N°4/ 1

1 /

No1

2 / N°42 / N°4

Istanbul, Turska

N°4/ 3

Početkom XIX veka nedosanjani san nemačkih kajzera bila je pruga Berlin - Bagdad, kao spona kontinentalne Evrope i Azije.

Konačno, 1883.godine, krenuo je na svoje prvo putovanje ka Bosforu, famozni Orient Express. Doduše, trasa je počinjala u Parizu, pa preko Minhena, i kasnije Beča, stizala do Konstantinopolja, mističnog grada zanosne prošlosti. Putnici luksuznog voza su, zapravo, u prvim godinama presedali na trajekte, kočije…ali legenda je rođena – „meko tkivo” Istoka spojeno je sa evropskim prestonicama, direktnom železničkom trasom. Krajnja destinacija te avanture bio je Istanbul, grad fascinantnog kolopleta kultura, carstava i religija.

U kolektivnoj svesti, sada već kolektivnom sećanju, Orient Express je mnogo više od voza. On je jaka mentalna kopča stanovnika Evrope, sa upoznavanjem nostalgične privlačnosti Istanbula, koji je na početku XVI veka bio najmnogoljudniji grad na svetu.

„Lepota prizora leži u njegovoj tuzi” (Ahmed Rasim)

Ovim citatom započinje svoju priču o Istanbulu, svom rodnom gradu, Nobelovac Orhan Pamuk, vraćajući mu se u mnogim svojim romanima, i o kome tako jednostavno i istinito zaključuje: „Grad nema drugog centra osim nas samih.”

Jedan drugi svetski priznati umetnik, poznat kao „Oko Istanbula”, fotograf Ara Guler, takođe nam može približiti magiju Istanbula, kroz svoje crno-bele fotografije ljudi, prizora i ambijenata, iz polovine XX veka.

Kako bi rekao Pamuk, kroz „zanos gledanja i pijanstvo sećanja”.

„Ako bi mi neko rekao da biram poslednji pogled ka svetu, izabrao bih da to bude Istanbul sa Kamilica brda” (Alfons de Lamartin)

Mnogo toga se može spomenuti u korist tvrdnje da ovaj grad ima „bagaž” mnogo bogatiji od vidljivog: četiri bronzane skulpture konja, koje krase baziliku Svetog Marka u Veneciji, donete su iz Istanbula; gradski metro datira iz davne 1875. godine, kao treći u svetu, posle Njujorka i Londona; lale koje toliko povezujemo sa Holandijom, tamo su prenete iz Istanbula…

Doduše, Orient Express više ne postoji, ali su ostali romani (i ekranizacije!) zahvaljujući kojima i dalje možemo da se ukrcamo u neki od luksuznih vagona i, uz hipnotički ritam voza, pohrlimo ka Istanbulu, uz zagonetne događaje o kojima su pisali Grejam Grin „Voz za Istanbul”; Brem Stoker „Drakula”; Jan Fleming „Iz Rusije s ljubavlju” - i naravno, Agata Kristi „Ubistvo u Orijent Ekspresu”!

N°4/ 3

Gra

ham

Gre

ene

/ Sta

mbo

ul T

rain

4 / N°4

Istanbul, Turska

Piše: Ljubica Slavković

Grad susreta i raskršća

N°4/ 5

Kulture, kontinenti, trgovački putevi, pomorske veze, carstva, usponi i padovi, arhitektura stvarana hiljadama godina... Grandiozan u svojoj veličini i trajanju,

nepregledan u prostoru i vremenu, Istanbul je grad u kome caruje pokret. U njemu se smenjuju epohe i kontinenti, otvaraju pogledi i vizure, neprekidno kreću milioni ljudi,

i nižu prizori nad dubokim plavetnilom mora i moreuza.

6 / N°4

Istanbul, Turska

Istanbul je grad koji ima neolitske artefakte koji nagoveštavaju da je naseobina na njegovom mestu po-

stojala još u 6. milenijumu pre nove ere. Istorija grada u kontinuitetu traje još 660. godine p.n.e, a njegove zidine stare su skoro dve hiljade godina, a iz-među njih neprekidno talože se slojevi kulture. Grad sa ovakvom istorijom ra-zumljivo da je prepoznatljiv prvenstve-no po njoj - po svojim starim zdanjima, izgrađenim kulturnim nasleđem i tra-

govima prošlosti koja ga je načinila. Ipak, ovaj grad od 15 miliona sta-

novnika kroz koji svake godine pro-tutnji još toliko turista daleko je od grada prošlosti. Njegov savremeni život je buran, i utkan u gusto tkanje bogate istorije. Istanbul jeste grad u kome se upoznaju tragovi prošlosti, ali u onom smislu da se ona oseća kao temelj savremenog života - koji u ovoj metropoli vrvi iza svakog ćoš-ka, i to u beskonačnoj raznolikosti

načina, prizora, pokreta i utisaka. Ono što kod ove metropole sa sva-

kim korakom fascinira je to što se izdigla iz sudara svetova, stasala u mešanju kultura i običaja, iznikla iz stremljenja i nadanja mnoštva razli-čitih pogleda. Istanbul je i Evropa i Azija, i neprekinuto plavetnilo mora i uzburkanost kopna. Pun uspona i pa-dova, strmina i obala, on je tradicio-nalan i moderan, pitom i surov, nepo-stojan i večan, i kao i svi veliki gradovi

N°4/ 7

sveta, ali na sebi svojstven način, on je jedan veliki lonac kultura i običaja koji ne prestaje da se krčka.

Mnogi su pokušavali da proniknu u čemu leži ta njegova autentičnost. Do sada se najdalje čuo hüzün Orha-na Pamuka – specifična melanholija koja se u ovaj grad utkala nakon pada carstva. Pamuk hüzün opisuje kao osećaj gubitka uz istovremeno navi-ranje nade. Ali, ističe Pamuk, to nije osećaj individue, već kolektiviteta – melanholija karakteristična za čitav grad. I koja se mora negde u dubini osetiti kako bi se Istanbul razumeo.

Da li je istanbulski hüzün zaista čitljiv kao karakter jednog grada i da li je dostupan posetiocima koji se ovde nađu preplavljeni utiscima, to verovatno zavisi od individualnog, od ličnog senzibiliteta prema mnogočul-nim prizorima. Ono što će svakako svako primetiti kada u Istanbul kro-či, to je da ovo nije grad muzej i slika prošlih vremena kao što se neretko reklamira. Ovo je grad pokreta, pro-mena, susreta i stalnih akcija. Svaka ulica drugačija je od sledeće, svaka četvrt nova je sredina – i to ponekad i do ekstremnih razlika. I dok ostaje neodgovoreno pitanje kako definisati dušu jednog grada koji je toliko mno-goljudan, ogroman, do te mere gran-diozan da leži na dva kontinenta i susreta mora, ono što pomaže u tome da se on razume jeste, kao i uvek, či-tanje arhitekture.

8 / N°3

Feničanska, rimska, anatolska, sloven-ska, grčka, arapska i moderna Turska, samo su neke od kultura koje su oblikova-le ovaj grad i čije prisustvo je i dalje upi-sano u izgrađeno i življeno. Vizantijska arhitektura Konstantinopolja, prestonice Istočnog rimskog carstva, krasi brojna čuvena zdanja Istanbula. Među njima se svakako ističe Aja Sofija, kao remek delo vizantijske arhitekture i impozantna gra-đevina, a tu su i Vaseljenska patrijaršija u grčkom kvartu Fener, bogato ukrašena i opasana zidinama, zatim Gvozdena crkva na samoj obali Zlatnog roga, poznata pod tim imenom zbog materijala od kog je iz-građena, manja, aristokratski ukrašena, crkva Čora u okrugu Jenikapi, i još mno-

ge druge, ili pak zidine i nalazišta koja su od njih ostala.

Nakon primirja s pomorskim trgov-cima iz Republike Đenove iz 1261. go-dine i uspostavljanja pomorskih veza kroz čitav Mediteran, niče i prvi đenov-ski kvarat Istanbula. Delimično urušen Joros zamak i Palazzo del Comune, replika Plazzo San Giorgio u Đenovi, neki su od svedoka srednjovekovnog stila i perioda. Ali, najpoznatiji i najpo-sećeniji je svakako kula koja je u svom, šest vekova dugom životnom veku, bila i svetonik, tvrđava, osmatračnica i turi-stički centar s panoramskim pogledom

Istanbul, Turska

N°3/ 9

preko čitavog Bosfora – nezaobilazna Ga-lata kula na vrhu grada.

Osmansko carstvo se u svojoj najši-roj lepezi stilova izrazilo upravo u ovom carskom gradu. Brusanska, ranocari-gradska, klasična i postklasična škola gradnje osmanskog perioda prisutne su, i to u reprezentativnim zdanjima, upra-vo u carskom gradu. Brojne džamije, ali i medrese i bezistani, objekti su koje dnevno poseti hiljade, pa i milioni ljudi, dok stambena arhitektura predstavlja scenografiju grada koji nema ni početka ni kraja. Veliko bogatstvo Istanbula je što je značajan broj objekata iz 15. i 16. veka sačuvan i dan danas se aktivno koristi i živi. Među njima su Sulejmanija i Plava džamija, Topkapi, Dolmabahče palača i Kapali čaršija, samo neki od toponima koje turisti vrlo dobro poznaju, i to kao delić onoga što je sačuvano i čini nesva-kidašnje kulturno nasleđe ovog grada.

Ali, sa padom carstva ne prestaje ra-zvoj Istanbula. Brojni reprezentativni primeri moderne arhitekture niču i u ovoj metropoli, od samog istanbulskog aerodroma, preko savremenih bogomo-lja kao što je Jesilvadi džamija, pa sve do Bejazit biblioteke, Sinanpaša tržnice i modernih tržnih centara i poslovnih kula i nebodera. A u srcu modernog i evropskog Istanbula leži trg Taksim oda-kle se prostire Istiklal ulica, poznati po svojim restoranima, prodavnicama, pe-šačkoj zoni i nostalgičnim tramvajem, a i protestima i burnim izrazima savreme-nih shvatanja slobode i progresa.

Ipak, na mapi se uvek nađu ona me-sta koja zbog nečega „vredi posetiti“, arhitektura slavnih zdanja koju treba videti, doživeti i zapamtiti. A to je tek šlag na torti ovog grada. Čitava njegova mapa prožeta je iskustvima, doživlja-jima, prizorima i promenama. Bilo u evropskom srcu ili azijskom predgra-đu, u podnožu Galata kule ili u ulici čije ime ni jedan turista ne zna, ako je neki grad mesto u kome se treba izgubiti i lutati, upijati ga sa svakim korakom, to je Istanbul. Grad bez kraja i početka, u stalnom pokretu između vremena i svetova, grad susreta i raskršća.

10 / N°4

Do pre nekoliko godina ime turskog pisca Orhana Pamuka (1951) bilo je u nas potpuno nepoznato. A onda je književnik Vlada Bajac u svojoj izdavačkoj kući „Geopoetika“ objavio Pamukov roman

„Bela tvrđava“, knjigu koja je u Engleskoj proglašena za knjigu godine (u velikoj anketi londonskog lista „Indipendent“). Za njom su sledile „Novi život“ i „Zovem se crveno“, svaka bolja od prethodne.

Kad sam odmah posle „Bele tvrđave“ pitao Vladu da li Pamuk ima još nešto zanimljivo, čuo sam da je on autor desetak romana koji su u svetu doživeli najviša priznanja. Pri tom sam doznao da je „Geopoetika“ već zakupila izdavačka prava na šest Pamukovih knjiga. Na moje naivno pitanje da li će ih sve odjednom objaviti, Bajac je uskliknuo: „Zaboga, ne, jednu po jednu, dok se naše čitalište

navikne.“ Mudro, visoka lekcija izdavaštva.

Protekla godina bila je dramatič-na za Orhana Pamuka. U jed-nom članku podsetio je na veliki

moralni dug Turske da prizna veliku „tamnu mrlju“ o genocidu nad Jer-menima i Kurdima. Pamuk je pozvan pred sud, ali je posle žestoke reakcije celokupnog civilizovanog sveta, optuž-ba pala. Jesenas je primio poziv „Ge-opoetike“ i došao u Beograd na susret

sa svojim čitaocima iako je u istom trenutku imao poziv na međunarodni skup u Njujorku. Pamuk je rekao da mu je Beograd važniji. I nakon toga, sredinom oktobra, stiže vest da je Pa-muk dobio Nobelovu nagradu za knji-ževnost, za izvanredno delo koje govori o mostovima između Istoka i Zapada.

Zanimljivo je da je Pamuk (najmlađi Nobelovac posle Albera Kamija) dobio

obrazloženje gotovo istovetno onom za Nobelovu nagradu Ivi Andriću. Pamuk je u više navrata pominjao da duguje knjigama Ive Andrića, a za vreme pose-te Beogradu bio je u Andrićevoj zaduž-bini, gde mu je domaćin Bajac pokazao plaketu Nobelove nagrade i rekao mu: „Sad je na Tebe red.“ Čim je čuo vest o nagradi, Pamuk je poslao Vladi Bajcu telegram sa tekstom „Bog te uslišio“. Na

Istanbul, Turska

Uspomene i gradOrhana Pamukadodeli nagrade turski pisac je pročitao poglavlje o svom ocu i njegovom kofe-ru iz najnovije knjige koja je ove jeseni objavljena u nizu zapadnoevropskih zemalja, a nekako istovremeno knjiga „Istanbul, uspomene i grad“ objavljena je i u lepom izdanju „Geopoetike“(338 str. velikog formata, s turskog prevela Mirjana Marinković).

Otvoreno ću reći da je ovo jedna od najfantastičnijih knjiga koje sam u životu pročitao. Mnogi pisci u raznim kulturama posvete neke stranice svom rodnom gradu, najčešće nostalgične i potpuno nekritične. Ali ne znam da je neki značajni pisac današnjice posvetio tako celovitu i slojevitu, dokumentarno pouzdanu i ličnim sećanjima prožetu knjigu o svom rodnom gradu. Znam samo da je portugalski genije Žoze Saramago, takođe Nobelovac, napisao

opsežnu knjigu o Lisabonu, ali taj div-ni grad nije bio na raskrsnici puteva, menjao carevine, padao pod naletima pljačkaša i uzdizao se. Sve je to obu-hvaćeno u Pamukovoj knjizi, koja je ujedno njegova lična autobiografija i životopis grada na Bosforu, koji se zvao Konstantinopolj, Carigrad, Stambol, Istanbul i kako sve ne.

Da bi se napisala knjiga o rodnom gradu, nije dovoljno osloniti se na sopstvenu memoriju. Pamuk traga za korenima svoje porodice, doma-ćih istoričara i hroničara, prelistava novine i arhive, i od svega toga pravi uzbudljivo štivo. U knjizi je priloženo dvestotinak fotografija iz poslednja dva stoleća toga grada, neke iz po-rodične arhive, sa budućim piscem u pelenama i roditeljima, a neke od najboljih fotografa Turske. I sve su,

ne slučajno, u crno-beloj tehnici.Pamuk posmatra svoj grad očima

domaćih i stranih posmatrača (kao što su Nerval, Flober, Gotije), a veoma oš-tro i istinoljubivo govori i o tako nepri-jatnim stvarima kao što su povremeni juriši na uglednu grčku četvrt grada, kad god narasli nacionalizam potra-ži dežurnu žrtvu. Prikazujući grad na raskrsnici kultura i vekova, povremeno kao da govori o Beogradu, o kome se nije slučajno pevalo „Beograde, mali Carigrade“ u neka davna vremena. Ni-kad nisam bio u Istanbulu, ali zahvalju-jući ovoj Pamukovoj knjizi sada bolje razumem moj rodni grad.

(mart, 2007)Objavljen u knjizi Milana Vlajčića

„Gradska šetnja“, edicija Nesanica, KOV, Vršac 2010

N°4/ 11

Piše Milan Vlajčić

12 / N°4

Godinama putujući, obilazeći, nailazila sam na najrazličitije postavke, zgrade i kolekcije. Od

onih klasičnih, do savremenih zdanja, svaka je sa sobom nosila određene ideje.

Ono što je zanimljivo, je da vreme-nom, od impozantnih muzeja sve veću znatiželju u meni bude male kolekci-je, intimni, pokretni prostori, skoro pa kabineti retkosti, otvoreni za javnost.

I ja na svojim mapama njima pru-žam sve veći prostor.

Neminovna promena življenja, pre-opterećenost informacijama i stalno ubrzanje podstiču želju za stabilnošću i traganjem za intimnim prostorima.

Jedno takvo mesto je Muzej nevi-nosti u Istanbulu, koji je u sebi spojio dve moje velike ljubavi, muzej i knjigu. Prostor koji odaje stabilnost, a zove na promene. Koji se čita u beskonačnost, budi radoznalost i spoznaju prolaznog.

U kome se na trenutak zastane, osmotri, i odakle promenjeni krene-mo dalje.

Ovim radom bih htela da osvestim važnost upravo jednog takvog muzeja, ne samo onog u svom tradicionalnom izdanju, kao čuvara jedne kulture. Pri-davanje važnosti malom, skrivenom muzeju, često neodvojivom od knji-

ževnosti i svakodnevnog života. Koji čitamo kao zapis, knjigu, dnevnik, koji izlazi iz forme knjige i osvaja prostor elementima scenskog. On daje značaj nama malim ljudima, kojima su upra-vo ti muzeji i posvećeni.

“Te noći sam shvatio da moj muzej treba da ima katalog u kome bi na po-droban način bile ispričane priče svake pojedinačne stvari u njemu. I to treba svakako da bude priča moje ljubavi prema Fusun i mog obožavanja. Sva-ka od stvari koja je u senci na mesečini izgledala kao da je u praznini, ukazi-vala je na nedeljivi trenutak, baš kao na Aristotelove nedeljive trenutke. Kao što je prema Aristotelu vreme linija koja sjedinjuje trenutke, shvatao sam da će linija koja spaja predmete biti jedna priča. Dakle jedan bi pisac mogao da napiše katalog mog muzeja baš kao što piše roman. Nisam želeo čak ni da po-kušam da sam napišem jednu takvu knjigu. Ko bi to za mene mogao da ura-di?” (Orhan Pamuk, Muzej nevinosti)

Knjige Orhana Pamuka nižu se po-put biografije u delovima, memoara jednog grada. Nije bilo neophodno u svakoj kroz naziv provući i sam grad, već prvim redovima uvučeni smo i plovimo kroz njegove mahale.

Još od vremena u kome je pisao “Crnu knjigu” osamdesetih godina prošlog veka, Pamuk se nosio mišlju da napiše “roman-enciklopediju”. Vremenski se to poklopilo sa vojnim pučem koji se zbio u Turskoj, i mno-ge njegove kolege izgubivši poslove počele su da rade na pisanju enciklo-pedija, koje su u to vreme u Turskoj doživljavale procvat. Poruke koje je dobijao da bi bilo interesantno da se pozabavi pisanjem enciklopedije- ro-mana, urodile su plodom. Želja se isto-vremeno razvijala u težnju da napravi muzej, čije će mesto naknadno tražiti. Tragajući za predmetima, osmatrao je iznova i iznova svoj grad i šunjajući se kroz njegove uličice ne bi li nabasao na idealno mesto u koje bi smestio srž redova svog Muzeja nevinosti.

Detinjstvo je proveo slikajući i tek sa dvadeset tri godine, odlučivši se za poziv pisca, bacio je četkice i platna.

Nikada on njih nije stvarno poba-cao, jer kroz romane mi neprestano u redovima i između njih čitamo slike, oslikane reči, koje kroz slova prikazu-ju sudbine, predmete, ulice...

Kako je i sam rekao, posle romana “Zovem se crveno” u kome su slikari glavni likovi on i dalje mašta o slikar-

Tumač intimnih muzeja

“Sva ta moja neodlučnost, koja se kreće između gledanja na grad iznutra i spolja i koja me čini kako subjektom tako i objektom zapadnih pogleda, kao što ponekad osetim dok rasejan idem ulicama, dovodi me do toga da stvorim ideje o gradu koje su uvek klizave, promenljive i jedna sa drugom u sukobu: niti se u potpunosti osećam ovdašnjim, niti u potpunosti strancem.” (Orhan Pamuk, Istanbul uspomene i grad)

Istanbul, Turska

Tekst i ilustracije: Željka Mićanović MiljkovićIzvod iz rada “Transponovanje književnog u scenski tekst” (doktorske studije Scenskog dizajna na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu)

N°4/ 13

stvu, a slikara u sebi koga je ubio kada je imao dvadeset tri godine, izvukao je iz dubine svoje duše i pustio ga na sto da se tu ugnezdi.

Poput Wunderkammera, Muzej nevinosti je skup najrazličitijih pred-meta, koji istovremeno predstavljaju i šarolikost i jedinstvo sveta, i potvrđuju ključnu ulogu čovečanstva u njemu. Pisanje romana je povremeno uklju-čivalo prisećanje na predmete i slike prošlih vremena. Sortirajući ih i sme-štajući ih zajedno proizvodilo je nešto novo, između ostalog tako je i nasta-jao ovaj muzej. Pamuk kao antropolog svog ličnog iskustva se često osećao više kao zanatlija nego kao pisac.

I upravo zato nam širom otvara vra-ta svog kabineta retkosti, još jednom podvlačeći ulogu muzeja kao skro-mnih zdanja koji bi trebalo da odaju poštovanje ulicama, radnjama i kuća-ma iz susedstva i da ih pretvore u ele-mente svojih izložbi.

“Ja volim muzeje i nisam usamljen u otkriću da me oni čine sve srećnijim iz dana u dan”

Ranije u Istanbulu, kao i u mnogim drugim gradovima postojalo je manje

muzeja. Većinom su to bili istorijski spomenici, impozantne građevine. Vremenom broj muzeja se povećavao a njihova dimenzija se često smanji-vala. Ti muzeji su svojom veličinom usklađeni sa veličinom čoveka i njego-vih potreba. Svaki od njih predstavlja jednu priču, roman.

Ne treba smanjiti važnost muzeji-ma poput Topkapija, Luvra, ili Prada, ali oni ne odgovaraju na pitanje kako bi moderni muzej i muzej u budućno-sti trebalo da izgleda. Njegov zadatak je da isprati razvoj i osavremenjivanje pojedinca, čoveka, koji traži smisao u svakodnevici. On se retko okreće ka prošlosti kao predstavi nedodirljivog. Njemu je potrebno ispričati o do-dirljivom, svakodnevnom, običnom. Njega zanima prošlost, sadašnjost i budućnost naroda ali prikazana kroz prizmu jedinke, isticanja čovečnosti u pojedincu.

Preteču “intimnih muzeja” u Turskoj možemo potražiti u domovima tzv “sa-kupljača” koji su svoje mizerne živote živeli maltene skriveni od očiju javnosti.

Životarili su sakupljajući sve i sva-šta u nadi da će jednoga dana to neko shvatiti i da će ti predmeti pronaći

svoje mesto u nekom od muzeja.U tim “kućnim muzejima” oseća se

dah beznađa, a istovremeno i nada da će jednog dana neko otkriti njihovu pravu, skrivenu vrednost.

Ideja da stvori svoj muzej, u Pamu-ku se rodila kada je 1982. prvi put upo-znao princa Ali Vasiba, unuka sultana Murada petog, proteranog iz Istanbu-la 1924. kada je stvorena Republika Turska, a pala Otomanska država.

Živeo je u Aleksandriji, leta provo-dio u Portugalu, većinom družeći se sa kraljevima i prinčevima evropskih ze-malja sa kojima je delio sličnu sudbinu.

Na večeri na kojoj je bio i Pamuk, na kojoj su o prinčevom zapošljavanju razgovarali, neko od prisutnih je do-šao na ideju da bi za princa najbolje bilo da preuzme mesto vodiča u Ihla-mur palati u kojoj je proveo detinjstvo.

To bi se moglo nazvati kamenom te-meljcem ovog romana i ovog muzeja o kojem je i sam tekst.

Pamuk je u tom trenutku povezao želju za stvaranjem enciklopedije- ro-mana i mesta na kojem bi se ta radnja razvijala. U njegovoj glavi od samog početka roman i muzej su nastajali istovremeno. Još na toj večeri Pamuk

14 / N°4

je zamišljao princa, kao Kemala koji vodi posetioce i priča im o svakom predmetu, o njegovom značenju, zna-čaju za njega lično i o samoj sudbini i njega i svih predmeta kojima je pro-stor okupiran.

U intervalu od 2002-2005 godine dok je prikupljao predmete po Ču-kurdžumi obilazeći nepretenciozne antikvarne radnje, tek posle je razu-meo razlog zašto ga je ulazak u te rad-nje toliko privlačio. Osim traganja za potencijalnim interesantnim objekti-ma iz Fusunine i Kemalove priče ula-skom sa haotične istanbulske ulice u hladnu, prašnjavu radnju, odsečenu od spoljnjeg sveta, omogućio mu je da utone u svet prošlosti.

Ulični zvukovi bi ga vratili u real-nost i dali do znanja da ga upravo to uranjanje u te skrivene dućane podse-ća na ulazak u muzej i na buvljake koji su živeli odsečeni od gradske vreve.

Tu se njegovo i Kemalovo mišljenje o definiciji muzeja približava jedno drugom. Za razliku od opšte prihvaće-ne prvobitne definicije da je reč muzej nastala od starogrčke reč i i da znači svetilište muza, po Kemalovom mi-šljenju koren možemo potražiti u reči mauzolej. Dopadalo mu se što je ta reč poticala iz turskog i što je Muzej nevi-nosti na neki način pokušaj povratka tradiciji.

Često je pričao o monumentalnom mauzoleju, grobnici Mauzola, satrapa Karije, u Halikarnasu (današnji Bo-drum) koji je vladar sagradio i gde su on i njegova žena Artemizija zajedno bili sahranjeni. Po tome je reč mauzo-lej i dobila ime, a predstavlja veliku i impresivnu grobnicu, najčešće za pre-minulog vođu ili neku značajnu oso-bu. Taj mauzolej iz Halikarnasa pred-stavlja jedno od 7 svetskih čuda starog sveta. Kemal je takođe često pričao i o Tadž Mahalu, mauzoleju posvećenom omiljenoj ženi Šaha Džahana (vladao je od 1628- 1658) , Mumtaz Mahal.

Za ovaj naš “mauzolej” savršen is-hod bi bio da je postojala mogućnost da se Kemal i Fusun sahrane jedno pored drugog.

Kemal je znao da to nije moguće u sekularnoj Turskoj pa je bio spreman, i zadovoljio se da ostavi bar sitne tra-gove postojanja njih dvoje.

Predmeti koji bi tu bili postavljeni, značajni za oboje, kao u pravom ma-uzoleju i ne bi bili prikazani očima javnosti.

Kada su tretirani sa ljubavlju i pa-žnjom naizgled banalni predmeti u muzejima, poput fotografija broda, šolja za kafu, dokumenata, mogu pri-vući mnogo više pažnje nego što su ranije imali. Dok je radio i postavljao ih po svom radnom stolu, predmete koje je sa ljubavlju pronalazio i kupo-vao, Pamuk ih je zamišljao kao objek-te koji su nekada pripadali životima stvarnih ljudi.

Posmatrajući ih intenzivno, doživ-ljavao je njihovu međusobnu komuni-kaciju.

Sebi je postavljao u kontinuitetu pi-tanje zašto niko pre njega nije uvezao priču i muzej u jedno?

Još jedan od razloga za želju za ta-kvim muzejom je što uz pomoć pred-meta može da se otvori komunikacija čitavog jednog života.

Obzirom da u islamskom svetu sli-karstvo još uvek nije skroz ukorenje-no, predmeti mogu biti dobar način da se stigne do ljudske duše, a muzeji su upravo idealna mesta za njihovo smeštanje.

Dugogodišnje priukupljanje pred-meta, Pamuk je krunisao takođe in-tenzivnim osmišljavanjem postavke svake pojedinačne kutije.

One prate poglavlja knjige, predmet po predmet. U proleće 2011. za trenutak je prestao da bude pisac, i vratio se svom prvobitnom zanimanju, slikarstvu.

Njegova kancelarija je postala sto na prvom spratu muzeja za kojim je

intenzivno radio poput scenografa, gradeći scenu po scenu svoje priče, upotpunjujući ih zvukovnim i video elementima.

Samo u pojedinačnim slučajevima gde unutrašnji izgled vitrina još nije za-vršen, ne možemo videti sve predmete.

Kao i poslednja poglavlja, posle Fusunine smrti, predmete možemo pronaći u potkrovlju po drugačijoj lo-gici od one sa kojom smo se, obilazeći muzej, suočili.

Najveći deo romana, kako kaže Pa-muk, je baziran na onome što je saznao iz razgovora sa Kemalom. Prikupljane predmete i fotografije su zajedno pre-gledali, ali posle smrti Pamuk se više puta pitao kakvo bi mišljenje Kemala bilo u vezi sa postavkom i odabirom eksponata za muzej.

Misao koju je prihvatio kao vodilju, je da ono što je za muzej najvažnije su Fusunina i Kemalova osećanja kao i sam duh muzeja.

Ono što ovaj naš Muzej nevinosti odvaja od svih onih koje sam obišla je što on bez knjige ne bi postojao. Nje-mu je knjiga dala život. Ona je njego-va konstrukcija, njegov arhitektonski plan i suština. I zato pisac kaže, mo-žete pročitati knjigu i ne otići u mu-zej, ali je bolje da je pročitate pre nego što ga obiđete. On je na svoje pitanje dao sam sebi odgovor, a i nama... Sada znamo da može da se poveže knjiga i od nje nastane muzej.

Pročitavši je, već ste bili u njemu. Kada su u zimu te 2011. prethodno

pristigle vitrine u muzej bile popu-njene, i kada je stao i osmotrio sav uloženi rad, pogledavši kutije sa de-taljno osmišljenim eksponatima unu-tra, stepenice, kao i celu građevinu u ostvarenom harmoničnom odnosu, Pamuk je shvatio koliko je srećan i da je upravo sreća možda najvažniji odgovor na pitanje koje je sebi u kon-tinuitetu postavljao: “Zašto želim da napravim muzej?”

Istanbul, Turska

N°4/ 15

Prvi poznati naziv ovog grada bio je Vizantion, ime koje du-guje kolonistima Megare još

od 660. godine pre nove ere. Skoro devet vekova kasnije u njega ulazi ličnost koja mu poklanja večnu sla-vu, Konstantin Veliki, idejni tvorac ovog mesta kao novog centra sveta ili možda još ispravnije u istorijskom kontekstu, centra novog sveta. Naziv

Novi Rim dobija 324. godine kada Konstantin prenosi prestonicu Rim-skog carstva u Vizantiju. Nedugo za-tim Vizantijski car Teodosije naziva ga Konstantinopolj.

Carigrad, nama najpoznatije ime ovog grada, nadenuli su mu slaven-ski narodi, premda ono zapravo ni-kada nije bilo njegovo zvanično ime.

Njegovo današnje ime Istanbul

koje ima korene u jermenskom je-ziku i znači “u gradu” prvi put se pominje još u 10. veku, a postaje zvanično 1923. godine kada je Oto-mansko carstvo zamenila Republika Turska. Međutim i pored turskih na-pora da zvanično ime postane i jedi-no, Istanbul ostaje grad koji mnogi narodi i dan danas krase svojim tra-dicionalnim nazivima.

ISTANBUL PRE ISTANBULA Megapolis koji nosi mnoga imena je usled svog važnog strateškog položaja nekadašnja prestonica triju velikih carstava - Rimskog (330 - 395), Vizantijskog (395-1453) i Otomanskog (1453-1923).

Piše Natalija Trifunović

16 / N°4

Istanbul, Turska

„Ili ću ja da osvojim Istanbul, ili će Istanbul mene“Fatih sultan Mehmet

N°3 / 17

18 / N°4

7 životaAja Sofije

Život Aja Sofije počinje daleko pre njenog današnjeg izgleda i pre njenog poznatog imena. Ideja velike crkve jedne nove vaseljene, u tadašnjem Konstantinopolju, započinje na istom tom mestu u 4. veku. Svoje čuveno ime, koje znači Sveta Mudrost, dobila je u 5. veku. Kroz istoriju imala je takvu sudbinu da joj je više puta menjan identitet u skladu sa okolnostima.

Piše Natalija Trifunović

Istanbul, Turska

N°4 / 19

1Konstantin Veliki je bio taj koji je Aja Sofiji predodredio budućnost od velikog značaja. On je započeo crkvu 325. go-dine a 360. godine je završio

njegov sin Konstancije II. Njeno prvo ime bilo je Megali Eklisia (Velika cr-kva, grč.), sasvim odgovarajuće jer to je i bila. Pretpostavka je da je velika crkva u svom prvom obliku bila peto-brodna bazilika sa prozorima iznad bočnih brodova, po uzoru na ostale bazilike Konstantina Velikog. U poli-tičkim neredima 404. godine završa-va se njen prvi život.

2Obzirom da su njeno ime i njena uloga u istoriji već zapisani kao oni od izuzet-ne važnosti, njen život tu ne prestaje. Teodosije II godine

408. počinje izgradnju nove crkve a stare ideje. Godine 415. ona je osvešta-na i time započinje njeno neustrašivo dizanje iz pepela koje će kroz svoj život ponavljati kao feniks. Pretpostavlja se, na osnovu ostataka, da je Teodosijeva Megali Eklisia bila petobrodna bazi-lika drvene tavanice. Arhitekta ovog poduhvata bio je Rufinus. Ostaci ove crkve pronađeni su tokom iskopavanja tridesetih godina prošlog veka i danas se delovi portika mogu videti u bašti koja okružuje Aja Sofiju. Kraj drugog života Aja Sofije završio se požarom u čuvenoj “Pobuni Nika” 532. godine.

3Odmah po ugušenoj pobu-ni, Justinijan započinje iz-gradnju Aja Sofije u obliku koji danas prepoznajemo. Do 537. godine ona je bila

završena za neverovatnih nepunih 5 godina. Izgradnja je bila poverana arhitektama Antemiju iz Trala i Isi-doru iz Mileta. Oni su tako maestral-no izvršili svoju dužnost da je nova bazilika ostala najveća na svetu sko-ro čitav milenijum! Ogromna kupola koja je nadvisila srednji od tri broda nove bazilike ostaje do dan-danas njen najveći atribut.

4Od svog nastanka Velika Crkva je bila hrišćanska, sve dok se hrišćanski svet nije Velikom Šizmom 1054. godine podelio na

katolički i pravoslavni, prilikom čega ona postaje Grčka pravoslavna crkva.

Tokom prvog pada Carigrada, u VI kr-staškom pohodu, kada je grad zauzelo Latinsko carstvo, Aja Sofija dobija svoj katolički život. Taj život trajao je do 1261. godine kada je Mihailo Paleolog oslobodio Carigrad a Aja Sofija pono-vo postala Grčka pravoslavna crkva.

5Kada je Vizantija 1453. go-dine pala u ruke Osman-lijama, sultan Mehmed II Osvajač je zauzeo baziliku i zabranio njeno uništava-

nje. Ona tom prilikom postaje Car-ska džamija čime započinje novi život i nove transformacije. Sve hri-šćanske mozaičke predstave bivaju presvučene gipsom kako ne bi bile oštećene usled nove muslimanske dekoracije. Vremenom Aja Sofija dobija i četiri minareta, ne tako vit-ka kao na drugim džamijama, koji su majstorski projektovani u skladu sa proporcijama postojećeg zdanja. Ovaj život trajao je 5 vekova.

6Mustafa Kemal Ataturk, osnivač moderne Turske države je 1934. godine Aja Sofiju preinačio u muzej. Ova odluka je potekla od

ideje da se jedna ovako važna gra-đevina pretvori u trezor celokupne ljudske istorije i ljudske umetnosti za nju vezane - ne istorije i ne umet-nosti koja će se suočiti sa jednom ili drugom religijom, jednim, drugim, trećim ili desetim vladarom! Ovom prilikom je oslobođena većina pre-krivenih vizantijskih mozaika. Takav potez stvorio je jedinstvenu sinergiju istorijskih podataka i time doveo do sekularizacije novi život Aja Sofije.

7Za njen trenutni život je sadašnji predsednik Tur-ske, Redžep Tajip Erdogan namenio da ponovo posta-ne džamija. Ove godine 24.

jula u Aja Sofiji je održana molitva nakon pauze od 86 godina i ona tom prilikom dobija svoje novo službeno ime: Velika Sveta džamija Aja Sofija. I pored ove odluke, Aja Sofija je osta-la otvorena za sve posetioce. Snaga koju ima jedna ovakva svetska bašti-na će neminovno uvek biti sredstvo političkih iskaza tako da je moguće da nabrajanje života Velike Crkve još uvek nije gotovo.

Projektant Isidor MiletskiAntimij Tralski

Hrišćanska crkva (537—1054), Grčka pravoslavna crkva (1054—1204),

Rimska katolička crkva (1204—1261), Grčka pravoslavna crkva (1261—1453),

Carska džamija (1453—1931), Muzej (1935—2020)

Džamija (2020—)

Materijal: beli kamen, ciglaDužina: 82 mŠirina: 73 mVisina: 55 m

20 / N°4

Istanbul, Turska

Aja Sofija

N°4 / 21

22 / N°4

Čudesni napitakod divljih orhideja

Turska gastronomija je nadaleko poznata po svojoj raznovrsnosti i spoju nespojivog. Ako uspete da odvojite pogled i želudac od baklava i tulumbi, otkrićete neverovatne ukuse i mirise koji su specifični samo

za ove krajeve. Jedan takav biser je i salep, omiljeni napitak Turaka i svih turista, naročito tokom zimskih dana. Istorija konzumiranja ovog egzotičnog napitka je duga.

Stari Rimljani su takođe koristi-li mleveni koren biljke salep za pravljenje ovog napitka, čvr-

sto ga smatrajuci jednim od najja-čih afrodizijaka. Procvat je doživeo za vreme Otomanskog carstva, koji su ga kasnije proširili i po zemlja-ma Bliskog Istoka i nekim delovi-ma Evrope, pre popularizacije kafe i čaja. U Engleskoj je naročito bila široka njegova primena. Ovaj osve-

žavajući napitak prodavao se i ser-virao umesto kafe i čaja uz mleko i šećer. Uskoro su otkrivena i sva njegova lekovita svojstva i blagodeti za organizam. Upravo u momentu kada je salep preporučen kao lek za venerične bolesti, njegova popular-nost naglo opada u Engleskoj jer je konzumiranje ovog napitka u javno-sti postalo sramno. Salep štandovi su zamenjeni kafeima.

Reč salep je persijskog porekla i u bukvalnom prevodu znaci “lisičiji testisi”, jer koren biljke podseća na polne organe ove životinje. Otuda mu se i pripisuju sva afrodizijačka svojstva.

Prah salep se dobija sušenjem i mlevenjem nekoliko vrsta divljih orhideja. Dobijeni prah se meša sa vodom, a najčešće sa mlekom. Uvek se služi vruć, sa prstohvatom cimeta

SA(H)LEPIstanbul, Turska

Piše: Ena Spahić

N°4 / 23

ili đumbira preko. Osim za pravljenje ovog napitka, prah salep se koristi i kao dodatak nekim slatkišima i sladoledu. Upotreba specifične vrste orhideje za pravljenje ovog pića je ogromna, stoga je i njen izvoz zabranjen, a orhideja je postala ugrožena vrsta u Turskoj. Za dobijanje 1 kg brašna potrebno je u proseku oko 3000-4000 stabljika ove biljke.

U Turskoj možete kupiti prah salep i praviti ga u svom domu, a svakako ne propustite priliku da ugrejete telo ovim napitkom šetajući ulicama Istanbula. Ukus i miris su mu upravo toliko orijentalni i neobični koliko i sama činje-nica da ćete popiti topli napitak od cveta orhideje.

24 / N°4

Svileni dupli čvorovigospođe Nurijet

Turska je nadaleko poznata po proizvodnji najkvalitetnijih tepiha koji krase domove širom sveta. Najstariji turski tepisi su proizvedeni u gradu Konja u XIV veku. Osobenost turskih tepiha je u

složenosti njihove izrade kao i u njihovim apstraktnim geometrijskim motivima. Na Kapali čaršiji se prodaju samo tepisi potpuno ručne izrade.

HEREKE TEPISIIstanbul, Turska

Piše: Ena Spahić

N°4 / 25

Jedna od najpopularnijih vrsta su hereke tepisi, tepisi ručne izra-de koji se isključivo proizvode u

gradu Hereke koji se nalazi na 60km od Istanbula. Korišćeni materijali za izradu ovih tepiha su najčešće svila, a ponekad se kombinuje sa vunom i pa-mukom. Posebnu draž i vrednost ovih tepiha je upotreba zlatnih i srebrnih niti. Ovi tepisi su se prvobitno proi-zvodili za otomansku elitu i njihove palate. Uprovo je sultan Abdulmecid 1841. godine organizovao manufak-turu u gradu Herike kako bi se tkali najlepši i najkvalitetniji tepisi za opre-manje Dolmabahce palate. Okupljeni su najbolji umetnici i tkači tog vreme-na i počela je izrada ovih unikatnih

tepiha visokog kvaliteta i neobičnog dizajna. Ova vrsta tepiha se poklanja odabranim gostima, plemićima i dr-žavnicima za vreme Osmanlija. Izrada ovih tepiha je bila rezervisana samo za plemićke palate, a tek desetina go-dina kasnije, nekim trgovcima je bila dozvoljena prodaja nekih komada ist-kanim u ovom gradiću. 1920. godine u Herekeu je otvorena škola za izradu tepiha, a pohađali su je jednako i mu-slimani i hrišćanski đaci.

Hereke tepisi su uglavnom izrazito veliki, koji se tkaju u preciznim duplim čvorovima. Najgušće izrađeni tepih broji čak 5,7 miliona čvorova po metru kvadratnom, a izradila ga je od svile izvesna gospođa Nurijet po porudž-

bini jedne švajcarske banke. Jedan od najvećih tepiha na svetu je upravo Hereke tepih, istkan davne 1897. godi-ne za istanbulsku palate u Yildiz Sale. Ima ukupnu površinu od 468 kvadrat-nih metara a težak je 3 tone. 120 godi-na nakon toga tepih je prvi put iznesen iz palate, kako bi ga oprali u posebno izgrađenom bazenu. Za njegovo pra-nje i restauraciju su korišćeni specijal-ni deterdženti proizvedeni na Tehnič-kom univerzitetu u Istanbulu.

Sva njegova carska istorija, specifič-nost materijala, boja i motiva, koji se koriste prilikom izrade, su uticali na to da se ova vrsta tepiha uvrsti u kolekcio-narske umetnine. Pitanje je samo ima-te li dovoljno slobodnih kvadrata.

26 / N°4

Istanbul, Turska

99mašalaIstanbul nije glavni grad Turske, ali Napoleon Bonaparta je rekao da ukoliko bi ceo svet bila jedna država, Istanbul bi bio njen glavni grad. Poput Rima izgrađen na 7 brežuljaka, ali poput ni jednog drugog grada smešten na 2 kontinenta. I to mu nije bilo dovoljno, već je u svoju geografsku biografiju dodao i 2 mora, rukavac Zlatni rog i Bosforski moreuz.

Moja priča počinje u četvrti Pera, nadomak hotela u kom je Agata Kristi napisala svoj

čuveni roman „Ubistvo u Orijent ek-spresu.“ U hodniku ispred sobe sam zaustavila slatku devojku koja je za-poslena u hotelu i zamolila je da nam zameni posteljinu. Bila je toliko uspla-hireno zbunjena, ali nasmejana i spre-mna da pomogne uprkos očiglednom nepoznavanju engleskog. Neuspeli glu-mački pokušaji spojenih dlanova ispod glave, zatvorene oči, hrkanje, onda 2 kažiprsta usmerena jedan ka drugom uz nekontrolisanu signalizaciju prome-niti. Nakon petominutnog nemuštog

verbalnog dijaloga i pantomime, uve-la sam je u sobu i prstom pokazala u pravcu kreveta. „Aaaaa, jastuk, čaršaf, dušek“, momentalno je izletelo iz nje na srpskom, pardon na turskom. Moje smejanje ju je više zbunilo nego malo-pređašnji pokušaj da objasnim šta že-lim. Zajedno sa posteljinom promenila je i peškire. Ah, ti turcizmi…

Nakon brzinskog časa turskog spre-mila sam se za orijentalnu avanturu. Za nemačkog turistu to podrazumeva odevnu kombinaciju u zemljanim to-novima, belu čarapu i udobnu sanda-lu, za našeg turistu to znači sve pare sa sobom u džepu i plazma u torbi.

Mapa vam ovde neće mnogo pomoći, niti vam je potrebna. Moj hotel je sme-šten u naselju Pera, nadomak čuvenog trga Taksim. Tokom vizantijske ere stanovnici koji su govorili grčkim jezi-kom, naselili su ovaj brežuljak obrasao smokvama, a Pera je u stvari skraćeni oblik celog imena „Peran en Sykais“ što u bukvalnom prevodu znači „polje smokvi na drugoj strani“. Ovo na dru-goj strani se odnosilo na drugu stranu Zlatnog roga. Mnoge ulice, kafane i hoteli u svom imenu nose prefix Pera.

Izlazak na ulicu je atak na sva čula. Zvukovi, simboli, boje, mirisi. Sve tako džumle jedan opšti dar mar. Sve vas

Piše: Ena Spahić

N°4 / 27

vuče na svoju stranu a vi bez prestanka vrtite glavom i pokušavate što više stva-ri da ulovite. Uski sokaci vam se čine kao jedva prohodni za prolazak jednog automobila sa otvorenim retrovizori-ma. Ipak to su dvosmerne ulice u kojim koperfildskim trikovima tutnje auto-mobili, mini kombiji koji prenosi balo-ne vode, jer se u Turskoj ne pije voda sa česme, dvotočkaši, trotočkaši, nosa-či koji tegle tovare na kolicima. Turci su hiruški precizni vozači, a taksista se neće libiti da vam demonstrira sve čari bahate vožnje uz niz prekršaja. Svako vozilo je malo ogrebano ili ulubljeno, a čvrkanje prilikom parkiranja je skoro pa zakonski dozvoljeno. Nikada nećete videti kavgu na ulici. Turci su galam-džije ali sve se uglavnom završi uz par psovki i mahniti nastavak vožnje.

Istanbul je grad kontrasta, zapada i istoka, glamura i urušenih straćara, za-strašujuće veliki ali vam pruža osećaj to-pline i sigurnosti. I dok se vi premišljate da li da krenete prvo u obilazak velepnih muzeja i galerija, ili biste ipak prvo u šoping, grad vas je već zaljubio u sebe i stvorio želju da mu se uvek vraćate.

Na put u Istanbul zaboravite ako ste na dijeti. Ovde ćete na svakom ćošku naići na ponudu koja se ne odbija. Pi-jace ribe, začini, ulične tezge koje vam nude oblike i kolore koje nikada do sada niste videli. Mešaju se mirisi cimeta, ušećerenog mleka, roštilja i taze peciva.

Baklave, tulumbe, ratluk, urmaši-ce… ali nisu samo slatkiši krivi za lošu krvnu sliku po povratku kući. Doner, kebab, sarme, najraznovrsnije čorbe, sve one đakonije spremljene na ću-muru ispod sača. Hrane u izobilju, a mesta u stomaku premalo. Džaba vam rezervacije u skupim restoranima, i čekanje u redu da biste se fotografisali kod Nusreta, u Istanbulu je ulična hra-na em preukusna em ćete sa sve bak-šišom proći za badava.

I pošto ste iskusili svoje granice iz-držljivosti u prejedanju, nastavljate pešačenje kaldrmom uz obećanje da do večeras nećete staviti ništa u usta. Avaj! Turci neumoljivo ponovo kreću u pohod na nas, ovog puta gastronomi-jom. Iskače ispred mene sitan Turčin moje kilaže, koji na glavi nosi pirami-du brižljivo naslaganih đevreka koje

oni zovu simit. Odlučno sam ga odbila, čvrsto rešena da se držim obećanja da-tog sebi da neću jesti do večeras... šet-nju sam nastavila sa đevrekom u ruci. U paketu sam dobila i ayran, slani jogurt, koji Turci koriste za rešavanje svih gastroenteroloških problema. U tom trenutku me ni litar ne bi spasio.

Dobro, pošto je dan počeo vrlo alavo, hajde da se tako i nastavi. Sve kultu-ro-turističke planove sam batalila, i ko za belaj krećem u šoping put jedne od najstarijih i najvećih prekrivenih tržni-ca na svetu, Grand Bazar. Originalno ime je Kapali čaršija, što u bukvalnom prevodu znači „prekriveni market“. Ba-zar se sastoji od oko 4.000 dućana, 61 nadkrivenom uličicom, 26.000 zapo-slenih i blizu pola miliona posetilaca dnevno. Punog stomaka, gladnih oči-ju i sa povišenim nivoom glukoze ušla sam kroz kapiju u ovo carstvo šarenila, kiča i umetnosti. Ni jedna navigacija

vas neće spasiti da se makar jednom ne nađete u ćor sokaku. Ovde se pro-daju najrazličitiji proizvodi od kože, keramike, čelika, zlata, zatim tkanina, ćilimi, džezve i fildžani, srebrne kaši-ke, mirisna ulja, prženi kesten u novin-skim fišecima, ukrasni tanjiri i posuđe, suve kajsije, nargile, sirće od nara. Ako samo i zastanete ispred neke vitri-ne, nadrljali ste. Turci imaju urođene menadžerske i trgovačke sposobnosti. Progovoriće 7 jezika sve dok ne utvrde odakle im dolazi mušterija. Nasmeja-će vas, ugostiti u svojoj radnji, poslužiti čajem, karamelizovanim bademom i cigarom. Ako treba izmasiraće vas i izvesti 1001 trik ne bi li vas animirali

i prodali neku džidža bidžu za koju ne znate ni čemu služi. Mangupi su to. Kada čuju da ste iz Srbistana, dodatno će se potruditi, jer kažu da smo mi nji-hovi ortaci i burazeri. Bugarsku u tom momentu brišu sa mape i objašnjavaju vam kako smo komšije. Ne padajte na frazu ‘spešl prajz for ju maj frend’, uvek će probati da vas prevare i da zarade više. S toga se naoružajte strpljenjem i da vas ne bi odrali ko mlade majmu-ne budite veće inadžije od njih. Nema vam druge vajde.

U Grand Bazar sam ušla sita, a izašla luda. Kao za baksuz, nisam odolela go-mili stvari koje nikada neću upotrebiti, i koje će završiti u nekom momentu ili u podrumu ili na tavanu.

Koji će mi đavo bakarni mlin za kafu i ručno slikana činija za pek-mez??? Ili mermerna kutija za duvan, a ne pušim? Kada ću tačno da obučem izvezeni jelek sa osmanlijskim motivi-

ma? Pitam se da li ću ga ukombinovati sa drvenim papučama za hamam?

Kada sam pogledala na sat, shvatila sam da sam unutra provela celo po-podne. Aman zaman kako vreme leti! Prelazeći tako ćupriju ka hotelu, sa džamije se čula molitva. Pored hodže čula su se i moja creva. Barem je to bilo lako rešiti. Izvadila sam plazmu koja je bila smrvljena u paramparčad. Ipak mi nismo budale.

Pitala sam se šta li sad jede Nemac?U ovom tekstu je upotrebljeno čak

96 turcizama, a ima ih još sijaset dru-gih... 97 ! Tako da je pravi odgovor na pitanje: Da li u srpskom jeziku ima tur-cizama?“, „jok i nema.“… 98.

28 / N°4

Istanbul, Turska

„Ukoliko bi svet bio jedna država, Istanbul bi bio njen glavni grad“Napoleon Bonaparte

N°4/ 29

Index ličnostiA

- Antemije, grčki matematičar i arhitekta, projektovao crkvu Aja Sofija ............................................................ 19

- Andrić, Ivo (1892-1975) Ivo Andrić, srpski i jugoslovenski književnik, diplomata Kraljevine Jugoslavije, dobitnik Nobelove nagrade za književnost ............................................... 10

- Atatürk, Mustafa Kemal (1881-1938) Kemal Ataturk, turski maršal, osnivač i prvi predsednik Republike Turske .................................... 19

B- Bajec, Vladislav, srpski književnik ............................... 10- Bonaparte, Napoleon I (1769-1821) Napoleon I Bonaparta, prvi konzul Francuske Republike, prvi car Francuske i kralj Italije ............... 26

C- Constantinus, Magnus (272-337) Konstantin Veliki, rimski car, osnivač Konstantinopolja ...................................................15, 19

- Camus, Albert (1913-1960) Alber Kami, francuski pisac, novinar, filozof, dobitnik Nobelove nagrade za književnost ............................. 10

- Christie, Agatha (1890-1976) Agata Kristi, engleska književnica................................. 3

DŽ- Š’ah Džahan, Sabahudin Mohamed (1594-1666) Šah Džahan, mogulski car Indije, izgradio mauzolej Tadž Mahal, posvećen voljenoj ženi Mumtaz Mahal ... 14

E- Erdogan, Recep Tayyip Redžep Erdogan, predsednik Turske ........................ 19

F- Fleming, Lancaster Ian (1908-1964) Ijan Fleming, britanski pisac i novinar, tvorac špijunskih romana o britanskom tajnom agentu 007, Džems Bondu........................................................................3

- Flaubert,Gustave (1821-1880) Gistav Flober, francuski književnik realizma ............... 3

G- Greene, Graham (1904-1991) Grejem Grin, engleski romanopisac ............................ 3

- Güler, Ara (1928-2018) Ara Guler, američko-turski fotograf ............................ 3

L- de Lamartine, Alphonse-Marie-Louis de Prat (1790-1869) Alfons de Lamartin, francuski književnik,političar, ministar inostranih poslova Francuske ...................... 3

M- Marinković,Mirjana, prevodilac .................................. 11- Murad V (1840-1902) osmanski sultan,vladao 1876. ...13- Mehmet II (1432-1481) osmanski sultan,osvajač

Konstantinopolja ......................................................... 16

N- de Nerval,Gerard (1808-1855) Žerar d Nerval, francuski književnik romantizma .... 11

P- Paleolog,Mihailo VIII (1223-182) Mihailo VIII Paleolog, vizantijski car, osnivač dinastije Paleologa, koja je vladala do pada Carigrada 1453. .... 19

- Orhan Pamuk,turski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost ......................................3,7 i 19

R- Rufinus,Flavius (335-395) Rufinus, rimski državnik .............................................. 19

S- Saramago, Jose (1922-2010) Žoze Saramago, portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost ............................................... 11

- Stoker, Abraham Bram (1847-1912) Ejbraham Brem Stoker, irski pisac ................................ 3

T- Theodosius I, Flavius ( 347-395) Teodosius I Veliki, poslednji rimski car, nakon njegove smrti,Rimsko carstvo podeljeno na zapadno i isotočno, proglasio Hrišćanstvo za jedinu zvaničnu religiju ........ 15

V - Vasiba, Ali princ (1903-1983) Princ Vasiba, poslednji otomanski princ ................... 13

APP

END

IX

30 / N°4

Istanbul, Turska

Osnivač i izdavač:Dušica Grozdanović, pr DAG ART STUDIO

Adresa:Zemunska 267a,11272 Ugrinovcimob: +381692175624tel: +381112175624office@koloseummagazin.rsmarketing@koloseummagazin.rswww.koloseummagazin.rs

Specijalno izdanje magazina KOLOSEUM br. 4

Urednik izdanja:Aleksandar Marković

Redakcija:Aleksandar MarkovićEna SpahićNatalija Trifunović

Saradnici:Ljubica SlavkovićMilan VlajčićŽeljka Mićanović Miljković

Dizajn i PrePRESS:Branislav NinkovićExcentric Designwww.excentric-design.net

Štampa:Zlatna knjigaBagrdanski put bb, Jagodinatel: + 381358231413

Ljubica SlavkovićIstanbul: grad susreta i raskršća 3

Milan VlajčićUspomene i grad Orhana Pamuka 10

Natalija TrifunovičIstanbul pre Istanbula 157 života Aja Sofije 18

Ena SpahićČudesni napitak od divljih orhideja 22Svileni dupli čvorovi gospođe Nurijet 2499 mašala 26

Impr

essu

m

Sadr

žaj

N°4 / 31

32 / N°4

FotografijeEna Spahić

i Pixabay