Филолошко – уметнички факултетУниверзитета у Крагујевцу

Семинарски рад из Опште књижевности: реализам и модерна књижевност

Тема

ФАНТАЗМАГОРИЧНА СТВАРНОСТ ЕМЕ БОВАРИ

ментор: студент:Јелена Арсенијевић Милица Минић студијска група: 51 број досијеа: 090047

Kрагујевац, децембар, 2011.

1. УВОД

Француски писац Гистав Флобер је један од најзначајнијих представника европског

реализма у периоду када је реализам био водећи правац у књижевности. Поред Балзака и

Стендала, Флобер је најзначајнији романописац 19. века.

Флобер је рођен у лекарској породици, чак је породица једно врeме живела у делу

болнице. Од најранијег детињства је тако Флобер био изложен животним трагедијама и

смрти, што је утицало на обликовање његових размишљања и дела.

Његов живот, па и стваралаштво, обележиле су и бројне љубавне везе, посебно веза

са париском песникињом која ће делом утицати на промене у његовом стваралаштву.

Значајан за његов рад, поред боравка у Паризу, био је и боравак на Блиском истоку.

Почео је да пише још као дечак. У својим делима Флобер је тежио савршенству.

Сва своја дела писао је дуго и са великим трудом и напором, што је временом уништило и

његово здравље. Проводио је по цео дан у писању својих дела, занемарујући друге обавезе

и потребе. Међутим то му је помогло да створи малобројна, али велика дела. У романима

као што су ''Госпођа Бовари'' и ''Сентиментално васпитање'' приказао је сламање

романтичарских илузија о свету, желећи да прикаже живот француског друштва свога

времена. Својом поетиком је имао утицаја не само на писце релаизма, већ и на савремене

писце какав је, на пример, М. В. Љоса. 1

На другој страни се налазе његови романи и приповетке који говоре о далекој

прошлости, као што су: Саламбо, Еродијада и Искушење Светог Антонија, у која је

уносио историјске чињенице тежећи археолошкој тачности.2

Последње године живота проводи у писању обимног дела посвећеног људској

глупости које је замишљено као критику друштва 19. века, међутим дело остаје

недовршено и данас изазива полемике. Флобер умире у крајњој оскудици и поптуно сам,

јер никада није засновао своју породицу. О његовом значају и утицају говори и чињеница

да му је ученик Мопасан посветио једно своје дело.

1http://sh.wikipedia.org/wiki/Gustave_Flaubert 2 Ј. Деретић (1995), 121. стр.

2

2. ГОСПОЂА БОВАРИ ГИСТАВА ФЛОБЕРА

Роман Госпођа Бовари је објављен 1857. године, исте године када Бодлер објављује

своје дело Цвеће зла. Овај Флоберов роман је један од најзначајнијих романа реализма. По

својим карактеристикама, као што су: избор детаља, студија карактера и анализа осећања

представља типично дело реализма, мада по многим својим одликама превазилази оквире

реализма.

Од када се роман појавио у књижевној јавности, изазвао је многе интриге. О томе

говори и чињеница да се Флобер заједно са штампарем и издавачима нашао и на

оптуженичкој клупи са оптужбом да се овим романом руга јавности и да руши јавни

морал.

Флобер је инспирацију за овај роман нашао у новинском чланку. У роману

приказује малограђанштину и испразност брака. Преплићу се мотиви људске

промашености и неостварености, човекове ограничености и жеље за нечим већим.

Критика је овај роман осуђивала да приказује малограђанску прељубницу и жену ниског

морала, а заправо је реч о погрешним идеалима и промашености живота једне несрећне

жене.

Посебна вредност се огледа у томе што је писац у роману задржао објективног

приповедача у 3. лицу, иако приказује свест и доживљаје ликова. Ликови су и социјално

одређени и мотивисани, а вредност дела се огледа у савршеном стилу. На роману је писац

радио дуго од 1851. године до 1854/55. године. Роман носи и јасну моралну поуку, тако да

можемо увидети да је оптужба и критика јавности била неоснована. Писац критикује

тривијалну књижевност која доноси погрешне идеале.

Роман је компонован као класична француска драма. Може се поделити на три

дела. Подела се може извршити на основу тога који мушкарац је обележио који део

Еминог живота. Ема Бовари, како нам и сам наслов каже, централна је личност овог

романа. Тако да први круг роман припада њеном браку и мужу, а друга два њеним

љубавницима који су обележили њен промашен живот – Леону и Родолфу. Роман почиње

о Шарловим годинам школовања, а завршава се његовом смрћу, што такође на известан

начин одликује композицију романа. Сви ликови и ситуације у којима се нашла главна

јунакиња су само пропратни елементи фабуле, док је за трагичан исход крива она сама и

3

њен карактер. Она је жена истанчаних чула и великих жеља, никад задовољна оним што

има, кроз живот је носи велика енергија али увек погрешно усмерена. На основу овог

Флоберовог лика, настао је назив боваризам: ''извитопереност маште која повлачи

померање душевне равнотеже, односно каткад трагичну несразмеру између жеља и

могућности. 3

Кроз време и различите књижевне епохе, критика је различито гледала на овај

женски лик – од оних који у њој проналазе само извитоперен карактер неморалне жене до

оних који у њој виде жртву романтичарских странпутица и погрешних идеала и животних

вредности. Многи у њој препознају несрећну и неостварену жену, а многи пак

прељубницу и грешницу.

Флобер је, како и сам каже, у лику госпође Бовари представио и себе и свој раскид

са романтичарском занесеношћу своје младости – госпођа Бовари, то сам ја. Флобер је

замислио овај роман као роман амосфере. По први пут се у књижевности људска свест

појављује као средиште дела, што је посебан значај овог романа за развој књижевности.4 У

овом роману Флобер разрађује идеју да нема ништа поетичније од порока.5

3 Роман (Преговор, М. Ђурића), 367. стр.4 Ж. Пуле (1993), 304. стр.5 Д. Витошевић (1995), 99. стр.

4

3. ФАНТАЗМАГОРИЧНА СТВАРНОСТ ЕМЕ БОВАРИ

Ема Бовари је главни лик Флоберовог романа у коме нам писац приказује трагику

живота једне неуравнотежене жене која се целог живота налази у раскораку између својих

снова и маштања и стварности у којој живи. Кроз опис предмета, ентеријера, предела и сл.

видимо њену перспективу виђења ствари, људи и живота. На тај начин ћемо пратити и

разна њена стања све до потпуног бродолома њене душе.6

Она је по пореклу провинцијалка, одрасла на селу и у самостану, а жели да буде

дама и да живи ''отмено'' у раскоши и сјају. Била је примерна девојка која је основно

образовање и васпитање стекла у самостану. Међутим, подстакнута сентименталним

романима који говоре о раскошном животу, препуном интрига и преокрета, живота у коме

доминира свет прељубе и узбуђења, она и сама сања о таквом животу:

И Ема се трудила да сазна шта се у животу тачно подразумева под речима

блаженство, љубав и занос, који су јој изгледали тако дивни у књигама.7

Читала је љубавне романе, писце као што је Валтер Скот, многобројне песнике, а дивила

се женским ликовима као што су: Јованка Олеанка, Марија Стјуарт, Агнеса Сорел и друге.

Њену природу су одредили идеали које је усвојила преко романа које је читала:

Да је детињство провела у каквој собици иза неког дућана у трговачком крају, њу би онда

можда освојила лирика природе која обично до нас допире само преко писаца... навикнута

да гледа све мирно око себе, тражила је нешто бурно... Будући да је била више

сентименталне него уметничке природе, тражила је узбуђење, а не пределе.8

После самостана се враћа на имање на село и живи са оцем. Сеоски живот јој је

досадан, веома је усамљена и неиспуњена, али сања да ће се њена маштања обистинити

једног дана. Живи скромно и повучено. Чинило јој се да је обистињење њеног сна управо

Чарлс Бовари, млади лекар који долази на имање да лечи повређену ногу њеног оца.

Мислила је да је осетила симпатије и да се заљубила. Све чини да заокупи његову пажњу

и успева у томе. Отац је подржава у овим настојањима, јер је потпуно бескорисна на

имању. Чин удаје види као почетак бајковитог живота, чак је желела да се уда у поноћ као

у романима које је читала, међутим ни то се наравно није остварило. Венчање је заправо

било више скромно него раскошно, иако су се трудили да представе своју раскош:6 Ж. Пуле (1993), 301. стр.7 Роман, 38. стр.8 Роман, 39. стр.

5

Сто је био постављен у шупи за кола. На њему су биле четири говеђе печенице, шест

пилећих паприкаша, печена пилетина, три јагнећа бута, у средини једно лепо печено

прасе, а прате га четири џигерице с кисељаком...Све до вечери се јело. А када већ замори

седење, одлазили су у дворишта или амбар на партију запушача. Неки, при крају, заспаше

и захркаше.9

Ништа у овом опису свадбене трпезе и атмосфере не подсећа на Емине омиљене романе,

далеко је све ово од отмености и раскоши о којима је читала и сањала.

Сели се са мужем у градић Тост и већ првог дана схвата да тај нови брачни живот

неће бити остверење њених снова. Кућа је била скромна, а она је покушавала да дочара

атмосферу из своје маште, додајући детаље у скроман ентеријер, дочекујући госте

помпезно и раскошно, правећи разне специјалитете и сл. Највеће разочарање је био муж и

његово понашање. Он је њу волео и поклањао јој је доста пажње, али за разлику од ње,

није био амбициозан и желео је да живи скромно у породичном окружењу. Није маштао о

отменом и раскошном животу. У њиховом свакодневном животу нема романтике нити

патетике, већ убрзо Еми брачни живот постаје обична свакодневна рутина. Тако да се она

убрзо чак и пита зашто се удала:

...Седећи на бусену по коме је чепркала крајем свога сунцобрана, понављала је:

- Боже, боже, зашто ли сам се ја удала?10

Ема не жели да живи тим обичним животом, жели нешто више – жели сва она

узбуђења која доживљавају јунакиње романа које је читала. Преокрет доживљава на балу

код маркиза од Андервиљеа у Вобјесар, на који је ишла у пратњи мужа. Опијена је том

раскоши, сјајем и узбуђењем које влада у тим круговима:

Обртали су се: све се обртало око њих, лампе, намештај, дрвене облоге по зидовима, као

каква плоча на постољу. Кад наиђоше поред врата Емина хаљина се доњим крајем

обмота око његових панталона. Ноге им се помешаше...11

Опијена атмосфером игра са виконтом који јој се чини као принц о коме је толико сањала.

После овог бала, вративши се у свој скромни дом, који се њој чини тако досадан и

безбојан, осећа још већу несрећу, незадовољство и неиспуњеност собом и својим

животом. Нема контакта са виконтом кога је срела, пошто се он вратио у Париз, али

сањари о њему и велеградском животу. Набавља женске престоничке часописе и још више

подстиче своју машту:

9 Роман, 31-32. стр.10 Роман, 47. стр.11 Роман, 56. стр.

6

Претплати се на Котарачицу, женски часопис и на Салонску Силфиду. Гутала је без

прескакања све извештаје са позоришних премијера, са трка и посела, занимало ју је прво

наступање какве певачице, отварање неке велике радње.12

У овом периоду брачног живота Ема пада у депресију и очај:

Будућност је била један потпуно таман ходник са добро закључаним вратима на крају.13

обузима је досада у потпуности и она сања о неком другом животу још више него раније:

А што се тиче осталог света, он се негде губио, није имао своје место и као да није ни

постојао. Уосталом, што су ствари биле ближе, све више се њена мисао удаљавала од

њих... Она је у својој жељи бркала путеност у раскоши са радостима од срца, отменост

навика са нежношћу осећања.14

Муж то увиђа и желећи да усрећи своју жену селе се у нови градић- Јонвил Опатију. Ту

почиње нови период њеног живота

– Јонвил Опатију. Ту почиње нови период њеног живота и други део романа. Већ на

поласку тамо Ема је била трудна. Маштала је да роди сина, јер, макар он као мушкарац, не

би био осуђен на несрећу као она што је:

Та мисао да ће имати мушко дете била јој је као нека очекивана освета за све оно што

она није могла постићи. Мушкарац је бар слободан. Може да проживи страсти и да

прође толике земље, да прескаче препоне, да окуси и најређу срећу.15

Међутим и ту доживљава разочарање, јер је добила девојчицу. Дуго бира име, желећи да

буде посебно и отмено и на крају одлучује да се девојчица зове Берта. Једно време

покушава да осмисли живот добре мајке и супруге:

Видело се како јој њена кућа лежи на срцу, почела је опет да одлази редовно у цркву и да

строже држи служавку. Узе Берту од дојкиње... Изјављивала је како обожава децу.16

Међутим то јој не полази за руком. Боравак у овом грдићу ће бити пресудан и зато што

Ема тамо среће и своју прву ванбрачну љубав. Заљубљује се у младог писара Леона који

јој се на тренутак чини као остварење сна о идеалном љубавнику, који ће јој донети

узбуђење као у романима које је читала. Заједно проводе време у разговорима о разним

темама. Међутим, ова љубав ће остати платонска, јер ни Леон није истог сензибилитета

као она. И овде доживљава разочарање и несрећна је када он одлази у Париз:

Све јој је изгледало увијено у неку црну атмосферу која је нејасно пловила по површини

ствари и туга јој се дубоко увлачила у душу цвилећи покорно као зимски ветар по

12 Роман, 61. стр.13 Роман, 66. стр.14 Роман, 64. стр.15 Роман, 92. стр.16 Роман, 110. стр.

7

напуштеним замцима... Као оно по повратку из Вобјесара кад су јој кадрили вијорили по

глави, обузе је тужна сета, неко тромо очајање.17

Симболичну сцену представља тренутак када Ема спаљује бесно свој букет са

венчања, јер се у пролазу убола на њега. Овај тренутак у роману представља јасан раскид

са било каквим идеалима о браку или испуњености Еме као супруге и мајке.

Нови период њеног живота се отвара када упознаје свог другог љубавника Родолфа

на сајму пољопривреде. Овде почиње и трећи део романа о судбини госпође Бовари. Са

њим доживљава и испуњење својих љубавних чежњи, упознаје чари страствене љубави.

Родолф је сасвим другог сенизибилитета и темперамнета него Леон. Он је груб, плаховит,

а његова љубав је кратког века. За њега је Ема била само још једна љубавница, обична

малограђанка о чијим осећањима он не мари много. Проводе заједно страствене тренутке

у којима Ема потпуно заборавља на морал и породичне обавезе. Већ се по градићу

говоркало о њеном прељубништву. Када му она занесена љубављу предлаже да побегну и

да је тако спасе досадног породичног провинцијксог живота, он полако одлази од ње. Тек

тада је потпуно скрхана болом и патњом за изгубљеним сновима. Убрзо, да би се утешила

обнавља везу са Леоном. Међутим, постаје потпуно неразумна и живи у својим сновима.

Тајно се виђа са њим у било које доба дана, мада је већ свим становницима јасно да су они

у вези. Многи то осуђују. Лере је уцењује и она је принуђена да му даје новац да је не би

разоткрио код мужа. Да би остварила своја маштања она позамљује новац, задужују се и

све више закопава своју могућу срећу. Када увиди да је потпуно финансијски пропала, да

је задужила и кућу и намештај, схвата да јој нико неће помоћи. Леон се показао

недорастао новој ситуацији, а ни Родолф не намерава да јој позајмљује новац и да је на

неки начин спасе од срамоте. Она се потпуно губи и слама, изгубила је вољу за животом,

отрује се, али и даље верујући и идеалну љубав и узбудљив раскошан живот.

Ема Бовари је жртва сопствене личности, сама је себи највећи непријатељ. Као

многи књижевни ликови она не прихвата стварност и ситуације укојима се налази. Жели

много више од онога што јој се у животу нуди. Нема никаве предиспозиције за неки

''посебан'' живот – нити је превише образована, ни паметна, ни лепа, ни по чему се не

издваја од ''обичног света''. Међутим, опијена безвредним романима које је читала,

верујући у сјај и раскош у узбуђење и недозвољене љубавне везе, она жели да се остваре

њена маштања и мисли да јој припада много више од онога што јој живот нуди. Не успева

да се прилагоди ни да осмисли живот жене, домаћице и мајке. Заправо она не уме да воли,

посебно оне који њу воле и који покушавају да је на све начине усреће као што покушава

њен муж. Не обраћа много пажњу ни на кћерку, али је воли.

17 Роман, 123. стр.

8

Она је жељна интриге и узбуђења, а не уме да цени праве вредности. Живи у свету

снова и маште далеко од стварности, далеко од мужа и породице. А муж је безгранично

воли, што видимо на крају романа. Он не може да поднесе истину о својој жени – не може

да верује шта је она урадила, као ни да га она заправо није волела и да га је преварила, а

још више му је неподношљива мисао да није умео да је учини срећном и да је она умрла

несрећна. На крају романа и он умире, јер не може да поднесе живот без ње.

... а Шарл се гушио као какв младић под нејасним љубавничким изливима од којих се

надимало његово ојађено срце.18

Ема је као књижевни лик грађена као неуравнотежена личност која живи у

нескладу између снова и стварности. Потпуно је опијена својим светом маште који је сама

изградила, по томе много подсећа на Дон Кихота. Слично њему и она је потпуно издвојена

од реалности, само на тренутке покушава да се прилагоди стварности. Као што Дон Кихот

замишља да је витез и пролази кроз многе авантуре, борећи се и са ветрењачама за које

мисли да су дивови, тако и Ема замишља и машта да живи у раскоши, отменим животом

који је пун узбуђења, љубави и интрига. Суочена са стварношћу бива веома несрећна:

Уосталом, каква јој то занесеност тако упропастити свој живот непрекидним

жртвама. Она се сети свих савојих унутрашњих тежњи ка раскоши, свих лишавања у

свјој души, свег ништавила у браку, у кући, својих снова који падају у блато као рањене

ласте.19

Слично књижевним ликовима који су доживели неправду као што су Хамлет или

Фауст, ни она не прихвата стварност ни ситуације у којима се нашла, не успева да нађе

излаз и зато мора да страда. Подсећа и на женске ликове Вирџиније Вулф, на жене које

осећају да се љубав у браку гаси и које не могу да поднесу једноличност и испразност

брачног живота. Не могавши да поднесе стварност да је потпуно финансијски пропала, а

да јој њени љубавници неће помоћи, Ема одузима себи живот, остављајући мужа да пати и

ускративши нормалан живот својој кћери.

Многи критичари у лику Еме Бовари не виде несрећну жену, већ обичну

малограђанку ниског морала. По овоме је критичари и читаоци виде слично као Ану

Карењину. Осуђују је што је запоставила породицу, а окренула се блуду и неморалу

ванбрачне везе. Међутим, она је само желела нешто више од обичног живота. Тако су и

критичари Флоберовог времена осуђивали писца и овај роман да се подстиче неморал и

приказује искривљену слика ставарности и неморалну слика друштва. Међутим, писац је

желео да покаже лоше стране романтичарске занесености и људе који су жртва сопствене

18 Роман, 361. стр.19 Роман, 191. стр.

9

душе. Као што у песми ''За несхваћене'' Десанка Максимовић тражи помиловање, тј.

разумевање:

За сопствене душе тамничаре,

За радости својих троваче,

За оне који вичу кад има се плаче (Д. Максимовић)

тако и ми можемо да нађемо разумевања за лик Еме Бовари која је сама страдала због

својих снова, маштања и погрешних идеала. Пошла је погрешним путем греха, не

осврћући се на свакодневни живот, на породицу, нити на породични мир. Желела је да

доживи интензитет раскошног отменог живота, не знајући да је тај сјај којим одише

високо друштво у романима које је читала, заправо лажни сјај, а да су праве вредоности,

испуњење живота и срећа били око ње на дохват руке.

10

4. ЛИТЕРАТУРА

1. Флобер, Гистав, Госпођа Бовари, Просвета, Београд, 1994. година

2. Витошевић, Драгиша: Смисао сличности у књижевности, Студентски издавачки

центар, Београд, 1995. година

3. Деретић, Јован: Историја књижевности за други разред средње школе, ЗУНС,

Београд, 1995. година

4. Пуле, Жорже: Метаморфозе круга, Издавачка књижарница Зорана Стојановића,

Сремски Карловци, Нови Сад, 1993. година

Линкови:

http://sh.wikipedia.org/wiki/Gustave_Flaubert, посећено: 12. 12. 2011. године

11

САДРЖАЈ

1. УВОД 2. стр.

2. ГОСПОЂА БОВАРИ ГИСТАВА ФЛОБЕРА 3. стр.

3. ФАНТАЗМАГОРИЧНА СТВАРНОСТ ЕМЕ БОВАРИ 5. стр.

4. ЛИТЕРАТУРА 11. стр.

12