zečević sam sebe voli da naziva), a uz to i akademika CANU, očekivalo i poštenije, i odgovornije, i stručnije, i bolje, i sistematičnije, i zrelije, i dublje i, naravno, argumentovanije. Momčilo Zečević se, u cilju popravljanja izgubljenih položaja u ovoj raspravi, upustio u izmišljanja i naknadno otvaranje novih pitanja kojih se nije setio tokom rasprave.

Meni, nakon obavezne konstatacije o Zečevićevom falsifikatu sopstvene diskusije, ne preostaje ništa drugo nego da mu odgovorim na ono što u diskusiji na Okruglom stolu nije govorio te što je naknadno smatrao da treba da iznese kao primedbu.

Zečević je na početku teksta falsifikovane diskusije zamenio teze i optužio i mene i još neke sagovornike na sledeći način: ''Mislim da je krajnje deplasirano i nekorektno osporavati pravo trojici profesionalnih istoričara, univerzitetskih profesora, da kao recenzenti imaju svoj stav o Ilićevoj knjizi, svoje uverenje o celishodnosti njenog objavljivanja, ne samo zbog struke kojoj pripadaju, već i zbog naroda kome žele da služe''. Ni moja malenkost, a ni bilo ko od ostalih sagovornika koji su se kritički osvrnuli na pomenutu knjigu-plagijat nijednom jedinom rečju nismo osporavali ni Zečeviću ni preostaloj dvojici recenzenata pravo na stav i mišljenje o knjizi-plagijatu. Iznete su ozbiljne zamerke recenzentima, ali niko im, tom prilikom, nije osporio ni stručnost, ni pravo, ni pobudu, ni interesovanje da budu recenzenti pomenute knjige-plagijata.

Pitanje odgovornosti recenzenata je upravo samokritično pokrenuo uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević i to na početku svog izlaganja (a govorio je prvi). Zečević je konstatovao, valjda da bi bio ubedljiviji, da ''u čitavoj dosadašnjoj javnoj polemici pada u

oči činjenica da niko nije pominjao recenzente koji su ocenili vrednost Ilićevog rada i preporučili ga za objavljivanje. I to očigledno nije bilo slučajno, jer su i recenzenti odgovorni ako su stali iza nekog rukopisa koji ne sadrži naučne i stručne kvalitete ili ima bilo kakve vannaučne pobude i ciljeve''. Ove reči je na Okruglom stolu izgovorio, a potom i na veb sajtu Nove srpske političke misli pod svojim imenom i prezimenom objavio uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević. Kada sam se tokom diskusije samo ukratko osvrnuo na ovu Zečevićevu konstataciju, a pre mene i mr Budimir Aleksić, onda uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević nije reagovao. A kada sam rečeno i objavio onda se uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević našao uvreñen do bola pri čemu bi i meni, a izgleda i drugima rado osporio pravo da imamo i iznosimo svoj stav o knjizi-plagijatu o kojoj smo govorili i čiji smo plagijat i nenaučnost dokazali. Uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević je verovatno smatrao da je za sve nas više nego dovoljno to što on ima svoj stav o toj knjizi te da niko drugi nema pravo, a ni razlog da se o tome izjašnjava. Na žalost, uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević je napred izneto izmislio kako bi na početku krenuo u napad vodeći se onom da je napad najbolja odbrana. Potvrda za ovakvu konstataciju nalazi se na video materijalu sa Okruglom stola koji uvaženom akademiku CANU Momčilu Zečeviću može da osveži pamćenje, ali i koji svakom zainteresovanom čitaocu mogu da pružim na uvid.

Kad promaši prva obično promaši i naredna. Tako je i kod uvaženog akademika CANU Momčila Zečevića. Odmah je mene i mr Budimira Aleksića optužio da ''demagoški i politikantski diskvalifikujemo autora i recenzente knjige o kojoj govorimo'' ocenivši, naravno naknadno, a ne pred nama, ''da zaista nema smisla to da slušamo (misleći na sve učesnike Okruglog stola – prim. V.Dž.). Zečević je kompartijski, jednopartijski, ideološki istoričar i to znaju vrapci na granama i on je sebe u nauci sa svojom podrškom knjizi-plagijatu dovoljno politikantski diskvalifikovao tako da nema potrebe da ni ja, a ni bilo ko drugi tome nešto dodaje niti bi imalo šta više da se dodaje. Iako je sve to tako, na Okruglom stolu ga nisam na bilo koji način ni kao čoveka ni kao istoričara uvredio.

Primedbe koje sam u diskusiji izneo i uputio na račun sve trojice recenzenata i dalje stoje i nema potrebe da ih ponavljam. Znam da te primedbe bole te da ozbiljno narušavaju naučni kredibilitet recenzenata, ali bole i nepravda i bezbroj kleveta koje su zbog te knjige upućene na račun Srpske mučeničke Crkve. O tome Zečević ne razmišlja. U opsednutosti svojom veličinom i zvanjima za Zečevića je važno da ga niko ne dira, a kad se udara i kleveće po Srpskoj Crkvi, pa i sa njegovom naučnom preporukom i recenzijom, i to još od višedecenijskog oficira tajne komunističke policije zaduženog za Crkvu, onda to i nije nikakav problem. Udaralo se toliko decenija, a Zečević je, kao i mnogi slični njemu, ćutao, a da ne kažem i odobravao.

Zečević se u svom falsifikatu pokazao i kao svojevrsni manipulator. Vezujući se za moju rečenicu da ''do pojave ove knjige nikada nisam čuo za Predraga Ilića'', Zečević želi da manipuliše pa, koristeći svoju ideološku i decenijama primenjivanu ''metodologiju'', izvodi sledeći ''zaključak'': ''Ako je tako, onda treba verovati da Ilić kao ''dugogodišnji visoki oficir tajne komunističke policije zadužen za Crkvu'', i kasnije, u demokratskoj vladi DOS-a, 2001.-2004. godine, kao pomoćnik ministra unutrašnjih poslova, i nije bio neki opaki ''udbaš'', jer bi, u protivnom, za njega morao znati''. Odakle bih ja i kako bih ja

mogao da znam za Predraga Ilića kao oficira tajne komunističke policije zaduženog za Crkvu? To sam saznao u isto vreme kada su saznali i drugi čitaoci i to iz uvoda knjige-plagijata. Nema razloga da podvlačim da sam bio iznenañen drskošću jednog udbaša-esdebeovca i pripadnika čitavog korpusa dojučerašnjih gonitelja Crkve da se u ovom tzv. tranzicionom periodu presvlači i pod naučnom obrazinom javlja kako bi, nakon gonjenja, svojim drskim i bezočnim klevetama, a sa Zečevićevom preporukom, prikivao Srpsku Crkvu na stub srama optužujući je za tobožnje ''namerno stvaranje mita o Patrijarhu Gavrilu i Svetome Nikolaju Žičkom''.

Crnogorski akademik Zečević je izgleda zaboravio šta je govorio na Okruglom stolu 9. juna 2007. godine pa kaže da ga ''optužujem da Lakićevu knjigu nije čitao, a recenzirao ju je, te da je tako potpisao dve suprotne tvrdnje koje iznose Lakić i Ilić o boravku Patrijarha Dožića u nemačkom zatočeništvu i u logoru Dahau''. Neverovatno je, ali istinito da Zečević pokušava da meni pripiše sopstvene reči. U diskusiji sam konstatovao i dokumentovao činjenicu da se Zečević pojavljuje kao recenzent dvojici autora koji o Patrijarhu Gavrilu dijametralno suprotno pišu. Zečević mi je, dok sam to izgovarao, upao u reč i pred svima glasno rekao da Lakićevu knjigu nije čitao, a pojavio se kao njen recenzent. Dokaz za ovo nalazi se u izvornom, nefalsifikovanom tekstu Zečevićeve diskusije. I, pošto se izrekao, sada bi da mene prikaže kao onoga koji njega optužuje za nešto što je sam rekao i što ni ja, a ni ostali prisutni nikako i ne bismo mogli da znamo!?!

Uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević se veoma uvredio zbog mojih, a i zbog kritika još nekih sagovornika. Umesto da je pokušao da argumentovano dokaže da nismo u pravu, Zečević je u tekstu falsifikovane diskusije ocenio da ''nema smisla da od crkvenih istoričara sa titulama magistara slušamo demagoške i politikantske kvalifikacije autora i recenzenata knjige o kojoj govorimo''. Osim konstatacije da je Predrag Ilić ''udbaš'', tj. esdebeovac (kako insistira da ga nazivamo) ni jedne jedine ružne reči na tom skupu nije bilo. Jeste bilo žive i temperamentnije diskusije, ali uvreda i neprimerenih reči nije bilo (o tome svedoči i neformalni zaključak skoro svih učesnika Okruglog stola). Pojedini biografski detalji Predraga Ilića koje sam pomenuo ne predstavljaju nikakvu pikanteriju nego pozivanje na ono što je o sebi u pomenutoj knjizi-plagijatu naveo Ilić. To ni u kom slučaju ne može da uputi na zaključak da sam se bavio Ilićem kao ličnošću niti da sam se bavio (pr)ocenjivanjem Ilićeve esdebeovske biografije. Mene Ilić kao ličnost ne interesuje kada govorim i pišem o pomenutoj knjizi-plagijatu već me interesuje profesionalna deformacija ličnosti kao posledica obaveštajne službe koju je Ilić decenijama obavljao u tajnoj komunističkoj policiji, a ta služba je u Srbiji, kao što je svima poznato, uglavnom bila uperena protiv Srpske Crkve, tj. episkopata, sveštenstva, monaštva i vernog naroda Božijeg.

U cilju skretanja pažnje kritike i javnosti na drugu stranu uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević nas je u tekstu falsifikovane diskusije obavestio da je Predrag Ilić autor knjige ''Vatikan i slom Jugoslavije''. Zečević za tu knjigu tvrdi da je ''uspešno odbranjena doktorska disertacija na Pravnom fakultetu u Beogradu''(kao da postoji neuspešno odbranjena doktorska disertacija!?!). Zečević, na žalost, ne samo da nije pročitao tu knjigu nego nije pročitao ni njen predgovor, a ni pregledao njen sadržaj. Da je uvaženi Zečević makar prelistao knjigu ''Vatikan i slom Jugoslavije'' video bi da ona ne

predstavlja Ilićevu disertaciju pošto je naslov Ilićeve disertacije ''Jugoslovensko-vatikanski odnosi od početka Drugog svetskog rata do napada na Jugoslaviju''. Knjiga koju u tekstu falsifikovane diskusije pominje uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević predstavlja Ilićev magistarski i doktorski rad. Zečević u tekstu falsifikovane diskusije za tu knjigu navodi da se ''meñu stručnjacima, po svom značaju, svrstava odmah iza dela Viktora Novaka, Branka Petranovića i Dragoljuba Živojinovića''. Meñutim, Zečević je na Okruglom stolu pred svima saopštio da ''Ilić nije neki poznati istoričar – da nam bude jasno. Uradio je jednu solidnu knjigu. Uradio je nekoliko tih priloga. On je više pedagog nego pisac u tom smislu''. Kada čitalac pročita i ono što predstavlja nefalsifikovani i ono što predstavlja falsifikovani tekst diskusije uvaženog akademika CANU Momčila Zečevića po istom pitanju onda zaista dolazi u dilemu da li, kada i koliko uopšte sme da mu veruje. Bojim se da to uvaženom akademiku CANU kao dobrom poznavaocu Ilićevog spisateljstva još uvek nije jasno te da ni on još uvek ne zna da li, kada i koliko i sam sebi sme da veruje. No, ima i vremena, a biće i prilike da se uvaženi akademik CANU konačno odredi po ovom, a i po nekim drugim pitanjima. Smatram da je bliže istini stav koji je uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević izneo na Okruglom stolu, tj. da Ilić nije neki istoričar i da nije poznat u naučnim krugima, a da nas policijski i politički krugovi ne interesuju. Uostalom, i Zečević se ogradio od Ilićevih istupa u javnosti povodom knjige-plagijata. Slobodno se može konstatovati sledeće: da nije bilo takve neprimerene medijske akcije i kleveta koje je, povodom knjige-plagijata, izneo protiv SPC, Predrag Ilić bi za širu i užu naučnu javnost i dalje ostao anonimus.

Na žalost, uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević nije odgovorio na ozbiljne i argumentovane primedbe koje sam izneo na račun knjige-plagijata. Umesto toga, a nemajući adekvatne argumente, uvaženi crnogorski akademik je u tekstu falsifikovane diskusije pokušao da skrene pažnju tvrdnjom da su ''i mladi skojevci, za koje uvek bio ''četnički sin'', imali više takta i stila kada su ga napadali i gurali nazad''. Uz dužno poštovanje, moram da napomenem da me apsolutno ne interesuje biografija Zečevićevih roditelja. Smatram da je njihovo uvoñenje u kontekst knjige-plagijata i ove rasprave apsolutno neprimereno. Takav pristup ne potiče iz naučne metodologije. U pitanju je neka druga metodologija u koju su se, verovatno sa željom da ostvare neki interes i kritičare navedu na nenaučnu sentimentalnost, upleli i Predrag Ilić i Momčilo Zečević.

S obzirom da je Zečević pomenuo da je navodno decenijama bio napadan kao ''četnički sin'' moram da napomenem da ni onima koji ga decenijama poznaju nije poznato da je negde javno napadan, a posebno ne kao ''četnički sin''. Postavlja se pitanje: zašto bi skojevci napadali Zečevića koji je bio višedecenijski član Saveza komunista Jugoslavije? U toj partiji je bio sve dok se ona nije raspala. Što se tiče odnosa izmeñu četnika i partizana kao pitanja koje je, opet mimo teme Okruglog stola, otvorio uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević, moram da kažem da bi njegova misao o tome bila izuzetno dragocenija da je stao na stranu istorijske istine ako ne ranije, a ono makar pre dvadesetak godina, kada je objavljena knjiga ''Saveznici i jugoslovenska ratna drama'' dr Veselina ðuretića. Niko nije zapazio da se uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević ni tada, a ni kasnije o tome oglasio kao što sada ''hrabro ustaje'' protiv Zakona o izjednačavanju prava četnika i partizana kao pripadnika dva anti-fašistička pokreta, koji je legitimno usvojen u Skupštini Srbije i koji, inače, predstavlja mrtvo slovo na papiru.

Uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević mi kroz tekst falsifikovane diskusije naknadno poručuje ''da bi trebalo da znam da je istraživanja o SPC-u kao mlad magistar započeo pre nego što sam se ja i rodio, da je doktorirao na dominatno crkvenoj tematici – klerikalizmu Katoličke crkve, da je istraživao SPC u dijaspori i da se nije bavio ovom temom zato što mu nisu omogućena istraživanja u arhivu Svetog Sinoda SPC-a''. Primio sam k znanju ova dodatna Zečevićeva obaveštenja, ali i ona iziskuju odreñena pojašnjenja i komentar. Ni iz jednog relevantnog izvora, pa ni iz biografije Momčila Zečevića, koja je dostupna na veb sajtu CANU, nisam mogao da saznam ni jednu informaciju o Zečevićevim navodnim istraživanjima o SPC (a ne o SPC-u, kako pogrešno piše akademik Zečević). Nisam, naravno, o tome mogao ni da pročitam ništa pošto uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević o tome nigde nije ništa ni objavio. Zečević je u tekstu nefalsifikovane diskusije rekao da je 1959.g. u Institutu društvenih nauka napravljen projekat ''Država i SPC'' te da je on bio zadužen za ta istraživanja. Meñutim, u biografiji uvaženog crnogorskog akademika Momčila Zečevića piše da se 1959.g. zaposlio u Institutu za izučavanje radničkog pokreta, a ne u Institutu društvenih nauka. Ako se sve ovo zna onda se može zamisliti koliko su za Srpsku Crkvu tematski bila vezana i kakva su bila istraživanja koja su u vreme najgore brozomore poveravana Institutu za izučavanje radničkog pokreta u kome se uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević zaposlio i započeo neka, do dana današnjeg nedovršena, istraživanja pre nego što sam se ja i rodio!?! Dobro je poznato kakvi su bili i za kakve potrebe su služili razni komunistički instituti (čast retkim izuzecima), pa je sasvim prirodno i razumljivo da nikome od vladika iz tadašnjeg Svetog Sinoda, a ni godinama kasnije nije padalo na pamet da komunističkim istoričarima poverava crkvenu arhivu i ulazi u takvu neveselu priču.

Kao što se vidi u napred citiranom delu teksta falsifikovane diskusije, Zečević tvrdi da se ''dalje nije bavio ovom temom (SPC-om) samo zato što mu nisu omogućena istraživanja u arhivu Svetog Sinoda SPC'' (a ne SPC-a, kako pogrešno piše uvaženi akademik). Meñutim, uvaženi g. Zečević nas je u originalnoj, izvornoj, tj. nefalsifikovanoj diskusiji na Okruglom stolu 9. juna 2007.g. obavestio da ga je od tog projekta tvrdnjom ''da je budala'' zapravo oterao Milutin Morača, narodni heroj, general i funkcioner tzv. Savezne verske komisije. Zečević nam je na Okruglom stolu saopštio da se nakon tako neprijatnog razgovora sa Milutinom Moračom uplašio i da je odustao pošto ga je Morača oterao te da se tom temom nije više bavio. Ne čudim se osionosti Brozovog generala Milutina Morače što je u mladom, poletnom i, doduše, nekuražnom asistentu i budućem akademiku CANU prepoznao budalu. Ali, konstatujem da je rečnik Milutina Morače u slučaju Momčila Zečevića bio neprimeren i smatram da je bilo mudrije da je uvaženi akademik CANU sve ovo ostavio za neku drugu priliku, a što je naknadno optužio Srpsku Crkvu kao instituciju koja je ometala njegov naučni razvoj!?!.

Iz biografije uvaženog akademika Momčila Zečevića, koja je dostupna na veb sajtu CANU, saznao sam da je početkom šezdesetih godina HH veka bio u Americi i Kanadi. Meñutim, u crkvenoj dokumentaciji nije zabeleženo da je vršio bilo kakva istraživanja u tamošnjim crkvenim arhivama. Ne bi bilo teško izvesti takav zaključak sve i da nema dokumentacije o tome. Crkvena arhiva je do 1979.g. bila u posedu Eparhije Američko-Kanadske u Manastiru Svetoga Save u Libertivilu kod Čikaga. Ta eparhija od 1963.

godine, nakon što je Brozov režim prouzrokovao crkveni raskol u Americi, nije bila pod patronatom beogradske Patrijaršije. Sveti Arhijerejski Sabor SPC je tri nove eparhije u Americi i Kanadi (Srednjo-američka, Zapadno-američka i Istočno-američka i kanadska) osnovao 1963. godine, a to znači da one u to vreme i nisu imale nikakvu arhivu osim tekuće dokumentacije. Da ne govorimo o tome da blaženopočivšem Episkopu Američko-Kanadskom Dionisiju (Milivojeviću) kao dokazanom anti-komunisti ni u snu ne bi palo na pamet da arhivu Eparhije Američko-Kanadske ustupa za istraživanje bilo kom komunističkom istoričaru, pa ni Momčilu Zečeviću. I logički je nemoguće da Zečević dobije na uvid crkvenu arhivu u emigraciji, a da je ne dobije u Beogradu.

Ne sporim da je Momčilo Zečević kao mlad magistar možda imao nameru da se bavi odnosom komunističke države i Srpske Pravoslavne Crkve, ali znam da o tome nije objavio nijednu knjigu što jasno govori da on po (ne)objavljenim radovima uopšte nije referentan za oblast istorije SPC. Sve i ako prihvatimo Zečevićevu naknadnu tezu iz teksta falsifikovane diskusije na Okruglom stolu da je zbog navodnog nedostatka arhivske grañe, a ne zbog nerazumevanja Milutina Morače, odustao od istraživanja istorije SPC moram da kažem da uopšte nema potrebe da o tome naknadno informiše mene i čitaoce veb sajta Nove srpske političke misli. Bolje bi bilo da je o tome govorio Predragu Iliću kada mu je doneo rukopis knjige-plagijata na recenziju. Valjda je uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević, poučen svojim bogatim naučnim iskustvom, morao da primeti da Predrag Ilić nije ni privirio u arhiv Svetog Sinoda. I umesto da se zbog tog ozbiljnog metodološkog propusta i nenaučnog pristupa ljutio na Predraga Ilića, uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević se, naknadno i bez ikakvog razloga, ljuti na mene samo zbog toga što sam taj ozbiljni nedostatak uočio, na njega javno ukazao i stavio primedbu recenzentima!?!

Uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević je u tekstu falsifikovane diskusije potvrdio da je komunistički istoričar. U trotomnoj knjizi koju sam poodavno objavio, a koja nosi naslov ''Stradanje Srbske Crkve od komunista'' neoborivo sam dokazao da su Brozovi komunisti za vreme i nakon završetka Drugog svetskog rata, uglavnom bez suda, suñenja i presude, ubili 480 sveštenika i monaha SPC, a da su Pavelićeve ustaše tokom četiri godine trajanja genocidne NDH ubili 219 srpskih sveštenoslužitelja. Žao mi je što uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević nije, makar i u tekstu falsifikovane diskusije, javno osudio zločine koje su, po Brozovom nareñenju, odmah nakon zvaničnog završetka rata nad sveštenoslužiteljima u Sloveniji počinili komunisti. Umesto toga, Zečević je u tekstu falsifikovane diskusije pokušao da relativizuje (da ne kažem i da opravda) te zločine tvrdnjom da ''oni (sveštenici) tamo (u Sloveniji) nisu u rukama držali Sveto Pismo'' nagañajući da li bi ''bolje prošli oni sveštenici SPC iz partizanskih redova da su, kojim slučajem, pobedili četnici, nedićevci i ljotićevci''. Prvo, Zečević ne zna da komunisti u Sloveniji nisu ubili 200 nego oko 90 sveštenika. Odgovorno tvrdim, a i svedočenja preživelih očevidaca idu u prilog tome, da ni 5% tih sveštenika nikada tokom rata nije bilo naoružano. Ali, sve i da su ti sveštenici bili naoružani, zar bi to bio dovoljan razlog da akademik CANU Momčilo Zečević opravda zločin koji je nad njima počinjen nakon zvaničnog završetka Drugog svetskog rata i to bez suda, suñenja, presude i prava na žalbu, a uz prethodno ponižavanje i mučenje do krajnjih granica? Za čuñenje je i to što uvaženi akademik CANU ni u naknadno saopštenom stavu, a, na žalost, ni u srcu nema ni

jedne sastradalne ljudske reči za te nevine žrtve komunizma. Više od 90% sveštenika koje su u Sloveniji u drugoj polovini maja i prvoj polovini juna 1945.g. pobili Brozovi komunisti nisu bili ni četnici, ni nedićevci, ni ljotićevci. Oni su bili sveštenici i nisu bili komunisti. To im je, prema sudu njihovih mučitelja, ubica i dželata, bio jedini, dovoljni i neoprostivi greh na osnovu koga su ''udostojeni'' masovnih, neobeleženih i više od pola veka poganjenih i neopojanih grobnica oko Kamnika, Bistrice, Kočevskog Roga i drugih stratišta! Da ne govorim o tome da komunisti u Sloveniji nisu ubijali samo četnike, nedićevce i ljotićevce nego i nedužni narod koji je iz Crne Gore do Slovenije odstupao putem ''od Vezirovog do Zidanog Mosta''. Da li će uvaženom istoričaru i crnogorskom akademiku Momčilu Zečeviću biti od koristi ako ga podsetim da je svega 2000 nacista od 350 hiljada vojnika zloglasne Lerove grupe armija posle rata osuñeno za ratne zločine, a da su samo 23 od njih osuñeni na smrt streljanjem. Ne treba da naglašavam da su svi pripadnici Hitlerove i Lerove vojske bili naoružani i da su učestvovali u stravičnim zločinima nad nedužnim narodom gde god su došli, a bolje su prošli od naših paćenika i stradalnika nad čijim sudbinama, nakon šezdeset i više godina, u polimici sa mnom seiri ovaj crnogorski akademik!?!

Čitaoci ove polemike imaće priliku da o svemu ovome donesu svoj sud i zaključak. Meñutim, ne mogu da se otmem utisku da je uvaženi akademik CANU Momčilo Zečević majstor ne samo za falsifikate i manipulacije nego i za skretanje teme raspravu na drugu stranu. Na žalost, u sva tri dela je uhvaćen. Na čitaocima je da procene koliko je i kada Zečević privržen istini, a koliko je i kada privržen sebi i svojim interesima u raznim režimima.

Na kraju, moram da zaključim da je potpuno prirodno što su se na istom poslu klevetanja Srpske mučeničke Crkve našli Ilić kao pripadnik tajne komunističke policije i Zečević kao komunistički istoričar. Dok se dosta njihovih ideoloških saboraca danas vešto krije po strankama i nevladinim organizacijama dotle pomenuti dvojac, iako zaogrnut nekim novim odorama, mlañe naraštaje navodi na pitanje: kako je to izgledalo nekada ako oni danas ovako falsifikuju i kleveću Srpsku Crkvu? No, i pored toga, gorostasne ličnosti Patrijarha Gavrila Ispovednika i Svetoga Vladike Nikolaja ostaju takve u istoriji, pamćenju i duši Srpskog naroda i njegove mučeničke Crkve.

http://starisajt.nspm.rs/debate_2007/2008_dzomic2.htm

Nešto o knjizi Predraga Ilića nakon susreta sa njim Аутор: novinar 2.117 пута прочитано Датум: 25.10.2007

piše: Vladimir Dimitrijević Uvodna reč

“Ako nekom spališ kuću i pobiješ mu porodicu, ne možeš biti siguran da u toku večere s njim nećete doći i na tu temu.”

Vudi Alen

Citirajući starog cinika Vudija Alena, počinjem ponovo da pišem o knjizi Predraga Ilića (Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua, izdanje pisca, Beograd 2006). O ovoj knjizi pisao sam u svojoj studiji “Oklevetani svetac / Vladika Nikolaj i srbofobija”, Lio, Gornji Milanovac 2007. U njoj sam, pored primedbi na rezultate Ilićevih istraživanja, upotrebio i niz oštrih reči na račun samog autora, koji je, po sopstvenom priznanju, bio dugogodišnji pripadnik Službe državne bezbednosti (SDB), da bi, dolaskom na vlast DOS-a, izvesno vreme bio pomoćnik ministra policije Dušana Mihajlovića.

Ilića sam nazvao “Titovim ñakom”, “starim cinikom Titovog NKVD-a”, “vernim slugom UDBE”, itd. Ali tada se desio susret u ulici Rige od Fere 4 u Beogradu… Ustvrdio sam, tom prilikom, da bi tu trebalo postaviti spomen-ploču jer su se, prvi put od smrti vladike Nikolaja, na istom mestu našli ljudi sa potpuno suprotnim gledištima o Nikolaju – od krajnjeg osporavanja, preko, uslovno govoreći, neutralnih pozicija, do onih koji ga, kao i otac Justin (Popović), smatraju “najvećim Srbinom posle svetog Save”.

I to je delovalo izvanredno: na jednoj strani sveštenik Velibor Džomić, na drugoj Zlatoje Martinov; na jednoj strani Budimir Aleksić, na drugoj Miodrag Zečević… Da li se o tome moglo i sanjati? Toliko se, u Srbiji umornoj od medijske buke i laži, govorilo o dijalogu i toleranciji i tako je malo bilo pravog dijaloga i istinske trpeljivosti da se već pomislilo da ih više nikad neće ni biti. Zahvalnost za ovaj susret, bez sumnje, treba iskazati gospodi Čedomiru Čupiću, Slobodanu Antoniću i ðorñu Vukadinoviću, koji su pokazali da je moguće razgovarati i sa krajnje suprotstavljenih polazišta.

Posle svega, uzeo sam da ponovo pogledam knjigu Predraga Ilića, podstaknut prvenstveno njegovom izjavom da je zaprepašćen teškim rečima kojima je obasut od pojedinaca iz Srpske crkve. Ilić je prilikom susreta u Rige od Fere istakao da je svom istraživanju pristupio ozbiljno, s poštovanjem prema ličnostima patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja. Takoñe, ukazalo se i na to da se prvi sistematski pozabavio sudbinom srpskih sveštenika u Dahau i da je otkrio tajnu tzv. počasnog bunkera u konclogoru, u kome su bili i srpski velikodostojnici.

Kao hrišćanin, ne želim da vreñam bilo koga, a pogotovu ne čoveka koji kaže da ima dobre namere kad se bavi crkvenom tematikom. Susret sa Ilićem, kada sam njemu i prisutnima rekao nekoliko bitnih stvari koje su mi, godinama, na umu i srcu, olakšao mi je i pisanje ovih redova.

Dakle, nesporno je da je Ilićeva knjiga ozbiljna. Obradio je stradanja srpskih sveštenika u logoru Dahau, podrobno se pozabavivši njihovim sudbinama. Takoñe, delimično je pokazao i odnos nacista prema hrišćanima-antinacistima (recimo, pastoru Martinu Nimeleru), kao i funkconisanje tzv. počasnog bunkera, u koji su hitlerovci smeštali svoje ugledne zatočenike.

Ali, bez obzira na to, moji osnovni stavovi zabeleženi u knjizi Oklevetani svetac ostali su nepromenjeni. A oni su sledeći:

I

Ilićeva rekonstrukcija dogañaja oko odvoñenja patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja u Dahau puna je izraza tipa “možda je”, “po svemu sudeći”, “izgleda”, “mada nema dovoljno podataka, ipak”… Tako Ilić tvrdi da je gestapovac Fajstricer 14. septembra 1944. obavestio mitropolita Josifa i Sinod SPC o tome da su Nemci sproveli Gavrila i Nikolaja u Vinervald kod Beča, gde će ovi imati punu slobodu i moći da primaju lekara. To, po Iliću, nije bila lažna informacija Gestapoa, nego precizna, kao i ranije informacije o njima dvojici davane Sinodu. Pa ipak, Gavrilo i Nikolaj nisu ostali u Vinervaldu, nego su otišli u Dahau. Ilić ovaj momenat tumači: “To što poručnik Fajstricer narednih desetak dana nije mogao da kaže gde se nalaze dvojica velikodostojnika Srpske crkve posledica je banalne činjenice da oni danima nisu stizali do Beča. S druge strane, kad su već stigli u Beč, očigledno je da je nešto iskrslo što je Gestapo pokolebalo u nameri da ih tu zadrži. Šta je to moglo da bude, ne vidi se iz sačuvane nemačke dokumentacije. Najverovatnija pretpostavka u vezi sa tim vezana je za nepostojanje garancija vezanih za njihovu bezbednost u tom gradu, krajem septembra 1944. i ubuduće, s obzirom na teška bombardovanja kojima je Beč u to vreme bio izložen.”

Ako je tako, zašto ih odvode u Dahau kad je i Nemačka neprestano pod bombama? Ako je tako, zašto ih u povratku iz Dahaua opet dovode u Beč? To što Herman Nojbaher nije znao gde su Gavrilo i Nikolaj, ne znači da Fajstricer nije znao gde su oni – jer Nojbaher je bio činovnik Ministarstva spoljnih poslova Nemačke, a Fajstricer oficir Gestapoa, koji je, ne obaveštavajući Ministarstvo spoljnih poslova, obavio prebacivanje srpskih velikodostojnika. Iz Nojbaherovog protesta Ribentropu i Ribentropovih daljih akcija vidi se da je Gestapo bio spreman da preñe preko njihovih opaski i da radi po svome, smatrajući da je to u opštem interesu.

II

Ilić veruje da je ñeneral Mihailović bio saradnik Hitlera u vreme Drugog svetskog rata. Veliki deo njegovih “rekonstrukcija” dogañaja iz ove epohe zasniva se na činjenici da Ilić oseća netrpeljivost prema Gavrilovom i Nikolajevom stavu o jugoslovenskoj vojsci u otadžbini. On pokušava da nas uveri, na jedan posredan način, da su Nojbaher, Draža, Nedić, Ljotić, Gavrilo i Nikolaj u izvesnom smislu bili povezani u borbi protiv NOV i POJ, koje je vodio mudri “maršal” Josip Broz Tito. Istina je, meñutim, vrlo jasna: vrh SPC jeste bio uz Dražu zato što je bio uz kralja Petra II. Ali vrh SPC nije bio uz Hitlera. Predlažući da se patrijarh oslobodi neposredne nemačke straže, da mu se omogući da služi u srpskim hramovima u Austriji, da se ostavi suptilan nadzor ljudi s kojima se viña, kao i da mu se dopusti veza sa episkopatom SPC, Nojbaher kaže da Gavrilo “tek mora da se oporavi od lošeg tretmana poslednjih godina”. (Dakle, Nojbaher je svestan da je nemački tretman prema srpskom prvojerarhu bio loš; nasuprot tome, Mirko ðorñević, Jovan Bajford i Predrag Ilić tvrde da je taj tretman bio dobar, katkad odličan.) Što se Draže tiče, pokušaj Nojbahera da ga uvuče u dalekosežne kombinacije neće uspeti. Draža

će držati vezu s mnogima, ali će ostati veran zapadnim “saveznicima”. Na čijoj su strani bile i Gavrilove i Nikolajeve simpatije i te 1945, kao i 1941. godine, jasno se vidi iz činjenice da su patrijarh srpski i vladika žički poslali pismo Draži Mihailoviću polovinom marta 1945. Draža se nalazio u Bosni. Tom prilikom, dobio je i jednu ikonu Majke Božje na blagoslov od svetog Nikolaja Žičkog. Draža je 18. marta 1945. poslao poruku u kojoj je izrazio želju da srpski arhijereji odu u SAD, gde bi se borili “za našu nacionalnu stvar”. Nikolaj će tim putem i krenuti, čim bude mogao, dok će se Gavrilo vratiti u Srbiju da tamo ponese krst, skupa sa svojim mnogostradalnim narodom.

Patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj su, odmah po izlasku iz Dahaua, pokušali da stupe u vezu sa ñeneralom Mihailovićem i ohrabre ga. Tako je vojvoda Jevñević od Gavrilovog sekretara, dr Mitra Džakovića, primio poruku za Dražu (17. decembra 1944) da će Gavrilo ostati “i u dobru i u zlu” sa ñeneralom, kome čestita nastupajuće Hristove praznike.

U to vreme, Nojbaher je nastojao da patrijarha srpskog i vladiku žičkog angažuje za potrebe Nemačke. U telegramu upućenom januara 1945. ministru Ribentropu, Nojbaher kaže: “Za nas je od prevashodne važnosti da srpskog patrijarha pridobijemo za aktivno angažovanje protiv komunizma”. Nojbaher je želeo da Nedića, Ljotića i Dražu poveže sa patrijarhom radi “srpske nacionalne akcije protiv sovjetske politike na Balkanu”.

III

1. Ilić tvrdi da patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj nisu odvedeni u Dahau da bi bili mučeni i ubijeni, nego da bi ih Nemci sklonili od sovjetskih trupa i Titovih partizana, koji bi mogli da ih oslobode i to iskoriste u propagandne svrhe protiv nacista. Takoñe, nacisti su se nadali da će patrijarha Gavrila pridobiti za borbu protiv Titove NOV i Sovjetskog Saveza, kao i Nikolaja. Trudeći se da to urade, uzdali su se u to da će “naterati patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja – poznate kao velike protivnike komunizma – na saradnju sa nacističkim Trećim rajhom, odnosno sa kvislinškim i kolaborantskim političkim snagama u Srbiji i Jugoslaviji”.

Šta bi se desilo s patrijarhom Gavrilom i vladikom Nikolajem kad bi ih oslobodili crvenoarmejci i titovci – veliko je pitanje. Pogotovu za vladiku Nikolaja, koji je komunističkim uzurpatorima bio “krv na očima”. Može biti da bi utamanili, posle mučenja, kao što su učinili sa mitropolitom crnogorsko-primorskim Joankijem; a možda bi ga opet utamničili, kao što su učinili sa sveštenoispovednikom Varnavom i kasnije mitropolitom crnogorsko-primorskim Arsenijem Bradvarevićem. Činjenica da su hitlerovci računali na Gavrila i Nikolaja kada su želeli da ih iskoriste za antikomunističku konferenciju “evropskih crkava” nije ništa manje činjenica od fakta da su Gavrilo i Nikolaj to odlučno odbili.

2, 3. Gestapo jeste izvršio deportaciju Gavrila i Nikolaja u Dahau, ne konsultujući Nojbahera, inače prilično razumnog diplomatu Trećeg rajha. Deportovanje staraca bilo je pravo mučenje – oni su voženi do Dahaua pod teškim ratnim uslovima, vrlo narušenog zdravlja.

4. Patrijarh Gavrilo i sveti Nikolaj Žički nisu bili dugo u Dahau, ali su bili, i to upravo u Dahau. Oni su, pored pastora Martina Nimelera, najugledniji hrišćani – antinacisti koji su u tom logoru bili. Greške u ranim biografijama Nikolajevim uglavnom potiču iz nemogućnosti da se doñe do validne istorijske grañe i surove zabrane Titovog režima da se Nikolaj, kao “ratni zločinac”, u javnosti uopšte pominje (godine 1978. zvanično je zabranjeno unošenje njegovih dela u SFRJ). Ove greške nisu posledice zle namere, nego “istoriografije pod nadzorom” (Ljubodrag Dimić), gde su razne udbaške kreature na sebe uzimale ulogu sudija i dželata značajnim istorijskim ličnostima srpskog naroda. Manje opravdanja ima za one koji su se, od početka devedesetih godina 20. veka, bavili Nikolajevom biografijom. Oni su morali da budu mnogo ozbiljniji jer su, zbog svoje površnosti, dali povoda za tvrdnje kako se o Nikolajevom mučeništvu stvarao “mit”.

5. Patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj nisu bili na smrt mučeni u Dahau zato što nacistima nisu bili potrebni mrtvi, nego živi. Ali oni su doživeli stradanje, o čemu se jasno vidi iz Nikolajevog teksta “Patrijarh Gavrilo”.

6. Gavrilo i Nikolaj su, na intervenciju Nojbahera, koga su podržali Nedić i Ljotić, pušteni iz Dahau, ali nisu osloboñeni iz nemačkog ropstva.

7. Oporavak Gavrila i Nikolaja u banji Šlirze bio je samo fizički. Oni su i dalje bili izloženi psihičkom maltretiranju gestapovaca, koji su ih primoravali na saradnju.

8. Patrijarh Gavrilo i sveti Nikolaj Žički nisu pristali ni na kakav nacistički plan o “ujedinjenju preostalih srpskih antikomunističkih, kvislinško-kolaboracionističkih snaga u Srbiji i van nje”, nego su otišli da u Sloveniji blagoslove nacionalne trupe pod vrhovnom komandom ñenerala Mihailovića. Ove trupe su htele da se ujedine sa slovenačkim antikomunistima projugoslovenski orijentisanim radi borbe protiv Titove okupacije Jugoslavije i pozivanja kralja Petra II na slobodnu teritoriju Slovenije, odakle je trebalo da otpočne, uz pomoć zapadnih saveznika, restauracija Kraljevine Jugoslavije kao slobodne države. Plan nije uspeo jer su Čerčil i Ruzvelt Jugoslaviju prepustili krvoloku Staljinu i njegovom vernom slugi Josipu Brozu. Patrijarh i vladika žički su u Sloveniji pokazali krajnju uzdržanost; blagoslovili su trupe, a Nikolaj je održao govor nad Ljotićevim odrom iskazujući zadovoljstvo zbog udruživanja srpskih nacionalnih trupa pod komandom ñenerala Draže i zahvalnost Ljotiću zbog pomoći oko puštanja iz Dahau (toliko im je bilo “lepo” u Dahau da Ilić kaže da su srpske vladike “uživali redovnu zdravstvenu zaštitu” i “relativno slobodno šetali po dvorištima oko ’Bunkera’”).

9. Boravak Gavrila i Nikolaja u hotelu “Grand” u Kicbilu za Ilića je opet “počasni tretman, koji su uživali M. Nedić i drugi poznati srpski i balkanski saradnici nacističkog okupatora” (obratimo pažnju na ton iskaza, i ko tu još treba da bude pridružen spisku srpsko-balkanskih kolaboracionista Hitlera). Nisu maltretirani, nego počasno tretirani, smatra Ilić.

10. Patrijarh Gavrilo se u Srbiju vratio da se stavi na čelo SPC, surovo gonjene pod Titom, kad je procenio da mu život neće biti neposredno ugrožen; Nikolaj je bio svestan

da bi ga Tito i njegova OZNA zatočili ili ubili i zato je ostao u Americi, pomažući Srbima koji su stenjali pod brozomorom.

11. Ilić tvrdi da su patrijarh Gavrilo i sveti Nikolaj Žički lično krivi za mistifikacije vezane za njihov boravak u Dahau jer nikad nisu pisali i govorili o tome. To nije istina: Nikolaj je napisao tekst o uslovima njihovog života u Dahau, koji je u Srbiji bio nedostupan jer je objavljen u “četničkom”, “velikosrpskom”, “Amerikanskom Srbobranu”, a nedostupan je bio upravo zbog vernih slugu UDBE. Gavrilo i Nikolaj nisu bili komunistički narodni heroji koji se hvale svojim podvizima u stilu “Otpisanih” i Bate Živojinovića; ali, ko je hteo, mogao je da doñe do njihovih svedočenja o stradanju.

12-14. Najveću odgovornost za nesporazume oko Nikolajeve biografije snose Titove sluge i policajci, koji su mu oduzeli državljanstvo i proganjali ljude koji su izdavali njegova dela (poput episkopa šabačko-valjevskog Lavrentija); oni, kao BIA, i dalje sprečavaju pristup tajnim arhivama Titovih režima i još nisu dali uvid u dosije tajnog praćenja svetog Nikolaja Žičkog. Crkveni i svetovni istoričari pet decenija nisu mogli slobodno da se bave Nikolajem, a od početka devedesetih godina 20. veka inercija prošlog vremena i zaplitanje u površnosti su ih takoñe sprečavali u tome.

Najveća Ilićeva neistina je da “komunistički režim u Jugoslaviji nije podsticao

istraživanje ovog pitanja da bi bio u dobrim odnosima sa SPC”. Ne, nego je cilj komunističkog režima bio da se Nikolaj zauvek oblati kao “hitlerovac” i “dražinovac” (a Draža je, zna se, takoñe “hitlerovac”) koji je isto što i Stepinac.

Oštrina? Razlozi

Jedan od osnovnih razloga mojih oštrih reči na račun Ilića (pre no što smo se sreli) jednostavan je:

Ilić je radio u SDB, i to u odeljenju koje je pratilo verske zajednice… Ilić je tu, kako sâm reče na skupu u Rige od Fere, bio od 1972. do 1980. godine, u najzloćudnije vreme, pred Titovu smrt, kada je borba komunističkog režima protiv “kleronacionalizma” i klerofašizma” bila najžešća moguća.

Komunistički režim Josipa Broza bio je surovo bogoborački: u svojoj prvoj fazi taj režim je ubijao sveštenike (sto dvadeset sveštenih lica masakrirali su komunisti samo u Mitropoliji crnogorsko-primorskoj, skupa s mitropolitom Joanikijem Lipovcem); u drugoj fazi, episkopi i sveštenici su gonjeni i zatvarani (vladike Arsenije i Varnava surovo su, na robiji, mučeni i ponižavani, a sveštenomučenik Varnava, po svemu sudeći, ubijen je.) Srpska crkva je uvek bila “unutrašnji neprijatelj” Titovog režima. Još je živ sveštenik Savo Jović (sada sekretar Sinoda SPC), koji je pet godina proveo u zeničkoj tamnici (zbog “neprijateljske propagande”, koja se, izmeñu ostalog, sastojala u pozivima narodu da se krštava i venčava). On je svoje stradanje od udbaša (SDB-ovaca, svejedno), opisao u knjizi “Anñeli zverinje kuće”. Još je živ sveštenik Stepković, koji je dobio dve godine zatvora jer je u vojsci hvalio vladiku Nikolaja. U manastiru Voljavči, u selu Bresnica kod Čačka, počiva prota Sava Banković, koji je, u dva navrata, robijao

devetnaest godina zbog svog odlučnog srpskog pravoslavnog držanja (njegova knjiga U predvorju pakla zaslužuje svaku pažnju.) Još ima ljudi koji su tučeni zato što pomažu manastirima i koji su robijali jer su išli u zabranjene litije…

A posao UDBE (SDB) u izazivanju raskola SPC u Americi? A Rankovićevo mešanje u izbor srpskog patrijarha? A uloga UDBE u ubijanju srpskih emigranata?

Jednom rečju, Ilić je pripadao organizaciji koja je Srpskoj crkvi i narodu nanela mnogo zla. To ne znači da je on lično zločinac, nego da je bio zaposlen u organizaciji koja je činila zlo. I zato je njegova odluka da se bavi izučavanjem sudbine Nikolaja u Drugom svetskom ratu nešto što, kod većine pravoslavnih, u najmanju ruku izaziva podozrenje. Pogotovo ako se zna (a to je obelodanio sveštenik Velibor Džomić) da je dosije UDBE o Nikolaju negde nestao, a da ga je, u svom radu, pre nestanka, koristio Ilić.

Ilićeva knjiga se, po svemu sudeći, pojavila u “nezgodno” vreme, bar što se tiče pravoslavnih publicista koji se bave Nikolajevim životom: izašla je posle niza kontinuiranih napada na njega kao kriptohitlerovca i antisemitu (od “Pisma upozorenja” grupe intelektualaca 2002, preko izveštaja Meñunarodne krizne grupe, nastalog posle smrti premijera Zorana ðinñića, do studije Jovana Bajforda “Potiskivanje i poricanje antisemitizma”). I ona se, na svoj način, uklopila u opštu shemu: Nikolaj antisemita, govorio pohvalno o Hitleru pre rata, i čak, primio Hitlerov orden, bio zatočen u počasnom bunkeru u Dahau.

Ilić je, na skupu u Rige od Fere, ostao pri svojoj tezi da su Nemci bili blagi prema Gavrilu i Nikolaju. Koliko su Ilićeve teze tačne u odnosu na pravo stanje stvari, govori njegova tvrdnja da je “režim zatočeničkog boravka u Vojlovici bio vrlo liberalan”, pri čemu taj “liberalizam” podrazumeva da su zatočenici mogli da se sastaju i razgovaraju meñu sobom, čitaju i pišu i da se mole Bogu; uzimali su knjige iz biblioteka, imali su hartiju i pribor za pisanje. Nisu smeli ni s kim da se dopisuju, ali su to ilegalno radili, a hranili su se “više nego dobro, iz manastirske kuhinje”.

Evo kako je to zaista izgledalo, po svedočenju jeromonaha Vasilija (kasnije episkopa banjalučkog i žičkog), koji je s Gavrilom i Nikolajem bio u Vojlovici:

1. Nemci su od prvih dana okupacije saslušavali Nikolaja u vezi sa njegovim učešćem u puču 27. marta 1941. Saslušavali su ga ili u žičkom konaku, ili u šetnjama po žičkoj porti, i sve vreme ga držali pod stražom;

2. Okupator je naterao Nikolaja da napusti žičku katedru i bira mesto konfinacije. On je odabrao Ljubostinju, odakle, po Kostiću, “nigde nije smeo da ide” i gde ga je često “saslušavao šef Gestapoa za Balkan, Tajhman”. On nikad nije pristao da se preko radija obrati Srbima i pozove ih na pokornost okupatoru.

3. Na Preobraženje 1941, nemački vojnici upadaju u crkvu i vrše pretres celog manastira, hapse vladiku Nikolaja i odvode ga u Kruševac, gde ga jedan nemački general saslušava

do ponoći. Iako je vladika bolestan, general mu ne nudi ni da sedne. Vladika je uhapšen zbog pretpostavljene veze s četnicima.

4. Od 9. do 14. oktobra 1941. vladika je, u pratnji oca Vasilija (Kostića), došao u Kraljevo da moli da se njegov narod poštedi streljanja. Major Alfonz Maucijević je tražio pritvor za vladiku, strogo se odnoseći prema njemu i preteći mu. Nikolaj mu je rekao da mu Bog neće ostati dužan zbog takve surovosti. Pošto je Nikolaj hteo da moli četnike i partizane da prestanu da napadaju Kraljevo da Nemci više ne bi ubijali nevin narod, Maucijević je, nakon razgovora sa pretpostavljenima, oterao Nikolaja natrag u Ljubostinju, nazivajući ga “anglofilom i najvećim germanofobom”.

5. U sredu, 16. decembra 1942, nemačka vojska ulazi u Ljubostinju i hapsi Nikolaja. Uslovi života u Vojlovici, gde je odveden, bili su skoro zatvorski – sloboda kretanja mnogo manja nego u Ljubostinji i stalni nadzor: “Vrata od naših soba morala su biti otvorena u toku noći. Tako je straža naredila radi kontrole. Preko noći dvaput su obilazili sobe” (u početku).

I još: “Ne daje nam straža nigde iz sobe, te sve vreme provodimo u sobi. Tu vršimo i molitve jer se u crkvu ne sme. Vladika često plače. Pominje mati Saru i ostale sestre u Ljubostinji.”

Kad idu u crkvu, prati ih stražar pod oružjem. Vladika želi da umre, gledajući stradanje svog naroda.

Nemačke mere bezbednosti podrazumevale su uklanjanje svih mlañih monaha iz manastira i sprečavanje okolnog naroda da dolazi u hram na službe. Zabranjeno je da bilo ko od monaha bude u oltaru kad služi jeromonah Vasilije da ne bi mogao da predaje poruke za spoljni svet.

6. Bilo im je i hladno; recimo, 9. januara 1943, na treći Božić, otac Vasilije beleži: “Duva i jak vetar, koji nanosi sneg kroz nesigurne prozore u naše sobe, naročito u vladičinu. Ona je najhladnija.” Sedelo se i u mraku, bez osvetljenja (14. april 1943).

7. Vaskrs 1943. dočekan je ovako: “Služimo najradosniju službu, službu Vaskrsenja, a vladika svojim suzama kvasi antimine na prestolu. Cela eparhija i ceo srpski narod očekuju od njega danas duhovne hrane, a on, stešnjen i pritešnjen ovde, nema s kim ni službu ljudski da služi.”

8. Odnos pojedinih agenata i stražara prema zatočenicima: “Smenjen je danas i agent Živković. Kinjio nas je skoro pet meseci. Ovakav nečovek teško se može naći u bilo kom narodu.” (27. maj 1943)

9. U zatvoru je bilo stenica. (15. septembar 1943)

10. Zbog psihičkih trauma koje je trpeo, vladiki Nikolaju su oslabili živci. (23. novembar 1943)

11. Nedić i Jonić su često navraćali kod patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja (očito, želeli su da ih privole na saradnju, ali im to nije polazilo za rukom).

Režim zatočenja je katkad bio stroži, katkad blaži (Nemci su donosili srpskim arhijerejima darove iz manastira, pre svega hranu), ali oni nikad nisu mogli da izañu van manastirske porte i da slobodno opšte sa spoljnim svetom. Jednom rečju, bili su u kućnom zatvoru, no ništa manje u zatvoru.

Što se Dahaua tiče, Gavrilo i Nikolaj su u njemu živeli kao ljudi bez slobode, izloženi bombardovanju saveznika i šikaniranju od strane nacista, koji su patrijarha Gavrila, obolelog od crvenog vetra, primoravali da svaki čas ustaje iz postelje i ide u sklonište (što je on odbijao), a Nikolaja, zbog jasnog izražavanja otpora takvim postupcima prema Gavrilu, izmeñu ostalog, zatvarali i u samicu. Oni nisu imali nikakvu poslugu sastavljenu od običnih logoraša, kako insinuira Ilić, nego je Nikolaj usluživao Gavrila. (O tome piše Nikolaj u svom tekstu “Patrijarh Gavrilo”, objavljenom 1952.) Uostalom, sami nacisti, čije dokumente Ilić citira, znali su kako su tretirali Gavrila i Nikolaja. Izvesni doktor Bobrik u belešci od 7. novembra 1944, načinjenoj u nemačkom ministarstvu inostranih poslova, citira policajca Najhausa koji mu je rekao da “Gavrilo i Nikolaj nisu do skoro bili baš najbolje smešteni” (očito je da Nemci svoj “počasni bunker” u Dahau nisu smatrali nekom počašću).

Ako crkvi učiniš sva zla koja se mogu učiniti, od ubijanja sveštenika do izazivanja raskola, ne možeš biti siguran da kao pripadnik ideologije koja je ta zla proglasila moralno opravdanim (komunističke) i tajne službe koja je toj ideologiji služila (SDB), prilikom razgovora sa ljudima koji žive u toj crkvi, nećete doći ni do takve teme. Pogotovo ako si ostao na istim ideološkim pozicijama i ako je ñeneral Draža za tebe i dalje kvisling i kolaborater, a NOV i KPJ “pozitivci” Drugog svetskog rata na teritoriji bivše Jugoslavije.

Ipak, dijalog je počeo. Ulica Rige od Fere svedok je tog velikog početka, a Predrag Ilić zaslužuje da mu se oda priznanje na spremnosti da svoju knjigu pruži kao povod za dijalog. Ako dijaloga ne bude, ugušićemo se u monologu. Ideološkom, svakako. A to je, na ovim prostorima, deja vu.

(Autor je pisac knjige Oklevetani svetac – vladika Nikolaj i srbofobija i učesnik okruglog stola posvećenom knjizi Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua Predraga Ilića, koji su 09. juna 2007. organizovali NSPM i Udruženje za političke nauke.)

http://www.novinar.de/2007/10/25/nesto-o-knjizi-predraga-ilica-nakon-susreta-sa-njim.html