Georgij Valentinovič Plehanov

K pitanju o ulozi ličnosti u istoriji

1898 .

I

U drugoj polovini sedamdesetih godina pokojni Kablic napisao je

članak “Um i osećanje kao faktori progresa“[A] , u kome je, pozivajući

se na Spensera, dokazivao da u postupnome razvitku čovečanstva

glavna uloga pripada osećanju, a da um igra drugorazrednu i uz to

sasvim podređenu ulogu. Kablicu je odgovorio jedan „uvaženi

sociolog“[B] , koji je podrugljivo izrazio divljenje povodom teorije

koja je um stavljala „na zadnji zic“. „Uvaženi sociolog“ bio je, razume

se, u pravu kada je branio um. Ali bi on bio daleko više u pravu da je,

ne dotičući se suštine pitanja koje je Kablic pokrenuo, pokazao koliko

je nemoguće i nedopustivo bilo i samo postavljanje tog pitanja. Doista,

teorija „faktora“ neosnovana je već sama po sebi, jer proizvoljno

izdvaja različite strane društvenog života i hipostazira ih, pretvarajući

ih u snage posebne vrste, koje s raznih strana i s nejednakim uspehom

vuku društvenog čoveka po putu progresa. Ali je ta teorija još

neosnovanija u onom obliku kakav je dobila kod Kablica, koji u

posebne socijalne hipostaze nije više pretvarao ove ili one strane

delatnosti društvenog čoveka, već različite oblasti individualne svesti.

To su uistinu Herkulovi stubovi apstrakcije; dalje nije moguće ići, jer

dalje nastaje komično carstvo već sasvim očiglednog apsurda. Na to je

upravo i trebalo da „uvaženi sociolog“ skrene pažnju Kablicu i

njegovim čitaocima. Pokazavši u kakvu je bezizlaznu pustinju

apstrakcije zavela Kablica težnja da nađe „faktor“ koji dominira u

istoriji, „uvaženi so-ciolog“ bi možda i nehotice učinio ponešto i za

kritiku same teorije faktora. To bi svima nama u ono vreme bilo veoma

korisno. Ali se on nije pokazao na visini svog poziva. On je i sam

stajao na gledištu te iste teorije, razlikujući se od Kablica jedino

sklonošću kaelektricizmu, usled kojeg su mu svi „faktori“ izgledali

podjednako važni. Električka svojstva njegovog uma došla su do

naročito jasnog izraza docnije, u njegovim napadima na dijalektički

materijalizam, u kome je on video učenje koje ekonomskom „faktoru“

prinosi na žrtvu sve druge faktore i koje ulogu ličnosti u istoriji svodi

na nulu. „Uvaženom sociologu“ nije ni na pamet padalo da je gledište

„faktora“ tuđe dijalektičkom materijalizmu i da je samo pri potpunoj

nesposobnosti za logičko mišljenje moguće videti u njemu

opravdavanje takozvanogkvijetizma. Treba, uostalom, primetiti da u toj

grešci „uvaženog sociologa“ nema ničeg originalnog: nju su činili,

čine i, verovatno, još će dugo činiti mnogi i mnogi drugi...

Materijalistima su počeli da prebacuju sklonost ka kvijetizmu već

tada kada oni još nisu ni imali izgrađen dijalektički pogled na prirodu i

na istoriju. Ne odlazeći u „dubinu vekova“, spomenućemo spor

poznatoga engleskog naučnika Pristlija s Prajsom. Analizirajući

Pristlijevo učenje, Prajs je, pored ostalog, dokazivao da je

materijalizam nespojiv s pojmom slobode i da otstranjuje svaku

samoaktivnost ličnosti. U odgovoru na to Pristli se pozvao na iskustvo

iz života. „Ja ne govorim o samom sebi, premda, razume se, ni mene

nije moguće nazvati najnepokretljivijom od svih životinja (am not the

most torpid and lifeless of ali animals); ali ja vas pitam: gde možete

naći više energije misli, više aktivnosti, više snage i upornosti u

postizanju najvažnijih ciljeva, nego među pristalicama učenja o

nužnosti? „Pristli je imao u vidu versku demokratsku sektu[V] koju su

tada nazivali christian necessarians[G] . He znamo da li je ona zaista

bila tako aktivna kako je to mislio Pristli, koji joj je pripadao. Ali to

nije ni važno. Ne može se ni najmanje sumnjati u tu okolnost da se

materijalistički pogled na čovečju volju odlično slaže s

najenergičnijom delatnošću u praksi. Lanson[D] primećuje da su „sve

doktrine koje su se čovečijoj volji obraćale s najvećim zahtevima, u

principu potvrđivale nemoć volje; one su poricale slobodu i

potčinjavale svet fatalizmu“[Đ] . Lanson nije u pravu kada misli da

svako poricanje takozvane slobode volje dovodi do fatalizma; ali mu

to nije smetalo da zapazi u najvećoj meri interesantan istoriski fakat: u

stvari, istorija pokazuje da čak i fatalizam ne samo da ne smeta uvek

energičnom delovanju u praksi, već, naprotiv, da je u izvesna doba

bio psihološki nužna osnova tog delovanja. Kao dokaz, pozvaćemo se

na puritance, koji su svojom energijom prevazišli sve ostale partije u

Engleskoj XVII veka, i na Muhamedove sledbenike, koji su za kratko

vreme potčinili svojoj vlasti ogroman pojas zemlje, od Indije do

Španije. Veoma se varaju oni koji misle da mi treba samo da se

uverimo u neizbežno nastajanje datog niza događaja, pa da kod nas

nestane svake psihološke mogućnosti za to da pripomognemo tom

nastajanju ili da mu se suprotstavimo[E] .

Tu sve zavisi od toga da li moja vlastita delatnost sačinjava nužnu

kariku u lancu nužnih događaja. Ako sačinjava, onda je kod mene

utoliko manje kolebanja i ja utoliko odlučnije delujem. I u tome nema

ničeg čudnovatog: kada kažemo da data ličnost smatra svoju delatnost

nužnom karikom u lancu nužnih događaja, onda to, pored ostalog,

znači da je otsustvo slobode volje za nju isto što i

potpuna nesposobnost za nedelovanje i da se ono, to otsustvo slobode

volje, odražava u njenoj svesti u vidu nemogućnosti da postupa

drukčije nego što postupa. To je upravo ono psihološko raspoloženje

koje se može izraziti čuvenim Luterovim rečima: “Hier stehe ich, ich

kann nicht anders“[Ž] i usled kojeg ljudi pokazuju najneukrotiviju

energiju i izvršuju u najvećoj meri zadivljujuće podvige. -To

raspoloženje bilo je nepoznato Hamletu: zato je on i bio kadar samo za

to da tuguje i da razmišlja. I zato se Hamlet ne bi nikad složio s

filozofijom po čijem je smislu sloboda samo nužnost koja je prešla u

svest. Fihte je s pravom rekao: kakav je čovek, takva mu je i filozofija“.

II

Neki su kod nas uzeli za ozbiljno Štamlerovu[Z] primedbu o tobože

nerešivoj protivrečnosti koja je navodno svojstvena jednom od

zapadnoevropskih socijalno-političkih učenja. Mi mislimo na poznati

primer pomračenja meseca. U stvari, to je arhibesmislen primer.

Ljudska delatnost ni na koji način ne spada, niti može spadati, u broj

onih uslova čiji je sticaj potreban za pomračenje meseca, i već stoga bi

se partija za potpomaganje nastajanja pomračenja meseca mogla

pojaviti samo u ludnici. Ali kad bi ljudska delatnost i spadala u broj

pomenutih uslova, u partiju za pomračenje meseca ne bi ušao niko od

onih koji bi, veoma želeći da vide to pomračenje, u isto vreme bili

ubeđeii da će do njega neizostavno doći i bez njihove pomoći. U tom

slučaju njihov „kvijetizam“ bio bi samo uzdržavanje od izlišnog, tj.

beskorisnog, postupka i ne bi imao ničeg zajedničkog s pravim

kvijetizmom. Da bi primer s pomračenjem meseca prestao da bude

besmislen u slučaju koji sada razmatramo, napred navedena partija

trebalo bi da ga potpuno izmeni. Trebalo bi zamisliti da je mesec

obdaren svešću i da mu onaj njegov položaj u nebeskom prostoru

usled kojeg dolazi do njegovog pomračenja, izgleda plodom

samoodređenja njegove volje i da mu ne samo za njegovo moralno

spokojstvo, usled čega on uvek plameno teži za tim da zauzme taj

položaj[I]. Pošto zamislimo sve to, trebalo bi da se zapitamo: šta bi

osetio mesec kada bi, najzad, otkrio da u stvarnosti volja i „ideali“ ne

uslovljavaju njegovo kretanje u nebeskom prostoru, već naprotiv - da

njegovo kretanje uslovljava njegovu volju i „ideale“. Po Štamleru

izlazi da bi takvo otkriće neizostavno učinilo mesec nesposobnim za

kretanje, ako se ne bi izvukao iz nevolje pomoću neke logičke

protivrečnosti. Međutim takva pretpostavka nije upravo ni na čem

zasnovana. To otkriće moglo bi biti jedan od formalnih razloga za

rđavo raspoloženje meseca, za njegov moralni nesklad sa samim

sobom, za protivrečnosg njegovih „ideala“ s mehaničkom stvarnošću.

Ali pošto mi pretpostavljamo da je uopšte čitavo „psihičko stanje

meseca“ uslovljeno, u krajnjoj liniji, njegovim kretanjem, to bi u

kretanju trebalo tražiti i uzroke njegovog duševnog nesklada. Pri

pažljivom odnosu prema stvari pokazalo bi se, možda, da mesec, kada

se nalazi u apogeju, tuguje zbog toga što mu volja nije slobodna, a da

ta ista okolnost u perigeju pretstavlja za njega nov formalan uzrok za

moralno blaženstvo i moralnu bodrost. Možda bi se desilo i obratno:

možda bi se pokazalo da mesec nalazi sredstvo za izmirenje slobode s

nužnošću u apogeju, a ne u perigeju. Ali bilo kako bilo, nema sumnje

da je takvo izmirenje potpuno moguće, da se svest o nužnosti sasvim

lepo slaže s najenergičnijim delovanjem u praksi. Barem je to tako

dosad bilo u istoriji. Ljudi koji su poricali slobodu volje često su

nadmašavali sve svoje savremenike snagom sopstvene volje i stavljali

pred nju najveće zahteve. Takvih primera ima mnogo. Oni su opšte

poznati. Zaboraviti na njih, kao što, po svoj prilici, zaboravlja Štamler,

moguće je samo pri namernom otsustvu želje da se istoriska stvarnost

vidi onakvom kakva ona jeste. Takvo otsustvo želje naročito je jako,

na primer, kod naših subjektivista i kod nekih nemačkih filistera. Ali

filisteri i subjektivisti nisu ljudi, već obične utvare, kako bi rekao

Bjelinski.

Razmotrimo, međutim, pobliže onaj slučaj kada se čoveku njegovi

sopstveni postupci - prošli, sadašnji ili budući - pokazuju skroz

naskroz obojenim bojom nužnosti. Mi već znamo da u tom slučaju

čovek, - smatrajući sebe izaslanikom božjim, kao Muhamed,

izbranikom ničim neodvrative sudbine, kao Napoleon, ili izrazom ni

od kog nesavladljive snage istoriskog razvitka, kao neki javni radnici

XIX veka, - pokazuje gotovo stihisku snagu volje, rušeći, kao kule od

karata, sve prepreke koje postavljaju na njegovom putu Hamleti i

Hamletčići iz raznih srezova[J].

Ali nas sada taj slučaj interesuje sa druge strane, a evo upravo s

koje. Kada mi se svest o neslobodi moje volje pokazuje samo u vidu

potpune subjektivne nemogućnosti da postupam drukčije nego što

postupam i kada su moji dati postupci u isto vreme za mene

najpoželjniji od svih mogućih postupaka, onda se nužnost u mojoj

svesti identifikuje sa slobodom, a sloboda s nužnošću, i onda ja nisam

slobodan samo u tom smislu što ne mogu narušiti taj identitet slobode

s nužnošću; ne mogu suprotstaviti jednu od njih drugoj; ne mogu

osetiti da me nužnost steže. Aln je takvo otsustvo slobode u isto vreme

njena najpotpunija manifestacija.

Zimel[K] kaže da je sloboda uvek sloboda od nečega i da tamo gde

se sloboda ne zamišlja kao suprotnost sputanosti, ona nema smisla. To

je, razume se, tačno. Ali na osnovu te sitne elementarne istine ne može

se poreći ona postavka koja sačinjava jedno od najgenijalnijih otkrića

koja je filozofska misao ikada učinila - da je sloboda nužnost koja je

prešla u svest. Zimelova definicija odveć je uska: ona se odnosi camo

na slobodu od spoljašnjeg ograničenja. Dok se radi samo o takvim

ograničenjima, identifikovanje slobode s nužnošću bilo bi do krajnje

mere komično: lopov nije slobodan da vam izvuče iz džepa maramicu

ako mu vi u tome smetate i dok na ovaj ili onaj način ne savlada vaš

otpor. - Ali osim toga elementarnog i površnog pojma o slobodi,

pastoji i drugi, neuporedivo dublji. Taj pojam uopšte ne postoji za

ljude koji su nesposobni za filozofsko mišljenje, dok ljudi koji su

sposobni.za takvo mišljenje dolaze do njega samo onda kada im polazi

za rukom da raskrste s dualizmom i da shvate da između subjekta, s

jedne strane, i objekta - s druge, nema uopšte one provalije koju

pretpostavljaju dualisti.

Ruski subjektivist suprotstavlja svoje utopiske ideale našoj

kapitalističkoj stvarnosti i ne ide dalje od tog suprotstavljanja.

Subjektivisti[L] su se zaglibili u blato dualizma. Ideali takozvanih

ruskih „učenika“[LJ] neuporedivo su manje nalik na kapitalističku

stvarnost nego ideali subjektivista. Ali i pored toga, „učenici“ su umeli

da nađu most koji spaja ideale sa stvarnošću. „Učenici“ su se uzdigli

do monizma. Po njihovom mišljenju, kapitalizam će tokom svog

vlastitog razvitka dovesti do svoje vlastite negacije i do ostvarenja

njihovih - ruskih, i ne samo ruskih, „učenika“ - ideala. To je istoriska

nužnost. “Učenik“ služi kao jedno od oruđa te nužnosti i ne može a da

ne služi kao to oruđe - kako po svom društvenom položaju, tako i po

svom intelektualnom i moralnom karakteru, stvorenom tim položajem.

To je takođe strana nužnosti.Ali kad je njegov društveni položaj

jednom izgradio kod njega upravo taj, a ne drugi karakter, on ne samo

da služi i ne samo da ne može a da ne služi, kao oruđe nužnosti, već

i strasno želi i ne može a da ne želi da služi. To jestrana slobode, i to

slobode koja je izrasla iz nužnosti, tj., tačnije rečeno, to je sloboda koja

se identfikovala s nužnošću, to je nužnost koja se pretvorila u

slobodu.[M] Takva sloboda jeste takođe sloboda od nekog ograničenja:

ona je takođe suprotna nekoj sputanosti: duboke definicije ne pobijaju

površne definicije, već ih, dopunjujući ih, održavaju [N] sebi. Međutim,

o kakvom ograničenju, o kakvoj sputanosti može biti govora u ovom

slučaju? To je jasno: o onom moralnom ograničenju koje koči energiju

ljudi koji nisu raskrstili s dualizmom; o onoj sputanosti od koje pate

ljudi koji ne umeju da postave most preko provalije koja deli ideale od

stvarnosti. Dogod ličnost ne stekne tu slobodu smelim naporom

filozofske misli, ona još ne pripada potpuno sama sebi i svojim

vlastitim moralnim mukama plaća sramni danak spoljašnjoj nužnosti,

koja joj stoji nasuprot. Ali će se zato ta ista ličnost roditi za nov,

potpun, njoj dotle nepoznat život, čim zbaci sa sebe jaram tog mučnog

i sramotnog ograničenja, i njena slobodna delatnost biće svestan i

slobodan izraz nužnosti[NJ]. Onda će ona postati velika društvena

snaga, i onda je ništa više neće moći sprečavati, niti će je sprečiti da

Nad nepravdom zlom

Udari k'o božji grom...

III

Još jednom: svest o bezuslovnoj nužnosti date pojave može samo

pojačati energiju čoveka koji simpatiše toj pojavi i koji sebe smatra

jednom od snaga koje dovode do te pojave. Kad bi takav čovek, pošto

stekne svest o nužnosti date pojave, skrstio ruke, on bi onda time

pokazao da slabo zna aritmetiku. Na primer, uzmimo da pojava A

mora nužno nastupiti ako postoji dati zbir uslova S. Vi ste mi dokazali

da taj zbir delom već postoji, a delom da će postojati u dato vreme T.

Uverivši se u to, ja - čovek koji simpatiše pojavi A - uzvikujem: „Ala

je to' lepo!“ i ležem da spavam sve do radosnog dana u koji ste vi

prorekli dati događaj. Šta he izići iz toga? Evo šta. U vaš proračun, u

zbir S koji je potreban za to da bi nastupila pojava A, ulazila je takođe

i moja delatnost, koja je jednaka, uzmimo, a. Pošto sam ja utonuo u

san, to u momentu T zbir uslova koji su povoljni za nastupanje date

pojave neće biti jednak S, već S - a, što menja stanje stvari. Možda će

moje mesto zauzeti neki drugi čovek, koji je takođe bio blizu

nedelovanju, ali na kojeg je spasonosno uticao primer moje apatije,

koja ga je veoma revoltirala. U tom slučaju, snaga a biće zamenjena

snagom b, i ako je a jednako b (a=b), oida će zbir uslova koji

doprinose lastupanju A ostati jednak S, i pojava A he se ipak desiti u

taj isti momenat T.

Ali ako se moja snaga ne može smatrati za jednaku nuli, ako sam ja

umešan i sposoban radnik i ako me niko nije zamenio, onda mi

nećemo imati puni zbir S, i pojava A nastupiće docnije nego što mi

pretpostavljamo, ili neće nastupiti u onoj potpunosti koju smo

očekivali, ili čak uopšte neće nastupiti. To je jasno kao dan, i ako ja to

ne shvatam, ako ja mislim da će C ostati C i posle mog izdajstva, onda

to može biti jedino otuda što ne umem da računam. Ali zar samo ja ne

umem da računam? Vi, koji ste mi pretskazivali da će zbir C

neizostavno postojati u momentu T, niste predvideli da ću ja leći da

spavam odmah posle mog razgovora s vama; vi ste bili uvereni da ću

ja do kraja ostati dobar radnik; vi ste manje pouzdanu snagu uzeli za

više pouzdanu. Prema tome, vi ste takođe rđavo sračunali. Ali

pretpostavimo da vi niste ni u čem pogrešili, da ste sve uzeli u obzir.

Onda će vaš proračun ovako izgledati: vi kažete da će u momentu T

zbir C postojati. U taj zbir uslova ući će, kao negativna veličina, moja

izdaja; isto tako, u njega će ući, kao pozitivna veličina, i onaj bodreći

uticaj koji na ljude jake duhom vrši uverenost u to da su njihove težnje

i ideali - subjektivan izraz objektivne nužnosti. U tom slučaju zbir C

zaista će postojati u vreme koje ste vi odredili, i pojava A će nastupiti.

To je, čini se, jasno. Ali ako je jasno, zašto je onda zapravo mene

pomela misao o neizbežnosti pojave A? Zašto se meni učinilo da me

ona osuđuje na nedelovanje? Zašto sam ja, rasuđujući o njoj, zaboravio

na najprostija pravila aritmetike? - Verovatno zato što je, prema

okolnostima moga vaspitanja, kod mene već postojala vrlo jaka težnja

ka nedelovanju, i moj razgovor s vama bila je kap koja je prepunila

čašu te pohvalne težnje. Eto, samo zato. Samo u tom smislu - u smislu

povoda za ispoljavanje moje moralne tromosti i nepodesnosti -

figurirala je ovde svest o nužnosti. Ali se ona nikako ne može

smatrati uzrokom te tromosti: uzrok nije u njoj, već u uslovima moga

vaspitanja. Prema tome... prema tome, - aritmetika je vanredno

uvažena i korisna nauka, čija pravila ne smeju zaboravljati čak ni

gospoda filozofi, i čak naročito ne gospoda filozofi.

A kako će svest o nužnosti date pojave uticati na jakog čoveka koji

joj ne simpatiše i deluje protiv njenog nastupanja? Tu se stvar

unekoliko menja. Veoma je moguće da će ona oslabiti energiju

njegovog otpora. Ali kada se protivnici date pojave ubeđuju u njenu

neizbežnost? Kada okolnosti koje idu na ruku nastupanju date pojave

postaju veoma mnogobrojne i veoma jake. Sticanje svesti kod

protivnika date pojave o neizbežnosti njenog nastupanja i opadanje

njihove energije. - pretstavljaju samo ispoljavanje snage uslova koji

idu na ruku nastupanju te pojave. A ta ispoljavanja, sa svoje strane,

ulaze u broj tih povoljnih uslova.

Ali se energija otpora neće smanjiti kod svih protivnika date pojave.

Kod nekih će ona samo porasti, usled svesti o njenoj neizbežnosti,

pretvorivši se u energiju očajanja. Istorija uopšte, a istorija Rusije

napose, pruža nam dosta poučnih primera za energiju te vrste. Nadamo

se da će ih se čitalac setiti i bez naše pomoći.

Tu nas prekida g. Karejev[O], koji, iako, razume se, ne deli naše

poglede na slobodu i nužnost i uz to ne odobrava našu osobitu ljubav

prema „krajnostima“ jakih ljudi, ipak sa zadovoljstvom dočekuje na

stranicama našeg časopisa tu misao da ličnost može biti velika

društvena snaga. Uvaženi profesor radosno uzvikuje: „Ja sam to uvek

govorio“. I to je tačno. G. Karejev i svi subjektivisti uvek su ličnosti

pridavali veoma značajnu ulogu u istoriji. I bilo je vreme kada je to

izazivalo velike simpatije prema njima kod napredne omladine, koja je

težila za plemenitim radom na opštu korist i koja je stoga, prirodno,

sklona da visoko ceni značaj lične inicijative. Ali u stvari, subjektivisti

nikad nisu umeli ne samo da reše, već čak ni da pravilno postave

pitanje o ulozi ličnosti u istoriji. Oni su „delatnost ličnosti koje kritički

misle“ suprotstavljali uticaju zakona društveno-istoriskog razvitka i na

taj način stvarali takoreći novu varijantu teorije faktora; ličnosti koje

kritički misle, bile su jedan faktor pomenutog razvitka, a

kao drugi njegov faktor služili su vlastiti zakoni tog razvitka. Iz toga je

proizilazilo nešto sasvim neskladno, čime se moglo zadovoljavati

samo dotle dok se pažnja aktivnih „ličnosti“ koncentrisala na

praktičnim aktuelnostima, dok one, prema tome, nisu imale vremena

da se bave filozofskim pitanjima. Ali otkako je zatišje koje je nastalo

osamdesetih godina pružilo i nehotice dokolicu za filozofska

razmišljanja onima koji su bili sposobni da misle, od onda je učenje

subjektivista počelo da puca po svim šavovima i čak da se sasvim

raspada kao čuveni šinjel Akakija Akakijevića. Nikakve zakrpe ništa

nisu popravljale, i misaoni ljudi, jedan za drugim, počeli su da

napuštaju subjektivizam, kao učenje koje je očito i potpuno neodrživo.

Ali, kao što to uvek biva u takvim slučajevima, reakcija protiv tog

učenja odvela je neke od njegovih protivnika u drugu krajnost. Dok su

se neki subjektivisti, težeći za tim da „ličnosti“ dodele što je moguće

širu ulogu u istoriji, odricali toga da istoriski razvitak čovečanstva

priznaju za zakonomeran proces, dotle su neki od njihovih najnovijih

protivnika, težeći za tim da što je moguće bolje istaknu zakonomeran

karakter tog razvitka, očigledno bili spremni, da zaborave na to

da istoriju prave ljudi i da zato delatnost ličnosti ne može a da nema

značaja u njoj. Oni su ličnost smatrali za quantite negligeable[P].

Teoriski, takva krajnost podjednako je nedopustiva kao i ona u koju su

otišli najrevnosniji subjektivisti. Žrtvovati tezu antitezi isto je tako

neosnovano kao i zaboravljati na antitezu radi teze. Pravilno gledište

biće nađeno tek onda kada uspemo da u sintezi ujedinimo momente

istine koji su sadržani u njima[R]

IV

Nas taj zadatak odavno interesuje i mi smo već odavno osećali želju da

pozovemo čitaoca da ga se lati zajedno s nama. Ali nas je zadržavala

izvesna bojazan: mislili smo da su možda naši čitaoci već sami rešili

taj zadatak i da će za naš predlog biti dockan. Sada više nemamo te

bojazni. Izbavili su nas od nje nemački istoričari. Mi to govorimo

ozbiljno. Stvar je u tome da je u poslednje vreme između nemačkih

istoričara vođena prilično vatrena diskusija oko velikih ljudi u istoriji.

Jedni su bili skloni da u političkoj delatnosti tih ljudi vide glavnu i mal'

te ne jedinu oprugu istoriskog razvitka), a drugi su tvrdili da je takav

pogled jednostran i da istoriska nauka mora imati u vidu ne samo

delatnost velikih ljudi i ne samo političku istoriju, već uopšte

celokupnost istoriskog života (das Ganze des geschichtlichen Lebens).

Kao jedan od pretstavnika ovoga poslednjeg pravca istupio je Karl

Lampreht[S], pisac “Istorije nemačkog naroda“, koju je na ruski jezik

preveo g. P. Nikolajev. Protivnici su Lamprehtu prebacivali

“kolektivizam“ i materijalizam, i čak su ga - horribile dictu![T] -

stavljali u jedan red sa „socijal-demokratskim ateistima“, kako se on

izrazio na kraju diskusije. Kada smo se upoznali s njegovim

shvatanjima, uvideli smo da su optužbe koje su podignute protiv

jadnog naučnika bile potpuno neosnovane. U isto vreme, uverili smo

se da današnji nemački istoričari nisu u stanju da reše pitanje o ulozi

ličnosti u istoriji. Onda smo sebi dali prava da pretpostavimo da to

pitanje ostaje još uvek nerešeno i za neke ruske čitaoce i da se

povodom njega i sada može reći nešto što nije sasvim lišeno teoriskog

i praktičnog interesa.

Lampreht je sakupio čitavu kolekciju (eine artige Sammlung, kako

on kaže) pogleda istaknutih državnika na njihovu vlastitu delatnost u

onoj istoriskoj sredini u kojoj se ona razvijala; ali u svojoj polemici on

se zasada ograničio na to da se pozove na neke govore i

mišljenjaBizmarka. On navodi sledeće reči, koje je gvozdeni kancelar

izrekao u severnonemačkom rajhstagu 16 aprila 1869 g.: „Mi ne

možemo, gospodo, ni ignorisati istoriju prošlosti, ni graditi budućnost.

Ja bih., hteo da vas sačuvam od one zablude usled koje ljudi pomeraju

svoj časovnik napred, uobražavajući da će time ubrzati tok vremena.

Obično se veoma preuveličava moj uticaj na one događaje na koje sam

se oslanjao; pa ipak nikom neće pasti na pamet da zahteva od mene da

ja pravim istoriju. To bi za mene bilo nemoguće čak i u zajednici s

vama, iako bismo se mi, ako se ujedinimo, mogli suprotstavljati

celome svetu. Ali mi ne možemo praviti istoriju: mi moramo čekati

dok se ona napravi. Mi nećemo ubrzati sazrevanje plodova time što

ćemo pod njih staviti lampu; a ako ih budemo brali nezrele, onda ćemo

time samo smetati njihovom rastenju i pokvarićemo ih“. Zasnivajući se

na svedočanstvu Žolia, Lampreht navodi takođe mišljenja koja je

Bizmark u više mahova izrekao za vreme francusko-pruskog rata.

Njihov je opšti smisao opet taj da „mi ne možemo praviti velike

istoriske događaje, već se moramo prilagođavati prirodnom toku stvari

i ograničavati na to da sebi obezbedimo ono što je već sazrelo“.

Lampreht u tome vidi duboku i punu istinu. Po njegovom mišljenju,

moderni istoričar ne može drukčije misliti, ako samo ume da sagleda

dubinu događaja i da svoje polje vida ne ograničava na odveć kratak

period vremena. Da li bi Bizmark mogao da Nemačku vrati naturalnoj

privredi? To bi za njega bilo nemoguće čak i u ono vreme kada se

nalazio na vrhuncu svoje moći. Opšti istoriski uslovi jači su od

najjačih ličnosti. Opšti karakter njegove epohe jeste za velikog čoveka

“empiriski data nužnost“.

Tako rasuđuje Lampreht, nazivajući svoj pogled univerzalnim. Nije

teško zapaziti slabu stranu „univerzalnog“ pogleda. Navedena

Bizmarkova mišljenja veoma su interesantna kao psihološki

dokumenat. Moguće je ne simpatisati delatnosti bivšega nemačkog

kancelara, ali se ne može reći da je ona bila neznatna, da se Bizmark

odlikovao „kvijetizmom“. Lasal je o njemu ovo govorio: „Sluge

reakcije nisu prazna pričala, i dao bi bog da progres ima što više takvih

slugu“. I eto taj čovek, koji je ponekad pokazivao doista gvozdenu

energiju, smatrao je sebe sasvim nemoćnim pred prirodnim tokom

stvari, očigledno, gledajući na sebe kao na obično oruđe istoriskog

razvitka; to još jednom više pokazuje da je moguće videti pojave u

svetlu nužnosti i u isto vreme biti veoma energičan pregalac. Ali su

Bizmarkova mišljenja interesantna samo u tom pogledu; ona se ne

mogu smatrati kao odgovor na pitanje o ulozi ličnosti u istoriji. Po

Bizmarkovim rečima, događaji se prave sami od sebe, a mi možemo

obezbeđivati sebi ono što oni pripremaju. Ali svaki akt

„obezbeđivanja“ pretstavlja takođe istoriski događaj: čime se ti

događaji razlikuju od onih koji sami sebe prave? U stvari, gotovo svaki

istoriski događaj istovremeno je i „obezbeđenje“ nekome već sazrelih

plodova prethodnog razvitka i jedna od karika onog lanca događaja

koji priprema plodove budućnosti. Kako se aktovi „obezbeđenja“

mogu suprotstavljati prirodnom toku stvari? Bizmark je kao što se

vidi, hteo da kaže da ličnosti i grupe ličnosti koje deluju u istoriji nikad

nisu bile, niti će ikada biti svemoguće. U to se, razume se, ne može ni

najmanje sumnjati. Ali mi bismo ipak želeli da znamo od čega zavisi

njihova snaga, koja, razume se, nije ni izdaleka svemoguća; pod

kakvim okolnostima ona raste i pod kakvim se smanjuje. Na ta pitanja

ne odgovara ni Bizmark, ni učeni branilac „univerzalnog“ pogleda na

istoriju koji citira njegove reči.

Istina, kod Lamprehta se nailazi i na shvatljive citate.[Ć] On, na

primer, navodi sledeće reči Monoa, jednog od najistaknutijih

pretstavnika savremene istoriske nauke u Francuskoj: „Istoričari su

odveć navikli da obraćaju izuzetnu pažnju na sjajne, zvučne i efemerne

manifestacije ljudske delatnosti, na velike događaje i na velike ljude,

umesto da prikazuju veliki i spori razvitak ekonomskih uslova i

socijalnih ustanova, koji sačinjava doista interesantan i neprolazan deo

ljudskog razvitka - onaj deo koji se u izvesnoj meri može svesti na

zakone i podvrći do izvesnog stepena tačnoj analizi. Doista, važni

događaji i ličnosti važni su upravo kao znaci i simboli različitih

momenata pomenutog razvitka. Većina pak događaja koji se nazivaju

istoriskim tako se odnosi prema pravoj istoriji, kao što se prema

dubokom i stalnom kretanju plime i oseke odnose talasi koji nastaju na

morskoj površini, za jedan trenutak zasijaju živom vatrom svetlosti, a

zatim se razbijaju o peščanu obalu, ništa ne ostavljajući iza sebe“.

Lampreht izjavljuje da je spreman da se potpiše ispod svake od ovih

Monoovih reči. Poznato je da nemački naučnici ne vole da se slažu s

francuskim, ni francuski s nemačkim. Zato je belgiski istoričar Piren u

“Revue historique“ s osobitim zadovoljstvom podvukao to poklapanje

istoriskih pogleda Monoa s pogledima Lamprehta. „Ta saglasnost

znači veoma mnogo, - primetio je on. - Ona, po svoj prilici, dokazuje

da budućnost pripada novim istoriskim pogledima“.

V

Mi ne delimo Pirenove prijatne nade. Budućnost ne može pripadati

nejasnim i neodređenim pogledima, a upravo su takvi pogledi Monoa i

naročito Lamprehta. Treba, naravno, pozdraviti onaj pravac koji za

najvažniji zadatak istoriske nauke objavljuje proučavanje društvenih

ustanova i ekonomskih uslova. Ta će nauka koraknuti daleko napred

kada se u njoj konačno učvrsti taj pravac. Ali, prvo, Piren se vara kada

taj pravac smatra novim. On se javio u istoriskoj nauci već dvadesetih

godina XIX veka: Gizo, Minje, Ogisten Tieri, a docnije Tokvil i drugi,

bili su sjajni i dosledni pretstavnici tog pravca. Pogledi Monoa i

Lamprehta samo su slaba kopija staroga, ali sjajnog originala. Drugo,

ma kako duboki bili za svoje vreme pogledi Gizoa, Minjea i drugih

francuskih istoričara, u njima je mnogo šta ostalo neobjašnjeno. U

njima nema tačnog i potpunog odgovora na pitanje o ulozi ličnosti u

istoriji. A istoriska nauka ga, doista, mora rešiti, ako je njenim

pretstavnicima suđeno da se izbave od jednostranog pogleda na svoj

predmet. Budućnost pripada onoj školi koja bude dala najbolje rešenje,

pored ostalih, i tog pitanja.

Pogledi Gizoa, Minjea i drugih istoričara toga pravca javili su se kao

reakcija na istoriska shvatanja osamnaestog veka i pretstavljaju

njihovu antitezu. U osamnaestom veku ljudi koji su se bavili

filozofijom istorije sve su svodili na svesnu delatnost ličnosti. Istina,

bilo je i tada izuzetaka od opšteg pravila: tako je filozofskoistorisko

polje vida Vikoa, Monteskijea i Herdera14 bilo daleko šire. Ali mi ne

govorimo o izuzecima; ogromna većina mislilaca osamnaestog veka

gledala je, na istoriju upravo onako kao što smo rekli. U tom pogledu

danas je veoma interesantno čitati istoriska dela, na primer, Mablija[U].

Kod Mablija izlazi da je Minos stvorio čitav socijalno-politički život i

običaje Krićana i da je Likurg učinio sličnu uslugu Sparti. Ako su

Spartanci „prezirali“ materijalno bogatstvo, onda oni za to duguju

uprako Likurgu, koji se „spustio, takoreći, na dno srca svojih

sugrađana i uništio tamo klicu ljubavi prema bogatstvu“ (descendit

pour ainsi dire jusque dans le fond du coeur des citoyens etc).[f] A što

su Spartanci docnije napustili put koji im je pokazao mudri Likurg, za

to je bio kriv Lisandar, koji ih je uverio da „nova vremena i nove

okolnosti zahtevaju od njih nova pravila i novu politiku“.[H]Studije

koje su napisane s gledišta takvog shvatanja imale su malo šta

zajedničkog s naukom i pisane su, kao i propovedi, samo radi moralnih

„pouka“ koje iz njih proističu. Upravo protiv takvih shvatanja su i

ustali francuski istoričari iz doba restauracije. Posle potresnih događaja

pri kraju XVIII veka bilo je već sasvim nemoguće misliti da je istorija

delo više ili manje istaknutih i više ili manje plemenitih i prosvećenih

ličnosti, koje po svojoj slobodnoj volji sugerišu neprosvećenoj, ali

poslušnoj masi ova ili ona osećanja i pojmove. Osim toga, takva

filozofija istorije revoltirala je plebejsku gordost teoretičara buržoazije.

Tu su došla do izražaja ista ona osećanja koja su se ispoljila još u

XVIII veku, prilikom postanka buržoaske drame. Tieri je u borbi

protiv starih istoriskih shvatanja upotrebljavao, pored ostalog, iste one

argumente koje su bili istakli Bomarše[C] i drugi protiv te stare

estetike.[Č] Najzad, bure koje je Francuska tako nedavno preživela,

veoma su jasno pokazale da tok istoriskih događaja nije ni izdaleka

uslovljen jedino svesnim postupcima ljudi; već sama ta okolnost

trebalo je da navodi na misao da se ti događaji vrše pod uticajem neke

skrivene nužnosti, koja deluje, slično stihiskim snagama prirode, slepo,

ali po izvesnim neminovnim zakonima. Vanredno je značajna - iako na

nju dosada, koliko znamo, nije još niko ukazao - ta činjenica da su

nove poglede na istoriju kao na zakonomeran proces najdoslednije

sproveli francuski istoričari iz doba restauracije, i to upravo u delima

koja su posvećena francuskoj revoluciji. Takva su, pored ostalog, bila

dela Minjea i Tjera. Šatobrijan je novu istorisku školu

nazvao fatalističkom. Formulišući zadatke koje je ona stavila pred

ispitivača, on je rekao: „Taj sistem zahteva da istoričar izlaže bez

negodovanja najsvirepija zverstva, da govori bez ljubavi o najvišim

vrlinama i da svojim ledenim pogledom vidi u društvenom životu

samo manifestaciju neodoljivih zakona, usled kojih se svaka pojava

vrši onako kako se neizbežno morala izvršiti.[DŽ] To, razume se, nije

tačno. Nova škola nikako nije zahtevala ravnodušnost od istoričara.

Ogisten Tieri je čak direktno izjavio da političke strasti, izoštravajući

ispitivačev um, mogu poslužiti kao moćno sredstvo za otkrivanje

istine.[Š] I dovoljno je upoznati se makar malo s istoriskim delima

Gizoa, Tjera ili Minjea, pa da se uvidi da su oni veoma plameno

simpatisali buržoaziji, kako u njenoj borbi protiv svetovne i duhovne

aristokratije, tako i u njenoj težnji da uguši zahteve proletarijata koji se

zametao. Ali je neosporno ovo: nova istoriska škola ponikla je

dvadesetih godina XIX veka; tj. u vreme kada je aristokratija

bila već pobeđena od strane buržoazije, premda je još pokušavala da

uspostavi ponešto od svojih starih privilegija. Gorda svest o pobedi

njihove klase dolazila je do izražaja u svim rasuđivanjima istoričara

nove škole. A kako se buržoazija nikad nije odlikovala viteškom

finoćom osećanja, to se u rasuđivanjima njenih učenih pretstavnika

zapažao ponekad okrutan odnos prema pobeđenima. “Le plus fort

absorbe le plus faible“, - kaže Gizo u jednoj od svojih polemičkih

brošura, - “et il est de droit“ (jaki guta slaboga, i on ima pravo na to).

Ništa manje nije okrutan ni njegov odnos prema radničkoj klasi. Ta

okrutnost, koja je s vremena na vreme uzimala oblik mirne hladnoće,

upravo je i dovela Šatobrijana u zabludu. Osim toga, tada još nije bilo

sasvim jasno kako treba razumevati zakonitost istoriokog razvitka.

Najzad, nova škola mogla je izgledati fatalistička upravo zato što se,

težeći da čvrsto stane na gledište zakonitosti, malo bavila velikim

istoriskim ličnostima.[AA] Sa tim su se teško mogli pomiriti ljudi koji su

vaspitavani u istoriskim idejama osamnaestog veka. Prigovori protiv

novih istoričara padali su sa svih strana, i onda se zapodenuo spor koji,

kao što smo videli, još ni danas nije završen.

U januaru 1926 g. Sent-Bev[AB] je pisao u „Globe“ povodom izlaska

petog i šestog toma „Istorije francuske revolucije“ od Tjera: „U

svakom datom trenutku čovek može iznenadnom odlukom svoje volje

uvesti u tok događaja novu, neočekivanu i promenljivu snagu, koja je

kadra da mu da drugi pravac, ali koja se ipak ne može izmeriti, usled

svoje promenljivosti“. [AV]

Ne treba misliti da je Sent-Bev smatrao da „iznenadne odluke“

čovečije volje nastaju bez ikakvog uzroka. He, to bi bilo odveć naivno.

On je samo tvrdio da intelektualna i moralna svojstva čoveka, koji igra

više ili manje važnu ulogu u društvenom životu, - njegovi talenti,

znanja, odlučnost ili neodlučnost, hrabrost ili kukavičluk itd. itd. ne

mogu ostati bez primetnog uticaja na tok i ishod događaja, ali se,

međutim, ta svojstva ne objašnjavaju samo i isključivo opštim

zakonima narodnog razvitka; ona se uvek i u znatnoj meri formiraju

pod uticajem onoga što se može nazvati slučajnostima privatnog

života. Navešćemo nekoliko primera da objasnimo tu misao, koja je,

rekao bih, i bez toga jasna.

U ratu za austrisko nasleđe[AG] francuske trupe odnele su nekoliko

sjajnih pobeda, i Francuska je, po svoj prilici,, mogla da postigne da

joj Austrija ustupi prilično prostrane teritorije u današnjoj Belgiji; ali

Luj XV nije tražio to ustupanje, zato što je on, po njegovim rečima,

ratovao ne kao trgovac, već kao kralj, i Ahenski mir nije ništa doneo

Francuzima[AD]; a da je Luj XV imao drukčiji karakter, onda bi se

teritorija Francuske možda povećala, usled čega bi se unekoliko

izmenio tok njenog ekonomskog i političkog razvitka.

Sedmogodišnji rat[AĐ] Francuska je, kao što je poznato, već vodila u

savezu s Austrijom. Kažu da je taj savez bio sklopljen uz snažnu

pomoć gospođe Pompadur[AE], koja je bila vanredno polaskana time

što ju je gorda Marija-Terezija nazvala u pismu svojom kuzinom ili

svojom dragom prijateljicom (bien bonne amie). Zato se može reći: da

je Luj XV imao stroži moral, ili da se manje podavao uticaju

favoritkinja, gospođa Pompadur ne bi izvršila takav uticaj na tok

događaja, i ovi bi uzeli drugi obrt.

Dalje. Sedmogodišnji rat bio je neuspešan po Francusku: njeni

generali pretrpeli su“ nekoliko vrlo sramotnih poraza. Uopšte, oni su

se vladali više nego čudnovato: Rišelje se bavio pljačkom, a Subiz i

Brolji stalno su smetali jedan drugom. Tako, kada je Brolji napao

neprijatelja kod Filinghauzena, Subiz je čuo topovsku paljbu, ali nije

krenuo u pomoć svome drugu, kako je to bilo uslovljeno i kako je on,

bez sumnje, bio dužan da postupi, i Brolji je morao da

otstupi.[AŽ] Krajnje nesposobni Subiz stajao je pod zaštitom te iste

gospođe Pompadur. I može se opet reći: da je Luj XV bio manje

sladostrastan i da se njegova favoritkinja nije mešala u politiku,

događaji ne bi uzeli tako nepovoljan obrt po Francusku.

Francuski istoričari kažu da Francuska uopšte i nije imala potrebe da

ratuje na evropskom kontinentu, već da je trebalo da sve svoje napore

koncentriše na more, da bi odbranila svrje kolonije od Engleske. Ako

je Francuska postupila drukčije, onda je za to opet bila kriva neizbežna

gospođa Pompadur, koja je želela da ugodi „svojoj dragoj prijateljici“

Mariji-Tereziji. Zbog sedmogodišnjeg rata Francuska je izgubila svoje

najbolje kolonije, što je, bez sumnje, jako uticalo na razvitak njenih

ekonomskih odnosa. Ženska taština pojavljuje se ovde u ulozi

uticajnog „faktora“ ekonomskog razvitka.

Da li su potrebni drugi primeri? Navešćemo još jedan, koji je možda

najupadljiviji. Za vreme tog istog Sedmogodišnjeg rata, u avgustu

1761 g., austriske trupe, koje su se spojile s ruskim trupama u Šleskoj,

opkolile su Fridriha blizu Štrigau-a. Njegov položaj bio je očajan, ali

su saveznici oklevali s napadom, i general Buturlin, pošto je prostajao

20 dana pred neprijateljem, napustio je skoro sasvim Šlesku, ostavivši

u njoj samo jedan deo svojih snaga, radi pružanja podrške austriskom

generalu Laudonu. Laudon je uzeo Švajdnic, blizu kojeg se nalazio

Fridrih, ali je taj uspeh bio od male važnosti. A šta bi bilo da je

Buturlin imao odlučniji karakter? Da su saveznici napali na Fridriha,

ne dopustivši mu da se učvrsti u svom logoru? Moguće je da bi ga do

nogu potukli, i da bi se on morao pokoriti svim zahtevima pobedilaca.

I to se desilo samo na nekoliko meseci pre no što je nova slučajnost,

smrt carice Jelisavete, odmah i snažno izmenila stanje stvari u

povoljnom smislu po Fridriha. Pita se, šta bi bilo da je Buturlin imao

više odlučnosti ili da se na njegovom mestu nalazio čovek kao

Suvorov?

Analizirajući poglede istoričara-„fatalista“, Sent-Bev je izrekao još

jednu misao, na koju takođe treba obratiti pažnju. U članku o „Istoriji

francuske revolucije“ od Minjea, koji smo već citirali, Sent-Bev je

dokazivao da tok i ishod francuske revolucije nisu bili uslovljeni samo

onim opštim uzrocima koji su je izazvali, niti samo onim strastima

koje je ona sa svoje strane izazvala, već takođe i mnoštvom sitnih

pojava, koje izmiču ispitivačevoj pažnji i koje čak uopšte ne spadaju u

društvene pojave u pravom smislu te reči. - „Dok su delovali ti (opšti)

uzroci i te (njima izazvane) strasti, - pisao je on, - fizičke i fiziološke

sile prirode takođe nisu mirovale: kamen se i dalje potčinjavao sili

teže; krv nije prestajala da cirkuliše u žilama. Zar se ne bi izmenio tok

događaja da, recimo, Mirabo nije umro od vrućice; da je cigla koja je

slučajno pala ili apopleksični udar ubio Robespjera; da je metak

pogodio Bonapartu? I zar ćete se usuditi da tvrdite da bi ishod tih

događaja ostao isti? Pri dovoljnom broju slučajnosti sličnih ovima koje

sam ja pretpostavio taj bi ishod mogao biti sasvim suprotan onome

koji je, po vašem mišljenju, bio neizbežan. A ja imam pravo da

pretpostavljam takve slučajnosti, jer njih ne isključuju ni opšti uzroci

revolucije, ni strasti koje su izazvali ti opšti uzroci“. On dalje navodi

poznatu opasku da bi istorija krenula sasvim drugim putem da je

Kleopatrin nos bio nešto kraći, i na kraju, priznajući da se u odbranu

Minjeovog pogleda može mnogo šta reći, on još jednom ukazuje na to

u čemu se sastoji pogreška tog pisca. Minje pripisuje delovanju samo

opštih uzroka one rezultate čijem je pojavljivanju doprinelo i mnoštvo

drugih, sitnih, nejasnih i neuhvatljivih uzroka; njegov strogi um kao da

ne želi da prizna postojanje onoga u čemu ne vidi red i zakonitost.

VI

Da li su osnovani prigovori Sent-Beva? Izgleda da u njima ima

izvestan deo istine. Ali koji upravo? Da bismo ga odredili,

razmotrićemo najpre tu misao da čovek može „iznenadnim odlukama

svoje volje“ uneti u tok događaja novu snagu, koja je kadra da taj tok

znatno izmeni. Naveli smo nekoliko primera koji tu misao, kako nam

se čini lepo ilustruju. Udubimo se u te primere.

Svima je poznato da je za vreme vladavine Luja XV kvalitet vojske

u Francuskoj sve više opadao. Prema opasci Anri Martena, za vreme

Sedmogodišnjeg rata francuske trupe, za kojima se uvek vuklo

mnoštvo javnih žena, trgovaca i slugu i koje su imale tri puta više

konja za vuču, nego za jadanje, potsećale su pre na horde Darija i

Kserksa nego na armije Tirena<[AZ] „i Gustava-Adolfa.[AI] Arhenholc

kaže u svojoj istoriji toga rata da su francuski oficiri koji su bili

određeni da čuvaju stražu, često napuštali poverena im stražarska

mesta, odlazili negde u susedstvo na igranku i da su naredbe

pretpostavljenih izvršavali samo onda kad su to nalazili za potrebno i

zgodno. Takvo mizerno stanje vojske bilo je uslovljeno opadanjem

plemstva, koje je međutim i dalje zauzimalo sve najviše položaje u

vojsci, i opštim rasulom čitavoga „starog poretka“, koji se brzo

približavao svojoj propasti. Sami ti opšti uzroci bili bi sasvim dovoljni

za to da Sedmogodišnjem ratu dadu nepovoljan obrt po Francusku. Ali

nema sumnje da je nesposobnost generala sličnih Subizu još više

povećala kod francuske vojske šanse na neuspeh, uslovljene opštim

uzrocima. I kako se Subiz držao zahvaljujući gospođi Pompadur, to

treba priznati da je tašta Markiza bila jedan od „faktora“ koji su u

znatnoj meri pojačali po Francusku nepovoljan uticaj opštih uzroka na

stanje stvari u vreme Sedmogodišnjeg rata.

Markiza de-Pompadur bila je uticajna ne usled sopstvene snage, već

usled vlasti kralja koji se potčinjavao njenoj volji. Može li se reći da je

karakter Luja XV bio upravo onakav kakav bi on neizostavno morao

biti prema opštem toku razvitka društvenih odnosa u Francuskoj? Ne,

pri pom istm toku toga razvitka na njegovom mestu mogao se nalaziti

kralj koji bi se drukčije odnosio prema ženama Cent-Bev bi rekao da

bi za to dovoljno bilo delovanje nejasnih i neuhvatljivih fizioloških

uzroka. I on bi bio u pravu. Ali ako je tako, onda izlazi da su ti nejasni

fiziološki uzroci, uticavši na tok i ishod Sedmogodišnjeg rata, samim

tim uticali i na dalji razvitak Francuske, koji bi krenuo drugim putem

da je Sedmogodišnji rat nije lišio velikog dela kolonija. Pita se, ne

protivreči li taj zaključak pojmu o zakonitosti društvenog razvitka?

Ne, niukoliko. Ma kako nesumnjiv bio u navedenim slučajevima

uticaj ličnih osobina, jednako je nesumnjivo i to da se on mogao vršiti

samo u datim društvenim uslovima. Posle bitke kod Rosbaha Francuzi

su strašno negodovali protiv protektorke Subiza. Ona je svaki dan

dobijala mnoštvo anonimnih pisama, punih pretnji i uvreda. To je

gospođu Pompadur veoma uzbuđivalo; ona je počela da pati od

nesanice.[AJ]Ali je ona i dalje podržavala Subiza. Godine 1762,

primetivši mu u jednom od pisama da nije opravdao nade koje su u

njega polagane, ona je dodala: „Ali ne bojte se ništa, ja ću se pobrinuti

o vašim interesima i postaraću se da vas pomirim s kraljem.[AK] Kao

što vidite, ona nije popustila pred javnim mnenjem. Zašto nije

popustila? Verovatno zato što tadašnje francusko društvo nije imalo

mogućnosti da je primora na ustupke. A zašto tadašnje francusko

društvo nije moglo da to učini? Zato što mu je u tome smetala

organizacija, koja je, sa svoje strane, zavisila od odnosa tadašnjih

društvenih snaga u Francuskoj. Prema tome, odnosom tih snaga se

upravo i objašnjava, u krajnjoj liniji, ta okolnost da su karakter Luja

XV i ćudi njegove favoritkinje mogli imati tako žalostan uticaj na

sudbinu Francuske. Jer da se slabošću prema ženskom polu nije

odlikovao kralj, već neki kraljev kuvar ili konjušar, ta slabost ne bi

imala nikakvog istoriskog značaja. Jasno je da stvar tu nije u slabosti,

već u društvenom položaju ličnosti koja pati od te slabosti. Čitalac

razume da se ova rasuđivanja mogu primeniti i na svaki drugi od

napred navedenih primera. U tim rasuđivanjima treba samo izmeniti

ono što podleži izmeni, na primer, na mesto Francuske staviti Rusiju,

na mesto Subiza - Buturlina itd. Zato ih mi nećemo ponavljati.

Izlazi da ličnosti, zahvaljujući datim osobinama svog karaktera,

mogu uticati na sudbinu društva. Ponekad uticaj biva čak veoma

značajan, ali kako sama mogućnost za takav uticaj, tako i njegove

razmere, uslovljene su organizacijom društva, odnosom njegovih

snaga. Karakter ličnosti čini „faktor“ društvenog razvitka samo tamo,

samo onda i samo utoliko, gde, kada i ukoliko mu to dozvoljavaju

društveni odnosi.

Može nam se primetiti da razmere ličnog uticaja zavise takođe i od

talenata ličnosti. Mi ćemo se sa tim složiti. Ali ličnost može svoje

talente ispoljiti samo onda kada zauzme za to potreban položaj u

društvu. Zašto se sudbina Francuske mogla naći u rukama čoveka

lišenog svake sposobnosti i volje za to da služi društvu? Zato što je

takva bila njena društvena organizacija. Tom organizacijom su upravo

i uslovljene u svako dato vreme one uloge, pa prema tome i onaj

društveni značaj, koji mogu pasti u deo darovitim ili nedarovitim

ličnostima.

Ali ako su uloge ličnosti uslovljene organizacijom društva, onda na

koji način njihov društveni uticaj, koji je uslovljen tim ulogama, može

protivrečiti pojmu o zakonitosti društvenog razvitka? Taj uticaj ne

samo da ne protivreči tome pojmu, već pretstavlja jednu od njegovih

najjasnijih ilustracija.

Ali tu treba primetiti ovo. Mogućnost društvenog uticaja ličnosti,

uslovljena organizacijom društva, otvara vrata uticaju

takozvanihslučajnosti na istorisku sudbinu naroda. Sladostrašće Luja

XV bilo je nužna posledica stanja njegovog organizma. Ali u odnosu

na opšti tok razvitka Francuske to stanje bilo je slučajno. A međutim

ono nije ostalo, kao što smo već rekli, bez uticaja na dalju sudbinu

Francuske, i samo je ušlo u broj uzroka koji su uslovili tu sudbinu..

Smrt Miraboa, razume se, nastupila je usled sasvim zakonomernih

patoloških procesa. Ali nužnost tih procesa nije nikako proisticala iz

opšteg toka razvitka Francuske, već iz nekih osobina organizma

čuvenoga besednika i iz onih fizičkih uslova pod kojima se on zarazio.

U odnosu na opšti tok razvitka Francuske te osobine i ti uslovi

su slučajni. A međutim smrt Miraboa uticala je na dalji tok revolucije i

ušla u broj uzroka koji su uslovili taj tok.

Još je upadljivije delovanje slučajnih uzroka u napred navedenom

primeru Fridriha II, koji se izvukao iz krajnje teškog položaja jedino

zahvaljujući neodlučnosti Buturlina. Naimenovanje Buturlina, čak i u

odnosu na opšti tok razvitka Rusije, moglo je biti slučajno u onom

smislu te reči koji smo napred odredili, a sa opštim tokom razvitka

Pruske ono, razume se, nije imalo nikakve veze. Međutim, nije lišena

verovatnoće ta pretpostavka da je Buturlinova neodlučnost izvukla

Fridriha iz očajnog položaja. Da se na mestu Buturlina nalazio

Suvorov, onda bi istorija Pruske krenula možda drugim putem. Izlazi

da sudbina država zavisi ponekad od slučajnosti, koje se mogu

nazvatislučajnostima drugog stepena., “In allem Endlichen ist ein

Element des Zufalligen“, - rekao je Hegel (u svemu konačnom postoji

neki elemenat slučajnog). U nauci mi imamo posla samo s

„konačnim“, zato se može reći da u svim procesima koje ona

proučava, postoji elemenat slučajnosti. Ne isključuje li to mogućnost

naučnog saznanja pojava? - Ne. Slučajnost je nešto relativno. Ona se

javlja samo u tački presekanužnih procesa. Pojava Evropljana u

Americi bila je za stanovnike Meksika i Perua slučajnost u tom smislu

što nije proisticala iz društvenog razvitka tih zemalja. Ali zato nije bila

slučajnost strast za moreplovstvom, koja je obuzela zapadne

Evropljane na kraju srednjeg veka, nije bila slučajnost ta okolnost da je

snaga Evropljana lako savladala otpor domorodaca. Nisu slučajne bile

ni posledice osvajanja Meksika i Perua od strane Evropljana; te

posledice bile su uslovljene, na kraju, krajeva, rezultantom dveju sila:

ekonomskog položaja osvojenih zemalja, s jedne strane, ekonomskog

položaja osvajača - s druge strane. A te sile, kao i njihova rezultanta,

potpuno mogu biti predmet strogo naučnog ispitivanja.

Slučajnosti Sedmogodišnjeg rata imale su velikog uticaja na dalju

istoriju Pruske. Ali njihov uticaj ne bi uopšte bio takav da su je one

zadesile u drugom stadiju razvitka. Posledice slučajnosti i ovde su bile

uslovljene rezultantom dveju sila: socijalno-političkog stanja Pruske, s

jedne strane, i socijalno-političkog stanja evropskih država koje su na

nju uticale - s druge strane. Prema tome, i ovde slučajnost niukoliko ne

smeta naučnom proučavanju pojava.

Mi sada znamo da ličnosti često imaju velikog uticaja na sudbinu

društva, ali da je taj uticaj uslovljen unutrašnjim uređenjem društva i

njegovim odnosom prema drugim društvima. Ali time još nije iscrpeno

pitanje o ulozi ličnosti u istoriji. Mi mu moramo prići i sa druge strane.

Sent-Bev je mislio da bi francuska revolucija pri dovoljnom broju

sitnih i nejasnih uzroka one vrste koju je istakao, mogla imati

ishodsuprotan onom koji nam je poznat. To je velika pogreška. Ma u

kakve se fantastične spletove spajali sitni psihološki i fiziološki uzroci,

oni ni u kom slučaju ne bi otklonili velike društvene potrebe koje su

izazvale francusku revoluciju; a dogod bi te potrebe ostajale

nezadovoljene, u Francuskoj se ne bi prekidao revolucionarni pokret.

Da bi njegov ishod mogao biti suprotan onome od kojeg je došlo u

stvarnosti, bilo je potrebno da se te potrebe zamene drugim, njima

suprotnim potrebama; a to, razume se, nikad ne bi bile u stanju da

učine nikakve kombinacije sitnih uzroka.

Uzroci francuske revolucije sastojali su se u svojstvima društvenih

odnosa, a sitni uzroci koje je pretpostavio Sent-Bev, mogli su imati

korena samo u individualnim osobinama pojedinih lica. Krajnji uzrok

društvenih odnosa sastoji se u stanju proizvodnih snaga. To stanje

zavisi od individualnih osobina pojedinih lica samo u smislu veće ili

manje sposobnosti tih lica za tehnička usavršavanja, otkrića i

pronalaske. Sent-Bev nije imao u vidu te osobine. A sve moguće druge

osobine ne obezbeđuju lojedinim licima neposredan uticaj na stanje

proizvodnih enaga, pa prema tome ni na one društvene odnose koji su

njima uslovljeni, tj. na ekonomske odnose. Ma kakve bile osobine date

ličnosti, ona ne može otstraniti date ekonomske odnose ako ovi

odgovaraju datom stanju proizvodnih snaga. Ali individualne osobine

čine ličnost više ili manje podesnom za zadovoljavanje onih društvenih

potreba koje izrastaju na temelju datih ekonomskih odnosa, ili za

suprotstavljanje tom zadovoljavanju. Najnasušnija društvena potreba

Francuske na kraju XVIII veka bila je zamena zastarelih političkih

ustanova drugim ustanovama, koje će više odgovarati njenom novom

ekonomskom sistemu. Najistaknutiji i najkorisniji javni radnici toga

vremena bili su upravo oni koji su bili više od svih drugih kadri da

doprinesu zadovoljenju te nasušne potrebe. Uzmimo da su takvi ljudi

bili Mirabo, Robespjer i Bonaparta. Šta bi bilo da prevremena smrt

nije uklonila Miraboa s političke pozornice? Partija ustavne monarhije

i dalje bi sačuvala veliku moć; stoga bi njen otpor republikancima bio

energičniji. I to je sve. Nikakav Mirabo ne bi mogao onda da spreči

trijumf republikanaca. Snaga Miraboa u potpunosti se zasnivala na

simpatijama i na poverenju koje je narod gajio prema njemu, a narod je

težio za republikom, jer ga je dvor razdraživao svojom tvrdoglavom

odbranom starog poretka. Čim bi se narod uverio da Mirabo ne

simpatiše njegovim republikanskim težnjama, on bi i sam prestao da

simpatiše Mirabou, i onda bi veliki besednik izgubio gotovo svaki

uticaj, a zatim bi, verovatno, pao kao žrtva onog istog pokreta koji bi

se on uzalud starao da zadrži. Otprilike isto to može se reći i o

Robespjeru. Uzmimo da je on u svojoj partiji pretstavljao apsolutno

nezamenljivu snagu. Ali on, u svakom slučaju, nije bio jedina njena

snaga. Da ga je slučajan udarac cigle ubio, recimo, u januaru 1793

g.21, onda bi na njegovo mesto došao, razume se, neko drugi, i premda

bi taj drugi bio u svakom pogledu ispod njega, događaji bi ipak

pošli onim istim pravcem kojim su pošli pod Robespjerom. Tako, na

primer, žirondisti sigurno ni u tom slučaju ne bi izbegli poraz; ali,

moguće je da bi Robespjerova partija nešto ranije izgubila vlast, tako

da mi sada ne bismo govorili o termidorskoj[AL], već o florijalskoj,

prerijalskoj ili mesidorskoj reakciji[ALJ]. Poneko će možda reći da je

Robespjer svojim nemilosrdnim terorizmom ubrzao, a ne usporio pad

svoje partije. Mi nećemo ovde razmatrati tu pretpostavku, već ćemo je

prihvatiti kao da je potpuno osnovana. U tom slučaju biće potrebno

pretpostaviti da bi do pada Robespjerove partije došlo, umesto u

termidoru, u toku fruktidora, ili vandemjera, ili brimera. Ukratko, do

njega bi došlo možda ranije, a možda docnije, ali bi u svakom slučaju

do njega neizostavno došlo, zato što onaj sloj naroda na koji se

oslanjala ta partija, nikako nije bio spreman za trajnu vladavinu. U

svakom slučaju, ne bi moglo biti ni govora o rezultatima „suprotnim“

onima do kojih je došlo pri energičnoj pomoći Robespjera.

Do njih ne bi moglo doći ni u tom slučaju da je zrno pogodilo

Bonapartu, recimo, u bitki kod Arkole. Ono što je on učinio prilikom

italijanskog i drugih pohoda, učinili bi drugi generali. Oni, verovatno,

ne bi pokazali takav talenat kakav je pokazao on, niti bi odneli tako

sjajne pobede. Ali bi francuska republika ipak izišla kao pobednica iz

svojih tadašnjih ratova, jer su njeni vojnici bili neuporedivo bolji od

svih evropskih vojnika. Što se tiče 18 brimera[AM] i njegovog uticaja na

unutrašnji život Francuske, i tu bi opšti tok i ishod događaja bio

u suštini verovatno isti kao i pod Napoleonom. Smrtno pogođena 9

termidora, republika je umirala laganom smrću. Direktorij[AN] nije

mogao da uspostavi red za kojim je sada najviše od svega težila

buržoazija, koja se izbavila vladavine viših staleža. Za uspostavljanje

reda bila je potrebna “valjana sablja“, kako se izrazio Sijes. Najpre se

mislilo da će ulogu blagotvorne sablje odigrati general Žuber, a kada je

on poginuo kod Novija, onda se počelo govoriti o Morou, o Mak-

donaldu, o Bernadotu[ANJ]. O Bonaparti se počelo govoriti tek docnije;

a da je on poginuo, kao Žuber, onda se njega niko ne bi ni setio, već bi

bila istaknuta neka druga „sablja“. Samo se po sebi razume da se je

čovek koga su događaji gurali ka zvanju diktatora, morao i sam, sa

svoje strane, neumorno probijati ka vlasti, energično gurajući u stranu i

nemilosrdno gnječeći sve koji su mu stajali na putu. Bonaparta je imao

gvozdenu energiju, i on ništa nije žalio za to da postigne svoje ciljeve.

Ali je, pored njega, bilo tada ne malo energičnih, talentovanih i

častoljubivih egoista. Mesto koje je on uspeo da zauzme, sigurno ne bi

ostalo nezauzeto. Uzmimo da bi drugi general, dokopavši se tog mesta,

bio miroljubiviji od Napoleona, da ne bi podigao protiv sebe čitavu

Evropu i da bi zato umro u Tiljerijama[AO], a ne na ostrvu svete Jelene.

Onda se Burboni uopšte ne bi vratili u Francusku; za njih bi takav

rezultat bio, razume se, “suprotan“ onom do kojeg je u stvari došlo.

Ali po svom odnosu prema čitavom unutrašnjem životu Francuske on

bi se malo čime razlikovao od stvarnog rezultata. „Valjana sablja“,

pošto uspostavi red i obezbedi vladavinu buržoazije, ubrzo bi dosadila

svojim kasarnskim navikama i svojim despotizmom. Javio bi se

liberalan pokret, sličan onome koji se javio u vreme restauracije, borba

bi postepeno počela da se razbuktava, i kako se „valjane sablje“ ne

odlikuju popustljivošću, to čestiti Luj-Filip možda ne bi ceo na presto

svojih nežno voljenih rođaka 1830, već 1820 ili 1825 godine. Sve te

promene u toku događaja mogle bi delimično uticati na dalji politički,

a preko njega i na ekonomski život Evrope. Ali krajnji ishod

revolucionarnog pokreta ne bi ipak ni u kom slučaju bio „suprotan“

stvarnome ishodu. Zahvaljujući osobinama svoga uma i karaktera,

uticajne ličnosti mogu izmeniti individualnu fizionomiju događaja i

neke njihove delimične posledice, ali one ne mogu izmeniti njihov

opšti pravac, koji je uslovljen drugim snagama.

VII

Osim toga, treba primetiti još i ovo. Rasuđujući o ulozi velikih ličnosti

u istoriji, mi gotovo uvek postajemo žrtva neke optičke varke, na koju

će biti korisno upozoriti čitaoce.

Pojavivši se u ulozi „valjane sablje“ koja spasava društveni red,

Napoleon je samim tim otstranio od te uloge sve druge generale, od

kojih bi neki možda odigrali tu ulogu isto onako ili gotovo isto onako

kao on. Kad je društvena potreba za energičnim vojnim upravljačem

bila jednom zadovoljena, društvena organizacija preprečila je svim

drugim vojnim talentima put ka mestu vojnog upravljača. Njena snaga

postala je snaga koja je nepovoljna za ispoljavanje talenata te vrste.

Usled toga i nastaje ona optička varka o kojoj govorimo.

Napoleonova lična snaga pojavljuje nam se u krajnje preuveličanom

vidu, jer mi njoj pripisujemo svu onu društvenu snagu koja ju je istakla

i potpomagala. Ona nam izgleda kao nešto sasvim izuzetno, zato što

druge snage, slične njoj, nisu prešle iz mogućnosti u stvarnost. I kada

nam kažu: a šta bi bilo da nije bilo Napoleona, onda se naša uobrazilja

zapliće, i nama izgleda da se bez njega uopšte nebi mogao izvršiti onaj

društveni pokret na kojem se zasnivala njegova snaga i uticaj.

U istoriji intelektualnog razvitka čovečanstva uspeh jedne ličnosti

neuporedivo ređe pretstavlja prepreku za uspeh druge ličnosti. Ali ni

tamo mi nismo slobodni od pomenute optičke varke. Kada dati položaj

društva stavlja pred njegove duhovne pretstavnike izvesne zadatke,

onda ti zadaci privlače na sebe pažnju istaknutih umova sve dotle dok

im ne pođe za rukom da ih reše. A čim im to pođe za rukom, njihova

se pažnja upravlja na drugi predmet. Rešivši zadatak H, dati talenat A

tim samim upravlja pažnju talenta B od toga već rešenog zadatka na

drugi zadatak U. I kada vas zapitaju, šta bi bilo da je A umro ne

uspevši da reši zadatak H, mi uobražavamo da bi se prekinula nit

intelektualnog razvitka društva. Mi zaboravljamo da bi se u slučaju

smrti A mogao latiti rešavanja zadatka B, ili C i D, i da bi na taj način

nit intelektualnog razvitka ostala cela i pored prevremene smrti A.

Da bi čovek koji ima izvestan talenat izvršio, zahvaljujući tom

talentu, veliki uticaj na tok događaja, potrebno je da postoje dva

uslova. Prvo, njegov talenat treba da ga učini prikladnijim od drugih za

društvene potrebe date epohe; da je Napoleon imao mesto vojničkog

genija muzički talenat Betovena, on, razume se, ne bi postao

imperator. Drugo, postojeći društveni poredak ne sme preprečavati put

ličnosti koja ima datu osobinu, potrebnu i korisnu upravo u to vreme.

Taj isti Napoleon umro bi kao malo poznat general ili pukovnik

Bonaparta, da se stari režim održao u Francuskoj još nekih

sedamdeset-pet godina[AP]. Godine 1789 Davu, Deze, Marmon i

Makdonald bili su potporučnici; Bernadot - narednik; Hoš, Marso,

Lefepr, Pišegri, Hej, Masena, Mira Sult - podoficiri; Ožero - nastavnik

mačsvanja; Lan - bojadžija; Guvion Sen-Sir - glumac, Žurdan -

pismonoša; Besijer - berberin; Brin - slovoslagač; Žuber i Žino -

studenti pravnog fakulteta; Kleber - arhitekta; Mortije nije stupao u

vojnu službu sve do revolucije[AR].

Da je stari režim nastavio da postoji sve do našeg vremena, nikome

od nas ne bi sada ni na pamet padalo da su krajem prošlog veka u

Francuskoj neki glumci, slovoslagači, berberi, bojadžije, pravnici,

pismonoše i nastavnici mačevanja bili vojnički talenti u

mogućnosti[AS].

Stendal primećuje da je čovek koji bi se rodio istovremeno s

Ticijanom, tj. 1477 g., mogao da proživi 40 godina s Rafaelom i

Leonardom-da-Vinčijem, od kojih je prvi umro 1520, a drugi 1519 g.,

da bi mogao da provede dugo godina zajedno s Koređom, koji je umro

1534 g., i s Mikelanđelom, koji je živeo sve do 1563 g., da mu ne bi

bilo više od trideset četiri godine kada je umro Đorđone, da bi se

mogao poznavati s Tintoretom, Basanom, Veroneze, Đuljom Romano

i Andrejom del-Sarto; da bi, jednom rečju, bio savremenik svih velikih

slikara, sa izuzetkom onih koji pripadaju Bolonjskoj školi, koja se

javila čitavih sto godina docnije[AT]. Isto se tako može reći da bi čovek

koji bi se rodio iste godine s Vouvermanom mogao lično poznavati

gotovo sve velike slikare Holandije[AĆ], a da bi vršnjak Šekspira živeo

u isto vreme kada i čitav niz sjajnih dramaturga[AU].

Davno je već primećeno da se talenti javljaju svuda i uvek, gde i

kada postoje društveni uslovi koji su povoljni za njihov razvitak. To

znači da je svaki talenat koji se ispoljio u stvarnosti, tj. svaki talenat

koji je postao društvena snaga, - plod društvenih odnosa. A ako je to

tako, onda je razumljivo zašto talentovani ljudi mogu, kao što smo

rekli, izmeniti samo individualnu fizionomiju, ali ne i opšti pravac

događaja; oni sami, postoje samo zahvaljujući tom pravcu; da nije tog

pravca, oni nikad ne bi prešli prag koji deli mogućnost od stvarnosti.

Samo se po sebi razume da i između talenata ima razlike. „Kada

novi korak u razvitku civilizacije dovodi do pojave nove vrste

umetnosti, - s pravom kaže Ten, - javljaju se desetine talenata koji

izražavaju društvenu misao samo upola, oko jednog ili dva genija, koji

je izražavaju savršeno[AF]. Da su bilo kakvi mehanički ili fiziološki

uzroci, koji ne stoje u vezi s opštim tokom socijalno-političkog i

duhovnog razvitka Italije, još u detinjstvu ubili Rafaela, Mikelanđela i

Leonarda-da-Vinčija, italijanska umetnost bila bi manje savršena, ali

bi opšti pravac njenog razvitka u doba Renesansa ostao isti. Rafael,

Leonardo-da-Vinči i Mikelanđelo nisu stvorili taj pravac: oni su samo

bili njegov najbolji izraz. Istina, oko genijalnog čoveka nastaje obično

čitava škola, pri čemu se njegovi učenici staraju da usvoje čak i

njegove najsitnije metode; stoga bi praznina koja bi ostala u

italijanskoj umetnosti u doba Renesansa usled rane smrti Rafaela,

Mikelanđela i Leonarda-da-Vinčija, izvršila veliki uticaj na mnoge

drugostepene osobine u daljoj istoriji te umetnosti. Ali se ni ta istorija

ne bi u suštini izmenila, ako samo ne bi usled nekih opštih uzroka

došlo do neke bitne promene u opštem toku duhovnog razvitka Italije.

Poznato je, međutim, da kvantitativne razlike prelaze najzad u

kvalitativne. To je svuda tačno; prema tome, tačno je i u istoriji. Data

struja u umetnosti može ostati sasvim bez iole znatnijeg izraza ako

nepovoljan sticaj okolnosti odnese jednog za drugim nekoliko

talentovanih ljudi koji bi mogli da postanu njen izraz. Ali prevremena

smrt tih ljudi sprečiće umetnički izraz te struje samo u tom slučaju ako

je ona nedovoljno duboka da bi mogla istaći nove talente. A kako je

dubina svakoga datog pravca u književnosti i umetnosti uslovljena

značajem toga pravca za onu klasu ili sloj čije ukuse on izražava, kao i

društvenom ulogom te klase ili sloja, - to i ovde sve zavisi u krajnjoj

liniji od toka društvenog razvitka i od odnosa društvenih snaga.

VIII

Dakle, lične osobine rukovodećih ljudi uslovljavaju individualnu

fizionomiju istoriskih događaja, i elemenat slučajnosti, u smislu koji

smo istakli, uvek igra izvesnu ulogu u toku tih događaja, čiji je pravac,

u krajnjoj liniji, uslovljen takozvanim opštim uzrocima, tj. u stvari

razvitkom proizvodnih snaga i uzajamnim odnosima između ljudi u

društveno-ekonomskom procesu proizvodnje. Slučajne pojave i lične

osobine znamenitih ljudi neuporedivo su primetnije od opštih uzroka,

koji su duboko skriveni. Osamnaesti vek malo se udubljivao u te opšte

uzroke, objašnjavajući istoriju svesnim postupcima i „strastima“

istoriskih ličnosti. Filozofi toga veka tvrdili su da bi istorija mogla

krenuti sasvim drugim putevima pod uticajem najneznatnijih uzroka -

na primer, usled toga što bi u glavi nekog vladara raspojasao neki

„atom“ (misao koja je nekoliko puta izrečena u Systeme de la

Nature)[AH].

Branioci novog pravca u istoriskoj nauci počeli su da dokazuju da

istorija nije mogla da krene drukčije nego što se u stvari kretala, ne

gledajući ni na kakve „atome“. Nastojeći da što je moguće bolje

istaknu delovanje opštih uzroka, oni nisu obraćali pažnju na značaj

ličnih osobina istoriskih ličnosti. Kod njih je izlazilo da se istoriski

događaji ne bi ni za dlaku izmenili usled toga što bi se jedna lica

zamenila drugim, više ili manje sposobnim licima[AC]. Ali čim mi

dopuštamo takvu pretpostavku, mi nužno moramo priznati da lični

elemenat nema u istoriji upravo nikakvog značaja i da se u njoj sve

svodi na delovanje opštih zakona istoriskog kretanja. Ts je bila

krajnost koja uopšte nije ostavljala mesta za onaj deo istine koji je bio

sadržan u suprotnom shvatanju. Ali je upravo stoga suprotno shvatanje

i dalje sačuvalo izvesno pravo na opstanak. Sukob tih dvaju pogleda

dobio je oblik antinomije, čiji su prvi član sačinjavali opšti zakoni a

drugi - delatnost ličnosti. Sa gledišta drugog člana antinomije istorija

je izgledala kao prost skup slučajnosti; sa gledišta prvog člana

izgledalo je da su delovanjem opštih uzroka bile uslovljene čak i

individualne crte istoriskih događaja. Ali ako su individualne crte

događaja uslovljene uticajem opštih uzroka i ako ne zavise od ličnih

svojstava istoriskih ličnosti, onda izlazi da su te crte uslovljene opštim

uzrocima i da se ne mogu izmeniti, pa ma kako se izmenile te ličnosti.

Teorija dobija, na taj način, fatalistički karakter.

To nije izmaklo pažnji njenih protivnika. Sent-Bev je istoriske

poglede Minjea upoređivao s istoriskim pogledima Bosijea.[AČ] Bosije

je mislio da snaga usled čijeg se delovanja vrše istoriski događaji,

dolazi odozgo, da su događaji izraz božanske volje. Minje je tu snagu

tražio u ljudskim strastima, koje se ispoljavaju u istoriskim događajima

jednako neumoljivo i neotklonljivo kao prirodne sile. Ali su oni

obojica gledali na istoriju kao na lanac takvih pojava koje ni u kom

slučaju ne bi mogle biti drukčije; oni su obojica bili fatalisti; u tom

pogledu filozof je bio blizak svešteniku (le philosophe se rapproche du

pretre).

Taj prekor ostajao je osnovan sve dotle dok je učenje o zakonitosti

društvenih pojava svodilo na nulu uticaj ličnih osobina istaknutih

istoriskih ličnosti na događaje. I taj prekor morao je ostavljati utoliko

veći utisak, što su istoričari nove škole, slično istoričarima i filozofima

osamnaestog veka, smatrali ljudsku prirodu za najvišu instanciju, iz

koje su proisticali i kojoj su se potčinjavali svi opšti uzroci istoriskog

zbivanja. Kako je francuska revolucija pokazala da istoriski događaji

nisu uslovljeni jedino i isključivo svesnimpostupcima ljudi, to su

Minje, Gizo i drugi naučnici toga pravca isticali na prvo mesto

delovanje strasti, koje često zbacuju sa sebe svaku kontrolu svesti. Ali

ako su strasti krajnji i najopštiji uzrok istoriskih događaja, zašto onda

nije u pravu Sent-Bev, koji tvrdi da je francuska revolucija mogla

imati drugi ishod, suprotan onome koji nam je poznat, da su se samo

našle ličnosti kadre da francuskom narodu uliju strasti suprotne onim

koje su ga uzbuđivale? Minje bi rekao: zato što druge strasti nisu

mogle tada uzbuđivati Francuze, usled samih svojstava ljudske

prirode. U izvesnom smislu to bi bila istina. Ali bi ta istina imala jaku

fatalističku nijansu, jer bi ona bila jednaka postavci da.je istorija

čovečanstva u svim svojim detaljima predodređena opštim svojstvima

ljudske crirode. Fatalizam bi tu bio rezultat nestajanja individualnog u

opštem. Uostalom, on uvek i jeste rezultat takvog nestajanja. Kažu:

„ako su sve društvene pojave nužne, onda naša delatnost ne može

imati nikakvog značaja“. To je nepravilna formulacija pravilne misli.

Treba reći: ako se sve čini posredstvom opšteg, onda pojedinačno,

računajući tu i moje napore, nema nikakvog značaja. Takav je

zaključak pravilan, samo što se njime ljudi nepravilno koriste. On

nema nikakvog smisla u primeni na moderno materijalističko

shvatanje istorije, u kome ima mesta i za pojedinačno. Ali je on bio

osnovan u primeni na poglede francuskih istoričara iz doba

restauracije.

Danas se ljudska priroda ne može više smatrati za krajnji i najopštiji

uzrok istoriskog zbivanja: ako je ona postojana, ona onda ne može

objasniti krajnje promenljiv tok istorije, a ako se menja, onda je

očigledno da su njene promene i same uslovljene istoriskim

zbivanjem. Danas za krajnji i najopštiji uzrok istoriskog zbivanja

čovečanstva treba smatrati razvitak proizvodnih snaga, kojima su

uslovljene postupne promene u društvenim odnosima među ljudima.

Pored tog opšteg uzroka deluju i posebni uzroci, tj. ona istoriska

situacija u kojoj se vrši razvitak proizvodnih snaga kod datog naroda i

koja je i sama, u krajnjoj instanciji, stvorena razvitkom tih istih snaga

kod drugih naroda, tj. tim istim opštim uzrokom.

Najzad, uticaj posebnih uzroka dopunjava se

delovanjem pojedinačnih uzroka, tj. ličnih osobina javnih radnika i

drugih „slučajnosti“, usled kojih događaji najzad dobijaju

svoju individualnu fizionomiju. Pojedinačni uzroci ne mogu proizvesti

korenite promene u delovanju opštih i posebnih uzroka, kojima su,

pored toga, uslovljeni pravac i granice pojedinačnih uzroka. Ali je ipak

nesumnjivo da bi istorija imala drugu fizionomiju kad bi pojedinačni

uzroci koji su na nju uticali, bili zamenjeni drugim uzrocima istoga

reda. Mono i Lampreht još uvek stoje na gledištu ljudske prirode.

Lampreht je kategorički i u više mahova izjavio da, po njegovom

mišljenju, socijalna psihika sačinjava koreniti uzrok istoriskih pojava.

To je velika pogreška, i usled te pogreške želja za tim da se uzima u

obzir čitava celokupnost društvenog života - želja koja je

Sama po sebi pohvalna - može dovesti samo do besadržajnog,

premda naduvenog eklekticizma, ili - kod najdoslednijih - do

rasuđivanja a la Kablic o relativnom značaju uma i osećanja.

Ali vratimo se našem predmetu. Veliki čovek nije velik zato što

njegove lične osobine pridaju velikim istoriskim događajima

individualnu fizionomiju, već zato što on ima osobine koje ga čine

najsposobnijim za služenje velikim društvenim potrebama svoga

vremena, nastalim pod uticajem opštih i posebnih uzroka. U svome

poznatom delu o herojima Karlajl[ADŽ] naziva velike ljude početnicima

(Beginners). To je veoma uspeo naziv. Veliki čovek je upravo

početnik, jer vidi dalje od drugih i želi jače od drugih. On rešava

naučne zadatke koje stavlja na dnevni red prethodni tok intelektualnog

razvitka društva; on ukazuje na nove društvene potrebe, stvorene

prethodnim razvitkom društvenih odnosa; on uzima na sebe inicijativu

zadovoljavanja tih potreba. On je heroj. Heroj ne u tom smislu što

tobož može da zaustavi ili izmeni prirodni tok stvari, već u tom smislu

što je njegova delatnost svestan i slobodan izraz toga nužnog i

nesvesnog toka. U tome je sav njegov značaj, u tome je sva njegova

snaga. Ali je to kolosalan značaj i strašna snaga.

Bizmark je rekao da mi ne možemo praviti istoriju, već da moramo

čekati dok se ona napravi. Ali ko pravi istoriju? Nju pravi društveni

čovek, koji je njen jedini „faktor“. Društveni čovek sam stvara svoje,

tj. društvene, odnose. Ali ako ih stvara u dato vreme upravo takve, a ne

druge odnose, onda se to, razume se, ne dešava bez uzroka; to je

uslovljeno stanjem njegovih proizvodnih snaga. Nikakav veliki čovek

ne može nametnuti društvu takve odnose koji više ne odgovaraju

stanju tih snaga, ili koji još ne odgovaraju tom stanju. U tom smislu on

doista ne može praviti istoriju, i u tom slučaju on bi uzaludno pomerao

napred svoj časovnik: on ne bi ubrzao tok vremena, niti bi ga vratio

nazad. Tu je Lampreht potpuno u pravu: čak i kada se nalazio na

vrhuncu svoje moći, Bizmark ne bi mogao da Nemačku vrati

naturalnoj privredi.

Društveni odnosi imaju svoju logiku: dogod se ljudi nalaze u datim

međusobnim odnosima, oni će neizostavno osećati, misliti i postupati

upravo tako, a ne drukčije. Protiv te logike javni radnik bi se takođe

uzaludno borio: prirodni tok stvari (tj. ista ta logika društvenih odnosa)

pretvorio bi sve njegove napare u ništa. Ali ako ja znam u kom se

pravcu menjaju društveni odnosi usled datih promena u društveno-

ekonomskom procesu proizvodnje, ja onda znam i to u kom će se

pravcu izmeniti i socijalna psihika; prema tome, ja sam u mogućnosti

da utičem na nju. Uticati na socijalnu psihiku - znači uticati na

istoriske događaje. Dakle, u izvesnom smislu ja ipak mogu praviti

istoriju, i ja nemam potrebe da čekam dok se ona „napravi“.

Mono smatra da su događaji i ličnosti koji su u istoriji doista važni,

važni samo kao znaci i simboli razvitka ustanova i ekonomskih uslova.

To je pravilna, premda veoma netačno izražena misao, ali upravo zato

što je ta misao pravilna, neosnovano je suprotstavljati delatnost velikih

ljudi , “sporom razvitku“ pomenutih uslova i ustanova. Više ili manje

sporo menjanje „ekonomskih uslova“ periodično dovodi do potrebe da

društvo više ili manje brzo preinači svoje ustanove. Takvo preinačenje

nikad ne dolazi „samo od sebe“; ono uvek zahteva intervenciju ljudi,

pred kojima se, na taj način, pojavljuju veliki društveni zadaci.

Velikim delatnicima upravo se i nazivaju oni koji više od drugih

doprinose njihovom rešavanju. A rešiti zadatak ne znači biti samo

„simbol“ i „znak“ toga da je taj zadatak rešen.

Nama izgleda da je Mono izveo svoje suprotstavljanje uglavnom

stoga što se zaneo prijatnom rečcom: “spori“. Tu rečcu vole veoma

mnogi savremeni- evolucionisti. Psihološki, ta je naklonost razumljiva:

ona se nužno rađa u dobronamernoj sredini umerenosti i akuratnosti...

Ali logički - ona ne može izdržati kritiku, kao što je to pokazao Hegel.

I široko polje rada nije otvoreno samo za početnike, niti samo za

„velike“ ljude. Ono je otvoreno za sve koji imaju oči, da bi videli, uši,

da bi čuli, i srce, da bi voleli svoje bližnje. Pojam veliki jeste relativan

pojam. U moralnom smislu velik je svaki onaj ko, po jevanđeljskim

rečima, „polaže dušu svoju za bližnje svoje“.