Горана Раичевић

Н ови Сад

ЕСЕЈИ М ИЛОШ А Ц РЊА НСК ОГ

(поет ика, ист ориј а, полит ика)

М илош Црњански ј е, поред тога што ј е био пре свега песник и

романописац, читавог свог живота писао есеје, не одолевши - попут

многих својих колега по перу - изазовима овог екстремно субјективног

и хибридног жанра. А ко је отварање есеја ка субјективности савршено

одговарало аутопоетичким претпоставкама са кој има се Црњански

упуштао у авантуру писања, онда је хибридност овог жанра представљала

могућност рефлексивног израж авања так ве поетике, али и других ,

историј ских и политичких ауторских ставова. На питање зашто ј е

укупност есеј истичке продукције М илоша Црњанског до данас остала

другом плану истраживача, није, међутим, тешко одговорити: поетски и

романескни свет пишчев, као један од стубова националне к њижевности,

био је огроман изазов за књижевну критику, и као такав засенио је све

друго што се чинило мање важним и вредним истраживања. Међутим,

као што ј е добро познато, на изучавање Црњансковог дела велик и

утицај имали су и идеолошки чиниоци: заговорник идеје као врхунског

принципа деловања у свету, писац се нашао у сукобу са материјалистички

оријентисаним марксистичким посленицима, који су се, захваљујући

историјским токовима, нашли у позицији да не само оцењују књижевно

дело свог идеолошког и политичког противника већ и да му суде. Ту

хипотеку кој а ј е пре свега оптерећивала Црњанскову публицистику,

наследили су и његови историј ски есеји, о Вожду, светом Сави, Првом

српском устанку. Један од првих системских покушаја да се та хипотек а

скине ј есте напор социолога Зорана А врамовића, који ј е на материјалу

пишчевих публицистичких текстова у свом делу Полит ика и књиж евност

у делу Милоша Црњанског (Београд, 1994) детаљно анализирао пишчеве

политичке и идеолошке ставове. Пој единачним есеј има Црњансковим

бавили су се аналитичари углавном к ао пропратним текстовима уз нек а

друга дела, тражећи доказе својим претпоставкама, али и одговоре на нека

поетичка питања. Тако се врло често у вези са кратким романом Д невник

о Чарнојевићу (1921) помиње Црњансков есеј о Флоберовом Новембру

4 20 Горана Раичевић

(1920), једној од пишчевих лектира из доба к ада ј е настао роман о ратном

повратнику Петру Рај ићу и његовом двој нику. Готово да нема ниј едног

текста о овом делу у којем се не цитира реченица из есеј а о француском

писцу и његовој к асно обј ављеној романеск ној ,исповести: „М емоари

су одувек били нај бољи део књижевности, особито ако нису дословце

верни." (ЕЧ, I : 231). И поред свих ових и сличних поређења есејистичког

и белетристичког дискурса, изостао је обухватниј и увид у Црњансков

есеј истички опус. Оно што овакав увид може да пружи, ј есте, пре свега,

одговор на питање кохеренциј е пишчевих поетичк их уверења, али и

других ставова о књижевности, историј и и политици. П озивајући се на

своје дугогодишње бављење есејистиком Милоша Црњанског,1 овога пута

покушаћу да укажем само на нека основна проблемска чворишта и идејне

преокупациј е нашег великог писца. За разлику од Зорана А врамовића,

кој и ј е у свој ој књизи о политичким идеј ама Црњансковим дошао до

сазнања да су пишчеви политичк и ставови били мало кохерентни и да

ј е „политичко становиште Милоша Црњанског било у високом степену

зависно од његовог тренут ног психичког стања и полит ичког интереса"

(А врамовић, 1994: 36), ј едан обухватан поглед на његово стваралаштво,

кој и укључуј е и есеј истику као веома значај но упориште, показуј е да су

његова поетичка уверења од почетка до крај а остала постој ана, као и

да целокупно његово дело прожима неколико базичних идеја о поезиј и,

историји и човековом месту у свету.

Црњански ј е својим делом, без сваке сумње, учинио велики пробој

у српској к њижевности. Већ као бунтовни Одисеј Л ирике Ит аке, к ао

прави припадник послератне авангарде, Црњански ј е био свест ан тих

промена и то пре свега осећајући да је Први светски рат донео ј едан

дубоки историј ски прелом, промену историј ске парадигме са целокупном

духовном констелациј ом и сензибилитетом човека кој и ј е к ао нов изашао

из ј едног преж ивелог света. Није случајно што ј е српски суматраиста увек

о својој литератури говорио као о „послератној":2 на том почетку свог

стварања Црњански је фомрирао кључне ставове о поезиј и и историји

кој има ће бити прожето све што ј е касниј е написао.

' Као резултат овог рада је докторска теза под насловом Природа и знанај ессј и-

ст ике Милоиш Црњанског, коју сам под менторством проф. др Мирослава Егерића

урадила као асистент на Филозофском факултету у Новом Саду. У раду ј е посебна

пажња посвећена Црњансковим „програмским есејима" (1919- 1920), есеј има који при-

падај у такозваном „стражиловском комплексу" (1920- 1921), низу есеј а посвећеним

српским романтичарима, затим страним писцима и књижевностима, а ј едно посебно

поглавље посвећено ј е помној анализи Микеланђслиј ане.

2 „Моја поезија ј е оно што би се могло означити - послератна. Једна вечна мелан-

холиј а кој а се ј авља у сваком човеку, у свакој земљи после рата". (ЕЧ, II)

Есеј и Милоиш Црњанск оГ 4 2 1

Пре свега, у свој им чувеним програмским текстовима Обј ашњење

Сумат ре (1920) и За слободни ст их (1922), али и у текстовима кој е

ј е 1919- 20. обј ављивао у загребачким листовима „ Савременик" и

„К њижевни ј уг",3 М илош Црњанск и ј е пок азао дубоку историј ск у

укорењеност поезиј е, кој а ј е зависна од времена у кој ем ј е настала,

утолико пре што представља израз искрено прож ивљеног осећања.

Овај романтичарски принцип стварања кој и Црњански изражава

појмом „душе", (као типично експресионистичким термином), пој ављује

се удружен са пој мом „ екстазе", платонистичком идеј ом о пореклу

уметности у инспиративном, бож анском заносу. Експресионистичкој

екстази као виду спај ања песник а са апсолутним, надличним, у склопу

ј едне ентузиј астичке платоновске поетике, Црњански посеже не да би

надвисио лично (из личног у поезији не само да се не може побећи већ ј е

оно услов њене вредности) већ у схватању да песник мора бити обдарен

- одуховљен, прожет духом који му омогућуј е да ствара. Овакво схватање

поезије и песничког стварања потврђиваће се касније у већини његових

есеја о књижевности и уметности. Парадигматично је, на пример, искрено

дивљење које ј е Црњански показивао према Ђури Јакшићу, у чуђењу

песника које сугерише само ј едан одговор: како ј е један уча из Сабанте

могао да зна зелено море венецијанско и невесту плаву тог мора, ако од

света није видео ништа осим Беча и ако је водио живот убог и суров у

муци и испосништву, мање географске, а више духовне провинциј е? Да

3 У „Савременику" обј ављен је заправо само један текст са насловом Комедија по-

свећен глумици „гђи Михичићки" (1919, XIV, бр. 7-8), док је у „К њижевном кругу

" исте

године објављенотринаест Црњанскових текстова. Поред НекролоМ А дију и текста о

Новим Мађарима, Црњански је написао приказе Андрићевог Ехponta и књига Ристе

Одавића (Звуци руске лире), Милоша Ћурчића (Мозаик), Драгољуба Обрадовића (Сен-

ке Сут она), Фрање Марковића (К охан и Власт а), Станојла Димитријевића (Српска

звезда), као и преведеног дела Јанс Петера Јакобсена (Niels Lyhne) и нове књиге Анри

Барбиса (L'Enf er) . У овом часопису Црњански је писао и о новом београдском листу

„Нови Покрет", извештавао из Београда са обележавања Скерлићеве петогодишњице

смрти, као и о београдском концерту челисте Ј. Мокрањца.

Неколицина текстова изашла је у београдском часопису „Дан", кој и ј е Црњански

сам покренуо са Илиј ом Петровићем, и чији ј е уредник био. Били су то прикази књига

(често непотписани, односно са псеудонимом Anonimus) извесног Полимца-Јефтови-

ћа (Сјећање на от аџбину), Динка Шимуновића (Млади дани) и Љубомира Мицића

(Рит ми мојих слут њи). Ту је и један (непотписани) извештај са дискусије у Матици

српској : „Данашња југословенска књижевност и улога јој у друштву", белешка о

часопису „Пламен" као и текстови посвећени уметности: двема књигама К осте Страј

-

нића (И. Мешт ровић и Српске задужбине), сликарима Милошу Голубовићу (1919)и Перу Добровићу (1920), затим приказ представе Народног позоришта КрадљивацХенрија Берстина, есеј посвећен новосадској глумици Милки Марковић, извештај са

београдског концерта оперског певача Николе Зеца и текст о годишњици смрти Ст.

Ст. Мокрањца.

Црњански је приказе и есеје тих година објављивао још и у београдској „Демо-

кратији" (о изложбама Пашка Вучетића, „ратних сликара

", „Групе уметника

", Петра

Добровића) и новосадском ,Јединству" (о Иви Андрићу, есеј Вој водини) .

4 22 Горана Раичевић

ј е Ђуру Јакшића пут водио другим стазама, не материјалним, да ј е на том

путу он умео да види другим, не чулним очима, хтео је да каже Црњански.

Од свој их нај ранијих есеј а о Флоберу, Његошу, Ђури Јакшићу до Мој их

енГлеских песника и М икеланђелиј ане, Црњански ј е у поезиј и траж ио

оно „транслунарно", што лични доживљај песника повезује са говором

вечности. Међутим, између идеј е о истинској лирици као оригиналности,

непоновљивости ј единствене и аутентичне песникове душе и идеј е о ек-

статичном стварању које у платонистичким, односно неоплатонистичким

теориј ама, нуж но значи и самоусавршавање које приближуј е А псолуту,

исказивала се у току целог Црњансковог стваралачког рада једна нераз-

решена напетост . Будући да се рано определио за један вид „нетеистичке"

„ антиметафизичке религиј е" као што је будизам и да, к ако ј е то показао

и у свој им есеј има, ник ада није био поклоник хришћанства, а да к ако у ње-

говој поезији, а тако и у романима, ж уђени А псолут увек измиче, отуда се

неизбежно поставља и питање, није ли Црњансков платонизам кој и ј е тако

присутан у његовој есеј истици, заправо ј едан „испраж њени" платонизам,

и да ли песник , уметник , као и сваки други појединац бива бачен у свет и

остављен на милост и немилост неке неразумљиве и слепе силе? Н а пи-

тање које је аутор поставио на самом почетку као „улог" свог стварања

4,

неки критичари, попут Н иколе М илошевића, сумирај ући Црњансково

дел о у ц ел и н и к ао и зр ази т о п еси м и ст и ч к и и нт о н и р ан у л и т ер ат у р у „ п од

празним небом", нужно дају негативан одговор. Проблематика пишчевог

песимизма, међутим, чини нам се сложениј ом, а прави одговор наслутио

би се тек из ј едне обухва̂гније анализе пишчевог наводног фатализма, о

кој ем се понешто може сазнати и из његове есеј истике.

* * *

Иницијална авангардистичка поезија Црњанскова и схватање поезије

као израза јединствене и непоновљиве одуховљене песничке индивидуал-

ности прави су контекст и за тумачење Црњансковог „страха од утицај а"

(да се послужимо једном хартмановском синтагмом). Истина је да Милош

Црњански није веровао у утицаје у оном смислу у којем их данас нај чешће

употребљава савремена компаратистика, а колико је тај отпор био радика-

лан, најбоље се може видети у чињеници да је књижевне критичаре који

се баве овак вим трагањем ј едном приликом назвао „књижевним лешина-

рима".5 Истраживачи који се баве Црњансковим делом могу посведочити

4 Ради се о последњој строфи из „Прилога" за Лирику Ит аке (1919):

А ли : или нам ж и вот нешт о ново носи,

а душа нам значи ј едан степен више,

небу, што високо, звездано, мирише,

ил нек и нас, и песме, и Итаку, и све,

ђаво носи.

5 „Мислим да, појединачно, нико није утицао на мене у моме стварању. Утицали су,

свак ако, сви писци, кој е сам читао. Док ј е број писаца, и штампаних к њига, био мали,

Есеј и Милоиш ЦрњанскоГ 42 3

колико је писац заправо брижљиво скривао трагове властите лектире.

Миметички принцип стварања и класицистичка естетик а угледања на по-

стављене „узоре" од првих програмских текстова нај нижи су на лествици

књижевних вредности: отуда и анимозитет према предратним европеј ци-

ма, Дучићу и Ракићу, кој и се, удружен са одбацивањем „уштимавања"

песничких садржај а у складу са захтевима метричких правила, претворио

у одлучну борбу за слободни стих. У Микеланђелиј ани, Црњанск и he, до-

следан себи и својим погледима, код великог скулптора најмање ценити

оне скулптуре (Купидона и Бакха) чији се домет исцрпљивао у одмеравању

са античким идеалом, а нај више оно што је називао барок ним у М икелан-

ђелу, оно лично и ново што значи нарушавање освојеног и иревазиђеног

канона. Петрарка као творац ј едног обрасца и родоначелник песничке

школе која ј е подржавала и море епигонске поезије писане по обрасцу

копирања постављеног узора и сам је у К њизи о Микеланђелу проглашен

књижевним рачуновођом. Међутим, погрешно би било тврдити да ј е Цр-

њанск и одбацивао сваку врсту утицај а. Сам суматраизам као песничк а

и филозофска позиција подразумева смиривање бесовима изложене ег-

зистенције и уточиште из бесмисла управо у визији света који се састоји

из мреже невидљивих, нематериј алних веза. Утицај и у поезиј и постоје,

али не на свесном нивоу, већ путују непроник нутим путевима идеј а кроз

време и простор. Суматраистичка теорија може, отуда, послужити као

објашњење извесних типолошких сличности у уметностима и тамо где се

не назире непосредни утицај , чему ј е и сам Црњански прибегавао тумаче-

ћи ренесансну уметност и то ј ош од Љубави у Тоскани, па све до К њиге о

Микеланђелу. Црњански као типични авангардиста, који се није затворио

у кулу од слоноваче, верује заправо не само у она идејна струјања, утицаје

који повезују песнике и уметнике - он је, бар у периоду када су настали

Љубав у Тоскани и Ст раж илово,6 уверен у моћ уметности да утиче на

ж ивот, и живота на уметност. По Италији, кој а ј е једном у историј и донела

човечанству обнову, показала му пут из мрачног и туробног хришћанства,

он путује као мисионар спреман на саможртвовање; у граловској потрази

за семеном радости које ће убризграти ж ивот његовом тужном Словен-

ству. Истина ј е, међутим, да су Црњанског из овог активистичког заноса

писац је могао да запази ко је, ако је, на његово стварање утицао. Данас, када просеч-

ни писац чита хиљаде књига у животу и познај е стотине писаца, лично, тешко би муоило рећи, ко је све на њега утицао. Лешинари у литератури, обично, после смрти пи-

шчеве, проналазе, ко је на њега утицао, али и то се ради површно." (Разговор вођен

у Лондону, октобра 1959. са Живојином Н. Тодоровићем, ЕЧ, II: 463-4)

6 Затумачење поеме Ст ражилово, поред путописа Љубаву Тоскани насталогу исто

време,приликом Црњанековог боравка у Италиј и 1921. године, као кључан показао се

ј едан од најзначајниј их пишчевих есеја О ст оГодишњици Васе Живковића, изговорен

у виду предавања у Панчеву (1922). Иако са једне стране настављају суматраистичкуидеју о везама које премрежуј у свет, ова дела носе и нову осећајност романтичарско-

активистичке провенијенције, која сада замењује будистичку смиреност Сумат ре и

Фин ист ера, те су зат о названа делима „ страж иловског комплекса".

4 24 Горана Раичевић

суочавања са реалношћу неретко бацала на земљу, а Сербиа (1925) један

ј е од плодова тог судара.

* * *

К ако ј е време одмицало, са губљењем вере у моћ књижевности, чини

се да ј е писац у кој ем ј е критика често видела „фаталисту", све више исти-

цао ж ивот као нешто много моћније од литературе. И то не само као прави

контекст уметничког „историјски укорењеног" стварања, већ и као ј едно

ново, запаж ено интересовање за судбину и судбинско - к ао наслућивање

земаљских трагова креације неког чувара кључева нама невидљивог сми-

сла. Схватање о неодвојивости живота и литературе показивао ј е Црњан-

ски у мноштву есеј а о песницима и уметницима попут Његоша,7 Дирера,

Микеланђела, трагај ући за т ај ном прожетости духом управо у њиховим

животима. Његош и Дирер сачували су своју тај ну, а Микланђелову, којим

се опсесивно бавио читавог живота, на нај есеј истичкиј и начин, трагајући

за сопственом истином о великом ренесансном скулптору, одбацуј ући

официјелну науку, открио је наш песник у дубокој меланхолији човека

кога ј е дој ила жена к аменоресца и који није имао мај ке.

* * *

Историзам Црњанског имао је још једну димензију. Будући да је ве-

ровао да је сваки човек затворен у своје време, Црњански ј е сумњао уобјективност, па чак и у саму могућност историј ског знања. У Х ипербо-

реј цима (1966), где најексплицитније говори о овоме, Црњански открива

да је узалудно свако трагање за прошлошћу ј ер „прошлост се не може

разумети (X, I: 226)... Свако време има свој закон и сви смо деца свог вре-

мена... (X, 1:197)". Међутим, ону свом хиперборејском путовању каже још

нешто: „Зато што видим, да нико ништа не зна, а жељан сам да сазнам,

какви су били, мати, супруга, жена, отац, син, ћерка, л>убав, пре две хиља-

де година. Дошао сам до уверења да је била иста." (X, II: 321) Онај кој и,

7 Своју приврженост романтичарској традицији Црњански је показао и тиме што

је нај већи број есеја о српским писцима посветио романтичарима. О Змају ј е писао

три пута: два текста датирај у из 1929. године, када се обележ авала двадесетПетогоди-

шњица његове смрти („Време", „СК Г

"), а један из 1933, писан о прослави сто година

од песниковог рођења (Време). У „Српском књижевном гласнику" из 1925. године (бр.

7, књ. 16), који је у целости посвећен Његошу, поред многихд ругих текстова, нашао

се и текст „Размишљања о Његошу", најважнији есеј од три, колико их је Црњански

написао о Владики Раду. Текст о Ђури Јакшићу Бисерни ст ихови о Венециј и, поводом

стогодишњице овог српског романтичара, обј авио је Црњански као стални сарадник

„Времена" 5. новембра 1932, а текст о Лази Костићу био је заправо предговор књизи

Лаза Кост ић: Песме и мисли о поезији („Луча", библиотека Задруге професорског

друштва, 1935) чиј и ј е уредник Црњански био.

Ecej it Милоша ЦрњанскоГ 42 5

по Црњанском, ј едини може да продре у прошлост, ј есте песник и то зато

што има нешто што остаје исто: а то су човек , његова природа, оно што

га повезуј е са мај ком, женом, дететом. „Све ј е у прошлости загонетно,

а нарочито су то институције, остаје да се бавимо пој единцима. Они се

не мењају." (X, II : 322) „Поет... открива човеку, у сваком времену, да се

основне вредности ж ивота: лепота природе, љубав, срећа - не мењају. А

да су у ж и во т у , у св ак о м вр ем ен у , пр о л азн о ст , н еи зв есн о ст н а в р х у др ж а-

ве, политички неморал, разнолика идеј а о човеку, а нарочито краткоћа

живота и променљивост економских ситуациј а, узрок , да у свету влада

хаос. Да је све узалудно." (X, I : 197).

Песимизам кој и се чита из ових редова можда ј е ј едино што као

ново осећамо у делу писца који у пуној зрелости пише ј едно ж анровски

хибридно дело. Међутим, може се показати да ово схватање историје

стој и у основи жанровске иновације коју ј е Црњански остварио у свом

другом роману Сеобе (1929) - а који ј е критика одмах уочила као лирски

више него к ао историјски роман. Оно што је видео на примеру Флобе-

рове Саламбе (1926), о којој је написао предговор годину дана пре него

што су Сеобе први пут штампане у наставцима у „Српском књижевном

гласнику", применио ј е Црњански у свом историј ском роману, сасвим дру

-

гачијем од романа Валтера Скота или Диме Оца. То је роман о личним

драмама: муж а кој и је отишао у рат, роман остављене жене, то ј е роман

о два ж ивотна принципа, о идеј и и материј и, али изнад свега роман у

кој ем налазимо његовог писца. Ту лиричност, назвао ј е у ј едном свом

интервјуу Црњански оригиналношћу.8 У том смислу треба посматрати и

његово враћање романтизму које је, према Црњанском, значило „повра-

так своме, поуздање у себе и свој е изворе" (ЕЧ, 1: 102). А ко ј е то значило

п р ек идањ е са к њ иж евн о м п р ак со м у гл едањ а н а ст р ан е у зо р е , у зм и ц ањ е

од утицаја кој ем су се онако штедро препуштали песници модерне, онда

нам се може учинити проблематично питање односа Црњансковог према

страним књижевностима. Мисли се пре свега на памфлетски текст „М и

постајемо колонија стране књиге" (Време, Београд, 9. март 1932), којим је

Црњански успео да окрене против себе готово читаву књижевну ј авност.

Прави однос према страним писцима, међутим могуће ј е сагледати кроз

анализу пишчевих есеј истичких текстова које ј е писао између два рата

и касниј е о к инеској и ј апанској лирици, А ди Ендреу, Флоберу, Ростану,

Лотију, Шекспиру, Вајлду, енглеским песницима, К амоењшу...9 Опреде-

8 „Оно што Ви називате интимни лирски тон ја бих волео да признате као ориги-

налност. То ј е тај лирски фактор". (ЕЧ , II, 519)

'' Предговори уз издања кинеске и ј апанске класичне поезиј е изашли су 1923. одно-

сно 1928. године, некролог Еди А ндреу 1919, предговори књигама Гистава Флобера

(1920,1926), Оскара Вајлда (1920), Е. Ростана (1920), Валентина Катејева (1930), Пјера

Лотија (1930). У периодици су објављени и појединачни есеји о Шекспировим сонетима

(1930), Панаит Истратију (1935), одабраним енглеским песницима (1973) и Луизу де

К амоењшу (1975). Црњанскије писао и приказе позоришних представа по текстовима

Шекспира (1924, 1925, 1927) и неких других страних аутора.

426 Горана Раичевић

љујући се за личност и међу писцима, као и за т ранслунарно у поезији,

Црњански ј е и у овим есејима потврђивао да се није одрекао младалачких

сх в ат ањ а о п р и р оди и вр едн о ст и у м ет н о ст и .

* * *

А ко се ослонимо на једну К јеркегорову поделу коју Црњански евоци-

ра у Хипербореј цима, на песнике естете и романтичаре, а од којих прве

интересује само њихова уметност, Црњански ј е романтик у пуном смислу

у којем се сагледава и његово враћање српском романтизму као мање

радикалан авангардистички потез песника који не одбацује традицију у

потпуности већ ј е само превреднује. Српски романтизам је за Црњанског,

осим што је донео одлучујући прелом у националној литератури, која је

тек у романтизму први пут са епике прешла на лирику, улазећи тако по

Црњанском у епоху индивидуализма односно пуне зрелости, био и „оду-

шевљење", „веза са читавим једним народом, са читавим једним крајем

".

Црњански ј е на свој е дело увек гледао у контексту чињенице да се родио

на северној граници свог народа; његово пречанство открива се у сваком

његовом делу, одЛ ирике Ит аке, преко Сеоба, Ст раж илова, као трагање

за идеалом - испуњењем најдубљих хтења расутог народа за успокојењем

у свој ој држави. „К њижевник који не саучествуј е у судбини свог народа,

није прави књижевник ." (ЕЧ, II: 477) Та веза са својим народом ј есте веза

са оним дубљим архетипским слојевима песниковим, па отуда нужни вид

његовог аутентичног израза, али и нешто што је Црњански звао „мушким

принципом" - а кој им се може обј аснити и његова страст у политичком

ангажовању. К онцептом државе „ која ј е кад се ствара за сваког ко је му-

нтко нај већа опојност" (Вожд, 1932, у ЕЧ, II : 185) инспирисана ј е у великој

мери Црњанскова политичка активност, кој а ј е можда због карактера

као актера судбине, довео писца, можда срећом по његову к њижевност,

на руб уместо у центар историј ских стихија. Меланхолично звуче речи

његове исповести у писму упућеном из Рима М илану К ашанину: „М ислим

да смо ми једна генерациј а, која ј е дошла из хаоса и кој а ће опет отићи у

хаос. Увек сам желео да водим акцију. Судбина је сад решила тако да сам

постао посматрач и извештач." (Поповић, Р., 1993: 150)

* * *

Може се учинити парадоксално, али чини се да се овај аспект „ мушке

туге" може довести у везу са још ј едном константном темом у Црњанско-

вим делима. А ко ј е наиме аутор К њиге о М икеланђелу гтошао да пише о

великом уметнику као о алтер-егу сваког уметника, кој и ј е у исто време

и његова утеха и то из позиције медијума, а не као алтеритет , и ако се

записи о М икеланђелу врате у свој прави контекст у кој ем су настали и

кој ем припадај у, контексту Хипербореј аца, онда се истраживачима с пра-

Ecej it Милоша Црњанск ог 4 2 7

вом отвара проблем мај чинства и рађања као један од централних мотива

Црњанског као писца али и к ао дубока лична преокупациј а. Сетимо се

само пренаглашеног односа Чарној евића према мај ци кој а ј е рибала по-

дове, као што ј е то чинила и Црњанскова мати. О мотивима кривице кој а

боји однос према мај ци Марини може се писати нашироко и то премашуј е

оквире овог рада. Међутим, мај чинство као симбол рађања и обнове, мај-

чинство чиј е је оличење Мадона породиља из Љубави у Тоскани, исто као

и медведица из зоолошког врта у К опенхагену из Х ипербореј аца, део су

ј едног истог миљеа који је Освалд Шпенглер формулисао к ао бригу кој а

се у мушком принципу артикулише к ао брига о држ ави.

У идеј и мат еринст ва садрж ано је бескрај но постај ање. Жена као мај ка ј есте вре-

ме, ј есте судбина. К ао што мистичк и чин дож ивљава дубине ствара из чулнога про-

сторно, дакле свет , тако материнством телесни човек постај е појединачним чланом

овог света, у коме он сад има судбину. Сви симболи времена и даљине ј есу симболи

материнства. Брига ј е пра-осећање будућности, а свак а брига ј е материнск а. Она се

израж ава у творевинама и идејама породице и државе и у начелу наследност и кој е

је основ обема. (Шпенглер, 1990: 130- 131)

Иако су га многи доживљавали као ексцентрик а и свој евољног из-

гнаника, и иако су његово бескомпромисно пристај ање уз свој е идеје до-

водили на руб друштва, Црњански ј е то најмање био. У корену његовог

неспоразума са светом, неправедно би било не поменути, била ј е свак ако

у нај већој мери пишчева постојана оданост идеалистичком концепту, од-

носно вери да идеј а има примат над материјом. У најматеријалистичкијем

од свих векова, Црњански ј е био осуђен да води ратове, бранећи, понекад

у највећој усамљености, без имало подршке, свој а уверења. А ли са друге

стране указује нам се онај Црњански испуњен шпенглеровском бригом

за свој народ; бол у судару са нехатом са кој им су живи гледали на мртве,

били су један од главних мотива пишчевих да се речју одужи Скерлићу,

Ђури Даничићу, да остави Сербиу. Нама данас изгледа не преостаје ни-

шта друго к ада се не само одужуј емо свом велик ану коме се одуж ити не

можемо, већ и тражимо себе у будућности бринући се за своје потомке

онако к ако се он бринуо за нас.

* * *

К ада се окренемо уназад, према биографији Милоша Црњанског,

сведочењима које су у том животу оставили сам песник и његови савре-

меници, у Микеланђелу званом Terribile, сатурновском меланхолику,

усамљенику који под „џелатском" маском ствара једну дубоко лиричну

уметност - можемо заиста препознати уметника који ј е алтер-его нашег

писца. Оног Црњанског који је, како то каже Петар Џаџић, као човек

био „синоним за непромишљени говор" што је „сопствени животни пут

посипао трњем и стално крвавио табане" (Џаџић, 1993: 14) и који је свој

портрет дао у лику Н иколај а Рј епнина:

42 8 Горана Раичевић

И к ад бих ушао међу Гвелфе, ј а бих Гвелфима рекао, да идеј а универзалне мо-

нархије, Гибелина, на крај у крајева, није баш тако рђава. А кад бих ступио међу

Гибелине, ј а бих Гибелинима рекао, да идеја ј едне гвелфске, универзалне религије,

ј едне универзалне везе, ниј е нај гора. Напротив. Цина, Нађа, има тврду главу. Увек

ј е так ву главу имао. Увек he ј е имати. (РОЛ: 1, 127)

Та тврда глава - testa dura - имала је можда удела у чињеници да ј е

оно што оставља иза себе само скуп фрагмената - non-finito.10 А ли, не

мање и време у којем ј е ж ивео, људи са којима се дружио, и тужио, које

је волео и презирао, од кој их је зависио. „Мој живот је покварио моју ли-

тературу. Живео сам несрећно" каже Милош Црњански неколико година

пред смрт ." „Пропустио сам много

", вели наш писац, „али верујем да сам

створио нешто што ће остати, као трајна вредност". (ЕЧ, II: 546) Тако и

његова дугогодишња опсесиј а личношћу и стваралаштвом великог рене-

сансног уметника добиј а ону димензију утехе, коју пред крај живота, у

својим списима Црњански непрестано истиче: Правим од Микеланђела

ут еху умет ника, коме је ј едина ут еха сазнање да је нешт о ст ворио. (ЕЧ,

II : 524) Сократ - чије име се понекад помене поред Микеланђела, само

потврђуј е да ј е наш песник у старости сагледавао свој живот као изрази-

то трагичну егзистенцију, у чиј им је узроцима видео мало своје кривице.

„Случај комедијант" или стихија историје нај чешће обезвређују или барем

отежавају сваки велики индивидуални подухват, свако духовно стремље-

ње. Уместо да управља догађај има, догађај и су владали њим.

А ли, ако ј е у нечем остај ао доследан, М илош Црњански је остао до-

следно свој . У литератури као и у ж ивоту. Бележећи „свесно и несвесно"

„поетски садржај једног људског ж ивота у ј едном народу" (ЕЧ, II: 467),

он ј е за собом оставио дело које спада у нај виша литерарна остварења

на српском ј езику. И веруј емо да ј е свој им примером потврдио тезу на

коју је указивао у целом свом есејистичком опусу: да је права велика умет-

ност, уметност велик их пој единаца, оригинални израз непоновљивих и

и зу зет н и х л и ч н о ст и .

У том светлу посматрано, есејистички дискурс, облик и ж анр ј есте

медијум у кој ем се М илош Црњански осећао код куће. Отпадништво као

„најунутарњији закон форме есеј а" (А дорно, 1974: 105) за Милоша Цр

-

њанског наметало се као принцип, било када је својевољно у експреси-

онистичкој побуни, зај едно са својом генерацијом, рушио темеље једне

дубоко пољуљане цивилизације новим поетичк им захтевима, било к ада

10 „Ја нисам никад могао да будем срећан, као што је рецимо Крлежа, кој и ј е био

стално у свој ој земљи, кој и ј е могао свој а дела да пише и да се бори за њих, или као

што ј е Иво А ндрић, и све су моје ствари по мом мишљењу фрагменти. Разлика ј е

када желите да напишете шест књига, а можете да напишете само две" (ЕЧ, Ht 503).

У овом интервјуу кој и ј е дао Огњену Прици 1965. године, непосредно по повратку у

земљу, Црњанск и алудира на шест књига Сеоба кој е ј е ж елео да напише, и од којих

је написао само две.

" У разговору са Божидаром М илидраговићем обј ављеном у Недељшш новост шла

1. мај а 1972. Црњански говори као добитник Н ИН-ове награде за Роман о Лондону.

Есеј и Милоша Црњанског 4 2 9

ј е између два рата, ангажуј ући се у борби за свој а политичка уверења, у

полемик ама које ј е водио, окретао против себе скоро читав к њижевни

естаблишмент, било када се, не свој ом вољом, као изгнаник нашао ван

своје домовине. У борби за свој „неидентични" говор Црњански је пливао

против струје и плаћао високу цену. А ли ј е зато био међу ретк им српским

књижевницима кој и је успевао да буде „тај ни за петама", оној тајни кој а

је „спојена са тајном света", оставивши дело у кој ем читалац среће онај

адорновски апсолут који засветли и нестане. Чини се да је у томе успевао

не зато да би постигао „неидентичност" као адорновски императив, већ

зато што ј е поштовао ону различитост кој у ј е имао у себи.

К њига о Микеланђелу отуда је, упркос својој дуж ини, можда „најесеји-

стичније" дело. У диј алошкој форми коју доследно чува, Црњански са дон-

к ихотовском упорношћу пробија оклоп општеважећих „ научних" истина

о великом уметнику. Он се свесно, као што то чини већ Монтењ, понизно

и скромно одриче научности у име истине кој а ће бити дубоко лична и

субјективна. Да се до истина о уметнику не долази научним методом већ

препознавањем, то је Милош Црњански у свој ој „Микеланђелиј ани" поку

-

шао врло убедљиво да пок аже. И то је његова аргументациј а: препознавши

Микеланђела у себи и себе у Микеланђелу, поставши медијум, Црњански

је себи дао право да говори о истини која је делом и резултат аут орефлек-

сиј е. Саморазумевање се тако чини као карактеристика кој а умногоме

прецизниј е одређуј е есеј истичку форму од субј ективности. У есеј истици

„пишчева одлука ј е прво и последње мерило текста" (Радојчић, 1994:836),

али не зато што аутор свој евољно намеће свој е „заинтересовано ј а" чита-

оцу, већ зато што се у аргументацији коју му нуди у исто време одвија и

процес самоспознаје. У том кључу може се тумачити она пасионираност

темом, страст са којом ј ој есејист прилази, она опседнутост коју читалац

доживљава већ у првом сусрету са К њигом о Микеланђелу. Без обзира на

своју недовршеност и хаотичност, „Микеланђелијана" јесте Црњансков

поетички кредо који се од самих почетака није много мењао: од веровања

да поезиј а настај е у стању екстазе и да има мало везе са законима стиха

и форме па све до поклоњења њеној „транслунарној супстанциј и", кој а

није ништа друго до чисти глас апсолута. Међутим, поезиј а инспираци-

је, ентузијазма, ј асно указује Црњански, нема порекло у индивидуалном

несвесном песник а, потпуног изопштеника из света, на начин на кој и су

себе на прогонство осудили симболисти. Прави ј е песник за Црњанског

онај који је укорењен у тло и заједницу из које је поникао, и који ј е, како

то Јунг каже, „дуалност или синтеза парадоксалних особина". Стваралац

је са једне стране „човечно личан, а са друге, неличан људски процес"

(Јунг, 1995: 184). Пијет а је она веза коју милиони са мајкама имају. Сеобе

су ар х ет и п ср п ск о г н а ц и о н а .

4 3 0 Горана Раичевић

Ц И Т И РА Н А Д Е Л А

1. (ЕЧ I) Милош Црњански: Есеј и и чланци: књиж евност и умет ност , I, Дела Ми-

лоша Црњанског X, кљига 21, Задужбина Милоша Црњанског; Н аш дом - Editions L'Age

D'Homme, Lausanne, Београд, 1999.

2. (ЕЧ II) Милош Црњански: Есеји и чланци: ист орија, полемике, разговори, Дела

Милоша Црњанског XI, књиге 22. и 23, Задужбина Милоша Црњанског, Наш дом - Eđitions

L'Age D

'Homme, Lausanne, Београд, 1999.

3. (X, I) Милош Црњански: Код Хипербореј аца I, Сабрана дела Милоша Црњанског,

7 (прир. Роксанда Његуш и Стеван Раичковић), Просвета, Матида српска, Младост, Свје-

тлост , Београд, 1966.

4. (X, II) Милош Црњански: Код Хипербореј аца II, Сабрана дела Милоша Црњанског,

8 (прир. Роксанда Његуш и Сгеван Раичковић), Просвета, Матица српска, МЛадост, Свје-

тлост , Београд, 1966.

5. (POJI ) Милош Црњанск и: Роман о Лондону I, I I, Нолит , Београд, 1972.

Л И Т Е РА Т У РА

1. А врамовић Зоран (1994) „Политика и к њижевност у делу Милоша Црњанског",

Време књиге, Београд.

2. А дорно, Теодор (1974) „Есеј к ао форма", Ревиј а, 1974, бр. 3, стр. 89- 105.

3. Јунг, Карл Густав (1995) Лавиринт у човеку (приредио Владета Јеротић), Ars Libri,

Београд.

4. Поповић, Радован (1993) Црњанск и - документ арна биоГрафија, Просвета-Дечј е

новине, Београд-Горњи М илановац.

5. Радој чић, Саша (1994) „Есеј као облик и к ао поступак", Лет опис Мат ице српске,

Н ови Сад, к њ. 453, св. 6, 832- 850.

6. Џаџић, Петар (1993) П овлашћени прост ори Милоша ЦрњанскоГ, Просвета, Бео-

г р ад .

7. Шпенглер, Освалд (1990) Пропаст Запада II, К њижевне новине, Београд.