1

2

En Rajs

Vitorio

Anne Rice

Vittorio, The Vampire (New Tales of the Vampires #2)

3

Prvo poglavlje KO SAM JA, ZAŠTO PIŠEM, ŠTA BUDUĆNOST

NOSI Još dok sam bio dečačić,sanjao sam grozomoran san. Sanjao sam da u naručju držim

odrubljene glave svoga mlađeg brata i sestre. Glave su im bile nepomične, bezglasne, krupnih treperavih očiju i rumenili obraza, a ja ophrvan strahotom, nisam, poput njih, pustio ni glasa.

San je postao java. Ali,nema nikog ko bi žalio za mnom ili pakza njima.Zakopani su, bezimeni, pod

plastom vremena sazdanog od pet vekova. Ja sam vampir. Zovem se Vitorio,a ovo sada pišem u najvišoj kuli ruševnog zdanja zamka na

planinskom vrhu gde sam i rođen,u najsevernijem delu Toskane, tom najlepšem od svih krajeva središnje Italije.

Čijim god merilima posmatrano, ja sam naočit i veoma moćan vampir, proživeo sam pet stotina godina još od znamenitih dana vladavine Kozima de Medičija. Čak bi vam i anđeli mogli posvedočiti o mojim moćima, kada bi vam samo pošlo za rukom da ih naterate da progovore.U tom smislu, budite oprezni.

Ja, međutim, nemam apsolutno nikakve veze sa „kovenom prepoznatljivih”, tom družinom čudnih romantičnih vampira iz južnjačkog grada Novog sveta, Nju Orleansa, koji su vas već počastili mnogobrojnim hronikama i pričama.

Ništa ja ne znam o tim junacima grotesknog koji su se lažno prikazivali kao puka fantazija, tek plod vaše mašte. Nepoznat mi je njihov zavodljivi raj u močvarama Luizijane. Na ovim stranama nećete saznati ništa novo o njima, čak ih ne udostojavam ni spomena.

Svejedno, izazvali su me da i sam napišem priču o sopstvenom početku - pripovest o tome kako sam preobraćen u vampira — i da u vidu knjige ovaj delić svog života obelodanim vascelom svetu, ako tako mogu da se izrazim, i da na taj, nasumičan ili sudbinski način, dođem u dodir sa njihovim uveliko izdatim knjigama.

Vekove svog vampirskog postojanja proživeo sam na mudar i pronicljiv način, putujući i učeći, nikada ni u najmanjoj meri ne izazivajući sopstvenu vrstu, ne dovodeći u pitanje njihovo znanje ili pobuđujući njihove sumnje.

Ali, ovo nije priča o mojim dogodovštinama. To će, kao što sam već i pomenuo, biti priča o mojim počecima. Duboko verujem da

imam štošta otkroviteljskog da obelodanim, što će za vas biti posve novo i originalno. Možda ću učiniti nešto i u pogledu toga da se na izvestan način i ja preobrazim u lik one grandiozne sage koju započeše oni drugi vampiri u San Francisku i Nju Orleansu, ali možda, tek možda, pošto dovršim pisanje i kada moja knjiga započne sopstveni život. Zasada, ništa o tome ne mogu znati, a ruku na srce, niti marim za to.

Dok provodim spokojne noći ovde, među kamenjem mesta na kojem sam proveo veoma srećno detinjstvo, a sada zidinama ruševnim, izmenjena oblika i zaraslim u trnovitu kupinovu lozu i okruženim mirišljavom, gustom hrastovom i kestenovom

4

šumom, prinuđen sam da zabeležim usud koji se sunovratio nada mnom, jer se čini da me je snašla sudbina tako različita od bilo kog drugog vampira.

Ja ne obitavam na ovom mestu sve vreme. Sasvim suprotno, najveći deo vremena provodim u gradu koji za mene predstavlja kraljicu svih gradova - Firenca - u koju sam se zaljubio na prvi pogled jednog deteta. Bilo je to u vreme kada je Kozimo stariji lično upravljao svojom moćnom bankom Mediči, i pored toga što je bio najbogatiji Evropljanin.

U kući Kozima de Medičija živeo je veliki vajar Donatelo, koji je klesao mermerne i bronzane skulpture, ali boravilo je tu i mnoštvo slikara i pesnika, pisaca čudesnih dela i kompozitora. Veliki Bruneleski, koji je stvorio samu kupolu najpoznatije firentinske crkve, u to vreme je gradio još jednu katedralu namenjenu Kozimu, a Mikeloco ne samo što je rekonstruisao Manastir Svetog Marka već je bio započeo i izgradnju Kozimove palate, koja će jednog dana u budućnosti čitavom svetu biti poznata kao palata Vekio. Mnogi su ljudi u Kozimovu čast putovali svud po Evropi pretražujući prašnjave biblioteke u potrazi za davno zaboravljenim grčkim i rimskim klasicima, ne bi li ih Kozimovi učenjaci preveli na naš maternji, italijanski jezik, jezik koji je godinama ranije Dante odvažno odabrao za pisanje svoje Božanstvene komedije.

Upravo sam pod Kozimovim krovom, kao smrtni dečak sa sudbinom koja je obećavala, video - da, sopstvenim očima video — znamenite pripadnike Tridentskog sabora koji su stigli iz daleke Vizantije da izglade sukob između istočne i zapadne crkve: rimskog papu Evgenija IV, patrijarha Carigrada i samog cara Istoka, Jovana VIII Paleologa. Ove znamenite ličnosti video sam kako ulaze u grad pod plaštom strahovite oluje i pljuska, a svejedno u neopisivom sjaju, a gledao sam ih i kako obeduju za Kozimovim stolom.

Dovoljno, možda pomislite. Slažem se sa vama. Ovo nije i ne treba da bude istorija Medičijevih. Ali, dozvolite mi samo da vam kažem da svaki onaj koji za njih izrekne da su bili ološ, mislim na ove znamenite ljude, nije ništa drugo do maloumnik. Upravo su Kozimovi potomci bili ti koji su se pobrinuli za Leonarda da Vinčija, Mikelanđela i nebrojeno drugih umetnika. A sve se to odigravalo zato što je jedan bankar, zajmodavac ako vam je tako draže, smatrao odličnom zamišlju da jednom gradu kao što je Firenca podari lepotu i veličanstvenost.

Vratiću se na Kozima kada za to dođe vreme, i to tek nakratko, mada moram da priznam da mi nije lako da budem u bilo čemu sažet, ali zasad ću samo reći da Kozimo pripada živima.

Ja spadam među mrtve još od 1450. godine. Sada je vreme da vam ispričam kako se to dogodilo, ali dopustite mi da u uvodu

dodam još nešto. U mom rukopisu nećete naići na staromodan način izražavanja. Tu nema mesta

krutom jeziku osmišljenom da podilazi dvorskoj sviti, uštogljenom stilu izražavanja i ograničenom rečniku.

Svoju priču ispričaću prirodno i zanimljivo, poigravajući se rečima, jer to prosto obožavam. A s obzirom na to da sam besmrtan, u sebe sam upio raznolikosti engleskog

5

jezika u rasponu od četiri veka, od drama Kristofera Marloua i Bena Džonsona do žestokih, grubih, žargonskih reči iz filmova sa Silvesterom Staloneom u glavnoj ulozi.

Videćete da sam prilagodljiv, odvažan, a tu i tamo umem i da zaprepastim. A šta mi je drugo preostalo do da iskoristim koliko god mogu opisnu moć reči i istaknem da engleski jezik više nije jezik jedne zemlje, čak ni dve, tri, četiri, već je postao govor čitavog savremenog sveta, koji seže od ruralnog šipražja Tenesija, preko najzabačenijih keltskih ostrva, sve do krajnje južnih područja novoniklih gradova Australije i Novog Zelanda.

Ja sam čovek renesanse.U skladu s tim, prilagodavam se svemu, uklapam se bez predrasuda i nimalo ne sumnjam da se sve ovo što radim tiče nekog višeg dobra.

Što se mog maternjeg jezika, italijanskog, tiče, počujte njegovu mekotu kada izgovorite moje ime,Vitorio, udahnite ga nalik na parfem u poređenju sa drugim imenima koja su razbacana po ovom tekstu. Iznad svega, to je jezik do te mere sladostrastan da englesku reč kamen pretvara u trosložnu nežnost: pi-e-tra. Nikada na svetu nije bilo melodičnijeg jezika. Sve druge jezike pričam sa italijanskim naglaskom koji se ponajpre može čuti u savremenoj Firenci.

Moje žrtve koje govore engleskim jezikom doživljavaju moja laskanja i način na koji ih izgovaram kao melem i predaju se mom mekom, požudnom italijanskom izgovoru, što za mene predstavlja neprekidan izvor blaženstva.

Ali, ja nisam srećan. Barem ne mislim da jesam. Ne bih se latio pisanja knjige da bih vam rekao kako je vampir srećno stvorenje. Posedujem mozak, kao i srce, a oko mene lebdi moj eterični lik, stvoren sasvim

sigurno od strane neke Više Sile, u potpunosti utkan u nedokučivo tkanje eteričnog tela koje ljudi nazivaju dušom. Sve ja to imam. Nikakva količina krvi ne može iz mene odagnati život te duše i od mene napraviti pukog krvožednog besmrtnika.

Dobro. Nema problema. Da, da. Hvala vam! — kao što bilo ko na ovom svetu može da kaže na engleskom. Spremni smo da počnemo.

Samo još nešto,želim da vam citiram jednog možda nedovoljno poznatog ali predivnog pisca, Šeridana le Fanua, deo izrečen u strašnoj zebnji ukletog lika jedne od njegovih mnogobrojnih, izvrsno napisanih priča o duhovima. Ovaj pisac, rođen u Dablinu, umro je 1873, ali obratite pažnju na savremenost jezika kojim piše, kao i na opis preplašenog kapetana Bartona, glavnog lika u priči Poznanik: „Kakve god da su moje sumnje u pogledu verodostojnosti onoga što su nas naučili da zovemo otkrovenjem, užasnut sam i duboko ubeđen u jednu stvar, a to je da osim ovog sveta uistinu postoji i jedan drugi, duhovni - poredak čije je postojanje uglavnom iz milošte skriveno od nas — uređenje koje nam može biti, a ponekad i na naš užas jeste, delimično otkriveno. Siguran sam — znam — da postoji Bog - strašan Bog — i da nam usled krivice stiže zaslužena kazna, i to na najtajanstvenije i najčudesnije načine - putem neopisivih i zastrašujućih sila. Postoji duhovni poredak — moćan bog, kako sam samo oduvek bio ubeden u to!Poguban poredak, neumoljiv, usled čijih progona sada, kao i nekada, proživljavam muke prokletih!”

Šta vi o tome mislite?

6

Mene samog je to smrtno pogodilo. Mislim da nisam spreman da o našem bogu govorim kao „strašnom”, niti o našem poretku kao „pogubnom”, mada se čini da postoji neizbežna, jezovita dimenzija istine u ovim rečima, ispisana u romanima, i to sa mnogo emocija.

Meni je to važno jer patim zbog strašnog prokletstva, za mene prilično jedinstvenog, mislim, kao vampira. Mnogi drugi ne dele sa mnom tu kletvu. Mada, smatram da svi - ljudi, vampiri, svi mi koji pripadamo osetljivoj vrsti koja ume da plače - patimo zbog tog usuda, prokletstva o kojem znamo više nego što možemo da podnesemo, i ne postoji ništa, apsolutno ništa što možemo učiniti da to promenimo.

Na kraju možemo ponovo da se pozabavimo ovom temom. Prvo se upoznajte sa mojom pričom.

Ovde je rano veče.Prkosni ostatak najviše kule moga oca i dalje se dovoljno drsko uzdiže naspram ljupkih, zvezdama posutih nebesa, a s prozora se pruža pogled na mesečinom obasjana brda i doline Toskane, pa čak i na svetlucavo more ispod rudnika Karara. Osećam miris cvetnog zelenila strme, još netaknute prirode, gde toskanske perunike i dalje bujaju u drečavocrvenoj ili jarkobeloj boji u suncem obasjanim lejama, koje obilazim tokom svilenih noći.

Pišem okružen i zaštićen takvom lepotom, spreman za trenutak kada će me pun ali svejedno mračan mesec napustiti pronalazeći utočište u oblacima.Tada ću pripaliti sveće,nekih šest sveća,smeštenih unutar debelih, nedovoljno obrađenih srebrnih svećnjaka koji su nekada stajali na radnom stolu mog oca,u doba kada je bio staromodni feudalni vlastelin ove planine i svih njenih sela i čvrst saveznik, u miru ali i ratu, veličanstvenog grada Firence i njenog nezvaničnog vladara. To je bilo u vreme kada smo bili bogati, neustrašivi, radoznali i čudesno zadovoljni.

Sada mi dozvolite da govorim o onome što je iščezlo u nepovrat.

7

Drugo poglavlje MOJ KRATKI SMRTNI ŽIVOT, LEPOTA FIRENCE I SLAVA NAŠEG MALOG DVORA - SVE ONO ŠTO

JE IŠČEZLO U NEPOVRAT Bilo mi je šesnaest godina kada sam umro. Prilično sam visok, imam gustu

kestenjastu kosu do ramena, oči boje lešnika čiji je pogled do te mere mio da ne možete predugo gledati u njih. Na neki način izgledam kao muškarac, ali i kao žena, sa požudnim uskim nosom neobičnih nozdrva, kao i ustima srednje veličine, koja niti su napućena niti stisnuta. U to doba važio sam za veoma lepog mladića.

Da nije bilo tako, sada ne bih bio živ. To je slučaj sa mnogim vampirima,bez obzira na to što neki tvrde drugačije. Lepota

je ono što nam donosi strašni sud. Ali, da budem jasniji, nas su besmrtnima načinili upravo oni koji nisu mogli da odole našim čarima.

Ja nemam detinje lice, ali ono skoro da je anđeosko. Imam guste i tamne obrve koje se nadvijaju dovoljno visoko da mi oči izuzetno, možda i previše sjaje. Da mi nije tako ravno, čelo bi mi bilo previsoko, a da nemam tako gustu kestenjastu kosu, ne bih imao ni loknast, talasast ram koji zaokružuje sliku mog lica. Brada mi je za trunčicu jača i malo kockastija nego što bi trebalo. A imam i rupicu na njoj.

Telo mi je prilično mišićavo, snažno, imam široke grudi, jake ruke, tako da odajem utisak muške snage. Ta muževnost tela, naspram lica, daje mi izgled odraslog muškarca, izvesnog odstojanja.

Za dobro razvijeno fizičko telo mogu da zahvalim zahtevnim vežbama sa velikim ratnim mačem tokom poslednjih godina života, kao i napornom lovu sa sokolima u planinama, kada sam tumarao gore-dole, i to često peške, mada sam još u tim godinama imao četiri konja, uključujući jednog od one jedinstvene i veličanstvene sorte koji je mogao da izdrži moju težinu sa sve oklopom.

Moj oklop je i dalje zakopan pod ovom kulom. Nikada ga nisam nosio u bici. U moje doba, Italija je vrela od ratova, ali su sve firentinske bitke vojevali plaćenici.

Jedina obaveza mog oca bila je da bude odan Kozimu, i da ne dopusti vojskama Svetog rimskog carstva, milanskog vojvode ili rimskog pape da marširaju kroz naše planinske prolaze, niti da se zaustavljaju u selima koja su nama pripadala. Mi smo bili izvan tih tokova. I zbog toga nismo imali probleme. Naši preduzimljivi preci izgradili su ovaj zamak tri stotine godina ranije. Naše poreklo seže još iz doba Lombardana, ili onih varvara koji su sa severa dospeli u Italiju, mislim da je njihova krv tekla našim venama.Ali, ko to može znati? Još od vremena pada Rimskog carstva toliko je plemena zaposedalo Italiju.

Svuda oko nas bilo je i zanimljivih paganskih relikvija; ponekad bismo u poljima nabasavali na drevne, nepoznate nadgrobne spomenike, kao i na smešne i male kamene figure boginja kojima su se seljani i dalje klanjali, ukoliko ih im ne bismo na silu oduzimali. Ispod kula našeg zamka, nalazile su se podzemne prostorije, katakombe, za

8

koje su neki pričali da sežu još iz doba pre Hristovog rođenja,a sada zasigurno znam da je to tačno. Ta mesta su pripadala narodu koje istorija zna kao Etrurce.

Naše domaćinstvo bilo je od onih starofeudalnih koja su s nipodaštavanjem gledala na trgovinu, i zahtevalo je od svojih ljudi da budu grubi i hrabri. Naš dom je bio prepun blaga osvojenog u ratovima, kojem se nije znalo ni poreklo, niti količina. Reč je, zapravo, o starom srebru, zlatnim svećnjacima i zidnim držačima za iste, teškim drvenim sanducima sa ugraviranim vizantijskim šarama, flamanskim tapiserijama, tonama čipke i krevetskih draperija ručno porubljenih pozlatom i draguljima, kao i ostalim najpoželjnijim dragocenim predmetima. Moj otac, koji je uveliko cenio Medičijeve, kupovao je raznolika blaga prilikom putovanja u Firencu. Retko gde se mogao videti goli kamen u glavnim odajama, jer su posvuda bili rasprostrti cvetni vuneni tepisi, a svaki hodnik ili udubljenje u zidu sadržalo je sopstveni viteški oklop, zveckavu borbenu odeždu junaka čijih se imena niko nije mogao setiti. Bili smo neprocenjivo bogati: to sam manje-više neprestano slušao još kao dete, a bilo je i nekih nagoveštaja da je, osim ratnog plena, za naše blagostanje bilo zaslužno i tajno pagansko blago. Bilo je i dužih perioda tokom proteklih vekova kada je naša porodica ratovala sa ostalim brdskim gradovima i utvrđenjima, kada su jedni zamkovi opsedali druge, kada su zidine bivale urušivane odmah po izgradnji, a iz Firence bi dolazile svađalački raspoložene ubice, gvelfi i gibelini1. Stara firentinska zajednica je slala vojsku da ruši zamkove nalik našem i zatre svakog plemića koji im se nametne kao pretnja.

Ali, to vreme je odavno prošlo. Preživeli smo zahvaljujući pameti i mudrim izborima, ali i zbog toga što smo bili

izopšteni na visokom, krševitom i negostoljubivom terenu koji je opkoljavao planinu, na mestu gde su se Alpi spuštali u Toskanu. Zamkovi najbliži nama sada su bili napuštene ruševine.Naš najbliži sused gospodario je sopstvenom grupom planinskih sela koja su bila odana milanskom vojvodi. Ali, on nije dirao nas, niti mi njega. Njegova politička opredeljenja nas nisu zanimala. Naše zidine bile su deset metara visoke, neviđeno debele, a bile su i starije nego sam zamak i utvrđenja, u svakom slučaju drevnije od romantičnih predanja koja su se o njima raspredala. Neprestano su ih podebljavali i obnavljali, a unutar njih su se nalazila tri omanja sela čiji su stanovnici obrađivali plodonosne vinograde od kojih su pravljena veličanstvena crvena vina.Brinuli su se i o blagodatnim košnicama; gajili kupine, pšenicu i tome slično; starali se o mnoštvu kokošaka i krava, kao i ogromnim stajama za naše konje. Nikada nisam znao koliko, zapravo, ljudi radi u tom našem malom svetu. Naš dom je bio pun dvorana koji su se o svemu tome starali, tako da se veoma retko dešavalo da se otac bavi tim stvarima, kao i da, ne daj bože, posećuje firentinske sudove zbog nesuglasica na dvoru.

U našu crkvu dolazili su i okolni meštani, oni koji su živeli u manje zaštićenim zaseocima niz planinu — a bio ih je priličan broj — koji su se u njoj krštavali, venčavali i

1 Gvelfi i gibelini su bile dve suprotstavljene frakcije italijanske politike u 12. i 13. veku u središnjoj i

severnoj Italiji. Formiranje tih prvih političkih partija počelo je u 11. veku. Gvelfi su poticali iz bogatih trgovačkih porodica i podržavali su pape, a gibelini, koji su svoje bogatstvo stekli od najma zemlje, podržavali su cara Svetog rimskog carstva. (Prim. prev.)

9

tako to. Unutar naših zidina prilično je dugo živeo i jedan dominikanski sveštenik koji nam je svakog jutra držao propoved.

Nekada su se na obroncima naše planine sekli veliki pošumljeni delovi zemlje, da niko od naših neprijatelja ne bi mogao uz nju da se uspne, ali u moje vreme takva vrsta zaštite nije bila potrebna. Šume su se u potpunosti oporavile, izrasle i u nekim šancima i preko nekadašnjih puteljaka, divlje kao i sada, skoro do samih zidina. Sa naših kula jasno se moglo videti otprilike tuce omanjih varoši na obroncima koji su se spuštali u doline, mnoštvo izoranih njiva, gustih maslinjaka i vinograda. Svi koji su tu živeli bili su naši odani podanici. Kada bi kojim slučajem iskrsnuo neki rat, svi bi oni pohitali do naših kapija, kao što su to činili i njihovi preci, a pravilno bi i postupili.

Bilo je i pijačnih dana, seoskih svetkovina, svetačkih praznika, poneko alhemičarsko čudotvorstvo, a bogami, katkad i pokoje lokalno čudo. Naša zemlja je stvarno bila fascinantna.

Gostujući sveštenici uvek su ostajali poduže. Nije bilo neuobičajeno da po dva ili tri sveštenika obitavaju u nekoj od kula zamka ili u nižim, novijim, savremenijim kamenim odajama.

Još kao veoma mladog poslali su me u Firencu da se obrazujem. Živeo sam raskošnim i okrepljujućim životom u palati ujaka moje majke, koji je preminuo pre nego što sam napunio trinaest godina. Upravo tada — kada je njegova palata zatvorena — vratili su me kući, zajedno sa dve ostarele tetke. Od tada sam u Firencu odlazio samo povremeno. Moj otac je, u biti, i dalje bio starog kova, urođeno nepokoran vlastelin, mada se sa zadovoljstvom držao podalje od borbi za moć koje su se odvijale u prestonici. Trudio se da održi svoje pozamašne račune u bankama Medičijevih i živi na staromodan način — koji je obožavao — u provinciji, posećujući Kozima de Medičija kad god bi poslom otputovao u Firencu. Ali, kada bi se postavilo pitanje sina, to jest mene, otac je tvrdoglavo nastojao da budem odgajan kao princ, gazda, vitez. Morao sam da savladam sve veštine i poprimim sve osobine viteza, tako da sam sa trinaest godina umeo da jašem u kompletnoj bojnoj opremi, pognute glave u kacigi, u punoj brzini koplja uperenog u plast sena koji je služio kao meta. To mi nije predstavljalo nikakvu poteškoću, već mi je bilo zabavno, podjednako kao i lov ili plivanje u planinskim potocima, kao i konjske trke sa momcima iz sela. Sa zadovoljstvom sam se prepuštao tim aktivnostima.

Međutim, ja sam bio podeljeno biće. Moj um su podučavali izvrsni učitelji latinskog, grčkog, filozofije i teologije, a često sam glumio i glavne uloge u predstavama bratstva u ujakovoj kući. Umeo sam dostojanstveno da odglumim biblijskog Isaka koga je žrtvovao poslušni Abraham, kao i šarmantnog anđela Gavrila koga su otkrili sumnjičavi Sveti Josif i njegova Marija.Čeznuo sam za svim tim,kako tada,tako i sada,knjigama, podukama u katedralama koje sam slušao sa izrazitim interesovanjem, kao i za divnim noćima u firentinskom domu mog ujaka, kada bi me uspavljivali zvuči veličanstvenih operskih arija. Um mi je bio ispunjen sjajem čudesnih svirača na žicanim i duvačkim instrumentima, divljim zvucima bubnjeva, plesačima koji izvode čuda nalik na akrobate i glasovima koji su se predivno uglas prolamali. Da, to je bilo lepo i lagodno detinjstvo. U bratstvu za dečake kojem sam pripadao, susretao sam siromašniju decu

10

Firence, sinove trgovaca, siročiće i dečake iz manastira i škola. Da, tako je bilo u moje vreme, jedan vlastelin je morao da se meša sa ostalima.

Mislim da sam se još kao dete iskradao iz kuće, podjednako lako kao što sam znao da šmugnem iz zamka u kasnijim godinama. Sećanja su mi ispunjena svetkovinama i svetovnim praznicima i procesijama u Firenci, više nego što je to svojstveno jednom disciplinovanom detetu.

I previše često sam se muvao sa gomilom,pareći oči prizorima spektakularno okićenih plovila u čast svetaca, i diveći se dostojanstvu onih koji su pripadali redovima zakletih na ćutnju, što su nosili svece i usporeno koračali kao da su se nalazili u pobožnom transu.

Da, mora da sam bio mangup. Znam da jesam. Išunjavao sam se kroz kuhinju. Potkupljivao sam sluge. Imao sam priličan broj drugara koji su skroz-naskroz bili huligani. Upadao sam u neprilike, pravio haos, a onda trčao nazad kući. Igrali smo se i igara sa loptom i rata na trgovima dok su nas sveštenici terali prutovima i pretili nam. Bio sam i dobar i loš, ali nikada stvarno zao.

Kada sam umro u ovom svetu, a bilo mi je šesnaest godina, nikada moje oči nisu pogledale danom osunčanu ulicu, u Firenci,kao ni bilo gde drugde. Mada, video sam najbolje što se moglo videti, u to ne treba sumnjati. Mogu sebi bez poteškoća da predočim spektakularnu svečanost u čast Svetog Jovana, kada bi svaka radnja u Firenci izložila svoju najbolju robu, dok su kaluderi i fratri pojali svečane verske pesme na putu do katedrale gde bi se zahvaljivali bogu za blagostanje i procvat grada.

Mogao bih tako unedogled da pričam. Nema kraja hvalama koje neko može da izgovori o Firenci toga doba, jer je to bio grad onih koji su se bavili trgovinom i drugim poslovima, a opet stvarali najdivnija umetnička dela, oštroumnih političara i istinskih svetaca, prosvetljenih pesnika i najočitijeg ološa. Mislim da su se u Firenci mogle videti i čuti stvari koje će tek kasnije biti viđene u Francuskoj i Engleskoj, a koje ni do današnjih dana nisu poznate u nekim zemljama.Dve su stvari, međutim, bile očigledne. Kozimo je bio najmoćniji čovek u čitavom svetu. A ljudi su bili ti, ljudi i ništa drugo, koji su činili da Firenca bude ono što jeste, kako nekada, tako i doveka.

Ali, vratimo se zamku. Kod kuće sam nastavio da čitam i učim, uskakao sam u ulogu viteza i pretvarao se u učenika bez ikakvih problema. Ako je i bilo neke senke u mom životu, to se ticalo činjenice da mi je bilo šesnaest godina i da sam bio dovoljno zreo da pohađam pravi fakultet. Na neki način sam želeo da studiram,a opet, gajio sam sokolove, lično ih uvežbavao i lovio sa njima, a priroda je bila prosto neodoljiva.

Sa mojih šesnaest godina, smatrali su me za knjiškog moljca, naročito stariji rođaci koji su se okupljali za stolom svake večeri, većinom ujaci i stričevi mojih roditelja, ljudi iz prohujalih vremena kada „bankari nisu carevali svetom”. Često su prepričavali čudesne priče o krstaškim ratovima u kojima su i sami učestvovali kao mladi, i o onome što su videli u opakoj bici kod Akre, što su doživeli boreći se na Kipru ili Rodosu, o tome kako je bilo živeti na moru, kao i u mnogim egzotičnim lukama gde su širili strah i trepet po kafana i užas među ženama.

Majka je bila prefinjena i prelepa brineta zelenih očiju. Obožavala je život u seoskoj sredini i nikada nije upoznala Firencu,osim ako se ne računa vreme provedeno u

11

manastiru toga grada. Smatrala je da nešto sa mnom ozbiljno nije bilo u redu jer sam voleo da čitam Danteovu poeziju i pišem sopstvenu.

Njen život se sastojao samo od ljubaznog čavrljanja sa gostima, brige da su svi podovi podrobno izribani lavandom i miomirisnim biljkama, a vino dobrano začinjeno. Plesala je na čelu sa svojim deda-ujakom, koji je bio prilično dobar u tome, jer moj otac nije hteo ni da čuje za ples.

Nakon vremena provedenog u Firenci, ovakav život je za mene bio prilično miran i usporen.

A sada bih da ispričam nešto što se tiče samo naše porodice. Majka mora da je bila veoma mlada kada se udala za mog oca, jer je u noći kada je

usmrćena bila trudna.I to nerođeno dete je umrlo sa njom. Vratiću se brzo na tu priču. Onoliko koliko je to uopšte moguće. Baš mi i ne polazi za rukom da ubrzam stvari kad je o pripovedanju reč.

Moj brat Mateo bio je četiri godine mlađi od mene. Bio je odličan đak, i mada je želeo, do tada ga nigde nisu poslali na školovanje. Imao sam i sestru, Bartolu, koja je rođena manje od godinu dana nakon mene. Rođenje moje sestre i mene je bilo tako vremenski blizu da mislim da je mog oca na neki način bilo sramota zbog toga.

Matea i Bartolu sam smatrao najdivnijim i najzanimljivijim ljudima na svetu. Igrali smo se u prirodi, uživali u slobodi, trčali smo kroz šume, brali kupine, zajedno sedeli pod nogama ciganskih pripovedača pre nego što bi ih pohvatali i oterali. Voleli smo jedni druge.

Mateo me je obožavao i divio mi se jer nisam prezao da se ubacim u razgovor kada bi otac vodio glavnu reč. On nije primećivao snagu koju je poseđovao naš otac a da nije morao ni reč da izusti, niti je umeo da ceni staromodan način ponašanja. Ja sam bio Mateov pravi učitelj u svim stvarima, barem mi se tako čini. Što se Bartole tiče, ona je bila previše divlja za našu majku,koja se neprestano zaprepašćivala i uzbuđivala zbog izgleda Bartoline dugačke kose,načičkane grančicama,laticama, lišćem i prašnjavim ostacima šuma po kojima bismo tumarali.

Bartolu su primoravali da mnogo vremena provodi u vezenju, ali ona je, svejedno, znala da peva, piše pesme i izgovara molitve. Njen karakter je bio isuviše poseban i bujan da bi je primoravali na nešto što nije želela. Otac ju je obožavao, i često je sebe podsećao, tek po kojom rečju, da ja brinem o njoj tokom svih naših šumskih lutanja. I jesam to činio. Usmrtio bih svakoga ko bi se usudio da je takne!

Ah. Ovo je za mene previše! Nisam ni slutio koliko će mi ovo teško pasti! Bartola. Usmrtio bih svakoga ko bi se usudio da je takne!

Potom su se nad nama nadvile noćne more, nalik na krilate duše, koje su zapretile da odagnaju ono malo nemuštih i oduvek sporadičnih nanosa nebeske milosti.

Dopustite mi sada da se ponovo vratim na povezanu nit prethodnih misli. Nikada, zapravo, nisam razumeo majku, a po svemu sudeći, pogrešno sam je i

procenio. Za nju je sve bilo pitanje stila i lepih manira, dok za oca smatram da je bio tvrdokorno samokritičan i neizmerno duhovit. On je, u suštini, i pored sveprisutne šaljivosti i duhovitih priča, bio cinik, ali od one vrste koja je istovremeno bila i dobronamerna; mogao je da prozre ljude, ma čak i njihove namere. Smatrao je da su

12

ljudi, čovečanstvo samo, beznadežni.Za njega je rat bio smešna pojava, lišena junaka i prepuna budala.Prasnuo bi u smeh usled strasnih govora mog ujaka, ali i onda kada bih možda predugo naglas iščitavao svoju poeziju, a iskreno mislim da nijednom nije hotimice progovorio jednu pristojnu reč sa mojom majkom.

Bio je krupan čovek,uredno obrijan i dugokos.Imao je predivne, dugačke i kupaste prste, veoma neuobičajene za njegovu veličinu, i za razliku od svih njegovih rođaka, koji su imali debele šake. Ja imam ruke na njega. Sve divno prstenje koje je nosio nasledio je od svoje majke. Odevao se raskošno, mnogo skupocenije nego što bi se usudio da to čini u Firenci, u kraljevski baršun izvezen biserima, a nosio je i masivne ogrtače oivičene hermelinom. Navlačio je prave gospodske rukavice sa lisičjim krznom. Posedovao je krupne oči ozbiljnog pogleda, dublje usađene nego što su moje, ispunjene iskricama šege, neverice i sarkazma.

On, međutim, nikada nije bio zao, ni prema kome. Njegovo jedino moderno zadovoljstvo odnosilo se na to što je voleo da pije iz lepih

staklenih pehara pre nego iz starih šolja izrađenih od drveta, zlata ili srebra.Na našem dugačkom trpezarijskom stolu uvek je bilo mnogo svetlucavog stakla.

Majka se ljubazno smeškala svaki put kada bi morala da ga opomene zbog nečega: „Gospodaru moj, ljubazno vas molim da smaknete noge sa stola”, ili: „Neću vam dozvoliti da me taknete dok ne operete te svoje masne ruke”, ili: „Da li stvarno mislite da ćete takvi ući u kuću?” Međutim, iza te površne ljubaznosti, mislim da ga je mrzela.

Samo sam je jednom čuo da je povisila glas u besu, i tom prilikom je nepokolebljivo izjavila da je polovinu dece u našim selima napravio niko drugi do on, a da je lično izgubila osmoro nedonoščadi koja nikada nisu doživela da vide svetlost dana i da je sve to njegova krivica jer nije bio ništa bolji od rasplodnog pastuva.

Bio je do te mere zatečen ovim majčinim ispadom - iza zatvorenih vrata njihovih odaja — da je iz sobe izašao bled i zapanjen. Tom prilikom mi je rekao: „Znaš, Vitorio, tvoja majka i nije tako glupa kao što sam mislio. Ne, daleko od toga. U stvari, njena jedina mana jeste što je dosadna.”

U normalnim okolnosti nikada sebi ne bi dopustio da kaže tako nešto za nju. Sav se tresao.

Kada sam tom prilikom pokušao da uđem u njene odaje, gađala me je srebrnim krčagom. Obratio sam joj se: „Ali, majko, to sam ja, Vitorio!”, a ona mi se bacila u naručje. Čitavih petnaest minuta je gorko plakala. Sve to vreme nismo progovorili ni reč.Sedeli smo u njenoj maloj, kamenoj spavaćoj odaji, postavljenoj prilično visoko u najstarijoj kuli našeg zamka, u kojoj je bilo mnoštvo pozlaćenog nameštaja, kako starog tako i novog. Obrisala je suze i obratila mi se: „On o svima brine, znaš. On izdržava moju familiju, i to treba da znaš.Šta bi sa njima bilo da nije njega?Šta god da sam mu tražila,nikada me nije odbio.”Nastavila je da priča smirenim, opraštajućim manastirskim tonom. „Pogledaj ovu kuću. Puna je starijih čija je mudrost tako korisna za vas, decu, a to je tako zahvaljujući tvom ocu, koji je dovoljno bogat da ode gde god poželi, ali to ne čini... on je previše ljubazan.Samo... Vitorio! Vitorio, nemoj... nemoj i ti... sa devojkama iz sela.”

13

Od velike želje da je utešim, skoro da sam joj istrtljao da sam napravio samo jedno kopile, barem koliko znam, i da je sa njim sve u najboljem redu. Taman kada sam to hteo da izustim, shvatio sam da bi to bilo potpuno pogrešno, tako da sam ćutao.

To je možda bio jedini razgovor koji sam ikada imao sa majkom. Ako se to uopšte može nazvati razgovorom, s obzirom na to da nisam progovorio.

Ruku na srce,bila je u pravu. Dve njene starije rođake i dva rođaka živeli su sa nama unutar visokih zidina utvrđenja, i živeli su dobro, odeveni u skupocene tkanine kupljene u gradu i uživali u pravom dvorskom životu.Sigurno je da sam mnogo toga korisnog naučio iz njihovih neprestanih priča, a oni su sasvim sigurno mnogo toga znali.

Isto je bilo i sa očevim stričevima, ali ovo je bila njihova zemlja, vlasništvo njihovih porodica, tako da su oni imali veća prava na to, pretpostavljam. Oni su bili ti koji su se junački borili u Svetoj zemlji, ili je barem tako prikazano, a sa ocem su neprestano ulazili u rasprave i svađe oko svega i ničega, od ukusa ćufti posluženih za večeru do preterano savremenog stila slikara dovedenih iz Firence da oslikaju našu malu crkvu.

To je bila druga moderna stvar koja se dopadala mom ocu, verovatno jedina pored toga što je voleo predmete od stakla.

Naša mala crkva je od pamtiveka bila prazna. I ona je, kao i sve četiri kule našeg zamka i okolne zidine, bila izgrađena od belog mermera tako karakterističnog za severnu Toskanu. To nije tamni mermer kojeg je Firenca puna,siv i nekako oprljen. Kamen sa severa je skoro boje najsvetlijih roze ruža. Moj otac je unajmio ikonopisce iz Firence još kada sam bio sasvim mali, dobre slikare koje je podučavao lično Pijero dela Frančeska i njemu slični, da oslikaju zidove crkve muralima na kojima su predstavljeni likovi iz predivnih priča o svecima i biblijskih legendi preuzetih iz knjiga poznatih pod nazivom Zlatna legenda.

Imajući u vidu da otac nije bio preterano maštovit, oponašao je sve ono što je imao priliku da vidi u firentinskim crkvama i upućivao je slikare da kičicom ispričaju priče o Jovanu Krstitelju,svecu-pokrovitelju grada i rođaku našeg gospodara.I tako je tokom poslednjih godina mog ovozemaljskog života naša crkva zablistala oslikanim likovima Svete Jelisavete,Svetog Jovana,Svete Ane,Presvete Majke,Zakarija i mnogobrojnih anđela, svim odevenim — kao što je i bio običaj u to doba — u raskošni firentinski stil.

Upravo su se ovom „modernom” slikarstvu, tako drugačijem od uštogljenih radova Dotoa ili Čimabua2, protivili naši stariji rođaci. Što se seljana tiče, mislim da oni ništa od toga, zapravo, nisu ni razumeli, ali su sve u svemu toliko bili ophrvani strahopoštovanjem prema crkvi tokom venčanja ili krštenja da to nije ni bilo važno.

Ja sam, naravno, bio presrećan što su te slike oslikavali, ali i što sam imao priliku da provodim vreme sa tim umetnicima, koji su se svi spakovali i otišli do trenutka kada su moj život uništile demonske sile. Imao sam prilike da vidim mnoge od najdivnijih slika Firence, a slabost mi je bila da šetam naokolo i posmatram veličanstvene vizije anđela i

2 Čimabue, puno ime Čeni di Pepo Čimabue (1240-1302), (talijanski slikar i autor mozaika iz epohe

gotike. Smatra se za poslednjeg velikog slikara koji je stvarao u maniru vizantijskog slikarstva. Njegov učenik Doto bio je jedan od prvih velikih umetnika i prethodnik italijanske renesanse. (Prim. prev.)

14

svetaca bogataških crkava i katedrala, a čak sam — na putu u Firencu na koji sam otišao sa ocem — u Kozimovoj palati,bacio pogled na rad temperamentnog slikara Filipa Lipija3 kojeg su u to vreme zaključavali u jednu prostoriju ne bi li ga primorali da dovrši započetu sliku. Opčinio me je taj jednostavan ali kapriciozan čovek, način na koji se prepirao i smišljao taktiku, radio sve - osim pravljenja haosa - da dobije dozvolu da izađe iz palate,dok se suvonjav,ozbiljan Kozimo smirenog glasa samo smeškao i više-manje ga primirivao, savetujući ga da se vrati slikanju jer će biti veoma srećan kada dovrši posao.

Filipo Lipi je bio monah koji je ludovao za ženama, što je bilo opštepoznato. Za njega biste mogli da kažete da je bio omiljeni nevaljalac. Upravo su žene bile razlog zbog kojeg je toliko želeo da izađe iz palate, te su čak jedanput za večerom naših firentinskih domaćina, kada sam sa ocem bio kod njih u gostima, predložili Kozimu da dopusti da se nekoliko žena zaključa u sobu sa Filipom, jer će možda to biti način da ga barem nakratko usreće. Verujem da Kozimo nije dopustio ništa slično. Da kojim slučajem jeste, njegovi neprijatelji bi o tome razglabali po čitavoj Firenci.

Hoću samo nešto da istaknem, jer je to veoma važno. Nikada nisam zaboravio taj pogled na genija Filipa i njegov rad, jer je on za mene bio i ostao čudotvorac.

„Pa, šta ti se toliko kod njega dopada?”, upitao me je otac. „On je i dobar i loš”, odgovorio sam, ,,a ne samo jedno ili drugo. Mogu da osetim

neprestanu borbu koja se unutar njega odvija! A jednom sam video i njegov rad, onaj koji je radio zajedno sa Fra Đovanijem” — ovo je čovek kojeg će čitav svet kasnije zvati Fra Anđeliko4 — ,,i kažem ti da je on briljantan umetnik. Zašto misliš da bi Kozimo uopšte trpeo njegovo nesnosno ponašanje? Da si ga samo čuo!”

,,A Fra Đovani je svetac?”, upitao je otac. „Hmmmmm, jeste. I to je u redu, znaš, ali da li si video borbu svetačkog i

svešteničkog koja se odvija u Fra Filipu? Hmmm, upravo je to ono što me zadivljuje.” Otac je pridigao obrve. Tokom našeg sledećeg ali i poslednjeg putovanja u Firencu, odveo me je da vidim

sve Filipove slike.Bio sam iznenađen što se setio koliko me je ovaj umetnik fascinirao.Krenuli smo na put ne bismo li videli njegova najdivnija dela, a onda smo se uputili u Filipovu radionicu. Tamo se nalazila slika za oltar koju je naručio Frančesko Maringi za jednu firentinsku crkvu — Krunidba — scena iz života Bogorodice — a koja je

3 Filipo Lipi (oko 1457-1504), slavni italijanski slikar renesanse. Na njega je veliki uticaj ostavio

Botičeli, ali i Leonardo. Neka od najpoznatijih dela su mu „Autoportret", „Portret starca", „Izvođenje apostola Petra iz tamnice", „Vaskrsnuće carskog sina"... (Prim. prev.)

4 Fra Anđeliko (1387-1455), italijanski renesansni slikar. Sem slika, stvara i freske i minijature.

Slikarstvo uči u Firenci, gde se u 15. veku razvila snažna slikarska škola čije je temelje postavio Đoto di Bondone. Sa oko 20 godina stupa u dominikanski manastir u rodnoj Fijezoli i dobija ime Đovani da Fijezole. Godine 1438. Fra Anđeliko počinje da radi u Manastiru Svetog Marka u Firenci. U toku sledećih 12 godina freskama oslikava 40 manastirskih ćelija. Ove freske su predstavljale rođenje, smrt i vaskrsnuće Isusa Hrista. Papa Jovan Pavle II gaje benifikovao i proglasio za zaštitnika umetnika, posebno slikara. (Prim. prev.)

15

skoro bila dovršena. Kada sam video ovo delo,skoro da sam se onesvestio od divljenja,duboko zanesen i prosto očaran.

Nisam mogao da se odvojim od nje. Samo sam uzdisao i plakao. Nikada nisam video ništa lepše od te slike, sa tom gomilom nepomičnih i pažnjom

ophrvanih lica,velelepnih anđela i svetaca,vitkih i dostojanstveno mačkastih žena i vretenastih božanskih ljudi. Potpuno sam izgubio razum za tom slikom.

Otac me je poveo da vidim još dva njegova dela, od kojih su oba prikazivala Blagovesti.

Sećate se da sam vam ranije spomenuo da sam kao dete igrao anđela Gavrila koji dolazi kod Bogorodice da je obavesti o Hristovom začeću u njenoj utrobi,a po načinu na koji smo tu scenu prikazali,Gavrilo je predstavljao lepog, zabavnog i muževnog anđela. Josif potom, stupa na scenu,pronalazi svoju smernu gospu, Blagoslovenu Mariju, u društvu ovog nadmoćnog „muškarca”. Mi jesmo bili pobožni ali, znate, pomalo smo začinili tu predstavu. Pa, malo smo je zabiberili. Mislim da u rukopisima nema ničeg o tome da je Sveti Josif naleteo na ugovoreni ljubavni sastanak.

Ali, moram da priznam da je to bila moja omiljena uloga, tako da nije ni čudo što sam naročito bio oduševljen slikama na kojima su bile prikazane Blagovesti.

Pa, ta poslednja slika koju sam video pre nego što sam napustio Firencu, a koju je naslikao Filipo negde otprilike 1408. godine, predstavljala je najlepšu sliku koju su moje oči ikada videle.

Taj anđeo u pravom smislu reči nije bio s ovoga sveta, ali je telesno bio savršen. Njegova krila bila su načinjena od paunovog perja.

Razboleo sam se od obožavanja i pohlepe. Poželeo sam da možemo da je kupimo i odnesemo kući.To nije bilo moguće. U to doba nijedno Filipovo delo nije bilo na prodaju. Otac me je, naposletku, odvukao od te slike, a već sledećeg dana, ili tako nešto, vratili smo se kući.

Tek sam kasnije shvatio da me je pažljivo slušao i ćutao dok sam laprdao o Fra Filipu: „Ona je nežna, originalna, a opet hvale vredna sudeći po mišljenju mnogih. Njena genijalnost se upravo sastoji u tome da menja, ali tek neznatno, ne može se uporediti ni sa jednom drugom slikom, a opet je svima razumljiva. U tome je njegova moć, oče, kažem ti.” Nisam mogao da se zaustavim.

„To je ono što mislim o tom čoveku”,rekao sam. „Čulnost koju poseduje, strast prema ženama, ta skoro divljačka odbojnost da održi zavet, koja večito ratuje sa onim svešteničkim, koja se neprestano kosi sa njegovim izgledom monaha,jer on je otac Filipo.Upravo iz te borbe koja se neprestano odvija u njemu, na licima koja slika opstaje izgled potpune pokornosti.”

Otac je ćutke slušao. „To je to”, rekao sam. „Ti likovi predstavljaju odraz njegove neprestane nagodbe sa

silama koje ne može da uskladi, oni su tužni i mudri, nikada dovoljno nevini, uvek blagi, zamišljeni u bezglasnoj patnji.”

Na povratku kući, dok sam zajedno sa ocem jahao kroz šumu, uz jedan prilično strm put, otac me je tek površno priupitao da li smatram da su slikari koji su oslikali našu crkvu bili dobri.

16

„Oče, ti mora da se šališ”, odgovorio sam mu. „Oni su sjajni.” Nasmešio se.„Nisam znao, znaš?”,rekao je. „Samo sam unajmio najbolje.” Slegnuo

je ramenima. Nasmešio sam se. Tada se dobrodušno nasmejao. Nikad ga nisam upitao kada ću i da li ću uopšte ponovo otići na školovanje. Smatrao sam da sam mogao obojicu da nas usrećim. Na tom poslednjem putovanju kući iz Firence mora da smo se zaustavili dvadeset i pet puta. Gostili su nas vinom i večerama u više zamkova usput, šetali smo iz jedne u drugu raskošnu i svetlom obasjanu vilu i uživali u njihovim izobilnim vrtovima. Ništa mi posebno nije ostalo u sećanju, jer sam smatrao da je sve to tek sastavni deo mog života - sve ono drveće prekriveno ljubičastim puzavicama,vinogradi na zelenim padinama, kao i lepe devojke koje su mi se u ložama umiljavale.

Firenca je,naime, te godine kada smo krenuli na ovo putovanje ratovala. Stavila se na stranu velikog i znamenitog Frančeska Sforce da zajedničkim snagama osvoje Milano. Gradovi Napulj i Venecija bili su na strani Milana. Bio je to strašan rat.Ali,on nas se nije ticao.On se vodio na drugim mestima, a u njemu su ratovali plaćenici. O mržnji i gnevu, kao posledicama tog vojevanja, raspredalo se na gradskim ulicama, ali ne i na našoj planini.

Ono čega se,međutim, sećam u vezi s tim ratom bila su dva neverovatna čoveka. Prvi je bio milanski vojvoda Filipo Marija Viskonti, čovek koji je, hteli mi to ili ne, bio naš neprijatelj jer je bio neprijatelj Firence. Ali, počujte nešto o njemu: bio je strašno debeo, pričalo se, i po prirodi veoma prljav, a ponekad je imao naviku da se skine go i prevrće po prašini svog vrta! Bio je toliko prestravljen od samog pogleda na mač da je vrištao kada bi ga video isukanog, a bio bi užasnut kada bi neko predložio da mu naslika portret, jer je smatrao da je jako ružan, što i jeste bio. Ali, to nije sve. Njegove slabašne i kratke noge nisu mogle da podrže njegovo gojazno telo, tako da su ga paževi nosali naokolo.Svejedno, imao je smisla za humor. Da bi preplašio ljude, znao je da izvuče zmiju iz rukava! Divno, zar ne? Ali, na neki način, uspeo je da vlada milanskim vojvodstvom čitavih trideset i pet godina. A njegov lični plaćenik, Frančesko Sforca, okrenuo se protiv Milana u ovom ratu. Tog čoveka ću opisati tek ovlaš, jer je on zanimljiv na jedan potpuno drugačiji način. On je bio jedan lep, zgodan i sin seljaka - seljaka koji je kao dete kidnapovan i koji da postane voda bande svojih kidnapera. Taj Frančesko je isto tako postao voda svoje jedinice tek kada se njegov otac, junačina-seljak, utopio u potoku pokušavajući da spase jednog paža. Kakva hrabrost. Kakva vrlina! Kakvi darovi. Nisam video Frančeska Sforcu sve dok nisam umro za svet i postao vrebajući vampir, ali on jeste odgovarao ovom opisu, bio je čovek junačkih osobina i stila i, verovali ili ne, upravo je ovom kurvinom sinu od seljaka i bogom-danom-vojniku ludi milanski vojvoda slabašnih nogu dao ruku svoje ćerke. Uzgred, ta ćerka nije bila dete vojvodine jadne žene koja je bila zaključana, već dete njegove ljubavnice. Upravo je ovaj brak naposletku i doveo do rata. Frančesko se prvo hrabro borio na strani vojvode Filipa Marije, ali kada je taj čudni i nepredvidivi mali vojvoda najzad lipsao, njegov zet, lepi Frančesko koji je šarmirao sve Italijane, od pape do Kozima, prirodno je poželeo da postane milanski vojvoda!

17

Sve je ovo istina.Zar ne mislite da je krajnje zanimljivo? Proverite. Izostavio sam da kažem da je vojvoda Filipo Marija isto tako bio prestrašen od groma, toliko da se priča kako je naredio da mu se u palati izgradi soba sa zvučnom izolacijom. A ima toga još. Sforca je, manje-više, morao da spase Milano i od drugih koji su imali nameru da ga osvoje, a Kozimo je morao da ga podrži u tome jer bi se, u suprotnom, Francuska obrušila na nas, ili još gore.

Kao što sam i pomenuo, sve je to bilo zabavno, a ja sam bio dobro obučen, i to još u ranoj mladosti, da krenem u rat ili na dvor ako bi se to od mene očekivalo. Ali, ovi ratovi i ova dva lika za mene su postojali samo kao priča za trpezarijskim stolom, a svaki put kada bi neko počeo da laprda o ludom vojvodi Filipu Mariji i jednom od onih njegovih čuvenih trikova sa zmijom iz rukava, otac bi mi samo namignuo i šapnuo: „Ništa nije bolje od čistokrvne plave krvi, sine moj.” Tada bi se slatko nasmejao.

Što se romantičnog i hrabrog Frančeska Sforce tiče, otac je mudro ćutao sve dok se on borio na strani našeg neprijatelja, vojvode, ali onog trenutka kada smo se svi zajedno okrenuli protiv Milana, otac je počeo da hvali odvažnog i samoniklog Frančeska i njegovog hrabrog oca seljačkog porekla.

U starija vremena italijanske istorije, naokolo se vrteo još jedan golemi prepredenjak, nasilnik i hulja po imenu ser Džon Hokvud, koji je bio spreman da povede svoje plaćenike u borbu protiv bilo koga, uključujući i Firentince.Ali, na kraju je ispao odan Firenci,a čak je postao i njen građanin, a kada je bogu dao dušu, izgradili su mu veličanstven spomenik u katedrali! Ah, kakvo je to doba bilo! Smatram, znate, da je to bilo dobro vreme da se bude vojnik, na neki način ste mogli da birate gde i na čijoj strani želite da se borite, kao i do koje granice ćete u svemu tome učestvovati. Ipak, to je bilo i doba rođeno za čitanje poezije, posmatranje slika i življenje u sveprisutnoj udobnosti i bezbednosti iza zidina predaka, ali i za lutanje blagodatnim ulicama naprednih gradova. Ukoliko ste imali bilo kakvo obrazovanje, mogli ste da birate čime ćete se baviti. Ali, to je bilo i vreme kada ste morali da budete veoma oprezni. Dešavalo se da gospodari, kao što je bio moj otac, u tim ratovima dožive potpunu propast. Planinski predeli koji nisu bili ni pod čijom vlašću i koji su uglavnom bili pošteđeni mogli su isto tako da budu osvojeni i uništeni. Povremeno se dešavalo da se i oni koji su se dugo držali po strani u nekom trenutku okrenu protiv Firence, a tada bi se uz galamu i zveketanje oružja pojavili plaćenici da isprave stvar.

Uzgred, Sforca je pobedio u ratu sa Milanom, a jedan od razloga je bio i taj što mu je Kozimo pozajmio neophodan novac. Ono što se dogodilo nakon toga bio je pravi haos.

Pa,mogao bih doveka da raspredam o ovoj čudesnoj zemlji zvanoj Toskana. Jezivo je i tužno za mene da čak i pokušam zamisliti šta je moglo da postane od

moje porodice da nas nije strefilo zlo. Ne mogu da zamislim svog oca kao starijeg čoveka, niti sebe kako mučim staračke brige, ali ni udaju sestre, čemu sam se unapred radovao, i to za gradskog aristokratu pre nego za seoskog barona.

Istovremeno sam i užasnut i radostan što postoje sela i zaseoci u samim ovim planinama koji do danas nisu odumrli - da, do danas. Preživeli su čak i najjeziviji savremeni rat i opstali sa sve svojim uzanim, kaldrmisanim trgovačkim ulicama i saksijama crvenog zdravca u prozorima kuća. Ima i zamkova koji su posvuda opstali,

18

nadživeli generacije i generacije ljudi. A ovde,ovde vlada tama.Evo ga Vitorio koji piše na svetlosti zvezda. Trnovito žbunje i divlja grebuckava stvorenja opstaju u crkvici ispod, gde više niko ne može da vidi slike, a svete relikvije osveštenog kamenog oltara nalaze se ispod gomile prašine. Ipak, to trnje štiti ostatke mog doma. Ja ga puštam da raste. Dopustio sam da putevi nestanu u šumi, a neke od njih sam i sam uništio. Moram da zadržim barem nešto što je nekada bilo! Moram. Samog sebe krivim što nastavljam dalje, a upravo to činim, nema sumnje. Trebalo bi da okončam ovo poglavlje.Međutim, čin pripovedanja umnogome podseća na kratke predstave u kojima smo glumili u kući mog ujaka, ili one koje sam gledao ispred katedrale u Kozimovoj Firenci. U svakoj priči, kao i u predstavi, mora da bude raznobojnih zakulisnih radnji, scena ispunjenih raznovrsnim detaljima, brzih prelaza iz jednog čina u drugi, zanimljivih likova. Svejedno, pokušaću da ubrzam stvari i predem na basnu o svom preobraćanju. Ali, hajde da sad okončam ovaj esej o slavi 1408. godine time što ću citirati velikog alhemičara Fičina, koji je nekoliko godina kasnije izrekao: „Bilo je to zlatno doba”.

Sada prelazim na trenutak tragedije.

19

Treće poglavlje U KOJEM SE UŽAS NADVIJA NAD NAS

Početak kraja usledio je narednog proleća.Napunio sam šesnaest godina tog utorka pre uskršnjeg posta,kada smo svi,uključujući i seljane, proslavljali. Te godine je post pao prilično rano, tako da je bilo prohladno ali, svejedno, bilo je vreme veselja.

U noći pred Pepeljavu sredu usnio sam taj jezivi san u kojem sam sebe video kako držim odrubljene glave moga brata i sestre. Probudio sam se obliven znojem,prestravljen snom.Zapisao sam ga u sveščiću koja mi je služila za zapisivanje snova. A potom sam ga, da budem iskren, smetnuo s uma. To je bilo karakteristično za mene, mada je to bio najjeziviji san koji sam ikada odsanjao.A kada bih svoje povremene noćne more pomenuo majci ili ocu, ili bilo kome drugom, svi bi mi redom govorili: „Vitorio, sam si kriv, jer čitaš te knjige. Ti sam sebi prizivaš nevolju.”

Tek da ponovim, na san sam brzo zaboravio. Priroda je do Uskrsa procvetala,a tada su se pojavili i prvi znaci upozorenja na užas

koji je usledio. Tada još nisam uviđao da su najniži zaseoci na našoj planini u jednom trenutku opustošeni. Otac, ja, dva lovca, lovočuvar i vojnik smo zatim odjahali da se uverimo da su meštani tih sela zaista, nešto ranije, napustili svoje domove i sa sobom poveli svu stoku.

Bilo je prilično jezivo gledati ta napuštena naselja, koliko god da su mala i beznačajna bila. Odjahali smo nazad uz planinu dok nas je topla tmina grleći okruživala. Skoro sve kuće u ostalim selima kraj kojih smo prolazili na povratku imale su zakucane prozore i zabarikadirana vrata, a takoreći da se nije video ni tračak svetla koje sipi kroz zasune, kao ni jedva vidljiv trag crvenkastog dima što se obično uzdizao iz dimnjaka. Naravno da je stari dvoranin mog oca bučno odreagovao i zahtevao da se podanici pronađu, kazne i nateraju da rade na zemlji.

Otac, dobroćudan i potpuno smiren, kakav je i bio, sedeo je za radnim stolom na svetlosti sveća, nalakćen, i rekao mu da su seljani slobodni ljudi; njihovo je bilo da odaberu da li će živeti na planini, jer prema njemu nisu bili ni u kakvoj obavezi. To je bio moderan pogled na stvari, a sve što je on želeo bilo je da sazna šta se dešava na našoj zemlji.

Iznenada je primetio da stojim i da ga posmatram, a gledao me je kao da me nikada ranije nije video.Onda je prekinuo prethodnu priču i čitavu stvar stavio ad acta.Ja se tada nisam mnogo opterećivao time.

Ali, u danima koji su usledili, neki od seljana sa nižih padina došli su da žive unutar zidina našeg zamka. U odajama mog oca vodili su se ozbiljni razgovori. Načuo sam rasprave iza zatvorenih vrata, a jedne noći tokom večere,svi su sedeli u previše mračnom raspoloženju,tako nekarakterističnom za našu porodicu, kada se moj otac najzad pridigao sa svoje masivne stolice, gospodar u samom središtu stola, kao i uvek, i izjavio, kao da je bio prećutno optužen: „Neću valjda da proganjam tamo neku staricu što je ubadala igle u voštane lutke, palila tamjan i izricala budalaste bajalice koje ništa ne znače. Te stare veštice oduvek su živele na našoj planini.”

20

Majka je bila istinski prepadnuta, te nas je sve okupila — ja sam se najviše suprotstavio tome — i povela odatle, Bartolu, Matea i mene, i naredila nam da rano odemo na spavanje.

„Nemoj dugo da čitaš”, rekla mi je. „Ali, na šta je otac mislio?”, upitala je Bartola. „Pa,na one stare veštice iz sela”, rekao sam. Tom prilikom sam iskoristio italijansku

reč „strega”. „Svaki se čas neka od njih zanese svojim radom i usledi tuča, ali uglavnom samo baju i bacaju čini da izleče nekom groznicu, i tako to.” Pomislio sam da će me majka ućutkati, ali ona je samo stajala na uzanim kamenim stepenicama kule gledajući u mene vidno rasterećena, a onda je rekla:„Da, da, Vitorio, u pravu si. U Firenci se ljudi smeju tim staricama. I ti poznaješ Gatenu; nikada nije radila ništa drugo do prodavala ljubavne napitke devojkama.”

„Sasvim sigurno ne treba da je kažnjavamo zbog toga!”, rekao sam, radostan što ju je barem nešto zainteresovalo.

Bartola i Mario su bili zaneseni. „Ne, ne, ne Gatenu, to nije moguće, sve i da hoćemo. Gatena je nestala. Pobegla je.” „Gatena je otišla?”,upitao sam,dok se majka okrenula,očigledno odbijajući da bilo

šta doda, pokazujući mi da ispratim sestru i brata na spavanje. Tek mi je tada sinulo koliko je, zapravo, situacija bila ozbiljna.

Gatena je bila jedna od onih starih, tajnovitih vračara kojih su se svi plašili. A ako je ona pobegla jer se nečega uplašila, to je svakako bio razlog za zabrinutost. Jer, upravo je ona oduvek smatrala da svi nje treba da se boje.

Naredni dani bili su prohladni ali divni, bez ijednog detalja koji bi uznemirio mene,Bartolu ili Matea.Ali, kada sada u glavi vratim film, prisećam se da se mnogo toga upravo tada dešavalo. Jednog popodneva, otišao sam na najvišu osmatračnicu stare kule, na kojoj je čuvar, Tori, kako smo ga zvali, kunjao. Pogledom sam prešao po okolišu, gledajući daleko u daljinu.

„Pa, nećeš ga videti”, rekao je. „Šta neću videti?”, upitao sam. „Dim se ne vije ni iz jednog ognjišta. Nema ga ni od korova.” Zevnuo je i oslonio se

o zid, otežao od starog kožnog prsluka i mača koji je nosio. „Nema razloga za brigu”, rekao je i ponovo zevnuo. „Pa, ako im je draži gradski život ili više vole da se bore na strani Frančeska Sforce protiv milanskog vojvode, neka ih. Nisu ni svesni šta su izgubili.”

Okrenuo sam se od njega i ponovo bacio pogled na okolne šume i doline koje su se ispod mene protezale, pa čak i dalje, a onda sam pogledao na pomalo magličasto plavo nebo. Zaista se činilo kao da su zaseoci zaleđeni u vremenu, ali kako je neko uopšte mogao to zasigurno da zna? Baš i nije bio sasvim vedar dan. Osim toga, sve je u našem domaćinstvu bilo u najboljem redu.

Otac je iz tih sela dobijao maslinovo ulje, povrće, mleko, buter i mnoge druge proizvode, ali to mu uopšte nije bilo neophodno. Ako je trebalo tako da bude, onda neka bude. Dve noći kasnije, međutim, bilo mi je sasvim očigledno da su svi prisutni za večerom zbog nečega bili vidno napeti, mada niko o tome nije zucnuo ni reč, i da je

21

nekakva uznemirenost ščepala majku,toliko da nije uopšte učestvovala u svojim opštepoznatim beskrajnim dvorskim čavrljanjima. Razgovor nije bio nemoguć, ali nešto se u vazduhu promenilo. I pored mnoštva starijih članova našeg doma za koje se činilo da su duboko zabrinuti, bilo je i onih koje briga nije doticala. Paževi su se veselo vrzmali naokolo i posluživali, dok nas je omanja grupa muzikanata,koja je doputovala prethodnog dana,zabavljala divnim pesmama odsviranim na violi i lauti. Međutim, ni ta muzika nije mogla da natera majku da zaigra.

Mora da je bilo prilično kasno kada je straža najavila neočekivanog posetioca. Svi smo još bili u glavnoj dvorani, osim Bartole i Matea, koje sam nešto ranije otpratio na spavanje i ostavio pod budnim okom naše stare negovateljice Simonete. Kapetan očeve lične garde je ušetao u dvoranu, udario petama, poklonio se ocu i rekao: „Gospodaru, na vratima zamka je, po svemu sudeći, neki čovek visokog porekla. Ne želi da se vidi sa vama u osvetljenom prostoru, barem tako kaže, već zahteva da vi izađete.” Svi prisutni su se odjedanput uzbunili,dok je majka pobledela od besa i uvređenosti.Kada je moj otac bio u pitanju,niko nikada nije „zahtevao”. Bilo mi je očigledno da je i kapetan garde, jedan prilično staložen stari vojnik, koji je bio svedok mnogobrojnih sukoba među iutajućim plaćenicima, sada bio nekako obazriv i pomalo potresen.

Otac se pridigao od stola. Međutim, samo je ćutao i ne pomerivši se. „Da li ćete tako postupiti, gospodaru, ili da oteram tog gospodina sa naše kapije?”,

upitao je kapetan. „Kaži mu da je dobrodošao u moju kuću i da ću ga primiti kao gosta”, odgovorio je

otac, i nastavio, „kome ću, u ime našeg svetog Hrista, pružiti sve gostoprimstvo.” Njegov glas delovao je umirujuće na prisutne, osim na majku, koja kao da nije znala

šta joj je činiti. Kapetan je skoro kradomice pogledao u oca, kao da je imao nameru da mu tajno prenese poruku da to ne sluti na dobro, ali je svejedno otišao da prenese poruku.Otac nije ponovo seo. Stajao je i zurio u prazno, a onda je nakrivio glavu kao da je osluškivao. Okrenuo se i puknuo prstima, pozivajući dvojicu čuvara koji su kunjali svaki na jednom kraju dvorane.

„Pregledajte zamak i uverite se da je sve pod kontrolom”, rekao je tihim glasom. „Čini mi se kao da čujem neke ptice u kući. To je zbog toplog vazduha, a mnogi su prozori i otvoreni.”

Čim ova dvojica čuvara odoše, istog trenutka se pojaviše dva druga kao zamena. To samo po sebi nije bilo uobičajeno, jer je značilo da je mnogo ljudi bilo na dužnosti.Kapetan se vratio sam i ponovo se naklonio.

„Gospodaru, posetilac poručuje da neće da dođe u osvetljen prostor i da vi morate da dođete do njega, jer nema vremena da čeka.”

To je bio prvi put da svog oca vidim istinski gnevnog. Čak i kada bi me tukao, mene ili neko seljače, nije bio besan, već kao da je preko volje morao da obavlja i takve zamorne stvari. A sada su se uočljivi obrisi njegovog lica, koji su samo svojim proporcijama ulivali strahopoštovanje,ispunili silovitim besom.

„Kako se samo usuđuje, ko god da je...”, prošaptao je. Svejedno je teškim koracima obišao sto, stao na njegovo čelo, a potom odmarširao,

dok je kapetan garde požurio za njim.

22

Istog trenutka sam se pridigao sa stolice i ubrzano krenuo za njima. Tada sam začuo majku koja mi se tiho ali uspaničeno obratila: „Vitorio, vrati se.” Ja sam, svejedno, nastavio kuda sam krenuo, sišao niz stepenice, izašao u dvorište, a tek kada se otac okrenuo prema meni i oslonio svoju tešku ruku na moje grudi, stao sam.

„Ostani tu gde jesi, sine moj”, izgovorio je tonom uobičajene ljubaznosti i topline. „Ja ću se za ovo pobrinuti.”

Imao sam dobar pogled sa mesta gde sam stajao, odmah kraj vrata kule, preko dvorišta, na veliku kapiju koja je bila obasjana svetlošću baklji. Ugledao sam tog čudnog gospodina koji nije želeo da se prikaže na svetlosti dvorane, iako se činilo da mu nije ni najmanje smetalo ovo oskudno spoljašnje osvetljenje.

Ogromna kapija lučnog ulaza bila je zatvorena i zabarikadirana čim je pao mrak.Otvorena su bila jedino vratašca u velikoj kapiji, u čijem je okviru sada stajao tajanstveni posetilac.Sa obe strane je pucketala vatra u bakljama,i izgledalo je kao da se on baškari u njenom sjaju u svojoj veličanstvenoj odori od tamnocrvenog baršuna. Od glave do pete je bio odeven u tu raskošnu boju, nimalo u modi tog vremena, ali svaki detalj na njemu, od dragim kamenjem optočenog pripijenog prsluka i napuvanih rukava načinjenih od satenskih i baršunastih pruga, bio je u istoj nijansi. Ta raskošna boja kao da je bila rad najveštijih farbara tkanine u Firenci. Čak je i drago kamenje ušiveno u njegovu kragnu i ono koje mu je visilo oko vrata na teškom zlatnom lancu bilo u toj raskošnoj tamnocrvenoj boji — verovatno da su bili rubini, a možda čak i safiri. Kosa mu je bila gusta i crna i nonšalantno mu je padala na ramena. Ali, uopšte nisam mogao da mu vidim lice, ma ni za tračak, jer je na njega padala senka plišanog šešira. Samo na tren sam uspeo da uočim veoma bledu boju njegove kože, obrise brade i nešto malo vrata, jer se ništa drugo nije ni moglo videti. Za pasom je nosio ogroman mač sa širokom oštricom udenut u starinsku koricu, dok mu je preko jednog ramena nonšalantno visio ogrtač od istovetnog tamnocrvenog baršuna izvezen slikovitim pozlaćenim simbolima, bar mi se tako s te daljine učinilo. Napregnuo sam se da ih prepoznam, te izvezene znakove, i učinilo mi se da vidim zvezdu i polumesec na njegovom raskošnom ogrtaču, mada sam, zapravo, bio previše udaljen da nešto konkretnije zapazim.Visina tog čoveka je zaista bila impresivna.

Otac je stajao prilično udaljen od njega, a kada je ovaj progovorio, glas mu je bio tih i nisam ga mogao čuti. Taj tajanstveni čovek, kojem se osim nasmešenih usana i belih zuba ništa drugo nije videlo, sada je nešto nežno izgovarao, istovremeno osorno i dopadljivo.

„Gubi se s praga moje kuće u ime Boga, našeg Presvetog Spasitelja!”, iznenada je uzviknuo moj otac. Hitrim pokretom je zakoračio napred i snažno izgurao to stvorenje sa kapije.Bio sam zapanjen.Ali iz šupljih čeljusti mraka izvan kapije začuo se tek blagi i nežni smeh, potom smeh sa prizvukom ismejavanja, koji kao da je imao odjek. Zatim sam začuo snažan topot konjskih kopita, kao da je nekoliko konjanika odjezdilo istovremeno.

Otac je svojeručno zalupio kapiju.Okrenuo se i prekrstio,a zatim sklopio ruke u čin molitve.

23

„Blagi Bože,naš gospodaru,kako se uopšte usuđuju!”, rekao je i pridigao glavu ka nebesima.

Tek sam tada, kada je besno krenuo prema meni i samoj kuli, primetio da je kapetan njegove garde bio paralisan od straha.Pogledi mog oca i moj ukrstili su se kada je pristupio na stepenišnu svetlost, a ja sam glavom mahnuo u pravcu kapetana. Otac se okrenuo.

„Zabarikadirajte čitavu kuću”, povikao je otac. „Pretražite je od vrha do dna, zakatančite je, a onda pozovite svu vojničku svitu da bakljama osvetli noć. Jeste li me čuli? Hoću čoveka na svakoj kuli i svakom pedlju ovog zamka. Odmah. To će umiriti i ospokojiti moj narod!”

Još nismo ni stigli do prostorije za ručavanjc kada nam je jedan stari sveštenik koji je tada živeo sa nama, učeni dominikanac po imenu otac Dijamonte, prišao sede kose sasvim raščupane i u poluzakopčanoj mantiji. U ruci je nosio molitvenik.

„Šta je bilo, gospodaru?”, upitao je. „Šta se to, u ime Boga, dogodilo?” „Oče, uzdajmo se u Boga i krenimo u crkvu da se zajedno pomolimo”, rekao mu je

otac.Tada se obratio čuvaru koji nam je prilazio brzim koracima. „Osvetli crkvu, upali sve sveće, želim da se pomolim. Uradi to odmah i pozovi dečake da siđu i zasviraju mi svetu muziku.”

Tada je mene i sveštenika uhvatio za ruke. „Ništa se strašno, zapravo, nije dogodilo,želim da to znate.Sve su to praznoverne budalaštine, ali svaki, ma i najneznatniji povod da se jedan svetovni čovek kao ja okrene bogu jeste dobar povod. Hajde,Vitorio, ti, otac Dijamonte i ja ćemo se zajedno pomoliti, ali što se tvoje majke tiče, ne govori joj ništa.”

Prilično sam se smirio, ali sama pomisao da ću čitavu noć provesti u osvetljenoj crkvi istovremeno je bila dobrodošla i onespokojavajuća.

Otišao sam po molitvenike, knjige bogosluženja i ostale pobožne spise, bogatom kožom optočene knjige kupljene u Firenci, pozlaćene štampe i predivnih ilustracija. Taman kada sam izašao iz svoje sobe, video sam oca da stoji kraj majke i govori joj: „Ne ostavljaj decu ni na tren samu, i neću više da te vidim tako izbezumljenu.”

Dodirnula je svoj stomak.Tada mi je doprlo do svesti da je ponovo u blagoslovenom stanju. Isto tako sam shvatio da je otac veoma uznemiren zbog nečega.Šta je moglo da znači ono što je maločas izgovorio: „Ne ostavljaj decu ni na tren samu”? Šta je to trebalo da znači?

U crkvici je bilo prilično prijatno i udobno. Otac je već odavno nabavio pristojne drvene klečaonice za molitvu, obložene baršunom, mada su tokom verskih praznika svi za vreme službe stajali. U to doba nisu postojale klupe.

Jedan deo noći, međutim, odvojio je da mi pokaže podzemne odaje ispod crkve, u koje se ulazilo kroz podna vrata sa ručkom u obliku prstena, a koja su se savršeno ukapala u kameni pod. Znao sam za postojanje ovih katakombi i dobijao sam dobre batine što sam se u njih ušunjavao kada sam bio mali.Otac je često znao da mi kaže kako sam ga razočarao jer nisam umeo da čuvam porodičnu tajnu, a njegova osuda me je bolela više od batina.Nikada ga nisam pitao da se zajedno sa njim spustim u katakombe,mada sam znao da je on povremeno, tokom godina, imao običaj da u njih

24

silazi. Mislio sam da se tamo nalazi blago, kao i da katakombe čuvaju tajne pagana. Sada sam video da se dole nalazi prostorija nalik na pećinu,sa visokim stropom,duboko ukopana u zemlju i optočena kamenom. Tu je bilo raznolikog blaga — prastarih kovčega, čak i drevnih gomila knjiga. A unutra su se nalazila i dvoja zakatančena vrata.

„Ta vrata vode u stare grobnice u koje ne treba ni da ulaziš”, rekao mi je otac, „ali sada je krajnja nužda da se upoznaš sa ovim mestom. Zapamti.”

Kada smo se vratili nazad u crkvu,zatvorio je podna vrata, spustio prstenastu ručku,vratio kamenu ploču na mesto tako da se nije ni primećivalo da u podu postoji skriven otvor.Otac Dijamonte se pretvarao kao da ništa nije video. Majka je spavala, kao i moji brat i sestra. Pre zore smo svi pospali u crkvi.

Čim je zarudelo sunce, otac je išetao u dvorište. Začulo se kukurikanje petlova u selima unutar zidina našeg zamka, a on se protegao i pogledao u nebo. Samo je slegnuo ramenima. Tada su mu pritrčala dva moja starija rođaka i zahtevala da im kaže kakvu je to opsadu pripremao posetilac koji ih je pohodio u noći i kada će doći do bitke.

„Ne, ne, ne, sve ste pogrešno razumeli”, odgovorio im je otac. „Neće biti nikakvog boja. Vratite se nazad u krevet.”

Ali, čim je izgovorio ove reči, prolomio se strašan vrisak koji nas je sve okupio. Kroz otvorena vrata dvorišta dotrčala je jedna od mladih seljanki, jedna od nama dragih devojaka, podvriskujući strašne reči: „Nestao je, dete je nestalo, uzeli su ga.”

Čitavog dana smo neumorno tragali za izgubljenim detetom. Međutim, od njega nije bilo ni traga ni glasa. Nedugo pošto smo počeli da ga tražimo, otkrili smo da je nestalo još jedno dete, mališan zaostao u razvoju. I pored toga, svi su ga voleli jer nije predstavljao nikakvu opasnost po okolinu, mada je bio do te mere oštećenog uma da je jedva hodao. Svi smo se u trenutku postideli jer nismo ni primetili kad je to dete nestalo.

Do momenta kada se smračilo, mislio sam da ću izludeti ukoliko ne ugrabim priliku da nasamo popričam sa ocem, ako ne udem u zaključane prostorije gde je sedeo sa svojim rođacima i sveštenicima, domunđavajući se i prepirući se. Najzad sam tako glasno udario rukama - ali i nogama - o vrata, da je morao da me pusti da im se pridružim. Sastanak samo što nije bio završen, tako da me je postavio kraj sebe i obratio mi se unezverenog pogleda:

„Da li ti vidiš šta su oni uradili? Uzeli su upravo ono što su od mene i tražili. Uzeli! Ja sam ih odbio, a oni su to svejedno učinili.”

„Ali, šta su to tražili? Da li hoćeš da mi kažeš da su tražili decu?” Imao je divljački sjaj u očima. Počešao je neobrijano lice, snažno udario pesnicom o

sto i sa njega bacio sve što se na njemu nalazilo. „Šta oni misle ko su da mogu usred noći da me pohode i od mene zahtevaju da im

dam decu koju niko ne želi?” „Oče, o čemu se tu radi? Moraš da mi objasniš.” „Vitorio, sutra, čim se pomoli zora, krećeš put Firence, i odnećeš pisma koja ću

noćas napisati.Da bih se izborio sa ovom silom,potrebno mi je mnogo više od nekolicine seoskih sveštenika.A sada se pripremi za putovanje.”

Iznenada je pridigao pogled i naćulio uši. Činilo se da pomno osluškuje i da pogledom švrlja naokolo. Uočio sam da je svetlost nestala sa prozora. Videli smo jedan

25

drugog tek kao nejasne figure u pomrčini,jer je prethodno sa stola srušio upaljeni svećnjak. Pridigao sam ga.Posmatrao sam ga postrance dok sam uzimao jednu sveću i otišao da je upalim pomoću baklje koja je stajala kraj vrata, a potom sam njome pripalio i ostale svece.Sedeo je zaleđen u mestu i pomno osluškivao, a onda se nečujno pridigao sa stisnutim pesnicama oslonjenim o sto. Izgledao je kao da nije ni bio svestan svetlosti sveća koje su mu obasjavale zapanjeno i iznureno lice.

„Šta to čujete, gospodaru?”,upitao sam ga, koristeći zvanično ophođenje a da to skoro nisam ni primetio.

„Zlo”, prošaptao je. „Zlo zbog kojeg Bog živi u patnji ne bi li nas oslobodio greha. Dobro se naoružaj. Dovedi majku, brata i sestru u crkvu, i požuri. Vojnici znaju šta im je činiti.”

„Da li da se postaram i da nam donesu neku večeru dole, malo hleba i piva, možda?”, upitao sam.

Klimnuo je glavom kao da to uopšte nije bilo važno. Za manje od sat vremena,svi smo se okupili u crkvi, čitava naša porodica sačinjena

od petorice ujaka i stričeva, četiri tetke, a tu su bili i dve naše starateljke i otac Dijamonte. Omanji oltar je bio uređen kao za kakvu propoved, prekriven najfinijim vezenim oltarskim stolnjakom, na kojem su stajali najdeblji zlatni svećnjaci sa upaljenim svećama. Slika raspetog Hrista svetlela je obasjana titravom svetlošću plamičaka, drevna, bezbojna i tek površno izrezbarena postavka koja je na tom zidu visila još od vremena Svetog Franje, jer se pričalo da je ovaj veliki svetac navodno boravio u našem zamku pre dva veka.

Bila je to slika golog Hrista, uobičajena u to doba, koji je bio predstavljen kao razapeti mučenik, ni nalik žilavom i senzualnom liku predstavljenom na savremenim raspećima.Isticao se u poređenju sa nizom sveže naslikanih svetaca na zidovima, prikazanih u jarkocrvenim i zlatnim odorama.

Smestili smo se na obične braon klupe koje su donete specijalno za nas. Svi su ćutali.Otac Dijamonte je tog jutra održao propoved i stavio u tabernakl telo i krv božjeg sina u vidu hostije. Crkva je, ovakva kakva je sada bila, služila kao istinski božji dom.Jeli smo hleb, a popili smo i malo piva stojeći kraj ulaznih vrata. No, bili smo vrlo tihi. Otac je bio jedini koji je neprestano izlazio, smelo koračajući po bakljama osvetljenom dvorištu, dozivajući vojnike na kulama i zidinama. Nije se libio da se i sam popne na osmatračnice ne bi li sopstvenim očima utvrdio da je sve pod kontrolom.

I stričevi su bili naoružani. Tetke su se žarko molile. Otac Dijamonte je bio smeten,a majka bleda kao smrt i kao da ju je spopala nekakva muka, možda usled blagoslovenog stanja,tako da se grčevito držala za moju sestru i brata, koji su i sami bili preplašeni.Činilo se da ćemo probdeti noć bez ikakvih neprilika.

Ali otprilike dva sata pred zoru, iz kratkog i plitkog dremeža prenuo me je užasan vrisak.Otac je odmah poskočio na noge.Isto su učinili i stričevi,isukavši mačeve što su najbolje mogli,s obzirom na njihove staračke, čvornate prste. Vrisci su se oglasili sa svih strana u noći, dok su dreka stražara i zvuk starih zvona sa kula gromoglasno pozivali na uzbunu.Otac me je zgrabio za ruku.

26

„Vitorio, dođi”, rekao mi je i istovremeno povukao zvekir vrata u podu, otvorio ih i gurnuo mi u ruku veliku svecu sa oltara.

„Povedi majku, tetke, sestru i brata dole, odmah, i ne izlazite napolje ni za živu glavu,ma šta čuli! Ne izlazite! Zaključaj vrata i ostanite tamo! Uradi kako ti kažem!”

Istog trenutka sam ga poslušao, zgrabio sam Matea i Bartolu i gurnuo ih niz kameno stepenište ispred sebe.Stričevi su istrčali u dvorište, uzvikujući drevne borbene pokliče, dok su tetke posrtale, gubile svest i grčevito se držale oltara tako da ih niko nije mogao pomeriti. Majka se prestravljeno držala za oca.

Otac je bio na ivici da eksplodira od gneva. Posegnuo sam da dohvatim najstariju tetku,ali ona se stropoštala u nesvest ispred oltara, a otac se gromovito okrenuo prema meni i na silu me gurnuo u katakombu i zatvorio vrata. Nisam imao drugog izbora nego da zaključam bravu onako kako mi je prethodno pokazao.Tada sam se, pod treperavom svetlošću svece, okrenuo prema užasnutim Bartoli i Mateu.

„Spustite se skroz dole”, povikao sam. „Skroz dole.” Zamalo da padnu pokušavajući da se hitro unatraške spuste niz strme i uzane

stepenice koje ni u jednoj situaciji nisu bile lagane za spust. Licima su bili okrenuti ka meni.

„Zbog čega, Vitorio, zašto žele da nas povrede?”, upitala je Bartola. „Hoću da im se suprotstavim”, izgovorio je Mateo, „Vitorio, daj mi tvoj bodež. Tebi

je dovoljan mač. Nije pravedno.” „Sššš, budite tihi, uradite kako je otac naredio. Zar mislite da je meni drago što sam

ovde zatočen umesto da se borim sa odraslim muškarcima? Tišina!” Jedva sam se uzdržavao da zaustavim suze. Moja majka se nalazila gore! Moje tetke! Vazduh je bio hladan i vlažan, ali mi je svejedno prijao. Kupao sam se u znoju, a

počela je i ruka da me boli od držanja velikog zlatnog svećnjaka. Najzad smo se sve troje sklupčali u najudaljenijem uglu prostorije. Smirivao me je osećaj hladnog kamena koji sam dodirivao telom. Ali, tokom grobne tišine koja je među nama vladala,kroz debeli pod crkve iznad naših glava mogao sam da čujem urlike, grozomorni vrisak straha i panike,trčeće korake,čak i vrištavo rzanje konja koje mi je ledilo krv u žilama.Zvučalo je kao da su konji u galopu uleteli u samu crkvu iznad naših glava, što nikako nije bilo moguće.

Pridigao sam se i pohitao ka vratima koja su vodila u stare grobnice ili u ono što se tamo nalazilo, savršeno me nije bilo briga! Pridigao sam rezu sa jednih vrata i otvorio ih. Video sam samo nizak prolaz, nedovoljno visok čak i za mene i jedva širok da u njega uguram ramena. Okrenuo sam se, pridržavajući jedino svetlo koje smo imali, i video da su moji brat i sestra bili zaleđeni od straha dok su ne trepćući zurili u strop iznad kojeg se nastavljalo prolamanje užasnih krikova.

„Osećam vatru”, iznenada je prošaptala Bartola, lica odjednom vlažnog od suza. „Da li osećaš miris vatre, Vitorio? Ja je i čujem.”

I čuo sam je i namirisao. „Oboje se prekrstite;molite se”, rekoh,,,i imajte poverenja u mene. Izbavićemo se

odavde.”

27

Huka bitke se nastavljala, i dalje su se čuli krici, sve dok iznenada, odjednom, zlokobna i zastrašujuća buka nije sasvim utihnula. Nastupila je grobna tišina, tako jezovita i sveprožimajuća da to nimalo nije ličilo na muk izvojevane pobede.Bartola i Mateo su se grčevito držali za mene, jedno s jedne, drugo s druge strane.

Iznad naših glava začuo se zveket. Vrata crkve su s treskom otvorena, a potom se najednom ukazao i otvor na stropu. U svetlosti plamena koji je buktao iznad nas, ugledao sam tamnu i vitku, dugokosu osobu.

Od silnog naleta vazduha ugasila mi se sveća. Zahvaljujući paklenom titraju vatre koja je plamtela iznad, nismo bili izloženi

potpunom i bespoštednom mraku.Još jednom, ali prilično nejasno, video sam obrise te osobe,visoke,skladno građene žene sa dugačkim uvojcima i strukom tako uzanim da sam mogao da ga obuhvatim rukama. Činilo se kao da nečujno lebdi niz stepenice prema meni.Kako je, nebesa ti blaženih, to bilo moguće, ta žena?

Pre nego što sam i pomislio da isučem mač na tu vražju ženu ili da mi se makar nešto razjasni u glavi, osetio sam da je nežno očešala svoje grudi o moje,ali i hladnoću njene kože kada mi se učinilo da me obgrljuje rukama.Nastupio je trenutak neobjašnjive i čudesno senzualne zbunjenosti kada mi je dražestan miris njenih uvojaka i njene haljine zapahnuo nozdrve. Učinilo mi se da joj vidim i sjajne beonjače kada me je pogledala.

Začuo sam Bartolin vrisak, a odmah potom i Mateov. Bacili su me na zemlju. Iznad moje glave je buktao razjareni požar. Žena ih je oboje držala, oba izbezumljena deteta pod jednom, na prvi pogled,

krhkom rukom. Zastala je i očigledno me pogledala dok je u drugoj ruci držala uzdignut mač.Potrčala je zajedno sa mojim bratom i sestrom pod rukom uz stepenice pravo u svetlost vatre.Isukao sam mač obema rukama, pohitao za njom, uz stepenice pa u crkvu, i video da je na neki apsolutno neverovatan i vražji način već bila stigla do vrata, što se graničilo sa nemogućim. Deca su vrištala i dozivala me: „Vitorio, Vitorio!”

Svi gornji prozori crkve bili su u plamenu, kao i rozarijum iznad raspeća. Nisam mogao da poverujem sopstvenim očima, iako sam sada jasno gledao u tu mladu ženu koja mi je na silu oduzela brata i sestru.

„Stani u ime boga!”, povikao sam za njom. „Kukavice, kradljivice pod okriljem noći!”

Potrčao sam za njom, a na moje ogromno zaprepašćenje, ona se zaustavila. Stala je mirno i okrenula se ponovo me pogledavši. Sada sam je jasno video, nju, u svoj njenoj prefinjenoj lepoti. Lice joj je bilo savršeno duguljasto i imala je krupne, dobronamerne sive oči. Koža joj je bila nalik najfinijem belom kineskom porcelanu.Imala je crvene usne, previše savršene da bi ih takvima načinio ma kakav vajni slikar, dok joj je dugačka, platinastoplava kosa, siva nalik na njene oči na svetlosti plamena, padala niz leđa kao nežna, gusta masa. Njena haljina, mada isflekana tamnim mrljama koje mora da su bile od krvi, bila je istovetne tamnocrvene boje kao i kod zloćudnog posetioca od prethodne noći.

28

Prilično radoznalog, a potom pronicljivog izraza na licu, samo je zurila u mene. Desnom rukom je držala pridignut mač, ali se nije pomerala. Tada je svog moćnog stiska oslobodila Bartolu i Matea, koji su joj se koprcali pod levom rukom. Oboje su se ridajući stropoštali na zemlju.

„Demonu.Veštice!”, urlao sam. Skočio sam preko njih i nasrnuo na nju, mahnito mašući mačem. Međutim, ona se tako hitro odmakla da nisam uspeo ni da uočim taj pokret. Nisam mogao da verujem sopstvenim očima da je uspela toliko da se udalji od mene. Stajala je spuštenog mača i dalje zureći u mene i u uplakanu decu.

Iznenada je okrenula glavu. Začuo se zviždav urlik, a za njim još jedan, i još jedan. Kroz vrata crkve, takoreći iz plamena samog pakla, iskočila je još jedna spodoba u tamnocrvenoj odori, sa kukuljicom od pliša i zlatom optočenim čizmama. Kada sam zamahnuo mačem prema njemu, odgurnuo me je u stranu i,u jednom jedinom trenu, odrubio glavu Bartoli i obezglavio Matea koji je vrištao.

Poludeo sam. Počeo sam da arlaučem. Okrenuo se prema meni. A tada se oglasila žena, koja ga je iznenada sprečila u naumu.

„Njega pusti”,uzviknula je glasom koji je istovremeno bio mazan i strog. Tada se taj ubica,ta spodoba sa kukuljicom na glavi i zlatom optočenim čizmama, udaljila uzvikujući joj: „Hajde, hajde sada, jesi li skrenula s uma? Pogledaj u nebo. Požuri, Ursula.”

Nije se ni pomakla. Zurila je, kao i prethodno, u mene. Ridao sam i psovao, zgrabio mač i ponovo se ustremio na nju. Ovog puta sam jasno

video kako se oštrica mača spušta na njenu desnu ruku, tačno ispod lakta. Bled, mali i, čini se, krhki ud, kao što je bilo i čitavo njeno telo, pao je na popločanu zemlju zajedno sa njenim teškim mačem. Krv je počela da lipti iz odsečene ruke, ali ona je samo bacila pogled na patrljak. A zatim me je pogledala uz bolni, snuždeni i srceparajući izraz lica.

Ponovo sam pridigao mač. „Veštice!”, povikao sam, stisnuo zube i pokušao jasnije da vidim kroz suze. „Veštice!”

Ali u još jednom vražjem činu, odmakla se unazad, daleko od mene, kao da ju je povukla neka nevidljiva sila. U levoj ruci je sada držala desnu, u čijem se stisku i dalje nalazio mač kao da nije bila odsečena. Odsečenu ruku je vratila na mesto. Posmatrao sam je. Video sam kako je postavila ruku ispod lakta, gde se nekada nalazila, okrenula je i namestila je kao što je i bila. Razrogačenih očiju, u čistoj neverici, gledao sam kako rana koju sam joj naneo u potpunosti zarasta na njenoj beloj koži. Zvonasti, do malopre poluprazan rukav njene raskošne baršunaste haljine sada joj se vijorio oko zgloba. U tren oka se našla ispred crkve, sada tek kao silueta naspram udaljenih vatri koje su gorele u prozorima kula. Čuo sam je kako šapuće: „Vitorio”. Zatim je iščezla.

Znao sam da nema svrhe pohitati za njom! Bez obzira na to, istrčao sam napolje i zavitlao mačem oko sebe u širokom krugu, urlajući od besa, gorčine i pomahnitalosti na čitav svet, očiju zaslepljenih suzama i grla preplavljenog do gušenja.

Sve je bilo mirno. Svi su bili mrtvi. Pobijeni. Znao sam. Dvorište je bilo ispunjeno leševima.Pohitao sam nazad u crkvu. Zgrabio sam

Bartolinu i Mateovu glavu i stisnuo ih u naručje. Seo sam na pod, držao ih u krilu i ridao.Izgledale su kao da su i dalje žive, ove odsečene glave,sjajnih očiju i usta koja kao

29

da su beznadno pokušavala da progovore. Oh, bože! Ovo nijedan čovek ne bi mogao da izdrži. Ridao sam. Kleo.Stavio sam ih jednu pored druge, te dve glave iz mog krila, i milovao im kosu, obraze i šaputao im utešne reči da je Bog blizu,da je tu sa nama, da će nas on uvek čuvati, da smo svi u raju. Oh, molim te, Bože, preklinjem te, molio sam se u duši, ne dozvoli da imaju osećaj i svest o svemu što se dogodilo, kao što mi se čini da imaju. Oh, ne, to ne. To ne mogu da podnesem. Ne mogu. Ne. Preklinjem te.

Najzad su, u zoru, kada je sunce samouvereno prodrlo kroz vrata crkve, a plamen zamro, kada su ptice zapevale kao da se ništa nije dogodilo, nevine, male glave Bartole i Matea postale beživotne i umirene, u svakom smislu mrtve. Iz njih su odlepršale njihove večne duše, ako to već nisu učinile u trenutku kada im je mač razdvojio glave od tela.

Majku sam pronašao ubijenu u dvorištu. Otac, prekriven ranama na šakama i rukama kao da je grabio svaku oštricu mača koja ga je sasecala, ležao je mrtav na stepeništu kule.

Ubistva su se odigrala brzo, po kratkom postupku rasporeni vratovi, a samo ponegde su se videli dokazi borbe, kao u slučaju mog oca.Ništa nije bilo ukradeno. Moje tetke, dve usmrćene u udaljenom ćošku crkve i druge dve u dvorištu, na sebi su i dalje imale sve svoje prstenje, ogrlice i ukrase za kosu. Čak nijedno ukrasno dugme nije bilo odsečeno i odneto.

Situacija je bila ista na čitavom imanju.Konji su nestali, stoka je odlutala u šumu, a živina odletela. Otvorio sam kućicu u kojoj sam držao mnoštvo sokolova za lov, skinuo im kapuljače i pustio ih da odlete u divljinu.

Nije bilo nikog da mi pomogne da zakopam mrtve.Do podneva, odvukao sam svoju porodicu, člana po člana, do katakombi, i bez ikakve ceremonije ih gurnuo niz stepenice. Potom sam ih poslagao jedne kraj drugih, najbolje što sam mogao i umeo.Bio je to vrlo bolan i zamoran zadatak. Skoro da sam pao u nesvest od umora dok sam naslagao njihova tela, a poslednji je bio moj otac. Bilo mi je sasvim jasno da to neću moći da izvedem sa svima čija su se tela nalazila na našem posedu.To je jednostavno bilo nemoguće. Osim toga, vražja stvorenja koja su nas pohodila i donela nam nesreću mogla su da se vrate, jer su znala da sam živ. Svedok je bio muškarac-demon sa kukuljicom, opaki ubica koji je na najbedniji način usmrtio dvoje dece. A kakva god da je bila priroda tog anđela smrti,te prelepe Ursule sa jedva vidljivim ružičastim tragom na belim obrazima, dugačkim vratom i uskim ramenima, nije mi bila poznata. I ona bi mogla da se vrati i osveti za uvredu koju sam joj naneo odsekavši joj ruku.Morao sam da napustim zamak, da pobegnem sa planine.

Instinkt mi je govorio da ta stvorenja više nisu bila nigde u blizini, to sam osećao u srcu kao i u celokupnom okruženju sada obasjanom toplim i ljubljenim suncem, ali to sam osećao i stoga što sam bio svedok njihove žurbe da pobegnu, kada su jedno drugom zviždali i kada sam čuo vražje reči muškog demona koji se obratio onoj ženi, Ursuli, da mora da požuri.

Ne, bio sam sasvim siguran da su to bila stvorenja noći. Imao sam dovoljno vremena da se popnem na najvišu kulu i pogledam po okolišu.

To sam upravo i učinio. Uverio sam se da na kilometre naokolo nije bilo ni žive duše

30

koja bi mogla da vidi dim od zapaljenog drvenog poda i ono malo nameštaja. Najbliži zamak je bio ruševina, kao što sam ranije i pomenuo.Sela sa nižih padina planine su već odavna bila napuštena.Najbliže, još uvek postojeće selo od nekakvog značaja bilo je udaljeno čitav dan hoda, tako da sam morao da krenem ukoliko sam imao nameru da dospem do bilo kakvog skrovišta pre nego što padne noć.

Na hiljade misli me je bacalo na muke. Isuviše sam znao. Bio sam tek dečak; nisam ni u ludilu mogao da prođem kao odrastao muškarac! Imao sam bogatstvo u firentinskim bankama, ali da bih tamo dospeo, morao sam da jašem čitavih nedelju dana! Ovo su bili demoni. Svejedno, nisu se libili da uđu u crkvu, niti da ubiju oca Dijamontea.

Shvatio sam da sam imao samo jednu mogućnost. Osveta. Doći ću im glave. Pronaći ću ih i uništiti. Ako oni nisu mogli da izađu na

svetlost dana,onda ću upravo iskoristiti tu okolnost da im dolijam! Uradiću upravo to. Učiniću to za Bartolu, Matea, za oca i majku, za najnevinije dete koje je otrgnuto sa moje planine.

A oni jesu ukrali decu. Da, to su učinili.To sam ustanovio pre nego što sam krenuo, trebalo mi je malo vremena da shvatim s obzirom na sve brige koje su me morile, ali to je bilo očigledno kao dan. Nigde nije bilo nijednog dečjeg leša, ubijeni su samo dečaci i devojčice mojih godina, ali svi koji su bili mlađi odvedeni su. Zbog čega! Da bi služili užasu! Bio sam van sebe.

Stajao bih tako unedogled na prozoru kule, stisnutih pesnica, ispunjen gnevom i željom za osvetom, da mi nije privukla pažnju jedna dobrodošla slika. Dole, u najbližoj dolini, ugledao sam tri svoja konja kako besciljno tumaraju naokolo, kao da su čekali da im samo dam znak da se vrate kući. Trebalo bi da uzmem barem jednog od svojih najboljih atova, a morao sam ubrzo da krenem. Jašući konja, možda bih taman mogao da stignem do prvog grada dok ne padne mrak. Nisam poznavao teritoriju prema severu. Bio je to planinski predeo, ali čuo sam da se tu nalazi i neki grad srednje veličine, koji ne bi trebalo da je predaleko. Morao sam da stignem do njega pre mraka, da pronađem utočište, da razmislim i da se posavetujem sa nekim sveštenikom koji je imao malo mozga u glavi i koji bi znao da izađe na kraj sa demonima.

Poslednja stvar koju je trebalo da uradim mi se gadila i osećao sam veliku odbojnost prema njoj, ali sam to svejedno učinio. Pokupio sam sve blago koje sam mogao da ponesem.To je značilo da sam prvo otišao do svoje sobe,kao što bih učinio i bilo kog drugog,uobičajenog dana, presvukao se u najbolju tamnozelenu lovačku odeću od svile i baršuna, obuo visoke čizme i uzeo rukavice. Zatim sam zgrabio kožne torbe koje sam mogao da privežem za konjsko sedlo i spustio se u katakombe i skinuo sa roditelja, ujaka, stričeva i tetaka omiljeno prstenje, ogrlice, broševe i zlatne i srebrne kopče koje su doneli iz Svete zemlje. Bog neka mi je na pomoći.

Tada sam napunio bisage zlatnim dukatima i florinima koje sam pronašao u očevim kovčezima. Osećao sam se kao lopov, kradljivac mrtvih. Vukući ove teške, prepunjene kožne torbe, otišao sam po konja, osedlao ga, stavio mu uzde i krenuo.Izgledao sam kao kakav vlastelin,opasan oružjem, zaodenut ogrtačem uokvirenim krznom od nerca i s firentinskom kapom od zelenog baršuna na glavi. Krenuo sam put šume.

31

Četvrto poglavlje OTKRIVAM NOVE MISTERIJE, ISKUŠAVAM

ĐAVOLJE ZAVOĐENJE I OSUĐUJEM DUŠU NA TEŠKU KOB

Toliko sam bio ogorčen da nisam mogao jasno ni da razmišljam, kao što ste već primetili,a siguran sam i da razumete o čemu govorim. Nije bilo nimalo mudro s moje strane što ovako raskošno odeven jašem kroz toskanske šume,i to sam-samcat. Svaki čovek sa imalo mozga u glavi pošao bi od jednostavne činjenice da je svaka šuma u Italiji imala i svoje bandite. S druge strane, barem mi se tako činilo, nije bilo mudro ni da izigravam kakvog siromašnog učenjaka. Mislim da u tom trenutku nisam doneo, niti sam uopšte bio sposoban da donesem,bilo kakvu zdravorazumsku odluku. Žarka želja za osvetom nad demonima koji su nas uništili bila je jedina smernica koja me je vodila.

I tako sam krenuo negde usred podneva,jašući odmereno i pokušavajući da se držim puteva kroz dolinu. Polako sam izgubio iz vida kule našeg zamka i sve vreme sam zdušno pokušavao da ne ronim suze kao dete. Put me je, međutim, nekako neprimetno odvlačio u planinu, bez obzira na to koliko puta se vraćao na staze u dolini. U glavi mi se sve mutilo. Ali, okoliš kroz koji sam prolazio nije mi davao previše vremena za razmišljanje. Bio sam veoma usamljen.

Nedugo nakon što sam krenuo, nabasao sam na prizor dva velika ruševna zamka čije su zidine i bedemi zarasli u gramzivu šumu. Setio sam se da su to bili domovi nama poznatih vlastelina koji nisu bili dovoljno mudri da se ne suprotstave moći Milana ili Firence. To je bilo sasvim dovoljno da se zapitam da li sam pri čistoj svesti, i da me nagna da pomislim kako našu porodicu možda nisu uopšte uništili demoni, već da su nas napali obični smrtni neprijatelji.

Bilo je strašno gledati razorena borbena utvrđenja zamkova koja štrče naspram veselog i vedrog neba.Naišao sam i na zarasle ostatke sela sa njihovim urušenim udžericama i kolibama, kao i na zaboravljene oltarčiće na raskrsnicama seoskih puteva, u kojima su mali kameni kipovi devica ili svetaca već odavno bili zaglibljeni u paučinu i senke.

Kada sam u jednom trenutku visoko u daljini spazio dobro opasano utvrđenje-grad, znao sam da ono pripada Milanu i da nemam nameru da krenem u tom pravcu. Bio sam izgubljen!

Što se bandita tiče,naleteo sam tek na jednu omanju odrpanu grupu, koju sam odmah namamio svojom pričljivošču.Ako ništa drugo, ova skupina hulja mi je barem na tren privukla pažnju i skrenula misli. Krv mi je jurcala telom istom brzinom kao i jezik: „Jašem kao prethodnica vojske od stotinu ljudi”,izjavio sam. „Tragamo za grupom odmetnika koji se predstavljaju kao vojnici Sforce, iako nisu ništa drugo do siledžije i lopovi; da li ste ih možda videli?Daću svakom od vas po florin ako mi pružite neka obaveštenja. Cilj nam je da ih se rešimo čim ih pronađemo. Umoran sam. Svega mi je preko glave.”

32

Bacio sam im par novčića. Istog trena kad su ih pokupili, okrenuli su se i otišli; no ne pre nego što su pomenuli

da je najbliži grad pod firentinskom vlašću bio Santa Madalena, dva sata jahanja odatle. Nisu propustili ni da kažu da se gradske kapije zatvaraju čim padne mrak i da nakon toga niko ni pod razno nije mogao da kroči unutra.Pretvarao sam se kao da sam sve to znao i da sam krenuo put čuvenog manastira za koji sam znao da se nalazi dalje na severu i do kojeg nikako nisam mogao da stignem pre mraka. Tada sam im preko ramena bacio još koji novčić dok sam odjahivao dalje i uzviknuo da će ukoliko nastave tim putem naleteti na grupu konjanika iz moje svite koji će ih dodatno nagraditi.

Znao sam da su sve vreme razmišljali o tome da li da me ubiju na licu mesta i pokradu me. Sve je zavisilo od toga kako ih gledam, koliko uspešno blefiram, da li se samouvereno držim i obraćam, jer oni su bili tek obični prostodušni nitkovi. Pošlo mi je za rukom da se izvučem.

Odjahao sam najbrže što sam mogao, sklonio se s glavnog puta i krenuo u pravcu padina sa kojih su se u daljini mogli nazreti obrisi Santa Madalene.Bio je to veliki grad.Video sam četiri velike kule očigledno načičkane pored glavnih kapija grada, kao i nekoliko udaljenih crkvenih tornjeva. Moram priznati da sam se ponadao da ću naleteti na neki manji grad bliži od Santa Madalene,neki koji je bio manje čuvan. Međutim, nisam mogao da se prisetim nijednog naziva, a bio sam isuviše izgubljen da potražim neki drugi. Podnevno sunce bilo je divno; ipak, dan je polako ali sigurno odmicao. Morao sam hitro da se uputim ka Santa Madaleni.

Kada sam stigao do podnožja brda gde se grad nalazio, počeo sam da se penjem strmim stazama koje su koristili pastiri. Svetlost dana je brzo čilela. Šuma koja je okruživala grad bila je previše gusta da bi bila bezbedna, naročito tako blizu utvrđenog grada. Opsovao sam u sebi gradske vlasti što nisu raščistile planinu, dok mi je, s druge strane, šuma sada predstavljala utočište. U pojedinim trenucima, usled sve većeg mraka koji je nastupao, činilo mi se da je prosto nemoguće da stignem do vrha i dočepam se grada na vreme. Zvezde su sada osvetljavale sjajno nebo boje safira, ali to je samo doprinosilo osećaju da je ovaj dostojanstveni grad, u svoj njegovoj veličini, još nebezbedniji. Najzad se bezbrižna noć spustila među debela stabla šume, a ja sam tumarao naokolo uzdajući se pre u instinkt svog konja nego sopstveno, sada već oslabljeno, čulo vida. Bledunjavi polumesec kao da je strasno očijukao sa oblacima.Nebo sam tek samo u delićima mogao da vidim zahvaljujući gustom tkanju granja. Nesvesno sam počeo da se molim ocu, kao da se nalazio u bezbednom društvu mojih anđela čuvara. Imao sam poverenje u njega i njegovo prisustvo više nego što sam ikada imao u anđele, a tada sam mu se i obratio: „Oče, preklinjem te, pomozi mi da stignem do grada.Pomozi mi da se dočepam bezbednog tla,jer u suprotnom neću moći da se osvetim onim demonima.” Čvrsto sam stegnuo mač.Podsetio sam sebe da imam i bodeže u čizmama,rukavu, pod ogrtačem i za pojasom. Naprezao sam se da bilo šta vidim na svetlosti noćnog neba i terao konja da sam pronalazi put između debelih stabala.

U pojedinim trenucima bih zastao, skroz primiren. Nisam čuo nikakav neuobičajen zvuk. Koja bi još budala tumarala noću po ovakvoj šumi? U jednom trenutku, kada se

33

nazreo kraj ovog putovanja, nabasao sam na glavni put. Tu se šuma razređivala a onda je više nije ni bilo. Ispred mene su se prostirale ravne poljane i pašnjaci, te sam zajahao u galop. Grad se najzad uzdigao tik ispred mene, što se često dešava kada dojašete iz oštre krivine. Imali biste utisak kao da vas je neko niotkuda bacio na zemlju u podnožju čudnovatog utvrđenja. Duboko sam uzdahnuo u zahvalnosti, bez obzira na činjenicu da su gradske kapije bile čvrsto zakatančene kao da se ispred njih nalazila kakva neprijateljska vojska.

Ovo je bila moja luka spasa. Podrazumeva se da je stražar,uspavani vojnik koji je vikao odozgo, želeo da zna ko

sam.Još jedanput me je trud izmišljanja spasao od grozomornih, skoro nepodnošljivih misli, mentalnih slika proklete Ursule i njene odsečene ruke, kao i bezglavih tela mog brata i sestre u polupokretu na podu crkve. Uzvratio sam povikom stražaru, poniznim tonom ali pretencioznim govorom, da sam učenjak u službi Kozima de Medičija i da sam poslat u Santa Madalenu da pronađem neke knjige, zapravo određene drevne molitvenike koji se odnose na svece i prikaze Blagoslovene Device Marije iz ovog kraja. Kakve gluposti.

Došao sam,tako sam mu rekao,da obiđem crkve,škole i svakog vremešnog učitelja koji je našao utočište u gradu i da sa sobom ponesem sve ono što mogu da kupim vrednim firentinskim zlatom i odnesem svom gospodaru u Firencu.

„Da, da, ali hoću da znam vaše ime, recite mi kako se zovete!”, insistirao je da zna čuvar dok je otvarao malu kapiju i pridizao fenjer visoko ne bi li me bolje osmotrio. Znao sam da ostavljam dobar utisak, ovako obučen i na konju.

,,De Bardi”, izjavio sam. „Antonio de Bardi, Kozimov rođak”, rekao sam samouvereno, koristeći porodično ime Kozimove žene, jer je to bilo jedino prezime koje mi je u trenutku palo na pamet. „Vidi, dobri čoveče, uzmi ovu novčanu nagradu koju ti nudim i zajedno sa ženom dođi i večeraj na moj račun. Evo, znam da je kasno, ali tako sam umoran!”

Kapija se otvorila. Morao sam da sjašem i uvedem konja pognute glave kroz nisku kapiju. Našli smo se na kamenom trgu odmah iza kapije, gde je sve odjekivalo.

„Šta ste, u ime boga, tražili ovako sami u šumi usred mraka?”, upitao je stražar. „Jeste li svesni u kakvoj ste opasnosti bili? A tako ste mladi. Kakvi su to današnji gospodari da svoje podređene puštaju da jašu naokolo bez pratnje?”

Stavio je novac u džep. „Pogledaj se, ti si jedva stasalo dete! Neko bi mogao da te ubije samo zarad dugmadi koju imaš. Šta je, bre, tebi?”

Trg na kojem smo se našli bio je ogroman,a mogao sam da vidim i početke nekoliko ulica u koje se račvao. Imao sam sreće.Ali, šta ako se i demoni nalaze u gradu? Nisam imao ni najmanju predstavu o tome gde bi takva stvorenja mogla da obitavaju ili da se skrivaju! Svejedno, nastavio sam da pričam.

„Krivica je samo moja.Izgubio sam se.Ako to ikome kažete,biću u nevolji”,rekao sam.„Odvedite me do najbliže gostionice. Tako sam umoran. Evo, uzmite još novca, ne, ne, insistiram.” Pružio sam mu još zlatnika. „Izgubio sam se.Nisam pažljivo slušao.Onesvestiću se od umora. Neophodno mi je da popijem malo vina, nešto

34

pojedem i legnem u krevet. Evo, dobri čoveče, ne, ne, uzmite još, neću da čujem. Moj gospodar bi mi zamerio da drugačije postupim u ovakvoj situaciji.”

Više nije imao mesta u džepovima,ali je nekako uspeo da ugura preostali novac u košulju,a onda me je uz svetlost fenjera odveo do gostionice.Zalupao je na vrata na kojima se, potom, pojavila srdačna starica koja me je zahvalno povela u sobu čim sam joj u ruke tutnuo kovanice.

„Molio bih da mi date neku visoko postavljenu sobu čiji prozori gledaju preko doline”, rekao sam, „kao i bilo kakvu, može i hladnu večeru. Neću vam zameriti.”

,,U ovom gradu nećete pronaći nikakve knjige”, rekao mi je stražar, koji se muvao naokolo dok sam se ja za ženom peo uz stepenice. „Sva mladež odlazi odavde; ovo je mirno mesto, sve sami veseli trgovci. Danas mladići jurcaju na one belosvetske univerzitete. Ali, videćete, ovo je divno mesto za život, jednostavno i lepo.”

„Koliko u ovom gradu ima crkava?”, upitao sam staricu kada smo stigli do sobe. Rekao sam joj da mi ostavi upaljenu sveću.

„Dve dominikanske i jedna karmelićanska”,odgovorio je stražar, pogrbivši se u malenim vratima, „a imamo i jednu divnu i staru franjevačku crkvu, u koju ja idem. U ovom gradu se nikada ne dešava ništa loše.”

Starica je zavrtela glavom i rekla mu da ućuti. Spustila je sveću i pokazala mi da mi je ostavlja. Stražar je nastavio da brblja i pošto sam seo na krevet,zureći ni u šta.Tada je starica donela tanjir sa hladnom ovčetinom i hlebom, kao i krčag vina.

„Naše su škole stroge”, nastavio je da priča stražar. Starica mu je ponovo pokazala da ućuti. „Na ovom mestu se niko ne usuđuje da stvara probleme”, rekao je, a onda su oboje izašli iz sobe. Bacio sam se na hranu kao kakva životinja. Sve za čim sam sada žudeo bila je snaga. U svoj žalosti nisam ni mogao da pomislim na zadovoljstva. Neko vreme sam gledao u delić vedrog neba posutog zvezdama, očajnički se moleći svakom svecu i anđelu čijeg sam se imena setio da mi priskoče u pomoć. Zatim sam čvrsto zatvorio prozor i zabarikadirao vrata. Nakon što sam se postarao da stavim veliku sveću u ćošak i tako zaštitim njen plamen koji je trebalo da gori do zore, bacio sam se u mali, grbavi krevet, isuviše umoran da izujem čizme ili da odstranim mač,bodeže ili bilo šta drugo. Mislio sam da ću odmah utonuti u dubok san, ali samo sam ležao, zgrčen, ispunjen mržnjom i bolom, izlomljene duše, i zurio u mrak. Usta su mi bila puna smrti kao da sam je pojeo.Negde dole sam čuo prigušeno rzanje mog konja dok su ga smeštali,kao i usamljene korake na napuštenoj ulici.Barem sam bio bezbedan,pomislio sam,pre nego što me je najzad savladao san, sveprisutan, sveprožimajući i opojan; sva napetost koja me je držala na oprezu i podržavala moju pomahnitalost jednostavno se istopila, a ja sam utonuo u mrak bez snova. Bio sam svestan onog prijatnog trenutka u kojem više ništa nije važno, osim spavanja, nije bilo straha od najezdi snova, samo ništavilo, tek praznina.

Trgnuo sam se začuvši neki zvuk. Istog trena sam se probudio. Sveća se ugasila. Ruka mi je bila na dršci mača i pre nego što sam otvorio oči. Ležao sam na uzanom krevetu leđa okrenutih zidu,s licem prema sobi.U prostoriji je bilo neke svetlosti kojoj nisam znao izvor. Uspeo sam da bacim pogled na zabarikadirana vrata, ali iz tog ugla nisam mogao da vidim prozor koji se nalazio iznad mene, jer bih u tom slučaju morao

35

da okrenem barem glavu. Ali, nisam morao da vidim da bih znao, da bih bio siguran u to da je upravo taj čvrsto zatvoren prozor bio nasilno otvoren. Tračak svetlosti koji je padao na zid dopirao je sa neba. Bila je to neznatna, krhka svetlost koja je sipila niz gradske zidine, a koja je ovoj prostoriji u kojoj sam se nalazio odavala utisak zatvorske ćelije. Na vratu i obrazu sam osetio dah svežeg noćnog vazduha.Čvrsto sam stegnuo mač, osluškivao, čekao. Oglasili su se jedva čujni, škripavi zvuči. Krevet na kojem sam sedeo se pomerio tek ovlaš,kao od nekog omanjeg pritiska.Nisam mogao da usredsredim pogled.Mrak je odjednom zahvatio čitavu prostoriju, a upravo iz te tmine se uzdigla neka figura tačno preda mnom, obris koji se nadvio nad mene, jedna žena koja me je gledala pravo u lice dok joj je kosa padala preko mog tela. Bila je to Ursula.

Njeno lice je bilo udaljeno od mog tek koji centimetar.Svojom hladnjikavom i nežnom rukom je snažno preklopila moju kojom sam držao mač. Trepavicama mi je milovala obraz, a potom me poljubila u čelo.Bio sam preplavljen prijatnošću, bez obzira na to koliko sam žarko želeo da joj se suprotstavim. Poplava sladostrasnih osećaja prodrla je do same moje utrobe.

„Veštice!”, prokleo sam je. „Nisam ih ja ubila, Vitorio.” U njenom glasu naziralo se preklinjanje, ali

dostojanstveno,ispunjeno milozvučnom snagom.Imala je tanak glasić, mladolik po tonu, ali ženstvenog prizvuka.

„Planirala si da ih na silu odvedeš”, odgovorio sam joj. Jednim snažnim trzajem pokušao sam da je se oslobodim.Međutim, čvrsto me je zgrabila rukom, a kada sam pokušao da oslobodim levu ruku ispod sebe, uhvatila me je za zglob. Sada me je držala obema rukama, a potom me je poljubila. Tada sam ponovo udahnuo onaj predivan miris koji je širila oko sebe, dok je kosom milovala moje lice i vrat, što je u meni izazvalo prijatnu jezu. Pokušao sam da okrenem glavu na drugu stranu, a ona me je nežno, skoro s poštovanjem,usnama dodirnula po obrazu. Osetio sam njeno telo na svom,nabubrelost grudi pod skupocenom tkaninom njene odeće,kao i glatku dužinu njene butine kraj mene na krevetu. Jezikom mi je dodirnula usne,a onda ih liznula.Nisam mogao da se pomerim od prijatne jeze koja me je obuzela, istovremeno me ponižavajući i budeći u meni požudu.

„Beži od mene, prokleta veštice”, prošaptao sam. Ispunjen gnevom, nisam mogao da zaustavim usporeno tinjanje vatre u slabinama;

nisam mogao da se oduprem osećanju ushićenja koje je počelo da šeta po mojim ramenima, niz kičmu, čak i kroz noge. Njene su oči sijale iznad mene, a podrhtavanje njenih kapaka više je bilo osećanje nego prizor koji sam mogao da vidim očima. Njene usne ponovo su se spustile na moje, sisala mi je usta,čikala me,a potom se povukla i priljubila svoj obraz uz moj.Njena koža, koja je toliko podsećala na porcelan, bila je mekša nego paperje,ah, sva je bila kao neka prefinjena lutka, sačinjena od sočnog i čarobnog materijala koji je prijao više od mesa i krvi, a opet je iz nje izbijala takva vatra. Iz nje je isijavala nekakva toplina u ritmičnim naletima, zračila je iz same hladnjikavosti njenih prstiju kojim mi je držala zglobove istovremeno ih milujući.Vrelina njenog jezika prodrla je između mojih usana, i protivno mojoj volji, silinom tako vlažnom, ukusnom i žestokom, protiv koje se nisam mogao izboriti. Zatim mi je sinulo, u tada naskroz

36

mahnitom umu, da je na neki način iskoristila moju neizdrživu požudu da me učini bespomoćnim. Ta bludna potreba je od mene načinila tek telesinu koja je kao metalnim provodnicima širila vatru što ju je sipala u moja usta. Povukla je jezik i ponovo mi sisala usne. Čitavo lice mi je gorelo. Svaki delić moga tela se borio da joj se suprotstavi, a u isto vreme da je željno dodirne, da, istovremeno sam želeo da je imam u svom zagrljaju, a opet da joj se oduprem.Ona se pak nametala u skladu sa svakim detaljem moje očevidne želje. Nisam to mogao da prikrijem od nje. Mrzeo sam je.

„Zašto? Zbog čega!”, uzviknuo sam, otrgnuvši usta od nje. Kosa joj se rasula s obe strane kada je pridigla glavu. Jedva sam mogao da dišem od siline neprirodne želje koja me je spopala. „Sklanjaj se s mene”, izustio sam, ,,i vrati se u pakao,odakle si i došla. Kakva je ovo milost kojom me daruješ? Zašto mi to radiš?”

„Ne znam”, odgovorila je svojim mudrim, plašljivim glasom. „Možda tek ne želim da umreš”, rekla je, dišući u moje grudi. Reči je izgovorila brzo, isto onako kako joj je damarao i vatreni puls. „Možda je u pitanju i nešto više”, nastavila je, „hoću da odeš odavde,idi na jug, u Firencu, idi i zaboravi sve što se dogodilo. Smetni to s uma kao da je kakva noćna mora ili dejstvo veštičjih čini,kao da se nikada nije ni dogodilo; napusti ovaj grad, idi, moraš otići.”

„Prestani sa tim glupačkim lažima”, izrekao sam i ne razmišljajući. „Ti stvarno misliš da ću postupiti kako mi kažeš?Ti si ubila čitavu moju porodicu, ti, ti i oni tvoji, šta god da ste!”

Spustila je glavu i prekrila me kosom. Uzaludno sam se batrgao da se oslobodim njenog zagrljaja.To nije bilo moguće.Nisam mogao ni da oslabim njen stisak.Sve je najednom postalo tama,neopisiva nežnost. Osetio sam slabašnu bol na vratu, ništa više nego ubod igle, a um mi je odjednom bio preplavljen najspokojnijom srećom.Imao sam utisak kao da sam se iznenada našao na livadi na kojoj su lebdeli cvetovi, daleko odavde,otrgnut od sveg jada,a ona je ležala kraj mene,među beščujno spljoštenim peteljkama i podatnim perunikama,Ursula, sa svojom raspuštenom pepeljastoplavom kosom. Smešila se svojim zažarenim i željnim očima, vatrenim, čak blistavim, kao da smo nenadano i u potpunosti bili opčinjeni jedno drugim, umom, kao i telom. Popela se na mene, zajahala me dok me je sladostrasno posmatrala i smešila se,i nežno raširila noge da bih je obljubio.Našao sam se u deliričnom spoju njenog vlažnog, pulsirajućeg medunožja i obilja nemuštih i nežnih reči koje su prosto isijavale iz njenog pogleda kojim me je s ljubavlju posmatrala.

Iznenada,sve je prestalo. Vrtelo mi se u glavi. Usnama je prelazila preko mog vrata. Svim snagama sam pokušao da je skinem sa sebe.

„Uništiću te”, rekao sam. „Hoću. Zaklinjem se. Čak i ako treba da te gonim do samog pakla”, prošaptao sam. Do te mere sam se napeo da se ne prepustim njenom zagrljaju da mi je koža jednostavno gorela. Ali, ona nije popuštala.Pokušao sam da budem razborit, da prizovem razum i odagnam ovo sanjivo sladostrašće.

„Skloni se od mene, veštice.” „Šššš, budi tih”, rekla je ožalošćeno. „Tako si mlad i svojeglav, i tako hrabar. I ja sam

nekada bila mlada kao ti. Oh, da, pravi uzor odlučnosti i neustrašivosti.” „Ne zanimaju me đavolje rabote o kojima mi pričaš”, odgovorio sam.

37

„Šššš”, ponovila je. „Razbudićeš sve u kući. Kakvo dobro bi to donelo?” Kako je samo bolećivo, iskreno i ubedljivo zvučala. Dovoljan je bio njen glas skriven

iza zavese da me zavede. „Ne mogu zauvek da pazim na tebe”, rekla je, „čak ni dovoljno dugo. Vitorio, moraš

da ideš.” Povukla se da bih joj video krupne oči ispunjene iskrenošću i preklinjanjem.Ona je

bila remek-delo. Takvoj lepoti, takvom savršenstvu odraza demona kojeg sam ugledao u svetlosti plamena moje crkve, nisu bili potrebni čarobni napici ili uroci da bi dobila šta je htela. Bila je besprekorna i neodoljivo veličanstvena.

„Oh, da”, priznala je, poluvidljivih očiju koje su pogledom pretraživale moje lice, ,,u tebi vidim takvu lepotu da me srce boli”, rekla je. „Kako je samo nepravedno što moram da patim, kako da smognem snage da to prevaziđem, kao što to činim sa svim drugim?”

U meni se odigravala prava borba. Nisam želeo da joj odgovorim. Nisam sebi dozvoljavao da hranim taj magični i pakleni plamen.

„Vitorio, beži odavde”, rekla je, izgovorivši to još tišim glasom, nežnije, zloslutnije. „Imaš tek nekoliko noći da pobegneš, možda ni toliko. Ako te ponovo posetim, možda im ukazem na tebe, Vitorio. Nemoj nikome ni u Firenci da govoriš o ovome što se dogodilo. Podsmevaće ti se.”

Potom je u tren oka jednostavno nestala.Krevet je zaškripao i zatresao se. Ležao sam na leđima, ručni zglobovi su me boleli od njenog stiska. Prozor iznad mene je zurio u nekakvu besprizornu sivu svetlost, u zid zgrade pored gostionice što se uzdizao prema nebu, koje iz te bespomoćne pozicije u kojoj sam se nalazio nisam mogao da vidim. Bio sam sam u sobi. Ona je nestala bez traga.

Iznenada sam naterao sebe da smognem snage i pomerim se, ali pre nego što sam stigao to da učinim, ponovo se pojavila, sada na prozoru, vidljiva od struka nagore. Zurila je u mene i jednom rukom strgnula nizak, izvezen dekolte haljine, ogolivši svoje bele grudi - malene, okrugle, zbijene, pikantnih bradavica vidljivih u svojoj tamnoputosti.Desnom rukom je zagrebala levu dojku, tik iznad malene bradavice, i pustila krv.

„Veštice!” Naglo sam ustao da je zgrabim, usmrtim, ali sam umesto toga osetio njenu ruku

kojom mi je obuhvatila glavu. Tada sam osetio pritisak njene krvave dojke na ustima, tako nežne a opet tako čvrste. Ponovo je sve što je bilo stvarno iščezlo u trenu, odneseno kao kakav dim sa ognjišta, a mi smo se nanovo našli na livadi koja je pripadala samo nama, koja je bila deo samo naših vatrenih i nerazlučivih zagrljaja. Sisao sam mleko iz njene dojke, kao da je bila devojka a istovremeno majka, devica i kraljica, sve vreme nasrćući na nju, pokušavajući da prodrem u još neku njenu tajnu.

Pustila me je. Pao sam. Bio sam bespomoćan, bez dovoljno snage čak i ruku da pridignem ne bih li je zaustavio da odleti. Stropoštao sam se, slabašan i nemoćan, na krevet, vlažnog lica i udova koji su podrhtavali. Nisam mogao ni da sednem.Nisam mogao ništa. U blescima su mi se prikazivali prizori naše livade ispunjene nežnim belim i crvenim perunikama, najdivnijim cvetovima Toskane, tim divljim irisima naše

38

postojbine koji se Ijuljuškaju na najzelenijom travi, a ona, ona je bežala od mene. Ipak, sve te slike bile su prozirne, poluobojene, praznjikave i nisu mogle da ispune majušni prostor sobe kao što su nešto ranije činile, samo su lebdele, nalik na lagani veo preko mog lica, izlažući me patnji svojim bestežinskim svilenim dodirom koji me je mučio golicajući mi maštu.

„Čini!”, prošaptao sam. „Bože moj, ako si me ikada zaštitio anđelima čuvarima, dopusti im sada da se obruše na mene i prekriju me svojim milostivim krilima!”, uzdahnuo sam. „Potrebna mi je njihova pomoć.”

Najzad sam se, drhturav i obnevideo, pridigao u sed. Protrljao sam vrat. Jeza mi se širila uz i niz kičmu, kao i u unutrašnjosti ruku. Telo mi je i dalje bilo željno telesne naslade. Čvrsto sam zatvorio oči i uložio svu raspoloživu snagu da ne mislim na nju,dok sam, s druge strane, žudeo za bilo kakvom vrstom nadražaja koji bi mi ublažio grozomorni telesni nagon.

Ponovo sam se spustio na krevet i ispružio, mirovao sam sve dok me ta luđačka telesna požuda nije pustila iz svojih kandži. Tada sam osećao da sam muškarac, pravi, više nego što sam možda ikada i bio.

Pridigao sam se, spreman da zaplačem, uzeo sam sveću i spustio se u glavnu prostoriju gostionice u kojoj sam odseo, trudeći se da ne pravim buku tokom silaženja niz krive, vijugave kamene stepenice. Pripalio sam svoju sveću na jednu koja je stajala okačena o kuku na zidu u ulazu u hodnik, a onda sam krenuo nazad ka sobi. Ta slabašna svetlost mi je pružala utehu, dok sam titravi plamičak zaklanjao šakom da se ne ugasi. Molio sam se u sebi, a kada sam se vratio u sobu, spustio sam svecu. Popeo sam se na prozor i pokušao nešto da vidim sa njega. Ispod nije bilo apsolutno ničega, ničega, osim neverovatne provalije, a preko puta visok, strm zid uz koji jedna devojka od krvi i mesa ni u ludilu nije mogla da se popne. Iznad zida, prostiralo se pasivno i ćutljivo nebo, na kojem je bilo tek nekoliko vidljivih zvezda prekrivenih vunastim oblacima. Kao da mi nije bilo dato da nebeski svod počuje moje molitve, niti da ih usliši.

Činilo mi se posve sigurnim da ću umreti.Postaću žrtva tih demona. Bila je u pravu.Kako ću onda da im upriličim zasluženu osvetu?Kako ću, paklenih mi muka, to uopšte uraditi! Svejedno, svim bićem sam verovao u svoj cilj. Verovao sam u svoju osvetu, isto onoliko koliko sam verovao u nju, u tu vešticu koju sam dodirivao sopstvenim prstima, onu koja se usudila da zapali plamen požude u mojoj rastrzanoj duši,toj koja je zajedno sa svojom noćnom svitom masakrirala moju porodicu. Nisam mogao da se izborim sa slikama od prethodne noći,nje koja je zapanjeno stajala na vratima crkve.Nisam mogao da se oslobodim njenog ukusa na usnama. Bilo je dovoljno samo da pomislim na njene grudi da se moje telo probudi u strasti, kao da je svojom bradavicom zadojila moju požudu.

Neka ovo prestane,molio sam se. Ne možeš da pobegneš. Ne možeš da odeš u Firencu,nije moguće da zauvek živiš ni sa čim drugim do sa sećanjem na pokolj kojem si bio svedok, to nije moguće, nezamislivo je. Ne možeš.

Zaplakao sam kada sam spoznao da ne bih sada ni bio živ da nije bilo nje. Upravo je ona, ta žena pepeljastoplave kose koju sam kleo na sva usta, zaustavila svog zakukuljenog pratioca da me ubije. Da je to uradio, odneli bi potpunu pobedu!

39

Osetio sam smiraj. Pa, ako je trebalo da umrem, neka bude, ionako nisam imao drugog izbora. Ali, ja ću im prvi dolijati. Nekako ću to uraditi.

Čim se sunce pridiglo, pridigao sam se i ja. Šetao sam gradom, torbi nonšalantno obešenih o rame kao da u njimanije bilo nikakvog blaga. Upoznao sam veliki deo Santa Madalene, njene uske, kamene ulice bez drveća, stare toliko vekova da sam čak pomislio da su neke od neuredno izmalterisanih zgrada možda sezale čak iz rimskog perioda. Bio je to veličanstveno spokojan i berićetan grad. Kovači su već uveliko radili, kao i stolari i sedlari; nekoliko obućara radilo je obradu finih cipela, ali i radničkih čizama, a tu su bili i mnogobrojni juveliri, kao i majstori za raznoliku obradu dragog kamenja. Video sam i majstore koji su izrađivali mačeve, ključare, ali i kožare koji su štavili kožu i pripremali krzno. Prošao sam pored nebrojeno lepih radnji. U njima ste mogli da kupite divne tkanine, pretpostavljam pristigle iz Firence, čipku sa severa i juga, kao i orijentalne začine.Mesari su imali pune ruke posla sa ogromnim količinama svežeg mesa.Bilo je tu i mnogo vinarija,a video sam i nekolicinu pisara, pisača pisama i tome slično, kao i omanji broj lekara, bolje reći apotekara.

Kroz kapiju grada kotrljala su se zaprežna kola, od kojih su se, bogami, neka i sudarila, i to čak pre nego što je sunce zažarilo po zbijenim, opekom prekrivenim krovovima i zagrejalo golo kamenje po kojem sam hodao uzbrdo.

Crkve su zvonile pozivajući na misu. Kraj mene su protrčala školska dečurlija, prilično čista i lepo obučena, a koja su se potom prestrojila u dva reda na čijem su se čelu nalazili kaluderi, koji su ih i uveli u crkvu. Bila je prilično stara i na ulazu nije bilo nikakvih ukrasa, osim kipova u nišama - svetaca koji se takoreći više od starosti uopšte nisu razaznavali. Nedostatak ukrasnih detalja na vidno popravljanom kamenu crkve verovatno je bio posledica čestih zemljotresa koji su tresli ovo područje. Tu su se nalazile i dve prilično obične knjižare, u kojima izbor knjiga i nije bio bogzna kakav, što je i moglo da se očekuje, tek pokoji molitvenik i to po veoma visokim cenama. Dvojica trgovaca prodavala su divne odevne predmete sa istoka. Grupica prodavača tepiha odlično se snalazila u mnoštvu prcdivnih domaćih tepiha i onih čudesnih, dopremljenih čak iz Vizantije. Novac je samo prelazio iz jedne ruke u drugu.Na ulicama je bilo i mnogo lepo odevenih ljudi koji su ponosno prikazivali svoje odore.Činilo se kao da je ovaj grad sam sebi bio dovoljan, mada su se mogli videti putnici kako se penju uz planinu, dok je kloparanje konjskih kopita odzvanjalo sa golih zidova utvrđenja. Mislim da sam usput spazio obrise jednog napuštenog, ali veoma utvrđenog samostana.

Prošao sam pored još barem dve gostionice,a dok sam švrljao tamo-vamo i presecao jedva prohodne prolaze, shvatio sam da grad, zapravo, čine tri glavne ulice, koje su bile paralelne jedna sa drugom. Na jednom kraju nalazile su se gradska kapija kroz koju sam prethodne večeri ušao, kao i velika otvorena pijaca što je upravo sada radila na trgu. Na drugom, uzdignutom kraju nalazila se ruševina tvrđave ili zamka gde je nekada živeo vladar ovog grada.To mesto je bilo tek ogromna gomila starog kamenja, od koje je samo deo bio vidljiv sa ulice,dok su se u nižem delu ovog kompleksa nalazile prostorije gradskih otaca. Bilo je tu i nekoliko omanjih trgova, kao i starih fontana, prilično oronulih, ali iz njih je i dalje grgoljila voda. Starice su se muvale naokolo, noseći pijačne korpe, ogrnute toplim šalovima bez obzira na to što je bilo vruće; a video sam i

40

prelepe devojke koje su očijukale sa mnom, sve veoma mlade. Ja nisam želeo da imam išta sa njima.

Čim je misa bila okončana, a školski časovi započeti, otišao sam u dominikansku crkvu — najveću i najimpresivniju od tri koje sam video — i u parohijskom domu pitao za sveštenika. Morao sam da se ispovedim. Utom se pojavio mlad sveštenik, veoma lep i naočito građen, zdravog tena i izrazito lepog držanja u čistoj crno-beloj mantiji. Zagledao je moju odeću i mač i zaista me je primio sa poštovanjem.To je učinio jer je očigledno procenio da sam neko od ugleda i važnosti, a potom me je uveo u jednu omanju prostoriju da se ispovedim. Odavao je izgled nekoga ko pre ima dostojanstven a ne pokoran stav.Nije imao više do krune zlatne kose ošišane naskroz kratko oko ćelave glave na vrhu, i krupne, skoro pa stidljive oči. Seo je, a ja sam kleknuo pored na kameni pod, a onda je iz mene provalila čitava moja užasna priča. Pognute glave, pričao sam i pričao, bez prestanka, skačući sa jednog dela na drugi - od prvih mračnih dešavanja koja su pobudila moju radoznalost i oprez, preko nedorečenih i tajanstvenih reči upozorenja mog oca, do konačnog napada i strašnih ubistava svih članova našeg poseda. Do trenutka kada sam stigao do usmrćenja moga brata i sestre, mahnito sam gestikulirao, čak sam šakama pravio obrise bratovljeve glave u vazduhu, duboko sam soptao i nisam mogao da dođem do vazduha.Tek kada sam u potpunosti završio sa pričom, pridigao sam pogled i video da je mladi sveštenik zurio u mene, naskroz očajan i užasnut. Nisam znao šta je takav njegov izraz mogao da znači.Takav izraz lica biste mogli da očekujete kod nekog ko je neočekivano bacio pogled na groznog insekta ili ugledao bataljon krvožednih ubica.Šta sam,uopšte,u ime boga,drugačije mogao i da očekujem?

„Vidite, oče”, izgovorio sam. „Sve što je potrebno da uradite jeste da pošaljete nekog na tu planinu i uverite se da je sve što sam rekao istina!” Slegnuo sam ramenima i preklinjao ga široko raširenih ruku. „To je sve što treba da uradite! Pošaljite nekoga da to vidi. Ništa nije ukradeno, oče, ništa ne nedostaje sem onoga što sam lično poneo! Idite i proverite! Mogu da se zakunem da ništa nije taknuto, osim ako se u međuvremenu nisu pojavili gavrani ili lešinari, mada sumnjam.” Ništa nije rekao, samo je ćutao. Lice mu se zacrvenelo, usta razjapila u čudu, a pogled mu je bio zamućen i jadan.

Oh, ovo je stvarno bilo strava! Svilenkasti dečko u odori sveštenika, verovatno tek izašao iz semeništa i naviknut da sluša monahinje koje mu govore o kaznama koje slede usled zlih misli, a jednom godišnje i muškarce koji mu ogorčeno mumlaju o telesnim porocima na koje su ih podstrekivale žene tražeći od njih da se povinuju bračnim dužnostima. Bio sam ljut.

„Obavezali ste se svetom tajnom ispovesti”,rekao sam, zdušno pokušavajući da budem strpljiv s njim, da previše ne izigravam kakvog vlastelina, jer sam to mogao da učinim ako mi popusti pažnja; inače me je izluđivalo kada bih naleteo na nekog glupog sveštenika. „Ali, daću vam dozvolu, pod zakletvom, da pošaljete glasnika na moju planinu da biste se uverili sopstvenim očima...”

„Ali,sine, zar ne vidiš”, rekao je, izgovorivši te reči neočekivano odlučno i strogo, bez obzira na tanušni glas. „Možda su upravo Medičijevi poslali tu grupu ubica.”

41

„Ne,ne,ne,oče”, izgovorio sam preklinjućim glasom, odrečno vrteći glavom. „Svojim očima sam video kako joj pada ruka. Odsekao sam ruku tom stvoru, kažem vam. Video sam kako ju je ponovo namestila kao da nije bila odsečena.To su bili demoni.Saslušajte me. To su veštice, ona su dospela pravo iz pakla, ta stvorenja, a ima ih previše da bih mogao sam da im se suprotstavim. Neophodna mi je pomoć. Nema vremena za nevericu. Nema vremena ni za razumnu odstupnicu. Potrebni ste mi vi, sveštenici!”

Zavrteo je glavom. Nije čak ni oklevao. „Ti gubiš razum, sine”, rekao je. „Nešto ti se strašno dogodilo, u to nema sumnje, ali

veruješ u sve ono što govoriš, a to je nemoguće. Tebi se pričinjavaju stvari. Vidi, postoje starice koje tvrde da mogu da bace čini...”

„Sve ja to znam”, odgovorio sam mu. „Ali, ja pravim razliku između obične vračare i veštice.U pitanju nije bila obična magija, oče, nikakvi provincijski uroci. Kažem vam da su ti demoni poubijali sve u mom zamku, kao i u okolnim selima. Zar ne razumete šta vam govorim?”

Ponovo sam počeo da prepričavam strašne detalje. Ispričao sam mu nanovo kako je došla kroz prozor moje sobe, ali kada sam stigao negde na pola puta sa pričom, shvatio sam da mu se činim sve luđim i luđim dok nastavljam da jovo-nanovo pričam o Ursuli. Pa, ovaj čovek je očigledno mislio da sam do te mere bio telesno uzbuđen u snu da sam zamislio da me pohodi prokleta sukuba! Čitav ovaj pokušaj bio je uzaludan. Imao sam utisak da me srce u grudima boli. Preznojavao sam se. Ovo je bilo čisto gubljenje vremena.

„Dajte mi onda oprost od grehova”, rekao sam. „Želim nešto da te zamolim”, rekao je on. Dodirnuo mi je ruku. Drhtao je. Više nego

ikada dotad, izgledao je ošamućen i zbunjen — a činilo se i prilično zabrinut, pretpostavio sam zbog stanja mog uma.

„A šta bi to moglo biti?”, hladno sam ga priupitao. Neizdrživo sam želeo da odem odatle. Morao sam da pronađem neki manastir! Ili nekog prokletog vrača. I u ovom gradu je moralo da ih bude. Možda bih mogao da pronađem nekog ko je upoznat sa starim radovima, spisima Hermesa Trismegistosa,Laktanta ili Svetog Avgustina,nekog ko zna nešto o demonima.

„Dali ste čitali Svetog Tomu Akvinskog?”, upitao sam, izabravši najočitijeg demonologa koji mi je pao na pamet u trenutku. „Oče, on tamo govori sve što se treba znati o demonima. Da li vi mislite da sam ja, recimo, prošle godine u ovo vreme verovao u tako nešto?Magiju sam smatrao zabavom za besposličare.Ovo su bili demoni!” Nisam mogao da se zaustavim. Napao sam ga. „Oče, u spisima Summa theologica, u prvoj knjizi, Sveti Toma govori o palim anđelima, da je nekima od njih dozvoljeno da borave ovde, na zemlji, tako da neki od tih palih anđela upravo i jesu ovde po prirodnom poretku stvari. Oni su ovde, dozvoljeno im je da deluju, da iskušavaju čoveka, i, oče, oni sa sobom nose vatre samog pakla! Tako kaže Sveti Toma. Oni su ovde... Oni poseduju... oni poseduju tela koja mi nismo u mogućnosti da razumemo. Tako piše u Summi. Tu se tvrdi da anđeli, pali anđeli, imaju telesne moći kakve mi ne možemo ni da pojmimo! Upravo to poseduje žena o kojoj vam govorim.” Svojski sam se trudio da koristim zvaničnu terminologiju, ali latinski mi baš nešto nije

42

išao od ruke. „Eto šta ona čini, to biće! Reč je o prikazanju, određenom telesnom obliku, ali onom koji ne razumem, ali ona jeste bila tamo, a to znam jer je ostavila za sobom strašne tragove.”

Pridigao je ruku u cilju da me primiri i zatraži moje strpljenje. „Sine, molim te”, rekao je. „Dozvoli mi da našem glavnom svešteniku u poverenju

prenesem tvoju ispovest”, predložio je. „Ako to učinim, budi siguran da će se i on obavezati svetom tajnom ispovesti, kao što sam i ja. Ali, dozvoli mi da ga pozovem i prenesem mu ono što si ti meni ispričao. Zamoliću ga da popriča sa tobom.Vidiš, ja ništa od toga ne mogu da uradim ukoliko nemam tvoju zvaničnu dozvolu.”

„Da,to mi je poznato”, rekao sam. ,,A kako će to poboljšati stvari? Svejedno, dozvolite mi da se vidim sa tim sveštenikom.”

Sada sam se ponašao krajnje oholo, i previše drsko. Bio sam iscrpljen. Primenjivao sam onaj stari gospodski trik kojim sam se prema provincijskom svešteniku ponašao kao prema slugi. Ovo je bio božji čovek, i morao sam nekako da se obuzdam. Možda je glavni sveštenik pročitao više knjiga, možda je bio upućeniji. Ipak, ko bi mogao da razume ono što njegove oči nisu videle? Javila mi se prolazna ali prilično jasna i tužna uspomena na očev uznemiren izraz lica u noći koja je prethodila napadu demona. Bol je bio neopisiv.

„Oprostite,oče”, izgovorio sam svešteniku. Trgnuo sam se, pokušavajući da zadržim sećanje na tu uspomenu, taj strašan nalet očaja i beznađa. Zapitao sam se, tada, zašto je iko od nas uopšte živeo, ikada, i koji je tome bio razlog?

A tada su mi se u pamćenje vratile reči moje veličanstvene mučiteljke, izgovorene iznemoglim glasom prošle noći, o tome da je i sama nekada bila mlada, i da je bila jedinstvena. Šta je želela da kaže kada je o sebi govorila sa takvom tugom?

Iznenada je moje znanje o učenjima Svetog Tome Akvinskog počelo da me proganja. Zar demoni nisu bili u obavezi da nas mrze? U svojoj oholosti koja ih je i navela na greh?Stvorenje koje je došlo k meni nije bilo prevrtljivo i pohotno.Ali, to je bila čista glupost. Ja sam prema njoj gajio osećanja, upravo ono što je od mene i priželjkivala. Imao sam tek toliko sati da isplaniram njeno uništenje. Morao sam da se usredsredim na to.

„Da,molim vas, oče,ako tako želite”, rekao sam.„Ali, prvo me blagoslovite.” Ovo ga je trglo iz mučnih misli. Gledao je u mene kao da sam ga zaprepastio. Čim je došao sebi, blagosiljao me je i dao mi oprost.

„Možete reći glavnom svešteniku što vam je drago”, rekao sam. „Da, molim vas, zamolite sveštenika da se vidi sa mnom. A evo i priloga za crkvu.” Dao sam mu nekoliko dukata. Zurio je u novac, ali ga nije ni dodirnuo. Buljio je u te zlatnike kao da su bili užareno ugljevlje.

„Oče, uzmite. Ovo je čist novac. Slobodno ga uzmite.” „Ne, molim vas, sačekajte ovde ili, bolje, izađite napolje, u vrt.” Vrt je bio božanstven, a izgledao je kao omanja skrivena uvala iz koje se mogao

videti grad, kako se sa desne strane penje sve do zamka, a iznad zidina ste u daljini mogli da vidite planine. U vrtu se nalazio antički kip Svetog Dominika, kao i fontana i klupica. U kamenom zidu su bile uklesane nekakve prastare reči o nekom čudu. Seo

43

sam na klupu. Pridigao sam pogled ka zdravom i plavom nebu i nevinim belim oblacima. Pokušao sam da se primirim. Da nisam možda stvarno lud?, pitao sam se. To je bilo glupo.

Trgnuo sam se kada mi se sveštenik približio. Pojavio se iznenada iz niskih, lučnih vrata parohijskog doma. Bio je to stariji čovek koji skoro da uopšte nije imao kose, omanji, sa ispupčenim nosom i opasnim krupnim očima. Mladi sveštenik je trčkarao ne bi li održao korak sa njim.

„Gubi se odavde”, rekao mi je sveštenik šapatom. „Gubi se iz našeg grada. Idi daleko odavde, i nikome ovde ne govori svoje priče, jesi li me razumeo?”

„Šta?”, upitao sam. „O čemu se ovde radi?!” Kipteo je od besa. „Upozoravam te.” „Upozoravate me na šta?”, zahtevao sam da znam. Nisam se ni udostojio da se

pridignem sa klupe.On se nadneo nada mnom. „Obavezani ste svetom tajnom ispovesti. Šta ćete uraditi ako ne odem?”, upitao sam ga.

„Ja i ne moram ništa da uradim, u tome i jeste stvar!”, odgovorio mi je. „Idi odavde i ponesi svoj jad sa sobom.” Zaustavio se, nekako ožalošćen, možda i posramljen,kao da je izgovorio nešto zbog čega se kaje. Zaškrgutao je zubima, skrajnuo pogled, pa ponovo pogledao u mene.

„Za sopstveno dobro,napusti ovo mesto”, ponovio je šapatom. Pogledao je u mlađeg sveštenika. „Ti, idi”, rekao je, „pusti me da nasamo popričam sa njim.”

Mladi sveštenik je bio preplašen. Istog trenutka nas je napustio. Pridigao sam pogled ka starijem sveštenom licu.

„Odlazi”, ponovio mi je svojim tihim,opakim glasom, pri čemu je povukao donju usnu i prikazao donju vilicu. „Odlazi iz našeg grada. Odlazi iz Santa Madalene.”

Pogledao sam ga sa neprikrivenim prezirom. „Vi znate za njihovo postojanje, zar ne?”, rekao sam tihim glasom.

„Ti si lud! Lud!”, odgovorio je. „Ako ovim ljudima ovde budeš pričao o demonima, spaliće te na lomači kao kakvog vešca. Misliš da se to ne može dogoditi?”

U njegovim očima sam video mržnju, bestidnu mržnju. „Oh, jadni prokleti svešteniče”, rekao sam, „ti si u savezu sa đavolom.” „Gubi se odavde!”, zarežao je. Ustao sam i pogledao s visine u njega, u njegove razgoropađene oči, nadimajuća i

nadurena usta. „Da se niste usudili da odate svetu tajnu moje ispovesti, oče”, rekao sam. „Ako to

učinite, ubiću vas.” Gledao je zapanjeno u mene, bolje reći zurio.Hladnokrvno sam se nasmešio i krenuo

put izlaza iz parohijskog doma, što dalje odatle. Potrčao je za mnom, šapćući mi zahuktalo kao parni čajnik. „Sve si pogrešno razumeo. Ti si lud, tebi se pričinjavaju stvari. Ja samo pokušavam da te spasem progona i kazne.”

Kada sam stigao do vrata crkve, okrenuo sam se i pogledom ga naveo na potpunu ćutnju.

„Vi ste se oglušili o svoj poziv”, rekao sam. „Vi nemate milosti. Ali, imajte na umu šta sam vam rekao, ako se oglušite i o svetu tajnu ispovesti, ubiću vas.”

44

Sada je bio preplašen, kao prethodno i mladi sveštenik.Dugo sam stajao i gledao u oltar, uopšte ga ne primećujući, u potpunosti zaboravivši na njegovo postojanje. Pretvarao sam se kao da sam o nečemu duboko razmišljao, kao da sam kovao planove šta mi je činiti, a jedino sam se u stvari trudio da sve to izdržim. Tada sam se prekrstio i napustio crkvu. Bio sam potpuno očajan.

Neko vreme sam tek hodao naokolo. Još jednom moram da kažem da je ovo bio jedan od najprijatnijih gradova koje sam ikada video. Svi su vredno i srećno radili, kaldrma na ulici bila je sveže počišćena, ispod svakog prozora nalazila se saksija sa cvećem, dok su lepo odeveni ljudi išli svako svojim poslom. Bilo je to najčistije mesto koje sam u životu video, ali i najspokojnije. Prodavci su mi nudili da kupim raznolike stvari, no nisu bili preterano nasrtljivi. Međutim, na neki čudan način grad je bio pust i dosadan.Nije bilo osoba mojih godina, barem do tada nijednu nisam video. Zapravo, dece je bilo u veoma malom broju. Šta mi je činiti? Gde da idem? Za čim sam ja, uopšte, tragao? Nisam imao predstavu kako da odgovorim na sopstvena pitanja, ali ono što sam sigurno u međuvremenu spoznao bilo je da sam se usredsrcdio na pronalaženje bilo kakvog dokaza da je ovaj grad na neki način bio povezan sa demonima, zapravo, da Ursula nije ovde našla mene, već sam ja pronašao nju. Od same pomisli na nju preplavio me je osećaj nekakve hladnjikave ali željno očekivane strasti. Video sam njene grudi, osetio njen ukus, u nejasnom trenutku ugledao sam i cvetnu livadu. Ne! Budi razuman. Skuj nekakav plan.A što se ovog grada tiče, i bez obzira na to kakva je znanja sveštenik skrivao, stanovnici su bili previše dobri ljudi da bi demonima pružili utočište.

45

Peto poglavlje CENA MIRA I OSVETE

Kada je vrelina dana dostigla vrhunac, otišao sam u zaklon gostionice da se počastim gurmanskim ručkom.Seo sam sam za sto ispod zidne puzavice koja je predivno cvetala preko prozorske mreže. Gostionica se nalazila u istom delu grada kao i dominikanska crkva i posedovala je istovetni predivan pogled na grad, kao i na udaljene planine. Zaklopio sam oči i oslonio laktove na sto, spojio šake i počeo da se molim.

„Bože,reci mi šta da radim. Ukazi mi šta mi je činiti.” Tada sam nakratko osetio spokoj u duši, čekao sam, razmišljao. Kakav sam imao izbor? Da razglasim ovu priču u Firenci?Ko bi mi poverovao? Da odem direktno Kozimu i ispričam mu šta se dogodilo?Koliko god da sam se divio Medičijevima i koliko god da sam ih cenio, jedno sam sebi morao da priznam.Niko od moje porodice više nije bio živ sem mene. Samo sam ja sada mogao da nasledim porodično bogatstvo u banci Medičijevih. Nema priče da mi Kozimo na osnovu potpisa i prepoznavanja ne bi dao ono što mi pripada.Ma, dao bi mi, bez obzira na to da li imao rođake ili ne, ali priča o demonima? Zasigurno bih završio čameći u nekom firentinskom zatvoru! A što se tiče lomače, da budem spaljen kao kakav veštac, i to je bilo sasvim moguće. Ne po svaku cenu. Ali moguće. U jednom gradu do toga bi moglo da dođe iznenada,sasvim spontano,okupi se rulja, okružni sveštenik iznese javnu optužbu,a ljudi počnu da se dernjaju i trče naokolo šireći vest. Povremeno se ljudima ovako nešto zaista i dešavalo.

Negde otprilike u tom trenutku, poslužili su mi ručak, dobar obrok sačinjen od mnogo svežeg voća, dobro ispečene ovčetine i moče. Čim sam počeo da umačem hleb u moču i slasno jedem, prišla su mi dvojica ljudi i priupitala me da li mogu da sednu kraj mene i časte me vinom. Prepoznao sam jednog kao franjevca, vrlo prijatnog sveštenika, činilo se siromašnijeg od dominikanskih sveštenika, što je, pretpostavljam, bilo i logično, dok je drugi bio stariji čovek sa sićušnim,treperavim očima i dugačkim i ukrućenim sedim obrvama koje su izgledale kao da su prilepljene lepkom. Izgledao je kao da je bio obučen u odoru veselog patuljka čiji je cilj bio da razveseli decu.

„Videli smo vas kad ste otišli do dominikanaca”, rekao je franjevac tiho i ljubazno, smešeći mi se. „Baš i niste izgledali zadovoljno kada ste izašli od njih.” Namignuo mi je. „Zašto ne isprobate i nas?” Tada se nasmejao. Ono što je izrekao nije bilo ništa više do dobronamerne šale, ali dobro mi je bila poznata netrpeljivost između ta dva crkvena reda. „Izgledate mi kao jedan fin gospodin; dolazite iz Firence?”, upitao je.

„Da, oče, putujem”, rekao sam, „mada u kom tačno pravcu, ne znam. Ovde sam se,barem mi se tako čini, zaustavio nakratko.” Govorio sam punih usta, ali bio sam pregladneo da bih sada prestao da jedem. „Molim vas, sedite.” Krenuo sam da ustanem, ali oni su već seli. Naručio sam još jedan vrč crvenog vina za naš sto.

„Pa,niste mogli da naiđete na bolje mesto”, prozborio je mali, stariji čovek, koji se činio šaljivim, „zato sam tako srećan što mi je Bog vratio sina nazad, ovde, da služi u našoj crkvi i provodi svoj život kraj porodice.”

„Ah, dakle vas dvojica ste otac i otac”, rekao sam.

46

„Da, nikada nisam mogao ni da zamislim da ću ovako dugo poživeti”, rekao je stariji čovek, „da budem svedok berićetnom dobu koje je zavladalo našim gradom. Prosto čudesno.”

„To je, to je božji blagoslov”, dodao je sveštenik nevino i iskreno. „To je istinsko čudo.”

„Oh, stvarno, ispričajte mi nešto o tome, kako se to dogodilo?”, upitao sam. Gurnuo sam ka njima tanjir sa voćem. Međutim, rekli su da su već jeli.

„Pa, u moje vreme”, počeo je da priča sveštenikov otac, „znate, zadesilo nas je mnogo jada,i više nego što treba, barem mi se tako čini. A sada? Sada je ovo mesto istinski blaženo. Ništa se loše više ne događa.”

„Tačno tako”, dodao je sveštenik. „Znate, sećam se kada smo nekada imali leprozne koji su živeli izvan grada. Sada ih više uopšte nema. A nekada je u gradu bilo i stvarno loših mladića koji su pravili velike probleme, znate, huligani. Ima ih u svakom gradu. A sada? Sada ne možete pronaći niti jednog lošeg momka u čitavoj Santa Madaleni, niti u bilo kom selu u okolini. Čini se kao da su se ljudi vratili veri svim svojim bićem i dušom.”

„Da”, potvrdio je stari, patuljasti čovek, vrteći glavom, ,,a Bog je bio milostiv i na mnoge druge načine.”

Osetio sam jezu kako mi mili uz kičmu, kao i u prisustvu Ursule, ali to nije bilo od zadovoljstva.

,,A na koji to način, moliću?”, upitao sam. „Pa, pogledajte oko sebe”, rekao je starac. „Da li ste na našim ulicama videli nekog

bogalja? Ili, možda, nekog ćaknutog? Kada sam ja bio dete, ma šta ja, kada ste vi, oče, bili dete” — obratio se svom sinu, svešteniku — „posvuda je bilo barem nekoliko nesrećnih duša, onih koji su rođeni sakatog tela ili bez dovoljno pameti, tako da smo morali da vodimo računa. Sećam se i vremena kada je ispred kapija grada uvek bilo prosjaka. Sada ih nema, nema ih već godinama unazad.”

„Začuđujuće”, rekao sam. „Da, u pravu ste”, rekao je zamišljeno sveštenik. „Svi u ovom gradu su dobrog

zdravlja. Zato su časne sestre tako davno i otišle. Da niste možda videli staru bolnicu koja je već odavno zatvorena?U manastiru izvan grada, koji je već odavno napušten.Mislim da sada tamo borave ovce. Seljaci koriste njegove stare odaje.”

„Ovde niko nikada nije bolestan?”, upitao sam. „Ma, jeste”, odgovorio je sveštenik, srknuvši malo vina kao da je u tom pogledu bio

skroman, „ali niko ne pati, znate. Nije kao što je nekada bilo. Čini se kao da oni koji su smrtno bolesni brzo umiru.”

„Da, to je istina, hvala samom bogu”, dodao je starac. ,,A žene”, nastavio je sveštenik, „njima se posrećilo. Nemaju tako mnogo dece.Oh,

mnogo je male dece koju Bog poziva sebi u prvih nekoliko nedelja života — znate, to je usled prokletstva majke - ali, u osnovi, naše su porodice, hvala bogu, male.”

Okrenuo se ka svom ocu.„Moja jadna majka”,rekao je, „imala je dvadesetoro zdrave dece. A sada se to ne dešava, zar ne?”

Maleni starac je isturio grudi i ponosno se nasmešio.

47

,Jes', jes', ja sam ih sve napravio, svih dvadesetoro, mada su mnogi krenuli svojim putem, za neke čak i ne znam gde su i šta se sa njima desilo... no, nema veze. Da, da, ovde su sada sve porodice malobrojne.”

Sveštenik je sada izgledao pomalo zabrinuto.„Možda će Bog biti milostiv da jednog dana saznam šta se sa svima njima dogodilo.”

„Ma, zaboravi na njih”, rekao je starac. „Da li su vaša braća bila duhovni ljudi, ako smem da pitam?”, upitao sam

tiho,krišom ih pomno posmatrajući, pretvarajući se kao da je sve potpuno prirodno. „Bili su loši ljudi”, promumlao je sveštenik, vrteći glavom. „Ali, mi smo u tom

pogledu blagosloveni, vidite, loši ljudi nas brzo napuštaju.” „Ma nemojte?”, upitao sam. Maleni starac je počešao svoje ružičasto teme.Seda kosa mu je bila tanka i dugačka i

štrcala je na sve strane, nalik na dlake njegovih obrva. „Znate,pokušavam da se prisetim”, rekao je, „šta se dogodilo onim jadnim

dečacima bogaljima,sećaš se, onim koji su rođeni sa teško oštećenim nogama, bili su braća...”

„Oh, Tomazo i Feliks”, odgovorio je sveštenik. „Da.” „Odvedeni su u Bolonju da ih izleče. Kao i Betinin sin, onaj koji je rođen bez ruku,

sećaš se, jadno detence.” „Da, da, naravno. Imamo i mi nekoliko lekara.” „Imate?”, rekao sam. „Pitam se šta oni rade”, promumlao sam. ,,A šta je sa

gradskim većem, sa gonfalonijerom?”, upitao sam. Gonfalonijer je bio naziv za gradonačelnika,čoveka koji je, barem zvanično,

upravljao stvarima koje su se ticale grada. „Mi imamo mesnu zajednicu”, odgovorio je sveštenik, „pa povremeno izaberemo

šestoro do osmoro ljudi.Ali, ovde se ništa posebno ne dešava. Nema svađa.Trgovci vode računa o plaćanju poreza.Sve se odvija bez problema.”

Stari, patuljasti čovek se iznenada zasmejao.„Oh, pa mi i nemamo porez!”, izjavio je. Njegov sin, sveštenik, prostrelio je starca pogledom koji kao da je govorio da se o

tome ne treba pričati, ali onda se i sam zamislio. „Pa, ne, tata”, obratio mu se, „stvar je samo u tome da su takse ovde... male.” Izgledao je zbunjen.

„Pa,zaista ste onda blagosloveni”,rekao sam složivši se, pokušavajući da sebi razjasnim sve ove neverovatne stvari o kojima sam slušao.

„A onaj grozni Ovizo, sećaš li se njega?”, iznenada se sveštenik obratio ocu, a potom i meni. ,,E, to je bio bolesnik. Skoro da je ubio sina. Potpuno je skrenuo s uma, rikao je kao bik. Naišao je neki putujući lekar koji je rekao da ga mogu izlečiti u Padovi. Ili beše u Aziziju?”

„Drago mi je da se nikada nije vratio”, rekao je starac. „Svi su u gradu ludeli od njega.”

Oboje sam ih pomno posmatrao. Jesu li oni stvarno verovali u sve to? Da li su pokušavali da me prevare?Nisam primetio ništa lukavo niti kod jednog od njih, ali sam uočio da sveštenik polako postaje melanholičan.

48

„Bog zaista deluje na najčudnovatije načine”, rekao je. „Oh, znam da se to ne treba govoriti.”

„Nemoj da izazivaš Svemogućeg!”,kazao je njegov otac, ispijajući ostatak pića iz čaše.

Brzo sam im dosuo još vina. „Onaj mali nemi mladić”, začuo se nečiji glas. Pridigao sam pogled. Bio je to

gostioničar, ruku podbočenih na bokove, sa keceljom preko trbušine i poslužavnikom u ruci. „Časne sestre su ga povele sa sobom, zar ne?”

„Mislim da su se vratile po njega”, rekao je sveštenik. Sada se baš uneo u razgovor.Rekao bih da je bio zabrinut.Gostioničar je uzeo moj prazan tanjir.

„Najgora je bila kuga”, prošaptao mi je na uho. „Oh, sada je više nema, veruj mi,jer ne bih ovo pričo. Nema gore reči koja bi ispraznila grad u trenu od te.”

„Da,kad se setim svih onih porodica koje su nestale pre nego što lupiš dlanom o dlan”, rekao je starac, ,,i to hvala onim lekarima i gostujućim monasima za to. Sve su ih odveli u bolnicu, u Firencu.”

„Bolesni od kuge?Odvedeni u Firencu?”,upitao sam, sav u čudu. „Pitam se samo ko je stražario na kapiji grada i kroz koju su to kapiju ušli.”

Franjevac je na trenutak pomno zurio u mene,kao da ga je nešto u onome što sam rekao jako i duboko uznemirilo. Gostioničar je čvrsto stegao sveštenikovo rame. „Ovo su srećna vremena”, rekao je. „Moram priznati da mi nedostaju crkvene svečanosti — podrazumeva se da toga više nema — ali nikada nam nije bilo bolje.”

Pogledom sam namerno prošarao od gostioničara do sveštenika i video da me netremice posmatra. Učinilo mi se da mu jedan kraj usne podrhtava. Bio je nezgrapno obrijan i imao je opuštenu vilicu. Njegovo duboko naborano lice iznenada je poprimilo tužan izraz. Starac je nastavio da priča o tome da se u obližnjem selu ne tako davno čitava jedna porodica zarazila kugom, ali da su ih odveli u Luku.

„Zahvaljujući ljubaznosti... koga ono beše, sine... ne sećam se...” „Oh, kakve to ima veze?”, ubacio se gostioničar. „Gospodine”, obratio mi se, „želite

li još vina?” „Za moje goste”, pokazao sam na njih. „Ja sada moram da idem. Sav sam se ukočio

od sedenja”, rekao sam. „Moram da potražim i kupim neke knjige.” „Ovo je dobro mesto da u njemu boraviš”, rekao je sveštenik iznenada siguran u

ono što priča,i to blaženim glasom, dok je sve vreme pomno zurio u mene, namrštenih obrva. „Zaista dobro mesto, a baš bi nam dobro došao još jedan učeni. Ali...”

„Pa, i ja sam prilično mlad”, rekao sam. Spremao sam se da ustanem, prebacivši jednu nogu preko klupe.,,U gradu nema mladića mojih godina?”

„Pa, vidiš, oni idu svojim putem”, rekao je starac. „Ima ih nekoliko, ali oni se bave porodičnim poslovima. Ne, besposličari ovde nemaju šta da traže. Ne, ne, kažem ti!”

Sveštenik me je posmatrao kao da nije ni čuo šta je njegov otac govorio. „Da,a ti si jedan mlad i učen čovek”,rekao je sveštenik, ali sa nedvosmislenim

prizvukom zabrinutosti u glasu. „To se vidi, a primećuje se i kada govoriš, sve što se tebe tiče ukazuje da si učen i pametan...” Prestao je da priča. „Pa, pretpostavljam da ćeš uskoro nastaviti svojim putem, zar ne?”

49

„Zar mislite da treba?”, upitao sam. „Ili bi bilo bolje da ostanem, šta mislite?” Izrekao sam to blago, bez trunke neljubaznosti.

Uputio mi je nekakav poluosmeh. „Ne znam”, rekao je. Tada se ponovo snuždio, kao da ga je spopao kakav očaj. „Bog neka te čuva”, prošaptao je.

Nagnuo sam se ka njemu.Tada se gostioničar, koji je video ovaj moj poverljiv pristup,okrenuo na drugu stranu i zaposlio nečim. Majušni starac je razgovarao sa svojom šoljom.

„Šta je bilo, oče?”, upitao sam ga šapatom. „Da ovaj grad nije možda previše savršen, je l' to u pitanju?”

„Idi svojim putem, sine”, rekao je skoro čežnjivo. „Voleo bih da mogu i ja. Ali, ja sam vezan zavetom poslušnosti i činjenicom da je ovo moj dom, da mi je tu otac,dok su svi ostali otišli u vaskoliki svet.” Odjednom je postao ozbiljan. „Ili se samo tako čini”, rekao je i onda dodao, „da sam na tvom mestu, ne bih ovde ostajao.”

Klimnuo sam glavom. „Izgledaš mi neobično, sine”, obratio mi se istim šapatom. Glave su nam se skoro

sudarale. „Isuviše se izdvajaš. Zgodan si i ogrnut plišom, a i te tvoje godine; ti više nisi dete, valjda ti je to jasno.”

„Da, jasno mi je šta želite da mi kažete, u gradu baš i nema mnogo mladića, barem ne onih koji bi se zapitali. Samo stariji, samozadovoljni, oni koji se mire i prihvataju stvari onakve kakve jesu, koji ne vide da sve i nije tako sjajno kao što izgleda.”

Nije ničim odgovorio na ovaj moj vatreni monolog, a pomalo mi je bilo i krivo što sam to na taj način izgovorio. U tom kratkom govoru na površinu su možda izbili moj bes i bol. Strašno! Bio sam gnevan na samog sebe.

Gricnuo je usnu, nervozan zbog mene, sebe, ili pak zbog obojice. „Zašto si došao u ovaj grad?”, upitao me je iskreno, skoro zaštitnički. „Odakle si

došao? Priča se da si stigao tokom noći. Nemoj da odeš odavde dok traje noć.” Glas mu je prerastao u takav šapat da sam ga jedva čuo.

„Ne treba da brinete za mene, oče”, rekao sam. „Molite se za mene”, dodao sam. „To je sve što od vas tražim.”

Tada sam kod njega uočio neku vrstu straha, istinskog, kao što je bila i preplašenost onog mlađeg sveštenika, ali još nevinija vrsta straha, s obzirom na njegove godine, bore, kao i dejstvo vina. Izgledalo je kao da ga ono što ne razume uveliko muči.Ustao sam sa klupe i taman sam imao nameru da krenem kada me je zgrabio za ruku.Spustio sam uho na njegove usne.

„Dečače moj”, rekao je, „ima nečeg... nečeg...” „Znam, oče”, odgovorio sam. Potapšao sam ga po ruci. „Ne, ne znaš. Slušaj me. Kada kreneš iz grada, uputi se glavnim putem na jug,čak i

ako ti to nije usput.Ne idi nikako na sever; ne upućuj se uzanim putem na sever.” ,,A zašto?”, zahtevao sam da saznam. Obuzele su ga sumnje, ućutao je, pogođen, i pustio me. „Zašto?”, ponovio sam mu pitanje u uho. Više me nije gledao.„Lopovi”,rekao je.„Lopovi koji naplaćuju drumarinu; oni

kontrolišu putnike i teraju ih da im plate što tuda prolaze. Idi na jug.” Oštro se okrenuo

50

od mene i počeo da razgovara sa svojim ocem, nežno ga je grdio, kao da sam ja već otišao.

Kakva glupost. Bio sam zatečen kada sam kročio na praznu ulicu. Lopovi koji naplaćuju drumarinu?Mnoge radnje su sada već bile zatvorene, što je očigledno bio običaj nakon ručka, ali neke i nisu. Mač mi je težio tonu onako oslonjen na bok, a osećao sam se nekako bolešljivo od vina i ošamućeno od svega što sam saznao od ovih ljudi.

Dakle, razmišljao sam, gorućeg lica, evo nama grada u kojem nema mladića, bogalja, mentalno zaostalih, bolesnih, kao ni neželjene dece! A na putu za sever imamo opasne bandite.

Krenuo sam nizbrdo, koračajući sve brže i brže, izašao sam kroz širom otvorene kapije i uputio se u prirodu. Povetarac je odjednom postao veličanstven i dobrodošao. Svuda oko mene nalazile su se bogate, lepo obrađene livade, vinogradi, tu i tamo pokoji voćnjak, kao i seoske kuće — bujno i plodno okruženje koje nisam mogao da vidim kada sam pristigao u grad pod okriljem noći. Što se puta na sever tiče, uopšte nisam ni mogao da ga vidim s obzirom na veličinu grada, čija su se najviša utvrđenja nalazila u pravcu severa. Međutim, video sam, malo ispod na jednom brdskom grebenu, ono što su verovatno bile ruševine manastira, a mnogo niže niz planinu, u pravcu zapada, ostatke nečega što je možda moglo da predstavlja crkvu. U roku od sat vremena, svratio sam u dva seoska domaćinstva, sa čijim sam vlasnicima popio po čašu hladne vode. I ovde se priča ponavljala, govori o raju na zemlji, odsustvu nitkova i užasa ubistava, o tome da je ovo bilo najmirnije mesto na svetu, gde su živela samo zdrava i prava deca. Prošle su godine od kada su se banditi usudili da se šunjaju po ovim šumama. Naravno da niste mogli da gledate u pasulj ko će da zabasa, ali grad je bio moćan i umeo je da održi mir.

„Oh, situacija je tako divna čak i na severnom putu?”, upitao sam. Nijedan od seljaka nije ništa znao o severnom putu.Kada sam ih priupitao šta se

događalo sa bolesnima, ćopavima, povređenima, odgovor je bio isti. Neki lekar ili tome slično, ili sveštenik, ili neko iz reda kaluđera ili časnih sestara,odvodio ih je u bolnicu ili u grad.Seljaci iskreno nisu mogli da se prisete.

U grad sam se vratio dobrano pre sumraka.Šetao sam i njuškao naokolo, ulazio u radnje,i to na sistematičan način,sve bih zagledao što sam pažljivije mogao a da ne privučem neželjenu pažnju. Naravno da nisam mogao ni da se ponadam da ću preći makar jednu celu ulicu grada, ali bio sam odlučan u tome da otkrijem što god mogu. Kod prodavača knjiga sam pregledao stare knjige gramatike i pravopisa, kao i velike, divne Biblije koje su bile na prodaji, a koje sam mogao da pogledam tek kada bi mi ih izvukli iz vitrina.

„Kako da iz grada krenem na sever?”, upitao sam muškarca ogrezlog u dosadi koji me je nalakćen uspavano gledao.

„Sever, niko ne ide na sever”, izgovorio je i zevnuo mi u lice. Na sebi je imao lepu odeću, bez ikakve zakrpe, kao i kvalitetne, nove cipele od dobro obrađene kože. „Ma, imam ja mnogo bolje knjige od ovih”, rekao mi je.

Pretvarao sam se kao da me to zanima,a onda sam mu ljubazno objasnio da su te knjige bila manje-više one koje sam i sam imao i koje mi nisu bile potrebne, te mu se

51

zahvalih. Otišao sam u krčmu gde su se ljudi uveliko kockali i strastveno urlali zbog igre, kao da nisu imali pametnija posla. Potom sam se uputio kroz deo grada gde su se nalazile pekare, gde je čak i mene očarao divan miris sveže pečenog i ukusnog hleba. Nikada u životu se nisam osetio ovako sam dok sam hodao među tim ljudima, slušao njihove prijatne razgovore i upijao istu onu priču o bezbednosti i blagoslovenosti grada, jovo-nanovo. Ledila bi mi se krv u venama kada bih pomislio na noć. I kakvu je to tajnu skrivao severni put? Niko, niko drugi osim sveštenika nije pridigao ni obrvu kada bih spomenuo tu stranu sveta.

Nekih sat vremena pre no što je pala noć, ušao sam u jednu radnju u kojoj vlasnica, prodavačica svile i čipke iz Venecije i Firence, i nije bila tako strpljiva sa mnom kao što su to drugi bili. Bez obzira na činjenicu da je bilo očigledno kako sam imao novca.

„Zašto postavljate tolika pitanja?”,upitala me je. Izgledala mi je umorno, ispijeno. „Mislite da je lako brinuti se o bolesnom detetu? Pogledajte tamo unutra.”

Zurio sam u nju kao da sam video luđaka.A onda mi je sinulo, jasno kao dan. Tačno sam znao o čemu priča. Provirio sam kroz zavesom prekriven dovratak i video dete, grozničavo i bolesno, kako leži u prljavom i uzanom krevetu.

„Mislite da je lako? Iz godine u godinu, ništa joj nije bolje”, rekla je žena. „Oprostite”, rekao sam. „Ali, šta valja učiniti?” Žena je otkinula konac kojim je šila i spustila iglu. Činilo se kao da je izgubila i

poslednju trunku strpljenja.„Šta valja učiniti? Hoćete da mi kažete da vi ne znate!”, prošaptala je. „Vi, jedan tako pametan čovek kao vi!” Zagrizla je usnu. „Ali,moj muž kaže da još nije vreme,i tako nastavljamo da se mučimo.”

Vratila se šivenju, mrmljajući sebi u bradu, dok sam ja, užasnuto se boreći da ostanem miran, nastavio dalje svojim putem. Ušao sam u još nekoliko radnji. Ništa se posebno nije dogodilo. A onda sam, u trećoj radnji na koju sam naleteo, naišao na čoveka koji baš i nije bio pri čistoj svesti, i na dve njegove ćerke koje su se zdušno trudile da mu ne dozvole da strgne sa sebe odeću.

„Molim vas, dopustite mi da vam pomognem”, odmah sam se ponudio. Spustili smo ga na stolicu, navukli mu košulju preko glave, a on je najzad prestao da

pravi nerazgovetne zvuke. Bio je sav suvonjav i balav. „Oh, hvala bogu pa ovo neće još dugo”, rekla je jedna od ćerki, brišući znoj sa obrve.

„Milosrđe.” „Kako znate da neće još dugo?”, upitao sam. Pogledala me je, skrajnula pogled, pa ponovo pogledala u mene. „Oh, vi niste odavde, gospodine, oprostite mi, tako ste mladi. Kada sam vas

pogledala, znala sam da ste tek dečak. Htela sam da kažem da će nas Bog pogledati. Naš otac je veoma star.”

„Hmmm, jasno mi je”, rekao sam. Pogledala me je hladnim i lukavim očima, koje kao da su bile načinjene od metala.

Naklonio sam im se i izašao. Starac je ponovo počeo da skida košulju, a onda ga je ona druga sestra, koja je samo ćutala, ošamarila. Namrštio sam se i nastavio da hodam dalje. Imao sam nameru da vidim što je moguće više u ovom trenutku. Prolazio sam kraj prilično mirnih omanjih krojačkih radnji, a potom sam dospeo do dela gde su se nalazili

52

trgovci porcelanom. Naleteo sam na dvojicu koji su se prepirali oko lepo izrađenog poslužavnika za prihvat novorođenčadi.Poslužavnik za prihvat novorođenčadi je, zapravo, nekada služio bukvalno da se na njega stavi tek rođeno dete, pravo iz materice, ali u moje vreme su ti poslužavnici bili vredni i lepi darovi novorođenom detetu. To su bili veliki ovali oslikani divnim narodnim prizorima, a u ovoj radnji ih je bilo raznolikih. Prepirku sam čuo i pre nego što su me zapazili. Jedan čovek je ubeđivao drugog da kupi prokleti poslužavnik, dok je drugi govorio da novorođenče neće ni preživeti i da je poklon suvišan. Treći čovek je pak tvrdio da će ženi biti drago da dobije jedan tako divno oslikan oval, bez obzira na okolnosti. Prestali su da se svađaju kada sam ušao u radnju da bacim pogled na svu uvezenu robu, ali čim sam im okrenuo leđa, jedan od muškaraca je tiho izgovorio: „Ako ima barem malo mozga u glavi, to će uraditi.”

Zaprepastile su me ove reči,do te mere da sam se istog trenutka okrenuo i zgrabio lep poslužavnik sa police i pretvarao se da sam njime zadivljen. „Tako je divan”, rekao sam, praveći se kao da ih uopšte nisam čuo. Trgovac je ustao i počeo da mi hvali svoju robu. Ostali su se izgubili napolju. Zurio sam u čoveka.

„Da li je dete bolesno?”, upitao sam tiho, najnevinijim dečjim glasom koji sam mogao da iznedrim.

„O, ne, pa, barem tako ne mislim, ali znate kako to biva”, rekao je čovek. „Dete je nekako majušno.”

„Mislite, slabašno”, podstreknuo sam ga. Veoma nezgrapno je rekao: „Da, slabašno.” Osmeh mu je bio veštački, ali je imao

dojam da je uspešno odglumio. Zatim smo se oboje okrenuli da se pozabavimo robom. Kupio sam jednu omanju porcelansku šolju, divno oslikanu, za koju je tvrdio da ju je nabavio od jednog Venecijanca. Znao sam da treba da odem odatle bez ijedne više izgovorene reči, ali nisam sebe mogao da sprečim da ga prilikom plaćanja ne priupitam: „Da li mislite da će to jadno,majušno i slabašno dete preživeti?” Nasmejao se prilično snažno i grubo dok mi je uzimao novac. „Ne”, rekao je, a onda me je pogledao kao da se tek tada osvestio. „Nemojte vi brinuti o tome, gospodine”, rekao je uz omanji osmeh. „Da li ste došli da živite ovde?”

„Ne,gospodine, samo prolazim kroz vaš grad,idem na sever”, rekao sam. „Na sever?”, upitao je, pomalo zatečen ali podsmešljiv istovremeno. Zatvorio je

blagajnu i zaključao je. Potom je, vrteći glavom dok je stavljao blagajnu u policu i zatvarao vratanca, rekao: „Na sever, a? Pa, srećno vam bilo,mladiću.” Kiselo se zakikotao. „To je jedan drevni put.Bolje bi vam bilo da jašete što brže možete čim grane sunce.”

„Hvala vam, gospodine”, rekao sam. Noć se bližila. Požurio sam u jedan prolaz i tamo zastao, naslonjen o zid, jedva

hvatajući dah kao da me je neko jurio. Ispustio sam malu šoljicu, a ona se razbila uz tresku.Prasak je bučno odjeknuo između visokih zgrada. Bio sam na ivici da prsnem. Ali, bio sam potpuno svestan situacije u kojoj sam se nalazio, ubeđen u strahotu onoga što sam otkrio. Doneo sam neopozivu odluku. U gostionici ionako nisam bio bezbedan, pa kakve veze ima? Ja ću to odraditi na svoj način i uveriti se sopstvenim očima.

53

A evo šta sam uradio. Nisam se vratio u gostionicu, niti zvanično napustio svoju sobu u njoj, već sam se

uputio uz brdo kada su senke bile dovoljno guste da me prikriju,te sam se uspeo uz sve uzaniju ulicu koja je vodila do ruševina starog zamka.Čitav dan sam na neki način gledao u tu veliku zbirku kamenja i smeća i uverio se da je zaista skroz porušen i napušten, sem ukoliko ne računamo ptice koje su letele nad njim i, naravno, kao što sam i pomenuo,njegove niže spratove,u kojima su se,pretpostavljao sam, nalazile kancelarije. Ali, zamak je imao dve sačuvane kule, jednu koja je gledala na grad, i drugu nešto dalje, ruševniju, i usamljeniju na ivici stene, koju sam video sa seoskog imanja. Uputio sam se u kulu koja je gledala na grad. Kancelarije gradskog veća već su, podrazumeva se, bile zaključane. Vojnici koji su čuvali grad trebalo je uskoro da stupe na dužnost. Iz nekoliko krčmi čula se galama, a one su očigledno bile otvorene bez obzira na propise. Trg ispred zamka je bio prazan, a s obzirom na to da su se tri ulice krivudavo spuštale u grad, osim nekoliko bledunjavih baklji, nisam uspeo skoro ništa drugo da vidim. Nebo je, međutim, bilo neobično vedro, čisto sem ponekog okruglog i diskretno oblikovanog oblaka,veoma primetnog naspram tamnoplavog noćnog neba, dok su zvezde bile neverovatno brojne. Naišao sam na stare, vijugave stepenice, previše uzane čak i za čoveka, koje su krivudale oko korišćenog dela stare kule i vodile do prve kamene platforme,ispred ulaza u samu kulu.Podrazumeva se da mi ova arhitektura nije bila nepoznata. Kamenje je bilo grublje nego ono koje smo koristili u mom nekadašnjem domu, i nekako tamnije, ali je kula bila široka, kockasta i veoma čvrsta. Znao sam da je ovo mesto bilo dovoljno staro da je bilo neizbežno naići na kameno stepenište koje se uspinje prilično visoko, što i jeste bio slučaj.Uskoro sam se popeo do vrha i našao se u visoko postavljenoj prostoriji iz koje sam mogao da vidim čitav grad. Bilo je i viših prostorija, do kojih se u proteklim vekovima uspinjalo pomoću drvenih merdevina što su se mogle povlačiti da bi se sprečilo napredovanje neprijatelja ili da bi ga izolovali u donjim delovima kule i tako porazili, ali ja nisam mogao da doprem do njih. Poviše mene čuo sam ptice koje je moje prisustvo uznemirilo.Čuo sam i zvuk blagog povetarca.Svejedno, ova visina mi je odgovarala. Imao sam dobar pregled svuda naokolo sa uzanih prozora koji su gledali na sve četiri strane sveta. A ono što je za mene bilo veoma važno jeste da sam mogao da vidim čitav grad,direktno ispod, oblika kao kakvo oko - oval koji se sužavao sa obe strane — sa sporadičnim upaljenim bakljama, kao i ponekim slabo osvetljenim prozorom. U jednom trenutku sam ugledao i svetiljku koja se usporeno kretala u ritmu ležernog hoda nekog prolaznika niz jedan od prolaza. Tek što sam video tu upaljenu svetiljku, ona je zgasnula.Izgledalo je kao da su ulice bile potpuno napuštene. Ubrzo se i svetio sa preostalih osvetljenih prozora ugasilo, tako da uskoro nije bilo ni četiri baklje koje sam prethodno video da gore.

Mrak je na mene delovao umirujuće. Priroda je potonula u tamnoplavi mrak pod bisernim nebesima, a mogao sam da vidim i šume koje su se natkriljivale nad izoranom zemljom, tu i tamo se zlokobno nadvisujući, dok su se brda preklapala jedna preko drugih ili strmo ponirala u sada veoma mračne doline. Mogao sam da oslušnem sveprožimajuću prazninu koja je vladala u kuli.Ništa se nije pomeralo,čak ni ptice.Bio

54

sam sasvim sam. Mogao sam da čujem čak i najtiši bat koraka na stepenicama daleko ispod. Niko nije znao da sam ovde. Svi su spavali.

Ovde sam bio bezbedan. Bio sam sam sebi straža. Isuviše sam bio ispunjen očajem da bih se plašio, a iskreno rečeno, bio sam spreman

da se suprotstavim Ursuli na ovom mestu, zapravo, više mi je odgovaralo nego ograničen prostor sobe. Ničega se nisam plašio dok sam izgovarao molitve, jednom rukom čvrsto držeći mač, kao i obično.

Šta sam očekivao da vidim u ovom uspavanom gradu?Bilo šta od onoga što se već očigledno dešavalo u njemu. A šta sam mislio da se dešavalo? Nikome nisam mogao da kažem, ali dok sam kružio prostorijom, dok sam ponovo i nanovo bacao pogled dole u onih nekoliko sporadičnih izvora svetlosti i vrhova bedema pod sjajnim letnjim nebom,ovo mesto je izgledalo odvratno,kao kakva zloćudna obmana,ogrezla u nagodbi sa samim đavolom.

„Mislite da ne znam gde se odvode vaša neželjena deca?”, gnevno sam promumlao.„Mislite da su vaši sugrađani zaraženi leprom sa dobrodošlicom dočekivani na kapijama susednih gradova?”

Bio sam prepadnut odjekom sopstvenog mrmora koji se odbijao o hladne kamene zidove.

„Ali, šta ti radiš sa njima, Ursula? Šta si planirala da uradiš sa mojim bratom i sestrom?”

Moje glasno razmišljanje je možda bilo posledica ludila, ili bi se tako nekome moglo učiniti. Ali, ja sam naučio da osveta deluje kao melem na dušu izmučenu bolom i okupira misli paćenika. Osveta je privlačno iskušenje, moćno iskušenje, čak i kada je beznadežna. Jednim udarcem ovim mačem mogu da joj odsečem glavu, pomislio sam, i zavrljačim je kroz taj prozor. Šta bi ona onda bila, demon kojem je oduzeta sva ovozemaljska moć? Povremeno bi isukao mač, a onda ga ponovo vraćao u korice. Izvadio sam i svoj najduži bodež i njegovom oštricom neprestano tapšao po dlanu leve ruke. Nisam prestajao da hodam.

Iznenada, dok sam kružio, ugledao sam u daljini, na udaljenoj planini ni sam ne znam u kom pravcu — ali ne u pravcu odakle sam došao - veliku količinu svetlosti koja se poigravala iza gustine šumskog mraka. U prvi mah sam pomislio da je možda u pitanju kakav požar jer je bilo toliko svetlosti, ali kada sam suzio pogled i usredsredio se, uvideo sam da to nije mogao da bude požar. Nije bilo nikakvog plamenog odsjaja na nekoliko vidljivih oblaka,a svetlost je bila takva kao da je isijavala iz velike grupe koja je imala fantastičnu količinu upaljenih sveća. Kako je postojana, a opet ritmično pulsirajuća bila ova orgija moćne svetlosti!

Osetio sam jezu u kostima dok sam posmatrao.To je bilo nečije boravište!Nagnuo sam se kroz prozor.Mogao sam da vidim obrise tog zdanja i njegove međe!Građevina se isticala naspram okruženja, ta luksuzno osvetljena palata, uzdizala se samotno, očigledno vidljiva samo sa jedne strane iz grada, taj spektakl šumom natkrivenog zdanja u kome se odvijala neka svečanost koja je zahtevala da svaka baklja i svetiljka bude upaljena, da svaki prozor, izvidnica i ispust budu osvetljeni.

55

Sever, da, to je bio sever, jer se grad prostirao pravo iza mene, a ova kula se jeste nalazila na severu, strani sveta na koju su me upozoravali. Kome u ovom gradu to mesto nije bilo poznato,a opet niko ga nije ni spomenuo,osim šaputavog glasa užasnutog franjevca u gostionici za mojim stolom.

Ali,u šta sam ja to gledao?Šta sam mogao da vidim? Gustu šumu, da; zdanje je bilo veoma visoko ali je bilo okruženo gustom i zaklanjajućom šumom, kroz koju je svetlost ponovo i nanovo pulsirala nalik na veliko zlo, ali šta se to pomicalo iz njega, šta je predstavljao taj divlji, jedva vidljivi pokret u tami, preko padina koje su se protezale sa tog tajanstvenog grebena? Da li se to nešto pomeralo u noći? Da li se to nešto kretalo iz tog udaljenog zamka pravo ka selu? Ta grozomorna crna stvorenja, nalik na velike, mekane i bezoblične ptice čiji su pokreti pratili reljef zemlje, ali sasvim oslobođeni njene sile teže. Da li su se ona to kretala prema meni? Da nisam omadijan?

Ne, ja sam sve ovo jasno video. Zar ne? Bilo ih je na tuce! Sve su se više približavali. Bili su majušni, a njihova veličina bila je

tek iluzija proizvedena činjenicom da su leteli u gomili. Kako se približavala gradu, gomila se izdvojila u manje grupe. Video sam ih kako se spuštaju na same zidine grada ispod mene, nalik na džinovske moljce. Okrenuo sam se i pohitao ka prozoru.

Spustili su se u roju na grad! Video sam ih kako poniru i iščezavaju u mraku. Ispod mene na trgu, ugledao sam dve crne prikaze, muškarce u vijorećim ogrtačima, koji su trčali, ili, bolje reći, poskakivali u ulice, dok su se oglašavali zvučnim i glasnim smehom.Začuo sam plač u noći, čuo sam i jecaje. Čuo sam slabašni jauk i prigušeno stenjanje.U gradu se nije videlo nikakvo svetlo.

A tada su se iz mraka ponovo pojavila ova zloćudna stvorenja, na vrhu zidina, trčala su po ivici a onda odskakala.

„Bože, vidim vas! Proklinjem vas!”, prošaptao sam. Iznenada sam začuo strahovitu buku, a potom osetio da me je ošinulo nešto

mekano. Tada se pred mojim lice pojavio lik nekakvog čoveka. „Da li nas zaista vidiš, dečače?” Bio je to glas nekog mladića, srdačan, pun veselja.

„Moj veoma radoznali dečače.” Bio je previše blizu da bih isukao mač. Nisam video ništa sem plašta što se vijorio

oko mene.Laktom i ramenom sam najsnažnije što sam mogao udario mesto gde sam pretpostavljao da mu se nalaze prepone. Njegov smeh je ispunio kulu.

„Ah, ali to mene ne boli, dete, a ako si baš toliko radoznao, pa povešćemo te sa sobom da vidiš ono za čim žudiš.”

Zahvatio me je zagušujućim vrtlogom tkanine. Iznenada sam osetio kako se pridižem sa poda, zatočen u vreći. Znao sam da smo napustili kulu! Bio sam okrenut glavom nadole i bilo mi je toliko muka da sam skoro povratio. Činilo se kao da stvorenje leti, noseći me na leđima. Njegov smeh je sada raspršivao vetar. Nisam mogao da oslobodim ruke. Mogao sam da osetim mač, ali nisam mogao da ga dohvatim. Očajnički sam pokušavao da napipam bodež, ne onaj koji mora da mi je ispao kada me je zgrabio, već onaj drugi, koji mi se nalazio u čizmi. Pošto mi je pošlo za rukom da ga dohvatim, počeo sam da se vrpoljim i okrećem prema neravnim leđima na kojima sam

56

se nalazio, poskakivao sam i režao, a potom luđački počeo da zabadam bodež kroz ogrtač, ponovo i ponovo.

Divljački je vrisnuo. Ponovo sam ga ubo. Čitavo moje telo u vreći poskakivalo je u vazduhu.

„Ti malo čudovište”, vrištao je. „Ti nevaljalo, pogano dete.” Naglo smo se spustili, a tada sam osetio da udaram o zemlju, kamenito i travnato

tlo, počeo sam da se kotrljam, nasrćući nožem na vreću u kojoj sam se nalazio. „Ti maleno kopile”, psovao je. „Da li to krvariš, ti prljavi đavole?”, uzviknuo sam. „Je l'?” Mahnito sam sekao

vreću i kotrljao se bez kraja i konca, sve dok nisam osetio vlažnu travu pod rukom. Ugledao sam i zvezde.

Tada sam se oslobodio vreće. Ležao sam pred njegovim nogama, ali samo na tren.

57

Šesto poglavlje DVOR GRIMIZNOG GRALA

Ništa na svetu nije moglo da mi otrgne bodež iz ruke. Duboko sam zario sečivo u njegove noge, što je izazvalo novo gromoglasno arlaukanje. Zgrabio me je i bacio visoko u vazduh.Pao sam, zatečen, na orošenu zemlju. Tada sam ga prvi put zaista video, nejasno ali zasigurno. Oko njega je zračilo crveno osvetljenje, a bio je odeven nalik na viteza, u ogrtač sa kukuljicom na glavi i dugačku, staromodnu tuniku sa rukavima poput sjajnog oklopa. Okrenuo je gornji deo tela, a zlatna kosa pala mu je na lice. Očigledno su ga bolele rane koje je zadobio na leđima, a sada je udarao povredenom nogom o zemlju. Dvaput sam se zakotrljao, čvrsto držeći bodež, a onda sam oslobodio i pristup maču i izvadio ga iz korica. Skočio sam na noge pre nego što je uspeo da se pomeri, jednom rukom nespretno zavitlao mačem — ali svom snagom — i začuo kako se sečivo zariva u njegov bok.Udarac je bio propraćen mučnim bljuckavim zvukom. Izliv krvi pri jarkoj svetlosti bio je strašan, čudovištan. Ispustio je užasan vrisak. Pao je na kolena.

„Pomozite mi, imbecili; on je sam đavo!”,vrištao je.Kukuljica mu je skliznula s glave.

Pogledom sam istražio ogromna utvrđenja koja su se uzdizala nadesno od mene,sa visokim kulama,bedemima i vijorećim zastavama u promenljivom odsjaju bezbroj svetiljki, upravo onako kako sam i iz daljine video. Bio je to divan zamak sa zašiljenim krovovima, lučnim prozorima i visokim bedemima načičkanim tamnim likovima koji su se pomerali kao siluete dok su posmatrali našu borbu. Tada sam ugledao Ursulu koja je hitala preko vlažne trave u crvenoj odori, bez ogrtača, kose upletene u dugačke kike sa crvenim mašnama. Zurila je ka meni.

„Ne diraj ga,naređujem ti”, zavrištala je na povređenog. „Da ga nisi pipnuo.” Grupa muških likova se tada pojavila, odevena u istovetne staromodne viteške

tunike do kolena,sa sumornim šiljatim čeličnim kacigama, i krenula za njom. Svi su imali bradata lica i mrtvačkibelu kožu. Moj protivnik se stropoštao na travu, prolivajući krv nalik na kakvu stravičnu fontanu.

„Pogledaj šta mi je uradio, pogledaj!”, vikao je. Nabio sam bodež u pojas, zgrabio mač obema rukama i zavitlao ga u pravcu

njegovog vrata. Uz riku sam zamahnuo i video kako se njegova glava zakotrljala niz brdo. „Sada si mrtav, istinski mrtav!”, povikao sam. „Ti đavole,ubico,sada si mrtav.Idi sada po svoju glavu,čik je sada namesti!”

Ursula me je obgrlila otpozadi, grudi slepljenih uz moja leđa. Rukom mi je čvrsto, kao i ranije, držala ruku, primoravajući me da spustim vrh mača na zemlju.

„Ne dirajte ga”, ponovo je podvrisnula, sa prizvukom pretnje u glasu. „Ne približavajte se, naređujem vam.”

Jedan od stvorova je podigao raščupanu plavu glavu mog protivnika i pridigao je dok su ostali posmatrali kako se njegovo telo koprca i vrpolji.

„O ne, suviše je kasno”, izgovorio je jedan od njih. „Ne, nije, stavi mu glavu nazad, natakni mu je na vrat”, povikao je drugi.

58

„Pusti me,Ursula”, rekao sam. „Pusti me da umrem časno, učini mi barem tu ljubaznost!” Pokušao sam da se oslobodim njenog stiska. „Pusti me da umrem na svoj način, hoćeš li mi barem to učiniti?”

„Ne”, izgovorila mi je vatreno u uho. „Neću.” Bio sam potpuno bespomoćan u poređenju sa njenom snagom, bez obzira na

mekotu njenih grudi ili hladnjikavost i nežnost njenih prstiju. Imala je potpunu moć nada mnom.

„Idite do Godrika”, rekao je jedan od njih. Druga dvojica su podigla obezglavljeno telo koje se koprcalo i šutiralo. „Odnesite ga

Godriku”, odbrusio je onaj koji mu je nosio glavu. „Godrik je taj koji će odlučiti.” Ursula je tada glasno urliknula. „Godriče!” Bio je to zvuk više nalik zavijanju vetra

ili zveri, tako visokoparan, snažan, čiji se odjek odbijao o zidine. Visoko gore, u širokim, lučnim vratima zamka, leđima okrenuta svetlosti, stajala je vitka figura vremešnog muškarca, udova povijenih od starosti.

„Dovedite ih obojicu”, povikao je. „Ursula, primiri se, sve nas plašiš.” Tada sam pokušao da se oslobodim. Ali, ona me je samo još više stegla. Onda sam

osetio skoro neosetan ubod njenih zuba na vratu. „O,ne, Ursula,hoću da vidim šta će se dogoditi!”, prošaptao sam. Međutim, već sam

osetio tmurne oblake kako se uzdižu oko mene, kao da je i sam vazduh nekako postao gušći, obujmivši me mirisom, zvukom i senzualnom snagom.

Oh, volim te, želim te, da, to je bilo tačno i nisam mogao da opovrgnem. Osetio sam kako je držim u visokoj, vlažnoj travi livade, dok ona leži poda mnom.Ali, ovo su bili samo snovi u kojima nije bilo divljih, crvenih cvetova,a ona me je nekuda vodila, prvo mi oduzevši snagu, oslabivši moje srce snagom svog. Pokušao sam da je prokunem. Svuda oko nas nalazili su se cvetovi i trava, a ona reče: „Beži”, ali to nije bilo moguće, jer sve ovo nije bilo stvarno, već puka fantazija, vlažnost njenih usta i osećaj da me je obujmila svojim telom kao kakva zmija.

Francuski zamak. Činilo se kao da sam bio odveden na sever. Otvorio sam oči. Sve je bilo kao na nekom francuskom dvoru. Čak me je i udaljena umirujuća muzika koju sam čuo navela da pomislim na starovremene francuske pesme što su se svirale i pevale tokom večeri u davno prošlom detinjstvu. Kada sam se probudio, sedeo sam prekrštenih nogu na tepihu, obrnut na stranu.Došao sam sebi, protrljao vrat i očajnički pokušao da pronađem svoje oružje, koje su mi, međutim, oduzeli. Skoro da sam izgubio ravnotežu i pao na leđa.

Muzika se ponavljala, bila je jednolična i odzvanjala je u ritmu sa nekog udaljenog mesta ispod mene, s mnogo prigušenog prizvuka bubnjeva i blagog unjkavog zavijanja trube. Nije bilo nikakve melodije. Pridigao sam pogled. Francuski stil je bio u pitanju, visok, uzan i šiljat luk vodio je do dugačkog balkona ispod kojeg se odvijala nekakva velika i prilično bučna svečanost. Dostojanstveni francuski stil, sa tapiserijama na kojima su bile prikazane dame sa visokim špicastim šeširima i snežnobelim jednorozima. Neobična antika, nalik na ilustracije u dvorskim molitvenicima ili dvorskim predstavama u kojima su pesnici glasno iščitavali dosadne i tugaljive Roman o ruži ili basne Rejnarda Lisice. Na prozoru se nalazila zavesa od plavog satena

59

prekrivenog ljiljanima. Starovremenski filigranski rad mogao se videti oko visokih vrata i na ono malo prozorskog okna koji sam iz te pozicije mogao da vidim. Police su bile pozlaćene i obojene u francuskom stilu,prevazidenom i uštogljenom.Okrenuo sam se. Na vratima su stajala dva muškarca čije su dugačke tunike bile okrvavljene, a rukavi grubi i debeli. Na glavama više nisu nosili zašiljene kacige. U mene su zurili ledeno bledim očima, ta dvojica zvaničnih, bradatih likova. Svetlost je obasjavala njihovu tvrdu i belu kožu. A onda se pojavila i Ursula, srebrnim okvirom obasjan dragulj naspram senki, zurila je u mene. Njena haljina je imala visok struk i nežno je padala, staromodna kao i odeća njenih pratilaca,kao da je i ona dospela iz davno postojećeg francuskog kraljevstva. Njene snežnobele grudi bile su ogoljene skoro do bradavica, a ispod njih je nosila bogato izvezen pojas od baršuna sa crveno-zlatnim cvetovima. Za radnim stolom, na stolici čiji je oblik podsećao na slovo X, sedeo je Stariji. Njegova starost se poklapala sa mojim opažanjima kada sam ga tek na tren video kao siluetu naspram svetala zamka. Bio je podjednako bled kao i ostali, istovetnog mrtvačkibelog tena, s jedne strane besprekornog i divnog, a opet tako groznog i čudovišnog. Po zidovima čitave prostorije bile su okačene turske lampe koje su visile na lancima i pružale svetlost plamenova što je isijavala iz njih.Svetlost je pekla moje uspavane oči, a osećao sam odnekud i miris ruža i letnjih livada, nešto što je bilo posve suprotno vrelini i vonju gorenja.

Stariji je imao ćelavu glavu, ružnu nalik na neiskopanu lukovicu ljiljana, lišenu makar jedne vlasi, na kojoj su se isticala dva sjajna, siva oka, kao i dugačka, tanka i tugaljiva usta, koja se nisu bunila niti su osuđivala.

„Dakle, tako”, obratio mi se tihim glasom, pridižući obrvu koja jedva da se i videla, ako izuzmemo oštru lučnu boru njegove savršeno bele kože. Posedovao je debele i kose linije umesto obraza. „Shvataš da si usmrtio jednog od nas, zar ne?”

„Nadam se”,odgovorio sam. Pridigao sam se na noge. Zamalo sam izgubio ravnotežu. Ursula je posegnula da mi pomogne, a onda se povukla načinivši pokret kao da se saplela o nabor svoje haljine. Ispravio sam se u stojeći položaj, zureći u nju gnevno, a potom u ćelavog Starijeg, koji me je pogledao sa nepromenljivim spokojem.

„Da li želiš da vidiš šta si učinio?”, upitao me je. „Zašto bih?”, upitao sam. Ali, video sam. Na velikom postolju s moje leve strane ležao je mrtav nitkov plave kose koji mi je

držao telo i dušu uvijene u svojoj vreći. Da, dug je bio vraćen, u celosti. Ležao je nepokretno, užasno skvrčen, kao da su mu se sami udovi urušili, dok je njegova beskrvna bela glava, otvorenih kapaka na tamnim, zgrušanim očima,ležala oslonjena na grubo izrezanom vratu. Kakva radost. Zurio sam u jednu koštunjavu ruku ovog stvorenja, koja je visila preko ivice postolja, bela i nalik nekom uvenulom stvoru mora koje se peklo na nemilosnom suncu na pesku kraj obale okeana.

„Odlično”, rekao sam. „Hvala vam na prizoru ovog stvora koji se usudio da me kidnapuje i dovede me ovde na silu, i to mrtvog da mrtviji ne može biti.” Pogledao sam u Starijeg. „Čast ne zahteva ništa manje. Čak ne moramo ni da govorimo o zdravom razumu, zar ne? Koliko ste još ljudi pokupili iz sela? Onog ludog starca koji je cepao

60

košulju sa sebe? I previše sitno novorođenče?Nejake, maloumne, bolesne, sve one koje vam oni daju? A šta vi njima pružate zauzvrat?”

„Oh, ma ućuti već jednom, mladiću”, rekao je Stariji, tugaljivi muškarac. „Tvoja hrabrost prevazilazi svaku čast i svaki zdrav razum,to je očigledno.”

„Ne,nije. Strašno ste se ogrešili o mene,a to zahteva da se sa vama borim do poslednjeg daha, sa svima vama.” Vrteo sam se i zurio u otvorena vrata. Od teške muzike mi se smučilo i postojala je opasnost da me uhvati vrtoglavica od svih udaraca i padova koje sam preživeo. „Kakva se to buka čuje odozdo? Šta vi to izigravate, neki krvavi dvor?”

Sva tri muškarca su se grohotom nasmejala. „Pa, skoro da si pogodio”, rekao je jedan od bradatih vojnika dubokim basom. „Ovo

je dvor Grimiznog grala,a to je i naše ime,a od tebe očekujemo da s poštovanjem izgovaraš to ime, pravilno na latinskom ili francuskom, kao što mi to činimo.”

„Dvor Grimiznog grala!”, rekao sam. „Pijavice, paraziti, krvopije, eto šta ste svi vi. A šta treba da predstavlja Grimizni gral? Krv?”

Mučio sam se da se prisetim uboda njenih zuba na mom vratu bez čarolije koja ga je uvek pratila, ali ona se ponovo pojavila, zapretila da me proguta, osetio sam lebdenje, isprekidano sećanje na livade i njene nežne grudi. Prodrmao sam se. „Krvopije. Grimizni gral! Da li to radite svima, svima onima koje ščepate? Pijete njihovu krv?”

Stariji je zvanično pogledao u Ursulu.„Šta ti od mene,zapravo, zahtevaš, Ursula?”, uputio joj je pitanje. „Kako da napravim takav izbor?”

„Oh,ali,Godriče, on je hrabar, dostojanstven i jak”,rekla je Ursula.„Godriče, dovoljno je da ti pristaneš, i svi ostali će se prikloniti tvojoj odluci. Niko ti se neće suprotstaviti. Molim te, preklinjem te, Godriče. Da li sam te ikada molila...”

„Zbog čega ga moliš?”, zahtevao sam da znam, premeštajući pogled sa njenog zabrinutog i srceparajućeg izraza lica na Starijeg. „Za moj život? Da li je to ono za šta moliš? Bolje bi bilo da me ubiješ.”

Stariji je to već znao.Nisam morao ni da mu kažem.Nije bilo nikakve mogućnosti da budu milostivi prema meni,s obzirom na sve što se dogodilo. U svakom slučaju bih se ponovo okrenuo protiv njih, sa jedinom svrhom da ih sve pobijem, jednog po jednog.

Iznenada se, kao da su ga obuzeli bes i nestrpljenje, Stariji pridigao sa iznenađujućom okretnošću i zgrabio me za kragnu dok je prolazio pored mene u dostojanstvenom šuštanju crvene odore. Vukao me je za sobom, kao da sam bio lak poput pera, kroz lučna vrata sve do ivice kamene ograde.

„Pogledaj na dvor”, rekao mi je. Dvorana je bila ogromna. Balkon koji se nadvijao nad njom, a na kojem smo i stajali,

prostirao se svuda oko nje, a dole teško da je bilo imalo golog kamena, sve je bilo prekriveno draperijama u boji zlata i tamnocrvenoj. Za dugačkim stolom dvorane nalazili su se dame i gospoda, svi odeveni u raskošnu tamnocrvenu, boju krvi a ne vina, kako sam prethodno mislio. Ispred njih je sijalo prazno drvo stola, na kojem nije bilo niti jednog tanjira sa hranom, kao ni čaša sa vinom. Svi su bili zadovoljni, posmatrali su se sa radošću u očima dok su međusobno ćeretali, a plesači koji su ispunjavali dvoranu plesali su elegantno na debelim tepisima kao da im se dopadala ova mekota pod

61

stopalima u finoj obući. Mnoštvo plesača preklapalo se u krugovima koji su se vrteli u ritmu i taktu muzike, praveći pritom čudesne oblike.Odeća je bila raznolika i predstavljala je mnoštvo stilova i nacionalnosti, od tradicionalnog francuskog do savremenog firentinskog, a posvuda je bilo i veselih grupica ljudi obučenih u crvenu svilu ili crvenu tkaninu prekrivenu cvećem ili nekim drugim šarama koje su veoma podsećale na zvezde ili polumesece, nisam mogao najjasnije da vidim. Bila je to sumorna ali uzbudljiva slika, svi oni odeveni u tu istovetnu bogatu boju čije su se nijanse prostirale od užasa ustajale krvi do očaravajuće raskoši grimiznocrvene.

Primetio sam svećnjake, sveće, kao i glamurozne baklje. Kako bi lako bilo zapaliti svu tu tkaninu.Zapitao sam se da li i oni gore, kao i druge vrste veštica i jeretika.

Začuo sam Ursulin uzdah. „Vitorio, molim te budi mudar”, prošaptala je. Na njen šaptaj odreagovao je čovek koji je sedeo na samom čelu stola ispod nas — onaj koji je počasno sedeo na stolici visokog naslona, kao što je to i moj otac činio u našem domu — i pogledao me. Imao je plavu kosu, istovetnu kao i onaj raščupani koga sam usmrtio,ali sa dugačkim, razdvojenim i svilenim uvojcima što su mu padali na široka ramena. Lice mu je bilo mladoliko, mnogo mlade nego u mog oca, ali znatno starije nego moje, no neljudski bledo kao i kod ostalih. Probadao me je svojim hladnim, plavim pogledom, a onda je pažnju iznenada ponovo usmerio ka plesačima. Čitav ovaj prizor kao da je podrhtavao u taktu vrućeg plamena, a kada su mi oči zasuzile, zaprepašćeno sam shvatio da likovi na tapiserijama u dvorani nisu bili fine dame i njihovi jednorozi kao što je bio slučaj na tapiserijama u omanjoj prostoriji odakle smo došli, već đavoli koji igraju u paklu. Bilo je tu grozomornih gorgojla u najokrutnijim i groznim prikazima, isklesanih ispod balkona na kojem smo stajali a koji se protezao svud okolo. Na glavama stubova što su pridržavali strop iznad nas, video sam još demonskih i krilatih stvorenja uklesanih u kamen. Prikaze zla bile su oslikane na zidovima iza mene, kao i preko puta. Na jednoj niže postavljenoj tapiseriji, krugovi Danteovog pakla penjali su se jedan na drugi, sve više i više.

Zurio sam u sjajan i prazan sto. Vrtelo mi se u glavi. Osetio sam da će mi pozliti, da ću izgubiti svest.

„Ona traži od mene da te načinim članom našeg dvora, eto šta od mene traži”, rekao je Stariji, grubo me gurnuvši na ogradu, ne puštajući me, ne dozvoljavajući mi da se okrenem.Glas mu je bio strpljiv, tih i bez i najmanjeg stava u pogledu onoga što je izgovorio.

„Ona želi da te priklonim našem dvoru kao nagradu za to što si ubio jednog od nas, eto to je njena logika.”

Pogledao me je razmišljajući, ali bez osećanja. Njegov stisak nije bio ni okrutan niti grub, jednostavno je bio stisak. Ja sam bio ta razorna oluja koja je bljuvala poluizgovorene reči i kletve, a onda sam iznenada osetio da padam. U stisku Starijeg, pao sam preko ograde, i u trenu se spustio na debeli sloj tepiha, gde me je odmah podigao na noge, dok su se plesači sklanjali od nas,praveći nam mesta s obe strane.Stajali smo pred Gospodarem, koji je sedeo u stolici visokog naslona, a ja sam video da su drvene gravure njegovog kraljevskog trona, naravno, bile ispunjene životinjama, mačkolikim stvorenjima i đavolima. Sve je bilo izrađeno od crnog drveta i

62

tako izglancano da se mogao osetiti miris ulja, koji se dopadljivo mešao sa divnim mirisom svetiljki. Čulo se tiho cvrčanje baklji. Muzičari su odjednom prestali da sviraju. Nisam ih ni video. A kada mi je to pošlo za rukom, ugledao sam omanju grupu muzikanata visoko na jednom drugom balkonu ili ispustu i shvatio da i oni poseduju porcelanski belu kožu i zle mačje oči. Posmatrali su me, kao i ja njih, a svi do jednog bili su vitki muškarci, skromno obučeni i vidno prestrašeni.

Zurio sam u Gospodara. Nije se pomerao, niti progovarao. On je bio jedna lepa, kraljevska figura muškarca, guste, masivne plavičaste kose koja mu je bila začešljana sa čela i koja mu je padala, kao što sam i ranije uočio, u pažljivo očešljanim loknama na ramena.I njegova odora je bila staromodnog stila, široka, ležerna plišana tunika, ne nalik vojničkoj, ali skoro da je bila haljina, oivičena tamno ofarbanim krznom koje je bilo usklađeno sa njenom mračnom bojom. Ispod tunike je nosio velike i divne, pune i pufnaste rukave što su slobodno padali preko njegovih laktova, a onda se vijorili oko njegovih ruku i ručnih zglobova. Glomazan lanac sa medaljonima visio mu je oko vrata, a u svakom zlatnom krugu nalazio se kabošon, rubin, crven kao i njegova odora. Jednu vitku i golu ruku držao je na stolu, a drugu nisam video. Zurio je u mene svojim plavim očima. Bilo je nečeg dostojanstvenog i učenog u pogledu te gole ruke, kao i prefinjenosti i čistote.Preko debelih tepiha prilazila je Ursula,brzim korakom, pridržavajući skute dvema delikatnim rukama.

„Florijane”, rekla je, duboko se naklonivši Gospodaru, koji je sedeo za stolom. „Florijane, preklinjem te da ga poštediš, u ime njegovog karaktera i snage, da mu dozvoliš da se pridruži dvoru zbog mene, zbog mog srca. Stalo mi je do njega.” Glas joj je podrhtavao ali je svejedno bio čvrst.

„Dvoru?Ovom dvoru?”, zahtevao sam da znam. Osetio sam kako mi srce damara na licu. Pogledao sam zdesna nalevo. Zurio sam u njihove blede obraze, tamne usne, čija je boja podsećala na sveže rane. Zurio sam u blazirana i bezbojna lica kojim su me posmatrali. Da li su im to oči bile ispunjene demonskom vatrom, ili je jednostavno iz njihovog izgleda bila iscedena svaka ljudskost?Video sam sopstvene ruke kada sam spustio pogled, sopstvene stisnute pesnice, veoma rumene i ljudske, a onda sam iznenada, kao da mi je bilo dato da omirišem, osetio sopstveni vonj, miris svog znoja, kao i prašine sa puta koja se prilepila za mene i pomešala sa čim god u meni što je bilo ljudsko.

„Da, ti si za nas jedan dobar komad”, izrekao je Gospodar za stolom. „Doista jesi, čitava dvorana je ispunjena tvojim mirisom. A malo je rano za našu gozbu. Mi se gostimo kada se zvono oglasi dvanaest puta, to je naš svakoliki običaj.” Njegov glas je bio divan, ispunjen kristalnom jasnoćom i dopadljivošću, osenčen francuskim izgovorom, koji je obično sam po sebi milozvučan.Izražavao se sa francuskom uzdržanošću, kraljevski. Nasmešio mi se,a njegov osmeh je bio ljubazan, kao i Ursulin, ali nimalo sažaljevajući, niti okrutan ili podrugljiv.Sada više nisam imao potrebu da gledam u druge, s njegove leve ili desne strane. Bio sam svestan da ih je bilo mnogo, kako muškaraca,tako i žena;žene su nosile impozantne frizure u starovremenom francuskom stilu, a krajičkom oka sam uočio da je jedan muškarac poskočio kao pajac iz kutije.

63

„Ursula, ovako nešto zahteva mnogo razmatranja”, rekao je Gospodar. „Stvarno!”, povikao sam. „Mislite na to da od mene napravite jednog od članova

vašeg dvora? Nema tu šta da se razmatra.” „Ma, hajde,moj dečače”, izgovorio je Gospodar nežnim, spokojnim glasom. „Mi,

ovde prisutni, nismo skloni smrti, propadanju, niti bolestima. Ti se vrpoljiš na vrhu udice, ti si naš prokleti ulov iz mora, a nisi ni svestan da sada boraviš u okruženju gde tvoj život više ne zavisi od tebe.”

„Moj Gospodaru, ja nemam želju da budem član vašeg dvora”, rekao sam. „Poštedite me ljubaznosti i saveta.” Pogledao sam oko sebe. ,,I ne govorite mi o vašoj gozbi.”

Ova stvorenja su odjednom zamrla,poprimila zaleđen pogled koji je sam po sebi bio sasvim neprirodan i zlokoban.Talas mučnine me je preplavio.Ili je to bila panika,panika kojoj nisam dozvoljavao da me obuzme,bez obzira na to koliko sam u potpunosti i beznadežno bio njima okružen, sam-samcat. Osobe za stolom mogle su da budu sačinjene i od porcelana,toliko su bile umrtvljene. Činilo se kao da su bile najočitiji primer poziranja do savršenstva, jer je beživotno mirovanje bilo njihov sastavni deo.

„Oh, da mi je da imam krst”, rekao sam sebi u bradu, i ne razmišljajući šta govorim. „Nama to ništa ne bi značilo”, rekao je Gospodar, izjavivši to kao neku

opštepoznatu činjenicu. „Oh, to mi je i te kako poznato; upravo je ova dama ovde ušetala u moju crkvu da

uzme mog brata i sestru kao zatočenike! Da, znam da vam krst ništa ne znači. Ali, meni bi u ovom trenutku značio. Recite mi, da li ja imam neke anđele čuvare koji lete oko mene i štite me? Da li ste vi uvek vidljivi? Ili se povremeno utapate u noć i nestajete? A kada se to desi, da li onda vidite moje anđele čuvare?”

Gospodar se nasmešio.Stariji, koji me je oslobodio svog stiska, na čemu mu neizmerno hvala,tiho se nasmejao sebi u bradu. Niko drugi nije iskazao nikakvo veselo raspoloženje. Pogledao sam u Ursulu. Izgledala je divno, ali se na njoj video očaj, bila je odvažna i jaka dok je šarala pogledom s mene na Gospodara,koga je zvala Florijan. Ali, ni ona nije izgledala ništa ljudskije od ostalih; ona je bila tek privid devojke, bez premca u talentima i lepoti, ali već dugo beživotna, kao i svi oni. Ovaj Grimizni gral bio je daleko od bilo kakve svetinje.

„Počujte njegove reči,gospodine,uprkos njihovom značenju”, preklinjala je. „Prošlo je toliko vremena od kada smo unutar ovih zidina čuli novi glas, onaj koji će ostati uz nas, postati jedan od nas.

„Da, da, on skoro da veruje u postojanje anđela zaštitnika, a svejedno ga smatraš čudnovato pametnim”, rekao je Gospodar s razumevanjem. „Mlađani Vitorio, želim da te uverim u to da u tvojoj okolini ne vidim nikakve anđele čuvare. A što se nas tiče, mi smo uvek vidljivi, kao što i sam znaš, jer si nas video u najboljem, kao i u najgorem svetlu. Ma, dobro, baš ne u našem najboljem i najfascinantnijem svetlu.”

„Oh”, izustio sam, „što se toga tiče, ne mogu da dočekam, Gospodaru, jer ja sam prosto zaljubljen u sve vas, u vaš stil ubijanja, a tu je, naravno, i pitanje korupcije i toga da ste potkupili duše čak i samih sveštenih lica u gradu.”

64

„Ćuti,sav goriš od vatre sopstvenih reči”, rekao je. „Tvoj miris mi ispunjava nozdrve sve do ključanja. Mogu te ubiti, dete, iseći te na komade i predati tvoje tek usmrćene delove u kojima još uvek žubori život prisutnima za ovim stolom, da ti isisaju krv dok je još uvek vrela, dok ti oči još uvek trepere...”

Kada je izgovorio te reči, mislio sam da ću poludeti. Pomislio sam na svoje mrtve brata i sestru. Pomislio sam na užasne, beznadne i nežne izraze na licima njihovih odrubljenih glava. Nisam to mogao da podnesem. Čvrsto sam zatvorio oči. Potražio sam u umu bilo koju drugu sliku koja bi odagnala ovaj užas. Iz sećanja sam izvukao sliku Fra Filipa Lipija, sliku anđela Gavrila kako kleči pred Devicom, da, anđeli, anđeli, ogrnite me svojim krilima, sada, oh bože, pošalji mi svoje anđele!

„Proklinjem vaš prokleti dvor, ti slatkorečivi đavole!”, povikao sam. „Kako si uopšte kročio u ovu zemlju! Kako se to dogodilo?” Otvorio sam oči, ali sve što sam video bili su Fra Filipovi anđeli koji se u metežu strmoglavljuju, njegov prepoznatljiv spektakl palih anđela, blistavih bića ispunjenih toplim ljudskim dahom zemlje izmešanim sa nebeskim. „Da li je on otišao u pakao?”, povikao sam još glasnije. „Onaj koga sam lišio glave? Da li gori?”

Ako tišina može samu sebe da prevaziđe i utiša, to se upravo dogodilo i sa ovom ogromnom dvoranom,čuo sam jedino zvuk sopstvenog uzbuđenog disanja. Ali, Gospodar je i dalje bio potpuno miran.

„Ursula”, obratio joj se. „Razmotriću stvar.” „Ne!”, vrisnuo sam. „Nikada! Da vam se pridružim? Postanem jedan od vas?” Ruka

Starijeg me je tako čvrsto držala za vrat da sam bio bespomoćan. Samo bih ispao još veća budala da sam pokušao da se borim. Da kojim slučajem zategne stisak, bio bih mrtav. A možda bi to i bilo najbolje. Samo, imao sam još štošta da kažem: „Nikada neću pristati na to, neću. Šta? Kako se samo usuđujete da moju dušu smatrate tako jeftinom da možete njome ispunjavati nečije molbe!”

„Tvoja duša?”, upitao je Gospodar. „Kakva je to tvoja duša kada ne želi da putuje kroz vekove pod nedokučivim zvezdama,već bira da živi nekoliko kratkih godina?Kakva je to tvoja duša kada nema potrebu da zauvek traga za istinom, već bira da to čini tokom jednog običnog ljudskog veka?” Uz prigušeno šuštanje odeće,usporeno se pridigao na noge, pokazujući prvi put svoj dugački i bogati crveni plašt koji se spustio do poda i stvorio veliku krvavocrvenu senku. Blago je nakrivio glavu, tako da je sjaj lampi njegovoj kosi podario zlatasti izgled, dok su mu se plave oči smekšale.

„Mi boravimo ovde duže od tebe i tvoje vrste”, rekao je. Njegov glas nije izgubio dostojanstvo. Ostao je uglađen, elegantan.„Mi smo postojali u ovom delu sveta vekovima pre nego što si ti došao na svoju planinu. Mi smo bili tu kada su sve okolne planine pripadale samo nama. Ti i tvoja vrsta ste osvajači, agresori, dođoši.” Zastao je i sasvim se uspravio. „Upravo je tvoja vrsta ta koja se širi sve više i više, praveći seoska dobra, sela, utvrđenja, zamkove, i prikrada nam se, poseže za šumama koje nama pripadaju, tako da nam ne preostaje ništa drugo do da postanemo lukavi umesto brzi i vidljivi, da budemo nalik na jevandeoskog 'lopova iz mraka'.”

65

„Zašto ste ubili moga oca,čitavu moju porodicu!”, zahtevao sam da znam.Nisam više mogao da ćutim,nije me bilo briga za njegovu očaravajuću govoranciju, njegove nežne, preduće reči, njegovo lepo lice.

„Tvoj otac i njegov otac”, rekao je, „kao i gospodar pre njega — svi su oni sekli drveće koje je opkoljavalo vaš zamak. Slično njima, i ja moram da zaustavim šumu ljudi sa mojeg tla.I povremeno sam primoran da u širokom luku zamahnem svojom sekirom, a to sam i činio, i dan-danji činim. Tvoj otac je imao priliku da da svoj danak, tada ga ne bismo dirali. Tvoj otac je mogao da da svoju tajnu zakletvu, sa nama napravi pakt, čime bi sve ostalo kako je i bilo, i to bi bilo to.”

„Ne mislite valjda da bi vam ustupio naše bebe, za šta? Da li vi pijete njihovu krv ili ih na nekakvom oltaru žrtvujete satani?”

„Ubrzo ćeš saznati”, odgovorio mi je, „jer mislim da ćeš upravo ti morati da budeš žrtvovan.”

„Ne, Florijane”, zasoptala je Ursula. „Preklinjem te.” „Dozvolite mi da vam postavim jedno pitanje,dostojanstveni Gospodaru”, rekao

sam, ,,s obzirom na to da vam pravda i istorija toliko znače. Ako je ovo dvor, istinski dvor, zašto mi nije pružena mogućnost da mi ljudska bića priskoče u pomoć? Ili ljudski plemići? Ili bilo koja vrsta ljudi?”

Činilo se kao da ga je pitanje zainteresovalo. Zatim je progovorio. „Mi smo ti koji činimo naš dvor, sine moj”, odgovorio je. „Ti si ništa, i to dobro znaš.

Pustili bismo tvog oca da živi, kao što dozvoljavamo jelenu da živi u šumi da bi mogao da se pari sa srnom. Postavka stvari je vrlo jednostavna.”

„Da li ovde ima ljudskih bića?” „Ne onih koji bi mogli da ti priskoče u pomoć”, jednostavno je odgovorio. „Nemate ljudskih stražara koji vas čuvaju danju?”, upitao sam. „Nemamo ljudskih stražara koji nas čuvaju danju”, rekao je, i prvi put se nasmešio s

ponosom. „Zar misliš da su nam potrebni? Smatraš da naše malo skrovište nije bezbedno tokom dana?Misliš da su nam ljudski stražari neophodni?”

„Sasvim sigurno mislim da jesu. A zasigurno ste budala ako mislite da bih se ikada pridružio vašem dvoru! Nemate ljudskih stražara, a odmah ispod vas se nalazi čitavo selo koje zna šta ste i ko ste, zna da dolazite isključivo noću, jer danju ne možete.”

Strpljivo se nasmešio. „Oni su za nas beznačajni”, rekao je tiho. „Samo gubim vreme pričajući sa tobom o onima koji ne zaslužuju ni tračak pažnje.”

„Hmm, nije vam baš mudro što tako govorite. Smatram da ih volite više nego što možete i da zamislite, na ovaj ili onaj način, moj Gospodaru!”

Stariji se nasmejao. „Njihovu krv, možda”, rekao je sebi u bradu. Tada se začuo nelagodan smeh odnekud iz dvorane, ali je odmah nestao, nalik na

delić nečega što je prekinuto pre nego što je i započeto. Gospodar je ponovo progovorio: „Ursula, uzeću u razmatranje, ali ništa ne...” „Ne, jer ja to ne želim!”, rekao sam. „Čak i da sam proklet, ne bih vam se nikada

priključio.” „Drži jezik za zubima”, upozorio me je mirno Gospodar.

66

„Vi ste obične budale ako mislite da se stanovnici grada neće pobuniti i doći da osvoje ovaj zamak tokom dana i razotkriju vaša skrovišta!”

Odjednom se u čitavoj dvorani začuo zvukšuštanja i nekakvog beščujnog mrmora, bez govora, reči, barem ih ja nisam čuo. Činilo se kao da ova bledolika čudovišta međusobno razgovaraju putem misli ili jednostavnom razmenom pogleda, što je činilo da se njihova glomazna i divna odeća pomera i šušti.

„Vašoj gluposti nema kraja!”, izjavio sam. „Obelodanili ste se čitavom dnevnom svetu, a mislite da će ovaj Grimizni dvor postojati doveka?”

„Ti me vređaš”, rekao je Gospodar. Na obrazima mu se sada pojavilo malo divne, čak božanstvene ružičaste boje. „Zamolio bih te da budeš toliko učtiv da ućutiš.”

„Ja vas vređam?Gospodaru moj,dozvolite mi da vas posavetujem. Vi ste danju bespomoćni; znam da jeste. Vi napadate samo noću i isključivo noću. Sve ukazuje na to. Sećam se kada su vaše horde napale kuću mog oca. Sećam se upozorenja: 'Pogledaj u nebo!' Gospodaru moj, previše dugo ste živeli u svojoj izopštenoj divljoj šumi. Trebalo je da se ugledate na primer mog oca i pošaljete nekoliko vaših štićenika na obrazovanje kod filozofa i sveštenika u grad Firencu.”

„Nemoj me više ismejavati”, rekao je molećivo sa onom istovetnom uzdržanošću lepo vaspitanog.,,U meni stvaraš bes,Vitorio, i to neću tolerisati.”

„Tvoje vreme je odbrojano, drevni vraže”, rekao sam. „Dakle, uživaj u svom staromodnom zamku dok još možeš.”

Ursula je tiho podvrisnula, ali mene ništa nije moglo da zaustavi. „Možda ti je pošlo za rukom da potkupiš stariju generaciju idiota koji sada vladaju

gradom”, rekao sam, „ali ako misliš da ljudi Firence, Venecije i Milana ne napreduju ka tebi, i to takvim snagama da nećeš moći da se odbraniš, onda samo snevaj. Nisu ljudi kao što je bio moj otac istinska pretnja za tebe, moj Gospodaru. Pretnju ti predstavlja učeni čovek sa svojim knjigama; univerzitetski astrolog i alhemičar koji će ti doći glave; to je savremeno doba o kojem ti ništa ne znaš. Oni će te uništiti, kao kakvu drevnu zverku iz legende, i izvući te iz tvog tajnog skrovišta na sunčevu toplotu, i svima vam odseći glave, svima vama...”

„Ubijte ga!”, oglasio se neki ženski glas iz gomile posmatrača. „Uništite ga odmah”, rekao je neki čovek. „On nije dostojan našeg dvora!”, povikao je drugi. „On nije vredan toga da makar trenutak boravi u našem zamku, čak ni da bude

žrtvovan.” A potom se oglasio čitav hor onih koji su zahtevali moju smrt. „Ne”,povikala je Ursula,šireći ruke pred Gospodarem.„Florijane, preklinjem te!” „Na muke, stavite ga na muke”, zamantrali su uglas, prvo dvoje, pa troje, a onda i

četvoro. „Gospodaru moj”, rekao je Stariji, ali ja sam jedva mogao da ga čujem, „on je tek

dečak.Dozvolite nam da ga zatvorimo sa ostalim ljudima. U roku od jedne ili dve noći, više se neće sećati ni sopstvenog imena. Postaće pitom i bucmast kao i ostali.”

„Ubijte ga sad”,zavrištao je jedan glas koji je nadjačao druge. I: „Dokrajčite ga”, podvrisnuli su ostali, sve glasniji i glasniji u svom zahtevu.

67

Tada se prolomio uzvik, koji su i drugi istog trena prihvatili: „Rasporite ga, ud po ud. Sada. Učinite to.”

„Da, da, da!” Damaranje glasova poprimilo je zvuk ritmičnih udaraca borbenih bubnjeva.

68

Sedmo poglavlje TAMNICA

Godrik, Stariji, glasno je uzviknuo da se svi utišaju, baš u trenutku kada su me mnogobrojne ledene šake zgrabile za ruke.

Jednom sam u Firenci prisustvovao prizoru kada je gomila golim rukama raščerečila čoveka. Našao sam se previše blizu, barem za moj ukus, tom događaju, a tom prilikom su me skoro pregazili oni koji su se, kao i ja, gurali da pobegnu sa mesta događaja.Dakle, nisam smatrao da je tako nešto nemoguće.Pomirio sam se s tim, kao i sa bilo kojom drugom vrstom smrti, verujući u smrt isto onoliko snažno koliko sam verovao i u svoj bes i ispravnost onoga što radim.Ali,Godrik je naredio krvopijama da se povuku,na šta je čitava gomila smrtno bledih nakaza dostojanstveno zakoračila unazad, čednog, čak nekako zasićenog izraza na licu, pognutih ili skrajnutih glava,kao da pre samo par sekundi nisu bili tek grupa žedna krvi. Zurio sam u Gospodara, iz čijeg je lica sada isijavala takva vrelina da je izgledalo skoro ljudski.Krv mu je kolala mršavim obrazima, dok su mu usta bila tamna,nalik na osušeni krvavi ožiljak, bez obzira na lep oblik. Njegova zagasitoplava kosa skoro da je poprimila braonkastu boju, dok su mu se u očima nazirale duboke misli i zabrinutost.

„Predlažem da ga smestimo sa ostalima”, izgovorio je Godrik, ćelavi Stariji. Ursula je najednom počela da rida, kao da se više nije mogla uzdržati. Pogledao sam

u nju, onako pognute glave i s rukama kojima se trudila da prekrije uplakano lice. Između njenih dugačkih prstiju padale su kapljičice krvi, kao da su joj suze bile sačinjene od nje.

„Ne plači”,rekao sam, i ne razmišljajući da li pametno postupam. „Ursula, uradila si sve što je bilo u tvojoj moći. Ja sam nesnosan.”

Godrik se okrenuo i pogledao me, pritom pridižući debelu boru umesto obrve.Ovog puta sam mu bio dovoljno blizu da vidim da je na njegovoj beloj, ćelavoj glavi ipak bilo kose, oskudnih i kratkih vlasi, debelih i ružnih nalik na kakvo trnje.

Ursula je izvukla ružičastu maramicu iz nabora dugačke haljine visokog struka po francuskoj modi, bledoružičast ubrus na čijim su ćoškovima bili izvezeni zeleni listovi i ružičasto cveće.Njome je obrisala svoje divne, crvene suze, i pogledala me, kao da je bila iscrpljena od čežnje.

„Nema svrhe”, rekao sam joj. „Učinila si sve da me spaseš. Da mogu, obujmio bih te rukama i zaštitio od bola koji te razdire.Ali, nalazim se bespomoćan u kandžama ove zveri.”

Začuli su se besni uzdasi i mrmor iz tamno odevene gomile, a kao u magnovenju, video sam njihova usukana, koštunjava, bela lica koja su se nizala duž dugačkog stola sa obe strane Gospodara. Pogledao sam i u neke od dama koje su se toliko pofrancuzile,sa starinskim, glomaznim frizurama prekrivenim ružičastocrvenim velovima, da im se nijedna vlas na glavi nije videla.Njihov izgled odisao je nekom obešću,apsurdnošću, kao i delikatnošću, bez obzira na to što su i one bile ništa drugo do demoni.

Ćelavi Stariji, Godrik, samo se zakikotao.

69

„Demoni”, rekao sam, „kakva zbirka.” „Zatočimo ga, moj Gospodaru”, rekao je Godrik, ćelavi. „Sa ostalima; a onda bih

popričao nasamo sa vama,posavetovao vas, a onda bismo zajedno porazgovarali sa Ursulom. Ona strašno pati.”

„Patim!”, uzviknula je. „Florijane, molim te, ako ni zbog čega drugog, zbog toga što nikada ovako nešto od tebe nisam tražila, ti to dobro znaš.”

„Da, Ursula”, odgovorio joj je Gospodar najnežnijim tonom koji sam do tada čuo. „Ja to znam, najdivniji moj cvete. Ali, ovaj mladić je nepokoran, a njegova porodica je ubijala nesrećne pripadnike naše vrste koji bi se odmetnuli u lov,svaki put kada bi im se za to ukazala prilika. To se dogodilo više no jednom.”

„Savršeno!”, povikao sam. „Kakva hrabrost, kakva divota, kakvim me samo melemima za uši častite.”

Gospodar je bio zaprepašćen i besan. Ursula je, međutim, krenula ka njemu, u vrtlogu tamnih senki svojih baršunastih

sukanja, i nagnula se preko uglancanog stola ne bi li mu bila sasvim blizu. Mogao sam da vidim njenu kosu upletenu u dugačke i debele kike,isprepletene crvenom trakom od pliša,dok me je oblik njenih predivnih ruku, tako veličanstveno uzanih i mesnatih istovremeno, začarao i protiv moje volje.

„Zatočite ga, molim vas, moj Gospodaru”, preklinjala je, ,,i dopustite mi da provedem sa njim nekoliko noći da zadovoljim potrebu svog srca. Dozvolite mu da večeras prisustvuje ponoćnoj misi, pa neka razmisli.”

Ništa nisam rekao. Samo sam pomno slušao. Dvojica iz grupe, dva glatko obrijana muškarca u dvorskim odorama, iznenada se

stvoriše kraj mene, očigledno da pomognu Godriku da me odvede. Pre nego što sam spoznao kakva me sudbina čeka, stavili su mi povez preko očiju. Ništa nisam mogao da vidim.

„Ne,skinite mi to,pustite me da vidim!”, povikao sam. „Dobro, u tamnicu s njim”, začuo se Gospodarev glas. Osetio sam da su me izveli iz

prostorije, i to tako brzo da sam imao utisak da me je straža odvela hodajući a ne dotičući zemlju.Ponovo se začula muzika, nalik na jezivo probadanje, ali mene su milosrdno otpratili što dalje od nje. Društvo mi je pravio i Ursulin glas, dok su me odnosili uz nekakvo stepenište pri čemu sam tek nekoliko puta stopalima grubo očešao stepenice. Ruke koje su me držale nisu nimalo hajale što su me stezale i time mi nanosile bol.

„Molim te, ćuti, Vitorio, nemoj se suprotstavljati, budi sada moj hrabri dečak i samo ćuti.”

,,A zašto,ljubavi?”, upitao sam. „Zašto si se zaljubila u mene? Da li možeš da me poljubiš a da me ne ubodeš tim svojim zubima?”

„Da, da, i da”, prošaptala mi je na uho. Vukli su me duž nekog hodnika. Čuo sam mrmor izmešanih glasova, običan,

svakodnevni govor, osetio sam spoljašnji vetar i oslušnuo potpuno drugačiju muziku. „Šta je ovo? Gde to idemo?”, upitao sam. Čuo sam da se iza mene zatvaraju neka vrata, a onda mi je skinut povez sa očiju.

70

„Ovo je tamnica,Vitorio”, rekla mi je, prislonivši svoju ruku na moju, pokušavajući da mi prošapće. „Ovo je mesto na kojem držimo žrtve, sve dok nam ne zatrebaju.”

Stajali smo na visokoj, goloj kamenoj platformi sa koje su se spuštale stepenice a onda zaokretale sve do ogromnog dvorišta, gde je vrvelo od raznih bizarnih aktivnosti koje u tom trenutku nisam bio pripravan da shvatim. Ono što jesam znao bilo je da smo se sada nalazili visoko unutar zidina zamka. I samo dvorište je bilo omeđeno sa sve četiri strane, a kada sam pridigao pogled, video sam da su zidovi bili od belog mermera, dok je posvuda bilo uzanih i šiljatih duplih lučnih prozora u francuskom stilu. Iznad toga su se prostirala blistava i titrava nebesa,čemu su svakako doprinosile bezbrojne plamteće baklje na krovovima i ispustima zamka. Sve ovo što sam video ništa mi nije značilo, osim što sam shvatio da je bilo nemoguće pobeći, jer su najbliži prozori bili postavljeni previsoko, a mermer je bio isuviše gladak da bi se uz njega moglo popeti. Iznad nas se nalazilo mnoštvo majušnih balkona, ali su i oni bili nedostižni. Na njima sam video bledunjave u crveno odevene demone koji su me odozgo posmatrali,kao da je moja pojava predstavljala kakav spektakl. Bilo je tu i povelikih verandi,sa kojih su isto tako dokono zurili nemilosrdni stanovnici ovog zamka.

Prokleti bili, pomislio sam. Ono što me je zaprepastilo, a ujedno i obradovalo, bio je metež ljudi i njihovih kuća

što su ispunjavali dvorište ispred mene. Kao prvo, ovo okruženje je bilo daleko osvetljenije od grozomornog dvora, gde mi se do malopre presuđivalo, ako se to tako uopšte može nazvati. To je bio svet za sebe — pravougaono dvorište u kojem je bilo maslinovih stabala, drugog drveća koje je cvetalo, pomorandžinog i limunovog drveća na koje su bile okačene svetiljke. Bio je to jedan mali ali potpuno izdvojen svet, ispunjen, barem naizgled, pijanim i obamrlim smrtnicima. Neka polugola, a druga potpuno, čak i bogato odevena tela, vukla su se, saplitala i ležala naokolo bez ikakvog vidljivog razloga. Svi su bili prljavi, neuredni i raščupani, poniženi. Svuda naokolo nalazile su se kolibe, nalik na staromodne seoske udžerice načinjene od slame, drvene straćare, male kamene enklave, kao i ograđene bašte i nebrojeno kružnih puteljaka. Bio je to pijani lavirint divljeg vrta pod otvorenim nebom.

Drveće sa voćem raslo je u gustim grupama koje su izbijale na travnate površine na kojima su ljudi samo ležali i zurili u zvezdano nebo, kao da su dremali otvorenih očiju. Bezbroj cvetnih puzavica prekrivalo je žičanu ogradu koja nije imala nikakvu svrhu sem možda da stvori određenu atmosferu privatnosti. Tu je bilo I džinovskih kaveza sa pticama, da, pticama,kao i sporadičnih ugljenih ognjišta na kojima se u velikim kotlovima kuvalo nešto što je imalo težak, začinjen miris. Kotlovi! Da, puni nekakve čorbe.

Video sam neka četiri demona kako se vrzmaju naokolo -možda ih je bilo i više - mršava i bleda kao i njihovi gospodari,odevena u odeću istovetne crvene boje, samo što su umesto lepih haljina nosili bezobličnu odeću,takoreći seljačke rite.Dva demona su se baktala oko kotla sa ključalom čorbom, supom, ili čime god da je to bilo, treći je čistio velikom starom metlom, dok je četvrti na boku ravnodušno naokolo nosao uplakano ljudsko dete, čija se glava bolno klatila na slabašnom vratu. Sve je ovo bilo mnogo

71

grotesknije i strašnije od grozomornog dvora negde niže, sa svim njegovim velevažnim, bledim nazovi aristokratama.

„Peku me oči”, rekao sam. „Osećam dim koji se uzdiže iz ovih kotlova.” Bila je to jetka ali dopadljiva mešavina mirisa. Mogao sam da prepoznam miris mnogih aromatičnih začina, kao i vonj ovčetine i govedine, međutim, tu je bilo i drugih egzotičnijih mešavina ukusa i mirisa.

Ljudi su svuda naokolo obitavali u tom beznadežnom obliku obamrlosti.Deca, starice, bogalji, koje ni pod razno niste mogli da vidite u gradu, grbavci, mala iskrivljena tela koja nikada nisu dorasla svojoj prirodnoj veličini, ogromni, debeli muškarci, bradati i tamnoputi, dečaci mojih godina i stariji — svi su se oni naokolo vukli ili ležali, nadrogirani, ludi, i dizali svoje uspavane pogleda ka nama, treptali i zurili, kao da je naše prisustvo nešto trebalo da znači, mada nisu imali blage veze šta bi to moglo da bude.Zaneo sam se stojeći na platformi, te me je Ursula prihvatila za ruku. Osetio sam glad dok su mi opojni i teški mirisi onog tajanstvenog jela ispunjavali nozdrve.Zaposela me je glad,neizdrživa glad, kakvu nikada dotad nisam osetio. Ne, to je bila neobuzdana žed,potreba za supom, kao da nije bilo hrane koja nije bila tečna. Iznenada su se dvojica ravnodušnih i suvonjavih demona koji još nisu otišli — oni koji su mi stavili povez preko očiju i dovukli me ovde - okrenula i sišla niz stepenice, dok je zvuk udaranja njihovih potpetica o kamen oštro odjekivao. Začulo se nekoliko željnih uzvika iz šarene i sporadične gomile. Pojedine glave su se okrenule ka njima.Troma tela pokušala su da se izbore sa obamrlošću. Dvojica gospodara, sa dugačkim, širokim rukavima i prave kičme, zajedno su odmarširala i pristupila jednom od obližnjih kotlova. Posmatrao sam dok su se pijani smrtnici pridizali i posrtali krećući se prema gospodarima u crvenoj odori.Što se samih gospodara tiče, oni su se ponašali kao da se ponose što su glavni akteri ove apsurdne misterije.

„Šta oni to rade? Šta će učiniti?” Bilo mi je muka. Imao sam osećaj da ću se stropoštati. A opet, kako je samo zamamno ta čorba mirisala, i koliko sam samo žudeo za njom.

„Ursula”, obratio sam joj se. Međutim, nisam znao koje bih reči mogao da izreknem da bih ih uskladio sa slašću njenog imena.

„Držim te, ljubavi moja. Ovo je tamnica. Pogledaj, je l' vidiš?” Kao kroz izmaglicu, video sam gospodare kako prolaze ispod oštrih i trnovitih

grana pomorandžinog drveća u cvatu, na kojem je visilo zrelo, sočno, sveže i divno voće, što, činilo se, nije bilo po volji ovih obamrlih i letargičnih duša. Gospodari su, svako sa jedne strane, stali kraj prvog kotla, a tada su ispruživši desne ruke levim zasekli zglobove. Njihova krv je izobilno curila u čorbu. Nejak ali radostan usklik prolomio se sa usta onih ljudi koji su se ponizno okupljali oko njih.

„Oh, paklenih ti vatri, pa to je krv, naravno da je u pitanju njihova krv”, prošaptao sam. Stropoštao bih se da me Ursula nije čvrsto pridržavala. „Čorba je začinjena demonskom krvlju.”

Jedan od gospodara je okrenuo glavu, kao da se gadio dima i mirisa koji su se uzdizali iz kotla, iako je puštao svoju krv u to jelo. A potom se hitro okrenuo, skoro pa gnevno, i posegnuo da uhvati ruku jednog od suvonjavih i slabašnih bledih demona

72

obučenih u seljačke rite. Uhvatio je jadnička i dovukao ga do kotla. Suvonjavi i bedni demon je preklinjao i kukao da ga ovaj pusti, ali mu je gospodar isekao zglobove obe ruke a njegova krv se u potocima slivala u supu, dok je jadničak skrajnuo svoju koštunjavu glavu da ne gleda.

„Ah, svojim krugovima pakla uveliko nadmašujete i čuvenog Dantea, zar ne?”, prozborio sam.Međutim,zabolelo me je što joj se obraćam na takav način. Ona je u potpunosti bila na mojoj strani.

„Oni su seljaci,jesu, a sanjaju da postanu gospodari. Ako budu poslušni, možda im se želja i ispuni.”

Sada sam se setio da su demonski vojnici koji su me dovukli u zamak, zapravo, bili tek neotesani lovci. Kako je to sve bilo lepo smišljeno, kakva hijerarhija, a ona, ova moja ljubav uskih ramena, nežnih i požudnih ruku, kao i blistavog lica umrljanog suzama, bila je čistokrvna dama, zar ne?

„Vitorio, toliko želim da živiš.” „Zaista, najdraža moja?”, rekao sam. Zagrlio sam je. Više nisam mogao da izdržim

bez njene potpore. Vid mi se polako zamagljivao. Ali, glave položene na njeno rame i očiju uperenih u gomilu ispod, video sam ljude kako se okupljaju oko kotlova i šoljama grabe čorbu, zahvataju tačno tamo gde je pala krv, a potom duvaju u vrelu tekućinu da je rashlade pre nego što je srknu i ispiju. Blag ali užasan smeh odjekivao je sa zidina. Mislim da je dopirao od posmatrača koji su stajali iznad na balkonima. Iznenada se niotkuda pojavio vrtlog crvene boje, kao da je upravo pala džinovska, širom raširena crvena zastava. Međutim, bio je to jedan ženski demon koji se spustio sa udaljenih visina balkona usred pokloničkih hordi tamnice. Naklonili su joj se i pozdravili je, a potom se udaljili glasno uzdišući od zadovoljstva pošto je i ona prišla kotlu i uz glasan, buntovnički smeh isekla svoj zglob i pustila da joj krv curi u supu.

„Da, da, dražesni moji, pilići moji”, izjavila je. Pogledala je u nas. „Dodi, Ursula, pridruži nam se, podaj malo milosti našem malom i gladnom svetu;

budi darežljiva večeras. Mada nije red na tebe da daruješ krv, daj je svejedno, u čast naše nove tekovine.”

Činilo se kao da se Ursula postidela svega što se odigravalo. Nežno me je držala svojim dugačkim prstima. Pogledao sam je u oči.

„Pijan sam, pijan od ovog mirisa.” „Moja krv sada pripada samo tebi”, prošaptala mi je. „Podaj mi je, onda, željan sam je, osećam se slabo kao da ću umreti”, rekao sam.

„Oh, bože, ti si mi sve ovo priredila. Ne, ne, ja sam za sve kriv.” „Šššš, ljubavniče moj, ljubavi moja”, odgovorila je. Rukom mi je obuhvatila struk, a

potom sam tik ispod uha osetio njene nežne usne kako sisaju moju kožu, kao da je želela da mi napravi šljivu na vratu, da ga ugreje svojim pohotnim jezikom, a potom ga probode zubima. Osetio sam luđačku snagu, nalazio sam se u fantaziji u kojoj sam obema rukama posegnuo za njenim telom dok smo zajedno trčali po livadi koja je samo nama pripadala, na koju nikome od ovde prisutnih nije bio dozvoljen pristup.

„Oh, nevina moja ljubavi”, govorila mi je nežno dok mi je sisala krv, ,,oh, nevina, nevina moja ljubavi.” Tada sam iznenada osetio ledenovrelu vatru koja je prodrla kroz

73

ranu na mom vratu, osećaj kao da je neki nežni parazit sa dugačkim pipcima u mom telu sada posezao za mojim najdubljim čežnjama. Livada se širila svuda oko nas, velika i sveža, u potpunosti obasuta lebdećim ljiljanima. Da li je i ona bila sa mnom? Pored mene? U jednom blistavom trenutku stajao sam sam i čuo je kako me doziva, kao da se nalazila iza mene. U tom snu sačinjenom od ushićenja, u tom dopadljivom, prijatnom snu plavog neba i nežnih plutajućih peteljki, zaista sam imao nameru da se okrenem i krenem ka njoj. Ali, krajičkom oka, ugledao sam nešto tako svečano i veličanstveno da mi je srce od toga poskočilo.

„Pogledaj, da, vidiš!” Pala mi je glava.San je iščezao.Visoki beli mermerni zidovi tamnice ovog zamka

uzdizali su se iznad mog užarenog pogleda. Držala me je i zurila u mene, zbunjena i krvavih usana. Uzdizala me je na rukama. Bio sam bespomoćan poput deteta. Ponela me je niz stepenice, a ja nisam ništa mogao da uradim, čak ni da se pomerim, a kamoli da joj se suprotstavim. Izgledalo je kao da sav svet iznad mene čine sićušne figure postavljene na balkonima i ispustima, likovi koji se smeju i pokazuju svojim malenim i ispruženim rukama. Bili su tako mračni naspram svetlosti baklji koje su ih okruživale.

Crvena krv, omiriši je. „Ali, šta je to bilo; da li si videla ono na livadi?”, upitao sam je. „Ne!”, uzviknula je. Izgledala je tako prestrašeno. Ležao sam na gomili slame,improvizovanom krevetu, dok su siroti, mali i

neuhranjeni demonski seljačići glupavo zurili u mene svojim krvavim očima. Ona je plakala, lica ponovo prekrivenog šakama.

„Ne mogu da ga ostavim ovde”, rekla je. Bila je daleko, daleko od mene. Čuo sam ljude da plaču. Da se neko od drogiranih i

prokletih nije pobunio? Začuo sam ljude da cvile. „Ostavićeš ga, htela ti to ili ne, ali prvo pristupi kotlu i pusti krv.” Ko je to izgovorio?Nisam znao. „... vreme je za misu.” „Nećete ga večeras uzeti.” „Zašto oni plaču?”, upitao sam. „Počuj, Ursula, svi su počeli da plaču.” Jedan od žgoljavih dečaka zurio mi je pravo u oči. Obuhvatio mi je glavu rukom,

položio je na stražnju stranu vrata i primakao mi šolju tople supe. Nisam želeo da mi curi niz bradu. Pio sam i pio, neutaživo. Njome sam ispunio usta.

„Ne večeras”,začuo se Ursulin glas. Usledili su poljupci u čelo i vrat. Neko ju je zgrabio.Osetio sam da me snažno drži za ruku, a onda ju je neko odvukao od mene.

„Hajde, Ursula, ostavi ga.” „Spavaj,dragi moj”, plakala mi je na uho. Osetio sam dodir njenih skuta.

„Vitorio,spavaj.” Odbacila je šolju u stranu.Glupavo sam, u potpunoj zatrovanosti, posmatrao kako se sadržaj šolje prosipa i kako ga upija plast sena. Kleknula je pored mene, usta otvorenih, nežnih, sladostrasnih i rumenih. Prihvatila mi je lice svojim hladnjikavih rukama. Krv je potekla iz njenih usta u moja.

„O, ljubavi”, rekao sam. Želeo sam da ponovo vidim našu livadu. Ali, nije se pojavila. „Dozvoli mi da vidim livadu! Hoću da je vidim.”

74

Međutim, nije bilo nikakve livade, samo ponovni zaprepašćujući pogled na njeno lice, a potom zagasito svetlo, zagrljaj tame i odsustvo zvuka. Više nisam imao snage da se borim. Više nisam mogao ni da govorim. Nisam se više ničega ni sećao... Ali, neko je isto to nekada izgovorio. I to plakanje. Bilo je tako tužno. Takav plač, takvo žalosno i bespomoćno prolivanje suza.

Kada sam otvorio oči,već je bilo jutro. Sunce me je peklo, a glava neizdrživo bolela. Neki čovek se popeo na mene, pokušavajući da sa mene skine odeću. Pijana budala. Okrenuo sam se, vrtelo mi se u glavi i spopala me je takva mučnina da sam hteo da povratim, ali sam ga svejedno zbacio sa sebe i udario pesnicom tako se onesvestio.Tada sam pokušao da ustanem,ali nisam mogao. Muka je bila neizdrživa. Svi oko mene su spavali. Bolele su me oči od sunca. Sunce mi je peklo kožu. Ušuškao sam se u seno. Toplota mi je udarala u glavu, a kada sam prstima prošao kroz kosu, bila je vrela. Bol u glavi damarao mi je u ušima.

„Dođi u sklonište”, rekao je neki glas. Bila je to starica koja mi se obratila sa mesta na kojem je sedela, ispod slamnatog krova. „Dodi ovamo, ovde je prijatno.”

„Prokleti da ste, svi”, rekao sam. Zaspao sam. Nemirno snevao. Tek sam negde u kasno popodne došao sebi. Klečao sam kraj jednog od kotlova. Pio

sam aljkavo kao kakav bednik iz šolje sa čorbom. Pružila mi ju je ista ona starica. „Demoni”, rekao sam. „Oni spavaju. Možemo... možemo...”, a potom me je opojnost

pijenja tekućine savladala. Poželeo sam da odbacim šolju, ali umesto toga sam naiskap popio preostalu toplu supu.

„To nije samo krv, ima tu i vina, dobrog vina”, rekla mi je starija žena. „Pij, dečače, nećeš osećati bol. Ionako ćete uskoro ubiti. Kada pomisliš na to, ovo i nije tako strašno.”

Kada je ponovo pao mrak, znao sam, osetio sam da je noć. Okrenuo sam se.Mogao sam sasvim da otvorim oči, nisu me bolele kao tokom dana. Imao sam svest o tome da je čitav dan bio protraćen u ovom obamrlom, glupom i očajnom stanju mlitavila. Ja sam sada bio sastavni deo njihovog plana. Bio sam bespomoćan kada je trebalo da dam sve od sebe ne bih li pridigao ove beskorisnike i okupio ih oko sebe u pobuni. Blagi bože, kako sam to mogao da dopustim! O, tugo, nejasna, daleka tugo... Kao i sladostrast sna.

„Probudi se, dečko.” Bio je to glas demona. „Ti si na redu večeras, tebe žele.” „O, a ko me to želi i zašto?”, upitao sam. Pridigao sam pogled. Baklje su bile

upaljene. Sve je treperilo i blistalo, a čulo se i blago šuškanje zelenog lišća iznad - oštar i sladak miris drveća pomorandže. Svet je bio tkanje načinjeno od rasplesanih plamenova i zanosnih šara crnog lišća. Svet je bio glad i žed. Supa je ključala, a njen miris odagnavao je sve ostalo. Otvorio sam usta da je ispijem, mada je nije ni bilo u mojoj blizini.

„Ja ću ti je dati”, rekao je demonski glas. „Ali, pridigni se. Treba da te očistim. Večeras moraš lepo da izgledaš.”

„Zbog čega?”, upitao sam. „Svi su oni ionako mrtvi.” „Ko?” „Moja porodica.” „Ovde nema nikakve porodice.Ovo je dvor Grimiznog grala.Ti si vlasništvo

Gospodara dvora. A sada, hajde, moram da te sredim.”

75

„Za šta me to sređuješ?” „Za misu, ti si odabran, a sada ustani”, rekao je demon, koji je smoreno stajao nada

mnom naslonjen na metlu.Blistava kosa mu je đavolski neuredno uokvirivala lice. „Ustani, dečače. Tražiće te. Skoro je ponoć.”

„Ne, ne, nije skoro ponoć, ne!”, povikao sam. „Ne!” „Ne plaši se”, rekao je ravnodušno, zamoren svim tim. „Nema svrhe.” „Ali,ti ne razumeš, nije reč o strahu, već o gubitku dragocenog vremena, gubitku

razuma, gubitku sati u kojima je moje srce kucalo, a mozak spavao! Ne bojim se ja, ti bedni i jadni demonu!”

Čvrsto me je držao priljubljenog na senu. Prao mi je lice. „Eto, eto vidiš kako si sada lep. Takve lepotane kao što si ti odmah žrtvuju.Previše

si jak, zgodan i lep. Vidi ti njega, čak i ledi Ursula o tebi sanja i za tobom plače. Oni su je zato odveli.”

„Ah, i ja sam sanjao...”, rekao sam. Da li sam ja to ćeretao sa ovim čudovišnim slugom kao da smo bili prijatelji? Gde se denula veličanstvena mreža mojih snova, velevažno i blistavo dostojanstvo?

„Možeš sa mnom da pričaš,što da ne?”, rekao mi je. „Umrećeš u zanosu, moj lepi i mladi gospodaru”, nastavio je. „Videćeš i crkvu svu osvetljenu, a i misu; ti ćeš biti svečano žrtvovan.”

„Ne,sanjao sam livadu”, odgovorio sam. „Video sam nešto na livadi. Ne,to nije bila Ursula.” Razgovarao sam sam sa sobom, sopstvenom bolesnom i demonima posednutom umu, vodio sam dijalog sa sopstvenim razumom ne bi li me čuo. „Video sam nekoga na livadi, nekoga tako... ne mogu...”

„Ti sam sebi otežavaš stvari, činiš ih bolnijima nego što treba da budu”, rekao je demon utešno.„Evo, vidiš kako sam ti lepo zakopčao sve dugmiće. Mora da si bio vrlo lep i veliki gospodin.”

Mora da si bio, mora da si bio, mora da si bio... „Čuješ li to?”, upitao je. „Ne čujem ništa.” „To otkucava vreme,sada je treća četvrtina sata. Skoro je vreme za misu. Ne obraćaj

pažnju na te zvuke. To su jauci ostalih koji će biti žrtvovani. Nemoj da te to brine. To je samo obično cmizdrenje, i ništa više.”

76

Osmo poglavlje REKVIJEM ILI SVETO ŽRTVOVANJE ILI SVETA MISA KOJE NIKADA MOJE OČI VIDELE NISU

Da li je ikada ijedna crkva bila tako divna? Da li je ikada beli mermer bio iskorišćen u bolju svrhu,a na krstionici od večnog zlata postojale veličanstvenije kružne šare ili lepši zmijoliki ukrasi? A tek ovi visoki i šiljati prozori,sa spoljašnje strane osvetljeni snažnim vatrama koje svojom blistavošću,nalik savršenom dragulju, obasipaju majušne i debele brušene pločice obojenog stakla stvarajući uzvišene i uzane, naizgled svete vitraže.

Samo što to nisu bili sveti vitraži. Stajao sam na horskoj galeriji,visoko uzdignutoj, i gledao dole, preko crkvene lađe,

u oltar na drugom kraju dvorane. Ponovo su me savladali zlonamerni i vatreno odani gospodari kraljevskog držanja, predano me držeći uspravljenog. Um mi se razbistrio, ali samo donekle. Nanovo su mi stavljali vlažnu oblogu na oči i čelo. Voda mi se činila tako lekovitom, kao da potiče iz planinskog potoka u kojem se topio sneg. Čak i ovako bolestan, grozničav,video sam sve.Video sam prikaze demona izrađene u treperavim prozorima,umetnička dela u crvenoj, zlatnoj i plavoj boji, nalik na raznolike anđele i svece. Video sam njihova zlobna lica dok su gledala nadole, lica čudovišta sa paučinastim krilima i kandžama od ruku, i posmatrala skup. Sa obe strane širokog središnjeg prolaza,okupio se veliki dvor, odeven u svoju prepoznatljivu tamnocrvenu odeću. Stajali su licem okrenuti ka dugačkoj,širokoj i gusto uklesanoj pričesnoj ogradi, kao i oltaru odmah iza. Niša iza oltara bila je prekrivena slikama. Demoni koji plešu u paklu, dostojanstveni u vatri kao da su se kupali u plamenu dobrodošlice. A na odmotanim i blago vijorećim barjacima bile su okačene zlatnim slovima ispisane reči Svetog Avgustina, meni tako poznate: „Ovaj plamen nije plamen istinske vatre, već predstavlja odsustvo Boga”, s tim što su reči „odsustvo Boga” bile zamenjene latinskim rečima u značenju „oslobođenje od Boga”.Latinska reč za „oslobođenje” bila je uklesana i na visokim mermernim zidinama, u frizovima koji su se protezali ispod balkona s obe strane crkve, na istom nivou na kojem sam se i ja nalazio, a odakle je mnoštvo pripadnika dvora posmatralo predstojeću svečanost. Svetlost se pridizala visoko ne bi li obasula i udubljene lukove krova.

A o kakvoj se, zapravo, svečanosti radilo? Visoko postavljen oltar bio je presvučen tamnocrvenom tkaninom obrubljenom

zlatnim. Bogata tkanina na oltaru sezala je do belog stola na kojem su bili izrezbareni likovi koji plešu u paklu, mada je sa ove udaljenosti moja moć opažanja bila nesigurna u pogledu toga da li je njihova igra zaista bila tako uprošćena. Ono što sam, međutim, jasno video bili su masivni svećnjaci postavljeni ispred onoga što je trebalo da bude raspeće, ali nije bilo to, već ogromna kopija Lucifera uklesana u kamenu. Statua palog anđela, sa dugačkim uvojcima u plamenu i vrtložnom vatrom zahvaćenom odorom, zaleđenog u mermeru. U rukama je držao pridignute simbole smrti — u desnoj kosu strašnog žeteoca, dok je u drugoj stezao mač dželata. Zasoptao sam kada sam video taj

77

prizor! Čudovišno, jer je kip stajao tačno na mestu na kojem sam izgarao od želje da vidim našeg raspetog Isusa,a gde je on i trebalo da bude.I pored toga,u jednom momentu bunila i duševne pometnje, osetio sam kako mi se usne krive u osmeh, a začuo sam i sopstveni lukavi um koji mi je govorio da ništa manje čudovišno ne bi bilo da je na tom mestu, umesto Lucifera, zaista i stajao razapeti bog.

Stražari su me čvrsto držali. Da li sam se možda zateturao? Iz gomile oko i iza mene, iz one rulje koju nisam udostojio ni pogleda, iznenada su

se začuli prigušeni zvuči bubnjeva, zloslutni i usporeni, ali i tugaljivi i divni u svojoj prigušenoj jednostavnosti. Odjednom se tom zvuku priključilo i duboko sazvučje horni, divno istkana melodija, lagana i dopadljiva izmešanost, ni nalik monotonoj muzici žicanih instrumenata od prethodne noći. Bilo je to snažno, tužno i molećivo višezvučje, tako žalosno da mi je ispunilo srce tugom, celivalo mi bolnu dušu i skoro da mi je navelo suze na oči. O, šta je to? Kakvo je to prožimanje i bogatstvo muzike što me okružuje i širi se prema crkvenoj lađi? Kakva je to savršena modulacija zvuka koja odzvanja sa satenskog mermera i dopire do mesta na kojem sam stajao i zanesen zurio u udaljenu statuu Lucifera? Pod njegovim nogama sve darivano cveće nalazilo se u srebrno-zlatnim posudama, i bilo je crveno - crvene ruže,crveni karanfili,crvene perunike, crveno divlje cveće koje nisam mogao da imenujem.Bio je to životvoran oltar, ispunjen i preplavljen raznolikošću jarke boje, veličanstvene boje đavola, te boje koja mu je jedina preostala da se uzdigne iz večne i neiskupljive tame u kojoj je obitavao. Začuo sam dosadan i visokoparan zvuk trščanih svirala, malenih oboa i dulcijana,srednjovekovne vrste fagota,kao i drugih duvačkih instrumenata s jezičkom od trske, a tu je bio i zvučniji ton plehane horne, a možda i blagi tonovi udaraljki koje su dodirivale napete žice čimbala.

Sama muzika me je i opčinila, ispunila mi dušu svojim melodičnim stapanjem,preklapanjem, umirivanjem i razlučivanjem. Ostavljala me je bez daha da progovorim,oči nisu bile sposobne da išta drugo vide. Svejedno, video sam kipove demona koji su se nizali zdesna nalevo — tako nalik gospodi i damama za dvorskim stolom od sinoć — do samog kipa naočitog đavola.Jesu li i svi oni bili krvopije,ovi užasni,suvonjavi sveci pakla, uklesani u sjajnom drvetu boje mahagonija? Da li su i oni bili ispijači krvi, te spodobe u svojim moćnim,stilizovanim odorama koje su visile na mršavim telima?Krvopije polusklopljenih očiju, otvorenih usta na čijim su se donjim usnama isticala dva bela očnjaka, po svemu sudeći načinjena od snežnobele slonovače, kako bi se, očigledno, istakla priroda svakog od ovih čudovišta.

O,crkvo čudovišna,pokušao sam da okrenem glavu, da zaklopim oči, ali me je, svejedno, monstruoznost svega toga potčinila. Patetične i bezoblične misli koje su mi prolazile kroz glavu nikada moja usta nisu izustila.

Oko mene su prestale da sviraju horne,a zamro je i zvuk drvenih duvačkih instrumenata.Ne napuštaj me blažena muziko. Ne ostavljaj me ovde, ovako samog. Ali ono što je usledilo bio je hor predivnih i najnežnijih tenora; ispevali su latinske reči koje nisam mogao da ispratim, himnu mrtvima, himnu o nestalnosti svega, da bi potom usledilo strasno pevanje soprana, muških kao i ženskih, basova i baritona. Njihova

78

pesma moćno se u pozadini uzdizala i savršeno usklađivala kao odgovor na usamljene reči tenora:

„Sada odlazim Gospodaru, jer on je dopustio ovim stvorenjima tame da usliše molbe moje...”

Kakve su ovo noćnomorne reči? Ponovo se oglasio hor raskošnih i moćnih glasova koji su pevali u pozadini: „Smrt će mi oni podariti svojim opojnim i odanim poljupcima, a po volji božjoj, u

njihova tela sliće se i kroz njih prostrujati moja životvorna krv, moj zanos,spajanje moje duše sa njihovom,te mi kroz mračnu misu podarite spoznaju o nebesima i paklu.”

Orgulje su zasvirale svojini tugaljivim milozvukom. U crkvenu dvoranu su sada,uz glasne i do sada najmoćnije zvuke instrumenata,

svečano ušetale figure tako nalik sveštenicima. Video sam Gospodara Florijana u raskošnoj crvenoj misnoj odori, kao da je bio lično biskup Firence.Jedino je na njemu Isusov krst bio bogohulno okrenut naopako u čast Prokletog, a na neobrijanoj glavi tamnoplave kose nosio je pozlaćenu i dragim kamenjem optočenu krunu, kao da je istovremeno predstavljao obesnog monarha i slugu Gospodara Tame.

Duboki, reski tonovi horni zagospodarili su pesmom. Započet je svečani hod. Bubnjevi su potmulo ali postojano dopunjavali horne. Florijan je zauzeo svoje mesto pred oltarom, licem okrenut ka okupljenima. S jedne njegove strane stajala je krhka Ursula, guste, puštene kose koja joj je padala na ramena, mada je bila prekrivene glave nalik na Mariju Magdalenu, sa crvenim velom koji joj je padao sve do samog ruba kupaste haljine. Lice je pridigla nagore, ka meni, a čak i sa ove udaljenosti mogao sam da vidim da su joj ruke, spojenih dlanova i priljubljenih prstiju kao u molitvi, drhtale. S druge strane ovog nazovivelikog sveštenika Florijana,stajao je ćelavi Stariji, odeven u sopstvenu misnu odoru sa bogato izvezenim čipkanim rukavima, nalik na sveštenikovog pomoćnika.Ostali sledbenici stajali su sa obe strane, visoki, mladi demoni sa istovetnim isklesanim bledim licima, odeveni u jednostavnu odeću svih onih koji prisustvuju misi. Stali su na svoja mesta duž dugačke, mermerne pričesne ograde. Ponovo se začuo veličanstveni poj glasova oko mene,falseta koji su se mešali sa glasovima soprana i probadaj ućim muškim basovima, drvenih horni sa mirisom šuma, a kao završnica te moćne muzike, začuo se zvuk duvačkih instrumenata.

Šta su to smerali? Kakva je to bila himna koju su sada ispevali tenori, a kakvo se tek značenje skrivalo u odgovoru koji je pesmom odzvanjao meni tako blizu? Nejasne latinske reči opsedale su moj opijeni um:

„Gospode, pristigao sam u dolinu smrti; Gospode, došao je kraj mojih muka; Gospode, u sopstvenom oslobođenju darujem život onima koji bi uživali u paklu da nije tvoje božanske zamisli.”

Duša mi se bunila.Sve sam ovo prezirao,mada nisam mogao da odvojim oči od svečanosti koja se ispod mene odvijala. Pogledom sam prešao čitavu crkvu. Prvi put sam sada video užasne demone sa očnjacima na postoljima između uzanih prozora, a posvuda nizove i nizove sjajnih malenih sveca. Ponovo se oglasila muzika u pozadini žalopojne objave tenora:

„Prinesite krstionicu, a žrtve naše operite.”

79

I to je bilo to. Grupa mladih demona, preobučenih u odore ministranata, pristupila je napred.U

svojim natprirodno snažnim rukama nosili su veličanstvenu krstionicu načinjenu od zagasitoružičastog mermera iz rudnika Karare. Smestili su je neka tri i po metra ispred pričesne ograde.

„O, užasu, kako može biti tako lepa”, prošaptao sam. „Utišaj se,mladiću moj”,rekao je kraljevski čuvar pored mene. „Posmatraj, jer ono

što ćeš ovde videti nešto je što ti se više nikada neće prikazati između nebesa i zemlje, a pošto ćeš neokajanih greha otići bogu na ispovest, gorećeš u tami zauvek.” Zvučao je kao da zaista veruje u ono što govori.

„Vi nemate moć da kunete moju dušu”,prošaptao sam,uzaludno pokušavajući da razbistrim pogled, da se ne bih i dalje baškario u lepoti slabosti koja me je nagonila da se fizički oslanjam na njih.

„Ursula,zbogom”, prošaptao sam,usnama joj šaljući poljubac. Ali u ovom čudnovatom i intimnom trenutku, koji kao da niko od prisutnih nije primetio, video sam kako skoro neprimetno odrečno vrti glavom. Niko to nije video jer su oči sviju njih sada bile uperene u jedan drugi spektakl, daleko tragičniji od prethodnog protokolarnog i usklađenog rituala.

Niz prolaz,na čelu sa sveštenikovim pomoćnicima,demonima odevenim u crvene tunike sa čipkanim rukavima oivičenim crvenim i zlatnim, koračali su zlosrećnici iz tamnice,starice koje su jedva hodale, pijani muškarci i dečaci, tek deca. Svi su se oni pridržavali ni za kog drugog do za svoje pratioce demone koji su ih vodili u smrt.Bili su nalik ubogim žrtvama nekog strašnog i drevnog običaja, u kojem su deca osuđenih zajedno sa roditeljima išla na pogubljenje. Užas.

„Sve vas proklinjem.Prokleti da ste. Bože, spusti mač svoje pravde na sve ovo”, prošaptao sam. „Bože,pusti svoje suze. Plači zbog nas, Isuse, zbog svega ovoga što se događa.”

Oči su mi se zakovrnule u glavi.Činilo mi se kao da sanjam, jer sam ponovo ugledao svetlu, zelenu i beskrajnu livadu na kojoj je Ursula nanovo bežala od mene, a dok je njena mlada duša hitala preko travnate poljane obasute ljiljanima, pojavio se neki drugi lik, jedan drugi, meni poznat lik...”

„Da,vidim te!”, uzviknuo sam ovoj viziji u tom poluodsanjanom snu. Ali čim sam ga spoznao i za njega se zakačio, on je nestao; iščezao je, a sa njim je nestala i svakolika spoznaja, svaka, ma i najmanja uspomena na njegovo veličanstveno lice, izgled, značaj, njegovo čisto i moćno značenje.

Reči su mi se izmigoljile. Odozgo sam video da je Gospodar Florijan pogledao ka meni, besan i nem. Ruke

pored mene žarile su mi se u meso. „Tišina”, odbrusili su mi čuvari, ne u jedan glas. Divna muzika bila je sve glasnija i glasnija, kao da su visoki soprani, probadanje i

zavijanje horni imali nameru da me utišaju i odaju poštu samo bogohulnom činu krštenja. Krštenje je počelo.

Prva žrtva, starica pognutih i koštunjavih leđa, bila je svučena do gola i okupana punim šakohvatima vode iz krstionice. Potom su je poveli ka pričesnoj ogradi, tako

80

krhku, tako nezaštićenu od svojih milih i dragih, od svog roda, bez svojih anđela čuvara!

Oh,a sada sam gledao kako svlače i decu,gledao u njihove majušne nožice i gole butine,koščata ramena,izbačene lopatice gde kao da su se nekada nalazila krilca beba-anđela, gledao kako ih kupaju, a potom dovode da stanu onako drhteći pred mermernu pričesnu ogradu.

„Proklete životinje,jer to je ono što vi jeste,niste vi nikakvi duhovni demoni,ne, niste!” Buncao sam, vrpoljeći se u stisku dvojice miljenika zla. „Da, kukavice proklete, obojica, vi koji služite zlu.”

Muzika je nadjačala moje molitve. „Mili Bože, pošalji mi moje anđele”, obratio sam se svom srcu,svom tajnom srcu, „pošalji mi moje gnevne anđele, pošalji mi ih zajedno sa tvojim ognjenim mačem. Bože, ovo ne može biti, ovo se ne događa.”

Pričesna ograda je sada bila ispunjena žrtvama, nagim, drhtali su i prosto bleštali bojom ljudske kože naspram bleštavog mermera i bezbojnih ministranata. Sveće su treperile i osvetljavale džinovskog Lucifera, sa njegovim velikim paučinastim krilima, koji je nad svima njima gospodario.

Gospodar Florijan se spustio do ograde da bi prihvatio u ruke svog prvog pričesnika, i spustio svoje usne da ga ispije. Bubnjevi su žestoko i opojno damarali, dok su se glasovi pojaca uvijali i uspinjali ka nebesima. Ali, pod ovim razgranatim belim stubovima, ispod uvučenih lukova nije bilo nikakvih nebesa. Nije bilo ničeg drugog do smrti.

Čitav dvor je počeo da se račva u dve kolone koje su se pružale duž ivica crkvene dvorane.Spodobe su nečujno koračale ka drugoj strani pričesne ograde, gde je svaka od njih redom mogla da uzme jednu žrtvu, nekog od onih koji su stajali bespomoćni i spremni na ono što ih čeka. Gospodar i Gospodarica mogli su da odaberu koga će uzeti, a neki od njih su i delili žrtve, jednog od nesrećnika čak su međusobno razmenjivali, i tako se nastavljala ova šarada, ovo samrtničko, krvožedno pričešće. Samo se Ursula nije pomerila.

Pričesnici su umirali. Neki su već bili mrtvi. No nijedan od njih se nije srušio na zemlju.Njihove mlitave, isušene udove u tišini su spretno prihvatali pomoćnici demoni, a tela su potom na brzinu odnošena. Još je bilo žrtava koje su tek kupali, dok su druge već odvodili do pričesne ograde. Nastavljalo se unedogled.

Gospodar Florijan je ispijao i ispijao, činilo se u beskraj, dete za detetom koje bi postavljali pred njega. Svojim tankim prstima zahvatio bi maleni vrat i pridržavao ga dok bi sptištao svoja žedna usta. Zapitao sam se koje je reči na latinskom izgovarao u tom trenutku.Pripadnici dvora polako su se povlačili iz crkve,krećući se niz bočne prolaze i vraćajući se svom uobičajenom postojanju.Ugasili su žeđ.Posvuda po crkvi,boja krvi nadahnula je nekada bleda lica, a ako sam dobro video svojim zamagljenim pogledom i pravilno shvatio umom ispunjenim divotom pesme, sada su svi oni bili ljudi, ljudi barem nakratko.

„Da”, rekao je Florijan, čiji je blag i samouveren glas dopirao do mene preko čitave crkvene lade. „Ljudi smo,barem ovog trenutka,sa krvlju smrtnika u nama,ponovo smo ovaploćeni,jesmo, jesmo, mladi prinče. Pravilno si razumeo.”

81

„Ah,ali, Gospodaru”, rekao sam iscrpljenim šapatom, „ja vam ne opraštam.” Nastupio je trenutak opšteg muka. Tada su se oglasili tenori: „Vreme je, ponoć još

nije prošla.” Čvrste i sigurne ruke koje su me pridržavale sada su me gurnule u stranu. Izveli su

me sa galerije za hor i poveli niz vijugave stepenice od belog mermera. Kada sam došao sebi, i dalje su me pridržavali, a ja sam zurio u središnji prolaz i video da se tamo i dalje nalazi krstionica. Sve su žrtve bile odnesene.Međutim, u dvoranu su uneli veliki krst. Bio je postavljen naopako, sa jedne strane oltara i malo napred, naslonjen na pričesnu ogradu.Gospodar Florijan je pridigao ruku i pokazao mi pet ogromnih gvozdenih eksera. Pozvao me je da priđem. Krst je postavljen na predviđeno mesto, kao da je često baš tu bio smeštan. Bio je izrađen od kvalitetnog drveta, debeo, težak i išmirglan, mada su se na njemu videle i rupe od drugih, prethodno ukucavanih eksera, i bez sumnje mrlje od nečije krvi.Donji kraj krsta se savršeno uklapao na samu pričesnu ogradu, naslonjen na mermer, tako da se onaj koji je trebalo da bude razapet nalazio otprilike metar iznad zemlje da bi ga mogli videti svi prisutni.

„Poklonici zla,vi pogana bando!”, nasmejao sam se. Hvala dragom bogu i svim njegovim anđelima da su oči mog oca i moje majke bile ispunjene nebeskom svetlošću i da nisu gledale ovaj odvratni, ponižavajući čin. Stariji, Godrik, pokazao mi je dva zlatna putira u svojim raširenim rukama. Znao sam šta oni predstavljaju i čemu treba da posluže - da se u njih slije moja krv koja bude šiknula iz rana od ukucanih eksera.Naklonio je glavom. Gurnuli su me niz prolaz. Činilo se kao da se kip Lucifera još više uzdiže iza treperave papinske figure Florijana.

Moja stopala nisu dodirivala mermer. Svuda oko mene, pripadnici dvora su se okrenuli da me posmatraju kako se približavam, ali su svejedno njihovi netremični pogledi bili upereni u Gospodara. Kada su me postavili ispred krstionice,umili su me.Zabacio sam glavu,besomučno vrteo vratom, drsko polivao vodom sve one koji su pokušavali da me operu. Ministranti su me se plašili. Prišli su mi i hitro posegnuli u pokušaju da me otkopčaju.

„Svucite ga”,rekao je Gospodar,i još jedanput pridigao eksere da ih vidim. „Dovoljno ih lepo vidim,moj kukavički Gospodaru”,rekao sam. „Nikakva muka nije

razapeti jednog dečaka kao što sam ja. Ali čik spasite svoju dušu, Gospodaru, eto to uradite! Tada će čitav dvor ostati u čudu.”

Začula se muzika sa ispusta iznad. Ponovo je zapevao hor, odgovarajući i u pozadini prateći himnu tenora. Više nisam imao reči da se izrazim; video sam samo svetlost sveća i znao sam da će mi sada skinuti i oduzeti odeću, da će se ovaj užas odigrati. Pogano naopako raspeće Sveti Petar nikad nije blagoslovio, jer je takav krst bio simbol samog Zla. Iznenada su se drhtave ruke ministranata povukle. Iznad nas, horne su svirale svoju najdivniju i najbolniju melodiju.Tenori su, sa ispusta iznad, otpevali pitanje svojim besprekornim glasovima:

„Zar ovaj ne može biti spašen? Zar ovaj ne može biti oslobođen?” Hor je uglas odgovorio pojanjem: „Zar ovaj ne može biti oslobođen sataninog zagrljaja?”

82

Ursula je zakoračila napred i strgla sa glave ogroman i dugačak crveni veo koji joj je padao do stopala, i bacila ga tako da se spustio na zemlju kao kakav crveni oblak oko nje. Kraj nje se pojavio jedan ministrant sa mojim mačem u rukama, kao i mojim bodežima. Još jednom se oglasio glas tenora izgovarajući:

„Jedna duša slobodna da se vrati u svet,luda,koja će samo najstrpljivijem uhu prenositi svoje znanje o moći satane.”

Hor je pojao, čitav vrtlog melodije dopirao je od njega, a činilo se da je u njihovoj pesmi sada prevladalo svetio.

„Šta, ne želite da umrem?!”, rekao sam. Napinjao sam se da vidim lice Gospodara, od koga je zavisila moja sudbina. Ali nisam mogao da ga vidim. Godrik, Stariji, isprečio se između nas. Otvorivši kapiju pričesne ograde kolenom, krenuo je niz prilaz ka meni. Gurnuo je jedan od svojih zlatnih pehara na moja usta.

„Pij i zaboravi, Vitorio, inače ćemo izgubiti njeno srce i njenu dušu.” ,,Oh, pa onda ćete morati da ih izgubite!” „Ne!”, zavrištala je. „Nemoj.” Preko njegovog ramena sam video da je zgrabila tri

eksera iz Florijanove leve ruke i bacila ih na mermerni pod. Pojanje je snažno i divno odjekivalo ispod lukova. Nisam čuo kako ekseri padaju na kamen.Zvuk hora bio je razdragan,svečan.Zalopojni ton rekvijema bio je okončan.

„Ne. Bože, ako spaseš njenu dušu, neka me vode na krst. Vodite me!” Ali zlatni pehar nasilno mi je stavljen na usne. Ursula mi je otvorila usta i osetio sam

kako mi se tekućina sliva niz grlo. Video sam svoj pridignuti mač pred sklapajućim očima kao da je bio kakav krst, njegovu dugačku dršku, njegove ručke. Čuo sam odzvanjanje tihog, podrugljivog smeha koji se utopio sa čarobnom i neopisivom lepotom horskog pojanja. Njen crveni veo je vijorio oko mene nalik na čaroliju, ispunjen njenim parfemom, mekan od nežnosti.

„Ursula, pođi sa mnom...”, prošaptao sam. To su bile moje poslednje reči. „Izgnanik”, povikaše glasovi odozgo. „Izgnanik...”, zavapio je veliki hor, a činilo se

da i čitav dvor peva sa njim. „Izgnanik”, dok su se moje oči zatvarale a crveni veo mi prekrio lice kada je pao nalik na veštičju mrežu preko mojih opirućih prstiju i primirio se preko mojih otvorenih usta.

Horne su obelodanjivale istinu. „Oprošteno mu je! Izgnanik!”, pojali su glasovi. „Izgnan u ludilo”, prošaptao mi je Godrik na uho. ,,U ludilo koje će te pratiti do

kraja života, a mogao si, mogao si da budeš jedan od nas.” „Da, jedan od nas”, začuo se Florijanov ravan, uravnotežen šapat. „Kakva si ti budala”, rekao je Godrik. „Mogao si da postaneš besmrtan.” „Jedan od nas,zauvek,besmrtan,neuništiv,da zauvek vladaš ovim dvorom u slavi”,

dodao je Florijan. „Besmrtnost ili smrt”, rekao je Godrik, „pravi kraljevski izbor, a ti si odabrao da

ideš kroz život i lutaš svetom pomućenog uma i prezren.” „Da, pomućenog uma i prezren”, začuo se dečji glas koji mi je govorio na uho. A

potom i drugi: „Pomućenog uma i prezren.” „Pomućenog uma i prezren”, rekao je Florijan.

83

Ali hor je nastavio da peva, izbacujući svaku žaoku iz svojih reči, dok je njihova mahnita himna postala još mahnitija u mojoj polusvesti.

„Zadovoljna budala koja luta svecom”, rekao je Godrik. Oslepljen i zapečaćen mekoćom vela,obamro od ispijene tekućine, nisam mogao da

im odgovorim.Mislim da sam se osmehnuo.Njihovi glasovi bili su nerazumno izmešani sa raskošnim umirujućim glasovima hora.A kakve su samo budale bili kada nisu znali da me ono što su govorili nimalo nije doticalo.

,,A mogao si da budeš naš mladi princ.” Da li se to kraj mene nalazio Florijan?Hladni, neustrašivi Florijan. „Mogli smo da te volimo kao što te voli ona.”

„Mladi princ”,rekao je Godrik, „koji je mogao zauvek sa nama da vlada.” ,,A sada je običan komedijaš alhemičara i baba”, rekao je Florijan tužno i svečano. „Da”, rekao je neki dečji glas, „budala je što nas je napustio.” Kakve su divne bile te himne koje su učinile da njihovi glasovi postanu lepi i

kontrapunktni slogovi. Mislim da sam osetio njen poljubac kroz svilu. Mislim da sam ga osetio. Mislim. Čini se da je najtišim ženskim šapatom izgovorila, obično, nimalo svečano: „Ljubavi moja.” U te reči bio je utkan usklik pobede, a istovremeno i zbogom. A potom sam počeo da tonem, sve niže i niže,u najraskošniji i najlepši san kojim nas Bog može darivati. Muzika je oblikovala moje telo, a mojim plućima udahnula vazduh kada sam se svega drugog odrekao.

84

Deveto poglavlje ANĐELI KOJE SAM POZNAVAO

Pljuštala je kiša. Ne, kiša je prestala da pada. I dalje nisu mogli da me razumeju.Bio sam okružen ljudima.Nalazili smo se u blizini Fra Filipove slikarske radionice. Poznavao sam ovu ulicu. Pre samo godinu dana bio sam ovde sa ocem.

„Govori malo sporije. Dvvv... kiv, ništa te ne razumemo!” „Vidi”, rekao je drugi čovek. „Želimo da ti pomognemo. Kaži nam ime tvog oca.

Izgovori ga polako.” Vrteli su glavom u nedoumici.Imao sam utisak da sam savršeno razumno govorio,a

mogao sam i da ih čujem.Lorenco di Ranijari, kako nisu mogli da me čuju, a ja sam bio njegov sin, Vitorio di Ranijari. Osećao sam usne, bile su skroz naduvene. Znao sam da sam sav prljav od kiše.

„Čekajte,odvedite me u Fra Filipovu radionicu.Poznajem te ljude”, izgovorio sam. Moj omiljeni slikar, moj strastveni i izmučeni slikar, njegovi pomoćnici će me prepoznati.On neće, ali prepoznaće me njegovi pomoćnici koji su me videli onog dana kako plačem. A onda, onda će me ti ljudi odvesti u kuću Kozima u Ulicu Vija del Largo.

„Frrr, fiii?”, izgovorili su.Ponavljali su moje nespretne pokušaje da progovorim.Ponovo nisam uspeo.Krenuo sam ka slikarevoj radionici. Zateturao sam se i skoro pao. Ovo su bili dobri ljudi. Preko levog ramena nosio sam teške torbe, dok mi je mač zveketao o nogu, skoro me saplićući i čineći da izgubim ravnotežu. Visoki zidovi Firence su se obrušili na mene. Skoro da sam udario o kameno tlo.

„Kozimo!”, prodrao sam se iz sve snage. „Ne možemo te ovakvog odvesti Kozimu! Kozimo te neće primiti.” „Ah, sada ste me razumeli; čuli ste me.” Ali čovek je sada iskrivio uho. Pošten trgovac, mokar do kože u svojoj sumornoj

zelenoj odeći, i to nesumnjivo zbog mene. Nisam hteo da uđem unutra i sklonim se sa kiše. Nije bilo nikakvog smisla. Pronašli su me kako ležim na kiši usred Trga Pjaca dela sinjora.

„Polako se prisećam, sve mi je razgovetnije.” Malo dalje sam ugledao ulaz u Fra Filipovu slikarsku radionicu. Podizali su

žaluzine.Otvarali su je pošto je gromovita oluja prestala, a voda se već sušila na kamenim ulicama. Ljudi su počeli da izlaze.

„Oni ljudi tamo, unutra”, povikao sam. „Šta, šta hoćeš da kažeš?” Svi su slegali ramenima, ali su mi svejedno pomagali. Jedan stariji čovek me je

pridržavao za lakat. „Trebalo bi da ga odvedemo u Manastir Svetog Marka, da pustimo da se kaluđeri

pobrinu za njega.” „Ne, ne, ne, moram da razgovaram sa Kozimom!”, uzviknuo sam. Ponovo su slegnuli ramenima i zavrteli glavama. Iznenada sam se zaustavio.Klatio sam se, te sam se zadržao da ne padnem grubo

zgrabivši za rame jednog mlađeg čoveka.Zurio sam u udaljenu radionicu.Ovde ulica

85

nije bila ništa šira od prolaza, jedva da je bilo moguće da prođu konji a da se pešaci izvuku neozleđeni, dok su kamene fasade zaklanjale tmurnosivo nebo. Prozori su bili otvoreni i činilo se kao da je neka žena mogla da posegne i sa sprata dotakne kuću preko puta. Ali pogledajte šta se nalazilo tamo, tik ispred radionice. Ugledao sam ih. Dvojicu!

„Pogledajte!”, ponovio sam. „Da li ih vidite?” Ljudi ih nisu videli.Gospode, dva lika koja su stajala ispred radionice bila su

svetla,kao da su isijavala iznutra, ispod rumene kože i odeće ležerno opasane kaišem. Torbe sam nosio preko levog ramena, dok sam šaku stavio na mač. Mogao sam da stojim, a oči mora da su mi bile razrogačene dok sam zurio u ono što sam video. Dva anđela koja su se prepirala. Dva anđela, sa krilima koja su se blago pomerala u taktu reči koje su izgovarali i pokreta koje su izvodili, svađala su se na mestu gde su stajala, tačno ispred radionice. Stajali su ne hajući za ljude koji su kraj njih prolazili a koji ih nisu mogli videti.Međusobno su se prepirali. Oba anđela imala su plavu kosu, i oba su mi bila poznata, da, poznavao sam ove anđele, znao sam ih sa slika Fra Filipa,a mogao sam da čujem i njihove glasove.Bile su mi poznate kovrdže jednog od njih, čija je glava bila krunisana vencem od malenih, savršeno usklađenih cvetova. Na sebi je imao široku crvenu odoru, dok mu je potkošulja bila neboplava i oivičena zlatnom. A onaj drugi, i njega sam poznavao, poznavao sam tu golu glavu i mekanu, kraću kosu, njegovu zlatnu ogrlicu, znak na njegovoj mantiji, kao i debele narukvice na rukama. Ali, ono što je najhitnije od svega, poznavao sam njihova lica, ta nevina, ružičasta lica, njihove spokojne i krupne, mada uzane oči. Svetlost je oslabila,i dalje je bilo tmurno i olujno vreme,iako je sunce žarilo iza oblačnog neba. Oči su počele da mi suze.

„Pogledajte njihova krila”, prošaptao sam. Ljudi nisu mogli da ih vide. „Poznajem ta krila.Obojicu ih znam,pogledajte kako padaju uvojci onom anđelu

plave kose,to je sa Blagovesti, a krila, krila su mu napravljena da liče na paunova, briljantno plava, dok mu je perje posuto najčistijom zlatnom prašinom.”

Anđeo sa cvetnom krunom na glavi uzbuđeno je gestikulirao onom drugom; smrtnik bi, po njegovim pokretima i položaju tela, pomislio da je besan, ali nije bilo reči o tako negativnom raspoloženju. Anđeo je samo želeo da ga ovaj drugi shvati. Polako sam krenuo, oslobodivši se ruku ljudi koji su mi priskočili u pomoć, koji nisu videli ono u šta sam ja gledao!Šta su oni mislili, u šta ja to zurim? U otvorenu radionicu, slikareve pomoćnike u tamnoj senci prostorije, puka poluosvetljena platna i panele, zevajuća usta koja su sa dosadom odrađivala posao?

Drugi anđeo je utučeno zavrteo glavom.„Ja se sa tim ne slažem”, rekao je svojim mirnim, pevušećim glasom. „Ne možemo toliko daleko da idemo. Zar ne misliš da sam i ja tužan zbog toga?”

„Šta?”, povikao sam. „Zbog čega si tužan?” Oba anđela su se okrenula.Zurila su u mene.Kao po dogovoru, istovremeno su

skupila svoja tamna, višebojna i svečana krila i pribila ih uz telo, kao da su imala nameru da postanu nevidljiva. Ja sam ih, međutim, i te kako video,onako sjajne, svetle,

86

tako prepoznatljive. Oči su im bili ispunjene začudenošću dok su zurili u mene. Jesu li se zaprepastili što me vide?

„Gavrilo!”, povikao sam. „Ja te poznajem,znam te sa Blagovesti. Obojica ste Gavrilo, poznajem te slike, video sam vas, Gavrilo i Gavrilo, kako to može biti?”

„On nas vidi”, rekao je anđeo koji je tako žustro gestikulirao. Glas mu je bio utišan ali je svejedno nežno dopirao do mojih ušiju. „On nas čuje”, rekao je,dok mu se začuđenost na licu udvostručila. Iznad svega je izgledao nevino i strpljivo, a ponajviše zabrinuto.

„Šta to, za ime boga, trabunjaš, dečače?”, upitao je stariji čovek pored mene. „Dođi već jednom k sebi. U tim torbama nosiš silno bogatstvo. Ruke su ti prepune prstenja. Govori razumno. Odvešću te tvojoj porodici, ali mi prvo moraš reći ko si.”

Nasmešio sam se. Klimnuo sam glavom, ali mi je pogled bio prikovan za dva zaprepašćena i začuđena anđela. Njihova odeća se činila laganom, skoro providnom, kao da nije bila u pitanju tkanina sa ovog sveta, kao što ni njihova blistavost nije bila prirodna. Izgled im je bio nekako proređen, isprepleten svetlošću. Bića vazduha, svrsishodna, postojana i blagoslovena — da li su ovo bile reči Svetog Tome Akvinskog kojih sam se prisećao, iz knjige Summa Theologica, iz koje sam učio latinski?

O, kako su bili čudnovato lepi, i tako bezbedno izdvojeni od svega što ih je okruživalo, ukočeni na ulici u svojoj jednostavnosti široko otvorenih očiju, proučavajući me i zureći u mene saosećajno i zainteresovano. Jedan od njih,onaj koji je imao krunu od cveća na glavi,onaj koji je nosio neboplave rukave, onaj koji mi je toliko prirastao srcu kada sam ga video na Blagovestima zajedno sa ocem, onaj u kojeg sam se zaljubio, krenuo je ka meni. Bio je sve veći kako mi se približavao, viši, nešto veći od običnog čoveka, a tako ispunjen ljubavlju u beščujnom šuškanju široke i graciozne odeće da se još više činio nematerijalnim i veličanstveno čvrstim, možda još očiglednijim primerom božje tvorevine nego bilo koje biće od krvi i mesa.

Zavrteo je glavom i nasmešio se. „Ne, jer upravo si ti najlepša božja tvorevina”, rekao je tihim glasom koji je nadjačao brbljanje što me je okruživalo.Hodao je kao da je bio smrtno biće,čistim golim stopalima preko vlažnog i prljavog kamenja firentinske ulice, ne obraćajući pažnju na ljude koji ga nisu mogli videti mada je sada stajao blizu mene, naizmenično šireći i čvrsto skupljajući krila,tako da sam samo mogao da im vidim perjani vrh iznad njegovih ramena, koja su padala kao u kakvog dečaka. Lice mu je bilo izrazito čisto i obojeno blistavošću kakvim ga je Fra Filipo i naslikao.Kada bi se smešio,osećao sam kako mi čitavo telo snažno podrhtava nesputanom radošću.

„Da li je ovo posledica ludila, moj arhanđele?”, upitao sam. „Da li su se njihove kletve obistinile, da ću sve ovo videti dok bulaznim lud i izlažem se opasnosti da budem ismevan?” Glasno sam se nasmejao.

Uplašio sam gospodu koja su se toliko trudila da mi pomognu. Bili su zaista uzrujani. „Šta? Šta si rekao? Ponovi.”

Ali u jednom kratkom blesku, povratilo mi se sećanje, osvetlilo mi je srce,dušu i um sve ujednom,imao sam utisak kao da je samo sunce obasjalo mračnu i beznadnu tamnicu.

„Tebe sam video na livadi, tebe sam video kada mi je ispijala krv.”

87

Pogledao me je pravo u oči,ovaj samouvereni anđeo, sa nizovima i nizovima besprekornih plavih uvojaka i glatkim, blaženim obrazima.

„Arhanđeo Gavrilo”, rekao sam s poštovanjem. Oči su mi se ispunile suzama, a plakati je za mene sada bilo isto kao i zapevati.

„Dečače moj, moj jadni, nesrećni dečače”, rekao je stari trgovac. „Ispred tebe nema nikakvog anđela. Saberi se, molim te.”

„Oni nas ne mogu videti”, jednostavno mi je odgovorio anđeo. Ponovo se blaženo nasmešio. Njegove oči upile su svetlost koja je sada dopirala sa neba što se razvedravalo. Što me je duže posmatrao, kao da je sve dublje ponirao u mene.

„Znam”, odgovorio sam. „Oni ne znaju!” „Ali, ja se ne zovem Gavrilo, i nemoj me tako zvati”, rekao je veoma ljubazno i

utešno. „Mladiću moj, daleko sam ja od arhanđela Gavrila. Zovem se Set, i samo sam anđeo čuvar.” Bio je tako strpljiv sa mnom, tako pun razumevanja dok sam plakao, a imao je strpljenja i za gomilu slepih i zabrinutih smrtnika oko nas. Stajao mi je dovoljno blizu da sam mogao da ga dodirnem, ali nisam se usudio.

„Ti si moj anđeo čuvar?”, upitao sam. „Da li je to istina?” „Ne”, odgovorio je anđeo. „Ja nisam tvoj anđeo čuvar. Svog anđela čuvara moraš

nekako sam da pronađeš. Ti si video tuđeg anđela čuvara, mada zašto i kako, ne bih znao reći.”

„Nemoj sad da se moliš”, rekao je živahno stariji čovek. „Reci nam ko si, mladiću. Izgovorio si malopre neko ime, očevo, mislim, ponovi ga.”

Onaj drugi anđeo, koji je stajao kao da je bio previše zaprepašćen da bi se pomerio, iznenada se pokrenuo i pošao ka meni na isti onaj nečujan i bos način, kao da mu neravno kamenje, vlažnost i prljavština ulice nisu smetali, niti ga povređivali.

„Da li je ovo što radimo ispravno, Sete?”, upitao je. Međutim, njegove blede i raznobojne oči bile su uperene u mene sa istom onom ljubopitljivom pažnjom, istim ushićenjem i opraštajućom zainteresovanošću.

,,A ti, ti se nalaziš na onoj drugoj slici, i tebe poznajem i volim te čitavim svojim srcem”, izustio sam.

„Sine, sa kim to razgovaraš?”, zahtevao je da zna mlađi čovek. „Koga to voliš čitavim svojim srcem?”

„Ah, vi možete da me čujete?” Okrenuo sam se ka čoveku. „Vi možete da me razumete.”

„Da, a sada mi reci kako se zoveš.” „Vitorio di Ranijari”, odgovorio sam, „prijatelj i saveznik Medičijevih, sin Lorenca

di Ranijarija iz zamka Ranijari na severu Toskane, a moj otac je mrtav, kao i čitava moja familija. Ali...”

Dva anđela su stajala odmah ispred mene,glave su im se skoro dodirivale dok su me posmatrali,a činilo se da smrtnici, i pored svog slepila, nisu uspeli da se ispreče između mene i njih. Da sam samo imao hrabrosti. Toliko sam želeo da ih dodirnem. Krila jednog od njih, onog koji je prvi progovorio, počela su da se šire. Blagi treptaj zlatne prašine kao da se neznatno osuo sa uzdižućih krila, tih titravih, blistavih krila, ili

88

mi se barem tako učinilo.Svejedno, ništa nije moglo da odagna anđelovo zamišljeno i začudno lice.

„Dozvoli im da te odvedu u Manastir Svetog Marka”, rekao je ovaj anđeo, onaj koji se zvao Set, „pusti ih da te odvedu. Ovi ljudi ti žele dobro, tamo će te staviti u ćeliju, gde će o tebi brinuti kaluđeri. Ne možeš biti na boljem mestu od tog, jer je taj manastir pod Kozimovim pokroviteljstvom, a poznato ti je daje Fra Đovani lično oslikao ćelije u kojima ćeš boraviti.”

„Sete, on sve to zna”, rekao je drugi anđeo. „Da,znam,ali ga samo uveravam u to”,rekao je prvi anđeo i jednostavno slegnuo

ramenima, začudno pogledavši u svog druga. Ništa nije toliko odlikovalo njihova lica kao ta pritajena začuđenost.

„Ali ti”, rekao sam, „Sete, mogu li da ti se obratim imenom, ti ćeš dozvoliti da me odvedu od vas?Ne možeš to učiniti.Molim vas, ne napuštajte me. Preklinjem vas. Ne ostavljajte me.”

„Moramo da te ostavimo”, rekao je drugi anđeo. „Mi nismo tvoji zaštitnici. Zašto ne možeš da vidiš svoje anđele čuvare?”

„Čekaj, ja znam kako se ti zoveš. Čujem tvoje ime.” „Ne”, rekao je onaj anđeo koji se više protivio, preteći mi prstom kao da me je

prekorevao. Ali, ja nisam prestajao. „Znam kako se zoveš. Čuo sam tvoje ime kada ste se prepirali, a čujem ga i sada kada te pogledam u lice. Ramijel, zoveš se Ramijel. A obojica ste Fra Filipovi anđeli zaštitnici.”

„Ovo je katastrofa”, prošaptao je Ramijel, sa izrazom najdirljivijeg očaja. „Kako je do ovoga uopšte došlo?”

Set je samo zavrteo glavom i ponovo se ljubazno nasmešio. „Mora da je u ime nekog dobra, mora biti tako. Moramo da idemo sa njim. Naravno da moramo.”

„Sada?Da idemo sada?”, zahtevao je da zna Ramijel, ali i pored sve uzrujanosti,on se nije ljutio.Činilo se kao da su njihove misli bile pročišćene od svih nižih emocija, a naravno da je bilo tako, upravo tako. Set se nagnuo bliže starom čoveku, koji, naravno, nije mogao ni da ga vidi, niti da ga čuje, a onda mu je prošaptao na uho: „Odvedite dečaka u Manastir Svetog Marka; neka ga smeste u udobnu ćeliju, jer može da je plati, i neka ga leče sve dok ga ne izleče.” Tada je pogledao u mene: „Poći ćemo sa tobom.”

„Ne možemo to da uradimo”,rekao je Ramijel.„Ne možemo da napustimo svoju dužnost;kako tako nešto možemo da uradimo bez dozvole?”

„Tako mora biti. To nam je dovoljna dozvola. Znam da jeste”, rekao je Set. „Zar ne vidiš šta se dogodilo? On nas je video, on nas je čuo, čuo je i tvoje ime, a čuo bi i moje da mu sam nisam rekao. Jadni Vitorio, uz tebe smo.” Klimnuo sam glavom, skoro spreman da zaplačem kada sam čuo da mi se obraća imenom. Čitava ulica postala je bezbojna, tiha i nerazgovetna oko njihovih velikih, nečujnih i rumenih figura, prefinjenog izgleda njihove odeće koja je treperila kao da je nebeska tkanina, od koje je bila sačinjena, izložena nevidljivom strujanju vazduha koje ljudi nisu mogli da osete.

„To nisu naša prava imena!”, izjavio je Ramijel besnim tonom, ali opet nežnim, na isti način kao što bi odrastao čovek grdio neko dete.

Set se nasmešio. „Sasvim su dobra imena da nas tako zoveš, Vitorio”, rekao je.

89

„Da, odvedite ga u Manastir Svetog Marka”, rekao je čovek pored mene. „Krenimo. Neka se kaluđeri pobrinu za njega.” Ljudi su me brzo poveli ka početku ulice. „Dobro će o tebi brinuti u Manastiru Svetog Marka”, rekao je Ramijel, kao da se

pozdravljao sa mnom, mada su se oba anđela kretala u hodu sa nama, tek samo povremeno zastajkujući.

„Da me slučajno niste ostavili, nijedan od vas, ne možete to da uradite!”, rekao sam anđelima. Izgledali su zaprepašćeno. Njihova divna vazdušasta odeća nije bila umrljana kišom, rubovi su joj bili čisti i sjajni kao da nisu dodirivali ulicu, dok su njihova gola stopala bila tako veličanstveno nežna dok su hodali u korak sa nama.

„Dobro”, rekao je Set. „Ne brini, Vitorio. Tu smo.” „Ne možemo tek tako da ostavimo naše dužnosti zbog drugog čoveka, ne

možemo”, nastavio je da se buni Ramijel. „Božja volja; kako bi uopšte moglo da bude drugačije?” ,,A Mastema? Zar ne moramo da pitamo Mastemu?”, upitao je Ramijel. „Zašto da pitamo Mastemu? Zašto da brinemo Mastemu? Mastema mora da već

zna.” I tako su opet počeli da se prepiru, iza nas, dok su me ljudi požurivali niz ulicu. Čelično nebo je sjajilo, zatim je pobledelo, a kada smo stigli na otvoren trg, potpuno

se razvedrilo. Sunce me je povređivalo, od njega mi je bilo zlo, dok sam ga,s druge strane, bio željan, izgarao sam za njim, a ono me je opet mučilo, skoro da me je kažnjavalo, kao kakav bič. Bili smo blizu Manastira Svetog Marka. Noge su mi otkazivale. Stalno sam se okretao preko ramena. Dve sjajne, pozlaćene figure pratile su nas, tiho,a Set mi je rukom pokazivao da nastavim da hodam.

„Tu smo, s tobom smo”, rekao je Set. „Ne znam šta da kažem, prosto ne znam!”, kazao je Ramijel. „Filipo nikada nije bio u ovakvoj nevolji, nikada nije bio izložen takvom iskušenju,

takvom poniženju... To je i razlog zašto smo sada ovde, da se ne mešamo u ono što se Filipu mora dogoditi. Dobro znamo da smo bili na ivici da i sami upadnemo u nevolje zbog njega i onoga što je učinio. O, Filipo, sada mi je sve jasno, u ovome vidim božji prst.”

„O čemu oni to pričaju?”, priupitao sam ljude. „Nešto govore o Fra Filipu.” „Ako smem da pitam, ko to govori?”, upitao je stariji muškarac, vrteći glavom u

neverici dok me je vodio, mene, mladog luđaka sa zveketavim mačem za koga je bio odgovoran. „Ćuti sada, moj mladiću”, rekao je drugi čovek, koji me je u najvećoj meri pridržavao. „Sada kada te čujemo i razumemo, ti si nerazumniji nego ikada, razgovaraš sa ljudima koje niko ne vidi niti čuje.”

„Fra Filipo, slikar, šta se sa njim dešava?”, zahtevao sam da mi kažu. „Čini se da je u nekakvoj nevolji.”

,,Oh, ovo je nepodnošljivo”, rekao je anđeo Ramijel iza mene. „Nečuveno je da se tako nešto dešava. Ako mene pitaš, što niko nije niti

hoće,verujem da bi Kozimo dc Mediči,da kojim slučajem Firenca nije u ratu sa Venecijom, zaštitio svog slikara od ovoga.”

„Ali, da ga zaštiti od čega?”, upitao sam. Pogledao sam starijeg čoveka u oči.

90

„Slušaj me, sine”, rekao je stariji čovek. „Hodaj pravo, i prestani da me mlatiš tim mačem. Ti si jedan veliki gospodin, to mi je jasno, a ime Ranijari mi odzvanja u ušima iz udaljenih toskanskih planina. Samo zlato na tvojoj desnoj ruci teži više od miraza obe moje ćerke, da ne spominjem drago kamenje, ali to ne znači da možeš da mi se dereš u lice.”

„Oprostite. Nije mi to bila namera. Samo, anđeli mi nisu rekli o čemu je reč.” Drugi čovek koji me je ljubazno vodio i koji mi je zdušno pomagao sa torbama u

kojima se nalazilo moje bogatstvo (a dovoljno pošten da me ne pokrade), počeo je da govori: „Ako pitaš za Fra Filipa, ponovo je u velikoj nevolji. Stavljen je na muke. Nalazi se na spravi za mučenje.”

„Ne, to ne može biti, ne Filipo Lipi!” Zastao sam kao ukopan i počeo da vičem. „Ko bi tako nešto uradio velikom slikaru?”

Okrenuo sam se, a dva anđela su iznenada prekrila lice, nežno kao što je to i Ursula učinila, i počeli da plaču. Njihove su suze, međutim, bile veličanstveno kristalne i prozirne. Jedva da su pogledali u mene. O, Ursula, odjednom sam pomislio na nju uz neizdrživ bol, kako su samo divna ova bića u koja gledam.A u kom li to grobu ispod dvora Grimiznog grala počivaš pa ne možeš da ih vidiš, ne možeš da vidiš njihovo tiho i tajno koračanje kroz gradske ulice?

„Istina je”, rekao je Ramijel. „Strašno, ali istinito. Kakvi smo mi to bili anđeli čuvari kada je Filipo upao u takvu nevolju,kada je bio tako svađalački i obmaniteljski raspoložen?Kako smo mogli da budemo tako bespomoćni?”

„Mi smo samo anđeli”, rekao je Set. „Ramijele, ne treba da optužujemo Filipa. Mi ne sudimo, mi čuvamo, a zbog mladića koji ga voli, ne govori takve stvari.”

„Oni ne smeju da muče Fra Filipa Lipija”, povikao sam. „Koga je on to obmanuo?” „Obmanuo je samog sebe”, rekao je stariji čovek. „Ovog puta je načinio

prevaru.Prevario je komisiju,a svi znaju da je jedan od njegovih pomoćnika naslikao veći, čak najveći deo tih slika. Stavljen je na muke, ali nije uistinu povređen.”

„Nije uistinu povređen! Pa, on je divan čovek!”, rekao sam. „Kažete mi da su ga mučili. Zašto su ga mučili, kako neko uopšte može da opravda takav strašan čin, takvu uvredu, uvredu nanesenu samim Medičijevima.”

„Tiho, dete; priznao je”, izgovorio je mlađi od smrtnika. „Skoro da je završena stvar. Baš mi je taj Fra Filipo Lipi neki monah, ako mene pitaš; ako ne juri za ženama, svađa se i tuče.”

Stigli smo do Manastira Svetog Marka. Stajali smo na istoimenom trgu, tačno ispred vrata manastira, koja su bila na istom nivou kao i ulica, što je bio slučaj sa svim sličnim zgradama u Firenci, kao da se reka Arno nikada nije izlivala na svoje obale, a jeste. Bilo mi je tako drago, oh, tako drago da vidim ova nebesa. Ali, u glavi mi je vladao haos. Sva sećanja na demone i užasna ubistva bila su izbrisana u trenutku kada sam saznao da je slikar koga sam cenio i voleo najviše na svetu osuđen na mučenje kao da je običan kriminalac.

„On se povremeno... pa”, izgovorio je Ramijel, ,,i ponaša kao običan... kriminalac.” „Izvući će se, platiće kaznu”, rekao je stariji čovek. Pozvonio je na vrata manastira.

Potapšao me je dugačkom, umornom i suvom rukom. „A sada prestani da plačeš, dete,

91

prestani. Filipo je nesnosan čovek, svi to znaju. Da je samo barem malo svetačkih osobina Fra Đovanija u njemu, barem malo!”

Fra Đovani. Naravno da su pod Fra Đovanijem mislili na velikog Fra Anđelika, slikara koji će u vekovima koji dolaze učiniti da mu se svi dive i požele da kleče pred njegovim delima, a upravo je u ovom manastiru Fra Dovani radio i živeo, i upravo je ovde, za Kozima, oslikao monaške ćelije.

Šta sam mogao da kažem? „Da, da, Fra Đovani, ali njega... njega... ne volim.” Naravno da sam ga voleo;cenio sam njega,kao i njegova veličanstvena dela, ali to nije bilo ni nalik ljubavi koju sam gajio prema Filipu, slikaru koga sam nakratko video tek jednom... Kako čovek da objasni ovakve neobične stvari? Spopao me je nagon za povraćanjem, pa sam se presamitio. Odmakao sam se od svojih ljubaznih pratilaca. Izbacio sam ostatke iz stomaka na ulicu, krvav potok prljavštine kojom su me demoni nahranili. Video sam kako curi i teče ulicom. Osetio sam smrdljiv vonj te splačine, i video kako izlazi iz mene i uliva se u pukotine kaldrme, ta grozota sačinjena od polusvarenog vina i krvi.

Čitav užas dvora Grimiznog grala kao da mi se u ovom trenutku vratio u sećanje.Bespomoćnost me je zgrabila,začuo sam šapat demona u uhu, bezuman i podsmešljiv, posumnjao sam u sve što sam video, što sam bio, u sve ono što se čulo nekoliko trenutaka ranije. U sanjivoj šumi, otac i ja smo zajedno jahali i razgovarali o Filipovim slikama; bio sam učenik i mladi vlastelin, čitav svet mi je bio pod nogama; osećao sam i rezak i dopadljiv miris konja koji mi je ispunio nozdrve, zajedno sa mirisom šuma.

Bezuman predmet prezira.Lud, a mogao si da budeš besmrtan. Kada sam se ponovo pridigao, naslonio sam se na zid manastira. Svetlost plavog

neba bila je dovoljno jaka da zatvorim oči, ali prosto sam se kupao u njegovoj toplini. Polako, kako mi se u stomaku smirivalo, pokušao sam da se usredsredim samo na pogled ispred sebe, da se oslobodim bola koji mi je svetlost nanosila, da je zavolim, da steknem u nju poverenje. Vidokrug mi je bio ispunjen licem anđela Seta, koji je stajao tačno ispred mene, samo tridesetak centimetara udaljen, zabrinuto zureći u mene.

„Hvala bogu da si tu”, prošaptao sam. „Da”, rekao je. „Obećao sam ti.” „Nećeš me ostaviti, zar ne?”, upitao sam. „Ne, neću”, odvratio je. Ramijel me je izbliza posmatrao preko Setovog ramena, kao da me je prvi put

gledao opušteno i posvećeno. Kraća i jednostavnija kosa činila je da izgleda mlade, mada takva obeležja, kada su anđeli u pitanju, nisu imala nikakav značaj.

„Ne, ne, ne napuštamo te”, prošaptao je i čini se prvi put nasmešio. „Uradi kako ti ovi ljudi nalažu”, rekao je Ramijel. „Neka te povedu unutra, a onda spavaj lepim, okrepljujućim i prirodnim snom, a kada se probudiš, bićemo uz tebe.”

„Oh, ali to je užasno, to je priča sačinjena od čistokrvnog užasa”, prošaptao sam. „Filipo nikada nije slikao takve užase.”

92

„Mi nismo naslikana bića”, rekao je Set. „Šta je Bog isplanirao za nas, videćemo zajedno, ti, Ramijel i ja. A sada moraš da uđeš.Evo i kaluđera. Prepuštamo te njihovoj brizi, a kada se probudiš, bićemo kraj tebe.”

„Kao u molitvi”, prošaptao sam. ,,Oh, da, zaista je tako”, rekao je Ramijel. Pridigao je ruku. Video sam senku

njegovih pet prstiju, a onda osetio njihov svileni dodir dok mi je zatvarao oči.

93

Deseto poglavlje RAZGOVORI SA NEVINIM I MOĆNIM SINOVIMA

BOGA Spavaću, i to duboko, da, ali tek mnogo kasnije. Ono što je usledilo bili su magloviti zaštitnički prizori nalik na snenu zemlju čuda.

Jedan krupni kaluđer me je zajedno sa svojim pomoćnicima odneo u Manastir Svetog Marka. Za mene nije bilo boljeg mesta u čitavoj Firenci od ovog dominikanskog manastira — osim, možda, Kozimovog doma. Dobro su mi poznata sva veličanstvena zdanja i divote Firence, ali ni kao dečak nisam mogao da zapamtim sve to mnoštvo koje se sada nalazilo preda mnom.Međutim, smatram da nema spokojnijeg manastira od Svetog Marka, koji je tek nedavno renovirao pokorni i pošteni Mikeloco, i to na zahtev Kozima starijeg. Ovaj firentinski manastir ima dugu i poštovanu istoriju, mada je tek nedavno poveren u ruke dominikancima. Obdaren je nekakvom uzvišenošću, što nije bio slučaj sa ostalim sličnim institucijama. Kao što je čitava Firenca znala,Kozimo je davao šakom i kapom ovom manastiru,možda da se iskupi za sav onaj novac koji je zaradio zelenašenjem,jer je kao bankar uzimao dobit, što ga je samim tim i činilo zelenašem.Ali, zar nismo bili zelenaši i svi mi koji smo držali novac u njegovoj banci?Kako god, Kozimo, naš glavnokomandujući, naš istinski vođa, obožavao je ovo mesto i podario mu je mnogobrojna blaga, a možda najviše od svega, divna i skladna nova zdanja. Klevetnici, gunđala, svi oni koji ništa za života značajno nisu postigli, i koji sumnjaju u sve što nije u stanju neprekidnog rasula, za njega kažu: „On čak i sopstveni grb čuva u gaćama kaluđera.” Uzgred da kažem, njegov grb izgleda kao štit sa pet ispupčenih loptica, čije je značenje objašnjeno na više načina, ali ono što su njegovi neprijatelji često govorili u pogledu toga bilo je: „Kozimo je čak i svoje loptice okačio o kaluđerske gaće.” Eh! Da su njegovi neprijatelji bili te sreće da imaju takva muda, iliti loptice! Mnogo bi mudrije bilo da su ti ljudi isticali koliko je često Kozimo provodio vreme u ovom manastiru, u promišljanju i molitvi, kao i to da je bivši starešina, Kozimov nekadašnji veliki prijatelj i savetodavac, otac Antonio, sada bio nadbiskup Firence. Ah, toliko o neukima, koji i dan-danji, pet stotina godina od tada, govore svakojake laži o Kozimu.

Dok sam ulazio u manastir, pomislio sam, šta, zaboga, da kažem ovim ljudima u ovom božjem domu? Samo što mi je ta misao pala na ovu moju pospanu pamet a, bojim se, i izašla iz mojih buncajućih i opijenih usta, začuo sam Ramijelov smeh u uhu. Pokušao sam da vidim da li se nalazi kraj mene, ali ponovo sam počeo da buncam, i nanovo mi je bilo muka, vrtelo mi se u glavi, i jedino što sam mogao da shvatim bilo je to da smo upravo ušli u najspokojniji i najprijatniji manastir. Sunce mi je toliko peklo oči da još uvek nisam stigao da zahvalim Bogu na lepoti kockastog zelenog vrta u samom središtu zdanja. Svejedno, uspeo sam, na sopstveno veliko zadovoljstvo, savršeno da vidim niske i zaokružene lukove koje je napravio Mikeloco, lukove koji su pravili blage, bezbojne i skromne svodove iznad moje glave. A mir koji je postignut tim jednostavnim stubovima, sa malim korintskim kapitelima u obliku uvojaka, pomogao mi je da se

94

osetim bezbedno i mirno. Skladnost je oduvek bila Mikelocov dar. Kada bi gradio, veliku pažnju posvećivao je prostoru. A ove široke i prostrane lođe bile su njegov žig. Ništa neće moći da izbriše moje sećanje na visoke i oštre vrhove gotskih lukova francuskog zamka na severu, na filigranske kamene šiljke koji su se posvuda sa mržnjom uzdizali ka Svevišnjem. Mada sam znao da neprimereno sudim o ovoj građevini i njenoj nameri — jer se zna da je, pre nego što su je Florijan i njegov dvor Grimiznog grala prisvojili, ona rođena iz predanosti Francuza i Nemaca - i dalje nisam mogao da izbacim tu omraženu viziju iz glave. U očajničkoj nameri da ponovo ne uzbunim svoju utrobu, pokušao sam da opustim telo pri pogledu na ovaj firentinski manastir.

Nešto niže, iza manastira, još niže, iza vrelog vrta, krupan kaluđer, istinski medved od čoveka,koji me je gledao s uobičajenom ljubaznošću, nosio me je u svojim ogromnim rukama. Usput su nam se priključili i drugi kaluđeri u svojim širokim crno-belim mantijama, sa mršavim i blistavim licima, bez obzira na činjenicu da smo hitali dalje. Nisam mogao da vidim svoje anđele.Ali,ovi ljudi su bili nešto najbliže anđelima što postoji na ovom svetu.

Uskoro sam shvatio - imajući u vidu da sam i ranije posećivao ovo mesto — da me ne vode u bolnicu,gde su se delili lekovi bolesnim Firentincima, niti u prenoćišta za hodočasnike, koja su uvek bila prepuna iskušenika i onih koji su dolazili da se mole, već smo se uspeli uz stepenice u samu dvoranu gde su se nalazile monaške ćelije. U napadu mučnine, u kojem me je lepota oko mene sprečila da povraćam, na zidu koji se nalazio na samom vrhu stepenica, video sam Fra Đovanijevu fresku Blagovesti. Moja slika, Blagovesti! Moja omiljena slika, koja mi je značila više od bilo kog drugog verskog motiva. I ne, to nije bila slika mog genija, buntovnog Filipa Lipija, ne, nije, ali je ona svejedno bila moja slika. Ovo je zasigurno bio znak da nijedan demon ne može da kune dušu otrovom nametnute krvi. Da li je Ursula i vama nametnula svoju krv? Kakva užasna pomisao. Pokušaj da se ne prisećaš njenih nežnih prstiju koji te vuku, budalo jedna, pijana budalo, pokušaj da se ne sećaš njenih usana i dugih i sočnih poljubaca kojima ti je sipala svoju krv u usta.

„Pogledajte je!”, povikao sam i zamahnuo rukom prema slici. „Da,da, videli smo je toliko puta”,rekao je ovaj veliki medved od kaluđera. Podrazumeva se da ju je naslikao Fra Đovani. Ko to ne bi uočio na prvi pogled?

Osim toga, ja sam je poznavao. A da vas podsetim još jednom, Fra Đovani je vekovima već poznat kao Fra Anđeliko. On je naslikao anđela i Majku Božju, ozbiljne, verodostojne, ali sasvim pojednostavljene, preterano ponizne i bez ulepšavanja, a susret je smešten između niskih, zaokruženih lukova skoro istovetnih kao što su bili i oni u manastiru u kojem smo se nalazili.

Dok me je kaluđer nosio niz širok hodnik — zaista je bio širok, i tako uglačan, a meni je delovao isposnički i divan — pokušao sam da uobličim reči kojima bih opisao sliku ovog anđela u mojoj glavi.

Želeo sam da kažem Ramijelu i Setu, ako su i dalje bili ovde sa mnom, nešto u pogledu izgleda tog anđela.Hteo sam da im objasnim da su Gavrilova krila bila običnija, sa jednostavnim, raznobojnim prugama, a da mu je halja padala u simetričnim

95

i urednim naborima.Sve sam ovo razumeo, kao što sam bio svestan i neobuzdane raskoši Ramijela i Seta, ali ponovo sam počeo da lupetam koještarije.

„Oreoli”, rekao sam.„Hej, vas dvojica, gde ste?Vaši oreoli kruže iznad vaših glava.Video sam ih.Video sam ih na ulici,kao i na slikama.Ali, vidite, na Fra Đovanijevim slikama oreol je ravan i okružuje naslikano lice,to je jedan tvrd, zlatan kotur koji kao da stoji uspravno iza njihovih glava.”

„Sa kim to razgovarate, mladi gospodine Vitorio di Ranijari?”, upitao me je jedan od kaludera.

„Budi tih,dete”, rekao je krupni kaluđer, dubokim glasom koji mi je kroz njegove ogromne grudi prodrmao telo.

„Ti se sada nalaziš na našoj intenzivnoj nezi.Sada moraš da ućutiš, vidiš tamo, to je biblioteka, vidiš li kako naši kaluđeri rade?”

Oni su se ponosili time,zar ne?Čak i dok smo hodali, kada je lako moglo da mi se desi da povratim po besprekornom podu, kaluđer se okrenuo i dozvolio mi da kroz otvorena vrata pogledam u dugačku prostoriju ispunjenu knjigama i kaluđerima koji su radili. Ali, tada sam ponovo ugledao i Mikelocov naslikani svod, koji nije sezao u visine da bi se udaljio od nas, već se nežno pregibao iznad glava kaludera, puštajući da ih natkrile svetlost i vazduh. Činilo se kao da mi se ukazuju prikazanja. Video sam duple i trostruke figure na mestu gde je trebalo da bude samo jedna, a u jednom trenu zapazio sam i magličastu zbirku anđeoskih krila, kao i jajolikih lica koja su se okrenula i zurila u mene kroz koprenu natprirodne tajne.

„Vidite li?”, bilo je sve što sam mogao da izustim. Morao sam da uđem u tu biblioteku,morao sam da pronađem knjige koje su razjašnjavale postojanje demona.

Da, pogađate, nisam odustao! O, ne, ja nisam bio nikakav poludeli idiot koji bunca.Sami božji anđeli su bili uz mene. Povešću Ramijela i Seta u biblioteku i pokazati im te knjige.

„Vitorio, mi to znamo, izbriši te slike iz svoje glave, jer mi ih svejedno vidimo.” „Gde ste?”, povikao sam. „Tiho”, upozorili su me kaluđeri. „Ali, hoćete li mi pomoći da se vratim tamo i ubijem ih?” „Ti buncaš”, rekli su kaluđeri. Kozimo je bio glavni pokrovitelj te biblioteke. Kada je stari Nikolo de Nikoli umro,

taj veličanstveni kolekcionar knjiga sa kojim sam mnogo puta razgovarao u Vaspasijanovoj knjižari, sve njegove verske knjige, a možda i druge, Kozimo je poklonio manastiru. Pronaći ću ih u toj biblioteci, i iznaći ću dokaze kod Svetog Avgustina ili Tome Akvinskog o postojanju demona sa kojima sam se borio. Ne, ja nisam bio lud. Ne, nisam odustao. Ja nisam bio idiot koji bulazni. Kada bi samo sunce koje je prodiralo sa omanjih, visokih prozora ove prostrane dvorane prestalo da prži moje oči i ruke.

„Tišina, tišina”, rekao je krupni kaluđer, i dalje se smešeći. „Oglašavaš se kao neko majušno dete. Hhhhh. Ku-ći-ku-ći-ku. Je l' čuješ sebe? Vidiš da se u biblioteci radi.Danas je otvorena za javnost i svi pomno sede i proučavaju spise.”

Samo nekoliko koraka od biblioteke,okrenuo se i uveo me u jednu monašku ćeliju.

96

„Tamo dole...”, nastavio je da priča, kao da je tepao nekoj jogunastoj bebi. „Samo nekoliko koraka dalje, nalazi se ćelija starešine manastira. A pogodi ko je sada, ovog trenutka u njoj? Nadbiskup lično.”

„Antonino”, prošaptao sam. „Da, da, lepo si to izgovorio. Nekada samo naš Antonino, a sada nadbiskup. E, pa,

on je sada ovde, a pogodi iz kog razloga?” Bio sam previše mamuran da bih mu odgovorio. Prišli su mi i drugi kaluđeri.

Obrisali su me vlažnom tkaninom i zagladili mi kosu. Ovo je bila čista i velika ćelija. O, kada bi samo sunce prestalo da prži. Šta su mi oni

demoni uradili, stvorili od mene nekakvog poludemona? Da li da se usudim da ih pitam da mi daju ogledalo?Kada su me stavili na debeo i mekan krevet, na ovom čistom i toplom mestu, izgubio sam svaku kontrolu nad telom. Ponovo mi je bilo muka. Kaluđeri su mi prineli srebrni lavor. Sunčevi zraci žarko su se odbijali o jednu fresku, ali nisam mogao da izdržim da gledam u njene bleštave figure,barem ne dok mi je to pričinjavalo bol.Činilo se da se u ćeliji nalaze i druga bića. Da li su to bili anđeli?Ugledao sam prozirna bića kako lebde i komešaju se, ali nisam mogao da vidim njihove jasne obrise. Samo se freska na zidu, okupana u svojim bleštećim bojama, činila stvarnom, verodostojnom, istinskom.

„Da li su oni zauvek to učinili sa mojim očima?”, upitao sam. Učinilo mi se da sam krajičkom oka video neki anđeoski lik na vratima ćelije, ali to nisu bili ni Set niti Ramijel. Da li je to biće imalo mrežasta krila? Demonska krila? Preplašio sam se. A onda je iščezlo. Šuškalo je, šaputalo. Mi znamo.

„Gde su moji anđeli?”, upitao sam. Plakao sam. Izgovarao sam imena svog oca i njegovog oca, kao i imena svih Ranijarijevih kojih sam mogao da se prisetim.

„Ššššš”, rekao je jedan mladi kaluđer. „Kozimo je obavešten da si ovde. Ali ovo je strašan dan. Pamtimo tvog oca. A sada nas pusti da ti skinemo tu prljavu odeću.”

U glavi mi se sve kovitlalo, a onda je soba potpuno iščezla iz moje svesti.Nastupio je iznenadan san,jedan kratak pogled na nju,moju spasiteljku Ursulu. Trčala je po livadi na kojoj je travu snažno šibao vetar. Ko ju je to jurio, terajući je iz tog polja gde je isprepletano cveće klimalo svojim glavama? Ljubičaste perunike oko nje bile su izgažene. Okrenula se. Nemoj, Ursula! Ne okreći se. Zar ne vidiš plameni mač?

Probudio sam se u toploj kupki. Da li je to bila prokleta krstionica? Nije. Video sam fresku, svete likove, nejasne doduše, a odmah i stvarne, žive kaluđere koji su klečali oko mene na kamenom podu i zasukanih rukava me kupali u toploj, mirisnoj vodi.

„Ah, taj Frančesko Sforca...”, razgovarali su međusobno na latinskom. „Da tako upadne u Milano i preuzme kneževinu! Kao da Kozimo ionako nema dovoljno problema, samo mu je falilo još i da brine o tome šta je Sforca uradio.”

„Zaista? Zaista je preuzeo Milano?”, upitao sam. „Šta si rekao?Da, sine, jeste. Prekršio je mirovni sporazum. A tvoja porodica, čitavu

tvoju porodicu su mučki ubili nasilnici; nemoj misliti da će proći nekažnjeno, takvo divljanje kroz pokrajinu, ti prokleti Venecijanci...”

„Ne, ne smete, morate da kažete Kozimu. To nije bio ratni pohod, to što se dogodilo mojoj porodici, to nisu uradila ljudska bića...”

97

„Utišaj se, dete.” Časne ruke sapunjale su moja ramena. Sedeo sam zavaljen i oslonjen na toplu

metalnu kadu. „... Di Ranijarijevi, oduvek lojalni”, rekao mi je jedan od njih. „Tvoj brat je trebalo da

dode kod nas na školovanje, tvoj mili brat, Mateo...” Ispustio sam strahovit krik, a onda mi je nežna ruka zaklopila razjapljena usta. „Kazniće ih niko drugi do Sforca lično. On će već očistiti to područje.” Plakao sam i plakao. Niko me nije mogao razumeti. Oni nisu hteli da me

slušaju.Kaluđeri su me pridigli na noge.Obukli su me u dugačku, udobnu i mekanu lanenu odoru. Palo mi je na pamet da me oblače za pogubljenje, ali vreme takve opasnosti je prošlo.

„Ja nisam lud!”, rekao sam razgovetno. „Ne, naravno da nisi, duševno si bolestan, skrhan od bola.” „Vi mene razumete!” „Iscrpljen si.” „Evo tebi mekanog kreveta koji je specijalno donesen zbog tebe. A sada se primiri,

ne luduj.” „To su učinili đavoli”, prošaptao sam. „To nisu bili vojnici.” „Znam, sine, znam. Rat je užasna stvar. Rat je đavolja rabota.” Ne, ali to nije bio rat. Zašto me ne slušate? Tišina, ja sam, Ramijel, kraj tvojeg uha; zar ti nisam rekao da spavaš? Zar nas nećeš

poslušati? Mi smo čuli tvoje misli, kao i tvoje reči! Spustio sam se na krevet i legao na stomak. Kaluđeri su me prethodno očešljali i

osušili mi kosu. Bila je tako dugačka. Nenegovana kosa jednog provincijskog vlastelina. Ali, bilo je tako utešno biti okupan i čist.

„Jesu li to sveće?”, upitao sam. „Sunce je zašlo?” „Da”, odgovorio je kaluđer pored mene. „Spavao si.” „Mogu li da dobijem još neku sveću?” „Da, doneću ti ih.” Ležao sam u mraku. Trepnuo sam i pokušao da se prisetim reči molitve Zdrava

Marija Majci Božjoj. Mnoga su se svetla tada pojavila na vratima, nekih šest ili sedam savršeno izvajanih plamenova. A kada je kaluđer počeo da mi prilazi, počeli su da titraju. Jasno sam ga video kada je kleknuo da stavi svećnjak kraj mog kreveta. Bio je mršav i visok, mladi kaluđer u mantiji. Ruke su mu bile tako čiste.

„Ti se nalaziš u posebnoj ćeliji. Kozimo je poslao ljude da zakopaju tvoje mrtve.” „Hvala dragom bogu”, rekao sam. „Da.” Dakle, sada sam mogao da govorim! „Oni dole još uvek razgovaraju,mada je prilično kasno”,rekao je kaluđer.„Kozimo je

veoma zabrinut.Ostaće da prespava u manastiru. Čitav grad je pun venecijanskih podstrekača koji huškaju narod da se pobuni protiv njega.”

,,A sada dosta priče”, rekao je drugi kaluđer, koji se iznenada pojavio.

98

Sagnuo se i pridigao mi glavu kako bi mi stavio još jedan debeli jastuk. Kakav je ovo bio blagoslov. Pomislio sam na proklete zatočene u tamnici.

„O, užasu! Noć je, a oni čekaju na red za krvavu pričest.” „Ko to, dete? Kakva pričest?” Još jednom sam bacio pogled na likove koji su se pomerali, lebdeli u senkama. Ali, i

oni su ubrzo nestali. Morao sam da povraćam. Bio mi je potreban lavor. Kaluđeri su mi pridržavali kosu. Da li su pri svetlosti sveća videli krv koju sam bljuvao? Taj istinski izliv krvi? Smrdela je na trulež.

„Kako neko može da preživi toliki otrov?”, prošaptao je jedan kaluđer drugom na latinskom. „Da li da ga pročistimo?”

„Uplašiće se. Tiho. Zasada nema potrebe, nema vrućicu.” „Pa, grdno ste se prevarili ako ste mislili da sam sišao s uma”, iznenada sam

izjavio.Povikao sam te reči Florijanu i Godriku,i svima njima. Kaluđeri su me pogledali vidno zaprepašćeni. Nasmejao sam se.

„Samo sam razgovarao sa onima koji su pokušali da me povrede”, izgovorio sam,ponovo se trudeći da svaka prozborena reč poprimi jasan oblik.Mršavi kaluder sa izrazito čistim rukama kleknuo je kraj mene. Milovao mi je čelo.

,,A tvoja divna sestra, sestra koja je trebalo da se uda, da li je i ona...?” „Bartola! Zar je trebalo da se uda? Nisam znao. Pa, sada taj neko može da dobije

njenu glavu za nevestu.” Ridao sam. „Crvi su se bacili na posao u mraku. A dok demon pleše na planini, grad ništa ne preduzima.”

„Koji grad?” „Ponovo bulazniš”,rekao je drugi kaluđer,koji je stajao van kruga svetlosti.Kako je

samo udaljeno izgledao, mada je bio odmah tu, iza gorućih sveća, figura sa zaobljenim ramenima, orlovskim nosom i debelim, sumornim očnim kapcima.

„Ne luduj više, ti jadno dete.” Želeo sam da se pobunim, ali sam iznenada ugledao džinovsko i nežno krilo, na

kojem je svako pero bilo posuto zlatnim. Ono se spustilo na mene, prigrlilo me je. Posvuda po telu me je golicala mekota perja. Ramijel je tada rekao: „Šta treba da uradimo da ućutiš? Sada smo potrebni Filipu; možeš li nam dati malo mira i tišine zarad Filipa,koga nam je Bog poslao da štitimo? Nemoj da mi odgovaraš.Poslušaj me.” Krilo je raspršilo svaki prizor, jad. Nastupila je senovita i bleda tama. Jednaka i sveopšta. Sveće su se nalazile iza mene, postavljene visoko. Probudio sam se. Pridigao sam se na laktove. U glavi mi se razbistrilo. Predivno i jednako raspoređeno blago svetlo ozračilo je prostoriju. Sa visokog prozora video se mesec. Mesečev zrak dotaknuo je fresku na zidu, fresku koju je očigledno naslikao Fra Đovani. Moje oči su je videle neverovatno jasno.Da li je u pitanju bila moja demonska krv?Čudna misao mi je pala na pamet.Odzvanjala je mojom svešću jasnoćom zlatnog zvona. Ja nisam imao sopstvene anđele čuvare! Moji su me anđeli napustili; otišli su jer je moja duša bila prokleta. Nisam imao anđele. Filipove anđele sam video usled moći koju su mi podarili demoni, i još zbog nečega. Filipovi anđeli su se toliko međusobno prepirali! Zato sam ih i video. Neke od zapisanih reči vratile su mi se u sećanje; setio sam se onoga što je pisao Sveti Toma Akvinski, ili je to bio Sveti Avgustin? Toliko sam njihovih rukopisa pročitao ne

99

bih li naučio latinski, a bio sam oduševljen njihovim beskrajnim raspravama. Demoni su puni strasti. Ali, anđeli nisu. No, ona dva anđela su bila izrazito temperamentna. Zato su i doprli do moje svesti.

Svukao sam prekrivače i spustio bosa stopala na kameni pod. Bio je hladnjikav,prijatan, a s obzirom na to da je u sobi čitavog dana bilo sunčeve svetlosti,i dalje je bila topla.Nije bilo promaje na izglancanom, besprekornom podu.

Stajao sam ispred slike na zidu. Nije mi se vrtelo u glavi, nisam osećao mučninu, niti sam imao osećaj da ću se stropoštati. Ponovo sam bio onaj stari. Kakva nevina i pribrana duša mora da je bio Fra Đovani. Svi njegovi likovi bili su potpuno lišeni zlobe. Mogao sam da vidim figuru Isusa koji sedi ispred planine. Imao je okrugli oreol sa iscrtanim crvenim kracima i vrhom krsta. Kraj njega su stajali njegovi anđeli zaštitnici. Jedan mu je pridržavao hleb, a drugi, čija je figura bila odsečena vratima u zidu, i kome su se vrhovi krila jedva nazirali, nosio je vino i meso. Iznad, na planini, video sam i Hrista. Bila je to slika sačinjena od različitih događaja u nizu, a iznad je stajao Hrist u svojoj istovetno jednostavnoj i naboranoj ružičastoj halji, s tim što je ovde bio uzrujan, i to tek u meri u kojoj ga je takvim mogao naslikati Fra Đovani.Hrist je pridigao levu ruku,kao u gnevu. Figura koja je bežala od njega bio je đavo!Bilo je to užasno stvorenje sa mrežastim krilima koja su mi se, mislim, pričinila nešto ranije, a imao je i odvratna mrežasta stopala.Na mrežastim stopalima imao je kopita. Ogorčen, u prljavim sivim ritama, bežao je od Hrista, koji je samouvereno stajao u pustinji, odolevši iskušenju. Tek nakon ovog suočavanja, pristigli su njegovi anđeli čuvari,a Hrist je zauzeo svoje mesto sa rukama sklopljenim u molitvi.

Užasnuto sam usisao vazduh dok sam gledao ovaj prikaz demona. Međutim, ispunilo me je veliko olakšanje, od kojeg su me zasvrbeli teme i stopala na uglačanom podu. Porazio sam demone, odbio sam da prihvatim dar besmrtnosti. Odbio sam to da uradim. Čak i onda kada sam bio suočen sa krstom!

Povratio sam. Opsela me je bol kao da me je neko upravo šutnuo u stomak. Okrenuo sam se. Na podu se i dalje nalazio čist i sjajan lavor. Pao sam na kolena i izbljuvao još jednu količinu njihove sirupaste prljavštine. Zar ovde nije bilo vode?Pogledao sam oko sebe. Video sam bokal i šoljicu. Šolja je bila puna i dok sam je prinosio ustima prosuo sam malo vode. Imala je razređen, ustajao i grozan ukus. Bacio sam šolju.

„Otrovali ste me da ne mogu da osetim pravi ukus običnih stvari, vi čudovišta. Nećete me poraziti!”

Ruke su mi drhtale. Pridigao sam šolju, još jednom je napunio i ponovo pokušao da pijem. Ali ukus te vode meni nije bio prirodan. Sa čim bih mogao da ga uporedim?Nije bio zaprljan kao ukus urina; to je bio ukus vode koja je u sebi sadržala mnogo minerala i metala, voda kadra da stvori krečnjak i njime vas uguši. Bila je odvratna! Odložio sam je. Dobro. Vreme je za proučavanje. Vreme je da se uzmu sveće, što sam i učinio. Izašao sam iz ćelije. Hodnik je bio prazan i sijao je u blagoj svetlosti koja je dopirala sa majušnih prozora iznad ćelija niskih plafona. Okrenuo sam se nadesno i pristupio vratima biblioteke. Bila su otključana. Ušao sam unutra noseći svećnjak. Još jedanput mi je pogled na mir Mikelocovog dela uneo toplinu, veru u sve što postoji, poverenje. Dva

100

reda lukova i korintskih stubova prostirala su se ka središtu prostorije i stvarala širok prolaz do udaljenih vrata, dok su se sa obe strane nalazili radni stolovi, a duž udaljenih zidova bilo je mnoštvo polica sa knjigama i papirnim svicima. Preko poda sa šarom u obliku riblje kosti hodao sam bos.Pridigao sam sveću da bih osvetlio i strop,tako srećan što sam bio sam.Sa prozora sa obe strane biblioteke sipili su bledi svetlosni zraci i prodirali kroz mnoštvo prepunih polica.Ali,kako je samo božanstveno i spokojno izgledala visoko postavljena tavanica.Kako je samo to smelo smislio,od biblioteke je napravio istinsku baziliku.

Kako sam uopšte mogao da znam, tada kada sam bio tek dete, da će ovaj stil biti podražavan u celoj mojoj ljubljenoj Italiji?Oh, tada je bilo toliko veličanstvenih stvari u kojima su živi uživali i u kojima će uživati zauvek.

A ja?Šta sam ja?Da li živim?Ili koračam u večitoj smrti, zauvek u ljubavi sa vremenom?

Stajao sam mirno i držao sveću. Kako su moje oči tek uživale u divoti mesečine. Koliko sam samo žudeo da zauvek stojim tu, i sanjarim, tako blizu vaskolike lepote uma,duhovnosti,a tako daleko u sećanju od užasnog, okovanog grada na toj prokletoj planini i obližnjeg zamka, koji je možda baš u ovom trenutku sijao u svojoj strašnoj i ukletoj svetlosti. Da li ću raspoznati knjige koje tražim u bogatstvu znanja koje se preda mnom prostiralo?Čovek koji se bavio katalogizacijom ovih knjiga, kaluđer koji je bio upoznat sa zdanjima ove biblioteke i učenjak koji je za sve to bio zaslužan, sada je bio niko drugi do papa sveg hrišćanskog sveta — Nikola V.Krenuo sam duž polica sa moje desne strane, visoko pridignute sveće. Da li su knjige složene po alfabetu? Pomislio sam na Svetog Tomu Akvinskog, jer sam njegova dela bolje poznavao, ali pre njega sam naleteo na Svetog Avgustina. Oduvek sam ga obožavao, voleo sam njegov raznobojni stil i njegovo zanesenjaštvo, kao i dramatični način na koji je pisao.

„O, ti si više pisao o demonima, dakle, bićeš mi korisniji”, rekao sam. O državi božjoj. Video sam ga, kopiju za kopijom ovog remek-dela, a da ne pominjem

ostale rukopise ovog velikog sveca, njegove Ispovesti, koje su me obuzele kao kakva rimska drama, i toliko toga još. Neke od ovih knjiga bile su drevne, napravljene od velikih, umrljanih pergamenata, druge su bile ekstravagantno uvezane, dok su treće bile jednostavne i nove. U milosti i obziru, moraću da uzmem najnovije, mada se tu može naići na propuste, a sam bog zna koliko su se kaluderi trudili da ih izbegnu. Znao sam koji tom tražim. Znao sam u kom se tomu nalaze tekstovi o demonima, jer sam nekada njime bio zanesen, smatrajući ga obesnim, čistom budalaštinom. O, kakva sam budala bio.

Spustio sam sa police debeli,veliki tom pod rednim brojem devet, stavio ga pod ruku i otišao do prvog radnog stola. Pažljivo sam spustio svećnjak ispred sebe, tačno onako da pravilno osvetljava tekst, ne bacajući senku na moje prste, a potom sam otvorio knjigu.

„Sve je ovde!”, prošaptao sam. „Kaži mi, Sveti Avgustine, šta su oni da bih mogao da ubedim Ramijela i Seta da mi pomognu, ili da mi barem kažu kako da ubedim ove moderne Firentince, kojih se izgleda ništa drugo ne tiče sem da unajmljuju plaćenike

101

i napadaju mirnu republiku Veneciju, nešto severnije odavde. Pomozi mi, sveče. Molim te.”

Ah, poglavlje deset, tom devet, znao sam... Sveti Avgustin je citirao Plotina,ili ga je objašnjavao: „... na samoj činjenici da je

čovek sklon telesnoj smrti treba da zahvalimo božjoj samilosti, jer njegova želja nije da nas drži večno zatočenima u jadu ovozemaljskog života. Poročnost demona ocenjena je kao nedovoljno vredna njegove samilosti,te usled njihovog bednog postojanja i duše naklonjene raznolikim požudama, za razliku od ljudi, nemaju raspadljivo fizičko telo, već večni život.”

„Ah, da!”, rekao sam. ,,A to je upravo ono što mi je Florijan ponudio, brbljajući o tome kako oni nisu starili niti se raspadali, nisu bili skloni bolestima, da sam tamo sa njima mogao da živim zauvek. Zlo, zlo. Pa, evo, ovo je dokaz, imam ga ovde, i mogu ga pokazati kaluđerima!” Nastavio sam dalje da čitam, tragajući za suštinom koja će podržati ono što imam da kažem. Prešao sam na jedanaesto poglavlje: Apulej iz Madaura isto tako tvrdi da su čovečje duše demoni. Pošto napuste ljudsko telo, duše koje su se u životu pokazale kao dobre, postaju lari, a one koje su za života bile zle, pretvaraju se u lemure ili larve.

„Da, lemuri ili larve. Poznate su mi te reči. Lemuri ili larve, a Ursula mi je jednom rekla da je i sama nekada bila mlada, kao i ja; nekada su svi oni bili ljudi,a sada su postali larve.Sudeći po Apuleju,larve su aveti,duše pokojnika koji su za života bili zli.”

Bio sam preplavljen uzbuđenjem.Bili su mi potrebni papir i olovka. Morao sam da obeležim ovo mesto u knjizi. Morao sam da zapišem ono što sam otkrio i nastavim dalje.Jer, sledeće što sam očigledno morao da uradim bilo je da ubedim Ramijela i Seta da moraju...

Iznenada su mi se misli ukopale u mestu. Iza mene je neko ušetao u biblioteku.Začuo sam težak korak,svejedno prigušen.Iza mene se zamračilo, kao da je ono malo tajanstvene mesečine koja je dopirala sa prozora sada nestalo.Polako sam se okrenuo i pogledao preko ramena.

,,A zašto si izabrao da se okreneš baš preko levog ramena?”, upitao me je taj neko. Uzdigao se ispred mene, ogroman i krilat. Zurio je u mene, lica osvetljenog

treptajima sveća. Blago je pridigao obrve koje su i dalje bile ravne, nije bilo luka koji bi njegov izraz učinio bezazlenim. Posedovao je bujnu zlatnu kosu tako karakterističnu za Fra Filipovu slikarsku kičicu, onu koja se kudra ispod velikog crvenog borilačkog štita, dok su mu krila bila obložena zlatom. Na sebi je imao oklop, ukrašen na grudnom delu, ramena su mu bila prekrivena velikim kopčama, dok mu je za pojas bila privezana svilena plava ešarpa. Mač je držao u koricama, dok je jednom rukom pridržavao štit sa crvenim krstom.Nikada ga ranije nisam video.

„Potreban si mi!”, izjavio sam. Ustao sam i pritom nesmotreno prevrnuo klupu na kojoj sam sedeo. Posegnuo sam da je uhvatim da ne bi glasno udarila o pod. Okrenuo sam se ka njemu.

„Potreban sam ti!”, izgovorio je u prigušenom besu. „Stvarno! Ti koji si bio spreman da odvučeš Ramijela i Seta od Fra Filipa Lipija. Tebi trebam? Da li ti uopšte znaš ko sam ja?”

102

Glas mu je bio divan, raskošan, svilenkast, ali svejedno gorak, dubok i probadajući. „Imaš mač”, rekao sam. „O, a od kakvog je to značaja za tebe?” „Da ih ubijem, da ubijem sve njih!”, rekao sam. „Pođi sa mnom tokom dnevne

svetlosti u njihov zamak. Da li ti je poznato o čemu ja govorim?” Klimnuo je glavom. „Poznato mi je šta si sanjao, o čemu si trabunjao, kao i ono što

su Ramijel i Set videli u tvom grozničavom umu. Naravno da mi je poznato. Kažeš da sam ti potreban, a Fra Filipo Lipi leži u krevetu sa kurvom koja mu liže bolne udove, a naročito jedan koji posebno izgara za njom!”

„Takve reči ne priliče jednom anđelu”, odgovorio sam mu. „Nemoj da se zavitlavaš sa mnom ili ću ti lupiti šamar”, rekao je. Krila su mu se

pridigla, a potom se spustila kao da je uzdahnuo zajedno sa njima, ili zasoptao, verovatnije, i to prilično ljut na mene.

„Pa, onda to i uradi!”, rekao sam. Oči su mi se hranile neprijateljskim pogledom na njegovu blistavu lepotu, na crveni svileni ogrtač koji mu je sezao ispod ono malo tunike koja mu se videla iznad oklopa, a ispod uzvišene glatkoće njegovih obraza. „Ali, pođi sa mnom u one planine da ih ubijemo”, preklinjao sam ga.

„Zašto sam ne odeš i to uradiš?” „Misliš li da mogu?”, zahtevao sam da znam. Lice mu se primirilo.Donju usnu je tek malo isprćio,izgubljen u mislima. Vilica i vrat

bili su mu snažni,mnogo snažniji nego što je to bio slučaj sa Ramijelom i Setom.Oni su izgledali mnogo mlađe,a ovaj je ličio na njihovog veličanstvenog starijeg brata.

„Ti nisi jedan od palih anđela, zar ne?”, upitao sam. „Kako se samo usuđuješ!”,prošaptao je gnevno,povrativši se iz zamišljenosti. Gadno

se namrštio. „Ti si Mastema, eto ko si ti. Oni su mi rekli tvoje ime. Mastema.” Klimnuo je glavom i podrugljivo se nasmešio. „Da, nema sumnje da su oni

izgovorili moje ime.” ,,A šta bi to trebalo da znači, moj veliki anđele? Da li to znači da mogu da te

prizovem,da posedujem moć da ti naređujem?” Okrenuo sam se i posegnuo za knjigom Svetog Avgustina.

„Spusti tu knjigu!”, rekao je nestrpljivo ali staloženo. „Ispred tebe stoji anđeo, mladiću; gledaj me dok ti se obraćam!”

„Ah, ti govoriš kao Florijan, demon iz onog udaljenog zamka. Poseduješ istovetnu nadmoć, isti ton glasa. Šta ti hoćeš od mene, anđele? Zašto si došao?”

Ćutao je,kao da nije mogao da iznedri odgovor.Zatim mi je tiho postavio pitanje. ,,A šta ti misliš?”

„Došao si jer si uslišio moje molitve?” „Da”, rekao je bezizražajno. „Da! I zato što su oni došli kod mene zarad tebe.” Oči mi se raširiše. Osetio sam kako mi svetlost prodire u njih, ova svetlost koja mi

nije nanosila bol. Zvuk blagog komešanja vazduha ispunio mi je uši.Sa obe strane ovog velikog anđela pojavili su se Ramijel i Set. Njihova blaga i nežna lica uperila su svoje

103

poglede u mene. Mastema je ponovo pridigao obrve pošto je usmerio svoj pogled naniže, ka meni.

„Fra Filipo Lipi je pijan”, rekao je. „Kada se bude probudio, ponovo će se napiti sve dok ne prestane da ga boli.”

„Kakve budale kada su mogle da muče takvog velikog slikara”, rekao sam, „ali već ti je poznato šta ja o tome mislim.”

„Ah, a tek sve one njegove misli kada su žene Firence u pitanju”, na to će Mastema. „A sama pomisao na sve one velike ljude koji plaćaju njegove slike, kada im misli nisu obuzete ratom.”

„Da”, rekao je Ramijel, bacajući molećiv pogled na Mastemu. Bili su iste visine. Mastema se nije obazirao na njegov pogled i nije se okrenuo, tako da mu se Ramijel

približio da mu na sebe skrene pažnju. „Kada im misli nisu tako obuzete ratom.” „Rat je svet”, rekao je Mastema. „Postavio sam ti jedno pitanje, Vitorio di Ranijari,

da li ti znaš ko sam ja?” Bio sam potresen, ne zbog pitanja koje mi je ponovo postavio, već zbog činjenice da

su sva trojica sada bila na okupu. Za razliku od njih, ja sam stajao sam, bio sam jedino ljudsko biće dok su svi ostali smrtnici, po svemu sudeći, spokojno spavali. Zašto nijedan kaluđer nije prošetao hodnikom i video ko je šaputao u biblioteci? Zbog čega nijedan čuvar u noći nije došao da vidi zašto je svetlost sveća lebdela u prolazu? Zašto je bolesni dečak bulaznio i divljao u noći?Da li sam ja zaista bio lud?

U tom trenutku mi je iznenada nešto vispreno palo na pamet. Ukoliko tačno i jasno Mastemi odgovorim na postavljeno pitanje, dokazaću da nisam lud. Ova moja misao je kod njega izazvala blag smeh, ni naročito buran ali ni srdačan. Set je zurio u mene, očigledno saosećajno. Ramijel ništa nije rekao, samo je ponovo pogledao u Mastemu.

„Ti si anđeo”,rekao sam, „kojem je Gospodar dao dozvolu da rukuje mačem.”Nisam dobio nikakav odgovor od njega. Nastavio sam da govorim. „Ti si anđeo koji je usmrtio prvorođenog u Egiptu”, rekao sam. I dalje nije odgovarao. „Ti si anđeo, anđeo osvetnik.”

Klimnuo je glavom, ali to je zapravo više izgledalo kao treptanje. Oči su mu se zatvorile, a potom otvorile. Set mu se približio i stavio svoje usne na njegovo uho.

„Pomozi mu, Mastema, hajde da mu svi pomognemo. Filipo sada nema ništa od naših saveta.”

,,A zašto?” Mastema je zahtevao da mu anđeo pored njega objasni. Pogledao je u mene. „Bog mi nije dao dozvolu da kaznim te tvoje demone. Nikada mi Bog nije rekao:

'Mastema, ubij te vampire, te lemure, larve, krvopije!' Nikada mi se Bog nije obratio i rekao: 'Pridigni svoj moćni mač da očistiš svet od njih.'“

„Preklinjem te”,rekao sam. „Ja, smrtni dečak, tebe preklinjem. Ubij ih, izbriši sa lica zemlje to pogano gnezdo svojim mačem.”

„Ne mogu to da učinim.” „Mastema, možeš!”, izjavio je Set. Ramijel se tada oglasio. „Ako on kaže da ne može, onda ne može! Zašto ga nikada

ne slušaš?”

104

„Zato što znam da on to može”,rekao je Set bez oklevanja svom sadrugu. „Znam da može, kao što i Bog može.”

Set je neustrašivo stao pred Mastemu. „Pridigni knjigu,Vitorio”, rekao je. Zakoračio je napred. Istog trenutka, veliki

listovi,koliko god da su teški bili,počeli su sami da se okreću. Spustio mi je knjigu u ruku i svojim bledim prstom ukazao na jedno mesto, skoro i ne dotičući crn i gust rukopis. Glasno sam pročitao:

,,I tako se bog, koji stvori vidljiva čudesa neba i zemlje, ne suspreže da čini vidljiva čuda na nebu i pod nebom,podstičući ljudsku dušu zaokupljenu tim vidljivim stvarima da njemu služi.”

Pomerio je prst, a sa njim se pomerio i moj pogled. Nastavio sam da čitam o bogu:Za njega nema razlike da li nas vidi kako se molimo ili sluša naše molitve, jer i kada nas njegovi anđeli slušaju, Bog je taj koji nas sluša kroz njih.

Zastao sam, očiju ispunjenih suzama. Uzeo mi je knjigu da bi je zaštitio od mojih suza. Začula se neznatna buka. Dolazili su kaluđeri. Čuo sam ih kako šapuću u hodniku, a odmah zatim, otvorila su se vrata. Kročili su u biblioteku.Plakao sam, a kada sam pridigao pogled, video sam da u mene zure dva kaluđera koje nisam poznavao ili kojih se nisam sećao, a možda ih nikada nisam ni video.

„Šta se dogodilo, mladiću? Zašto ovde sediš sam i plačeš?”, pitao je prvi. „Hajde,dopusti nam da te vratimo u krevet.Donećemo ti nešto da pojedeš.” „Ne, ne mogu da jedem”, rekao sam. „Ne, on ne može da jede”,preneo je prvi kaluđer drugom.„Od hrane mu je još uvek

muka.Ali, može da se odmori.” Pogledao je u mene. Okrenuo sam se.Tri svetla anđela stajala su tiho i zurila u kaluđere, koji ih nisu mogli videti, koji nisu imali pojma da su anđeli tu!

„Dragi Bože na nebesima, molim te, reci mi”, kazao sam. „Da li sam ja to poludeo?Da li su to demoni odneli pobedu, da li su me do te mere zatrovali svojom krvlju i svojim napicima da mi se prikazuju stvari koje su čista obmana, ili sam kao i Marija prišao grobnici i video anđela?”

„Dođi u krevet”, rekli su mi kaluđeri. „Ne”, rekao je Mastema, tiho se obrativši kaluđeru koji ga nije ni video, niti ga je

čuo. „Pusti ga da ostane. Neka čita da primiri um. On je mladić od znanja.” „Ne,ne”, odvratio je kaluđer,vrteći glavom.Pogledao je u drugog kaluđera. „Treba

da ga pustimo da ostane ovde. On je mladić od znanja. Neka tiho čita. Kozimo je rekao da mora da dobije sve što poželi.”

„Hajde, idite, ostavite ga sada”, tiho je rekao Set. „Tišina”, rekao je Ramijel. „Pusti Mastemu da im to kaže.” Bio sam toliko preplavljen čemerom i srećom istovremeno da bih im bilo šta rekao.

Prekrio sam lice, a kada sam to učinio, prisetio sam se svoje jadne Ursule, zauvek zatočene u njenom demonskom dvoru, i kako je plakala zbog mene. „Kako to može biti?”, prošaptao sam u svoje sopstvene prste.

„Može, jer je ona nekada bila ljudsko biće, a poseduje ljudsko srce”, rekao mi je Mastema u tišini.

105

Dva kaluđera su požurila da izađu. U jednom trenutku je ova mala grupa anđela postala prozračna kao sama svetlost, tako da sam kroz njih mogao da vidim dve figure kaluđera koje su se povlačile prema vratima, a potom izašle i zatvorile ih za sobom.

Mastema me je pogledao svojim čvrstim, moćnim pogledom. „Ti svakome možeš da došapneš šta da radi”, rekao sam. „Tako je oduvek bilo i jeste sa skoro svim anđelima”, odgovorio je. „Preklinjem te”, rekao sam. „Pođi sa mnom. Pomozi mi. Vodi me. Uradi ono što si

upravo učinio sa onim kaluđerima! To možeš da uradiš, zar ne?” Klimnuo je glavom. „Ali, ono što treba da znaš jeste da ne možemo ništa više od toga”, rekao je Set. „Pusti Mastemu da mu objasni”, dodao je Ramijel. „Briši, bre, nazad na nebesa!”, odbrusio mu je Set. „Molim vas,ućutite već jednom”, rekao je Mastema. „Vitorio, ja ne mogu da ih

ubijem. Nemam dozvolu za to. To možeš ti da uradiš, i to sopstvenim mačem.” „Ali, ti ćeš poći sa mnom.” „Povešću te”, rekao je. „Kada se sunce pridigne, a oni budu pospali pod

zemljom.Ali,ti ih moraš ubiti,izložiti ih sunčevoj svetlosti,i moraš osloboditi one jadne i bedne nesrećnike, njihove zatvorenike, moraš se ili suočiti sa tim stvorenjima ili osloboditi one jadnike i pobeći.”

„Razumem.” „Možemo li da pomerimo kamen sa mesta gde spavaju?”, upitao je Set. Pridigao je

ruku da spreči Ramijela da pisne. „Moraćemo.” „To možemo da uradimo.Ali, ne možemo ih ubiti. A isto tako te ne možemo ni

naterati da sam to uradiš,ukoliko izgubiš hrabrost ili posustaneš”, rekao je Mastema. „Vi ne mislite da će mi čudesna okolnost što ste uz mene pomoći da izdržim?” „Hoće li?”, upitao je Mastema. „Ti misliš na nju?” „Da li?”, upitao je. „Izdržaću, ali mi moraš reći...” „Šta ti moram reći?”, upitao je Mastema. „Njena duša, da li će otići u pakao?” „To ti ne mogu reći”, rekao je Mastema. „Moraš.” „Ne, ja ne moram ništa sem onoga što mi je sam Gospodar Bog naložio, a to je ono

što i radim. Ali, da je na meni da rešim tajnu o kojoj je Sveti Avgustin razmišljao čitavog života, ne, to nije ono što ja moram učiniti, što treba da učinim ili što ću učiniti.”

Mastema je pridigao knjigu. Još jednom su strane počele da se okreću po njegovoj volji. Osetio sam kako sa njih dopire blag povetarac. Čitao je: Iz nadahnjujućih svetih rukopisa Svetog pisma mnogo toga se može naučiti.

„Nemoj mi čitati te reči; one mi ne pomažu!”, rekao sam. „Da li ona može da bude spašena? Da li njena duša može da se spase?Da li ona još uvek ima dušu? Da li je ona podjednako moćna kao i vi? Da li vi možete da postanete pali anđeli? Da li đavo može da se vrati nazad bogu?”

106

Spustio je knjigu brzim, vazdušastim pokretom koji sam jedva mogao da propratim pogledom.

„Da li si spreman za ovu bitku?”, upitao me je. „Ležaće bespomoćni na svetlosti dana”, rekao mi je Set. „Ona, takođe. I ona će

bespomoćno ležati. Moraš da pomeriš kamen koji ih skriva, a dalje znaš i sam šta ti je činiti.”

Mastema je zavrteo glavom. Okrenuo se i pokazao im da mu se sklone s puta. „Ne, molim te, preklinjem te, nemoj!”, rekao je Ramijel. „Učini to za njega. Molim te,

učini. Filipo je van uticaja naše moći, a tako će biti i u danima koji predstoje.” „Tako nešto ne možeš da znaš”, rekao je Mastema. „Da li moji anđeli čuvari mogu da budu sa njim?”, upitao sam. „Zar ja nemam

nijednog koga mogu da pošaljem njemu u pomoć?” Čim sam izgovorio te reči, shvatio sam da su se dva druga bića stvorila tačno pored

mene, svaki sa jedne moje strane, a kada sam pogledao sleva udesno, ugledao sam ih. Bili su bledi i nekako daleki, i nisu posedovali plamen Filipovih anđela čuvara, već tih i kvazividljiv plamsaj. Svejedno, nesporno su prikazivali svoje prisustvo i volju. Dugo sam gledao u jednog, a onda u drugog, ali nisam uspeo da izvučem nijednu reč iz uma koja bi mogla da potiče od njih. Lica su im izgledala prazno, strpljivo i mirno. Bila su to krilata bića, visoka, da, toliko o njima mogu da kažem, ali šta bih vam još drugo mogao reći kada ih nisam mogao opisati pomoću nijedne boje, slikovitosti ili individualnih karakteristika, a na sebi nisu imali ni odeću, nisu se kretali niti bilo šta drugo da bih mogao da ih zbog nečega zavolim.

„Šta je ovo?Zašto neće da razgovaraju sa mnom?Zašto me tako gledaju?” „Oni te poznaju”, rekao je Ramijel. „Ispunjen si osvetoljubivošću, i požudom”, kazao je Set. „Oni to znaju; oni su bili sve vreme kraj tebe. Oni su slika i prilika tvog bola i besa.” „Dragi bože, pa ti demoni su poubijali čitavu moju porodicu!”, izjavio sam. „Da li

iko među vama zna šta moju dušu čeka u budućnosti?” „Naravno da ne”, rekao je Mastema. „Zašto bismo inače bili ovde da to znamo?

Zašto bi iko od nas bio ovde da je sve predodređeno?” „Da li oni znaju da sam pre bio spreman da se suočim sa smrću nego da ispijem

demonsku krv? Zar osveta ne bi podrazumevala da je popijem i da ih onda, pošto zadobijem njihovu moć, uništim?”

Moji anđeli su mi se približili. „O, a gde ste vi bili kada sam ja skoro umro!”, izjavio sam. „Nemoj da im se rugaš. Ti, zapravo, nikada nisi istinski verovao u njih.” Bio je to

Ramijelov glas. „Ti si nas zavoleo kada si video kako izgledamo, i kada si bio ispunjen demonskom krvlju,tada si video ono što možeš da voliš. U tome leži opasnost. Da li možeš da ubiješ nešto što voliš?”

„Sve ću ih uništiti”, rekao sam. „Na ovaj ili onaj način, kunem se dušom svojom.” Pogledao sam u svoje blede i beskorisne zaštitnike, koji me, ipak, nisu osuđivali, a onda sam pogledao i u ostale, koji su sijali tako snažno naspram senki velike biblioteke, u poređenju sa tamnim bojama polica i gomilom knjiga.

107

„Sve ću ih uništiti”, zakleo sam se. Zaklopio sam oči. Zamislio sam je kako bespomoćno leži tokom dana,i video sam sebe kako se saginjem i ljubim njeno hladno i belo čelo. Prigušio sam jecaj dok mi se telo treslo. Ponovo sam i nanovo klimao glavom potvrđujući da ću to učiniti, da, hoću, učiniću.

,,U zoru”, rekao je Mastema. „kaluđeri će ti pripremiti i doneti čistu odeću, odeću od crvenog baršuna, kao i tvoje uglačano i očišćeno oružje i čizme. Do tada će sve biti gotovo. Nemoj ni da pokušavaš da jedeš. Isuviše je rano, demonska krv i dalje kola tvojim telom. Pripremi se, a onda ćemo te povesti na sever, u lov, da uradiš ono što se mora odraditi tokom dnevne svetlosti.”

108

Jedanaesto poglavlje I vidjelo se svetio u tami,

I tama ga ne obuze.

SVETO JEVANĐELJE PO JOVANU 1.5 Manastiri se rano bude, ako uopšte ikada i spavaju. Oči mi se iznenada otklopiše, i

tek tada, kada sam video kako jutarnje svetlo obasjava fresku, kao da je veo tame skliznuo sa nje, tek tada sam shvatio koliko sam duboko spavao. Kaluđeri su se vrzmali po mojoj ćeliji. Doneli su mi crvenu plišanu tuniku,odeću kao što mi je Mastema i rekao da će doneti, i tek su je spuštali na krevet. Dobio sam i lepe crvene pantalone da ih obučem sa tunikom, kao i košulju od zlatne svile, preko koje se oblačila još jedna od bele svile, a onda i debeo nov kaiš kojim sam pritegao tuniku.Oružje mi je bilo očišćeno i izglancano,kao što mi je i bilo rečeno da će biti.Moj teški, dragim kamenjem optočeni mač sijao je kao da se moj otac lično pozabavio njime tokom mirne večeri pored vatre. I moji bodeži su bili spremni. Izvukao sam se iz kreveta i kleknuo da se pomolim. Prekrstio sam se.

„Bože,podaj mi snage da u tvoje ruke pošaljem one koji se hrane smrću.” Izgovarao sam te latinske reči šapatom. Jedan od kaluđera mi je dotaknuo rame i nasmešio mi se. Zar se zavet ćutanja nije okončao? Nisam imao pojma.Pokazao mi je na sto na kojem mi je bila pristavljena hrana — hleb i mleko. Mleko je imalo penu na vrhu. Klimnuo sam glavom i uzvratio mu osmeh,a onda su mi on i ostali kaluđeri načinili naklon i izašli iz ćelije. Vrteo sam se oko sebe, okretao.

„Svi ste ovde, znam”, rekao sam i više nisam trošio vreme na te stvari. Ako ne budu došli, to znači da sam normalan, ali tako nešto nije moglo da bude, ni više ni manje od toga da je moj otac živ.

Na stolu,ispod svećnjaka,nedaleko od pristavljene hrane,nalazila se hrpa nekih papira.To su bili sveže ispisani dokumenti,potpisani krasnopisom. Užurbano sam ih pročitao. To su bile potvrde za sav moj novac i nakit, za sve one stvari koje su se nalazile u torbama koje sam nosio sa sobom kada sam pristigao. Svi ovi dokumenti na sebi su imali pečat Medičijevih. Tu se nalazio i novčanik sa novcem koji je trebalo da mi se okači o pojas. I sve moje prstenje je bilo tu, očišćeno i uglancano, tako da su kabošon rubini sjajili, a smaragdi posedovali besprekornu dubinu. Zlato je blistalo kao što nije mesecima pre toga, a ja sam bio taj koji ga je zapustio.

Očešljao sam kosu, nezadovoljan njenom gustinom i dužinom, ali nisam imao vremena da zamolim da mi pošalju frizera da je skrati iznad ramena. Barem je bila dovoljno dugačka, a takva je bila već neko vreme, da mi pada preko ramena, a ne na čelo i oči. Bio je pravi luksuz što je bila tako čista. Brzo sam se obukao. Čizme su mi bile pomalo krute jer su nakon kiše osušene kraj vatre. Ali dobro su stajale preko tankih pantalona. Čvrsto sam zategnuo sve kaiševe i namestio mač. Crvena plišana tunika imala je pletenice od zlatnog i srebrnog konca duž ivica, dok je spreda bila bogato ukrašena srebrnim ljiljanima, koji su bili najstariji simbol Firence. Kada sam čvrsto zategnuo pojas, tunika mi je padala otprilike do polovine butina. To je bila odeća

109

namenjena zgodnim muškim nogama. Čitavo odelo bilo je i više nego dopadljivo za vojevanje, ali o kakvoj se bici ovde radilo? Ovo je trebalo da bude masakr. Obukao sam i kratki bleštavi ogrtač koji su mi dali, dodirujući njegove zlatne kopče, mada je on bio isuviše topao za grad. Bio je postavljen krznom od tamnobraon veverice. Nisam obraćao pažnju na šešir. Zavezao sam novčanik oko pojasa. Stavio sam prstenje na ruku, jedan po jedan prsten,sve dok mi i same šake, zahvaljujući težini, nisu postale oružje.Navukao sam mekanim krznom postavljene rukavice. Pronašao sam i brojanicu od tamnog ćilibara koju ranije nisam primetio. Na sebi je imala zlatno raspeće koje sam poljubio, a onda sam je stavio u džep ispod tunike.

Shvatio sam da samo zurim u pod, gledajući u par bosih stopala. Polako sam pridigao pogled. Moji anđeli su stajali kraj mene, moji lični zaštitnici, u dugačkim, lepršavim tunikama tamnoplave boje, za koje se činilo da su napravljene od nečeg lakšeg, a opet neprovidnijeg od svile. Lica su im bila bela kao slonovača i blago su svetlucala, dok su im oči bile krupne, tako nalik opalima. Imali su tamnu kosu ili bolje reći kosu koja kao da je menjala boju nalik na senke. Stajali su okrenuti prema meni, dok su im se glave gotovo dodirivale. Činilo se kao da tiho razgovaraju bez reči.

Bio sam oduševljen.Ovo je ličilo na veličanstveno intiman trenutak u kojem sam mogao da ih vidim tako jasno i tako meni blizu, i da ih poznajem kao dva bića koja su oduvek bila sa mnom, ili sam barem u to želeo da verujem. Bili su neznatno viši od ljudskih bića, kao što su bili i drugi anđeli koje sam video, ali ih nisu krasila ljupka lica kao kod onih drugih. Imali su glatkija, šira i veća lica, mada veličanstveno oblikovane usne.

,,I ti ni sada ne veruješ da postojimo?”, upitao je jedan šapatom. „Hoćete li mi reći kako se zovete?”, uzvratio sam. Obojica su zavrtela glavama, istovremeno, iskazujući protivljenje. „Da li me volite?”, nastavio sam. ,,A gde to piše da moramo?”,odgovorio je onaj koji dotad nije progovorio. Njegov je

glas bio takoreći bez tona i blag kao kakav šapat, ali nekako odvojeniji i jasniji. Mogao je biti i glas onog drugog.

„Da li ti voliš nas?”, upitao je drugi. „Zašto me čuvate?”, rekao sam. „Zato što su nas poslali da to radimo,i bićemo sa tobom sve dok ne umreš.” „Nevoljno?”, upitao sam. Ponovo su odrečno zavrteli glavama. Svetlost u sobi se postepeno pojačavala. Hitro sam se okrenuo da pogledam gore u

prozor. Pomislio sam da je sunce. Sunce me, dakle, ne povređuje, pomislio sam. Ali to nije bilo sunce. Bio je to Mastema, koji se pridigao iza mene nalik na zlatni oblak, a sa njegove obe strane nalazile su se moje svađalice, oni koji su me podržali, moji šampioni, Ramijel i Set. Soba je svetlucala i kao da je vibrirala u taktu nekog zvuka. Moji anđeli kao da su sijuckali, a potom su veličanstveno zasijali u beloj i plavoj boji svojih odora. Svi su pogledali u figuru Masteme sa šlemom na glavi. Snažno i muzikalno šuškanje ispunilo je vazduh,nekakav pojni zvuk,kao da se veliko jato majušnih zlatogrlih ptica razbudilo i pohitalo ka nebu sa grana sunčevim zracima ispunjenog drveća.

110

Mora da sam zaklopio oči. Izgubio sam ravnotežu, a vazduh je postao hladniji.Izgledalo mi je kao da mi je pogled bio zamagljen prašinom. Zavrteo sam glavom. Pogledao sam oko sebe.Stajali smo unutar samog zamka.

Mesto je bilo vlažno i veoma mračno.Svetlost je sipila oko ivica ogromnog pokretnog mosta,koji je, naravno, bio podignut i zatvoren. S obe strane mosta nalazile su se grube zidine, sa kojih je tu i tamo visila poneka zarđala velika kuka, kao i lanci koji očigledno godinama nisu bili korišćeni. Okrenuo sam se i ušao u mračno dvorište. Najednom sam izgubio dah od samog pogleda na visinu zidina koje su me okruživale, a koje su se uzdizale sve do udaljene kocke vedrog, plavog neba. Sasvim sigurno da je ovo bilo samo jedno od dvorišta, ono na samom ulazu, a onda se pred nama ukazala još jedna ogromna kapija, dovoljno velika da kroz nju prođu najveća moguća zaprežna kola sa senom ili neka najmodernija ratna mašina. Zemlja je bila gnjecava. Visoko gore, s obe strane zidina nalazili su se prozori, nizovi i nizovi duplih lučnih prozora, a preko svakog od njih bile su postavljene gvozdene šipke.

„Sada si mi potreban, Mastema”, rekao sam. Ponovo sam se prekrstio. Izvadio sam brojanicu i poljubio raspeće, na trenutak pogledavši majušno iskrivljeno telo našeg izmučenog Hrista.

Ogromna vrata ispred mene su se najednom odškrinula. Začuo se dugačak, škripav zvuk, a potom lomljava metalnih reza, dok se kapija uz cviljenje zavrtnja otvarala. Tamo se nalazilo mnogo veće, udaljeno i suncem obasjano unutrašnje dvorište. Zidine između kojih smo hodali protezale su se nekih deset do dvanaest metara u dubinu. S obe strane su se nalazila vrata, sa visokim izrezbarenim kamenim lukovima, a to je bio prvi vidljiv znak da je neko ovde boravio od kada smo ušli u krug zamka.

„Ova stvorenja niti ulaze niti izlaze kao što to normalna bića rade”, rekao sam. Požurio sam da bih što pre stigao do suncem osvetljenog dvorišta. Planinski vazduh

je bio previše hladan i vlažan u groznoj atmosferi prolaza. I dok sam ovde stajao, ugledao sam prozore kojih sam se sećao, sa kojih su visili okićeni barjaci i svetiljke što će u noći biti upaljene. Ovde sam video tapiserije koje su nehajno bile prebačene preko ivica prozora, kao da im kiša ništa nije mogla. A skroz visoko gore, video sam šiljata utvrđenja i delikatnije izrađene zidne vence od belog mermera.Ali ni ovo nije bilo ono ogromno dvorište koje se nalazilo još dalje i dublje unutar dvorskih zidina.

I ovi zidovi su bili izrađeni od grubog kamena. Kamen je bio vlažan i zapušten već godinama. Tu i tamo nalazile su se lokve. Divlji korov rastao je iz pukotina, ali tu je bilo i lepog divljeg cveća. Nežno sam ga posmatrao i posegnuo da ga dotaknem, divio sam mu se što je uopšte postojalo na jednom ovakvom mestu.

Pred nama je bilo još kapija, a ona pred kojom smo se sada našli bila je ogromna i drvena,ispresecana gvožđem.Imala je izrazito šiljat vrh uklopljen u dubok mermerni luk.I ona je popustila i otvorila se, a mi smo prošli kroz još jedan zid.

O, kakav nas je vrt dočekao! Dok smo hodali kroz još nekih deset-dvanaest metara mračnog hodnika,ispred nas

sam ugledao velike lugove pomorandžinog drveća i začuo dreku ptica.Zapitao sam se da nisu ovde dole zatvorene kao zatočenici, ili su mogle da se uzdignu sve do vrha i

111

odlete? Da, mogle su. Bilo je tu dosta prostora.A tu je bila i fasada od dopadljivog belog mermera koje sam se sećao, sve gore do vrha, tako visoko gore.

Dok sam se kretao prema vrtu, dok sam koračao prvim mermernim puteljkom koji se protezao između leja ljubičica i ruža, video sam ptice kako dolaze i odlaze, leteći u širokom krugu ovog ogromnog prostora. Mogli smo da vidimo kule koje su se uzdizale tako visoko i tako veličanstveno naspram neba.Miris cveća me je preplavio. Ljiljani i perunike bili su pomešani u lejama, dok su pomorandže koje su visile sa drveća bile zrele, skoro crvene. Limunovi su još uvek bili tvrdi, pomalo zeleni. Šikara i loza visili su preko zidina.

Anđeli su se okupili oko mene. Tek sam tada shvatio da sam nas sve vreme ja vodio, ja sam prvi krenuo i bio pokretač svakog, ma i najmanjeg pokreta. Ja sam nas i sada ovde okupio, unutar ovog vrta. Čekali su dok nisam naklonio glavom.

„Naćulio sam uši ne bih li čuo utamničene”, rekao sam. „Ali ne čujem ih.” Pogledao sam u druge, još ukrašenije balkone i prozore, sa duplim lukovima,a tu i

tamo u koju dugačku lođu,ali i filigranski rad tako drugačiji od našeg.Video sam zastave koje lepršaju,a sve su bile u onoj prepoznatljivoj tamnocrvenoj boji, umrljanoj krvlju. Prvi put sam pogledao u svoju divnu tamnocrvenu odeću.

„Nalik na svežu krv?”, prošaptao sam. „Prihvati se onog što je sada važnije”, rekao je Mastema. „Sumrak te može prikriti

kada budeš otišao do zatvorenika, ali sada moraš odraditi onaj najvažniji deo posla - lov.”

„Gde su oni? Da li ćete mi reći?” ,,U pažljivo promišljenom svetogrđu, u staromodnom skrovištu, oni leže ispod

kamenova crkve.” Tada se začuo glasan, škripav zvuk. Isukao je mač. Pokazao je njime, okrenute glave

sa šlemom crvenim od plamena sunčevog sjaja koji se odbijao sa mermernih zidina. „Ona vrata tamo, pa stepenicama gore. Crkva se nalazi na trećem spratu, levo.” Krenuo sam ka vratima bez okolišanja. Pohitao sam uz stepenice, prelazeći jednu po

jednu, dok su mi čizme kloparale na kamenu. Nisam se nijednom okrenuo da vidim da li me prate, niti sam se pitao kako to rade. Ono što sam znao bilo je da su oni uz mene, osećao sam njihovo prisustvo kao da sam mogao da osetim njihov dah iako ga nije bilo. Najzad sam ušao u hodnik, širok i otvoren nadesno prema dvorištu ispod. Preda mnom se protezala beskrajna traka bogatog persijskog tepiha sa cvetovima umeštenim u polje tamnoplave boje,nimalo izbledele ni osujećene. Protezao se sve dalje i dalje, dok nije skrenuo iza krivine ispred mene. A na kraju hodnika nalazilo se savršeno uokvireno nebo i pogled na zelenu planinu u daljini.

„Zašto si zastao?”, upitao je Mastema. Stvorili su se, materijalizovali oko mene, u svojim naboranim odorama i sa nikada

sasvim primirenim krilima. „Ovo su vrata crkve, to znaš.” „Samo gledam u nebo, Mastema, samo gledam u plavo nebo.” „I razmišljaš o čemu?”, upitao je jedan od mojih anđela čuvara svojim bezglasnim,

jasnim šapatom. Odjednom se popeo na mene i video sam njegove prste pergamentne

112

boje, bez težine, kako mi stoje na ramenu. „Razmišljaš o livadi koja nikada nije postojala i mladoj ženi koja je mrtva?”

„Jesi li ti bezdušan?”, upitao sam ga. Približio sam mu se, tako da sam ga dodirivao čelom, i uživao sam da ga osetim i gledam u njegove tako daleke, svetlucave oči.

„Ne,nisam bezdušan.Ja sam samo onaj koji podseća,podseća i upozorava.” Okrenuo sam se ka vratima crkve. Povukao sam obe džinovske kuke sve dok nisam

osetio da je spojka popustila. Tada sam širom otvorio jedno krilo, pa za njim i drugo, mada mi nije bilo najjasnije zašto sam imao potrebu da sebi napravim toliki prolaz za beg. Možda je to bio put izlaza za moju moćnu grupu pomagača.

Ispred mene se prostirala ogromna crkvena dvorana, koja je još sinoć, bez ikakve sumnje, bila ispunjena sjajnim krvopijskim dvorom, a iznad moje glave nalazila se njihova galerija za hor, odakle su se čule najduhovnije žalopojke.

Sunce je nasilno probadalo i ulazilo kroz demonske prozore.Zasoptao sam u zaprepašćenju kada sam video mrežaste duše koje su tako snažno bleštale u izdeljenim i izlemljenim delovima treperavog vitraža. Koliko je samo debelo bilo ovo staklo,tako duboko izbrušeno, a kako su tek zloćudno izgledali izrazi na licima onih paučinastokrilatih čudovišta koja su nas posmatrala kao da će svakog trenutka oživeti u dnevnom bleštavilu i zaustaviti nas u naumu.

Nisam mogao ništa drugo da uradim do da skrajnem pogled sa njih, da gledam dole i na drugu stranu, duž ogromnog mermernog poda. Video sam kuku na kamenom podu, kao da sam se nalazio u crkvi svog oca. Stajala je položeno u krugu isklesanom u kamenu, bila je to zlatna kuka, izglancana i poravnata da se ne izdiže iznad nivoa poda, da se u nju ne može zakačiti nijedna peta, niti štikla. Nije bila prekrivena. Jednostavno je direktno ukazivala na mesto jednog dugačkog, glavnog ulaza u grobnicu. Bio je to uzan mermerni pravougaonik uklesan u središtu crkvene dvorane. Krenuo sam napred, a zvuk udaraca mojih potpetica odzvanjao je praznom crkvom. Približio sam se u nameri da povučem kuku.

Šta me je zaustavilo? Ugledao sam oltar. Baš u tom trenutku, sunce je svojim zracima snažno obasjalo kip Lucifera, džinovskog crvenog anđela koji se uzdizao nad svojom gomilom poklonika i mnoštvom crvenog cveća, koje je bilo sveže kao i one noći kada su me doveli na ovo mesto.

Video sam ga, njega i njegove opake, plamteće žute oči, naočito drago kamenje postavljeno u crveni mermer, a video sam i bele očnjake od slonovače koji su virili ispod njegove režeće gornje usne. Video sam i sve ostale demone sa očnjacima koji su se nizali duž zidova s njegove desne i leve strane, kao i njihove dragim kamenjem optočene oči, koje kao da su nezajažljivo sjajile na svetlosti. „Grobnica”, rekao je Mastema.

Povukao sam kuku što sam najsnažnije mogao. Nisam mogao da odvojim mermernu ploču. Nijedan čovek to ne bi mogao. Trebalo je snage na tuce konja da to postigne. Obema rukama sam čvršće zgrabio kuku, stiskajući je još jače, ali svejedno nisam mogao da je izvučem iz ležišta. To je bilo isto kao da sam pokušavao da pomerim same zidine.

„Uradi to umesto njega!”,molio je Ramijel. „Pusti nas da mu pomognemo. Nije to ništa, Mastema. To je kao i kada si otvorio kapiju.”

113

Mastema je posegnuo i blago me gurnuo u stranu. Posrnuo sam ali sam se svejedno čvrsto pridigao na noge. Dugačka, uzana mermerna podna vrata polako su se pridizala. Bio sam zapanjen njihovom težinom. Bila su debela više od pola metra. Samo je njena površina bila mermerna, dok je ostatak bio načinjen od težeg, tamnijeg i tvrđeg kamena. Ne, nijedno ljudsko biće ne bi moglo da ih podigne. A onda je iz otvora koji se prikazao izletelo koplje kao da ga je izbacio skriveni katapult. Poskočio sam unazad, mada uopšte nisam bio dovoljno blizu da mi je pretila opasnost da budem pogođen. Mastema je spustio u stranu kameni poklopac grobnice. Šarke su se odmah polomile pod težinom kamena. Svetlost je osvetlila prostor koji se nalazio ispod. Još me je kopalja čekalo unutra, sjajeći na sunčevoj svetlosti, postavljenih pod uglom paralelnim sa stepenicama. Mastema je zakoračio na vrh stepenica.

„Probaj da ukloniš koplja, Vitorio”, rekao je. „Ne može. A ako se spotakne i padne, pašče na gomilu njih”, kazao je Ramijel.

„Mastema, pomeri ih ti.” „Pustite mene da ih sklonim”, rekao je Set. Isukao sam mač. Zavitlao sam ga na prvo koplje i otkinuo mu metalni vrh, ali je

zato samo koplje ostalo da stoji. Zakoračio sam u grobnicu, odjednom osetivši kako se hladnoća pridiže i dodiruje mi noge. Ponovo sam zavitlao na drveni stub koplja i otkinuo veći deo. Onda sam stao pored njega, samo da bih levom rukom osetio par kopalja koja su me dočekala u nejednakoj svetlosti. Ponovo sam pridigao mač, od čije me je težine zabolela ruka.Međutim, polomio sam ih hitrim zamahom, sve dok im metalni vrhovi nisu odleteli. Zakoračio sam niže, desnom rukom se čvrsto pridržavajući da se ne okliznem na stepenicama, a onda sam se iznenada, uz glasan krik, stropoštao i pao ni u šta, jer se stepenište tu završavalo. Desnom rukom sam zgrabio telo izlomljenog koplja, čiji sam vrh držao u levoj ruci. Mač mi je pao i čuo sam ga kako klopara negde ispod.

„Dosta je bilo, Mastema”, rekao je Set. „To ne može da izvede nijedan čovek.” Visio sam, obema rukama se čvrsto držeći za krhotine drveta, zureći gore u njih dok

su stajali na ivici samog ulaza u grobnicu. Ako padnem, nema sumnje da ću poginuti, jer je dno kripte bilo daleko ispod. A ako ne poginem, nikada se neću izvući odatle.

Čekao sam ništa ne govoreći, mada su me ruke luđački bolele. Iznenada su i oni sišli, nečujno, kako su uostalom sve radili, u vrtlogu svile i

krila,spuštajući se istovremeno u grobnicu,svi odjednom, i okružujući me, obgrljujući me i odnoseći me pravo dole na dno.Čim su me spustili, pustili su me.Vrteo sam se naokolo u tmini,sve dok nisam pronašao mač. Sada mi je ponovo bio u rukama.

Pošto sam se pridigao, dahćući, čvrsto držeći mač za balčak, pogledao sam gore u oštre obrise pravougaonika svetlosti. Zaklopio sam oči i sagnuo glavu, a onda sam ih usporeno otklopio da bih se navikao na ovu duboku, vlažnu pomrčinu.

Nesumnjivo da se u ovom delu zamka ispod uzdizala planina, jer je ova prostorija, mada ogromna, bila očigledno načinjena samo od zemlje. Barem je to ono što sam mogao da vidim pred sobom u vidu neobrađenog kamena, a kada sam se okrenuo na suprotnu stranu, video sam svoj lov, kako se Mastema izrazio.Vampiri, larve — ležali su i spavali, bez kovčega, bez zasebnih grobnica, poređani u dugačke redove, a svako

114

od divno odevenih tela bilo je prekriveno tankim velom ispletenim od zlata. Zauzimali su tri zida grobnice. Na udaljenom kraju su visile polomljene stepenice koje su vodile u ništavilo.

Zatreptao sam i suzio oči, i imao sam utisak da je tako svetlost uspešnije dopirala do njih. Približio sam se prvom telu sve dok nisam ugledao tamnocrvene papuče i kožne uzane pantalone, a sve to pod mrežastim tkanjem, kao da su svake noći vredne svilene bube tkale ovaj veo za to stvorenje, a bilo je tako gusto, savršeno i lepo. No nije tu bilo nikakve čarolije, to je bilo samo još jedno od najfinijih tvorevina božjih stvorenja. A bilo je istkano na razboju muškaraca i žena, i imalo je lepo obrađenu ivicu. Strgnuo sam i pocepao veo. Primakao sam se prekrštenim rukama ovog stvora, a onda sam iznenada, na sopstveni užas, video da mu se uspavano lice pomera. Otvorio je oči i jednom rukom nasilno krenuo prema meni. Povukli su me unazad, van domašaja njegovih prstiju, i to u poslednjem trenutku. Okrenuo sam se i ugledao Ramijela kako me drži, a onda je zaklopio oči i spustio svoju glavu na moje rame.

„Sada su ti poznati njihovi trikovi. Budi obazriv. Vidi. Sada ponovo prekršta ruku nazad. Misli da je bezbedan. Ponovo zatvara oči.”

„Šta da radim! Ah, ubiću ga!”, rekao sam. Zgrabivši veo levom rukom, desnom sam pridigao mač. Ponovo sam se primakao

uspavanom čudovištu,a ovog puta,kada je pridigao ruku, zgrabio sam je i obavio velom, dok sam mačem, nalik na dželata, snažno zamahnuo. Istog trenutka, njegova glava se skotrljala na pod. Začuo se grozan zvuk, čini se pre iz vrata nego iz grla. Pale su mu ruke. Na dnevnoj svetlosti, on nije mogao da se batrga kao što bi to učinio u tmini noći, što je bio slučaj u mojoj prethodnoj borbi, kada sam obezglavio svog prvog neprijatelja. Ah, pobedio sam.

Zgrabio sam glavu, posmatrajući kako se krv sliva iz usta. Oči, ako su se ikada i otvorile, sada su bile zatvorene. Zavrljačio sam glavu nasred poda ispod svetlosti otvora na tavanici. Istog trenutka svetlost je počela da pali meso.

„Pogledajte je, glava gori!”, rekao sam. Ali nisam se zaustavio. Otišao sam do sledećeg, grabeći providni svilenkasti veo jednog čudovišta ženskog pola sa dugačkim, debelim pletenicama, koje je ovu jezivu smrt doživelo u samom cvetu života. Zgrabivši joj pridignutu ruku, odsekao sam joj glavu istom onakvom žestinom i uhvatio je za jednu kiku, a onda je bacio tamo gde se nalazila i ona prva. Prva otkinuta glava se skvrčila i pocrnela u svetlosti koja je sipila iz pravougaonog otvora iznad.

„Luciferu, da li ovo vidiš?”, uzviknuo sam. Odjek je zazvučao kao kakav podsmeh. „Vidiš li? Vidiš li? Vidiš li?”

Pohitao sam ka sledećem. „Florijane!”, povikao sam dok sam grabio veo. Načinio sam strašnu grešku. Kada je začuo svoje ime, oči su mu se istog trenutka

hitro otvorile, čak i pre nego što sam stigao do njega. Nalik na marionetu, ustao bi da ga nisam jako udario mačem i rasekao mu grudi. Bezizražajno je pao unazad. Postavio sam mu mač na nežni, gospodski vrat. Njegova plava kosa bila je slepljena od krvi, dok mu je pogled poprimao poluzamagljen izgled, prazan, a potom je zamro na moje oči. Zgrabio sam ga za dugačku kosu, ovo čudovište bez tela, ovog vođu sviju njih, ovog srebroustog vraga, i zavrljačio sam mu glavu na zadimljenu, smrdljivu gomilu. I tako

115

sam nastavio, redom nalevo, a zašto baš nalevo, ne bih znao da kažem, osim da je to bio put kojim sam krenuo. A svaki put kada bih pridigao veo,zaskočio bih napred neverovatnom brzinom, grabeći ruku ako bi se podigla, a ponekad bih tako ubrzao stvari da ne bi stigla ni da se pridigne, a onda bih odsekao glavu takvom brzinom da sam postajao aljkav a moji udarci ružni, te mi se dešavalo da presecam viličnu kost mojih neprijatelja, pa čak i njihovu ramenu kost, ali svejedno sam ih ubijao.

Ubijao sam ih. Otkidao sam im glave i njihovom krvlju napajao planinu, čija je unutrašnjost sada

bila tako zadimljena da je izgledala kao zgarište sagorelog jesenjeg lišća. S njega se uzdizao pepeo, sitan, prašnjav pepeo, ali sve u svemu, glave su gorele, masne i crne, a masa je postajala sve gušća dok je pepela bilo sve manje. Da li su patili? Da li su znali? Gde su odletele njihove duše na svojim nevidljivim nogama u ovom strašnom i grozomornom trenutku kada se njihov dvor raspadao, kada sam urlao dok sam radio, udarao nogom o zemlju i zabacivao glavu, i plakao, ridao sve dok nisam obnevideo od suza.

Odrubio sam glave dvadeset čudovišta, a moj mač je bio tako oblepljen svežom ali i usirenom krvlju da sam morao da ga očistim. Obrisao sam ga na njihovim telima, a onda sam se vratio ubijanju, sada na drugoj strani grobnice. Brisao sam mač na jednom, pa onda i na ostalim telima, čudeći se kako su im se bele ruke smežurale i osušile na grudima, i kako je crna krv iz njihovih rasporenih vratova tekla tako usporeno tokom dana.

„Mrtvi, svi ste vi mrtvi, a opet, gde ste se denuli, kuda je otišla živuća duša iz vas!” Svetlost je polako postajala prigušenija. Stajao sam i hvatao dah. Pogledao sam u

Mastemu. „Sunce je visoko na nebu”, rekao je blago. Njega kao da sve ovo nije nimalo

doticalo, mada je stajao tako blizu njih, njihovih izgorelih i čađavih glava. Činilo se kao da najviše dima dopire iz njihovih očiju, više nego od bilo kuda, kao da se želatinasta masa najistinitije topila.

„Svetlost u crkvi polako nestaje iako je tek podne. Požuri. Imaš još dvadesetoro s ove strane, to znaš. Na posao.”

Ostali anđeli su stajali kao da su ukopani u mestu,grupisani, veličanstveni Ramijel i Set u njihovim raskošnim odorama, kao i dve običnije, jednostavnije, utučenije duše. Svi su me oni posmatrali u potpunoj neizvesnosti. Video sam Seta kako gleda u hrpu zadimljenih glava, a onda ponovo u mene.

„Nastavi, jadni Vitorio”, prošaptao je. „Požuri.” „Da li bi ti to mogao?”, upitao sam. „Ne bih.” „Ne, znam da ti to nije dozvoljeno”, rekao sam, dok su me grudi bolele od

naprezanja, a sada i ova priča na koju sam sebe primorao. „Mislim, da li bi to mogao da uradiš? Da li bi mogao da nateraš sebe da ovo uradiš!”

„Ja nisam biće od krvi i mesa, Vitorio”, odgovorio mi je Set bespomoćno. „Ali, uradio bih ono što mi Bog kaže da uradim.”

116

Prošao sam pored njih.Okrenuo sam se da ih pogledam onako veličanstveno blistave, onako grupisane, i njihovog vodu, Mastemu, čiji je oklop sjajio na svetlosti i čiji je mač bio tako briljantan na njegovom boku.

Ništa nije rekao. Okrenuo sam se. Strgnuo sam prvi sledeći veo. Bila je to Ursula. „Ne”, povukao sam se unazad. Pustio sam da veo padne. Bio sam dovoljno udaljen od nje da se činilo kao da se nije

probudila; nije se pomerala. Njene divne ruke bile su i dalje prekrštene u istom onom položaju dostojanstvene smrti koju su svi oni iskusili, samo što je u njenom slučaju to bilo ljupko, kao da ju je u najnevinijem devojaštvu zadesila nekakva tragedija usled koje je izgubila život, ne remeteći joj čak ni vlas kose dugačkih, raspuštenih uvojaka. Bilo je to zlatno gnezdo u kojem su se nalazili glava, ramena i njen labuđi vrat.

Čuo sam sebe kako teško dišem. Pustio sam da mi se vrh mača vuče, pevušeći po kamenju. Polizao sam ispucale usne. Nisam se usuđivao ni da ih pogledam,mada sam znao da su grupisani tek nekoliko metara od mene, i da su me pomno posmatrali. A u toj gustoj tišini, čuo sam hrskanje i cvrčanje gorućih glava prokletih.

Uvukao sam ruku u džep i izvukao brojanicu od ćilibarskih perlica. Ruka mi je sramotno podrhtavala dok sam je držao, potom sam je pridigao, puštajući da se raspeće klati,i bacio na nju.Palo je tik iznad malih prekrštenih ruku,pravo na belu pridignutost njenih polugolih grudi. Raspeće je tamo ležalo, ugnežđeno u krivinama njene bele kože, a ona se nije čak ni pomerila.Svetlost se držala njenih trepavica kao da je bila prašina.

Bez opravdanja ili objašnjenja, okrenuo sam se ka sledećem vampiru, trgajući veo i napadajući nju ili njega, nisam znao ko je bio, uz glasan vrisak. Zgrabio sam odsečenu glavu za guste braon lokne i zavrljačio je. Proletela je kraj anđela i pala u gomilu taloga kraj njihovih nogu.

A onda sam krenuo dalje.Godrik.O,bože, ovo će zaista biti zadovoljstvo. Ugledao sam njegovu ćelavu glavu i pre nego što sam dotaknuo veo, a onda sam, strgnuvši ga i začuvši kako se cepa usled moje nepažnje, sačekao da otvori oči, sačekao da se pridigne na pola puta sa ploče i zagleda se u mene.

„Poznaješ li me, čudovište? Poznaješ me?”, rikao sam. Mač je zasekao njegov vrat. Bela glava je udarila o pod, a onda sam dodatno zabo mač kroz krvavi patrljak od vrata.

„Poznaješ li me, čudovište?”, ponovo sam povikao, trepćući, s balavim ustima u soptaju. „Znaš li ko sam?”, ponovo sam uskliknuo.

Potom sam se gnevno vratio na svoj zadatak. Još dva, tri, onda pet, sedam, potom devet, a onda još nekih šest, da bih okončao sa dvorom. Svi njegovi plesači, gospoda i dame bili su mrtvi. Zatim sam se oteturao na drugu stranu, gde sam se brzo okomio na one jadne, seljačke sluge koji nisu imali velove da im prekriju tela, i čiji su mršavi, poluizgladneli beli udovi jedva nalazili snage da se pridignu u odbranu.

„Gde su lovci?” „Skroz na kraju. Ovde je sada skoro potpuni mrak. Povedi računa.” „Vidim ih”, rekao sam. Pridigao sam se i udahnuo vazduh. Ležali su u redovima od

po šest, glava okrenutih ka zidu kao i ostali, ali su bili opasno grupisani, priljubljeni jedan uz drugog. Neće im biti lako prići.

117

Odjednom sam se nasmejao tome kako je sve, ipak, bilo jednostavno. Smejao sam se. Zgrabio sam prvi veo i zasekao vragu noge. Leš se pridigao, a onda sam lako uvideo gde treba da udarim, dok je krv već počela da šiklja. Drugog sam odmah isekao na delove, zasekao ga preko polovine tela i osvrnuo se na glavu kada je skoro rukom uhvatio oštricu mog mača. Povukao sam mač i odsekao mu ruku. „Crkni, kopile, ti koji si me dovukao ovde zajedno sa onim tvojim drugom; sećam te se.”

Najzad sam došao i do poslednjeg, i uskoro je i njegova bradata glava visila u mojoj ruci. Polako sam se vratio nazad i dalje držeći glavu svoje poslednje žrtve, usput šutirajući glave koje bi mi se našle na putu, one koje nisam imao snage daleko da zavrljačim. Šutirao sam ih kao kakve otpatke sve dok ih sve nije obasjala dnevna svetlost.

Sada je bilo svetlo.Podnevno sunce sada se videlo na zapadnoj strani crkve. Iz otvora koji je zjapio iznad nas dopirala je užasna i smrtonosna vrućina. Polako sam obrisao lice stražnjom stranom leve ruke. Spustio sam mač i posegnuo za maramicama koje su mi kaluđeri stavili u džepove. Uzeo sam ih i obrisao lice i ruke. Tada sam ponovo pridigao mač i otišao do podnožja njenog groba. Ležala je kao i ranije. Svetlost joj nije bila ni blizu. Nije mogla da dotakne nijednog od njih na mestima na kojima su ležali. Bila je bezbedna na svojoj kamenoj postelji, ruku mirnih kao i ranije, prstiju predivno prekrštenih, desne ruke preko leve, a na uzdignuću njenih belih grudi ležao je zlatni razapeti Isus. Kosa joj se pomicala na blagoj promaji koja mora da je dopirala iz uzanog otvora iznad. Ali, to je bio tek oreol sačinjen od vlasi oko njenog inače beživotnog lica. Njena puštena kosa, bez traka i perlica, pala je malo preko ivica njenog postolja, koje je bilo tako uzano, a isto je bilo i sa naborima njene dugačke zlatnim opšivene haljine. To nije bila haljina koju je imala na sebi kada sam je video. Samo je bila u istovetnoj tamnokrvavoj crvenoj boji, a sve ostalo je bilo blistavo, ukrašeno i novo. Izgledala je kao istinska princeza, uvek spremna za poljubac svog princa.

„Da li pakao zaista može da primi ovakvu lepotu?”, prošaptao sam. Primakao sam joj se koliko sam mogao. Nisam mogao da podnesem ni pomisao na to da joj se pridigne ruka na onaj mehanički način, iznenadno grabljenje vazduha prstima, ili da joj se otklope oči. Nisam to mogao da podnesem. Vrhovi njenih papuča tek su neznatno virili ispod obruba haljine. Mora da je elegantno legla na počinak u zoru. Ko je zatvorio otvor na stropu?Ko je postavio zamku sačinjenu od kopalja, čiji mehanizam nisam ni pogledao niti o njemu promislio? Prvi put sam u pomrčini koja nas je okruživala video majušni, zlatni ukras na njenom čelu. Kakva tanana stvar.

Da li je i njena duša bila tako mala? Da li će je pakao uzeti, kao što bi i vatra preuzela svaki, makar i najnežniji deo njenog tela, kao što bi sunce izgorelo do užasa njeno svetlucavo lice?

U utrobi neke majke ona je nekada spavala i sanjala, a neki otac ju je držao u svom naručju. Kakvu je to tragediju doživela koja ju je dovela u ovaj grozan i smrdljiv grob, u kojem su glave njenih ubijenih družnika ležale polako goreći u sunčevoj, oduvek strpljivoj, oduvek ravnodušnoj svetlosti? Okrenuo sam se ka njima. Držao sam mač spušten uz nogu.

„Jednog, pustite jednog da živi. Samo jednog!”, zavapio sam.

118

Ramijel je prekrio lice i okrenuo mi leđa. Set je nastavio da zuri u mene, odrično vrteći glavom. Moji čuvari su samo buljili u mene ravnodušno, kao što su to oduvek i činili. Mastema je zurio u mene, bezglasno, prikrivajući svaku misao koju je posedovao iza te spokojne maske od lica.

„Ne,Vitorio”, rekao je.„Da li ti smatraš da ti je skup božjih anđela pomogao da pređeš sve ove prepreke da bi jednog ovakvog ostavio u životu?”

„Mastema,ona me je volela.A volim i ja nju.Mastema, ona mi je podarila život. Mastema, u ime ljubavi te molim. Preklinjem te u ime ljubavi. Sve ostalo što se ovde odigralo, dogodilo se u ime pravde. Ali, šta da kažem bogu ako ubijem nju, koja me voli i koju ja volim?”

Ništa se na njegovom izrazu lica nije promenilo. Samo me je posmatrao u svojoj večnoj mirnoći. Začuo sam užasan zvuk. Bio je to plač Ramijela i Seta. Moji anđeli čuvari su se okrenuli ka njima, činilo se iznenađeni, ali tek neznatno, a onda su se njihove sanjive oči ponovo nepromenjene usmerile na mene.

„Bezmilosni anđeli”, rekao sam. „O, ali to nije pravedno, ja to znam. Lažem. Lažem. Oprostite mi.”

„Opraštamo ti”, rekao je Mastema. „Ali, ti moraš uraditi ono što si mi obećao da hoćeš.”

„Mastema, zar ona ne može da bude spašena? Ako se sama odrekne... da li može... da li je njena duša i dalje ljudska?”

Od njega nije stigao nikakav odgovor. Nikakav odgovor. „Mastema,molim te, reci mi. Zar ne vidiš? Ako ona može da bude spašena, onda

mogu da ostanem ovde sa njom, mogu da isteram tu pogan iz nje, znam da mogu, jer ima dobro srce. Njeno srce je mlado i dobro. Mastema,reci mi.Da li jedno stvorenje kao što je ona može da bude spašeno?”

Nije bilo odgovora. Ramijel je spustio glavu na Setovo rame. „O, molim te, Sete”, rekao sam. „Reci mi. Da li ona može biti spašena? Da li mora da

umre od moje ruke?A šta ako ostanem ovde sa njom i nateram je da se ispovedi, da se pokaje za sve što je ikada uradila? Zar ne postoji sveštenik koji joj može dati oprost od grehova? O, bože...”

„Vitorio”, do mene je dospeo Ramijelov šapat. „Jesu li ti uši zapušene voskom? Zar ti ne vidiš one zatvorenike kako gladuju, zar ih ne čuješ kako plaču? Još ih nisi ni oslobodio. Da li to planiraš da uradiš kada padne noć?”

„Mogu to da uradim. Još uvek to mogu da uradim. Ali, zar ne mogu da ostanem ovde sa njom, a kada bude otkrila da je potpuno sama, da su svi ostali nestali, da su sva obećanja koja su joj davali Godrik i Florijan bila ništa drugo do neistine, zar ne postoji način da ona poda svoju dušu bogu?”

Mastema je, bez ikakve promene u svojim nežnim, hladnim očima, polako okrenuo leđa.

„Ne! Nemoj to da radiš, ne okreći mi leđa!”, povikao sam. Zgrabio sam njegovu snažnu ruku ogrnutu svilom. Osetio sam njegovu nesavladivu snagu ispod tkanine, te čudesne, natprirodne tkanine. Spustio je svoj pogled u mene.

„Zašto mi ne odgovoriš!”

119

,,U ime božje ljubavi, Vitorio!”, iznenada je zagrmeo, glasom koji je ispunio čitavu grobnicu. „Zar ne razumeš? Mi to ne znamo, mi to ne možemo da znamo!” Protresao me je i oslobodio se mog stiska, nastavio je da zuri u mene, nabranih obrva, ruke spuštene na balčak mača. „Mi ne pripadamo vrsti koja je ikada znala bilo šta o opraštanju!”, povikao je. „Mi nismo od krvi i mesa, a u našem svetu stvari su ili svetlost ili tama, i to je sve što znamo!” Besno se okrenuo i počeo da korača ka njoj. Pohitao sam za njim, vukući ga, ali nisam uspeo nimalo da ga odvratim od cilja koji je sebi postavio. Spustio je ruku iznad njenih prekrštenih šaka,i uhvatio je za majušni vrat. Njene oči su zurile u njega onim užasnim i strašnim slepilom.

„Ona poseduje ljudsku dušu”, rekao je šapatom. A onda se povukao kao da nije želeo da je dodiruje, kao da nije mogao da podnese da je dotiče, odmakao se od nje, gurajući me nazad, terajući me da se kao i on povučem. Počeo sam da ridam. Sunce je polako zamiralo, dok su u grobnici senke bivale sve gušće. Najzad sam se okrenuo. Svetlost sa otvora sada je bila bleda. Bila je raskošne zlatne boje, ali bleda. Moji anđeli su tamo stajali, zajedno, posmatrali me i čekali.

„Ja ostajem ovde sa njom”, rekao sam. „Uskoro će se probuditi. Reći ću joj da se moli za božju milost.” Znao sam to tek kada sam izgovorio. Razumeo sam tek kada sam to obelodanio. „Ostaću ovde sa njom. Ako se odrekne svih svojih grehova zarad božje ljubavi, onda može da ostane sa mnom, tada će nastupiti smrt, a mi nećemo pridići ni ruku da je ubrzamo, a Bog će nas oboje primiti sebi.”

„Ti misliš da imaš snage da to uradiš?”, upitao me je Mastema. „To misliš za nju?” „Ja joj to dugujem”, rekao sam. „Obavezan sam. Nikada vas nisam lagao, niti

jednog od vas. Nikada nisam lagao ni sebe. Ona je naredila da se usmrte moji brat i sestra. Video sam je. A nema sumnje da je ubila i mnoge, mnoge članove moje porodice. Ali mene je spasla. I to dvaput. Ubiti je lako, ali spasti nije!”

„Ah”, rekao je Mastema, kao da sam ga pogodio. „To je istina.” „Dakle, ostajem.Ne očekujem ništa od vas. Znam da se odavde ne mogu izvući.

Možda čak ne može ni ona.” „Naravno da ona može”, kazao je Mastema. „Ne ostavljaj ga”,rekao je Set. „Povedi ga makar i protivu njegove volje.” „Niko od nas to ne može da uradi, i ti to dobro znaš”, tvrdio je Mastema. „Samo ga izvuci iz grobnice”, molio je Ramijel, „kao iz neke provalije u koju je

upao.” „Ali to nije slučaj i ne mogu to da uradim”, rekao je Mastema. „Onda nam dopusti da ostanemo sa njim”, zamolio je Ramijel. „Da, dopusti nam da ostanemo”, rekla su moja dva anđela čuvara, manje-više u isto

vreme, i čini se sa istim nemim izrazom na licu. „Dozvoli da nas ona vidi.” „Kako da znamo da je ona sposobna to da uradi?”, upitao je Mastema. „Kako

možemo da znamo da će vas videti? Koliko često nam se dešava da nas ljudska bića vide?”

Ovo je bio prvi put da sam video da je besan. Pogledao me je. „Bog se prilično poigrao sa tobom, Vi-to-rio!”, rekao je. „Dao ti je takve neprijatelje, ali i saveznike!”

120

„Da, znam, i moliću ga svim snagama i težinom svoje patnje za njenu dušu.” Nisam imao nameru da zaklopim oči. Znam da nisam. Međutim, čitava scena se u potpunosti promenila.Gomile izgorelih glava stajale su kao i ranije.Neke su sporadično cvrčale,sušile se, a sa njih se i dalje uzdizao kiselkast dim. Svetlost koja je dopirala odozgo je potamnela, iako je i dalje bila zlatasta, zlatna iznad polomljenih stepenica, dok su odsečene glave kopalja blistale na poslednjim žarećim zracima kasnog popodneva.

A mojih anđela više nije bilo.

121

Dvanaesto poglavlje SPASITE ME ISKUŠENJA

Bez obzira na moju mladost, moje telo više nije moglo da izdrži. A opet, kako da ostanem u ovoj grobnici, čekajući da se probudi, a da ne pokušam da se nekako izvučem odavde? Nisam ni razmišljao o anđelima koji su me napustili.To sam i zaslužio,i pored činjenice da sam bio ubeđen u ispravnost toga da treba da joj pružim priliku da moli boga za milost, da zajedno napustimo ovu grobnicu, a, ako bude potrebno, potražimo i nekog sveštenika koji će njenoj ljudskoj duši dati oproštaj od grehova. Ako i ne bude mogla da se iskreno ispovedi u ime same ljubavi prema bogu, pa, sigurno je da će je oprost grehova spasti.

Počeo sam da hodam po grobnici, koračajući između usukanih leševa. Ono malo svetlosti sijalo je na zgrušanim potocima krvi koja je donedavno lila niz ivice kamenih grobova. Najzad sam pronašao ono čemu sam se nadao, velike merdevine koje su mogle da se podignu sve do izlaza visoko iznad. Ali, kako sam mogao da podignem tolike merdevine? Vukao sam ih prema središtu grobnice, šutirajući usput glave koje su mi smetale a koje su bile toliko oštećene da su bile neprepoznatljive. Spustio sam merdevine na pod i stao negde kod njihove polovine,odakle sam pokušao da ih pridignem.Bilo je nemoguće.Jednostavno nisam imao tu snagu. Bile su preteške, a bez obzira na to što nisu bile masivne, bile su predugačke. Možda bi snaga tri ili četiri čoveka bila dovoljna da se najviša prečka zakači za vrhove odsečenih kopalja, ali sam to nisam mogao da uradim. No postojala je još jedna mogućnost — moram da pokušam da pronađem neki lanac ili konopac, koji bih zabacio do kopalja iznad. Pao je suton, a ja sam se i dalje trudio da pronađem nešto tome slično, ali nije mi pošlo za rukom. Zar ovde nije bilo nikakvih lanaca? Nijedan kalem konopca? Zar su i mlade larve bile sposobne da preskoče razdaljinu između poda grobnice i polomljenih stepenica?Najzad sam krenuo da hodam kraj zidova, u potrazi za bilo kakvom izbočinom, kukom ili okvirom koji bi ukazali na postojanje nekog skladišta ili, bože oprosti, druge grobnice ovih vragova. Međutim, nisam ništa pronašao.Najzad sam se ponovo oteturao do središta prostorije. Pokupio sam sve glave, čak i odvratnu ćelavu Godrikovu glavu, koja je sada bila crna i kruta kao koža, sa žutim prorezima od nekadašnjih očiju, te sam ih nagomilao tamo gde svetlost neće posustati da ih uništi. Tada sam, posrćući preko merdevina, pao u podnožje groba na kojem je ležala Ursula. Utonuo sam u pod. Samo ću malo da odspavam. Ne, neću spavati, samo ću se malo odmoriti. Ne želeći to, zaista, plašeći se toga i žaleći zbog toga,osetio sam kako mi udovi otkazuju.Ležao sam na kamenom podu, a moje se oči zaklopiše u blagoslovenom, okrepljujućem snu. Kako je samo čudno bilo. Pomislio sam da će me njen vrisak probuditi, da će ustati nalik na kakvo uplašeno dete u mraku svog groba i shvatiti da je sama usred tolikih mrtvih.Pomislio sam da će je pogled na gomilu nagomilanih glava užasnuti.

Ali ništa se tome slično nije dogodilo. Sumrak je ispunjavao prostor iznad mene, bojeći ga u ljubičasto, nalik na cveće

livade. Ona je stajala iznad mene. Okačila je brojanicu oko vrata, što nije bilo uobičajeno, i nosila je kao divan ukras sa zlatnim raspećem koje se okretalo i vrtelo na

122

svetlosti. Bio je to svetleći tračak zlata koji se slagao sa trunčicama svetlosti u njenim očima. Smešila se.

„Moj hrabri dečače, junače moj, hajde da se izbavimo sa ovog mesta smrti. Uspeo si, osvetio si ih.”

„Da li si pomerila usne?” „Da li je to neophodno kada si ti u pitanju?” Osetio sam uzbuđenje koje mi je prostrujalo telom kada me je pridigla na noge.

Stajala je i gledala me u lice, rukama me čvrsto držeći za ramena. „Blagosloveni Vitorio”,rekla je.A onda me je uhvatila oko struka i pridigla se

zajedno sa mnom. Poleteli smo i prošli kraj izlomljenih kopalja a da skoro i nismo dodirnuli njihove oštre krhotine, nakon čega smo se našli u zamračenoj crkvi. Prozori su se zatamneli, a senke su jezivo ali samilosno plesale oko udaljenog oltara.

„O, draga moja, najdraža moja”, rekao sam. „Da li znaš šta su anđeli uradili? Da li znaš šta su rekli?”

„Hajde, idemo da oslobodimo zatvorenike, kao što si i želeo da uradiš”, rekla mi je. Osećao sam se tako sveže, tako ispunjen snagom. Kao da nisam odradio iscrpljujući

posao, kao da me ta bitka nije umorila i slomila, kao da borba i rat nisu bili moja muka već danima. Zajedno sa njom hitao sam kroz zamak. Uz tresak smo otvarali vrata, jedna za drugim, i oslobađali jadne stanovnike iz tamnica. Ona je bila ta koja je jurcala na svojim laganim, mačkastim nogama puteljcima ispod pomorandžinog drveća i kaveza za ptice,obarala kotlove sa supom,koja je vikala jadnima i ćopavima, beznadnima,da su sada bili slobodni, da više nisu ničiji zatočenici.

U jednom jedinom trenu,našli smo se na visokom balkonu.Daleko ispod,u polusvetlu tmine,video sam njihovu ubogu vojsku, dugačku vrludavu povorku koja se spuštala niz planinu nad kojom se prostiralo ljubičasto nebo i uzdižuća Večernjača. Slabi su pomagali jakima; stari su nosili mlade.

„Kuda idu, nazad u onaj zli grad? Nazad kod onih čudovišta koja su ih žrtvovala?” Iznenada sam se razbesneo. „Oni moraju biti kažnjeni, moraju biti.”

„Sve u svoje vreme, Vitorio; ima dana. Tvoje jadne i tužne žrtve su sada oslobođene. Ovo je sada naše vreme, tvoje i moje, dođi.”

Njeni skuti su se zavijorili u velikom, mračnom krugu dok smo se spuštali, niže i još niže, prolećući kraj prozora, hitajući niz zidine, sve dok stopalima nisam dodirnuo mekanu zemlju.

„O,bože dragi, to je livada, vidi, livada”, rekao sam. „Mogu je videti jasnije na mesečini nego što sam je ikada takvu video u snovima.” Odjednom me je obuzela neka milina. Obgrlio sam je rukama, dok sam prstima duboko zaranjao u njenu raspuštenu kosu. Činilo mi se kao da se čitav svet oko mene ljulja, a ja sam svejedno bio ukotvljen u plesu sa njom. Nežni vazdušni pokreti drveća pojali su nam dok smo se spajali.

„Ništa nas ne može razdvojiti,Vitorio”, rekla je. Oslobodila se mog zagrljaja. Potrčala je ispred mene.

„Ne,čekaj, Ursula,čekaj!”, povikao sam. Potrčao sam za njom, ali su trava i perunike bili visoki i gusti. Nije bilo kao u snu, a opet na neki drugi način jeste, jer je sve nekako bilo živo i ispunjeno svežim i raskošnim mirisom divljine.Šuma je nežno povijala svoje

123

grane na mirisnom vetru. Pao sam iscrpljen i pustio da me natkrili cveće. Pustio sam crvene perunike da zure odozgo u moje ka nebu okrenuto lice.

Klekla je iznad mene. „On će mi oprostiti, Vitorio”, rekla je. „On će mi oprostiti u svoj svojoj bezgraničnoj milosti.”

„O,da, ljubavi moja, moja blagoslovena i divna ljubavi, moja spasiteljko. Hoće, oprostiće ti.”

Maleno raspeće mi je skakutalo po vratu. „Ali, ovo moraš učiniti zbog mene, ti koji si mi dozvolio da živim dole u grobnici, ti

koji si mi poštedeo život i koji si zaspao u podnožju mog groba, ti koji imaš poverenje u mene, moraš mi to učiniti...”

„Šta to, blagoslovena moja?”, upitao sam. „Kaži mi šta, i učiniću.” „Prvo se pomoli za snagu,a potom ćeš u svoje ljudsko telo,u svoje celovito i kršteno

telo, uzeti svu demonsku krv iz mene, moraš da je isisaš iz mene i tako ćeš osloboditi moju dušu tog uroka; ispovratićeš je kao i tekućinu koju smo ti davali da piješ, ona ti ne može naškoditi. Da li hoćeš to da uradiš za mene? Da li hoćeš iz mene da izvučeš taj otrov?”

Pomislio sam na mučninu, na izbljuvane ostatke koji su lili iz mojih usta u manastiru. Na sve sam to pomislio, na užasno, nesuvislo blebetanje i ludilo.

„Učini to za mene”, rekla je. Legla je oslonivši se na mene, a ja sam osetio njeno srce zatočeno u grudima, osetio

sam i svoje. Činilo mi se kao da nikada nisam osetio takvu sanovitu slabost. Mogao sam da osetim kako mi se prsti grče. Na trenutak mi se učinilo da ih oslanjam o tvrdo kamenje ove livade, kao da su stražnje strane mojih ruku pronašle tvrde kamenčiće, a onda sam ponovo osetio izlomljene peteljke, postelju od ljubičastih, crvenih i belih perunika. Pridigla je glavu.

,,U ime boga”,rekao sam, „za spas tvoje duše,prihvatiću u sebe tvoj kakav god otrov moram;izvući ću krv kao iz kakve zarazne rane, raspadajuće rane leproznog. Daj mi je, podaj mi svoju krv.”

Njeno lice kao da je bilo zaleđeno iznad mene,tako malo, nežno, tako belo. „Budi hrabar, ljubavi moja, budi hrabar, jer prvo moram da ispraznim dovoljno

mesta da ona u tebe stane.” Smestila se i spustila usne na moj vrat, potom sam osetio ujed njenih zuba.„Budi hrabar, samo još malo, da napravim dovoljno mesta da stane.”

„Samo još malo?”, prošaptao sam. „Samo još malo. Ah, Ursula, pogledaj, pogledaj gore u nebesa i pakao na nebu, jer su zvezde tek plamene lopte koje su tamo obesili anđeli.” Ali, jezik kojim sam govorio postao je nekako rastegnut i besmislen, a ubrzo je odzvanjao u mojim ušima kao odjek. Obavila me je tama, a kada sam pridigao ruku, izgledala je kao da je bila prekrivena zlatnom mrežom, a ja sam mogao da vidim daleko, daleko. I prsti su mi bili opasani tom mrežom.Livada je iznenada bila obasjana suncem.Želeo sam da se oslobodim,da se pridignem,da joj kažem: Pogledaj, izašlo je sunce, a ti nisi povređena, moja dražesna devojčice. Ali talasi božanskog i sladostrasnog zadovoljstva su nastavili da me obasipaju iznutra,izvlačeći iz mene,iz mojih prepona,ovo laskavo i divno zadovoljstvo.

124

Kada je izvukla zube iz mog mesa, izgledalo je kao da je ostavila žig svoje duše na mojim organima,na svim delovima mene koji su istovremeno nekada predstavljali mene kao muškarca i kao dečaka, a sada kao ljudsko biće.

,,Oh,ljubavi moja,dragi moj,nemoj da staneš.”Sunce je igralo zadivljujući igru svetlosti među granama kestenovog drveća. Otvorila je usta, a iz nje je potekla krv, tamni poljubac krvi. „Uzmi je od mene, Vitorio.”

„Svi tvoji gresi neka uđu u mene, moje nebesko dete”, rekao sam. „O, Bože, pomozi mi. Bože, imaj milosti nada mnom. Mastema...” Tu su se reči prekinule. Usta su mi bila ispunjena krvlju, a to nije bila ona proređena tekućina izmešanih sastojaka, već opora i jezovita slast koju mi je prvi put dala kroz svoje najtajnovitije i najuzbudljivije poljupce. Samo, ovog puta je to iskustvo došlo u preplavljujućem izlivu. Ruke je stavila ispod mene. Pridigla me je. Ta krv kao da nije znala za postojanje vena, već se slivala i ispunjavala mi udove, ramena, grudi, u njoj se gušilo i okrepljivalo moje srce. Zurio sam u svetlucavo veselo sunce. Osetio sam njenu zaslepljujuću i nežnu kosu preko očiju ali sam svejedno virio kroz njene zlatne vlasi. Disao sam u uzdasima. Krv je potekla niže, u moje noge i ispunila ih sve do vrška prstiju. Telo mi je vapilo od snage. Moje prepone su oživele pod njom, i ponovo sam osetio njenu nežnu, erotičnu težinu, njene obline koje me grle, drže,vezuju,njene ruke koje su se prekrstile iza mene,njene usne zapečaćene mojim.

Oči su mi se pobunile,razrogačile. Ispunila ih je sunčeva svetlost, a onda se povukla. Čim se povukla, imao sam utisak da mi se vidno polje strašno proširilo, dok su otkucaji moga srca počeli da odjekuju, kao da nismo bili na divljoj livadi, već da su zvuči što su dopirali iz mog osnaženog tela, mog izmenjenog tela,mog tela tako ispunjenog njenom krvlju, odjekivali sa kamenih zidina! Livada je iščezla, ako je nekada uopšte i postojala. Sumrak je predstavljao pravougaonik visoko iznad mene. Ležao sam u grobnici. Pridigao sam se, odbacio je sa sebe, daleko od sebe dok je ona vrištala od bola.Poskočio sam na noge i zurio u svoje bele ruke ispružene preda mnom.U meni je prštala užasna glad, ogromna snaga, počeo sam i da zavijam! Zurio sam u tamnoljubičastu svetlost iznad mene i zavrištao.

„Uradila si mi to! Načinila si me jednim od vas!” Ridala je. Krenuo sam da je napadnem. Povukla se, presavila, s rukama preko

usana, plakala je i bežala od mene. Potrčao sam za njom. Trčala je kao pacov, naokolo po grobnici, vrišteći.

„Vitorio, ne, Vitorio, ne, Vitorio, ne, nemoj da me povrediš. Vitorio, ovo sam uradila za nas; Vitorio, sada smo slobodni. Ah, Bože, pomozi mi!”

A onda je poletela uvis, zamalo izbegnuvši moje raširene ruke. Pobegla je u crkvu iznad.

„Veštice, čudovište, larvo, ti si me prevarila svojim prikazama, svojim vizijama, ti si me načinila jednim od vas, ti si mi to uradila!” Moje urlanje je burno odjekivalo i preklapalo se sa onim što sam u tom trenutku vikao. Teturao sam se naokolo sve dok nisam pronašao svoj mač. Tada sam malo poskakivao da prikupim smelost a potom i sam poskočio, preleteo preko vrhova odrezanih kopalja, i sledeće čega sam bio svestan bilo je da stojim na podu crkve. Ona je okolišala oko oltara sa treptavim suzama u

125

očima. Povukla se među naslage crvenog cveća koje su se jedva nazirale pod svetlošću zvezda što je prodirala kroz zamračene prozore.

„Ne, Vitorio, nemoj me ubiti, nemoj. Nemoj”, plakala je i vriskala. „Ja sam samo dete, kao i ti, molim te, nemoj.”

Posegnuo sam besno za njom, a ona se popela na sam kraj svetilišta. U besu sam mačem zavitlao na kip Lucifera. Zateturao se, a onda se preturio, lomeći se na mermernom podu prokletog svetilišta.Ona je lebdela na udaljenom kraju.Spustila se na kolena i raširila ruke. Besomučno je vrtela glavom, dok joj je kosa letela s jedne na drugu stranu.

„Nemoj da me ubiješ, nemoj da me ubiješ, nemoj da me ubiješ. Ako to učiniš, poslaćeš me u pakao; nemoj to da radiš.”

„Bednice!”, urlao sam. „Bednice!” Suze su mi mahnito padale, kao i njoj. „Žedan sam,ti bednice nad bednicama.Žedan sam i mogu da ih namirišem, one robove u tamnici. Mogu da ih namirišem, njihovu krv, prokleta da si!”

I ja sam se bacio na kolena. Ležao sam na mermeru i šutnuo u stranu izlomljene delove strašnog kipa.Mačem sam strgnuo čipku sa oltarske tkanine i povukao je zajedno sa mnogo crvenih cvetova koji su popadali po meni. Mogao sam da se ukotrljam u njih i nabijem lice u njihovu mekotu.

Svuda je vladala tišina,grozomorna tišina ispunjena mojim zapomaganjem. Osećao sam snagu, čak i u boji moga glasa, u ruci u kojom sam držao mač bez iscrpljenosti ili ograničenja, osećao sam je i u bezbolnoj mirnoći sa kojom sam ležao na onome što je trebalo da bude hladno ali nije bilo takvo, ili je bilo hladno, ali mi je prijalo.

O, ona me je načinila ovako moćnim i snažnim.Preplavio me je neki miris. Pridigao sam pogled. Stajala je odmah iznad mene, nežno stvorenje puno ljubavi, kakva je bila, očiju sada ispunjenih zvezdanim sjajem, tako treperavim, tihim i neosudujućim. U rukama je držala mlado ljudsko biće, ljudsko biće pomućenog uma, koje ništa nije znalo o opasnosti u kojoj se nalazilo. Kako je samo ružičast i sočan bio, tako nalik pečenom prasetu spremnom za moje usne, ispunjen prirodnom grgoljivošću i kolanjem ljudske krvi, spreman za mene. Spustila ga je kraj mene.

Bio je go, mršavih nogu, drhturave grudi bile su mu izrazito ružičaste dok mu je kosa bila crna, dugačka i mekana oko nevinog lica. Činilo se kao da sanjari ili izučava pomrčinu, možda u potrazi za anđelima?

„Pij, dragi moj, pij iz njega”, rekla je, ,,a onda ćeš imati snage da nas oboje odvedeš do Oca našeg na okajanje greha.”

Nasmešio sam se.Želja za umobolnim dečakom ispred mene bila je skoro jača nego što sam mogao da izdržim. Ipak, ovo je bilo jedno potpuno novo poglavlje u mom životu, zar ne, šta mogu, a šta ne mogu da izdržim, tako da nisam nikud žurio. Pridigao sam se na laktove i pogledao u nju.

„Do našeg Oca,kažeš? Da li stvarno misliš da ćemo tamo otići? Ovog trenutka, tek tako, i to nas dvoje?”

Počela je da plače. „Ne ovog trenutka, ne, ne ovog trenutka”, plakala je. Vrtela je glavom. Poražena.Uzeo sam ga. Polomio sam mu vrat kada sam ga isisao. Nije pustio ni zvuka. Nije bilo vremena za strah, bol ili plakanje.

126

Da li ikada zaboravimo prvo ubistvo? Da li to možemo, ikada? Čitavu tu noć proveo sam u tamnici, proždirući, gosteći se i sladeći se njihovim

vratovima, uzimajući što god sam hteo od svakog od njih, šaljući svakog od njih Bogu ili u pakao, kako sam mogao da znam, zakovan sada za ovu zemlju zajedno sa njom. I ona se hranila zajedno sa mnom, na svoj nežan način, obraćajući pažnju na moje zavijanje i urlike, hvatajući me i ljubeći me, preklinjući me svojim suzama da se smirim kada bi me obuzeo strašan gnev.

„Izađimo odavde”, rekao sam. Sunce skoro da je zarudilo. Rekao sam joj da mi ne pada na pamet da dan provedem

ispod ovih šiljatih kula, u ovoj kući užasa, na ovom mestu zla i poganog rođenja. „Znam za jednu pećinu”,rekla je. „Skroz dole niz planinu, iza pašnjaka.” „Da, negde na ivici neke stvarne livade?” „Na ovoj divnoj zemlji ima bezbroj livada, ljubavi moja”, rekla je. ,,A na mesečini

njihovo cveće sjaji tako lepo viđeno pogledom naših čarobnih očiju, isto kao što i ljudi vide na svetlosti božjeg sunca. Seti se da je Njegov mesec i naš. A sutra uveče... pre nego što razmisliš o svešteniku... daj sebi vremena da razmisliš o tome...”

„Nemoj ponovo da me nerviraš. Umesto toga mi pokaži kako da letim. Obuhvati me rukama oko struka i pokaži mi kako da se spustim sa visokih zidina bezbedno,spustom koji bi nekom čoveku polomio sve koščice u telu. Ne pominji više sveštenike. Nemoj da me zavitlavaš!”

„... a pre nego što se odlučiš za sveštenika, zarad oproštenja grehova”, nastavila je neobeshrabrena, svojim divnim tihim glasom, očiju koje su bile omeđene suzama ljubavi, „vratićemo se u Santa Madalenu, u grad u kojem ljudi još uvek spavaju, i zapalićemo ga.”

127

Trinaesto poglavlje MLADA NEVESTA

Nismo zapalili Santa Madalenu. Isuviše zadovoljstva nam je pružalo što smo lovili u tom gradu.Nakon treće noći, prestao sam da plačem u zoru, kada smo se zajedno povukli, spojeni u zajedničkom zagrljaju unutar skrivene i nedostižne pećine. Do treće noći, stanovnici su isto tako znali šta ih je snašlo — kako se njihova mudra nagodba sa đavolom okrenula protiv njih — i uspaničili su se.Baš smo uživali dok smo ih nadmudrivali, skrivajući se u mnoštvu senki koje su ispunjavale njihove vijugave ulice i obijajući njihove složene i pametne brave.

U noćnim satima kada se niko nije usuđivao ni da priviri, dobar franjevački sveštenik bio je budan i klečao je u svojoj ćeliji izgovarajući Zdravu Mariju, molitvu Majci Božjoj, preklinjući Boga da mu pomogne da razume ono što se dešavalo. Sećate se ovog sveštenika sa kojim sam se sprijateljio u gostionici, koji je sa mnom večerao i koji me je upozorio, ne gnevno kao njegov dominikanski brat, već od srca. I dok se ovaj sveštenik molio u svojoj ćeliji,ja sam se ušunjao u franjevačku crkvu i takođe se molio.

Ali,svake noći sam sebi govorio ono što svaki muškarac sebi govori u bradu kada odlazi u nevernički krevet sa svojom kurvom: „Još jedna noć, Bože, a onda ću otići na oprost grehova. Još jedna noć požude, Gospode, a onda idem kući svojoj ženi.”

Stanovnici grada nisu imali nikakve šanse protiv nas. Veštinama koje nisam stekao prirodnim putem ili vežbanjem podučila me je moja

voljena Ursula,uz puno strpljena i lepote.Mogao sam da pročitam tuđe misli, pronađem greh i progutam ga samo jednim pokretom jezika dok bih sisao krv nekog lenjog trgovca što je sopstveno nežno dete podario tajanstvenom Gospodaru Florijanu,koji je zahvaljujući tome poštovao primirje.

Jedne noći smo otkrili da su stanovnici grada tokom dana pohodili napušteni zamak. Bilo je dokaza nasilnog upadanja, ali je malo toga bilo ukradeno ili pomereno. Mora da ih je ono što su videli strašno uplašilo, oni užasni sveci koji su i dalje okruživali postolje palog Lucifera u crkvi. Nisu uzeli zlatne svećnjake, niti stari tabernakl, svetohranište gde se čuvaju osvešćene hostije, u kojem sam otkrio, tj. napipao sparušeno ljudsko srce.

Tokom naše poslednje posete dvoru Grimiznog grala, sakupio sam izgorele, kožuraste glave vampira iz duboke grobnice i zavrljačio ih, kako i dolikuje, kao obično kamenje kroz prozore sa vitražima. I tako je poslednje umetničko delo ovog zamka otišlo u nepovrat.

Ursula i ja smo zajedno lutali kroz spavaće odaje dvora, koje ja nikada nisam video, niti sam mogao da ih zamislim. Pokazala mi je i prostorije u kojima su se pripadnici dvora okupljali da se kockaju ili igraju šah, ili pak da slušaju muziku. Tu i tamo bismo uočili da je nešto ukradeno — tako što je prekrivač bio smaknut sa kreveta ili jastuk zbačen na pod. No bilo je sasvim očigledno da su stanovnici grada bili više preplašeni nego gramzivi. Malo su toga odneli iz zamka.

I dok smo tako nastavljali da lovimo stanovnike grada, majstorski ih poražavajući, oni su odlučili da napuste Santa Madalenu. Radnje su bile otvorene kada smo dospeli

128

na prazne ulice u ponoć; prozori otkriljeni, a kolevke prazne.Dominikanska crkva je bila oskrnavljena i napuštena, a oltar uklonjen. Kukavički sveštenici, kojima nisam podario milost brze smrti, napustili su svoje stado.

Za mene je ova igra postajala okrepljujuća. Stanovnici koji nisu otišli iz grada bili su svadljivi, pohlepni i odbijali su da se predaju bez borbe. Bilo je jednostavno izdvojiti nevine, one koji su verovali u moć bdenja ili u svece zaštitnike, od onih koji su nekad pregovarali sa đavolom a sada budno motrili u mraku sa mačem u ruci. Voleo sam da razgovaram sa njima, da se verbalno nadmudrujem dok ih ubijam. „Da li ste mislili da će vaša igra trajati večno? Da li ste mislili da se stvorenja koja ste hranili nikada neće okomiti na vas?” Što se moje Ursule tiče, ona nije imala želudac za takve stvari. Nije mogla da podnese patnju. Krvavo pričešće u zamku podnosila je samo zbog muzike, mirisa i neograničenog autoriteta Florijana i Godrika, koji su bili uz nju na svakom koraku.

Kako su noći prolazile, grad se polako praznio, a seoska imanja bivala napuštana.I dok se Santa Madalena, grad u kojem sam savladao umeća besmrtnosti, pretvarala u ruševinu, Ursula je počela da se zanima za siročiće. Dešavalo se da sedne na stepenište crkve u rukama držeći ljudsko dete, tepajući mu i pričajući mu priče na francuskom. Pevala je stare pesme na latinskom sa dvorova njenog vremena, od pre dve stotine godina, kako mi je rekla,a pričala je i o bitkama koje su se odigrale u Francuskoj i Nemačkoj, čija imena meni ništa nisu značila.

„Nemoj da se igraš sa tom decom”, rekao sam joj. „Ona će se sećati toga. Ona će se setiti nas.”

Nakon neke dve nedelje,stanovništvo grada je bilo nepopravljivo istrebljeno i iseljeno.Samo su ostali siročići, nekoliko izrazito starih ljudi, kao i franjevački sveštenik i njegov otac, onaj patuljasti čovek koji je noću sedeo u svojoj osvetljenoj sobi igrajući se neke kartaške igre sam sa sobom. On kao da ni sada nije bio svestan šta se događa.

Petnaeste noći, čini mi se da je tako bilo, pristigavši u grad, odmah smo znali da je samo dvoje ljudi ostalo. Mogli smo da čujemo malenog, starog čoveka kako sam sebi peva u praznoj gostionici otvorenih vrata. Bio je jako pijan,a njegova vlažna, ružičasta glava sijala je na svetlosti svece. Za stolom je redao karte ukrug,igrajući se igre poznate kao „Sat”. Franjevački sveštenik je sedeo kraj njega. Kada smo ušetali u gostionicu, pogledao nas je mirno i bez straha. Preplavila me je glad, divljačka glad za krvlju oba, meni tako draga, čoveka.

„Nikada vam nisam rekao kako se zovem, zar ne?”, upitao me je. „Ne, niste, oče”, rekao sam. „Džošua”,rekao je. „Zovem se otac Džošua.Svi stanovnici Santa Madalene otišli su u

Azizi, i sa sobom su poveli i poslednje dete. Ima mnogo da se putuje do tamo, putem na jug.”

„Znam, oče”, rekao sam. „Bio sam u Aziziju, molio sam se u Hramu Svetog Franje. Kažite mi, oče, kada pogledate u mene, da li oko mene vidite anđele?”

„Zašto bih video anđele?”, tiho je upitao. Pogledao je u mene, a potom u Ursulu. „Vidim lepotu,vidim raskoš. Ali, ne vidim anđele. Nikada ih nisam ni video.”

„Ja ih jesam jednom prilikom video”, rekao sam. „Mogu li da sednem?”

129

„Kako vam drago”,odvratio je. Posmatrao nas je i pridigao se u svojoj jednostavnoj,drvenoj stolici pošto sam seo naspram njega. Kao i onog dana, samo što se sada nismo nalazili na sunčevoj svetlosti, već unutra, u samoj gostionici, gde nas je svetlost sveće osvetljavala i širila toplinu.

Ursula me je pogledala zbunjeno. Ona nije znala šta mi je bilo na umu. Nikada je nisam video da razgovara sa nekim ljudskim bićem, ako se izuzmemo ja i ona deca sa kojom se igrala, drugačije rečeno, samo sa onima zbog kojih joj je srce brže kucalo i koje nije imala nameru da uništi.Šta je mislila o ovom malenom čoveku i njegovom sinu,franjevačkom svešteniku, nisam mogao ni da zamislim. Starac je sam sebe pobedivao u kartaškoj igri.

„Eto, vidiš, rekao sam ti da imamo sreće!”, rekao je. Pokupio je svoje masne i odrpane karte da ih promeša i ponovo zaigra. Sveštenik ga je pogledao sjajnim očima, kao da nije mogao da skupi dovoljno hrabrosti ni rođenog starog oca da prevari ili ohrabri,a onda je ponovo uperio pogled u mene.

„Video sam te anđele u Firenci”,rekao sam, „ali razočarao sam ih, prekršio sam zavet koji sam im dao, izgubio sam dušu.”

Nakon što je ponovo pogledao oca, naglo se okrenuo ka meni. „Zašto odugovlačite s ovim?”, upitao je. „Ja vas neću povrediti.Niti će to učiniti moja saputnica”,rekao sam. Duboko sam

uzdahnuo.To je bio trenutak kada bi tokom razgovora posegnuo za šoljom ili krčagom i popio gutljaj pića. Glad mi je nanosila bol. Pitao sam se da li je i Ursulu bolela.Zurio sam u sveštenikovo vino, koje meni sada više ništa nije značilo, ništa, a onda sam ga pogledao u lice, i video kako se znoji. Nastavio sam da pričam:

„Želim da znate da sam ih video, da sam razgovarao sa njima, sa tim anđelima.Pokušali su da mi pomognu da uništim ona čudovišta koja su imala vlast nad ovim gradom,kao i nad dušama njegovih stanovnika. Želim da to znate, oče.”

„Zašto, sine, zašto to meni govoriš?” „Zato što su oni bili divni, bili su stvarni kao što smo i mi, a nas ste videli. Imali ste

priliku da vidite paklene stvari; videli ste lenjost i prevaru, kukavičluk i izdaju.A sada gledate u demone, vampire. Pa, želim da znate da sam sopstvenim očima video anđele,istinske anđele, veličanstvene anđele, a oni su bili divniji nego što vam ja to ikada rečima mogu opisati.”

Dugo me je samo zamišljeno posmatrao, a onda je pogledao u Ursulu, koja je sedela zabrinuta,pogleda uperenog u mene, prilično uplašena što sebe nepotrebno mučim. Tada je sveštenik progovorio:

„Zašto ste ih razočarali?Zašto su uopšte i krenuli sa vama?A ako ste zaista imali podršku anđela,kako to da ste ih razočarali?”

Slegnuo sam ramenima. Nasmešio sam se. „Zbog ljubavi.” Nije mi odgovorio. Ursula je naslonila glavu na moju ruku. Osetio sam kako mi kosom miluje leđa dok

se svom težinom naslanja na mene. „Zbog ljubavi!”, ponovio je sveštenik. „Da, kao i zbog časti.”

130

„Časti.” „Niko to nikada neće razumeti. Bog to neće prihvatiti, ali to je istina. A sada, oče, šta

je to što nas razdvaja, vas i mene, kao i ovu ženu koja sedi sa mnom?Šta je to između nas — između ove dve grupe - iskrenog sveštenika, s jedne, i dva demona, s druge strane?”

Starac se iznenada zakikotao.Bacio je na sto odličnu ruku karata. „Pogledaj ti to!”, rekao je. Pogledao me je svojim malim, pametnim očima. „Oh, vaše pitanje, oprostite, mislim da znam odgovor.”

„Znaš?”, upitao je sveštenik okrećući se ka malom starom čoveku koji mu je bio otac. „Ti znaš odgovor?”

„Naravno da znam”, rekao je. Udelio je sebi još jednu kartu. „Ono što njih sada sprečava da ispovede svoje grehe jesu slabost i strah od pakla, koji sledi ako se odreknu svog postojanja. To je ono što pravi razliku među nama.”

Sveštenik je zaprepašćeno zurio u svog oca.Kao i ja, uostalom.Ursula ništa nije rekla. Samo me je poljubila u obraz.

„Hajde da ih sada ostavimo”, prošaptala je. „Više nema Santa Madalene. Hajde, idemo.”

Pridigao sam pogled ka zamračenoj prostoriji gostionice. Pogledao sam u staru burad. Gledao sam sa strašnom zbunjenošću i strahovitom tugom u sve te stvari koje su ljudi koristili i dodirivali. Pogledao sam u velike sveštenikove ruke, prekrštene na stolu preko puta mene. Pogledao sam u malje na njegovim rukama, a onda pridigao pogled na njegove debele usne, kao i na krupne, vlažne i tužne oči.

„Hoćete li da prihvatite ovo što sam vam rekao?”, prošaptao sam. „Tajnu o anđelima? Da sam ih video! Ja! A vi, vi vidite šta sam, a samim tim znate da znam o čemu govorim.Video sam njihova krila, video sam njihove oreole,njihova bela lica,a video sam i mač moćnog Masteme. Upravo su mi oni pomogli da upadnem u zamak i ubijem sve demone, sem ovog, ovu mladu nevestu, koja samo meni pripada.”

„Mlada nevesta”,prošaptala je. To ju je ispunilo neizmernim zadovoljstvom. Pogledala me je, sanjivo i tiho zapevušila neku nežnu, starinsku pesmu, jednu od onih melodija iz njenog vremena. Govorila mi je hitnim i ubedljivim šapatom, stiskajući mi ruku.

„Hajde, Vitorio, ostavi ove ljude u miru i pođi sa mnom. Ispričaću ti kako sam nekada zaista i bila mlada nevesta.”

Pogledala je u sveštenika sa novostečenom živahnošću. ,,I bila sam, zaista. Došli su u zamak mog oca i kupili me. Rekli su da moram da budem devica, tako da su došle babice sa lavorom tople vode, pregledale me i potvrdile da zaista to i jesam bila. Tek me je tada Florijan poveo sa sobom. Ja sam bila njegova nevesta.”

Sveštenik je netremice zurio u nju, kao da se nije mogao pomeriti sve i da je hteo,dok je za to vreme starac samo povremeno bacao poglede na nas, veselo klimajući glavom dok je slušao, sve vreme se igrajući kartama.

„Da li možete da zamislite moj užas?”, upitala ih je. Pogledala me je, zabacujući kosu preko ramena. Kosa joj je bila talasasta od pletenica koje je malo ranije razvezala. „Da li možete da zamislite kako sam se osećala kada sam se popela u krevet i videla ko

131

je zapravo bio moj mladoženja, to belo stvorenje, to mrtvo stvorenje, kao što i mi vama sada izgledamo?”

Sveštenik ništa nije odgovorio.Njegove su se oči polako ispunjavale suzama. Suzama! To je bio jedan divan prizor, kristalno čiste ljudske suze, bez tračka krvi.One su sada krasile njegovo staro i nežno lice, sa podvaljkom i mesnatim ustima.

,,A onda sam odvedena u ruševnu crkvu”, rekla je, „bilo je to uništeno mesto,puno paukova i pacova,i tada sam za oskrnavljenim oltarom svučena, položena i podata njemu. Tako sam postala njegova nevesta.”

Pustila mi je ruku da bi obema rukama počela da gestikulirala. „Oh, imala sam i veo, veliki, dugačak i divan veo, i haljinu od raskošne cvetne svile.A onda mi je strgnuo haljinu i obljubio me svojim beživotnim i kamenotvrdim udom bez semena,a potom me je ugrizao zubima, istim ovakvim kakve sada imam i ja. Oh, kakvo je to venčanje bilo. Otac me je dao, samo da bih postala ovo što jesam.”

Suze su lile niz sveštenikove obraze. Zurio sam u njega, zaleđen od tuge i besa, gnevan na demona koga sam već

usmrtio, ispunjen besom za koji sam se ponadao da će dopreti kroz tinjajuće ugljevlje pakla i pronaći ga prstima nalik na vrele pipke.Ništa nisam rekao.Pridigla je obrve; nakrivila glavu.

„Zasitio me se”, rekla je. „Ipak, nikada nije prestao da me voli. Bio je pridošlica u dvoru Grimiznog grala, mladi gospodar koji je stalno koristio priliku da uvećava svoju moć, kao i da zavede! A kasnije, kada sam ga zamolila da poštedi Vitorija, nije mogao da me odbije na račun zaveta koje smo razmenili na onom kamenom oltaru tako davno.Nakon što je dozvolio da nas Vitorio napusti,kada ga je izgnao u Firencu posve siguran u njegovo ludilo i svakoliko uništenje, Florijan mi je pevao pesme, pesme namenjene nevesti. Pevao ih je kao da će one učiniti da naša ljubav oživi.”

Prekrio sam obrvu desnom rukom. Nisam mogao da podnesem da lijem krvave suze što iz nas teku. Nisam mogao da podnesem ni da pred sobom vidim tu romansu koju je opisivala,a koju kao da je sam Fra Filipo naslikao.

Sveštenik je prvi progovorio. „Vi ste deca”, rekao je. Usna mu je podrhtavala. „Samo deca.” „Da”, rekla je svojim izuzetnim glasom, tako sigurna u ono što je rekla, sa smeškom

prihvatanja na licu.Moju levu ruku stavila je u svoju i protrljala je, istovremeno snažno i nežno. „Deca zauvek. Ali, i Florijan je bio mladić, i sam je bio veoma mlad.”

„Video sam ga jednom”,rekao je sveštenik, glasa promuklog od plakanja ali svejedno nežnog. „Samo jednom.”

„Vi ste znali za vampire?”, upitao sam. „Znao sam da sam bespomoćan i očajan u veri, a da su se oko mene nalazile veze

koje nisam mogao da izgubim ili pokidam.” „Hajdemo sada, Vitorio, nemoj da i dalje plače”, rekla je Ursula. „Hajde, Vitorio.

Idemo odavde. Večeras nam nije potrebna krv i ne smemo ni da pomislimo da ih povredimo, ne smemo...”

132

„Ne,voljena, nikada”, rekao sam joj. „Ali, oče, molim vas primite moj poklon, jedinu časnu stvar koju vam mogu podariti, a to je moja ispovest o tome da sam video anđele, i da su me oni izlečili kada sam bio slab.”

„Zar nećeš od mene da zatražiš oprost grehova,Vitorio!”, rekao je. Povisio je glas,a činilo se kao da su mu se i grudi uvećale. „Vitorio i Ursula, dajem vam oprost.”

„Ne, oče”,rekao sam.„Mi ne možemo to da prihvatimo.Mi to ne želimo.” „Ali zašto?” „Zato, oče”, kazala je ljubazno Ursula, „jer planiramo da zgrešimo čim nam se

ukaže prva prilika.”

133

Četrnaesto poglavlje KAO ODRAZ U OGLEDALU

Nije lagala. Te noći smo otputovali u zamak mog oca. Za nas ništa nije predstavljalo da

pređemo toliki put, koji je za jednog čoveka bio kilometrima dug. Vest da je opasnost od noćnih demona — Florijanovih vampira — nestala još nije stigla u taj zabačeni kraj. Sasvim je moguće da su moji posedi i dalje bili napušteni jer su se strašne priče širile sa usta onih koji su prebegli iz Santa Madalene, putujući preko brda i dolina, od usta do usta. Nije mi, međutim, trebalo mnogo da shvatim da je zamak moga oca nastanjen ljudima.Grupe vojnika i činovnika naporno su radile. Pošto smo se ušunjali preko džinovskog zida iza ponoći,videli smo da je čitava moja mrtva familija propisno pokopana, ili upokojena u kamene kovčege ispod crkve. Isto tako, sve stvari iz domaćinstva, kao i preostalo blago, bilo je odneseno. Ostalo je samo još nekoliko kola stvari koja je tek trebalo da krenu put juga.

Onih nekoliko ljudi koji su spavali u prostorijama očevog nadzornika bili su činovnici banke Medičijevih. Na prstima sam se došunjao i na prigušenoj svetlosti zvezdanog neba pregledao papire koje su ostavili da se osuše. Sve nasleđe Vitorija di Ranijarija bilo je prikupljeno i zapisano, i biće u njegovo ime odneseno u Firencu.Biće bezbedno smešteno kod Kozima sve dok Vitorio di Ranijari ne napuni dvadeset i četiri godine, čime stiče pravo da preuzme odgovornost za sebe kao odraslog čoveka.

Samo je nekoliko vojnika spavalo u barakama. Samo je nekoliko konja bilo smešteno u štalama. Samo je nekoliko paževa i pomoćnika spavalo u blizini svojih gospodara. Bilo je očigledno da će veliki zamak zatvoriti, da ga neće restaurirati ili popravljati s obzirom na to da nije bio od strateškog značaja ni Milanežanima, ni Nemcima, ni Francuzima, niti papskim vlastima, a ni Firenci. I tako smo pre zore napustili moj dom, ali pre nego što smo otišli, otišao sam na očev grob. Znao sam da ću se vratiti. Znao sam da će uskoro drveće izrasti uz planinu sve do zidina zamka. Znao sam da će trava visoko iždžikljati iz pukotina i rupa u kaldrmi. Znao sam da će ljudi zaboraviti na ovo mesto,kao što su zaboravili i na tolike druge ruševine svuda naokolo.Tada ću se vratiti. Vratiću se.

Te noći, Ursula i ja smo lovili u okolini onih nekoliko razbojnika koje smo pronašli kako se šunjaju po šumi.Veselo smo se smejali kada smo ih uhvatili i zbacili ih sa konja. Bila je to jedna bučna, drevna gozba.

,,A kuda sada,gospodaru moj?”, upitala me je moja nevesta kada se jutro približilo. Ponovo smo našli neku pećinu kao skrovište, duboko i skriveno mesto,puno trnovite puzavice koja jedva da je ogrebala našu otpornu kožu, iza gustog vela od divljih kupina što će nas skriti od svakojakih očiju, uključujući i oči velikog izlazećeg sunca.

,,U Firencu, ljubavi moja. Moram da odem tamo. Na ulicama tog grada nikada nećemo biti gladni, nikada nas neće ni otkriti, a ima i stvari koje moram videti sopstvenim očima.”

„Ali kakve su to stvari, Vitorio?”, upitala me je.

134

„Slike, ljubavi moja, slike. Moram da vidim anđele na slikama. Moram... da se suočim sa njima, kao što nekada i jesam.”

Bila je zadovoljna. Nikada do tada nije videla veliku Firencu. Čitavu svoju prokletu večnost sačinjenu od obreda i dvorskih protokola provela je na planini.Legla je kraj mene da sanja o slobodi, o briljantnoj plavoj, zelenoj i zlatnoj boji, tako drugačijoj od tamnocrvene koju je još uvek nosila. Legla je pored mene sa beskrajnim poverenjem, a što se mene tiče, ja nisam imao poverenje ni u koga, i ni u šta.

Samo sam polizao ljudsku krv sa svojih usana i zapitao se koliko ću vremena provesti na ovoj zemlji pre nego što mi neko, oštrim i čvrstim mačem, odrubi glavu.

135

Petnaesto poglavlje BESPREKORNA ZAMISAO

Firenca je bila u potpunom metežu. „Šta se dešava?”, upitao sam. Odavno je vladao policijski čas, iako se na njega niko nije preterano obazirao,a u

Katedrali Santa Marija Madore okupila se velika grupa studenata koja je slušala govor jednog humaniste o tome da Fra Filipo Lipi nije bio takav nitkov kakvim su ga mnogi smatrali. Niko se nije preterano obazirao na nas. Nešto ranije smo utolili glad na selu, a nosili smo i teške ogrtače tako da se na nama skoro ništa nije videlo, osim nešto malo blede kože.Ušao sam u katedralu. Unutra je bilo puno ljudi, a gomila je došla skoro do vrata.

„Šta se dešava? Šta se dogodilo sa velikim slikarem?” „O, sada mu je odzvonilo”, odgovorio mi je neki čovek, koji nije našao za shodno ni

da me pogleda, kao ni u zgodnu Ursulu, koja se čvrsto držala za mene. Čovek je bio previše usredsređen na udaljenog govornika, kome je glas oštro odzvanjao u preplavljenoj dvorani.

„Šta je sada uradio?” S obzirom na to da nisam dobio odgovor, progurao sam se dublje u gustu,mirišljavu

ljudsku gomilu, vukući Ursulu za sobom. Ona se i dalje pribojavala jednog tako velikog grada, a katedralu veliku kao što je bila ova u kojoj smo se nalazili nije videla više od dvesta godina svog života. Još jednom sam postavio istovetno pitanje dvojici studenata, koji su se odmah okrenuli da mi odgovore.Obojica su bila moderni mladići od nekih osamnaest godina, dakle najnezgodnije mladalačko doba, najteže, ono koje su u tadašnjoj Firenci nazivali giovani—previše stari da bi bili deca, kao što sam bio i ja, a previše mladi da bi bili odrasli muškarci.

„Pa, zahtevao je da mu najlepša kaluđerica pozira za sliku za oltar koju je upravo slikao sa blagoslovenom Majkom Božjom, eto šta je uradio”, rekao je prvi student, crnokos i dubokook, koji je zurio u mene sa šaljivim osmehom na licu. „On je tražio da mu bude model, tražio je od manastira da mu je dovedu, da bi Majka Božja koju slika bila savršena, a onda...”

Tada je priču preuzeo drugi student. „...onda je pobegao sa njom!Kidnapovao je kaluđericu pravo iz manastira,pobegao

sa njom i njenom sestrom,samo da znate, njenom rođenom sestrom,i započeo je zajednički život odmah iznad svoje radionice, on, njegova kaluđerica i njena rođena sestra, njih troje, kaluđer i dve kaluđerice... i sa njom živi u grehu,sa tom Lukrecijom Buti, i slika sliku za oltar i ne daje ni pet para na to šta bilo ko misli.”

Nastalo je nekakvo komešanje i guranje u gomili oko nas. Ljudi su nam rekli da ućutimo. Studenti su se gušili od smeha.

„Da mu nije Kozima”, rekao je prvi student, spuštajući glas na poslušni ali nestašni šapat, „obesili bi ga, mislim na njenu porodicu, Butijeve, barem to, a ako ne, onda bi to svakako uradili sveštenici karmelićanskog reda, a možda i čitav prokleti grad.”

136

Drugi student je zavrteo glavom i rukom zaklopio usta da se ne bi glasno nasmejao. Govornik, daleko ispred, posavetovao je sve prisutne da budu mirni i da puste da ovaj nečuveni skandal reše oni koji su za to bili nadležni. Svi su znali da je Fra Filipo najveći slikar čitave Firence i da će se Kozimo pobrinuti za to na svoj način i u svoje vreme.

„On je oduvek bio mučenik”, rekao je student kraj mene. „Mučenik”, prošaptao sam. „Mučenik.” U sećanje mi se vratilo njegovo lice, lice tog

monaha koje sam nakratko video u Kozimovoj kući u Ulici Vija de Largo, čoveka koji se tako burno svađao samo da ga oslobode, samo da bi barem nakratko bio sa ženom.Osetio sam najčudniju borbu u sebi, najčudniji i najmračniji strah. „Oh, neće valjda opet da ga povrede.”

„Pitam se”, začuo se tihi glas u mom uhu. Okrenuo sam se ali nisam video nikog ko bi mi to rekao. Ursula je isto počela da se vrti.

„Šta je bilo, Vitorio?” Ali ja sam poznavao taj šapat,koji se ponovo oglasio,bestelesan i intiman: „Pitam se

gde su bili njegovi anđeli čuvari onog dana kada je Fra Filipo učinio tu ludost?” Okrenuo sam se u luđačkom krugu oko samog sebe, tražeći izvor odakle je dopirao

taj glas.Ljudi oko mene su se malo povukli unazad i rukama mi besno pretili da se primirim.Zgrabio sam Ursulu za ruku i uputio se ka vratima.Tek kada sam se našao napolju na trgu, srce je prestalo luđački da mi lupa. Nisam znao da ću i sa ovom novom krvlju moći da osećam takvu uznemirenost, takav očaj i strah.

„Oh, pobegao je sa kaluđericom da naslika Majku Božju!”, povikao sam ostajući bez daha.

„Nemoj da plačeš, Vitorio”, rekla je. „Ne razgovaraj sa mnom kao da sam ti mlađi brat!”, odgovorio sam joj, a onda sam

se postideo svojih reči. Bila je pogođena načinom na koji sam joj se obratio, kao da sam joj udario šamar. Uzeo sam je za prste i poljubio ih. „Oprosti mi, Ursula, izvini.”

Približio sam je sebi. „Ali, gde mi to idemo?” ,,U Fra Filipovu kuću,u njegovu radionicu.Nemoj sada ništa da me pitaš.” Dovoljno nam je bilo nekoliko trenutaka da pronađemo put. Koraci su nam

odjekivali i kloparali niz uzanu ulicu, i ubrzo smo se našli ispred njegovih vrata. Bila su zaključana, a nisam video nikakvu svetlost, sem na prozorima trećeg sprata, kao da je sa svojom nevestom morao da pobegne tako visoko.Ovde nije bilo nikakve gomile. No iznenada je iz mraka doletelo neko đubre i udarilo o zaključana vrata, a onda je pored nas proleteo još jedan takav dar, da bi potom usledilo kamenje. Povukao sam se štiteći Ursulu. Posmatrao sam dok je jedan po jedan prolaznik smećem gađao vrata.Najzad sam,oslonjen na zid preko puta, tupavo zurio u mraku. Čuo sam i dubok zvuk crkvenog zvona koje je odzvonilo jedanaest puta, što je očigledno označavalo policijski čas i predstavljalo činjenicu da svi moraju da se sklone sa ulice.

Ursula me je samo strpljivo čekala ništa ne govoreći. Primetila je i kada sam pogledao gore i video da se i poslednje svetlo u Fra Filipovoj kući ugasilo.

137

„Za sve sam ja kriv”, rekao sam.. „Ja sam mu tada odveo anđele i zato se našao u ovakvoj nevolji. A zbog čega sam to uradio, zbog čega, da bih te imao kao što on sada ima tu kaluđericu?”

„Ja tebe ne razumem,Vitorio”, rekla je. „Šta meni znače kaluđerice i sveštenici? Ja nikada nisam izgovorila nijednu reč da te povredim, nikada, ali sada ću ih izgovoriti. Nemoj da stojiš tu i plačeš zbog smrtnika koje si nekada voleo. Sada smo spojeni u večnosti i nijedan manastirski zavet niti svešteničko miropomazanje neće nas razdvojiti. Hajdemo odavde. A kada budeš poželeo da mi pod svetlošću lampe pokažeš čuda koja je naslikao ovaj slikar, onda me dovedi, dovedi me da vidim anđele o kojima si pričao, ta bića oživotvorena u boji i ulju.”

Ukorila me je svojim čvrstim stavom. Ponovo sam je poljubio u ruku. Rekao sam joj da mi je žao. Držao sam je blizu srca.

Koliko sam samo tu stajao sa njom, ne bih znao reći. Minuti su prolazili. Čuo sam zvuk tekuće vode i udaljene korake, ali ništa bitno, ništa što bi mi značilo u ovoj gustoj noći prepune Firence, sa njenim palatama od četiri i pet spratova, starim polusrušenim kulama, crkvama, i sa hiljadama i hiljadama uspavanih duša.

Trgnuo sam se od iznenadnog svetla. Palo je na mene u jarkožutim zracima. Video sam prvu, tanku, briljantnu liniju. Zrak je prelazio tačno preko njenog tela, a onda se pojavio još jedan, osvetljavajući ulicu nalik na prolaz iza nas, i onda sam shvatio da su se lampe unutar Fra Filipove radionice upalile. Okrenuo sam se u trenutku kada su povučene reze sa unutrašnje strane vrata, uz blag, stružući zvuk, koji je odjeknuo uz mračne zidove. Nijedno se svetlo iza zabarikadiranih prozora nije pojavilo. Vrata su se iznenada otvorila i blago udarila nazad u zid, skoro nečujno. Video sam pravougaoni prostor unutra, široku i plitku prostoriju ispunjenu sjajnim platnima koja su bleštala na svetlosti sveca postavljenih ispod njih, a kojih je bilo u tolikom broju da su mogle da osvetle biskupsku misu.

Ostao sam bez daha. Čvrsto sam je držao, moja ruka na njenom potiljku, dok sam joj pokazivao to što se dešavalo.

„Eno ih, obe, Blagovesti!”, prošaptao sam. „Da li vidiš anđele, anđele koji kleče, tamo i tamo, anđele koji kleče pred Majkom Božjom!”

„Vidim ih”,rekla je smerno. „Ah, oni su lepši nego što sam ih zamišljala.” Prodrmala mi je ruku. „Nemoj da plačeš, Vitorio, sem ukoliko ne plačeš u ime lepote, jedino tada.”

„Da li je to naređenje,Ursula?”, upitao sam. Pogled mi je bio tako zamagljen da sam jedva video Ramijela i Seta koji su klečali. Ali dok sam pokušavao da razbistrim pogled, prikupim hrabrost i progutam bol u grlu, čudo kojeg sam se plašio najviše na svetu, a za kojim sam istovremeno izgarao, žudeo, pojavilo se.

Sa samog slikarskog platna, istovremeno su se pojavili moji, u svilu odeveni, plavokosi anđeli, moji anđeli sa oreolima, prikazali su se iz samog gustog tkanja. Okrenuli su se, prvo zureći u mene, a onda su se pokrenuli tako da više nisu bili ravni profili,već cele,čvrste figure, a onda su iskoračili sa platna i spustili se na kameno tlo radionice. Sudeći po Ursulinom soptaju,znao sam da je i ona videla istovetnu jasnu sliku čudotvornih pokreta. Stavila je ruku preko usta.Na njihovim licima nije bilo

138

nikakvog gneva, niti tuge. Samo su me gledali, a u njihovim dopadljivim i nežnim izrazima nalazila se sva osuda koju sam ikada uspeo da spoznam.

„Kaznite me”, prošaptao sam. „Kaznite me tako što ćete mi izvaditi oči da više nikada ne mogu da vidim vašu lepotu.”

Vrlo usporeno, Ramijel je zavrteo glavom da bi mi ukazao na odrečan odgovor. To je za njim učinio i Set, istovetnim pokretima. Stajali su jedan kraj drugog, bosi, kao i uvek, njihova bogata odeća isuviše lagana za pokrete na teškom vazduhu, dok su samo nastavili da zure.

„Šta onda?”,upitao sam. „Šta zaslužujem da mi uradite? Kako je moguće da vas i dalje mogu videti, vas i vaš sjaj?” Ponovo sam počeo da plačem kao kakvo dete, bez obzira na to kako me je Ursula gledala, bez obzira na to koliko je svojim bezglasnim postupcima pokušavala da od mene napravi muškarca. Nisam mogao da se obuzdam.

„Šta sada? Kako to da vas još uvek mogu videti?” „Uvek ćeš moći da nas vidiš”, rekao je Ramijel nežno, bezglasno. „Svaki put kada budeš gledao neku od njegovih slika,videćeš nas”, rekao je Set, „ili

nama slične.” U onome što su rekli nije bilo nikakve osude. Samo je bilo onog jednako divnog

mira i nežnosti kojima su me oduvek obasipali. Ali, to nije bilo sve. Iza njih sam ugledao tamne oblike u vidu mojih anđela čuvara, taj uzvišeni beli par, odeven u svoje halje u senkovitoplavoj boji. Kakve su im samo tvrde bile oči, sveznajuće, kako ohole a opet bez one oštrine koje ljudi pridaju takvim osobinama. Kako su samo bile ledene i udaljene.

Usne su mi se razdvojile. Krik samo što nije izleteo sa njih. Užasan krik. Međutim,nisam se usudio da uznemirim noć koja me je okruživala, beskrajnu noć koja se protezala preko na hiljade nakrivljenih krovova od crvenih crepova, preko brda i prirode, daleko ispod bezbrojnih zvezda.

Iznenada je čitava zgrada počela da se drma. Podrhtavala je, a platna, sjajna i titrava u kupki od gorućeg svetla, tresla su se kao da ih je uznemirio drhtaj same zemlje.Ispred mene se odjednom pojavio Mastema, a prostorija se pomerila unazad,u drugi plan, proširila, produbila, a svi oni manji anđeli su oduvani dalje od njega kao nekim nečujnim vetrom kojem se ne može prkositi.

Poplava svetlosti zapalila je njegova ogromna zlatna krila dok su se širila, zauzimajući i same ćoškove tog velikog prostora i šireći ga do veličine prostranstva, dok je crvena boja njegovog šlema šljaštila kao da je bio užaren. Iz korica je isukao mač.

Povukao sam se unatrag. Gurnuo sam Ursulu iza sebe. Gurnuo sam je skroz do vlažnog i hladnog zida, i tu je ogradio, štiteći je sopstvenim telom. To je za nju bilo najbezbednije mesto na zemlji. Ispružio sam ruke da je obujmim, da niko ne može da joj priđe i odvede je.

„Ah”, rekao je Mastema, klimajući glavom, smešeći se. Pridigao je mač. ,,I dalje bi radije otišao u pakao nego da dozvoliš da bude ubijena!”

„Da!”, povikao sam. „Nemam drugog izbora.” „Oh, da, imaš ti izbora.” „Ne, ne nju, nemoj nju da ubiješ.Ubij mene, i pošalji me tamo, da, ali njoj pruži još

jednu šansu...”

139

Ursula je plakala oslonjena na moje rame, rukama me je držala za kosu, vukla je kao da joj je to ulivalo osećaj sigurnosti.

„Pošalji me sada”,rekao sam. „Hajde, odrubi mi glavu i pošalji me na strašan sud pred Gospoda da ga preklinjem da joj poštedi život! Molim te, Mastema,učini to, ali nemoj da ubiješ nju.Ona ne zna kako da moli za oproštaj. Još ne zna!”

Pridigao je mač i posegnuo za mnom. Zgrabio me je za okovratnik i povukao me k sebi. Osetio sam kako je poletela za mnom. Držao me je ispod svog lica, i bleštao u mene svojim sjajnim očima.

,,A kada će ona naučiti, a kada ćeš ti naučiti?” Šta sam mogao na to da kažem?Šta sam mogao da uradim? „Ja ću te naučiti,Vitorio”, izgovorio je Mastema tihim, zapenjenim šapatom. „Ja ću te

naučiti da bi znao kako da preklinješ za oproštaj svake noći svog života. Ja ću te tome naučiti.”

Osetio sam kako me pridiže,osetio sam kako mi vetar nosi odeću, osetio sam njene majušne ruke koje se čvrsto drže za mene, kao i njenu glavu na svojim leđima.Vukao nas je kroz ulice,a onda se pred nama iznenada stvorila ogromna gomila zaludnih smrtnika koja je izašla iz vinarije. Bili su pijani i smejali su se na sav glas, bila je to jedna zbrka od podbulih, prirodnih lica i tamne odeće koju je nosio vetar.

„Da li ih vidiš, Vitorio? Da li vidiš one kojima se hraniš?”, zahtevao je da zna Mastema.

„Vidim ih,Mastema!”, rekao sam. Posegnuo sam za njenom rukom, pokušavajući da je pronađem, da je zadržim, zaštitim. „Vidim ih, vidim.”

,,U svakom od njih pojedinačno, Vitorio, nalazi se isto ono što i u tebi vidim, što vidim i u njoj - ljudska duša. Da li ti znaš šta je to, Vitorio? Da li možeš da zamisliš?”

Nisam se usudio da mu odgovorim. Gomila ljudi se raštrkala po mesečinom obasjanom trgu i približila nam se, čak i

onako razvodnjena. „Iskra moći koja nas je sve stvorila nalazi se i u svakom od njih”, povikao je

Mastema, „iskra nevidljivog, tananog, svetog, iskra tajne - iskra onoga što je stvorilo sve na svetu.”

„O, bože!”, kriknuo sam. „Pogledaj ih, Ursula, pogledaj!” Svakog od njih, čoveka, ženu, bez obzira na to da li su bili stari ili mladi, obasuo je

moćan, maglovit,zlatan sjaj. Iz njih je isijavala svetlost, okruživala je i obgrljivala svakog od njih pojedinačno, tanano telo svetlosti oblikovano prema obliku svakog pojedinačnog ljudskog bića koje je u njoj hodilo i ne znajući, i čitav trg je bio prekriven tom zlatnom svetlošću. Pogledao sam niže u sopstvene ruke,i one su bile okružene tim suptilnim, eteričnim telom, tim divnim sjajem božanskog prisustva, tom dragocenom i večnom vatrom. Vrteo sam se dok mi se odeća vijorila i video sam kako taj plamen obgrljuje Ursulu.Video sam kako živi i diše unutar njega, a kada sam se okrenuo ka gomili, ponovo sam video daje svaki od njih pojedinačno živco i disao u njemu. Odjednom sam spoznao, savršeno razumeo da ću ga uvek i videti. Nikada neću videti živo ljudsko biće, bilo ono zlo ili pravedno, a da ne vidim i njegovu sveprožimajuću, zaslepljujuću vatru duše.

140

„Da”, prošaptao mi je Mastema na uho. „Da. Zauvek, a svaki put kada se budeš hranio,svaki put kada budeš ogolio neki od njihovih nežnih vratova i primakao ga svojim prokletim očnjacima, svaki put kada budeš ispijao njihovu krv, nalik na najkrvoločnije božje zveri, videćeš svetlost koja titra i bori se, a kada srce tvoje žrtve prestane da kuca voljom tvoje gladi, videćeš kako ona iščezava!”

Otrgnuo sam se od njega. Pustio me je. Držeći je čvrsto za ruku, trčao sam i trčao, trčao prema reci Arno, u pravcu mosta,

prema krčmama koje su možda još bile otvorene. Ali, mnogo pre nego što sam video blešteće plamenove duša ljudi u krčmama, video sam sjaj duša sa hiljada prozora, video sam titraj duša u pukotinama između zamandaljenih vrata i pragova.

Video sam, i znao sam da je ono što je govorio bila istina. Uvek ću to videti.Videću iskru Tvorca u svakom ljudskom životu na koji budem naleteo,i u svakom ljudskom životu koji budem oduzeo.Kada sam pristigao do reke, nagnuo sam se preko kamene ograde.

Vrištao sam i vrištao, puštao sam da moji krici odzvanjaju preko vode i uz zidove sa obe strane. Bio sam lud od žalosti, a onda se iz mraka pojavilo maleno dete koje je krenulo prema meni, mali prosjak, već naučen da rečima traži hleb ili koju paru, ili bilo koju drugu vrstu milostinje kojom bi ga bilo ko udostojio,a on je sijao i prštao i treperio i plesao u briljantnoj i neprocenjivoj svetlosti.

141

Šesnaesto poglavlje I TAMA GA NE OBUZE

Tokom godina koje su usledile, svaki put kada bih ugledao neku od Fra Filipovih predivnih tvorevina,anđeli su za mene oživljavali.To bi se događalo samo na tren, dovoljno da mi bocne srce i pusti krv, kao nekom iglom, do srži.Sam Mastema se nije nalazio na delima Fra Filipa iz tog doba, već se pojavio nekoliko godina kasnije, kada je Fra Filipo, nesnosan i prgav, kakav je oduvek i bio, počeo da radi za Pjera, Kozimovog sina, nakon što je sam Kozimo preminuo.

Fra Filipo se nikada nije odrekao svoje dragocene kaluđerice, Lukrecije Buti, a za Filipa se pričalo da je svaka Majka Božja koju je naslikao — a bilo ih je dosta - posedovala Lukrecijino divno lice. Lukrecija je Fra Filipu podarila sina,a taj slikar je uzeo ime Filipino.I njegov rad je bio veličanstven i raskošan u prikazima anđela, a i ti njegovi anđeli bi me uvek na trenutak dodirnuli pogledom kada bih došao da im se divim. Tada bih bio tužan, slomljenog srca, ali ispunjen ljubavlju i strahom.

Godine 1469, Filipo je umro u gradu Spoletu, i tu se okončao život jednog od najvećih slikara koje je svet ikada upoznao. To je bio čovek koji je kažnjavan i mučen zbog prevare i koji je zaveo i izopačio kaluđericu; ovo je bio čovek koji je naslikao Mariju kao uplašenu Majku Božju, kao Gospu Božične Noći, kao Kraljicu Nebesa, kao Kraljicu Svih Svetih.

A ja, ni pet stotina godina nakon toga, nikada nisam odlutao mnogo daleko od tog grada u kojem je rođen Filipo, kao i od doba koje nazivamo zlatnim dobom.Zlato. To je ono što vidim kada te pogledam.

To je ono što vidim kada pogledam u bilo kog muškarca,u bilo koju ženu, u bilo koje dete.Vidim rasplamsano, nebesko zlato koje mi je otkrio Mastema. Vidim ga kako te grli, i pridržava, oblaže, i kako sa tobom pleše, mada ga ti sam možda i ne vidiš, niti te je briga.

Iz ove toskanske kule večeras gledam u prirodu i u udaljenu zemlju, u duboke doline, vidim zlato ljudskih bića, vidim sjajnu životnost živih duša.

Eto, sada imate moju priču.Šta mislite o njoj? Da li uviđate čudnu oprečnost u njoj? Da li uočavate nedoumicu?

Evo, pokušaću da vam objasnim. Prisetite se kada sam vam pričao o tome kako smo moj otac i ja jahali kroz šumu i

razgovarali o Fra Filipu, i kada me je otac upitao šta je to što me je toliko privlačilo tom monahu. Ja sam mu tada odgovorio da je to ta unutrašnja borba u njemu i ta njegova podeljena priroda koji su me tako privlačili, i da je upravo iz te podeljene prirode, iz tog sukoba u njemu iznikla i mučenička patnja na licima koje je Filipo slikao.

Filipo je bio besna oluja koja uništavala njega samog. A takav sam i ja. Moj otac, čovek mirne duše i jednostavnijih misli, na ovo se nasmešio. Ali, kakav to značaj ima za ovu priču? Da, ja sam vampir, kao što sam vam i rekao; ja sam stvorenje koje se hrani ljudskim

životom.Moje postojanje je tiho, a ja sam zadovoljan u svojoj domovini, u tamnim senkama mog zamka. I Ursula je tu sa mnom, kao i uvek, a pet stotina godina nije

142

mnogo za jednu ljubav koja je tako jaka kao što je naša. Mi smo demoni. Mi smo prokleti. Ipak, zar mi nismo videli mnogo toga, razumeli mnogo toga, zar nisam napisao toliko toga što vam može biti dragoceno? Zar nisam opisao sukob tako ispunjen mukom da iz njega izranja nešto što je puno sjaja i boje, nalik na Filipove radove? Zar nisam vezao, tkao i zlatio, zar nisam krvario? Pogledajte i pročitajte moju priču i kažite mi iskreno da vam ona ne pruža ništa. Neću vam verovati ako mi kažete da je tako. A kada se u mislima vratim na Filipa, njegovo oskrnavljenje Lukrecije, ali i na druge njegove burne grehove, kako ih mogu odvojiti od veličanstvenosti njegovih slika? Kako mogu da razdvojim skrnavljenje njegovih zaveta, prevare, njegove svađe od raskoši koju je podario svetu?

Ja ne kažem da sam ja veliki slikar. Nisam tolika budala. Ali kada kažem da je iz mog bola, iz mojih gluposti, iz mojih strasti rođena vizija -

prikaz koji sa sobom večno nosim, a koji i vama nudim — verujte mi. To je viđenje svakog ljudskog bića koje pršti od vatre i tajne, vizija koju ne mogu da pobijem, niti izbrišem, niti mogu da joj okrenem leđa, niti je umanjim, a kamoli pobegnem od nje.

Drugi pišu o sumnji i tami. Drugi pišu o besmislu i tišini. Ja pišem o neobjašnjivom nebeskom zlatu koje će uvek goreti u sjaju. Ja pišem o žedi za krvlju koja nikada nije zadovoljena. Ja pišem o znanju i njegovoj

ceni. Pogledajte, vidite, kažem vam da je svetlo u vama samima. Ja ga vidim. Vidim ga u

svakom od vas pojedinačno,a videću ga zauvek. Vidim ga kada sam gladan, kada se borim sam sa sobom, kada ubijam. Vidim ga kako se raspršuje i umire u mojim rukama kada ispijam nečiju krv.

Da li možete da zamislite kako bi izgledalo kada bih ubio vas? Molite se bogu da vam ne priušti iskustvo da nekog morate da ubijete ili oskrnavite

kako biste ugledali to svetio u onima oko vas. Bože, zabrani da iskušenje ima toliku cenu. Dozvolite mi da tu cenu ja platim umesto vas.