Sadržaj

1. Prikupljanje I Reciklaza Komunalnog Otpada U Srbiji ....................................................... 6

Metali ..................................................................................................................................... 7

1.1. Opasni Otpad Iz Domacinstva ................................................................................. 7

Ostali Otpad.............................................................................................................. 8

Krupni Otpad ........................................................................................................... 8

Gradjevinski Otpad ................................................................................................. 8

1.2. Zagadjivanje Otpacima Iz Poljoprivredne I Prehrambene Industrije ...................... 8

Primarne Tehnologije Rciklaze Poljoprivrednog Otpada ................................... 8

1.3. Kompostiranje .......................................................................................................... 8

1.4. Sistem Pravilnog Sakupljanja Otpada ...................................................................... 9

Tehnologije Komposnog Procesa ............................................................................ 9

1.5. Fermentacija ............................................................................................................. 9

1.6. Esterifikacija .......................................................................................................... 10

1.7. Industrijski Otpaci .................................................................................................. 10

1.8. Opasni Otpad ......................................................................................................... 11

1.9. Klasifikacija Industrijskog Čvrstog Otpada ........................................................... 11

Metode Uklanjanja Čvrstih Otpadaka ................................................................ 11

1.10. Deponije 2 ............................................................................................................ 11

Reciklaža Otpada ................................................................................................... 12

1.11. Zaštita Od Zagadjivanja ....................................................................................... 12

Informacioni Sistemi Upravljanja Otpadom ........................................................... 13

2. ZagaĎivanje Hrane ................................................................................................................. 13

Aditivi Hrane ............................................................................................................... 13

Konzervansi ............................................................................................................ 14

Nitrati I Nitriti ........................................................................................................ 14

Regulatori Arome ................................................................................................... 14

Antioksidanti .......................................................................................................... 14

Emulatori I Stabilizatori ....................................................................................... 14

Bojene Materije ...................................................................................................... 14

Zakonodavna Regulativna Korišćenja Aditiva ................................................... 15

Kontaminacija ........................................................................................................ 15

Hormoni .................................................................................................................. 15

Antibiotici ............................................................................................................... 15

Biološka Kontaminacija Hrane............................................................................. 15

Kontaminacija Hrane Biljnim Toksinima ........................................................... 16

2.1. Pesticidi .................................................................................................................. 16

Klasifikacija Pesticida............................................................................................ 17

3. Zagadjivanje Hidrosfere ........................................................................................................ 18

3.1. Pojam Prirode I Stepen Savremenog Zagadjenja Voda ......................................... 18

3.2. Vrste I Izvori Zagadjenja Vode .............................................................................. 19

3.3. Autopulifikacija Tj. Samociscenje Vode ............................................................... 20

3.4. Deterdzenti ............................................................................................................. 20

3.5. Eutrofikacija ........................................................................................................... 21

3.6. Preciscavanje Zagadjenih Otpadnih Voda ............................................................. 21

3.7. Sanitarna Kontrola Voda........................................................................................ 22

3.8. Zagadjivanje Nafte ................................................................................................. 23

3.9. Zagadjivanje Mora Pesticidima ............................................................................. 23

4. Crt Reciklaža ........................................................................................................................... 24

4.1. Reciklaţa Ict I Malih Kućnih Proizvoda ................................................................ 24

4.2. Ocene Različitosti Ko Plaća Za Reciklaţu Elektronskog Otpada ......................... 24

4.3. Proizvodi Nepoznatog Brenda ............................................................................... 25

4.4. Značaj Proračuna ................................................................................................... 25

4.5.Izazovi Za Budućnost ............................................................................................. 25

4.6. Najčešće Postavljana Pitanja.................................................................................. 26

Kako Se Identifikuje Brend ............................................................................................... 26

4.7. Vrste Reciklaţa ...................................................................................................... 26

4.8. Plastika ................................................................................................................... 27

4.9. Vrste Plastičnih Materijala Koji Se Danas Recikliraju .......................................... 27

4.10.Prerada Plastičnih Materijala Za Reciklaţu .......................................................... 29

4.11. Granulacija I Pranje ............................................................................................. 29

4.12. Razdvajanje .......................................................................................................... 29

4.13.Sušenje .................................................................................................................. 29

4.14. Vazdušni Klasifikator .......................................................................................... 30

4.15.Elektrostatičko Odvajanje ..................................................................................... 30

4.16. Ekstruder .............................................................................................................. 30

4.17. Peletizacija ........................................................................................................... 31

4.18. Papir ..................................................................................................................... 31

4.19. Vrste Hartije Koje Se Recikliraju ........................................................................ 31

4.20. Ostale Oblasti Primene Reciklirane Hartije ......................................................... 33

4.21. Reciklaţa Papira UsklaĎivanje Teorije I Prakse .................................................. 33

4.22. Industrijski Trendovi - Rastuće Trţište ................................................................ 34

4.23. Podizanje Kriterijuma .......................................................................................... 34

4.24. Postavljanje Novih Izazova I Odrţavanje Standarda ........................................... 34

4.25. Osnovni Izvori I Primene Papira Za Reciklaţu ................................................... 35

4.26. Unapredivanje Reciklaţe ..................................................................................... 35

4.27. Reciklaţa Papira U Evropi ................................................................................... 36

4.28. Različiti Načini Primene Recikliranog Papira ..................................................... 36

4.29. Trţiste Recikliranog Papira Dobro Funkcioniše .................................................. 37

4.30. Sakupljanje Unutar Domaćinstava Je Najveći Izvor ........................................... 37

4.31.Inicijativa Za Unapredivanje Reciklaţe ................................................................ 37

4.32. Svetska Iskustva U Reciklaţi Stakla .................................................................... 38

4.33. Zašto Doneti Staklo U Mrf .................................................................................. 39

4.34. Šta Je Implozija Stakla ......................................................................................... 39

4.35. Otkriće Implozije ................................................................................................. 39

4.36. Razvoj Implozije Za Integraciju U Mrf Postrojenja ............................................ 40

4.37. Čaše Studyes ........................................................................................................ 40

5. Radijacija (Zračenje) .............................................................................................................. 41

5.1. Izvori I Vrste Radijacije ......................................................................................... 41

5.2. Prirodno Zračenje................................................................................................... 41

5.3. Priroda Zračenja ..................................................................................................... 42

5.4. Jonizacija................................................................................................................ 43

5.5. Vrste Jonizujućeg Zračenja .................................................................................... 43

5.6. Neutronsko Zračenje .............................................................................................. 45

5.7. Jedinice Merenja Radijacije ................................................................................... 45

5.8. Biološki Efekti Zračenja ........................................................................................ 46

5.9. Somatski Efekti ...................................................................................................... 46

5.10. Kasni Efekti Zračenja .......................................................................................... 47

5.11. Genetički Efekti Jonizujućeg Zračenja ................................................................ 47

5.12. Doze ..................................................................................................................... 47

5.13. Radioaktivni Otpaci ............................................................................................. 48

5.14. Uskladištenje Radioaktivnih Otpadaka ................................................................ 48

5.15. Zaštita I Kontrola Od Radioaktivnog Zračenja .................................................... 49

5.16. Teratogeni Efekti ZagaĎenja (Teratogeneza) ....................................................... 49

6. Katastar ZagaĎenja ................................................................................................................ 50

6.1. Hemijski Monitoring .............................................................................................. 50

6.2. Monitoring I Zaštita Ţivotne Sredine .................................................................... 51

6.3. Biohemijski Monitoring ......................................................................................... 53

6.4. Morfo-Fiziološke Indikacije .................................................................................. 53

6

1. PRIKUPLJANJE I RECIKLAZA KOMUNALNOG OTPADA U SRBIJI

Ukupna kolicina otpada koji sakuplja 90% komunalnih preduzeca iznosi oko 2.2000000 t

godisnje. Prema podacima sa 160 opstina iz centralne Srbije I Vojvodine sakupljanjem otpada je

obuhvaceno oko 60-70% stanovnistva sto znaci da 30% zavrsava na divljim deponijama na

rekama I delimicno se spaljuje. Smatra se da od ukupne kolicine otpada 40% pripada ambalazi.

Aktivnosti sakupljanja otpada-sakupljanjem otpada u Srbiji bave se komunalna preduzeca

pri cemu se najveci procenat otpada odlaze na neadekvatne deponije bez prikrivanja ili sabijanja

bez postovanja mera zastita ljudi I sredine. Prilikom transporta komunalnog otpada nastaju

sledeci problem:

nedostatak odgovarajucih vozilaza transport

neodgovarajuca ucestalost transporta

nereseno pitanje transporta otpada iz zdravstvenih ustanova i industrijskih

postrojenja

Ruralna podrucja su najcesce izostavljena sto se tice sakupljanja otpada tako das u

prepustena sama sebi. U Srbiji ne postoji jednostavni nacin sakupljanja opasnog otpada tj

upravljanje otpadom.

Sistemi upravljanja komunalnim cvrstim otpadom-u Srbiji je problem sadasnji nacin

zbrinjavanja na kraju koga otpad vise ne postoji vec se sve materije ponovo koriste. Za ovaj

process treba odvojeno sakupljati komponente cvrstog otpada. Za ovaj process treba odvojeno

sakupljati komponente cvrstog otpada. Ekoloski pristup obuhvata sledece komponente:

sistem posuda za odvojeno sakupljanje

postajanje odgovarajucih vozila

razradjen sistem odvoza

odgovarajuce privremena I trjajna odlagalista otpada

servisno informacionu sluzbu

Sistem podrske obuhvata sistem stalne komunikacije saopstinama,sistem stalne edukacije

I sistem nadzora.

Komponenete komunalnog cvrstog otpada- njega cine biorazgradivi otpad,papir I

karton,staklo,plastika,metali,predmeti od koze I tekstila,opasni otpad I krupni otpad. Bioloski

7

otpad cine ostaci hrane I bastanski otpad. U biootpad je dozvoljeno staviti papirnu

ambalazu,papirnate maramice I pepeo, a nije dozvoljeno stavljati stampane boje,lakove I dr.

U papir I karton spadaju:

novine I casopisi

knjige I svi kartonski predmeti,kao I kartonski predmeti bez plastike I dr matrijala

viseslojna I kompozitna ambalaza od mleka,jogurta I sokova,fotopapir I dr.

Plastika- postoje 6 vrste polinearnih materijala koji se 96% izradjuju od plasticnih

predmeta.

PETROLI ili ETIEN TEREF TATAL

PLD- polietican niske gustine

PAD-polietican visoke gustine

PP-politropi

PS-postiron

Svi pomenuti materijali prikupljaju se kao dva osnovna segmenta PET ambalaza I ostala

plastika. Ukoliko se PET ambalaza reciklira onda se koriste boce od pakovanja vode,kao I

mineralne vode,gaziranih pica,sokova I drugih napitaka. Od ostale plastike sakupljaju se

ambalaze svih prehrambenih artikala,tocenih sapuna,sampona,deterdzenta I sredstva za ciscenje.

Ambalaza od opasnog otpada se ne reciklira vec se zajedno sa opasnim otpadom skladisti.

Metali-metalni otpad se deli na:

Ferozne metale tj celicni lim

Obojene metale

Aluminijumska ambalaza za pakovanje piva I gazitanih sokova se posebno prikuplja a

ostali metalni otpad posebno.

1.1. OPASNI OTPAD IZ DOMACINSTVA

Ovaj otpad cine sve materije I ambalaze koje ugrozavaju zdravlje zivih bica I zivotnu

sredinu. U opasni otpad ubrajamo: istrosene akomulatore,ambalazu od

hemikalija,boje,pesticide,lekovi,ulje,sredstva za ciscenje,sprejevi,baterije,kozmetickih preparata

I dr. ovaj otpad se prikuplja na posebnim sabirnim mestima ili pak na specificnim lokacijama.

MUP I vojska Srbije zaduzeni su za odlaganje eksploziva,oruzja,invektivnog I radioaktivnog

materijala I biomedicinskog materijala.

8

Ostali otpad- u ostalom otpadu spadaju: tkanina,koza,pelene,igracke, upaljaci,

keramika, porculan I dr. ovaj otpad se odlaze na deponije.

Krupni otpad- u krupni otpad ubrajamo: belu tehniku,namestaj,automobile I njihove

gume,racunari,monitori,televizori I dr. krupni otpad se prikuplja sezonskim scijama I on sadrzi

materije koje zagadjuju okolinu poput ulja teskih metala I freona.

Gradjevinski otpad- u ovaj otpad ubrajamo: crep,cigla,fasadni material,iskopina

zemlje,otpad pri radovima na putu I dr. Usitnjeni gradjevinski otpad koristi se za nasipanje ili za

proizvodnji gradjevinskog materijala.

1.2. ZAGADJIVANJE OTPACIMA IZ POLJOPRIVREDNE I PREHRAMBENE

INDUSTRIJE

Izvori ovih otpadaka su firme I prehrambena industrija. Otpaci iz poljoprivrede su

biorazgradjivi I njihovi medjuproizvodi ili krajnji proizvodi odnosno produkti mogu biti toksicni

jer sadrze pesticide,additive,deterdzente. Poljoprivredni otpad predstavlja

slama,kukuruzovina,stabljika,grancice,ljuske,kostice,lisce I ostatak hrane domacih zivotinja.

Poljoprivredni otpad se moze koristiti za ogrev I susenje poljoprivrednih kultura.

Primarne tehnologije rciklaze poljoprivrednog otpada- u ove tehnologije

spadaju: briketiranje,kompostiranje I fermentacije. Briketiranje I paletiranje biomase vrsi se radi

smanjenja zapremine,lakseg transporta I lakseg lozenja. Tokom procesa dobijanja briketa postoje

sledece faze: usitnjivanje sirovina,susenje,transport,doziranje sirovine,presovanje,skracivanje

briketa do odredjene duzine,hladjenje I pakovanje gotovih briketa. Sustina procesa briketiranja je

sabijanje celokupnog materijala do sto manje zapremine uz pomoc prese. Efekti koji se postizu

briketiranjem su: povecanje mase po jedinici zapremine,smanjenje troskova manipulacije I

transporta,smanjenje zapremine skladistenje,povecanje efektivnosti sagorevanja,malo zagadjenje

zivotne sredine I dr. Nedostaci su: potreban je priprema materijala na odgovarajucoj

vlaznosti,koriscenje adetiva,utrosak energije I finansijska ulaganja.

1.3. KOMPOSTIRANJE

Kompostiranje je prirodan prces proizvodnje kumusa od organskog otpada nastalog u

poljoprivredi u vocarstvu,dvoristima I kuhinjama. Na latinskom kompozitu znaci djubrivo od

9

biljnog otpada I zemlje. Kompostiranje je bioloska razgradnja bio otpada u prisustvu kiseonika

do oslobodjenja toplote I komposta. kompost nema neprijatan miris a nastaje ralaganjem

organskih materija. Ovaj proces je primenjivan jos u anticko doba. Kompostiranje vrse

mikroorganizmi gliste I dr organizmi koji zive u zemlji I njime se smanjuje 30% ukupne kolicine

kucnog otpada I obzbedjuje kruzni tok organskih materija u prirodi. Kompostiranje se sastoji iz 2

faze I to faza kompostiranja I faza susenja. Kada se odredjuje lokacija kompostiranog postrojenja

uzimaju se u obzir klimatski uslovi jer se mogu javiti neprijatni mirisi zatim kvalitet povrsinskih

I podzemnih voda kvaliteta vazduha buke.

1.4. SISTEM PRAVILNOG SAKUPLJANJA OTPADA

Predstavlja sakupljanje bastanskog otpada,sakupljanje otpada na javnim deponijama I u

domacinstvima.

Tehnologije komposnog procesa- predproizvodnja moze biti u obliku sortiranja

sirovine(rucno ili mehanicki) usitnjavanje sirovine pri cemu bi sav organski otpad trebalo usitniti

do velicine palca a odnos vlazne I suve materije bi trebalo da bude 50:50%. Sama proizvodnja

obuhvata sortiranje.skladistenje I pakovanje. Zreli compost se primenjuje u vrtovima za

voce,povrce a kolicina zavisi od biljke. Npr za sobno cvece se koristi 2-3 supene kasike 1-2 puta

mesecno. Kompostiraju se kuhinjski otpad,vrtni I zreli otpad,kosa,dlake,mleko I mlecni

proizvodi,papirne maramice,kablovi,kozmetika,pesticide I dr. dobiti od kompasnog programa su

produzenje zivotnog veka deponije,smanjenje troskovaza odlaganje na deponije ili

spaljivanje,otvaranje novih radnih mesta,dobit od prodaje gotovih proizvoda.

1.5. FERMENTACIJA

Njome se tokom anserobnog metabolizma razlaze secer,glukoza I dobijaju se

laktat,acetisalna kiselina I etanol. Biostanol se koristi kao zamena za benzin I to 20% sa

benzinom ne steti motoru. Dobija se od secerne trske odnosno secera skroba I celuloze. Faze

tokom proizvodnje su prirprema sirovina,fermentacija I destilacija fermentola. U brazilu se

najvise koristi etanol I to oko 15 milijarde litara inace 15% brazilskih ozila koristi cist etanol a

40% smesu etanola I benzina. Oo nam ukazuje da je Brazil manje zavistan od inostrane nafte.

10

1.6. ESTERIFIKACIJA

To je hemijska reakcija kiselina i alkohola pri čemu se metil-oster nalazi u

prodaji.Biodizel je tečno nemineralno gorivo, neotrovno ,biorazgradivo i moţe se proizvoditi iz

biljnog ulja,iz jestivog ulja ili ţivotinjske masti, pri čemu izmeĎu ostalog nastaje i glicerol.U

Evropi se za dobijanje bio dizela koriste uljane repice i to oko 82% i ulje suncokreta oko 12%.U

Americi ulje soje,a u azijskim zemljama palmino ulje.Prednosti bio dizela-bio dizel je po

energetskim sposobnostima jednak običnom dizelu, ali ima bolju moć podmazivanja, pa

produţava radni vek motora,manje zagaĎuje okolinu jer ne sadrţi sumpor ni teške metale.U vodi

se razgraĎuje za nekoliko dana,a van nje 28 dana.

1.7. INDUSTRIJSKI OTPACI

To je otpad koji nastaje tokom industrijskog procesa moţe biti inertan i opasan.Inertan je

svaki otpadni materijal koji nastaje tokom industrijske proizvodnje, a koji se ne moţe svrstati u

otpadne gasove i vode ili opasan industrijski otpad.Industrijski otpad je organskog ili

neorganskog porekla i moţe biti upotrebljen kao sekundarna sirovina, meĎutim hemijski

industrijski otpad moţe biti neugodnog mirisa.Otpad sa prostorija firme je najčešće, papir, karton

idr. Termoelektrane islobaĎaju pepeo čaĎ, prašinu, ugljenu prašinu i to otpacima pripada 20% od

početne količine uglja.Elementi – Kalcijum, magnezijum, olovo, barijum koji se nalaze u pepelu

zagaĎuju zemljište i vodu, a leteći pepeo ugroţava okolinu.ZagaĎivanje industrijskim otpadom

nastaje prilikom proizvodnje,transportovanja, deponovanja ili pak indirektno vazdušnim ili

vodenim putem.Toksični materijali iz industrije i poljoprivrede su boje, lakovi, vojni otrovi,

pesticidi, materije u otpadnim vodama i kisele kiše 70-ih godina 20. veka ukupna količina

otpadnih materija bila je oko 50 milijardi tona godišnje, u severno more je izbacivano 2 miliona

tona godišnje.Zbog toga su stradale flora i fauna, ali i priobalno zemljište.Veliki problem

predstavljaju veštački materijali jer ih mikroorganizmi ne razlaţu.Spaljuju se ambalaţa, plastika,

drvo, gume i organski otpaci.Poseban tretman i način rukovanja imaju: Zapaljivi materijali,

explozivi, otrovi, radioaktivni materijali, patogeni i medicinski otpadi.

11

1.8. OPASNI OTPAD

Prema Bazelskoj konvenciji o kontroli prekograničnog kretanja koja je doneta 1989.god u

opasan otpad pripadaju : berilijum i njegova jedinjenja, jedinjenja šestovalentnog hroma,

jedinjenja bakra, cinka, arsena, selena, ţive, kadmijuma i dr.Osobine opasnog otpada su

explozivnost, zapaljivost, samozapaljivost, otpornost, korozivnost i toksičnost. U Srbiji se

godišnje stvori oko 226 hiljada tona opasnog otpada, a kod nas se jedino opasni otpad prati u

Vinči.Od 1987.god pa do danas skoro svake godine beleţi se rast nastalog opasnog otpada izuzev

perioda '92-'96 godine.Problem se moţe rešiti izgradnjom regionalnih deponija čiji je period

trajanja oko 20-30 godina i izgradnjom reciklaţnih centara.

1.9. KLASIFIKACIJA INDUSTRIJSKOG ČVRSTOG OTPADA

Izvori i tipovi su: Prerada hrane,proizvodnja papira i hemijska industrija.Deponije

industrijskog otpada su jednostavnije od komunalnih.Postoje 3 tipa ovih deponija : TIP A – je

strogo kontrolisana sanitarna deponija industrijskog otpada koji luči supstance opasne po

zdravlje ljudi i ţivotnu okolinu, TIP B – je najmanje kontrolisana sanitarna deponija na kojoj

odlaţu stabilne supstance TIP C – je kontrolisana sanitarna deponija za nestabilne otpadne

materije koje luče štetne supstance po ţivotnu sredinu.

Metode uklanjanja čvrstih otpadaka – ekološki pravilno upravljanje otpadom

podrazumeva evidentiranje, prikupljanje, transport i odlaganje otpada, smanjenje količine

otpada, reciklaţu i čišćenje kontaminiranih predela. Broj stanovnika na planeti, porast ţivotnog

standarda i razvoj tehnologije je razlog povećanja čvrstog otpada na planeti. Postoje nekoliko

metode sanacije čvrstog otpada i to razgradnja organskih otpada u deponijama spaljivanjem

reciklaţe.

1.10. DEPONIJE 2

Otvorene deponije uz dovoljno prisustvo vazduha omogućavaju prirodnu dekompoziciju

razgradivih supstanci.Otvorene deponije moraju biti najmanje 200m udaljenog od naselja da ne

bi ugroţavale pozemne vode i ţiva bića.TakoĎe treba voditi računa o pravcu duvanja vetrova

12

konfiguraciji zemljišta, hidrološkim i geološkim uslovima kao i o kapacitetu deponije.U otpadne

deponije ne smeju se odlagati otpaci.Problemi kod deponija su : visoka vlaţnost, raskvašen teren,

proizvodnja metana i amonijaka, prisustvo glodara izvori infektivnih bolesti epidemijskog

karaktera, što je predstavljalo veliki problem u 18-om veku.Danas se takve epidemije sprečavaju

prečišćavanjem vode za piće, sanitarnim tretmanom otpada i odrţavanjem sanitarnih

standarda.Procene su 1,2 milijardi ljudi pije neobraĎenu vodu.Veliki broj gradova nema deponije

i pravilno izgraĎene kanalizacione mreţe.Ovo su razlozi kontaminiranja voda patogenima zbog

čega godišnje umre 10 miliona ljudi.

Reciklaža otpada- prirodna reciklaţa predstavlja procese samočišćenja putem

kruţenja materije.Pre reciklaţe treba razvrstati i sortirati otpad i procene su da oko 15%

komunalnog otpada moţe ući u reciklaţu. Cilj reciklaţe je da se od otpadnog materijala dobije

originalna sirovina npr. Stari papir u novi. U SAD, 22% otpada se reciklira 16% se spaljuje, a

62% se deponuje.

1.11. ZAŠTITA OD ZAGADJIVANJA

Zaštita zagadjivanja u oblasti savremene industrije ogleda se u paţljivom planiranju i

izradi postrojenja, izboru sirovine i opreme primeni savremenih tehnoloških rešenja i propisanih

procedura u proizvodnji kao i odgovarajućim načinom odlaganja sirovina, proizvoda i otpada

tehnološkog procesa, izmeštanje ili zatvaranje pogona i smanjene koncentracije zagaĎujućih

supstanci.SAD I Japan usled industrijskog razvoja i ekonomske moći sprečavaju izgradnju

nepodobne industrije na svojoj teritoriji, tako da kod njih opada ispuštanje zagaĎujućih supstanci,

tako da zato u zemljama u razvoju emisija zagaĎivanja povećava.Opasni hemijski zagaĎivači su

oni koji dovode do pojave kiselih kiša efekta staklene bašte, razaranje ozonskog omotača i

drugo.Postoje 3 osnovna načina smanjivanja zagaĎujućih supstanci prvi predstavlja izmene u

procesu proizvodnje koje znatno smanjuju količine zagaĎenih supstanci ili potpune prekidaju

njihovo stvaranje, drugi način predstavlja izgradnju štetnih supstanci iz euflenata, i treći

odlaganje nepotrebnog materijala na deponije.Ozmene u procesu proizvodnje za osnovu imaju

proizvodne sisteme bez otpadaka npr opalo lišće je hrana za mikroorganizme koji kao otpad daju

azotna jedinjenja koje su mineralna Ďubriva za biljke. Otpadne zagaĎujuće supstance mogu biti

sirovine za dobijanje proizvoda pri čemu se dobija novi proizvod, a i štiti ţivotna sredina.

13

Informacioni sistemi upravljanja otpadom - Ovi sistemi nam omogućavaju

podatke o otpadu koji je u evidenciji otpada, sprovoĎenju i povezanosti regionalnih gradskih

opštinskih i lokalnih planova upravljanja otpadom, planovima proizvoĎača otpada, propisima,

planovima i projektima u vezi otpada.Informacioni sistem upravljanja otpadom vodi se na

republičkom nivou u agenciji koja podnosi godišnji izveštaj o stanju ţivotne sredine u vezi sa

otpadom.Lokalne uprave, opštine i gradovi obavezni su da dostavljaju podatke o upravljanju

komunalnim čvrstim otpadom.Vlasnici otpada moraju voditi knjige o svim vrstama otpada i sve

knjige moraju biti evidentirane u centralnom informacionom registru za otpad.

2. ZAGAĐIVANJE HRANE

Jedna od osnovnih karakteristika bioloskih sistema je neprekidna razmena materije i

energije sa spoljašnjom sredinom. Hrana je gradivna materija i energetski supstrat a sadrţi i

komponente koje imaju regulativne funkcije ( vitamini ). Glavni sastojci hrane su ugljeni hidrati,

litidi ( masti ), proteini, vitamini, minerali i voda. Prema našim propisima pod hranom se

podrazumeva sve sto se upotrebljava za hranu i piće u preraĎenom i nepreraĎenom obliku kao

začini i boje, konzervansi i sve druge materije koje se dodaju namirnicama radi konzerviranja,

popravke mirisa, ukusa, nutricionog obogaćivanja ili postizanja bilo kakvog drugog svojstva.

Znači prema ovoj definiciji u hranu se ubrajaju i aditivi i ako meĎu njima ima i sintetskih

materijala.

Aditivi hrane – Danas su zahtevi potrošača mnogobrojni i to u pogledu zadovoljenja

kvaliteta estetskog izgleda, ukusa, mirisa, trajnosti i atraktivnosti. Radi zadovoljenja pomenutih

zahteva koriste se razni dodaci i aditivi. Do kontaminacije hrane, moţe doći korišćenjem raznih

supstanci za zastitu bilja i ţivotinja poput pesticida, ostatak Ďubriva, sredstava za tovljenje

ţivotinja ( hormona ), veterinarskih lekova i antibiotika, zatim teški metali. Tako npr. neki aditivi

hrane mogu da sadrţe arsen, teške metale, veštačke boje i dr. Još stari egipćani su pre 3500

godina koristili aginse za bojenje, a primitivni čovek je otkrio da je pečeno i soljeno ukusnije.

ZaslaĎivači – U domaćinstvima se svakodnevno za zaslaĎivanje koristi sećer ( saharoza ),

a sintetski su našli primenu kod dijabetičara. Saharid je slučajno otkriven 1879. god i on je 200 –

500 puta slaĎi od sećera. Koristi se kao aditiv u obliku natrijumnih i kalijum soli. UtvrĎeno je da

14

izaziva maligdne tumore na bešici. Ciklamat je otkriven 60. god. Nakon saharina, 60 puta je slaĎi

od sećera, a utvrĎeno je da izaziva oštećenja na hromozomima i da ima kancerogena svojstva.

Ova dve zaslaĎivača su zabranjena u mnogim zemljama, a dozvoljeno je korišćenje

manje opasnih zaslaĎivača ( manitol i sarbitol ).

Konzervansi – to su hemijski aditivi supstance koje se koriste pri duţem skladištenju

hrane, a imaju antimikrobno dejstvo, tj. uništavaju mikroorganizme tokom pripreme i

skladištenje hrane ili pak inhibiraju rast.

Hrana se konzervira zbog ekonomskih razloga, trajnosti, higijenskih razloga i lakšeg

transporta. Kao konzervansi koristi se benzoeva i mravlja kiselina, sumpor dioksid i sulfati i

sarbinska kiselina.

Nitrati i Nitriti – ova dva jedinjenja se dosta nalaze u prirodi, a biljke ih ugraĎuju u

organska jedinjenja azota. Nitrati su opasni ako se redukuju do nitrita, pogotovo za decu, što se

moţe desiti tokom skladištenja hrane ili pak crevnom traktu dece. Veće količine se unose preko

povrća zbog neracionalne upotrebe veštačkih Ďubriva. Nitrati inhibriraju razvoja anaerobnih

mikroorganizma, a nitrita aerobnih mikroorganizma. Jedan od simptoma provanja je plavkasta

boja koţe i sivokoţe jer se umesto oksihemoglobina gradi methemoglobin.

Regulatori arome – koriste se za podešavanje arome ukusa i mirisa hrane. Široku

primenu meĎu njima našao je mono – natrijum bluplanat koji se dodaje nesu za poboljšanje

ukusa, koncentratima supa, začinima, gotovim jelima i smrznutoj hrani. Optimalna koncepcija

ovog jedinjenja je 0.2 – 0.5 % pri koje se potencira ukus mesa, a pri 4% hrani daje slatkasti ukus.

Kinezi dosta koriste ovo jedinjenje pri spremanju hranje, a ako se uzme na prazan stomak izaziva

glavobolju i mučninu.

Antioksidanti – sprečavaju oksidaciju masti organizma prilikom stajanja na sobnoj

temperaturi. Prirodni antioksidanti su vitamin A i C, sintetski su gaun kiselina, hidrokinin i dr.

Emulatori i Stabilizatori – koriste se za dobijanjesmeša u obliku emulzija da bi se

masa prevela u ţelasti oblik. Emulgatori su lecitin, mono i digmiceridi, amifatični alkoholi i dr.,

a stabilizatori su ţelatin fosfati i polu fosfati.

Bojene materije – koriste se za postizanje estetskog ukusa i boljeg utiska

prehrambrenih namirnica. Prirodne boje se koriste, ali su u odnosu na veštačke veoma skupe.

Prirodne boje su karatini, vitamin B2, anticijanini i dr. One su bezopasne za konzumente.

15

Sintetičke boje mogu da izazovu alergijske reakcije kod preosetljivih osoba. Kuhinjska so je

najduţe korišćen aditiv hrane, a poznato je da je i Cezar plaćao vojnike delimicno sa solju.

Zakonodavna regulativna korišćenja aditiva – prehrambreni proizvodi su

labilni jer tokom proizvodnje, pakovanja, transporta i skladištenja, na njih deluju fizički,

klimatski, hemijski, biološki i dr. faktori.

Opšti standardi za aditive su:

da očuvaju hranljivu vrednost hrane

da produţe vreme upotrebe i skladištenje

da omoguće i olakšaju proizvodnju, pripremu, rukovanje, ransport i skladištenje

hrane

da poprave izvesna svojstva hrane

da ne budu štetni za konzumente

Pod higijenski neispravnom hranom podrazumeva se namernice:

koje su zagaĎene patogenim klicama i parazitima

koje sadrţe otrovne sastojke

koje potiču od uginulih ţivotinja ili pak obolelih koje štetno utiču na zdravlje ljudi

koje su bojene bojama ili konzervisana sredstvima koja nisu dozvoljena

koje su kontiminirane radioaktivnim supstancama

Kontaminacija – Tokom gajenja biljaka i ţivotinja i procesa tehnološke prirode

transporta i uskladištenja, koriste se razne hemikalije u cilju zaštite, rastenja i gotovih proizvoda.

Kontiminanti hrane su pesticidi, hormoni, antibiotici, lekovi, bakterije, produkti ambalaţe i dr.

Hormoni – već dugo se kastriranje ţivotinja upotrebljava za ubrzanjem tova stoke.

Ukoliko se koriste veštački hormoni, onda ţivotinje povećavaju masu za 10%. MeĎutim neki od

sintetičkih hormona pokazuju kancerogena svojstva.

Antibiotici – su najvece otkriće 20. veka i koriste se za suzbijanje bolesti, ali i za

stimulaciju rasta ( 1949 za stimulisane rasta tovnih ţivotinja ). Oni se takoĎe upotrebljavaju i kao

lekovi.

Biološka kontaminacija hrane – neki od biljaka sadrţe i otrovne supstance koje ih

štite od biljojeda a u biološke kontaminantne hrane pripadaju gljive i bakterije koje naseljavaju

prehrambene proizvode ukoliko nisu adekvatno zaštićeni.

16

Kontaminacija hrane biljnim toksinima – od biljnih toksina koji kontaminiraju

hranu pomenućemo najznačajnije:

solanin – ima ga dosta u zelenim krtolama krompira tokom klicanja. Ljuštanjem

sveţeg krompira solanin se u potpunosti eliminiše

glukozinolati – su prirodni sastojci kupusa karfiola koji nakon hidrolize

ispoljavaju štetne efekte na štitnu ţlezdu

cijanogeni glikozoidi – sastavljeni su iz šećernih i cijan hidrata, a njihovim

razlaganjem oslobaĎa se vrlo otrovna cijano – vodonična kiselina. Ove glikozide

sadrţe gorki badem i ţir, a smrtonosna doza za čoveka je 50 – 60 mg

saponini – ima ih u detelinama, slično dererĎentima stvaraju penu i to obilno,

zbog čega kad preţivari izazivaju naduvanost, a često i smrt.

miristidin – nalazi se u začinskoj biljci orašćić, a u većoj količini izaziva

halucinacije

2.1. PESTICIDI

Veliki broj raznovrsnih štetočina napra biljke i ţivotinje tokom gajenja, napada gotove

proizvode, a takoĎe razara i razne vrste materijala ( tekstil, drva i instalacije ). Zbog velikog

broja stanovnika na planeti, mora se povećati proizvodnja, ali i zaštita hrane. Pesticidi

obezbeĎuju zdrav usev, povećan prinos, kao i nutritivne vrednosti, proizvodnje, uštede u

vremenu obrade i zaštitu materijala. Povećanje produktivnosti u poljoprivredi omogućava

primena mehanizacije Ďubriva, pesticida i novih sorti. Pest je bilo koji organizam koji nanosi

štetu ekonmiji i ugroţava zdravlje ljudi. Pesticidi su hemijska sredstva za uništavanje pesta

odnosno štetočina. Prvi put su egipćani 1500. god. pre nove ere primenili pesticide i to sumpor

dioksid za uništavanje štetočina, a kinezi arsen pre 1000. god. Prvu generaciju savremenih

pesticida čine teški metali ( pb, arsen, Hg ), a drugu sintetska organska jedinjenja koja su počela

masovno da se primenjuju od 2 svetskog rada. Smatra se da danas postoji blizu 1000 bazičnih

jedinjenja, od kojih se spravlja blizu 4000 preparata. Najteţe je postići selektivnost što

podrazumeva uništavanje samo štetočine, a da pritom pesticid ne deluju štetno na ne ciljane

organizme.

17

Primena pesticida – pesticidi se primenjuju tokom perioda gajenja, prerade, transporta,

uskladištenja biljnih i ţivotinjskih sirovina. Danas se oko 90 % pesticida primenjuje u

poljoprivrednoj proizvodnji, šumarstvu i drvnoj industriji oko 3, stočarstvu i veterini oko 3%, a

ostalose primenjuje u komunalnoj higijeni, zaštiti brodova, graĎevinskog materijala, instalacija i

farmaceutskoj industriji.

Klasifikacija pesticida – prema hemijskoj strukturi pesticidi se dele na neorganske i

organske, a prema poreklu na prirodne i sintetske ( organo – hloridi, ograno – fosfati i karbonati

). Prema nameni dele se na insekticide, akaricide, rodentocide, funglicide i herbicide. Organo –

hloridi su hlorni derivati, arofatičnih i aromatičnih ugljovodonika u čijem je molekulima izvršena

zamena vodonika hlorom. Npr. prvi sintetski pesticid koji je masovno primenjivan u Italiju je

DDT tj. di hlora difenil pri hlor etan. Ovaj pesticid je pronaĎen u ledu antartika gde nikada nije

korišćen, a inače se akumulira u masnim tkivima, a ima ga u mleku i mlečnim ţlezdama. Organo

fosfati su preteţno tečnosti reĎe čvrste supstance koje se koriste za uništavanje insekata, krpelja,

gljiva i glodara. Karbonati su bezbojne, teţine ili čvrste supstance koje se upotrebljavaju za

uništavanje insekta i korova. Insekticidi se koriste za uništavanje štetnih insekata i smatra se da

ih danas ima oko 10000. Akaricidi se koriste za uništavanje krpelja, rodenticidi za uništavanje

glodara, funglicidi za uništavanje gljiva, a herbicidi za uništavanje korova. Pesticidi i njihovi

ostaci se ne zadrţavaju dugo na mestu primenu, već se putem voda i lanaca ishrane prenosi na

udaljene supsance. Pesticidi imaju afintitet da se deponuju u masnim tkivima, a kod riba su te

koncentra. po nekoliko stotina i hiljadu puta vece nego u okruţujućoj vodi. Prilikom duţe

upotrebe pesticida javlja se optornost kod štetočina. Tako je danas oko 500 vrsta insekta otporna

na insekticide ( 70. godina je bilo otporno oko 230 ).

Štetni efekti pesticida – vrlo mali broj pesticida je elektivan što znači da deluje i na

targeti ali i na ostale biljke i čoveka. Do kontaminacije moţe doći direktno preko zagaĎenog

vazduha, voda ili hrane. Trovanja kod ljudi pesticidima mogu da se jave tokom proizvodnje

pesticida, prometa i primene pesticida, preko zagaĎenih useva, voća i povrća, preko lanaca

ishrana i dr. Smatra se da svaki dinar uloţen u pesticide se trostruko vraća što nam ukazuje da će

se oni u velikoj meri koristiti uz neizbeţne štetne posledice po ţiva bića i ţivotnu sredinu.

18

3. ZAGADJIVANJE HIDROSFERE

Voda zauzima oko ¾ povrsine zemlja, tako sto 97.3% cine svetski okean glecari, a

kopnenim vodama pripada 2.7 %. Ona je univerzalni rastvarac upravo na toj osobini rastvaranja

mineral iz podloge I gasova iz atmosfere zasniva se razvoj zivota u njoj. U ostalom I zivot na

planeti je nastao u vodi. Ciklus kruzenja vode odvija se kroz dva procesa I to:

kroz isparavanja

I proces padavine

U vodi se zahvaljujuci rastvorenom ugljendioksidu odvija proces fotosinteze kod vodenih

biljaka, fito planktona I algi. Rastvoreni kiseonik omogucava opstanak zivota u vodi. Voda

takodje sadrze vodonik sulfide, azotne soli, folsfate, gvozdje, natrijum hlor, organske materije I

dr.

3.1. POJAM PRIRODE I STEPEN SAVREMENOG ZAGADJENJA VODA

Zagadjene prirodno ciste vode podrazumeva se svako kvalitativno I kvantitativna

odstupanja od normalnog tj prirodnog, hemiskog, fizickog I bioloskog sastava I svojstva koje

ima nezeljene posledice, po znanje, ekonomiju I ekosisteme, posebno vodene. Danas u

savremenim uslovima nacina zivota industijalizacije, modern poljoprivrede I poljoprivredne

tehnologije, savremene demografske eksplozije. Sve vise se upotrebljava veliki broj sirovina I

agenosa koje zagadjuju reke mora I okeana. Npr 50 % dnevnih potreba vode u industriskim

razvijenim zemljama odpada na industrije. Tako veliku kolicinu vode trose zelezare npr. Po 1 t

proizvedenog celika trosi se od 73-140 tona vode. Vode se u industriji upotrebljava kao sredstvo

za hladjenje postrojenje rastvarac i dr. reke su danas postale kolektori svih odpadnih urbanih I

industriskih voda, a neki od njih su u donjim tokovima I mrtve reke. Velike reke, s obzirom da

prolaze kroz nekoliko zemalja predstavljaju I medjunarodni problem a svojim ulivanjem

zagadjuju podzemne vode, jezera mora I okeana. Reserve pitke vode na planeti iznosi oko 1 %.

19

3.2. VRSTE I IZVORI ZAGADJENJA VODE

Na osnovu porekla zagadjenja, zagadjenje vode moze biti urbano (ljudskim odpacima,

odpacima hrane, detardzentima, ulicnim necistocama, gradjevinskim odpacima idr.). moze biti

industrisko (hemikalije, metali, gume, plazticne materije, naftni odpaci, opaci hartije idr). I moze

biti poljoprivredna, (zivotinje I biljni odpaci, djubrivo, mulj).

Sto se tice sudbine zagadjivaca u prirodi oni se dele na:

degradabilne

negradabilne

Degradibilni se razgradjuju I tu spadaju organski I neorganski elementi, a negradabilne se

ne razgradjuju I tu pripadaju pesticide, plastika I teski metali a ne razgradjuju se jer ne postoje

mikroorganizmi koji bi ih razlozili.

Druga podela je na osnovu prirode zagadjivaca vrste efekata I posledece koje one

izazivaju I prema njoj razlikujemo:

fizicko

hemijsko

biolosko zagadjenje

Fizicka zagadjenja podrazumeva izmene osnovnih fizickih karakteristika poput temp,

providnosti, zamucenja, radioaktivnosti. Npr u nezagadjenim vodama ima oko 20 vrsta riba, a u

termo zagadjenim vodama oko 3-4 vrste I u ovim vodama dominiraju modro zelene alge.

Hemijsko zagadjenje je zagadjenje hemijskim agensima koji narusavaju ph vrednosti, muneralni

sastav,miris,ukus I dr. ono moze biti neorgansko kada su prisutni kalcijum pb,hg I dr elementi I

moze biti organsko koje je prehrambenog porekla ako su prisutni skrob, secer, krv, protein,

masti, dterdzenti I dr. a od vestackih fubrina mogu biti prisutni fosfati. Biolosko zagadjenje je

zagadjenje patogenim bakterijama, virusima, gljivama I dr. patogeni organizmi iz otpadnih,

urbanih industrijski voda, a izazivaju obicno epidemiju tifusa, kolere, moze se naci iz voda

sanatorijuma, kao I bacil koji izaziva tuberkulozu.

20

3.3. AUTOPULIFIKACIJA TJ. SAMOCISCENJE VODE

Vode poseduju sposobnost samociscenja koji tece preko procesa vezani za metabolizam

mikroorganizmina tj. bakterija. I jos 1908 god. Nemacki autori Kolvin I Markson su upisali

satrobnr zone. Tako u recnom toku odah ispod ulivanja zagadjivaca pocinje polistrobna zona

koja je veoma zaganjena crne je boje zadrzi preko 100 hiljada bakterija u 1ml vode, bogata je

belancevima, secerima I mastima a od zivih organizama mogu se naci bakterije, bicari I dr.

Sledeca zona je mezosotrabna,a deli se na α I β mezosatrobnu zonu. U α zoni process bioloskog

razlaganja je aktivan tako da u njoj ima dosta amonijaka I fosfata, a aerobni uslovi se aerobnim I

to zbog prisustva fotosintetskih biljaka. Protein se razlazu do amino kiselina I u ovoj zoni se

javljaju prvi zaceci povecanja brojnosti zivotinja koje su karaktristicne za ciste vode.

Β zona ima visok nivo nitrata sto ukazuje na dovrsavanje procesa mineralizacije tokom

razlaganja belancevinastih komponenata.Ostrosatrobna zona je zona cistih voda koje sadrze

malo amonijaka, nitrata I fosfata. U α zoni prisutno je oko 100 000 mikroorganizama u 1 ml

vode, ali je boja zuto-crvena, zuta ili zeleno-zuto. U β zoni prisutno je oko 10 000

mikroorganizmima u 1 ml vode a boja je zeleno-zuta ili plavo-zelena.

3.4. DETERDZENTI

Oni su izum xx veka koji sluze za odrzavanje hogijena I ljudi ali I za odrzavanje

industrijskih postrojenja, pogotovo u prehrambenoj industriji. Njima se uklanjuju masti, boja, a

masovnije se primenjuju od 1940 god. Oni se sastoje od sapunaste komponente koje cine

povrsinski aktivni agensi, slicnih svojstva kao sapuni I nosece komponente koje cine kondicie

komponente koje cine kondicie komponente koje cine kondicioneri I omeksivaci tj. polifosfate.

U domacinstvima se koriste deterdzenti za pranje rublja koji sadrze 40 % rastvorljivih natrijum-

fosfata I sumfonate, additive, enzime I koriste se katjonski deterdzenti I to za pranje posudja, a

sadrze razna jedinjenja i additive. Zbog velike upotrebe deterdzenta u domacinstvima I industriji

prvo reke a zatim I jezera su zagadjeni velikim kolicinama fosfata, tako da izaziwaju

eutrifikaciju. Iz tog razloga fosfati deterdzenta tj njihova fosfatna komponenta pokusava da se

zameni nekom drugom kao sto je npr. sircetna kiselina (NTA) 70% budagradabilna, ali na

glodare izaziva ozbiljne bioloske efekte i to u prisustvu kadmijumau Hg, a a sekundarni produkti

21

ovog jedinjenja nitrati izazivaju kancerogene promene. Drugo jedinjenje je BORAKS. On se

cesto koristi za ciscenje industrijskih postrojenja ali je utvrdjeno da ostecuje zbunje i drvece.

Treci su enzimski deterdzenti koji se upotrebljavaju za uklanjanje krvi, boja mrlja od mesa,

cokolade, a a dobijaju se od kultura mikroorganizama bacillus-suptilis. Medjutim utvrdjeno je da

izazivaju hemijske reakcije slepljivanje elitricita e razaranje krvnih elemenata.

3.5. EUTROFIKACIJA

To je prirodan process stvaranja vodenih ekosistema narocito jezera kod kojih se voda

menja od oligotrofne preko mezotrofne do eutrofne. Oligotrofne vode sup lave velike brze, dok

su eutrofne zelene boje, I slabe prozracnosti. Alge cesto naseljavaju eutrofne vode pa pokrivaju

povrsinu jezera u obliku vodenih cvetova. U eutrofnim vodama smanjuje se brojnost riba.

Proces prirodne eotrifikacije je vrlo spor medjutim otpadne vode su bogate organskim

materijama, mineralnim solima fosforom, azotom, tako da vestacka sutrofikacija vrlo brzo

nastupa. Npr. eutro. Jezera Uri u Severnoj Americi zavrsena je za oko 70 god. Pocev od 1900

god. A prirodno ona bi trajala 100-1000 god. Ovo jezero locirano je blizu Detroida I Klivenda

tako da su otpadne vode domacinstva industrije ubrzava iz zemljista eutrofikaciju. Prva je uocena

smanjenje populacije kvalitet riba a povecanje algi.

3.6. PRECISCAVANJE ZAGADJENIH OTPADNIH VODA

U periodu pre industrijske revolucuje u recne tokove su se ulivale komunalne otpadne

vode koje su sadrzale pretezno bioloski debradabilne otpatke drugim recima one su sebe

preciscavale procesom autopufikacije. Preciscavanje voda moze biti u vidu primarnor,

sekundarnog I tercijalnog tretmana vode. Primarni tretman predstavlja odstranjivanje cvrstih

odpadaka mehanickim putem pomocu resetki nakon cega sledi talozenje cvrstih cestica I na ovaj

nacin odstranjuje 50-70% cvrstih odpadaka. Sekundarni tretman podrazumeva biolosku

degradaciju otpadaka posle primarnog tretmana I nosioci ovog tretmana su mikroorganizmi.

Tercijerni tretman je yavrsna faya preciscavanje nitrata I fosfata, primenom hlora. Azona gama

radijacijom. Preciscavanje voda moze se kategorisati na mehanicko (prirodni tretman)

biolosko(sekundarni tretman) I fizicko-hemijska (tercijalni tretman). Sva pomenuta tri tretmana

22

ukazuju velika ekonomska ulaganja tako da neke zemlje primenjuju prvenstveno delovanje na

samom izvoru zagadjenja, uvodjenjem cistih tehnologija I kontrolisanju zagadjenja.

3.7. SANITARNA KONTROLA VODA

Zavodi za zastitu zdravlja sprovode sanitarne analize koje pokazuju ispravnost I

podobnost voda zap ice, domacinstvo , rekreaciju I sport. Obzirom da zagadjena voda moze biti

fizicka, hemijska I bioloska vreme se fizicke, hemijske, bakterioloske, radioloske, I bioloske

analize vode. Pod fizickim ispitivanjem vode podrazumevaju se analize tempera mutnoce, boje

mirisa I ukusa. Skracene hemijske analize obuhvataju promenu PH vrednosti, alkaliteta,

koncentraciju nitrata, amonijaka, vodoonik sulfide, gvozdja, hlora, a kompleksne hemijske

analize utvrdjuju prisustvo sumpor dioksida, natrijuma, kalijuma, kiseonika, olova, bakra bakra,

selena, flurida deterdzenata, pesticide, radioaktivnosti, I druga bakterioloska ispravnost

podrazumeva proveravanje prisustva indikatora zagadjenja komiranih bakterija koje naseljavaju

delova creva coveka. Prisustvo riba, zaba rakova ne

Znaci da je voda zagadjena, vec suprotno fitoplanton obogadjuje voda kiseonikom, a

zooplankton elementima organske materije.

bioloski efekti I indikatori zagadjenja voda: oni podrazumevaju promenu sastava I

structure akvaticnih biocenoza, zatim smanjenje brojnosti populacija,

reproduktivne stabilnosti I drugo. Bioloski efekti mogu biti direktni (njih

izazivaju fenomi I teski metali) I indirektni koje izaziva termalno zagadjenje

bioloski indikatori zagadjenja voda- termin indicator se odnosi na biljke I

zivotinje I mikroorganizme koji su indikatori ekoloskih uslova. Neke alge su

indikatori visokog sadrzaja mineralnih materija. Tj. Fosfata I nitrata. Alga hlorela

se nalazi u urbano zagadjenim vodama, a modrozelene alge anabela je znak

ozbiljnost zagadjenja voda. Prisustvo eserihije koli je znak zagadjenja vode.

Zagadjivanje mora I okeana- velike mase kopnenih otpadnih voda kao I otpadne

vode morskih flota ulivaju se u mora I okeana. Narocito su u opasnosti mora koja

imaju slabu komunikaciju sa okeanima. Npr. sredozemno I balticko more, kao I

hladna mora zbog niskih temperature koje usporavaju process razlaganja. Za

zadnjih 10 god. Okean je osiromasen za 40% u odnosu na raniji period.

23

Zagadjivanje morskih zaliva – zalivi su posebno pogodni I atraktivni za vode.

Koriste se kao pristanista za trgovinu, transport pomorski saobracaj, a obzirom da

su zasticeni od morskih talasa I vetrova poseduju veliki rizik od zagadjenja. Vrlo

su bogati ribom, mekuscima I rakovima. Jedan od uzroka velike bioloske

produkcije zalivskih voda je izrazito bogatstvo u lebdecim partikulama ilovace

koje vrlo lako vezuju razlicite jone I polutante vazne za ishranu plantonskih

organizma.

3.8. ZAGADJIVANJE NAFTE

Transport velike kolicine nafte vodenim putevima skopcan je redovima ispiranjem

tankera ai sa havarijama tankera na morima. Samo u u Le Mansu 1976 god bilo je 19 slucajeva

tankerskih havarija. Danas u vodama mora I okeana plovi oko 230 tankera nosivosti 200 000 t (I

vise) I 2 tankera nosivosti oko 500 000t. U normalnim prilikama tankeri ispustaju prilicne

kolicine nafte, ispiranjem ostataka nafte iz rezervoara jer su projektovani tako da budu najmanje

optereceni sa 30% sto znaci da se posle istovara pune morskom vodom. Ovo je razlog sto 1973

god. U Londonu doneta medjunarodna konvencija koja predvidja da tankeri nosivosti iznad 70

000t moraju imati posebne rezervoare za cistu vodu cime se prilikom istovara smanjuje

mogucnost zagadjenja vodom. Takodje veliki problem cine naftne, podvodne I priobalne

busotine kod kojih se vrlo cesto izliva nafta pod velikim pritiskom, primer je izlivanje u blizini

Santa Barbare u kaliforniji, gde je doslo do izlivanja nafte koja je zagadila 800 kvadratnih milja

mora. Francuzi su posipanjem kranica nafte kredom resili problem apsorbovanja nafte od strane

cestica krede I njeno talozenje na dno. Nafta deluje stetno na biloskesisteme I to tako sto

sprecava prodiranje sunceve svetlosti zbog cega dolazi do otpadanja procesa fotosinteze, do

stradanja fito I zoo blanktona, riba bezkicmenjaka, vodenih biljaka I ptica. Nafta ima I

narkoticka svostva jer je primecena pojava osamucenosti ribe.

3.9. ZAGADJIVANJE MORA PESTICIDIMA

Pesticide u mora dospevaju spiranjem sa poljoprivrednih zemljista I vrlo je bitno naglasiti

da imaju sposobnost akumulacije u morskim organizmima. Na ovu pojavu je prvi put ukazano

1962. Najvece konden. pesticida nadjene su u masnom tkivu artickih riba I sisara. Zastita

24

morskih voda od zagadjivanja regulisana je medjunarodnom konvencijom za tankere zatim

sistemima za pricvrscivanje sopstvenih otpadnih voda kod brodova, satvorenim sistemima

ispiranje rezervoara kod tankera zabrana ispustanja otpadnih voda hemikalije u blizini obala.

4. CRT RECIKLAŽA

CRT predstavljaju televizori i monitori koji su se koristili u prethodnom periodu. Ključni

deo reciklaţe navedenih elektronskih ureĎaja predstavlja reciklaţa stakla, koje čini ekran

televizora ili monitora. U konusnom delu ekrana televizora pored stakla nalazi se olovo dok u

prednjem ravnom delu ekrana uobičajeno se nalazi barijum. Fluoroscentni prekrivač u kome se

nalazi olovo uklanja se veoma jednostavno sa stakla koje se posle drobljenja ponovo koristi.

Fluoroscentni prekrivač se usisava sa površine stakla. Nakon drobljenja, staklo se ubacuje u

postrojenje koje ima centrifugalni deo u kojem se izdvajaju čestice prašine koje sadrţe gvoţĎe -

oksid i grafit, dok teţi delići salda odlaţe na dragu stranu i kao sirovina se šalju u fabrike za

proizvodnju stakla.

4.1. RECIKLAŽA ICT I MALIH KUĆNIH PROIZVODA

U ICT i male kućne proizvode spadaju svi elektronski ureĎaji koji se koriste u kući, kao

što su usisivači, muzički ureĎaji, personalni računari i kuhinjski električni ureĎaji.

Postupak reciklaţe se odvija kroz nekoliko stupnjeva. Prvi je ručno rastavljanje, nakon

toga se obavlja mehaničko razdvajanje (zbog više vrsta plastike mora se odvijati i posebno

razvrstavanje na vodenom stolu), dok se posebno recikliraju LCD ekrani koji imaju ţivinu lampu

i staklo.

4.2. OCENE RAZLIČITOSTI KO PLAĆA ZA RECIKLAŽU ELEKTRONSKOG OTPADA

Odgovomost proizvoĎača je princip koji se sve više usvaja pri finansiranju upravljanja

otpadom nastalim od električne i elektronske opreme (Waste Rlcctrical and Electronic

Equipment, WEF.F.) u mnogim delovima sveta. Ali ko je zapravo proizvodač? U SAD-u, na

primer proizvoĎač se odreĎuje pomoću utisnute oznake, ali ni to nije jednostavan proces

Vlasnistvo brenda je postalo kritična komponenta u dva sistema upravljanja reciklaţom

25

elektronske opreme na drţavnom nivou u SAD-u, koji se oslanjaju na "odgovomost

proizvodača" Orginalni tvorac ili proizvoĎač je odgovoran za finansiranje svih ili samo delova

troškova vezanih za reciklaţu i konačno odlaganje proizvoda.

4.3. PROIZVODI NEPOZNATOG BRENDA

Mnogi brendovi koji postoje danas napravljeni su od strane kompanija koje više ne

postoje. Dati proizvodi se obično nazivaju !,siročadM u programima reciklaţe elektronskih

ureĎaja, i broj brendova koji spadaju u navedenu kategoriju tek sad postaje poznat. Moţe se

primetiti da značajan procenat proizvoda za reciklaţu ne pripada nijednom brendu i stoga se

klasifikuje kao MnepoznatM. Nepoznati brendovi i brendovi koji se svrstavaju u kategoriju

MsiročadM i dalje se moraju reciklirati od strane proizvoĎača kojeje drţava obavezala već

pomenutim mandatima.

4.4. ZNAČAJ PRORAČUNA

Potrebno je znati pretpostavke koje su osnova za proračun proizvoda koji se koriste za

reciklaţu. Da li je procenat zasnovan na broju jedinica koje se odnose na odreĎene kategorije

proizvoda ili na teţini.

Da li su procenti vezani samo za jednu kategoriju proizvoda ili su kombinacija jedinica i

teţine u okviru jedne kategorije proizvoda. Navedene razlike utiču na to koliko je veliki udeo

svake kompanije i stoga i na njihove fmansijske obaveze u odreĎenim drţavama.

4.5.IZAZOVI ZA BUDUĆNOST

Traganje za poreklom proizvoda predstavlja izazov jer ove informacije nisu uvek

dostupne. U SAD-u? podaci na kojima se zasniva razvrstavanje "brendiranih" proizvoda i

Msiročadi” ograničeni su kvantitativno i geografski. OdreĎivanje brendova i odgovornosti

proizvodjača ne vezuju se samo za mesto proizvodnje U SAD-u, a i čitavom svetu vlade podstiču

odvajanje ovih proizvoda od tokova komunalnog čvrstog otpada, a koriste prihode van drţave

kako bi platili njihovu reciklaţu. U bliskoj budućnosti, preduzeća u okviru industrije upravljanja

26

otpadom koja ţele da upravljaju korišćnom elektronskom opremom namenjenu reciklaţi moţda

će morati da vrše i razvrstavanje brendova.

4.6. NAJČEŠĆE POSTAVLJANA PITANJA

Kako se identifikuje brend

Uglavnom je vidljiv na spoljašnjosti proizvoda, ali ostale oznake mogu da dovedu do

pogrešnog zaključka. Šta ako nepostoji oznaka brenda? Proizvod moţe biti „nepoznatog” brenda

i u tom slučaju se fmansira kao i „siročad”, odnosno postaje odgovornost proizvoĎača kojima je

drţava dodelila tu obavezu za odreĎeni vremenski period. Kako se rukuje sa „siročadi”? Najpre

nadleţni organ odlučuje koji se proizvodi svrstavaju u „siročad". Kada se odrede zvanični

brendovi „siročadi", njihovu reciklaţu uglavnom fmansiraju proizvoĎači koji su preuzeli

proizvodnju.

4.7. VRSTE RECIKLAŽA

Aluminijtjmskih limenki

Alumijumske limenke u svetu sakupljaju se u toku akcija čišćenja okoline na otkupnim

mestima, u centrima za prikupljanje radi reciklaţe i od strane trgovaca metalnim otpadom. U

velikom broju drţava postoji obaveza sakupljanja ambalaţe osveţavajućih pića, gde su u trţnim

centrima organizovani otkupni centri. Trgovci metalnim otpadom kupuju predmete od kovanog i

livenog aluminijuma poput dvorišnog namestaja, delova cevi, spoljnih vrata za zaštitu od vetra i

oluje, prozorskih okvira, itd. ProizvoĎači predmeta od aluminijuma zatvaraju krug ugovorima sa

nezavisnim preduzimaćima za reciklaţu, trgovcima metalnim otpadom, proizvoĎačima samog

aluminijuma, kao i firmama koje se bave rasklapanjem automobila.

Limenke koje se dopreme u centar za sakupljanje presuju se u bale i dalje šalju u

regionalna postrojenja u kojima se melju, seckaju ili se primenjuje neki drugi postupak kojim se

smanjuje njihova zapremina. U pogonu za revitalizaciju, iseckane limenke prvo se zagrevaju da

27

bi se u procesu skidanja laka uklonili svi premazi i vlaga, a zatim se doziraju u peć za

pretopljavanje.

4.8. PLASTIKA

Reciklaža plastičnih materija

Većina proizvoĎača plastične ambalaţe kodira svoje poizvode brojevima od 1 do 7, koji

predstavljaju plastične smole koje se najčešće proizvode, a sve sa ciljem kasnijeg olakšanog

razdvajanja i reciklaţe.

4.9. VRSTE PLASTIČNIH MATERIJALA KOJI SE DANAS RECIKLIRAJU

Glavni materijali koji se recikliraju su PET i HDPE.

1. Polietilen tereftalat (PET) (plastične flaše za vodu, sokove, pivo, ulje, sirće

itd.). Reciklaţom PET ambalaţe prvenstveno se dobijaju poliesterska vlakna koja se kasnije

koriste u proizvodnji vreća za spavanje, jastuka, jorgana i odeće za hladne vremenske uslove

(zelene boce preradjuju se zasebno pošto se zelena vlakna mogu iskoristiti samo u odevnim

predmetima tamnijih boja). Otpadni PET iz potrošačkog sektora takoĎe se koristi za izradu

prevlaka za naličja tepiha i raznog namena u izolacionim pločama i ambalaţa za razne

prehrambene i ne prehrambene proizvode, te u plastičnim materijalima inţenjerskog nivoa

kvaliteta za upotrebu u automobilskoj industriji itd.

U svom odstupanju od konvencionalnih tehnika reciklaţe, proizvoĎači plastičnih smola

sada vrše hemijsku depolimerizaciju boca iz potrošačkog sektora na etilen - glikol i tereftainu

kiselinu, koji se ponovo polimerizuju u plastične smole polaznog, originalnog kvaliteta koje se

koriste za izradu boca bezalkoholnih pića. Upotrebu materijala iz potrošačkog sektora za

proizvodnju boca za koka-kolu odobrila je u januaru 1991. god. američka uprava za prehrambene

artikle i lekove.

2. Polietilen visoke gustine (HDPE) (plastični lavori, kante, plastična ambalaža

od sredstava za čišćenje, šampona, motomog ulja, saksije za cveće, lenjiri, olovke, itd.).

Svojstva navedenog materijala mogu se podešavati u širokom opsegu u zavisnosti od toga šta se

od njega ţeli proizvoditi. Tako se posude za mleko izradjuju od materijala sa niskom tačkom

28

topljenja (koja grubo gledano predstavlja jednu od mera za viskozitet, koji odreĎuje pogodnosti

za različite procese proizvodnje), čime se dobija na njegovoj istegljivosti što je bitno prilikom

oblikovanja u zeljeni izgled - oblik. Osnova za izradu krutog HDPE - a je plastična smola sa

visokom tačkom topljenja, čime se obezbeĎuje lako uvodenje u kalup i precizno oblikovanje.

Zbog toga, svojstva granuliranog i očišćenog HDPE - a zavise od sirovog materijala koji se

preraĎuje u cilju njegovog dobijanja.

3. Polietilen niske gustine (LDPE) (plastične kutije od jogurta, konditorskih

proizvoda, margarina, sladoleda i ostalih prehrambenih proizvoda, u zavisnosti od proizvoĎača),

Tokom 1988. godine, proizvedeno je oko 1,6 miliona tona polietilenske tanke folije (filma),

uključujući oko 0,5 miliona tona ambalaţe za prehrambene proizvode i oko granula tona vreća za

smeće, pelena za jednokratnu upotrebu, te proizvoda koji primenu nalaze u poljoprivredi i

graĎevinarstvu. Najveća količina tankih folija na kraju završava u komunalnom otpadu i bez

obzira što ona nema značajniji zapreminski udeo u ukupnoj količini komunalnog otpada, njen

apsolutni teţinski iznos je čitavih 16%.

4. Polipropilen (PP) (plastične kutije od jogurta, konditorskih proizvoda,

margarina, sladoleda i ostalih prehrambenih proizvoda u zavisnosti od proizvoĎača). Polipropilen

obično se koristi za izradu kućista akumulatorskih baterija motomih vozila, poklopaca

kontejnera, boca i drugih vrsta ambalaţa, etiketa i u manjoj meri ambalaţa za prehrambene

proizvode.

5. Polistiren (PS) (plastične kutije od jogurta, konditorskih proizvoda,

margarina, sladoleda i ostalih prehrambenih proizvoda u zavisnosti od proizvodača).

Poznatiji proizvodi od polistirenske pene koji se sreću u svakodnevnom ţivotu jesu preklopne

ambalaţe za brzu hranu, tanjiri i tacne, posluţavnici za meso i mesne preraĎevine, kruti materijal

za pakovanje itd. Tu su još i pribori zajelo, plastične čase, pigmentirane ambalaţe za sir, jogurt i

dr.

6. Mešani i višeslojni plastični materijali (PETE) (plastični delovi kola, delovi

televizora i ostalih kućnih aparata, plastične igračke i ostalo). Osim prethodno pobrojanih,

proizvoĎači ponekad upotrebljavaju i ne tako česte plastične smole da bi izradili višeslojne

ambalaţe namenjene pakovanju prehrambenih i ostalih proizvoda koji imaju posebne zahteve

(primeri su kečap ili razni prelivi za salate). Kada su u recikliranom obliku navedene ambalaţe

praktično nemaju nikakvu trţišnu vrednost, pošto za njih ne postoji oformljeno trţipte.

29

4.10.PRERADA PLASTIČNIH MATERIJALA ZA RECIKLAŽU

Rasturanje bala i sortiranje

Prethodno sortirane bale se rasturaju i tom stanju prebacuju na transportnu traku radi

završnog sortiranja. PETE boce ručno se sortiraju po bojama uz uklanjanje neţeljenih plastičnih

materijala. Trenutno su u fazi razvoja i testiranja sofisticirani sistemi za automatsko sortiranje

prema boji kao i uklanjanje etiketa.

4.11. GRANULACIJA I PRANJE

Pretvaranje boca u sitne ljuspice obavi se u granulatoru koji se projektuje i takav način da

secka čisto i bez oslobaĎanja viška toplote koja bi eventualno mogla da dovede do topljenja

ljuspica. Iseckana masa pere se vrelom vodon deterdţentima i mesa se da bi se uklonile etikete,

lepila i ostala prljavština; odvajanje ljuspica od prljave vode, papira i ostalih nečistoća takoĎe se

obavlja u centrifugalnom odvajaču.

4.12. RAZDVAJANJE

Nakon pranja, ljuspice će prosleduju do tanka za taloţenje u kojem PET tone na dno, dok

lakši plastični materijali poput HDPE - a ostaju da plutaju. Ukoliko je sirovina za proizvodnju

pribliţno homogena, dovoljan je jedan ovakav tank. MeĎutim, ako se razdvajanje komponenti ne

moţe lako postići, moţe zatrebati niz hidrociklotrona (ciklotrona i centrifugalnih odvajača), kako

za lake, tako i za teţe sadrţaje, sa tim da čitav proces mora biti osmišljen prema datoj mešavini

boca.

4.13.SUŠENJE

Nakon odvajanja, ulazna masa otpadnih boca pretvara se u PETE/HDPE masu. Rotaciona

sušilica koristi se za uklanjanje slobodne vode da bi se nakon toga ljuspice sušile vrelim

vazduhom sve dok sadrţaj vlage u njima ne padne na oko 0,5%.

30

4.14. VAZDUŠNI KLASIFIKATOR

Postrojenja u kojima se vrsi granulacija HDPE proizvoda sa PP poklopcima ili etiketama

(ambalaţe za mleko npr.), obavezno imaju vazdušne klasifikatore u kojima se uklanjaju lagani

komadići polipropilena.

4.15.ELEKTROSTATIČKO ODVAJANJE

PET boce često se baliraju sa zaostalim aluminijumskim zatvaračima pa se opiljci

aluminijuma pojavljuju meĎu PET ljuspicama. Granule se odvajaju nakon sušenja u

elektrostatičkom odvajaču. Čist PET prodaje se u vidu ljuspica, meĎutim veći deo se peletizira.

Takva plastična smola ne sadrţi prašinu i glatko teče, a njenim topljenjem i prosejavanjem još se

više doprinosi homogenosti i čistoći. U toku ekstrudiranja, mogu se dodavati razni aditivi radi

podešavanja ţeljene tačke topljenja ili boje.

PreraĎivači i proizvoĎači uvek teţe da u meri u kojoj je to najviše moguće, smanje

učestalost pojave topljenja smola u toku procesa, kao i dostizanja najvećih dozvoljenih radnih

temperatura iz razloga što se sa svakim nastankom takvih okolnosti gubi na kvalitetu smole.

4.16. EKSTRUDER

U ekstruderu se smola prevodi u stanje fluida. Ekstruder nije nista drugo do konus koji se

nalazi unutar dugačke cevi. Ljuspice se ubacuju sa strane, ka kojoj je okrenuta sira strana konusa,

a zatim sabijaju prema prstenu za izvlacenje. Toplotna energija koja se oslobada zbog trenja koje

nastaje kretanjem smole kroz ekstruder kombinuje se sa toplotnom energijom grejnih traka pa se

smola topi, a otparene zagadene primese odvode se iz ureĎaja. Neposredno ispred prstena za

izvlačenje, istopljena smola se propusta kroz fino sito kojim se uklanjaju preostale cvrste

nečistoće. Navedeni korak poznat je pod nazivom filtriranje otopine.

31

4.17. PELETIZACIJA

Otopljena smola koja se izvlači iz ekstrudera ima karakteristike koje su slične špageti

rezancima. Rotirajući noţ na izlazu ekstrudera komada otopljenu smolu u manje delove koji

padaju u kadu sa vodom gde se i hlade. Formirane loptice suše se u centrifugalnoj sušilici sve

dok sadrţaj vlage u lopticama ne padne na oko 0,5%, a zatim se pakuju za isporuku krajnjim

korisnicima. Specifikacije za recikliranu plastiku Trgovačke grupe koje predstavljaju

proizvoĎače i preradivače utvrdile su specifikacije koje bi reciklirani plastični materijali trebalo

da zadovolje. Tu se radi o veoma obimnim standardima koji su izvan oblasti interesa za ovo

poglavlje. U opstem slučaju, kupci zahtevaju da otpadna plastika iz potrošačkog sektora bude

dobro sortirana, u razumnoj meri prečišćena od stranih materija, ne previše vlaţna i bahrana u

specificiranim granicama za fizičke dimenzije i teţinu. Glavni problem predstavlja loše

razdvajanje tipova plastične smole zbog dodatnih troškova koji bi nastupili angaţovanjem radne

snage, čiji bi jedini zadatak bio da uklanja neţeljene materijale.

4.18. PAPIR

Reciklaža papira

U pogonima za preradu hartije oduvek se obavljala reciklaţa oštećenih proizvoda i

otpadaka iz postrojenja za proizvodnju papimih artikala zato što je sastav materijala poznat,

obično bez otiska i često se moţe iskoristiti kao direktna zamena za papirnu kasu.

Dodatna stara hartija kupuje se na osnovu kriterijuma za čvrstinu vlakana, stepena

njihovog istezanja i sjaja kao i prema tipu proizvedenog artikla.

4.19. VRSTE HARTIJE KOJE SE RECIKLIRAJU

Osnovne vrste hartije koje se u ovom trenutku recikliraju jesu: novinska hartija, naborani

(talasasti) karton, hartija visoke finoće i mešana hartija.

Novinska hartija: Ova vrsta hartije se deli na četiri kategorije: hartija bez mastila koristi

se za rotohartiju, svilenu hartiju i papir višeg kvaliteta, dok se preostale kategorije uglavnom

koriste za karton namenjen izradi kontejnera ili graĎevinske proizvode.

32

Naborani (talasasti) karton: Ovo je najzastupljenija pojedinačna komponenta u ukupnoj

količini otpadne hartije koja se reciklira. Trţišta za balirani karton dobrog kvaliteta, istorijski

gledano uvek su bila postojana, i mnogi komercijalni generatori, poput supermarketa i

maloprodajnih radnji, u tolikoj meri manipulišu ambalaţama da je potpuno opravdano ako se

njihovo baliranje vrši inteme reciklirane naborane ambalaţe prvenstveno se koriste za izradu

spoljnih ili unutrašnjih valjanih slojeva novih ambalaţa.

Hartija visoke finoće: Ovde spada hartija za štampače uz računare, bela i obojena hartija

za trgovačke knjige i papir za fotokopiranje. Istorijski gledano, trţište za ovakvu hartiju uvek je

ostajalo postojano, posto se hartija dobrog kvaliteta (tj. netretirana, nepresvučena hartija sa

visokim procentom dugih vlakana) moţe iskoristiti kao direktna zamena za papirnu kasu, ili za

proizvodnju svilene hartije ili visokokvalitetnog papira, pod uslovom da se prethodno izvrši

uklanjanje zaostataka mastila.

Mešana hartija: Prema standardima Instituta za hartiju SAD, mešana hartija ne podleţe

ograničenjima po pitanju premaza ili strukture vlakana, ali su prebačaji ograničeni na 10%. U

praksi, kategorizacija predstavlja odraz trţišnih zahteva i u trenutnoj situaciji, kada postoji velika

ponuda mešane hartije i rotopapira, mešana hartija uglavnom se sastoji od novina, časopisa i

druge hartije sa dugim vlaknima. Glavna polja upotrebe reciklirane hartije čine tri kategorije u

zavisnosti od načina njihove obrade ili od vrste gotovog proizvoda.

Zamena za papirnu kasu: Postoji reciklirana hartija koja se direktno, bez tretmana moţe

dodavati u pulper. U opštem slučaju u pogonima za preradu hartije preferira se čist industrijski

otpad iz postrojenja za proizvodnju papimih artikala. Otpadna hartija koja se najviše koristi jeste

hartija bez drvenjače koja je korišćena u štampačima uz računare. De - inking klasa: De - inking

klasa je reciklirana hartija koja je pretvorena u kasu od koje je hemijskim putem odvojeno

mastilo, a takoĎe je oprana i izbeljena pre dodavanja glavnoj mešavini papirne kase i vode.

Gorivo od revitalizovanog čvrstog gradskog otpada: Proizvodi se već dugi niz godina u

svetu, a nekoliko kompanija bavi se proizvodnjom ograničenih količina navedenog goriva od

mešane hartije u vidu sitnih loptica.

33

4.20. OSTALE OBLASTI PRIMENE RECIKLIRANE HARTIJE

Osim upotreba u prethodno pomenute svrhe, hartija koja se sakuplja sa ciljem da bude

reciklirana takoĎe se moţe primeniti u izradi proizvoda koji će se koristiti prilikom graĎevinskih

radova ili kao gorivo od sekundarnog čvrstog gradskog otpada.

Gruba hartija: Gruba hartija je reciklirana hartija koja se koristi bez prethodnog

uklanjanja mastila i sluţi za proizvodnju naboranog ili punog kartona za ambalaţu, izradu

spoljnih ili unutrašnjih valjanih slojeva novih ambalaţa, kartona za pakovanje jaja, kao i za

izradu zidnih tapeta i papirnih izolacionih slojeva koji se koriste u graĎevinarstvu. Tu spadaju

novinska hartija, stara ambalaţa od naboranog kartona i mešani papir kase sa proporcionalno

najviše dugih vlakana.

Trţišta za recikliranu hartiju: ProizvoĎači hartije nabavljaju otpadnu hartiju direktnim

otkupom iz potrošačkog sektora preko nezavisnih trgovačkih posrednih ih preko nelegalnih

sakupljača hartije. Srbiji se veliki broj romske populaci bavi sakupljanjem i prodajom stare

hartije, a u Beogradu se procenjuje da čak 20.000 ljudi posredno ili neposredno ţivi od ovog

posla. U oba slučaja, zalihe se nabavljaju od vladinih sluţbi, kompanija preduzimača poslova,

centara za sakupljanje otpadnih materijala i prodavaca korišćenih i polovnih materijala. Obično

kupci zahtevaju da im se materijal dopremi u njihove prostorije, mada u slučaju nabavke

značajnijih količina materijala mogu i sami da preuzmu dopremanje pošiljke.

4.21. RECIKLAŽA PAPIRA USKLAĐIVANJE TEORIJE I PRAKSE

Evropska induštrija nema zakonsku obavezu da reciklira papime proizvode osim onih

koji sluţe kao ambalaţa. Reciklaţa u toj oblasti je značajno napredovala i preko polovine papime

ambalaţe u Evropi se proizvodi od recikliranog papira. Najznačajniju ulogu u tome ima

Evropska deklaracija o reciklaţi papira koju je objavio Savez evropskih industrija za proizvodnju

papira (CEPI) 2000. godine. Prvi cilj u Deklaraciji, dostizanje nivoa reciklaţe od 56%,

postavljen je za period od 2000 - 2005. godine i uspešno izvršen, pri čemu je napredak pratio

Evropski savet zaduţen za papir za reciklaţu (ERPC). Postignuta je stabilnost i poverenje u

evropsko trţište papira za reciklaţu, koji je postao traţen na globalnom trţištu. Reciklaţa papira

34

je stekla veći kredibilitet za vreme pomenutog perioda, čemu je doprinelo veće znanje o toku

vlakana i bolja praksa u upravljanju kvalitetom papira za reciklaţu.

4.22. INDUSTRIJSKI TRENDOVI - RASTUĆE TRŽIŠTE

Za vreme perioda odreĎenog Deklaracijom, brzina porasta reciklaţe papira u Evropi bila

je otprilike dvostruko veća od porasta proizvodnje papira. Ukupno 46 (miliona tona papira je

reciklirano u Evropi 2005. godine, što predstavlja impresivan porast za 24% (ili 9 miliona tona) u

odnosu na 1998. godinu, parametar u odnosu na koji je postavljen cilj. Nekoliki evropskih

zemalja već ima veći nivo reciklaţe od Japana, koji se smatra reperom u reciklaţi papira.

Nivo reciklaţe papira u Evropi je impresivan, naročito kada se uzme u obzir da

podrazumeva samo reciklaţu kojom s dobija papir za upotrebu u Evropi, jer se papir moţe

reciklirati i u druge proizvod kao što je graĎevinski materijal. Sve veće količine papira se izvoze

radi reciklaţe zemlja van EU; na primer, Velika Britanija je uvezla oko 3,3 miliona tona papira

za reciklaţu 2005. godine.

4.23. PODIZANJE KRITERIJUMA

Nova Evropska Deklaracija, objavljena septembra 2006. godine, postavila je za cilj

postizanje nivoa recikliranja od 66% do 2010. godine. Deklaraciju je prihvatio veliki broj

industrijskih organizacija u okviru lanca proizvodnje papira, tako da ona obuhvata 27 zemalja

članica EU5 kao i Norvešku i Svajcarsku. Postizanje postavljenog cilja značilo bi da potraţanja

za papirom za reciklaţu poraste za gotovo 10 miliona tona u 2010. godini u odnosu na 2004.

godinu. Pri postavljanju ovakvih ciljeva, vaţno je razmotriti procenat papira koji je moguće

sakupiti i reciklirati. Ako se uzme u obzir papir koji se ne moţe sakupiti (npr. u arhivama i

bibliotekama) ili se ne moţe reciklirati (npr. toalet papir i papimi ubrusi), tada maksimalan

stepen reciklaţe koji je teorijski moguć iznosi 81%, a ne 100%.

4.24. POSTAVLJANJE NOVIH IZAZOVA I ODRŽAVANJE STANDARDA

Do danas, evropska lista standardnih ocena papira za reciklaţu (EN643), objavljena 2001.

godine, predstavljala je osnovu trţišta papira za reciklaţu u Evropi, i tako će verovatno i ostati u

35

skorijoj budućnosti. Kvalitet papira za reciklaţu će se pogoršati ukoliko se ne daju jasne

smernice za njegovo sakupljanje. Potrebe za većim kvalitetom papira rastu sa tehnološkim

razvojem izdavačke, štamparske i industrije ambalaţe. Time se drastično menjaju okviri rada

industrije papira, naročito zbog toga što se mnogi izvori papira već koriste. Evropske industrije

papira objavile su „Smernice za odgovomo korišćenje izvora i snabdevanje” (CEPI 2006).

Pomenuti dokument dopunjuje zakonske okvire i CEN standard EN643, kao i druge dobrovoljne

standarde kao što su smernice za kontrolu kvaliteta i proizvodnju.

4.25. OSNOVNI IZVORI I PRIMENE PAPIRA ZA RECIKLAŽU

Papir za reciklaţu potiče iz domaćinstava (40%), trgovine i industrije (50%) i poslovnih

prostorija (10%). 2005. godine prikupljanje iz domaćinstava i poslovnih prostorija u Evropi

porašlo je za 5% i ovi izvori, još uvek nedovoljno iskorišćeni, pruţaju najbolju mogućnost za

porast reciklaţe papira. Primene papira za reciklaţu prikazane su sledećim grafikom, slika 7.11,

pri čemu je očigledno da se dve trećine materijala koristi za proizvodnju talasastog kartona i

novinske hartije.

4.26. UNAPREDIVANJE RECIKLAŽE

Reciklaţa predstavlja značajan doprinos odrţivom razvoju u Evropi, u ekonomskom kao i

ekološkom pogledu, obezbeĎujući nove poslove i štedeći energiju i prirodne izvore. Evropska

Komisija je istakla svoj cilj da učini Evropu "reciklabilnom” u pogledu ekonomije i spreči da

ekonomski razvoj utiče na ţivotnu sredinu. U suštini, reciklaţa u Evropskoj Uniji ima pozitivan

efekat, ali akcionari su i dalje zabrinuti zbog administrativnih poteškoća koje stvaraju propisi

EU.

U praksi, postojeće zakonske okvire za reciklaţu papira karakteriše neusklaĎenost koja

dovodi do poteškoća za industriju. Na primer, papir i karton za reciklaţu se smatraju

sekundamim sirovinama EN643, ali zakonski gledano predstavljaju „otpad”. To dovodi do

dvostrukog značenja reciklaţe papira: u industriji ona predstavlja deo industrijskog procesa pri

proizvodnji papira, dok za vlasti predstavlja proces „ponovnog korišćenjan u oblasti upravljanja

otpadom.

36

Reciklaţa papira doprinosi redukovanju klimatskih promena štednjom energije pri

proizvodnji papira: produţava vreme za koje celuloznih vlakna skladište ugljenik iz atmosfere.

Pored toga, na kraju ţivotnog veka, oštećena vlakna mogu se izdvojiti i koristiti za proizvodnju

bioenergije bez prisustva ugljenika, na taj način izbegavajući emisiju gasova staklene bašte, kao

što je metan, pri biorazgradnji papira na deponijama.

4.27. RECIKLAŽA PAPIRA U EVROPI

SprovoĎenje druge Evropske Deklaracije uzelo je maha u septembru 2005. godine kada je

u 13 sektora proizvodnje papira doneta odluka da se razvije odrţivi sistem reciklaţe papira, kako

bi se dostigao cilj od 66% recikliranog papira u Evropi do 2010. godine. Postavljeni cilj je

dobrovoljan i van bilo kakve zakonske regulative. Odrţivost u ovakvom kontekstu ima više

aspekata.

Ukupna količina papira sakupljenog u Evropi 2006. godine koja je poslata na reciklaţu u

fabrike papira iznosila je 58,2 miliona tona, što predstavlja porast od 5,7 miliona tona (Hi

+9,8%) u odnosu na 2004. godinu, koja se posmatra kao osnova za postizanje pomenutog cilja.

Oko 7,7 miliona tona (ili 13%) od ukupno 58,2 miliona tona sakupljenog papira

predstavlja neto količinu papira poslatog u zemlje van Evrope na reciklaţu. Istraţivanje predlaţe

različite scenarije za budući uvoz u Aziju obnovljenog papira iz Evrope. Najverovatniji scenario

je da će nakon naglog porasta u proteklih pet godina nastupiti sporiji rast uvoza.

4.28. RAZLIČITI NAČINI PRIMENE RECIKLIRANOG PAPIRA

Više od 30 miliona tona ili 62% ukupne količine recikliranog papira u Evropi u 2006.

godini korišćeno je kao ambalaţa najčešće u vidu kesa, kartonskih kutija, papira za umotavanje.

Neki od tih proizvoda, kao što su kese, sadrţe 91% recikliranog papira.

Oko 13,3 miliona tona recikliranog papira koristi se za proizvodnju grafičkog papira,

uključujući novinsku hartiju, koja sadrţi oko 84% recikliranog papira, što je do pre 15 godina

smatrano tehnički neizvodljivim. Stepen korišćenja recikliranog papira je mnogo niţi kod ostalih

kategorija grafičkog papira, a tehnologija reciklaţe papira se brzo razvija kako bi obezbedila

funkcionalnost recikliranih vlakana i kod nekih drugih primena.

37

4.29. TRŽISTE RECIKLIRANOG PAPIRA DOBRO FUNKCIONIŠE

Evropsko snabdevanje recikliranim papirom odgovorilo je na rastuće zahteve domaćeg i

stranog trţišta, vraćajući poverenje u trţište recikliranog papira. Evropska Deklaracija pomogla

je formiranju „savršenog krugaM u lancu reciklaţe papira.

ProizvoĎači imaju veće poverenje u potrebu za recikliranim papirom što je neophodno

kada fabrike za proizvodnju papira planiraju investiranje u porast kapaciteta reciklaţe.

4.30. SAKUPLJANJE UNUTAR DOMAĆINSTAVA JE NAJVEĆI IZVOR

Izvori koji se mogu defmisati kao ,,post-potrošačkiM obezbeĎuju oko 83,5% papira za

reciklaţu. Ostalih 16,5% dolazi iz industrijskih izvora, time se postiţe homogeni kvalitet

materijala posto se papir i karton uglavnom odvojeno sakupljaju. MeĎutim, ovi izvori su već

prilično iskorišćeni i dalji rast je moguć uz post-potrošačko sakupljanje. Najveći deo dobija se iz

domaćinstava i čini 38% od ukupno sakupljenog papira za reciklaţu.

Posto se sakupljanje u domaćinstvima sastoji od brojnih manjih izvora, postoji pritisak da

se postignu odgovarajući troškovi i kvalitet papira za reciklaţu. Svaka dodatna tona papira za

reciklaţu donosi prednosti u pogledu marginalnih troškova. Poslednji izveštaj potvrdio je da bi

reciklaţa papira trebalo da ima prioritet u odnosu na obnavljanje energije i deponovanje.

Optimalan nivo za reciklaţu u ekonomskom pogledu ne mora da rezultira istim nivom kada se

uzmu u obzir svi spoljašnji doprinosi u odreĎenoj zajednici.

4.31.INICIJATIVA ZA UNAPREDIVANJE RECIKLAŽE

Savez evropskih industrija proizvodnje papira (CEPI) osmislio je niz smemica za

odgovomo korišćenje izvora i nadziranje kvaliteta papira za reciklaţu. Pomenute smemice

pokrivaju sve, počev od sakupljanja, do razvrstavanja, transporta, skladištenja i finalne upotrebe

papira za reciklaţu.

Diskusije o tome kako učiniti papime proizvode pogodnijim za reciklaţu nastavljaju se u

okvim lanca snabdevanja: Evropski Savet zaduţen za papir za reciklaţu (ERPC) omogućio je

fomm za ovakve diskusije.

38

Diskusije izmeĎu nadleţnih organa i snabdevača papirom za reciklaţu usmerene su na

odrţavanje kvaliteta papira nakon što ga potrošači odbace. ERPC je uvela i prvu Evropsku

nagradu za reciklaţu papira na godišnjem nivou, pri čemu se nevladine organizacije, obrazovne

ustanove, lokalne vlasti i industrija ohrabruju da podnesu detaljni prikaz inovativnih projekata

koji unapreĎuju reciklaţu papira u Evropi.

Oštro mrvljeno staklo takoĎe oštećuje opremu MRP-a koja dolazi u dodir sa njim i

povećava potrošnju opreme za preko 100% u poreĎenju sa drugim otpadom. Nakon što su

primenjene sve separacione tehnologije, ostaje nam ostatak mešavine plastike, papira i metala i

do danas je bilo skoro nemoguće efikasno odvojiti i povratiti vrednost iz ovakvih mešavina

otpada.

4.32. SVETSKA ISKUSTVA U RECIKLAŽI STAKLA

Pritisak zakonodavstva na komunalne vlasti uticao je na postavljanje znatno većih

zahteva u procesu reciklaţe, uz znatno smanjenje cene reciklaţe, što je značajno doprinelo

odbacivanju trenda segregacije u korist kolektivnog sakupljanja reciklabilnog otpada. Ovakav

vid reciklaţe dodatno je istaknut iz potrebe da se optimizuje sakupljanje otpada ,,od vrata do

vrata" i redukuju skupe ekipe u komunalnim kamionima, kao i preĎene distance koje komunalni

kamioni prelaze tokom sakupljanja otpada, a koje pored troškova prevoza imaju i negativan

uticaj na ţivotnu sredinu u vidu emisije CO2 u atmosfem.

Komunalne vlasti angazuju specijalizovane kompanije koje se bave upravljanjem otpada i

koje imaju iskustva u radu na ovom polju, da izgrade, vode i upravljaju postrojenjima za obnovu

materijala (MRF - Material Recovery Facilities), koja koriste najnovije specijalizovane

tehnologije separacije na odgovarajucim lokacijama. Stvaraju se dugoročni odnosi u kojima se

ne gledaju samo ciljne grupe obnovljivih materijala već je i sama finansijska isplativost

postrojenja zasnovana na mogućnosti postrojenja da vrši separaciju i obnovu materijala koji će

imati maksimalnu pozitivnu vrednost. Papir, aluminijum, plastika i čelik su glavni ciljevi MRF

zbog svoje dostupnosti, modernih i sigumih tehnologija ekstrakcije, kao i vrednosti koje ovi

produkti imaju nakon recikiaţe.

39

4.33. ZAŠTO DONETI STAKLO U MRF

Teţina stakla čini staklo privlačnim proizvodom za obnovu i reciklaţu. Iz tog razloga

stručnjaci iz oblasti reciklaţe podstiču svoje saradnike u upravljanju otpadom da uzimaju staklo

kao deo mešovitog toka otpada. Uz to, prilikom planiranja MRF postrojenja, kao preduslov za

rad zahteva se sposobnost separacije i obnavljanja stakia iz mešovitog uzorka otpada.

4.34. ŠTA JE IMPLOZIJA STAKLA

,,Krysteline” kompanija iz Velike Britanije, nudi novo rešenje nazvano „implozija", koje

je sposobno da ponudi najbolje iz obe sfere separaciju i ekstrakciju ponovo topljivog kvalitetnog

stakla iz MRF-a bez degradacije drugih vrednih materijala.

Ova tehnologija se zasniva na principu redukovanja veličine stakla korišćenjem

odgovarajuće frekvencije koja mrvi staklo na sitne komade. U principu ovo znači da se staklo

moţe izdvojiti iz mešanog otpada bez negativnog uticaja na ostale materijale.

Tehnologija implozije je tako ureĎena da deluje isključivo na staklo unutar mešovitog

otpada, ostavljajući vredne produkte kao što su papir, plastika i konzerve netaknutim.

4.35. OTKRIĆE IMPLOZIJE

Implozija je otkrivena od strane “Crysteline” kao pogodno rešenje koje zadovoljava novu

zakonsku regulativu uvedenu 1990. godine koja izmeĎu ostalog zabranjuje i deponovanje otpada

u more. Velike kompanije koje organizuju krstarenja moraju po novoj zakonskoj regulativi da

otpad koji generišu skladište a ne da ga izbacuju u more, što je dovelo do novog pristupa u

upravljanju svim tokovima otpada.

Bio je potreban novi tip ureĎaja koji ce koncentrisati staklo kako bi se uštedeo potreban

skladišni prostor i kako bi staklo bilo bezbedno za rukovanje. Uredaj je takoĎe morao biti

dovoljno izdrţljiv da podnese klimatske uslove, a uz to je morao biti pouzdan i jednostavan za

40

odrţavanje. Prvi ureĎaj sa kapacitetom od četiri tone po satu razvijen je 1994. godine i

odgovarao je postavljenim zahtevima.

4.36. RAZVOJ IMPLOZIJE ZA INTEGRACIJU U MRF POSTROJENJA

Prateći uspehe u oblasti upravljanja staklom iz mešanog otpada, najveći preradjivač

stakla iz Azije obratio se 2006. godine kompaniji ,,KrystelineM za pomoć u rešavanju

spečificnog problema sa postrojenjem za reciklaţu stakla u Aziji. Cilj je bio da se uklone

plastični zatvarač i sigurnosni prstenovi sa boca kako bi se staklo oslobodilo za ponovno

topljenje.

Usledili su eksperimenti u kojima je imploder uspešno uklanjao plastiku sa staklenih boca

što je rezultiralo uspešnom instalacijom sistema u još dva MRF.

Nezavisno ocenjivanje procesa implozije je bio tema skorašnje studije koju je sprovela

WRAP grupa za reciklaţu vlade Velike Britanije i rezultati studije objavljeni su u njenom

izvestaju Glass From MRFs: Can It Be Improved? Istraţivanja su sprovedena kako bi se utvrdilo

da li je moguće povratiti staklo visoke vrednosti za ponovno topljenje iz otpada koji treba

deponovati. WRAP grupa je ustanovila da se staklo moţe tretirati sistemima za imploziju i

odvojiti iz mešanog komunalnog otpada, što ranije nije bilo moguće, i da se dobija široki spektar

produkata od kojih je oko polovina dovoljno velika da ide na ponovno topljenje nakon što se

sortira po boji.

4.37. ČAŠE STUDYES

Preted instalacije u Velikoj Britaniji i Aziji, najnovije MRF postrojenje za reciklaţu firme

,,KrystelineM postavljeno je u Pensilvaniji, SAD. Sistem će obraĎivati oko 40.000 tona otpadnog

stakla godišnje i dizajnirano je da moţe da prihvati otpad koji je kontaminiran za normalne

procese reciklaţe i koji je namenjen za deponovanje, po ceni od 100$ po toni otpada.

Kompjuterski kontrolisano postrojenje koristi multiple implodere i specijalno dizajnirani sistem

za koji predvidja sekundamo staklo. Ovako dobijeno kristalno staklo se moţe prodati kao

industrijski proizvod kao što je filtracioni medijum. Oko 40% Američke industrije se nalazi na

Istočnoj obali gde postoji visoka potraţnja za staklom.

41

MRF je u mogućnosti da predstavi oko 85% ulaznih sirovina, ali uvoĎenjem implozije ta

cifra se moţe povećati na 95%.

5. RADIJACIJA (ZRAČENJE)

ZagaĎivanje ţivotne sredine većih razmera počinje pre 50 godina. Zračenje je jedan od

oblika kontaminacije sredine koji je meĎu prvima skrenuo paţnju svetske javnosti posle

bombardovanja Japana (Hirosime i Nagasaki), krajem II svetskog rata, što je uzrokovalo

ogromne ljudske ţrtve i materijalna razaranja. Dalekoseţne posledice radijacije ovog

bombardovanja praćene su i registrovane u toku proteklih 45 godina u obliku zakasnelih i

mutagenih efekata. Iako se atomska bomba (od 20 kilotona TNT) bačena na Hirošimu često

uzima kao talon za uporeĎivanje snaga, ona je u odnosu na danasnje megatonske bombe skoro

”igračkaM. Atomsko naoruţanje je u toku posleratnog perioda usavršeno i nagomilane su

ogromne količine. Zastrašujući arsenal koji predstavlja permanentnu potencijalnu opasnost za

čovečanstvo.

Osim toga, sve je više i drugih izvora radijacije sa neizbeţnim otpacima koji se javljaju u

primeni i iskorišćavanju nuklearne energje u mimodopske svrhe.

Da bi se shvatile razmere opasnosti koje radijacija moţe imati na čoveka i sa kakvom se

predostroţnošću mora pristupiti korišćenju radioaktivnog materijala, potrebno je upoznati izvore,

vrste, prirodu i efekte zračenja na biološke sisteme a pre svega na čoveka.

5.1. IZVORI I VRSTE RADIJACIJE

Radijacija se javlja u dva oblika: kao elektromagnetna i korpuskulama, a prema poreklu i

izvoru moţe bidi:

prirodna,

veštačka.

5.2. PRIRODNO ZRAČENJE

Još od samog formiranja (pre oko 5 milijardi godina) Zemlja je bila izloţena intenzivnom

bombardovanju sunčevog zračenja. Kako u početku nije bilo atmosfere, sve zračenje sa Sunca

42

padalo je direktno na Zemlju što je, izmeĎu ostalog, bilo praćeno visokim temperaturama pri

kakvim se ne bi mogao zamisliti ţivit, onakav kakav je danas. Uspostavljanjem zemljine

atmosfere jedan deo sunčeve radijacije, i to iz delova spektra sa najvećom energijom, apsorbovao

se i zadrţavao u njoj. Sunčeva radijacija koja dospeva na Zemlju uglavnom pogoduje ţivotu.

Čovek je oduvek bio, a i danas je, izloţen radijaciji prirodnih izvora. Ta radijacija se

naziva prirodnom ili osnovnom radijacijom (tabela 8.1).

Prosečne doze ipak ne daju pravu sliku o ekspoziciji radijacije pošto ova nije ravnomemo

rasporeĎena. Lica koja su profesionalno u kontaktu sa radioaktivnim materijalom primaju veće

doze zračenja naročito u akcidentnim slučajevima ili populacije koje se nalaze u blizini mesta

nukleamih eksplozija, koja inače podiţu opšti nivo radijacije.

Identifikovano je oko dve stotine veštačkih radioaktivnih izotopa od kojih se neki ranije

nisu nalazili u prirodi, a koje je čovek uspeo da dobije procesima nukleamih fisija ili

predstavljaju intermedijeme produkte u serijama raspadanja.

5.3. PRIRODA ZRAČENJA

U širem smislu zračenje predstavlja svetlost i sve oblike elektromagnetskih talasa ali u

ovom razmatranju ćemo se zadrţati samo na zračenju od posebnog interesa, tj. na oblicima

radijacje sa najvećom energijom: utraljubičastim, kosmičkim zracima, gama zracima i alfa i beta

česticama.

Osnovna fizičko-hemijska svojstva radijacije su: masa, energija i naelektrisanje. Ljudsko

oko moţe registrovati mali deo iz čitavog spektra elektromagnetskih talasa, tj. vidljivi deo

spektra kao svetlost. Energija elektromagnetskih talasa prenosi se u obliku fotona koji putuju

brzinom svetlosti vibrirajući istovremeno. Energija jednog fotona naziva se kvantom.

Kada se jezgra uranijuma i plutonijuma bombarduju neutronima, javljaju se mnogobrojni

fragmenti fisije. Ima oko 40 mogućnosti ili puteva kako se u toku fisije jezgro moţe podeliti pri

čemu moţe nastati oko 80 različitih fragmenata raspadanja. Većina, ako ne i svi produkti fisije su

radioaktivne forme jezgra. U proseku postoje tri stupnja radioaktivnosti za svaki fisioni produkt

pre nego što preĎe u stabilno stanje.

43

5.4. JONIZACIJA

Bilo koja vrsta zračenja je oblik energije pa je jasno zašto izaziva oštećenje tkiva. Pri

prolazu elektromagnetnog ili radioaktivnog zračenja kroz materije deo energije biva apsorbovan

pri čemu moţe doći do jonizacije neutralnih atoma i molekula sredine ili tkiva. U sudaru fotona

sa atomima i molekulima elektromagnetna radijacija (kosmički zraci, X-zraci, gama zraci i UV

zraci manjih talasnih duţina) i čestice (alfa i beta) predaju im deo svoje energije izbacujući iz

njihove strukture elektrona pri čemu atomi apsorbera prelaze u jonizovane oblike. Time se

narušava struktura vitalnih molekula u ćeliji zbog čega one gube i svoju funkciju.

Zračenje sposobno da izazove jonizaciju tkiva kroz koje prolazi naziva se jonizujućim

zračenjem. Tri su osnovna tipa nuklearnog jonizujućeg zračenja:

alfa,

beta i

gama zračenje.

Prva dva oblika zračenja su čestice manje energije i manje prodomosti. Alfa čestice jedva

prodiru kroz koţu, a beta oko 1 mm. Pri niskim dozama ove dve vrste radijacije izazivaju samo

opekotine. MeĎutim, kada se inhalacijom unesu u organizam izazivaju ozbiljna ostećenja.

5.5. VRSTE JONIZUJUĆEG ZRAČENJA

Ultravioletni zraci

Ultravioletni zraci su deo sunčevog spektra, a mogu se dobiti i veštačkim putem. To su

elektromagnetni talasi duţine od 400 - 10 nm. Nalaze se na granici vidljivog dela spektra.

Dejstvom ovih zraka na fosfor indukuje se vidljiva svetlost (fluorescencija). Prodiru kroz koţu

do 0.1 mm i pri većim dozama mogu izazvati ozbiljna oštećenja. Dobar deo ove radijacije se

zadrţava u atmosferi. Mogu se zaustaviti običnim staklom debljine 2 mm. Kraći UV zraci blizi

talasnim duţinama područja X-zraka mogu izazvati oštećenja tkiva putem jonizacije kao i kancer

koţe.

44

UV zračenje izaziva u molekulu DNK različita oštećenja, kao što su na primer

dimerizacija pirimidina, dezaminacija i hidratacija pirimidina itd. Dimeri pirimidina nastaju i pri

vrlo maloj dozi UV zračenja i predstavljaju oštećenja koja čine molekulsku osnovu

kancerogeneze.

U poslednje vreme pojačan je intenzitet UV zračenja zbog destrukcije zaštitnog ozonskog

filtra.

X - ZRACI

X-zraci su elektromagnetne prirode. Granice intervala talasnih duţina X-zraka nisu oštro

odreĎene. U medicini se najčešće koriste X-zraci od 6,10"3-0,12 nm. Danas se X-zraci često

nazivaju Rentgenovim zracima, po njihovom pronalazaću, nemačkom fizičaru Reontgen-u

(1895). Rentgenovi zraci proizvode se u specijalnim elektronskim cevima u kojima vlada vrlo

nizak pritisak, ispod 10"10mm Hg i uspostavljen je visok napon izmeĎu katode i anode (oko

1000.000 V). Elektroni iz katode ubrzani ovako visokim naponom udaraju velikom brzinom i

visokom kinetičkom energijom u antikatodu iz koje se emituju elektromagnetski talasi, tj.

Rentgenovi zraci visoke prodomosti. Ovi zraci našli su široku primenu u medicinskoj

dijagnostici i terapiji.

ALFA ČESTICE

Alfa čestica se sastoji iz dva protona i dva neutrona, što je ekvivalentno jezgru atoma

helijuma. Pozitivno su naelektrisane i po apsulutnoj vrednosti njihovo naelektrisanje je jednako

dvostrukom naelektrisanju dva protona. Emituju ih radijum -226, plutonijum -238 i drugi

radioaktivni elementi. Male su prodornosti. Njihov put je kratak i u vazduhu iznosi svega

nekoliko cm, pa se mogu zaustaviti i običnim listom hartije, ali mogu izazvati snaţnu lokalnu

jonizaciju. Alfa čestice od 5 MeV na svom putu kroz vazduh od 3-5 cm izazivaju formiranje 25-

30.000 jonskih parova.

BETA ČESTICE

Beta čestice su brzi elektroni i brzi pozitroni koji se emituju u toku raspadanja jezgra

radioaktivnih izotopa. Put kroz vazduh im je kratak i iznosi nekoliko metara, a u tkiva prodiru

nekoliko cm, te za razliku od alfa čestica svoju energiju predaju na duţem putu. Kreću se

pribliţno brzini svetlosti (tačnije 99,8% brzine svetlosti). Pri energiji od 5 MeV-a put beta čestica

u vazduhu iznosi 1 m i na tom putu se proizvodi 60 jonskih parova na svaki cm - preĎenog puta.

45

Njihova energija inače, zavisi od vrste emitera, a emituju ih ugljenik - 14, fosfor - 32, stroncijum

- 90 i drugi izotopi. Moć prodiranja beta čestica u tkivima je veća od alfa čestica, ali je

jonizaciona sposobnost manja za oko 100 puta.

GAMA ZRAČENJE

Gama zračenje spada u elektromagnetno zračenje talasne duţine stotinu puta manje od X-

zraka i znatno je prodomije od alfa i beta zračenja. Emituju ih ekscitirana jezgra radioaktivnih

izotopa (radijum, plutonijum) pri prelazu iz pobuĎenog u osnovno stanje.

Energija gama zraka se kreće u dijapazonu od nekoliko hiljada do nekoliko miliona

elektrona volti. Iako im je jonizaciona sposobnost za oko 100 puta manja od jonizacione

sposobnosti beta čestica iste energije, a čak 10.000 puta manja od jonizujuće modi alfa čestica

iste energije, zbog velike prodomosti, gama zraci mogu proći kroz sloj olova debljine i do 20 cm.

5.6. NEUTRONSKO ZRAČENJE

Neutroni su u pogledu naelektrisanja neutralne čestice čija je masa bliska masi protona i

imaju veliku prodornu moć. Oni sluţe kao projektili za bombardovanje atomskih jezgara i

izazivanje nuklearnih reakcija, te igraju glavnu ulogu u proizvodnji radioaktivnih izotopa.

Neutroni pri kretanju na svom putu ne jonizuju direktno. Njihov efekat se javlja indirektno kao

posledica interakcije neutrona sa nukleusom drugih atoma pri čemu se raspadaju pobuĎena

jezgra i emituju razne vrste radioaktivnog zračenja. Lanac reakcije nuklearnih fisija uranijuma je

rezultat bombardovanja njegovih jezgra neutronima. Biološki efekti brzih neutrona su za oko 5

puta veći od X-zraka.

5.7. JEDINICE MERENJA RADIJACIJE

Jonizujuće zračenje, osim u retkim okolnostima, se ne moţe registrovati ljudskim

ćelijama pa se ni intenzitet radijacije ne moţe na taj način meriti. Zato se koriste više drugih

pristupa za merenje radioaktivnosti. Na bazi toga utvrĎene su i jedinice radioaktivnosti prema

efektima koje izaziva odreĎena radijacija.

46

5.8. BIOLOŠKI EFEKTI ZRAČENJA

Jonizujuća radijacija se razlikuje od drugih oblika kontaminacije sredine po višestrukim

specifičnostima bioloških efekata. Jedna od najvaţnijih karakteristika je da radioaktivni elementi

emituju zračenje, po pravilu, veoma dugo. Informacije o biološkim efektima jonizujućeg

zračenja potiču iz sledećih izvora: ispitivanje preţivelih posle bombardovanja Hirošime i

Nagasakija, zapaţanja na ţrtvama ozračenim visokim dozama radijacije u akcidentima,

ispitivanje pacijenata tretiranih izotopima u terapeutske svrhe, studije kancera pluća kod rudara

koji rade u rudnicima urana, ispitivanje leukemije i drugih vrsta kancera kod dece čije su majke

bile ozračene u toku trudnoće i mnogobrojne studije na eksperimentalnim ţivotinjama ozračenim

različitim dozama i vrstama jonizujućeg zračenja.

Prva saznanja o razornom delovanju veštačke radijacije vezana su za istraţivače,

naučnike koji su i otkrili radioaktivne elemente. Jedan od pionira u ovoj oblasti, dvostruki

dobitnik Nobelove nagrade, Marija Kiri umrla je od leukemije indukovane većom dozom

zračenja. Istu sudbinu doţivela je kasnije i njena kćer Irena Zolio-Kiri.

Jedna od karakteristika bioloških efekata zračenja je ispoljavanje oštećenja ponekad posle

dugog latentnog perioda (15-20 pa i više godina u slučaju kancera) kao somatske promene, a

mutageni efekti (u slučaju delovanja negerminalne ćelije) ispoljavaju se tek u potomstvu.

5.9. SOMATSKI EFEKTI

Zračenja izazivaju promene u graĎi i funkciji somatskih i germinativnih ćelija. Somatska

oštećenja ispoljavaju se na individui koja je ozračena dok se oštećenja germinalnih ćelija

ispoljavaju u potomstvu (genetski efekti zračenja).

Alfa i beta čestice izazivaju oštećenja koţe, a ako se unesu inhalacijom u organizam, i

ozbiljna oštećenja unutrašnjih organa. Gama zraci prodiru duboko u organizam i predstavljaju

najopasniji oblik radijacije na ţive organizme.

U procenu oštećenja ili potencijalnih mogućnosti oštećenja mora se uzeti u obzir nekoliko

faktora: vrsta radijacije, doza i relativna osetljivost organizma ili pojedinih tkiva na zračenje.

47

Poremećaji u funkciji koštane srţi, koja je na delovanje radijacije vrlo osetljiva,

predstavlja indikaciju teţe ozračenosti organizma.

5.10. KASNI EFEKTI ZRAČENJA

Ako pacijent ili eksperimentalna ţivotinja preţivi radijacionu bolest postoji mogućnost

pojave hroničnih degenerativnih oboljenja posle kraćeg ili duţeg latentnog perioda. Ova

oboljenja javljaju se u vidu anemije, kardiovaskulamih poremećaja i disfunkcija, hroničnih

nefropatija, katarakta očiju i dr. Privremena ili permanentna sterilnost je jedan od karakterističnih

kasnih efekata zračenja. U jednom akcidentu prilikom nuklearnih proba posledice su

registrovane nakon 15 godina kod dece u vidu fizičkog i mentalnog zaostajanja u razviću.

5.11. GENETIČKI EFEKTI JONIZUJUĆEG ZRAČENJA

Genetički efekti jonizujućeg zračenja se ispoljavaju u vidu promena nasledne materije.

Definitivne promene u strukturi DNK, odnosno gena, manifestuju se fenotipski kao biohemijski i

fiziološki poremećaji a nazivaju se mutacijama. Pošto su izazvani zračenjem radi se o

indukovanim mutacijama. Neki genetičari smatraju da 5-12% od svih mutacija za koje se veruje

da su spontane su u stvari indukovane mutacije, izazvane prirodnim zračenjem, odnosno

osnovnom radijacijom. Neke od mutacija se brzo eksprimiraju (letalne mutacije) dok druge

ostaju duţe prikrivene (recesivne mutacije) i eksprimiraju se posle više generacija.

5.12. DOZE

Radijacione doze se mere količinom energije apsorbovane tkivima izloţenim radijaciji.

Doze koje izazivaju smrt svih ozračenih jedinki nazivaju se letalnim dozama. LD50 je statistička

veličina kojom se označavaju doze koje izazivaju smrt 50% ozračenih. Kao što je već pomenuto,

evidentna je različita osetljivost pojedinih organa i tkiva na iste doze radijacije. U najranijim

fazama razvića organizam je i najosetljiviji na delovanje jonizujućeg zračenja.

O dozama apsorbovane radijacije naročito se mora voditi računa na radnim mestima koja

su vezana za izvore radijacije. U tom smislu se odreĎuju maksimalne doze radijacije za kraći

period i maksimalno dozvoljene godišnje doze zračenja. Internacionalna komisija za radiološku

48

zaštitu preporučila je kao graničnu tolerantnu dozu zračenja za radnike koji rade sa

radioaktivnim materijalom od 50 mGy za krv, i seksualne organe 500 mGy za oči, koţu, tiroidnu

ţlezdu ili celo telo i 140 mGy godišnje za ostale organe.

5.13. RADIOAKTIVNI OTPACI

Korišćenje radioaktivnog materijala u mimodopske svrhe praćeno je produkcijom i

nagomilavanjem radioaktivnih otpadaka, pa se nameće problem njihovog sakupljanja,

skladištenja i kontrole. Ovi otpaci zbog svoje specifičnosti predstavljaju limitirajući faktor u

iskorišćavanju nukleame energije. Na ovom primeru se još jednom potvrĎuje pravilo da čovek,

odnosno dalji razvoj civilizacije, ne ograničavaju samo izvori energije već i posledice

zagaĎivanja koje se rezultat iskorišćavanja energije.

Radioaktivni izotopi se uključuju u lanac ishrane i na kraju dospevaju i do čoveka. Covek

donekle štiti njegov poloţaj u lancima ishrane i procesi prerade i pripreme hrane, pri čemu se

neki kontaminanti odstranjuju.

Eksplozije koje se vrše u vazduhu izazivaju ogromne trenutne efekte dok se eksplozije

pod vodom i pod zemljom ublaţavaju, ali izazivaju sekundame efekte. Otpaci koji nastaju u

nukleamim eksplozijama sjedinjuju se sa olovom, silicijumom i prašinom pa se dobijaju

nerastvorljive radioaktivne čestice. Dimenzije tih čestica koje su često obojene, variraju u

granicama od nekoliko stotina mikrona do molekulskih razmera.

Drugi način uskladištenja je pretvaranje tečnih u čvrste otpadke, koji se deponuju u

dublje geološke sedimente. Radioaktivni otpaci se ponekad čuvaju u dubokim šahtama. Opasnost

preti od razaranja zidova usled aktivnosti toplote i tektonskih poremećaja. Radioaktivni otpaci

niskog intenziteta (,,hladni“) koji značajnije ne utiču na fon, rasejavaju se u okolinu.

5.14. USKLADIŠTENJE RADIOAKTIVNIH OTPADAKA

Svaka primena radioaktivnih materija je praćena pojavom radioaktivnih otpadaka koji su

opasni po okolinu, pa se moraju izolovati i sprečiti njihova disperzija, odnosno distribucija. Pri

raspadu svake tone nukleamog goriva obrazuje se 400 litara visokoaktivnih otpadaka. Jedini

način prirodne eliminacije radioaktivnih izotopa je njihovo raspadanje do stabilnog stanja, a za to

je najčešće potreban veoma dug vremenski period.

49

Radioaktivni otpaci se ponekad čuvaju u dubokim šahtama. Potencijalna opasnost preti

od razaranja zidova šahti usled aktivnosti i toplote i tektonskih poremećaja. Radioaktivni otpaci

koji značajnije ne utiču na fon, a za njihovo uskladištenje je potreban veliki prostor, rasejavaju se

u okolinu.

Ipak, radioaktivni izvori kontaminacije se drţe moţda više nego drugi, pod kontrolom što

unosi nešto optimizma u razumljiva strahovanja

Monitoring radioaktivnosti uspostavlja se na svim mestima gde postoje radioaktivni

izvori. TakoĎe se i čitava drţavna teritorija pokriva monitoringom radi praćenja fona osnovnog

zračenja a povremeno analizama podvrgavaju se uzroci vode, zemljišta i hrane. Iako se

radioaktivni izvori drţe pod kontrolom, slučajevi havarija (pre svega u nukleamim elektranama)

nas vrlo ozbiljno opominju.

5.15. ZAŠTITA I KONTROLA OD RADIOAKTIVNOG ZRAČENJA

Kakve nas opasnosti vrebaju kada se radioaktivni materijal otme kontroli pokazuje već

dobro poznata tragična epizoda u Čemobilju.

U zaštiti od radijacije mora se poći od toga da nema bezbedne doze, odnosno bezopasnog

radioaktivnog zračenja i ne oslanjati se na reparacione mehanizme organizama kojima se neka

oštećenja mogu ispraviti. Mora se takoĎe poći od saznanja da posledice radijacije javljaju mnogo

godina posle ozračenja kao što su rak i nasledne bolesti. Najbolji kriterijum apsolutne zaštite bio

bi da se ne primeni najmanja doza radijacije. Neki polaze od toga da u svakoj profesiji manje

više, ima rizika pa pošto radijaciju nije moguće u potpunosti isključiti to se odreĎuju maksimalno

odreĎene doze zračenja.

Pored toga, potrebna je i obavezna kontrola i sistematsko praćenje apsorbovanih doza

putem ličnih dozimetara. Pored stalnog registrovanja stanja, u radnim sredihama se moraju

strogo poštovati mere predostroţnosti pri rukovanju radioaktivnim materijalom kako bi se izbegli

akcidenti.

5.16. TERATOGENI EFEKTI ZAGAĐENJA (TERATOGENEZA)

Ţivi organizmi se neprekidno, u toku celog ţivota, nalaze u interakciji sa faktorima

spoljašne sredine. U najranijim stadijumima razvitka oni su i najosetljiviji na delovanje

50

spoljašnjih-faktora, stresova a naročito raznovrsnih oblika zagaĎenja. U većem broju biljnih i

ţivotinjskih vrsta, uključujući i čoveka, u toku duge evolucije su izgraĎeni mehanizmi zaštite

embriona. Kod biljaka je to semenjača i drugi delovi semena, kod ţivotinja jajne opne (kod

gmizavaca i ptica) ili placenta kod sisara. Tako su embrioni preteţno zaštićeni od grubog

delovanja fizičkih i hemijskih spoljašnih agenasa i faktora.

6. KATASTAR ZAGAĐENJA

Izradi katastra zagaĎenja pristupa se radi adekvatne procene zagaĎenosti kumulativno i

učešća pojedinih izvora u ukupnom zagaĎenju odreĎenog regiona, rečnog sliva ili dela rečnog

toka, na pr. katastar zagaĎenja sadrţi precizne i kompletne podatke o izvorima, vrsti, strukturi i

količini emisije i efluenata zagaĎenja; sadrţi i podatke o distribuciji, dinamici i prognozi

eventualnih ekoloških i ekotoksikoloških efekata.

6.1. HEMIJSKI MONITORING

U okviru faktor monitoringa sprovode se sistematska merenja pojedinih zagaĎujućih

supstanci u vazduhu, vodi i zemljištu. Hemijski monitoring treba da otkrije eventualnu

akumulaciju toksičnog materijala (hemikalija). Uspešan hemijski monitoring podrazumeva

izradu efektivne šeme uzorkovanja i izbor adekvatnih standardnih analitičkih metoda. Tehničkim

monitoringiom se prikupljaju informacije o koncentracijama, distribuciji i eventualnoj

transformaciji hemikalija u manje toksične, a ponekad i u toksičnije forme. Koncentracija

pojedinih polutanata (atmosferskih) meri se u stacioniranim stanicama i pokretnim

labaratorijama. Standardni memi punktovi se postavljaju na različitim distancama od emitera,

obično po principu koncentričnih krugova, uzimajući u obzir konfiguraciju zemljišta,

meteorološke parametre, posebno ruţu vetrova.

Emisioni faktor pokazuje odnos izmeĎu veličine emisije (izlaz) i količine sirovog

materijala koji ulazi u tehnološki proces (obično izraţena u tonama). Kada se radi o relaciji

gotovih proizvoda, ulaznih sirovina i odpadaka dešava se da količina odpadaka višestruko

nadmašuje količinu gotovih proizvoda. Na svaku tonu proizvedenog cementa, na primer, odlazi

tri tone odpadnog materijala. Ma osnovu potrošnje fosilnih goriva moţe se procenti nivo

51

zagaĎenja jednog regiona pošto su otpadne emisije (kvalitativno i kvantitativno) po jedinici

inputa ili proizvoda (MW).

Emisioni standard odreĎuje kvantitativni limit emisija ili odpadaka potencijalno toksičnih

materija ili sumu svih emisija odreĎenog toksikanta iz različitih izvora. U smislu normativa to su

maksimalno dozvoljene količine zagaĎujućih supstanci koje se mogu emitovati iz pojedinih

izvora.

Otpadna emisija]z odreĎena količina ispuštenih gasova, para, aerosola i drugih čestica,

hemijskih supstanci, i dr. iz poznatih izvora zagaĎenja i poznatih su kvalitativnih i kvantitativnih

karakteristika. Ovi podaci su sastavni deo tehnoloških projekata.

Imisija. Imisiju čine kvalitativne i kvantitativne vrednosti koncentracije polutanata koje

se izmere na odreĎenoj lokaciji, odnosno udaljenosti od emitera. Vrednosti imisija u okruţenju

emitera su različite zbog najčešće neravnomeme distribucije otpadnih emisija, eventualnih

interakcija u toku transporta, specifičnih meteoroloških uslova, reljefa i drugih faktora.

Target monitoring. Target monitoringom prate se efekti faktor agensa, zagaĎujućih

supstanci (koje prati faktor monitoring) na mete (,,target“) tj. fizičku sredinu (voda, vazduh,

zemljište) i biološke sisteme. Sa druge strane tačke, ovi podaci ukazuju na kvalitet ţivotne

sredine. ,,

6.2. MONITORING I ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE

Monitoring sistem obuhvata osmatranje, detekciju i praćenje izvora, prirode kvaliteta,

kvantiteta, disperzije i efekata zagaĎujućih supstanci ţivotne sredine. Dobro postavljen i efikasan

monitoring sistem je jedan od osnovnih uslova upravljanja kvalitetom ţivotne sredine. Ovaj

sistem čine faktor i target monitoring, monitoring emisije, imisije (kvaliteta sredine) i monitoring

efekata ili posledica. Ekološki informacioni sistem Srbije (EISS) obuhvata tri podsistema:

sistem bdenja nad ţivotnom sredinom,

sistem zaštite resursa

sistem upravljanja kvalitetom ţivotne sredine.

Koji će se faktori pratiti i biti obuhvaćeni monitoringom odlučuju nadleţni organi svake

zemlje. Specijalizovane svetske institucije (kao što je GEMS - General Environmental

Monitoring System) daju neke globalne preporuke ali konkretan program monitoringa mora uzeti

u obzir strukturu zagaĎenja i druge specifičnosti odreĎenog regiona ili drţave.

52

Biološki monitoring. ZagaĎujuće supstance deluju na sve nivoe biološke organizacije (od

ćelije do ekosistema). Primami efekti se ispoljavaju na nivou individue. Pod standardnim

ekološkim efektima podrazumeva se posredno delovanje izazovano izmenjenim uslovima

sredine a manifestuje se na ekološkom planu (promena) stmkture i dinamike populacija i

biocenoza, poremećaji u lancima ishrane.

Prvo se pojavljuju promene biohemijskog karaktera. Ako je intoksikacija većeg obima a

mehanizmi intoksikacije neefikasni, poremećaji se manifestuju na fiziološkom planu. Zbog

razlike u osetljivosti odnosno otpornosti zagaĎenje ne pogaĎa direktno podjednako sve vrste.

MeĎutim, zbog vrlo kompleksnih meĎuodnosa (u lancima ishrane, na primer) poremećaji na

jednoj kariki izazivaju lančane, kaskadne promene na širem planu.

Drugi pristup biološkog monitoringa se sastoji u registraciji relevantnih biohemijskih i

fizioloških parametara (indikacija).

I treći nivo monitoringa je ekološki.

Biološke indikacije i bioindikatori. U okviru biološkog monitoringa indikacije ukazuju na

prisustvo odredjenih vrsta polutanata i odraţavaju ekološke prilike u terestričnim i akvatičnim

ekosistemima. Biološke indikacije predstavljaju osnovu za procenu kvaliteta ţivotne sredine.

Metode biološkog monitoringa su bolje razraĎene i pouzdanije u primeni na akvatične

ekosisteme.

Bioindikacija u širem smislu se odnosi na sve faktore i ona daje kumulativnu sliku

efekata zagaĎenja, odnosno kvaliteta ţivotne sredine. Pod specifičnim indikacijama

podrazumevamo detekciju promena i posledica delovanja odredene vrste zagaĎujuće supstance.

Cela slika se još moţe komplikovati zbog mogućih interakcija zagaĎujućih komponenti

emisija pa se tako neki efekti pojačavaju (sinergizam) a drugi smanjuju ili čak poništavaju

(antagonizam). Cešći su slučajevi sinergizma.

U biološkom monitoringu terestričnih ekosistema kao bioindikatori su značajne biljke

zbog sesilnog načina ţivota i dosta jasnih simptoma (na listu) prisustva i delovanja polutanata -

bioindikatora je ograničeno zbog njihove pokretljivosti i često nejasno izraţenih simptoma.

Kvantifikacija u biološkom monitoringu u smislu procene stepena zagaĎenosti je različita

u zavisnosti od mogućnosti i metodološkog pristupa i u zavisnosti od vrste zagaĎivača.

Na bazi toga je moguća i dijagnostika. Vrlo osetljivi i pouzdani indikatori zagaĎenja

vazduha, naročiti sumpor-dioksidom, su lišajevi. Njihovo odsustvo iz nekog regiona siguran je

53

znak visokog stepena zagaĎivanja, dok gustina populacije epifita dosta dobro odrţava stepen

zagaĎenja, odnosno kvaliteta vazduha. Plemenite vrste riba (Salmonidae) kao što je pastrmka,

ţive samo u čistim vodama. Manje kvalitetne ribe (Ciprinidae) ţive i u zagaĎenoj vodi. Prisustvo

Tubifex ili koliformne bakterije (E. coli) pokazuju da je voda zagaĎena. Veliki broj bakterija,

visoke vrednosti BPK, niska koncentracija rastvorenog kiseonika, i dr., takoĎe karakterišu

zagaĎene vode.

6.3. BIOHEMIJSKI MONITORING

Najranije promene u organizmu pod uticajem zagaĎenja su biohemijskog karaktera

(izmene vrednosti biohemijskih parametara, modifikacije i inhibicije biohemijskih procesa) i

odraţavaju se na metabolizam. Zato se uslovno zovu i ,,prikrivene“ jer se mogu otkriti samo

odgovarajućim biohemijskim metodama. Iza njih slede morfološko-analitičke i fiziološke

manifestacije zagaĎenja.

U većini slučajeva radi se o inhibiciji aktivnosti enzma. Drugi mehanizami delovanja

toksikanata na enzime manifestuju se kao stimulacija aktivnosti enzima (peroksidaza i katalaza).

Direktni inhibitomi efekti su posledica destrukcije strukture enzima, blokiranje (teški metali)

funkcionalnih -SH grupa. Sumpor-dioksid reaguje sa -SH grupama u proteinskoj komponenti

enzima i obrazuje tiosumpomu kiselinu, kidaju se disulfidni mostovi a njihovo mesto zauzimaju

tioli i tiolo sulfati.

6.4. MORFO-FIZIOLOŠKE INDIKACIJE

Obično posle biohemijskih promena u slučaju intenzivnog zagaĎivanja i duţe ekspozicije

slede strukturne anatomsko-morfološke manifestacije (prvo na nivou ćelija-oštećenja

biomembrana i ćelijskih organela) i poremećaji fizioloških procesa. U te svrhe je ispitan uticaj

zagaĎenja na sve vitalne fiziološke funkcije (disanje, fotosinteza i dr.) i procese rastenja i

razvića. Pokazano je da su fiziološke manifestacije korisne za biološki monitoring a neke

modifikacije metabolizma su i specifične reakcije na prisustvo pojedinih polutanata a mogu se

otkriti i pre pojave vidljivih oštećenja.

Sve ove promene se na kraju kumulativno manifestuju kao smanjenje biodiverziteta.