Estetika – II semestar AV Medija

1 Baumgartenovo utemeljenje estetike kao posebne filozofske discipline

Baumgarten je skovao reč estetika, i predstavio je kao novu filozofsku disciplinu. To je ustvari nauka o čulnom saznanju.

Estetika po njemu sadrži:1. Teoriju čulnosti2. Teoriju lepog3. Teoruju umetnosti

U početku Baumgarten pod estetikom podrazumeva teoriju čulnog saznanja koja obuhvata nauku i umetnost. Po njemu postoje čulna i intelektualna moć procenjivanja. Čulna moć procenjivanja prosuđuje oblast ukusa, a intelektualna oblast logičkog. Obe ove oblasti pripadaju teoriji saznanja i prva se naziva estetika a druga logika. Za Baumgartena estetika i logika su vodeće discipline teorijske i praktične filozofije. On smatra da estetski sud leži između čulnog i razumnog suda, te se stoga svako ocenjivanje koje se oslanja na čula uopšteno naziva ukusom. Baumgarten estetiku vidi kao učenje kako da se duh oplemeni pomoću lepog.

2 Estetika i logika – ekstenzivna i intenzivna jasnoća3 Kantov pojam suda ukusa

Pojam lepo zauzeće centralno mesto u Kantovoj estetici. On pojam lepo određuje u njegovoj kritici moći suđenja. Kant analizira pojam ukusa s obzirom na njegova četiri moguća svojstva:

1. Sud ukusa u pogledu njegovog kvaliteta – dali je nešto lepo ili nije povezujemo sa subjektovom uobraziljom i sa njegovim osećanjem zadovoljstva i nezadovoljstva.

2. Sud ukusa u pogledu njegovog kvantiteta3. Sud ukusa s obzirom – ima dve relacije. Relaciju koja može imati zadovoljstvo i

nezadovoljstvo.4. Sud ukusa prema modalitetu

Lepota se zamišlja kao da je u nužnoj vezi sa dopadanjem.

1. Ukus predstavlja moć prosuđivanja jednog predmeta pomoću dopadanja ili nedopadanja bez ikakvog interesa.

2. Lepo je ono što bez pojma izaziva opšte dopadanje3. Lepota je forma svrhovitosti jednog predmetaukoliko se ona na njemu opaža bez predstave o

njenoj svrsi.4. Lepo je ono što se bez pojma saznaje kao predmet nekog nužnog dopadanja.

Pod velikim uticajem Berka, nastaće Kantov rani spis – o lepom i uzvišenom – gde će istaći da uzvišeno uzbuđuje a lepo privlači. U svom spisu Kant određuje uzvišeno polazeći od senzualističkih i empirističkih principa. Dvadeset pet godina kasnije on će uzvišeno kao i uostalom lepo, razmatrati na osnovu apriornih principa uma unutar sistema filozofskih ali i estetičkih kategorija i nastojaće da

pokaže karakteristike uzvišenog na osnovu njegovog mesta u sistemu estetičkih kategorija. Proces po kantu ima dve faze:

1. Nemoć ljudske osećajnosti pred veličinom ili moći prirode – zvezde na nebu, oluja na moru, ... Snaga prirode deluje neizmerljivo u odnosu na najveću moguću snagu ljudskog tela.

2. Doživljaj uzvišenosti završava se osećanjem od utiska prirodne veličine ka moralnom dostojanstvu čoveka koje je veće od snage i broja u prirodi.

4 Estetika i moral – Kantov pojam uzvišenog (23.10.08)

Kantova estetika:Kod njega je najvažniji pojam kritike.Treba razlikovati kritiku od kritizerstva (crisis - sud). Kritika nije obavezno negativna.Kant kaže da je kritika prosuđivanje.Ništa samo po sebi nije značajno ako mu mi ne pridodamo značaj.

Kritika je jedan od prosvetiteljskih gestova.Proklamovao ju je još Dekart. („Moji me učitelji ničemu nisu naučili“)

Kantova III kritika: „Kritika moći suđenja“

Relevantno je: - razum (odnosi se na saznanje)- um (odnosi se na volju)- moć suđenja (odnosi se na zadovoljstvo/nezadovoljstvo)

Ovo su 3 fundamentalne moći čoveka.Treba razlikovati zadovoljstvo i prijatnost. Prijatnost je čulna draž, zadovoljstvo je dublje, ima veze sa našom duhovnošću.

Kant povezuje čulnost sa razumom i umom i to je naša moć kritike(?) čulnosti.

Baumgarten je pokušao umetnost da ustanovi služeći se racionalističkom teorijom. To je greška, Kant uvodi kriterijum zadovoljstva. Vezano je za interes.

Moć suđenja je vezana za ukus. Kant kaže: „O ukusima ne vredi raspravljati“.Ali vredi raspravljati o umetničkom delu. Kad god je prisutan interes nema mesta za estetsko suđenje. Ono postoji samo onda kada postoji neka vrsta ganutosti, odnosno kad osećamo neko čulno uživanje – prijatnost.

S druge strane, ono što nam pruža zadovoljstvo često nema estetsku vrednost...

Kant je odredio kriterijume za kič: da li je u pitanju zadovoljstvo ili prijatnost. Kada harmoniju doživljavamo u sebi a ne iz predmeta.

Kant donosi tezu o lepoti - LEPOTA: svrhovitost bez svrhe.Postoji veza u odnosu prema umetničkom delu, a to je neka svrhovitost – pobuđuje nas na razmišljanje (ne direktno), a prati ga osećaj.Dakle: PODSTICAJ + INDIVIDUALNI OSEĆAJ, ALI BEZ SVRHE.Kant je još govorio da je sud ukusa moć prosuđivanja lepog na osnovu zadovoljstva.

Sud ukusa = a priori (pre iskustva)John Locke – Tabula rasaLajbnic – Pre iskustva nema ništa sem razuma (samo apriorne forme)

Kant – sud ukusa je a priori, nešto što je opšte ljudsko. Kod svakog postoji potencija za razumevanje.

Sensus communis – common sense (opšte čulo)On je u vezi sa još jednim Kantovim pojmom – pojmom genija. Genije je jedna vrsta spoja prirode i slobode.Genije = prirodna dispozicija (ingenijum), kojom priroda daje pravila umetnosti.

Istinska umetnost:Umetnost postavlja nova pravila (to je prava umetnost) TVOREVINA GENIJA, postavlja nov način pristupa (koji je priznat od drugih).

Najbitnije kod Kanta:Kant je i danas savremen. Njegova tvrdnja je: da bi umetnost postojala uopšte nije potrebno da bude prikazan predmet (realni sadržaj). * I *Bitna je i ta razlika izeđu čulnog zadovoljstva i prijatnosti. * II *To su dve fundamentalne stvari.* III * stvar je Kantova tematizacija boja u slikarstvu.

5 Šilerova ideja estetskog vaspitanja

Šiler estetiku prenosi u političku sferu. On tvrdi da čovek tada oseća potrebu da ne bude podvrgnut povredama i nasilju.

Šilera zanima univerzalna istorija , istorija koja ima svoj tok koji se ponavlja. Šiler je postao estetičar posle francuske revolucije. Umetnost mu je postala jedna vrsta kompenzacije na polju političkog/ državnog života.

Kod Šilera imamo sa jedne strane čulnost a sa druge strane razum (kao i kod većine filozof). Čulnost se prepoznaje u nižim klasama (varvarstvo, ropstvo i tiranija čulnosti). Razum se prepoznaje u postanosti i učmalosti. Ove dve teze su Šileru predtavljale pokušaj da objasni propast francuske revolucije.

Šileru je bilo važno da raskinemo sa iluzijom da bilo elita ili seljaci mogu da doprinesu nekim promenama. Po njemu mora da dodje do estetskog iskustva tj. Da se čulnost približi razumu i obrnuto. On veruje da je estetsko vaspitanje važnije od političkog jer od njega nema ništa dokle god postoji varvarsko ustrojstvo države. Mišljenje i karakter se moraju oplemeniti.

Praktični primer Šilerove teorije : čovek mora da bude u kontaktu svakodnevno sa lepim prizorima da bi se oplemenio. Lepota kao sloboda u pojavi želi da se suprotstavi onom što je subjektivni karakter u Kantovoj teoriji. Šiler smatra da je lepo objektivno, a ne kao Kant, subjektivno.

Šiler promoviše nagon igre; to je ono što čoveka čini čovekom. Po njemu postoji neravnoteža u životu tj. Neslaganje prirodnog i kulturnog i nastoji to da prevaziđe „nagonom igre. On time pokušava da poveže racionalnost i čulnost – igra ima pravila ali kroz ta pravila su moguće mnogobrojne kombinacije; ako igra nije zabavna onda nije igra.

„Nagon igre“ posreduje između:

1. nagona forme ( kad pokušavamo nešto da uobličimo na osnovu neke ideje)

2. nagona materijala (kad čulnost pokušamo da podredimo umetničkom delu)

Ako ne dođe do preklapanja ova dva nagona onda ne može ni da dođe do stvaranja umetničkog dela!

Igra uspostavlja čoveka u celini jer ga svakodnevni život usredsređuje na pojedinačne stvari a igra ga čini kompletnim.

Za Šilera između prirode, kulture, stvarnosti i ideala ne može da postoji ravnoteža. On smatra da se ideal ne može dostići.

6 Odnos prirode i umetnosti kod Šelinga (07.11.2008)

- Bejbifejs filozofije [maj XVIII v.]- Odrastao sa Hegelom i Heldenom- Zalagao se za slobodu kritike

Ap-solvere: odvojiti od nečega. Apsolutno slobodni pojedinac podrazumeva slobodu nužnosti (odnosno, sloboda nezavista od nužnosti, obaveza...). Apsolut za Šelinga neobično važan.

Totalitet: celina, celovitost, jedinstvo. Svet kao totalitet: jedinstvo bivstvujućih.

- Hegel: „apsolutna sloboda je užas“- Sa 22 godine objavio „Svetska duša“ - apsolut

Šeling:- pomirenje prirode i duha- slobode i nežnosti- svesnog i nesvesnog

Ono što je prirodno je nužno i nesvesno, a duh je stvar slobode i svesnog. Mi moramo da smislimo zajednički osnov onog što je svet prirode i duhovni svet. Ukoliko priroda i duhovni svet imaju isti temelj onda nastaje „svestka duša“ – princip koji je na delu i u duhovnom i u prirodnom svetu.

„Najviši čin uma jeste estetski čin“„Moramo imati novu mitologiju“... „u službi ideje“

Spinoza je pravio razliku između::Natura naturans – priroda stvoriteljica [Bog ili priroda]Natura naturata – stvorena priroda [ovim se bave fizičari]Sa aspekta teorijskog mišljenja ne možemo dopreti do apsoluta (???) jedinstva (?)

Šeling je smatrao da se fizika mora promeniti jer nam daje veštačku prirodu.

Šeling govori o natura naturata dok su fizičari skoncentrisani na natura naturans. Izvorna moć prirode je beskonačna ali ona mora sebe ograničiti da bi došlo do produkta. Priroda je uvek dvostruka, priroda je beskonačna, a beskonačnost je ometa tj. Priroda samu sebe ometa. Za Šelinga je umetnost čulni prikaz apsoluta, tog natura naturata.

Šeling o umetnosti:

Momenat čiste produktivnosti nikad ne može biti dosegnut. Umetnost je ta koja daje njegov čulni prikaz. Umetnost je organon i dokument same filozofije. Umetnsot jeste jedna vrsta oruđa (organon) koji nam daje da posredstvom umetničke intuicije tj. Pruža nam sredstva da dospemo do onoga do čega mi želimo da dospemo (O.o). umetnost jeste dokument jer je cilj da dosegne to što je jedinstvo prirode i duha tj. slobode i nužnosti.

Umetnost se u svom smeru nastanka razlikuje od prirode. Priroda polazi od nesvesne produkcije i za svoj vrhunac i svoj najviši oblik ima svestan produkt. Tok umetnosti je obrnut, kreće se od svesne ideje i završava se u nesvesnom produktu. Umetničko delo nije umetničko delo ukoliko nije začeto u svesnom svetu. Umetnost je jedinstvo svesnog i nesvesnog začeto u svesnom. Po Šelingu se u umetnosti događa momenat instinkta (nesvesna delatnost u kojoj su zamršeni sloboda i nužnost - u umetičkom stvaranju).

Za Šelinga je prirodno lepo lepo slučajno, a umetničko lepo ima u sebi momenat nužnosti.

Estetika: filozofija umetnosti (nije nauka o lepom)

Šeling traži da se estetika više ne naziva nauka o lepom već filozofija o lepom, jer prirodno lepo ispada zbog momenta slučajnosti. Ključ svega je sinteza prirode i slobode. Konačan prikaz beskonačnosti jeste umetničko delo koje ovim biva naturalizovano. Ovom naturalizacijom Šeling daje izvesnu autonomiju umetničkom delu. Šeling ukida ideju podražavanja umetnosti prirodi tj. da umetnost podražava – ta ideja se transformiše. „Ars imitatur naturam“ (lat.).Ono što je prirodno lepo biva oblikovano na osnovu norme onog sto je umetničko lepo. Umetničko delo i umentičko lepo jeste merilo onoga što je nama lepo.

Potreba za novom mitologijom = spoj: čulnost + um- borba protiv lažnog akademizma- pokušaj da se slojevi približe

„Mitos 20. veka“ Albert Rozenberg – Nacizam je propagirao tu ideju.

7 Romantičarsko shvatanje umetnosti (13.11.2008.)

Romantizam

Romantičarski pokret bio je aktivan u drugoj polovini 18. veka i prvoj polovini 19.v. u Francuskoj, Engleskoj (više poetičan) i u Nemačkoj (filozofski pokret).Romantično – srodno sa prirodom. Izražavanje emocija na nesvakidašnji način; prezir šablona, rutine, uštogljenih formi. Romantičari vole ono što je neobično. Biti romantičan – gledati na svet očima iskosa, gledati da se onom uobičajenom da aura neuobičajenog; nešto svakidašnje pretvoriti u nesvakidašnje.

Pokret kulture iznet od strane vrlo mladih ljudi. (preteča romantizma je nemac Vahenroder, on umire sa 25 godina).

Da bi smo stvorili nešto novo moramo stvoriti heterogenu vezu, spoj različitih stvari da bi se dobio kvalitet. Klasicizam se zasniva na određenim postulatima - vrednostima (mera, harmonija, uzvišenost), romantizam se zasniva na „jedno je sve“ (en kai pan).

Romantizam: Transformacija sebe tako da na drugi način gledamo stvari oko sebe. Napuštanje uobičajenih formi. Romantizam je preteča svih alternativnih pokreta u 20. veku zbog toga što se protivi državama (npr. Hipi pokret) oni su se takođe zalagali za razbijanje svete institucije braka. Romantičari su izrazito religiozni ljudi ali i anarhisti.

Poznati romantičari, autori: 1. Novalis/ Šlegel/ Žan Paul (kraj 18. i poč. 19 v.)

(Jenska romantika) Anticipirali psihoanalizu 20. veka. Pokušali da promene odnos čoveka prema snu. Karakterističan je rezon budne svesti. Ne treba jezikom budne svesti objašnjavati san već obrnuto.Budan život je napet život. Ne iskazuje se celo čovekovo biće.Jezik snova je dublji ljudski jezik.

Da bismo napravili umetnički valjano delo moramo napraviti sintezu koju mi moramo konstituisati. Ta sinteza ne postoji u svakidašnjem životu već u snu (?).

Zbog toga Šlegel govori da je umetnost između kulture i varvarstva; zato što tu više nemamo nikakve razobličene čulnosti niti imamo diktat razuma, a obrazovanje mora da bude svedeno na sintezu čulnosti i razuma.

Romantičari su zainteresovani za narodne jezike jer donose jednostavnu prirodu poetike, nema razumskih stilizacija. Prava umetnost je oslobađanje racionalnog. Romantičari nisu imali poverenja u način na koji se mi služimo jezikom i komunikacijom, zbog te racionalnosti. Romantičari potenciraju prijateljstvo i bliskosti među ljudima. Romantičarsko mišljenje je da u prijateljima treba da prepoznamo najbolji deo sebe. Smatrali su da je emotivna veza mnogo jača od nekih ustaljenih formi.

- Hejsel : „Lusinda“- Komparativna estetika.- UMETNOST OTUĐIVANJA je romantičarska estetika.

Za romantičare je otuđivanje afirmativan pojam – nešto što je strano postaje prisno. Oni se prvi otvaraju neevropskim kulturama, religijama, estetikama... (zapadno-istočni divan)

Romantičari preziru tehnologizaciju čoveka. Oni pokušavaju da suspenduju umišljenu superiornost društva. Romantičari su živeli u večnoj kontradikciji: delimično su konzervativni; propagiraju slobodnu ljubav ali i veruju u prošlost, ma koliko su anarhisti, isto toliko su i religiozni. Veruju u beskonačnu lepotu.

Za Šlegela postoje tri stuba romatizma:1. Fihteova transcendentalna filozofija „Apsolutno ja“

2. Šelingova filozofija prirode (naš momentalni život nije tabula rasa već poseduje svoju produktivnu stranu koja komunicira samo sa produktima. Moramo da razlikujemo beskonačno ja od konačnog produkta.)

3. Geteov „Vilhelm Majster“

Romantičar principijalno uvek traži nešto više, nikad neće biti zadovoljan konačnim produktom; nezadovoljiti se postojećim kao klasičari već uvek težiti višem.

Karakteristike (prepoznato prvi put u filozofiji): IRONIJA i VIC.Oni koriste termin ironija/ vic kao objašnjenje nezadovoljstva. Zbog bega od stvarnosti, romantičari su bili žešće kritikovani.

Romantičarski motiv: Mišel Fuko – „Mene ne interesuje šta sam uradio već šta ću uraditi“Nudizam je romatčarski pokret.Delo Žan Paula „Predškola Estetike“ sastoji se od toga da moramo izbeći 2 bolesti od koje boluje današnja civilizacija: materijalizma i nihilizma. On zahteva predškolsku estetiku da bi se on mogao baviti filozofijom.Materijalisti nemaju ideja ali dobro barataju stvarima; Nihilisti imaju ideja ali ne barataju tako dobro materijalima. Novalis: čudesni plavi cvet.

KLJUČAN MOMENAT: drugačiji koncept navike.San je bedem protiv pravilnosti. Bez snova bismo ranije ostarili.

8 Pojam genija (Baumgarten/Kant/Šeling/Romantičari)

9 Hegelovo istorizovanje umetnosti (20.11.2008.)

Boris Grajs: „Logika sakupljanja“, „Pod sumnjom“

Hegel – moderna istorija umetnostiKlot i Vilijems kažu da je slikarstvo izvorno šamansko. Slikarstvo je jedna vrsta spoja izmedju religije, filozofije i umetnosti. Šamani su u izmenjenom stanju svesti (gladni, žedni...) dobijali vizije i crtali životinje. Oni su bili prvi filozofi. Slikarstvo u početku dobija jednu vrstu otiska da prevaziđe svakidašnju zajednicu, da dođe do više svesti. Vrhunac pećinskog slikarstva jeste jedna vrsta poistovećivanja životinje i čoveka tj. poistovećivanje sa nekom višom silom (npr. Kentaur > mešavina čoveka i konja, ljudski i životinjski identitet).

Time se približavamo Hegelovim shvatanjima. On je govorio o tri vrhunska oblika svesti pomoću kojih čovek komunicira sa apsolutom:(FORME se pojavljivale sledećim redom)

1. umetnost2. religija3. filozofija

One se razlikuju od nauke jer je njihova svrha u sebi samom, znači u iskazivanju absoluta.Nauka je tu da nam obezbedi nešto zato se ne nalazi među ova tri vrhunska oblika svesti. Nauke su niži oblici svesti, one nisu same sebi svrha. Svrha 3 vrhunska oblika svesti je u načinu iskazivanja apsoluta

(čovekove vrste oslobađanja od svakidašnjih momenata u kojima je svest zarobljena, apsolut je istinsko ljudsko) i njihova je svrha u samim njima.

U praistorijskoj umetnosti ove tri forme su bile jedna forma, šaman je bio i filozof i umetnik i sveštenik. Šaman je pokušao da stabilizuje stanje u koje je došao, on slika da bi putem slike ovekovečio momenat, vizije, kontakt sa jedinstvenom svemoćnom silom (manom)...(niko u svom selu svetac nije postao – distanca!)

Hegel: Umetnost je jedna od tri vrste ljudskog izraza.Pod umetnošću, Hegel podrazumeva nešto što ima svoju istoriju. Svaka od 3 forme duha ima izvestan period kada dominira (Umetnost je bila dominantna u staroj Grčkoj, Persiji, dakle u antičko doba).

Hegel je čuven po tezi o smrti umetnosti (kraj umetnosti).Pod krajem umetnosti Hegel podrazumeva da umetnost više ne može da očekuje tu vrednost koju je imala npr. u Egiptu, zbog toga što je umetnost tad bila dominantan izraz; umetnost u ono vreme je bila izraz duhovnosti; potpuno je nemoguće evocirati one forme koje su se već dogodile.

Hegelova teza:Čovek i njegovi produkti nisu slučajni, ljudski duh funkcioniše kao celina. Čovek je dvostruko biće: pored fizičkog, on je i duhovno biće. Čovek ima istoriju udvostručavanja tj. kod njega postoji korak izbacivanja iz sebe i korak recepcije.. Istorijski duh znači da sve ono što je urađeno biva nama ostavljeno na sud. Otuda danas u muzejima imamo ono o čemu je Hegel govorio tj. istorijske predmete.

Naš vlastiti sud: ima prava na egzistenciju ono što je nama bitno. Drugim generacijama ili ljudima možda ne mora biti bitno.Feudalne zbirke – feudalci, vitezovi su bili umetnici. Umetnost je zavisila od političke situacije u državama, od aspiracija, itd.

Hegel je bio protiv vraćanja prošloj umetnosti (tj. bio je protiv vida renesanse, odnosno ponovnim rođenjem > renesansa propagira ponovno rođenje antičke umetnosti). Smatrao je da će autonomno ljudsko mišljenje dobiti primat; on je „predvideo“ da će i dalja društva biti filozofska. Umetnost jeste ljudski duh/ potreba za udvostručavanjem. Sama umentost je prošla kroz 3 forme (valjda misli na one vrhunske oblike?)

Hegel donosi svest koju ima današnji muzej.Umetnost ima dve strane:

1. istorijska strana2. nisam zabeležio

Onda je došao monoteizam: judaizam pa hrišćanstvo pa islam, koji su prilagodili filozofiju i umetnost sebi i svojim potrebama.

Umetnost je u sebi samoj prošla isti put: umetnost-religija-filozofija (životinje, čovek, Bog, apstrakcija)

Životinjske forme – ljudske forme – apstrakcijaUmetnost – religija – filozofija

Hegel pravi najkvalitetniju sintezu ta tri oblika.

Umetnost, religija i filozofija teško komuniciraju jedno s drugim. A Hegel kaže da su to tri različita vida iste stvari. Hegel tvrdi da je glavni deo umetnosti sadržaj; od sadržaja sve zavisi, od ideje koja se opet tiče apsoluta. Umetnost treba da je ideja u Platonovom smislu; on Platonovu ideju zove apstraktnom zbog toga što je prava ideja uvek čulno prikazana. Kant je moderniji, on kaže da umetnost ne mora imati sadržaj. Dovoljno je da nas tera na razmišljanje.Hegel svoju estetiku zasniva na tezi da je svaki vic mnogo uzvišeniji od čitave prirode/ kosmosa zato što je izraz slobode/ duhovnosti dok je čitav kosmos u nužnosti, u ponavljanju.

Hegel: Umetnik sa flašom šampanjca. Tako se ne može komunicirati. Platonska ljubav – duhovni interes. Lepota koja soficira. NE estetski ili emotivni interes.

Za Hegela lepota nije samo čulno već i idejno.Čulni izraz ideje (umetnost - lepota) = Hegel...

1900 – 1925: najkreativniji period umetnosti.Pobeda Kantovske estetike (samom umetnošću ostvarujemo nešto drugačije, nije bitan sadržaj).

Istorijski se mogu zapaziti 2 stanja svesti: persijska, egipatska... – vraćanje jednom, ništa novo se neće desiti; ne postoji napredak ne postoji nazadak; i nova svest koja kulminira sa Hegelom – ne postoji kružno kretanje, ljudsku zajednicu karakteriše razvitak, ne linearno, ni napred ni nazad već da se možemo vraćati na već napravljeno. U tom smislu je istorija umetnosti pokušala da se konstituiše kao disciplina (nešto novo što govori o starom).

Persijski vid umetnosti:- večito vraćanje jednakom (istorija je učiteljica života)- ne postoji napredak ili nazadovanje- ništa novo pod Suncem

Nova svest koja kulminira sa Hegelom:- Ne postoji to kružno kretanje, postoji razvitak (koji nije napredak). To nije linearno

napred ili nazad (bolje ili lošije), već samo da se ne može vraćati unazad (vremenski).

- Razlika između savremenog i aktuelnog. Savremeno je manji deo aktuelnog.- Akumulacija već postojećeg u nešto novo, aktuelno.

Hegel je Šilerov đak. On je umereniji u veličanju umetnosti. Šiler govori o emotivnoj inteligenciji.Forma sama sebi postaje svrha.

Hegel je govorio o : službenoj i slobodnoj umetnosti. Službena manipuliše emocijama podanih a slobodna u jednom trenutku postaje službena. Kako suzbiti alternativu? Tako što ćeš je mainstream-ovati tj. komercijalizovati. Mejnstrim i avangarda. Država producira umetnost.

Svrha umetnosti: iskazivanje – „ništa ljudsko nije ni strano“.

10 Hegelovo poimanje lepog (27.11.2008.)

Hegelovo viđenje umetnosti

Sa Hegelom se događa prva vrsta filozofije umetnosti - estetika i kalistika.Termin estetike je neprikladan (stezis = čulnost)Estetika ima veze sa čulnošću, ali i sa prostorom i vremenom. Kasnije je razmatrana u vezi sa različitim osećanjima koje je umetnost izazivala. (18.v.)Kalistika je nauka o lepom. Tokalos – lepo. Filozofija umetnosti i estetika se ne bave prirodnim lepim za razliku od kalistike.Lepo je kod Platona duhovna kategorija.

Hegel: se zalagao za filozofiju umetnosti koju je video u ideji lepog ali u duhovnoj kategoriji; lepo je ideja u čulnoj formi. Ideja je nešto što se razvija samo iz sebe, ne zavisi od spoljašnjih okolnosti (u potpunosti), već od samog karaktera ideje lepog. Hegel je prvi koji je ponudio jednu genezu umetnosti koja počiva na jednostavnim umetnostima.U umetnosti se radi o odnosu između:

čulnog – duhovnog (na čulan način se izražava duhovno, ali i osečenj, volja) forma – sadržina

Postoji 3 oblika koje je umetnost prošla kroz svoju istoriju, u kojima se taj odnos artikuliše: 1. simbolički \2. klasični } 3 epohe istorije umetnosti3. romantički /

Hegel je pokušao da pokaže zašto su te tri epohe morale da prestanu. Koji su to epohalni događaji. U prva dva momenta je to religija.

I SIMBOLIČKI

Poenta umetnosti se vidi u simbolističkom aspektu. Umetnost je jedna vrsta alegorije. Ne radi se otome da se umetnost sagleda u kojoj meri je ona simbolička već u kojoj meri je simboličko umetnost. Simbolički je prvi period u umetnosti. Trajao je od praistorije do antičkog doba. Od pećinskog slikarstva, do stare Grčke – po Hegelu.Imamo jednu vrstu nemogućnosti čoveka da dopre do artikulacije čulnog u duhovno. Simbolička umetnost je bila najviše tesno vezana za religijsko gde se to povezivalo sa nečim prirodnim (neposrednim i duhovnim).

Dobar tumač umetnosti je dobar tumač alegorija.Svet životinja – u ovom periodu poistovećivao se sa onim što je prirodno. Hegel ovaj vid umetnosti vidi u Indiji, Persiji i Egiptu. Karakteristično za zemlje sa ovom umetnošću jeste neobuzdana mašta ( npr.u indijskoj religiji -> Ramajana).Neposredno jedinstvo između čulnog i duhovnog moguće je samo tamo gde nisu razvijeni ni prirodno ni duhovno.

1. Karakteristična je neobuzdana uobrazilja, neobičan prilaz iz apsolutnog bića u ono najniže (životinje).

2. Važan je još princip Nirvane. Blaženstvo je iščezavanje sadržaja, svesti. Prirodna tupost postaje uzvišenost.

Trojstvo koje pripada indijskoj religiji.

1. Brama simbol stvaranja

2. Višna simbol čuvanja3. Šiva simbol uništitelja

Ključni element u simboličkoj umetnosti jeste jedna vrsta (ne?)ravnoteže do koje se dolazi kad se duhovno pretvori u čulno i onda to duhovno postaje simbol. U ovoj umetnosti se unosi i element smrti. Usvaja se ono negativno. Ideja o besmrtnosti najviše je otelovljena na vrhuncu simboličke umetnosti (u arhitekturi u Egiptu, na primer, piramide). Piramide iskazuju dvostrukost: građevina koja se suprotstavlja prirodi, a u sebi krije besmrtno biće.Simbol je tu jer krije mnogo – Sfinga (ona pita zagonetku: „Koje biće ide ujutro na četiri noge, u podne na dve, a uveče na tri?“) ali ništa ne kazuje (implicite i explicite). Simbol nije ništa što je veliko, već nešto što je zagonetno i trivijalno - principijelno.

Duh nije podložan prirodnom propadanju! Iz te ideje se rađaju vrhunci simboličke umetnosti (piramide).Posle ovog se pokušava shvatiti nova vrsta umetnosti koja neće biti zagonetna. Umetnik je prvi interpretator umetnosti.Prestaje kada čovek postaje samosvestan, emancipovan od zagonetnosti, simbola

II KLASIČNI

Simbolička umetnost prestaje da postoji kad čovek sam krene da razmišlja.Dolaze poetske forme, proze (basne - Ezop), promišljeni simboli. Ezopove basne su prelaz.

Napuštanjem simbolističke umetnosti čovek postaje predmet umetnosti, zbog izražavanja ljudskog tela. Antropomorfna religija – Grčki bogovi dobijaju oblik čoveka. Grčki bog nije transcendentalan već imanentan, umešan u ljudsku zajednicu, stvari. Nadmoćan nad ljudima ali ih ne sprečava da pokažu svoju individualnost. Zevs je demokratski bog.Arhitektura više nije povlašćena umetnost već to postaje vajarstvo (sad već imamo nešto što Hegel naziva umetničkom religijom). Grčka umetnost je uravnotežena u svakom smislu a pogotovo postoji ravnoteža između čulnog i duhovnog. Mirna jednostavnost i veličina.

Klasični je vrhunski period umetnosti po Hegelu.On je još tvrdio da se grčka umetnost morala srušiti. u simboličkom: čulno = duhovno (tapanje) u klasičnom: čulno-ravnoteža-duhovno (samosvojno postojanje), ali ona nije moguća kao trajno

stanje

III ROMANTIČARSKI

Romantizam i romantičarsku epohu ne treba mešati! Satira – promocija romantičarske umetnosti.

Razvoj od simboličkog i klasičnog znači da se najpre od jedinstva prelazi u ravnotežu, ali sve to nije moglo da traje dugo, jer duhovno ne može dugo da bude u ravnoteži u tom smislu da postepeno počinje da ismeva ono što je čulno. Kada prestajemo da verujemo u tu ravnotežu dolazi romantičarski period. Promoviše se oslobađanje, ukida se ideja sudbine, ne postoje robovi i slobodni; istinska potvrda ljudske slobode jeste u besmrtnosti ljudske duše. Raskidanje sa idejom sveprisutne sile.

Romantičarska umetnost nastupa sa monoteizmima; umetnost više nije dominatna u religiji.

Hleba i igara – Juvenal. To je dijagnoza vremena.

Unutrašnja podela romantizma, ova epoha ima 3 motiva:1. religijski2. svetovni3. individualni karakter

Novo je afirmacija smrti u Romantizmu. Smrt ima dimenziju vrhunca koji nas vodi u višu zajednicu. Dalje, momenat ružnog i motiv ljubavi; motivi mučenja -> sve je to kulminiralo u srednjem veku.Svakidašnjost ulazi u horizont umetničkog prikazivanja. Stav umetnika, individualni karakter, izraz emancipacije. Umetnost samu sebe ima za sadržaj. Međutim, ova epoha pati od suštinskog nedostatka – muzika biva proglašena umetnošću.

Nevolja epohe: dolazi do suprotnosti između duhovnog i čulnog. Umetnosti postaje jedna vrsta individualne samointerpretacije umetničkog izraza.

11 Umetničko delo u doba tehničke reprodukcije (04.12.2008)

Valter Benjamin (20.v., 1936.)

Čulno iskustvo nije isto, oblikovano je dominantnim medijem.

Maršal Mekluan (Tvorac teorije medija) – The media is message.Po Benjaminu sami mediji postaju sastavni deo (ključan sadržaj) umetnosti tj.umetničke prakse. Umetnosti ne može više biti valjana ako u sebe ne uključi tehnologije koje su pre bile u drugom planu. Ključan je uticaj medija na oblik naše percepcije.

Delo: „Umetničko delo u doba tehničke reprodukcije“

Osnovna teza: gubitak aure umetničkog dela. Umetnička dela su reprodukovana u 2 svrhe:1. učenje2. kopiranje postojećih dela - zarada

U Grčkoj su se manuelno kopirali bronza, terakota i novac (verni otisak – odlivak originala).Kasnije, u srednjem veku se kopirala grafika, pismo (štampano delo).19.v.: litografija, zatim fotografija.Zatim film. (išao ka standardizovanju izvođenja)

komentator koji najavljuje scene a zatim muzika koja je tek kasnije standardizovana.

Film je bio kritikovan kao jedna vrsta krajnje manipulacije u čemu je učestvovao i sam benjamin (misli se na kritikovanje filma).

Odnos posmatrača umetničkog dela. Posmatrač je žrtva tehničke reprodukcije.Postoje dva suprotstavljena stava:

1. Benjamin: kineska legenda o slikaru koji posle završetka slike ulazi u nju – usavršavanje sadržaja.

2. Slika koju posmatramo je dinamična, ali smo mi statični. Delo je postalo vremensko, ali je posmatrač statičan.

Benjamin je kritičar savremenog društva. Kaže da ne postoji realna potreba za kulturom. Nagoveštaj za:1. statičnost (delo ne utiče na nas)2. hedonizam

u umetnosti. Nasuprot odnosu prema delu (i životu) koje podstiče na razmišljanje, koje zahteva jednu vrstu udubljivanja, sa tehnološkom revolucijom došlo je do ravnodušnosti i do hedonizma, odsustvo kritičke dimenzije u eri tehničke reprodukcije.

Estetizacija politike: kako društvo gubi tu kritičku osu – ključne teze Benjamina. U kojoj meri umetnost gubi estetsku funkciju i postaje oruđe političke manipulacije.

On u filmu vidi vrstu odnosa koji poništava tradiciju i uništava kulturnu baštinu koja ima svoju logiku. Misli na moć filma da aktualizuje sadržaj prošlosti na jedan nelegitiman način (Egipatski faraon gubi svoju ženu, koja se zaljubljuje u centuriona).Da prezentuje sve što istorijski prethodi našem vremenu. Tako se uvodi homogenost u čovekov život.

- poznavanje sveta – globalizacija (u negativnom aspektu)- razaranje tradicije u istorijskom smislu

Benjamin tvrdi da u 20.v. dolazi do razaranja aure i autentičnosti.Definicija aure:

1. Aura - (Sumerska civilizacija) perceptivno stanje koji prethodi napadu migrene, izmenjeno stanje svesti. Likovi oko nas dobijaju sjaj koji ne postoji u normalnom stanju.

2. Aura – reč preuzimaju velike religije – budisti, hrišćanstvo. Asocijacija na svetlost. Vanredna duhovna potencija.

3. Aura – elektromagnetsko polje – prirodan fenomen. Hemijska ravnoteža u našem telu koja se narušava drogama...

ali sve ove definicije nemaju veze sa Benjaminom!Kod njega Aura ima veze sa „ovde i sada“ umetničkog dela. Jedinstvenost, neponovljivost u prostoru i vremenu. Jedinstvena pojava daljine koju emanira umetničko delo bez obzira koliko delo bilo blizu.Aura treba da nas asocira na transcendenciju kad smo u kontaktu sa umetničkim delom, pripadnost višem svetu.

Osnovna teza V. Benjamina je da nemamo više prilike da se susrećemo sa autentičnom vrstom umetnosti. Preostaje nam da se borimo. Autentičnost ima ključnu ulogu. Poenta: Potreba masa za umetnošću otkriće je kraja 19.v. i početka 20.v. U tehnološkoj revoluciji se pojavljuje interesovanje masa za umetnosti što se pre u istoriji nije dešavalo. Ranije je bilo mnogo više seljaka i umetnost je bila vezana za folklor, a ne sa visokom akademskom umetnošću. U 20.v. umetnost postaje dostupna svakom.Dešava se demokratizacija umetničkog dela ali gubi sve ono što je čini umetnošću.

Nestali su momenat rituala i momenat kulta iz umetničkog dela. Umetnost ima sledeće funkcije:a) mistična funkcija (do posle renesanse)b) umetnička funkcija (posle renesanse)c) politička funkcija (20ti vek)

Umetnost je imala prvo mističnu funkciju pa se tek nakon renesanse oslobodio sekularni koncept umetnosti i tek posle se ona totalno oslobodila i dobila konačnu umetničku funkciju. Raskid sa religijom je bio bolan.

Problem sa političkom funkcijom umetnosti je u ta dva stava koji joj se suprotstavljaju.

Karakteristično za autentičan odnos je jedinstvenost, neponovljivost (sad i nikad više) udubljivanje / kontemplacija koncentracija / sabranost

To je prvi stav.Ovo je aura umetničkog dela i ovo nije više slučaj, po Benjaminu.

Nasuprot tome stoji drugi stav: rasutost / rasejanost / masa / nestanak aure

Po Benjaminu najviše je pogođeno slikarstvo (pojava fotografije). Sa tehnološkom reprodukcijom doladi do ogoljavanja umetnosti, dolazi do „smrti“ slikarstva. Slikarstvo je po Benjaminu neophodno da bude predmet simultane recepcije umetničkog dela. Recepcija umetničkog dela postaje haotična.

Superiornost fotografije, oko je brže od ruke. Danas – digitalna obrada.Profanizacija umetnosti kada je dostupna svakom i stalno.

- Umetnička provokacija dadaizma.

U korenu umetničkih avangardi kao stav imamo odbacivanje. Odbacivanje i isključivanjeiz društva.

V. Benjamin je značajan zbog reakcije na kapitalizovanje umetnosti (postaje biznis). A postaje i zabava (film).On zagovara politizaciju estetike.

- Lapurlatizam – prva reakcija na pojavu fotografije. Neproduktivna.

12 Moris Merlo-Ponti – Savremeni pristup umetnosti (11.12.2008.)

On ukida hijerarhiju između filozofije i umetnosti.Osnovna struktura njegovog mišljenja:

1. fenomenologija2. filozofija egzistencije3. psihoanaliza4. lingvistika5. etnologija

Najviše domete svog vremena sažeo u ... faliZa njega su karakteristične dve struje:

estetika stvaralaštva – proces produkcije umetničkog dela estetika recepcije – usmerava nas na odnos prema umetničkom delu, šta nama to delo govori

Merlo-Ponti pokušava da markira prostor između ta dva pojma.

Fenomenologija se vezuje za autora Edmunda Huserla. On se zalagao za stav da je nauka uzgubila svoj smisao kroz vreme i da je sve to dovelo do krize u nauci. Pojam:

1. fenomen - jedna vrsta pojave uspostavljena na najneposredniji način. Epoche – stav apsolutnog početnika u odnosu prema svetu (fenomenološki epoche). Potrebno je izgubiti poverenje u naš uobičajen pogled na svet zato što je on sve drugo samo ne naš.

2. fenomenološka redukcija – pokušaj da se uspostavi najneposredniji kontakt između svesti i sveta. Ne gledamo način na koji gledamo stvari. Imamo zadatak da obratimo pažnju na 2 pola, na ono što vidimo i na sam akt viđenja. Taj način je fundamentalan za to kako će ta stvar izgledati. Fenomenološka redukcija pokušava da uspostavi istraživanje koje uključuje noeme (predmet, sadržaj) i noeze(akt viđenja, osećanja).

3. ejdetska varijacija – od reči eidos (lik, forma, oblik); način na koji ja opažam stvari uz pomoć moje imaginacije. Tu je reč o stvaralačkoj funkciji. Pokušavamo da pronađemo ono što je zajednička nit u različitim fantazijama. Tu prevladava klasični teorijski odnos.

Huserla interesuje motiv.Huserl priča o stvaralačkoj fantaziji. O uspotavljanju varijacija (modifikovanje datosti predmeta na stvaralački način) i pokušaj da se nađe zajednička nit u tvorevinama fantazije.

Filozofija egzistencije predstavlja vrstu protesta protiv teorijskog odnosa. Nemo iskustvo – naš odnos prema prirodi pre nego što smo ostvarili bili kakvu verbalizaciju. U ovoj filozofiji dolazi do raskidanja sa tradicionalnim vokabularom.Filozofija egzistencije ostvarila je najtesniji odnos između filozofije i umetnosti.

Razdvojenost subjekta i objekta – pokušava da ospori fenomenološka redukcija.

Tkanje smisla – Pontija interesuje umetničko delo samo ako pokazuje oblikovanje smisla.Mi počinjemo sa nemim iskustvom, odnosom prema životu pre verbalizacije.Kategorije su neprihvatljive jer iskazuju ono što je teorijski odnos prema svetu.

Kategorije <=> Egzistencijali

Pojam:- Strepnja: nelagoda, slična strahu, ali bez konkretnog razloga- Strah

Motivi:- Smrt/konačnost su tema umetnosti, filozofije- Projekat – životni nacrt, ne živimo „eto tako“, na reflektovan način, već na način

egzistencije koja ima za cilj pitanj šta raditi? Zašto raditi? ...- Gledanje – svakidašnji pogled (stav) na svet- Viđenje – gledanje koje ima uvid -} posledica fenomenološkog stava.

Delo kao način viđenja stvari je u središtu estetike Merlo-Pontija. Stalo mu je da pokazivanjem autentičnog izraza nemog iskustva.

Ključna rečca je ’se’.

Merlo-Ponti cilja na prostor između nas, „entre nous“.

13 Bodrijar – Simulacija i simulakrumi (18.12.2008.)

Savremeni mislilac, umro je pretprošle godine. Umetnost kao sredstvo u reklamnim svrhama je nezaobilazna Teorija medija počiva na stavu da za našu kulturu nisu najzaslužniji umetnici ili mislioci već

inženjeri jer oni unapređuju i proizvode sredstva kojima se umentost stvara. Reprodukcija menja odnos sadržaju

Bitna je komunikacija sa samim medijumom.Simul – slično.Simulacija – proces lažne sličnosti.Simulakrum – svaka tvorevina umetnosti. Slika nečega. Produkt.

Platon raspravljao o simulakrumu. Zvao ga je eidon – slika.2 vrste:1. je veran (identičan originalu)2. je sličan originalu (uspešno simulira sličnost, deformiše realno zbog sličnosti sa realnim!)

Ključne reči kod Bodrijara:Simulacija, simulakrum, medij, moda.

Simulacija: proizvodnja stvarnog bez porekla = hiperrealno.Preokret u pojmu stvarnosti.

Privid i istina naspram stvarno i imaginarno -> ovo je ranije važilo, ali u svetu u kom vlada simulacija ovi su odnosi narušeni jer se simulacija ne rukovodi principom ekvivalnetnosti. Ona se ne vodi estetikom reprezentacije.Ukidaju se ekvivalencije i reprezentacije; simulacija nastaje kada neka stvar nema ekvivalent u stvarnosti.

Kod Bodrijara postoje 4 faze slike:1) izraz duboke stvarnosti (istorijski I faza) - sakrament2) deformacija duboke stvarnosti (upotreba više sile u vlastite svrhe)3) prikrivanje odsustva stvarnosti (otreženjenje koje slika preuzima jer ona to treba da kompenzuje)4) slika nema veze sa realnošću

Logika simulacija nema nikakve veze sa onim što je logika stvarnosti.

Teorija tri vrste simulakruma (koji proizilaze iz one tri epohe - poretka):

Odnos između:

PrividIstina

StvarnoImaginarno

1) proces – poredak: podražavanje (klasičan poredak, funkcioniše do industrijskog doba, druga polovina 19.v., osnovni zakon proizvodnje) PRIRODNI - naturalizam

2) proizvodnja (industrijsko doba) TRŽIŠNI - produktivizam

3) simulacija (informacijsko, post-industrijsko doba) HIBERNETIČKI / informatički / samoreferencijalnost – ono što mi radimo iza toga ne postoji ništa; nema osnove ali mi se trudimo da to izgleda kao da postoji nešto.

a) zabrana znakovab) uvođenje mode

1. slika sveta je stilski – naturalizam2. slika sveta je produktivna3. slika sveta je hibernetička, informatička, racionalizacija

Samoreferencijalnost je osnovni stav simulacije. Samo je utisak da iza nje stoji nešto.

Realno vs. Nadrealno vs. Hiperrealno

* Razlika između:1. realnog – totalitet. Stvarnost je ono što je celina2. nadrealnog – Andre Sreton . Posledica učinka promovisanja unutar realnog onog nerealnog, početak 20.v. Dopuna realnosti sa nečim što je svet snova.3. hiperrealnog

1. Kritika vezana za rađanje kritike, za one koji nisu u kontakntu sa realnošću.2. Nadrealizam – obične situacije prikazane na fantastičan način. Dopuna monotonog fantazijom.3. Hiperrealnost – ukidanje realnosti, NIJE dopuna, već ona sebe predstavlja kao realnost, ali ona

to nije.

Internet je konstrukcija realnosti.Struktura medija je nadrealna.

- Reprodukcija pomaže da se naglasi umetnički karakter nekog dela. Pomaže da dopre do svih nas.

- Reprodukcija u doba simulacije sama kreira šta je karakter umetničkog dela.

Ukidanje originala: reprezentacije.Vedetta (ital.) – osmatračnica. Tačka sa koje se više vidi. Sa pojavom medija u 19.v. pojavio se izraz „imam vedetu“. Preferiranje nekog. Vedeta zamenjuje ustaljenu stvarnost.

Razgrađivanje dublje realnosti.

Tri koraka u dekonstrukciji realizma:1) razgradnje realnog na detalje (Usitnjavanje naše slike sveta koja bova potpomognuta

fotografijom, puko kopiranje)2) prelamanje perspektiva (ima veze sa kubizmom; da nam 1 stvar prikaže iz više perspektiva)3) čista serijska poruka (pop – art)

Simulacija uvek biva implodirana; samo na sebe se oslanja i uvek biva isušena. Moda nam ne daje ništa izvorno, ne nudi nam ništa novo; moda je jedna vrsta retro odnosa prema novom; moda simulira novo tako što reinterpretira staro.

Koncept zavođenja:

Bodrijar to vidi u kontekstu vrlo zanimljive teorije o potlaču.Potlač – običaj razmene vrlo karakterističan za neke zajednice, institucija dara koji se morao uzvratiti (uzdarje), a mora biti više i veće od prvobitnog dara, nije nešto što se troši.U tome Bodrijar vidi zakon zavođenja. Zakon neprekidne ritualne zamene. Zavođenje je ključno za ekonomiju danas.

U Novom Sadu, zime gospodnje 2009., osam dana pred ispit.