Šta je energetika?

Delatnost čiji je glavni proizvod energija u različitim oblicima. Energetika je naučna disciplina koja proučava:

izvore energije, pretvaranje jednog oblika energije u drugi, prenos i distribuciju energije, upotrebu energije u njenim korisnim oblicima, posledice proizvodnje i upotrebe energije na životnu

okolinu. Energetika je primenjena nauka, koja se oslanja na

fundamentalne prirodne nauke – mehaniku, termodinamiku, hemiju, fizičku hemiju.

Šta je energija? Jedan od oblika postojanja materije. Sve pojave i procesi u prirodi su zapravo različiti oblici

kretanja materije. Energija služi pre svega za pogon mašina, transportnih

sredstava i drugih uređaja. Velike količine energije se koriste u savremenoj proizvodnji,

za tehnološke proces i operacije koji se odigravaju na visokim temperaturama i/ili pritisku, za šta je potreban veliki utrošak energije po jedinici proizvoda.

Raspodela u delu potrošnje energije je: Industrija 40-50% Široka potrošnja 30-40% Transport oko 20%

Šta utiče na strukturu raspodele energije ? Struktura pojedinih industrijskih grana Udeo poljoprivrednog stanovništva Udeo proizvodne potrošnje energije u ukupnoj

potrošnji Stepen razvijenosti saobraćaja i komunalnih

delatnosti Broj stanovnika

Najčešći oblici energije

Mehanička (kinetička i potencijalna) – sposobnost tela da vrši rad pri kretanju

Hemijska – promene u sastavu čestica molekula i sadžaja energije u njima

Toplotna – energija kretanja osnovnih čestica materije, molekula ili atoma

Nuklearna – nastaje razlaganjem ili spajanjem atomskih jezgara

Električna – kretanje elektrona, nastaje na račun toplotne, mehaničke, hemijske i nuklearne energije

Potencijalna energija: Energija položaja, ona koju bi telo oslobodilo kada se oslobodi oslonac. Mera ove energije je rad potreban da se telo vrati u prvobitnin položaj.

Ep = mgh, (J = Nm = kgm²/s²)

Kinetička energija: Energija kojom neko telo raspolaže usled svog kretanja

Ek =mv²/2, (J = Nm = kgm²/s²)

I potencijalna i kinetička energija su deo mehaničke energije

Definicije različitih oblika energije

Hemijska energija nastaje sagorevanjem ili drugim hemijskim procesima u obliku: toplotne, električne, svetlosne ili mehaničke

Svodi se na energiju stvaranja hemijskog jedinjenja ili elementa

Po tome da li se reakcijom unosi ili oslobađa energija, razlikujemo: endotermne ili egzotermne procese

Sve tehnološke procese prate jedna ili druga pojava! Toplotna energija vezana je za veliki broj procesa gde je

neophodna velika količina toplote (proizvodnja gvožđa, čelika, cementa)

Toplotnu energiju posebno izučava termodinamika

Nuklearna energija - raspadanjem jezgra atoma uranijuma ili plutonijuma u nuklearnim reaktorima, oslobađa se velika količina toplotne energije koja zagreva vodu da bi se proizvela pregrejana vodena para koja ima veliku kinetičku energiju.

Fisija - cepanje jezgara teških elemenata, kao na primer U-235, pri čemu nastaju dva atoma srednje težine pri čemu se oslobađa toplota

Fuzija - proces tokom kojeg se više atomskih jezgara spajaju formirajući jedno teže jezgro. Ovaj proces prati oslobađanje energije zavisno od mase jezgara koja su u njega uključena.

Sem za stvaranja oružja za masovno uništenje stanovništva ovaj vid energije pronašao je i primenu u proizvodnji električne energije.

Ove elektrane se grade na mestima na kojima postoje velike količine vode za hlađenje jezgra nuklearnog reaktora.

Najveća opasnost u radu istih je kad dođe do ozbiljnog oštećenja usled više sile ili nemarom čoveka.

Električna energija - najkvalitetniji oblik energije, ne nalazi se u prirodi već se dobija transformacijom iz drugih oblika energije: toplotne, hemijske, mehaničke, nuklearne.

Lako se transformiše u druge oblike energije: Svetlosnu Toplotnu Mehaničku Hemijsku

Osnovni oblici energije

1. Primarna energija

2. Sekundarna energija

3. Korisna energija

Primarna energija se nalazi u prirodi i to kao: Unutrašnja energija nuklearnih i fosilnih goriva (uran, ugalj,

nafta, zemni gas). Kinetička i potencijalna energija vode (energija vodenih

padova i tokova), energija plime i oseke mora i okeana, energija talasa

Sunčeva energija - predstavlja ogromnu količinu energije koju sunce prenosi na zemlju posredstvom zračenja.

Energija vetra - poslednjih godina izgrađen je veliki broj postrojenja za pretvaranje kinetičke energije vazduha u električnu energiju.

Energija unutrašnjosti zemlje (geotermalna energija), kao i energija vulkana.

Primarni izvori energije

Goriva Prirodne i veštačke materije koje procesom sagorevanja oslobađaju

velike količine toplotne energije, u relativno kratkom vremenu, koja se može racionalno iskoristiti.

Da bi neka sirovina mogla da se koristi kao gorivo, treba da ispunjava sledeće uslove: da se lako i jeftino dobija u velikim količinama, da bude dovoljno postojana i prikladna za transport i

skladištenje, da ima tačku paljenja unutar poželjnih granica i da sagorevanjem ne daje u većoj količini produkte koji su štetni

po đivotnu sredinu. Goriva sadrže složena jedinjenja: ugljenika (50-97%), vodonika (5-

15%), sumpora (1-3%), azota i kiseonika. Sva goriva su sastavljena iz:

sagorivih komponenti - ugljenik, vodonik i sumpor, i nesagorivih komponenti - azot, kiseonik i pepeo.

Podela goriva

Ugalj Spada u fosilno gorivo. Nastao je biohemijskim procesom, pritiskom, toplotom i

geološkim, odnosno geohemijskim procesom na biljne ostatke bez prisustva vazduha - karbonifikacija, pri čemu je biljni materijal gubio kiseonik i vodonik, a bogatio se ugljenikom.

Pri procesu karbonifikacije oslobađao se metan, ugljen-dioksid i voda. Pojava eksplozija zbog metana u rudnicima ukazuje da proces karbonifikacije još traje.

Konačni proizvod karbonifikacije je antracit. U tabeli je dat hemijski sastav čvrstih goriva:

Vrste uglja Prema starosti, odnosno stepenu ugljenisanja razlikuju se sledeće

vrste uglja: kameni ugalj, mrki ugalj i lignit.

Najstarija vrsta kamenog uglja naziva se antracit, dok je najmlađa vrsta uglja lignit.

Treset ne spada u fosilna goriva, već u sekundarno gorivo sadašnjeg geloškog doba, koje još nije izloženo potpunijem procesu ugljenisanja.

Lignit ili fosilno drvo je najmlađi mrki ugalj. Ima izrazito drvenastu strukturu pa je po tome dobio ime (lignum - drvo). Lak je skoro kao tvrdo drvo i 1 m3 je težak između 600-700 kg. Boje je od svetle do tamno mrke. Sirov sadrži do 50% vode, a sušen između 15 i 25%. Donja toplotna vrednost je između 9.500-16.000 KJ/kg. Pepela sadrži od 7-12%, a sumpora od 0,2-10%.

Nalazišta lignita u Srbiji: Kostolac, Kolubara i Kosovo.

Vrste uglja Mrki ugalj spada u mlade vrste fosilnog uglja. Sadrži 5-25% pepela i

vlage 10-25%. Najviše se upotrebljava kao gorivo u toplanama, termo-elektranama i generatorima za proizvodnju generatorskog gasa. U mešavini sa kamenim ugljem upotrebljava se za dobijanje koksa.

Najveća nalazišta u Srbiji su u okolini Aleksinca. Kameni ugalj spada u najstarija fosilna goriva. Naziv kameni ugalj

nosi zato što je po spoljašnjem izgledu sličan kamenu. Boja mu je smolasto crne, sa prelazima u sivkastu ili mrku boju. Obično sadrži 1-5% vlage, a pepela od 3-10%.

Antracit je geološki najstarija vrsta uglja, nastao u paleozoiku. Crne je boje. Gori bez plamena ili sasvim kratkim plamenom.

Ukoliko je čist, tj. bez mnogo pepela i sumpora, može se koristiti u metalurgiji umesto koksa. Donja toplotna moć mu je oko 35.000 KJ/kg. Upotrebljava se i u hemijskoj industriji.

Upotreba uglja Osnovni pravci i mogućnosti upotrebe uglja su sledeći:

neposredna upotreba uglja u prirodnom obliku u svim procesima i oblicima sagorevanja (industrijske kotlarnice i termoelektrane),

mehanička prerada uglja (ugljeni prah, briketi, koloidno gorivo),

hemijska prerada uglja (rafinacija, suva destilacija, gasifikacija, utečnjavanje ili likvefakcija).

Konverzija uglja - pretvaranje njegovih sagorljivih delova u druge hemijske oblike. Pri ovom načinu upotrebe, menja se njegovo agregatno stanje, pri čemu sagorljivi sastojci uglja delimično ili potpuno prelaze u gasovito ili tečno agregatno stanje.

Mehanička prerada uglja Mlevenje uglja u prah – u mlinovima, uz istovremeno produvavanje

zagrejanog vazduha, pri čemu se ugalj suši i istovremeno odvodi u gorionik strrujom vazduha.

Briketiranje – proces slepljivanja sitnijih čestica uglja pod pritiskom, pri čemu se dobijaju komadi pravilnog geometrijskog oblika, briketi, mase 1-8 kg.

Hemijska prerada uglja

Veštačka čvrsta goriva Mogu se dobiti oplemenjivanjem prirodnih čvrstih goriva fizičkim postupcima:

drobljenje, mlevenje, briketiranje, kao i hemijskim postupcima: suve destilacije, hidriranjem, gasifikacijom itd.

Briketi - imaju određene prednosti u odnosu na većinu čvrstih goriva a to su: veća toplotna vrednost, sporije sagorevanje, nema opasnosti za samozapaljenje kod uskladištenja, rukovanje je jednostavnije i ne stvaraju prašinu.

Koloidno gorivo - dobija se od ugljenog praha koji se melje ispod jednog mikrona (0,001 mm). Ovakav se prah meša sa težim frakcijama nafte, uz dodatak sredstava za stabilizaciju emulzije, kao što su tutkalo i dekstrin. Ovo gorivo ima osobine tečnih goriva i može se, kao i ono, ubrizgavati u ložišta pomoću komprimovanog vazduha. Primenom ovih goriva štede se derivati nafte i značajna su naročito za zemlje koje nemaju dovoljno nafte.

Koks je najvažnije veštačko čvrsto gorivo. Dobija se procesom suve destilacije (pirolize) kamenog uglja na visokoj temperaturi bez prisustva vazduha. Koks se uglavnom troši u metalurške svrhe (95%).

Za proizvodnju koksa ugalj se priprema usitnjavanjem (čestica oko 5 mm) uz prethodno uklanjanje jalovine. Sadržaj pepela ne sme preći 6%, a vlage može biti maksimalno 12%. Destilacija se obavlja u koksanim baterijama na temperaturi 1000-1200°C kroz 20 sati.

Nafta Engler-Höfer-ova organska (biološka) teorija o postanku nafte:

Nafta je nastala iz planktona, ostataka sitnih lebdećih, jednoćelijskih morskih životinja i biljaka, masnih algi, rakova, riba i drugih organizama koji žive u vodi.

U toplim plitkim morima ovi organizmi, u prvom redu planktoni, živeli su pod povoljnim uslovima, množili se u punoj meri i izumirali.

Njihovi ostaci su se taložili na dno gde su, u prvom redu belančevine, i druge materije koje se lako raspadaju, prelazile u gasove, dok su se otpornije masti i voskovi sakupljali u većoj količini, stvarali masni mulj nazvan saprofel.

Usled nanosa i poremećaja slojeva zemljine kore ovaj mulj dospevao je pod povišeni pritisak i temperaturu u dugim nizom godina, uz te uslove prelazio u naftu.

Vrste i hemijski sastav nafte Nafta predstavlja veoma komplikovanu smešu raznih ugljovodonika. Sirova nafta je u stvari rastvor tečnih, gasovitih i čvrstih ugljovodonika. U sastav nafte ulaze

alkani (parafini), cikloalkalni (nafteni) i aromati (benzol i njegovi derivati).

U nafti je nađeno više od 100 raznih ugljovodonika. Niže frakcije nafte sadrže više parafina, a više frakcije više naftena i

aromala. Parafinske nafte su sastavljene pre svega, od nezasićenih i zasićenih

ugljovodonika. Ova se nafta nalazi najviše u Kanadi, Poljskoj i Francuskoj, ali uglavnom, i kod nas. Za parafinske nafte je karakteristično da daju benzin sa niskim oktanskim brojem. Naftenske nafte su uglavnom spojevi cikloparafina i daju dobra mazivna ulja s

niskom tačkom stvrdnjavanja. Dobijena dizel goriva, imaju dobre oktanske brojeve. U ovu grupu spadaju nafte iz Kalifornije, Meksika i Rumunije.

Vrste i hemijski sastav nafte Aromatske nafte sastoje se od aromatičnih ugljovodonika, daju slaba dizel

goriva i nepostojana ulja za podmazivanje. Predstavljaju cenjenu sirovinu za dobijanje avionskih benzina. Slaba im je strana što sadrže korozivni sumpor. Asfaltne nafte sadrže veću količinu naftnih smola. Najveća su nalazišta na Trinidadu. Iz njih se dobija benzin sa visokim oktanskim brojem. Prosečan elementarni sastav nafte je:

ugljenika 81-87%, vodonika 10-14%, kiseonika do 7%, azota do 1,2% i sumpora do 6%.

Skoro sve vrste nafte su lakše od vode, a pošto se u njoj ne rastvaraju "plivaju na vodi".

Toplotna moć raznih vrsta nafte kreće se od 39.800-48.200 KJ/kg.

Vrste i hemijski sastav nafte Nafte se pale na različitim temperaturama, te se prema tome i dele

na: veoma vatroopasne, koje se pale na ispod 25°C, vatroopasne, koje se pale na 25°C, i manje vatroopasne, koje se pale iznad 60°C.

Ova osobina nafte je naročito značajna u zaštiti od požara prilikom transporta i skladištenja.

Tečna goriva imaju brojne prednosti nad čvrstim gorivima: 1 t nafte prosečno daje 50% veći toplotni učinak od uglja, zauzima znatno manji prostor, daleko je lakši transport i uskladištenje, lakše je kontrolisati proces sagorevanja, manji su otpaci i neuporedivo manje zagađenje čovekove okoline.

Tehnologija dobijanja nafte Nafta se crpi iz zemljine kore bušenjem, tek nakon povoljne procene

količine i ekonomičnosti eksploatacije. U ukupnim investicionim troškovima na bušenje i pripremu bušotine

otpada 60%. Iznad bušotine podiže se toranj gvozdene konstrukcije do 45 m visine za

smeštaj uređaja za bušenje, cevi, dizalica, motora za pogon itd. Cev na kojoj je pričvršćeno svrdlo okreće se motorom, drobi stene i

prodire u sve dublje slojeve. Materijali kao što su zemlja, pesak, senec, izdrobljene svrdlom bušilice,

ispiraju se iz dubine na površinu kroz cev, pomoću vode ili suspenzije gline u vodi, koja se pumpom utiskuje u bušotinu.

Kad bušotina dođe do naftonosnog sloja ili zemnog gasa, oni prodiru u cev, usled pritiska pod kojim su se nalazili.

Ukoliko je pritisak dosta visok, nafta odnosno zemni gas, izlaziće sami na površinu zemlje.

Nasuprot tome, kada je pritisak u ležištima nizak, nafta se mora crpiti pumpama.

Tehnologija dobijanja nafte Sabiranje nafte i prečišćavanje vrši se tako da se ona pusta iz

bušotina u čelične, cilindrične rezervoare. Tu se stajanjem taloži na dno pesak, mulj i voda, a izdvaja se zemni

gas. Stabilizovana nafta tj. nafta oslobođena od peska, mulja, vode,

zemnog gasa i gazolina ponekad se skladišti u rezervoarima, ali se najčešće direktno transportuje na preradu u rafinerije.

Transport nafte za manje količine može se obaviti u gvozdenim buradima, a za veće količine u vagonima-cisternama, brodovima, tankerima itd.

Na kopnu kod većih udaljenosti, nafta se transportuje naftovodima, kroz cevi unutrašnjeg prečnika do 30 cm pumpama, pod pritiskom od 50-100 bara.

Ukoliko je nafta veoma viskozna i sporo teče, a zimi se čak i stvrdnjava, moraju se ugraditi uređaji u kojima će se nafta zagrevati u cevovodima da bi se mogla transportovati.

Prerada nafte Frakciona destilacija - odvajanje ili frakcionisanje na osnovu različite tačke

ključanja. Tečne destilate kod prerade nafte nazivamo derivatima. Prvo se pojavljuju (predestilišu) najniži ugljovodonici, sa najnižom tačkom

ključanja i tako redom. Proizvodi frakcione destilacije nafte su:Pod normalnim pritiskom: U vakumu:

benzin, - ulje za loženje (teško), petrolej, - dizel gorivo (teško), dizel gorivo (lako, srednje), - ulje za podmazivanje (lako, srednje, ulje za loženje (lako, srednje), teško), ostatak (mazut) - ostatak (bitumen, koks)

U svetu se iz nafte dobija prosečno 21% benzina, 5% petroleja, 11% dizel goriva, 3% ulja za podmazivanje, 25% ulja za loženje, 5% gasovitog goriva, 29% ostatka iz kojeg se krekiranjem dobija još 21% benzina, petroleja i dizel goriva.

U našim rafinerijama struktura derivata je nešto drugačija: benzina 15-20%, petroleja 10-20%, dizel goriva 20-40%, ulja za loženje 15-20% i ulja za podmazivanje 10-20%.

Veštačka tečna goriva Benzin predstavlja prvu frakciju nafte koja destiliše u intevalu tačke

ključanja 30-220°C. On je smeša lakih ugljovodonika. Benzin dobijen frakcionom destilacijom može biti parafinskog,

naftenskog ili aromatskog porekla, s obzirom na sastav nafte. Ponovnom destilacijom tj. rektifikacijom sirovog benzina dobijaju se

nove frakcije benzina koje nazivamo podfrakcije: laki benzini (30-120°C tačka ključanja) upotrebljavaju se u medicini za

dezinfekciju rana, kao rastvarač za gumu i ekstrakciju ulja u prehrambenoj industriji;

srednji benzini (50-130°C) služe kao pogonsko gorivo za automobile i avione;

teški benzini (100-200°C) služe kao rastvarač za lakove, smole, voskove i masti.

Najvažnije karakteristike motornog (srednjeg) benzina su njegova motorna svojstva, tj. ponašanje benzina pri sagorevanju u motoru.

Veštačka tečna goriva Dobrim gorivom se smatra benzin koji izdrži potrebnu kompresiju

(1:10) u smeši s vazduhom a da se sam od sebe ne zapali, nego da normalno sagoreva nakon paljenja električnom iskrom pri potrebnom stepenu kompresije.

Ova karakteristika benzina, tj. otpornost na detonaciju kod benzinskih motora, izražava se oktanskim brojem.

Kad se kaže da motorni benzin ima 95 oktana to znači da se on pri sagorevanju ponaša kao smeša 95 delova izooktana i 5 delova normalnog heptana.

Oktanske brojeve možemo poboljšati dodacima antidetonatora (olovo tetraetil) ili se mora benzin podvrgnuti postupku reformiranja.

Da bi se sprečilo zagađenje vazduha olovom uvode se nove vrste antidetonatora na bazi mangana.

Veštačka tečna goriva Petroleum je mešavina ugljovodonika druge frakcije nafte, koja destiliše

na temperaturi od 150-300°C. Petroleum se danas praktično više ne upotrebljava za osvetljenje, ali u

poslednje vreme njegova potrošnja raste, naročito kao pogonsko gorivo za traktore i kao posebna frakcija, za turboreaktivne motore, poznata kao kerozin.

Dizel goriva su teške frakcije nafte koje destilišu između 220-350°C i služe kao pogonska goriva za dizel motore.

Prema našim standardima proizvode se četiri tipa dizel goriva: vrlo lako ,,D-1" lako ,,D-2" srednje ,,D-3" i teško ,,D-4".

Najvažnija fizičko-hemijska karakteristika dizel goriva je sklonost samozapaljenju, koja se izražava cetanskim brojem.

Čist cetan ima broj 100, a a metilnaftalin 0. Dobra pogonska goriva treba da imaju cetanski broj 55-85, tj. da imaju moć paljenja kao probne smeše sa 55-85% cetana.

Veštačka tečna goriva Ulja za loženje su proizvodi frakcione destilacije u vakumu. To je mešavina ugljovodonika, koja je po sastavu slična dizel gorivu,

ali bez osobina karakterističnih za benzinsku i dizel frakciju. U prometu se sreću specijalna laka i teška ulja za loženje, a

međusobno se razlikuju po zapaljivosti, sastavu, viskozitetu i drugim osobinama.

Upotreba ovih ulja je višestruka, a koriste se pre svega, kao pogonsko gorivo kod parnih kotlova, brodskih motora, industrijskih peći i kao gorivo u domaćinstvima.

Ovo sagorevanje se odvija u posebnim gorionicima u kojima se gorivo raspršuje i meša sa potrebnom količinom vazduha.

Mazut je ostatak destilacije nafte i postupka krekovanja Ima visoku toplotnu moć Upotrebljava se kao gorivo za parne kotlove, posebno u pomorstvu.

Maziva To su materije koje služe za podmazivanje kliznih površina delova

mašina i mehanizama da bi između njih smanjili trenje. Time se ti delovi čuvaju od prebrzog trošenja, štedi se progonska

snaga i omogućava veća radna brzina mašine. Maziva ujedno hlade klizne površine, odvodeći toplotu razvijenu

trenjem. Prvobitna maziva su bila životinjskog i biljnog porekla, što je imalo

za posledicu da su se hemijski raspadala na glicerol i masne kiseline, koje su agresivno delovale na metale, prouzrokujući koroziju.

Preradom i proizvodnjom nafte dobijeni su brojni derivati, koji imaju odlične mazivne sposobnosti, hemijski su postojani, dobro se prilagođavaju pritisku, vlagi, brzini delotvanja itd.

Pouzdanost rada mašine i vek trajanja pojedinih delova zavisi od kvaliteta upotrebljenog maziva.

Zemni gas Prirodni zemni gas je najčistije fosilno gorivo koje se nalazi u

gasnim ležištima i uglavnom je pratilac nafte. Dominantan sastojak zemnog gasa je metan 70-90%, propan,

butan, i etan koji ukupno učestvuju od 0-20%. Pored zagrevanja koristi se i kao sirovina u proizvodnji plastičnih

masa, veštačkog đubriva, tekstila. Predstavlja najeftiniju mineralnu sirovinu jer da bi se koristio

dovoljno ga je samo prečistiti i transportovati. U strukturi troška upotrebe zemnog gasa najveću finansijsku stavku

pored bušenja predstavlja transport, koji u ukupnoj ceni gasa učestvuje sa preko 60%.

Da bi transport bio ekonomičniji zemni gas se pod visokim pritiskom i smanjenom temperaturom prevodi u tečno stanje.

Jedan normalni kubni metar gasa prema kaloričnoj vrednosti približno zamenjuje 1,7 kg uglja ili 1,2 kg nafte.

Karakteristike zemnog gasa Ima vrlo visoku kaloričnu moć Ima visoki koeficijent iskorišćenja prilikom sagorevanja Nakon sagorevanja u ložištu ostaje mala količina nesagorivog

materijala Malo štetnih materija se ispušta u atmosferu Ujednačeno sagoreva Nije potrebna gradnja skladišta kod potrošača U određenim tehnološkim procesima povoljno utiče na tok procesa,

na primer u proizvodnji stakla, cementa, topljenja rude, gasnim elektranama.

NEKONVENCIONALNI IZVORI ENERGIJE Sunčeva energija Prednost sunca kao izvora energije je pre svega u tome jer je stalan izvor,

energija je dostupna svima, ima je u izobilju, praktično je neiscrpna, i ne zagađuje se okolina.

Nedostatak sunčevog zračenja, kao izvora energije, je prestanak zračenja zalaskom Sunca i smanjenjem intenziteta za vreme hladnijih godišnjih doba (kasna jesen, zima i rano proleće).

Geotermalna energija Unutrašnja toplotna energija Zemlje koja sa tokom geoloških epoha

akumulirala. Potiče od postepenog prirodnog raspadanja radioaktivnih elementa u zemljinoj

kori. S obzirom na termodinamičke i hidrološke karakteristike, geotermalne

energetske izvore delimo u sledeće grupe: energija izvora vruće vode; energija izvora vodene pare; energija vrele vode velikih dubina i enerija vrućih suvih stena (petrotermička energija).

PITANJA1. Navesti i objasniti najčešće oblike energije.2. Podela primarnih izvora energije.3. Šta su goriva i koje uslove treba da ispunjavaju?4. Kako je izvršena podela goriva?5. Nastanak i vrste uglja.6. Prerada i oplemenjivanje uglja.7. Objasniti kako se vrši koksovanje uglja.8. Navesti i objasniti najvažnija veštačka čvrsta goriva.9. Vrste i hemijski sastav nafte.10. Tehnologija dobijanja nafte.11. Objasniti frakcionu destilaciju nafte.12. Najvažnija veštačka tečna goriva.13. Šta su maziva i čemu služe?14. Sastav, karakteristike i upotreba zemnog gasa.15. Nekonvencionalni izvori energije.