Prof. dr Darko Nadi darko.nadic@fpn.bg.ac.yu

RADNA VERZIJA. NE CITIRATI BEZ DOZVOLE AUTORA

EKOLOKA POLITIKA EVROPSKE UNIJE

UVOD

U vreme osnivanja EEZ nije se u zapadnoj Evropi, kao ni u svetu, uopte puno razmiljalo o problemima ivotne sredine. Iako su ekoloki problemi postojali u ovom periodu, zanemarivanje njihovog politikog promiljanja je imalo (svakako) opravdane razloge: Problem hladnog rata, ekonomske obnove nakon 2. svetskog rata, uspostavljanje politikog poverenja izgubljenog zbog 2. svetskog rata; mogunosti evropskih ekonomskih integracija radi ostvarivanja slobodnog protoka robe i kapitala, tenja za stvaranjem vieg i boljeg kvaliteta ivota bila su dominantna politika pitanja i drutveni problemi u evropskim zemljama kapitalistike demokratije. Nije postojalo formalno, politiko, priznanje da postoje ekoloke, prirodne, granice ekonomskog rasta. Trei razlog se nalazi u drutvenoj poziciji nauke, u tadanjem vremenu. Naime, ivotna sredina se kao kategorija i problem prouavala samo u usko naunim krugovima, pre svega u okviru prirodnih nauka (biologije, hemije, ekologije), da bi tek sredinom 60-tih godina XX veka problem ivotne sredine bio posmatran u okviru prvo ekonomskih nauka a kasnije i sociologije i prava.

Upravo je ekonomija bila ta koja je unela prekretnicu u posmatranjima problema ivotne sredine ali u kontekstu ivotne sredine kao globalnog prirodnog resursa i njenog znaaja za dalji industrijski rast. Tek poetkom 70-tih godina XX veka, odmah nakon Konferencije UN o ivotnoj sredini u Stokholmu, ekologija i ekoloki problemi ivotne sredine dobijaju na svom politikom znaaju. Razlozi za to su se pre svega nalazili u injenicama: da se ivotna sredina prestala da bude posmatrana samo kao neophodan izvor za industrijski rast, odnosno kao prirodni resurs, ve i kao neophodan uslov za dalju industrijsku proizvodnju a samim tim i za opstanak industrije, kapitalizma, i slobodnog trita; da je ivotna sredina postala kategorija, odnosno pojava i proces, gde se uvideo odnos izmeu oveka i drutva, odnosno uslovljenost oveka od prirode; da su problemi zagaivanja, buke, preterane eksplotacije prirodnih resursa, kao i unitavanja prirodnih elemenata ovekove iotne sredine u veoj meri uspevali da umanje pozitivne drutvene promene nastale kao rezultat ubrzanog industrijskog rasta do 70-tih godina prolog veka; da je pitanje ouvanja kvaliteta ivotne sredine direktno povezano sa pitanjem poboljanja kvaliteta ivota, odnosno sa injenicom da degradirana i zagaena ivotna sredina direktno umanjuje pozitivne efekte ekonomskog rasta, porasta ivotnog standarda i kvaliteta ivota kod ljudi, i, da je pitanje zatite ivotne sredine pre svega ekonomsko

2

i politiko pitanje, te da se stoga reavanju problema ivotne sredine mora prii, pre svega, sa politikog stanovita, koristei pri tome ekonomske, politike i pravne metode.

Ako se pogledaju pretee Evropske Unije, kao nadnacionalne organizacije,, a to su svakako Evropska zajednica za ugalj i elik i Evropska zajednica za atomsku energiju (EVROATOM) moe se videti kako je EU, od samih svojih poetaka nastanka bila u veoma bliskom dodiru sa ekologijom i ekolokim problemima, iako to na prvi pogled nije moglo da bude vidljivo i jasno definisano. Evropska zajednica za ugalj i elik, je obraivala veoma vaan segment ekologije a to je upravljanje prirodnim resursima i energentima. Dakle, pre svega strateke resurse neophodne za obnovu i dalji rast teke industrije, i pojedine odredbe Ugovora o osnivanju ove zajednice su bile vezane za pitanje bezbednosti na radu i zatite radne sredine, dok je EVROATOM bio, izmeu ostalog zaduen za pitanja radijacije, jonizujueg zraenja i nuklearne bezbednosti, odnosno za obavezne standarde o nuklearnoj kontaminaciji, kao i rad na koordinaciji istraivakih programa u miroljubivom korienju nuklearne energije. Naravno, to nije dovoljan pokazatelj da bi smo te poetke evropske integracije i evropskih procesa ujedinjavanja mogli da okarakteriemo kao ekoloka politika.

Meutim, realna slika ekoloke politike EEZ je bila sasvim drugaija. Evropa je u potpunosti zanemarila re votna sredina. U Rimskom ugovoru (1957.) o osnivanju EEZ ona se uopte i ne spominje. Tada EEZ nije imala ekoloke zakone, odnosno zakone o zatiti ovekove ivotne sredine, a samim tim nije imala ni ekoloku birokratiju. Danas to vreme, ekolozi i polit-ekolozi, ocenjuju kao tamno doba, kao srednji vek za ekoloku politiku i reavanje, i tretiranje ekolokih problema u zapadnoj Evropi. Indirektno, ukoliko bi eleli da stvar oko EEZ posmatramo ire i slobodnije lan 2. Rimskog sporazuma govori da je cilj zajednice: ubrzani rast standarda `ivota a to naravno, najire gledano ukljuuje i ekologiju, odnosno zatitu ivotne sredine. Na postojee ekoloke probleme drave lanice su reagovale samo na nacionalnom nivou i po potrebe, odnosno preventivni pristup zatiti ivotne sredine nije postojao.

Tek saznanjem i suoavanjem sa injenicom da su ekoloki problemi ne samo nacionalni ve i meunarodni problemi, pristupilo se evropeizaciji ekologije i problema zatite ivotne sredine. S druge strane, interes za zatitom ivotne sredine bio je povezan sa osnovnim interesom zajednice da se stvori trite (prvo zajedniko pa onda i jedinstveno) i da se obezbede standardi ( pa i ekoloki ) unutar zajednice i meu zemljama lanicama koji bi obezbedili ravnopravnu konkurenciju na tritu. Ukoliko bi ekoloki standardi bili razliiti, odnosno u jednoj zemlji nii, kompanije bi (iz zemlje sa niim standardom) imale veu prednost na tritu, zato to bi, na primer, nii trokovi odlaganja otpada ili nepostojanje nacionalne regulative o odlaganju otpada umanjilo trokove ukupne proizvodnje pa i cene proizvoda na tritu. Samim tim bila stvorena situacija neravnopravne prednosti. Isti sluaj je i sa problemom emisije tetnih gasova u atmosferu, gde bi kompanije koje ne ulau u tehniko-tehnoloku modernizaciju imale bolji poloaj sa svojim proizvodom na tritu stvarajui pri tome nelojalnu konkurenciju. Zato u samom poetku, i pored ekolokih namera, pravna regulativa nije bila usmerena da titi ivotnu sredinu, ve da obezbedi ravnopravan pristup tritu i da stvori uslove prave i realne trine konkurencije koja ne bi zavisila i ne bi bila uslovljena stanjem ivotne sredine, odnosno ekolokim ili neekolokim delatnostima i posledicama.

Nakon zavretka rada Konferencije UN u Stokholmu (1972.) na Samitu EZ odranom u Parizu 1972. od Komisije je zatraeno da razradi akcioni program zatite

3

ivotne sredine. To je bio stvarni poetak ekoloke politike sadanje Evropske Unije. Danas, jedna od karakteristika EU jeste da njihova ekoloka politika ima izvanredne kapacitete za stalan rast u ovoj oblasti. Ekoloka politika je ostala prilino sauvana i spaena od politikih i ekonomskih neefektivnosti, budetskih kriza i talasa Evro-pesimizma nastalim oko socijalne energetske politike EU. Meutim, od neekoloke Evrope ezedestih godina XX veka dananja EU je primer i pro-ekolokog ekstremizma koji se karakterie velikim broj direktiva i uredbi, naloga i zabrana koje ponekad izazivaju konfuziju i kod fizikih i pravnih lica, a samim tim takav pristup dovodi i do nedostatka adekvatne primene ili kontrole primene pravnih mera, ali i do uspostavljanja ekoloke birokratije, posebne vrste birokratije unutar ve postojee. Do danas EU je izgradila niz istraivakih programa zatite ivotne sredine kao to su: STEP Nauka i tehnologija zatite ivotne sredine; EPOCH Evropski program klimatologije i prirodnih rizika; LIFE program za ivotnu sredinu, prirodu i zemlje treeg sveta. Osim toga, ustanovljena je i Agenciju za ivotnu sredinu (EEA) koja je 1993. godine poela sa radom u Kopenhagenu.

Dva koraka napred, jedan nazad, moda bi bila reenica koja na najbolji nain oslikava razvoj ekoloke politike Evropske Unije od njenog formiranja do danas. U vreme kada je osnovana Evropska Ekonomska Zajednica (1957), ideja o ekonomskoj saradnji i reafirmaciji politikih odnosa u ratom razorenoj Evropi nije ostavljala mnogo mesta za uvrivanje zajednike ekoloke politike, a jo manje za njenu konkretizaciju i realizaciju kroz donoenje i implementaciju ekolokih regulativa ili formiranje ekoloke birokratije.

Medjutim, poslednje tri decenije donele su znaajne promene na ovom polju. Evropska ekoloka politika nametnula je tokom ovog perioda ekoloke standarde u veini zemalja lanica Unije ali njen uticaj se znacajno osetio i sve vie se osea I van ovih granica.

Sa ulaskom Britanije u EEZ 1973, doneto je nekolicina ekolokih platformi, ali jo uvek bez veeg znaaja za nacionalne politike zemalja lanica i samu zajednicu. To je bio poetak. Ekologija, ideja zatite ivotne sredine i ideja ekoloke politike kao svesne, svrsishodne i organizovane delatnosti drave na reavanju ekolokih problema su se razvijele onako kako se razvijala i ideja ujedinjavanja Evrope. Od nacionalnih ekolokih zakona i nacionalnih ekolokih politika, preko ideje o jedinstvenom tritu, stvorena je i jedinstvena ekoloka politika, odnosno ekoloka politika Evropske Unije, kao nadnacionalne organizacije. Danas Evropska Unija uiva snagu i mo, ali i meunarodni ugled, da kao samostalni pregovara uestvuje u pregovorima na meunarodnim konferencijama koje se odnose na probleme zatite ivotne sredine.

No i pored toga, tokom tridesetogodinjeg perioda, evropska ekoloka politika se ubrzano razvijala, ali uprkos znaajnom razvoju, novi ekoloki problemi su se ubrzano poeli nametati u vreme kada se Evropa jo suoava sa starima.

OSNOVE I NADLENOSTI U OBLASTI ZATITE IVOTNE SREDINE U EVROPSKOJ UNIJI

4

Od politika do jedinstvene politike: Evropski Ugovori i ekologija

Ekoloka politika Evropske Unije je odreena sporazumima i ugovorima zemalja lanica EU, i to pre svega: Jedinstvenim evropskim aktom (1986); Ugovorom o Evropskoj Uniji, odnosno Ugovorom iz Mastrihta (1993.); Ugovorom o Evropskoj Uniji, odnosno Ugovorom iz Amsterdama (1997.), i Ugovorom o Evropskoj Uniji, odnosno Ugovorom iz Nice (2001.)

Iako je Jedinstveni evropski akt, donet kao amandman na Rimski sporazum, dao moda i najznaajniji pomak u ekolokoj politici ovoga perioda, sama njegova inicijacija nije imala mnogo veze sa ekologijom. Naime, poetkom 1980-tih znaajno se osetio pad onog poetnog entuzijazma i snage Rimskog sporazuma. Takoe, proirenje zajednice sa jo est novih lanova (1973. Zajednici su se pridruile Velika Britanija, Irska I Danska, 1981. Grka, a 1986. panija i Portugalija ), zahtevalo je njegovu reviziju. Jedinstveni evropski akt se pokazao kao adekvatno sredstvo za ovaj posao. Jedisntveni Evropski Akt je uticao na ekoloku politiku Zajednice prvenstveno kroz institucionalne promene (uvedeno je veinsko glasanje i kooperativna procedura, ime je Evropski parlament dobio aktivnu i znaajnu ulogu u legislativnim procedurama), konanu izgradnju zajednikog trita (U cilju uspostavljanja zajednikog trita do 1992. godine, Jedinstveni Evropski Akt je u lanovima 100a i 100b naveo usaglaavanje nacionalnih zakona, ukljuujui tu i ekoloke) i pravne odredbe koje odreuju ekoloku politiku Zajednice. Ovim aktom, po prvi put je ekolokoj politici Zajednice dat eksplicitni pravni okir (sada se ne samo de facto, vec i de jure moglo govoriti o ekolokoj politici), a Komisiji data mogunost da predlae regulativu ak i u onim oblastima u kojima je ranije imala malo ili gotovo nikakvog uticaja.

Lista ciljeva koje je Jedinstveni evropski akt naveo bila je znatno ira od dotadanjih prioriteta Zajedice. Ona je obuhvatala: ouvanje, zatitu i poboljanje kvaliteta ivotne sredine; doprinos u cilju zatite zdravlja ljudi; mudro i racionalno iskoriavanje prirodnih resursa; promocija mera za prevazilaenje regionalnih i svetskih ekolokih problema. Takoe, jasno su definisani i osnovni principi na kojima bi se trebala zasnivati ekoloka politika Zajednice: postizanje visokog nivoa zatite uz potovanje regionalnih karakteristika i specifinosti u okviru Zajednice; princip prevencije; princip spreavanja, pre nego leenja; spreavanje ekoloke tete na samom izvoru.

Napredak na polju ekoloke politike Zajednice, izraen kroz Akcione programe i druge inicijative, a formalno konano uoblien u Jedinstvenom evropskom aktu, doprineo je jaanju svesti politikih struktura zemalja lanica o neophodnosti kolektivne akcije u cilju konkretne borbe protiv prioritetnih ekolokih problema. Meutim, itava procedura se pokazala kao nedovoljno efikasna. Implementacija evropske pravne regulative, iako formalno donete kao supra nacionalne, i potovanje njenih standarda i dalje se meu zemljama-lanicama odvijala relativno sporo. U takvim okolnostima, teko da se moe rai da je u toj taki Zajednica jo uvek bila sposobna da izgradi ekoloku politiku koja bi se mogla oznaiti kao jedinstvena i zajednika.

Potpisivanjem Ugovora u Mastrihtu otvoreno je novo poglavlje u istoriji Evrope. Evropska Zajednica sada je nastavljala da ivi kao Evropska Unija, a sa njom i njena politika, ciljevi... Ideja o potovanju ivotne sredine i podravanju odrivog

5

razvoja postala je jedan od osnovnih zadataka Unije. ta vie, Ugovor o Evropskoj Uniji je osim integracije ekologije u optu politiku Unije, najmanje u onoj meri u kojoj je to postojalo i prema politici EZ, insistirao i na daljem razvoju ekoloke politike i njenom proirenju i na neka nova podruja. Sporazum je obezbedio nekoliko elemenata koji su zasigurno bili pravi put za napredak i razvoj nove ekoloke politike. Za poetak, pitanje kvalifikovane veine, koje je uvedeno kao obavezno prilikom izglasavanja i donoenja ekolokih mera u Savetu ministara, bez mogunosti zemalja lanica da stave veto na odluku svakako da je trebalo da ubrza legislativne procedure. Meutim, ovim se otvorilo i pitanje obaveznosti svake lanice da prihvati veinsku odluku, ak i kada se ne slae sa njom. Takoe, obaveznost, kao i ubrzavanje procesa implementacije ekoloke legislative unutar zemalja lanica, dobilo je vrstu potporu u vidu Evropskog suda pravde, ije su nadlenosti znaajno proirene. Sa druge strane, sporazum je doneo i nove, kako e se pokazati, komplikovanije procedure, prvenstveno u okviru zakonodavnog postupka. Naime, dok je za usvajanje ekoloke legislative u okviru Evropske Zajednice bila predviena dvostepena procedura, novi sporazum je zahtevao etiri stepena za njeno donoenje. Bez obzira na to, pet godina nakon donoenja Jedinstvenog evropskog akta, Mastriht je prestavljao znaajan korak, u prvom redu uspostavljanjem pravnih osnova Evropske ekoloke politike i istiui osnovne principe na kojima e se ona u budue sprovoditi.

Revizijom Sporazuma kojim je ustanovljena EU na sastanku Evropskog Saveta u Amsterdamu Juna 1997, unete su znaajne promene koje su se direktno odnosile na buduihe poteze Unije, a samim tim i njene ekoloke politike. Slino kao i sporazumom u Mastrihtu i ovde se, i.o. akcenat stavljao na odrivi razvoj i princip integracije kao prioritetne ciljeve, ali sa znaajnim proirenjima u vidu dodavanja novih principa ekoloke politike. Bez obzira na neke izmene, Sporazum u Amsterdamu je pre trebao da konsoliduje dotadanju ekoloku politiku Evropske Zajednice, odnosno Evropske Unije nego da pokrene novi ekoloki kurs.

Tokom 1990-tih, uticaj ekoloke politike EU se znaajno menjao. U poetnim fazama akcenat ekoloke zatite i razvoja stavljan je na kontrolu zagaenja i njihovih izazivaa lociranih jo na samom izvoru.

Konkretno, - na prvom mestu ovde valja istai uvoenje novog lana 2 u Ugovor iz Amsterdama u kome se u osnovne zadatke Evropske Unije, uz ostalo navode i odrivi rast, visok nivo zatite i unapreenja kvaliteta ivotne sredine, i podizanje standarda kvaliteta ivota. U lanu B Ugovora iz Mastrihta, amandiranog kasnije Ugovorom iz Amsterdama, ivotna sredina se ne pominje izriito ali se naglaava da u glavne ciljeve Evropske Unije, pored ostalog spadaju i: unapreivanje uravnoteenog i odrivog ekonomskog i socijalnog napretka, a sasvim je jsano da tako krupan cilj nije mogue postii bez zatite ivotne sredine. Znaajne odredbe koje se tiu ekoloke problematike unete su i amandiranjem prvo Ugovorom iz Mastrihta, a zatim Ugovorom iz Amsterdama, pojedinih lanova Ugovora o osnivanju EEZ a posebno lanova 3 i 130. - Novoformulisani lan 3 sadri i odredbu prema kojoj se u aktivnosti Zajednice ubraja i Politika u sferi zatite ivotne sredine (l. 3, taka K, Ugovor iz Mastrihta). U Ugovor iz Amsterdama unet je i novi lan 3c u kome se istie da problematika zatite ivotne sredine mora da bude integrisana u komunitarnu politiku. Na taj nain, Ugovorom iz Amsterdama sve aktivnosti, privredne, politike i ekonomske su ekologizovane. Organi Unije su obavezni da ekoloki aspekt uzmu u obzir prilikom definisanja i sprovoenja u ivot politike u svim oblastima. Bez obzira na neke izmene, Sporazum iz Amsterdama je

6

pre trebao da konsoliduje dotadanju ekoloku politiku Evropske Zajednice, odnosno Evropske Unije nego da pokrene novi ekoloki kurs.

Glavni ciljevi ekoloke politike Evropske Unije u oblasti ivotne sredine su definisani lanom 130 R (Ugovor iz Mastrihta): Ouvanje, zatita i unapreenje kvaliteta ivotne sredine; Mudro i racionalno korienje prirodnih resursa; Unapreenje mera koje se preduzimaju na meunarodnom planu u cilju reavanja problema u domenu zatite ivotne sredine kako na regionalnom tako i na svetskom nivou (taka 1). Posebno je istaknuto da e se pritom voditi rauna o principu prevencije i uzimati u obzir posebne karakteristike pojedinih regiona i potrebe privrednog i socijalnog razvoja (taka 3).

Vie odredbi Ugovora iz Mastrihta odnosi se i na unilateralne akcije pojedinih drava lanica Evropske Unije usmerene su ka uvoenju viih standarda zatite ivotne sredine od onih propisanih komunitarnim zakonodavstvom. Ukoliko se Komisija saglasi pojedine drave mogu uvesti vie standarde ekoloke zatite od komunitarnih pod uslovom da se ne naruava slobodna trgovina, protok robe, novca, kapitala i ljudi.

Ustav EU i ekoloka politika EU

U prvom delu predloga Ustava Evropske Unije (Definicija i ciljevi Evropske Unije) navodi se da e: Unija raditi na odrivom razvoju Evrope zasnovanom na uravnoteenom ekonomskom rastu i stabilnosti cena, visoko konkurentnoj trinoj ekonomiji, teei ka punoj zaposlenosti i drutvenom napretku, i visokom nivou zatite i unapreivanja kvaliteta ivotne sredine (lan I-3, stav 3 Ustava Evropske Unije). To predstavlja punu afirmaciju politike odrivog razvoja i ideje o usaglaavanju privrednog razvoja, trine ekonomije i zatite ivotne sredine. U istom konteksty Evropska Unija se zalae da takva politika odrivog razvoja, treba da podstie nauni i tehnoloki razvoj, punu zaposlenost, borbu protiv drutvene izolovanosti i diskriminacije, promociju drutvene pravde, jednakosti polova, solidarnosti meu generacijama itd. Osim, ove unutranje ekoloke politike, vrlo je vaan i odnos EU prema ostatku sveta, odnosno distribucija vrednosti za koje se zalae EU u smislu zalaganja za mir, bezbednost i odrivi razvoj na Zemlji, slobodnoj i potenoj trgovini, iskorenjivanju siromatva itd. (lan I-3, stav 4). To ukazuje da se u Evropskoj Uniji ekoloka problematika kao i ekoloka politika posmatraju holistiki: ekoloka politika se povezuje sa poljoprivrednom politikom, politikom u oblasti ribarstva, istraivanja i tehnologija, saobraaja, energetike, zatite potroaa, odnosno sa ostalim sektorskim politikama. Ekoloka politika se na taj nain posmatra mnogo ire od uskih parametara da je to samo zatita ivotne sredine. Ekoloka politika obuhvata, najire posmatrano, i zatitu oveka (kao prirodnog i drutvenog bia a ne samo kao potroaa), ali i zatitu ivotinja i biolokog diverziteta.

Konktretno ekoloka politika je zastupljena u predlogu Ustava Evropske Unije lanu III -233. Ekoloka politika EU bi trebalo da se vodi u skladu sa sledeim ciljevima (stav 1): ouvanje, zatita i poboljavanje kvaliteta ivotne sredine; zatita zdravlja ljudi; mudro i racionalno korienje prirodnih resursa, i, promocija mera (zatite ivotne sredine prim. DN) radi suoavanja sa regionalnim ili svetskim

7

ekolokim problemima. Osnovni cilj ekoloke politike Evropske Unije jeste visok nivo zatite, uzimajui u obzir pri tome raznovrsnost i razliitost ekolokih problema i situacija u pojeidnim regionima Unije. Ovakav cilj (visok nivo zatite) je zasnovan na principima koji su preneti bez izmena iz Ugovora o Evropskoj Uniji: predostronosti, prevencije i zagaiva plaa. Pri koncipiranju ekoloke politike Evropska Unija, shodno predlogu Ustava EU, trebala bi da uzme u obzir: raspoloive naune i tehnike podatke; ekoloku situaciju u raznim regionima Evropske Unije; potencijalne trokove i koristi akcija ili neaktivnosti; ekonomski i socijalni razvoj Unije kao jedinstvene celine, i, ujednaeni razvoj svojih regija. (stav 3).

FAZE U RAZVOJU EKOLOKE POLITIKE EVROSKE UNIJE Evropska Unija je u svom razvoju brige o zatiti ivotne sredine i ekoloke

politike prola kroz etiri faze: incidentne mere (1957-1972) ; faza odgovornosti (1972-1986); inicijativna faza (1985-1992), i, odrivi razvoj (1992-do danas)

Incidentne mere (1957-1972). U ovom periodu ekoloka politika je bila predmetom nacionalnih zakonodavstava. Posmatrano u okviru EEZ, ekologija se spominjala samo indirektno u Rimskom ugovoru i to u dva sluaja: lan 2 promocija stabilnog i ekonomskog razvoja i poboljanje kvaliteta ivota, i, lan 36 o mogunosti restrikcije uvoza i izvoza i tranzita robe koji ugroavaju javni moral, javnu bezbednost, zatita ljudi i ivota ljudi, ivotinja i biljaka, nacionalnih umetnikih, istorijskih i arheolokih vrednosti. U tom periodu Savet je doneo nekoliko znaajnih ekolokih zakona koji su imali za cilj zatitu ivotne sredine ali su one uglavnom bile donosene na osnovu neekolokih lanova ugovora o EEZ, i predstavljali su odgovor Zajednice na pojedine incidentne situacije, kao i situacije koje su se mogle smatrati opasnim po zdravlje i ivot ljudi i biljnog i ivotinjskog sveta. Nas primer: Uputstvo 67/548 o jedinstvenom sistemu klasifikacije, oznaavanja i pakovanja opasnih supstanci; Uputstvo 70/157 o nivou dozvoljene buke iz motornih vozila; Uputstvo 70/729 zatita prirode u nedovoljno razvijenim poljoprivrednim podrujima itd. U ovom periodu doneto je ukupno 5 ekolokih zakona od ukupno 9 koje je EEZ usvojila (Uredba, uputstava i odluka). Od tih 5 tri direktive se mogu smatrati kao ekoloke dok su dve bile usko vezane za poljoprivredu. U sutini sve ove mere su imale za zadatak da obezbede efikasnije funkcionisanje ekonomskog mehanizma na ostvarivanju zajednikog trita.

Faza odgovornosti (1972-1986). Na Samitu u Parizu oktobra 1972. godine efovi drava i vlada est osnivaa EEZ i tri nova lana (Ujedinjeno Kraljevstvo, Danska i Irska) su pozvali institucije Zajednice da naprave plan za zvaninu ekoloku politiku Zajednice do jula 1973. Dakle za period od 6 meseci trebalo je formirati i formulisati osnovna naela i mere za ostvarivanje ekoloke politike. Komisija je dostavila Savetu Program zatite ivotne sredine Evropske Zajednice ve u aprilu 1973. godine, tako da je Prvi akcioni program o ivotnoj sredini formalno prihvaen od strane Saveta i predstavnika zemalja lanica u novembru 1973. godine. Popularno nazvan Prvi akcioni program zatite ivotne sredine se smatra kamen temeljcem

8

ekoloke politike dananje Evropske Unije, jer je postavio ciljeve, naglasio principe delovanja, funkcionisanja, ekoloke politike, dao listu prioriteta, i spisak mera koje bi trebale da budu preduzete u razliitim sektorima ivotne sredine u naredne dve godine (do 1975.). Cilj ekoloke politike postavljen u 1. akcionom programu je bio poboljanje kvaliteta ivota, okoline i ivih uslova neophodnih za stanovnitvo zajednice. Program utvrdio mere za tri osnovna podruja, odnosno problema: smanjivanje zagaivanja i negativnih posledica zagaivanja; poboljanje kvaliteta ivotne sredine, i, zajednika akcija, odnosno saradnja sa meunarodnim organizacijama koje se bave pitanjima zatite ivotne sredine. Znaaj ovog akcionog programa bio je, izmeu ostalog i u tome to je on uspostavio jedan potpuno novi kurs. Njime je naglaena neophodnost permanentne i efektivne akcije u cilju smanjenja zagaenja, poboljanja prirodne i urbanih sredina i reavanje ekolokih problema izazvanih iscrpljivanjem odreenih prirodnih resursa. Takoe, po prvi put se poelo znaajnije insistirati na promociji ekolokih problema, irenju ekoloke svesti i obrazovanja u cilju efikasnijih akcija. Prvi akcioni plan je bio izraz sve vee zabrinutosti zemalja lanica za usklaenost ekoloke zatite i promena u sferi trgovine i trita uopte. Sve vie se insistiralo na poveavanju politike ekoloke akcije, pritisku ekologa i preuzimanju konkretnih inicijativa kako na nacionalnom, tako i na internacionalnom nivou. A s obzirom na narasle ekoloke probleme, insistiranje na zajednikom naporu u okviru organizacije kakva je bila EEZ nametalo se kao potpuno logino. Da bi se zadati ciljevi ostvarili Savet je usvojio i jedanaest principa funkcionisanja ekoloke politike. Drugi Akcioni program zatite ivotne sredine je usvojen 17. maja 1977. godine i vaio je za period od 1977-1981. godine to je predstavljalo vremenski pomak u aktivnostima zajednice, i naravno poetak stvaranja dugoronih mera i akcija na zatiti ivotne sredine u Evropi. Svrha ovog programa bila je nastavljanje i proirenje delatnosti utvrenih prethodnim programom. Posebna panja posveena je iskoriavanju prostora bez tete i njegovom racionalnom upravljanju, kao i prirodnim resursima. Uz isticanje znaaja svih oblika zagaenja, ovaj program je naroito insistirao na problemu voda, kao jednoj od kljunih taaka na koju se treba bazirati. Novost koju je ovaj akcioni plan predstavljao bila je injenica da je u program yatite bila ukljuena i odredba o zatiti, neunitavanju i racionalnom korienju svemira. Kontinuitet ekoloke politike Evropske Zajednice nastavljen je unoenjem niza novih elemenata i pokretanjem novih pitanja u okviru Treeg akcionog programa zatite ivotne sredine, usvojenog 7. februara 1983. U njimu se insistiralo na uvoenju ekoloke politike kao integrativnog dela ekonomskih ciljeva zajednice. Na taj nain, ekoloka politika vie se nije posmatrala odvojeno od onoga to se oznaavalo kao osnovni ciljevi zajednice - ekoloka politika je postala jedan od njih. ire i kritiki gledano, ekoloka politika je postala jedan od ciljeva ekonomske politike, dok je na drugi nain sprovedena ideja pribliavanja (ciljeva) sektorskih politika. Ovim programom izraena je lista prioriteta, poevi sa atmosferskim zagaenjima, zatim zagaenjem sveih voda i mora, opasnih hemijskih supstanci i otpada. To je dovelo do toga da je samo u periodu od 1983. do 1986. godine usvojeno 40 uputstava, 8 odluka i 10 uredbi koje su se direktno odnosile na reavanje problema ivotne sredine. Ukupno je bilo obuhvaeno est podruja: vode, vazduh, buka, otpad, emisije, olovo u gorivima. Meutim odreena uputstva se nisu mogla svrstati niti u jednu od ovih podruja (Seveso uputstvo, uputstvo o hemikalijama, o pticima i njihovom habitatu, kao u uputstvo o sekundarnom ubrivu).

Sluaj SEVESO: Jula meseca 1976. godine curenje otrovnih hemikalija u milanskoj hemijskoj fabrici (u predgrau Seveso) je postalo primer incidentne

9

situacije u zagaivanju vaduha i ugroavanja zdravlja ljudi i biljnih i ivotinjskih vrsta. Usled curenja otrovnog gasa tetrachlorodibenzona (TCDD), formirao se oblak iznad ovog predgraa prepun jo otrovnijeg gasa dioksina. itava dva dana lokalno stanivnitvo nije uopte bilo upozoreno o opasnostima po svoje zdravlje. U vremenskom periodu od tri nedelje ivotinje i biljke su uginule a preko 30 ljudi je hospitalizovano dok je jedna osoba umrla. Otrovni gas dioxin je izazvao, osim navedenih posledica, i veliki porast stope konih oboljenja i oboljenja organa za disanje a zebeleena je i visoka kontaminacija zemljita. Osim toga, preko sedam stotina stanovnika ovog predgraa je evakuisano iz svojih domova. Nakon perioda od pet godina utvrena je visoka stopa deformiteta kod novoroenadi. Ovaj incident je postavio ekologiju i ekoloke akcidente kao politiko pitanje. Vlasnik pogona u Sevesu bila je vajcarska kompanija Ikmesa Hemikals (Icmesa Chemicals) koja je koristila slabu zakonsku regulativu o standardima bezbednosti u hemijskoj industriji koja je postojala u Italiji. est godina kasnije Evropska zajednica je usvojila Seveso direktivu (82/501/EEC) sa stroijim standardima za proizvodnju u hemijskoj industriji uz obavezu obavetavanja lokalnog stanovnitva o akcidentima i moguim akcidentnim situacijama. Tek etrnaest godina nakon akcidenta vajcarska kompanija Ikmesa, kao i kompanija Hofman La-Ro (Hoffmann La-Roche) isplatile su tetu za nainjenu ekoloku tetu u iznosu od 50 miliona amerikih dolara.

Kao i to je oekivano, novine unete u evropsku ekoloku politiku Treim akcionim programom, imale su za posledicu insistiranje na uvrivanju ekoloke politike i van okvira ovog Programa.

Inicijativna faza (1986-1992) Iako etvrti akcioni program nije formalno usvojen do oktobra 1987.godine, period od 1985. godine doneo je znaajne korake u odlunijoj izgradnji ekoloke politike Evropske Zajednice. Ve tada poinje da se gradi okvir na osnovu koga e biti uoblien, a zatim i donet 1987. godine Jedinstveni evropski akt (JEA). Inicijativna faza ekoloke politike Zajednice je protekla u daljoj razradi institucionalnih okvira za sprovodjenje ekoloke politike i usvajanjem i sprovoenjem etvrtog akcionog programa koji je predstavljao, pre svega, operacionalizaciju prethodna tri akciona programa Zajednice za zatitu ivotne sredine. Decemra 1986, Savet je usvojio rezoluciju o pojaavanju ekolokih akcija Zajednice, kojom je podran predlog etvrog akcionog programa i naglaeno da se njime jaa ekoloka saradnja unutar Zajednice, ojaavaju rezultati iz prolosti i stvara okvir za efektivno sprovoenje akcija u budunosti

etvrta faza istorijskog razvoja ekoloke politike Evropske Unije jeste faza u kojoj se Zajednica trajno i nedvosmisleno opredeljuje za politiku odrivog razvoja. Ovaj korak napred u razvoju ekoloke politike je rezultat prihvatanja rezolucija i politike Ujedinjenih Nacija usvojenih na Konferenciji Ujedinjenih Nacija u Rio de aneiru 1992. godine. Iste godine usvojen je Peti akcioni program zatite ivotne sredine, simbolino naslovljen Ka odrivosti - Akcioni program Zajednice o politici i akcijama prema ivotnoj sredini koji je svojim planovima i akcijama bio predvien za period od 1993. do 2000. godine.

Nakon pet, manje ili vie uspenih akcionih planova, 2001. Evropska Unija je iznela svoj esti akcioni program za tite ivotne sredine naslovljen Naa budunost, na izbor (Sixt Environment Action Programme. Environment 2010: Our future, our choice) kojim su identifikovane etiri oblasti evropske ekoloke politike koje zahtevaju neodlonu i ozbiljnu akciju: klimatske promene; zatita prirode i biodiverziteta; zdravlje i kvalitet ivota, i, raspolaganje prirodnim resursima i pitanje otpada. Programom je uoblien dugoroni koncept i strategija evropske ekoloke politike uz naglaavanje politike odrivog razvoja, sa vremenskim ogranienjem do

10

2012. godini. Planom je istaknuta raznolikost potencijalnih instrumenata za ostvarenje ciljeva i tretiranje oznaenih prioritetnih problema, uz kombinaciju razliitih sredstava i nivoa odluivanja (od lokalnih sredina, preko drave, do meunacionalnog nivoa). Kao potencijalni instrumenti,. predloeno je donoenje i implementiranje nove, adekvatnije legislative unutar zemalja Unije, ali i usvajanje amandmana na postojeu legislativu. Takoe, ponovo je istakuta neophodnost integracije zatite ivotne sredine u druge sektorske politike Unije. Istovremeno, esti akcioni program je ponudio mnogo vie od insistiranja na implementiranju ekolokih regulativa unutar zemalja lanica i usaglaavanja legislative sa evropskim standardima. Naime, Evropska Unija je vie nego ikad poela da insistira da, osim njenog uticaja na formulisanje nacionalnih ekolokih agendi i pomoi (naroito kada je re o novim zemljama lanicama) u koncipiranju ekolokih politika, uzme aktivnu ulogu i u upoznavanju javnosti o svim relevantnim ekolokim pitanjima. Ovo je dovelo do promene u pristupu izgradnje ekolokih politika unutar zemalja lanice, uz isticanje saradnje i zajednike koordinisane akcije sa svim relevantnim stranama. Istaknuti su novi instrumenti ekoloke politike poput dobrovoljnih sporazuma, sklopljenih u prvom redu sa sektorima poput industrije, ili na nivou lokala, a koji su se esto pokazali kao znatno efektniji nego zakoni nametnuti od strane dravnog aparata. Pojaana je uloga lokalnih zajednica, koja je na sebe preuzela veliki broj akcija, ranije sprovoenih i kontrolisanih od strane drave. Planski pristup, uz fokusiranje na ostvarive i realistine ciljeve, koji ukljuuje saradnju na meudravnom nivou uz razmenu iskustava, nakon donoenja estog akcionog programa ustalie se kao jedan od osnovnih instrumenata za uspostavljanje dobrih nacionalnih politika uz potovanje evropskih standarda.

esti akcioni program je identifikovao i sedam najugroenijih, kljunih oblasti. Zagaenje vazduha: zatita ivotne sredine uz akcenat na zagaenje vazduha, podrana je i putem programaist vazduh za Evropu (Clean air for Europe) (CAFE). Osnovna ideja bila je da se uz saradnju sa najveim zagaivaima i zainteresovanim stranama pokrene efektivna akcija u cilju postizanja odrivog napretka u poboljanju kvaliteta vazduha. Reciklaa otpada: koja unutar sebe obuhvata identifikovanje kljunih meta, kao i ostvarivih mogunosti u oblasti reciklae. Iskoriavanje resursa: racionalno raspolaganje resursima uz razvoj novih tehnologija. Zatita zemljita: istaknuta je kao jedan od najalarmantnijih problema. Erozija zemljita, ubrzano zagaenje i neekoloko korienje i iskoriavanje povrina navedeni su kao posebno zabrinjavajui. Urbane sredine: poboljavanje svih aspekata kvaliteta ivota ljudi u urbanim naseljima ukljuuje koordinaciju poslova na vie nivoa, kao to su urbanistika planiranja, kvalitet vatduha i pitanje odlaganja otpada u urbanim naseljima, u prvom redu velikim gradovima. Odriva upotreba pesticida: uz povlaenje najtetnijih i strogu kontrolu ostalih; naroito je istaknuta neophodnost kontrole zemalja kandidata za prijem u lanstvo Evropske Unije. Ekoloka zatita mora: Evropska obala, kao i njena mora ugroena su iz vie izvora: neracionalni razvoj (ekonomski i urbani), zagaenje i neracionalno ribarenja.

Od ekoloke politike do politike odrivog razvoja Evropske Unije

11

Iako u osnovi zamiljena kao ekonomski blok, Evropska Unija je tokom

proteklih pedeset godina evoluirala u jedinstvenu instituticiju proirujui oblasti svog delovanja. Tako, kao jedan od kljunih principa Unije poslednjih nekoliko godina navodi se politika odrivog razvoja, a sve u cilju odravnja postojeeg progresa uz minimum posledica kako za sadanjost, tako i za budue generacije. Posveenost Evropske Unije politici odrivoga razvoja, i svi njeni napori da promovie odrivost na medjunarodnom nivou, izdvojili su Uniju i njene institucije kao osnovnog nosioca celokupnog koncepta u relativno kratkom vremenskom roku. Meutim, u praksi se pokazuje da Unija teko moe da dri korak sa sopstvenim ambicijama. Iako je primetan veliki napredak u sektoru zatite ivotne sredine pod uticajem Unije, a zatim i individualni napor zemalja lanica stoji kao neosporan, koncept odrivog razvoja je bio zanemaren ili bar ostavljen po strani na neko vreme pred sve veim insistiranjem na ekonomskom razvoju. Zbog svega toga, radikalni zaokret ka odrivom razvoju jeste jedan od primarnih zahteva stavljenih pred Uniju koji mora da prevazie sve nedostatke unutar samog drutva i kompetitivne privrede Unije, uz podrku jakog politikog vostva, svesnog i spremnog da prepozna odrivost kao kljuni uslov daljeg razvoja.

Shvatimo li politiku odrivog razvoja Evropske Unije kao osnovnu, a za sada i jedinu sponu koja postoji meu kljunim stubovima Unije ekonomije, drutva i ekologije, osnovni nain za postizanje odrivosti i oivljavanje ovog koncepta jeste intenzivan rad na stvaranju jedinstvene platforme koja bi povezala i tretirala ove stubove kao koherentnu celinu, a koja bi bila podrana od strane svih zemalja lanica. Evropska Unija je nainila znaajan korak 2001. godine kada je donet Predlog komisije o strategiji odrivog razvoja Evropske Unije. S obzirom na relativno mali odjek Predloga u iroj zajednici, detaljniji zakljuci o ovom pitanju od strane Komisije su usvojeni tek poetkom 2002. godine. Sam akt je formulisan pod nazivom Odriva Evropa za bolji svet; Strategija odrivog razvoja Evropske Unije. (A Sustainable Europe for a Better World: A European Union Strategy for Sustainable Development") i iznet je kao predlog komisije pred Getenburkim Evropskim Savetom. Ova strategija je trebala da obezbedi radni okvir za sprovoenje odrivoga razvoja, izmeu ostalog uoavanjem sadanjih potreba, ali vodei rauna i o generacijama koje dolaze, i koje bi jednako lako mogle da implementiraju svoje potrebe u ve uspostavljenu strategiju. Strategija odrivog razvoja, koja je dodala treu, ekoloku dimenziju Lisabonskoj strategiji, trebala je da predstavlja osnovno sredstvo Unije kojim bi se animirali donosioci odluka i javno mnjenje da uzmu aktivnu ulogu u menjanju navika drutva. Sam predlog je predvideo politiku koja mora da se sprovodi kao konzistentna i koja mora da obuhvati saradnju na vie nivoa. Takoe, sve vie se insistiralo na mehanizmima koji bi obezbedili da sva znaajnija budua legislative obuhvati procenu potencijalnih ekonomskih, ekolokih I socijalnih trokova i koristi. Idui prostom ekonomskom raunicom, i rezultati strategije odrivog razvoja trebali su da oslikavaju ekonomske, a zatim i drutvene trokove koji bi morali biti uloeni u cilju njenog ostvarenja. Na taj nain, moglo bi se doi do trita sa manje negativnih posledica po okolinu, manje potencijalnih zagaivaa i neekolokih proizvoda a uz promenu ponaanja potroaa njihovih navika i ekoloke svesti. Strategija, u osnovi doneta kao veoma optimistina, u odreenoj meri je u samom startu bila osuena, ako ne na propast, onda na niz potekoa koje su pratile ovu, pomalo utopistiku viziju o Evropskoj Uniji kao globalnom lideru u sprovoenju odrivog razvoja. U mesecima koji e uslediti, Unija je povukla neto

12

konkretnije poteze u pogledu oblikovanja i institucionalizacije politike odrivog razvoja. Evropska Unija se 2002. prikljuila Svetskom samitu o odrivom razvoju, odranom u Johanesburgu, ime je aktivnije poela da deluje na izgradnji strategije odrivog razvoja uz saradnju na meunarodnom planu.

Bez obzira na dobru volju i spremnost Unije da konano koncipira radni okvir za funkcionisanje i implementaciju politike odrivog razvoja, procesi preduzeti u ovom periodu nisu rezultirali izradom i politikoj posveenosti jedinstvenoj, jasno definisanoj i prepoznatljivoj strategiji odrivog razvoja. Ovakva strategija bila je neophodna iz vie razloga. Prvenstveno, njome je trebalo odrediti ciljeve i izraditi jasne smernice, koje bi jednako lako mogle da se implementiraju unutar Unije, pojedinano - od strane svake drave lanice, ali i od strane ostalih, ekonomski neosporno siromanijih, zemalja ne-lanica Evropske Unije. Zbog svega toga, revizija strategije odrivog razvoja, u vreme kada se odrivi razvoj nametao kao jedan od kljunih ciljeva Unije, bila je neophodna. Nekoliko je razloga zbog kojih odrivi razvoj, neosporno pominjan sve ee u osnovnim principima Unije, de facto nije uspeo da prevagne nad naraslim problemima u evropskoj ekonomskoj politici, te su i stubovi nosioci ove strategije veoma brzo dobili hijerarhijski redosled, koji se strogo potovao: Ekonomija Drutvo Ekologija. Prvo, Unija se morala suoiti sa nerazumljivou samoga koncepta odrivog razvoja. Orginalni predlog Komisije, Zakljuak iz Getemburga, kao i Zakljuak Saveta o globalnim razmerama odrivog razvoja dogovoren tokom priprema za Svetski samit o odrivom razvoju naglaavali su neophodnost odrivog razvoja uz predlaganje odreenih koncepata za implementaciju politike odrivog razvoja, ali ni jedan od ovih dokumenata nije ponudio optu strategiju, koja bi ukljuivala jasno definisane ciljeve, sredstva za njihovo ostvarenje i mogunosti implementacije na vie nivoa i na dui rok. Ne manje vana je i injenica i da je Evropski Parlament iskljuen iz procesa formulisanja strategije odrivog razvoja. Osim to se on na polikoj sceni javlja kao evropska institucija koja odrava najvii stepen neposrednosti u komunikaciji sa graanima Evrope (to znaajno dopriosi irenju ovog koncepta i podizanja svesti meu graanima), jednako bitna je i njegova uloga kao ko-zakonodavca, ije se nadlenosti sve vie proiruju u mnogim oblastima. Neadekvatno angaovanje Evropskog Parlamenta u razvoju, poboljanju i potencijalnom sprovoenju strategije odrivog ravoja, neosporno je dovelo do slabljenja autoriteta dokumenata donetih na evropskom nivou, a samim tim i mogunosti njihove implementacije od strane zemalja lanica. Konano, nije adekvatno definisano kako bi evropska strategija odrivog razvoja trebala da se odnosi prema proirenom Lisabonskom procesu, prvenstveno kada je re o proirenjima na polju ekologije. Marta 2005. na prolenom Samitu, Lisabonska strategija je reaktivirana, uz insistiranje na ekonomskom rastu i politici zapoljavanja. U takvim okolnostima odrivi razvoj je jo jednom stavljen u drugi plan pred ekonomskom politikom. Naime, nejasno ostaje kako primeniti progresivnu strategiju odrivog razvoja u okviru naela projektovanih ovim procesom, na nain koji bi obezbedio dobitnu situaciju za oba igraa, ekonomiju i ekologiju.

S obzirom na navedene probleme, Evropska Unija mora da uzme u obzir spektar potencijalnih reenja, ija implementacija moe da obezbedi revidiranje strategije odrivog razvoja EU i na taj nain donese stabilne i pozitivne rezultate u to kraem roku. Kao primarne mete, izmeu ostalog u obzir treba uzeti sledee: Strategija ogrivog razvoja de facto mora da objedini tri nosioca koncepta: ekonomiju, drutvo i ekologiju, bez suprematije bilo kog od njih; sve eventualne neusaglaenosti strategije odrivog razvoja i drugih strategija, tj. politika Unije

13

moraju da se uklone bez oteenja za bilo koju od strana; nova strategija odrivog razvoja, koja bi ukljuivala osnovne ciljeve i sredstva, trebala bi da bude uobliena u vidu jedinstvenog dokumenta, usvojenog od strane svih Evropskih institucija, a podranog od zemalja lanica; Evropski institucionalni okvir bi trebao da se bavi odrivim razvojem ne samo u okviru OR departmana, ve i preko unutar institucionalne saradnje, koordinirajui rad razliitih tela unutar Unije koja bi mogla da odigraju aktivnu ulogu u uspostavljanju i realizaciji strategije odrivog razvoja; neophodno je uspostavljanje monitoringa i ocene sprovoenja politike odrivog razvoja na svim nivoima, prvenstveno putem izrade izvetaja i indikatora, i, bazirano na sadanjim ciljevima strategije odrivog razvoja, Evropska Unija bi trebala da razvije konkretne i tematske mete, koje bi ile u korak sa ostalim aktivnostima Unije i doprinele razvoju Evropke Unije kao globalnog lidera u pitanjima odrivog razvoja.

Mora se rei da tranzicija odrivog razvoja jeste i bie ogroman izazov za sve Evropske institucije i njenu politiku, s obzirom na to da odrivi razvoj danas predstavlja ogroman zadatak koji zahteva konkretne napore na svim poljima, izlazei daleko van okvira evropske ekoloke politike.Razvojem konkretne, jasne i jedinstvene strategije, uz izradu infrastrukture koja bi je podravala, Evropa moe da izgradi stabilan put ka odrivome razvoju, otvarajui, ali istovremeno inudei reenje za mnoga globalna pitanja kao i preventivu nekih od moda najveih problema buduih generacija.

PRINCIPI EKOLOKE POLITIKE EVROPSKE UNIJE

Evropska Unija uspostavlja ekoloke standarde vie od trideset godina. 1972. godine na Evropskom samitu u Parizu, po prvi put se povela inicijativa za oblikovanje osnova koji bi vremenom mogle da prerastu u ekoloku politiku Unije. Danas, zatita ivotne sredine sve vie izbija u prvi plan politike Evropske Unije. Ugovorom o osnivanju Evropske Zajednice, Evropa se obavezala da streni visokoj meri zatite i poboljanju kvaliteta ivotne sredine. U relatiovno kratkom roku, Evropa je poela da insistira na potovanju principa subsidiarnosti zatraeno je da gde god je mogue, nacionalne i lokalne vlasti izrade svoje prioritete ukljuujui ekoloke i sprovedu svoje nadlenosti. U suprotnom, u koliko primenom odreene mere na nivou drava ne mogu da se postignu eljeni rezultati, najpre zbog obima ili dejstva mera koje je neophodno sprovesti u cilju njihovog ostvarivanja, Unija preuzima taj zadatak na sebe.

Ali, pojedinane akcije drava nisu uvek garancija sigurne ekoloke zatite. Migracije ptica, zagaeni vazduh iz fabrika i tokovi reka ne zaustavljaju se na dravnim granicama.

Uloga je Evropske Unije da podrava i koordinira poslove preduzete od strane zemalja lanica, ali istovremeno da kontrolie njihovo ponaanje i sprovoenje obaveza predvienih samim stupanjem u Uniju. Osiguravanje primene nacionalnih zakona koji su usaglaeni sa evropskim standardima je jedan od prioriteta Unije, posebno naglaen estim akcionim programom Evropske Unije. Naime, zemlje

14

kandidati, potencijalne lanice Unije, pre samog pristupanja moraju da na svim nivoima usaglase svoje zakonodavstvo sa evropskim standardima, ukljuujui tu i ekologiju. Za veliki broj njih, naroito zemlje centralne i istone Evrope gde je teka industrija decenijama razvijana bez velike brige za ivotnu sredinu, ovo predstavlja naroiti izazov.

Strogim ekolokim normama i uz podrku Evropskog parlamenta i Evropskog suda pravde, Evropska Komisija ve dugi niz godina pokuava da osigura visok nivo zatite na unutranjem tritu. Dozvoljeni su i samostalni pokuaji zatite ivotne sredine na nacionalnom nivou. Ne retko, pokazalo se da su ekoloke norme donesene od strane drava-laica esto stroije nego na nivou Unije. Relativno visokim ekolokim standardima ve dui niz godina raspolau pre svega nordijske zemlje, zatim Nemaka i Austrija. U cilju adekvatnog ostvarenja ovog prioriteta, Evropskoj Komisiji je data mogunost da preduzme pravnu akciju protiv drave koja ne ispunjava preduzete obaveze. S druge strane, Evropska Komisija osim na svoju zakonodavnu ulogu, sve vie panje poklanja i drugim merama, kao to su privredni instrumenti, adekvatna poreska politika, ali i finansijsko unapreivanje investicija kojima je cilj poboljavanje ivotne sredine ili direktno finansiranje razliitih ekolokih projekata.

Principi ekoloke politike Evropske Unije pojavljuju se po prvi put u Prvom akcionom programu. Principima je odreen pravac delovanja Evropske Unije, odnosno Evropske Zajednice na polju zatite ivotne sredine. Na taj nain principima su odreeni pravci kretanja ka usmeravanju privredne delatnosti, kontrole zagaivanja, usklaivanja ekonomske delatnosti drutva prema prirodi u smislu ekologizacije industrije, i, odreeno je prisustvo ekonomskih i trinih mehanizama u domenu zagaivanja prirodnih elemenata ovekove ivotne sredine. Ukupno je navedeno jedanaest principa: zagaivanje i negativne posledice zagaivanja trebaju biti spreene na samom izvoru; donoenje odluka treba da rauna to je god mogue ranije na negativne ekoloke efekte; eksploatacija prirodnih resursa koja stvara znaajna oteenja ekolokom kompleksu i ravnotei moraju biti izbegnuta; nauna saznanja (o ivotnoj sredini) trebaju da budu poboljana a istraivanja podsticana; trokove prevencije i eliminisanja negativnih posledica po ivotnu sredinu treba da snose zagaivai; aktivnosti u jednoj zemlji lanici ne smeju da prouzrokuju ekoloku tetu u drugoj zemlji lanici; rezultati ekoloke poltiike trebaju da uzmu u obzir interese zemalja u razvoju; zajednica i njene zemlje lanice treba da zajedno rade na promociji meunarodne ekoloke politike; javnost mora biti informisana i obrazovana o zatiti ivotne sredine; akcije moraju biti preduzete na odgovarajuem nivou, i, nacionalne ekoloke politike moraju biti usklaene i koordinisane.

etvrtim akcionim programom (1987.-1992.) uvedeni su imenovani principi, kojih je ukupno bilo est: zagaiva plaa (Polluter Pays Principle); prevencije; subsidijarnosti; proporcionalnosti; predostronosti, i, blizine, odnosno, korekcije na izvoru.

Princip zagaiva plaa podrazumeva da trokove prevencije i reavanja ekolokih problema u ivotnoj sredini ne smeju biti prebaeni na poreske obveznike ili krajnje potroae, odnosno da ovi trokovi ne smeju biti pokrivani finansijskim sredstvima koji potiu direktno ili indirektno iz javnih fondova. Namera Zeajednice je bila da drutvene probleme zagaivanja ivotne sredine definie kroz ekonomski kontekst i da ga na taj nain trite i regulie. Na taj nain bi privredni ali i drugi subjekti (pod pretnjom kazni i drugih oblika finansijskih pritisaka) snosili ukupnu materijalnu odgovornost za stanje ivotne sredine bez obyira da li je ona naruena ili ne. Naravno i tu postoje svojevrsna odstupanja tako da Savet Ministara moe u

15

pojedinim sluajevima da pojedine drave lanice Evropske Unije oslobodi primene ovog principa i plaanja kazni i nadoknade tete ukoliko bi trokovi bili toliko visoki da ih jedna drava lanica ne moe podneti. Savet Ministara je takoe ovlaen da privremeno oslobidi dravu plaanja ovakvih obaveza ali i da joj finansijski pomogne. Zato je u te svrhe, i sline, 1994. godine osnovan poseban fond, Kohezioni fond (Cohesion Fund) ija je osnovna funkcija finansiranje znaajnih projekata u domenima zatite ivotne sredine i saobraajne infrastrukture.

Sluaj odlaganja otpada u oblasti reke Kuropitos (Grka): Sluaj je poeo odlukom (iz 1992. godine) Suda pravde Evropske zajednice (zaveden kao C-45/91), opet po albi Evropske komisije (ranije lan 169 Ugovora o EU). Sud je naao da Republika Grka nije potovala obaveze proizale iz Direktive 78/319 o opasnom i toksinom otpadu. Razlog ej ilegalno, i bez mera sprovoeno, odlaganje vrstog otpada iz Hanije na Kritu (40.000 stanovnika) u uvalu Kuropitosa, koje je predstavljalo realnu pretnju zdravlju ljudi. Septembra 1996. godine Ministarstvo ivotne sredine dalo je preliminarnu saglasnost sa izborom mesta za novu lokaciju postrojenja za obradu otpada, zajedno sa novim mestom za njegovo odlaganje i putem koji ih povezuje. Lokacija je izabrana nakon procene njenih komparativnih prednosti u odnosu na dve jo mogue lokacije u istoj oblasti. Procena uticaja na ivotnu sredinu je uraena pod pritiskom Suda pravde. Praktino su reakcije suseda drugih dveju moguih lokacija morale odigrati ulogu u konanom izboru mesta. Izboru su se suprotstavila dva susedna manastira i lokalna optina U dugotrajnoj sudskoj proceduri, u okviru Grkih nadlenosti, u kojoj su uestvovali i lokalni ogranak (grkog) suda, ministarstvo za zatitu ivotne sredine, kao i stanovnici okolnih naselja a i predstavnici crkve, nije pronaeno adekvatno reenje koje bi bilo prihvatljivo i za Evropsku zajednicu ali za sve strane u Grkoj. 2000.- te godine objavljena je nova odluka suda pravde Evropske zajednice. Na osnovu albe Evropske komisije protiv Grke, zasnovane na lanu 228 (ranije 171) Ugovora o Evropskoj Uniji, Sud je ovog puta naao da Grka ne potuje obavezu privoenja kraju prethodno utvrenog krenja zakonodavstva Evropske zajednice. Ovako je odlueno na osnovu injenice da u periodu od 1992. do 1997. godine nisu preduzete nikakve praktine mere da se razrei problem i obezbede praktina primena odluke Suda pravde iz 1992. godine. istovremeno je po ovoj odluci Grka kanjena da Evropskoj zajednici iam da dnevno plaa 20.000 Evra do krajnjeg izvrenja presude.

Princip prevencije podrazumeva da Evropska Unija (odnosno Evropska Zajednica) moe da inicira akcije u smislu i pravcu preventivne zatite ivotne sredine, kako uopte ne bi dolazilo do krupnijih ekolokih problema. Takva preventivna akcija podrazumeva izradu i odobrenje studije sluaja o uticaju odreene vrste privredne (ali i svake druge) delatnosti na ivotnu sredinu. Na taj nain, vrednost ivotne sredine, osim moralne integrativne vrednosti dobija i ekonomski smisao te je ona kao takva ukljuena u cost-benefit analizu.

Princip subsidijarnosti podrazumeva da u podrujima politika koje ne potpadaju pod ekskluzivnu kompetenciju Evropske zajednice, Evropska zajednica treba da preduzima akcije na zatiti ivotne sredine samo onda kada ima vie smisla da Zajednica reaguje nego zemlje lanice. Princip je specijalizovan u sluajevima prekograninog zagaivanja, kao i u sluajevima i problemima vezanim za odreivanje kvota eksplotacaije odreenih prirodnih resursa. Evropa insistira na potovanju principa subsidijarnosti u smislu da je zatraeno da gde god je mogue, nacionalne i lokalne vlasti izrade svoje prioritete ukljuujui ekoloke i sprovedu svoje nadlenosti. U suprotnom, ukoliko primenom odreene mere na nivou drava ne mogu da se postignu eljeni rezultati, najpre zbog obima ili dejstva mera koje je

16

neophodno sprovesti u cilju njihovog ostvarivanja, Unija preuzima taj zadatak na sebe. Ali, pojedinane akcije drava nisu uvek garancija sigurne ekoloke zatite. Migracije ptica, zagaeni vazduh iz fabrika i tokovi reka ne zaustavljaju se na dravnim granicama. Uloga Evropske Unije jeste da podrava i koordinira poslove preduzete od strane zemalja lanica, ali istovremeno da kontrolie njihovo ponaanje i sprovoenje obaveza predvienih samim stupanjem u Uniju.

Princip proporcionalnosti podrazumeva da se od Evropske Zajednice ne oekuje da izae iz okvira akcija za ostvarivanje osnovnih ciljeva Ugovora o Evropskoj Uniji. To znai da Unija mora da ostavi zemljama lanicama prostor za slobodno delovanje, odnosno ostavlja se mogunost da drave lanice imaju stroije zakone od onih propisanih u Evropskoj Uniji, ali da se tim (ekolokim) zakonima ne razbija ideja niti da se njima ugroava ideja o jedinstvenom evropskom tritu.

Princip predostronosti nalae da Evropska Zajednica treba da preduzima akcije kada postoji osnovana sumnja da odreena delatnost moe da izazove neeljene ekoloke efekte i posledice.

Princip blizine ili korekcije na izvoru smatra da je bolje i efikasnije reavanje ekolokih problema na samom izvoru, mestu na kome su se oni desili nego raditi na reavanju. U praksi to znai da je bolje usvajati standarde emisije zagaivanja elemenata ivotne sredine nego ustanovljavati standarde kvaliteta elemenata ivotne sredine (vazduha, vode i zemljita). Na taj nain se privrednom subjektu stavlja direktno do znanja njegova odgovornost za mogue ekoloke probleme i stanje ivotne sredine a on se u samom startu stimulie da ne zagauje ivotnu sredinu. U suprotnom sluaju, kada se ustanovljavaju standardi kvaliteta elemenata ivotne sredine, privrednom subjektu je ostavljena mogunost da emituje tetna i opasna zraenja, materije i elemente u odreenoj meri i da time ugroava ivotnu sredinu jer su standardi kvaliteta ivotne sredine ili niski ili prihvatljivi za neekoloku aktivnost privrednog subjekta. U isto vreme, privredni subjekti koji se ponaaju pro-ekoloki se stimuliu, kroz kredite i razliite subvencije da investiraju u iste tehnologije a ta stimulacija i investiranje je isplatljivije od plaanja visokih kazni.

Nakon ratifikacije Jedinstvenog Evropskog Akta (SEA) i Ugovora o Evropskoj Uniji iz Mastrihta pojedini principi su i formalno ukljueni u Rimski ugovor. Tako da su principi ekoloke politike Evropske Unije redukovani na samo etiri: princip integrisanosti; princip predostronosti, princip prevencije, i princip zagaiva plaa.

Pod principom integrisanosti podrazumeva se povezivanje ekoloke politike sa ostalim sektorskim politikama Evropske Unije. Da bi ekoloka politika bila efikasna njeni ciljevi moraju biti integrisani u definicije i implementaciju svih ostalih sektorskih politika. Dakle, ne samo u opis tih politika, ne samo u njihovo koncipiranje ve i u njihove primene. Bez obzira na postepen, ali svakako primetan napredak ekoloke politike EU u poslednjih 15 godina, inicijative za postavljanje ekolokih pitanja u centar esektorskih politika Evropske Unije nisu dale zavidne rezultate. Tek za vreme britanskog predsedavanja 1998. pokrenut je Kardif proces, kojim je zahtevano da razliiti sektori (poput poljoprivrede, transporta, energetike, ribarstva) razviju sopstvenu strategiju za integraciju ekoloke zatite u svoje aktivnosti. Meutim Kardif se u godinama koje e uslediti pokazao kao isuvie zavistan od samog predsedavajueg i politike koju je zagovarao.

Princip predostronosti je jedan od najkontroverznijih principa ekoloke politike Evropske Unije. Princip predostronosti kao ideja o lociranju i spreavanju svake eventualne ekoloke tete jo na njenom izvoru najbolje se razvio u Nemakoj

17

gde je kao Vorsorgenprinzip prvi put primenjen od strane Savezne vlade 1976 pod pritiskom nemakih ekolokih pokreta. On podrazumeva da ekoloka politika treba da bude zasnovana na preduzimanju specifinih preventivnih akcija. Iako se pojavljuje u mnogim uputstvima Evropske Unije on se specifino ne naglaava. Sutina ovog principa jeste to se on ostvaruje, odnosno primenjuje na osnovanoj sumnji da neka delatnost moe dovesti do ekolokih posledica po ivotnu sredinu, zdravlje ljudi i ivotinja i uopte po biodiverzitet. Ovaj princip se nalazi u RIO Deklaraciji Ujedinjenih Nacija o ivotnoj sredini (Princip 15) U cilju zatite ivotne sredine, drave e u skladu sa svojim mogunostima iroko primenjivati preventivne mere. Tamo gde postoji opasnost od velike ili nenadoknadive tete, nepostojanje potpune naune sigurnosti nee se upotrebiti kao razlog za odlaganje trokovno efikasnih mera za spreavanje unitavanja ivotne sredine. Princip se sastoji iz etiri bitna elementa. Prvo, da preventivne akcije mogu biti preduyete i u nedostatku naunih dokaza o tetnim efektima pojedinih aktivnosti, kao i pre nego to se negativne posledice pojave. Dakle, argumenti da nauka o odreenoj delatnosti, pojavi ili problemu nema konaan stav ne moe biti dovoljan da bi se odreena aktivnost, za koju se sumnja da moe imati negativne posledice po drutvo i prirodu, dozvolila. Drugo, da potencijalni stvaraoci rizika, a ne potencijalne rtve rizika moraju biti suoene sa teretom dokaza o tetnim posledicama odreenih aktivnosti. Tree, donosioci politikih, a pogotovo ekonomskih odluka uvek moraju imati u vidu veliki broj mera i akcija za saniranje odreenih ekolokih problema koje e primeniti kada budu izvedeni dokazi o tetnim posledicama odreenih aktivnosti. I etvrto, proces donoenja politikih i ekonomskih odluka, kada je u pitanju zatita ljudi i ivotne sredine, mora pored dravnih organa da ukljui to vie zainteresovanih strana, kao i da sam proces donoenja odluka mora biti javan i otvoren za javnost. Primena principa predostronosti nailazi na veliki otpor privrednih subjekata koji smatraju da striktna primena ovog principa vodi ka njihovoj smanjenoj profitabilnosti i konkurentnosti. Do sada je postojalo vie sluajeva neprimene, delimine primene i apsolutne neprimene i apsolutne primene ovog principa u praksi tako da su pojedini sluajevi dospeli i pred Evropski sud pravde. Najveu kontroverzu, do danas je postigao uveni sluaj bolesti ludih krava ili takozvani BSE sluaj.

Sluaj BSE. Evropa protiv britanske govedine: BSE (Bovine Spongiform Encephalopathy) ili Bolest ludih krava (Mad Cow Desease) je vrsta degenaratvnog oboljenja mozga kod stoke koje je povezano sa oblikom Krojcefeld Jakobovog oboljenja (CJD) takoe jednog degenaritivnog obolenja mozga kod oveka, koje neretko zavrava sa fatalnim ishodom. Simptomi BSE-a kod stoke ukljuuju nedostatak i gubitak koordinacije, teko podizanje, umanjeno stvaranje mleka i gubitak na teini. Zaraene ivotinje takoe pokazuju simptome promena u ponaanju, na primer, nervozu, agresiju i smanjeno interesovanje za okolinu. Period inkubacije traje od jedne do dve godine, a zaraeno grlo progresivno slabi i umire u periodu od nekoliko meseci od konstatcije oboljenja. Sluajevi BSE su po prvi put identifikovani u Velikoj Britaniji u novembru 1986. godine. Od tada pa do 2001. godine zabeleeno je preko 180.000 sluajeva ovog obolenja kod ivotinja. Studije su utvrdile da modano tkivo zaraene ivotinje biva pretvoreno u sunerasto stanje, nalik vajcarskom siru. Takvo stanje modanog tkiva kod ivotinja odgovara stanju modanog tkiva i kod oveka obolelog od Krojcefeld Jakobovog sindroma. Medicinski strunjaci, kao i Nauno-veterinarski komitet Evropske Komisije, su smatrali da je jedan od moguih uzroka taj to su u ishrani stoke koriene reciklirane iznutrice, kosti i meso ivotnjskog porekla kako bi se poboljala mlenost krava i uveala masa stoke. 1989. godine, da bi spreila irenje bolesti

18

ludih krava britanska vlada poinje sa ostvarivanjem mera unitavanja zaraene stoke i zabranom ishrane stoke hranom ivotinjskog porekla. Sredinom devedesetih godina prolog veka otkriveno je u Velikoj Britaniji desetak sluajeva da su mladi ljudi i farmeri (do 42 godine starosti) oboleli od nove varijante Krojcefeld Jakobovog oboljenja (nvCJD), tako da im je modano tkivo u slinom stanju kao i modano tkivo meu pripadnicima plemena na Novoj Gvineji koji su upranjavali ritualni kanibalizam. Mere zatite stonog fonda koje je inicirala britanska vlada nisu pokazale dovoljno pozitivnih rezultata a imajui u vidu da je dolo do irenja oboljenja sa ivotinja na ljude, e britanska vlada je oformila 1996. godine nezavisno telo SEAC (Spongiform Encephalopathy Advisory Committee) koje je imalo zadatak da istrai mogunosti irenja ove bolesti. Ovaj savetodavni komitet britanske vlade izlazi u javnost sa saoptenjem (20. marta 1996. godine) u kome se izmeu ostalog istie, da iako ne postoje evidentni i vsrti dokazi o direktnoj vezi izmeu BSE (bolesti ludih krava) i nove varijante Krojcefeld Jakobovog sindroma (nvCJD) najprihvatljivije objanjenje se nalazi u injenici da su ljudi, rtve nove varijante Krojcefeld Jakobovog sindroma konzumirale zaraeno meso ludih krava, dakle pre 1989. godine. Ovo objanjenje je bilo dovoljno da samo sedam dana od dana saoptenja savetodavnog komiteta britanske vlade (27. marta 1996. godine) Evropska komisija naredi hitne mere predostronosti zatite ljudi od potencijalnog rizika prenoenja oboljenja sa ivotinja na ljude. Mere su ukljuile zabranu transporta i zabranu izvoza stoke, stonih proizvoda i preraevina, mesa govedine i junetine iz Ujedinjenog Kraljevstva u ostale zemlje lanice Evropske Unije. Ova zabrana je obuhvatala i izvoz u zemlje ne-lanice Evropske Unije kako bi se spreilo skretanje trgovine i verc britanske govedine iz zemalja ne-lanica u zemlje lanice Evropske Unije. Istu odluku su donele i Sjedinjene amerike drave. U preambuli odluke Evropske Komisije bilo je istaknuto da definitivno stanovite o mogunosti prenoenja bolesti ludih krava (BSE) na ljude nije mogue ali da rizici prenoenja ne mogu biti iskljueni. To je indirektno odgovaralo 15. principu RIO Deklaracije da nepostojanje potpune naune sigurnosti nee se upotrebiti kao razlog za odlaganje efikasnih mera za spreavanje unitavanja ivotne sredine, odnosno u ovom sluaju zatite zdravlja ljudi. Komisija se u svojoj odluci nije direktno pozvala na princip predostronosti te je ta manjkavost navela britansku vladu da zahteva suzpenziju odluke argumentujui to tvrdnjom da govee meso ne predstavlja opasnost po zdravlje ljudi i da nema realnih razloga za takav rigorozan oblik zabrane. Istaknuto, je takoe, da je stvarni cilj odluke Komisije taj da ona odgovori evropljane od kupovine engleske govedine kako bi stabilizovala evropsko trite mesa i da je takva odluka sa takvom pozadinom u direktnoj suprotnosti sa idejom Evropske Unije o jedinstvenom tritu i nesmetanom protoku robe, usluga i kapitala. Evropski sud pravde je 1998. godine doneo presudu po ovom sluaju iznosei stav da Komisija, koja je imala asne namere nije napravila ni jednu greku u proceni rizika po zdravlje ivotinja i ljudi, kao i da veza izmeu BSE i nvCJD nije vie samo teorijska hipoteza ve da je postala i stvarna mogunost. Presuda je naglasila da institucije Evropske Unije mogu preuzeti zatitne mere, kada je u pitanje dovedeno zdravlje ljudi, ne ekajui da realnost i ozbiljnost rizika postane potpuno evidentna. Meutim, da stvar bude ozbiljnija sud se u odluci poyvao na lanove Ugovora 130 r stav 1 i 2, koristei pre-Mastriht verziju Ugovora gde princip predostronosti nije naveden. Sve u svemu, ova zabrana, kao i pojava organizovanog, planskog i sistematinog unitavanja stonog fonda u Velikoj Britaniji je bukvalno unitila britansko stoarstvo, ali i grane industrije kao to je farmaceutska i industrija kozmetike koje su za svoje proizvode koristile proizvode ivotinjskog porekla. Nakon vie od dve godine, tanije nakon 32

19

meseca, (22. novembra 1998. godine) Evropska Unija je ukinula zabranu na uzvoz britanskog mesa u Evropu smatrajui da su britanski veterinari postigli uspeh u suzbijanju ove bolesti. Deset zemalja lanica Evropske Unije su glasale za takvu odluku, dok Austrija, Francuska, Luksemburg i panija nisu uestvovale u glasanju. Nemaka je bila jedina zemlja koja je glasala protiv ove odluke o ukidanju zabrane smatrajui da je odluka prerana i da realna opasnost jo uvek postoji. I pored toga delimina zabrana je jo uvek dugi niz godina ostala na snazi. Mogue je bilo uvesti govedinu iz Britanije pod uslovom da je grlo roeno posle 1. avgusta 1996. godine i da je meso u potpunosti odvojeno od kostiju.

Primena principa ekoloke politike Evropske Unije na nacionalnom nivou

Prethodno navedenim principima ekoloke politike Evropska Unija nastoji da

osigura minimum standarda u oblasti zatite ivotne sredine a to postaje problem za pojedine zemlje lanice koje se ne mogu zadovoljiti tim ponuenim minimum ve yahtevaju maksimalnu zatitu. U skladu sa ranije spomenutim principom proporcionalnosti pojedine drave, kao to su vedska, Nemaka i Holandija pozivaju se na lan 175 Ugovora koji dozvoljava i snanije mere od onih koje dozvoljava, zagovara ili garantuje Unija, i shodno tome one su sprovodile rigoroznije mere ka zatiti ivotne sredine od onih koje bi Evropska Unija inila. Sa druge strane postavlja se pitanje koji su to stvarni razlozi za takve rigoroznije mere ovih drava kada je u pitanju zatita ivotne sredine? U osnovi zaista je ekologija interes, ali ovde motivisan i pravdan politikom injenicom da bi se prijemom i sa prijemom novih zemalja u lanstvo Evropske Unije (onih iz biveg socijalistikog bloka) dala prednost njihovom ekonomskom razvoju i njihovom ekonomskom i industrijskom uravnoteavanju sa ostatkom Evrope a ne zatiti ivotne sredine u tim zemljama i u Evropi uopte. No i pored toga, ponekad su ovi stroiji standardi, koji prevazilaze proklamovani minimum za koji se Unija zalae, bili samo maska za stvaranje novih oblika nelojalne konkurencije i kao takve su uticale na stabilnost jedinstvenog trita. Na taj nain ekoloki interes, interes za zatitom ivotne sredine, zdravlja ljudi, ivotinja i ouvanja biodiverziteta, je neretko bio zloupotrebljavan kao bi se ostvarili pojedini ekonomski interesi odreenih zemalja lanica Evropske Unije.

Primena principa ekoloke politike Evropske Unije. Primer Savezne Republike Nemake. Nemaka pripada takozvanoj grupi drava sa izuzetno snanom i vrstom ekolokom politikom. Meutim, kada je u pitanju primena principa ekoloke politike i uputstava Evropske Unije po ovim pitanjima onda se moe rei i da su pojedina uputstva primenjena isuvie kasno ili na pogrean nain, odnosno da je nemako nacionalno zakonodavstvo u nekim situacijama postavljalo mnogo vie standarde od onih koji vae za Evropsku Uniju. Princip predostronosti ima glavnu ulogu u ekolokoj politici Nemake i uglavnom je vezan za pitanje upotrebe tehnologije koja zagauje ivotnu sredinu. Primenom ovog principa destimulie se upotreba tehnologije koja zagauje ivotnu sredinu dok se stimuliu tehnologije i proizvodi koji imaju pozitivan uinak na nju. Princip zagaiva plaa je u Nemakoj objanjen kao princip odgovornosti gde se potencijalni zagaiva, kroz pretnju kaznom

20

onemoguava i destimulie da zagauje ivotnu sredinu. On je istovremeno kombinovan sa principom plaanja naknade za korienje neobnovljivih i ostalih prirodnih resursa. Osim ovog ekonomskog principa Nemaka u svojoj ekolokoj politici primenjuje i princip zajednikog tereta ili princip kolektivne odgovornosti gde drutvo, zajednica, plaa trokove zatite ivotne sredine kroz posebne dravne fondove. Princip kolektivne odgovornosti se primenjuje u sluajevima kada su trokovi otkrivanja zagaivaa izuzetno visoki. Na primer, isputanje nafte od strane velikih tankera u nemakim morskim teritorijalnim vodama, u Severnom moru, se moe otkriti veoma kasno kada je praktino nemogue nai zagaivaa ili su trokovi njegovog lociranja, uz korienje aviona i satelitske tehnologije preskupi u odnosu na tetu koja je nastala. Drugi sluaj je isto pomorske prirode. Prilikom istovara, odnosno pretakanja, nafte u lukama uvek dodje do situacija da odreena koliina goriva zavri na vodenoj povrini. Takvi sluajevi su dosta esti i u veini sluajeva normalni i nenamerni. Kako je i to oblik zagaivanja ivotne sredine po pravili bi trebao da funkcionie princip zagaiva plaa. Meutim, imajui u vidu da brodarskim kompanijama nije problem da plate takvu kaznu jednom ali kako bi nakon vie plaanja veina kompanija nala neku drugu luku u nekoj drugoj zemlji za istovare i pretovare gde kanjavanje ne bi bilo rigorozno i stalno, veina lokalnih vlasti se odluuje da zamuri nad ovakvim prekrajima i da ne naplati kaznu. Razlog se nalazi u injenici da bi lokalna vlast, kao i stanovnici i luke slube i radnici, tako bili na finansijskom gubitku jer bi izgubili svoje klijente. Zato organi lokalnih uprava osnivaju fondove koji su namenjeni saniranju ekoloke tete, u posebnim nenamernim sluajevima zagaivanja, i samim tim ne dovode u pitanje svoju poslovnu budunost i doprinose daljem razvoju luka. Trei sluaj je problem nastao ujedinjavanjem dve Nemake. U mnogim predmetima bilo j nemogue nai konkretnog zagaivaa ili lice koje je odgovorno za zagaivanje ili je bilo nemogue naplatiti kaznu. Mnoga preduzea iz Istone Nemake, koja su bila veliki zagaivai, su u meuvremenu bankrotirala.Takva preduzea nisu imala novca na raunu koji bi bio iskorien za naplatu ekolokih kazni, ili nije bilo mogue nai odgovorno lice na koga bi se svalila krivica. U meuvrmenu takva preduzea, naroito iz metalurkog kompleksa, su za sobom ostavila velika kontaminirana podruja i nesagledive posledice. Drava je u tim sluajevima preuzela na sebe trokove sanacije ivotne sredine. Pojedini principi ekoloke politike Nemake su po sadrini veoma bliski pojedinim neformalnim principima ekoloke politike Evropske Unije. Konkretno re je o primeni principa ko-saradnje gde dravni organi zadueni za reavanje ekolokih problema i sprovoenje ekoloke politike imaju za obavezu da sarauju sa nevladinim organizacijama, ekolokim pokretima, sindikalnim organizacijama i drugim subjektima drutvenog i politikog ivota zainteresovanim za probleme zatite ivotne sredine. Ekoloka politika Evropske Unije ne poznaje kao princip ko-saradnju ali je on po sadrini veoma blizak , predmetno i sadrajno slian, principu da javnost mora biti informisana i obrazovana o zatiti ivotne sredine koji se kao takav spominje u Prvom akcionom programu zatite ivotne sredine. Isto, ovaj princip se polako ukljuuje u novi instrument ekoloke politike Evropske Unije u ekoloke sporazume, o kojima e kasnije biti rei.

Meutim, Nemaka je poznata i po tome to svoje ekonomske interese, posebno protekcionistike interese prema sopstvenom tritu esto predstavlja kao ekoloke interese kojima se titi ivotna sredina i zdravlje ljudi. Meutim ove svojevrsne eko-prevare nisu ostale nezapaene i neotkrivene. naps protiv konjaka: Evropski sud pravde je 1978. godine raspravljao Cassis de Dijon priotiv nemake

21

(120/78). Nemaka je zabranila uvoz francuskog alkoholnog pia (konjaka) na osnovu svog Zakona o monopolu na alkohol iz 1922. godine. Po ovom zahtevu minimalni dozvoljeni procenat alkohola uvoznih pia je morao biti 32%. Francuski konjak kompanije Cassis de Dijon je sadrao samo 15-20% alokohola i to je na osnovu argumentacije Nemake predstavljalo opasnost po zdravlje ljudi. Sud je presudio da fiksiranje minimuma procenta alkohola u piima ne moe biti argumentovano brigom za zdravlje ljudi, te je naloilo Nemakoj da svoje nacionalno zakonodavstvo iz ove oblasti promeni, kao i da dozvoli uvoz francuskog konjaka. Na taj nain alkoholni protekcionizam je ustupio mesto interesu Evrope ya slobodnom trgovinom u okviru zajednice. Rat pivopija: Evropska Komisija je 1984. godine podnela tubu Evropskom sudu pravde protiv Nemake zbog njihovog restriktivnog zakona o kvalitetu nacionalnog i uvoznog piva. Konkretno, injenica je da su nemaki zakoni o kvalitetu piva zabranjivali aditive u pivu, odnosno da su bili izriiti da pivo mora biti napravljeno od prirodnih sastojaka bez ikakvih hemijskih dodataka. Striktna primena tog zakona je dovela do situacije da je u Nemakoj bio zabranjen uvoz piva iz Danske, kao i iz drugih zemalja. Komisija je smatrala da je primena tog nacionalnog zakona dovela do smanjenja koliine uvoznog piva u Nemaku, kao i do poveanog izvoza nemakog piva u druge zemlje. Nemaka vlada je tvrdila suprotno, da Zakon o pivu iz 1516. godine ima za cilj da zatiti zdravlje ljudi, odnosno potroae i da je njihova mera zabrane uvoza danskog piva u potpunosti ispravna. Argument Komisije, ako strane u sporu,je bio da nemaki dokazu o interesu i cilju zatite potroaa i njihovog zdravlja nisu dovoljni jer nemaki zakoni dozvoljavaju upotrebu aditiva u ostalim prehrambenim proizvodima i piima, te da tako pivo predstavlja nedovoljan izuzetak. Presuda Suda pravde (178/84) u sluaju Komisija protiv Nemake je glasila da Nemaka mora da dozvoli uvoz danskog piva, kao i da su mere koje je Nemaka preduzela ugrozile slobodan protok robe i jedinstveno trite Evropske Zajednice. Odnosno, da kada postoji disparitet izmeu zakonodavstva Evropske Zajednice i nacionalnog zakonodavstva moe se dozvoliti da nacionalni zakoni budu primenjivani ali ne u takvoj meri da se njima ugroavaju institucije konkurencije i slobodnog trita. Na ovaj nain Sud pravde se pozvao na princip proporcioanlnosti i da apsolutna yabtana aditiva u prehrambenim proizvodima nije potrebna i da je samim tim nemako zakonodavstvo iz ove oblasti preterano.

Ekoloki sporazumi novi instrument ekoloke politike EU Poslednjih godina u Evropi primetan je trend koji vodi ka upotrebi ugovornih

tehnika u ekolokoj politici. U periodu posle 1980. godine, ekoloki ugovori su esto korieni kao instrument ekoloke politike, prvenstveno u Holandiji i Nemakoj, a neto kasnije i u Austriji i Danskoj, ali i uz stalno proirenje na druge lanice Evropske Unije. Ugovorima je predviena regulacija najrazliitijih oblasti: redukcija toksinog otpada, reciklaa i skladienje vrstog otpada, kvalitet proizvoda i izvoz pesticida.

Neposredno po usvajanju Petog akcionog programa, Evropska Unija je uzela neto aktivniju ulogu u regulisanju ovoga pitanja. Naime, 1995. sprovedeno je iscrpno istraivanje koje je pokrivalo teritoriju celokupne zajednice iji je cilj, bio da utvrdi

22

znaaj ekolokih sporazuma i oceni njihova uspenost. Najvei problem na koji se nailo bilo je pitanje odreivanja samog sporazuma kao i njegove obaveznosti za ugovorne strane. Naime, ekoloki sporazumi (environmental contracts), mogu biti pravno obavezujui za sve strane koje uestvuju u njegovom donoenju, ali isto tako i najee zastupljeno u praksi, ekoloki sporazumi mogu da budu neobavezujui, ili kako se to esto navodi, mogu da imaju formu neformalnih, dentlmenskih sporazuma.

Pokazalo se da Nemaka, Austrija Belgija, Francuska i Velika Britanija najee donose neobavezujue sporazume, dok su se u Holandiji i Portugalu obavezujui sporazumi ustalili kao pravilo. U Danskoj i vedskoj oba tipa sporazuma su gotovo jedako zastupljena.

Bez obzira na ovu raznolikost u primeni ekolokih sporazuma, Evropska komisija je u svojoj Preporuci o ekolokim sporazumima (Preporuka 96/733/EZ, 1996 O.J. No. L 333/59) jasno izrazila svoje preferencije u korist obavezujuih sporazuma. Meutim, sama preporuka i dalje ni na koji nain nije obavezala lanice, te je na njima ostalo da samovoljno biraju vrstu sporazuma koje e da donose. Praksa je pokazala da zemlje, zavisno od politikih karakteristika (ukljuujui tu zakonodavnu praksu), kulturnih obeleja i prethodnoga iskustva, pristupaju ekolokim sporazumima sa manjom ili veom rezervom i samim tim opredeljuju se za jednu od vrsta sporazuma, ali i oblasti koje e sporazumom biti obuhvaene. Holandija i Nemaka su se pokazala kao drave u kojojima su sporazumi postali vaan instrument ekoloke politike. U Holandiji je u periodu posle 1980. godine potpisano 107 sporazuma, dok se u Nemakoj, u istom periodu taj broj kree oko 93. Slede ih Austrija, Danska, Italija, vedska i Portugalija, dok zemlje poput Velike Britanije, Francuske i panije spadaju u kategoriju zemalja sa najmanje potpisanih ekolokih sporazuma. Zanimljivo je rei da Grka, kao lanica EZ nije sklopila ni jedan ekoloki sporazum. Osnovna ideja ovih zemalja bila je da ekolokim sporazumima obuhvati razliite oblasti ekoloke politike i na taj nain obezbede bolju meunarodnu saradnju i implementaciju zajednike strategije u politiku sopstvene zemlje, ak i u situacijama koje nisu regulisane zvaninom dravnom regulativom, a uz podrku drugih strana. Iako se u poetku insistiralo na potpisivanju sporazuma u gotovo svim oblastima zatite ivotne sredine i razvoja, danas su najei sporazumi o tretiranju otpadnih materija (baterija, starog gvoa, reciklaa drugih vrsta otpada), to bi se moglo objasniti kompleksnou ovog podruja ali i nedostatkom regulativne tradicije koja bi se pitanjima otpada pozabavila u granicama drave. Ne retko, ekoloki sporazumi sadre odredbe o monitoringu i izradi izvetaja. Ove odredbe su jednostavan odgovor na osnovne slabosti prvenstveno neobavezujuih sporazuma, ali mogu se nai i u obavezujuim. Iako se prilikom izrade svakog sporazuma predpostavlja potovanje svih strana koje uestvuju u njegovoj izradi, uvoenje odredbi o izradi i podnoenju izvetaja o postignutom uinku, najee na godinjem nivou, pokazalo se kao dobra garancija za odranje labavog saveza uoblienog neobavezujuim sporazumima.

Gledano na dui rok, efektivnost ekolokih sporazuma kao sredstva ekoloke politike se moe sagledati sa dva razliita aspekta: nivo strogosti samoga sporazuma u pogledu vrste, implementacije i potovanja navedenih odredbi, a zatim i uloga samih strana potpisnica, kao i njihov doprinos u sprovoenju ili neuspehu odreenog sporazuma. Uobiajeno je miljenje da uspeh i potovanje odreenog sporazuma zavisi od niza uslova koji mu predhode. Naime, mora da postoji odreena tradicija, ali i iskustvo u npr. zajednikom reavanju problema, jedinstvena platforma, zajedniki ciljevi kao i spremnost za proporcionalnu raspodelu trokova i koristi dobijenih ugovorom. Iako skeptici najee navode da je odreeni broj ekolokih sporazuma do

23

sada zakljuenih u evropskim zemljama propao, znatno brojniji su sporazumi koji su se pokazali kao krajnje uspeni. Razlog za neuspeh nekih od sporazuma bilo je u prvom redu nepostojanje konsenzusa izmeu uesnika, ali i niz drugih neslaganja koja su se naknadno javljala. Meutim, ekoloki sporazumi, kao instrument sprovoenja zajednike ekoloke politike postaje sve ee sredstvo saradnje u meunarodnim odnosima na teritoriji Evrope.

EKOLOKA PITANJA NOVI IZAZOV ZA POLITIKU EVROPSKE UNIJE

Uprkos razvoju ekoloke politike u poslednjih trideset godina, a naroito

tokom devedesetih, nakon stvaranja Evropske Unije, znaajni ekoloki izazovi i dalje ostaju otvoreni, dok novonastali zahtevaju odlune poteze Unije u cilju njihovog savladavanja. estim akcionim programom identifikovana su etiri kljuna ekoloka izazova, za koje je ostavljen desetogodinji period da budu reeni. To su klimatske promene, priroda i biodiverzitet, ivotna sredina i kvalitet ivota, kao i prirodni resursi i otpad.

Statistiki podaci o promenama prosene temperature na globalnom planu jasno pokazuju da klimatske promene predstavljaju jednu od najveih ekolokih i ekonomskih pretnji sa kojima se danas planeta suoava. injenica je da se Evropsko tlo zagreva bre od prosenog temperaturnog poveanja, to predstavlja znaajan preduslov za izazivanje prirodnih nepogoda poput polplava, oluja ili talasa vruine poslednjih nekoliko godina su to i pokazale. Sa druge strane, studije su pokazale da je globalno zagrevanje u najveoj meri izazvano ljudskim faktorom, koji bi se mogao delimino iskontrolisati, a samim tim i redukovati na najmanju moguu meru. U takvim okolnostima, jasno je da Evropska Unija mora aktivno da radi na iznalaenju efektivnih instrumenata za suoavanje sa klimatskim promenama i posledicama koje one imaju. Kao jedno od moguih reenja bilo bi ciljano odreivanje prioriteta na koje bi se usmerila kompletna budua akcija uz aktivno uee svih zemalja lanica. U svakom sluaju, sama struktura problema je takva da zahteva saradnju na vie nivoa nacionalnom (aktivno uestvovanje svih drava lanica, ali i ne-lanica Unije, od podizanja ekoloke svesti kod graana, uvoenja ekoloke zatite u industrijska postrojenja...), preko internacionalnog nivoa, do globalne saradnje.

Iako bi nacionalni plan moda ovde odigrao i najvaniju ulogu, a zatim jo vie uvrstio mogunosti savladavanja klimatskih promena putem internacionalne saradnje, svakako da postoji problem finsijskih sredstava i mogunosti drava u odvajanju za projekte koji bi na dugi rok uspeli da donesu znaajnije rezultate. To se naroito odnosi na siromanije zemlje, kao i zemlje nelanice Evropske Unije, ali koje sa njom dele geografsko tlo Evrope. Tu se i najvie naglaava uloga Unije, tanije njenih institucija, koje bi osim izrade prioritetnih zadataka morale da preuzmu na sebe i koordinaciju poslova u cilju njihovog izvrenja. Valjano reenje bi bilo da pozicija Evropske Unije istovremeno ukljui mere koje su adekvatne za reavanje konkretnih pitanja, a i odgovarajue za individualne mogunosti ukljuenih strana. Tako, bogatije zemlje bi se mogle usresrediti na konkretne ciljeve, dok bi one

24

siromanije mogle uzeti uee samo u izvravanju pojedinih mera ili ukljuivanju u aktivnosti bogatih saradnika. U svakom sluaju, veliki broj pristupa koji bi poboljali trenutnu situaciju se postavlja kao mogu, a liderstvo Evropske Unije je svakako osnovna potpora kojim bi se izbegle posledice zabrinjavajuih klimatskih promena.

U dosadanjoj ekolokoj politici Evropske Unije, znaajni napori su uloeni u osetno smanjenje tete nastale kao posledica ugroavanja biodiverziteta do 2010. godine. Pridruivanjem 10 novih lanica, teritorija Unije se proirila za 58%, ukljuujui znaajne povrine nezagaenog prostora, prvenstveno uma i istih voda. Njihovo ouvanje predstavlja veliki izazov Uniji u godinama koje dolaze.

Trenutno, unutar Unije uspostavljena su dve dominantna standarda Evropske politike biodiverziteta. Prvo, ustanovljena je mrea zatienih podruja (Natura 2000), a zatim, sve vie se insistira na integraciji obaveze ouvanja prirode u druge ciljeve i poslove Unije, kao to su poljoprivreda, ribarstvo i industrija. Mrea Natura 2000 je stvorena iz zatienih podruja odreenih preko Direktive o stanitima iz 1992 (1992 Habitats Directive) i Direktive o pticama iz 1979 (1979 Bird Directive). Njome su pokrivena kako suvozemna, tako i pomorska stanita. Osim ovih direktiva, Evropska Unija je uestvovala u izradi niza vanih meunarodnih konvencija, kao to je Bernska konvencija o divljoj prirodi i prirodnim stanitima u Evropi (1979. godine) i Bonskoj konvenciji o migratornim vrstama iz iste godine.Bez obzira na odreene institucionalne pomake u poslednjim decenijama, priroda i biodiverzitet su danas ugroeni vie nego ikada. U Evropi, gotovo 1/2 sisara i do 1/3 gmizavaca, ptica i ribljih vrsta nalazi se na popisu ugroenih. Poljoprivredna proizvodnja, industrija i turizam ugroavaju prirodna stanita. Tako 75% peanih sprudova u Francuskoj, Italiji i paniji su potpuno nestali. Morski park na ostrvu Zakintos u Grkoj predstavlja primer ugroavanja stanita ugroenih ivotinjskih vrsta. Zaliv Laganos na istoimenom ostrvu je vano stanite morske kornjae Caretta-Caretta, veoma ugroene vrste koja je pri tome zatiena velikim brojem zakonskih spisa. Postojao je, a i danas postoji, intenzivan pritisak na ovo stanite, kao od pomorskog turizma, tako i od leaglnih i ilegalnih graevinskih delatnosti koje se izvode u svrhe razvoja turizma. Pokuaji grke vlade da se ogranii korienje zemljita datira jo iz 1984. godine, ali su tim odlukama bili ugroeni vlasnici poseda, zemljita, namenjenog za izgradnju turistikih objekata. Nakon meusobnih tubi na liniji graani-drava stvar se izmakla kontroli i dolo je do teeg naruavanja stanita ugroene vrste morske kornjae. Evropski sud parvde je po albi Evropske komisije odlukom iz 2002. godine (sluaj C-103/2000) presudio da Republika Grka ne potuje obaveze proizale iz Direktive 92/43, jer, uprkos propisu, u periodu od 1992. do 1999. godine nije preduzela neophodne mere za zatitu stanita kornjae Caretta-Caretta. Poseta predstavnika Evropske Zajednice, koja je prethodila albi rezltirala je zapaanjem da su unutar zatiene oblasti zastupljeni morski sportovi i motociklizam, da se iri ilegalna gradnja i da praktino ne postoji nadzor.

Vidan pomak na polju biodiverziteta jeste integracija politike ouvanja prirode uz potovanje potreba ljudi koji dele svoja stanita sa biljnim i ivotinjskim vrstama i prirodom uopte u druge politike Unije. To se u prvom redu odnosi na ekonomske potrebe, istovremeno u sektoru proizvodnje, ali i usluga (turizam npr., kao sve rairenija grana delatnosti) na emu se aktivno poinje raditi, naroito u poslednjih nekoliko godina. Na kraju, praktino ouvanje biodiverziteta moe da se sprovede kao uspeno samo uz efektivnu saradnju ljudi na svim nivoima, poevi od pojedinca, preko lokalnih zajednica, drava pa do Unije. Stvaranjem jedinstvene mree, uz potovanje principa misli globalno, deluj lokalno, mogu se stvoriti stvarni uslovi koegzistenicije oveka i prirode.

25

Neobnovljivi prirodni resursi poput voda i zemljita uopte, ugroeni su pred naletom urbanizacije. Poslednjih dve decenije XX veka razvoj urbanih sredina se poveao za 1218 % na teritorijama pojedinih zemalja lanica, naroito u priobalnim podrujima. Gotovo 80% graana Evropske Unije ivi u urbanim naseljima gde su suoeni sa problemima zagaivanja, buke, otpada, saobraajnih guvi itd. U veini siromanih gradova kvalitet vazduha, buka i preoptereenost saobraaja predstavljaju gradsku svakodnevnicu koja vodi u smanjenje kvaliteta ivota, znaajno ugroavanje ivotne sredine i zdravstvene probleme svojih stanovnika. Sa druge strane, gradovi imaju znaajan uticaj na ivotnu sredinu, prvenstveno kroz probleme otklanjanja otpada ili progresivno iscrpljivanje resursa. Poslednjih godina kao trend se esto namee kao dominantno pitanje kvaliteta ivota u gradovima, dok drugi problemi ostaju zapostavljeni, bez obzira na to to se njihove posledice na ivotnu sredinu, gledano na dui rok, mogu pokazati kao znaajno razornije. U takvim okolnostima, sve primetnije postale su aktivne kampanje koje rade na isticanju zagaenja vazduha kao prioritetnog izvora ekolokih problema urbanih naselja. Zabrinuta brzinom razvoja ovih problema Inija je uspostavila etiri prioritetne oblasti ili arita urbanih sredina, ukljuujui i potencijalne strategije reavanja svake od njih: odrivi urbani menadment; odrivi urbani transport; odriva gradnja, i odrivi urbani saobraaj i transport.

Ugroenost ivotne sredine iskazana kroz zagaenjivanje vazduha, identifikovana je kao izaziva brojnih bolesti i zdravstvenih problema od potekoa u disanju, alergija i astme, do raznih malignih oboljenja, kancera i prevremene smrti. Iz tog razloga, Evropska komisija je uspostavila saradnju sa Svetskom trgovinskom organizacijom (WTO), esto koristei direktive WTO kao radni okvir za ekoloku politiku zatite od zagaenjivanja vazduha. Septembra 2000. zvaninici ove dve organizacije su na sastanku u Briselu dogovorili intenzivniju saradnju u istraivanju zdravstvenog rizika i uspostavljanja standarda. Osnovna potka mnogih ekolokih inicijativa EU upravo i jeste zatita ljudskog zdravlja i ouvanje ivotne sredine. U junu 2003. Evropska Komisija usvojila je Strategiju za ivotnu sredinu i zdravlje (Environment and Health Strategy). Njome je uoblien dugoroni pristup reavanju zdravstvenih i pitanja ivotne sredine, sa konanim ciljem u vidu uspostavljanja radnog okvira uzrok posledica, kojim bi se istovremeno radilo i na identifikaciji novih problema i njihovih uzroka na samom izvoru, kao i uklanjanju starih, ije su posledice ve uveliko osetne. Predvieno je da se Strategija sprovodi u ciklusima, od kojih bi prvi bio implementacija Plana za ivotnu sredinu i zdravlje (Enviroment and Helt Action Plan). Plan je donet 2004. godine, a predvien je za period od 2004 -2010. On se prvenstveno fokusira na razumevanje veze izmeu ivotne sredine i zdravstvenh problema, ukljuujui bolju proverenost informacija i njihovo irenje, popunjavanje praznina u znanju i uopteno poboljavanje komunikacije.

Kao sledea prioritetna taka odreeno je pitanje zagaivanja vazduha, prvenstveno u smislu faktora uticaja na kvalitet ivota i zdravlje ljudi. Zagaenost vazduha u urbanim sredinama odreena je kao osnovni faktor za izazivanje bolesti respiratornih organa. Svesni znaaja, ali i sloenosti problema kvaliteta vazduha, Evropska komisija je pristupila izradi Programa ist vazduh za Evropu (Clean Air for Europe) (CAFE). On ukljuuje niz ciljeva, izmeu ostalih prikupljanje, razvoj i procenjivanje naunih informacija u vezi sa zagaenjem vazduha, kao podravanje implementacije legislative i razvoj novih instrumenata u okviru ekoloke strategije. Komisija je ta