1

Славољуб МаржикКАРАНОВАЦ – КРАЉЕВО У СРПСКОЈ ШТАМПИ

1868 –1903

Краљево, 2014.

2

3

КРАЉЕВУи породицама вароши краљевске

4

5

ПРОЛОГ

Тридесетпетогодишњи период владавине два последња Обреновића, омеђен убиствима два владара, обележен економским развојем и почецима индустријали-зације, друштвеним променама и политичким борбама у Србији, тражењем правог пута ка националном ослобођењу и уједињењу и, истовремено, заштитника међу великим силама који би обезбедио постепени развој и територијално ширење, ос-тавио је трагове не само у политичком и друштвеном животу државе и престонице већ и у животу мањих вароши у унутрашњости. Политичке промене и државни и економски потреси преливали су се из престонице не само ка већим урбаним сре-динама којих иначе није било много, већ и према мањим варошима и насељима. Економски развој и друштвени напредак су, споро али неумитно, остављали свој печат на сваку средину и улазили у сваки дом.

Убиство кнеза Михаила Обреновића маја 1868. године у Топчидеру и његов одлазак са политичке сцене означили су велике промене у Србији. Уместо мало-летног кнеза Милана Обреновића власт је вршило Намесништво, које је предводиo искусни државник, политичар и вођа српских либерала Јован Ристић. Србија је, уз велике тешкоће, покушавала да се што брже ослободи заосталости стварајући ус-лове за развој капиталистичког друштва. Иако конзервативан, Устав из 1869. био је напредан јер је дефинисао Србију као наследну уставну кнежевину са Народном скупштином.

После стицања независности, у земљи је настао период који је карактерисала турбулентна политичка сцена потресена честим несагласјима државника, полити-чара и кнеза Милана Обреновића. Одлукама Берлинског конгреса Србија је добила независност и територијално проширење али се сагласила са правом Аустроугарс-ке на Босну и Херцеговину и Новопазарски санџак. Потписивање Тајне конвенције са Аустроугарском 1881. године довело је Србију у потпуну зависност од северног суседа. Проглашавање Краљевине и кнеза Милана Обреновића за краља следеће, 1882. године, била је мала награда за то.

Посебно тешко време настало је у Србији када је, 1889. године, краљ Милан абдицирао у корист малолетног сина Александра, у име кога је, опет, власт у Ср-бији вршило Намесништво (Јован Ристић, генерал Коста Протић и генерал Јован Белимарковић). Међутим, краљ Александар се прогласио пунолетним 1893. годи-

6

не, увео ауторитарну владавину мењајући владе и законе, често се сукобљавајући са политичким неистомишљеницима и партијама које су тражиле више грађанских слобода и права. Знатно незадовољство у јавности Србије изазвала је његова одлу-ка да се, 1900. године, ожени са дворском дамом Драгом Машин.

Овако заоштрене противуречности, довеле су до политичких обрачуна међу партијама у Србији. Радикална странка је заступала ситне произвођаче у вароши-ма и селима а у спољној политици везивала државне интересе за политику Русије. Напредна странка се ослањала на велепоседнике и династију а државну полити-ку, као и династија, посебно после потписивања Тајне конвенције, везивала за Беч. Либерална странка је водила политику богатих друштвених слојева, која је била усаглашена са државним интересима.

Незадовољство народа и демонстрације су, почетком 1903. године, прерасле у отворен сукоб са полицијом. Незадовољство официра и политичара политиком и понашањем краља Александра и његова аутократска и превртљива политика дове-ли су до завере и убиства и краља Александра и краљице Драге. После краљеубист-ва и преврата, маја 1903. године, на чело Србије дошла је династија Карађорђе-вића. Овај догађај је, још више од оног 1868. године, представљао прекретницу у друштвеном животу Србије.

*Судбина државе и народа у њој огледала се у свакој вароши, у сваком селу. На-

писане су многе странице о историју Србије и српског народа од 1868. до 1903. године. Истраживана је историја и писано је и о Краљеву тога периода. Ипак, ос-тало је још много детаља, много непознаница које заслужују труд истраживача. Један од могућих праваца истраживања, у тражењу путева кроз мозаик прошло-сти Краљева јесте и прикупљање и презентовање новинских вести. Пажљивим праћењем у новинама забележених догађаја може се са доста сигурности пратити живот у Карановцу/Краљеву последњих тридесет пет година деветнаестог века и на самом почетку двадесетог столећа. Тако прикупљени фрагменти „новинске” ис-торије вароши осликавају пут мале, турске касабе, организоване на оријенталним вредностима и схавтањима живота, ка насељу са сасвим другачијим економским и урбаним принципима, са растућим западноевропским утицајем.

Простор на коме се обнављао Карановац после две паљевине током Првог срп-ског устанка и на коме се развијао од ослобођења од Турака је на левој обали реке Ибар, на високој речној тераси, на којој и данас лежи старо градско језгро. То је простор на коме су изграђени Црква Свете Тројице, Господар–Васин конак, згра-да Конзисторије и Суда. Са тог простора полазила су два главна путна правца: је-дан, долином Ибра – студенички пут и други који је водио према Чачку – чачански пут. Овај део Карановца био је Чаршијом повезан са тргом кружног облика који је формиран у раним годинама развоја варошице, 1832. године, а уз упорност увек присутне и агилне варошке власти. Из овог идеално решеног трга, полазила су под правим углом четири главна правца будућег развоја насеља. На том простору бујао

7

је варошки живот у бројним трговачким радњама, занатским радионицама и ма-лим ћепенцима, где су се продавали бакалска роба и пољопривредни производи.

Други правац ширења насеља водио је од трга према Ибру и на супротну страну према периферији, где ће се убрзо подићи топовске шупе и коњушнице артиље-ријског пука, који ће после ратова са Турском бити стациониран у Карановцу. Ода-тле је почињао најважнији путни правац који је водио преко Камиџорског моста према Крагујевцу.

У самој чаршији, као и у неколико већих варошких сокака, који у то време још нису били уређени и калдрмисани, најчешће без тротоара, налазиле су се и поро-дичне куће са великим двориштима пуним зеленила, воћака и цвећа, у којима су живели трговци и имућнији житељи. Ти главни варошки сокаци у почетку су носили називе: Први сокак (касније: Кнеза Лазара улица), Други сокак (Цара Душана ули-ца) итд. Њих су пресецали многобројни малски сокачићи са локалним називима, од којих су неки дуго били присутни у најужем варошком језгру.

У то време, према попису из 1866. године, Карановац је имао 1871 становника. Наредних тридесет пет година број житеља се увећавао, тако да је варош 1884. године имала 2692, 1895. године – 3493, док је 1900. године – тај број био нешто мањи – 3316 становника.

*Период од 1868. до 1903. године је у историји Карановца/Краљева испуњен

бројним догађајима о којима су остале стотине написа на страницама многих но-вина. По разноликости тема и обиљу информација објављених у њима, ти чланци и вести сведоче о временима кроз која је ова варош пролазила на прагу двадесeтог века. Ослоњен на вести о великом броју догађаја и многих људских судбина збир поменутих чланака осликава, иако понекад само фрагметарно, живот ове вароши и њених житеља.

Разноликост садржаја појединих новинских прилога чини право богатство али, истовремено, знатно отежава њихово груписање у оквире и закључке који би увек били логични. Тај неухватљиви и чудесни животни мозаик оставља сваком читао-цу не само могућност за сопствено тумачење и разумевање већ и допуњавање у извесном малом али важном сегменту породичних историја. То би, можда, могло помоћи изналажење одговора на питања која постављају недостаци у мозаичком склапању историје ове вароши. Потомци некадашњих Краљевчана, посебно ви-шегенерацијских староседелаца, могу, у овом сусрету са прошлошћу, препознати приче својих предака, многа презимена и фамилије, потражити своје корене и до-пуну својих сећања.

*Највећи број дневних листова из периода од 1868. до 1903. трудио се да обја-

вљени чланци имају извесну критичку ноту у односу на дешавања у Србији. При томе, нису занемаривани ни прилози из привредне, просветне или књижевне сва-

8

кодневице. Ово се, пре свега, односи на десетак најзначајнијих листова који су из-лазили свакодневно, три пута недељно или ређе, зависно од материјалне или поли-тичке снаге издавача и режимске цензуре.

Најзначајније место у српском новинарству тог времена припада Српским но-винама, званичном органу Владе Србије, листу са најдужом политичком и друштве-ном традицијом у земљи. Замишљене, пре свега, као гласило које доноси службене одлуке, саопштења и указе, Српске новине су, такође, извештавале о догађајима у земљи и свету, доносиле важне информације из привреде, просвете, културе, па и свакодневног живота грађана.

Насупрот Српским новинама већи број других листова који су објављивани у Србији имао је наглашену страначку припадност, било да се радило о органу од-ређене странке или листу који своју политичку наклоност није крио. То се пре све-га односило на антирежимска гласила, као што су били Одјек, (често забрањиван мењао је име у Други, Трећи, Народни одјек), Мали журнал, Дневни лист, који је, као и Самоуправа, био носилац званичне политике Радикалне странке. Овој групи при-пада и први социјалистички лист Радник (Раденик).

Новине које нису биле критички оријентисане према режиму и политици Об-реновића, припадале су, по политичким уверењима која су заступале, конзерва-тивном делу српског друштва. Међу њима најпознатије су биле Вечерње новости, дневни лист са уређивачком политиком блиском погледима Либералне странке, затим Видело, као званични орган Напредне странке и Мале Новине, као дневни лист који је због свог политичког става имао наклоност државне политике. Ту спада и лист Српска застава, орган Либералне странке.

Поред ових дневних листова из којих је прикупљен највећи део материјала (чланака, обавештења, огласа), требало би поменути и два часописа: Домаћица и, посебно, лист за трговину, радиност и саобраћај Трговински Гласник, који је доносио пуно информација из краљевачке вароши и околине.

*За боље разумевање утицаја који је штампа имала на становништво значајни су

подаци о читаности и интересовању за штампу у варошкој средини каква је била карановачка/краљевачка. Самоуправа је, 1881. године, објавила да је Карановац на 100 душа имао 30 писмених. Истовремено, Београд је на 100 душа имао 79 писмених, Горњи Милановац – 44, Крагујевац и Велико Градиште по 40 писмених житеља. По варошима и варошицама у Србији било је, у просеку, 28 писмених на 100 становника. Када се у ову статистику укључи и сеоско становништво, онда је међу стотину душа било само 6 писмених. Требало би, свакако, имати у виду да су места у Србији слична Карановцу насељавана, углавном, унутрашњим миграцијама из руралних подручја. Осетнија насељавања била су везана за досељавања избе-глица са Косова и Метохије и из Старе Србије, Црне Горе и других крајева где је живео српски живаљ. Та досељавања су интензивирана сваки пут када је било рат-них дејстава било у време српско-турских ратова било у време критске кризе. Увек

9

ровито стање у Турској омогућавало је турским властима и, још више, Арбанасима у овим крајевима да појачавају притисак на српско становништво. Територијално проширење Србије 1878. је, разумљиво, донело увећавање броја становника Ср-бије. Готово по правилу, ти нови житељи Србије су били неписмени. Ови подаци су, свакако, одраз неразвијеног образовног школског система и показатељ малих могућности коришћења новинских информација међу становништвом.

Крајем 19. века (1895) у Вечерњим новостима објављен је преглед листова који су излазили у Београду са бројем претплатника у свим поштама у Србији. Овај пре-глед даје нешто бољу слику читаности новина.

*Будући да је Карановац средином 19. века био један од неколико најзначајнијих

трговачких центара у Србији, то су, поред пољопривреде, трговина и занатство у њему биле основне привредне активности. Надалеко је био познат карановачки панађур – догађај од прворазредног значаја – који је привлачио бројне продавце и купце из Србије и ван ње. Августа 1868. године Српске новине су објавиле списак дародаваца приликом једне хуманитарне акције. Мада, свакако, нису учествова-ли сви привредно активни житељи вароши, из списка који садржи имена дарода-ваца, њихово занимање и даривани износ може се, донекле, утврдити привредна структура Карановца. Поред представника власти и званичника (срески начелник, кметови, писари, практиканти, полицајци, поштар и други) остала занимања (ако је било више од три делатника, број је дат у заградама) могу се поделити у две велике групе, које показују о каквој се привредној активности радило.

У прву групу спадају: трговци (46), бакали (23), шпекуланти (8)… У другој је било 36 врста занатлија. Најбројнији су: пекари (16), абаџије (15), меанџије (13), тер-зије (8), дунђери (8), чаругџије (7), касапи (7), сарачи (5), папуџије (4), келнери (4)… Поред ових остало је још преко двадесет других занатских делатности на услузи мештанима Карановца.

У циљу што боље информисаности читалаца, такав трговачко-занатски при-вредни миље био је предмет свакодневног интересовања штампе која је на својим

10

странама а посебно у рубрици „Огласи” обавештавала безмало о свим привредним активностима. Вести о отварању, финансирању и затварању трговачких и занатских радњи, делатностима и међусобним обавезама и партнерствима налазиле су места у новинама. Нису заостајале ни информације о отварању, изнајмљивању и раду механа, гостионица, кафана и хотела.

Оваква привредна активност са првим појавама индустријске производње за-хтевала је одређену законску регулативу. Непоштовање закона је повлачило од-ређене последице, што је, опет, налазило места на новинским страницама. Вести овакве садржине најчешће су се појављивале у Српским новинама, где су, по служ-беној дужности, објављиване судске одлуке и извршења о наплати дугова, огласи о продаји покретне и непокретне имовине путем стечаја, оглашаване лицитације и сл. Чак и за неплаћени порез за три месеца вредан тек неколико динара судови су тражили помоћ полиције. Међутим, нису оглашавани само дугови „малих дужника”, већ се продавала и имовина богатих житеља вароши који нису били у стању да плате своје приспеле обавезе: Јован Сарић, браћа Црвчанин, Мијаило Чебинац и други.

*Најчешћа, ако не и једина, места окупљања житеља сваке вароши и њихових

гостију биле су механе и кафане. То су била места где је пулсирао локални живот кроз традиционална састајања трговаца и занатлија који су, уз јело и пиће, препри-чавање варошких догађаја и вођење варошке политике, склапали послове. Кроз места окупљања, категорије гостију и квалитет услуга осликавале су се често стале-шка па, понекад, и политичка припадност.

Ове објекте различите по величини, врсти и квалитету услуга подизали су имућ-ни трговци и, ређе, занатлије да би их, често, давали под закуп. Прву, спратну зграду која је прављена за велику гостионицу са собама за преноћиште, саградио је, 1872. године, на карановачком тргу, трговац Јован Павловић Сарајчевић. Ова гостиони-ца променила је многе закупце и имена: од гостионице „Код Крсмана” до хотела „Београд”.

Зграду хотела, са унапред дефинисаним садржајима у пројектима за такав ниво, који је добио име „Париз”, почели су да граде, такође на варошком тргу, карановач-ки трговци браћа Никола и Божидар Кнежевић, којима се убрзо као ортак придру-жио трговац Мијат Радовановић. Непосредно по завршетку градње хотела (1881), власници су га заложили као свој оснивачки капитал у „Првој краљевској акцио-нарској штедионици”, која је од тада управљала хотелом.

Октобра 1887. године, гостионичар из Ушћа Лазар Прокић је објавио у Одје-ку да издаје под закуп своју новоозидану гостионицу прве класе „Код Студенице”. Ова спратна зграда била је у главној улици, такозваној Чаршији, на средокраћи идући од Ратарске школе према варошком тргу. Објекат је био хотелског типа са више соба на спрату и великим рестораном у приземљу.

Трећи објекат те врсте, опет на варошком тргу, саграђен је 1890. као велика гостионица под именом „Европа”, а власници су били браћа Сретен и Јован Црв-

11

чанин. Било је то место окупљања углавном малих занатлија и трговаца, као и оних који су у варош долазили послом, обично када је био пазарни дан.

Без обзира на то што се тих година у овим објектима одвијао читав варошки друштвени живот, почев од многих забава, дочека нових година, еснафских и по-литичких састанака и зборова, разних скупштина и годишњих прослава, до огла-шавања лицитација, стечаја и распродаје свега и свачега, укључујући и ислужене војне коње зване Јуца и Мерима, мора се истаћи посебност хотела „Париз”. Било је то високо рангирано место за окупљање имућнијих житеља, али и других угледних гостију. У њему су угошћени и српски краљеви Обреновићи: Милан (1882) и Алек-сандар (1889) и, поново, краљ Александар и краљица Драга (1901).

Први, кратак боравак у Карановцу кнеза Милана Обреновића, 2. јуна 1869. го-дине, забележила је српска штампа. Његов следећи долазак али са титулом краља био је 1882. године и имао је посебан, историјски значај за Карановац јер је том приликом варош добила ново име – Краљево. Карановачка општина је тада поста-ла Краљевска општина, а варош краљевска варош. Намера је била да се тим чином успостави историјска веза са временом током кога су се у оближњем Манастиру Жичи крунисали владари из династије Немањића.

Миропомазање младог краља Александра Обреновића, који је, 1889. године, после абдикације свога оца дошао на престо Краљевине Србије обављено је у оквиру велике прославе петстогодишњице Косовске битке. Тај свечани чин у по-луразрушеној Жичи, уз дефиле свих родова тадашње војске и присуство великог броја званичника, био је догађај који је заузео доста простора у новинама. Једини дипломатски представник на прослави био је руски посланик Персијани као лични изасланик руског цара Александра III. О овом догађају говорило се и на свим ев-ропским дворовима и метрополама одакле су стизали телеграми честитања.

Следећи долазак (1901) ожењеног краља Александра и његове супруге Драге у Краљево је, могао, поред државничких, имати и неке друге разлоге. Новинари су, 1901. године, известили да је за краљевски пар, њихове пратиоце и углед-не Краљевчане у хотелу „Париз” приређен банкет који је организовала Општина краљевска. Било је присутно 140 званица а, после вечере, краљ и краљица су одр-жали серкл – разговор са присутним грађанима Краљева. Овај град је, код краљице Драге, свакако, будио успомене те се, том приликом у хотелу „Париз”, сусрела са многим старим знанцима из времена претходног боравка у Краљеву.

Карановац, касније Краљево је чинило све да својим владарима буде добар до-маћин, да својим гостима укаже дужну пажњу и почасти које су им припадале. Све то је било пропраћено радошћу и весељем и атмосфером која је оваквим прили-кама била примерена. Све поменуте посете српска штампа је детаљно описала у бројним написима на одговарајућем месту и уз коментаре који су величали влада-ре и њихову улогу у српском народу.

Доласци познатих гостију у вароши су били догађај који су житељи са пажњом и поштовањем пратили. Међу познатим гостима у карановачкој гостионици „Код Крсмана” био је и знаменити војвода Пеко Павловић, један од вођа босанско-хер-

12

цеговачког устанка. Интересантни су чланци енглеског новинара Адолфа Смита, који је, у неколико наставака писао о Краљеву, Жичи, долини Ибра, људима које је срео и обичајима којима је присуствовао. О хотелу „Париз” је забележио: „При повратку нашем у Краљево, после авантуре у Студеници, ми добисмо пре свега, до-бар одмор у угодним и чистим постељама дотичног хотела. Ја се истини одужујем кад сведочим: да, мада сам у Србији одседао по најскромнијим гостионицама, сву-да сам наилазио на чисте постеље – док су ме у Француској, па и мојој Енглеској, по оваквим паланкама инсекти јели.”

Истовремено, у свакодневици краљевачке вароши било је много више догађаја који су били одраз судбине и живота „обичног човека”. Дописници појединих ли-стова су се трудили да читаоце известе и о локалним догодовштинама и, понекад, да забаве читаоца. Било је много и личних трагедија. Свакако је мноштво разних прича и догодовштина остало незабележено. Несрећна љубав младог трговца и лепе жене кафеџије Јоксима Ердоглије, крмача која је опрасила прасе са шест ногу, позив пензионерима да се настане у вароши краљевској због повољних услова за живот, велике поплаве Ибра и Мораве и прекид саобраћаја, старатељство над обо-лелим апотекаром Тодоровићем, бекство од куће сина познатог свештеника Сава-тија Божића, разне оптужбе међу појединим трговцима због неизмирених међу-собних обавеза, очеви који су се одрицали непослушних синова, напад разбојника у механи Јевђе Корићанца и његово убиство, крађа оружја и новца у војном гар-низону, убиство због 5 пара дуга за превоз скелом, отсецање репова коњима и још много „ситних” догађаја из Карановца/Краљева забележено је у новинама. То је слика вароши на Ибру али и онога што су новинари и редакције сматрали да би читаоцу могло бити интересантно.

*Крајем шездесетих година 19. века у листу Србија појавило се неколико чла-

нака из пера официра српске војске, потоњег генерала, војног министра и пред-седника Српске краљевске академије, Јована Мишковића. Под насловом „Значај Чачка, Горњег Милановца и Карановца” објављена је Мишковићева, веома доку-ментована и занимљива студија у којој је са географских, климатских, трговач-ких, војно-стратешких, саобраћајних и других аспеката сагледао ова три места и закључио „да највећу вредност од свију има и имаће Карановац”. Са мање аргу-мената и много више пристрасности реаговао је извесни Кољевић из Чачка, који је напао Мишковића за погрешне закључке. Почетком 1870. године, Мишковић је у чланцима под насловом „Истину на видело” побио све тврдње свога крити-чара, потврдио значај и предности Карановца и посумњао да је Кољевић имао и неке друге, осим научних разлога. Ово је била најзначајнија и најдокументованија полемика којом је изнето читаво богатство података o поменута три места. Ова полемика је могла имати своје корене у вишегодишњим суревњивостима које су тињале међу овим варошима.

13

*Догађај везан за име Мијаила Чебинца, једног од највиђенијих житеља краље-

вачке вароши на прелому векова, оставио је дубок траг, не само у Краљеву, већ и целој Србији. Приче о овом индустријалцу, председнику Општине краљевске, познатом радикалском прваку и успешном пословном човеку са нескривеним слабостима према лепшем полу и кафанама, у једном тренутку су добиле нову, сасвим неочекивану политичку димензију и посебан публицитет у српској штам-пи. Све док је трајала „Чебинчева афера” и Краљево је било у жижи интересовања јавности Краљевине.

Тешка оптужба за велеиздају била је права политичко-судска бомба. Са про-вереним и непровереним тврдњама и сумњама о вези између Чебинца и Петра Карађорђевића, који су, наводно, имали намеру да државним ударом оборе с престола династију Обреновића, ова афера је добила и међународну, дипломатску тежину. Помињало се и име руског посланика у Београду Персијанија, које је, на-водно, пронађено у Чебинчевој бележници приликом хапшења. На списку сумњи-вих нашло се и име Чебинчевог пријатеља, Радомира Путника али се испоставило да су „шифровани” бројеви, у ствари, димензије споменика које је Чебинчева ка-менорезачка радња требало да направи Путниковим родитељима. Државни тужи-лац је тражио за Чебинца смртну казну али под различитим притисцима објављено је помиловање „завереника” од стране краља Александра Обреновића. Управо ово помиловање је изазвало сумње да је група оптужених политичара уопште сносила неку кривицу те да је, у ствари, узрок покретања процеса била вероватно некада-шња емотивна веза младог и богатог краљевачког индустријалца Мијаила Чебинца са Драгом, лепом супругом инжењера Светозара Машина, који је, својевремено, службовао у Карановцу. Приликом боравка у Карановцу 1882. године, краљ Милан је упознао супругу инжењера Машина коју је, после његове смрти, узео за дворску даму своје супруге, краљице Наталије. Млада, лепа и образована Драга Машин, из познате породице Луњевица, заслуживала је ову краљевску пажњу али није било искључено да је заљубљени Чебинац њен одлазак доживео као лични пораз.

Основе за различите сумње оставио је и чланак „Чебинац лумпује” објављен у листу Одбрана из 1895. године. Тврдње да је Чебинац, током издржавања симбо-личне казне, имао привилегован статус у заводу „Забела” и у погледу смештаја и у погледу хране, те да је ноћи проводио у лумперајкама по кафанама и, чак, јавним кућама, давале су основа сваковрсним претпоставкама. Чак и оним да је ова афера могла бити један од разлога због којих Краљево није било „на срцу Обреновићима”.

*Однос који је постојао на релацији војска–народ увек је представљао вредност

која се обострано ценила и поштовала. Премештај гарнизона у Карановац значио је квалитет у животу и развоју грађанског друштва. Образован официрски кадар, примеран у понашању и поштовању средине у којој се налазио, својим присуством је представљао незаобилазног партнера у економском, културном и сваковрсном

14

животу вароши. Набавка намирница за исхрану војске, куповина сточне хране, по-правка и изградња гарнизонских објеката и многи други послови за војне потребе, оживљавали су привреду града. То је била велика шанса за развој трговине и заната и прилика за већи промет и продају пољопривредних производа.

Спремност представника војске, посебно војника понтоњерског одељења да пруже помоћ народу и појединцима у тешким ситуацијама пропраћена је и у но-винама. Вести о војницима који спасавају понтонски мост на Ибру, породицу ме-ханџије Владимира Буњака из Рибнице од набујалог Ибра или децу са поплављене аде на Западној Морави обилазиле су Србију. Војничка несебичност, храброст и пожртвовање били су награђени захвалношћу и даровима варошана приликом празника или војничких прослава.

Официри карановачког гарнизона су били међу првима када се прикупљала помоћ за пострадале, на забавама и на свечаностима када се славило и веселило, али и у трагичним тренуцима. Прави бисер новинарског посла био је извештај о опклади коју је од неколицине Краљевчана добио капетан Ђоша Воиновић који је, на коњу, за шест сати стигао од Краљева до Рашке, тј. два сата пре него што је то предвиђала опклада.

Житељи вароши су узвраћали својом пажњом онда када је гарнизон западао у невоље. Пред нову годину приредили су забаву и прикупили прилоге за покривање штете коју је претрпео санитет гарнизона приликом пожара.

*Међустраначки сукоби и спорења оних који су били на власти са онима који

су били у опозицији око (не)поштовања закона, разне сплетке и сваковрсне ин-триге обележили су читав овај период. Много таквих „објективности” нашло се у новинама у којима су описивани и тумачени поступци појединаца који су били на власти или уз њу и, још више, ако су били против ње. У томе су се истицали листови који су заступали радикалске погледе. Дописи из унутрашњости су, најчешће, били упућени јавности Србије али, неретко, и појединим министрима директно. Један од оних који је „често био у новинама” је и народни посланик из Краљева, стари члан Радикалне странке, кафеџија Милентије Божовић.

Разне злоупотребе и „увек присутна политичка етика”, зависно од проблема, али и од листа у којем су ти чланци излазили, није увек служила само за чаршијске сплетке, приче или оговарања оних који су то чинили. Био је то, понекад, нажалост, и разлог за криминалне обрачуне.

Страначка нетрпељивост и мржња међу политичким противницима нису биле ретка појава у овим годинама, што се, понекад, завршавало бруталним убиством попут оног члана Напредне странке Арсенија Симовића 1892, које је извршио председник Општине сирчанске, члан Радикалне странке Милован Ђокић.

15

*Средином седамдесетих година деветнаестог века (1874) у карановачкој ва-

роши било је 2234 житеља, од којих 374 деце узраста од 6 до 12 година. Четво-рогодишња школа за мушку децу имала је 154 ученика док је школа за девојчице имала 44 ученице. Ове бројке показују приличну заинтересованост житеља вароши Карановац за образовање своје деце. У извештају објављеном у Српским новинама септембра 1874, а који су инспектори Ј. Пецић и М. Шапчанин поднели министру просвете, писало је да карановачка школа спада међу оне које „не ваљају и које у ин-тересу здравља дечијег и учитеља треба затворити (или што пре новим заменити)”.

Иако су варошани 1873. године, својим средствима, подигли зграду за гимна-зију – у то време највеће школско здање у Србији после Велике школе у Београ-ду – питање отварања гимназије у Карановцу/Краљеву било је нерешив проблем током целе друге половине 19. века. Одговори надлежних власти Карановчанима да су њихови захтеви били исхитрени или да нема довољно новца деловали су не-основано и чудно. На списку гимназија које су отворене законом из 1901. године није било Краљева. Такав однос власти према гимназијском образовању младих Карановчана/Краљевчана у сопственој вароши, као и оних који су основне школе завршавали у селима која су гравитирала ка вароши, онемогућио је приличан број ђака да се даље школује јер већина није имала средстава за похађање гимназије у другим местима.

После десетогодишњег чекања Карановчана1882. године у Карановцу је отво-рена Ратарска школа, која је добила посебно место у развоју вароши, али и велики значај за целу Србију. Шансу за школовање добили су они ђаци који, углавном, нису били варошка деца, те је њихово школовање било веома важно за развој средине из које су долазили. Захваљујући свом првом управнику др Ђорђу Радићу, човеку европског образовања и културе, школа је брзо стекла високи углед. Упркос на-стојањима представника неких партија у власти који су Радића слали у пензију чим би дошли на власт. То је приметио и сâм краљ Милан када му је предавао орден Св. Саве: „Ви г. Радићу имате много противника, али Ви продужите Ваш користан рад, и не осврћите се на њих, него имајте на уму ону изреку: да гори на бољега мрзи”.

За развој пољопривреде и унапређење села Ратарска школа је добијала при-знања и у иностранству. На светској изложби у Анверсу школа је добила једну злат-ну медаљу (за пшеницу) и три сребрне медаље (за вуну, пасуљ и кукуруз). Тада су награђени и Краљевчани: Љуба Новаковић за вино сребрном медаљом и Сретен Крсмановић за пшеницу. Значајна је била улога Ратарске школе у производњи и продаји семена повртарских култура, дувана и нових живинарских врста, као и у продаји меда и млечних производа (на гласу је био сир звани „Краљевац”). Због друштвеног значаја ове школе, Министарство народне привреде је донело решење да школа, о трошку државе, организује течајеве за учитеље из целе Србије.

16

*Од посебног значаја за новинске извештаче биле су вести које су се крајем де-

ветнаестог и почетком двадесетог века односиле на изградњу железничких пруга. За Краљево, то је значило изградњу пруге која би га повезала на истоку са Сталаћем, на западу са Ужицем и, још значајнија, била је железничка пруга која је требало да иде од Крагујевца до Краљева. Планирана је и пруга ка југу, долином Ибра. Неко-лико година то су биле само најаве и превасходно лепе жеље, да би напокон акција почела одлукама о почетку изградње, концесионим обавезама, избору партнера, економским критеријумима и свему ономе што је пратило овако озбиљне послове од пројектовања до изградње.

Тим важним питањима чији је значај превазилазио локалне оквире, највише се бавио лист Трговински Гласник, који је врло мериторно преносио многа важна стручна питања. У овом листу краљевачки трговци су, 1903. године, објавили одго-вор београдској Извозној банци на њен захтев да изнесу своје мишљење о томе да ли би било боље да пројектована железница буде узаног или нормалног колосека. Уз одговарајућу анализу, они су се заложили за пругу нормалног колосека јер су били уверени да она може остварити све оно што се очекивало од грађења желез-ничке пруге.

*Много догађаја је било у животу вароши краљевске који су оставили трага у

новинским чланцима током истраживаног периода. Поред оних приватних – по-родичних и комшијских – који нису били интересантни за ширу читалачку публику, било је и оних којима су обележавани датуми од општег друштвеног или државног значаја. Такве прославе обично су пратиле манифестације у којима су учествовали и представници власти и народ. То су били датуми државних празника, о којима се обавезно писало у новинама, што је било подржавано телеграмима и писмима пригодне садржине. Поред локалне власти, која је у таквим приликама потврђи-вала своју приврженост владарској кући, значајно учешће у обележавању ових прослава имала су и еснафска и друга удружења, војска али и угледни грађани који су били уз власт. Сви су они уз та уверавања спомињали и народ, иако није било много прилика за исказивање народне воље. Један од најзначајнијих датума је, сва-како, обележавање петстогодишњице Косовске битке и долазак краља Александра у Краљево. Такви свечарски тренуци који су обиловали званичним изјавама, гово-рима, писмима и телеграмима представника политичког, друштвеног и привредног живота били су предмет читавог низа написа у штампи.

*Одлука власти да, на захтев Чачана, седиште Епископије и Духовни суд пре-

мести у Чачак, могла је бити „надокнада” Чачку за премештање војног гарнизона у Карановац. На примљену вест да се седиште Жичке епархије премешта из Краље-ва у Чачак бурно је реаговала Радикална странка. Такво занемаривање црквене и

17

државне традиције указивало је на непромишљеност и немар власти јер се није водило рачуна ни о стању у коме се налазио Манастир Жича, све до обећања краља Александра Обреновића и захтева посланика из Краљева Јована Сарића Народној скупштини за поправку манастира.

*Ослобођење и стицање назависности омогућили су развој бројних друштве-

них активности у вароши. У карановачкој вароши су посебно биле активне чла-нице Женске подружине, која је основана 1878. године. Бројно ојачана и уз помоћ и подршку својих суграђана, а посебно свог великог добротвора Јована Сарића, ова подружина је постала део београдског „Женског друштва”. Краљево је постало једно од само неколико места у Србији у коме се одвијала организована активност овог друштва. Многобројни скупови које је организовала Женска подружина, ради прикупљања хуманитарне помоћи, били су увек добро посећени. Поред овако ор-ганизованих скупова, често су за такве активности коришћене забаве, прославе Нове године и других значајних датума на којима су чланице Краљевске женске под-ружине давале максималан допринос. Преко часописа Домаћица Управа Женског друштва у Београду је обавештена да ће, на јесен 1892. године, у Краљеву бити отворена Раденичка школа коју ће похађати женска деца углавном из сиромашних породица. Било је предвиђено да се девојчице у тој школи образују али и да уче многе послове који су били потребни у породици.

Потреба за образовањем и васпитањем женске деце и из добростојећих поро-дица била је несумњива. Као што је то био обичај у француским или немачким новинама, Трговачки гласник је, 1900. године, објавио оглас којим је тражена „у унутрашњости, у најлепшој вароши Краљеву васпитатељка за пет одраслих девој-чица” која је требало да живи са девојчицама у посебном стану. Поред српског, васпитачица је требало да зна немачки, да је вична кројењу и шивењу и да зна да свира клавир.

*У многим новинарским прилозима незаобилазно место заузимала је река Ибар

са својом дивљом и неукротивом ћуди и њена прелепа клисура са средњовековним градом Магличем. У репортажи о путовању краља Милана Обреновића у Студени-цу „кроз дивљи величанствени теснац”, надахнуто су пренети утисци свих оних који су са краљевом пратњом пролазили још незавршеним путем према Ушћу. Несва-кидашње импресије о Ибру изнео је у својој репортажи енглески новинар Адолф Смит, који је добар део свог путописа по Србији посветио Краљеву и Ибру и ње-говој клисури. Текстови који су објављивани у енглеским новинама пренети су и у Малом журналу и Вечерњим новостима.

Као што су се Карановчани увек сећали одбране и спасавања људи од набујалог и горопадног Ибра у време поплава, тако су, касније, Краљевчани указивали и на благодети и на опасности које је носио „њихов” Ибар. Све приче које су сачуване у

18

новинским написима а још више међу житељима вароши показују њихово пошто-вање према реци уз коју су живели.

*Здравље становника је, свакако, било тема свакодневног варошког живота и,

такође, новинских извештаја. Новине су посебну пажњу посветиле извештају др Мите Николића о јавном здрављу који је он поднео Скупштини. Из локалних но-вина Таково вест су преузеле Мале новине. Радило се о анализи заразе сифилисом, који је постао озбиљан друштвени проблем. Николићева анализа је показала да се у чачанској болници 1893. године лечио 591 сифилистични болесник, од чега је 201 био из Жичког среза. Амбулантно лечених пацијената било је готово три пута више. Уочивши кроз извештај др Николића проблем који је захтевао хитно решење, Скупштина је донела одлуку да у Краљеву, уз помоћ Округа, односно државе, буде формирана привремена болница само за болеснике оболеле од сифилиса. Болни-ца је требало да буде за Жички и Студенички срез и да има 25 до 30 кревета. Те-рет издржавања болнице падао је на Срез жички, тј. на Краљево. Међутим, држава није испуњавала своје обавезе па је болница у Чачку и даље примала оболеле, а Краљевчани су плаћали изнајмљену зграду за болницу која је била празна. Питање отварања болнице у Краљеву поново је покренуо радикалски посланик, кафеџија Милентије Божовић тражећи од Министарства унутрашњих дела да се изјасни да ли ће болница у Краљеву прорадити или ће Жички срез и даље плаћати празну зграду.

Читалац који се потписао као један пријатељ здравља покренуо је писмом пи-тање штетности љубљења које је било постало уобичајени манир у многим прили-кама: на славама, свадбама, сахранама и сличним скуповима. Јасно је да су Краљев-чани подржали лекарске савете о штетности оваквог обичаја, те је одржан збор на коме је донета одлука да се љубљење избаци из обичаја у поменутим приликама. Хвалећи ову акцију Краљевчана, писац чланка је желео да се на њих угледају и дру-ги градови у Србији. Та идеја је довела до оснивања „Друштва за чување народног здравља”, на чијем челу су били врло угледни житељи вароши.

*Изјаве захвалности, као израз поштовања за учињено добро, људску пажњу,

пожртвовање или саосећање у тешким тренуцима, појављивале су се веома чес-то на страницама дневних листова у Србији. Разлози ових изјава били су бројни и различити: због прилога прикупљених приликом организовања скупова чији је циљ био скупљање помоћи (сиромашним ђацима, за отварање читаонице, набавку школских учила и сл.), због даривања не баш богате Цркве и варошког гарнизона па до појединачних случајева који су често били драматични (здравствено стање, поплаве, пожари) са тешким последицама по погођене невољнике. Ма колико били штури, драгоцени су за друштвену историју и подаци из огласа и читуља којима су се чланови породица опраштали од својих чланова а суграђани изражавали сао-сећање са својим пријатељима и комшијама.

19

*Анализом чланака који су објављивани у новинама у Србији о Карановцу/

Краљеву могу се уочити основни правци развоја ове вароши. Како се није много разликовала од других вароши у држави, ипак се може стећи утисак да нису биле искоришћене многе предности које је ова варош имала.

*Међу интересантнијим чланцима је и онај који је, септембра 1871. године, обја-

вљен у неколико наставака у листу Раденик под насловом „Карановачке потребе”. Радило се о анализи услова за побољшање и економичнији развој привреде – по-себно пољопривреде – и то уз помоћ државе. На почетку су анализирани тренутно стање и потребе за савременијим и економичнијим начином обраде земље, посеб-но куповином и увођењем у обраду земље најсавременијих машина. Ова, сасвим нова развојна активност требало је да се одвија уз помоћ државних кредита, где би свој интерес нашла и Карановачка општина али и појединци. И овом приликом по-менуто је очекивање одговора на молбу Карановачке општине за отварање „зем-лоделске школе” будући да је Карановац, у то време, за разлику од других вароши које су имале гимназију, имао само основну школу.

Према овој анализи привреде у Карановцу, посебно место заузимали су трго-вина и занатство. Препоручивано је другачије организовање (трговачко-занатске задруге) које би се огледало у продаји робе произведене у Карановцу и његовој околини у другим крајевима Србије. Од посебног значаја је предлог да би требало користити речне токове Ибра, Западне Мораве и Велике Мораве. Посебно пра-вљеним сплавовима могле би се транспортовати разне врсте робе (свиње, кукуруз, кожа, вуна, лој…) дуж Поморавља све до Дунава.

*У време када је на челу Србије био кнез Александар Карађорђевић, унеколико

се променио положај Карановца. На његов предлог извршна власт је донела пре-поруке и одлуке о отварању и премештању неких државних и црквених институ-ција у Карановац.

Међутим, после повратка на власт у Србију кнеза Милоша Обреновића, који је говорио „да не воли никакве новотарије”, извршна власт је донела „нову” одлу-ку и све вратила у претходно стање. Оваквим, необичним потезом кнеза Милоша и политике Обреновића Карановчани никако нису могли бити задовољни. Неза-довољство Карановчана документовано је знатно касније. У скупштинском запи-снику објављеном у Српским новинама октобра 1871. године забележено је да је жена почившег председника суда у Шапцу молила да јој се исплаћује мужевљева пензија. Њему је, својевремено, судском пресудом, одузета пензија зато „што је писао једно писмо пок. кнезу Милошу од стране неких Карановчана, да ће се они сви потурчити ако се окружно надлежателство не поврати у Карановац”.

20

Обреновићевци, изгледа, нису имали поверења у Краљевчане. Јован Авакумо-вић је забележио у мемоарима да је, као управник Београда, по налогу кнеза Ми-лана Обреновића, проверавао податке о неком Вукашину Петровићу из Краљева, који је, наводно, дошао у Београд да убије кнеза Милана. Авакумовић је утврдио да се не ради ни о каквом убици, већ о неком безначајном човеку који је у Београду тражио посао. Када је известио кнеза да је сумња неоснована, задовољан кнез је рекао: „Најбоље би било да тај Вукашин што пре оде из Београда, јер Краљевчани, уопште нису поуздани за Обреновиће”.

Остало је забележено и то да су избори за посланике за „трогодишње периоде Скупштинске (1874, 1875. и 1876)” одржани у години „када су Карановчани при-премали атентат на књаза Милана”. Кандидат за посланика из Карановачког среза за ову скупштину није био нико од виђенијих људи из Карановца. Предложени кандидат за посланика Карановачког среза био је Урош Кнежевић, уредник лис-та Будућност из Београда. Овај познат и образован човек изабран за посланика, за једног од четири секретара, затим за члана Финансијског одбора и Одбора за адресе, убрзо бива оптужен да је напао кнеза Милана. После његовог говора о нацрту скупштинске адресе, који је изазвао велике полемике, а нарочито после констатације Милутина Гарашанина да „овај пројекат адресе, осим што је по свом саставу такав, да је опасан по наш уставни живот, дакле и по интересе земље”, Кнежевић бива оптужен да је критиковао кнеза Милана. То је био разлог што је удаљен из Скупштине на месец дана. Његово обраћање Скупштини поводом овог инцидента остало је записано, јануара 1875. године, и у новинама као пример неслагања са званичном државном политиком. Урош Кнежевић, како смо рекли је био уредник београдског листа Будућност, у коме су објављивани чланци о по-литици, народној привреди, просвети и праву. Ти чланци често нису били по вољи Влади, па је лист често забрањиван. Била је то и прилика да се изнесу одређене резерве према Карановцу. Само даља проучавања историје овога града могла би дати одговоре на сумње да карановачка/краљевачка варош није била у милости династије Обреновића.

*Разлози за упознавање прошлости Карановца, тј. Краљева током тридесетпето-

годишњег периода нису случајни, већ су проистекли из жеље аутора да сазна више о животу града у другој половини 19. и на почетку 20. века. Ова интересовања за историју града у коме сам рођен и трагање за појединостима приче о вароши краљевској, проистекла су из истраживања прошлости сопствене породице.

Наиме, после завршених српско-турских ратова (1876–1878), због којих је, као лекар, дошао из Прага у српски војни санитет и боравка у војној болници у Ле-сковцу, мој деда др Јосиф Маржик одлучио је да остане у Србији. Новим војним распоредом, 9. септембра 1881. године, долази на дужност управника привреме-не војне болнице у Карановцу. То је био судбоносни корак којим је, везујући се за карановачку средину, одредио животне путеве и судбину своју и својих потомака.

21

Проучавајући његов живот, тражио сам разлоге због којих се одлучио на овај корак, настојао сам да што више сазнам о времену и животу у тој новој средини за коју је везао своју судбину. Тражио сам разлоге одлуке коју је донео на себи зна-ним животним раскрсницама упркос неким неразумевањима и непријатностима које је доживео у новој домовини. Само неколико докумената расутих у архивима навело ме је на помисао да би се нешто више и поузданије могло наћи у оновреме-ним новинама. Очекивао сам да ће истраживање новинских вести из Карановца/Краљева можда помоћи да се бар делимично објасне дилеме које су настале после писања животописа Маржикових и нађу одговори зашто су се они у Краљеву рађа-ли, остајали и умирали.

Нажалост, прави одговор нисам нашао. Може се само веровати да је и др Јосиф Маржик био један од оних које су понеле идеје панславизма што су се расплам-сале у време када је Србија кренула у ослободилачке ратове. Међутим, једно је неспорно: Маржикови су, као и многи њихови суграђани, волели ову варош и људе са којима су делили радости и пријатељства и многе муке у ратовима и тешким временима.

*Ово је, истовремено, покушај да се Краљеву заувек сачува значење речи краљев-

ски, јер она није случајна, као ни то што је овај крај, који је природа раскошно обда-рила лепотом и богатством, изабран за краљевска и духовна полазишта у историји српског народа. После одлуке да Карановчанима одобри да промене име вароши и, у његову част, назову је Краљево, краљ Милан Обреновић је, 1882. године, ре-као: „Ваш Краљ, Ваш Кум, баш зато хоће да вас, прве и најближе седмовратој Жичи, поздрави данас именом које вам приличи, именом које вам одговара данашњим земаљским околностима, именом грађана Краљевског града: ’Краљево.’”

Тако је Карановац, „по милости Божјој и вољи Краља српског” а, пре свега, по жељи својих житеља, почео да живи под новим именом, поставши краљевска ва-рош. Временом заборављало се како је град добио име и оно је све више везивано за оближњи Манастир Жичу и легенду о седам краљева и вратима која су за њих отварана. Карановац, до 1882, и Краљево после те године јесте србијанска варош која је, као и цела Србија, мукотрпно исписивала сопствену историју. По ономе што се у њој и око ње збивало, по догађајима и причама, по снази којом се уздизала после сваке трагедије, заслуживала је, бар у срцима и сећањима оних који су расли заједно са њом, омаж и летопис вароши краљевске.

*Новински чланци у овој књизи прикупљени су током прегледања штампе која

је излазила у Србији између 1868. и 1903. године. Детаљно је прегледано све што се могло наћи у архивима и библиотекама: Народна библиотека Србије, Архив Србије, Архив Српске академије наука и уметности, Библиотека града Београда и Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”. Текстови су пренети онако како

22

су објављени у штампи, без икаквих интервенција у правописном или стилском смислу. То је учињено зато да би се очувала веродостојност докумената.

Пошто нису сачувани или нису били доступни сви бројеви или сва годишта поје-диних листова (прегледано је преко петнаест хиљада бројева), постоји могућност да су поједини чланци или огласи који су се тицали Краљева промакли. Међутим, мала је вероватноћа да је пропуштено било шта што би могло променити општу слику живота у Карановцу/Краљеву током периода који је истраживан.

У Краљеву, мр Славољуб Маржикјула 2014. године

23

„1274-1,3. Суд окр. чачанског обзнањује свима и свакоме кога се тиче, да је на основу §. 2. точке 3. стеч. поступка отворено стециште над целим покретним и не-покретним имањем пок. без наследника Ивана Милетића из Карановца, среза ка-рановачког и зато позива свакога, који би од истог покојника ма по ком праву што тражити имао, да се до дана 15. Марта 1868. године са својинм потраживањима и доказима суду овом пријави ако не жели искусити сљедства §. 54. стеч. поступка.

Свако који што тражити има треба да се код суда овога наде или сам, или пуно-моћника да пошље у 9 сати пре подне, горе реченог дана иначе ће суд и без њега са дошавшим поверитељима поступити према §§. 66 и 70 стецишног поступка.

№1.158. Од суда окруж. чачанског 23. Јануара 1868 год. у Чачку.”1

— • —

„2201-1,3. Како Даница жена Михајла Вуксановића из Карановца, а насљедни-ца масе умр. Ристе Димитријевића из иста места, није хтела да прими 21 гр. и 12 3/4 пар. пор. као суму која јој у име ове масе припада, тако се иста Даница на осно-ву уредбе од 6. Новембра 1847 год. №1743 (збор. IV стр. 143) и допуне ове од 28. Фебруара 1858 год. №155 (зб. XI. стр. 86) позива, да дође суду у року за годину и један дан, те ове па�