RAZGOVOR: SAŠA RADULOVIĆ, NARODNI POSLANIK I PREDSEDNIK PROGRAMSKOG SAVETA DJB

Uvodna reč glavnog urednika

Blagopočivši monah Kirilo, hilandarska sivaeminencija, svojevremeno mi je opisaodolazak i kratki boravak predsednika Srbije

Slobodana Miloševića u Hilandaru 1991. godine.Nenajavljen, dakle bez blagoslova, helikopterom sespustio usred negovane hilandarske bašte.Nadmeno, ne prekrstivši se, pozdravio je igumana ijoš jednog monaha: „Zdravo, kako ste?!“ Celo brat-stvo ga je bojkotovalo ostavši u kelijama. Nije niponuđen ručkom, a posle njegovog odlaska monasisu satima osveštavali put kojim je išao, kao da jeprošao nečastivi.

Sveštenstvo SPC kad ignoriše svetovnog vladara jasnoiskazuje svoj stav o njemu. Tako su i sadašnjem vladaru

poslali poruku ne pojavivši se u Kosovskoj Mitrovici. Nitraga patrijarhu Irineju, koji je pre samo osam meseci, uBanjaluci na Stefandan, izvalio čuveni slavopoj:„Blagodarimo Gospodu što nam je podario čoveka koji selavovski bori za srpski narod, a posebno za mučeničko istradalno Kosovo i Metohiju.“

Očigledno je da se patrijarhu, pred jesenji Arhijerejskisabor, trese mantija, jer nema čime da brani osione napadena sveštenstvo koje orkestrirano seju naprednjaci i đubroi-di pod strogom kontrolom Luja XIV. Patrijarhu nadglavom visi deložiranje, otuda i izostanak jedine instituci-je u Srbiji čija je popularnost veća od vladareve – Srpskepravoslavne crkve.

A priča o kraljevoj popularnosti bazirana je na fabriko-vanim istraživanjima dve paradržavne agencije koje se popravilu oglašavaju u trenucima osipanja podrške

navrhvođi. Zanimljivo je da se po tim fingiranim istraži-vanjima, redovno, naprednjačka (čitaj vladareva) popu-larnost „održava“ na procentu od 54. Neki stručnjaci suprocenili da je ta brojka čarobna granica koja emitujenajbolji psihološki uticaj u javnosti. Interno, rezultat jebitno drukčiji – podrška SNS-u pala je ispod 38, anavrhovođina ispod 44 odsto! Otuda nije čudno što ondeluje utučeno, neubedljivo i nesigurno, a ne čudi nipucanj u sopstvenu nogu panegiričnim osvrtom na nečas-tivog Miloševića. Uostalom, ovaj mu je svojevremeno bioidol od kog je preuzeo hipnotičke i autokratske modelevladanja. Ko se još seća Miloševićevog predviđanja„zlatnog doba“? I lupetanja tipa: „Fabrike će se uposliti,radnici će voleti svoj posao i od njega živeti dobro i časnokao kada su najbolje živeli, i bolje od toga.“ Svaka sličnostje odavno prestala biti slučajna…

Povišica po meri Robina Huda

Foto: e-stock/ Miloš Rafailović

IZ LAZI SREDOM GODINA I BROJ 33 12. 9. 2018. CENA 50 dinara

OBRAĆANJE ALEKSANDRA VUČIĆA SRBIMA U KOSOVSKOJ MITROVICI PROŠLO BEZ SKANDIRANJA, PESME I OVACI-

Muk seuz guslene možeopevati

Šansa da se izvučemo iz nemačkih kandži

Pucanj u nogu bez blagoslova

OD NOVEMBRA, POSLE UKIDANJA ZAKONA O UMANJENJU PENZIJA, SLEDI NOVI PREPAD NA PENZIONERE

2 POLITIKA

Beogradski nedeljnik Godina prva, broj 33 Izlazi sredom. Rukopisi se ne vraćaju Izdavač: Restart klub d.o.o. MB 21332887; PIB 110298221 Direktor: Sunčica Stanojević Redakcija: Brankova 21, Beograd, tel: 328−2600 Email: glasbeogradski@gmail.com Glavni i odgovorni urednik: Milan Bečejić Zamenica gl. i odg. urednika: Ružica Mevorah

Redakcija: Branislav Krivokapić, Dragica Pušonjić, Radenka Marković Saradnici: Vladimir Gligorov, Slobodan Samardžija, Aleksandar Crkvenjakov, Danilo Šuković Dizajn i prelom Zoran Mihailović, Web urednik: Nikola Stanković Lektura: Zorica Antonijević Štampa: Štamparija Borba AD, Beograd

Beogradski glas, 12. septembar 2018.

OBRAĆANJE ALEKSANDRA VUČIĆA SRBIMA U KOSOVSKOJ MITROVICI

Piše: Dragica Bg. Pušonjićfoto: e_stock agenc/Miloš Rafailović

Umukloj tišini, ozbiljni i utučeni, Srbi su na trgu uKosovskoj Mitrovici u nedelju 9. septembra čuli odAleksandra Vučića, predsednika Srbije, da rešenje za

njihove probleme nije na vidiku i da se ne zna gde su namdržavne granice. Nisu skanidirali ni predsedniku, ni Srbiji, nizemlji, niti nebesima. Nije bilo egzaltiranih povika „Kako jelep!“, što decenijama prati skoro svakog najmoćnijegfunkcionera u zemlji. Izostale su salve aplauza i horsko pevan-je himne. Na poslednje Vučićeve reči „Živela Srbija!“, uzaplauz iz prednjih redova, ljudi su se razišli nit romoreći, nitgovoreći. Većini odlazećih zajednički su bili zabrinutost,potištenost i strah.

Stigli su sa svih strana izuzev Metohije, odakle, kako jeVučić kazao, nisu mogli doći jer su „neki drugi palili, pucali izatvorili im put“. Na velikom narodnom zboru, prema procena-ma izveštača, bilo je od nekoliko stotina do više od tri hiljadegrađana. Svakako ih nije bilo na stotine hiljada, pa VučićevGazimestan, kako je skup najavljivan, nije ni prinetiGazimestanu Slobodana Miloševića iz juna 1989, kome je iVučić prisustvovao.

Većina radnji zatvorena

U takvoj atmosferi nasmejan je bio jedino Vučić. Naime, nabanderama i autobuskim stajalištima od zarđalog lima, u selima ivarošima (i van njih), od Jarinja sve do centra KosovskeMitrovice, vijorile su se zastave Srbije i nebrojeni portreti vedrogi ornog Vučića, sa potpisom: „Dobro došao, predsedniče!“

Daleko od toga da predsednik Srbije nije bio dobrodošao.Naprotiv, ljudima su ovde oči uprte u Beograd, odakle očeku-ju spas. Ako ga, posle svega, uopšte i očekuju. Čistači u crven-om već od ranog jutra glancali su Ulicu kralja Petra Prvog, dauklone ono što se nakupilo tokom noći. Nisu bili voljni za raz-govor osim da pokažu koja prodavnica radi. Jer gro radnji biloje zatvoreno. Malobrojna policija održavala je zonu zatvorenuza saobraćaj, nisu još znali da je već blokiran put ka seluBanje. Na taj deo Vučićeve posete su prištinske vlasti, inače,odranije stavile veto.

Život se dâ čitati na mnoge načine. Tako, na zgradi nado-mak Trga Šumadija, gde će se u podne narodu obratitipredsednik, stoji oglas: „Čuvam decu od sedam do 15 h,svakog dana, cena za mesec dana 5.000 dinara. U cenuuključeni dva obroka i užina“. Nedaleko, drugi oglas:„Prodajem nameštene stanove različitih površina u novoiz-građenom objektu u Ulici Tanaska Rajića“. U blizini brižnouređenog prilaza komunalnom preduzeću stoji, od vremenaizraubovan, zeleni metalni kiosk. Zaključan, moraš zagledatida bi video je li u upotrebi ili ko zna od kada čeka da budeodnet na otpad. Na kiosku, poster Vladimira Putina. Šef Rusijegleda negde pored posmatrača, sa smeškom koji to možda inije, nešto poput Da Vinčijeve „Mona Lize“.

Na gradskom trgu, po prijatnom suncu, užurbano podižucentralnu binu, uz brojno državno i privatno obezbeđenje.Vučić će gledati ka južnom delu grada, tu, na kraju šetališta,odmah iza Ibra, gde žive Albanci.

Desno od bine je spomenik Grigoriju Ščerbini (1868‒1903),ruskom konzulu u Mitrovici u eri raspada Otomanske imperi-je, kad su dramatične izveštaje o progonu Srba na Kosovu slaliJovan Dučić, Branislav Nušić, Milan Rakić i Vladimir

Ćorović, a Ruska imperija rešila da pomogne koliko se može.Znamen ubijenom Ščerbini podignut je 1928, preseljavan,uništen i na današnjem mestu obnovljen 2007. Tik iza bine jegrandiozni spomenik knezu Lazaru Hrebeljanoviću(1329‒1389). Desnom rukom je oslonjen na mač, levom sim-bolično pokazuje ka jugu, sticajem okolnosti u pravcu centralnebine. Levo od monumenta su prostorijeVučićevog SNS-a.

Naspram centralne bine graditeljipodižu dve manje, za televizijskekamere. Tek od devet sati poneki skrom-no odeveni meštanin ili pridošlica nalak-ti se na ogradu, duž trotoara, i ćutke gledašta se radi. Na okolnim zgradama prozorizatvoreni, roletne spuštene, terase prazne. Čini se da je gradpust, da u njemu života nema. Tako je i u Bošnjačkoj mahali,gde su radnje listom zaključane. Tu, ispred jedva primetnekafanice, za usamljenim stolom, sede trojica od života oglo-danih muškaraca i gospodin u odelu, dobro uglancanih cipela.Piju tursku kafu.

Čekajući suvu istinu

Dobro se živi. Svi imaju svega. Nikome ništa ne fali. Nikose ni na šta ne žali. Sve je u takvom redu da pitanja na te temezvuče čak i neinteligentno ako je ceniti po kratkim odgov-orima onog gospodina. Njegovi sadruzi u kafopijenju ćute.Gledaju ga, ne uključuju se u razgovor. Već i letimičan pogledna tu trojicu govori da reči onog gospodina nemaju dodirnihtačaka sa njihovom stvarnošću. Ako ništa drugo, potreban imje stomatolog, luksuz koji se ne da priuštiti.

Srpski deo grada obiđe se za frtalj sata. Čak i kad bi hteo,nemaš gde cipele poderati. Vraćajući se na trg, gde će predsed-

nik narodu reći suvu istinu, nalik onoj suvoj drenovini iz kojeMarko Kraljević nije mogao da iscedi ni kap, zatičemo i grafit„Za ovu zemlju vredi poginuti – karaula Košare“. Na zidu krajovog još jedan grafit: „ ... Jer odavde nema kud“, sa dvoglav-im orlom i ocilima.

Džip sa natpisom „Carabinieri“ prošao je oko 7.30, posletoga Italijani nisu bili vidljivi. Ulicom što sesliva u gradski trg prolazi poneki taksi. Uroštiljnici „Kod Sejde“, iz čije se bašte vidimizanscen u pripremi, gostiju kao u mravin-jaku. Došli na znamenite Sejdine ćufte,sudžuk i ćevape, ali su sada na meniju jedinoćufte. Samo tako je moguće sve njih uslužiti,da ne čekaju predugo i odu zadovoljni. Na

minut poviše Sejde, u etno-restoranu „No 1“ je stecište nov-inara i drugih poslom pristiglih. Doručkuju, posle se nemakad. Na TV ekran u jednom od odeljaka restorana gotovo nikone obraća pažnju.

Iz te kutije idu snimci zapaljenih guma, sustižu se informacijei analize onog što se upravo zbiva u Drenici, planinskom predelukoji geografski razdvaja Kosovo od Metohije, gde žive Albancikoji su, prema predanju, velikim delom srpskog porekla, a gdeposle NATO agresije 1999. srpski živalj živuje samo u selimaBanje i Suvo Grlo. Dopisnici turske agencije „Anadolija pres“čekaju na piće četvrt sata, osoblje veli da je velika gužva, morase pričekati, sad će kafa, tek što nije. I bi kafa.

Gosti emisije „Dea i Sarapa“ analiziraju opasnost u kojoj seVučić nalazi, pominje se rafalna paljba, tu je i fotografijapredsednika Srbije koji se, objašnjavaju, raspravlja sa pred-stavnikom Kosovske policije (KPS ne postoji od 2008) jerhoće u Banje, a ovi ne daju zbog barikada koje su na dva kilo-metra odatle i bezbednost ne mogu da mu garantuju. Međupratiocima TV prenosa nelagoda, briga da ne eskalira jer, čulo

U takvoj atmosferi nasmejan je bio jedino Vučić

Muk se uz gusle

3Bine su nestale, gosti otišli. Tresla se gora, rodio se miš. U gradu se raspuknule bašte kafića pune gostiju. Na vrhu zvečanskog brda ostaše dva krsta Beogradski glas, 12. septembar 2018.

se, ako se išta desi bilo Srbinu bilo Albancu, „dići će seKosovo, biće ugroženi i Srbi u enklavama“.

„Vučić no pasarán“, vidi se na ekranu napis na albanskom,dok Bojan Bilbija, urednik politike u „Politici“, poručuje:„Cela Srbija treba da se moli za bezbednostpredsednika Srbije i svih građana.“ U istovreme, nešto pre 11 sati, da li sa TV-a ili odobaveštenih iz restorana, nije ovo od pre-sudne važnosti, čuje se da se pokreću vojnesnage i policija Srbije, kao i Kfor. „Ruka sadaljinskim upravljačem upravlja pokretimana terenu i može da pritisne crvenodugme“, govore iz one kutije što prati putmira predsednika Srbije.

Već posle petnaestak minuta gradskim trgom ore se doboši.U dva, tri reda, u belim majicama i s natpisom „KosovskoPomoravlje“, idu dobošari. Na centralnoj bini hor i orkestarKUD-a „Kopaonik“ iz Leposavića stoje kao voštane figure,harmonikaš svira „Marš na Drinu“, pa prve taktove himne, aliga pokrivaju doboši. „Puštaj sve, puštaj neka idu“, čuje se sabine. Iz onog skučenog prostora čini se nepreglednom kolonaljudi koja se više gega nego li kreće. Prođe 11 sati, glumacTihomir Arsić staje na binu, govori: „Dragigrađani, obratiće vam se predsednik Srbije,gospodin Aleksandar Vučić!“ Ljudi se osvrću, da bise opet čuo Arsić: „Ovo je proba!“

Zahuktalo se, primiče se dolazak Vučića.Službeni pas proverava TV kamere spakovane ufutrole, Arsić svako malo preko mikrofona kumiljude da ne stoje desno od bine nego da produže,zaobiđu zgradu i stanu na šetalište ka kome jeokrenuta bina. Da se vidi koliko nas ima! Tolikonam znači da se vidi koliko nas ima! Ajmo mi,složni Srbi, da svet vidi koliko nas ima! Evo, viditegde pokazuje ruka kneza Lazara, to je putokaz,samo pratite ovu ruku! Tako Arsić neumornoizvršava obavezu, ali pred sami dolazak Vučića

odustaje od vapaja da građani pređu na šetalište, inače bi ostalivan rakursa kamera. „Bilo bi neprijatno da dolazi obezbeđen-je u vašem gradu... u našem gradu“, ori se preko ozvučenja, aglumac onda odlazi među građane, lično ih poziva da odu na

predviđeno mesto, što ovi, uz ljutnju, čine.

Budućnost uz Albance

U 12.05 stiže Vučić, oglašavaju sekosovskopomoravski doboši. Izlazi na binu,poneko iz prednjih redova snima mobilnim,odatle se i čuje aplauz. Sve vreme dominira-ju smrtno ozbiljna lica. Pre nego što pročita

ono što je nedelju dana pisao, predsednik obećava žiteljimaBanje da će doći drugi put, zahvalan na veličanstvenomdočeku pripremanom toga dana. Onda se obraća „dragim pri-jateljima“: „Nemojte misliti da će ovo danas jednodušno osu-diti oni koji su stvarali kosovsku državu, bićemo im krivi jernismo imali dovoljno vode da ugasimo vatre koje su zapalili;a vama hvala što ste uprkos albanskoj i drugim kampanjamadošli da vidite i čujete svog predsednika, i čuvate srpsku ibudućnost Srbije, i neophodnost zajedničkog života sa

Albancima, jer bez toga ne bi bilo tog našeg sutra!“Rekao je, u dobru i u zlu bićemo uz naš srpski narod na

KiM, dobio jedva čujan aplauz. Rekao je, na krajuMiloševićevog govora 1989. na Gazimestanu „horski smopevali ’Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala’“, da se u pesmipominju tri rata, a imali smo potom više od tri rata posle kojihse u Kninu vijore šahovnice kojih tu nikada nije bilo, uSarajevu sada ima 50 puta manje Srba, a u Prištini „živi neko-liko ljudi“. Rekao je, „nismo bili u vezi sa realnošću,Milošević je potcenio želje drugih naroda“. Rekao je, „hvalaprijateljima iz Rusije koji su politički bili uz Srbiju kad nikodrugi nije“, dobio aplauz isti kao i prvi put. Rekao je, neželimo u NATO, hoćemo u EU. Rekao je, „ko danas viče ubeogradskim kafićima ’U boj!’, neće ovde doći, oni rade uinteresu drugih zemalja, živeće bogato u foteljama, neće davam priznaju da u Prištini nisu Srbi na vlasti!“.

Nikome nećemo dozvoliti da oružje i municiju koristi pro-

tiv vas, rekao je i dobio onaj aplauz; ko zna da li se iko setioda „niko ne sme da bije ovaj narod“ – tek, ljudi ćute, slušaju,raširenih očiju, ozarenih nema. Neće ih predsednik slati nanebo, u onu nebesku Srbiju odakle se niko ne vraća, na neboće slati satelite, a ovde stižu milioni evra da se grade fabrike iškole, da se imaju glava na ramenu, posao i bezbednost!

„Gde su nam granice?! Zna li ko?!“ Na te reči prolomio se muk. Kroz njega su strujale poruke

onima u Beogradu, što decu rasporediše od Londona doNjujorka, a prodali su Kosovo i Metohiju, kao i porukelokalnim Srbima. Prvi redovi iznova aplaudiraju čuvši da je„laž da neko mora do Nove godine da prizna nezavisnostKosova i Metohije“. Ali pljeska nema na reči da promene kojese u svetu zbivaju ništa izmeniti neće na Kosovu, da je tobajka. Obećanje da narednih dana i nedelja iz Beograda stižumilioni evra za razne investicije, ne bi li Srbi bolje živeli umiru sa Albancima, ogromnu većinu građana ostavilo je bezvidljive reakcije.

Predsednik završi govor i ode. Osta nejasno na kakvoj jelomači i zašto misli da će iko da ga prokune kad rešenjanema, a ko zna hoće li ga biti i za deceniju. Za predsed-nikom odoše i građani, među njima i iz Ibarske Slatine uLeposaviću. Kažu, najpre, govor je dobar, podstiče daostanemo. Kažu, malo kasnije, da će investiciona obećanja,daj Bože, bar delimično biti ispunjena, ali kompletno –

nema šanse. Vele, „Trepča“ je završen posao, reg-istrovana je u Prištini, džaba za nju idu novci. Kažu,kako razgovor odmiče, brinemo za sutra. Brinemoda ne bude pogrom kao što je bio, nema veće brigeod te. Priznaju, veliki je strah od Albanaca, poseb-no kod starijih jer znaju šta je bilo. Kažu, mladi sudrugačiji, malo razmišljaju, ništa ne pamte i zato sene plaše. Kažu, daj Bože da bude dobro!

Bine su nestale, gosti otišli. Tresla se gora,rodio se miš. U gradu se raspuknule bašte kafićapune gostiju. Na vrhu zvečanskog brda ostaše dvakrsta. Jedan para nebo, drugi je uklesan u stenje.Možda, da podsete pod kakvim se krstom živi „ukolevci Srpstva i na svetoj srpskoj zemlji“. Tajkrst se ni uz gusle ne da opevati.

PROŠLO BEZ SKANDIRANJA, PESME I OVACIJA

ne može opevati

„Gde su namgranice?! Zna liko?!“ Na te reči prolomio se muk

Na okolnim zgradama prozorizatvoreni, roletne spuštene, teraseprazne. Čini se da je grad pust, da u njemu života nema

4 POLITIKABeogradski glas, 12. septembar 2018.

SAŠA RADULOVIĆ, NARODNI POSLANIK I PREDSEDNIK PROGRAMSKOG SAVETA DJB

Razgovarao: Milan Bečejić

Ide li Srbija „u dobrom pravcu“, kako povremeno idosledno poručuju iz Brisela?

Mislim da je građanima očigledno da Srbija ne ideu dobrom pravcu, ali upravo zbog tih i takvihporuka koje stižu iz Brisela misle da se ništa ne

može promeniti. Godišnje gotovo 100.000 uglavnommladih ljudi napusti Srbiju u potrazi za dostojanstvom, i toje najbolja ocena stanja u državi. U Srbiji vlada gotovo pot-pun medijski mrak, urušeno je pravosuđe, imamo partijskupoliciju, partijsko tužilaštvo, izbornu krađu, manipulacijesa biračkim spiskovima, zastrašivanje građana, reketiranjeprivrede od strane partije na vlasti, raspad zdravstvenog sis-tema, rastakanje kulture i obrazovanja. Srbija se polako alisigurno pretvara u zemlju jeftine radne snage. U današnjojSrbiji ima mesta samo za poslušne partijske kadrove vlastisa kupljenim diplomama, za razne Babiće i Mihajlovićkekoji grade koridore bez ikakvih kvalifikacija za to, pa im seruše potporni zidovi, Vuline koji se oblače kao crnokošul-jaši i vode vojsku bez ikakvih kvalifikacija za to,Stefanoviće, Tabakovićke i Male sa plagiranim i besmislen-im doktoratima na najvišim državnim funkcijama.

Postavlja se pitanje: kako je moguće da na sve ovobriselske birokrate poručuju da Srbija ide u dobrompravcu? DJB je ušao u parlament pre dve godine i kaoposlanici smo ušli u sve međunarodne institucije, razgo-varamo sa stranim zvaničnicima i EU birokratama. Preulaska u parlament mislili smo da EU birokrate žele da nampomognu da uvedemo evropske vrednosti i da ne razumejuda SNS vlast radi upravo suprotno. Onda smo shvatili dasmo zapravo veoma naivni, da oni jako dobro razumeju štase dešava i da u stvari direktno pomažu da Srbija izgledabaš ovako kakva je danas. Bez njihove direktne podrške,direktne podrške autokrati i ovakvoj Srbiji, predsednikSNS-a ne bi mogao da radi ovo što inače čini u Srbiji.Vučići na Balkanu jesu posledica EU politike na Balkanu.

Kolonijalna politika Nemačke na Balkanu

Aleksandar Vučić je u skutima Merkelove našao sig-urno utočište. Vi u vašim tekstovima smatrate da je topogrešno. Zašto?

Balkanom u poslednjih deset godina upravlja Nemačka.SAD su se, praktično, gotovo u potpunosti povukle saBalkana dolaskom Obame na vlast i prepustile gaNemačkoj. Sve ono što se danas dešava na Balkanu jestedirektna posledica nemačke politike. Nemačka kontroliše ipoziciju i glavnu opoziciju koja čeka da ih ona odabere dazamene Vučića. Ona nikada nije bila saveznik Srbije, niti ćeto ikada biti. Nemačka nikada nije štitila interese Srbije ilibarem bila neutralna. Kroz istoriju smo uvek bili na suprot-nim stranama. Nemačka se direktno investirala u razbijanjeJugoslavije i nakon ratova 90-ih praktično kolonizovala ceoBalkan. Srbija se tada, zbog katastrofalne politikeSlobodana Miloševića, zatekla na pogrešnoj strani padaBerlinskog zida i platila ogromnu cenu. Istorija raspadaJugoslavije će se tek pisati. Još uvek nije prošlo dovoljnovremena i potrebna je očigledno nova geopolitička

raspodela karata da bi se stekli uslovi da svet, pre svegaZapad, jasnije pogleda šta se dešavalo na Balkanu pre skoro30 godina.

Nemačka na Balkanu ima druge saveznike, svoje satelite.Naravno, i njih tretira kao države drugog i trećeg reda,međutim, oni su očigledno zbog istorijskog savezništvazadovoljni tim statusom. Važno je napomenuti da ne gov-orim o običnim ljudima, Nemcima, građanima Nemačke. Jagovorim nemački jezik, karijeru sam započeo kao inženjerelektrotehnike baš u „Simensu“, u Nemačkoj, imam uNemačkoj i mnogo prijatelja. Ne razmišljaju građanikolonijalno. Govorimo o državnoj politici. Nemačka držav-na politika je u svojoj srži kolonijalna politika velike silekoja želi svetsku dominaciju i u tome nije različita od bilokoje druge svetske kolonijalne sile. Osim što je dva putaizgubila u pokušaju dominacije, što se koristila najbrutalni-jim sredstvima i što je oba puta celo čovečanstvo platiloogromnu cenu.

Tihi sukob SAD sa Nemačkom delom će se prelomitii preko naših leđa. Kako da se Srbija postavi daposlovično ne izvučemo deblji kraj?

Taj sukob nije više tih. To je već otvoreni sukob u čijemje središtu pitanje svetske valute. Pre nešto više od mesecdana čuli smo od američkog predsednika reči koje nijeizgovorio nijedan američki predsednik od Drugog svetskograta do danas: EU je neprijatelj SAD. Evro je počeo daugrožava svetsku dominaciju dolara. SAD to ne mogu dadozvole. Da kratko objasnim zbog čega. SAD su zemlja čijije spoljni dug oko 16 triliona dolara i koja se finansira takošto izdaje državne obveznice različite ročnosti (do tri mese-ca do 30 godina) koje kupuju najveći svetski investitori,države, banke, investicioni fondovi, svi koji imaju potrebuda čuvaju velike količine novca i zaštite ga od inflacije.Kada neka od obveznica dospe na naplatu nakon istekaročnosti, američke Federalne rezerve (koje su privatnainstitucija kojoj je država SAD poverila štampanje i upravl-janje dolarom) izdaju novu obveznicu koju kupe nekiinvestitori, države ili fondovi, i tim novcem plate dospeleobveznice. Ovako se inače finansiraju sve zemlje sveta, nesamo SAD. Ono što SAD čini jedinstvenim jeste činjenicada zbog svoje veličine one plasiraju ogromnu količinuobveznica i time mogu da zadovolje potrebe i najvećihinvestitora sa jedne strane, i činjenica da se američkeobveznice tretiraju na tržištu kao sigurne obveznicečija je tržišna vrednost rizika nula. Odnosno SADuvek plate svoje obveznice i računa se da je verovat-noća bankrota nula.

Američka rampa za Briselski sporazum

Evropsko tržište je najveće tržište na svetu čijije BDP veći i od BDP-a Amerike. Takvo tržište sazajedničkom valutom evrom ima potencijal daizdaje i veće količine obveznica i predstavljadirektnu konkurenciju dolaru. Zamislite sada daKina, umesto da svoj spoljnotrgovinski suficitsa SAD, koji se meri stotinama milijardidolara, plasira u evroobveznice. Zamisliteda SAD više ne mogu da nađu dovoljnokupaca za svoje nove obveznice, pa mora-ju da povećavaju kamatne stope.

Zajedničko veliko evropsko tržištejeste u interesu SAD, ali evro je direktnapretnja američkoj dominaciju u svetu.Ceo sukob i jeste oko evra i mislim

da će se okončati porazom evra. Nemačka pokušava dakroz pojačanu centralizaciju ojača evro i taj njihov pro-jekat predstavlja ludačku košulju za većinu zemalja uEvropi. Nemačka praktično potpuno ekonomski domini-ra Evropom i mnoge zemlje to polako počinju da uviđa-ju. Sem krize u Grčkoj, Španiji i Portugalu, Italija je naivici izlaska iz evrozone. Izlazak zemlje kao što je Italijaznačio bi i kraj evra.

Svojevremeno je Irak doživeo američku invaziju kadje umesto petrodolara uveo petroevro. Sad to isto činiIran uz podršku Nemačke. Ima li u tome neka lekcija iza Srbiju?

Dve su zemlje pre Irana u prošlom veku pokušale dapređu sa dolara na evro. Jedna je Libija, druga Irak. Znamokako se to završilo. Mislim da će i u ovom slučaju ishod bitiisti. Velike svetske sile svoje sukobe vode po periferijama.Periferije uvek misle da su one centar sukoba, u stvari pred-stavljaju samo čipove u igri

Kako je moguće da na sve ovo štose dešava briselske birokrateporučuju da Srbija „ide u dobrompravcu“?

RAZGOVOR

Šansa da se izvučemo iz

5Beogradski glas, 12. septembar 2018.

Nemačka kontroliše i poziciju i glavnu opoziciju koja čeka da ih onaodabere da zamene Vučića. Ona nikada nije bila saveznik Srbije, nitiće to ikada biti. Nemačka nikada nije štitila interese Srbije ili barembila neutralna

velikih. Tako je i sa Iranom, i sa Turskom, i sa Španijom, isa Grčkom, i sa Ukrajinom, i sa Balkanom.

Zašto su SAD servirale priču o podeli KiM ako to pro-longira i komplikuje kosovsko rešenje?

Idejom o podeli KiM, SAD su praktično miniralebriselske razgovore i sprečile Nemačku da postizanjempravno obavezujućeg sporazuma između Srbije i Kosovacementira svoju dominantnu poziciju na Balkanu. Pokazalesu i nemačku slabost. Nemačka i njihov glavni čovek uSrbiji, Vučić, pokušavaju nekako da stvari vrate nazad.Vučić je prvo pokušao da taj plan prikaže kao svoj, da bionda rekao kako Nemačka to ne dozvoljava, pa od toganema ništa. Ceo plan Nemačke i jeste da Srbija potpišeobavezujući sporazum s Kosovom i prihvati stolicu Kosovau UN. Građanima Srbije se za to maše šarenom lažom opristupanju EU. Ako bi to uspela da završi, Nemačka bitime cementirala svoju poziciju na Balkanu.

To nije u interesu Srbije i, na sreću, nije u interesu SAD.Ne zato što su SAD sada na strani Srbije, već zato što su imse interesi promenili. Kosovo više nije ni tema ni prioritetza SAD. Njihova glavna tema i meta jeste Nemačka.Nemačka je od prijatelja u poslednjih deset godina postalaglavni neprijatelj. Srbija jeste deo Evrope. EU nije Evropa.EU projekat je otišao u pogrešnu stranu, bojim se nepovrat-no. Britanija je to prva shvatila. O tome razmišljaju i mnogeskandinavske zemlje koje tradicionalno prate Britaniju.

Interesantno je posmatrati američku kampanju koja je uposlednjih mesec dana preplavila medije s porukama pri-jateljstva Srbiji, podsećajući nas na to da smo bili savezniciu dva svetska rata. Ti spotovi nam ne kažu protiv koga smobili saveznici, ali valjda smo toliko pametni da shvatimo.Da ponovim, SAD to ne rade zato što smo im naprasnopostali prijatelji. Njihovi interesi su se promenili, pa samimtim i saveznici. Srbija neće niti treba da zaboravi bombar-dovanje iz 1999. godine. Ali valjda imamo dovoljno pameti

da razumemo da je ovo jedina prilika da izađemo iz kandžiNemačke i ovakve Vučićeve Srbije i Balkana jeftine

radne snage koje Nemačka podržava. Tu priliku nebismo smeli propustiti.

Vučićev raport Sorosevom sinuŠarena laža o blagostanju se uglavnomvezuje za ulazak Srbije u EU. Nemali

broj ljudi u Srbiji smatra da je na„evropskom putu“ Srbije Nemačka

najbolji strateški partner. Uz pro-pagandnu mašineriju vlasti

takvo ubeđenje se permanent-no hrani, uz dodatnu plimu

nemačkih investicija – odpoljoprivrede, prekomedija, do udžbenika.Kako je moguće dasadašnja vlast ne čini niono što je u njenoj moćida se bar malo približi-

mo nečemu što liči nabolji život? Srbija više nije slobodna

država. Srbija i ceo Balkan suprimer kolonijalizma 21. veka.

Na Balkanu, a i u većem deluEvrope, na delu je nemački koloni-

jalizam. U drugim delovima svetadruge sile vode kolonijalnu politiku.

Vučić deluje kao ucenjen i dužan čovek

koji je zarad podrške za ostanak na vlasti i dozvole danavlači novac za svoju porodicu spreman da žrtvuje Srbiju.Interesantno je bilo saopštenje njegovog kabineta o tomekako je Sorosevog sina izvestio o stanju pregovora sPrištinom. Zašto bi izdao saopštenje o tome? Po čijemnalogu? Jer da sâm čovek objavljuje nešto što mu dubokošteti nije logično. Niko u Vladi, pa ni Dačić, nema pojma otome šta, kako i o čemu „pregovara“ s Prištinom. Nijedanministar, nijedan poslanik, niko od građana. Ali je zatoSorosev sin dobio izveštaj.

Građani ne znaju da nemački izdavači kontrolišu više odpola tržišta udžbenika u Srbiji. Do toga se došlo uz direktanpritisak vlasti u Berlinu i nemačke ambasade u Beogradu.Ministar Verbić, koji je pokušao da se odupre tome, pušten jeniz vodu prvom prilikom. Građani takođe ne znaju da poslo-davci iz Nemačke i njihovi lokalni agenti i agencije obilazesrednje škole u Srbiji i uz znanje direktora direktno iz škol-skih klupa vrbuju našu decu za odlazak na rad u Nemačku.

Živimo neobičan apsurd: neguje se bajka o Srbiji uEU gde je za brz i lak priključak neophodna što obra-zovanija populacija. Istovremeno se očajnom poli-tikom podstiče odlazak najobrazovanijih i širi prostorza priučene stranačke „stručnjake“ i neobrazovanu,jeftinu radnu snagu. Kako tumačite tu šizofrenusituaciju?

Nemačka se veoma rano investirala u medije u Srbiji prekokojih su uspeli da nametnu narativ „EU nema alternativu“, nanjemu dignu i sruše Tadića i zamene ga Vučićem. Da podse-tim: „Blic“, „Alo“, „Politika“, „Novosti“, elektronski medijipreko Grčke… Balkanu je namerena uloga izvora jeftineradne snage. To je suština nemačkog balkanskog kolonijaliz-ma. Nemačke kompanije koje su dobile milione evra od, kakovlast voli da kaže, „siromašne Srbije“ koja tobože nema parapa mora da otima od penzionera. Te milione su, zajedno sabesplatnom infrastrukturom i zemljištem, dobile za otvaranjefabrika u Srbiji, koje po radniku dobijaju 10.000 evra,zaposlenim isplaćuju plate od 200‒300 evra mesečno. Takozapošljavaju danas oko 50.000 radnika s planom da taj brojvišestruko uvećaju. Trošak te radne snage u odnosu naNemačku im daje uštedu i ekstraprofit na niskoj ceni radnesnage od preko milijardu evra godišnje. Te kompanija nisudošle u Srbiju da ostanu par godina, već su se dugoročno inve-stirale u ovakvu Srbiju koja im daje ovakav profit. Kad biprosečna plata u Srbiji porasla na 1.000 evra, profit nemačkihkompanija bi se prepolovio. Zbog toga im i nije u interesu daSrbija postane uređena zemlja, već da ostane upravo ovakva,sa autokratom na vlasti koji im omogućava pristup važnomjeftinom resursu: radnoj snazi.

DJB sprema platformu o KiM

Da bi se okončala jedna od poslednjih evropskihdespotija, nameće se skupa cena – priznanje Kosova.Može li Srbija u ovom pazaru da prođe jeftinije?

To je verovatno jedna od najvećih zabluda ljudi u Srbiji.Zabluda koja im se perfidno plasira preko gotovo svih

medija: samo da se otarasimo Kosova, i onda ćeEvropa skloniti Vučića i svima će nam biti dobro.Priznanje Kosova je samo jedna od stepenica unižavanjai slabljenja Srbije.

Nadanja da će ga Nemci pustiti niz vodu kada „završi“Kosovo su u najmanju ruku naivna i neozbiljna. Ako uspeda proda Kosovo, Vučić će, uz direktnu podršku Nemačke ipotpun medijski mrak koji ga štiti, ostati na vlasti još jako,jako dugo.

Srbija nema nijedan razlog da odustane od svojih legit-imnih interesa na Kosovu i Metohiji. Crvena linija poli-tike Srbije mora biti: očuvanje Rezolucije 1244 i da nemastolice za Kosovo u UN. Sve ostalo je moguće dogovoriti.DJB priprema platformu za KiM koja će pokazati da jemoguće Zakonom o Kosovu i Metohiji, bez promeneUstava, razrešiti protivustavnu situaciju i podvesti KiMponovo pod okvir Ustava Srbije. U tome nam pomaže iRezolucija 1244, koja predstavlja akt međunarodnogprava koji definiše poziciju KiM u međunarodnom pravu.Albanci u ogromnom broju napuštaju Kosovo. Procene suda na KiM trenutno živi oko 700.000 Albanaca. Smešneizjave predsednika SNS-a o tome kako će Albanci stići doVranja služe samo za plašenje ljudi da lakše progutajužabu koja im se servira.

Od ekonomski slabih zemalja drugi beže. Ka ekonom-ski jakim zemljama drugi gravitiraju. Da bi Srbija ojačalasvoju ulogu u regionu, mora prvo ekonomski da ojača. Tomora da bude i centralna tačka politike Srbije premaKiM, kao i regionalne politike Srbije.

Ima li ovakva EU alternativu sa stanovišta Srbije ikoliko bismo u nastojanju normalizacije života ovdeizgubili dodatnog vremena u prekomponovanju spoljnepolitike?

Jedino Srbija nema alternativu. Sve ostalo su interesi.Interesi velikih sila se menjaju. Interes SAD se promenio.Valja nam prepoznati šta se dešava i postaviti se prematome. EU projekat je pošao u pogrešnom pravcu kada jeprerastao u političku uniju sa idejom centralizacije, zajed-ničke valute i vojske. Praktično, EU je postala poligon zadominaciju Nemačke. To je neodrživo i na srednji rok.Evropi su potrebne integracije i saradnja, ali bez zajedničkevojske, bez zajedničke valute i bez zajedničke spoljne poli-tike. EFTA je organizacija koja je mnogo bliža onome što jedobro za Srbiju. EU to nije. EFTA je bila predvođenaVelikom Britanijom pre nego što su pristupili EEZ. Danassu u EFTA Norveška, Švajcarska, Island i Lihtenštajn.Očekuje se da će izlazak Britanije iz EU ojačati EFTA, kojaje pre svega platforma za ekonomske integracije, zajed-ničko tržište i slobodan protok kapitala, robe i usluga. Uinteresu Srbije je takva Evropa, ne nemačka EU.

U središtu otvorenog sukoba SAD iNemačke je pitanje svetske valute.Evro je počeo da ugrožava svetskudominaciju dolara, SAD to nemogu da dozvole

Izborni teror u Majdanpeku

Izbori u Majdanpeku su još jednom pokazali (uz sve uobiča-jene mahinacije naprednjaka) da je DJB stranka koju sadašn-je biračko telo ili nedovoljno poznaje ili ne razume. Ne čini livam se da je pojava stranke koju ste osnovali preuranjena posvojim idejama, programu i stavovima?Izbori u Majdanpeku su samo pokazali koliko se Srbija prazni.Na izbore su izašle dve opozicione liste, jedna je lista „Dveri“,koju je ne javno, ali direktno na terenu, i to ljudi u Majdanpekuznaju, podržao ceo SZS, koji broji 10 članica, i „Dosta je bilo“samostalno i osvojili smo zajedno 16 odsto. Naravno, nismozadovoljni rezultatom DJB od 4,2 odsto, ali nismo ni nezado-voljni. Na parlamentarnim izborima 2016. u Majdanpeku smoosvojili 2,51 odsto. SNS je praktično po selima dobio sveglasove tako što su ljudi u džipovima bez tablica patroliralidok su meštane sprovodili do izbornih mesta, a one koji nisubili tu jednostavno upisivali kao da su glasali. Za tu i takvuizbornu krađu, vladavinu terorom, EU nam kaže da „Srbija ideu dobrom pravcu“. Dok ne dođe do izmene medijske slike,neće doći ni do promena. Do tada nam se valja boriti i pokaza-ti da ne odustajemo.

nemačkih kandži

6 EKONOMIJABeogradski glas, 12. septembar 2018.

Piše: Branislav Krivokapić

Prema najavama iz vrha vlasti, neustavniZakon o privremenom uređivanju načinaisplate penzija uskoro će biti ukinut, pa će

penzioneri od kojih je za četiri godine oteto 840miliona evra prvi deo penzije za oktobar, čija ispla-ta sledi 10. novembra, konačno primiti u skladu sapropisanim iznosom iz rešenja o penzionisanjuizdatim od Fonda PIO. I bila bi to dobra vest da neživimo u Srbiji čiji šef države svakodnevno preuz-ima ingerencije ministra finansija i, trčeći predrudu kako bi što pre obradovao naciju, manipulišenetačnim podacima stvarajući potpunu konfuzijumeđu ionako sluđenim penzionerima. Tako je biloi prilikom nedavne posete Gerontološkom centruna Bežanijskoj kosi kada je predsednik prvo rekaoda će „svi penzioneri imati veće penzije“, a onda jenaveo nekoliko primera koji, ukoliko su tačni,ukazuju na to da će se dogoditi upravo suprotno.

„Oni koji su imali 70.000 dinara imaće 78.000dinara penziju, oni sa 90.000 će imati 99.000dinara, dok će oni sa 31.000 ili 32.000 dinara imatipovećanje do 34.000 ili 35.000 dinara“, rekao jeVučić poručujući penzionerima da je država danasstabilna, te da mogu da traže i „nešto više“. Primerikoje je naveo, međutim, govore da će im državaponuditi manje od onoga što im pripada po zakonu.Naime, prema računici propisanoj zakonom oumanjenju, penzioner koji će posle ukidanja uman-jenja primati 78.000 dinara nikako sada ne prima70.000, već oko 65.000 dinara, dok onaj koji ćeposle umanjenja dobiti 99.000 sada prima manje od 84.000,a ne 90.000 dinara. A penzioneri koji zaista primaju 70.000i 90.000 dinara, nakon ukidanja zakona o umanjenju mora-ju dobiti značajno više od navedenih iznosa od 78.000 i99.000 dinara. Otkud toliki raskorak između Vučićevihprimera i računice koju je propisala njegova vlada? Da li jesamo predsednik u sukobu sa gradivom iz matematike zaosnovce ili se pak nešto drugo iza brda valja.

Nova penzionerska otimačina

Takvu sumnju još više podgrejavaju druga dva Vučićevaprimera. Ako će neko ko sada prima 31.000 ili 32.000dinara posle ukidanja zakona o umanjenju primati 34.000odnosno 35.000 dinara, to znači da će, osim vraćanja sumekoja mu je oduzimana po zakonu o umanjenju, dobiti inekoliko procenata povišice. Dakle, u tom grmu leži zec!Ukoliko su sume koje je predsednik naveo prilikom posetenajvećem staračkom domu na Balkanu tačne, to znači da jeRobin Hud iz Šervudske šume na Andrićevom vencu smis-lio novu penzionersku otimačinu. Oko 350.000 penzionera

sa penzijom većom od 35.000 dinara 10. novembra će unajboljem slučaju dobiti penziju bez umanjenja koje je nasnazi od oktobra 2014. ili manje od toga, dok je povišicarezervisana samo za one sa nižim penzijama. Ovakav ishodVučić je najavio još polovinom jula kada je rekao:

„Želim da povećamo penzije onima koji su imali do 30.000dinara, da dobiju više nego što bi dobili samo ukidanjemzakona. Ti ljudi predstavljaju najveću grupu penzionera i

moraju osetiti boljitak jer su dali najviše zanašu zemlju svojom trpeljivošću i strpljenjem.“

Vučić se, logično, najpre „zahvaljuje“većinskoj penzionerskoj grupaciji (penziju do30.000 dinara ima 1.141.872 penzionera) jerje među njima, i procentualno a pogotovo uapsolutnom iznosu, mnogo više njegovihbirača nego među onima sa većim penzijama.No, da bi se predstavio kao predsednik svihgrađana, on krajnje perfidno i vraćanje oduzi-manog iznosa penzionerima sa većim penzija-ma predstavlja kao povećanje. Otuda oniprimeri: ko prima 70.000 – primaće 78.000,ko prima 90.000 – primaće 99.000. Zna dobroveliki manipulator kako ove sume zveče u

ušima siromašnih. I zato, da im se dodvori i uveri ih kakobrine o njima, poručuje da će, osim vraćanja dela koji im seumanjuje, a koji je inače simboličan (maksimalno umanjen-je penzija do 30.000 dinara iznosi 795 dinara mesečno),dobiti i povišicu od hiljadu-dve dinara, najverovatnije mak-simalno pet odsto. A novac za to obezbediće tako što nećepovećati takozvane visoke penzije, čime će dodatno kaznitiupravo one koji su podneli najveći teret fiskalne konsolidaci-je i koji su za četiri godine državi „donirali“ u proseku 1.600evra, a oko 50.000 njih i mnogo veću sumu koja se kreće urasponu od 3.000 do čak 8.000 evra. Ostalo je da vidimokako će Vučić zakonski pokriti ovaj presedan kome do sadanije pribegla nijedna vlast, ma koliko bila populistička.

Povišica po meri OD NOVEMBRA, POSLE UKIDANJA ZAKONA O UMANJENJU PENZIJA,

Nema ukidanja penala za prevremeno penzionisanje

Uprkos očekivanju sindikata da će izmenama Zakona o PIO biti prihvaćen njihovpredlog da penali za prevremeno penzionisanje više ne važe trajno, već samodok korisnik ne napuni 65 godina, to se po svemu sudeći neće dogoditi. Iako jeVučić, u vreme dok je bio premijer, svesrdno podržao ovaj predlog, kao i tadašnjiministar rada Aleksandar Vulin, penali za prevremeno penzionisanje u iznosu od0,34 odsto za svaki mesec koji nedostaje do 65. godine, a maksimalno 20 odsto,i dalje će važiti trajno. Tako će građanin sa 40 godina staža i 61 godinom života, ačija bi penzija trebalo da iznosi npr. 40.000 dinara, doživotno biti kažnjen saumanjenjem penzija od 6.528 dinara.

Srbija je danas više nego ikada slobodna, nezavis-na i suverena zemlja, poštovana u svetu, koja držido sebe, svoje istorije i pre svega budućnosti“,

jedna je od nebrojenih izjava u kojoj Aleksandar Vučićvelelepni uspeh svoje politike meri veličinom nepoz-natom u istoriji egzaktnih nauka – više nego ikada.Svima je dobro poznato da u toj Srbiji, koju „pritiskajusa svih strana više nego ikada“, tokom trajanjaVučićevog „zlatnog doba“ nijedne godine rast BDP-aneće biti manji od 4‒4,5 odsto i da će, budemo li čuvalisuficit u budžetu, „biti novca više nego ikada“ i daćemo „živeti bolje nego ikada“.

Samim tim je logično da će i penzije, kao što supredsednika obavestili Ana i Siniša, „svima biti većenego ikada“.

A sve je to moguće zato što „Srbija ima domaću valu-tu čvršću nego ikada, na apsolutno istom nivou kao prešest godina“ zbog čega „država mora da kupuje dolarekako bi platila najskuplje kredite od sedam odstokamate, što su nam ostavili iz vlade Mirka Cvetkovića“.

Uz čvrstu valutu i uta-banu monetarnu politiku,čija jedina mana jesu platekoje su realno tek neštoveće nego 2008, napredn-jački ekonomski bumomogućile su „straneinvesticije koje su većenego ikada“, ulaganja uinfrastrukturu, posebno uputnu mrežu u čiju ćeizgradnju „biti uloženonovca više nego ikada“,

kao i ulaganja u visokosofisticirane grane, poput IT sek-tora, koji će, takođe, „apsorbovati novca više negoikada“. Zbog svega toga, reči su našeg predsednika, a neZorana Kesića i njuzovaca, „imamo rupa manje negoikada jer smo izgradili puteva više nego ikada“, a „prviput posle više decenija stopa nezaposlenosti je palaispod 12 odsto, što je manje nego ikada“.

Svoju ponosnu više-manje nego ikada poštapalicuVučić koristi i u obraćanju drugim akterima političkescene (Miloradu Dodiku: „Smiri napetost, treba nam mirviše nego ikada!“), akademskoj eliti (najuspešnijimdiplomcima medicinskih fakulteta: „Državi ste potrebni-ji više nego ikada.“), šahistima („Srbiji je potrebnoviteštvo više nego ikada ranije.“), fudbalerima („Poslepregovora sa premijerkom ovlašćen sam da kažem da ćenaša reprezentacija, ako osvoji Svetsko prvenstvo, dobitinagradu od 10 miliona evra, što je više nego ikada.“)…

Šta reći?! „Dno je dno, i kad je na vrhu“, bio je omil-jeni aforizam Dragana Maleševića Tapija. Sa tog dnabeže i živi i mrtvi. Srbija je prošle godine zbog bele kugeostala bez 38.875 stanovnika, što je više nego ikadaposle Drugog svetskog rata. Laži je više nego ikada, amanje nego ikada nade, nade koju su najviše izgubilimladi. A „ako imate 20 godina i nemate nadu, neštokriminalno se dešava u vašem društvu“ (Maršal Gauz,profesor na Harvardu).

Preostao nam samo još onaj primitivni optimizam kojije veliki Radomir Konstantinović ovako opisao: „Umom kraju kada seljaku ponestane svaka nada, kada muse čini da u nekoj situaciji više nema nikakvih izgleda,onda on kaže: ’Iskočiće, valjda, nešto!’“ Nešto veće ilimanje nego ikada.

KolonoskopPiše: Branislav Krivokapić

Ako imate 20 godina inemate nadu,nešto kriminalnose dešava u vašemdruštvu

(Maršal Gauz, profesor na Harvardu)

Više-manjenego ikada

foto

: USK

info

7Beogradski glas, 12. septembar 2018.

U Šervudskoj šumi „osmislili“ su da povećaju samo niske penzije, dok oni odčijih je primanja za četiri godine oteto 840 miliona, osim vraćanja na regularaniznos, neće dobiti ni dinar više

Vraćanje otetog kao povišica

Iako je daleko od idealnog, sistem penzijsko-invalidskogosiguranja u Srbiji umnogome je usklađen sa sličnim sis-temima evropskih zemalja, posebno kada je reč o uslovimaza penzionisanje koji su posle 2000. godine znatno pooštreni.Kada je reč o visini penzije, ona se, prema članu 61. Zakonao PIO, izračunava tako što se lični bod osiguranika – a kojizavisi od visine plate, uplaćenih doprinosa i dužine radnogstaža – množi sa vrednošću opšteg boda na dan ostvarivanjaprava na penziju. A vrednost opšteg boda određuje se nazakonom propisan način za usklađivanje penzija, koji se

doduše godinama ne poštuje, odnosno, određuje ga Vladasvaki put kad donosi odluku o povećanju ili smanjenju pen-zija. Dakle, vrednost opšteg boda je ista za sve, pa je potpunonejasno na koji način će Vlada opravdati selektivno povećan-je penzije. Kako sada stvari stoje za penzionere sa višim pen-zijama koji će, kako su to (ne)vešto sročili pojedini„ozbiljni“ novinari, „dobiti povišicu po osnovu ukidanjakriznog zakona“, opšti bod će i dalje imati sadašnju vrednostod 772,31 dinar, dok će vrednost opšteg boda za penzioneresa penzijama do 30.000 dinara, ako dobiju pet odstopovišice, iznositi 810,92 dinara. Šta će to značiti za one kojitek treba da se penzionišu i po kojoj vrednosti opšteg boda ćese računati visina njihovih penzija, trenutno znaju samo

Robin Hud i njegovi „eksperti“. Nešto se ipak nazire. Naime, objavljujući da je usvojila

Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzi-jskom i invalidskom osiguranju Vlada je, između ostalog,navela da će novim zakonom „biti utvrđen pravni osnovkojim se daje mogućnost Vladi za isplatu novčanog iznosakao uvećanja uz penziju u zavisnosti od ekonomskih kre-tanja i finansijskih mogućnosti budžeta“. To faktički značida povišicu neće dobiti niko, odnosno da se vrednostopšteg boda neće menjati – oni sa većim penzijama dobićeregularan iznos bez umanjenja, a onima sa niskim penzija-ma sleduje izvestan dodatak za koji ćemo tek saznati kakosu ga genijalci iz Šervudske šume krstili, hoće li taj dodatakbiti trajan ili privremen i iz koje će kase biti servisiran.Ovakvo kriminalno rešenje kosi se sa elementarnim prin-cipima zdrave ekonomije i predstavljaće udar na ekonoms-ki, politički i pravni poredak države sa nesagledivimposledicama. Evo zašto:

Nije povećanje, nego „uvećanje“

Eventualno korišćenje novca Fonda PIO, dakle para kojepripadaju svim penzionerima, za isplatu „uvećanja uz pen-ziju“ samo jednom broju korisnika, predstavljalo bi pot-puno dezavuisanje postojećeg sistema penzijsko-invalidske zaštite i otvorilo prostor da se penzije i ubudućepovećavaju, a možda i izračunavaju, u skladu sa samo-voljom vlasti, a mimo osnovnih kriterijuma – dužine stažai visine uplaćenih doprinosa. Ovakvim rešenjem neće bitioštećeni samo penzioneri od čijih je penzija do sada uzeto840 miliona evra već i oni koji u penziju treba da odu dokraja ove i tokom naredne godine. Ako vlast ostvari svojnaum, njihova prva penzija će biti značajno manja jer će seračunati na osnovu vrednosti opšteg boda koja je na snaziod decembra 2017, a ne na osnovu vrednosti koja bi sedobila da se usklađivanje penzija obavi na zakonompropisan način.

I konačno, suluda ideja o selektivnoj korekciji penzijaotvoreni je poziv poslodavcima da zaposlenima ne uplaću-ju doprinose ili da ih uplaćuju samo na deo stvarnoisplaćene zarade, najčešće je to minimalac ili nešto maloiznad toga. Iako u osnovi pred-stavlja kršenje zakona, ovakvoponašanje je i krajnje racionalno.Jer zašto bi neki preduzetniksvojim radnicima uplaćivao puniznos doprinosa ako oni, kad oduu penziju, od toga neće imatipreviše koristi i ako će se tajnovac trošiti nenamenski nakvazisocijalne programe bezikakvih kriterijuma?! To seposebno odnosi na dobrostojeće kompanije čiji zaposleniimaju natprosečne plate od sto i više hiljada dinara i zakoje bi uplata doprinosa u punim iznosima, sa ovakvimnačinom korišćenja sredstava Fonda PIO, predstavljalaisto što i bacanje para u bunar bez dna.

Ali Vučića to ne brine, jer u osnovi njegove politike ijeste ideja da Fond PIO ima sve manje para, da se penzijesmanjuju i uprosečuju, a da on izigrava Robina Huda kojiod malog broja „bogatih“ penzionera otima novac, deli ihsiromašnima i tako opstaje na vlasti. Jer za njega je većigreh što neki profesor univerziteta ili hirurg koji je spasaomnoge živote ima penziju 80.000 dinara nego što glavnigrad jedne od najsiromašnijih evropskih država novo-

godišnju jelku plaća 80.000 evra. Zato, umesto da se zah-valjuje onima čije je penzije umanjivao, makar penzioner-ima sa penzijom na nivou prosečne plate (od 45.000 do50.000 dinara) od kojih je za četiri godine uzeo po 2.000evra, on odaje priznanje onima koji su i pre njega bili siro-mašni, a sa njim su postali još siromašniji iako im penzijenije smanjivao. Ali im je povećao porez, uveo akcize nastruju, ukinuo mnoge beneficije…

Otkad Aleksandar Vučić vlada Srbijom, penzije supovećane 17,3 odsto (od 2003. do 2011. povećanje jeiznosilo 200 odsto) i trenutno prosečna penzija iznosi24.982 dinara (oko 210 evra), jedva nešto više od 50 odstoprosečne zarade koja je i dalje na nivou iz 2008. (u junu417 evra). U skladu sa trendom opšteg osiromašenja je iaktuelna politika zapošljavanja, posebno kod stranih

investitora koje naprednjacipompezno dovlače u Srbiji, akoja ogromnoj većini novoza-poslenih obezbeđuje zaradujedva na nivou proseka, anajčešće i znatno manje, što ihveć sada čini kandidatima kojiće, čim se penzionišu, stati ured za Vučićevo „uvećanje uzpenziju“. Zato valja očekivatida će Vlada za ovu ujdurmu

formulisati „pravni osnov“ koji naizgled neće zadirati umehanizam funkcionisanja Fonda PIO, iako će suštinskiznačiti odustajanje od postojećeg penzionog sistema kojipočiva na kriterijumima dužine staža i visine uplaćenihdoprinosa. Ako se to dogodi, a svi su izgledi da hoće, bićeto krunski dokaz da živimo u privatnoj državi AleksandraVučića u kojoj je i bukvalno sve moguće.

Ostaje da vidimo kako će reagovati Međunarodni mone-tarni fond i hoće li, zarad ostvarenja nekih drugih dilova, iovog puta Vučiću progledati kroz prste. Što se domaćihekonomista tiče, oni su, uz čast izuzecima, kada je reč ojavnom oglašavanju izgleda odlučili da svoje diplome i tit-ule do daljeg koriste umesto toalet-papira.

SLEDI NOVI PREPAD NA PENZIONERE

Robina HudaKoliko je novca uzeto penzionerima

iznos penzije broj korisnika oduzeti iznosod 30.000 do 35.000 195.004 678od 35.000 do 40.000 123.232 1.120od 40.000 do 45.000 88.845 1.584od 45.000 do 50.000 46.973 2.064od 50.000 do 55.000 31.086 2.568od 55.000 do 60.000 20.889 3.096od 60.000 do 65.000 12.383 3.600od 65.000 do 70.000 8.476 4.032od 70.000 do 80.000 8.558 4.800od 80.000 do 90.000 2.120 5.808od 90.000 do 100.000 761 6.840od 100.000 do 110.000 228 7.790UKUPNO 538.560* 1.600***Uračunato i pet penzionera sa penzijama većim od 110.000 dinara**Radi se o prosečnom kumulativnom iznosu umanjenja za četirigodine trajanja zakona

Za Vučića je veći greh što neki profesor univerziteta ima penziju80.000 dinara nego što glavni gradjedne od najsiromašnijih evropskihdržava novogodišnju jelku plaća80.000 evra

Ideja o selektivnoj korekcijipenzija otvoreni je pozivposlodavcima dazaposlenima ne uplaćuju

penzione doprinose

Otkad je Aleksandar Vučić na vlasti, penzije su povećane 17,3 odsto, dok je u periodu od 2003. do 2011.povećanje iznosilo 200 odsto

8 GRAD NA DLANUBeogradski glas, 12. septembar 2018.

4.000 razloga za kupovinuIzmeđu dva broja „Beogradskog glasa“ Vlada Srbije je

odobrila izgradnju monumentalnog jarbola na Ušću na kojemće se vijoriti zastava Srbije. Sa prvobitno planiranih 120metara, visina jarbola snižena je na 80 metara i čulo se da ćenjegova izgradnja biti mnogo jeftinija od 406 miliona dinara,što je bila procena gradskih vlasti. Po našim saznanjima,izgradnja bi trebalo da bude 4.000 puta jeftinija! Zašto? Zatošto jarbol od 80 metara od nerđajućeg čelika, sa sve zastavompo želji i svom pripadajućom opremom, zavisno od načinapakovanja, vrste prevoza i rokova isporuke, košta između500 i 1.000 dolara. Po važećem kursu, to je između 51.000dinara i 102.000 dinara, a mi smo išli na veću sumu jer ipaknam je stalo do kvaliteta te patriotske egzibicije, čije sepodizanje planira tačno preko puta Malog ratnog ostrva. Dabudemo precizni, najskuplji jarbol na internetu od 80 metarakošta 1.000 dolara ili 102.415 dinara, što je 3.980 puta manjeod 406 miliona, koliko je Grad tražio od Republike zapodizanje „turističke atrakcije i budućeg simbola Beograda“.

Kineski proizvođač jarbola koji kao da je pravljen po našojmeri, a to je firma „Jaolong“ (Yaolong) iz Gvandonga,dostavlja uz jarbol i specifikacije za betonske temelje. Čitavuponudu možete videti na portalu „Alibaba“ (alibaba.com),ako ukucate u pretraživač „typhoon resistant stainless steelconic 80m flag pole“ (engl; konusni jarbol od nerđajućegčelika otporan na tajfune; tajfuni su inače vetrovi jačine118‒156 km/h).

Smrt na gradilištuNa gradilištu u Vojvode Milenka, na mestu gde je bila

Ambasada SAD, obrušio se zid, zatrpao Nebojšu Turovića(58) i on je preminuo u odronu. Posle tragedije koja sedogodila u sredu 29. avgusta, na dan izlaska iz štampeprošlog broja „Beogradskog glasa“, na društvenim mrežamamogli smo da pročitamo da je Turović imao fakultetskudiplomu, ali da je porodicu i sebe poslednjih devet godinaizdržavao po gradilištima, kao fizički radnik, da je bioizbeglica i heroj sa Košara...

Za svaku pohvalu je brzina kojom je reagovala Inspekcijarada Ministarstva za rad. Nakon nadzora gradilišta napisali

su i dokumentovali pet krivičnih prijava zbog nepreduziman-ja mera zaštite na radu. Pred tužilaštvom su sada SrbaDragišić, osnivač preduzetničke radnje „Anker bau“ izBoljevaca (podizvođač), i dva njegova radnika, ŽeljkoPetrović, odgovorni izvođač, i Nedžad Spahić, neposredniTurovićev rukovodilac. Zatim, Dejan Branković, direktor„Energogrupa“ d.o.o. sa Dedinja (izvođač) i Mirjana Pejčić,njegova saradnica za bezbednost. Protiv Dragišića podneta jei prekršajna prijava, a izvođaču je zabranjen rad dok neobezbedi gradilište. Nije ga obezbedio do zaključenja ovogbroja. Prete im zatvorska kazna do 12 godina i novčana dodva miliona dinara.

Za svaku osudu je brzopleta reakcija Gorana Vesića,zamenika gradonačelnika Beograda. Na mesto Turovićevepogibije stigao je odmah posle tragedije, ni telo još nisuodneli, pa izdeklamovao da su na tom gradilištu svi propisipoštovani, da imaju sve papire, ali, bože moj, nesreće sedešavaju. Bezumne reči izgovorene sa bahatih visina poli-tičke funkcije. Licemerne reči jer vrlo brzo se ispostavilo daništa nije bilo po propisu.

Da li se Vesić stidi tog nastupa, ne znamo, ali znamo da bizbog izostanka ikakve reakcije mogli da se stide i investitori.Dva imena su pominjana prošlog leta kad je otkupljen kom-pleks bivše ambasade, a to su Nir Makdasija, zastupnikkupaca iz Izraela, i Miša Marković, direktor domaće firme„KMR divelopment“. Jesu li bar saučešće izjavili porodiciNebojše Turovića?

Bašta kraj gradilišta

Već smo pisali da rekonstrukciju Trga republike, za koju jeGrad predvideo neverovatnih 420 dana, možete uživo dapratite 24 sata dnevno preko sajta Direkcije za građevinskozemljište (beoland.com). Bizarni rijaliti teče već tri nedelje,slabo ima i radnje i radova, a Beograđane više od rijalitijazanima zašto je gradilište zaobišlo samo baštu PredragaRankovića Peconija, vlasnika, između ostalog, i „srećne“televizije poznate po rijaliti programima. Razlog je jednosta-van. Zakup bašte plaća se za godinu dana unapred, pa da su

mu sklonili baštu, morali bu da mu nadoknade potencijalnudobit. Bez namere da branimo Peconija, nama je zanimljivi-ja činjenica da je na Trgu republike bilo još bašta, pa se pita-mo, da li je samo Peconi plaćao? Ili se samo njemu nije pos-rećilo da se nagodi s Gradom? Ili se samo njemu posrećilo dasačuva mobilijar?

Digitalno i brzo

Ove nedelje aktiviran je sistem Udruženja osiguravačaSrbije i MUP-a za digitalno prosleđivanje zapisnika o uviđa-ju saobraćajnih nezgoda. Saobraćajni policajci sada zapis-nike šalju direktno na server Udruženja, građani više nemoraju da dolaze u policiju po zapisnik, niti da plaćaju taksuza njegovo izdavanje, a osiguravajuće kuće mogu u kraćemroku da isplaćuju odštetu. Ova digitalna razmena dokumena-ta odnosi se isključivo na saobraćajne nezgode u kojima jenastala samo materijalna šteta.

Jabuke i knjige

Krajem avgusta i početkom septembra pratili smo zan-imljivu priču na stranici javne „Fejsbuk“ grupe „Dobra zeml-ja“. Prvo se pojavio protestni zapis (post) članice s imenom„Mirjana Mirka“. Evo teksta.

„Upravo sam dobila fakturu za dva kompleta knjiga za

OBAVEŠTAVAMO GRADSKE OCE DA JARBOL MOŽE DA SE

Piše: Ružica Me vo rah

Afera u najavi: 4.00

Pravljen po našoj meri, a košta 4.000 puta manje od obračuna gradske vlasti

300 ovakvih gajbi jabuka treba obrati i prodati da bi se platila dva kompleta udžbenika za osnovnu školu

9Beogradski glas, 12. septembar 2018.

osnovnu školu, za peti i sedmi razred. Cifra je 21.000 dinarai još neka sića, ali bez pola knjiga za peti razred. Kad nabav-im i tu polovinu, konačan zbir biće oko 30.000 dinara! Posleturbulentnog proleća i leta, sa do sada šest dobrih naletagradonosnih oblaka i leda i požrtvovanog dejstva protiv-gradne odbrane, imaćemo minimum 15.000 kg jabuka zaindustrijsku preradu. Sadašnja cena industrijske jabuke jecelih pet dinara po kilogramu! Dakle – 30.000 dinara(knjige): 5 dinara (jabuke) = 6.000 kg. Treba da naberemo,sakupimo i prodamo 6.000 kilograma ili šest tona jabuka dabismo deci kupili knjige! Samo knjige!“

Posle nekoliko dana ovaj zapis je nestao sa „Fejsbuka“, ali„Mirka“ se nije dala.

„Poštovana administracijo“, napisala je odmah, „Ja bihvam bila zahvalna kada biste mi objasnili zašto je moj postobrisan? Ne kažem da ostali problemi našeg seljaka nisurealni, ali ovaj se tiče naše dece i njihovog školovanja i uskoje povezan s temama ove grupe. Računica je prosta i samojedna u nizu sa kojom treba da se suoči seljak i radnik u ovojdržavi. Neradnici i onako dobijaju sve za džabe. Hvala.“

Beograd ima 250.000 hektara poljoprivrednog zemljišta,od čega 150.000 obradivog, a na teritoriji grada registrovanoje 33.000 gazdinstava.

Gradonačelnik i zamenik

Prof. dr Zoran Radojičić, gradonačelnik Beograda, moraćeubuduće pažljivije da gleda šta potpisuje. Kad ga je nedavnoreporterka TV „Prva“ pitala da li je tačno da su komunalneusluge skuplje za 50 odsto, odgovorio je: „Ja mislim da nisu,ali moram da proverim, nemam taj podatak.“ Ispostavilo seda je Nadzorni odbor JP „Gradsko stambeno“ još 17. juladoneo odluku o povećanju cena redovnog ili tekućeg održa-vanja, da je tu odluku Radojičić 15. avgusta potpisao iodobrio i da je ona narednog dana stupila na snagu.

Zamenik profesora odmah je istrčao na teren da pokaže kovodi Grad. Beograđani su dosad plaćali 11,47 dinara pokvadratu za održavanje liftova, a sada je to 17,12 dinara, štoje povećanje od 49 odsto. Goran Vesić je rekao i da privatni-ci održavaju liftove za 30 dinara po kvadratu, da se to uHrvatskoj plaća oko 158 dinara, a u Sloveniji čak 824 dinarapo kvadratu stana. JPGS, opet, održava 6.500 liftova starih uproseku 43 godine, i bez poskupljenja ne može više da ihpopravlja.

Profesor je više puta ponovio da želi da se bavi običnimproblemima svojih sugrađana. Mi se nadamo da nije pritommislio samo na vesele dživdžane.

Utisak i ocenaBoban Stojanović, politikolog i publicista, smatra da

gradonačelnik Zoran Radojičić izbegava da se bavi svojimposlom, a najindikativniji primer za to je kada nije znao da jepotpisao poskupljenje usluga JP „Gradsko stambeno“.

„Mislim da Radojičić nije znao šta ga očekuje“, kažeStojanović. „On ne želi previše da se meša u svojposao, on želi da se bavi stvarima koje su mu bitnekao Tiršova 2. Ne možete da očekujete od doktora dase bavi građevinama i megalomanskim stvarima. Onnije osoba koja donosi odluke i ne želi da ulazi dubljeu stvari koje se tiču grada. Sam je rekao da je prihva-tio da bude nosilac liste, ne očekujući da budegradonačelnik. Ali meni ne prija kad gradonačelniknije osoba koja radi svoj posao.“

Zatvoren hotel„Bristol“

Hotel „Bristol“ u Karađorđevoj ulici zvanično jezatvoren posle 106 godina postojanja. Preuzela ga je

firma „Beograd na vodi“, a Vojska tek treba da obezbedi

adekvatan smeštaj za 30 porodica vojnih izbeglica i vojnihpenzionera koje bezmalo 30 godina žive u nekomercijalnomdelu hotela. Oni su Vladi Srbije i Aleksandru Vulinu, min-istru odbrane, slali zahteve za hitan prijem, ali odgovore nisudobili. Doduše, Vulin tvrdi suprotno. „Mi smo već obezbediliodgovarajući smeštaj za njih i već smo u razgovoru sa njimako će koju lokaciju izabrati i gde će se ko prvi smestiti“,rekao je prošle nedelje

.Prodavci i poslodavciČudan način na koji „Delez“ ovih dana regrutuje radnike

po Beogradu sigurno je posledica ulaska „Lidla“ na tržišteSrbije, ali važnijim od toga čini nam se mogućnost daposlodavci najzadpočnu da preispitujuuslove rada i nadok-nadu za rad u trgovini.Jer sada su trgovcirobovi. Robinje, ustvari, jer tu je domi-nantna ženska radnasnaga. Za bednu platuod 25.000‒30.000dinara te žene imajuviše od 40 radnih satinedeljno, a praktičnonemaju pravo napauzu, vikend, bilokoji praznik, manemaju pravo na nor-malan život.

„Delez“ ovih danadeli letke i poziva(kupce?!) da popune„CV obrazac“ (Sic!).Teško će nahvatatiradnike na kasama„Maksija“ ili „Tempa“, ali valjda su sve ostalo probali.

Beogradom inače kruži priča da je „Lidl“ prvobitnonajavio plate od 50.000 dinara za trgovce, ali da su na tostavili veto trgovinski lanci uz podršku Marka Čadeža,predsednika Privredne komore Srbije. „Lidl“ im je ipak

preuzeo najbolje radnikezato što plaćaju svakiprekovremeni minut.

Već sada je, dakle, nekimkasirkama i prodavačicamadelikatesa život malo lakši,a možda će i ostalom naro-du novčanici biti puniji kad„Lidl“ u oktobru otvorivrata prodavnica. Premaistraživanju Katrin Gelenssa Univerziteta SevernaKarolina, „Lidl“ je u SADoborio cene konkurenciji.Cene ključnih proizvoda utrgovinama na malo u blizi-ni „Lidlovih“ prodavnicaniže su i do 55 odsto uodnosu na cene u gradovi-ma gde nemački lanac neposluje.

PORUČI IZ KINE ZA SAMO 102.000 DINARA I DA NE MORAJU DA SE BRUKAJU KAO S FONTANOM

00 puta skuplji jarbol

Prošle nedelje kućice, ove nedelje ulice! Šta je sledeće, doktore?

„Sve je više lažnih autoriteta, odnosno autoritarnih ljudi. I šta da radimo? To namje – što nam je, ali razmislimo, gledajmo, prepoznajmo... Treba stalno promišljati,biti na oprezu.“ Vladeta Jerotić (1924‒2018)

10 GRAD NA DLANUBeogradski glas, 12. septembar 2018.

Izvor: „Iz starog Beograda“ (Živorad Jovanović)

Knez Miloš Obrenović ustanovio je policiju koja je počela da funkcioniše 2.aprila 1828. godine. Za prvog starešinu postavljen je Petar Lazarević Cukić.Da bi osigurao žiteljima beogradskim spokojan san i bezbednost, knez Miloš

je izdao naredbu 1. decembra 1837. godine po kojoj su ustanovljene patrole:„ … noćne patrole da budu dobro razrađene i da nijedan budžak ne bude od patrole neviđen.

Policija će više puta noću u neizvesno vreme izlaziti i motriti šta patrola čini i gde se nalazi…“Posle četvrt veka, 28 decembra 1861. godine, kada je naš glavni grad imao samo šest kvar-

tova sa 2.095 kuća i brojao 18.000 žitelja, knez Mihailo Obrenović je obnarodovao Uredbu pokojoj je dato ovima opštinama u zemlji da mogu, u interesu veće lične i imovne bezbednostižiteljstva, primati u službu noćne stražare koje će plaćati na pola opština i država. Beogradskaopština je odmah ustanovila četu noćnih stražara – patroldžija. Ta četa sastavljena je bila izpedeset dobrovoljaca koje je opština plaćala, a koji su bili potčinjeni Upravi grada Beograda.Dobrovoljci, kad stupe u četu, morali su služiti bar godinu dana, a imali su plate po devet tali-ra na mesec. Za patroldžije propisana je naročita uniforma. Zimi: čakšire i koporan od mrkogasukna. Koporan se zakopčavao na sredini i na grudima je bio ukrašen mnogim crvenim gajtan-ima kao što se verovalo da su nekada nosili vojnici cara Dušana. Zato su te koporane nazivali„dušankama“. Leti: gaće i košulje od belog platna, dokolenice i jelek od čohe. Zimi su nosilikape sa kićankom i oblačili duboke cipele ilm čizme, a leti su išli gologlavi, sa plitkim cipela-ma ili opancima. Prolisna odela liferovale su Ošltini abadžije koje su imale svoje radnje uAbadžijskoj čaršiji, danas Ulici Narodnog fronta. Sve do Balkanskih ratova 1912. godine našglavni grad bio je daleko od modernog grada, sa kućama koje su imale bašte i u kojima jemahom samo jedna porodica stanovala i plaćala mesečno 25–40 dinara kirije. Razumljivo je dasu patroldžije u ono vreme znale skoro svakog građanina u svome kvartu.

Zimi, kad se uhvati prvi suton, pozatvarali bi se dućani i opustili ćepenci, a gusta maglalagano bi padala na zavejanu varoš. Dok bi mraz stezao još jače i sneg pištao pod nogama,patroldžije bi u gomilama tromo promicali istim ulicama i razilazili bi se na svoja mesta. Jaša

Ignjatović, književnik, boraveći u Beogradu, opisao ih je u svojim „Uspomenama –Rapsodijama“:

„ … Čudno mi se videlo bar dosad od mene nigde neviđeno i nečuveno noćno stražarenje poBeogradu. Kojekud po sokacima, po ćoškovima, kod mehana, razmešteni noćni stražari pazilisu na noćno kretanje građana. Običaj je bio i to obligatan da ko noću posle nekog opredeljenogsata ide da mora kod sebe imati zapaljen fenjer, pa bilo noć svetla ili ne, svejedno. Kako koprođe a stražar poviče: ’Ko je?’ Ako nema fenjera, onda trebalo je velikog parlamentarnogslatkorečja da se ne upozna sa buvarom. Samnom se više puta to dogodilo da sam tako bez fen-jera atrapiran bio, no pošlo mi je za rukom nekim argumentima iskobeljati se…“ Stara kuća uJevremovoj ulici br. 19 (danas Muzej pozorišne umetnosti), sagrađena 1830. godine, bila jePatroldžijska kasarna, a u podrumu te zgrade imali su svoju trpezariju. Patroldžije su činilenašim starim razne usluge. Tako su, na molbu stanovnika Dorćola, nosili na noćnom dežurstvu,pored propisanog oružja, i veću batinu, kojim su udarcima o kaldrmu javljali da je straža tu, pase ne treba ničega bojati, a osim toga njome su rasterivali mačke, kako ne bi nesnosnimmaukanjem remetile san Dorćolaca, ili su nekom zalutalom boemu iz Skadarlije, koji odmamurluka nije mogao neki put da pogodi bravu, otključavali kapiju.

Noćni stražari imali su i svoj lokal u koji su često svraćali. To je bila kafana „Kod patroldži-je“, na placu gde se danas nalazi Palata Devanha u Ulici maršala Tita. Devedesetih godinaprošlog veka komandir noćnih stražara bio je Dobrosav Atanacković, rodom Užičanin, koji jedocnije otvorio, prvi u Beogradu, prodavnicu užičkih proizvoda: pršuta, suve slanine, kajmakai klekovače. Prodavnica „Užički konzulat – Sanatorijum Dobrosava Atanackovića“ nalazila sena uglu Kolarčeve i Makedonske ulice i u nju se ulazilo preko tri strma stepenika. U „Užičkikonzulat“ navraćala je sva beogradska boemija, počev od Janka Veselinovića pa do Petrovića„Seljančice“. Ustanova noćnih stražara ukinuta je 1903. godine.

Vremeplov Rešenje na štetu

VAN TURISTIČKE RUTE –

Konak

Noćni čuvari – patroldžije

Povodom konfuzije koja je nastala zbog neplanskog preseljenjaBeogradske autobuske stanice (BAS) u privremeni objekat u Bloku42, uprava preduzeća BAS izdala je saopštenje za javnost. Kao što

je stručna javnost više puta upozoravala, objekat privremene autobuskestanice u Bloku 42 ne može biti adekvatno prelazno rešenje, čak ni ukratkoročnim okvirima. Beogradska autobuska stanica je ogromankapacitet čijim preseljenjem nije moguće manipulisati, niti je zbog obimaprometa moguće praviti polovična rešenja.

To je potvrđeno i u saopštenju za javnost u kom uprava BAS-a apeluje da sadašn-ja stanica mora ostati u funkciji do izgradnje punih kapaciteta u Bloku 42 i da ćetek tada biti moguće preseljenje:

„Obim posla koji obavlja BAS 365 dana u godini i 24 sata dnevno ne može se

Piše: Radenka MarkovićFoto: Muzej grada Beograda

Konak kneginje Ljubice, kuća u Kneza Sime Markovića 8 u kojoj je sa sinovi-ma živela supruga kneza Miloša Obrenovića, jedna je od najstarijih sačuvanihkuća u Beogradu. Za jednu deceniju biće punih 200 godina otkako je knez

Miloš počeo da zida ovo lepo zdanje u neposrednoj blizini Kalemegdanske tvrđave.Ljubica se, priča nam Dragana Latinčić, kustos za rad sa publikom u Muzeju grada

Beograda koji i brine o ovoj kući, u Konak uselila verovatno i pre nego što su radovibili završeni.

– Postoji pismo kojim ona odgovara Milošu na njegov poziv da se preseli u Konaku Topčideru, u kome kaže da ne može više da se seli sa decom, a da joj se malter sušiiznad glave. Tako je ona ostala u kući sa njihovim sinovima Milanom i Mihailom, dokje Miloš veći deo vremena provodio u Konaku u Topčideru.

Konak je svoju primarnu namenu ostvario u periodu prve vladavine kneza Mihaila,od 1839. do 1842. godine, kada je služio kao njegova rezidencija u vreme kada jeboravio u Beogradu.

Pod kolikim je osmanskim uticajem arhitektura kuće, potvrđuju tri divanhane koje

Portreti Obrenovića i Beograđana iz 19. vekaU stalnoj postavci Konaka kneginje Ljubice posetioci mogu da vide portrete dela porodiceObrenović: kneza Miloša, kneginje Ljubice sa starijim sinom Milanom, tri portreta knezaMihaila, uključujući onaj za koji se smatra da je poslednji rađen pred njegovo ubistvo, kao i nje-gov najreprezentativniji portret, rad Johana Besa. U Konaku su izloženi i portreti kralja Milanai njegove supruge kraljice Natalije, kao i Miloševe rođene braće, gospodara Jevrema i Jovana.Postavku dodatno dopunjavaju i obogaćuju portreti brojnih Beograđana i Beograđanki iz 19.veka, preko kojih posetioci mogu pre svega da se upoznaju sa načinom odevanja u to vreme,naročito karakterističnim za žene, koje su nosile tzv. srpski građanski kostim.

Četa patroldžijabila je sastavljena od pedeset dobrovoljacakoje je opštinaplaćala, a koji su bili potčinjeniUpravi grada

11

realizovati sa privremenim i ishitrenim rešenjima i uimprovizovanim uslovima. Dakle, nema opravdanja zapostojanje privremenih autobuskih stanica“, kažu u BAS-u.

Trenutno BAS otprema preko 22.000 putnika dnevno u1.800 autobusa, što iznosi oko osam miliona putnikagodišnje. Stanica raspolaže sa 41 odlaznim i šest dolaznihperona i zapošljava preko 700 ljudi. Da li će i kako bitifinansijski kompenzovana izgradnja nove stanice, nijepoznato, ali je jedno sigurno – radove će finansirati pre-duzeće BAS. Iako ih finansiraju, još uvek ne učestvuju uorganizaciji:

„Aneks o kome se govori u medijima, prema PDR-utreba da čini toplu vezu između buduće autobuske i

buduće železničke stanice. BAS do sada nije konsultovano sadržaju Aneksa koji se gradi, ali ima interesa da Aneksbude deo jedinstvene tehnološke celine… Kako bi se topostiglo, spremni smo na sve vidove saradnje s nadležn-im institucijama.“

Da bi se smestili svi zaposleni i sve funkcije terminusakakav je BAS, uključujući poslovni i komercijalni pros-tor, perone i parking, potrebno je minimum 20 milionaevra. U tom smislu potpuno je nejasno čemu će biti ondanamenjen privremeni objekat u Bloku 42 i zašto se onprvi gradi. Pored ovog privremenog objekta gradi se jošjedno privremeno rešenje. Naime, tokom leta počela jeizgradnja novog dolaznog terminusa, iza postojećegobjekta BAS-a, kao privremena zamena za postojeće sta-

jalište kod hotela „Bristol“. Dosadašnji dolazni peroniuklanjaju se radi oslobađanja prostora za dalju izgradnjuu okviru projekta „Beograd na vodi“ i eventualne rekon-strukcije Starog savskog mosta. Vrednost ovog privre-menog objekta iznosi 340 miliona dinara, radove takođefinansira BAS, a privremena građevinska dozvola izdataje na tri godine. Kako tvrde u BAS-u, izgradnja noveautobuske stanice u Bloku 42 neće dugo čekati:

„Završetak pripremnih radova (izgradnja Aneksa)očekuje se tokom septembra. Po završetku pripremnihradova počeće radovi na izgradnji peronskog prostora iparkinga za autobuse. Izgradnja stanične zgrade orijenta-cione veličine od oko 13.000 kvadratnih metara počinjepočetkom iduće godine“, dodaje se u saopštenju.

Konak je za posetioce otvoren svakoga dana osim ponedeljka. Utorkom, sredom, četvrtkom i subotom radi od 10 do 17 časova, petkom od 10 do 18, a nedeljom od 10 do 14 sati.Ulaznica košta 200 dinara, a za povlašćene kategorije – studente, nezaposlene i penzionere– 100 dinara. Za decu mlađu od sedam godina i osobe sa invaliditetom ulaz je besplatan

putnika

se u njoj nalaze. One su zapravo bileprostorije za razgovor, mesta gde se oku-pljala porodica i gde su primani gosti.

– Divanhana u prizemlju verovatnoje bila namenjena knezu Milošu, a tozaključujemo na osnovu toga što je zadva stepenika uzdignuta u odnosu naosnovni pod. Tačno iznad nje, na dru-gom nivou, nalazi se manja divanhanaza koju se smatra da ju je koristilakneginja Ljubica.

Osmansko nasleđe jasno se prepoz-naje i po amamu. On je naknadno,1836. godine, sagrađen uz Konak i bioje svojevrsni simbol moći i bogatstvakneza Miloša, jer je većina ljudi tadahigijenu održavala u javnim kupatili-ma, a samo retke kuće imale su svojakupatila. Amam u Konaku izgrađen jeod najkvalitetnijeg materijala koji setada mogao nabaviti u Srbiji. Mermerne ploče, sačuvane napodu i na ležaju, dopremljene su iz okoline manastiraStudenica.

U kući je, priča naša domaćica, sačuvan samo jedankomad nameštaja za koji se pouzdano zna da je pripadaoporodici Obrenović i bio korišćen u kući.

– Reč je o sofri, odnosno niskom stolu za obedovanjekoji su najverovatnije koristili Ljubičini i Miloševi sinoviMilan i Mihailo.

Manje sobe na drugom nivou Konaka najverovatnije subile radne sobe za kneževiće. Njihova majka je smatrala daoni treba da steknu dobro obrazovanje, a pošto tada obra-zovni sistem u Srbiji nije bio dovoljno razvijen, unajmljivalaje privatne učitelje koji su dolazili u kuću da podučavajuMilana i Mihaila.

Kneginja Ljubica bila je prinuđena da napusti Konak1842. godine i od tada kuća zauvek gubi svoju prvobitnunamenu. U Konak su smeštane različite državne institucije

sve do sedamdesetih godina 20.veka, kada je započeta njegovarekonstrukcija. Od 1980. kuća je usastavu Muzeja grada Beograda, aiste godine otvorena je i stalnamuzejska postavka „Enterijeribeogradskih kuća 19. veka“.

Ti enterijeri su zapravo rekonstruk-cije rađene na osnovu istorijskih izvo-ra o načinu života u 19. veku.

– Postavkom su, osim prve dveprostorije gde je predstavljen domi-nantni orijentalni uticaj u prvojpolovini 19. veka, prikazani uticajikoji stižu na naše prostore iz srednjei zapadne Evrope od četrdesetihgodina 19. veka. Divanhane suzamenili saloni u različitim, presvega srednjoevropskim stilovima.Oni su u prvo vreme imali funkciju

da porodici u njima bude što udobnije, ali kasnije dobijajusasvim drugi smisao i određuju društveni status porodice.Zato svaka porodica ukrašava svoj salon na najboljimogući način, pa se, uz osnovne komade nameštaja, usalonima nalaze i predmeti likovne i primenjene umetnos-ti: umetničke slike koje su u to vreme naručivane i plaćane,ogledala, satovi, muzičke kutije, vitrine sa vrednim pred-metima i porodičnim dragocenostima – objašnjavaDragana.

KONAK KNEGINJE LJUBICE

Obrenovića star dva veka

Beogradski glas, 12. septembar 2018.

12 DRUŠTVOBeogradski glas, 12. septembar 2018.

Notari ili paradržavne DA LI JE VLAST JAVNE BELEŽNIKE

Piše: Živojin IvkovićKarikatura: Saša Dimitrijević

Da mnogo toga u celoj priči sajavnim beležništvom i javnimbeležnicima nije kako valja,

ukazivala je na moguće probleme još tokomjavne rasprave o Zakonu o javnimbeležnicima kako politička, tako, što je bitnije, i stručna javnost.

Da predlagač, Vlada Srbije, nije imaojasnu koncepciju, konzistentnu strategiju,kao ni definisanu „javnu“ politiku, ukolikose pokušaj prikrivanja legalizacije korup-tivnih potencijala ne smatra legitimnim političkim ciljem, pokazalo se vrlo brzo, bar uodnosu na trenutak od kada su javni beležnicipočeli da delaju, a to je bilo 1. septembra2014. godine.

Od momenta usvajanja ovog zakona 2011.godine, Vlada Srbije je svake godine barjednom slala Narodnoj skupštini predloge zaodlaganje primene zakona ili za izmene idopune postojećeg zakona koji jedva da je ipočeo da se primenjuje, kao i predloge zaizmene drugih zakona radi navodnog har-monizovanja zakonodavstva. Deo izmena idopuna usledio je pod pritiscima što struke,što javnosti, a bogami i cehovskog udružen-ja – Advokatske komore Srbije, iako jesvrha često bila sprovođenje nauma koji baši nije imao u vidu interese građana ili bar neogromne većine bez obzira na proklamacije.

Ako je sistem javnog beležništva trebaloda rastereti srpsko pravosuđe i omogućigrađanima jednostavnije, brže i jeftinije ostvarivanjeodređenih prava ili samo obavljanje određenih poslova,izgleda da nije zadovoljio deo javno projektovanih ciljeva,bar ne onih koje je deo javnosti očekivao, ukoliko jeuopšte išta očekivao saobrazno svom iskustvu, za šta sutraženi izgovori u problemima koji su doveli do odlaganjaprimene ovog zakona tokom 2012. i 2013. godine. O onimdrugim, zakulisnim i netransparentnim efektima, na koje jeukazivala i politička i stručna javnost, zvaničnici izdržavnog i partijskog aparata nisu se izjašnjavali.

U javnost su isplivavale brojne kontroverze vezane zaizbor i imenovanje javnih beležnika, koruptivna i krimi-nalna delovanja pojedinih javnih beležnika, ali i o uticajupartijskih i drugih struktura, uključujući i za Srbijuneizbežne nepotističke opcije prilikom imenovanja, dovazda interesantnih, ali za javnost indikativnih tema otome kome ide zarada koju notari ostvaruju. Neka pitanjase javno i nisu postavljala, kao na primer ona vezana zasistemsku korupciju, iako je indicija bilo napretek, čak ihje apostrofirao i Savet za borbu protiv korupcije.

Javnosti su od početka rada javnog beležništva, od sep-tembra 2014. godine, predočavana novinarska istraživanjafinansijskog aspekta poslovanja javnih beležnika za koje jekonstatovano da nije transparentno i da nije dostupnojavnosti, niti oni dostavljaju nadležnim organima,Ministarstvu pravde i Javnobeležničkoj komori svoje finan-sijske izveštaje, a istovremeno postaje očigledno da nidržava nije transparentna u izveštavanju o njihovom poslo-vanju. O tome je svojevremeno BIRN vršio istraživanje.

I Savet za borbu protiv korupcije bavio se problemimakoji su bili uočljivi i o tome javnosti podnosio izveštaje.Početne ocene Saveta o primeni Zakona o javnimbeležnicima definišu brojni problemi prouzrokovani

izostankom javne i stručne rasprave kod ovako bitnihizmena u sistemu pravosuđa; ukazivano je naneusaglašenost ovog zakona sa brojnim drugim zakonima,ali i na činjenicu da su data prevelika prava javnimbeležnicima, uz iskazanu ozbiljnu sumnju na ustavnost izakonitost pojedinih rešenja. Nisu izostala ukazivanja nabrojne nepravilnosti uočene u postupcima izbora javnihbeležnika. Savet je ocenio da tri izmene zakona preprimene jasno ukazuju na to da ga je vlast upodobljavalabudućim notarima zbog kojih je notarijat i počeo da radipre nego što su se objektivno stekli uslovi za to, što jasnogovori o neozbiljnostiVlade kao predlagača iSkupštine kao glasačkemašinerije.

Još 2014. godineSavet je jasno izraziobojazan da kod izboranotara postojimogućnost da za izbor nije bio presudan kvalitet nego pri-padnosti koje nemaju veze s kvalitetom, a da je moguća ikoruptivna sprega.

Populistički fazoni Vlade Srbije

O izboru, imenovanjima i početku rada javnih beležnikaSavet je iscrpno i analitički dao svoj nimalo afirmativnisud, iz kojeg je i ocena o partijskoj pripadnosti kadrova imogućoj sprezi s korupcijom. Ocena o koruptivnoj sprezi,s obzirom na stepen prisutnosti korupcije u društvu inaročito državnim institucijama, nije neutemeljena bezobzira na pokušaje političke elite da ubedi građanstvo upostojanje odlučnosti da se korupcija eliminiše.

Da postoji omerta državnih institucija i izostanak kont-role u odnosu na rad i poslovanje javnih beležnika kojenikako ne bi trebalo da primenjuju takvu praksu, nesumn-jivo ukazuje i svojevremeno odbijanje Poreske uprave daodgovori BIRN-u koliko novca notari uplaćuju u budžetRepublike Srbije, pa čak i nakon intervencije poverenikaza dostupnost informacija od javnog interesa.

Ono što je karakteristično za ovaj zakon jeste izostanaknormi koje garantuju društvenu i državnu kontrolu, a timei isključuju transparentnost rada i poslovanja javnih

beležnika, o čemu suistraživali i BIRN iSavet. Za razliku odsvih ostalih pravnihlica i preduzetnika,uključujući inevladin sektor imedije, evidencija o

javnim beležnicima ne vodi se u APR-u već uJavnobeležničkoj komori; Ministarstvo pravde nemaobavezu vršenja nadzora, izostanak transparentnosti finan-sijskog poslovanja ukazuje na moguću spregu sa uvekproblematičnim političkim establišmentom inkorporiranimu institucijama države.

Da su prihodi javnih beležnika pod velom tajne,potvrđuje i činjenica da Ministarstvo pravde ne posedujedokumente koji se odnose na godišnje poslovanje, kao nina finansijske izveštaje javnih beležnika. U Ministarstvunavode da „nisu ovlašćeni da zahtevaju dostavljanje finan-sijskih izveštaja o radu javnih beležnika“.

Naravno, bilo bi neozbiljno isključivati postojanjekoruptivnih rizika u ovoj oblasti. Uostalom, ove godine je

O zakulisnim i netransparentnim efektima Zakona o javnim beležnicimazvaničnici iz državnog i partijskogaparata se ne izjašnjavaju

13Beogradski glas, 12. septembar 2018.

haračlijeSTAVILA VAN ZAKONA I VAN PAMETI

u Savetu Evrope pokrenut postupak zbog, kako se navodi,„u celini nezadovoljavajuće“ primene preporuka Grupezemalja protiv korupcije (GRECO) za sprečavanje korup-cije među parlamentarcima, sudijama i tužiocima u nekimzemljama, uključujući i Srbiju, čiji je godišnji izveštajobjavljen u maju 2018. u Briselu i Strazburu, uz upozorenjeda je došlo do „nazadovanja u borbi protiv korupcije“.

Prilikom predlaganja novih rešenja sadržanih u Predloguzakona o izmenama i dopunama Zakona o vanparničnompostupku, kojim su javnim beležnicima pridodati poslovikoje je do tada obavljala javna uprava, Vlada Srbije pozi-vala se na to da su postupci koji se odnose na uređenjeličnih stanja uređeni prema osnovnim načelima PreporukaKomiteta ministara Saveta Evrope br. R (86) 12, o meramaza sprečavanje i smanjivanje opterećenja sudova od 16.septembra 1986. godine, gde stoji da poslove koji ne pred-stavljaju „sudovanje“ u najužem smislu te reči treba pover-iti drugim organima. Kao primer takvih poslova navedenje ostavinski postupak.

Prilikom koncipiranja ovih „novih zakonskih rešenja“,prema Vladi Srbije, pošlo se od toga da „postoji potreba“da se preopterećeni i neažurni sudovi rasterete određenogbroja predmeta, da se smanje troškovi i ublaže teškoće ufinansiranju sudova itd., a sve u interesu efikasnije pravnezaštite i u interesu građana kojima treba tobože pružitipravovremenu, efikasnu i kvalitetnupravnu zaštitu „u onim pravnimstvarima u kojima ne dominira javniinteres“, uz tvrdnju da „neće bitismanjen nivo pravne sigurnosti, nitikvalitet u vršenju poverene sudskedelatnosti jer javni beležnici imaju,sem pravosudnog, i notarski ispit ipraktično iskustvo“. Očigledno je dase Vlada Srbije služila populističkimobrazloženjima.

Ovim izmenama zakona predvidela se mogućnost dapojedine vanparnične postupke „sprovodi javni beležnikkao poverenik suda“, što je u javnosti prošlo neprimećenoi bez ozbiljnijih primedaba.

Kada je reč o ostavini, pitanje je da li je sve tako kako jepredlagač novih zakonskih rešenja ustvrdio u svom obra-zloženju?

Zakonom o javnim beležnicima predviđeno je u stavu 1da „sud može javnom beležniku poveriti sprovođenje pos-tupka ili preduzimanje pojedinih vanparničnih radnji poduslovima koji su predviđeni zakonom koji uređuje taj pos-tupak“.

Hipotetički javni interes

U momentu donošenja Zakona o javnim beležnicima,odredbama tada važećeg Zakona o vanparničnom postup-ku bilo je predviđeno da nadležni mаtičаr u roku od 30dаnа po izvršenom upisu dostаvi smrtovnicu ostаvinskomsudu ili ako je sududostаvljenа nepotpunа smr-tovnicа ili sаmo izvod izmаtične knjige umrlih, sudće premа okolnostimа sаmsаstаviti smrtovnicu usudu, ili će nаrediti dа smr-tovnicu sаstаvi sudski rаdnik, ili će njeno sаstаvljаnjepoveriti mаtičаru.

Ovakvom regulativom javni beležnici bili bi uključeni uvanparnični postupak tek ukoliko matičar nije mogao dadostavi potpunu smrtovnicu ili drugim predviđenim pos-

tupkom to nije obezbeđeno, dakle, kao krajnja instanca.Međutim, izmenama i dopunama iz 2014. godine menja seprocedura i, umesto da se pojednostavi, ona se usložnjava,bar teoretski, u biti ima drugu svrhu, o kojoj ćemo kasnije.Sada matičar više ne dostavlja sudu smrtovnicu već samoizvod iz matične knjige umrlih, na osnovu čega sud pover-ava javnom beležniku da sastavi smrtovnicu i tek ako onnije u mogućnosti da sastavi i sudu dostavi smrtovnicu sasvim predviđenim podacima, tada sud saobrazno izmenjenoj odredbi zakona, a prema okolnostima, možeodlučiti da sam sastavi smrtovnicu u sudu ili da to učinisudijski pomoćnik van suda.

Ovim rešenjem jasno je čak i laiku da je procedurazapravo zakomplikovana i da nije učinjena u interesugrađana, što i praksa pokazuje. Uostalom, i Savet za borbuprotiv korupcije je generalno izrazio sumnju u racionalnostzakonskih izmena i dopuna.

Argument da se ovim izmenama preopterećeni ineažurni sudovi rasterete određenih poslova iz svojenadležnosti u konkretnom slučaju ne stoji; sastavljanjesmrtovnice bilo je u nadležnosti opšte uprave pri lokalnimzajednicama a ne sudova. Zapravo, moglo bi se reći da jenovim rešenjem obim matičnih službi unekoliko umanjenjer ne moraju sačiniti umrlicu, ali u svakom slučaju šaljuizvod, pa zato ostavinski sudija sada mora sačiniti rešenje

i dostaviti ga javnom beležniku, dakle – dodatni posao, avreme rešavanja ostavine se produžava. I naravno, ukolikojavni beležnik ne bude mogao iz bilo kog razloga dadostavi smrtovnicu sa potpunom informacijom, sud ija je uobavezi, kao i ranije, da preduzima određene pravne i fak-tičke radnje. Kad je u pitanju ostavina, teza o rasterećenjusuda velikog broja poslova nižeg obima, koja je opravdanau drugim slučajevima kao što je overa različitih pismena,u ovom slučaju jednostavno ne stoji. Pritom, ne stoji nihipoteza da će broj zaposlenih u državnim javnim služba-ma biti smanjen, time i pritisak na budžet. Na stranu prob-lematična racionalizacija koja je sprovođena, dovoljno jepodsetiti se na novinske članke o enormnom stranačkomzapošljavanju u državnoj administraciji upravo od 2012.godine naovamo.

Posebno je interesantna teza o „dominantnom javnominteresu“ što se građana tiče. Krajnje je licemerno onimakoji izdvajaju sredstva za finansiranje države da njihovinteres nije dominantni javni interes. No, sa aspekta total-

itarnog i globalističkogneoliberalnog kapitalizma,interes građana koji se nepoklapa sa interesom kapita-la, jasno je, ne može sekarakterisati kao javniinteres, a onda on nije ni

interes birokratskih struktura. Moguće je da prenošenjem „nadležnosti“ sa matične

službe na javne beležnike u ovoj materiji neće biti sman-jen nivo pravne sigurnosti, niti kvalitet u vršenju poverenesudske delatnosti, ali da je to na korist građana, teško da

stoji. Ako ništa više, taj transfer nadležnosti u okviruhipotetičkog „javnog interesa“ papreno košta i tek će dakošta građane.

Miris korupcije

Prema statističkim podacima, već desetak godina svakegodine u Srbiji umire preko 102.000 građana s tendenci-jom blagog rasta. Tako je 2011. preminulo 102.935građana, 2012. umrlo ih je 102.400, dok je 2015. umrlo103.678 državljana. Sem toga, neki podaci kažu da segodišnje pokrene i do 150.000 ostavinskih postupaka, ima-jući u vidu da u mnogim slučajevima to nije činjeno uskladu sa zakonskim rokovima.

Za svoj rad na sastavljanju smrtovnice javni beležnici na imenagrade i troškova, saobrazno javnobeležničkoj tarifi, odstranaka naplaćuju u proseku oko 4.000 dinara. Računica jekrajnje jasna i transparentna, na godišnjem nivou to naslednike,građane Srbije, staje više od 620.000.000 dinara. No, to nijesve. Kako javni beležnici mogu da sprovode i ostavinske pos-tupke kao poverenici suda, nameće se računica da ukoliko biovi preuzeli sve postupke, njihovi prihodi bili bi uvećani od dvedo tri milijarde dinara. Naravno, ne delegiraju svi ostavinskisudovi javnim beležnicima da to obavljaju u svojstvu povereni-ka suda, ali mogu. Koliki je taj broj, u ovom trenutku nije

poznato, ali jeste poznato da jeto u stanovitom broju sudovaveć praksa.

I ako se ima u vidu da uSrbiji posluje oko 140 javnihbeležnika, jasno je da u prosekusamo po osnovu sastavljanjasmrtovnice javni beležnikzarađuje na godišnjem nivounešto preko 295.000 dinarabruto, sa ostavinskim postup-

kom i sedam puta više – i do 25.000.000 dinara. Naravno,to je tek pretpostavka koja govori o prostoru u kom semogu kretati zloupotrebe na koje je već ukazano, a u kon-tekstu izostanka kontrole i nadzora, kao i transparentnosti,skoro izvesno.

Nameće se pitanje da li uopšte i ko proverava kako javnibeležnici rade, posebno iz razloga što im je država pove-rila javna ovlašćenja.

Članica Saveta za borbu protiv korupcije MiroslavaMilenović kaže da nije neobično što notari ne predaju finansi-jske izveštaje Komori, budući da ni advokati izveštaje nedostavljaju svojoj advokatskoj komori.

„Ovde je pitanje koliko je notara dobilo odobrenje dabude paušalno oporezovano, a koliko njih vodi knjige poprostom ili dvojnom knjigovodstvu, kao i šta se dešava safiskalizacijom notara. I da li se budžet puni u skladu saplanom ili ne?“, ukazivala je Milenovićeva iz Saveta.

Srpski varijetet Marfijevog zakona glasi: „Sve što možeda krene koruptivno, krenuće koruptivno“. Ko zna, moždai u svetlu Marfijevog zakona srpskih boja treba posmatratisvojevremeno obrazloženje predsednika SNS-a, Vlade iRepublike Aleksandra Vučića? Možda je onaj gospodinkoji je sedeći u kafani izjavio da, eto, želi pomoći izbornukampanju svoje omiljene stranke i netom oko sebe okupiopoveće društvo i podelio im po 40.000 dinara kako biuplatili na ime donacije – zapravo neki zahvalni javnibeležnik? Da li je tome prethodio nekakav i kakav dogov-or, to najverovatnije nikada nećemo doznati. Naravno,nebrojeni su metodi kreativnih praktikanata kad je u pitan-ju korupcija u Srbiji. Ipak, trebalo bi da se uzdamo u onunarodnu: zaklela se zemlja raju da se sve tajne saznaju.

Ima li kraja smišljanju kreativnih načina pljačke građana Srbijeu skladu sa navodno proevropskim zakonom kakav je

Zakon o javnim beležnicima

Za rad na sastavljanju smrtovnice javnibeležnici, na ime nagrade i troškova, na godišnjem nivou inkasiraju više od 620.000.000 dinara

Nepoznato je da li i koliko novcanotari uplaćuju u državni budžet

U godišnjem izveštajuobjavljenom u maju 2018.u Briselu i Strazburu stojiupozorenje Srbiji da jedošlo do „nazadovanja uborbi protiv korupcije“

14 FORUMBeogradski glas, 12. septembar 2018.

Izvor: 021.rs/NSbuild

Otvaranju novog železničko-drum-skog mosta preko Dunava kodNovog Sada, a na mestu

nekadašnjeg Žeželjevog mosta, nije pris-ustvovao i njegov projektant AleksandarBojović. Odsustvo čoveka koji jezaslužan za gradnju primetili su pred-stavnici medija, ali na otvaranju nije bilomoguće saznati razloge zbog kojih on nijeprisutan. Ipak, sam Bojović, koji se tokomproteklih godina slabo pojavljivao prednovinarima, opisao je na forumu NSbuild(gde je inače redovno pisao o gradnjimosta) kako je pokušao da prođe poredpolicijskog obezbeđenja i bude međunajvišim državnim funkcionerima naotvaranju mosta.

Svoj pokušaj da i on bude ’VIP’ opisaoje verno u tekstu pod naslovom „Otvaranje mosta – ličnidoživljaj“. Prenosimo njegovo pismo u celosti.

„Dva dana uoči otvaranja dobio sam mail – zvanični pozivMinistarstva građevine za prisustvo otvaranju mosta. Znajućida će to biti festival svega, samo ne predstavljanje graditeljabar 30 sekundi, u prvi mah sam mislio i da ne dolazim. Ipak,prevladalo je da na pristojnost treba odgovoriti pristojnošću.Zahvalio sam se na pozivu i potvrdio prisustvo nas dvojice izfirme – projektanata mosta, dajući imena i prezimena obojice(mada to pozivom nije traženo), misleći da će to biti potreb-no zbog kompletiranja spiska osoba koje će biti na mostu kaopozvani gosti.

Očekujući gužvu u Novom Sadu i poseban režim sao-braćaja, planirali smo da ostavimo našeg ’punta’ kod hotela’Aurora’ (na novosadskoj strani i u neposrednoj blizinimosta) i da se stepenicama popnemo na most. Ispostavilo seda je sve u ovom odličnom planu bilo pogrešno!

Stigli smo do ’Aurore’, ali je pristup stepeništu na mostbio onemogućen. U redu, popećemo se nekako uz nasip vanstepeništa. Nemoguće! Policija je sve do obližnjeg podvožn-jaka potpuno onemogućila bilo kakav pristup nasipu.

Dobro. Vraćamo se u ’pun-to’, vozimo do podvožnjakai ka mostu, skrećemo desno iostavljamo auto kodnekakvog placa sa automo-bilima. Peške prilazimo

mostu. Policija je blokirala bilo kakav prolaz.Prilazim policajcu i zamolim za prolaz – ja sam među

pozvanim gostima. Ljubazno odbijanje. Onda potežemnajteži argument: ’Ja sam projektant mosta! Policajac: ’Prevas su dvojica isto to rekla... idite na VIP ulaz ispod mosta!’Vidim da je rezultat isti kao da sam rekao da sam Napoleon.

Do tog ’VIP ulaza’ (verovatno kod stubova 4 i 5) imanekoliko stotina metara. Nećemo stići na vreme. Zovem upomoć jednu koleginicu. Kaže poslaće jednog vozača saautom da nas pokupi. Čekamo taj auto, dugo čekamo...Vozač se javlja telefonom: ’Gde ste?’ Opet opisujem našupoziciju. Opet dugo čekamo...

U međuvremenu stižu crne limuzine, izlaze zvaničnici. Sadesne obale, vidimo, nailazi mnogo naroda uzvodnompešačkom stazom. Oko nas nema mnogo sveta. Ljudi stoje,ćute i samo gledaju, neki najuporniji pokušavaju da od poli-cije izmole prolaz.

Opet se javlja vozač. Ne može da nas nađe, pita gde smo.Zahvaljujem se na trudu i prekidam dalje čekanje. Utom sečuju glasovi govornika s mosta. Očigledno je prekasnotražiti dalje bilo kakve ’VIP ulaze’. Odlučujemo se da stupi-

mo na most sa druge obale, da sepriključimo narodu i onako nismonikakvi VIP-ovi. Prelazimo na druguobalu, ali... malo dalje od ’Akva Dorije’policija je takođe blokirala prolaz. Otkudonda onoliki svet na petrovaradinskojstrani mosta?

Posle i ovog neuspeha, poslednjakorekcija: idemo u ’Balkan ekspres’, gdesmo svih ovih godina odlazili na ručak ilivečeru posle napornih dana na gradilištu.Posle toga, vratićemo se na most koji je ćebiti otvoren za saobraćaj. Preći ćemo koli-ma ili peške, ili na oba načina.

Ispostavilo se da jedino poseta ’Balkan ekspresu’ nije bilagreška! Na keju, koji je bio zaprepašćujuće prazan, čekalismo više od sat, bezuspešno loveći bilo kakav znak uspostavl-jenog drumskog saobraćaja. Osim ponekog bicikliste i peša-ka – ništa! Najzad, u dva sata, poslednja odluka – idemo kući!

Za ovaj totalni neuspeh ne krivim nikog. Očigledno je danisam nikakav ’VIP’ kad nisam znao ni gde je ’ulaz za VIP-ove’! Kako su svi ostali ’VIP-ovi’ to znali, sa svim svojimšoferima, samo nas dvojica nismo? I još gore, posle pomenu-tog poziva Ministarstva, bar nekoliko sekundi smo mislili dasmo ipak nekakvi ’VIP-ovi’, nešto smo i radili oko mosta,neko je to ipak zapazio...

Na kraju, kod kuće, u potpunom razočaranju povodomsvojih neuspelih pokušaja da prisustvujem otvaranju mosta,palim kompjuter i pravac na NSBuild, da čujem odjeke ividim fotografije. Najprijatnije moguće iznenađenje: čestitkei jednostavne divne reči upućene meni i graditeljima! Hvalavam, prijatelji!

Izgleda da smo jedino mi, koji nismo VIP-ovi, sposobni zaprirodnu ljudsku komunikaciju, slagali se ili ne u mišljenju.Domaće vaspitanje, poštovanje sagovornika i uopšte nezlon-amerno ponašanje veliki su kvaliteti učesnika ovog foruma,oprobano i u najtežim trenucima izgradnje mosta.

Hvala još jednom!Nastavljamo naše razgovore. Siguran sam da će biti još

pitanja i diskusija, sada kad svi mogu da ga pređu i dožive nasvoj način.“

Posebni ljudi na običnom mostuPROJEKTANT NOVOG MOSTA U NOVOM SADU OTKRIO ZAŠTO NIJE BIO NA OTVARANJU

I KAKO JE BEZUSPEŠNO POKUŠAO DA I ON BUDE VIP

Aleksandar Bojović na predavanju studentimao gradnji novog mosta

Bojović: „Ja samprojektant mosta!“

Policajac: „Pre vas sudvojica isto to rekla...idite na VIP ulaz ispodmosta!“ Vidim da jerezultat isti kao da samrekao da sam Napoleon

REPORTAŽA15Beogradski glas, 12. septembar 2018.

U Kninu samo jedna grupica mladih na ulici. Možda su sad Srbi manje zlo nego izbegli Sirijci koji se opasno približavaju i kidišu na prostor?

Ne ostaju tragovi pesme, grobovi ne pevaju..., pevajuGale i „Kerber“ pod čuvenom Titovom pećinom uDrvaru, na desetoj jubilarnoj motorijadi, u toplo let-

nje predvečerje. Noć pre toga vratila sam se sa Hrvatskogprimorja, od Šibenika, preko Benkovca, Knina, Grahova.Istim onim putem kojim su građani Republike SrpskeKrajine proterani u vojnoj operaciji „Oluja“, četvrtog i petogavgusta 1995.

Predeli su prelepi: Dinara, Krka, Kninsko polje, Drniš,Strmica, Benkovci... Ali tužno je i mučno proći tim putem idanas, dvadeset tri godine kasnije. Ostala sam šokirana kadsam gradonačelnika Knina Marka Jelića, u emisiji„Kvadratura kruga“, čula da poziva Srbe da se vrate u ovajgrad i na svoju dedovinu. Tim pre što se to kosi sa zvaničn-im stavom Vlade Hrvatske. U toj gluvoj noći shvatila sam izašto. Ovaj deo Hrvatske je pust. Od Šibenika do Knina srelismo svega dva automobila. U kućama kraj kojih smo prošlitek pokoje svetlo gori. Leto je, deset uveče,sezona... ali nema ljudi. U Kninu samo jednagrupica mladih na ulici. Možda su sad Srbimanje zlo nego izbegli Sirijci koji se opasnopribližavaju i kidišu na prostor?

Egzodusu krajiških Srba, nažalost,pridružili su se i moji sugrađani Drvarčani.naviru sećanja na „Oluju“, na sirene kojebesomučno zavijaju, uplašene i zbunjeneljude koje ne znaju ni gde će ni kud će, nagranate koje padaju… Sećam se da sam, kadnas je to jutro probudilo raketiranje, na pitan-je moje uplašene sestre „šta je ovo“, odgovo-rila – „topnički napad“. Sećam se oca koji je,kad smo počeli da se užurbano pakujemo,dozvolio da ponesemo samo ono što nam baštreba i što je manje vredno. Nije želeo da muse „kuća raskući“. On je „znao“ da ćemo sevratiti čim to malo prođe. Sećam se da smokrave, ovce i prasiće samo pustili napoljekad smo polazili, da ne ostanu zatvoreni igladni u štali. Sećam se da smo kuće ostaviliotključane, da oni koji će doći da vršljaju po njima bar nerazbiju vrata. Sećam se ogromne kolone nejakih, uplakanihi tužnih. Tenkova ostavljenih pored puta u žurbi.Bombardovanja kolone izbeglih kod Bravska (Petrovac),gde je poginulo devet osoba, među kojima i četvoro dece.Sećam se da mi je tetka od stresa postala nema. Sećam seočevih i stričevih neprospavanih noći, suznih očiju inemirenja sa mukom koja ih je snašla i činjenicom da,umesto u svojim kućama, spavaju u nečijoj garaži – na podu.Sećam se kad mi se otac vratio u Drvar, dve godine poslijeegzodusa, da je našao samo gole zidove i pokoji stari i neu-gledni komad nameštaja. Odneto je sve što je iole vredelo.Čak su i štokovi vrata i česme iz kupatila bili iščupani, skin-uta cigla s krova...

Građani sahranili Drvar

I danas, posle mnogo godina provedenih u Kanadi, skorosvaku noć sanjam našu kuću. U raznim scenarijima, ali uvektu kuću. Podsvest je čudo. Verovatno svako od nas ko je ister-an iz svoje kuće ima neki oblik PTSD, a da toga možda i nijesvestan. Pesnik Ranko Simović je to ovako opisao: „Što jevažan kućni prag?/ Od njega ti ide trag/ i kroz vreme i krozsvet./ On je klica a ti svet./ Ti si miris toga praga/ što ostajeiza traga./ On je izvor a ti reka/ ti odlaziš a on čeka.“

U rodnom sam gradu ponovo. Otužan je. Nekad je letiznalo doći više ljudi sa strane, ove godine nije ih bilo. Srelasam neke drugarice, i ostala zabezeknuta kako su propale.Ostala je samo ljuštura nekadašnje lepote. „Nije me životmazio“, kaže mi jedna od njih.

Čini mi se da je stanje i gore nego pre tri godine kad samposlednji put bila. Sve zgrade koje su pogođene tokom„Oluje“ i do danas su ostale netaknute. Niti ih ko popravlja,niti ih ruši. Pre par godina, zbog opšteg lošeg ekonomskog

stanja i nedostatka radnih mesta, građaniDrvara su ga simbolično i sahranili. U znakprotesta, ali i u nadi da će neko reagovati, daće se nešto promeniti. Ništa se nije desilo.Niko nije reagovao. Drvar je uvijek bio slepocrevo države. Sad i amputirano.

Iako nisam neko koga privlače skupovi togtipa, odlazim na koncert „Kerbera“. Velikagrupa motorista iz svih krajeva bivše namzemlje stigla je i razmilila se oko reke Unac.Moj sin, tinejdžer, zadovoljan je koncertom.U nekom trenutku počinje kišica i pomeramose pod šator. Sasvim spontano započinjemrazgovor sa motoristom iz Zadra koji sedi domene. Ubrzo shvatam da je Srbin izHrvatske. Nisam odoljela da ga ne pitam štaje bilo i kako je prošao zadnjih 20‒30 godina.

Ovdje je sa drugovima. Kaže, dolazi svake godine i obožavaove krajeve. Često je na Uni i u okolini Bihaća. Njegovi dru-govi su iz svih bivših jugoslovenskih republika. Oni, kaže, nepričaju o politici. „Ti si jedina ovdje koju to zanima.“

„Mi se družimo, zabavljamo. Volim srpski rok. Ovdje samzbog ’Kerbera’. Volim ’Čorbu’, EKV, Bajagu, ’Galiju’. Imaovdje Muslimana, Hrvata, Srba, ali nama nije važno ko jeko. Nismo mi neke budale kako to tebi možda izgleda. Svimi imamo ozbiljne poslove ili privatne biznise. Nije tajmotor baš ni jeftin. Ne može to svako imati, a treba ga iodržavati“, priča Zoran Božić, preduzetnik, dodajući dajedino bajkeri mogu donijeti mir i stabilnost u exjugoslovenski prostor, iliti popularnije region.

„’Najveći jad je ostaviti dom, od nemila do nedraga predsudbinom zlom...’

Nije meni što sam bio u hrvatskoj vojsci. Mora’ sam.Nisam ima’ alternativnu. Nisam moga’ ostaviti sve i otići tektako. Nisam moga’ u Beograd. Nemam nikog u Srbiji. Životmoje porodice i mojih roditelja je bio u pitanju. Ja sam semora’ priključiti hrvatskoj vojsci. Pitaš me kako mi je biloboriti se protiv svojih. Da znaš, nije bilo lako. Ali nisamništa napravio za šta bih se stidio. Bilo je tu svašta. Svaštasu mi govorili, provocirali, bacali na me knjige na ćirilici:’Čitaj, ovo su tvoji, mi to ne razumijemo!’ Tuka’ sam se snjima. Završio sam na vojnom sudu i deset dana u zatvoru.Mora’ sam tako. Moji su došli s Korduna i počeli život uokolini Zadra. Nisam moga’ sve napustiti i otići. Nisam ima’gdje. Tražio sam putovnicu više puta. Htio sam ići u inos-transtvo. Nisu mi je dali. Nisam nikog ubio i odužio sam sei pomogao svojima koliko god sam moga’. Lično samtokom ’Oluje’ spremio i sproveo tri autobusa Srba, staraca,žena i djece, koji nisu uspjeli uteći sa ostalima tokom egzo-dusa. Svakom svom rođaku pomoga’ sam, sređivao imdokumente i imovinske odnose.

’Zemljina nedra su velika ko Bog,sa mljekom za sve...’ Nije meni žao štosam bio u ratu. Takve su bile okolnos-ti. Najžalije mi je što sam mora’pokrstiti djecu. Znaš, djeca uHrvatskoj imaju vjeronauku i kad jemoj sin bio treći razred, morao je dapohađa časove vjeronauke. Ja sammislio da su učitelji razumni ljudi inapisa’ sam im pismo objasnivši dasmo mi pravoslavne vjere i tražio damoje dijete isključe iz vjeronauke. Tadje nastao pakao. Učitelj je pred djecomisparao i zgužvao pismo i mog sinanazvao pogrdnim imenima. Djeca supočela da mu se rugaju, da ga izbje-gavaju i tuku. Nisam moga’ dozvolitida ga šikaniraju. Odlučili smo da

dovedemo katoličkog svećenika i da njega ikćerku pokrstimo. I dan-danas žalim zbog toga.Moj sin ima 25 godina. Sad i sam razmišlja o tomei shvata šta se desilo. Nećeš vjerovati, prije nekidan je došao i kaže ’hoću da se vratim na našuvjeru’. Sad treba da se krsti po našim običajima.“

Obmanuti branitelji

Priča Zoran du su u firmi u kojoj je radio dorata tražili da priznaju koga štite. „Svako od vasima svog Srbina“, govorili su.

„Morali smo da ih odajemo. Ja sam otiša’ izfirme, nisam htio da u tome učestvujem. Ali sadje“, kaže Zoran, „sve normalno.“ Strasti su sestišale u Hrvatskoj i niko ih više ne dira. Uspio jeda sačuva i porodični biznis.

Pokazujem mu sliku spomenika u Vodicamapodignutog u čast hrvatskih branitelja-domobrana,sa nesuvislim i nespretnim stihovima nepoznatogautora, naslovljenih sa „Žrtvama jugoslovenskog

komunizma“. Kaže da se branitelji osjećaju izdanim. Da nisudobili onoliko koliko su očekivali i koliko im je obećano. Zbogtoga im se vlasti dodvoravaju i podižu znamenja kao što jeovaj, da ih smire. „To su sve budalaštine“, dodaje Zoran.

Budalaština ili ne, ovaj spomenik kulture će ostati i vidjećega oni koji ne razumiju i ne znaju našu istoriju i povjerovaćeda je bilo baš tako. Pred očima gledamo prekrajanje istorije,laži koje postaju istine, otimanje istorijskih ličnosti, naučnika,jezika, identiteta...

Da nije ironično, bilo bi smiješno. Hrvatski branitelji poprvi put u istoriji dobili su sve ono o čemu nisu mogli ni dasanjaju – samostalnu, suverenu državu. I to još bez Srba.Žrtve ili dobitnici, trebalo bi da slave komunizam i Tita kojiim je to omogućio. Sa druge strane, Srbija koja je jedinaimala status države prilikom stvaranja Jugoslavije i sve štoje imala uložila je u nju, izašla je iz SFRJ očerupana, otr-cana, opanjkana, rastrgana, žigosana, siromašna i kriva.Srbi, konstitutivni narod Hrvatske, protjerani su za jedandan sa svojih ognjišta u Hrvatskoj i Bosanskoj Krajini.

„Pronađi mesto, zapis ostavi, zapevaj nešto i ne zaboravi –da ćemo jednom svi pred Bogom stajati“, završava „Kerber“koncert. Završavam i ja sa svojim sagovornikom.Pozdravljamo se uz najljepše želje. Sigurna sam da je istinasve što mi je rekao. To se osjeti. Razmišljam zašto mi se ovo-liko otvorio. Verovatno je sve to nosio u sebi dugo i trebao muje ventil, neko kome će sve to reći. Teško je biti Srbin uHrvatskoj. Uvek je bilo. Sada je još teže. Najteže je, ali i naj-jednostavnije, biti čovek i biti svoj.

Često se pitam da li je ispravno što sam digla sidro i otišla„na kraj sveta“, da li je hrabriji i da li je napravio bolji potezZoran koji je ostao, na svome, a među „tuđima“. Kome jelakše, kome je bolje? Meni u tuđini ili njemu na svome?

“Nije dobro ovde, a ne valja ni tamo”, rekao mi jednomBora Čorba na koncertu u Edmontornu. Biće da je tako.

Nije dobro ovdje, ne valja ni tamoSLUČAJNI SUSRET SRPKINJE IZ DIJASPORE I SRBINA KOJI NIJE IZBEGAO IZ HRVATSKE

Odlučili smo da dovedemo katoličkog svećenika i dasina i kćer pokrstimo. I dan-danas žalim zbog toga

16 PISMOBeogradski glas, 12. septembar 2018.

Mediji su ćutali dovoljno dugo i sada dižu glas, ustaju protivposledica jer se nisu bavili uzrocima. Zbog besparice su tolikonovinara otpustili da su sebe doveli u apsurdnu situaciju:novine više gotovo da nemaju zaposlenih novinara

UOČI GLASANJA O AUTORSKIM PRAVIMA NOVINARA 12. SEPTEMBRA SAMI KEC, RATNI REPORTER, PISAO JE EVROPSKOM PARLAMENTU

Dragi članovi Evropskog parlamenta,

Bio sam u Mosulu, gradu na severu Iraka, bivšojprestonici Islamske države, trebalo je da pišem odeci koja se vraćaju u klupe, a pre tri godine dži-

hadisti su pozatvarali sve škole. Razmišljao sam kakonajbolje da prikažem radost tih đaka iz razrušenog grada,njihovu sreću što opet vide drugare, učionice... Bio sam urestoranu, na kafi s kolegom iz AFP-a, a taj je istovremenofotograf, kamerman, video-novinar i vozač, kad sampročitao na lap-topu članak o debati o autorskim pravimau Evropskom parlamentu i štampi u tom kontekstu.Članak mi je privukao pažnju, mada tema nije nova.

Već pet godina krstarim kroz ratom razorenu Siriju,nekoliko puta sam za dlaku izbegao vatru snajpera i šrap-nele, a u Irak sam došao po treći put od američke invazijeiz 2003. Više od 40 godina sam ratni reporter i nebrojenoputa sam video kolege, prostrte po zemlji, preplašene, dokpucnjava oko njih biva sve jača. Mi, ratni reporteri, postalismo ratne mete, a naše misije su sve skuplje i skuplje. Davnosu prošli dani kad sam u rat mogao da odem u jakni ilikošulji, s novinarskom legitimacijom u džepu, samo udruštvu foto-reportera ili kamermana. Sada su mi potrebnaoklopna kola, telohranitelji, neprobojni prsluk i ozbiljnapolisa osiguranja. Ko sve to plaća? AFP (Agencija „Frans-pres“ osnovana 1835; prim. prev.), a trošak je ogroman. Iopet, bez obzira na činjenicu damediji proizvode sadržaj i angažujunovinare koji rizikuju živote zapouzdane, kompletne,pravovremene vesti, na internetplatformama oni nisu ti koji zarađu-ju. Drugi se bogate i od astronom-skog profita ne odvajaju ni cent zanas novinare, za medije. To je kaokad bi neko izašao na njivu, pabezočno pokupio i odneo rataru savrod. Ni sa etičke tačke niti iz ugla demokratskih sloboda tose ne može opravdati.

Mnogo je mojih prijatelja novinara ostalo bez posla zatošto su im se redakcije pozatvarale, više nije bilo para zaplate.

S tolikim sam se ratnim reporterima, sve do njihovogposlednjeg časa, dok nisu bili prinuđeni da odlože pero ilikameru, skrivao iza zidova koji su se tresli od eksplozijagranata i s tolikima sam se radovao kad preživimo, kad

pošaljemo u redakciju „istinu“, svedočanstvo viđeno sop-stvenim očima. Koliko smo se samo puta našli zajedno, očiu oči s gospodarima rata, intervjuisali ih, a naoružanimuškarci unaokolo bi nam se smejali, okretali ka nama auto-mate, igrali se svojim bodežima. Koliko smo samo puta bilipreplavljeni sažaljenjem i ogorčenjem dok smo zajednogledali unezverene civile, očajne taoce ili majke koje pre-stravljene grle decu dok zvižde meci oko zaklona u koji su

upravo utrčale u nadi da će ih spasti.Mediji su ćutali dovoljno dugo i sada dižu glas, ustaju pro-

tiv posledica jer se nisu bavili uzrocima. Zbog besparice sutoliko novinara otpustili da su sebe doveli u apsurdnu situaci-ju: novine više gotovo da nemaju zaposlenih novinara.Mediji sada traže da se njihova prava poštuju samo da bimogli da nastave da izveštavaju. Traže da oni koji proizvodesadržaj, bilo da je reč o novinarima ili umetnicima, dele prof-it od prodaje svog proizvoda na internetu. To je smisao

debate koja se vodi u Evropskom parlamentu.Ne možemo više da gutamo laž „Gugla“ i „Fejsbuka“,

priču kako ugrožavamo pravo na besplatan pristup infor-macijama na internetu. Ne. Besplatan pristup informacija-ma postojaće i dalje, samo će oni koji sada besplatno trošeredakcijske sadržaje nadoknađivati medijima trošak zanjihovu proizvodnju. Neće ih plaćati korisnici.

Neizvodljivo? Nemoguće? Uopšte nije.Profit „Fejsbuka“ u 2017. godini bio je 16 milijardi

dolara, profit „Gugla“ 12,7 milijardi dolara. Jednostavnoje, moraju da plate. Ako plate, mediji će preživeti, a titaniinterneta obezbediće slobodu štampe, u koju se kunu.

Uveren sam da će i oni članovi Parlamenta koje jezavelo lobiranje razumeti da nije u pitanju besplatan prist-up informacijama. U pitanju je sloboda štampe. Neće jeviše biti kad novine ostanu bez novinara, a navodno se svičlanovi Evropskog parlamenta zalažu za slobodu medija.

Bezbroj puta sam se suočio s bespomoćnim ljudima, izolo-vanim, u blokadi, i uvek su od mene tražili samo da kažemsvetu šta im se dešava. Ako kažem, možda će dočekati spas.Treba li tim ljudima danas da kažem: „Ne nadajte se. Mi smoposlednji novinari koje vidite. Drugih neće biti. Nema nasviše jer nema para za nas.“

Imajte na umu da „Gugl“ i „Fejsbuk“ ne zapošljavaju nov-inare, ne proizvode redakcijske sadržaje, a zarađuju od

oglasa za linkove na kojima senalazi ono što mi stvaramo.

Svakoga dana novinari istražu-ju sve moguće oblasti života da bio tome izveštavali. Svakoga dananeka nagrada se dodeli nekomhrabrom, darovitom, umnom nov-inaru. Ne smemo da dozvolimoda ovo dranje novinara kulminirai da jednog dana nijedna nagradane bude dodeljena, da jednog

dana nijedan novinar ne izađe na teren da izvesti o nečemu.Vreme je da reagujete! Evropski parlament mora da glasa

za plaćanje autorskih prava novinara – da bi preživelademokratija i njen najznačajniji simbol: novinarstvo.

(Autor je šef Biroa AFP u Bagdadu, laureat dve nagrada zaratne reportere, „Bajo Kalvados-normandi“ za 2003. i „AlberLondr“ za 1988; ovo pismo potpisalo je na stotine novinara iz

svih zemalja EU i još uvek se potpisuje na sajtu support-neigh-bouring-rights@afp.com)

Novinari traže deo profita „Gugla“ i „Fejsbuka“

Na dan izlaska iz štampe ovog broja „Beogradskog glasa“, u sredu 12.septembra 2018, Evropski parlament glasaće po drugi put „za“ Direktivuo autorskim pravima ili „protiv“ nje. Početkom jula Brisel je odbacio nacrtte direktive, vratio ga na doradu. Tada je pobedila Silicijumska dolina. Štaće se desiti ove nedelje?Medijska udruženja ovog puta glasnija su nego u julu. Više uglednihevropskih listova objavilo je ovo pismo Samija Keca. Objavljujemo ga i mijer nemamo dileme kako bismo danas glasali. Direktori 18 evropskihnovinskih agencija, uključujući „Tanjug“, potpisali su inicijativu za izmenuzakona o autorskim pravima i prosledili je Evropskom parlamentu, ali netreba se nadati previše. U julu su u lobističkom ratu pobedili džinoviSilicijumske doline, koji profitiraju dok mi novinari i autori sadržaja koji oninaplaćuju jedva sastavljamo kraj s krajem. I tako je u celom svetu.

18. septembar 2013: Sami Kec leži na zemlji za vreme snajperske paljbe u starom hrišćanskom gradu Malula u Siriji

„Gugl“ i „Fejsbuk“ ne zapošl-javaju novinare, ne proizvoderedakcijske sadržaje, a zarađujuod oglasa za linkove na kojimase nalazi ono što mi stvaramo

Slobode štampe neće više biti kadnovine ostanu bez novinara, anavodno se svi članovi Evropskogparlamenta zalažu za slobodu medija

Pitanje života i smrti