ECKERMANN · 2017. 9. 1. · Septembar-oktobar 2017. Page 3 ECKERMANN PITA Ana Blandijana NIKO NE MOŽE DA POBJEGNE… Ana Blandijana, najpoznatija rumunska pjesnikinja. Objavila

ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS

SEP - OKT 2017.

BROJ 11

Sva prava zadržana © 2016 - Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)

http://www.eckermann.org.rs/

Septembar-oktobar 2017.

Pag

e2

SADRŽAJ

ECKERMANN ........................................................................................................................................ 1

NIKO NE MOŽE DA POBJEGNE… ..................................................................................................... 3

LJUBAV JE MIR .................................................................................................................................. 14

SVE ZA BRODICU .............................................................................................................................. 21

PASTORČE .......................................................................................................................................... 27

POVIJEST ............................................................................................................................................. 32

KONCI, KONACI, KAPRICI ............................................................................................................... 36

FOSIL SLUTNJE .................................................................................................................................. 40

ŠEST VARIJACIJA ZA T.K. ............................................................................................................... 43

MATER TENEBRARUM .................................................................................................................... 48

RUKAVICE GAŠPARA PRUSTA ...................................................................................................... 50

KRETANJE BEZ CILJA ...................................................................................................................... 63

A MAFIJA SA ISTOKA? ..................................................................................................................... 66

HRONIKA LIČNIH MITOVA ............................................................................................................. 67

BELEŠKA O AJANTU ......................................................................................................................... 68

VIŠESLOJNI VREMEPLOV ............................................................................................................... 70

KO JE NEPOZNATI NIKO? ................................................................................................................ 81

DOBITAK (OD) SMRTI ...................................................................................................................... 83

BOLI, DAKLE POSTOJIM .................................................................................................................. 85

PORTRET MEĐU MASKAMA ........................................................................................................... 87

PALI ANĐELI ISTORIJE .................................................................................................................... 90

STIGAO JE TELEGRAM ................................................................................................................... 113

GODIŠNJA DOBA ANZARKA ......................................................................................................... 130

ŠTIT .................................................................................................................................................... 140

SREBRNA PRAŠINA ........................................................................................................................ 145

ECKERMANN .................................................................................................................................... 160


Pag

e3

ECKERMANN PITA

Ana Blandijana

NIKO NE MOŽE DA POBJEGNE…

Ana Blandijana, najpoznatija rumunska pjesnikinja. Objavila je desetak zbirki pjesama: Prvo

lice množine, 1962. godine, Ahilova peta, 1966, Treća tajna, 1969, Pedeset

pjesama, 1970,Oktobar, novembar, decembar, 1972, Džepni san, 1977, Pjesme – izbor

1978, Oko zrikavca 198., Zvijezda grabljivica, 1985, Arhitektura valova, 1990…

Blandijana piše i prozu i eseje. Godine 1982. dobila je Herderovu nagradu za poeziju.

Proganjana je i zabranjivana u vrijeme komunističke diktature.

Gospođo Blandijana, veoma ste poznati kao pjesnik, pa bih Vas na samom početku

pitala: kako počinje jedna pjesma?

Kod mene se prvo pojavi jedan stih, sâm, bez onoga što dolazi poslije, bez napora, a ostalo je

rad.

.

Kako ste došli na ideju da pišete roman?

.

Roman je nešto sasvim različito. Tu je u pitanju konstrukcija, disciplina. Ja sam taj roman

pisala osam godina i ta knjiga mi je život spasila. Jer, disciplina koja daje smisao životu jeste

nešto što može da vas spase, kao neka tjelesna struktura koja ti pomaže da ostaneš u stojećem

stavu. Moj roman se završava jednom poemom. Poslije tri nivoa, napisala sam još jedno

poglavlje poslije revolucije, što je moj pogled na sve stvari i gdje se svi izlivi miješaju na

sasvim poetičan, čak i nadrealistički način, u svakom slučaju na način kojim sam, nadam se,

uspjela da sugerišem zaključak o današnjici kao mješavini dobra i zla koji su izgubili granice,

gdje junaci iz jednog nivoa prelaze u drugi, gdje se autor miješa sa ličnostima romana i sve se

to završava pjesmom koja nema ničega realnog. Ja kažem, na jednom mjestu, jednom licu

koje je pisac u romanu, da smo svi mi Dunav, da su vode sve prljave i sve više nadolaze i da

će nas sasvim odnijeti. Ali ja, kao Ana Blandijana dodajem: »Ja sam autor i ja mogu da

uradim šta hoću. Mogu da ti napravim krila da bi ti pobjegao. » A on mi odgovara: »Niko ne

može da pobjegne iz svoje knjige.» Ja mu kažem: »Ja mogu, ja mogu bilo šta, ja mogu da


Pag

e4

napišem drugu knjigu, da ponovo počnem, ali ti treba da odletiš, da odeš.» On odbija da daje

otpor do kraja. I pjesma kaže da odletjeti znači pobjeći, a bilo koje bježanje je dokaz

neuspjeha, poraza, i zato moj junak odbija da pobjegne. Krajnja ideja je da treba ostati.

.

Cepenag, urednik lista Istok i poznati rumunski književni kritičar, kaže da ste vi

danas najznačajniji pjesnik. Da li su vaše pjesme podržavale narod? Da li su ga

hrabrile? Na koji način su djelovale na njega?

.

Ovo što ću reći nije skromno, ali činjenica da sam apsolutno protiv svoje volje morala da se

bavim politikom poslije revolucije, jeste dokaz za to što ste rekli. Zaista su me drugi

prisiljavali da učestvujem u našoj svakodnevnici, jer nije bilo mnogo ljudi kojima su

vjerovali na riječ, morala sam se direktno angažovati da bih rekla šta mislim o svemu. Tako

sam ušla u borbu koja me dovodi do očaja, jer osjećam da me Bog nije stvorio da držim

govore na trgovima, nego da pišem knjige.

.

.

Kakva je sad situacija u Rumuniji kad je o poeziji riječ?

Mogu vam reći da više nije riječ o tome da nemamo književnih talenata, nego da više ne

postoje ekonomske strukture da bi se stvarala literatura. Drugim riječima, nema više

izdavačkih kuća koje hoće da objavljuju poeziju. Zato želimo i dalje da se borimo. Evo šta se

izmijenilo: možemo sve otvoreno reći direktno i bez zaobilaženja, reći šta nas tišti. Sloboda

zaista postoji. Borba je uvijek neophodna, ali sloboda postoji.

.

.

Šta se promijenilo poslije revolucije?

.

Poslije revolucije, za mene i za ljude kao ja, nestao je duhovni mir za pisanje poezije.

Pišemo prozu, tekstove za novine, ali ne i pjesme. Priznajem da je to lični angažman, ali ja

sanjam da pišem pjesme. Znači, ja samo u snu imam taj duhovni mir.

.

. Šta je zadatak pjesnika u situaciji koju vi opisujete?

.

Zadatak bilo kojeg pjesnika je da piše pjesme. U posljednje vrijeme ne osjećam se samo

kao pjesnik, nego i kao pisac uopšte i čini mi se da je moj zadatak da nastavim da pišem


Pag

e5

knjige i izražavam mišljenje o svemu što nam se dešava i šta doživljavamo. Istina je i to da mi

pisci (pisac kao ja), naročito poslije decembra 1989. godine, imamo specijalne zadatke. U

Rumuniji u prošlom periodu, a nažalost, i danas, ima vrlo malo ljudi kojima se može

vjerovati, pa su pisci bili primorani da to povjerenje upotrebe za zajednički, nacionalni

interes. Zato smo i ušli u politiku: upravo zbog potrebe da se kaže istina koja je

nama poznata, a koju većina nije bila sposobna da razumije ili u koju nije mogla da vjeruje

bez tog velikog vanpolitičkog povjerenja koje neki pisci uživaju više od ostalih. Što se mene

tiče, nadam se da taj politički angažman neće biti dug. Ja sanjam da se potpuno vratim

literaturi, a prije sam rekla kako u snu pišem pjesme, jer mi je na javi to sada nemoguće.

.

Vi ste jedan od lidera opozicije u Rumuniji. Recite nam nešto o toj opoziciji.

U vrijeme posljednjih izbora u Rumuniji opoziciju je predstavljala Demokratska konvencija

koju su sačinjavale sve demokratske partije zemlje. Demokratska konvencija je dobila oko

dvadeset posto sadašnjeg parlamenta. Toj opoziciji poslije izbora pridružio se i jedan dio

Fronta narodnog spasa, dok je drugi dio ostao sa Ilijeskuom. Tako sadašnji parlament okuplja

trideset posto opozicije. Ali kako su se Frontu narodnog spasa priključile partije ekstremista

desnice i ljevice, što se inače dešava u istočnim zemljama, krajnja levica i krajnja desnica

čine vrlo bizarnu i prilično opasnu smjesu, pa opozicija u Rumunuji nije imala odlučujuću

riječ u Parlamentu. Odustajanje opozicije ne bi bio samo nevješt potez, nego velika glupost.

Vlast je imala sva sredstva od početka i za propagandu i za informacije, sva novčana

sredstva komunista, sve poluge kojima se služila vlast, a opoziciju su sačinjavali ljudi koji

nijesu imali nikakvog političkog iskustva s obzirom na to da u toku jednog polustoljeća ljudi

nijesu imali nikavog dodira s osnovnim političkim vještinama, dok je komunistima to bio

jedini posao. Štampa je bila sprečavana svim sredstvima kojima je raspolagala država. Vlast

je sebi rezervisala televiziju koja je krajnje manipulisana u interesu vlasti i vlastodržaca.

.

.

Vi ste jedan od rijetkih intelektualaca koji nije pravio kompromise sa vlašću. Jednom

vas je neko pitao da li bi bilo dobro da intelektualci koji imaju kičmu i koji se moralno

ponašaju, uklone one koji se ponašaju kao mekušci, beskičmenjaci i da ih tretiraju kao

ljude bez časti i poštovanja, kojima se čak ne treba ni obraćati? Šta ste mu odgovorili?

Za mene je najvažnija stvar da se odvoji istina od laži. Na primjer, u slučaju Honekera: nije

bilo važno da li će on otići u Čile ili ne, mogli su ga pustiti kud hoće, važno je bilo da se održi

suđenje, to jest, važno je da se sazna istina, jer se ništa ne može izgraditi na blatnom terenu

konfuzije. Sve ovo važi i za Rumuniju. Nisam slučajno rekla da treba možda biti za

amnestiju, ali ne i za amneziju. Ne treba zaboraviti da se to ne bi ponovo dogodilo. Ne

pobrkati ubice i žrtve, to je najvažnije, ali treba pustiti krivce da nastave svoj život pod

najvažnijim uslovom – da nikada ne budu ničije vođe. Neka rade šta hoće izuzev da nas vode,

jer oni su krivci za sve što smo doživjeli i pretrpjeli. Treba drugima prepustiti da nas vode. Ja

znam da su to dojučerašnji branioci marksističke misli koji su spremni da nam danas drže


Pag

e6

lekcije iz demokratije, jer su se presvukli u njene portparole. Zato treba napraviti razliku,

odvojiti one koji su sposobni da vode od onih koji to nisu. Treba osuditi tu prošlost, ali to

suđenje ne mora da ima policijski ishod.

.

.

Da li još uvijek postoji interesovanje za poeziju u Rumuniji? U kakvoj je situaciji

literatura u Rumuniji, s obzirom na to da istočne zemlje daju malo sredstava za

kulturu? Koji su dobri časopisi tamo? Vole li mladi poeziju i postoji li nova poezija?

Hvala za ovo pitanje: uvijek se radujem kad mi se pruži prilika da mogu sebi da se okrenem i

da govorim kao pjesnik. Rumunija je prije svega zemlja gdje zaista postoji i navika i

tradicija čitaja poezije. Sad ću vam ispričati jednu anegdotu koja će biti neka vrsta odgovora

na vaše pitanje. Bila sam vrlo mlada kad sam prvi put došla u Pariz. Imala sam tada sreće da

sretnem pjesnika Pjera Emanuela. Ja – skoro djevojčica, a on veliki francuski pjesnik! Pitao

me je koji je bio tiraž moje posljednje knjige. Tada sam imala dvije objavljene zbirke.

Njegovo pitanje me je veoma zbunilo, neprijatno sam se osjećala, jer sam znala da se u

Rumuniji govorilo da nema dovoljno papira, da izdavačka preduzeća ne mogu da podmire

potražnju. I odgovaram Pjeru Emanuelu s velikim stidom: »Sedam hiljada ». « Koliko? ».

« Ali naša zemlja je mala, pravdam se ja, nas je svega dvadeset tri miliona… » Na sve načine

sam pokušavala da opravdam zašto je samo sedam hiljada, a on mi kaže da je sedam hiljada

kod njih ogromna cifra i da kod njih tiraži poezije ne prelaze koju stotinu primjeraka. Uvijek

ću se sjećati tog čuđenja i moje deplasirane zbunjenosti. Odavno sam već dostigla tiraž od sto

hiljada. Zato sam ponosna što sam rumunski pjesnik i nadam se da potrošačko društvo i sve

što uz njega ide, neće uništiti ono što ni cenzura nije mogla. Moje knjige su čak prodavane na

crnoj berzi! U knjižarama, knjiga se prodavala osam leja, a na crnoj berzi ljudi su davali sto.

Ne govorim vam ovo da bih se hvalila, nego da vam prikažem atmosferu i važnost kakvu je

poezija imala prije revolucije. Naravno, situacija se sada promijenila, ali iz ekonomskih

razloga. Ne zato što ljudi više ne pišu, nego zato što izdavači nemaju smjelosti da objavljuju:

nema papira, papir je strašno skup, ljudi su sve siromašniji. Ali sam ubijeđena da će

sponzorstvo dozvoliti da sada mnogi rumunski pjesnici nađu izdavača za svoje pjesme. Čini

mi se da je normalno da prvih godina poslije revolucije niko – ni pjesnik, ni čitalac – nije bio

dovoljno duhovno miran da bi se posvetio poeziji. Mislim da smo sad sposobni da se nađemo

u tom stanju koje zahtijeva pisanje poezije.

.

.

Kakva je sada politička situacija u Rumuniji?

.

Građanski savez je stvoren poslije dramatičnog poziva rudara od strane predsjednika države,

koji su 13. juna izašli na Univerzitetski trg. Tada je šesto hiljada Rumuna, naročito

intelektualaca i mladih, samo za mjesec dana tražilo dozvolu da napusti zemlju zauvijek. Bio

je to trenutak kada smo imali utisak da je nada zauvijek napustila Rumuniju. Mi smo tada

organizovali Građanski savez i ja sam bila među inicijatorima da bismo pokazali da je u

Rumuniji još uvijek moguće živjeti, da treba u njoj da ostanemo i da treba da pokažemo da


Pag

e7

smo sposobni da je transformišemo. A da bismo transformisali Rumuniju trebalo je obrazovati

Rumune, naučiti ih azbuci demokratije. To još uvijek radimo, jer ta potreba još uvijek postoji.

Jer, kao što znate, Rumunija je jedina od bivših komunističkih zemalja gdje su bivši

komunisti na izborima pobijedili dva puta uzastopce. To je slučaj i sa Srbijom i Litvanijom!

Zato je važno naučiti Rumune da upotrebljavaju svoja demokratska prava. Izbori su, dakle,

obavljeni po demokratskim pravilima, samo, nažalost, ne mogu tvrditi da su bili apsolutno

pošteni, jer većina nije bila tako velika kao što je prikazano. Problem je u tome: zašto su

komunisti pobijedili? Možda zato što Rumuni još nisu naučili da treba da glasaju za svoje

služitelje, a ne za svoje gospodare. Vi znate da riječ ministar na latinskom znači državni

služitelj. Eto zašto bi političari trebalo da budu u službi naroda, a ne da narod pretvaraju u

sluge. A Rumunija je živjela pola vijeka u diktaturi jačoj nego u bilo kojoj zemlji Istoka, što je

narod pretvorilo u pokornu masu koja traži gospodara. Jedan seljak nije u stanju da povjeruje

da je glasanje tajno. On misli da su oni koji su na vlasti toliko svemogući da mogu da znaju za

koga je on glasao i zato glasa za njih.

.

Kakav je vaš intelektualni, književni, pa i moralni odnos prema pjesničkoj tradiciji i

konkretno – sa narodnim pjesmama koje se zovu doine?

Doine ili narodne pjesme, pjevale su se od početka šesnaestog pa sve do kraja devetnaestog

vijeka. To je naša tradicionalna poezija. Vi, u stvari, pitate da li ona može da liči na modernu

poeziju? To je pravo pitanje. Mislim da može. Mislim da je rumunska narodna poezija prava

poezija zato što je njena srž toliko lirska da može da liči na modernu poeziju. Iako pišem

većinu mojih poema bez rime, ja sam tradicionalni pjesnik, osjećam da nastavljam izvjesnu

tradicionalnu žicu, u smislu dubokog narodnog lirizma. Već je rekao jedan čuveni rumunski

pjesnik iz prošlog vijeka da su Rumuni pjesnici. I ja mislilm da je to istina. Još uvijek.

Vjerujem, takođe, i u to da su u onom strašnom, totalitarnom periodu, rumunski pjesnici

spasili kolektivnu dušu svojim stihovima.

Ispričaću vam jednu priču koja se mene tiče i koja mi vrlo godi kao pjesniku, a što je dokaz

da ima nešto narodno u mojoj poeziji. Ima jedna pjesma koju sam napisala 1964. godine i

zbog koje su zabranili da me objavljuju, pa je izašla u samizdatu. Pjesma je bila vrlo moderna

po tome što se sastojala iz stotinak riječi koje nisu bile povezane među sobom: bili su to

pojmovi koji su svi zajedno sačinjavali psihološku i materijalnu sliku bijede Rumuna u to

doba. Budući da je u samizdatu, poema je bila prepisivana rukom u hiljade primjeraka i tako

je širena. I sasvim slučajno, poslije nekoliko mjeseci, jedan od tih prepisivanih primjeraka mi

je dopao ruku. Možete da zamislite: poema je bila dva puta duža od moje! Znači, oni koji su

je prepisivali, dodavali su druge pojmove mojima da bi upotpunili sliku života u Rumuniji.

Taj dodatak je na mene ostavilo vrlo dubok utisak, jer je to bio tačno mehanizam narodne

poezije: taj prelazak od jednog čovjeka – pjesnika ka drugom, sa promjenama teksta, tako da

svaki sljedeći čitalac postaje autor…

.

.

U vašoj poeziji ima puno priča i likova iz Transilvanije. Da li je to odraz tradicije

narodne poezije i da li je to aluzija na narodnu poeziju preko istorije?


Pag

e8

.

Rođena sam Temišvaru i od 1989. godine ponosna sam što sam tu rođena. Međutim,

cijelog svog života žalila sam što sam rođena u velikom gradu. Cijelog života imala sam

nostalgiju za nekim mojim selom, željela sam da sam izašla iz sela. Hoću da kažem da gledam

na selo, narodnu poeziju i cio taj svijet koji nestaje sa nostalgijom intelektualca. Veza s

istorijom i činjenica da sam opsjednuta istorijom Rumunije, dolazi otuda što sam rođena u

Transilvaniji. Treba biti Rumun da bi se to shvatilo. Jer postoji velika razlika između sjeverne

i južne Rumunije, u tom smislu što je jug bio pod uticajem francuske kulture s velikim

šarmom. A Transilvanija je u istoriji Rumunije dio u kome su se dogodile najveće bune,

vjerovatno zato što je bio pod austrougarskom dominacijom, koja je bila surova. Bune su se tu

uvijek dizale. I kada sam za vrijeme totalitarnog doba i vladavine Čaušeskua govorila o

bunama u Transilvaniji, to je uvijek bila aluzija na prošlost i sugestija na pobunu. Čak i moji

komentari o našoj tradiciji revolta i buna bili su vrsta lekcije kako da se ponovo, sada,

pobunimo. Postoji jedan lik, za mene najčudesniji rumunski lik – lik Horija. To je seljak koji

je u osamnaestom vijeku organizovao veliku narodnu bunu koji je zahvatila cijelu

Transilvaniju. Taj seljak je bio toliko genijalan da je shvatio koliko je seljak potlačen i

iskorišćavan, pa je smogao hrabrosti da se pobuni. On je krenuo pješice od sela do sela i

govorio: »Bio sam kod cara i car je rekao da treba da se pobunimo protiv vlastele.» Taj seljak

je shvatio da njegov život nije dovoljno dug da vaspita svoje zemljake da shvate da treba da se

pobune, nego je došao na tu fantastičnu ideju da kaže poniženim i ugnjetavanim podanicima

da je najviši šef odobrio pobunu. Tako je organizovao tu strašnu seljačku bunu koja je trajala

cijelu godinu i koju je čak car iskoristio protiv vlastele. Nije potrebno da kažem da je on bio

likvidiran. Ali ja sam živjela u zemlji gdje pobuna nije bila moguća, gdje je već postojao novi

čovjek.

.

.

Možete li nam nešto reći o recepciji vašeg djela?

U odanosti mojih čitalaca ima nečeg čisto rumunskog zato što Rumuni čitaju više poeziju od

drugih naroda. Ali treba precizirati da se u svim totalitarnim sistemima poezija više čita nego

u demokratskim sistemima, jer je poezija način da se živi i preživi, ona posjeduje kao

instrumenat svog funkcionisanja metaforu koja je, a to je već poznato, jedan od dva izraza.

Znači, pjesnik kaže prvi dio poređenja, a čitalac treba da bude u stanju da kaže drugi dio.

Poezija izmiče cenzuri u većoj mjeri nego proza. Mi smo imali nesreću da budemo

ugnjetavani od drugih. Kod nas je poezija bila nešto vrlo važno i zato se ja ne osjećam samo

kao pjesnik, pjesnik svijeta, nego i kao vrlo rumunski pjesnik, jer su me Rumuni mnogo čitali.

Ima jedna moja pjesma u kojoj ja kažem da se mi osjećamo vezani samo kad je istorija

našega naroda vrlo tragična. Kao što se djeca siromašnih porodica koja se školuju, uvijek

osjećaju odgovornim prema onima koji su ostali na selu, kod kuće, i zato šalju pakete i

pomažu kako znaju. (Željela bih da sam pjesnik nekog velikog naroda koji nema tih

problema kako bih zaista bila slobodna od obaveza prema narodu, ali to nikad neću postići.)

.

.


Pag

e9

U više navrata u toku vaše posjete Parizu govorili ste o korijenima rumunskog zla.

Željela bih da se pozabavimo tom temom, jer naša zla su zajednička i vrlo slična. O

čemu je riječ?

.

Sve što se događa oko nas dokaz je da je Istočna Evropa jedan pakao, iako smo raspoređeni

u različitim paklenim krugovima, čak iako će čistilište vjerovatno za svakog od nas imati

različite dimenzije. Iz mnogih komunističkih karakteristika u Rumuniji sam za analizu

izabrala samo dvije koje mi se čine najvažnijim zbog njihovih post-totalitarnih posljedica. To

su profilaktički strah i saučesništvo skrivene blagosti. Treba precizirati da su odupiranje

pravih političkih partija do 1946. i oružani otpor u planinama do početka šesdesetih godina,

bili dva specifična argumenta da komunističko ugušivanje tih pokreta poprimi divljačke

forme. Fenomen Pitešti Kanal Dunav – Crno More (smjenjivanjem fizičke i psihičke torture,

ponižavanjem i depersonalizacijom, mučiteljima u zatvoru Pitešti je bio cilj da pretvore

mlade zatvorenike – protivnike komunizmu u pristalice komunizma. (Oko dvije hiljade

studenata su bili prevaspitani). Strah i moralna degradacija koja je vremenom njime stvarana

imala je mnogo škodljivije efekte na psihičke ćelije od fizičkih represija.

Ako su u prve dvije decenije represija i strah bili povezani vezom uzroka i posljedica, u toku

dvije posljednje decenije strah je postojao kao uslovni refleks. Čaušesku je 1965.

postaokondukator jednog naroda koji je odlično upoznat sa represijom da bi mu još bila i

potrebna. Agenti Sekuritatee nisu više morali da se kriju da bi nas špijunirali. Naprotiv.

Uniformisani na isti način, namještali su se na najuočljivija mjesta da bi bili viđeni i da bi

tako samim svojim prisustvom spriječili pobunu. Isto kao što ljekar treba ne samo da izliječi

bolest, nego da je spriječi, došlo se do zaključka da perfektni represivni aparat ne treba da

ugušuje pobunu, nego da spriječi i samo njeno postojanje. Tako je izmišljen najefikasniji,

najotvoreniji i najdestruktivniji strah, profilaktički strah ili strah samoočuvanja. I toliko

neshvatljive reakcije rumunskog naroda za posljednje tri godine su prirodna posljedica tog

monstruoznog straha iz dvije posljednje decenije. Ne sumnjam da je taj psihološki

mehanizam, brižljivo pripremljen po zakonima pokornosti, odlično funkcionisao u svim

istočnoevropskim zemljama i tako osigurao manje ili više totalitarni mir o kojem sanjaju svi

diktatori i diktature, a kolektivna krivica im dozvoljava da mirno spavaju. U Rumuniji, jačina

terora je išla do krajnjih granica kojima treba dodati patalošku nijansu ludila glavnog junaka.

.

.

I vi ste se takođe pitali kako je to bilo moguće?

.

Da, ali prije nego odgovorim na to pitanje treba da se pitamo da li je bilo moguće da se to

drugačije dogodi? I osobito da li je to drugačije zavisilo od nas? Tu počinje velika tema

krivice na čijoj pozadini se svi krećemo, žrtve i ubice povezane jedni sa drugima na

najstrašniji način. Stari dželati pjevaju arije univerzalne krivice, jer ako smo svi krivi niko ne

može biti lično kriv, pa proklamuju opasnost od lova na vještice zaboravljajući pravi smisao

tog izraza koji govori o izmišljenim krivcima, a ne o stvarnim kao što su oni. Svoj toj smjesi

griže savjesti, skoro bezrazložne i zločina skoro bez griže savjesti, treba dodati nešto što je

još teže podnositi: sumnju da smo svi preživjeli zbog neke vrste saučesništva s vlašću i da su

sva naša djela i sva naša hrabrost bili mogući zato što su ih oni prihvatili. Čak i najčistiji, čak i

heroji, ako nisu postali žrtve uprljani su sumnjom tog trajnog pristanka, te blagosti iz računa.


Pag

e10

U svakom slučaju stare žrtve mogu da izaberu između dvije stvari: da traže pravdu (čime bi

navukli na sebe mržnju svih onih koji su čak i svojim ćutanjem favorozovali zločine) ili da

prihvate koncenzus koji vlast traži, neku vrstu hrišćanskog pomirenja koje ipak pretpostavlja

prije oproštaja priznanje grehova. Između ta dva rješenja nalazi se neodlučna većina naroda

dezorijetisana zabunom i pritisnuta bijedom, koja pamti kao jedino nasleđe prolaska kroz

pakao to da je ostala u životu zahvaljujući pokornosti. To je opasno nasljeđe, ne samo zato što

može da postane izvor za novu diktaturu nego zato što se u njegovoj sjenci rađa sumnja da

je Dobro samo blagost iz računa Zla. Mi smo bili skoro pedeset godina zatvoreni u podrumu

zatvora čija su se vrata odjednom i na misteriozan način otvorila. Fatalno je da još uvijek

lutamo kroz prljave i mračne hodnike tražeći izlaz.

U Rumuniji kamuflaža stare nomenklature u demokrate bila je veoma vješta i njihov otpor

poprima izuzetno lukave oblike. Predsjednik države okupio je oko sebe ne samo svoje bivše

drugove iz bivše komunističke partije koji su pristali na Čaušeskuov pad, nego u posljednje

vrijeme, u krizi parlamentarne podrške, i ekstremiste i nostalgičare starog režima, koji se

otvoreno suprotstavljaju reformama i funkcionisanju institucija pravne države. Pod pritiskom

opozicije i međunarodnih foruma sadašnja vlast je formalno prihvatila institucije i

demokratske strukture zapadnog tipa, ali su ih napunili ljudima stare totalitarne strukture koji

su naimenovani predsjedničkim prerogativima. Krajnji rezultat je demokratija na papiru u

sinhroničnoj formi, ali u stvari je konzervativna i retrogradna. Bivši režim se odlikovao

terorom, korupcijom i etatizovanom laži. Sadašnji režim je odustao od terora, ali je sačuvao i

čak pojačao ostale odlike: kotrupcija upotrijebljena kao sredstvo političkog uticaja dovodi do

raspada moralne ćelije, loša selekcija je specifičan totalitarni način da se spriječi izgradnja

sistema vrijednosti koje se odupiru korupciji. Može se govoriti o režimu koji rađa korupciju,

birajući ili ne, vrijednosti ili kompromitovana lica kojima je lako manipulisati upravo zbog

njihovih dugova prema onima koji su vršili selekciju. Svi ti klijenti čine mrežu ujedinjenu

direktnim materijalnim interesima, a s vremenom i interesima da se odlože suštinske

promjene sistema. Ne radi se samo o uobičajenoj korupciji, kakva nažalost može svuda

postojati, nego o političkom aktivnom oružju upotrijebljenom protiv stvaranja novog

političkog ambijenta i protiv dubokih promjena u društvu.

A što se tiče laži države, ona je do 1989. godine bila jasna, direktna, sramna i skoro

nepotrebna, jer je svako, u stvari, znao da je crno bijelo, a bijelo crno. Ta primitivna laž je

zamijenjena suptilnom mješavinom laži i istine, mnogo efikasnijom i opasnijom, jer daje

utisak raznolikosti i slobode mišljenja. Najjasniji primjer u tom domenu je televizija kao

instrument diverzije i sredstva za stvaranje vještih konfuzija. Dok je u zlatno doba rumunska

televizija imala dva sata emisije dnevno, ispunjena obično hronikom diktatorove familije koja

nikog nije interesovala, sada ona raspolaže čitavim progamima koje cio narod religiozno prati

i gdje je zabava (koja ispunjava većinu vremena) upotrijebljena kao zalog i argument za

manipulaciju informacija koje su tako predstavljene da postaju politički kapital vlasti i mogu

da kompromituju ljude i ideje koji joj se suprotstavljaju. Tako su bili kompromitovani u

narodnoj svijesti vešepartijski sistem, demokratska opozicija, ekonomske reforme, slobodno

ekonomsko tržište, čime su stvorili uslove za totalitarizam. Glavne sadašnje metode

neokomunista u Rumuniji su odlaganje promjena i pokušaji izolovanja. Strah od Zapada i

izolacija su klasične karakteristuike neokomunista u Rumuniji. Jer, otvaranje prema Evropi

oduzelo bi im sve šanse da ostanu na vlasti i zato sve čine da kompromituju zemlju i prekinu

veze sa inostranstvom. Deklaracije u Strazburu, Briselu ili Njujorku su samo parada, jer se

unutar zemlje organizuju međuetnički i međujevrejski konflikti. Napolje šalju slavne

ekstremiste, a Doinu Korneu pozivaju na sud. Nisu to političke greške koje doprinose izolaciji

zemlje, nego precizno izračunate posljedice.


Pag

e11

U ekonomskom domenu reforme se sprovode tako da se samo stara nomenklatura pretvara u

novu buržoaziji. Oni su ti koji drže novac, koji nameću pravila igre: puštaju fabrike da

propadnu, da bi ih privatizovali jevtinije, šefovi otvaraju privatne firme unutar državnih

preduzeća i prave posao sa obje strane kradući državu. Prodaju se na aukciji inventari

zemljoradničkih kooperativa, a onda daju zemlju seljacima koji nemaju čime da je obrađuju i

koji će na kraju biti prinuđeni da je prodaju vlasnicima oruđa i alata. Ekonomska proizvodnja

i nacionalni proizvod su se katastrofalno smanjili i poremetili ravnotežu između cijena koje

neprekidno rastu i plata, penzija i stipendija koje su nedovoljne. Uz sovjetski mentalitet i uz

balkansku korupciju, materijalna bijeda i moralno čišćenje su totalni. Organizovani haos je

stara komunistička metoda koja daje odlične rezultate. Međutim, iako imaju sva državna

sredstva i sve političke instrumente na raspolaganju, situacija neokomunista koji danas drže

vlast u Rumuniji je beznadežna. Ne mogu se oni vratiti u komunizam (ne samo zato što

istorija ne ide unatrag, nego i zato što komunizam kao sistem ne postoji više), a ne mogu ni ići

naprijed prema pravoj demokratiji, jer će biti eliminisani njenim objektivnim mehanizmima.

Dakle, njihova jedina šansa je da se ne mrdaju sa tačke na koju su došli skoro apsurdnim

putem. Ali, to je nemoguće, jer istorija može biti lijepa ili ružna, ali nikada nepokretna.

Rumunija će ući u Evropu, čak i ako u ovom trenutku izgleda astronomski udaljena od nje.

Ostaje nam da se nadamo da ćemo, ako iščupamo totalitarne korijene iz duše i memorije, biti

sposobni da ponovo definišemo našu istoriju i da ta nova definicija neće biti suviše udaljena

od definicije Evrope.

Živjeli ste dobar dio vremena za vladavine Čaušeskua, u doba najvećeg terora i straha.

Kako ste uspjeli da savladate strah?

.

Posljednjih godina mislim da sam taj strah savlađivala pišući moj roman. Taj roman je upravo

izašao u Rumuniji, a izaći će u inostranstvu za Frankfurtski sajam u Njemačkoj ove jeseni.

Bila sam takoreći normalan pisac do 1985. godine. Prije toga imala sam u mladosti jedan

težak period: u toku četiri godine nisam imala pravo bilo šta da objavljujem zato, što je moj

otac bio u zatvoru. A moj otac je bio u zatvoru zato što je bio sveštenik i što je bio odličan

propovjednik, pa je mnogo naroda dolazilo u crkvu da ga sluša i to je bio dovoljan razlog da

ga zatvore.

.

.

To je interesantan podatak. I Sioranov otac, kao i otac Nikolae Brebana, bio je

sveštenik.

Da, to je bilo osobito tipično za Transilvaniju, gdje je narod davao najviše otpora, i

sve rumunske škole su se organizovale oko crkve. Na taj način su profesori, popovi i

intelektualci davali otpor mađarskom ugnjetavanju. Pošto sam objavila nekoliko pjesama u

jednom časopisu dostavljač je napisao: «Treba da znate da ne treba više da objavljujete

pjesme te djevojke zato što je ona kćer neprijatelja naroda koji je u zatvoru.» Redakcija je

taj savjetposlušala. Tako sam bila zabranjena između moje 18. i 22. godine.


Pag

e12

Poslije tog perioda atmosfera se malo razvedrila, zapravo sve dok Rusi nisu bili ušli u

Čehoslovačku i kada je u inostranstvu predstava o Čaušeskom još bila snošljiva. To je bilo

doba kada je moja generacija ušla u literturu. To doba poluslobode bilo je kratko, trajalo je

četiri-pet godina po dolasku na vlast Čaušeskog, do njegovog odlaska u Kinu, odakle je

uvezao kinesku kulturnu revoluciju i tada je nastalo ludovanje. Godine 1985. izbio je prvi

veliki skandal zbog mene. Taj skandal su izavale četiri pjesme koje sam objavila u jednom

časopisu. U jednoj pjesmi je bila riječ o ženama koje moraju da prave djecu da bi se uvećalo

stanovništvo, a u drugoj sam se pitala da li smo mi biljke, jer se samo biljke ne bune. I tada

su me zabranili. Tada su se za mene zauzeli italijanski pisci i profesori univeziteta potpisujući

peticije u moju odbranu. Čaušesku je još držao do svog ugleda u inostranstvu, popustio je i

skinuo zabranu na objavljivanje mojih tekstova. Zatim je 1988. godine ponovo pukao skandal

zbog jedne, opet, moje pjesme za djecu gdje je svako mogao prepoznati Čaušekua. U toj

pjesmi jedan mačak izvodi karikaturne gestove Čaušeskog…

.

.

Šta se tada dogodilo?

.

Tada su ne samo zabranili nove publikacije onoga što sam pisala nego su zabranili sve moje

knjige i izbacili ih iz svih biblioteka. Tako je bila zabranjena ne samo sadašnjost, nego i

prošlost. Tek sada dolazim do odgovora na vaše pitanje. Pred mojom kućom su se, neprekidno

danju i noću, nalazila policijska kola i govorilo se da policija sluša i čuje sve što se događa u

samoj kući. I u takvim sam uslovima počela da pišem roman.

.

.

Da li ste se plašili dok ste pisali?

.

Plašila sam se da mi rukopis ne nestane i zato ga nikada nisam ostavljala kod kuće kad sam

izlazila. Strašno sam se plašila da ne bude uništen. I stalno sam ga nosila sa sobom. Kada sam

napisala stotinak kucanih strana, za svaki slučaj, razdelila sam ga raznim prijateljima. Za to

vrijeme policija je nekoliko puta posjetila moju kuću, što je postala opsesija moga muža koji

je raspoređivao predmete tako da je mogao primijetiti kada su bili tu. Ali to mu nije bilo

protrebno, jer su oni i dolazili da bi ostavili trag, namjerno, da bi nas uplašili. Ja se

nisam plašila da će me ubiti. Ali je bilo trenutaka kada sam se plašila da ću poludjeti. To je

čak teško objasniti, jer ništa opipljivog nije bilo, ali ljudi su se plašili nas, a meni je bilo

neprijatno da se obratim nekome baš zbog njihovog straha, da ih ne dovedem u nezgodnu

sutuaciju, i niko nam nije dolazio i sve nas je to odvodilo u apstrakciju do ludila, a knjiga mi

je bila nešto materijalno što me vezivalo upravo za tu neopipljivu stvarnost.

.

.

Vi ste maloprije govorili o kolektivnoj pokornosti i o tome da je trebalo prihvatiti zlo

da bi se možda išlo ka dobru. Zar to nije paradoksalno?


Pag

e13

Da, to je paradoks koji se može i na mene primijenti, jer je problem bio ovakav: bilo je

očigledno da su me mogli ubiti da su htjeli, i sama činjenica što sam ostala živa bila je dokaz

njihove milosti prema meni. Tako je i moj život na neki način uprljan. Ispalo je da sam

saučesnik, iako o tome ne može biti ni riječi, jer su mi ostavili život koji su mogli uzeti.

Pitali ste me o strahu, pa ću vam ispričati nešto što mi se dogodilo da biste osjetili nijanse:

već deset godina nisam više radila po redakcijama, jer nisam bila član paritije, a nisam imala

pravo da radim, budući da nisam u partiji. Tako smo muž i ja živjeli posljednju godinu u

kućici na selu, napravljenu od sušenih zemljanih cigala, kakvih ima i u Srbiji, sa dvije sobice

i vrtićem. Tu smo imali malo voća i povrća. Tu nije stražarila policija, nije bilo kola, ali su

nas vjerovatno pazili susjedi. I to je bilo podnošljivije. Jednom mi je prenio poruku

predsjednik opštine, pošto inače nije bilo drugog telefona u selu, da mi javljaju iz Bukurešta

da hitno odem tamo, jer mi je poplava u stanu i voda teče ispod vrata. Odmah smo pošli i

naravno nigdje ni kapi vode nigdje nije bilo. Shvatili smo da su htjeli da se udaljimo od kuće

da bi oni nešto tamo uradili. Odmah smo se vratili i bilo je očigledno da su bili tu, ali nije bilo

očigledno šta su tražili, jer sam rukopis uvijek nosila sa sobom.

U našem vrtiću te godine je bilo puno pečuraka, jer je kiša neprestano padala i već nedjelju

dana tamo je rasla ogromna pečurka. Moji susjedi su mi rekli da je ostavim da vidimo koliko

može da poraste. Kad smo se vratili vidjeli smo da je sve ispreturano u kući, a iz vrta je

nestala upravo ta pečurka. Poslije šest dana, pošli smo u Bukurešt da kupimo hljeba, jer se na

selu davalo na bonove samo trista grama. Kad smo došli pred kuću, našli smo na našem pragu

istu onu pečurku koja je nestala iz našeg vrta. Tada sam prvi put osjetila strah, vrlo žestoko,

jer se sve odvijalo kao u mojoj prozi. A moj muž je još ranije napisao priču pod

naslovom Pečurka, koja je metafora za totalitarno ludilo, i u toj priči svi jedu pečurke od

kojih lude. Taj policijski gest za mene je bio vrlo drzak, htjeli su da kažu: »Mi znamo da vi

znate da mi znamo.» Ili nešto tako. Taj potez me je strahovito uplašio svojom suptilnošću.

Propala sam u bezdan od užasa.

Otkuda neobičan naslov vašem romanu Fijoka za aplauz?

Naslov je nešto što nije postojalo u knjigama kao priča, ali je postojalo u stvarnosti kao

nešto zaista egzistencijalno. U Bukureštu smo stanovali nedaleko od radija i posljednje godine

pred pad Čaušeskog, s vremena na vrijeme najveća sala za simfonijske koncerte, a to znači sa

najboljim ozvučenjem, ispunila bi se hiljadama vojnika koje su dovozili autobusima i koji su

tu ostajali danima. Mene je zanimalo šta oni tu rade, to je postala moja opsesija. I na kraju

sam saznala da oni tu snimaju aplauze i to na vrlo učen način: aplauze sa «ura!», aplauze sa

velikim entuzijazmom, skandirane aplauze. Samo zato što je to bila stvarnost, a ne literatura,

to je čak bilo toliko nevjerovatno da sam se plašila da ga unesem u literaturu da ne bi

izgledalo suviše namješteno. A ti aplauzi su bili namijenjeni za mitinge na kojima se golim

okom moglo vidjeti, posljednjih mjeseci, da niko ne aplaudirá, nego da su ljudi stajali upravo

s tragičnim izrazom na licu, ali su se čuli oduševljeni uzvici «ura!»…

………….

Razgovarala Branka Bogavac


Pag

e14

Aleksandar Gatalica

LJUBAV JE MIR

Aleksandar Gatalica, pisac, prevodilac sa antičkog grčkog jezika i muzički kritičar, rođen je

1964. u Beogradu gde je diplomirao 1989. opštu književnost i teoriju književnosti, sa

starogrčkim jezikom. Bio je urednik stranica Svetske književnosti, lista Danas, potpredsednik

Evropskog pokreta u Srbiji, član Saveta za muziku RTS, Umetnički direktor Opere i teatra

Madlenianum, urednik dodatka BLIC knjiga, urednik kulture RTS i upravitelj Fondacije

Narodne biblioteke Srbije. Objavio je petnaest proznih knjiga, deset prevedenih knjiga i šest

knjiga o muzici. Dobio je sve važnije domaće nagrade za prozu.

.

.

Šta ste čuli o Vašim precima koje niste sreli?

.

Moj pradeda (babin otac, sa očeve strane) zvao se Dragi Radosavljević. Bio je veliki plantažer

loze i vinar u smederevskom kraju. Učestvovao je u majskom prevratu 1903. i kasnije ostao

zakleti Crnorukac. Kao Crnorukac i veliki patriota odazvao se pozivu i učestvovao u

Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Na Solunskom procesu 1917. jedan je od

oslobođenih (sa skidanjem dva čina). Toliko se uvredio, da se demobilisao čim je srpska

vojska ušla u Beograd. Kao neki moj junak, koliko čujem, nije ni prošao kroz Smederevo.

Otišao je pravo u Rumuniju da se odatle, kako je mislio, nikad ne vrati u Srbiju. Tamo je

upoznao moju prababu Linu, Rumunku i s njom se oženio u Aradu. Onamo se venčao i dobio

dvoje od troje preživele dece. Moja baba Jelena odlično je zato govorila rumunski, a ja često

kažem da i dalje imam jednu osminu rumunske krvi i stoga redovno navijam za Rumuniju kad

igra na svetskom prvenstvu u fudbalu.

.

.

Šta pamtite od predaka koje ste sreli?

.

Moja Baba Polurumunka odlično je, kako sam napisao, govorila rumunski. Kad smo bili deca,

zato smo, tokom manifestacije Radost Evrope, stalno uzimali male Rumune na spavanje i

hranu. Dolazili su iz Čaušeskuove Rumunije i bili užasno siromašni i zastrašeni. Razgovor na

rumunskom sa mojom Babom ličio im je na otvoreni prozor i spas. Tokom pet ili šest godina

uzimali smo Rumunčiće i ispraćali ih u Rumuniju s toliko poklona da su oni mislili da su

odseli u nekom arapskom kalifatu. I jedno sećanje na mog pretka s majčine strane. Moj Deda

po majci Svetozar Cveta Alargić živeo je Vrbasu i imao prave prečanske šarage sa dva konja

za vuču i rad na njivi. Serćam se sva tri dedina konja, kao da su mi neka braća i sestre. Šarage

(kasnije moderniji špediter) prvo su vukli Mica i Donka. Kada je kobila Mica ostarila, Deda ju

je zamenio sa mladim konjem Dučeom. Duče i Donka vukli su kola deceniju. Donka je bila

bela kobila širokih sapi, a Duče, stalno ostao konj-momak i trgao u svoju stranu.

.


Pag

e15

.

Kada ste naučili slova?

.

Slova nisam naučio pre škole. Sećam se pitanja na testiranju za školu. Pitali su me da li znam

da čitam. Odgovor: ne. Da li znam čemu služe zaprežna kola na selu. Odgovor: Da se u njima

voze deca (kao što je to Deda Svetozar radio sa nama) i na kraju pitanje da li znam ko je Tito.

Odgovor: ne znam.

.

.

Koje slovo Vam beše najteže?

.

Posle su mi sva slova išla lako. Voleo sam jednako pisanu ćirilicu i latinicu. Nekad sam znao

sva velika pisana latinična slova, a danas većinu pišem tako što ih zamenjujem štampanim.

.

.

Čemu služi Bernulijeva jednačina?

.

To je jednačina iz mehanike fluida: definiše međusobnu vezu između pritiska ili potencijalne

energije fluida i njegove brzine ili kinetičke energije, u strujnoj cevi. Jednostavnije rečeno: što

je cev kojom teče fluid uža, on se brže kreće. Što se tiče fizike koju sam studirao, završio sam

čitave dve godine, i ceo opšti kurs fizike. Zašto sam stao i prešao na svetsku književnost?

Sudario sam se sa neverovatnim sposobnostima učenika Matematičke gimnazije, koji su mi

pokazali da u fizici mogu biti samo prosečan, ako i to. Prebacio sam se na Svetsku

književnost i, eto, tu napravio rezultate kao pisac. Nedavno sam držao predavanje u

Matematičkoj gimnaziji o vezama matematike i umetnosti (najviše muzike, ali i književnosti)

i direktor mi se na kraju zahvalio rečima: drago nam je što je Matematička gimnazija sprečila

da dobijemo jednog prosečnog fizičara umesto velikog pisca.

.

.

A kvadratna jednačina?

.

Da, naravno: ta kvadratna jednačina… Budi sećanja. Matematika me je u suštini sprečila da

postanem fizičar, ali nisam prestao da je poštujem, pogotovo što volim muziku i mislim da je

simetrija osnov sve (evropske) umetnosti.

.

.


Pag

e16

Da li ste nekada pisali poeziju?

.

Jesam. Napisao sam i jednu knjigu. Nazvao sam je Poetski nacrti. Radivoje Mikić napisao je

dobru recenziju i preporuku izdavaču davne 1990. godine. Ali, uprkos tome knjigu nikad

nisam štampao, a ni posle nje ijednu drugu poetsku napisao.

.

.

Ko je prvi zapazio talenat u Vama?

.

Onaj pravi profesionalni talenat, prvi je primetio moj profesor Đorđije Vuković. On je od nas

nekolicine hteo da napravi pisce. Samo je sa mnom stvarno uspeo. Naučio nas je mnogim

stvarima, a najvažnija je bila da literatura proze mora počivati na priči. Bez priče, govorio je

Đorđije, knjiga je kao dobro jelo o kojem se samo priča, a nikad se, niti skuva, niti čitaocu

posluži. Držim se ovog pomalo šeherezadinog načela do danas. U dvanaest knjiga, koliko sam

napisao da danas, stoga sam– baš kao Šeherezada – ispričao možda i hiljadu priča.

.

.

Koji antički tekst Vam beše najteži za prevod?

.

Mislim da je to bila jedna Sapfina (Učenici, Diehl I/95) koja je bila dosta uštećena, te je

zahtevala veliku rekonstrukciju. Uvek sam se pitao dokle smem da idem s tim. Mislim da sam

na kraju lepo dopunio Sapfu.

.

.

U jednoj Vašoj fusnoti, u Vašem prevodu Edipa, kada se na raskrsnici sreće sa ocem,

pronašao sam težišnu tačku svetske literature… Sudbina. Mislite li o tom susretu?

.

Jeste, mit o Edipu jedna je od temeljnih osnova čitave evropske književnosti. Preveo sam i

dramu Gospodar Edip, i dakle prišao tom mitu na originalnom starogrčkom jeziku praktično

na korak. Ono što je neobično jeste činjenica da me je ovaj mit koliko impresionirao, toliko i

nervirao tokom decenija. Vrsta sam osobe koja je borac i koja nikad ne priznaje poraz. Zato

sam uvek reagovao na činjenicu da Edip što više želi da pobegne od sudbine, toliko joj više

hrli u susret – to mi je bilo nešto što me je uvek činilo nespokojnim.

.

.

Obavljali ste mnoge važne funkcije u kulturi i medijima, pa gde ste imali najviše a gde

najmanje uspeha?


Pag

e17

.

Najviše uspeha imao sam kao urednik Blic knjige. Najmanje kao urednik u Narodnoj

biblioteci, jer sam stigao kao zvezda prelaznog roka, a onda su mi vezane i ruke i noge.

.

.

Da li Vam nedostaje Blic knjiga?

.

Da, veoma. Ali, nije toliko bitno da li meni nedosaje, već da li nedostaje našoj kulturi. Mislim

da imam prava da kažem u ime kulture da i njoj nedostaje.

.

.

Izdavač Vulkan?

.

Vulkan je izdavač kod kojeg sam postigao najveće uspehe i koji je uvek imao sluha za moje

predloge. Nisam nikad bio u poziciji da budem prvi pisac jedne kuće. Osećaj je dobar. Nešto

može zaista da se promeni.

.

.

Prof. Jerkov?

.

Veliki prijatelj i osoba koja razume moju literaturu. Strasni ljubitelj književnosti. Čak dva

puta promašili smo grad u koji smo išli da nastupamo i zalutali na sat ili dva zbog

nezaboravnih razgovora o književnosti.

.

.

Ko je, po Vama, najintrigantniji junak Velikog rata?

.

To je jedan neimenovani vojnik, koji nije postao lik Velikog rata (romana), a trebalo je, ali

nekad neko prosto neće u roman. On je bio posilni izvesnog poručnika Blagojevića sa Uba.

Voleo je da popije, pa je poručniku popio svaku rakiju koju mu iz rodnog kraja pošalju. Da bi

ga sprečio u tome, poručnik na flaši koja je tek stigla napiše: otrov! Uveče vidi posilnog:

popio celu flašu. Pita ga: Milisave, pa zar nisi video da piše otrov!. A on će: gospodin

poručnik, video sam, ali sam isto tako spazio i vas kako natežete iz flaše, pa rekoh sebi,

otrovaće se moj poručnik, a onda ni meni života nema. Nagnuh jednom, pa još jednom, i tako

popih celu flašu.


Pag

e18

.

.

Vaša najveća nada?

.

Da ću se jednog dana probiditi i reći sebi: to je to, dobio sam od života sve što sam očekivao.

.

.

Vaš najveći strah?

.

Da ću umreti naglo u pola pisanja velike knjige.

.

.

Čega se stidite?

,

Stid me je da to napišem.

.

,

Da li se osećate kao miljenik kritike ili čitalaca?

.

Ako se pod miljenik čitalaca podrazumeva da imam čitaoce koji vole moju književnost i na

isti način im je važno ono što i meni kao piscu, onda ja jesam miljenik čitalaca. Umetnost

postoji zbog njih i da nisam njihov miljenik, sigurno ne bih nastavljao pisanje za sebe sama,

pa ma kakve da visoke ciljeve pred svoju književnost postavljam. Da li sam miljenik kritike,

pa ni u tome ne vidim ništa loše. Postoje tri kritičara koji me prate i podržavaju. Aleksandar

Jerkov, Mileta Aćimović Ivkov i Petar Pijanović. Ovaj poslednji, recimo, stoji uz mene

najduže: već dve decenije i postojano veruje u moju književnost i moj talenat. Ja to ne mogu

da zamenim ni za šta drugo, pa ni za naklonost čitalaca. Kao što je slikarima potreban

galerista, tako je i piscu potreban kritičar koji će ga razumeti.

.

.

Čemu služi muzika?

.

Služi dubinskom opuštanju i saznanjima do kojih ne može da se stigne na drugi način.

Najbolje se opuštam uz Baha. Kako sam stariji, polifonija mi donosi sve veće smirenje.


Pag

e19

.

.

Koju operu niko ne treba da propusti?

.

Operu Aida Đuzepea Verdija i spektakularan silazak Radamesa i Amneris u grob uz

najpotresniji tihi pev hora koji ih ispraća u smrt.

.

.

Poslednja zabluda koju ste odbacili?

.

Da se postaje star na bilo koji drugi način, osim u svojoj glavi.

.

.

Ko Vas je najviše razočarao?

.

Oni ljudi koji su me prevarili. Bilo ih je trojica. Ne bih ni imena da im spominjem.

.

.

Akutagava ili Kavabata?

.

Najpre Murakami. Spoj Istoka i Zapada, džeza i japanske tradicije.

.

,

Oster ili Mekarti?

.

Opet neko treći sreću kvari: Džon Apdajk. Fini spoj američkog načina razmišljanja o

književnosti i evropske tradicije ugrađivanja misli u priču.

.

.

Pamuk ili Somez?

.


Pag

e20

Pamuk. Ali kad malo bolje razmislim najpre: Guserl. Nedovoljno pročitan u nas, iako je pre

neku godinu bio gost Proze festa u Novom Sadu.

Filip Latinović ili Kiklop?

.

Najpre Glembajevi. Fan sam Leona Glembaja, jer se u njegovom liku i naročito u njegovom

odnosu prema ocu, i sam pronalazim.

.

Hleb i strah ili La sans Pareille?

.

Hleb i strah, klasika je klasika.

.

Film kojem se vraćate?

.

Nebo nad Berlinom Vima Vendersa. Ponovo sam ga gledao pre šest meseci i bilo je kao prvi

put.

.

U kojoj reci bi želeli da plivate?

.

Uvek u moru. Obično kažem: more je na prvom mestu, sve drugo je sve drugo.

.

Šta je ljubav?

.

Ljubav je mir u vazduhu oko vas.

..

Šta savetujete Vašem detetu?

.

Da nikad ne prestane da veruje.

.

..

………………………………………………………………..Razgovarao Enes Halilović


Pag

e21

. Marija Knežević

SVE ZA BRODICU

Marija Knežević, pesnikinja, prozni pisac, prevodilac, profesor književnosti, rođena je 1963.

godine u Beogradu. Diplomirala je na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti,

Filološkog fakulteta u Beogradu i magistrirala Komparativnu književnost na Michigan State

University gde je i predavala kreativno pisanje u periodu 1996-2000. Između ostalih poslova,

radila je i kao novinar u Radio Beogradu. Objavila petnaest knjiga poezije, proze i eseja.

.

.

Od kog kneza su Vaši Kneževići?

.

Nisam bila pažljiva na času kada je pričao deda. Sećam se samo toga da je bilo jedno veliko

pleme koje je toliko naraslo da su morali da ga podele na sedam celina. Pa su Kneževići dobili

prezime po nekom knezu kod koga je radio (lepše nego služio) naš predak. Kasnije sam

saznala da je i istorija narativ, proza. Neko to koristi da nacifra poreklo, meni dođe zgodno da

skratim tu priču. Dala bih sve zlatne escajge, kočije i krinoline za morske obale na kojima je

stasavala većina mojih predaka. Za jednu brodicu! Za jednu ribarsku mrežu!

.

.

Može li se reći da je Vaša porodica muzička?

.

Moji roditelji jesu muzičari, baka po majci je bila krojačica što je takođe melodija – zvuk

šivaće mašine. Hoću da kažem, široko je to pitanje… Da li je pesnik muzičar? Za one koji ne

pamte – postojala je grupa ,,Deca loših muzičara”. Tako bih se ja predstavljala kada zapevam

u kafani. Ne samo zato što volim, a volim, nego traže. Ovaj narod mnogo voli pesmu. A ja

nešto mislim, pa kad mogu političari, što ne bih i ja zapevala? S tim što umem i za pojas da

zadenem.

.

.

Da li ste i kada bili u Sarom Baru koji živi u Vašoj prozi?

.

Kao dete, a sada čekam da me Vi provedete Starim gradom, kao što ste pre više godina

obećali… Šalim se, mada, i ne šalim se.

Ako mislite na roman ,,Ekaterini”, crnogorski deo moje krvi se najbolje osećao u selu Gluhi

Do, ponad Virpazara, dakle, pored Skadarskog jezera. Iz tog prelepog krša se moj deda

otisnuo put Bara. A ja sam to selo koje verovatno više ne postoji ostavila da živi u jednom


Pag

e22

poglavlju. Uverila sam se toliko puta u životu – najlepša su mesta do kojih stižemo kozjim

stazama.

.

.

Gde je sada Vaša prva ljubav?

.

Tu su. Sve ljubavi.

.

.

Iz nekog razgovora sam zaključio da Vas je voleo jedan bivši ministar, onda kad nije ni

sanjao da će biti ministar… pitao sam ga da li još uvek čita Vaše knjige, samo se

smešio… a da li Vi čitate njegove knjige?

.

U tom slučaju ću se i ja osmehnuti, kao prava ministarka!

.

.

Koja pozicija u rukometu Vam leži, bek, pivot, krilo…?

.

Volim sport. Ne ovaj današnji, gladijatorski, baš sport. Najduže sam se zadržala u rukometu, u

svim pozicijama. Iz tog perioda pamtim divna prijateljstva sa Svetlanom Kitić i Draganom

Leković. Potom tenis, plivanje… Meni najviše odgovara ronjenje. Naravno na dah. Širom

otvorenih očiju posmatram tišinu koja se na morskom dnu zaista vidi. Tehnika disanja se tu

uči spontano. A volim i da pešačim. Ako sam išta pametno u životu smislila, to se dogodilo u

hodu.

.

.

Vaša prva pesma?

.

Davno. Zvala se ,,Ašar” i nastala je mnogo pre nego što ću zaista upoznati Rašu Livadu.

Objavljena je u ,,Pesničkim novinama” koje je tada uređivao Brana Petrović. Mislim 1980.

godine, nisam sasvim sigurna… Što se Raše tiče, osim njegovih pesničkih knjiga i svega što

je uradio u ,,Pismu”, volim svaki naš susret. Nismo znali da je taj poslednji, ali ispalo je da

jeste kada mi je rekao: “Samo te posmatram. I navijam da uspeš. Jer ako ti, kao takva, uspeš,

ja ću ponovo poverovati u snove. Zato te molim da uspeš.” Bilo je tu još prisutnih, pa im je

objasnio – Marija nije ni u jednoj partiji, a hoće da objavljuje knjige i da se zaposli. Začudo,

niko se nije nasmejao. Niko osim Raše i mene.


Pag

e23

.

.

Vaše iskustvo Amerike?

.

Moje osnovno iskustvo Amerike jeste to da svako ima svoje iskustvo Amerike. Pa i ko nikada

tamo nije kročio, kao na primer Kafka. Preobimna je to priča. Pokušala sam da neke

najvažnije segmente razložim u knjizi eseja ,,Knjiga o nedostajanju”. (I taj naslov je deo mog

iskustva.) Potom u romanu ,,Auto” koji sam nedavno dovršila, a pisala sam ga, koincidentno

kao i prvi, 12 godina. Amerika je čitav kontinent. Čini mi se da ljudi to ponekad smetnu s

uma. Pa i ako govorimo ,,samo” o Severnoj Americi, govorimo o bar 300 miliona ljudi,

sudbina, priča…

.

.

Čija ste miljenica?

.

Ljubavi. I presrećna zbog toga. Nije lako, pogotovu ne u neljubavnim vremenima, ali za mene

je to jedino što ima smisla. Naravno, ljubav u najširem mogućem značenju reči koja

razumljivo nema uvek snagu da u sebi ponese čitav Peti element.

.

.

Stiče se utisak da Vas tzv. centri moći uporno zaobilaze. Da li Vi imate takav utisak ili

iskustvo?

.

Pa ako sa diplomom magistra i svim ovim što sam do sada uradila ne mogu da dobijem čak ni

status socijalnog slučaja, nameće se takav utisak.

.

.

Kada i kako Vam je naneta najveća nepravda?

.

O tome mnogo bolje govore drugi. Možete da ih čujete ako hoćete. Ja živim bez ikakvih

primanja, imam samo jednu književnu nagradu, moje knjige retko dožive prikaze itd. Ne bih

da lamentujem, isuviše sam iskusna za tako nešto. Kratak je život da bismo ga provodili u

kuknjavi. Moj sponzor je mnogo iznad tih centara moći koje pominjete i hvala Mu što sam

njegova miljenica. Da nisam, ne bismo vodili ovaj razgovor.

.

.


Pag

e24

O čemu pišu Vaši čitaoci?

.

Ljudi su me dugo nagovarali da otvorim svoj nalog na Fejsbuku. Bandoglava sam, priznajem.

Ali tek sada vidim koliko ljudi i prati i voli moj rad. Pišu o tome, pišu i o tim nepravdama

kako ih Vi nazivate. Pišu slobodno – to je čar društvenih mreža! Naravno da mi prija. Isto

koliko mi prija i to što sam saznala za neke vredne pesnike, umetnike uopšte, za koje nikada

ne bih znala da nisam otvorila taj nalog na Fejsbuku. Ta takozvana virtuelna stvarnost je u

slučaju ove zemlje mnogo realnija od onoga što prihvatamo kao zvaničnu stvarnost. Što je za

mene vrlo interesantan podatak! Kao i podatak koji sam saznala pre nekoliko dana – da smo

prva zemlja na svetu po broju onih koji ,,vire”. Dakle, reč je o ljudima koji prate naše objave,

ali se ne oglašavaju. Eto, mi prvaci sveta!

.

.

Na čemu trenutno radite?

.

Kao što rekoh, dovršila sam roman koji bi trebalo da izađe u jesen. Roman ,,Auto” je i neka

vrsta parodije pikarskog romana, a kasnije on the road proze koja je zapravo ponikla iz

servantesovskog nasleđa i romana toka svesti. Lagano nastaje nova knjiga pesama. Prvi put

mi se dogodilo da imam naslov pre knjige. Dakle, zvaće se ,,Krajnje pesme”, s tim što se kod

mene nikada ne zna kada će doći kraj pisanju knjige.

.

.

Ne mogu da se odlučim koja pesma mi se više sviđa, Skadar ili Anatomski čas?

.

Možda i ne morate? Hvala Vam!

.

.

Zašto je ljubav mangup?

.

Zato što njom navigira homo ludens, kao i svim onim što u životu vredi, ako mene pitate.

.

.

Rasa pasa?

.

Ulični koktel.


Pag

e25

.

.

Sevdalinka?

.

,,Žute dunje”. Jeste da je tu pesmu za moj ukus najlepše otpevao Davorin Popović, ali ipak je

reč o sevdalinki. Inače, ovo je najteže pitanje koje ste mi do sada postavili.

.

.

Kako tumačite Skenderov stih Sklupčila si se u meni u tmulo nemušto jao. ?

.

Od onih sam koji veruju da dobre stihove ne moramo da tumačimo. Ovaj je prelep.

.

.

Na čijoj sceni biste lakše glumili? Pinter ili Beket?

.

Za sada sam redovna na sceni Bajlonijeve pijace, a naravno da ništa nije slučajno, pa ni to što

se odmah pored Pijace nalazi BITEF teatar. Na zanemarenom Trgu Mira Trailović.

.

.

Petrija ili Tikve?

.

Mrtva trka.

.

.

Vaša najveća greška?

.

Nekoliko faula, ali valjda ih svi pravimo u sportu koji se zove život.

.

.

Vaša najlepša zabluda?

.


Pag

e26

Ne postoji. Jer da postoji ne bih je smatrala zabludom.

.

.

Za koliko vremena Vaše cipele počnu ličiti na Vaša stopala?

.

Već u prvom hodu koji ja nazivam šetnjom. Tim povodom, uvek se setim jednog mog

prijatelja koji je upozoravao ostale: “Kada Marija kaže šetnja, to je pretnja.”

.

.

Čega se stidite?

.

Često tuđih postupaka. Iako znam da je to idiotski.

.

.

Gde treba otići?

.

Tamo gde se osećate u skladu sa sobom. Za mene je to primorska Grčka.

.

.

Zašto Vas više cene vani nego ovde?

.

Cene me i ovde, ali neće da pokažu, u tome je problem. Mogla bih dugo da pričam na ovu

temu, ali nema razloga da davim čitaoce. Ko razume, razume i bez moje priče. Ko ne, taj

neće. Iskustvo vas nauči da su mnoga objašnjenja suvišna. Gubljenje vremena…

..

Šta reći mladim pesnicima?

.

Pravu reč kada je imate i kada je njima to potrebno.

.

Razgovarao Enes Halilović


Pag

e27

POEZIJA Petr Hruška

PASTORČE

.

.

.

Adam

.

Potpuno su ispraznili dnevni boravak

mali dječak

ležao je u ćošku

kao nađeno odbačeno ulovljeno plišano mrtvo

mladunče dabra hrabrosti –

ostati sam

u kući u kojoj su se

razveli

Već se to završava

Sjedi na posljednjoj stolici

u iseljenom dnevnom boravku

škripe sasušeni flomasteri

mašte

dok dječak crta

februar u listopadnoj šumi

i ogromno

prosto

sunce

.

.

Juli

.

…………………………………………Janu Balabanu

.

Kraj prozora spavaće sobe noću

kao kraj prozora vlaka

samo što je vani nepokretna


Pag

e28

tama drveća

iza leđa izviruju zvijeri

s dječije pidžame

Crteži

Na stolici sjedi neko bez vrata

i viče gori.

Tu je tanjir straha

i kašika.

Tokom bjesomučne vožnje

teret ispada iz vlaka

Crteži,

to su Adamovi poslijepodnevni crteži,

trošne kućice tankom olovkom.

Na stolu

rastu crteži,

prije nego što po njega dođu.

Na kraju duga,

isuviše duga crta,

nedovršena ruka.

.

.

Sjedenje

.

Adam sjedi pored prozora,

mutni obris na staklu.

Upravo ga pitaju

kakva je razlika

između kamena i cigle.

Nikakva, kaže.

Ponovo pitaju.

Kamen. Cigla.

Kažu, sačekat ćemo.

I da bi dobro bilo

ako bi bila neka razlika.

.

.

Nosač

.

Dobio je peškir od kuće.

Peškir sa engleskim natpisom,

ništa više nije htio,


Pag

e29

sve će obezbijediti firma za seljenje namještaja

za koju će raditi.

Snagu ima.

Jednom, nakon svađe roditelja, duboko je urezao

na svoj dječiji sto

bijesove nosoroga.

Inače, sjedio je i čekao

šta treba odnijeti.

Mogao je savladati gril, piće i oca.

Majčine stvari, kad se odseljavala.

Onda je ispred škole otkinuo ogradu.

Bože, taj momak je tako snažan

da bi sve sam mogao preseliti.

Nikoga boljeg

ta firma nije mogla naći

od ovog šutljivog mladića

sa super peškirom.

.

.

Ovdje ne

.

Ovdje ne možeš spavati, Adame.

Diži se.

Ovdje spavanje izgleda kao otpadak, slabost, smrt,

gubitak orijentacije.

Ovdje kvariš odvažnu arhitekturu

čistih linija,

prostorna rješenja,

glatki odraz stakla.

Ustaj.

Još bi mogao prekršiti

autorska prava.

Nisi bio u projektu.

Nisi bio u građevinskoj zamisli.

Gdje si bio cijelo to vrijeme, Adame,

dok je ovdje

nicala ova prvorazredna arhitektura?

Ustaj.

I nemoj da bi štogod ovdje zaboravio.

.

.

Podij

.


Pag

e30

Mnogo su se osmjehivali.

Više nego obično su se osmjehivali.

Dok su govorili odozgo

o budućim danima.

Sad u noći počeo je puhati vjetar,

nebo je razvašareno kao gradilište.

Cijelu noć

podij će pripadati samo njemu.

Adamu,

čuvaru podija.

Osmjehivali su mu se

kad su odlazili.

Cijelu noć će pažljivo obilaziti uokolo,

kao da priprema govor.

Velika termosica kafe.

Sazviježđe Lovački psi.

Hodat će svud unaokolo,

i još dalje,

još mnogo dalje,

biti stalno odsutan.

Prevalit će strašnu udaljenost

prije no što na daskama podija nađe

bijednu zaradu

jutarnjeg svjetla.

.

.

Adam pita

.

Kašljući

dugo i teško

pita

Kaput zamazan bogzna čime

leđa mokra od kiše

svjetlost lampe

namotava se uz lice kao lišaj

vrata lupaju

Cio provincijalan

cio privremen

kašaljući

pita za nju

Ona s malim grudima i velikim ožiljkom –

da li znate?

Iz prevrnute vaze

šiklja stoljetna voda


Pag

e31

Usred svagdašnje čekaonice

mračna veličina

onoga ko za nekog

još pita

.

.

Uz cjevovod

.

Ja sam Adam.

Znam to reći na nekoliko jezika.

Ja sam tu sam.

To će se promijeniti.

Noge su mi promrzle.

Nisu me došli zamijeniti.

Zima kao u Sibiru.

Zamotavam koljena cijevi.

Ona su osjetljiva.

Ostale su mi krpe i žica.

Nepoznata firma.

Niko se ne javlja.

Ići ću polako uz cjevovod.

Sve će se promijeniti.

Imam kontakt.

I krpe i žicu.

.

…………………………………….

…………………………………………… Izbor, prijevod i bilješka: Adin Ljuca


Pag

e32

Selma Asotić

POVIJEST

.

.

.

Povijest

.

Ne brini

kad se u osiročeno novembarsko jutro

jedan pijani galamdžija

skotrlja niz tvoju ulicu

i probudi pošten svijet.

Ne obraćaj pažnju

na cijuk sirena

i upozorenja o asteroidima,

kad se desi,

nećeš ni znati da je počelo.

I nećeš biti tu

kad se probudi glad

pustih trgova,

i zbjegnu se ptice

pred pomrčinom.

Jer povijest se dešava

onima koji ne slute.

Prikrast će ti se iza leđa

dok budeš ulazio u stan,

ućiće na prstima u lift

ovješeni zmeđu petog i šestog sprata,

priključiti se nijemom zboru

voštanih figura kojima govoriš

doviđenja i ugodan dan.

I nećeš prepoznati njeno lice

jer se iz života

ničega ne sjećaš.

I nećeš se pitati

kakvo se to strano prisustvo

uvuklo u tvoj okovratnik,

jer nikada nisi pitao.

Povijest se dešava umornima.

Samoće u jedno sneno jutro,


Pag

e33

dok se budeš meškoljio u krevetu,

ulicom prohujati vjetar

odnoseći zastave,

i jedan će promukli glas

ispod tvoga prozora

zapjevati lili marlene

i tek onda

možda ćeš razumjeti

da si sve ovo vrijeme

marširao.

.

.

Salijevanje strave

………………………………………Jasenki

.

Kad smo tri noći zaredom

mokrili krevete

na glavu su nam

stavili pokrov

i prinijeli olovo

očima

njedrima

koljenima

tri puta užeženim olovom

istjerivali iz nas strahove.

A onda se u katranu

rascvjeta jauk,

i vidjesmo

mlade trave u ustima vojnika,

izgorena polja

podne bomboje krvavaste

i bijeg pred brzonogim mirokradilicama,

samoubice što gestom visibaba

najavljuju pomračena proljeća.

Sve more s brda dolaze,

rekla je bajačica.

Zato je trebalo

dugo zuriti

u mračne šume,

svezivati strahove

u amajlije riječi,

da ih vratimo

ponoćnicima.


Pag

e34

Ali nismo znali

da ispod nas

u neprelet-doli

ginu vjetrovi

i da naši strahovi

poput naših snova

ipak

nemaju krila.

Još uvijek

nijemo drhtimo

u slijepe zore,

slušajući poj dobrih anđela

koji ne znaju

za naš dom.

.

.

Gošća

,

Ona zna za gibanja mora.

U doba oseka

na obalama obnažuje oljuštene olupine,

vraća se tiho uz letargične plime

klizeći kroz meso nehajnošću vala.

Ona zna za tvrdoglavost rijeka.

Ne mari za ovo tijelo

čija korita brazdi i ranjava,

u kostima kao stalno opijelo

pojanje naoštrica.

U doba oluja

kovitla se u tkivu

nakostriješena bodljama

morskih ježeva.

Hrpe trulih planktona

kuže moje vode,

moje rane zaposjeo je

slani zrak.

.

.

Povratak iz bolnice

.


Pag

e35

Naučila sam da raspad

ima boju purpura.

Naučila sam da su oči smrti

dva unezvjerena lopoča,

i da ovaj trzavi smiraj u tvom tkivu

miriše na čekanje.

Naučila sam da se čekanje

broji hvatima tame,

naučila sam da tama ima zvuk

tvog pucketavog daha.

Naučila sam ponešto

i o milosti neznanja,

jer sada uzalud vidam strahove

iznemoglo ponavljajući

da zaista ništa ne slutiš

kad pogledaš oko sebe i pitaš se

ko su ovi ukočeni pajaci

skamenjenih osmijeha

i lica

praznih poput nade.

.


Pag

e36

Sanjin Sorel

KONCI, KONACI, KAPRICI

.

.

.

Snovi i ispaše

.

Čuvarica sna napušta kazalište

Na vrhovima prstiju. Od žutog

Su stakla, od leda. Glanc.

Događaji se zbivaju pred Misratom,

Nemaju veze s mudrošću nit

Srećom. Šlang i fit, biti je red.

Za njom, iz prikrajka, sjena

Rubi nacrte. Pokriva dekom

Veliki koraljni greben Bilogore.

Glasovi drže govore. Tema?

Kako iskopati iz pijeska školjke.

Nižu se scene koje će prodati

U dućanu rabljene robe.

Kakva li je to tortura?

Kakav kazališni kašalj?

Svijet je mjesto loših mirisa.

Čuvat’ valja mirise, bugarske,

Iz ruže, u pamćenju. Čemu

Se protive zadarski Arbanasi

S Gornjega grada. Samo da

Put nema nikakvo odredište.

Bit će kako je iluzija drugo

Ime za vjenčanja.

Kako bi bilo vremena

Prije negoli dođu nijema

Razdoblja.

Četiri su nebeske rijeke žuč nosile

A s njima i zlatne obale.

Ostaje ostarjeli glumac i zdjela

Graha na stolu.


Pag

e37

Pamćenje je sklono zaboravu.

Knjižnice su pohabane kao i

Krovovi pod kasnoljetnom jabukom.

Nema povjerenja u sjene koje

Se lijepe za grobove.

Kaže da priroda, želi li biti u nama,

Nema osjećaja. Ona je sjetna

Trava i list u kosi. Glas iz vrlo

Mračne jazavčeve jazbine.

Uh! Njemice u magičnom snu.

.

.

Prizori ludila i strasti

.

Srijedom se vide opake stvari

I škakljivi prizori pod bejanskim

Prozorima. Svakako su

Provizorni, jer u njima žive

Sluge noćnih mora. Stalno im

Brkaju redoslijede i žudnje.

Ne bi li san bio dubok brine se

Bog koji iz nebeske telefonske

Govornice sedam puta zove.

Zamislite, odziva nema! Nitko

se iz pakla ne javlja. I ostalih

Sporednih mjesta nas koji duše

Nemamo.

Kako bismo ih imali kada

Stado nebeskih koza što

Spustiše se na Cres obrstile nam

Sve pogovore? Ne razumiju

Se jezici utaboreni u čunjevima

Na nemirnim jezerskim plohama.

Ne vjerujem više ničemu

Jer ćemo završiti u lišću

Puni propuha.

Srijedom se ništa ne čuje.

Riđokose zvijeri smicalice smišljaju.

Grizu do krvi, jer ih je strah

Goniča s psima.

Srijedom se najbolje upoznati.

I bez posipanja pepelom, molim!


Pag

e38

Čista srijeda je puka književna konvencija

Kojoj ni Bog ne vjeruje.

.

.

Udaljeni krajobrazi

.

Kako se razumije daljina?

Tako što ju se prelazi bez

Prtljage, samo sa srcem

I raznim mogućnostima.

Jedna govori o kozama u snovima

Druga o dodiru i potiljku

Treća o koroti na autocesti.

Želim se vratiti kući.

Kako bih na posljednjoj večeri

Posve prazan za delikatese

Čitao knjige.

Ionako je sve u valovima.

Vukovima i zmijama.

Umiranje i nije neki život.

.

.

Antikristi i tišine

.

Tišina koja dopire iz jama.

Zapuh, hladan, iz kotlovnica oranice.

Vjetar. Košava nema kamo puhati

Nego gdje ju usmjerava klanac, ponornica

I dubina.

Loptaju se s pogledima kroz

Prozor duše: joj, nemojte zaboraviti

Malene tople mačiće

I njihov divlji nagon!

Nemojte ih zanijemiti.

Propuh sa svih strana Aljaske i

Svijet prozora u boji.

Diamanda Galas kaže Sono L’Antichristo

S time se nije teško složiti.

Smisao života je sreća.


Pag

e39

.

.

Čuvari nad košnicama

.

„Zatim smo prešli u zemlju drveća bez korijena“

Gral gusarski, Robert Pinget

Jedino će nemilosrdnost otvoriti

Vrata zemlje. S nekoliko teških uporišta:

Zvuk vjetra, miris Tomaša, hladnoća livade.

Zatim, na sprženoj travi i dekama

Nad kojima stršljen traži toplinu treba:

Otkopati tlo, zapaliti krijes –

Sunce i vatru zakopati u grobnicu.

Isto i sa svime ostalime: sjećanjima,

Klonućima, ostacima vlage na prstima.

Sve je to šala sve je to smrt, ionako

Iste su kretnje po očevim velikim tragovima.

Biti nemilosrdan privilegija je plahih

Da će prolaskom zime iz podzemnih

Štala na svjetlo dana izići samo snovi.

.

.

Šahovska polja

.

S mrzovoljom na usnama prepoznaje riječi,

Broji fonetske odsječke prvih glasova.

Već drugi govore ima li koga? u dječjem imenu.

Nema sandala dok lahor joj hoda po tijelu.

Dok govor putuje oblacima iz Klagenfurta

Otkuda kreće cesta prema Khevenhilleru?

Ubojica dolazi s engleskim riječima.

Daj, daj, i sam znaš moć sms-a! Trebalo je

Napisati: S Karavanki pogled u nebo

Je nepotreban! Istina, u oblacima se

Lahko vidjeti lagahnim.

Udaljenost razvodnjuje sok od bazge,

Razlabavljuje konope i bitve

Ne bi li pali u vodu ne bi li po špranci bili.

Jer zorom astrološki proroci trkeljaju

O pet minuta potrebnih da se riješi


Pag

e40

Greko mat u nekoliko poteza lovcem

I kulom, uz pomoć konja ili dame.

.

Ajtana Dreković

FOSIL SLUTNJE

Beduin

.

Pod pustinjskim nebom

hiljadu duša – samo jedna želja:

kiša.

A kad jednom padne

beduin se mora

braniti od nje.

.

.

Čaršav

.

Gledala sam

kako je u nečijem dvorištu

povremeno lepršao jedan beli čaršav,

čvrsto prikačen za žicu na tri mesta

jednako udaljena.

Kad je vetar mirovao i on je mirovao.

Kad bi se vetar uznemirio,

i on bi se, kao sam od sebe,

uznemirio.

Ponekad bi se desilo

usled velikog nevremena

da zaborave da ga sklone, da ga unesu

i smeste među jednako složene i čiste.

Tada bi se otrgao žici sa sva tri mesta

i poleteo dalje.


Pag

e41

Ali još se nikada nije desilo

da dalje od ograde odleti,

da s one strane ograde

makar padne.

.

.

Tok

.

Tekla je mirno reka.

Tekla, kao da se ne dešava ništa.

Jednog dana dođoše ljudi

i kopaše do jutra.

Odjednom, reka promeni tok

i nastavi novim putem,

smeštajući se u mlado korito

i osvajajući nepoznata mesta.

Podzemni izvori nestaše

i nekadašnje obale ostaše prekrivene

šljunkom i blatom.

A tamo,

tamo gde je trebala stići,

tamo je čekam.

Još uvek.

.

.

Fosil slutnje

.

Gluva i nema

u naslagama tmine

bludi slutnja.

Samo se senka moja

za mišolovku hvata.

Vlas, pod mlazom tople vode,

ponekad je sve što sa mene

spada.

.

.


Pag

e42

Bunar

.

Pođoh na put

poput onih putnika koji putuju

dok prostori u njima ostaju

neistraženi.

Pokraj staze, koja je izgledala

kao neprecizan potez pegle

preko nagužvanog platna,

ugledah bunar.

Zastadoh

da ne zaboravim šta sanjah pre polaska,

jer stari su govorili:

loše snove valja ispričati vodi.

Iznesoh vodu na površinu,

ispričah joj san

i pažljivo vratih na dno.

Ono što dolazi iz tame, iz dubine,

u tamu, u dubinu vratiti treba.

.

.

Obala

.

Pored vode leži kao naborana koža.

Nekad na dnu velikog mora,

danas je zapljuskuju nejednaki talasi.

Nekad nedodirljiva,

danas ni stalni oblik nema.

Osuđena na večno primicanje

i odmicanje vode,

na oseku, plimu, vetrove i talase,

da niko sa sigurnošću ne može reći

gde prestaje more, a gde ona počinje.

Samo večno gleda kako razorne reke

stigavši do velikog mora

zauvek gube svoju moć.

.

.


Pag

e43

Krov

.

U velikom gradu,

hiljadama kilometara daleko,

umesto istorijskih spomenika, trgova i šetališta,

upamtih najbolje jednu šarenu loptu

zaboravljenu na nekom krovu.

Večeras,

hiljadama istih kilometara daleko odatle,

iz svog starog doma gledam

zalogaj meseca kao limuna krišku,

dok se u daljini, na velikoj ravnici,

šuma prikazuje kao tamni žbun,

i razmišljam kako je i moj život

poput one šarene lopte,

slučajno u igri nepažljivo bačen visoko,

ostao jednom na krovu neke kuće,

odbačen

zbog obećanja da ću dobiti noviji i lepši.

Zato danas zamišljam život

kao nešto što je već jednom i zauvek prošlo

i tek se na trenutak neočekivano

u nepoznatom mestu zašareni

u našoj potrazi za tuđim

istorijama.

.

. Uroš Ristanović

ŠEST VARIJACIJA ZA T.K.

.

.

.

Kroz nebo rasut,

hronično bež-obojen,

nimalo besan, nimalo nagluv,

pada na sve (vidim ga

u tvojoj kosi, divna majica)

plašljiv, ne drhti,


Pag

e44

trese se,

minuti, minuti.

Generacijo nema,

glasnogovornika nema,

sa vrha zgrade viču

al’ ne skaču.

Ko je još nevin,

parohijske šale,

nema te šnale da je ruka

umivena polnim plačem

nije dotakla.

Na mestu gde su

oivičene idejama stale

minule glave i rekle

OVO JE ZA VAS

sad stoji bedni

nakisli kišobran

i mazi mahovinu.

Šta će baš ovde

koloplet zvuka,

gde tiho vitla

daska i lepota,

nema za nas ni juče ni sutra,

ne Amerika,

mi smo histerični žbun

obrastao cvećem,

nema branja, buket

evo mirisa.

*

Ako je i bilo klica

daleko i davno

sve ih je pojela

krtica gladna.

Nađeš li njen fosil

taj jedan zlatan zub

što sija iz gliba

preli u prsten,

eto venčanja.

Naš karafindl mali

nalilo sirće što

požuti stolnjak

ostaće da govori

ako iko dođe

da htelo se mnogo

i otrglo dosta.

Više nema ni mene.

Gde su bili nervi

sad je jedan suvi brabonjak

zdrobi ga laktom

nekom o leđa


Pag

e45

pospi po glavi

pa višak otrgni.

Noću?

Samo tada nema odmora

kreću se impulsi

vidi kako te krije

valjda zbog bola.

Evo mojih ruku

iskrivljenih

prljavih

muških.

Hoćeš li uzeti sve,

neka,

evo dva spojena prsta,

divno baratanje

od stiska do smisla.

Drži te još uvek stabilnom

način na koji si zazidala prozor

kroz njega ne dopiru obrisi

prethodnih, prethodnim

Pred hodnikom ostavljaš cipele

sa tebe još uvek pada

pamučna zavesa u slici

i traka za kosu

melanholični ormar

svetlo se odnekud

ipak šunja

senči tvoj krajolik

kako su stidne

niko ih ovako ne vidi,

evo ti fuga, evo ti fuga,

dišu, za mene,

ne brini

kotiledoni,

ne brini,

zar nikad nisi videla

krajputaš od senki.

Ko prr ca jii,

bar me osveti

ipak u grču prepoznaj korak

mišićni naboj

preobražen i pao.

Sanjala si slike

zapaljene crkve

i na mom licu smeh.

Zašto se šminkaš

crvenim pepelom

ostavi mi bar parče ugljena,

obećavam studiju

četiri lista pak-papira


Pag

e46

i na njima linije

slivanje,

kako padaju trake od bilja

smenjivanje krajnjih rubova detinjstva

zašto te reči golicaju

tvoja piksla i dugme

i još dve stvari

četiri spomenika.

Očekivani vrisak ćeš naći u listu

neizraslih bokvica na ulazu.

*

Ljušti se koža

šta je to crklo prošlog utorka

ali još uvek

ne jedi nos,

ne priziva popa.

Tvoje tačke, decenijo,

toliko toga,

Okupacija misli

u tuci slajdova

Kupujem odmah!

*

Nema lakih kvinti,

sve što se čulo

nadima i sad vrhove glasnica,

praštajte,

već formirana grana

naših tavanica probija sloj

probija tavanica naših sloj

sloj tavanica naših probija

tavanica naših sloj probija

dosadna igra

raspoređivanja

gde god ubodeš – greška.

Sedela si i brojala

pokrete grla

spirala

četvrtak

A u novinama? Oglas.

Menjam jedan istrošen sako

za belu lanenu košulju.

Rastu u uglu dve tirkizne glave

iz njih raspukle krmljave oči

dimom se uzdižu, hoće da jave

sad nam… sad nam doskoči…

Otireš sa nogu, kakav sladoled,

dosadu marta.


Pag

e47

Tvoj ris, kakav strip,

bolji od Bulgakova.

Javljaju!

Javljaju mi da upravo

ispod tvog kreveta beže.

*

Ova stolica

dovoljna da nosi

dlake i kosti

I ta soba

tama, uspavanka

prostri po njoj

tek vodom

milosti oljuštene

U hemisfere nejasne

bačeni redovi

ove vene i skice

I primi u svoje

bezglasno mnoštvo

iglice

namere moje.


Pag

e48

PROZA

Katarina Ipša

MATER TENEBRARUM

.

.

.

…..Koliko puta u toku dana pomisliš na mene? I da li si ikada poželeo da razgovaraš o tome

sa mojim stanodavcima? Da li se pitaš odakle sam došla? I zašto sam došla baš ovde, u stan

broj 4, u kome su do juče živeli ljudi među kojima nije bilo zaverenika? Šta ako bih ti rekla da

mi se ne sviđaš? I da sam prvi put kada sam te ugledala poželela da te udarim u lice? Ili misliš

da se iza te pomisli u stvari krije jedino žudnja za dopadanjem? Da li se pitaš zašto kasno

izlazim? I zašto nemam otirač pred vratima, ispred kojih do sada nijednom nisi mogao da

ugledaš posetioce. Da li bi te uplašilo ako bih ti rekla da sam upoznata sa pojedinostima iz

tvog života? Iako ne poznaješ nikoga ko bi mogao da ti kaže nešto o meni. Ili sam ja možda

samo neko koga u ovim trenucima ne prepoznaješ; tek žena kojoj se lice gubi u kosi i koja je

lišena brige za potomstvom? Šta ako bih ti rekla da si jutros doručkovao kobasice sa kimom?

Ili ako bih te podsetila na to da te je sa Elenom upoznao prijatelj čiji zanat odumire? A

naročito, ako bih ti govorila o Davidu? Tom malom žabcu koji ne voli da putuje, i koji nikada

nije video borbu petlova.

…..Da li veruješ u analogije? Ili sumnjaš da podudarnost između stvari dokazuje to isto i u

svim drugim svojstvima i odnosima? Na koji način bi razmišljao ako bi se zatekao kod

prijatelja u trenucima kada bi ovaj shvatio da mu se sin ne odaziva na pozive? Ili jednostavno

ne želiš da se igraš sa mnom? Ili kada bi batler prisutnima saopštio vest da je vojvodin sin

nestao još pre nego što je postavljen ručak? Zamislimo da se tvoj prijatelj zove Viktor, da je

srednjeg rasta, i da živi na periferiji sa tipskim kućama, iako možeš da ga zamisliš i potpuno

drugačije. Koja bi bila tvoja prva pomisao kada bi vojvoda nakon povratka iz lova istrčao na

pljusak, tvrdeći da zna ko stoji iza otmice? Na zadnjem tremu kuće u kojoj bi živeo Viktor

pokušaj da zamisliš ono što je iza nje ostalo: dečakovu kapu sa štitnikom za uši, i komad

čokolade koju mu je poklonila jurodiva susetkinja. Šta bi najpre učinio, Ogiste? Imajući na

umu da zaključak proizilazi isključivo iz onoga što je pretpostavljeno u premisama. Ili si

isuviše zbunjen da bi mogao da pratiš misao koja ne brine za istorijske uslovnosti: vojvoda

nije tvoj prijatelj. Osim toga, mogao bi da osetiš identifikaciju sa zločincem koji je ušao među

privilegovane slojeve. Međutim, mesto otmice je takvo da je do njega u oba slučaja bilo

moguće dopreti jedino kroz susedno dvorište.

…..Misliš li da se bojim tvog psa? I misliš li da je bilo slučajno to što sam juče prošla kroz

dečije igralište? I to baš u trenucima kada se David izdvojio iz grupe? Ili to ipak nije bio samo

put kojim sam morala da prođem kako bih stigla do skvera? Da li bi želeo da saznaš nešto

više o mojim opsesivnim ritualima? I o mojem izboru po srodnosti? Ili si ubeđen da se na

drugim mestima krije ključ zagonetke o meni? Koliko puta si poželeo da me pratiš? I koliko

dugo si juče gledao za mnom dok sam prolazila kroz unutrašnje dvorište, kao priviđenje među

izletnicima? Na koji način zamišljaš prostor iza mojih vrata? Ukoliko taj prostor nije još

nezamisliviji od onoga u kome bi predmeti bili stvoreni snagom volje? Pogotovo sada, kada je


Pag

e49

već prestao lavež, i kada još uvek nisi siguran u to da li mi je u ruci odrubljena pseća glava ili

koren lincure.

…..Hoćeš li pozvoniti na moja vrata kada se bude ispostavilo da je David nestao? I kada u

sobi budeš pronašao njegov rođendanski crtež? Hoćeš li provaliti kod mene i pre nego što

obavestite policiju? Iako bi se možda ispostavilo da bi to bilo poslednje što bi trebalo da

učiniš. Hoćeš li me zgrabiti za vrat i pribiti uz zid? Onako kao što to čine muškarci sa

spuštenim ramenima, jer nećeš moći da se obuzdaš ako ti budem rekla da ne osećam kajanje i

da bih to učinila ponovo. Međutim, što bi jedan dokaz bio očigledniji time bi sebe ubedljivije

poricao, zar ne? Vojvoda je imao savršen alibi, jer je to popodne proveo u lovu sa

nadbiskupom, onoliko koliko bi i ti proveo sa klijentom kao agent osiguranja. Zar ne misliš da

bi možda i tebe neočekivano mogla da otkrije težnja ka osloncu: vreme koje je Viktor proveo

u fabrici bilo je srazmerno vremenu koje je vojvodu oslobađalo optužbe za zločin koji je u

isto vreme mirisao i na siromaštvo i na cinizam aristokratije. Šta ako ti kažem da ćeš biti

prinuđen da me pustiš kada već budem počela da gubim svest? Još uvek nesiguran u to da li

blefiram, ili zaista imam nešto što bi moglo da izazove sumnju pravosuđa?

…..I šta misliš? Da li će na kraju bilo šta moći da me zaustavi? Naročito kada se i ti budeš

našao na listi osumnjičenih. Podjednako nesiguran i u to da li je dečak još uvek živ i da li je

još uvek u mojim rukama. Da li već stičeš svest o tome da ću od tog trenutka moći da tražim

od tebe šta god mi bude palo na pamet? I tvoj penis, i tvoje motive, i tvoj letnjikovac? Ili

možda, ipak, sumnjaš da bi pod takvim okolnostima mogao da podneseš težinu ucene? Da

nije pristao na nju, leš bi bio pronađen na mestu gde je vojvoda ostavio otiske u blatu idući za

mnom namamljen izvan poseda. A Viktora bi odale dlake koje sam skupila nakon što je

pokušao da me utopi u kadi. Da li bi bio iznenađen ako bi istražitelji na mestu zločina pronašli

tvoje biološke tragove? Ili si pomislio da ćeš se suzdržati da ne nasrneš na mene sada kada

sam ti otkrila šta bih učinila sa dokazima? Jer veštice poznaju taj trenutak: kada je prerano za

krik, a prekasno za zaustavljanje jezika.

…..Da li te još uvek zanima gde je bio Viktorov pas koji je bio tako privržen dečaku? I zašto

je svetlo na tremu bilo ugašeno? Da li i dalje želiš da saznaš zašto je batler oklevao da uđe u

salon? I kakve su do tada bile njegove veze sa susetkinjom? Ili misliš da to uopšte više nije

važno? Naročito sada kada bi već trebalo da proveriš da li je David u svojoj sobi? Uspavan, ili

nagnut nad sveskom sa magarećim ušima, a Elena zauzeta pripremanjem hrane? Zar ne misliš

da ćeš morati da pozvoniš na moja vrata, ako umesto njega pronađeš jedino papir na kojem je

nacrtana moja silueta nalik na violončelo? Ili bolje rečeno, da provališ? Jer ih ja svakako neću

otvoriti da bih ti rekla gde je David. Taj mali žabac kome si hiljadu puta rekao da ne uzima

slatkiše od nepoznatih. Zar ne misliš da će to biti trenutak kada ćeš morati nešto da

preduzmeš, jer nećeš imati drugog izbora? I zar ne misliš da je taj trenutak možda već počeo?


Pag

e50

Vule Žurić

RUKAVICE GAŠPARA PRUSTA

,

.

………………….odlomak iz romana

…..U sveže namolovanom predelu vladala je rokoko tišina.

…..Vedro avgustovsko nebo, utvrđenje na bregu i naselje na drugoj obali reke, pa čak i sam

Dunav kao da su još uvek zauzimali svoja mesta pred lađom čijeg imena doktor Šraud

najednom nije mogao da se seti. I dok je prvi oficir izdavao naredbe posadi da se pripremi za

pristajanje uz obalu, a baron Pihler nastojao da udiše što manje panonskog vazduha s kraja

osamnaestog veka, profesor medicinske policije na peštanskom univerzitetu odluči kako će

izveštaj, koji je nameravao da napiše nakon obavljenog posla, otpočeti opisom neke druge

situacije, pa neće morati da navodi na kojoj su se lađi spustili skoro do same granice sa

Turskom.

…..„Afrika!“, sa istančanom mešavinom prezira i rešenosti reče baron, ali doktor Šraud na

vreme shvati da to nije ime lađe koja je uspešno izmicala lelujavom odrazu petrovaradinskog

brega nakinđurenog džidža-bidžama najmodernijeg vojnog utvrđenja.

…..„Prava pravcijata Afrika!“, baron Pilher velikodušno proširi svoje zapažanje, pa desnom

rukom, iz koje već ceo dan nije ispuštao belu maramicu opervaženu čipkom, obuhvati reku,

drveće, zgrade i ljude koji su im nešto dovikivali sa sve bliže obale u već dubokoj senci, na

kojoj ih je čekalo i nekoliko praznih kola u koja behu upregnuti lepi i već dobro nervozni

konji.

…..„Knez Odeskalki mi je Srem opisao kao strahovitu pustinju, dobru samo za razbojnike i

divlje zveri. I tvrdi da su ovdašnji divljaci prirodni štit protiv svake vrste zaraze koja nam

preti iz Turske. Deca im se, veli, rađaju šugava i nikada se ne kupaju, pa svaka zaraza beži od

njih kao đavo od krsta.“

…..„Knez poseduje gotovo ceo Srem“, Šraud reši da okonča ovaj besmisleni razgovor pre

nego što sasvim priđu obali, „i verujem da je u potpunosti upućen u trenutno stanje po

zaraženim mestima, pa je zato i otputovao u Italiju. Ali, onda su kontumaci i rašteli podignuti

duž granice samo gubljenje novca i vremena i trebalo bi ih odmah ukinuti!“

…..„Jesus Maria!“, baron odmahnu onom već sasvim malaksalom maramicom, ne bi li od

sebe oterao i najmanju pomisao na takvo nešto.

…..„Ako se pokaže da je Odeskalki u pravu i da zaraze nema,“ nije nameravao da se zaustavi

Šraud, „vratićemo se u Peštu čim pregledamo sve u međuvremenu prispele izveštaje i u

potpunosti se uverimo u netačnost i preteranost sadržaja izveštaja koji su razmatrani na

konzilijumima medicinskog fakulteta i na sednicama vlade.“

…..„Pa, dobro“, baron prinese maramicu ustima i pogleda carskog savetnika kao da će mu

reći nešto mnogo sudbonosnije od onoga što je imao na umu. „Ne smemo sasvim zanemariti


Pag

e51

lep iznos određenih nam dnevnica i još lepšu priliku da pijemo prvoklasni bermet. Stižemo

uoči vinskog meseca i berba samo što nije počela.“

…..Šraud spusti kapke i udahnu najdublje što je umeo.

…..Sem mirisa vode i poslepodnevnog povetarca isprepletenog sa dovikivanjem mornara i

ljudi sa kopna na jeziku koji nije razumeo, oseti i nekoliko čestica čistog, ledenog straha. Na

mestu očekivane vreve živog trgovačkog mesta, umesto roja robom natovarenih velikih i

malih lađa i ribarskih čamaca, umesto poletnog zvuka vojničke trube sa petrovaradinske

tvrđave, na sve strane kvasala je nema jeza nemoći pred skorim trijumfom smrti.

…..E, to će biti njegov prvi i najvažniji zadaci, koje će početi da izvršava čim siđe sa lađe

čijeg imena više i nije imao vremena da se seti: stvaranje uverenja kako je sasvim mogućno

učiniti mnogo toga da se bolest pobedi i stroga zabrana prepuštanja fatalnosti navodnog

slučaja.

…..Jer, sudeći po prispelim izveštajima, prva žena koja je donela bolest u Irig nije slučajno

otišla da obiđe bolesnu sestru u selu čije ime nije ni pokušavao da izgovori i nije slučajno

nakon sestrinog pogreba uzela neke njene stvari i ponela ih sa sobom. Sve se, dakle, odvijalo

prema ustaljenim navikama i drevnim običajima ovdašnjih ljudi, uz čiju pomoć je zaraza i

stigla do tolikih kuća i tela u njima.

…..Šraud otvori oči kada se sa obale začu sve bliži topot konja. Pet ili šest pandura jahali su

im u susret, podižući za sobom prašinu koja izbrisa liniju nasipa i zakloni vrh crkvenih

zvonika što su ljubopitljivo gvirili na reku iz grada.

…..Konjanike je predvodio krupan i snažan natmureni čovek.

…..Njegova pojava nanese još jedan sloj jeze na lica ljudi što su čekali da im mornari dobace

uže kojim će lađu privezati za levu obalu reke, na kojoj se nalazilo naselje koje je Šraudu, na

prvi pogled, ličilo na neobični logor još neobičnije vojske što je dospela nadomak

petrovaradinske tvrđave i onda odustala od svake druge namere sem one da bez bilo kakvog

skrivenog interesa prisustvuje protoku vremena.

…..Vremena koga je baš tu i baš sada ponestajalo.

…..„Gde su ona trojica?“, baron kao da je sačekao da Šraud završi ovo predugačko

presabiranje i baš tada na palubu izađoše ostali članovi komisije koju je peštansko

namesništvo formiralo pošto su lekari sa medicinskog fakulteta pažljivo pregledali izvešće

poslato sa dvodnevnog većanja županijske skupštine u Novom Vukovaru, održanog desetog

avgusta hiljadu sedamsto devedeset i pete godine.

…..Deset dana kasnije, kraljevski komesar baron Josif plemeniti Pihler, njegov pro consilio

medico, doktor i profesor medicinske policije na peštanksom univerzitetu Franc Šraud, njegov

kolega, lekar Kitl, hirurg Fuke i apotekar Ostali spremali su se da izađu na obalu gde su ih bez

i jedne jedine naznake makar i najmanje ceremonije čekali nosači, njihovi nadzornnici koji

nisu prestajali da se dernjaju i onih četiri ili pet pandura, te njihov natmureni, krupni

pretpostavljeni, koji nije prestajao da ćuti.

…..„Nomen est omen!“, kao da je pripiti Galililej koji tvrdoglavo tvrdi da je zemlja okrugla

reče apotekar Ostali.

…..„Šta to bulaznite?!“, baron s neskrivenim gađenjem upita tog debelog prostaka, koji

izgleda nije skidao osmeh sa lica ni dok spava.


Pag

e52

…..„Vaša sveukupnosti, koliko znam, Novi Sad je, takorekuć, Neoplanta!“, nije prestajao da

bude veseo apotekar Ostali.

…..„I?!“, baron umalo ne poskoči od nagomilanog besa i ispusti maramicu s kojom se vetar

nakratko poigra, pa je baci u reku, što je ponese ka Beogradu.

…..„I, koliko vidim, baš je lepo izrastao… poput korova!“, trijumfalno reče Ostali i prasnu u

smeh koji se možda čuo i do zidina petrovaradinskog utvrđenja, odakle su tri uniformisana

čoveka posmatrala pristajanje leđe uz suprotnu obalu, dok na desetine vojnika beše zauzeto

glancanjem nervoznih topova.

…..„To mora da je stigla komisija“, reče pukovnik Milutinović, pa prihvati grozd koji mu je

ponudio jedan od dvojice nižih oficira, otkinu nekoliko zrna, stavi ih u usta i pokaza na

petoricu ljudi obučenih po bečkoj modi, koji tek što behu sišli sa lađe i krupnog, nadodoljenog

konjanika koji sjaha, priđe im i nakloni se plitko i prekratko.

…..„Eno ga i Lovas“, pukovnik pokaza rukom u kojoj je držao grozd, pa ga vrati jednom od

dvojice potčinjenih i krete ka konjušnici gde ga je, kako je bio naredio odmah posle ručka,

čekao njegov osedlan konj.

…..„Ne iznose mnogo prtljaga“, primeti jedan od podoficira, otkinuvši još nekoliko bobica sa

grozda, dok su na drugoj obali, uz neprekidnu viku nadzornika, mornari sa lađe u kola

pretovarali sanduke raznih veličina, džakove i burad.

…..„A šta si ti mislio da će doneti?“, upita ga drug.

…..„Pa, lek“, odgovori ovaj i tu prestade svaki njihov razgovor, nego su mljackajući gledali

na drugu obalu, sve dok pored straža na Hagenovom pontonskom mostu nije projahao njihov

komandant, koga su dovoljno cenili da bi im lica osvojio samouveren, diskretan osmeh.

…..„Evo i pukovnika Milutinovića“, dubokim, snažnim glasom reče veliki župan i vitez

ordena Svetog Stefana Sigismund plemeniti Lovas, koji se baronu Pihleru nimalo ne beše

svideo, baš kao što veliki župan, Šraudu je na prvi pogled to bilo jasno kao dan, nije gajio

simpatije prema oficiru koji beše sve lepši što im je bivao bliži.

…..„Slavna gospodo“, reče pukovnik čim sjaha sa konja i pozdravi ih mnogo svečanije nego

što su to propisi nalagali, „obrštar petrovaradinske regimente, Aksentije Milutinović. Čast mi

je poželeti vam dobrodošlicu i pozdraviti vas u ime moga komandanta, generala Georga

plemenitog Ženeija!“

…..„A, gde je general?“, nimalo odoborovoljen pukovnikovom ljubaznošću upita baron

Pihler.

…..„General lično organizuje i sprovodi sve potrebne zaštitne mere duž vojne granice i linije

kužnog kordona“, Lovas ne dade pukovniku da dođe do reči. „Upravo je počelo podizanje

Manđeloske linije.“

…..„I kada će se vratiti?“, hteo je da zna Pihler, koji kao da je bio spreman da se smesta vrati

na lađu i naredi povratak u Peštu.

…..Lovas i pukovnik Milutinović nemo potražiše pomoć od doktora Šrauda, u kome su, iako

još ne beše izgovorio ni jednu jedinu reč, prepoznali istinskog predvodnika tek prispele

komisije.


Pag

e53

…..„Mnogopoštovani barone Pihler, veliki župane Lovas, pukovniče Milutinoviću“, obrati im

se Šraud na nemačkom, „predlažem da razgovor o svim najbitnijim stvarima nastavimo za

večerom. Što nas pre obavestite o trenutnoj situaciji, pre ćemo preduzeti prve korake u

suzbijanju zaraze.“

…..„A i gladni smo.“, dodade Ostali, pa se seti još nečega. „I žedni!“

…..„Slažem se“, reče Lovas i pokaza doktoru da se sa ostalim članovima komisije popne u

kola koja su vukla dva belca.

…..„A, gde ćemo to jesti, piti i spiti?“, zadovoljno trljajući ruke i šireći nozdrve, kao da već

oseća miris pečenja, mimo svakog reda nastavi da se raspituje veseli apotekar.

…..„U Turskom hanu“, odgovori mu Lovas, koji se već beše popeo na svoga vranca.

…..„Gde?!“, vrisnu Pihler, pa mornari i nosači na trenutak prekinuše pretovar prtljaga.

…..„Ne brinite ništa, barone“, sada pukovnik Milutinović ne dade Lovasu da progovori. „To

je sasvim pristojna gostiona. Samo je ime…“

…..„Magično“, nije odustajao Ostali, koji čak i trepnu nekoliko puta poput kakve negovane

precioze, pa se onda jedva pope na mesto do kočijaša.

…..„Videćete, novi zakupac Manojlo Berber uredio je sve po poslednjoj modi.“

…..„A i da jeste pravi han, trgovaca iz Turske sada ionako nema. Sve je stalo zbog zaraze“,

smrknuto reče Lovas, već pomalo nervozan i dobro ljut, jer ništa u tom času nije bilo kako je

trebalo da bude: taj baron je bio najobičniji bezveznjak, onaj debeli više je ličio na komedijaša

nego na apotekara, a na pukovnikovo drsko ponašanje nije vredelo trošiti reči ni na jednom od

jezika koje je govorio.

…..„Zato smo ovde“, poletno reče doktor Šraud i osmehnu se Lovasu, pre nego što se pope u

kola, u kojima je sedeo i znalački se durio baron Pihler. „Uz sve preduzete mere za

sprečavanje daljeg širenja zaraze i lečenja obolelih, najpre treba podstaći stanovništvo da vodi

normalan život. Ljudi moraju da nastave da obrađuju zemlju, gaje stoku, trguju, troše novac.“

…..„Moja regimenta je tu da vam na svaki način u tome pomogne“, odlučno reče pukovnik,

koji ubrzo potera konja za kolima u kojima su ćutke sedeli Pihler, Šraud, Kitl i Fuke, a Ostali

nije prestajao da se smeje onome što je na srpskom mrmljao u bradu zarasli kočijaš. Ipak

ohrabren poslednjim rečima tog odlučnog i razumnog peštanskog lekara, pred dvopregom je

jahao veliki župan i vitez Lovas, dok se na ravnicu polako spuštao prvi veo poznoavgustovske

noći.

…..A kada se mesec popeo visoko nad tvrđavom u koju se već bio vratio zadovoljni i pospani

obrštar Milutinović, za dugačkim stolom u trpezariji Turskoga hana sedeli su još samo veliki

župan i doktor Šraud i gledali kartu Srema, koju je Lovas raširio čim je gazda Manojlo Berber

lično odneo prazne tanjire i pladnjeve na kojima ostadoše samo oglodane kosti.

…..Prostoriju je osvetljavao titravi plamen sveća što su dogorevale u svećnjaku koje Šraud

nije nameravao da opiše u svome izveštaju, čiji početak još uvek nije imao.

…..„Evo, ovo ovde su Krnješevci“, Lovas bez problema izgovori ime sela iz koga je neka

Anđelija prenela zarazu u Irig, u kome je, prema najnovijem izveštaju sremskog podžupana

Jankovića, i dalje umiralo najviše ljudi.


Pag

e54

…..„Kako rekoste da se zove lekar koji je tamo poslat prvog avgusta?“

…..„Andrija Budaji. On je, inače, županijski fizik u Vukovaru.“

…..„Moj pomoćnik Kitl mora što pre da se vidi sa tim čovekom i da se odmah vrati, da bismo

mogli…“

…..„To je nemoguće“, Lovas prekide Šrauda.

…..„Zašto?“

…..„Doktore, ko jednom pređe liniju kordona, taj više ne sme da se vrati sve dok zaraza traje.

Tako nalaže Normativum sanitatis.“

…..„Ali, zašto ste onda liniju kordona povukli toliko široko? Pogledajte kolika je to

teritorija“, Šraud pokaza na debelu liniju kordona što je opkoljavao skoro ceo Srem, duž koje

su već desetak dana na svakih nekoliko stotina metara podizane stražare u kojima će boraviti

posade, čiji je zadatak da patroliraju granicom između života i smrti i nikome ne daju da je

pređe.

…..„Morali smo“, ništa opširnije nije ni pokušao da smisli Lovas, a Šraud jedva primetno

klimnu glavom, ne dižući pogled sa karte.

…..Još jednom je čitao u sebi imena sela i gradova i zamišljao neki proplanak, raskršće, ili

šumu i tišinu, taj jezivi muk smrti koji ih sve jače pritiska.

…..„Komesar nam, bojim se, neće biti od velike pomoći“, nakašlja se pa reče Lovas i usu još

vina u obe čaše.

…..„Ali, neće nam ni odmoći“, reče Šraud, otpi gutljaj, pa nastavi da govori nešto tiše. „Pihler

će potpisati svaku naredbu i svako uputstvo koje sastavim i neće se mešati u posao u koji se

ne razume.“

…..Lovas zadovoljno klimnu glavom.

…..„I ne zaboravite da je kod njega novac“, dodade Šraud.

…..„Koliko su vam dali?“

…..„Pet hiljada forinti.“

…..„Ali, to je malo! Treba platiti tolike straže, činovnike, hranu za silan narod po

kontumacima i u mestima već zatvorenim stražama.“

…..Šraud reče da je to tek za prvo vreme i da svi znaju kako će za plaćanje neophodnih

troškova biti potrebno mnogo, mnogo više, te da će koliko sutra, nakon što se baron sastane sa

ostalim županima u novosadskom magistratu, biti poslato pismo caru da se odmah otvore svi

magacini žita u Bačkoj i da pod hitno treba naći ljude što će raditi u vinogradima u koje

njihovi vlasnici više ne smeju da izađu.

…..Zaćutaše, a onda rekoše u isto vreme:

…..„Doktore…“

…..„Župane…“

…..To ih nasmeja, pa Lovas pokaza Šraudu da prvi postavi pitanje.


Pag

e55

…..„Zar ne postoji način da opozovete naredbu Skupštine o postavljanju kordona oko tolike

teritorije?“

…..„To je sada nemoguće.“

…..„Bolest ne poznaje administrativna razgraničenja“, sada ne više tako tiho reče Šraud.

„Odsecanjem ovolikog broja ljudi od tokova normalnog života nećemo pobediti kugu.“

…..Doktor je tu reč izgovorio kao da kaže mleko, ali sveće zatreperiše kao da su na groblju.

…..„Dakle“, Lovas pogleda Šrauda duboko u oči i gotovo šapnu, „jeste kuga?“

…..Doktor u kožnoj mapi pronađe papir koji je tražio, prinese ga svetlosti sveća i poče da čita

izveštaj doktora Budajia pisan na latinskom.

…..„Ljudi obole sa groznicom i glavoboljom i brzo tako malakšu, da se jedva drže na

nogama“, čitao je lepo Šraud. „Bolesnici buncaju i ne ištu ni jesti ni piti. Kasnije se pojave

bolovi pod kožom, pak onda treći-četvrti dan, na preponi, pod pazuhom, pod kolenom i za

ušima, iskoče otoci žlezda, takozvani buboni. Većina umre šesti i sedmi dan.“

…..Šraud vrati Budajiev izveštaj u mapu, među ostale papire.

…..„To je precizan opis bubonične kuge“, zaključi „A mi ćemo je pobediti.“

…..Lovas nije uspeo da zadrži gorki smeh.

…..„Potpuno vas razumem“, osmehnu se i Šraud, pa Lovasu izloži ono svoje razmišljanje o

zarazi, i njenom korištenju navika i običaja ljudi.

…..„I šta nameravate da preduzmete?“, više se nije smejao Lovas.

…..„Treba samo privoleti ljude da promene navike i običaje.“

…..„E, doktore, dugo me neko ovako nije zabavio!“, sada nije prestajao da se grohotom smeje

Lovas. „Kako ste ono rekli… samo privoleti…“

…..„Samo privoleti“, dobronamerno potvrdi Šraud, dok je plamen sveća veselo drhturio pred

nesmanjenim naletima Lovasovog smeha, koji prestade kao da je neko zalupio vrata i njegovo

lice opet postade ozbiljno, a glas još dublji.

…..„Graničari još uvek žive u kolibama nalik na stanove amerikanskih divljaka. Nemaju ni

prozora, ni ogledala, ni stola, ni stolice, ni peći, ni postelje. U Velikim Radincima,

Grgurevcima i Bešenovu mnogi još uvek žive ili pod zemljom, ili u tesnim kućama u koje

jedva da ulazi čist vazduh. Sokaci u Irigu su uski i krivi, kuće su bez avlije, naslonjene jedna

na drugu. Cele godine jedu jedno te isto, a i to isto žene slabo umeju kuvati i hleba ispeći, a

rakija i vino se piju nemilice, pa i sad veruju da i kugu mogu rakijom izlečiti. Loše su obučeni

i često bosi, pa i to odelo se prenosi sa oca na sina. A tek popove da im sretnete i verske

običaje da vidite. Svaki obred traje najmanje po tri dana, i kada se rađaju, i kada se venčavaju,

a tek kada umiru! Tako im je kuga i stigla iz Krnješevaca u Irig, jer je red da se od pokojnika

uzme nešto za uspomenu.“

…..Lovas najzad prestade da govori, dok su njegove reči još uvek padale na kartu Srema, koji

je Šraud sada video kao na velikom, nedovršenom platnu što čeka da i on po njemu ostavi

svoj trag.


Pag

e56

…..„I vi hoćete da takav narod privolite da promeni navike i običaje?!“, Lovas poče da kucka

kažiprstom po karti.

…..„Moram“, ne dižući pogleda reče Šraud.

…..„Onda ujutru pođite sa mnom do raštela na Klisi, da vidite s kim ćete imati posla.“

…..Lovas iskapi vino i ustade, a Šraud nečujno spusti obe ruke na kartu i sada on velikog

župana pogleda duboko u oči.

…..„Veliki župane, izgleda da se nas dvojica ipak nismo najbolje razumeli. Ja sam došao da

ljude lečim, a ne da iz njih isterujem zle duhe.“

…..Lovas htede nešto da kaže, ali mu Šraud pokaza da ćuti.

…..„A kuga neka sutra slobodno navrati do tog vašeg raštela, da vidi sa kim će imati posla.

Jer, ja je se ne bojim.“

…..Raštel je najpre ličio na veliku pijacu, na samoj obali Dunava sa bačke strane.

…..Beše podeljen po polovini dvema visokim drvenim ogradama između kojih se nalazio

slobodan prostor po čijoj sredini se protezala još jedna ograda, koja je pravila dva dvorišta

gde su službenici kroz vrata primali predatu robu, pregledali je i prosleđivali onima kojima je

i namenjena. Sve što je na obalu prispelo sa sremske strane, pažljivo je prano i pregledano, a

ono što je bilo namenjeno Sremu, prelazilo je preko tri ograde bez pranja.

…..Sa obe strane raštela nalazilo se nekoliko stotina duša, na desetine konjskih i volovskih

zaprega, stada ovaca, jata gusaka, kokošaka i druge živine, a kada su Lovas i Šraud stigli,

Sremci tom veselom horu onomatopeja pridodaše i mukanje krda krava koje su lađom taman

bili dovezli do polovine reke, a onda ih naterali u vodu, kroz koju su grla morala da plivaju ne

bi li se tako sama od sebe oprala.

…..„U onim burićima je bermet za barona“, Lovas pokaza na dva burića, koje su službenici

uveliko prali vodom. „A eno i generala Ženejia!“

…..Veliki župan sjaha i uputi se ka starijem ćelavom čoveku koji je bosonog, samo u dugim

gaćama i košulji, sa još dvojicom vojnika, stenjući kotrljao opranu burad ka visokoj drvenoj

ogradi sa bačke strane.

…..„Generale, šta ste to opet zarobili?“, obrati mu se veselo Lovas, srdačno šireći ruke.

…..„Ooooo, najveći veliki župane, otkud vi u vašem dvorištu?!“, prokrklja zadihani starac, pa

prepusti dalje valjanje buradi vojnicima i posveti se kašljanju.

…..„Doveo sam doktora Šrauda, koji je juče stigao sa baronom Pihlerom, predsednikom

komisije za…“

…..„Doktore…“, general nije prestajao da kašlje.

…..„Gospodine generale“, nakloni mu se Šraud, „pukovnik Milutinović i veliki župan su tako

lepo pričali o vama.“

…..„A, moraju“, general najzad dođe sebi i pokaza im da svi krenu nazad, u bački deo raštela,

gde su prvo morali dobro da operu ruke. „Nego, nađite vi neku od ovih snaša sutra ujutru, pa

njih pitajte šta misle o meni.“


Pag

e57

…..Dok se Lovas od srca smejao, Šraudov pogled krenu za generalovom rukom kojom je

obuhvatio ceo prostor na kome su stajali ljudi, žene, živina i stoka. Muškarci odreda behu

mahom visoki, crnih očiju i vlasi, a žene snažne, lepo uzrasle.

…..„Ždrebice su to, moj doktore!“, vrteo je glavom i setno uzdisao general, dok se uz

Lovasovu pomoć odevao i obuvao. „I sada ta tela uništava kuga. Ali, vidim da ste vi čovek…“

…..General shvati da ga doktor ne sluša, pa munu laktom Lovasa, koji mu je taman dodavao

periku, namignu mu mangupski i pokaza bradom koga to doktor gleda.

…..Šraud još pri dolasku beše ugledao devojku koja je i sada stajala na onom istom mestu,

kod samog ulaska u raštel. Od glave do stopala umotana u ne više tako belo sukno, s vremena

na vreme bi izvila vrat, ne bi li valjda bolje videla šta se dešava kod visoke ograde. Njene oči

boje pepela samo su čekale da ugledaju onoga koga tako napeto iščekuju pa da se osmehnu, a

Šraud pomisli da je to slika kojom bi morao, samo kad bi smeo, da započne svoj izveštaj.

…..„Ova vam je, doktore, odnekud iz Turske“, general mu šapnu na uvo. „I čeka nekog lolu.“

…..Ni Lovas ni general nisu bili sigurni da ih je Šraud čuo, jer je još uvek netremice

posmatarao devojku koja još jednom izvi tanki, beli vrat, a pramen njene ruse kose na

trenutak zaigra na vetru.

…..„Generale, govorite li turski?“, najzad progovori doktor.

…..„Sada ćemo da proverimo“, odgovori mu Ženeji i uputi se ka devojci, a Lovas stavi ruku

na doktorovo rame i sada on poče da šapuće.

…..„Znate li da ovdašnji narod čvrsto veruje kako je kuga u stvari devojka odevena u belo?“

…..Šraud nemo zavrte glavom, dok je devojka nešto odgovarala generalu.

…..„Pojavljuje se u selima u gluho doba noći i skače ljudima na ramena.“

……„Sada je dan“, odgovori mu i krete prema devojci i generalu, koji ih je pozivao da im

priđu.

…..„Doktore, ovo je Šerid Zade“, general procvrkuta i pre nego što su se Šraud i Lovas

sasvim približili. „I govori srpski.“

…..Doktor i veliki župan se nakloniše devojci, koja se pomalo hrapavim glasom obrati

generalu, sve vreme gledajući Šrauda.

…..„Čeka verenika, sa kojim je iz Beograda pobegla na ovu, našu stranu.“

…..„A gde joj je verenik?“, upita Lovas, očigledno sumnjajući u svaku generalovu reč,

uključujući i one kojima je devojci prevodio njegovo pitanje.

…..„Otišao je pre postavljanja kordona u manastir Hopovo… u blizini Iriga… kod svoga

strica… po blagoslov…“

…..Šerid Zade je i dalje govorila, ne skidajući pogled sa Šrauda.

…..„I od tada od njega nema ni traga ni glasa“, prevodio je general. „Hoće već da je izbace iz

jedne novosadske krčme u kojoj su bili odseli… a ovde dolazi redovno… ne bi li makar nešto

saznala o njemu od kaluđera.“


Pag

e58

…..„Kaluđera?“, kao da je izgovorio neku sasvim drugu reč, ponovi Lovas.

…..„Danas ih nema“, odgovori mu general, „ali i sami dobro znate da i oni ponekad ovamo

donose vino.“

…..Tada i Lovas progovori na jeziku koji Šraud nije razumeo, a devojka obori glavu.

…..„Šta ste je to pitali?“, ta sitna Lovasova podlost iznervira Šrauda.

…..„Da li su je pregledali ranari“, prevede general.

…..„Svakoga ko dođe iz Turske mora da pregleda ranar“, strogo reče Lovas. „Ko zna, možda

je baš njen verenik preneo kugu iz…“

…..Šraud joj nežno dodirnu lice, pa joj polako okrenu bradu na levu, potom na desnu stranu.

…..„Evo, ja sam je pregledao“, reče Šraud. „I neka ne brine za smeštaj. Povešćemo je sa

nama, u Turski han, pa ćemo po Kitlu poslati pismo u taj manastir u kome joj je verenik.“

…..„Ali Kitl neće moći da se…“, htede da ga podseti Lovas.

…..„I mi ćemo uskoro za njim“, kao da najavljuje odlazak na izlet reče Šraud, dok je general

prevodio devojci doktorove prethodne reči. „I to što pre, čim baron kod cara obezbedi

potrebna ovlaštenja i zamoli ga da vas imenuje za komesara.“

…..„Za kome…“

…..„Poći će sa vama“, general zacvrkutano prenese Šraudu devojčine reči, a jedan vojnik

pritrča još uvek zatečenom Lovasu i predade mu koverat.

…..„Pismo doktora Budajia“, najzad uspe da dovrši ono što ima da kaže Lovas i pruži kovertu

Šraudu, a ovaj je odmah otvori i iz nje izvadi papir koji je, svima se učini, mirisao na sirće,

prelete preko ispisanih redova i krete ka konjima i natovarenoj zaprezi, dok su dvojica pijanih

seljaka sa sremske strane ograde počinjali da pevaju pesmu za koju se niko u raštelu nije smeo

zakleti da li je vesela ili tužna.

…..Tužno sasvim sigurno nije bilo u Turskome hanu, gde je apotekar Ostali pred kuvaricama,

kelnerima, gazda Manojlom i tek nekoliko gostiju imitirao barona Pihlera. Umesto na lađi,

stajao je na klupi, a umesto bele maramice opervažene čipkom mahao je prljavom salvetom,

dok je na glavi, umesto perike, imao nekoliko venaca belog luka.

…..„Ovo je skandal!“, Ostali čak beše pogodio boju baronovog glasa. „Lađa je uska i Dunavo

smrdljiv, a obale nisu napuderisane…“

…..U prostoriju uđoše Šraud, Lovas i devojka očiju boje pepela.

…..Na trenutak je i tišina gledala gde da se skloni.

…..„Smestite gospođicu i dajte joj nešto da jede“, Šraud reče još uvek nasmejanom Manojlu

Bereberu, pa se onda obrati apotekaru, sa čije glave su i dalje visili venci beloga luka. „A vi

pozovite Kitla i Fukea, pa idite da natovarite kola opijumom, kamforom, živom i onim

hirurškim materijalom i instrumentima koje smo doneli.“

…..Ostali klimnu glavom sa koje mu spadoše oni venci beloga luka, pa i on izađe, a uskoro iz

Turskoga hana odoše i svi gosti sem jednog.


Pag

e59

…..Tom uredno obučenom čoveku povećeg, nešto rumenijeg nosa, trebalo je i više od

nekoliko minuta da skupi hrabrost i priđe doktoru, koji je još jednom čitao Budajievo pismo u

kome je ovaj javljao da je ceo Irig okužen, kako je do sada umrlo preko četiri stotine osoba i

da je zavladao užasan nered, jer narod odbija da preda mrtva tela svojih najbližih, već ih i

dalje sahranjuje po ovdašnjim običajima, a iriški parosi, uprkos okružnici arhimandrita

Avakumovića poslatoj iz Vukovara još tridesetoga julija 1795. i dalje puštaju narod u crkve,

svete vodicu i drže svečane sprovode i velike pogrebe.

…..„Ja se izvinjavam…“, sa puno obzira pokuša čovek, a Lovas ga odmeri kao crni pas čuvar,

koji samo što ne zareži.

…..„Da?!“, Šraud podiže pogled sa pisma i prvo što spazi na čoveku u kasnim pedesetim

godinama beše njegov nos.

…..„Ja se izvinjavam“, ponovi čovek, pa pre nego što se nakloni htede da skine šešir, koji

beše ostao za njegovim stolom, zajedno sa parom kožnih rukavica.

…..„Izvolite?“, ohrabri ga Šraud.

…..„Ja sam Gašpar Purst, ovdašnji rukavičar.“

…..I Šraud i Lovas su ćutali.

…..„Ja, znate, pravim rukavice. Lepe, mekane, tople. I korisne“, seti se još jedne osobine

svojih rukotvorina Purst.

…..„I šta hoćeš?“, saseče ga Lovas.

…..„Da ispričam nešto doktoru“, reče rukavičar potpuno sasušenog grla.

…..„Onda sedite za naš sto“, ponudi mu Šraud i upita Pursta šta bi hteo da popije.

…..„Pivo“, reče i slegnu ramenima čovek, kao da se izvinjava.

…..„Manojlo! Tri krigle piva!“, doviknu Šraud gazdi, koji vrlo brzo donese porudžbinu, pa

rukavičar nazdravi i ispi skoro pola krigle ne bi li došao sebi.

…..„Slušamo vas“, Lovas ga podseti na razlog zbog koga je seo za dugački sto.

…..„Ja se izvinjavam“, još jednom napomenu Purst, udahnu i poče da priča.

…..„Vidite, ja sam krajem jula otišao u Irig sa sremskim županom Francom plemenitim

Jankovićem, radi obavljanja jedne istrage.“

…..„A o kakvoj se istrazi radilo?“, upita Lovas glasom od čije osornosti rukavičar poče da se

znoji.

…..„Vidite, mene su nekoliko večeri ranije, u jednoj krčmi na putu prema Rumi napali neki

razbojnici, koji su me…“

…..„Opljačkali su vas?“, htede nekako da mu pomogne Šraud.

……„I to“, skoro veselo odgovori rukavičar Purst, pa se potom dirljivo sneveseli. „Ali su me i

surovo pretukli i pretili da će sledeći put da me ubiju.“

…..„I u krčmi su ih prepoznali i rekli da su iz Iriga“, Lovas nije imao strpljenja na pretek.


Pag

e60

……Rukavičar proguta pljuvačku i klimnu glavom.

……„I, jeste li ih našli?“, upita ga Šraud.

…..„Koga?“

…..Lovas frknu.

…..„A, da, izvinjavam se… Pa, nismo. Ali smo videli…“

…..Rukavičar je još nekoliko trenutaka pokušavao da pronađe pravu reč, ali onda dohvati

kriglu, ispi je do dna i podrignu.

…..„Ja se izvinjavam.“

…..„Šta ste videli?“, Šraud upita rukavičara, iz čijeg pogleda shvati šta će ovaj da kaže.

„Videli ste obolele?“

…..„Mrtve.“

…..„Pričajte, slušamo vas. Hoćete još jedno pivo.“

…..Hteo je, a kada gazda Manojlo pred njega spusti kriglu, rukavičar već beše ispričao dobar

deo onoga što je video.

…..Nakon što su uvideli da od razbojnika nema ni traga ni glasa, podžupan se raspita i za

zdravlje u narodu. Paroh mu se požali na boleštinu među sirotinjom u Grčkoj Mali, govoreći

kako su do sada već mnogi pomrli i kako mnogi leže teško bolesni. Podžupan naredi da se iz

Rume odmah pozove hirurg, koji dođe u Irig odmah posle ručka.

…..„I šta je radio hirurg?“, Šraud usmeri Purstovu priču u pravcu koji ga je najviše

interesovao, a rukavičarevo lice izgužva prisećanje na nešto jezivo.

…..„Otvorio je jednu žensku lešinu.“

…..„I?“, Šraud je bezuspešno pokušavao da prene rukavičara, čije je lice nastavljalo da se

gužva kao da nastoji da se oslobodi tog prevelikog, prebledelog nosa.

…..„Hirurg je u izveštaju koji sam lično primio napisao da nema nikakve zaraze, već se radi o

gnjiloj groznici“, reče Lovas, a Šraud klimnu glavom, jer je i on čitao taj izveštaj još u Pešti,

pa spusti ruku na rukavičarev desni dlan, koji beše znojav i leden.

…..„Gospodine Purst, mnogo ste nam pomogli.“

…..„Ja se izvinjavam, samo trenutak“, reče rukavičar, pa ustade, ode do stola na kome su

stajali njegovi šešir i rukavice, koje stavi pred doktora.

…..„Nosio sam ih tog dana i, eto, nisam se razboleo. Nosite ih i vi, da vas sačuvaju od

zaraze.“

…..Šraud i Lovas su gledali rukavice koje kao da su bile žive, pa samo čekaju pogodan

trenutak da šmugnu sa stola.

…..„Dobre su to rukavice. Kad bih mogao da ih napravim koliko ima ljudi u Irigu, dao bih

vam količinski popust. Verujte, svi bismo bili zadovoljni, a…“

…..U trpezariju uđoše baron Pihler i pukovnik Manojlović.


Pag

e61

…..„Ja se izvinjavam“, nakloni im se Purst, pa zgrabi šešir i brže-bolje izađe na ulicu.

…..„Šta je hteo ovaj čovek?“, bez mnogo volje da se ljuti hteo je da zna baron, a Šraud slegnu

ramenima i navuče one rukavice na ledene, oznojane šake.

…..„Stigao je novi izveštaj lekara iz Iriga“, reče Lovas.

…..„Poznajem Budajia“, pukovnik reče Šraudu.

……„A apotekara Vagnera?“, prenu se baron, ali ne dobi bilo kakav odgovor.

…..„U magistrat je stiglo njegovo pismo iz Iriga. Kaže da je po naređenju rumskog sudije…“,

baron je pokušavaop da se seti prezimena.

…..„Sudije Lovrenčića“, pomognu mu Lovas.

…..„Tako je. Vagner je po njegovom naređenju otišao u Irig još trećeg avgusta, da bi već

sutradan došao još jedan apotekar.“

…..„Jeste“, potvrdi Lovas. „Heringa sam ja poslao u Irig.“

…..„I onda je taj Vagner ostao bez ikakvog posla, u sred zaraze. U pismu navodi kako mu

straže nisu dozvolile da se vrati, kako su mu se svi lekovi pokvarili, a on će morati da u

kontumacu provede četrdeset i dva dana i traži da mu platimo dnevnice i nadoknadimo svu

nastalu štetu, jer mu je apoteka u Rumi ostala zatvorena.“

…..Lovas se na ovo nasmeja, a baron sede, nalakti se na sto, uhvati se za glavu i poče da

ponavlja u nejednakim razmacima:

…..„Afrika… Afrika…“

…..„Barone“, prekide njegovu kuknjavu Šraud, pa skide prvo desnu, a onda i levu rukavicu.

„Ja znam da ćete vi sve učiniti da se na zaraženoj teritoriji uspostavi red i da ćete se pobrinuti

da niko tamo ne umre od gladi, a da stražari po linijama koridora budu dobro opremljeni i

redovno plaćeni. Ali, što pre i mi pređemo liniju kordona i smestimo se što je moguće bliže

leglu zaraze, pre ćemo pobediti i bolest i nered koji tamo uveliko pravi. Zato ćemo već sutra u

Irig poslati Kitla i Fukea. Sa sobom će da ponesu i nešto opreme i lekova.“

…..Dok je Šraud govorio, pukovnik Manojlović je one rukavice razgledao kao prava

mušterija.

…..„I veliki župan i ja znamo da vam ne pada na pamet da krenete sa nama. I obojica mislimo

da vam tamo nije ni mesto. Ovoj komisiji potrebni ste živi i zdravi. Zato vas molim da

potpišete sva pisma koja se spremam što pre da sastavim, a u kojima ćemo tražiti da nam što

hitnije pošalju još ljudi, opreme i novca. Čim nas bude više i čim roba i novac stignu,

prenećete ovlaštenja na viteza Lovasa i vratićete se u Peštu kao čovek koji ima čime da se

ponosi.“

…..„A… apotekar?“, upita baron, ne dižući glave iz šaka.

…..„Neka čeka u Irigu“, presudi Lovas.

…..„Ma ne taj“, baron ih najzad pogleda suznim očima. „Nego ovaj naš… pajac…“

…..„Ne brinite, i Ostali će krenuti sa nama“, reče Šraud, što se svima učini kao dobar povod

da se nakratko i učtivo nasmeju.


Pag

e62

…..„E, onda možemo da probamo onaj bermet koji smo doneli iz raštela“, predloži Lovas.

…..„Idem da naredim gazdi da nam ga posluži“, reče pukovnik i pre nego što ode, vrati

rukavice na sto.

…..Kada se ubrzo vratio, Šraud shvati da je Manojlović u kuhinji video Šerid Zade.

…..A bermet se baronu Pihleru toliko svideo da se posle sa svima ostalima čak i smejao

šalama veselog apotekara.

…..I na lice pukovnika Manojlovića beše se vratila boja.

…..„Vi, doktore, zaista nećete ni da probate?“, pitao je Šrauda, koji je u kraju stola, na koji

već behu doneli i večeru, još uvek sastavljao pisma koje će sutra sa sobom poneti Kitl i Fuke.

…..„Ovo pismo ćete iz Iriga poslati u obližnji manastir Hopovo“, Šraud predade Kitlu

zapečaćeni koverat kada su se lekar i hirurg već bili popeli na kola, dok se dan još uvek

ustručavao da zađe dublje u novosadske sokake. „A ovo je za Budajia.“

…..Kitl uze i taj koverat, ali kao da nije znao gde da ih stavi, a da se kojim slučajem ne

izgube.

…..„Evo vam, onda, i ove rukavice, pa pisma zadenite u njih“, doseti se Šraud. „To su

rukavice Gašpara Pursta.“

…..Kitl klimnu glavom, navuče rukavice, pa u njih zadenu ona pisma.

…..U prvom se doktor Franc Šraud kod starešina manastira Hopovo interesovao za sudbinu

verenika Šerid Zade, koja je odlazak konjske zaprege posmatrala sa prozora svoje sobe u

Turskome hanu, dok je drugo bilo Uputstvo o odstranjivanju bolesti iz mesta potpuno

zahvaćenih zarazom, u kome je pisalo:

…..1.Svi stanovnici mesta treba da budu istovremeno u kontumacu u svojim kućama, koje pre

toga treba da budu tako dobro snabdevene da se potreba za njihovim napuštanjem svede na

najmanju meru, a izlaz dozvoli samo najpouzdanijim ljudima.

…..2.Ukoliko je mesto malo, treba odjednom sprovesti sveukupno čišćenje kuća – bez obzira

da li su zaražene ili ne – odeće i svih stvari, a ako je mesto veće, čišćenje obaviti po delovima,

redom, naizmeničnim pranjem vodom, provetravanjem i dimljenjem, po uputstvima i pod

nadzorom lekara.

…..3.Svakodnevno otkrivati novoobolele i odmah ih smeštati u bolnicu.

…..4.Ukoliko bolest izbije nakon prvog čišćenja koje su obavili ukućani, ove treba odvesti u

kontumac, a za to zaduženo osoblje treba kuću ponovo da očisti. Celo mesto, ili taj njegov

deo, treba potom tretirati kao novozaraženo.

…..Na nesreću, zapisaće kasnije doktor Šraud u svome izveštaju, ova uputstva rukovodećeg

lekara dospela su u Irig baš u vreme kada su stanovnici imali najmanje sluha za tuđe

preporuke.


Pag

e63

Omer Ibrahimagić

KRETANJE BEZ CILJA

.

.

…………………………………………………………………………………….Signal je

slaba svjetlost s fenjera.

…………………………………………………………………………………………………

…….Tomas Transtrőmer

.

.

…..Kretanje započinje na granici urbanog i ruralnog, nadomak prastarog zida, ordinatno

ubodenog u stazu, nepravilnog i neuklopivog u vanjštinu od inoxa, granita i mramora. Prvi

koraci djeluju oslobađajuće, a okretanje leđa (udaljavanje) od sigurnosti zajednice porađa draž

naturalnosti što ju odmicanje naglašava. Lijevo su suhozidi, nepravilni, mukotrpno podizani,

pod pokroviteljskim okom Biokova – nekad neprelaznog, a sada „uha probijenog za

minđuše“. Hrpe kamenja dijele parcele koje izgledaju siromašno. Zazivaju nove investicije,

no prije svega moderno ropstvo. Među njima, svako malo, zarumene se cvijetovi maka. Tamo

gdje su u velikim grupama liče na zastave, pobodene u škrtu zemlju, crvenu od krvi proletera.

Opozitno, opijum su za narod, poput religije, a pretvoreni u pitu makovnjaču pozivaju na

siestu. Poluodrasle mirte, požutjele od fenjerastih cvatova bogatih teškim opojem, prekidaju

savijanja nogu šetača u koljenima i kukovima i nukaju na mirisanje. Zaustavljanje je

suprotstavljeno kretanju na koje smo upućeni, ali nije uzaman. Inspiracija (udisanje) ovog

integrirajućeg melanža eteričnih esencija porađa i mentalnu inspiraciju. Bujaju ideje, a spokoj

ih nenametljivo armira. Omora se još uvijek nije stigla ugnijezditi u plan kretanja. Svjedok

sam čuda: napet postaje smiren – naučena užurbanost pretvara se u meraklijsko seirenje.

……Desno se pruža ograda, ujednačene visine i snage, nad više ili manje strmom liticom.

Sigurna, nesalomiva, postojana, gotovo u jednoj šnjuri, oslonac je i prijatelj valjan. Njeno

ujednačeno zelenilo je znalački umiješano u okoliš od četinara. Željezni plot ih iskaišava što

im, kako vidim, nimalo ne smeta. Plot ih, vjerujem, steže i sputava, ma i brani od haramija.

Samonikli titani, u funkciji su podržavanja: na mjestima polegli kao djetelina, gotovo

oportuno, na mjestima opet uspravni, čudesnih kontura, nasuprot vjetru što ih kani primorati

na položaj vazala. Dodiruju se i preklapaju kanoni zviždanja sa oglasjima cjelivanja kamena i

mora. Čujno je prilično ravnomjerno disanje i ritmično pomicanje patika po davno izlivenom

betonu. Udaljeno crkveno zvono udjene notu sakralnosti, bez koje bi šetnja bila manje

osjećajna, manje plodna.

…..Plaža je rasprostrta, gotovo ujednačena, nalik prilično uravnjenoj hrpici riže, spremljene

za prebiranje vještoga. Negdje su oblutci potpuno predati moru, povučeni, poput zemljouza,

pod skute litice; negdje su uklinjeni u vodenu masu, poput kažiprsta proročanski okrenutog

prema ostrvlju. Na mjestima kohabitacije sve izgleda prikladno, u suglasju. Jasna je granica,

odvojenost je vidljiva i očima prepoznatljiva. Snaga soldata sa obje strane linije ne ohrabruje


Pag

e64

na značajnije manevre. Tek povremeno meandriranje čvrstog spram morskog, kontura nalik

džinovskim konstriktorima, upućuje na skriveno dešavanje, sakriveno za zjene.

…..Zvukovlje mora je hiljadugodišnje, sa asortimanom na kojem bi mu pozavidjeli današnji

opskurni gospodari svijeta, nenaviknuti na šarenilo, ok(r)uženi falangama što slijepo slušaju

naredbe. Plopovi se čuju prilikom podlokavanja stijenja ili gotovo okomitog perforiranja

vodene površi kamenom izbačenim sa obale koji tren prije. Zveket ulazi u nas i prožima tijelo

nakon što se posve približimo moru i pretvorimo u uho: to malo kamenje iz morskih dubina

biva privučeno prema naprijed, dodatno se usitnjavajući o stijenje. Brujanje je povezano sa

dolaskom velikih talasa. Oni hitaju sa pučine, suvereni i nenačeti, kamikaze se mlaznim

avionima zarivaju se u kamene mastodonte, uz posljednje javljanje pred konačno poniranje.

Klepetanje dominira sudare li se veliki i mali valovi, rijetko je poput četverolisne djeteline, no

zamjetljivo izvježbanom sluhu. Nekada hitro spuštanje galebova na vodenu površ može

stvoriti sličan zvuk. Bućkanje prati kretanje individue, cijelim putem je sukladno

neprekidnom radu mora, a latinska krilatica nomen est omen podsjeća kako ime uvale

(Bućila) nikako nije izabrano u hitnji. Brektanje je prisutno u ovom repertoaru zvukovlja, ali

jasno izdvojeno iz njega – ono je bastard. Morska plavet ga ne stvara, nije joj imanentno.

Prenosi ga tek onda pošto ga proizvede neko plovilo. Može ostati dovoljno zvonko samo kada

je more mirno, čak i pošto brodić iščili iz pogleda. Iako stranac i izrođenik iz orkestra, odveć

je često i svakodnevno – ne možemo ga zanemariti.

…..Gotovo dvije hiljade koraka zacijelo ispunjava mapu puta, okončanog spuštanjem do

granice čvrstoga i tečnoga, uz rahatluk na količinu od isporučenog aerosola. Milioni se kapi

raspršuju po prostoru kroz koji struji šetnica. Simfonija razumijevanja, vlaga pod nogama,

prijateljska sol u očima i nosnicama, zalog su sreće prilikom presijecanja ciljne vrpce.

Spomenik, položen poput stećka, nostalgično pozdravlja one koji dolaze u kamp. Veliča

Dalmaciju i Dalmatince, može se to iščitati sa preostalih riječi, nepovrijeđenih nakon

vandalskih opačina. Nove falange su orgijale, skrnaveći sarkofag koji je generacijama služio

umjesto itinerera. „Ko će koga neg’ svoj svoga“- odzvanja mi, opet i opet, duboko u glavi,

dok dešifrujem poruke kamenoklesara urezane u vrijeme inicijalnog oblikovanja, u vaktu što

ga današnji mračnjaci nazivaju „mračnim“.

…..Kroz pokrov od zelenila pogledam u nebosklon, svijetao i čist nasuprot našim

izranjavljenim dušama, duboko dolje. Okrenem se oko svoje ose, prizivajući vrijeme, ljude,

pokrete, poglede smijeh… Obilazim, gotovo ritualno, (ne)ograničene prostore nekadašnjeg

akvatorija sreće, proburažen sa pregršt pokretnih slika, na momente u hibernaciji, u patosu od

čijeg utjecaja ne želim umaći, ne želeći biti sačuvan. Tek fenotipski sličan sebi, sjedim na

istoj klupi, više od tri desetljeća stariji i gotovo tri desetljeća iznenađen neočekivanim

obratima. Ustajem i mahinalno krećem natrag, vapijući za zaštitnom folijom što me je

obujmljivala. Preskačem basamak gdje je, u vrijeme njegovog nastanka, upečaćeno „1966.

M.F.“. Pola je stoljetja prošlo, bjelodano je kako se nismo proslavili. Valjda smo trebali biti

bolji …

…..Putovanja su, kazuju, primamljiva dijelom i radi povratka. A staza ga zaziva, nikako

obesmišljenog, s obzirom na sve uočeno. Oči gledaju slike što su ih gledala leđa – leđa na

povratku posao očiju preuzimaju. Skakutava vjeverica me znalački skreće od ishodišta, a

cijeleći dodiri đonova glačaju vjerovanje i nadu u dobro, podsjećajući kakvim sjajem mogu

sjati kaleidoskopi pozitivnoga. Udišem južinu, osjećajući se privilegovan. Opazim nešto što

mi magnetski zakuje pogled, potom i pažnju. Kamen rascijepljen bokorom nije ni slutio da će

pokleknuti, tvrdlina nije mislila da će ustuknuti pred mehkoćom. Ipak, pocijepanost ne znači

kraj. Nad kamenom je raskriljen život u punini u koju ne treba dvojiti. To je insignija koja

blješti u mrklini, pružajući jedan od modela za ponovnu uspostavu.


Pag

e65

…..More i tajne ljepote su sada sa moje lijeve strane – čini se da je zamamnije biti okrenut u

lijevo i gledati prema pučini, u udaljene bračke krajobraze, naziruće a nedovoljno prepoznate.

Na graničnicima, pedalj iznad šetnice, sukladnim vijuganju staze, upečaćene su „godine koje

su pojeli skakavci“. Na jednom, gle, ime je moga grada, moje drage Tuzle, nevješto upredeno,

ko zna kada i ko zna od koga. Ubilježih ga pogledom prepunim ponosa, ovlaš prepokrih

jagodicama, zadovoljan zapisom o zaleđu, o zemlji bosanskoj, tu – nadomak priobalja.

…..Korak po korak, pomičem se, prožet svim i svačim. Paradoksalno, hitam ka natrag, ka

početku. Sustižem sebe u prošlosti, sustavno me osvaja neka oporost u ustima, kao poslije

oskoruša. Uvlačim se u stvarnost, šunjajući se kao ilegalac u ovaj svijet, hiposenzibilizirajući

se protiv alergije koju promovira. Ponovno me privuče onaj zid, odmetnik od vremena i

prostora. Dok ga milujem i runim, kroz prste mi struji neki bolji vakat, gotovo opipljiv.

Istovremeno, zvoni novi zvuk, neusklađen sa simfonijom za čije sam tonove bio zakačen u

šetnji. Teški batovi drobe kamen. Interesi krupnog kapitala od običnika prave mrvice:

opominjuća je stigma ozračja u kojem smo centrirani. Poruke sa jutarnje mise pokušavaju

osnažiti živući dio Baške Vode, obećavajući tremolo lokalnog župnika kratko revitalizira

negdanje vrijednosti i hitro odlazi u nepovrat. Slabi su to signali, nedovoljni za svjetlost i

preokret. A oni, što su im makovi nekada pokrivali polja i misli, zadovoljno trljaju ruke,

razbaškareni nad novonastalim hotelskim kompleksima i konačnom odijeljenošću od običnih,

od drugih i drugačijih, od pučana. Sve izgleda kao u američkim filmovima – toliko nestvarno i

dojmljivo da, već u hipu, pomislimo da je upravo tako kako nam se čini. No, mi više nismo

scenaristi i režiseri sopstvenih pomicanja, sopstvenih života. Krećući se bez cilja, prestali smo

biti čak i organizatori i postali puki protagonisti, razbaštinjeni i nezreli za sraz.

…..Fleka čovjeka, skamenjenog nad morem i vremenom, pomilovana je i ogrijana ovostranim

Suncem što niče, nahrupljuje i šiklja preko hrbata Biokova, brzo ponirući u ambis, u dubine.

Sjena čovječije glave, onostrano crna, pruža se koncem plaže, prelazi granicu, naliježe na

dobrotu mora i uranja u neki bolji svijet.

………………………………………………………………………………………Južnjačka Utjeha,

………………………………………………………………….Baška Voda / Brela, proljeće 2017.


Pag

e66

Dejan Tiago Stanković

A MAFIJA SA ISTOKA?

.

.

.

Ko radi na klinici mora da se nosi saživim ljudima. Tužne priče o žrtvama nasilja, o silovanim

ženama, o obogaljenima. Kad radiš s mrtvima je lakše, svi su jednaki, nema tu više patnje. Ali

nema ni priča. Otkad su je za kaznu prebacili na patologiju nijedan zanimljiv slučaj nije imala,

a zbog toga je izabrala sudsku medicinu. Nešto kao lekar-detektiv.

Nije tako. Sve i kad bi se dogodio neki zanimljiv slučaj, na primer, da strada neko poznat ili

na položaju, autopsiju bi radio veliki šef Sudske medicine, ne ona. Ona radi ubijene u tuči i

beskućnike.

Tog Rusa je prvi put videla pre neki dan na stolu. Autopsija je prošla redovno: tehničar je

otvorio telo, vadio organ po organ, ona je pregledala, merila, snimila komentare u diktafon.

Prirodna smrt. Ništa zbog čega bi morala da čita policijske papire. Falilo je samo da na kraju

sve podatke ubaci u izveštaj. Već je bilo napisano da je pokojnik preminuo na radnom mestu

u 63. godini. Imao je dugo i neobično prezime, po tome je otkrila da je Rus, ili nešto slično. U

polju adrese, verovatno greškom, u poljima za mesto stanovanja i mesto smrti pisalo je isto:

fabrika ta i ta, blok taj i taj, drugi pogon. Prečesto se događalo da na prijemnom sestre

pogreše, pa da ona, kao potpisnica lekarskog izveštaja, mora da pregleda i da ispravlja.

U dosijeu, uz zapisnik sa greškom, stajale su izjave dva svedoka:

Prvi je bio mlađi čovek. Rekao je da poznaje pokojnika već četiri godine, od kad su počeli da

rade na istoj mašini. Posvedočio je da je pokojnik bio inokosan, povučen čovek i da, koliko on

zna, nije imao problema sa zdravljem. Ne zna ni da mu je ko želeo zlo, niti da je imao

problema sa zakonom. Da on zna, Rus nikome nije bio dužan. Na pitanje policije svedok je

dodao da ne zna da li je kolega imao veza sa mafijom sa istoka, ali da ne veruje, kako po

karakteru pokojnika tako i po tome što je izgledalo da on ne održava kontakt ni sa kim.

Druga je bila izjava gazde fabrike. Potvrdio je, on samouvereniji, da pokojnik u Portugal

došao devedesetih godina s velikim talasom imigranata iz istočne Evrope, da je u fabrici radio

poslednjih 12 godina, primao minimalni lični dohodak i da je sve to vreme stanovao u

kontejneru u fabričkom krugu bez naknade. Nije se opijao radnim danom. Da je imao veze sa

organizovanim kriminalom, znao bi. Od privatnih stvari znao je da je bio razveden i da nema

dece. Potvrdio je da nisu rod i da ne zna ima li pokojnik rođaka, imovine ili ušteđevine.

U salu za autopsije svi dospevaju u kesi, tako da su tu sve su priče, ako ih saznaš, tužne.

Najtužnije joj je ipak, tako mi je rekla, bilo kad niko ne dođe po telo u mrtvačnicu. U tim

slučajevima, a nije ih malo,pokojnika preuzima Sveta Kuća Milosrđa da ga sahrani o svom

trošku.

Jutros, kad je stigla na posao sačekali su je neki dokumenti za potpis. Neki pregledani

zapisnici, odgovor na dopis osiguravajućeg društva i jedan zahtev za kremaciju. Pažnju joj je

još jednom privuklo ime. Prepoznala je Rusa. Dakle ipak je imao nekoga. Ime podnosioca

zahteva bilo je neko obično, portugalsko. Ispod, tamo gde treba da stoji u kom svojstvu


Pag

e67

molilac deluje, bilo je napisano: gazda. A onda, drugom rukom, onom koja je potpisala,

precrtano i dopisano: prijatelj.

Sad jedino ne znamo zašto se uopšte pominjala mafija, a teško da ćemo saznati.

.

ESEJ Boris Jovanović Kastel

HRONIKA LIČNIH MITOVA

(Alen Bešić, Hronika sitnica, Ratkovićeve večeri poezije, Bijelo Polje, 2014)

.

.

…..Knjiga poezije i specifičnog poetskog tkanja Hronika sitnica Alena Bešića nosi u sebi

energiju sutona, paradoksa i ostvarenja snova kroz suptilni proces oksimoronskih epiloga.

Poput drevnih voštanica, metaforički plamenovi osvijetljavaju put do stećaka naboranih

linijama naših života i jaucima Balkana. U svečanom prokletstvu njegovih amfora na dnu

mora, sakriven je oganj naše civilizacijske borbe sa sobom i lutanje u potrazi za sopstvenom

aurom.

…..Neizvjesnost i tjeskobe potrošačkog vremena u kojem živimo, odustajanje i nedorečenost

ciljeva, besudbinstvo i iluzornost, odjekuju u svakoj pori ove poezije. Ona zapravo nudi san o

drevnim preobražajima, ostrvima blagostanja i nevidljivim istinama tražeći vjeru u humano na

pustim arhipelazima svoje sobe. Govor kao jedini simbol iskonskog identiteta i spasenja ima

snagu beskonačnosti baš kao što krstarenje, bez kompasa i pasoša, sa krajnjim odredištem u

jadranskim maslinjacima, predstavlja kontinuitet poetskih sidrenja autora.

…..Izvan stereotipa i pomodarstva, u elegičnom stavu pustinjskog kaktusa i preslikan u

zaboravljenim albumima, pjesnik ni trenutak ne čeka odgovore na sudbinska pitanja, vješto

eskivira zamke ljubavi i smrti i, uz pomoć svojih antičkih sabesjednika, plete fantastične

talase stvarnije od jave da bi ih, na kraju, izvajao u svoje dvojnice – Parke. Svjestan je da će

mu jedino one otkriti tajnopis ideograma i sanskrita, pronaći spas u tragediji i otrgnuti beskraj

vremena iz samo jedne morske kapljice.

…..Samo stvaraoci ovakvih filozofskih ekspresija imanentnih mediteranskom mozaiku mogu

i moraju svoju sjenku posuditi nebu, biti izvan imena, prevoditi arabeske i znati sva božja

imena napamet zaboravivši svoje. Zato je unutrašnji Mediteran, izvan puke povijesti i

geografije, spiritus movens pjesnika svjesnog da sve njegove unutrašnje plime i osjeke imaju

karakter kosmopolitske molitve ispisane mastilom sipe. Pitoreskni putopisi vezeni srmom i

pastozne metaforičke spirale obogaćene efektnim epilozima daju često ovim pjesničkim

sagama snaga psalmi sudbine. Njih oblikuju riječi eona od kojih je nemoguće pobjeći, sve i da

hoćemo… U ovoj poeziji smrt biva sinonim za očuvanu čast i dostojanstvo u maniru najboljih

antičkih tragedija dok skromnost i vjera u zlatne niti poezije postaju preduslov svega u

hronikma intimnih legendi razasutim na sve strane Juga.


Pag

e68

…..Pjesnik takođe prezire forme i kanone dok istovremeno prevodi svjedočanstva oljuštenih

rečenica i morske kristale rastvara u sjećanja kako bi živio, boemski i nevjenčano, sa svojim

izabranicama – školjkama. Zauzvrat, one mu nevidljivim rukopisom na sedefu ispisuju

biografiju pustolova i njegov put razapinju između misli i tragova tabana kojim je žigosao

plićake. Stihovi koji često mirišu na patinu, buđ iz starogrčkih konoba i pelin otkrivaju mnoge

misterije falsifikovanih brodskih dnevnika i ništavilo dana dok u njihovim valovanjima

pronalazimo izgubljeni zavičaj. Nad ovim pitanjima, skoro neprekidno, nadvijena je sumnja u

cjelishodnost traganja. Zato se glas racija može čuti samo sa pokvarenih ploča slično kriku

dezorijentisane individue u potrošačkim društvima ere globalizma. Baš u tom ambijentu

pjesnikovi ironični fragmenti definišu čovjeka kao olupinu u barušini ustajalog ekeana.

…..Dok suptilni diskurs ovog pjesništva generiše granični pesimizam (ne defetizam i

fatalizam) kroz skice uništenog ljeta u nama, poenta pjesama nudi nam svojevrsni mural

kontrapunkta na kojem iz pepela njegovih ruševina pronalazimo eliksir spasenja.

…..Kako u pješčanoj mandali naše riječi anđeoskih iskona traže svoje svjetlo, tako iz morskih

prostranstava, lišenih simetrije, izranja naš spasilac – Hiperion! Zato u svojim versima ovaj

pjesnik Mediteranac ima Janusa – vagabunda i opata i oba se bore da nemilosrdne morske

struje budu kazaljke vremena razmaknute između jastva i sopstva. Ovaj libar od kada sam ga

dobio na poklon, sa kratkom posvetom – Bratu Kastelu, kao da odiše rogačem, timijanom i

tamjanom, dublji je od napuklina na srcu matroza, prozirniji od kontrina na egejskim

konobama i izlizaniji od požutjelih atlasa bokeških kapetana. Iz njegovih misaonih ponornica

čuju se zvona i morski konjići, sidra i skeleti bluna. Tako suptilno i košmarno, krila galebova,

šivena od njegovih stranica, iscrtavaju meridijane naših traganja za sopstvenim ogledalima od

stakla bonace. Školji, kairosi, jurodivi, alke, otajstva, sakramenti, pinjoli, filigrani, sijeste…

samo su hijeroglifi autorovog pjenušanja u kojem nas filozofske ekspresije, poetske hronike

ličnih mitova i metafizička hodočašća bude iz gluvog doba globalizma.

…..Odavno se nekoj knjizi iz korpusa postjugoslovenske poezije kao ovom ljetopisu jedrenja

beskrajem nijesam tako obradovao. Jedan od razloga je što aplaudiram porinutoj knjizi

jedrenjaku, bez šampanjca, zbog nepristajanja na idilu i mirni okean unifikacije. Na jednom

od njenih jedara sunčevim zrakama izven je i pulsira Valerijev stih – More, more, vazda

iznova. Vidovitijeg i preciznijeg kompasa za nastavak plovidbe pjesnik neće naći.

Božo Koprivica

BELEŠKA O AJANTU

.

.

.

…..Nemam nikakvu ambiciju da se upuštam u neku akademsku raspravu oko Sofoklove

drame „Ajant“. Nemam ni snage ni volje. Nemoćan da nešto čitam s punom pažnjom, posle

operacije na mozgu. Kako je izgledala moja rascvetana lobanja. Kakav je taj moj ožiljak

bedan. A kakav je ožiljak na punom mesecu. U postoperacionom neraspoloženju, čitam na


Pag

e69

preskok, dijagonalno. Šta mi dođe pod ruku. Prelećem po naslovima poluhaotične kućne

biblioteke. Najbolje se snalazim u haosu. Ajant je moj omiljeni junak. Znam, čitao sam

nedavno tu dramu. Redak svat, redak junak koji je odbio očev savet da traži pomoć bogova

pred bitku. Ne znam je li ovo Homer ili Sofokle. Odbio je pomoć boginje Atene: Pomozi

drugim ratnicima, ovde gde ja stojim protivnik neće proći. Ja ću to sam obaviti.

…..Ajant je po junaštvu uz bok Ahilu. Kad je Ahil poginuo, Ajant je poželeo njegovo oružje.

Znao je da njemu po zasluzi pripada. Ali bogovi su se odlučili za Odiseja. Ajant je pao u

jarost, a u ludilo ga je odvela Atena. Njen ljubimac je Odisej. Bogovi ne trpe oholost junaka.

U stanju pomračenja uma, poklao je stado ovaca misleći da su njegovi zli neprijatelji. Jedan

ovan je bio bičevan kao da je Odisej. Da bi ga posramila Atena mu je vratila razum da vidi

šta je učinio. Ostao je sam u svom bolu.

…..Već sam potrošio mnogo reči da bih došao da bih došao do nekakvog finala. Haha, finala.

Prelistavam Antologiju italijanske poezije da bih ukrao neki stih za zapis o romanu Vreme

koje se udaljava Mirka Kovača. I evo u tom prelistavanju pesme „Ajant“ da mi pomogne.

Pesnik Vinčenco Kardareli. Sutra se neću setiti njegovog imena. Kako pesnik između toliko

bogova i junaka, posle toliko stoleća, vraća dug slavnom ratniku, koji je od svoje ruke

poginuo. Ajant se ubio tačno u podne, prkoseći bogovima. Želeo je da ode u carstvo seni u čas

kada on nije imao senku. Ajantova krv cvetala je u mojoj obitelji.

…..Vinčenco Kardareli bira najpravednijeg nemilosrdnog i najmoćnijeg sudiju. Stih:

Nikakav bog da te štiti

ni slava bez premca da ti se osmehne,

samo te junaštvo tvoje pratilo

Grci ti onu jednu što požele nagradu uskratiše:

oružje Ahila

vešta varalica

preote ga,

ali more njemu ga uze. A milosrdni

talas, talas nestalne ćudi, ali kadar

da mudrije sudi od ljudi, da traje

duže no sreća, na tvoju humku najzad ga položi.

…..P.S. Voleo bih da je Ajantova senka na obali njegove Salamine. I volim što ni Zevs ne

može pomoći Ateni koja je pala u božansku, večitu jarost. Možda pređe na bromazepam

…..Atena je ugašen vulkan. Ajant je smrt koja živi. Ostavio je svoje snove, svoju pravdu u

mojim venama. Ne mogu da kontrolišem logoreju. Jedva da u daljini čujem otkucaje srca. Na

Ajantovoj humci more svira na usnoj harmonici. Koje su reči rima za logoreju: divlje narovo

drvo. Može, ne može, može, veli Ajant. Jer logoreja dečaka je more koje može da rodi hiljadu

lađa.


Pag

e70

.

Aleksandar B. Laković

VIŠESLOJNI VREMEPLOV

.

.

Esej o pesništvu Ismeta Rebronje

.

.

…..Ostihotvoreno i skladno stapanje samosvojnog mitološkog pesničkog sveta Ismeta

Rebronje i njegovog prebogatog sveta detinjstva i zavičaja (1), oživljava i mistiku mitova i

ogoljenu svakodnevicu kroz bihorsko-mitsko zborenje, autentično, arhaizovano i

jezikotvorački osmišljano

Mi i mi koji smo sad takvi,

A nismo bili kao što jesmo sada.

Ismet Rebronja,

Epsilon/VI

…..Odavno je književna kritika primetila da je pesnik Ismet Rebronja (1942 – 2006) postavio

svoja stvaralačka i prozorljiva ogledala daleko u prošlost, odakle je posmatrao sebe, njegovo i

naše okruženje. I što je ogledalo dalje i dublje smešteno to je lik u ogledalu sve jasniji i

prepoznatljiviji, sadržajniji i ubedljiviji, i promišljeniji, i to na planu egzistencijalnog,

filozofskog, sociološkog i emotivnog. Takav je odnos, dodajem, i u Rebronjinim pesničkim

knjigama, objavljenim za njegovog života: (Knjiga rabja, 1972; Izložba, 1976; Gazilar, 1978;

Sreda i sreda kći, 1983; Paganska krv, 1986; Keronika, 1991; Jesen praznih oraha, 1997; Kad

forminga ne dosvira, 2002; Suze Lejle Šehović, 2003), kao i u zajednicama stihova iz

pesnikove zaostavštine, u međuvremenu objavljene (Sinje more, 2006; Magnet i algebra,

2010). Treba reći, da je ovo posmatranje, pruočavanje i doživljavanje svih nas, danas i ovde,

sa takve vekovne i iskustvene distance, prebogate tradicijom, mitologijama i emocijama,

zaista razlog boljeg sagledavanja i potpunog doživljaja dodeljenog nam okruženja i stvarnosti

u koju sve više sumnjamo da je (ne)stvarnost. Pesnik Rebronja drugačije nije mogao da doživi

svet oko njega, uzimajući i sebe u obzir, bez tih vremenskih orijentira; bez svog i našeg

pamćenja; bez svega onog proteklog između, kroz i pored nas; bez nasušnih stožera našeg

egzistencijalnog i identitetskog iskušavanja, i pojedinca i kolektiva. Ismet Rebronja je

pesnički, upravo samoprogledao, kroz svoju i našu prošlost, detinjstvo tradiciju, etiku i

književnu i neknjiževnu baštinu.

…..Pesnički glas Ismeta Rebronje, iako autentičan i samosvojan, određen erudicijom i tlom sa

kojeg istinski i iskonski potiče, vrlo brzo se i sa iskrenom dobrodošlicom zasluženo pridružio

glasovima moderne i nadrealne poezije na početku druge polovine dvadesetog veka, koju su

predvodili, pre svega Vasko Popa i Miodrag Pavlović. Obogatio je njihov generacijski pokret

svojim autonomnim pesništvom. Dovrhunio ga svojim promišljanjima i doživljajima sveta

oko sebe kroz prizmu vremena i iskustva, sa belegom lokalnog i folklornog. I njihovog

potencijalnog dejstva na sve nas.

…..Međutim, uprkos takvoj Rebronjinoj pozicioniranosti ostaje žal, pre svega, zbog


Pag

e71

nedovoljnog čitanja i tumačenja njegovog pesništva od strane nadležnih i kompetentnih

književnih kritičara i teoretičara. Paradoks se ogleda i u situiranosti Rebronjinog pesništva, jer

su se njegovim pesničkim zajednicama radovali svi najveći prestoni izdavači (Nolit, Prosveta,

BIGZ (2) , SKZ) i uvrštavali ga i objavljivali u svojim izdavačkim poduhvatima. Njihova su

vrata bila diljem otvorena za stvaralaštvo Ismeta Rebronje, što on, skroman, nije

zloupotrebljavao, ali su ipak izostala vrednovanja njegove poezije, na nivo i način, kako je

ona sama zaslužila, svojim kvalitetom, svojom jedinstvenošću i svojom neobičnošću. Inače,

nevrednovanje dostignuća i izuzetnih pesnika dvadesetog veka, recimo Rastka Petrovića,

pesnika van i ispred svog vremena (pojedini pesnici i iz devetnaestog veka su prećutani, na

primer, Koder) još uvek nije učinjeno na primeren način. Na način dostojan i samih autora, a i

znanja i senzibiliteta univerzitetskih profesora.

…..Razlog Rebronjinog nedovoljnog tumačenja jeste i u njegovom generacijskom

nepripadanju, uz stalnu geografsku distancu (Novi Pazar – Beograd), što je uzrokovalo osećaj

samoće i osamljenosti (3), neophodan za ovakav vid neobičnog i jedinstvenog pesništva.

Ovoj izvesnoj skrajnutosti i nedovoljnoj čitanosti Rebronjine poezije, sasma nepravednoj i

neopravdanoj, doprineo je stvoreni ambijent u društvu krajem prošlog i početka ovog veka,

naročito u kulturi, da se više piše nego što se čita, tako da je danas van kritičarskog vidokruga

i interesovanja, i takav pesnički rad velikog pesnika u jeziku Oskara Daviča, kao i brojnih

rano preminulih autentičnih i originalnih, ali izuzetnih pesnika (Jovan Hristić, Brana Petrović,

Slobodan Pavićević, Slobodan Rakitić, Aleksandar Ristović, Milorad Đurić, među njih, sa

razlogom, ubrajam i Ismeta Rebronju). Pogotovo su mlađim tumačima i čitaocima ostala

nedostupna njihova vredna i autonomna ostvarenja. Što je neoprostivo.

…..U prilog jednoj generacijskoj prećutanosti jeste tada, podrazumevana, mada neopravdana,

skromnost samih autora, kada je u pitanju, pre svega, njihovo predstavljanje. Izuzetak je bio,

takođe veliki pisac Miodrag Bulatović.

*

…..Već, knjigom-prvencem Knjiga rabja (1972) pesnik Ismet Rebronja je ostvario nekoliko

svojih unapred zamišljenih ciljeva. Naime, kroz nju možemo vremeplovski sagledavati i

otvarati njegove docnije knjige, koje nastavljaju Rebronjin prvenac, uz sadržajna,

versifikatorska i jezička gibanja koja su prisutna, ali koja ne napuštaju atribute prvenca i ne

odstupaju od njih drastično. Naime, i antički su cenzori voleli da u svakoj narednoj knjizi

osete šum novog lišća, novog datuma i zvuka, što je pesnik Rebronja i poštovao, u okvirima

svoje zadatosti i zadanosti, makar u književnoj formi.

Pre svega, Rebronjin je prvenac, poput prvih izuzetno vrednih knjiga-međaša i graničnika

Vaska Pope, Branka Miljkovića i Dragana Kolundžije, posvedočio postojanje još jednog

pravog pesnika. Pesnika čiji neobičan i osmišljen prvenac baštini ambijent poput onog iz

poslednjih i najboljih knjiga Desanke Maksimović, „dočaran“ odnosno „dovršavan“, kako je

govorio Ingarden, a što je naknadno dopunio Foht(4), zgusnutim meditativno-slikovitim

miljkovićevskim stihovima, napregnutim i asocijativnim, vigilnim i promišljanim. Treba,

ovog trena, podsetiti da je Žan Pol Sartr pretpostavljaoao da jezik poezije ne treba da puko

izražava ili ekfrazički prenosi, već je neophodno da predstavlja značenje, pa tako, prema

Sartru, kao i prema pesniku Rebronji, pesničke reči ne upućuju na bića, već jesu bića za sebe.

I ono što predstavljaju.

…..Knjiga rabja je, kako ju je Dragomir Brajković doživeo, nagovestila pesnikovu sklonost

ka predanju, ka mitu i legendi, koji ni jednog trena, nije zaboravljao da košmar svakodnevice

sagleda kao večiti metež, čak ih je sve više prožimao na kontekstualan način, uspostavljajući

između njih istovremeni odnos sadejstva-simbioze i/ili kontrasta-kontrapunkta.

…..Očigledno je da su preuzeti antički i klasični mitovi, legende starog sveta, vizantijska

tumačenja, orijentalni bescen, istočnjačka predanja i slovenski skaz pronašli u pesniku


Pag

e72

Rebronji medijum koji će ih transpozicijom vešto i sa merom ostihotvoravati i ukorenjivati u

zajedničku nam stvarnost. I da im da pravo glasu u vremenima kojima ne pripadaju, što je

neobično, ali i vrlo efektno na semantičkom usložnjavanju i prožimanju same pesme. U

takvim primerima, drevna predanja i ogoljena stvarnost iz koje se pesnik oglašava nisu se

potirale, već su se dopunjavale i ispomagale. Pesnički se glas dozivao sa drevnim, a

ovovremeno se rimuje ili odslikava u prošlom, nikad prohujalom, iako tako ne izgleda,

privremeno.

…..U prilog tome je činjenica da su tu i ličnosti koje su istovremeno prisutni i u Bibliji i u

Kuranu, kao što je to Nuh ili samo u jednom od ta dva književna uzora (Nur, Neuklena).

Prisutne su i vile i drugi ostaci lokalnih preuzetih verovanja. Posebna lična imena oslovljavaju

pesnikove zavičajne prostore. Međutim, i kada nisu paralelno prisutni oni se i takvi mogu

prelivati i u atmosferi drugih mitologija i religija. Štaviše, čitaoca, čak i onog kavafijanskog

čitaoca, ne interesuje iz kojeg je teogonijskog korpusa pesnički sadržaj, već ga opseda samo

ona značenjska podloga u pesmi ili makar njen dosmišljeni krovni svod. U prilog takvom

promišljanju jeste i činjenica da je jedan od središnih ciklusa Rebronjinog prvenca imenovan

kao Elisium, koji je u antičkoj i grčkoj mitologiji označavao prebivalište božanstva.

Treba podsetiti da je još Bart izdvajao konotativnost mitološkog sadržaja poput nekog

konotativnog sistema, što mitološki svet i jeste. Pomoću tumačenja bilo kojeg segmenta od

mitološke strukture znakovnog sistema možemo uverljivo i promišljeno tumačiti znakovni

sistem svakodnevnog sveta, koji je okruživao pesnika, a i nas okružuje. Tu „težnju ka

razotkrivanju iskrivljavanja“ paralelnih i uzajamnih sadržajnih slojeva odnosno „krađu

smisla“ prepoznao je i objasnio Kalve (5). Na ovaj je način, Eliot tumačio, pesničku upornost

na sabiranju pamćenja, koja se, može transferisati i u individualizaciju kolektivne svesti.

…..Neobičan je pesnički ambijent Rebronjinog prvenca. Sami naslovi kao što su Paž,

Velmože, Sokolar, Vidim dvorskog čoveka, Sužanj, nagoveštavaju ambijent srednjeg veka, u

kojem je lirski junak u liku ratnika, češće lovca, ređe stočara i nomada. I prisustvo bajalica i

nedovoljno prikrivenih citata su u dosluhu sa pomenutim ambijentom Rebronjinih pesama.

…..Posebnost ovakvog tematsko-motivskog Rebronjinog pesničkog središta jeste što se

ovakav pesnički sadržaj nametnuo u knjizi koja je, većinski tumačeno, hiperbola ljubavi

prema ženi (ne samo u začetnom ciklusu Elena)(6) . Ali i ta ljubav prema Eleni je dislocirana

u sve prostore, pa i u taj srednjovekovni ambijent, izdvajajući i ljubav prema ženi kao čisto

osećanje, bez ikakavih primesa. Dakle, i ljubav prema ženi je ogoljena do svoje suštine i svoje

savršenosti. Takav je i odnos prema ocu (ciklus Dvorski čovek), koji je jedan od simbola

Rebronjinog pesništva, uz predstave trešanja, zmija i pčela, na primer. Imponuje čitaocima i

tumačima da prvencem se kao prvi sloj pesme i knjige legitimiše ljubav prema ženi tačnije

predimenzija ljubavi, dok poslednji sloj (Ingarden) čine srednjovekovni svet sa svim svojim

zamišljanim predstavama, zatim razbarušen književnom baštinom, ali i neočekivani biblijski i

kuranski motivi, koji semantički nadograđuju Rebronjine stihove.

…..Nakon pažljivog čitanja Rebronjinog pesničkog prvenca čitaoci osećaju i izvore i uslove

pesničkog glasa koji nas ubedljivo okuplja oko sebe. Zapravo, sve Rebronjine stihove koje

imamo privilegiju da čitamo, doživljavamo kao da su logičan i očekivan potez ili reakcija

čoveka vaspitavanog na događajima iz prošlosti, naročito na pričama iz rata koje su se

dopričavale i dopesmljavale, uglavnom, na zimskim noćnim poselima, gde su pravo na reč

imali samo oni koji su umeli i imali šta da kažu. Osim da su mlađi posetioci noćnih

plemenskih okupljanja imali pravo da slušaju priče iz daljine ili iz predačke istorije, već su

pojedini od njih bili u stanju i da zamišljaju, snoviđaju i maštaju o pomenutim događajima ili

povodom njih. I da domišljaju i izmišljaju. Zašto da ne.

…..I na tim seoskim okupljanjima, do kasno u noć, suživljavala su se bar dva vremenska,

prostorna i tematska sveta, uspostavljajući metakomunikaciju između njih odnosno između

pojedinca i mita odnosno između svih sa svima, jer se mit uvek obraća i zajednici i pojedincu


Pag

e73

od strane zajednice. Mit se, dakle, pretače u toponime i žitelje pesnikovog zavičaja, kao i u

njihov jezik, a što jedino pesnici kao stvaralačka bića, i jedino pesnička reč može sačuvati.

Pesnici, tim i takvim mitovima i arhetipovima mogu dati individualni karakter (Jung), a što

retki, kao Ismet Rebronja, vešto i sa merom, nadrealno i slikovito-značenjski čini na sav glas.

…..I u knjizi Gazilar (groblje u blizini Novog Pazara) očitava se veza između života i smrti

(„Preneli smo kuću/ Na drugo mesto/ Uzalud// Gazilar je svuda oko nas“ – pesma Vrisak),

između ovostranog i onostranog („Uz kosidbu/ Umrla je sestra/ Moja// Kad god pored

Gazilara prođem/ Belim platnom ogrće se// Naveče u belu pticu/ Pretvara se/ Zaobiđe našu

kuću/ I na Lim sleti“ – pesma Bela devojka), između prošlog i sadašnjeg, između večnog i

prolaznog, između vidljivog i nevidljivog, između životnog i demonskog („Nakon smrti/

Poljara Emra/ Sahraniše/ U Gazilaru// Isti dan/ U sumrak/ Poljar se/ U našu kuću/ Vrati/ I

prenoći// Uzalud Gazilar/ Rekom pregradismo/ Poljar svako veče/ Dođe/ U očev kravet/

Legne/ I zaspe“ – pesma Do jutra).

…..Bujnom nadrealnom slikovitošću pesnik je Rebronja uspeo da oslika svet tajni i strahova,

rituala, predanja i obreda. Naročito, biljnog i životinjskog sveta, kao i folklora i težačkog

miljea, iz kojih izviru fantazmogorije, mitovi, božanstva, kletve, magije i rituali. Ali, ono što

je posebno bitno jeste istovremena i prezentacija pesnikovog zavičaja, danas i nekad, u

okruženju dovrhunjenom nadstvarnim svetom i sistemom.

…..I ovom se prigodom odvija uzajamanost između stvarnog i nestvarnog, između onog što

jeste i onog što nije, a što je i cilj književnosti (Ingarden). I ovog puta je ugao posmatranja iz

deteta, željnog znanja, bajki, istine, pretvorenog u oko i uvo.

…..I u knjizi Sreda i sreda kći (slovenska boginja) izvorište je svet pesnikovog detinjstva,

sazdan na elementima slovenske teogonije i kosmogonije, protkan praznovericom, paganskim

sujeverjem, verovanjem u dobre i zle duhove, tvrdi Tiodor Rosić u recenziji.

…..U nastojanju da se predvidi mitološki svet Ismeta Rebronje u nastajanju, književnik Rajko

Petrov Nogo je prepoznao i izdvojio pesnikovu moć da njegova imaginacija proradi i propeva

na ruševinama jednog sveta u našoj ratarskoj kulturi. Upravo je imaginacija to koheziono

sredstvo koje uspešno amalgamiše paganska i staroslovenska božanstva sa ranohrišćanskim

predanjima, rituale i praznoverja sa detinjom maštarijom, lokalnu, pa i izmišljenu mitologiju

sa folklorom. I toponimi iz pesnikovog zavičaja, i biljni i životinjski, već poseduju jezičku

zajedničkost sa predanjima, u međuvremenu izmešanim i pretakanim. Na primer, pesma

Beskril locirana u okolišu tvrđave Jeleča pripada svim vremenima, svim jezicima, svim

legendama. A ne zaboravimo da je pesnik Rebronja u svojoj uobrazilji verovao da su reči ono

što one označavaju i da u rečima mogu stanovati čak i božanstva. Samo ona koje reči mogu

odrediti. Dakle, Rebronjin Elisium (stanište božanstava) su upravo reči.

…..Zato imamo prigodu da čitamo kako je pesnik svim tim toponimima, skaskama,

legendama, simbolima i obredima dao pravo na život. Na drugi život. Ili koji već. Potpuno ih

odomaćivši ne samo u pesnikovom, nego, prenošenjem značenja, i u zavičaju svakog od nas.

…..Pesnik Rebronja je vešto koristio lokalna predanja, možda i ne prastara, ali smo svedoci

da ih je, zahvaljujući imaginacijom, preobrazio u opšte i zajedničke mitove. Kao što je činio i

obratno – razgradnjom i tumačenjem mitova pojašnjavao je lokalne obrede, rituale, predanja i

strahove. Mešajući pritom, vremena, prostore, učenja, religije, civilizacije i narode. I sve to na

neki skladan i prihvatljiv, čak i prijemčiv, način.

…..Ipak, uprkos tome što je naslov paganolik i uprkos tome što se još pominju i Lila, i

Petrovdan i pridev Bela (karakterističan za slovensko-pagansku pripadnost) i uprkos tome što

su akteri ove knjige paganska demonska bića kao što su zduhači i druga stravila, pesnikov

mitološki svet nije isključivo paganski, već sadrži i preuezete mitove iz drugih religija, kao i

činjenica da ima dosta novostvorenih mitova lokalnog porekla. Završna narativna pesma I još

ovo u knjizi Sreda i sreda kći kao svojevrsna razjasnica ili pojasnica čitavog pesničkog

sadržaja, kao i njenog izvora, je uporište uverenju da je mitološki svet ove knjige, pre svega,


Pag

e74

izmišljen, samosvojan, iako delimično posuđen („Naša kuća bila je ispod šume i stenja./ S

praga videla se pećina gde su živele/ divlje pčele. Možda je ta pećina Lazma.// Verovao sam

da iz pećine dolaze nevidljive/ koze čiji je oblik čovečji a dlaka i rogovi/ kozji. Kozama sam

dao imena: Beskril,/ Dremon, Dremon Sin, Drač“).

…..Treba reći da je takav, već stvoren pesnički mitološki svet Ismeta Rebronje,

podrazumevao u sebi sve ulančane i umrežene sisteme unutar svojih predstava i

komunikacija, što su mu omogućili upesmljavanje pramitova, ali i pesnikovo verovanje da

stvari i događaji uvek imaju ili mogu imati mnogo šira značenja od oblika u kome se

prikazuju, upravo zato što im kontekst koji ih okružuje dodaje nova značenja . (7)

…..Kada se susrećemo sa miksturama upamćenog i izmišljenog koje ulančava znakovni i

semiološki sistem, i koji je jedino moguće sredstvo kojim se može doživeti, uočiti ili zamisliti

kako mit funkcioniše, treba podsetiti da je Bart, upravo u svakom ostvarenom mitu, kakav god

on bio, prepoznao dva semiološka sistema: – jezički sistem (jezik-predmet) koji mit preuzima

kako bi se izrazio i sam sistem i – metajezik kojim se govori o prvome . (8)

…..Svaki, pa i pesnički jezik, primarno podrazumeva označeno i znak, kao i njihov

međuodnos (Sosir), dok mit poseduje konotativno sopstveno značenje i predstavlja

drugostepeni jezik (9) . Mit, uzimajući postojeći lingvistički sistem, postaje metajezik.

Metajezik je komunikacioni jezik Rebronjinog samosvojnog pesničkog mitološkog sveta. Na

taj način se obavlja i transfer značenja iz prvog u drugo, u treće i četvrto, i obratno, a što ne

znači da su početna značenja, u međuvremenu izmeštena, potpuno zaboravljena, predajući i

deleći svoje semantičke poruke drugima. Zaboravu tu sigurno nema mesta. Eventualno su

pritajena. I glasnuće se u određenom semantičnom nivou kao puška obešena na zid u

pozorišnoj predstavi.

…..Dakle, Rolan Bart smatra da mogućnosti različitih interpretacija (i percepcije i tumačenja

– dodajem) umetničkog dela počivaju na višeznačnosti (10) i na višeslojevitosti, kao

strukturnoj odlici dela, pre svega. Višeznačnost dela književnog uslovljava sama priroda

njegove strukture.

Na osnovu ovakvih pretpostavki možemo umrežiti i tumačenja Hartmana i Ingardena koji su

bili saglasni da je suština estetske konkretizacije (11) pesničkog dela upravo u upoređivanju i

traganju kroz slojeve umetničke tvorevine, tvrdeći da prvi vidljivi sloj dela komunicira sa

drugim (zadnjim), i obratno (12) . Dakle, mera procene vrednosti višeznačnog i višeslojevitog

pesničkog ostvarenja jeste u uzajamnom pojavljivanju pomenutih slojeva, čiju obznanu

kontroliše i filtriše nad-ja, rekli bi filozofi i psiholozi.

…..Ni za Umberta Eka višeznačnost dela nije znak njegove nesavršenosti, već je to određenje

dela i određenje svesti odnosno „otvoreno delo“ koje je upravo podrazumevalo „pluralitet

značenja kao osnovno obeležje modernog književnog izraza“ . (13)

…..Slovenska mitologija i religija, prastara teogonija i kosmogonija je u tematsko-motivskom

središtu knjiga Paganska krv i Keronika, opravdano zaključuje Tiodor Rosić.

…..Običaji, verovanja, obredne i ritualne žrtve i molitve vezane za zemljoradnju i stočarstvo,

u svojoj osnovi i u svom izvorištu su po svom karakteru magijskog i mističnog belega. U

njihovom sopotu često su zastupljeni kao paradigma tog uzajamnog umrežavanja i

pretvaranja, uglavnom, lokalnog u univerzalno, niko drugo do oruđa nasušna za svakodnevni

život, a koji, zbog značaja za njihov opstanak, u sebi nose mitsku potku.

…..Knjiga pesama Paganska krv svedoči verovanja težaka u razna mitološka bića i demone

(14). Njegov opstanak zavisi od molepstvija njima, ne bi li ih odobrovoljili, a na taj se način i

zaštitili, pojedinačno i kolektivno. Iako ukupna atmosfera pomenute knjige nalikuje

paganskoj, neobično je imenoslovlje božanstava, koja su izmišljena (Žitodar, Bogoraž,

Bogodažd, Krilokos, Bogobilj, Božilo, Dabiživ, Lipovoj, Gorobor, Straž, Užar, Mlađ, Vlađ,

Buđ), ali kao što je očigledno u obliku su složenica koje su funkcionalno koncipirane.

Neobično je da i čitamo i imena ratara (Omiočil, Kostogled, Orliša, Ječmoglav, Drevogoj,


Pag

e75

Malinrod, Gorobor, Dobrosrp, Starokoz, Belokos, Grabolov, Bogobilj, Biljoskid, Dlakovet,

Okaj), slikovita i značenjska, koja upotpunjuju pesnikovu potrebu da i njih i njihova propratna

tradicionalna obraćanja (15) preobrati u atribut mitskog.

…..Neophodno je reći da su pesnikovi zavičajci – Bihorci, gorštaci sa upečatljivim likom i

habitusom, pre svega, doneli Rebronjinom pesništvu, onu tematski nasušnu lokalnu

životodavnu boju, zatim, kazivanje o fenomenu i misteriji pojedinačnog ljudskog trajanja, te

osobenu dokumentarnost (16) , što omogućava ulazak u Rebronjinu poeziju postojećeg

prostora, ovom prigodom zavičaja doživljenog u svetu detinjstva. Ušla su, glasno i neobično, i

arhaizovana imena tadašnjih (čitaj – današnjih) ljudi, koja su uslovljena lokalnim uverenjima i

predanjima, kao i zanimanjima, koja su obeležavala te pojedince. Ušli su, dakle, delovi

njihovih stvarnih života, koji su mitopoetizovani, ali i ostali svoji i prepoznatljivi.

Naime, u ambijentu samosvojnog mita kakav je mitološki pesnički svet Ismeta Rebronje,

uvođenje lokalnih toponima i stvarnih likova, sa sve arhaizovanim imenima, čini zapravo

njihov preobražaj u delove tog mita, što je i moguća pretnja udaljavanja od stvarnosti.

Međutim, pesnik Rebronja, uspeo je istovremeno da ih omitotvori, ali i da ih sačuva u svom

pesništvu kao vrlo živopisnu svakodnevicu svog sveta detinjstva. Ne treba zaboraviti da su

pojedini obredi i rituali iz pesnikovog detinjstva zapravo, deo sačuvanih predanja, kao što je

bila na primer procesija na brdu Lađevac (dobilo ime po slovenskoj boginji Ladi), u kojima je

učestvovao i sam pesnik. Imao je, znači, priliku da hoda kroz mitove, koje nije mogao sebi

objasniti (nisu ih razumevali ni svi stariji učesnici ritualne kolone), uvećavajući, na taj način,

misterioznost mitskih predstava.

…..Ali, kao i u ranijim knjigama i u Paganskoj krvi značajno mesto zauzimaju svet detinjstva

i folklora, koji su doživeli preobražaj u fikciju, u jedan zamišljeni pesnički mitološki svet.

…..U Keronici su otvoreniji pesnički iskazi, izrazitije je korespondiranje sa ovovremenošću,

kao i naglašenije je preplitanje prošlosti i sadašnjosti. Dakle, prošlovremenska su značenja

matrice koje sežu i do naših dana, opetujući se. I koje vrlo brzo prepoznajemo i prisvajamo.

…..I konačno u njoj čitamo zamišljane situiranosti paganskih bogova i božanstava

oslovljavanih pravim imenima (Perun, Veles, Svarog, Svevid, Dažbog, Lada, Lila, Belobog,

Crnobog, Mokoša, Radogost, Horos, Sreda), koji su prisutni i obitavaju prostorom pesnikovog

zavičaja (i kroz sačuvane toponime). Dakle, u ovoj su knjizi konkretna paganska božanstva

ukorenjena u pesnikov zavičaj, i svojom simbolikom prenose izvesna značenja i mitološke

predstave, dajući im pravo još na jedan semantički iskorak izvan predviđenog statiranja u

svom okruženju.

…..Istu im mogućnost pesnik nudi sa pojavom predstavnika drugih civilizacija, naroda i

mitologija, kao što su Herodot, Bodler, Inke, Kelti, Mars, Perikle, ali čime se bitno menjaju

graničnici Rebronjinog autonomnog mitološkog sveta.

…..Istu pozicioniranost pesnik zadržava i u knjizi Kad forminga ne dosvira, u knjizi stihova-

deskriptivnih fleševa, u kojoj oživljava prirodu, ali i u kojoj pesnik vodi dijalog sa Senekom,

Neronom, Bošom, tragajući za ljubavlju, lepotom, istinom i čistotom (17) , u teskobi

egzistencijalne ugroženosti i približavanju nečastivih sila.

…..Simbole svih civilizacija i mitologija, uključujući i antički svet i sve potonje, koje pesnik

želi i uspeva ostihotvoriti, on (pesnik) ih umrežava sa čulno-konkretnim slikama i

predstavama svog sveta detinjstva i mladosti, dajući pravo na život i jednima i drugima. I

simbolima antičkog i drugih svetova. I zbivanjima i pojedincima i zajednici iz vremena

pesnikovog detinjstva.

…..Ovaj i ovakav, čas diskretan, čas zagrcnut, čas živ i glasan, dijalog različitih epoha je

neprestan. Traje i danas. Samo ga treba čuti, kao što ga je pesnik Ismet Rebronja čuo i živeo.

Takvu mogućnost neposrednih kontakata i dijaloga, koja je na prvi pogled nemoguća, još

ranije je Eliot pretpostavio u osobenom ostvarivom višeglasju među pesnicima, koji, kao

stvaraoci, imaju pravo i mogućnost da ga nastave i dalje, kroz nova vremena i prostore.


Pag

e76

…..Kada već pominjem prirodu i njen preobražaj u život van biljnog sveta, potrebno je

naglasiti da Rebronjin pesnički mitološki svet ne čine samo nadgrađena lokalna predanja i

bihorski toponimi čija imena potiču upravo iz sačuvanih, ali i zaboravljenih mitologija; ne

čine ga isključivo ni pojedinci iz pesnikovog rodnog Bihora, između tih predanja, predrasuda i

uverenja, čak ni oni sa imenima posuđenim iz zanimanja kojim se bave, ali i iz rudimenata

brojnih civilizacija i religija, već ga čine i životinjski i biljni svet, naročito biljne specije

ukorenjene u paganskoj, antičkoj, vizantijskoj, islamskoj i drugim mitologijama. (Biljni i

životinjski svet su bitni začeci svake prastare mitologije.) Osobito u knjigama Sreda i Sreda

kći, Paganska krv i Jesen praznih oraha.

…..Bitno je reći da stav brojnih mitologija prema biljnom svetu analogan, tačnije često

preuzimanih jednih od drugih, u svim smerovima i pravcima. Primeri su i u pojašnjenju kako

je hrišćanstvo na Balkanu, zarad prihvatanja hrišćanstva od strane oportunih žitelja

slovenskog porekla, prisvojio baš iz paganstva biljni svet (čitaj – i ono što on simboliše), čak i

one totemskih atributa, ugrađujući ih i u liturgijske obrede i druge crkveno-službene obrasce.

Zatim, u kultu zapisa i prinošenju žrtava hrastu, u srpskim selima danas učešće uzimaju i

sveštenici predvodeći seoske zavetine, popularnije nazivane litijama (po smislu slične ranije

pominjanoj procesiji na Lađevcu). Takva je asimilacija, kroz brojne kompromise, rezultirala

ubrzanom prihvatanju nove religije, čak i od onih najnepoverljivijih, pre svega, zbog

formirane bliskosti zahvaljujući biljnom svetu koji nije menjao simboliku koju je nosio u sebi

i u staroj religiji.

…..Posebno je za kult biljaka važna njihova senovitost – verovanje da u određenim biljkama

može boraviti čovekova duša, što je naročito prisutno u slovenskoj i germanskoj mitologiji, na

primer. Sećamo se džinovskih i osamljenih biljnih predstavnika poput oraha, koji je plašio

prolaznike jer se u njemu nalaze duše zlih odnosno demoni mraka. Hrast je kult. Menja crkvu.

Bio je zapis, kao kultno drvo i pagana i starih Germana. Brojni gajevi su na Balkanu i u

Centralnoj Evropi doživljavani kao prostori ispunjeni dušama upokojenih. Osim duša čoveka,

takve biljne specije mogu biti i stanište drugih (ne)poznatih i neobjašnjivih sila (brest, jasen,

jela i bor bivale su domaćin vilama, a orah i zova mračnim demonskim bićima (18)), koje

osamljeni i zaplašeni pojedinac nije smeo rasrditi.

…..Dakle, pored drugih uloga koje biljke imaju u mitologijama (zaštitna, proročka,

životodarna), mora se ovim povodom izdvojiti, zajednička i za prastare Slovene, i Grke, i

Rimljane i Germane, podela i biljnog i životinjskog sveta na dobra i zla, na čista i nečista

(stari Sloveni, Grci, Rimljani i Germani), što pesnik Rebronja diferencira upotrebom boja, kao

što su bela i crna, često ih, češće prvopomenutu boju, izdvaja početnim velikim slovom.

…..Još jedno nasušno značenje na osnovu kojeg se može zaključiti učešće biljnih specija u

Rebronjinom mitološkom svetu, jeste da prastara slovenska mitologija potencira na kultu

predaka. Mrtvih predaka. A to znači i kult ranijih života, verovanja, predrasuda, predanja,

legendi, koji, već smo potvrdili, je sastavni deo Rebronjinog pesničkog mitološkog sveta. Iz

takvih konstatacija, očigledno je da biljni svet nije dekor u Rebronjinim pesmama, već aktivni

pronosilac nekog od mitoloških značenja. Zarad formiranja neobičnog sinergijskog

mitološkog sveta.

…..Ali, ne treba zaboraviti, da pesnik uspostavlja i analogiju svojih biljnih predstavnika sa

drugim predstavama, van mitoloških učenja. Na primer, simbol u Rebronjinom pesništvu jesta

i trešnja, drvo u dvorištu njegove rodne kuće, zapamćeno kao svedok svih zbivanja iz

njegovog detinjstva. Rebronjina trešnja nema uporište u poznatim mitologijama, ali ima u

književnoj baštini i predanjima u lokalnim verovanjima, makar to bilo samo njegovo

ubeđenje, stečeno tokom detinjstva (19) . Isti je slučaj, na primer, i sa borom, koji u

Rebronjinom pesništvu poprima zaštitnička funkciju, za razliku od funkcije koju poseduje u

paganskim predstavama.


Pag

e77

*

…..I na kraju još jedan zavidan beleg Rebronjinog pesništva, a koji je posebno bitan za

razumevanje i njegovog mitološkog sveta. To jeste njegov jezik, satkan od svega pomenutog

što čini njegov mitološki pesnički kosmos. Uvođenjem rodnog Bihora(20) sa čitavom

njegovom toponimijom u središtu svog stihovanja, uvođenjem sveta koji pamti svoju prošlost,

uključujući i predanja, predrasude, bajke i legende, ali zahvaljujući kojih i opstaje, zatim,

uvođenjem starih ili zaboravljenih ili izmišljenih mitologija i njihovih brojnih jezika (21) , uz

uvođenje priče čiji se usmeni promoter, iz zavičaja svakako, menja od pesme do pesme,

pesnik je razgovetno i sa upečatljivom porukom progovorio jezikom robova, težaka, vlastele,

despota, božanstava, biljaka i životinja, čiji je motivski epicentar rodni Bihor, ili koji je njemu

prilagođen.

…..Zbog pesnikovog jezikotvoračkog samosvojnog traganja, počev, od rodnog Bihora, i

horizontalno i vertikalno, i gore i duboko, pesnik je nastasijevićki pošao ka arhaičnim

zvučnim frakcijama, posebno onim srodnim i zajedničkim za nekoliko jezika. Naročito je

proučavao etimološke nijanse antičkih i paganskih toponima i imena, kao i njihove sačuvane

ili pretpostavljene odjeke. U tome se može prepoznati i traganje ka iskonski čistim, možda i

zajedničkim zvučnim korenima i obeležjima, u kojima se mogu otkriti i smislovi jezika (22) .

To potiče od pesnikovog ubeđenja u moć i magiju reči, koja je i osnova njegovog, po iskazu

modernog, a po sadržaju pesništva koje iz prošlosti pretpostavlja i sagledava našu i njegovu

sadašnjost i budućnost. Ali, u tome se prepoznaje verovanje u zajednički koren svih reči i

jezika, u zajednička značenja. Verovanje u jednu reč, raznetu na sve strane, i u međuvremenu

menjanu. Taj proces traje i danas, samo ne obraćamo pažnju na to i ne uočavamo da je između

svih nas, bliskih i dalekih, više sličnosti, nego različitosti.

…..O etimološkom poniranju u značenje, iskon i smisao jezika ispovedno priznaje pesnik

Rebronja u tekstu u knjizi Nulla insula: „Starinski svijet je veliku pticu, ovdje ždral, smatrao

da je to stara ptica. Star čovjek je onaj koji se približava zemlji, bilo da se smanjuje, bilo da će

na zemlji biti spaljen, ukopan ili razvijen po zemlji, kao sjeme. Zato i etimologija u mojoj

poeziji. Meni je etymon, ponekad i ethietymon, klica stiha (23). Tako nisam imao namjeru da

se samoproglasim za onoga koji bez okova veli da mu je poezija etimološka. Kritičar, ili

pjesnik, mora znati i nešto više o etymonu (etymon je izvorno – A. B. Laković), ili o

ethnosetymonu, ako drži do etimoloških epiteta. Bez toga ništa.”

O strahu od gubitka etumona pesnik Rebronja peva na samom početku svoje knjige Sinje

more (24), koja je neobično eruditivna, ukrštajuća i preznačenjska igra rečima u nekoliko

jezika, vremena i prostora, što se može zaključiti i iz netom citirane pesme Phi/IV. Inače,

etumon je „prvobitnost“, po Rebronjinom priznanju u pesmi Phi/III.

…..Rebronjino, bihorsko, zavičajno i samosvojno gospodarenje zborom je višeslojevito, kao i

njegov pesnički tekst, zapisala je Ljiljana Pešikan-Ljuštanović. Spremno da prihvati sve čujne

i vidljive fragmente i miksture brojnih mitova i jezika, kao i sve drugo što je ostalo

zapamćeno. Takav je Rebronjin bihorski jezik – prebogat, i značenjima i slikama, ukrašenim

predstavama bliže i dalje prošlosti.

…..U Rebronjino autonomno pesništvo, u njegov još iz detinjstva upoznat, a naknadno

živopisnom fikcijom „dočaravan“ i dosmišljavan zavičaj, u njegov jezik kao šifru čitanja i

tumačenja tog sveta, sa merom, prelila su se prastara verovanja, predanja i sačuvani obredi,

kao i otisci srednjovekovne tradicije, i pravoslavne i orijentalne, a preko uticaja na njih, i

antički i starobalkanski bescen. Svi su se, u međuvremenu menjani, ulivali u pesnikov slikovit

i metaforičan jezik.

…..U svim Rebronjinim jezičkim impresijama i osobitostima, ne dominira isključivo

arhaizovanost, već pesnik snažno unosi zavidnu značenjsko-slikovitu komponentu, kao što je

to u brojnim kovanicama, naročito u izvedenicama i složenicama. Dok izvedenice karakterišu

Rebronjin pesnički prvenac, u knjizi Paganska krv su učestale složenice. To se možda najbolje


Pag

e78

ogleda u imenima težaka i božanstava, sastavljenim uglavnom od slika i značenja (Lipovoj,

Sveruk, Bogoraž, Bogodažd, Radobel, Omiočil, Dobrosil, Kostogled, Ječmoglav, Drevogoj,

Malinrod, Gorobor, Sutonles, Krilokos, Starokaz, Luboskid, Bogobilj, Belokos, Grabolov,

Lovoruk, Biljoskid, Treboruj, Žitodar, Beložita, Dlakovet).

…..Zato je, za pesnika, suštinski značaj reči i drevnih knjiga, što se ogleda u početnoj

antologijskoj pesmi Kazivar u knjizi Gazilar, a što može biti i bogumilska sveta knjiga koja je

centar svih moći i znanja ili praslovenska knjiga „drevnik (25)“ (sve sa istom sveznajućom

moći):

U selo stiže

Čovek neznan

Sede na panj

Pokaza

Kazivar

Okružismo

Neznanca

On otvori

Kazivar

Pođosmo prema stadima

Stranac se s mesta

Ne miče

Čita Kazivar

Sve o nama zna.

.

.

.

.

–

1. O ujedinjenju mikro i makrokosmosa pisao je Mirča Eliadea tvrdeći da takav proces

vodi ka pretpostavkama da esencija prethodi egzistenciji, što je ostvarivo makar u

umetnosti.

2. BIGZ-ovu izdavačku biblioteku Nove knjige domaćih pisaca za 1983. godinu činili su:

Meša Selimović Krug, Jovan Radulović Golubnjača, Dušan Kovačević Drame, izbor,

Dragomir Brajković Ledene gore, južna mora, Goran Babić Muža zmija, Miroljub

Todorović Chinese erotism, Božidar Šujica Izgledi za sutra, Biljana Jovanović Duša,

jedinica moja, Milisav Savić Topola s terase, Novica Petković Od formalizma ka

semiotici i Ismet Rebronja Sreda i sreda kći, dok su istu ediciju 1991. godine

predstavili sledeći pesnici i njihove knjige: Mirjana Božin Bezgrešno začeće, Manojle

Gavrilović Čuvar zlatne jabuke, Milovan Danojlić Pesme, Nebojša Devetak

Ključanica, Vladimir Jagličić Izvan uma, Božidar Milidragović Otpis & pratnja,


Pag

e79

Duško Novaković Hodnikom i Ismet Rebronja Keronika. Selekcije, kakvih smo željni,

danas i ovde.

3. O značajnoj usamljenosti pesnika Ismeta Rebronje govore dve kratke rečenice (“Bio

sam sam. Tako i ostao”) iz njegovog teksta na kraju svog jedinog izbora pesama (čitaj

– panorame, kako je to sam Rebronja voleo osloviti), za života priređenog i uređenog,

a posmrtno objavljenog pod naslovom Nulla insula (2007), koji je, u samom

pesnikovom razjašnjenju na kraju panorame, objašnjena sa dva, ne baš ista i/ili slična,

pojma – sa sintagmom “nijedno ostrvo” i složenicom “bezdomlje”, čime je pesnik

ilustrovao svoj trenutni status kroz nepripadanje okruženja koje nam je svima

nametnuto tačnije, u međuvremenu izmenjeno, što nagoveštava i nepostojanje

trenutnog.

4. Ivan Foht, Tajna umjetnosti, Školska knjiga, Zagreb, 1976, str. 81.

5. Luj Žan Kalve, Rolan Bart: jedno političko gledanje na svet, Beograd, BIGZ, 1976,

str. 28.

6. Motiv ljubavi će se pojaviti i u knjizi Magnet i algebra, posthumno odštampanoj

tokom 2010. godine, uz obilje izuzetnih likovnih priloga Mersada Berbera.

7. Roland Barthes, Carstvo znakova, August Cesarec, Zagreb, 1989.

8. Roland Barthes, Mitologije, Pelago, Zagreb, 2009, str. 146.

9. Aleksandar Štajn, Semiološko učenje Rolana Barta, Koraci, Kragujevac, godina

XLIX, sveska 10-12, 2015, str. 147.

10. Ana Stišović Milovanović, Instrumentalni konceptualizam u proučavanju književnosti,

Društvo Raška škola, Beograd, 2014, str. 62.

11. Roman Ingarden, O saznavanju književno umetničkog dela, SKZ, Beograd, 1971, str.

298.

12. N. Hartman, Estetika, Dereta, Beograd, 2004, str. 194.

13. Nikola Milošević, Ideologija, psihologija i stvaralaštvo, Beletra, Beograd, 1990, str.

51.

14. Tiodor Ristić, Božilo Ismeta Rebronje, u: Ismet Rebronja, Paganska krv, SKZ,

Beograd, 1986, str. 92.

15. Rukovet Sutonles čine molitve slovenskih težaka o čemu svedoče i naslovi pojedinih

pesama: Molba zbog vepra, Sveruk veliča boga Gora, Molba za kupine, Molba za

zmije, Molba bogu groma.

16. Ljiljana Pešikan-Ljuštanović, Bezdomnik, u: Ismet Rebronja, Nulla insula,

Međurepublička zajednica za kulturno.prosvjetnu djelatnost, Pljevlja, 2007, str. 16.

17. Dragomir Brajković, Večni metež istog, u: Ismet Rebronja, Kad forminga ne dosvira,

Gradac, Raška, 2002, str. 50.

18. U knjizi Sreda i sreda kći u pesmi Pomen pesnik nadrealno-pesimistički govori o

brezovom drvetu kao staništu demona (“Zduhač uđe u brezovo stablo// Ujutru storuk

spomenik/ Prolista/ Mi siđosmo u hlad”), dok u pesmi Ženidba pastira Zebele u knjizi

Paganska krv uočavamo brest kao stanište žene (“Vazdan po lesu/ Tražim žut brest/ U

brestu je žena”). U istoj knjizi, u pesmi Lovac Podbel uočavamo i komunikacijsku

personifikacijsku ulogu moći biljnog sveta (“Lovac Podbel govori/ Jezik vuka i jezik

ježa/ Zna govor s tisa”). Inače, podbel (biljka sa listom od dva lica) čini sponu

Rebronjinog sa Koderovim mitološkim svetom, koji su potpuno drugačije koncipirani,

ali im je zajedničko poverenje u jezik, naročito jezika iz okolnih toponima, lokalnih

predanja i bogatog biljnog sveta.

19. Iako su pojedini kritičari upoređivali Rebronjinu trešnju sa onim njenim crvenim

plodom kod Crnjanskog, pesma Zeta/VI pesnik Ismet Rebronja otkriva njegovo

traganje za poreklom reči, a ne samo za njenoj funkciji, mitskoj, izmišljenoj ili od

ranije zamišljanoj: „Zabrežje, trešnje, s trešnje grana,/ A trešnja evropska posve,/


Pag

e80

Espana cereso, Itali, celiegia,/ Rusu, čerešnja, Makedonci, čreša.// Englezi, Nemci,

cherry, Kirsche,/ Albanci, qershi, Rumuni, cires,/ Turci, kiraz, Latini, Roma, cerasus,/

Lepo je, ako išta razumeš“.

Isti je primer i sa Suncem u pesmi Omikron/II, u kojoj se pominju gotovo sva solarna

božanstva u različitim mitologijama i jezicima (Horus, Svarog, Jara, praslovensko

Slnce, Svetlost iznad Inda, helenski Helios, gotsko sunno, moderni engleski Sun,

italijanski Deus Sol Invictus).

20. „I Bihor onaj, onaj Bihor/ Koji pripada ocu mom,/ Majki mojoj, precima njihovim,/

Limu limskom, njihovom“ – pesma Epsilon/III.

21. „U Bihoru su reči latinske,/ Helenske, slovenske, germanske,/ Reči s Altaya: zlatnog

brega,/ S Mora Sinjeg, s bregova, praplanina.// Jesu reči, jesu prareči“ – pesma Phi/III.

22. „Značenje i zvuk nalaze se u sličnostima i razlikama kod reči mnogih jezika bližeg ili

srodnijeg korena ili glasovnog sastava. Naporedo nizanje istih leksema iz klasične

filologije, te s područja orijentalistike, slavistike, germanistike, anglistike i

romanistike, njihov zvuk i grafemski sastav, sliva se tu u skladne melodijske akorde,

pokazujući iznenađujuće sličnosti, kao i raskošnosti u nijansama i varijacijama, što

ujedno uvećava asocijativni raspon i ukupni refleksivni domašaj“ – Isak Kalpačina,

Lirska istorija u mozaičkim fragmentima, u: Ismet Rebronja, Sinje more, Centar za

kulturu Plav, 2006, str. 216.

23. Appendix II, u: Ismet Rebronja, Nulla insula, Međurepublička zajednica za

kulturno.prosvjetnu djelatnost, Pljevlja, 2007, str. 378.

24. “I Moru Sinjem plivaju etymoni/ Koje niko nikad videti neće,/ Već raspadnuti papir, a

bili žuti,/ Smiriće se kao čestice na dnu” – pesma Beta/II.

25. Pesma Vuk uze jaki glas, knjiga Keronika, str. 14.


Pag

e81

KRITIKA

KO JE NEPOZNATI NIKO?

(Srđan V. Tešin, Gori gori gori, Arhipelag, 2017)

………Mokrin je zaista neobično mesto; ni manjeg naselja, ni više književnih radnika – od

Vase Stajića, Mike Antića i Raše Popova, sve do Đure Đukanova, Miće Vujičića i, naravno,

Srđana V. Tešina. Naveo sam samo rođene Mokrince, a tu je i čitav niz autora koji je na neki

način vezan sa ovim, ponekad, čini se, više geopoetskim, nego geografskim mestom. Ukoliko

bismo bili dovoljno uporni mogli bismo da govorimo i o kakvoj „mokrinskoj struji“ srpske

književnosti, a možda čak i srpske kulture! Nadam se da će ovo kratko mitopoetsko

lokalizovanje poslužiti kao dobar šlagvort za priču o novom Tešinovom romanu Gori gori

gori.

I samo neka bude jasno – pozornica (n)ovog romana smeštena je na posve drukčijem

mestu – u jednom prilično (dekadentno) urbanom pejzažu, svetu na ivici, izašlom iz zgloba.

Da budemo još precizniji – posredi je niz terorističkih napada na poznate gradske

ćevabdžinice (i ostale „mesožderske“ ugostiteljske objekte), a žrtva jednog takvog napada,

izvesni Nepoznati Niko, nalazi se na bolničkom lečenju. Ovakvo piščevo opredeljenje nije

nimalo slučajno. Bolnica se (slično Basarinom romanu Mein Kampf) javlja kao prostor

narativnosti – a bolesnik je pravi (post)moderni subjekt – neko ko ne priča, već traži (i

stvara!) priču. Usled snažne amnezije Nepoznati Niko ponovo upoznaje/otkriva sebe. Ovakva

vrsta „dopisivanja“ sopstva – dijalektike između subjekta i sećanja kao fundamentalne

osnovne identiteta, već duže vreme predstavlja dominantnu temu srpske književnosti (ako ne i

najizraženiju – dovoljno je samo navesti novija ostvarenja Filipa Davida, Dragana Velikića,

Ivane Dimić, Ota Horvata, Vladislava Bajca). Tu su, valja istaći, i izuzetno upečatljivo

prikazani ostali pacijenti koji posredno učestvuju u dočaravanju celokupne atmosfere. Ipak,

kao ni u jednom Tešinovom romanu do sada, fokus je prvenstveno usmeren na jednu ličnost,

ironično, nasilno depersonalizovanu. Sopstveno „resetovanje“ postaje izuzetno pripovedno

blago, a forma kojom je ono ostvareno zaista je inovativna i efektna.

Povest o Nepoznatom Nikom hronološki je organizovana i podeljena u 14 dana; svaki

dan čini zasebno poglavlje sačinjeno iz mnoštva mikrocelina. Tešinova opsesija i duboko

stvaralačko opredeljenje – poetika kratkih formi (flash fiction) našla je ovde pažljivo

promišljen i neočekivano koherentan romaneskni izraz. Primetno je kako je fragmentarnost

dominantna tendencija oblikovanja savremenog romana. Neretko ona zna da postane sama

sebi svrha, manir pisaca nesklonih dužim formama. Iako je Tešinov talenat i sklonost prema

kratkoj priči više nego očigledan, fragmentarnost ovog romana nije motivisana autorovom

ograničenošću. Naprotiv! Kolažne mikroforme pokazuju izuzetan sadržinski i oblički raspon

čineći delo sugestivnijim, ali i na izvestan način aktuelnijim; kao da je usled novog

oblikovanja građe sugerisana promena svesti savremenog (medijskog) subjekta. Tu se nalaze i

sećanja iz najranijeg detinjstva, izmaštani i pravi snovi (napisani i iskazani), nizovi pitanja,

psihoterapijske seanse, upitnici, uputstva za upotrebu, novinske vesti, odrednice iz sanovnika,

medicinski izveštaji, letak sa kursa kreativnog pisanja, erotska korespodencija sa Nepoznatom

Nikom… Tešin detektuje i dodatno cepka već rascepkane obrise digitalnog sveta, koje potom


Pag

e82

veoma vešto uklapa u nadceline. I „arheologija“ pronađenog tàbleta Nepoznatog Nikog

pokazuje zanimljive rezultate – identifikacija je dodatno otežana budući da ne poseduje ni

jedan profil na društvenim mrežama, kao ni neku drugu vrstu elektronske potvrde sopstvenog

postojanja. Postavlja se, tako, jedno veoma aktuelno pitanje koje je retko pokretano u srpskoj

književnosti (izuzev, npr. u romanima Slobodana Vladušića) – pitanje postojanja u

elektronskoj sferi, koja postaje realnija od realnog! Da li je, shodno tome, uopšte danas

moguće autonomno poetsko postojanje onog Krležinog Nepoznatog Netkog iz Jesenje

pjesme, sa kojim je Tešinov protagonista u očiglednoj intertekstualnoj vezi? Ili se usled

tehnološke ekspanzije, opsesivne proizvodnje viška i industrije iluzija on simbolički

preobražava u Nepoznatog Nikog? Razlika nije samo gramatička već i semantička – Krležina

neodređena zamenica ipak konotira neku vrstu sadržaja, koji je, doduše, prilično nedokučiv;

Tešinova odrična zamenica teži gotovo ka poništavanju, moguće i nihilizmu. A perspektivu

možemo i sasvim obrnuti – u nepreglednom moru novih, interaktivnih mogućnosti

komunikacije, Nepoznati Niko bio bi pravi izuzetak – izopštenik iz digitalne nadsvesti, neko

čije informacije nisu dostupne u Vavilonskoj kuli interneta.

Verovatno će se činiti nedovoljno utemeljen i prenagljen zaključak da Tešina

nazovemo piscem realizma, ali verujem da on to upravo jeste. To je, istina, realizam jedne

posebne sorte (postrealizam?!), ali začuđujuće verodostojan i moguć! Nizanje morbidnosti

postaje stalnost svakodnevice; antropološko crnohumorno (i crnohroničarsko!) mapiranje

savremenosti koje koliko god delovalo malo verovatno ne izlazi iz domena mogućeg.

Groteska danas poseduje jednu sasvim novu značenjsku dimenziju. U kulturi šoka i spektakla,

ona postaje imperativ, ali se time sama u sebi rastvara, jer po svojoj prirodi ona, da bi bila

delotvorna, mora biti izuzetak, „pogled iskosa“. Još jednom se ispostavlja tačnim da je

normalnost možda najveća subverzija, a povučenost sa kritičkom distancom novi bunt.

Međutim, ova konstatacija sama u sebi krije nekolike zamke. Pre svega – šta je uopšte ta već

mnogo puta prokazana „normalnost“ i protiv čega/koga je usmereno (navodno) subverzivno

del(ov)anje? Protiv kulture spektakla i bombardovanja medijskim smećem od kojeg

postajemo zavisni, koje, potom, presudno utiče na naše životne izbore, odnosno na identitet

(šta god on bio)? Koje strukture moći stoje iza tih mehanizama? Da li to uopšte možemo da

znamo? Da li, uostalom, postavljamo prava pitanja? Iz nedostatka konkretnih paradigmi – iz

radikalne fragmentarnosti i policentričnosti sveta, čini se da mnoga revolucionarna pregnuća

završavaju poput poduhvata pevačice Niko (da bude jasno – takođe junakinje romana, usput i

članice „šok rok grupe Niko i Ništa“) koja se polugola, polila lažnom krvlju i imitirala leš ne

bi li skrenula pažnju na to kako „istinski živa umetnost crpi inspiraciju samo iz

dokumentovanog nasilja i nesreća“. Crna hronika, tako, u eri masovne reprodukcije, uvek

upućuje na nešto drugo. A nesreća se nalazi uvek negde drugde, sakrivena od bliceva i

reflektora. Sama njena narativizacija svojevrsno je nasilje koje ima težnju da ceo totalitet

stvarnosti upije u sebe samu. A stvarnost je, kao što znamo, mnogo šira od crne hronike, što

nam veoma mudro dočarava Tešinovo pseudodokumentarno, ali i introspektivno oblikovanje

književne građe. Moguće je da se prava, tragična (?) priča, kreće upravo iza granica teksta.

Čitaoci su, naravno, osuđeni na tu vrstu (slatkog) neznanja, te će iz sopstvenih ograničenosti

morati sami da dopričaju nepoznate prostore.

Ne želeći da otkrijem previše ipak smatram da treba istaći da Nepoznati Niko završava

u neku ruku kao tragički junak. Njegov hibris je to što je i suvišan čovek i junak našeg doba –

sve u svemu recipijent i konzument, koji je, pre i posle svega, samo želeo da na miru pojede

svoju pljeskavicu. Njegove amnezije su kolektivna dijagnoza, poput kakvih šupljina koje

svako od nas mora blagovremeno nadopunjavati. U rascepkanom svetu, svest je smeštena u

različite portale, prostore ekrana, a voajerizam se javlja kao nužnost takvog ustrojstva,


Pag

e83

nametnuta i nužna strategija preživljavanja. I još jednom se postavlja pitanje – ko, zapravo,

priča priču?

Na samom kraju treba napomenuti kako je Srđan V. Tešin ne samo vrstan pisac, već i

pasionirani čitalac koji zna da nagradi pažljive proučavaoce svog dela. Njegova komunikacija

sa različitim uticajima i teorijskim tokovima odvija se krajnje nepretenciozno. Vraćajući se na

sam početak teksta, Gori gori gori mogli bismo povezati sa humorom i osećanjem za

hipertrofirano Đure Đukanova, ali, sa druge strane, i izuzetnim senzibilitetom i vizuelnim

rešenjima Džonatana Safrana Fora. A između Fora i Đukanova, smestila se, na tridesetoj

stranici, i takozvana „crna stranica“, a dobro se zna da je najpoznatija crna stranica svetske

književnosti ona u Sternovom Tristramu Šendiju. Reklo bi se – ništa nije slučajno.

………Možda će, tako, Gori gori gori usled svoje tematske svežine, provokativnosti, vizuelne

i sadržinske inovativnosti, postati uzoran model za neka nova dela naše književnosti. Ono je

zasigurno najzrelije i najbolje uobličeno Tešino duže prozno delo, a u izvesnom smislu čak

potresnije i ubojitije od romana Kuvarove kletve i druge gadosti. Postoje i interesantne

paralele između ova dva dela, prvenstveno u tematizaciji seksualnosti i nasilja, ali neka to

bude tema za neku drugu priliku.

………Do tada nadam se da će kako obični čitaoci tako i stručna javnost uvideti mnogobrojne

kvalitete ovog dela, kao i da će ono dobiti odgovarajuću: dinamičnu i bogatu recepciju, što,

nažalost, u zadnje vreme nije tako čest slučaj. Siguran sam da Tešinov roman daje povoda za

to, a ovim tekstom pružam svoj mali doprinos, nadam se i povod za kakvo buduće čitanje,

odnosno, polemiku.

.

Violeta Stojmenović

DOBITAK (OD) SMRTI

.

.

(Miroslav Ćurčić: Smrt u Bašaidu, Partizanska knjiga, Kikinda, 2017)

(Dimitrije Bukvić: Svaka dobija, Partizanska knjiga, Kikinda, 2017)

„[V]eć od naslova i prve rečenice, događaj u kratkoj priči počinje da se razvija, stvarajući

tenziju koja se produžava do poslednje rečenice, ne pružajući čitaocu emocionalno olakšanje i

rešenje raspleta.“[1] Ovo (ni najbolje, ni univerzalno, ali zgodno i upotrebljivo) određenje

kratke priče, koje se može realizovati na bezbroj načina, odlično ilustruju debitantske knjige

Miroslava Ćurčića i Dimitrija Bukvića (u izdanju Partizanske knjige) – Smrt u Bašaidu,

odnosno Svaka dobija. Bilo da se usredsređuju na određene crte psihološkog, ređe ideološkog

profila lika ili karaktera koje kroz prikazani događaj i (odsustvo) reakcije na njega treba da se

ispolje, oslobađajući svoje šire, potencijalne ili, u odnosu na sliku sveta u čijoj izgradnju

učestvuju, metonimijske implikacije i konotacije, bilo da im je u središtu pažnje okruženje,

atmosfera situacije ili događaja, i Ćurčić i Bukvić teže tome da čitaoca iznenada dovedu do

http://eckermann.org.rs/article/dobitak-od-smrti/#_ftn1


Pag

e84

neočekivanog, nekada komičnog, češće tragikomičnog, grotesknog, ironičnog ili

paradoksalnog reza – preokreta u sudbini lika ili prikazanoj situaciji/fabuli.

U navedenim zbirkama se, pre svega, pokazuje mogućnost da se variranjem lica i tačke

gledišta (psihološke, ideološke, prostorno-vremenske perspektive) tj. glasa putem kojeg se

ona izražava i manifestuje, od bilo kojeg detalja, doživljaja, utiska, događaja ili dešavanja iz

svakodnevnog života, ma kakav da je životni stil, odnosno društveni milje u okviru kojeg je

on svakodnevni, stvori narativni događaj čija je poenta aktuelizacija i oneobičenje

prikazanog/ispripovedanog slučaja. Na taj način, slučaj (p)ostaje (ne)običan.

Interesantno je da, svaki na svoj način, pored raznih varijanti prvog i trećeg, obojica autora u

po jednoj priči isprobavaju i relativno retko korišćenu mogućnost pripovedanja u drugom licu

– interpelativnog a ne samo apelativnog – uz pomoć koje se čitalac pretvara u junaka i

„uvlači“ u svet priče. Obojica čitaocu, na taj način, dodeljuju ulogu dečaka –

petnaestogodišnjeg Roma Sandokana, sakupljača sekundarnih sirovina koji je pre vremena,

silom prilika, napustio školu i detinjstvo, u Ćurčićevom, odnosno još mlađeg „Manetovog

burazera“, čiji je jedan manje-više običan školski dan, obeležen nekadašnjim, socijalističkim

praksama izgradnje pamćenja, kolektivnog sećanja na čvrsto utabane „staze solobode“ i kulta

herojske solidarnosti, postao građa priče u slučaju Dimitrija Bukvića. Očigledno je da su bitni

elementi vizure i doživljaja, iskustava, misli i osećanja koje pripovedači pripisuju (ili nameću)

čitaocima (i čitateljkama) samim čitaocima u stvarnosti nedostupni, sem kroz

naslućivanje/nagađanje, odnosno, malo verovatno sećanje, te da od onoga koji (se) čita

zahtevaju da se daleko izmesti iz svoje aktuelne, tekuće ideološke ili klasne, odnosno

istorijske pozicije – a ne samo da opet, na kratko, postane dete/tinejdžer.

U Ćurčićevom svetu neprestane, stalno pothranjivane a, zapravo, nezasite i rastuće gladi,

čovek je, kako se to jasno pokazuje u snu junaka poslednje, naslovne priče zbirke, neka vrsta

Tantala: okružen fantazmatskim (preo)biljem, koje provocira obest, a uvek, suštinski, u

oskudici; uvek na pragu žuđenog ili cilja koji se udaljava, kao svadbena povorka od

zaboravljenog mladoženje u priči „Propust“; kao i jezik, u kojem se puni izraz svih tih

potmulih potreba i želja, možda, skriva, ostajući na dohvat ruke, ali neuhvatljiv, izmičući.

Nemoć govora ili nemoć u jeziku i, ujedno, strepnja, ako ne i strah od jezika, čine izraz

grčevito šturim, reporterski svedenim na taksativno i, kada je o pripovedanju u trećem licu i

nepredstavljenom pripovedaču reč, ravnodušno, takoreći bezdušno navođenje sleda gestova,

replika, čulnih utisaka, reakcija…, rastegnutih površina nekih poriva, afekata, motiva, koji

zbog odsustva makar i nagoveštaja nekih dubljih psihičkih slojeva ili formi (dolaženja do)

samosvesti, ostavljaju utisak o kompulzivnom, gotovo mehaničkom ponašanju. Amblem,

metonimija i hronotop toga sveta, a u jednoj od priča („Noć“) i stanište, dom propalog

investitora, jeste tržni centar, prostor u kojem se svet kao nerazlučiva mešavina slika, fantazija

koje lako probijaju porozne granice imaginarnog, stvari i želja, kao svet izlaganja, gladnih

pogleda i zurenja, materijalizuje.

Kao sociolog („kafanolog“) i novinar, Bukvić je sklon pričama koje su dovoljno bizarne tj.

ironično obrnute da bi se od njih, po volji, mogla napraviti i anegdota, i crnohumorni vic, i

kafanska pričica za beskrajno prepričavanje, i šokantno ili senzacionalistički intonirana

novinska vest i (kako je autor izabrao) interesantna kratka priča čija se intrigantnost sa nivoa

sleda događaja i situacija premešta na nivo pripovedne vizure i stila pripovedanja i

izražavanja, naročito u pričama „Ispod tepiha“ (gde se, zajedno sa đubretom, na „deponiji

prošlosti“, od bogatog ljubavnika-sponzora, kriju tajni ljubavnici) i „Očevidac“ (saobraćajne

nesreće tj. pogibije devojke), u kojima eksperimentiše sa unutrašnjim monologom, koji priču

zatvara i rastače u fluidnu svest, odnosno sa pripovedanjem koje se odvija unazad, kao izraz

želje za poništenjem tragedije i smrti, što će poenti dati specifičnu intonaciju. S druge strane,


Pag

e85

ispripovedane situacije su, ipak, i dovoljno tipične da mogu da budu egzemplum naravi,

vrednosti, društvenih fenomena i odnosa, procesa dugog trajanja, onih koji nastavljaju da se

odvijaju i da oblikuju karaktere i dešavanja i onda kada se društvena i državna uređenja

izmene, kada se (sovjetski) medved sprijatelji sa ćudljivom i pustolovnom (globalno

popularnom) Mašom, kada bitan okvir dešavanja, ma koliko naizgled nemao veze sa „nama“,

postanu dešavanja, verovanja i običaji u dalekoj, čudnoj Kini.

Naime, Bukvićeve priče su smeštene u različite periode dvadesetog veka, mada na to ukazuju

tek jedva primetni detalji; njegov cilj nije da prikaže kulturnoistorijsku razliku kao rezultat

proticanja vremena, već opstajanje obrazaca mišljenja, odnošenja i (ne)delanja, uprkos

vremenu. Zbog toga su njegove priče uvezane: sporedni likovi jedne priče javljaju se kao

junaci/pripovedači priče koja sledi ili prethodi, iz istog ili drugog perioda; ili je, pak, reč o igri

imenima/identitetima, o imenu kao (ne)garanciji identiteta.

S obzirom na to da se priče uglavnom završavaju osujećenjem, izneveravanjem nečijih

namera, plana, očekivanja, naslov zbirke – koji situacijama, i kada nije reč o, npr., klađenju ili

lutriji, pridaje karakter hazarderske igre i kockanja (sa sudbinom) uz prevaru, tj. lažno,

iluzorno obećanje dobitka – u odnosu na svet dela jeste ironičan, ali i takoreći metapoetički: iz

tih gubitaka – svaka priča dobija.

Očigledna posvećenost koliko fleksibilnoj i ekonomičnoj toliko i zahtevnoj formi kratke

priče, pažnja i trud uloženi u to da svaki aspekat narativa i detalji scene, dijaloga i opisa

situacija ili predmeta budu funkcionalni, smislotvorni i s obzirom na temu, poentu i ton

određene pripovesti efektni i usklađeni, promišljena kompozicija zbirki kojom se pojedinačne

priče nadograđuju i u svojoj dinamičnoj raznolikosti objedinjuju jedinstvenim pogledom na

besmislenost, uzaludnost, promašenost, ispraznost, (auto)destruktivnost ili grotesknost

ljudskih postpuka i sudbina, Smrt u Bašaidu i Svaka dobija čine zbirkama vrednim pažnje,

domišljanja i komentara.

[1] Bojana Stojanović Pantović, Morfologija ekspresionističke proze, Beograd, 2003, str. 61.

.

Nevena Lukinić

BOLI, DAKLE POSTOJIM

(Tanja Šljivar, Grebanje ili kako se ubila moja baka, Teatron – časopis za pozorišnu

umetnost, br. 156/157, god. XXXVI, Alfagraf, Petrovaradin, 2011)

…….Ocenjena kao najbolja diplomska drama u generaciji i nagradom „Slobodan Selenić“

afirmisana, Grebanje ili kako se ubila moja baka autorke Tanje Šljivar aktualizuje neke od

suštinskih društvenih i egzistencijalnih tema, te od čitaoca zahteva izvesnu angažovanost,

saučestvovanje i promišljanje o problemima koja su pred njim postavljena. Ono se, pre svega,

http://eckermann.org.rs/article/dobitak-od-smrti/#_ftnref1


Pag

e86

odnosi na pitanje izbeglištva, nasilja među decom, ulogu obrazovnog sistema u razvoju

učenika, kao i na važnost sredine, odnosno porodičnih okolnosti u kojima se odrasta.

Vremenski smeštena u dvehiljaditu godinu, radnja drame podeljena je na dva toka,

međusobno povezana. S jedne strane, čitalac prati „humanitarnu školsku priredbu“ u

Banjaluci, organizovanu povodom izgradnje betonske staze za učenike sa invaliditetom, pri

čemu se u odrednici humanitarna krije paradoks ili fina ironija, jer su, kako će se kasnije

ispostaviti, učesnici pomenute svečanosti sve samo ne humani. Drugi tok drame odvija se u

Nemačkoj, u kojoj junakinja Maja prodaje maloj Nemici video-zapise pojedinih delova

priredbe. Na taj način je uspostavljen karakterističan odnos prema vremenu – naime, kako

radnja odmiče, čitalac shvata da su događaji u Nemačkoj dati iz perspektive „sada“, dok je

školska svečanost deo prošlosti. Uvođenjem video-kamere kao posrednika stvorena je

mogućnost za njihovo simultano prikazivanje. Ono je u tekstu, koji je svojom linearnošću i

prostorom ograničen, samo donekle ostvareno – dva toka drame međusobno se smenjuju iz

scene u scenu (odstupa se od tradicionalne podele na činove, te dramu čine šest scena i

epilog), usled čega je čitalac stalno na relaciji Banjaluka – Frankfurt, što ujedno stvara privid

istovremenosti dešavanja. Efekat simultanosti bi se, međutim, uspešnije realizovao prilikom

same dramatizacije – recimo, jedna od mogućnosti je da se na scenu postave Maja i mala

Nemica, koje na projektoru prate školsku svečanost. S obzirom na to da se učesnici priredbe

nalaze na pozornici koja je naročito dekorisana za izvođenje, te da ih Maja i mala Nemica

gledaju preko video-kamere, stiče se utisak da učenici igraju ne samo za publiku već i za njih

dve. U tom smislu, navedeni rediteljski postupak bio bi i te kako opravdan, ali i umetnički

vrlo efektan.

Prateći zbivanja u banjalučkoj školi, ono što zasigurno zaokuplja čitaočevu pažnju

jeste prekomernost nasilnog ponašanja među decom koja, bez ikakvih moralnih dilema,

nanose bol jedni drugima, ali i samima sebi. Izabravši školsko nasilje kao tematsko središte

svoje drame, Tanja Šljivar ostvaruje efekat „začudnosti“, koji postaje još veći, kada se ima u

vidu da su glavni akteri, zapravo, desetogodišnjaci. Brutalnost njihovog ponašanja u čitaocu

izaziva prvobitan šok, nakon kog ne može a da se ne zapita otkud tolika destruktivnost još u

ranom detinjstvu, te kakvo je društvo koje ne reaguje na ovakvu pojavu.

Uzevši u obzir životne priče svakog od junaka, stiče se utisak da odgovore treba tražiti

u okolnostima njihovog odrastanja. Naime, određeno traumatično iskustvo, usled kog je

onemogućen pravilan razvoj, može se primetiti kod svakog – odsustvo figure majke/oca,

porodično nasilje, otac alkoholičar, izbeglištvo, invaliditet koji fizički onesposobljava da se

bude kao i drugi. Šire gledano, iskustvo rata, ubistva i sukobi na nacionalnoj osnovi, narušen

sistem vrednosti, dehumanizacija jesu deo njihove svakodnevice, što svakako ostavlja velike

posledice, u njihovom slučaju manifestovane pojavom nasilja. Na taj način, autorka pokazuje

kako društvo, uključujući porodicu i školsku sredinu, ukoliko je destabilizovano, negativno

utiče na izgradnju identiteta.

Kako bi naročito istakla prethodno iznetu ideju, Tanja Šljivar kranje naturalistički i

vrlo eksplicitno opisuje scene fizičkog nasilja. Želeći da njenim drugovima ostane nešto što će

ih podsećati na nju, Maja, paradoksalno, grebe Đorđa, te trag na ruci postaje znak sećanja.

Ovaj nasilni čin se potom prenosi na Lenku i Slobodanku, dok Kosta samog sebe grebe,

srećan što je konačno ravnopravan sa ostalima. Pored toga, devojčice i dečaci grizu pojedine

delove tela, te ližu rane jedni drugima, čime autorka pojačava intenzitet nasilja do granica

bestijalnosti. Bol postaje ono što subjektu potvrđuje da je živ, te bi se Dekartovo „Mislim,

dakle postojim“ moglo preinačiti u „Boli, dakle postojim“. Postupak snimanja nasilja video-

kamerom potvrđuje aktuelnost drame Grebanje ili kako se ubila moja baka (naime, činjenica


Pag

e87

je da su deca vrlo često žrtve školskog nasilja koje je zabeleženo određenim uređajem, te da

ono najčešće dospe u javnost).

Pored fizičkog, tematizovano je i psihičko nasilje čija je žrtva invalid Kosta. Iako se

ne može govoriti o razvoju radnje po tradicionalno ustanovljenim etapama, dramska

progresija, ipak, postoji i čini se da vrhunac doživljava u trenutku kada grupa učenika obasipa

Kostu različitim pretnjama. Oni jedan za drugim vade pojedine organe iz plastičnog modela

ljudskog tela, zastrašujući pritom Kostu da će te iste njegove pojesti, pri čemu njihovo nasilje

gotovo da prelazi u kanibalizam. Smenom kratkih replika stvara se naročiti ritam koji

doprinosi napetosti i uzavrelosti situacije. Njihovi postupci praćeni su izgovorom

frazeologizama u čijem su središtu pomenuti delovi tela – „Za srce si me ugrizo“, „Jedeš mi

džigericu“, „Ja ti dam prst, ti hoćeš cijelu šaku“ i slično. Time se metafore doslovno realizuju,

što je jedno od karakterističnih avangardnih dramskih rešenja, a kojim je postignuta izrazita

uspešnost ove scene. Osim toga, treba imati u vidu da su upotrebljene rečenice upravo one

kojima roditelji najčešće grde decu kada su nevaljala, što pokazuje autorkinu istančanost da i

na jezičko-stilskom planu prikaže detetovo nesvesno podražavanje odraslih, čime biva

upotpunjena njena ideja o uticaju sredine i društva na pojedinca.

Izrazita angažovanost drame Tanje Šljivar ogleda se u autorkinom smelom ukazivanju

na neke od posledica 90-ih godina u Bosni. Iako tematski obuhvata aktuelna dešavanja zemlje

iz koje potiče, autorka zapravo ukazuje na činjenicu da isti problemi muče i ostale, ratom

zahvaćene, prostore bivše Jugoslavije, u čemu se ogleda univerzalnost drame Grebanje ili

kako se ubila moja baka. Ne dozvolivši da angažovanost potisne literarnost, na šta i upućuje

Žan Pol Sartr u svom eseju „Šta je književnost?“, Tanja Šljivar uspeva da napravi balans

između ove dve kategorije, iz čega proizlazi umetnički kvalitetno štivo, vredno čitanja i

proučavanja. Ukazavši na neke od osobenosti koje ovu dramu čine izuzetnom, želja nam je da

širu javnost upoznamo sa stvaralaštvom mlade autorke, te da njena dramska ostvarenja

prizovemo u repertoare beogradskih pozorišta.

Miloš Gvozdenović

PORTRET MEĐU MASKAMA

.

.

O romanu Tesla, portret među maskama Vladimira Pištala

.

.

…..Roman ,,Tesla, portret među maskama” predstavlja romansiranu biografiju Nikole Tesle.

Roman je podeljen na tri dela. Vreme u romanu teče linearno. Započinje mladošću glavnog

junaka, a završava se njegovim upokojenjem. Sam naslov predstavlja autorov pokušaj da

ogradi lik svog glavnog junaka od ostalih likova u romanu. Portret predstavlja metaforu za

nešto značajno i prestižno, ali ipak nesvodivo u same linije portretisane ličnosti. Unošenje

portreta jeste dubinsko poniranje i problematizovanje junakovog lika. Maske pak, izrečene u


Pag

e88

množini, predstavljaju opštu metaforu kojom se nudi slika okruženja u kom portret Nikole

Tesle mora prebivati.

…..Prvi deo romana ,,Mladost” prati odrastanje Nikole Tesle i sagledavanje izvora njegovih

ideja kroz porodičnu prizmu. U trvenju Nikolinih misli ogledaju se otac i majka, racionalnost

i emocionalnost, modernizam i tradicija, nauka i običaji. Teslina nesvodiva ličnost u ovom

romanu predstavlja incident u očima ukućana dok dar razuma koji poseduje brat Dane

predstavlja pravilo. Stoga je lik Tesle zaklonjen u prvom delu romana očevom potisnutom

patrijarhalnošću koja provire pri neskrivenom divljenju usmerenom ka Danu.

…..Sveznajući pripovedač prikazuje lik glavnog junaka u 9. glavi pri Teslinom ekstremnom

poniranju u svoj izmaštani svet. Tesla u 1. licu pripoveda o svojim snoviđenjima

neprihvatljivim logici razuma. Teslina obuzetost čitanjem i njegov avanturizam predstavljaju

romantičarski refleks shvatanja o sveznanju koji je svojstven đačkim pripovetkama

protorealizma i realizma. Time autor pokušava različite tradicije pripovedanja i ideja da

inkorporira u svoje delo o ekstremno modernom subjektu. U romanu se susreću i epistolarni

žanr, reportaža, novinski članci i intervjui.

…..Roman predstavlja prostor u kom je mogućno prodiskutovati o raznim temama

književnosti, umetnosti i istorije. Erudicija autora igra značajnu ulogu jer sve polemike

potkrepljuje primerima iz različitih stilskih formacija i koristi se likovima iz različitih

tradicija. Pojavljuje se lik đavola kao figura krajnje tradicionalna. Đavo ima moć da ubije

čoveka. Pripovedač ne ide dalje od pukog inkorporiranja đavola u red likova i on mu služi

samo da bi radnju pomerio dalje ka Nikolinom školovanju. Prema tome, figura đavola je ovde

iskorišćena poprilično pojednostavljeno.

…..Lik Tesle je upotrebljen i za promišljanje o toku istorije i determinisanost čoveka u ovom

slučaju za tlo jer je Tesla rođenjem upisan u vojne knjige Krajine. Krajišnici su vezani

istorijskom nužnošću za taj prostor koji je neprestano budan i pulsira.

…..Postoji i izvesni sloj dokumentarnosti u delu. Sveznajući pripovedač iznosi dokumente

koji svedoče o događajima iz života glavnog junaka. Postoji fikcionalni sloj, ali se Teslina

poročnost i dekadentstvo moraju potkrepiti dokazima koji ovde dolaze u vidu dokumenata.

Ponašanje glavnog junaka pruža niz pitanja. Njegova reakcija na uspeh u Pešti svedoči o

njegovoj posvećenosti ravnoj asketizmu svetaca i zato bi hronološka kompozicija mogla

korespondirati sa srednjovekovnom tradicijom pisanja žitija. Pojavljuje se strašan greh kao

kamen graničnik jer je Tesla kvalifikovan kao dekadent i poređen je sa dekadentnim

pesnicima, a njegov duh je hiperbolizovan u svom posvećenju titanski. Delo je opterećeno

citatnošću, ali nekad je to produktivan postupak kao što je Teslino citiranje Fausta u trenutku

kad dolazi do stapanja nauke i umetnosti u junakovom umu. Svojom krecijom on izdiže sebe

na mesto genija u kom se pomiruju protivrečnosti. Pripovedač pravi aluziju na ideju o

skrivenom bogu kod Tesle jer se Tesla u dijalogu sa Bozenom izjašnjava kao ljubitelj

Rasinovih dela.

…..Očevidna je autorova opsesija fenomenom američke istorije i fragmenti o tome započinju

Teslinim emigriranjem u SAD. Tesla postaje jedan od kreatora američke istorije, pokušava da

je ispuni svojim delovanjem, a ujedno je i njena žrtva. Amerika je data u slici alhemičarskih

stremljenja u kojima naučnici prkosno pokušavaju da izokrenu poredak koji je utvrđen

stvaranjem. Uviđanjem takve slike Teslin mitizovan stav o američkom kontinentu se kruni.

Naspram tih natčovečanskih težnji nalazi se Tvenov lik koji nagriza nihilizmom svaki

optimizam.


Pag

e89

…..Drugi deo se bavi pretežno faktografijom i istorijom ideja tog doba. Radnja je dinamična,

smenjuje se veliki broj likova i događaja pred Teslom. Susreću se citati Homera, Petrarke,

Servantesa, Getea, Igoa, Vitmena itd. Pojavljuje se motiv ugovora sa đavolom koji se naziva

mefistofelskim. Tesli se daju faustovske osobine, ali potom on dobija obrise svetačke figure

jer je dat kroz prizmu oboženja pri provođenju struje kroz sebe.

…..U nizu događaja pripovedač se obazire na sve ono što čitalac i očekuje od glavnog lika.

Čini se nezahvalnim pisanje romana o junaku koji je zaista velikan sveta. Teško je postaviti

bilo kakav zaplet, a čitaoci ujedno i znaju da junak mora da prevaziđe sve nedaće na koje

nailazi. Postoji jedan narativni tok i to čini ovaj roman pomalo i statičnim. Možda je piščeva

tendencija bila da se pokaže da je život ovakvog junaka, konkretizovanog i vrlo poznatog u

nefiktivnom, suviše sam po sebi zapleten.

…..Roman ima enciklopedijski karakter. Inkorporirane su minibiografije mnogih ličnosti.

Čitav Teslin život se mistifikuje, nude se i neki okultistički nagoveštaji njegove prirode kad su

u pitanju broj sobe u kojoj živi i navike.

…..Ovo delo je poput ode životu i delu Nikole Tesle. Pripovedač upisuje u njega nešto od

karaktera mitskih likova Pigmaliona, Manfreda i don Kihota. Treći deo ,,Novi vek” nosi u

sebi ideje progresa. Pripovedač odlično uklapa lik Tesle, koji u sebi nosi snagu i trajnost

velikih likova tradicije koje pripovedač upisuje u njega. Teslin lik se oličava u svetlosti kao

paradigma uspeha u Americi dok na tamnoj strani istorije i progresa ostaje život Stevana

Prostrana, Ličanina koji je poginuo u eksploataciji rudnika.

…..Davanjem tolikog broja imena glavnom liku autor upućuje žalac prosvetiteljstvu trudeći se

da pokaže tragičnost, ludost, usamljenost i opsesiju modernog subjekta koji je osuđen na

borbu sa maskama. Deluju i neuverljivo pripovedačeva poigravanja sa imenom junaka i sa

vremenom koje protiče.

…..Ovaj roman čini privlačnim i linija istoriografkske metafikcije, koja ovde traga za

odgovorima ne samo o životu Nikole Tesle već i o nacionalnim narativima nekolikih naroda.

Pripovedač u 116. poglavlju postavlja niz pitanja i daje niz legitimnih odgovora o istorijskoj

ulozi glavnog junaka i time kao da narušava dotadašnje sveznajuće pripovedanje i priznaje

svoju nemoć u raspoznavanju istorijske istine. Prema tome, istina ostaje nedokučena u samom

portretu, a ne u maskama.

.


Pag

e90

DRAMA

Nenad Petrović

PALI ANĐELI ISTORIJE

LICA ( PO REDU POJAVLJIVANJA ):

ANARHISTA/ RASKOLJNIKOV

ISLEDNIK/ REPORTER/ LODOVICO SETTEMBRINI

POLICAJAC/ KAMERMAN

DRUGI ANARHISTA/ KRALJ/ POSILNI

ANARHISTKINJA/ KRALJICA/ DAMA IZ BORDELA

PUKOVNIK

KOMITA

PREMIJER

UREDNIK

UMETNIK

MODEL

ANARHISTI, KOMITE, MLADI RADNICI, ĐACI I STUDENTI

SLIKA PRVA

/ JEDAN OBIČAN KANCELARIJSKI STO, ISPRED NJEGA STOLICA BEZ NASLONA

NA KOJOJ SEDI ANARHISTA OBUČEN U PREPOZNATLJIVE CRNE PANTALONE I

CRNU MAJICU SA LIKOM ČE GEVARE. ON SE TRUDI DA I OBLIKOM

BRADE PREUZME IZGLED SVOG IDOLA. U FOTELJI NASPRAM NJEGA SEDI

ISLEDNIK ( TEK NEŠTO STARIJI OD ANARHISTE ) OBUČEN U SPORTSKI SAKO I

SA JEDNOBOJNOM VEOMA ELEGANTNOM KRAVATOM. I ON NOSI BRADU ALI

IZMODELIRANU KAO INTELEKTUALAC, PRIPADNIK VIŠEG SLOJA. ODBIJA

DIMOVE IZ LULE. KADA NE BISMO ZNALI DA JE POLICAJAC REKLI BISMO DA

JE TO MENADžER NEKE USPEŠNE FIRME ILI UNIVERZITETSKI PROFESOR. /

ISLEDNIK: Pa kako to da ti se desi, čoveče?… / ISTRESA PEPEO IZ LULE U

PEPELJARU / Ne mogu da verujem?!… Takva glupost! Najobičnija lakrdija. Da znaš, kad

gledam tebe pomalo ti zavidim. Ipak i za gluposti treba imati hrabrosti. Nekada sam i ja bio

hrabar… «Nekada»… Ćutiš? Da ti odmah bez uvijanja kažem, ja sam na tvojoj strani. Nemoj

da misliš da sad ja izigravam «dobrog policajca» samo da bih te privoleo na nešto. Zar još ima

onih koji ne znaju za taj štos??? Pa svi su gledali holivudske krimiće?! Ne, prosto, moje

simpatije su na tvojoj strani i želim ti pomoći. Kad gledam tebe, kao da vidim sebe od pre…

ne više od desetak godina… / PUNI LULU I PRIPALJUJE ŠIBICOM /


Pag

e91

ANARHISTA: / BORBENO / Za buržuje je direktna akcija uvek bila i biće terorizam! Ali

to je revolucija!!!

ISLEDNIK: Dobro, dobro… Evo, ja sad odlazim. Na doručak. Na pauzu za kafu. Da dovršim

ovu lulu… A ti mi ostaj zdrav. / USTAJE I ODLAZI/

/ KRAĆE VREME ANARHISTA JE SAM. OSVRĆE SE I ZAGLEDA PROSTORIJU.

POGLED MU PADA NA OGLASNU TABLU IZA STOLA NA KOJOJ SU

OKAČENE SILNE SMRTOVNICE POGINULIH POLICAJACA. TRGNE SE NA

TRENUTAK KADA U KANCELARIJU NAHRUPI POLICAJAC. TIP JE «SUROVI

PANDUR» IZ FILMOVA: KOŽNA JAKNA, NABILDOVANO TELO, FRIZURA NA

NULU… SEDA U FOTELJU DOK ANARHISTA JOŠ

UVEK POSMATRA SMRTOVNICE. /

ANARHISTA: Šta ih je izginulo u odbrani države i poretka?!

POLICAJAC: Ništa?… Baš mu ništa nisi rekao? / IZ FIJOKE VADI PALICU I STAVLJA

JE NA STO. /

ANARHISTA: Jesmo li sami?

POLICAJAC: Sedi. Pričaj! /LUPI PENDREKOM O ASTAL /

/ ANARHISTA SE VRAĆA U STOLICU ALI NE POKAZUJE NI ZABRINUTOST NITI

STRAH. /

ANARHISTA: Je li otišao?… / OSVRĆE SE / On ništa ne zna?

POLICAJAC: / TIŠE, POVERLJIVO / Ne zna taj ništa! Taj je po partijskoj liniji ovde, a

takvi obično ništa ne znaju. Oni samo «misle»!

/ POLICAJAC NAGLO USTANE, PRIĐE ANARHISTI PA MU HITRO SAVIJE JEDNU

RUKU IZA LEĐA. TO JE VEOMA BOLNO I ANAHISTA VRIŠTI OD BOLA.

POLICAJAC MLATI PENDREKOM O ASTAL. /

ANARHISTA: Ma pusti mi ruku, budalo!!! Pusti me!!!

POLICAJAC: / UTIŠAVŠI GLAS / Izdrži još malo!… / DERUĆI SE / ŠTA?! IGRAJU SE

DECA REVOLUCIJE???!!! MA DAĆU JA VAMA!!! POTPISUJ!!! SAD ĆU TU BRADU

DA TI IŠČUPAM!!! SVI STE VI INTELEKTUALCI PEDERČINE JEDNE!!! / NAGLO

PRESTAJE SA OVOM KOMEDIJOM I PUSTI RUKU ANARHISTI KOME LAKNE./

ANARHISTA: / UKAPIRAO JE, GLUMI / Ne priznajem ništa! Smrt državi i poretku!!!

Živela anarhosindikalna akcija!!! / MRAK. ZAVESA PADA. /

SLIKA DRUGA

/ REPORTER NEKE TELEVIZIJE SA MIKROFONOM U RUCI U PRATNJI

KAMERMANA PROĐE KROZ PARTER I POPNE SE NA PROSCENIJUM.

STANE ISPRED ZAVESE. /

REPORTER: Upravo se nalazimo ispred zgrade u kojoj zaseda tajno revolucionarno bratstvo

koje ima za cilj rušenje kapitalističkog poretka. Pa hajdemo poštovani gledaoci zavirimo iza

ovih dvokrilnih vrata na periferiji koja možda kriju tajnu budućih krupnih događaja… /

REPORTER RAZMAKNE ZAVESU TEK TOLIKO DA PROĐE I STUPI UNUTRA A ZA


Pag

e92

NJIM I KAMERMAN. PODIGNE SE ZAVESA. ZA DUGAČKIM STOLOM SEDI

«TAJNO BRATSTVO» – ANARHISTA IZ PRVE SLIKE SA JOŠ NEKOLIKO

SABORACA OBA POLA U ISTOVETNIM KOSTIMIMA. U TOKU JE ŽIVA DISKUSIJA.

KAO DA TU NISU ULJEZI ANARHISTI NASTAVLJAJU RAZGOVOR. /

ANARHISTA: … Za buržoasku štampu svaka nasilna akcija protiv kapitalizma biće uvek

terorizam! Ali mi se ne smemo bojati takvih pljuvanja, to je nešto što se može očekivati. Mi

ne smemo izgubiti veru u akciju i samo akciju! Imamo podršku čitavog progresivnog sveta –

tu je Noam Čomski, sa nama je i Harold Pinter, tu su profesori iz Italije, radnici koji ostaju

bez sredstava za život, pokret Okupirajmo Volstrit… Borba se nastavlja! Do konačne

pobede!!!

REPORTER: / PRINOSEĆI MIKROFON ANARHISTI / Da li biste za naše gledaoce mogli

da navedete strateške ciLJeve neposredne akcije?

ANARHISTA: Očigledno da industrijski kapitalizam preživljava svoje poslednje dane. Ono

što ne vaLJa, ne može se ničim izlečiti, to je prosto nepopravljivo. Mi najpre želimo da

proširimo područja slobode. Na primer – ova prostorija sada, to je naša slobodna teritorija.

Ako bismo otišli u planinu – tamo bi bila naša nova slobodna teritorija. Gde smo mi – tu je

slobodna teritorija!

DRUGI ANARHISTA: Želeo bih još da dodam da je pogrešna taktika nekih LJudi sa levice

koji zagovaraju radničko preuzimanje fabrika. Ono što ne valja – ne valja! Industriju treba

potpuno uništiti, ona je donela porobljavanje i zlo narodima. Mi se zalažemo za slobodne

komune, za povratak prirodi.

ANARHISTKINJA: Postindustrijski svet kapitala doživljava svoj raspad. To kancerogeno

truljenje moglo bi da potraje još stotinama godina, mi nemamo nikakvih iluzija u pogledu

toga, ali područja slobode će se neprestano širiti. Mi već imamo u razvijenim

centrima Zapada, usred milionskih konglomerata takva područja. Čitavi blokovi zgrada,

čitave četvrti oslobođene su kapitalizma, zauzete od skvotera, tamo je uspostavljen ideal

čoveka – anarhija – mesto bez države, tu gde nema predstavnika vlasti nema ni ugnjetavanja.

REPORTER: Lepo, lepo… Šta možete da odgovorite na optužbe da vaše grupe zapravo

predstavLJaju oruđe u rukama buržuja? Konkretno, mnogi optužuju upravo ovakve grupe da

po narudžbini učestvuju u demonstracijama protiv svakog pokušaja vlada da reši pitanje

prevelikog doseljavanja iz Trećeg sveta? Ponekad se Ljudi pitaju da li je policija baš toliko

nemoćna da vas izbaci iz napuštenih zgrada koje ste zauzeli, hoću reći oslobodili? Konačno,

odakle vam sredstva za život kad većina od vas ne radi?!

ANARHISTA: Za bužuje će uvek svaka opravdana akcija koja predstavLJa solidarnost sa

potlačenima – bili to radnici ili marginalizovane rasne, etničke i socijalne grupe – biti

nasiLJe. Mi odbacujemo taj fiškalski, ćiftinski legalizam, tu «pravnu državu», jer i Treći Rajh

je bio «pravna država»! Zar se u NJemu zakoni nisu poštovali? Samo, kakvi su to zakoni

bili?

DRUGI ANARHISTA: Dok ima države – nema slobode!!!

ANARHISTKINJA: Direktna akcija – kLJuč pobede!!!

REPORTER: Za kraj: ko su vaši uzori?

ANARHISTA: / VADI IZ FIJOKE URAMLJENI PORTRET KOJI JE ISTOVETAN

NJEMU ALI PRIKAZUJE KRHKOG MLADIĆA BEZ BRADE, SA UREDNIM


Pag

e93

BRČIĆIMA, U ODELU I KOŠULJI SA VISOKOM KRAGNOM, SA VEZANOM

MAŠNOM – TIPIČNI ŠKOLARAC NA PRELAZU DEVETNAESTOG U DVADESETI

VEK. / On je jedan od naših uzora! On je imao kuraži za direktnu akciju! Takvi želimo

postati!!!

/ MRAK /

SLIKA TREĆA

/ RASVETLI SE UZANI KRUG SCENE: TO JE GIMNASTIČKA-SOKOLSKA SALA.

DVOJICA MUŠKARACA OBRIJANIH GLAVA, SA VELIKIM UFITILJENIM BRCIMA

TIPA FIN DE SIÈCLE SE RVU. U TRIKOIMA SU ZA OVAJ SPORT KOJI OTKRIVAJU

NJIHOVU MIŠIĆAVU SNAGU. TELA IM SE PRESIJAVAJU OD ZNOJA… POSLE

ISCRPLJUJUĆEG RVANJA PADAJU NA POD. PUKOVNIK JE OBORIO NA LEĐA

KOMITU I «TUŠIRAO GA». GLEDAJU SE U TOM POLOŽAJU OČI U OČI DOK

DAHĆU KAO ZVERI. PUKOVNIK SE RASKALAŠNO NASMEJE POSMATRAJUĆI

MUŠKARCA ISPOD SEBE. UMILNO SE POSMATRAJU NEKO VREME. DAHTANJE.

OSLOBAĐA GA STISKA I USTAJU. ZAČUJU SE UZVICI ODOBRAVANJA:

BRAVOS! BRAVOS!… PA SA SVIH STRANA ULAZE U OSVETLJENI KRUG MLAĐI

MUŠKARCI U GIMNASTIČARSKIM TRIKOIMA. NEKI IMAJU TEGOVE U RUKAMA.

PRILAZE BORCIMA I STEŽU IM RUKE, TAPŠU IH PO RAMENIMA I OBRAZIMA,

LJUBE SE. /

PUKOVNIK: / BRIŠUĆI SE PEŠKIROM / Borba brate, borba. / SA LJUBAVLJU GA

BLAGO OŠAMARI /

KOMITA: Staraću se, brate! / KUCNE SE BOSIM PETAMA I NASMEJE /

PUKOVNIK: Sve spremno za večeras, brate?

KOMITA: Spremni!!! / SMEŠKAJU SE JEDAN DRUGOME /

PUKOVNIK: Sledeći par u borbu! / DVOJICA ULAZE U KRUG /

/ MRAK /

SLIKA ČETVRTA

/ POLUTAMA. ORKESTAR SVIRA SVITU ARAMA HAČATURIJANA

«MASKERADA». NA PROSCENIJUMU JE STALAK SA STARINSKOM PLAKATOM

NA KOJOJ SU IME KOMPOZITORA I NAZIV DELA. KAD SE SCENA DELIMIČNO

RASVETLI NAZIRE SE KRALJEVSKI PAR U LOŽI. SEDE POLUPROFILIMA

OKRENUTI PUBLICI. ON JE U ZLATOVEZOM UKRAŠENOJ UNIFORMI A ONA U

VEČERNJOJ HALJINI I SA ŠEŠIROM UKRAŠENIM PAUNOVIM PERJEM. UPADAJU

MASKIRANI NAPADAČI OGRNUTI PELERINAMA, IZVLAČE SABLJE I NASTAJE

SEČA. /

GLASOVI: SMRT TIRJANINU I TIRJANKI!!! ŽIVELA SLOBODA!!! KRALJ JE

MRTAV – ŽIVEO KRALJ!!!

/ NAPADAČI BRUTALNO POSEKU PAR. ODOZDO IZ PARTERA NAGLO PRESTAJE

MUZIKA, DOPIRU UNEZVERENI GLASOVI, VRISAK, SVEOPŠTA STRKA…

NAPADAČI BEŽE SA POPRIŠTA. ZAVESA PADA. /

SLIKA PETA


Pag

e94

/ PODIŽE SE ZAVESA. SCENA SADA PRIKAZUJE KAFANU ZADIMLJENU I BUČNU.

ZA JEDNIM STOLOM SEDE PUKOVNIK I KOMITA U UNIFORMAMA I SA

ŠUBARAMA UKRAŠENIM PERJEM. PIJU PIVO I MEZETE ROTKVICE U CELIM

KOMADIMA. MUZIČKA PRATNJA JE NEKA STARA MELODIJA SA IZANĐALE

GRAMOFONSKE PLOČE. /

PUKOVNIK: Gde ti je taj školarac? Da ga vidim jednom.

KOMITA: Pukovniče, dogovorili smo se da svrati pravo iz tipografije. Tamo slažu neki

proglas.

PUKOVNIK: Pa, je li čemu?!… Znaš, dosta mi je tih slabuNJavih gimnazista, tih mladih

radnika i kalfi, svi su oni na rečima strašni.

KOMITA: Izgled će te verovatno razočarati, ali u njemu ima vrele krvi. Da mu vidiš samo

oči.

PUKOVNIK: Koliko si mi već takvih izliferovao? Deca sa ulice, besprizorni. Gde ih samo

nađe, pobogu?! Vidi onog tamo u ćošku, kicoša sa žirardo šeširom.

KOMITA: Vidim. Znam. Od skora sedi sam. Niko da mu priđe. Ali zato mnogi pomno

slušaju.

PUKOVNIK: Ne znaš ni ti sve. Taj ti je bio naš čovek, bio. Pretrčao na drugu stranu. Na

legalizam pretrčao. Došao je kao goLJa u prestonicu, mi ga pomogli a on…

KOMITA: Brate, treba li nešto preduzeti?

PUKOVNIK: Jok brate, taj je neupotrebljiv! Sasvim!!! Kao takav i boLJe što je napustio

udružeNJe. Dok drži jezik za zubima biće dobro za njega, on to dobro zna. Gledaj ga kako se

snishodljivo kezi. / KEZI SE / Urednik u novinama. Ne znamo mi tu felu!

KOMITA: Samo dok ti jednog dana, sinko majčin, izađe mali oglas u Berzanskom glasniku. /

ZACEREKA SE. PODIŽE TEATRALNO KRIGLU I NAZDRAVLJA U PRAVCU

UREDNIKA. /

PUKOVNIK: / JEZIVO SE ZACEREKA / On dobro zna!

KOMITA: Bude i takvih: otpadnika, privremenih saputnika.

PUKOVNIK: Ne želim slabiće koji se hvataju u kolo, poigraju malo, pa im se smuči.

Uhvati ih vrtoglavica. Hteli bi da napuste. Mekane dušice. Ako je i taj takav, onda…

KOMITA: Dugo sam razgovarao sa NJim. On je svoju rešenost doneo sa sobom.

PUKOVNIK: Prebeglica?

KOMITA: Da, iz naših još neprisajedinjenih zemalja. Mučenik.

PUKOVNIK: / ZA SEBE / Student… Prebeglica… Mučenik… Hm! Ima li od taj od čega da

živi?

KOMITA: Upravo o tome sam hteo da ti kažem neku reč. Predlažem da mu izradimo neku

stipendiju i nađemo mu se, onako.

PUKOVNIK: Tek kad se osvedočim u momka lično.


Pag

e95

/ KOMITA NAGLO OBRATI PAŽNJU NA ULAZ. /

KOMITA: Evo ga! Ide ovamo.

/ MRAK NA KRATKO. KAD SE SVETLO VRATI ZA KAFANSKIM STOLOM JE

UREDNIK KOJI LISTA GOMILU NOVINA ISPRED SEBE I PONEKU KNJIGU. NA

REDU JE ČAS RASKRINKAVANJA POLITIČKE CRNE MAGIJE. UREDNIK SE SVE

VREME OBRAĆA PUBLICI, LISTA NOVINE I KNJIGE, USPUT PIJUCKA RAKIJU IZ

ČOKANJČETA I MEZETI. NJEMU JE SVE JASNO KAO BIVŠEM PRIPADNIKU

TAJNOG BRATSTVA I ON JASNO VIDI KUDA STVARI IDU ALI KAO I SVAKI

REZIGNIRANI INTELEKTUALAC ZAPADA USLED NEMOĆI U IRONIJU I CINIZAM.

TAKOĐE, KAD SE ZAGREBE ISPOD NJEGA JASNO JE DA ON U SUŠTINI OSTAJE

DEO TOG SVETA, NE ODSKAČE MNOGO IZNAD

SVEUKUPNOG POLITIKANTSKOG ZAGAĐENOG MILJEA PALANKE KOJA

STVARA «STRATEGIJE» U KAFANAMA IZMEĐU DVE TURE. /

UREDNIK: Daaaa… Pronašli su novu žrtvu, zapravo ona im se sama ponudila na tacni. Novi

provincijalac žean afirmacije, jedan od onih koje svakodnevno u buLJucima isporučuju

putnički vozovi treće klase na Glavnu stanicu. Stupivši na prestoničku kaldrmu misle da je

svet njihov… Došaci… Svi smo bili takvi pre mnogo godina… /IRONIČAN OSMEH/

Obraditi maloletnog dečaka za «velike nacionalne i svetske ciLJeve», zar je to neki problem?!

Sirotinja, bez igde ikoga, pa onda tu je laskanje bez granica, pumpanje sujete, «ti jesi siromah

ali ti mnogo vrediš»… O Bože, o Bože, ima li te?! / ČITA IZ KNJIGE / «Pogledajte ih,

prevrću se kao štenci na suncu! Zar mislite sebe, takve kakvi ste, da ponudite svetu umesto

Hrista?!» Dostojevski, «Nečiste sile»… Bratstvo je deo Familije, sa velikim f, oni su

umreženi, ima ih svuda, oni uspešno zasenjuju prostotu. A rade i koješta drugo… /

RAZAPINJE ISPRED SEBE BERLINER TAGESZEITUNG. ČITA. / Berliner tagescajtung:

«Otkriveno široko bratstvo sodomista na visokim položajima u Generalštabu, Ministarstvu

inostranih poslova, novinarstvu, poslovnim krugovima… Ono što je zanimljivo jeste njihova

internacionalna umreženost. Neki od apostrofiranih visokih vojnih ličnosti već su izvršili

samoubistvo.»… Za ostale se valjda čeka. / IRONIČNO SE OSMEHUJE / I naše Bratstvo je

muško društvo. Isključivi klan muškaraca. Podzemni klub čija hijerarhija ne prati ovosvetsku.

Dole, u katakombama, neko ko je ovde bogat i na visokom položaju može biti podčiNJen

osobi naoko bez društvenog statusa i uticaja. / DUBOKO UZDAHNE / Sve je to jedna

gigantska maskerada. / MRAK /

SLIKA ŠESTA

/ KATAKOMBE. BUKTINJAMA OSVETLJEN PRIZOR. PUKOVNIK I

KOMITA OGRNUTI CRNIM PELERINAMA U RUKAMA DRŽE KUKULJICE SA

PROREZIMA ZA OČI. U POZADINI SU LJUDI POD CRNIM KUKULJICAMA. /

PUKOVNIK: Idi, uvedi ga.

/ KOMITA I PUKOVNIK NAVUKU KUKULJICE. KOMITA IZLAZI. VRAĆA SE

UVODEĆI RASKOLJNIKOVA SA CRNIM POVEZOM PREKO OČIJU. ODVEŽE MU

MARAMU. IZ DUBINE SCENE PRILAZE PREOSTALI ZAKRABULJENI PA

FORMIRAJU POLUKRUG IZA TROJICE. PRIZOR JE SADA BOLJE

OSVETLJEN BUKTINJAMA. NA STOČIĆU ISPRED PUKOVNIKA POLOŽENI SU

REVOLVER, KAMA, BOMBA I FLAŠICA OTROVA – NA ETIKETI JE MRTVAČKA

LOBANJA. /

PUKOVNIK: Brate, ti sada pristupaš velikoj tajni. Znaš li šta te očekuje? Da li si upozoren?


Pag

e96

RASKOLJNIKOV: Da. Jesam.

PUKOVNIK: Ponavljaj za mnom svaku reč… Ja… zaklinjem se Bogom svemogućim

arhitektom univerzuma i čašću…

RASKOLJNIKOV: Ja, student Rodion Romanović Raskoljnikov, zaklinjem se Bogom

svemogućim arhitektom univerzuma i čašću…

PUKOVNIK: Da ću izvršiti sve što Organizacija bude zahtevala od mene…

RASKOLJNIKOV: Da ću izvršiti sve što što Organizacija bude zahtevala od mene…

PUKOVNIK: Da ću čuvati sve tajne koje mi budu otkrivene…

RASKOLJNIKOV: Da ću čuvati sve tajne koje mi budu otkrivene…

PUKOVNIK: Nikada i nikome ih neću odati: hotimično ili slučajno, bilo privatnim licima

bilo državnopravosudnim organima naše ili ma koje druge zemlje…

RASKOLJNIKOV: Nikada i nikome ih neću odati: hotimično ili slučajno, bilo privatnim

licima bilo državnopravosudnim organima naše ili ma koje druge zemlje…

PUKOVNIK: Ukoliko prekršim i pogazim ovu zakletvu neka me stigne najgora kletva…

RASKOLJNIKOV: Ukoliko prekršim i pogazim ovu zakletvu neka me stigne najgora

kletva…

PUKOVNIK: Neka mi telo bude preklano, obešeno i raskomadano…

RASKOLJNIKOV: / NAKON PAUZE / Neka mi telo bude preklano, obešeno i

raskomadano…

PUKOVNIK: A večni prezir braće i muk neka se nadviju nad mojim imenom doveka…

RASKOLJNIKOV: A večni prezir braće i muk neka se nadviju nad mojim imenom doveka…

PUKOVNIK: Tako mi pomogao Veliki Tvorac Univerzuma. Amin!

RASKOLJNIKOV: Tako mi pomogao Veliki Tvorac Univerzuma. Amin!

/ PUKOVNIK MU PRUŽA REDOM KAMU, REVOLVER, BOMBU I BOČICU

OTROVA. RASKOLJNIKOV IH UZIMA I VRAĆA NATRAG NA STOČIĆ. /

PUKOVNIK: Brate, pruži levu ruku!

/ RASKOLJNIKOV PRUŽI RUKU. KOMITA MU OTKOPČA MANŽETU I ZAVRNE

RUKAV. POTOM SEČIVOM ZAREŽE VENU IZ KOJE KRENE KRV – SKUPI NEŠTO

KRVI U EPRUVETU. KAD ZAVRŠI SA POSLOM PREDAJE EPRUVETU PUKOVNIKU

PA RASKOLJNIKOVU ZAVOJEM PREVIJE ZGLOB RUKE. /

PUKOVNIK: / PRUŽAJUĆI MU LIST PAPIRA. / Potpiši!

/ KOMITA MU POMAŽE DA UMOČI PERO SA DRŽALJICOM U EPRUVETU I DA SE

POTPIŠE. /

SVI: ŽIVEO!!! ŽIVEO!!! ŽIVEO!!!

PUKOVNIK: Pozdrav novom bratu čeličnim svodom!


Pag

e97

/ PUKOVNIK, KOMITA I OSTALI ISUKU SABLJE ISPOD PELERINA I SPOJE IM

VRHOVE IZNAD GLAVE NOVOPRIMLJENOG. /

SVI: VIVAT!!!

/ SPUSTE SABLJE, VRATE IH U KORICE. LJUDI SA BUKTINJAMA POVUKU SE

DUBLJE. OSTAJU ISPRED PUKOVNIK, KOMITA I RASKOLJNIKOV. /

PUKOVNIK: Ispij ovo! / PRINOSI HEROJU SREBRNU ČAŠU. OVAJ NAJPRE OKLEVA

PA ONDA ISPIJE SADRŽINU DO DNA. NA LICU MU TITRAJU POMEŠANI

MUČNINA I ČUĐENJE. /

PUKOVNIK: Sada neka te brat izvede natrag u predvorje Hrama gde ćeš dobiti sva potrebna

uputstva: svoj broj, šifru za prepisku, pokazaće ti znake za razaznavanje… Sve moraš

zapamtiti, ništa ne smeš zapisivati ni kad se vratiš u gornji svet. Pratićeš svakodnevno

Berzanski glasnik. Ukoliko se u malim oglasima pojavi tvoj broj i šifrovana poruka da se javiš

na određeno mesto ili da učiniš nešto – izvršićeš to smesta! Samo u najhitnijim slučajevima

bićeš lično obavešten od strane brata Komite koji te je preporučio i koji je tvoj jemac u

bratstvu. Na slučaj da se tvoj duhovni vođa preseli u Večni Istok, dobićeš novog brata za

neposrednu vezu. Upamti: svaki brat ti mora biti mio i moraš se truditi da mu se nađeš u

nevolji, ma iz koje zemlje, ma koje narodnosti ili koji drago verozakon taj javno ispovedao.

Svi smo mi na istom zadatku. Nikoga drugog osim brata koji te uveo u Red ti nećeš javno

upoznati. Ukoliko ikada budeš pozvan na sastanak Centralne uprave to će biti pod

kukuljicom… Upamti još: SVAKI SE ZADATAK MORA IZVRŠITI! MI SMO MOĆNI!!!

PRED NAŠOM SVETOM SILOM STREPE POKAZNI VLADARI! MI IMAMO PRAVO

DA SVAKOGA POZOVEMO NA ODGOVORNOST! TI I NE SLUTIŠ KO JE SVE SA

NAMA! I SAM ĆEŠ OSETITI DA JE BRATSTVO UVEK TU, ONO TE NEĆE OSTAVITI

NIKADA, NI U NAJTEŽIM TRENUCIMA, MA U KOJEM ZATVORU, U NAJDUBLJOJ

TAMNICI – U ROKU OD DVADESET ČETIRI SATA PRISTUPIĆE TI BRAT

SA ZNACIMA. TAKO ĆEŠ ZNATI DA NISI SAM… Napustite sada svi Hram!

/ KOMITA IZVEDE RASKOLJNIKOVA. POTOM ODLAZE I OSTALI. KAD OSTANE

SAM PUKOVNIK SKINE KUKULJICU. MRAK. /

SLIKA SEDMA

/ STRELIŠTE. U DUBINI SE VIDE METE SA OBLICIMA LJUDSKOG TORZA.

KOMITA I RASKOLJNIKOV PUCAJU IZ PIŠTOLJA. /

KOMITA: Ruka ne sme da šeta! Pokušaj da suzdržiš dah do trenutka povlačenja obarače. U

tom trenu ispustaš dah! Ne pre!… Hajde, probaj.

/ RASKOLJNIKOV ZAUZME STAV: PIŠTOLJ NERVOZNO STEŽE DESNOM RUKOM

DOK LEVOM ODOZDO PRIDRŽAVA KUNDAK. PUCA ALI MU RUKA OD TRZAJA

ODLETI NAVIŠE. /

KOMITA: / SUZDRŽAVA NEZADOVOLJSTVO / Dobro, dobro, dosta za danas.

/ ODLAŽU ORUŽJE NA STOČIĆ. RASKLAPAJU PIŠTOLJE I ČISTE IH. /

KOMITA: Moraš biti spreman na bilo kakav zadatak. Nema straha – razumeš?! Šta je smrt?

Tek prelazak jednog oblika materije u drugi. Postoji samo bol. Mnogi ljudi se zapravo plaše

ne smrti već bola koji joj prethodi. To je zaista gadno. Kad padnemo u ruke neprijatelju on će

nas mučiti. Zato se na tegobe i boli treba privikavati. Herojima je Bog odredio put u polja


Pag

e98

večnog blaženstva, tamo gde nema patnje i oskudice. Za ovenčan mučeništvom ulazak u

istoriju moramo podneti sve žrtve. Ti, na primer, već si dovoljno propatio. Ali treba da imaš

svest da smo mi – SILA!

RASKOLJNIKOV: Čime se to može pokazati?

KOMITA: Još pitaš?!… No, uostalom, pravo pitanje. Jednom se moralo postaviti. Vidiš, nije

važno ono što je pokazno, javno… Sad odgovori: Ko sam ja?… No, reci?!

RASKOLJNIKOV: / ZBUNJEN / Ti?… Ti si brat.

KOMITA: Sami smo i ti to možeš da kažeš, ali nisam mislio na to, mislio sam na ono javno.

RASKOLJNIKOV: Ti si komita, poručnik. Pešadijski poručnik.

KOMITA: Tako je: pešadijski poručnik. A gospodin je prvi ministar a ujedno i ministar

inostranih dela. Jedan od onih bradatih kilomudonja koje puštamo da javno «vladaju»…

E pa, brate, budi danas oko pola pet ispred vlade, pripali cigaretu i samo posmatraj. Iskuliraj,

brate. Prvi ministar provozaće se u karucama. / KRENE KA IZLAZU A ZA

NJIM RASKOLJNIKOV /

RASKOLJNIKOV: / U HODU / Biću tamo… Nego, imaš li kod sebe jutrošnji Berzanski

glasnik, nisam stigao da ga prelistam.

KOMITA: / U HODU / Berzanski glasnik treba redovno pratiti, rubriku – mali oglasi. /

MRAK /

SLIKA OSMA

/ KAFANA. ZA STOLOM SEDE PUKOVNIK I KOMITA. PIJU PIVO. /

PUKOVNIK: / OTPIVŠI DOBAR GUTLJAJ / Takoooo. Baš dobro… Kamo da vidim i to

čudo? Od džimrije?!

KOMITA: / VADI LIST IZ UNIFORME I POKAZUJE MU / Na deset hiljada u zlatu!

PUKOVNIK: Kako se ne setismo pre!

KOMITA: Dečko i ja smo danas od NJegovog sekretara primili na recepis, sve u paricu.

Novac sam odmah položio na naš konto.

PUKOVNIK: Kako je mali primio tu… scenu?

KOMITA: Fascinantno!

PUKOVNIK: / ČITA SA PAPIRA / «Ovim potvrđujem da sam danas primio 10.000 u zlatu»

– pa onda ide i slovima deset hiljada – «od gospodina Predsednika Ministarskog saveta i

Ministra inostranih dela.» Ništa: Rok vraćaNJa? Zatezna kamata? / ZACEREKAJU SE

OBOJICA / Taj nam još duguje, taj tek ima da plaća za sve dobro koje smo mu učinili.

KOMITA: Juče sam ga sačekao ispred Ministarstva. Znam mu navike u prste. Provoza se oko

pola pet do hotela Evropa na ručak. Skočim na papuču karuca i šapnem mu dve-tri reči. Reko:

tako i tako, pa ti vidi. Dečko je posmatrao direktnu akciju!

PUKOVNIK: Jedino to! Usedesmo se bre po kafančetinama, boga ti. Kad će već jednom da

pukne negde. Ta stara kljusina istorija mora da se ošine dobro korbačem.


Pag

e99

KOMITA: Da se mamuza!

PUKOVNIK: Nema ko. Nema ko da ošajdari korbačem. Vidiš, dok sam živeo u Berlinu,

naučio sam ponešto o disciplini i gvozdenoj voLJi.

KOMITA: Ništa bez ljudi, sredstava i pravih prilika. Prvo i drugo gotovo da smo namakli u

dovoLJnoj meri.

PUKOVNIK: Nego, jesi virnuo u male oglase od jutros?

/ KOMITA I PUKOVNIK SE MANGUPSKI ZAGLEDAJU. MRAK. /

SLIKA DEVETA

/ MASIVAN PISAĆI STO U DUBOREZU PRETRPAN JE FASCIKLAMA, MAPAMA,

AKTIMA, TU SU I MASTIONICA SA UPIJAČOM KAO I STARINSKI TELEFON. /

PREMIJER: Izvukli ste me sa sednice Ministarskog saveta, nadam se da je zaista urgentno

gospodine Uredniče. U protivnom, držaću Vas za zaista nepristojnog čoveka.

UREDNIK: Gospodine Ministre, meni život visi o koncu. Oni su me osudili!

PREMIJER: Stanite, ja ne znam da ste Vi pod bilo kakvom ozbiLJnijom istragom… Nekoliko

štamparskih parnica po delima klevete i uvrede – između ostalog i jedna tužba moje

malenkosti protivu Vas – od kad je to tako zabrinjavajuće u zemlji slobode i demokratije?!

UREDNIK: Oni, oni su me osudili na… klanje. Pogledajte Berzanski glasnik. / VADI IZ

DžEPA NOVINE I POKAZUJE MU. /

PREMIJER: / STAVI MONOKL / Ovde samo vidim male oglase… O čemu Vi to…?!

/ UREDNIK MU OTME NOVINE IZ RUKU. /

UREDNIK: /ČITA/ «Likvidaciona masa po predmetu broj sedamnaest biće izložena od danas

svim članovima Upravnog odbora na izvršenje.»

PREMIJER: Pa šta?!… Ništa ja ne razumem! Ovo je oglas reklo bi se sasvim poslovne

prirode.

UREDNIK: O, ne, dobri gospodine, to nije nikakav oglas poslovne prirode… Ja nisam stigao

da budem uveden u sve njihove «tajne» ali toliko znam – to je moj broj, moj bivši broj –

sedamnaest. Razumete? Ja sam bio zaveden pod brojem sedamnaest na spisku, a sada se ta

numera pojavLJuje u NJihovim novinama za šifrovanu korespodenciju uz pojam likvidacija!

Razumete: likvidacija!!!

PREMIJER: Slušajte, i Vi ste kao i ja obrazovani na strani, treba da znate stručne termine.

LIKVIDACIONA MASA je bankarski termin a znači: isplata potraživanja nastalih nakon

gašenja nekog preduzeća, firme, ortakluka… Ovde je reč o nekoj zaostavštini, o imovinskoj

masi posle nečije smrti.

UREDNIK: / OČAJAN SE STROPOŠTA U FOTELJU / «Likvidacija», «izvršenje»… Vi i

ne znate, dobri gospodine, koliko su oni moćni, šta sve oni rade, na šta su spremni. To su

ludaci, fanatici fiksne ideje!

PREMIJER: Molim Vas, molim Vas – budite određeni! Koji to «oni»?


Pag

e10

0

/ PAUZA /

UREDNIK: Oni.

PREMIJER: Koji??? Ko može biti silniji od organizovane pravne države?!

/ PAUZA /

UREDNIK: Oni… su svuda.

PREMIJER: Hoćete li policijsku zaštitu?

UREDNIK: Ništa nisam uradio protivu njih. Jednostavno sam ih napustio. Ne znam čime sam

ih izazvao, prestali su da mi veruju, misle da ću ih odati… Ali, sad sam rešio – objaviću

feljton pa da znam zašto likvidiraju moju masu… Da, molio bih policijsku pasku,

dvadesetčetvorosatnu.

PREMIJER: Dobro. Meni je uvek stalo, bez obzira na neke naše lične nesporazume, da

principijelno zaštitim predstavnika jedne profesije bez koje nema slobode niti napretka za

bilo koga, a pogotovu za našu naciju u povoju… Još danas ću izneti Vašu stvar pred kolegu

Ministra unutrašnjih dela, on će Vam obezbediti ako treba dvojicu detektiva da neprestano

bdiju uz Vas. Jeste li sad zadovoljni?

UREDNIK: Kako… kako da Vam zahvalim, dobrotvore moj! / BACA SE NA KOLENA

POKUŠAVAJUĆI DA MU POLJUBI RUKU / Oni! Oni su monstrumi!!! To nisu LJudi već

satane! Krvopilci! Zaista piju LJudsku krv i dovode se u trans!!! Ja sam bio mlad, lud,

zanesen, avanturista, karijerista, evo priznajem i to – karijerista, kada sam pristupao mislio

sam da je to u interesu nacije…

PREMIJER: / ODBIJA GA OD SEBE / Ustanite! Ustanite kad Vam kažem!… Nedolično se

ponašate. Odlazite sada kući. Uzmite fijaker, kad stignete zaključajte sva vrata za sobom, ne

izlazite nikud, ne govorite nikom o toj pretnji – bila ona stvarna ili kako ja mislim sasvim

umišljena, ne javljajte se ni na telefon! Otvorićete samo detektivima kada dođu i bićete

spokojni. Spokojni… Evo, ja ću vam naručiti fijaker.

/ PREMIJER OKREĆE BROJČANIK TELEFONA. USPOSTAVLJA VEZU. /

PREMIJER: Alo, dežurni… sada će jedan gospodin da siđe od mene dole na sporedan izlaz

pa molim da mu odmah obezbedite jedan zatvoren fijaker za prevoz do kuće. Da, gospodin će

platiti sam. /PREKIDA VEZU / Sada možete ići. Budite spokojni. Sasvim spokojni…

/ MRAK /

/ KROZ MRAK DOPIRU ZVUCI BULEVARA I DRANJE KOLPORTERA: VEČERNJE

IZDANJE!!! KUPITE VEČERNJE IZDANJE!!! UREDNIK PRESTONIČKOG GLASNIKA

PRONAĐEN OBEŠEN U SVOJOJ KUĆI!!! UREDNIK PRESTONIČKOG GLASNIKA

OBESIO SE U SVOJOJ KUĆI!!! SAMOUBICA NIJE OSTAVIO OPROŠTAJNO PISMO!!!

NAJNOVIJE IZDANJE!!! KUPITE NAJNOVIJE IZDANJE!!! /

SLIKA DESETA

/ SALA ZA MAČEVANJE: KOMITA I RASKOLJNIKOV POD ZAŠTITNIM MASKAMA,

U BELIM KOSTIMIMA, BORE SE SABLJAMA. KOMITA JE VEŠTIJI PA GA TUŠIRA

UZASTOPCE NA ISTU FINTU. PREKIDAJU BORBU, SKINU MASKE, NAKLONE SE I

RUKUJU. PRESVLAČE SE. /


Pag

e10

1

KOMITA: Kad protivnik krene – moraš da uradiš paradu i gornjom trećinom sablje blokiraš

udarac a onda odmah mora da usledi protivudarac! Nema čekanja! U protivnom on je

u prednosti.

RASKOLJNIKOV: Nije lako ali savladaću. Ti si to vežbao još na Akademiji.

KOMITA: Učiš od protivnika. Znači: kvarta, terca, finta ruka – bok! Probaj da uđeš u

protivnikov sistem mišLJeNJa. Danas sam te tuširao sve na istu fintu!… Inače, šta ima novo?

RASKOLJNIKOV: Položio sam sve ispite, maturirao… Šta misliš, brate, da se prijavim u

vojsku? Ovo mrtvilo, žabokrečina, ubi me!

KOMITA: Ma sedi tu gde jesi, drži se mene i ništa ne brini. Šta smo mi nego vojska?! Naći

ćemo i za tebe nešto.

RASKOLJNIKOV: Hoćemo li skoro u boj ako smo vojska?

KOMITA: Pa, ako je do ovih kilomudoNJa iz vlade i stranaka – nećemo. «Čekaju priliku» a i

ne znaju da se prilika veštački stvara kad je već nema da sama iskrsne iz mraka. Tek

najednom sevne varnica… I zapali sve. Neka sagori starinski svet glupih iluzija, čemu čuvati

ostatke života koji samo opterećuju??? Smelo valja zakoračiti u budućnost. A u tom novom

svetu neće biti mesta za trule monarhije, degenerisane dinastije, papizam, za svaku vrstu

popovštine i hrišćanske slabosti. Za napredak se treba izboriti kamom, puškom, bombom!

/ ULAZI PUKOVNIK /

PUKOVNIK: Ide li? Napreduje li sokol?

RASKOLJNIKOV: / PONAVLJA NAPAMET NAUČENO / Cilj je čoveka i patriote da se

svakim danom usavršava, da radi na sebi, peNJe se lestvicama ka cilju pojedinca i zajednice.

PUKOVNIK: Na tom mukotrpnom putešestviju vrebaju mnoge nedaće. Na tegobe se vaLJa

privikavati… Nego, zanimljiv ti je, brate, esej u Otadžbini. / VADI IZ MUNDIRA NOVINE /

Naročito ovo… gde beše, samo da nađem… kako se ljudi dele na obične i izuzetne.

RASKOLJNIKOV: Ja verujem da se LJudi, po prirodnom zakonu, dele na dve sorte. Obični

su ako reći materijal koji služi jedino za rađanje sebi sličnih, za rad i za pogibiju u ratu.

Ljudi u pravom smislu reči su oni koji imaju smelosti da u svojoj sredini kažu novu reč. Prvu

kategoriju, materijal, čine oni koji su po prirodi konzervativni, inertni, pristojni, koji žive u

poslušnosti. Oni su i dužni da slušaju i da poginu, jer to im je životna namena. U drugoj

kategoriji su oni koji gaze zakon, to su rušioci. Zločini tih ljudi su, naravno, relativni, jer ako

je takvom pojedincu potrebno da zbog svoje ideje prekorači makar i preko mrtvog tela, preko

krvi, on sebi mirne savesti, po mom shvataNJu može i mora sebi to da dopusti.

/ DOK RASKOLJNIKOV GOVORI PUKOVNIK SVLAČI MUNDIR PA OSTANE DO

POLA NAG /

PUKOVNIK: / KOMITI / Kreni!

/ KOMITA OTVORI KOVČEŽIĆ IZ KOGA POVADI IGLE VEĆE I MANJE DUŽINE I

DEBLJINE. ODABERE JEDNU. PUKOVNIK STANE U STAV: PODIGNUTIH RUKU

IZA GLAVE PRIPRAVAN NA UBOD. KOMITA GA PROBADA IGLAMA PO

STOMAKU I GRUDIMA. NA SVAKI UBOD PUKOVNIK MUKLO JEČI I PRAVI

BOLNE GRIMASE ALI SE IPAK KONTROLIŠE. /


Pag

e10

2

KOMITA: U zdravom telu – zdrav duh!

RASKOLJNIKOV: / ZANET, RAZVIJA SVOJU MISAO IZ ČLANKA / Masa im skoro

nikada ne priznaje pravo na zločin, linčuje ih i veša kao prekršioce zakona dok buduća

pokoleNJa te iste mase podižu spomenike pogubLJenim herojima i klanjaju im se. Prva

kategorija je uvek gospodar sadašnjosti, a druga budućnosti. Prvi održavaju svet

umnožavajući ga brojno, drugi pokreću svet vodeći ga cilju.

KOMITA: / DOK PROBADA PUKOVNIKA / A ima li mnogo takvih ljudi sa pravom da

kolju?

RASKOLJNIKOV: Čudnovato malo… Brojni odnos prvih i drugih – mora da je precizno

određen nekim prirodnim zakonom, koji je nepoznat, ali će biti otkriven, uveren sam.

Ogromna masa samo zato postoji na svetu da se nekim tajanstvenim procesom, nekom

genetskom alhemijom posredstvom ukrštaNJa rodova, rasa, nacija – rodi makar na hiljadu

jedan iole samosvojan čovek. A genijalnih ljudi je jedan na milion! Vive la guerre eternelle!

KOMITA: A šta ako dođe do greške? Ako neko iz prve vrste uobrazi da pripada drugoj??? /

KOMITA SNAŽNO UBODE PUKOVNIKA I OVAJ BOLNO ZASTENJE I PRESAVIJE SE

/

PUKOVNIK: Dosta brate, dosta!!!

RASKOLJNIKOV: Po mom mišljenju tu nema ozbiljnije opasnosti, takvi zalutali, ne odu

nikad daleko. Kad se zanesu, treba ih ponekad javno išibati, da im se pokaže gde je

njihovo mesto. Često će takvi same sebe išibati! Vrlo su pitomi, u tom smislu. Tovare na sebe

javna priznanja, ritualna pokajanja i sve to ispadne lepo i poučno…

PUKOVNIK: / OBLAČEĆI SE / Budite svi pripravni na akciju. Uskoro. Vreme je.

RASKOLJNIKOV: / EGZALTIRANO / Bombe! Revolveri! Otrov!!!

PUKOVNIK: Tako je. Od svega po malo… i za svakog po nešto.

/ KOMITA OTVARA FLAŠU I NALIVA U DECILITARSKE ČAŠE ZA VINO

TAMNOCRVENU TEČNOST. PUKOVNIK I KOMITA ISPIJU BEZ OKLEVANJA NA

DUŠAK. RASKOLJNIKOV PRILAZI I POSMATRA SVOJU ČAŠU. UZME JE, PRINESE

OBAZRIVO USTIMA PA ISPIJE NAGLO KAO NEKO KO ZNA DA TEČNOST NIJE

BAŠ PRIJATNA. /

RASKOLJNIKOV: Kako je uvek neobično ovo vino?… Koliko ga čovek pije toliko je sve

neobičnije a istovremeno i sve privlačnije. Kakva mu je to aroma dodata?

KOMITA: Energy drink!

RASKOLJNIKOV: Prvi put mi je bilo sasvim grozno, ali sada mi sve više prija. Osećam

snagu. / ODSEČNIM POKRETOM RUKE PRUŽI PRAZNU ČAŠU PREMA KOMITI

POKAZUJUĆI DA ŽELI JOŠ. KOMITA MU NALIJE. /

RASKOLJNIKOV: Sviđa mi se ovo vince rumeno ko krvca! / LICE MU POPRIMA JEZIV

IZGLED. ZACEREKA SE. DVOJICA SE ZAGLEDAJU ZA TREN PA SE PRIDRUŽE U

CEREKANJU. MRAK. /

SLIKA JEDANAESTA


Pag

e10

3

/ KAFANA. ZA STOLOM SEDI POVEĆE DRUŠTVO: PUKOVNIK, KOMITA, HEROJ I

NEKOLICINA MLADIĆA PO IZGLEDU ĐACI I RADNICI. ORI SE

PESMA UZ PRATNJU ORKESTRA. /

SVI: Kad se setim mila moja

Rumenila lica tvoga

Tada ništa ja ne pijem

Samo vina rumenoga…

/ OTPEVAJU JOŠ JEDNOM KAO REFREN ALI SADA PUKOVNIK NADJAČA OSTALE

IZMENIVŠI POSLEDNJI STIH/

PUKOVNIK: … Samo krvi neprijateLJa!!!

/ ČUJE SE ŽAGOR OSTALIH KAFANSKIH GOSTIJU KOJI SU SKANDALIZOVANI

OVAKVIM PONAŠANJEM, ŠKRIPA STOLICA, NAGLO NAPUŠTANJE KAFANE.

MUZIKA PRESTANE./

KOMITA: Šta je bre bagro buržujska?! Mislite da se veliki ciljevi postižu čistim,

manikiranim prstićima?! Žene jedne!!!

RASKOLJNIKOV I OSTALI MLADIĆI: Šta je bilo?!… Šta je pičke?!… Kud bežite

pederi?!… Šta me gledaš majmunčino?!… Ćoravi, ispašće ti oči!… Ej gospodine, ej ti, ne

zaboravite račun!!! Šešir, ej ostao Vam šešir!!! Ej! Ej! Ej!

PUKOVNIK: Ostali smo sami! Kakva čast! Svirajte bre! SVIRAJTE!!!

KOMITA: Nemòj da vi kršimo instrumènti, bre!!!

/ MUZIKA POČNE DA SVIRA NEKI VOJNIČKI MARŠ. PUKOVNIK I KOMITA

POTEŽU REVOLVERE IZ FUTROLA I PUCAJU UVIS. OMLADINCI LOME ČAŠE I

FLAŠE O POD I ZIDOVE. MUZIKA PONOVO UTIHNE. /

KOMITA: Nemòj da begaš bre, bagro kalaisana!!!

RASKOLJNIKOV: Veliki ciljevi se ne postižu mlitavom filosofijom palanke sitnih buržuja!

«Legalizmom»?!

PUKOVNIK: Doteraćemo mi to u red!!! U potiljak!!! Pod čelični svod sablji!!! / USTAJE I

ISUČE SABLJU UVIS /

KOMITA: / USTANE I ISUČE SABLJU UVIS / Pod čelični svod!!! /SPOJE VRHOVE

SVOJIH SABLJI. MRAK. /

SLIKA DVANAESTA

/ SAMO BUKTINJE OSVETLJAVAJU PROSTOR. ULAZI PUKOVNIK PRAĆEN

KOMITOM. ISPOD PELERINA IM PROVIRUJU PUŠKE. /

PUKOVNIK: Čitaj sekciju.

KOMITA: / DOK GOVORI POKAZUJE MU MAPU / Graničnu liniju prešli smo prema

planu na koti hiljadu devetsto dvanaest, u nula nula petnaest. Operativna trojka zaobišla je


Pag

e10

4

našu pograničnu karaulu na Velikom potoku držeći se plana. Na neprijateljskoj strani nismo

naišli na patrole. Dosegli smo operativni cilj na vreme u sto trideset minuta…

PUKOVNIK: Da li se opirao?

KOMITA: Žena i deca su pravili scenu, bilo je mučno, to zna demorališuće da deluje.

Međutim, on se nije opirao. Svestan je da mora platiti.

PUKOVNIK: Bezrezervna saradnja sa vlastima neprijateljske države zaslužuje bezrezervnu

smrt. Nastavi.

KOMITA: Vezali smo ga i poveli. Trebalo nam je dobrih dva sata da stignemo dovde. Išli

smo zaobilazno, znatno nepovoLJnijim pravcem da zavaramo trag, mada mislim da potera

još nije ni krenula. Najbliža žandarmerijska stanica udaLJena je tri kilometara od sela i

sumNJam da se iko usudio da po noći napušta selo. Prestrašeni su.

PUKOVNIK: A dečko, kako je on podneo vežbu?

KOMITA: Ispočetka je zapitkivao. Da li baš mora, kako to… Objasnio sam mu da se radi o

čoveku naše krvi koji je kmet u tom selu a sarađuje iz sveg srca sa vlastima te varvarije koju

hoćemo da zbrišemo sa lica zemLJe i ujedinimo naš elemenat. Poslednje što je taj smrad

učinio bila je javna izjava za novine kojom osuđuje našu iredentu, našu borbu za oslobođenje

i ujedinjenje. To mu je otvorilo oči, više nije zapitkivao.

PUKOVNIK: Napolju sviće, sa naše smo strane. Akciju odmah privesti kraju i zakopati

ostatke ovde u pećini!

KOMITA: Razumem!

/ KOMITA ODLAZI. PUKOVNIK OSTAVŠI SAM PRIPALI CIGARETU I PUŠI. IZA

SCENE DOPIRU KRICI ČOVEKA U SMRTNOM HROPCU. UTIŠAJU SE. KOMITA SE

VRATI OKRVAVLJENIH RUKU. BRIŠE KAMU O KRPU. /

PUKOVNIK: Pa?! Kako je proteklo?

KOMITA: Obično. Držali su ga a ja ga… sredio. Jednim potezom.

PUKOVNIK: Mislio sam: kako je on sve podneo?

KOMITA: Loše brate, loše. Ispočetka mi se činio pribranim, a posle… Ispovratio se, kad je

sve već bilo svršeno. Eno ga, sedi i pilji ispred sebe.

PUKOVNIK: Pusti ga. Tako je to uvek prvi put. Očvrsnuće. Bitno da se suočio sa smrću. Pre

toga je spoznao šta znače tajna, bol i patnja.

/ PUKOVNIK POTEGNE IZ ČUTURICE. PRUŽA JE KOMITI. OVAJ POPIJE.

RASKOLJNIKOV ULAZI NA SCENU POTULJEN./

RASKOLJNIKOV: Ne treba se osvrtati?… Zašto se ne sme osvrtati iza sebe…?

KOMITA: Na, brate, potegni! / PRUŽI MU ČUTURICU /

/ RASKOLJNIKOV DOBRO POVUČE /

PUKOVNIK: Sve žrtve, bilo sa čije strane, za slavu narodnu i za našu svetu ideju, nikad

nisu uzaludne. Upravo je prineta još jedna žrtva bogovima za slavnu buduću pobedu!!!


Pag

e10

5

/ PUKOVNIK HVATA ZA RUKU KOMITU. ZAIGRAJU ORO. RASKOLJNIKOV IH

NEKO VREME POSMATRA PA SE I ON UHVATI U KOLO DO KOMITE. ULAZE SA

STRANE OSTALE KOMITE PA SE I ONI PRIDRUŽUJU. KOLO SE ZATVORI U KRUG.

BEZGLASNO IGRAJU DUŽE VREMENA. PROLAMA SE NAJPRE BAHANTSKI KRIK

IZ GRLA PUKOVNIKA: JAHOOOOO!!! POTOM IZ SVIH GRLA: JAHOOOO!!! PEĆINA

SE ORI OD KLIKTANJA. MRAK. /

SLIKA TRINAESTA

/ VAJARSKI ATELJE: NA SVE STRANE SU MUŠKA I ŽENSKA GIPSANA TORZA A

NA PODU ILIRSKI BRONZANI ŠLEM I LIMENI MAČ – IGRAČKE. DUBLJE U SCENI

SE NALAZI SVILENI KINESKI PARAVAN SA OSLIKANIM ZMAJEVIMA IZA KOGA

SE MODEL PRESVLAČI TAKO DA MU SE TELO OCRTAVA NA PLATNU.

UMETNIK JE ODEVEN U SMOKING, SA CRVENOM LEPTIR-MAŠNOM. PREKO

ODELA NOSI RASKOPČAN BELI RADNI MANTIL. SEDI U STILSKOJ FOTELJI I

PUĆKA NA LULU. /

UMETNIK: To što sam te dovukao amo čak iz Pariza, mon chere ami, to je stoga što je ovde

prava ludnica. Naravno, mogao sam kip da izvajam i tamo, kao što smo i dosad činili, ali neki

mi đavo ne dade mira. Rekoh sebi: daj da se vratim u postojbinu da upravo ovde posisam iz

korena života, iz drevne zemlje, Patrie, tu gde kola energija dionisijskih svetkovina… I što se

dogodilo? Za proteklih dvadeset godina kako sam izbivao odavde mnogo štošta se promenilo:

elektrika, tramvaji, železnica, napose opera! Međutim, neke stvari se u mozgovima ne

miču!!! Ti znaš da su meni, meni! – pozirale čak i plemkinje na Zapadu. Da ovde umetnik

nađe ženski model za akt to bi se još i moglo postići samo među Cigankama ili damama iz

bordela a i one su uglavnom došle izvana u ovu kaLJugu intriga i zavisti. Ali da pronađeš

muškog pozera za akt – Bože moj! Bože moj!!! /PLJESKA RUKAMA/ Pa ti ne znaš što se

sve dešavalo?! Kada sam najpre nekim svojim poznanicima pokušao objasniti okolišno kako

smeram od njih napraviti heroja, ej Heroja! – da ću ih ulepšati tako da umesto svojih

sredovečnih stomačića dobiju muskulaturu Herkulesa, da ću im konačno promeniti crte lica

tako da postanu LJepši do neprepoznatLJivosti, da poprime podobije Apolona – vrisnuli

su! Jedan me umalo nije ispLJuskao pred prepunom salom restorana. Znaš što mi je kazao:

«Nisam znao da si tamo postao pederast!» Pazi, tako nešto odvaliti?! Što tu ima loše da se

muškarac svuče nag pred drugim muškarcem? Umjetnikom?! Zarad ovjekovečenja u

bronci?…

MODEL: / IZA PARAVANA, SA FRANCUSKIM AKCENTOM / Zar baš nikako? Ni preko

novina?!

UMETNIK: Ah, pusti to! Tebe sam našao preko malih oglasa u Le Petit Parisienne kao što

dobro znaš. Pokušao sam i ovde isto. Posle svih neprijatnosti nisam se usudio da lično predam

oglas već sam ga poslao poštom – šta znam, napraviće mi scenu u redakciji… I zamisli –

izašlo! Što ti je sloboda štampe! Pod šifrom. / IZ ORMARIĆA IZVLAČI NOVINE, LISTA

IH /

MODEL: Mogu misliti!

UMETNIK: / PRONAŠAO JE TEKST, ČITA / «Inostrani umetnik traži mlađe muškarce za

izradu aktova. Plaćam franak po satu.»

MODEL: Pa nisi se baš pretrgao.


Pag

e10

6

UMETNIK: Kako nisam?! Znaš li ti da se ovde grbači na NJivi od jutra do sumraka za najviše

pet franaka?! A ja nudim nekome da odstoji pet sati za te novce! I to dan za danom po pet

franaka! Ti znaš koliko to može potrajati. Pa još da bude ovekovečen u bronci kao

nacionalni heroj i izložen na Svetskoj izložbi u Parizu?!

MODEL: Niko se nije javio?

UMETNIK: Stiglo mi je samo jedno i to preteće pismo u kome sam nazvan matorim

perverzNJakom! Digoh ruke od svega pa ti poslah urgentni telegram.

MODEL: I eto mene Orijent-ekspresom. Ej, ja ovakvu prestonicu nisam očekivao. Jeste da

ima i lepih građevina ali brate – kaldrma i blato, dim arapskog roštilja na svakom koraku a

sve skupa nema više od pedeset hiljada duša! «Prestonica»??? Tja, tja, tja…

UMETNIK: / USTANE, IZ ORMARIĆA UZME BELE RUKAVICE I NAVLAČI IH.

TAKOĐE IZVUČE VEŠTAČKE BRKOVE OGROMNIH RAZMERA I BOČICU LEPKA. /

Slušaj, evo ti ovi mustaći i ovaj lepak pa nakači sebi. / DODAJE MU PREKO PARAVANA /

UMETNIK: La – voilà! Ovo što sada radim – činim u inat svetu i vijeku! Uprkos svemu! Svoj

malograđanštini i zaostalosti. Jer uslov za napredak jeste velika ujedinjena država slobodnih i

prosvećenih ljudi. Ljudi traže Slobodu – Sloboda traži ljude! Stvoriću remek-delo o Junaku

divovske snage nejunačnom vremenu uprkos! /MRAK NA KRATKO /

/ DOLAZI SVETLO. ISTI ATELJE. SADA JE NEGROIDNI, RUŽNI ALI

MIŠIĆAVI MUŠKARAC NAG PRED UMETNIKOM. POZIRA SA ZALEPLJENIM

DUGAČKIM BRKOVIMA, SA ILIRSKOM KACIGOM NA GLAVI DOK OBEMA

RUKAMA STEŽE MAČ IZMEĐU NOGU TAKO DA SE NJEGOV ŠILJAK SPUŠTA NA

POD. ŠAKE OBAVIJENE OKO BALČAKA POKRIVAJU MU ORGAN. STOJI

UKIPLJEN. SKULPTURA JE SKORO URAĐENA U GLINI. MAESTRO OBLIKUJE

ZAVRŠNE RADOVE – GLADI RAMENA I PRSA. U FOTELJI OKRENUT PUBLICI

TAKO DA JE NEVIDLJIV SEDI PUKOVNIK. SAMO MU ULAŠTENE ČIZME ŠTRČE.

PUŠI TOMPUS, VIJU SE OBLAČIĆI DIMA. /

UMETNIK: / DOK RADI / Ovo radim NEJUNAČKOM VREMENU UPRKOS!… Pozvao

sam Vas da prisustvujete samoj završnici veledela. Ovu monumentalnu skulpturu u

natprirodnoj veličini posvećujem svim našim prošlim i budućim ratovima i svim našim

pobedama. RATNIK! Tako će se zvati ova kreatura – RATNIK.

PUKOVNIK: / NAKON PAUZE / More majstore, jasna je meni tvoja koncepcija, pratim ja

tvoje stvaralaštvo i rado odlazim na patrijotske izložbe savremene umetnosti. Ali brate,

nemoj te čuju pojedini, nemoj te čuju moji komiti kako im ovoga tu… znam da ne razume ni

reči našeg jezika – neandertalca prikazuješ kao naš rasni tip lepote, čojstva i junaštva!

UMETNIK: / PREKIDA RAD / Pa dokle bre više taj provincijalizam, majku mu?! Dokle više

to tipizirano prikazivaNJe naših boraca kao seljaka: gunjče, šubarče, «na brič» pantalone! Ja

vidiš hoću da nas prikažem poput antičkih heroja, polubogova, decu Zevsa i ovozemaljskih

majki! Bogove su i heroje antički vajari prikazivali gole – da se iz prve vidi da nisu ljudi,

razumeš?! Tako eto i ja činim. A što je malo neestetska fizionomija, jebi ga, ja ću se potruditi

da ga koliko mogu ulepšam, al šta da radim kad ni jedan od tvojih komita ne bi hteo da mi

pozira!

PUKOVNIK: Dobro da im nisi ni predlagao. Oduševili bi se, možeš misliti. Mogao bi da

pakuješ kofere… Zamisli, zamisli samo da sam ja nekom naredio!… Pa ti tvoje delo izložiš


Pag

e10

7

ovde u Umetničkom paviljonu?! Pa ga prepoznaju onako golog bronzanog?! Lele majko!!!

Šta bi posle bilo? Koja bi to priča za čaršiju bila?! Umetnik i model?

UMETNIK: / REZIGNIRANO / Da, da, da, jasno mi je sve: pederi.

/ PUKOVNIK USTANE, ŠETA ATELJEOM ALI NE GLEDA U POZERA. /

PUKOVNIK: Taj ne bi smeo da prošeta korzom od zajebancije starog i mladog. Šta bi mu

sve rekli iza leđa?! Gologuzan.

UMETNIK: DivLJaci! Kreteni!!! A ja sav svoj talent i ugled založim da ovekovečim borbu za

svetu slobodu, za krv našu, za svetinje, za ostvareNJe zajedničke domovine jednoplemenih!…

Allez! C` est finis! /RUKOM POKAZUJE POZERU DA MOŽE IĆI. OVAJ SE OKREĆE I

ODE IZA PARAVANA./ Pitam se za koga i zašto?!

PUKOVNIK: Ej, nemoj majstore da mi padaš u vatru! Najpre, za one skulpture i slike iz

ciklusa Naša starina koje su izlagane po Jevropi dobro si inkasirao iz državne blagajne i to

pod bivšim tirjanskim režimom! To pamtimo. Ali, neka! Sve je to bilo korisno i lepo. Mi se

svi ponosimo tobom, ti si uostalom naš brat, nacionalni pregaoc. Ali… / PAUZA /

UMETNIK: «Ali»???

PUKOVNIK: Ali mi još nismo dorasla sredina. Nismo sazreli dovoLJno za neke

stvari. Međutim, rešiće se sve to jednog dana, napredak i ideja čovečanstva idu svojim tokom

koji se ne može zaustaviti. Na obzorju su veličanstveni događaji koji će protresti stari svet.

UMETNIK: Bogami ja samo tmurne oblake i magluštinu vidim kroz ove prozorčiće.

PUKOVNIK: Pašće dotrajale monarhije i dvorovi. Naše će utvare hoditi dvorovima plašeći

gospodu! Vreme je da padnu sve hrišćansko-aristokratske države te da zavlada bratstvo

slobodnih nacija. Mi pomlatismo svoje dekadente. A tek ćemo da mlatimo tuđe. / ŠETA

DOK GOVORI. U JEDNOM TRENU SPAZI PAR BELIH RUKAVICA ISTOVETNIH

ONIMA KOJE UMETNIK NOSI. UZIMA IH I NAVLAČI. / Bliži se ispunjenje vremena.

Još samo jedan jedinstveni veličanstveni okršaj pa će svetom zavladati večni mir!

UMETNIK: A šta će umetnost stvarati u tom «večnom miru»? Umetnik samo iz večitog

nemira crpi nadahnuće.

PUKOVNIK: / ZAGLEDAJUĆI I PLJESKAJUĆI TORZA / Nakon velikog rata biće mnogo

ovakvih modela za umetnike. Granate iz haubica koje raznose telesine na komade, trupla bez

udova, miris krvi, petroleja i baruta, osećaj bliskosti smrti – lepši su od Nike samotračke!

UMETNIK: / NAKON PAUZE / U svakom slučaju ja sam svoje remek-delo priveo kraju. A

Vi vidite svoje. Ubrzo odlazim.

PUKOVNIK: Adio, meštre! Sledeći put kada se budemo sreli biće to u potpuno novom svetu.

Ovaj sadašNJi, starački – BUUUUM!!! /GESTIKULIRA EKSPLOZIJU/

/PUKOVNIK POLAZI. NA VRATIMA ZASTANE. /

PUKOVNIK: Majstore, ne zaboravi da ovo tvoje remek-delce dooobro upakuješ da ga niko

ne vidi i bezbedno otpraviš odavde. Što pre! /IZLAZI. MRAK./

SLIKA ČETRNAESTA

/ KOMITA I RASKOLJNIKOV /


Pag

e10

8

KOMITA: Spremni?! Potpuno spremni?… Slušaj dobro: ovo je stvar od svetskoistorijskog

značaja i ti si toga svestan. Toliko smo o tome već razgovarali. Ovo će od tebe načiniti

besmrtnika u svakom pogledu. Evo ti sada bombe. /PREDAJE MU RANAC / A ovo je

sredstvo protiv svih ovozemaLJskih muka i bolova. / DODAJE MU PAPIRNU KESICU /

Odmah po izvršenju veledela ti ćeš sadržinu kesice progutati. Nije bLJutavo, štaviše ukusno

je.

RASKOLJNIKOV: / ZAGLEDAJUĆI KESICU / «Univerzalni lek»?!

KOMITA: Ne sumNJam da naizust znaš našu epiku… Kad junaka vila podoji svojim

mlijekom – nikakva mu muka ne može nauditi. Ovo je mleko jedne naše posestrime

vilovnice, mleko pomešano sa biskvitom i stucano u prah. Pa kad ovo budeš progutao

postaćeš neosetLJiv na sve zemaLJske bolove i patNJe.

RASKOLJNIKOV: / DVOSMISLENO / Lek protiv svih boljki ovoga sveta? … Da, daaaa,

razumem, potpuno razumem… / IRONIČNO SE SMEŠKA. STRPA KESICU U

UNUTRAŠNJI DžEP. /

KOMITA: I još jedna stvar, najvažnija. Mi te nećemo napuštati čak ni tamo. Braća su lojalna

svuda. Kad te sprovedu u zatvor – nadam se nakon uspešno obavljena posla – u najkraćem

roku posetiće te čovek, tuđin, njihov zvaničnik. Ostali vas dvojica nasamo ili u nečijem

prisustvu – on će ti svakako pokazati znake. Pomoću vilinog mleka preodolećeš mukama, u

liku neznanca dobićeš čoveka za vezu sa nama.

RASKOLJNIKOV: Spreman! Uništiti tirjanina, osloboditi naš napaćeni element!!! Nek strepe

gospoda!!!

KOMITA: Biće to veliki šamar za sve. Osobito za ove naše bradonje i

ustavnoparlamentarne mudrace što znaju samo da brbljaju a ništa ne preduzimaju. Da smo na

njih čekali nikad ne bismo dočekali ni ovo što sada imamo a što je tek početak.

RASKOLJNIKOV: / EGZALTIRAN / Umreću za svetu stvar!

KOMITA: Polako, polako, nije baš obavezno da umreš. Preživećeš, preživećeš, ja ti to

kažem. Odolećeš svim mukama i nevoljama, ti si još uvek maloletan a takvi po njihovim

zakonima ne idu pod omču. Najviše – vremensku robiju, ali nećeš u njoj dugo ostati, ne

brini. Učinićemo sve da se u najkraćem roku otuda izbaviš. Izvršićemo pritisak preko svetske

javnosti i videćeš, bićeš slobodan. Jer i tamo ima snaga koje jedva čekaju da njega maknemo.

I te kako će se obradovati! Kad nastanu promene, posle godinu – dve najviše, bićeš ti opet

ovde sa nama, postaćeš heroj kome se svet divi! Napisaćeš memoare. Mi ćemo ti pomoći u

pisaNJu.

RASKOLJNIKOV: / PONESEN, NE SLUŠA GA, STEŽE PRSTIMA KESICU/ Imam lek

protiv svih bolova! /TRGNE SE / Razumem te brate, potpuno te razumem! / ZAGRLI GA I

POLJUBI /

KOMITA: SPREMNI!!!

RASKOLJNIKOV: SPREMNI!!!

/ MRAK. ZVUK PARNE LOKOMOTIVE. /

/ INTERMECO: RAGAZZI DI VITA. U POZADINI JE KRUPNI SVETLEĆI NATPIS

HOTEL AMERICA. RASKOLJNIKOV ZAJEDNO SA JOŠ NEKOLIKO ANARHISTA U


Pag

e10

9

HOTELSKOM BORDELU. U POČETKU DOK SE DRUGOVI IŽIVLJAVAJU

RASKOLJNIKOV STOJI POSTIĐEN SA STRANE ALI SE U JEDNOM TRENU

PRELOMI I PRIDRUŽI BAHANALIJAMA. DRUŠTVO SE NALIVA ŠAMPANJCEM,

LIŽE SE SLADOLED ZAJEDNO SA DAMOM IZ BORDELA KOJA JE PRIGODNO

RAZODEVENA U EROTSKOM VEŠU I ČARAPAMA SA HALTERIMA, ONA IH JAŠE I

MAMUZA VIČIĆI Igen! Igen! Igen! MUZIKA KOJA IH PRATI JE SA STARINSKOG

GRAMOFONA NA NAVIJANJE – NEKA VESELA VARIJETETSKA KOMPOZICIJA SA

POČETKA 20. VEKA. DEČACI SE RAZBACUJU NOVČANICAMA. MRAK. /

SLIKA PETNAESTA

/ PREMIJER I PUKOVNIK /

PREMIJER: To je sve što imaš da mi kažeš?… A šta ako ja sada iz ovih stopa neizostavno

telegrafišem tamo i obavestim ih?

PUKOVNIK: Ko zna, možda mi to i očekujemo.

PREMIJER: Da li si ti svestan šta činite, da li ste svi vi normalni!!! Pukovniče, ako Boga

znate, u kakvu nas muku uvaljujete!!!

PUKOVNIK: U inat svima!!! Celome svetu. Eto tako… Uostalom, ne brini, prvih nekoliko

dana po običaju diže se prašina: protestne note, demonstracije, nasiLJe… što nam sve u

krajnju ruku ide u račun.

PREMIJER: Da, da, da, vama avanturistima sve ide u račun… «U krajnju ruku.» Ja u načelu

nisam protiv rata i promene granica. Zna se dokle je naše i mi to moramo na bajonetima uzeti,

kako drugačije?! Ali, brate, nije još vreme, nije kucnuo čas!!!

PUKOVNIK: Vi ćete naravno najodlučnije demantovati sve optužbe o svojoj umešanosti, ali

i svaku našu umešanost… Nacionalni interes to zahteva.

PREMIJER: Pa ja, mi… mi zaista ništa nemamo sa ovim tvojim ludačkim poduhvatom!!!

PUKOVNIK: Teško da će iko u to poverovati… Vidiš, i ja da sam na njihovom mestu tamo

preko, ni ja ti ne bih poverovao… A sad, nije baš da nije! Evo ja ti ovoga jutra kažem šta će

se dogoditi danas, oko podneva po Srednjoevropskom vremenu, a ti mi odgovaraš kako nisi

umešan?!

PREMIJER: UceNJuješ? Stavljaš pred svršeni čin? Uplićeš nas? Misliš da ti niko ništa ne

može???

PUKOVNIK: Ne možeš reći «nit luk jeo nit na luk mirisao»?! Ja sam lično svedok da sam

ti preneo informaciju sa merodavnog mesta. Zakleću se u to ako treba.

PREMIJER: Ništa ja ne znam! Nisi mi ti ništa rekao.

PUKOVNIK: Misliš: tvoja reč na moju reč? Pa – remi, ili boLJe reći pat pozicija… Slušaj, ti

ćeš ovo morati da izneseš pred kabinet. Moraćeš.

PREMIJER: / NAKON KOLEBANJA / Moraću. Što se mene tiče, odavno sam sa time

raskrstio – spreman sam da legnem ako treba u krevet sa crnim đavolom ako je za dobro

nacije.

PUKOVNIK: Oho! Nismo znali i za takve sklonosti.


Pag

e11

0

PREMIJER: Ja to onako… više figurativno… / U ODLASKU ZA SEBE/ Ko će da mi kaže.

Okružio se sve samim maloletnim dečacima.

/ ŽURNO IZLAZI. MRAK. /

/ INTERMECO: NEOČEKIVANA SILA KOJA SE POJAVLJUJE IZNENADA I REŠAVA

SVE. OSVETLI SE DEO SCENE: RASKOLJNIKOV JE U LANCIMA, U TAMNICI,

IZMUČENA LICA. /

RASKOLJNIKOV: O Bože! O Bože!!!… Zašto si me napustio?… Ali neka, neka, naše će

aveti strašiti dvorove i gospodu!

/ IZ DUBINE SE NAJPRE ZAČUJU KORACI, POTOM ZASTANU, OTKLJUČAVANJE

ĆELIJE. ULAZI IZ DUBINE I TAME NEZNANAC OGRNUT PELERINOM.

RASKOLJNIKOV SE TRGNE IZ MISLI I POSMATRA GA. NEZNANAC MU PRIĐE NA

DOHVAT RUKE PA POKAŽE ZNAKE: DESNI KAŽIPRST PRINESE DESNOJ STRANI

NOSA POTOM ŠAKU SPUSTI NA GRUDI PA NA STOMAK. RASKOLJNIKOV

NAMAH USTANE I PONOVI ISTO. POSMATRAJU SE NEMO. /

RASKOLJNIKOV: Prašak, sredstvo protiv svih bolova nije delovalo?!

SETTEMBRINI: Io sono Lodovico Settembrini. Ja sam ovde u svojstvu istražnog sudije po

predmetu gnusnog umorstva visoke ličnosti. Zapamtite to… Otrov koji ste progutali bio je

slabe doze. To je dobro. Policija Vas je spasila linča svetine što je takođe dobro. A mogli su

vas i žandarmi iseckati na komade sabljama. Bravo, bravisimo za uređenu monarhiju…

Vama… je sve poznato?

/ RASKOLJNIKOV ZAKLIMA GLAVOM. SETEMBRINI UZIMA KRČAG PA

RASKOLJNIKOVU POLIVA RUKE. POTOM RASKOLJNIKOV POLIJE RUKE

SETEMBRINIJU. ON SE POTOM LAGANO HODAJUĆI UNATRAŠKE UDALJI U

MRAK. /

SLIKA ŠESNAESTA

/ KROZ MRAK DOPIRU KANONADE TOPOVA. POSTEPENO SE RASVETLJAVA

SCENA. PUKOVNIK I KOMITA PAKUJU SVOJE VOJNIČKE SANDUKE, POSILNI IH

IZNOSI. TOKOM SLIKE DUBOKO U POZADINI UMETNIK ZAKIVA

DASKE, PAKUJE U SANDUK SVOJE BRONZANO REMEK DELO – AKT

NEANDERTALCA U HEROJSKOJ POZI, KOLICIMA GA ODVOZI. /

KOMITA: Ko bi rekao, ko bi rekao?!… Bre, bre, bre. Svašta!!! Iz onakve sitnice šta se

izrodi?!

PUKOVNIK: A od svega mi najčudnije kako to da sredstvo nije dejstvovalo?

KOMITA: Dao sam mu uobičajenu porciju.

PUKOVNIK: Do sada se to nije dešavalo, «prašak» je uvek dejstvovao, nikad nije omanuo…

Sumnjiv si mi nešto, brate.

KOMITA: Sve i da je vilino mleko proradilo na isto bi izašlo. Opet bi nam objavili rat.

Konačno, jednom je do ovoga moralo doći pa dosta više tog odugovlačenja. Nismo sami!

Pobedićemo!

PUKOVNIK: Pa sad, ni oni preko nisu sami.


Pag

e11

1

KOMITA: Ja sam svoje pakovanje završio.

PUKOVNIK: / VADI IZ UNUTRAŠNJEG DžEPA PRESAVIJENU ZAPEČAĆENU

KOVERTU / Drži ovo, brate. Tu ti je ratni raspored. Kreni odmah.

/ KOMITA BEZ REČI UZME KOVERAT, SALUTIRA I NAPUSTI SCENU. OSTAVŠI

SAM PUKOVNIK SAVIJA CIGARETU. /

PUKOVNIK: / DVOSMISLENO / Zbogom brate. Nećemo se više sresti. Zbogom druže.

/ ULAZI PREMIJER, UZRUJAN JE, NEISPAVAN I BLED. /

PREMIJER: A, tu si! Jedva te pronađoh u ovoj frtutmi!

PUKOVNIK: Sedi, odmori, brate… Ima još da se ratuje, tek je počelo.

PREMIJER: Veliko je ovo zlo, veliko, ali kad je već moralo – dobro je da nismo ostali sami!

Zgazili bi nas!!!

PUKOVNIK: Hajde da odigramo jednu? Ha?!

PREMIJER: Zar nisi već dovoljno «igrao»??? Još bi?

PUKOVNIK: Posilni!

/ ULAZI POSILNI. SALUTIRA. /

POSILNI: Izvolite gospodine pukovniče!!!

PUKOVNIK: Donesi pribor!

POSILNI: Razumem!!!

/ POSILNI ODLAZI /

PREMIJER: Rekoh… nije mi sad do igre.

/ PAUZA /

/ POSILNI UNOSI STOČIĆ NA KOME SU NAMEŠTENE FIGURE ZA POČETAK

PARTIJE I ČASOVNIK /

POSILNI: Izvolite gospodine pukovniče!!!

PUKOVNIK: VoLJno. / POSILNI IZLAZI /

PUKOVNIK: Pa sedite, sedite Premijeru. Vi ste beli! U prednosti ste. Prvi potez je Vaš.

PREMIJER: Velikodušno, nema šta. Prvi vučem. Moje otvaraNJe.

PUKOVNIK: Hoćemo li «cugericu»?! Brzopoteznu? / NAVIJA SAT /

PREMIJER: Kao što i dolikuje u ratnim okolnostima?!… Vala moraćemo. / POVLAČI

POTEZ /

/ VRAĆA SE POSILNI PA NEOČEKIVANO ZA PREMIJERA USLIKA PRIZOR FOTO-

APARATOM SA FLEŠOM. /

PREMIJER: / SKOČI SA MESTA / Ovako se nismo dogovorili!


Pag

e11

2

PUKOVNIK: Tek da se zna. Za arhivu i buduće naraštaje.

/ IGRAJU BRZOPOTEZNU PARTIJU, SILOVITO TRESKAJU FIGURAMA I

PRITISKAJU ČASOVNIK /

PREMIJER: Ko će koga, ha?!… Ko će koga, ptico?!

PUKOVNIK: Tek smo počeli, ništa se ne zna!… Ništa se ne zna!

PREMIJER: Kraj će da kaže!

PUKOVNIK: Završnica pripada topovima!

PREMIJER: Ja dobro igram sa konjima!

/ MRAK /

SLIKA SEDAMNAESTA

/ KAD SE RASVETLI SCENA OPET SMO U DANAŠNJICI. KANCELARIJSKI STO,

POLICAJAC I ANARHISTA IGRAJU ŠAH. POLICAJAC VUČE BELE FIGURE. IGRAJU

BRZOPOTEZNU SA UKLJUČENIM ČASOVNIKOM. NEKO VREME BEZ

REČI, SAMO TRESKAJU FIGURAMA. KONAČNO PADA ZASTAVICA I ANARHISTA

GUBI PARTIJU. /

ANARHISTA: Pade mi zastavica!… Svaka čast. / PRUŽA RUKU POLICAJCU /

POLICAJAC: / RUKUJE SE / Biću fer – ne bih te pobedio da ti vreme nije iscurelo. Cajtnot!

Inače si stajao bolje.

ANARHISTA: Loš sam u cugerici. Bolje mi ide kad imam dovoljno vremena za razmišljanje.

POLICAJAC: Poslaću te ja na razmišljanje, na izdašno vreme za razmišljanje.

ANARHISTA: Stvarno?… Znaš, ja bih da završimo sve ovo…

POLICAJAC: Da predaš sve naredne partije? Definitivno napustiš igru??? Biće vremena i za

to. Još nekoliko dobrih brzopoteznih pa si slobodan.

ANARHISTA: Hoću li ikada biti?… Nešto?… Slobodan???

/ MRAK /

/ NA PROJEKCIONOM PLATNU IDU ARHIVSKI SNIMCI I FOTOGRAFIJE ILI

UKOLIKO IH NEMA INSERTI IZ IGRANIH FILMOVA NA TEMU ATENTATA KOJI

SU OBELEŽILI TURBULENTNI VEK: UBISTVO ALEKSANDRA I DRAGE

OBRENOVIĆ 1903., SARAJEVSKI ATENTAT 1914., UBISTVO ROMANOVIH

1918., MARSEJSKI ATENTAT 1934., ATENTAT U DALASU 1963., UBISTVO ULOFA

PALMEA 1985., ATENTAT NA ZORANA ĐINĐIĆA 2003… TAKOĐE MOGU SE

KORISTITI I DELOVI PAZOLINIJEVOG FILMA «SALO». TOKOM PROJEKCIJE

IZLAZE NA SCENU: PUKOVNIK, KOMITA, PREMIJER I RASKOLJNIKOV. LICA SU

IM MRTVAČKOBELA – ONI NAM STIŽU SA ONOGA SVETA. POLICAJAC IM

PRILAZI I STAVLJA IM LISICE NA ZGLOBOVE RUKU. MRAK. ZAVESA. /

2010 – 2013.


Pag

e11

3

Zoran Hercigonja

STIGAO JE TELEGRAM

.

.

.

NAPOMENE:

Pozornica je opremljena u duhu devetnaestog stoljeća, što podrazumijeva prigodne kostime u

tom duhu, interijer i uštogljene običaje. Pozornica nalikuje na veliku sobu za zabavu i

druženja. Na pozornici se nalaze sljedeće stvari: veliki stol pun obilja, jedanaest stolica,

poveća ukrašena Božićna jelka, svijećnjaci na stolu i po pozornici, klavir i u jednom kutku

sobe telegraf koji odudara od ostalog interijera. Scena na pozornici je uvijek ista i

nepromjenjiva (fiksna). Naglasak se stavlja na igru svjetla i sjene.

LIKOVI:

OBITELJ MOOR:

FRANZ: Sredovječni ugledan gradski sudac strogog, grobljanskog izgleda lica, ali dobre i

mekane nutrine. Proćelav, nosi monokl, omanju bradu s brkovima. Brkovi su tretirani

posebnom masti i uvijek se sjaje.

JOSEFIN: Franzova supruga, nalickana gospođa vrlo ljupkog izgleda i preusiljenog

ponašanja. Nosi poveću napudranu periku i crvenu haljinu u stilu 19. stoljeća.

KARL: Stariji sin Franza i Josefin, mladi i buntovni gospodin, koji se ne slaže s tadašnjim

svjetonazorima i zakonima. Svako malo troši očevu strpljivost i živce.

ADAM: Drugi sin Franza i Josefin, voljeni sin, koji ispunjava svako očekivanje svojih

roditelja i gorak neprijatelj vlastitog brata.

SUSAN: Najmlađa kći Franza i Josefin, mala ljupka djevojčica, koju roditelji i mlađi brat

Adam obožavaju.

OBITELJ GARLOW:

FELIKS: Srednjovječni muškarac,upravitelj banke, dobar Franzov prijatelj i dobar

otac. Franza poznaje još od najranijih dana svoga života. Nosi samo kratke i tanke brčiće i

ima zalizanu kosu.

FANNY: Feliksova supruga, vrlo ljepuškasta i nalickana gospođa s malo izvrnutim

sklonostima.

SAMANTHA: Starija kći Feliksa i Fanny, vršnjakinja Franzovog i Josefininog sina Adama.

Vrlo ljepuškasta, biejle puti, plave kose i nalikuje na vilu u zelenoj haljini. Gaji osjećaje

prema Adamu.


Pag

e11

4

ALEKSANDAR: Mlađi sin Fanny i Feliksa, vršnjak Najmlađe kćeri Franza i Josefin Susan.

SLUŠKINJA 1: Sluškinja obitelji Garlow i majka Sluškinje 2.

SLUŠKINJA 2: Sluškinja obitelji Garlow u šestom mjesecu trudnoće.

ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: Suprug Sluškinje 2.

Isprva se na pozornici nalaze samo sluškinje koje pripremaju stol i Feliks koji je vrlo

nervozan i nestrpljiv. Feliks se kreće gore dolje po pozornici. Čovjek za telegrafom sjedi

glave spuštene na sam telegraf kao da spava.

FELIKS: (Samome sebi hodajući gore-dolje po pozornici) Još nisu stigli. (Trlja

dlanove) Valjda nisu zaboravili da sam danas pripremio slavlje? Toliko sam se trudio; valjda

neće zaboraviti doći. Znam da imaju mnogo rodbine i svi od njih žele da s njima proslave

takav veliki blagdan Božić, ali Franza sam lijepo zamolio da ove godine svrati k nama i da tu

proslavimo. (Pogleda na sat) Kvragu! Već je osam, a njih još nema. Sve mislim da su

zaboravili na moj poziv.

Ulazi Fanny i dobro raspoložena zagrli muža i poljubi ga u usta.

FELIKS: Što je sad to bilo?

FANNY: Poljubac valjda.

FELISK: No znam da je bio poljubac, ali čime sam zaslužio tvoju pažnju i cjelove.

FANNY: (još uvijek u Feliskovom naručju) Učinio si veliku stvar. Napravio si božićno

slavlje i pozvao naše najbolje prijatelje. Volim razgovarati sa Josefin. Ona je tako suptilna i

blaga i tako se lijepo smije. Nije kao ostale gospođe. One su krute i jalove, a Josefin je puna

života, baš kao i njezin Franz.

FELIKS: (Pušta Fanny iz naručja) Franz i ja smo prijatelji do djetinjstva, baš kao i ti i tvoja

Josefin. Već se dugo vremena nismo vidjeli, mislim da tome ima oko pet godina, baš od

trenutka kada se odselio u drugi grad zbog službe. Da i tako ga jedan dan ugledam na ulici.

Mislio sam da mi se priviđa, ali ipak je to bio on, dragi Franz. Bio je iznenađen koliko i ja i

pohitao mi je u susret. Zamisli samo došao je u grad potražiti starog prijatelja, mene. I tada

sam ga pozvao da proslavi s nama ovaj Božić.

Fanny opet poljubi Feliksa u usta i veselim kretnjama se razmaše po sobi

FANNY: Tako sam sretna zbog tebe i zbog ovog blagdana. Božić je tako divan i pun ljubavi.

Pijana sam od ljubavi. Zamisli samo kako jedan takav blagdan može promijeniti čovjeka u

njegovoj nutrini. Do sada smo slavili sami, ali odsad ćemo slaviti s ljudima koje volimo.

FELIKS: Zar dosad nismo slavili s ljudima koje volimo?

FANNY: (Nasmije se) Jesmo i to s jako divnim ljudima, ali priznaj da je blagdan još ljepši

kada svu radost možeš podijeliti i s ljudima koje dugo nisi vidio.

Felisk sjedne za stol i pripali lulu. Pridruži mu se i Fanny.

FELIKS: Imaš pravo. Priznajem ti, danas si nekako posebna. Sva si prpošna i puna snage.

Nisam te vidio još takvu. Odakle ti sva ta snaga. Bilo bi bolje da štediš snagu, jer noćas ćemo

samo plesati i zabavljati se, a moj Franz je jako dobar plesač, toliko da znaš.


Pag

e11

5

FANNY: Vraže jedan. Svoju snagu sam štedila čitavu godinu i čuvala je za ovaj dan, jer sam

negdje duboko u sebi znala da će ovaj Božić biti posebniji.

Služavke su otišle u kuhinju po neke stvari i Felisk i Fanny ostaju sami.

FANNY: Koliko Franz i Josefin sada imaju djece?

FELIKS: (Otpuhuje dim) Mislim troje. Posljednja je bila mala kćerka, divno djetešce. Mislim

da je vršnjakinja našeg Aleksandra. Trebaš je samo vidjeti kako je slatka. Lice joj izgleda kao

lice porculanske lutke, a obrazi joj se crvene kao dvije jabučice. Jako je lijepa.

FANNY: Sigurno na mamu Josefin.

FELIKS: A na koga drugoga može baštiniti ljepotu, nego na mamu, nježan i ljepši spol.

FANNY: Pa i Josefinini sinovi su isto tako lijepi.

FELIKS: Da i oni su lijepi na mamu, ali čvrsti i odlučni na Franz a, na tatu.

FANNY: Očito to tako mora biti. Djeca su lijepa na mame, a pametna na tate. Slažeš se?

FELIKS: Naravno ljubavi, slažem se.

FELIKS: No gdje su sada naša djeca, naši divni golubovi?

FANNY: Sigurno su tu negdje. Pripremaju se znaš; i njima je ovaj dan poseban. Ako ništa

drugo, dobit će barem darove. I to je velik i plemenit cilj kako god da se uzme. Pa Božić prije

svega znači i darivanje.

FELIKS: Istina. Samo me malo muči da Franz ne zaboravi doći k nama.

FANNY: Ma neće sigurno zaboraviti. Pa rekao si i sam da je on došao u grad poradi tebe, zar

ne, da vidi starog prijatelja?

FELIKS: Ma ne bojim se ja zbog toga. Znam da će Franz doći ( on je čovjek od riječi), ali

hoće li doći na vrijeme. Znaš da ima jako puno rodbine ovdje u gradu i da će se vjerojatno

zadržati pomalo kod svih. Bojim se samo da ne dođe pijan k nama. Ne poznaješ ti Franz kad

se napije. On postane sasvim drugi čovjek kad malo popije.

FELIKS: Nikada ti nisam pričao kako je bilo kad smo bili u vojsci. Jedne večeri smo se malo

zabavljali s djevojkama. Imali smo slobodan vikend. Popili smo jako puno uglavnom i Franz

a je obuzelo neko ludilo, neko neobjašnjivo ludilo. Nije mogao vladati samim sobom, nije

uopće znao tko sam i što sam. Uvjeravao sam ga da sam to ja Feliks, njegov prijatelj, ali on je

trabunjao nešto o neprijateljima i neprijateljskoj vojsci i nasrnu na jednu djevojku nožem.

Jedva sam je obranio. Hrvao sam se s njim barem deset minuta. On je jak Fanny, jak kao vol.

Bacao me po podu i gotovo mene probo nožem. A sljedećeg jutra kad sam mu to spomenuo,

ničeg se nije sjećao ili se nije htio sjetiti.

FANNY: Znači da Franz ne podnosi baš piće.

FELIKS: Očito da ne. I zato se bojim ako će kasniti. (Pogleda na sat) Veće je pola devet, a

dogovorili smo se da dođe nešto prije osam sati. Znaš Fanny bojim se da se takav pripit ne

osramoti pred obitelji. Nemaš ti pojma kakva je to sramota kad se tako vladaš pred očima

vlastite djece koja u tebe imaju povjerenja i prije svega poštovanja.


Pag

e11

6

FANNY: Ma ne brini ništa. Sigurno će sam sebi dati reda. Valjda čovjek zna kad mu je dosta.

Valjda zna da je slab na piće pa neće tako puno nalijevati u grlo. Koliko ja poznajem Franza

rekla bih da je osoba od samokontrole i autoriteta. Vjerujem da može tim autoritetom ukrotiti

i zvijer koja se oslobodi svaki puta kad se napije. Vidiš da nije izgubio službu gradskog suca i

da nitko nema nikakve loše kritike na njega. To znači da se vlada vrlo uzorito i svoju službu

obavlja isto tako uzorito i savjesno.

FELIKS: Očito si u pravu. Možda previše brinem. Možda sam samo sve to inscenirao, ali

opreza nikada dosta.

(Ulaze Samantha i Aleksandar u sobu, prepirući se)

ALEKSANDAR: Mama! Sestra mi ne da da stavim crvenu leptir mašnu. Kaže da je to

nepristojno i da s tim izgledam kao malo dijete!

SAMANTHA: Nije istina mama. Pogledaj da je uzeo moju crvenu vrpcu za kosu i želi je

nositi oko vrata.

ALEKSANDAR: Mama! Reci joj nešto!

Feliks je bio iznenađen i osupnut kada je ugledao kćer u svečanoj haljini. Priđe joj, primi je

za ruke, raširi ruke i gleda je.

FELIKS: Samantha, lijepa si kao majka. Ova haljina ti baš lijepo pristaje

SAMANTHA: Hvala tata. Drago mi je da ti se sviđa.

FELIKS: Tvoja mama ima pravo. Djeca su lijepa na njihove majke, a pametna na tate.

Svu svoju ljepotu si baštinila od mame. (Poljubi je u obraz, a Samantha ga zagrli)

U to vrijeme Fanny veže leptir mašnu Aleksandru koji još uvijek prigovara i želi onu crvenu

mašnu. Dok Feliks grli kćer, na pozornici se ugase svijetla i zazvoni školsko zvono. Svjetlost

se koncentrira na čovjeka do telegrafa. Čovjek do telegrafa se trgne i počinje bržebolje

zapisivati poruku. Nakon što je zapiše poruku, zaviče.

ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: Stigao je telegram! Stigao je telegram!

Svijetlo se vraća u normalu i Čovjek za telegrafom se približi ostatku obitelji i počinje naglas

čitati. Obitelj se okupi oko njega. Uto se pridruže Služavka 1 i Služavka 2.

ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: Piše sljedeće. Kočijaš obitelji Garlow(Stop)Danas je

otputovao na zimovanje na vrh Alpa(Stop) Nakon što se pijan kolima prevrnuo na glavnome

trgu(Stop)

Svi su se čudili tom događaju. Nakon što je čovjek za telegrafom pročitao poruku, vratio se za

telegraf u isti položaj u kojem je bio i prije.

FELIKS: No blago njemu. Na sam Božić je otputovao.

FANNY: Mora da smo ga dobro plaćali kada si može priuštiti takav odmor.

FELIKS: Da dobri smo mi ljudi. I sluge kod nas žive kao gospoda.


Pag

e11

7

Nastane smijeh.

FELIKS: Sada moramo tražiti novog kočijaša.

FANNY: (Obračajući se služavkama) Slušajte drage moje. Danas je Božić i svi bi trebali

slaviti taj divni blagdan. Kada nam stignu gosti, sjednite s nama za stol i blagujmo zajedno.

Kad je bal onda neka bude bal za sve.

FELIKS: Jako dobra ideja Fanny! Svi ćemo se lijepo poveseliti. Je li tako djeco!?

Djeca počinju veselo klicati, a na ulaznim vratima se začuje zvono, drugačijeg zvuka od

zvona telegrama (školskog zvona).

FANNY: (Veselo) To su oni!(Feliksu) Rekla sam ti da ne brineš da će

doći. (Služavkama) Ajde idite otvoriti!(Djeci) Djeco! Jeste spremni za veliko slavlje.

SAMANTHA: Naravno da jesmo.

ALEKSANDAR: Jedva se čekam darova.

(Ulaze svi članovi obitelji Moore s velikim kutijama zamotanih darova i svi se međusobno

izljubiše i rukovaše. Franz i Feliks se čvrsto drže jedna za drugoga i Feliks ispusti nekoliko

suza. Služavke im uzmu kapute i bunde, a Fanny odnese zajedno sa svojom djecom darove

pod bor. Gomila se uskomešala i svi posjedaju za stol.)

Za stolom…

(Franzovi sinovi su sjeli jedan do drugoga, a mlađi Franzov sin je sjeo točno do Samanthe

koja ga je svako malo pogledavala. Franz i Josefin kao i Ffeliks i Fanny su sjedili izmješano(

Franz sa Fanny, Feliks sa Josefin), a djeca Susan i Aleksandar zajedno pri jednom rubu stola.

Služavke su ih poslužile hranom, a onda su i one sjele na jedan kraj stola i svi su u tišini

blagovali. Nakon što su pojeli, razlijegao se žamor, a najglasniji su bili Franz i Feliks, koji su

nazdravljali samima sebi i njihovom ponovnom susretu)

FELIKS: Molim vas malo pažnje! (Zvoni vilicom po čaši)(Kada se svi primire) Hvala! Želio

bih nazdraviti ovom divnom danu i finoj trpezi koje su pripremile naše divne

služavke.(Podigne čašu njima u znak zahvalnosti i poštovanja. Služavka 2 se zacereka no

služavka 1 je laktom tresne dajući joj na znanje da bude tiho) Želio bih nazdraviti i svojoj

divnoj ženi koja danas sva zrači nekim posebnim sjajem i djeluje na mene kao

čarobnica. (Ženi) Sva si me začarala!

FANNY: (Josefini) Ja sam kriva što je tako dobre volje! (Smijeh)

FELIKS: I prije nego što popijemo rujno vino želim nazdraviti dragome bogu koji nas je sve

na ovaj dan okupio i doveo mojeg davno izgubljenog prijatelja pod moj krov. Živjeli!!

Svi u jedna glas „Živjeli“

FRANZ: Dragi prijatelju vidim da i u vašoj kući cijenite glazbu. Baš malo gledam divni

piano. Bilo bi šteta provesti ovaj sveti dan bez melodija. Evo moj Adam bi mogao odsvirati

neku melodiju primjerenu ovom trenutku.

FELIKS: Da jako pametno dragi Franz. (Digne se i zagrli Franza te ponovno sjedne na svoje

mjesto)


Pag

e11

8

FELIKS: Bilo bi jako lijepo kada bi i moja Samantha također sjela za klavir i udahnula mu

dušu. Dragi Franz da samo čuješ mojeg anđela kako svira.

FRANZ: A mogli bi vas dvoje svirati zajedno za jednim klavirom. Vidio sam mnogo puta

kako ljudi sviraju duo. Mnogo je bolje dvadeset prstiju nego samo deset.

Samantha i Adam se nasmiješe jedan drugome i krenu prema klaviru.

ADAM: Tati!? Koju melodiju da sviramo? Može li neki valcer!?

FRANZ: (Upravi pogleda na svog prijatelja Feliksa )

FELIKS: Bravo Adame, bravo sine! Zasvirajmo neki valcer i zaplešimo malo.

Mrzovolja Karl je samo sjedio i pratio mnoštvo

KARL: Samo se vi zabavljajte šovinističke svinje. Uništiti ćete svu ekonomiju sa svojim

kršćanskim glupostima. Sramite se ovoga dana.

FRANZ: (Srdito) Tebe nitko ništa nije pitao! Doveo sam te ovdje da upoznaš mojeg velikog

prijatelja, a ti i ovdje glumiš pravednika. Dosta mi je svih tvojih prenemaganja.

FANNY: (Grleći Franza) Nemoj tako dragi prijatelju, Božić je. Danas bi trebali svi biti u

miru i ljubavi. Zasvirajmo i zaplešimo rađe.

Adam i Samantha sviraju Chopenov romantični Valcer broj 14 u E-molu.

FANNY: Karl hoćeš li molim te sa mnom zaplesati?

KARL: Ja sam samo tu tijelom radi pristojnosti, ali ne i duhom. Ja ne padam na šarm olinjale

dame i ne želim sudjelovati ni u kakvim igricama napirlitane dame. Ja nisam tatin sin kao

Adam.

FRANZ: Pobogu Karl. Ispričaj se gospođi! Takvom ponašanju te nisam učio. Hajde ispričaj

se!

KARL: Hoću dok se ti meni ispričaš za sva zla koja si mi nanio kada si me donio na ovaj

svijet.

FRANZ: (Ustaje od stola) Prestani glumiti nevinašce izdajniče i sramoto ove obitelji.

KARL: Ako sam sramota, onda bi ti trebalo biti ispod časti razgovarati sa mnom i zato me

rađe dragi tata pusti na miru.

FRANZ: (obračajući se svojem prijtelju FEliksu) Vidiš li Felikse ona je umet moje duše!

FELIKS: Ma pustimo sada to! Zaplešimo! Božić je smao jednom na godinu. Hajde.

Svi osim buntovnog Karla su zaplesali valcer i veselili se. Adam i Samantha su se međusobno

pipkali i doticali od veselja i radosti i svirali Chopena. Aleksandar i Susan su također

nesprento plesali. Karl je mrzovoljno sjedio, ispijao čašu vina i izgarao do bijesa. I služavke

su jedna s drugom isto plesale. Čovjek za telegramom je samo podigao glavu, ali je ubrzo

spusti i vrati se u prvobitni položaj. Ples se nastavio, mijenjajući plesne partnere. Kad je

melodija prestala, svi posjedaju za stol. Sada Fanny sjedne do Josefin, a Feliks do Franza.

FELIKS: Dragi moji ovo je bilo fantastično. Franz!? Nisam znao da ti je žena tako dobra

plesačica.


Pag

e11

9

FRANZ: E dragi moj Feliks, zato sam je i oženio. Da sam ti rekao da je dobra plesačica, onda

bi mi je možda i oteo.

Pozornicu ispuni smijeh. Mladi par Adam i Samantha sjede i dalje za klavirom, dok se Karl

pun gađenja diže i odlazi van.

FRANZ: Karl!? Gdje ideš? Karl!

KARL: (Odlazeći)Idem uhvatiti malo zraka, ovdje previše smrdi.(Intenzivno naglasi

posljednju riječ)

FRANZ: Karl! Vrati se tako ti boga!

FELIKS: Ma pusti ga prijatelju, proći će ga to. Smirit će se on kad-tad.

FRANZ: Lako je tebi reći dragi moj Feliks kad imaš tako dobru djecu. Tvoja djeca u anđeli

prema moje Karlu. Vidi Samanthu kako je lijepa i dobra kao anđeo, a vidi tek Aleksandra.

Dobar je ako kruh.

JOSEFIN: Da prijatelju naš Karl je umet naših duša od samog rođenja. (Pogledavajući čas

Fanny, čas Feliksa) Nemate pojma kakve smo sve neprilike imali s njim. Mali je jednostavno

izrod i sramota ove obitelji, ali ipak ga trpimo.

FANNY: To znači da ga volite. Vjerujte mi prepoznat će već jednom vašu ljubav. Samo mu

treba vremena i vidjet ćete. Još će vas poštovati.

FRANZ: Ništa od njega nikada neće biti, ništa. On je Karl, buntovnik, vizionar, prorok novog

doba. Nema takvima mjesta među anđelima. (Sinu Adamu) Hajde reci Adame što je tebi

napravio kad ste bili mala djeca.

ADAM: NE znam je li to baš primjereno sada oče.

FRANZ: U redu je sinko, slobodno ispričaj da ljudi čuju s kakvom se noćnom morom mi

borimo.

(Dok je Adam pričao, služavke su neprestance jele i trpale hranu u usta)

ADAM: Karl je inače stariji od mene četiri godine. Jednom kad smo bili djeca, čuvala nas je

jedna guvernanta. Bilo je vrijeme za spavanje. Guvernanta je prvo uspavala Karla, a onda je

došla mene uspavati i ušuškati. No čim je zatvorila vrata, uđe Karl. Ja sam još bio premalen

da bih mogao razumjeti Karlove namjere. Karl me stavio u kolica i krenuo sa mnom u

dvorište. Ja sam samo šutio, jer nisam slutio koje su mu namjere. I Karl me odgurao kolicima

na cestu i ostavio tamo. Sva sreća da je guvernanta čula moj plač. da se nisam onako luđački

derao, pregazila bi em već neka zaprega.

FRANZ: Eto. Sad vidite s kakvim sinom razmetnim imamo posla. Kažem ti ja dragi prijatelju

da je on umet naših duša, ali što se može. Zašto bi nam život bio lagan, kada može biti težak.

FRANZ: No pustimo sada to. Rađe nazdravimo našem prijateljstvu.

Svi u isti glas: „Živjeli“

ALEKSANDAR: Oprostite tata, možemo od stola. Rado bismo pogledali darove.

FANNY: Naravno mili moji možete od stola i veselite se raspakiravajući darove.


Pag

e12

0

Aleksandar i Susan krenu veselo raspakiravati darove, a svi ostali ih gledaše nježnim

pogledima. Svijetlo pozornice se gasi i snop svijetla se usredotočuje na Samanthu i Adama

koji sjede do klavira.

ADAM: Samantha. Imaš lijepe oči, baš kao anđeo, kao što je moj otac rekao.

SAMANTHA: I ti imaš lijepe oči i smiješak. Volim te gledati kada se smiješ. Volim te

promatrati kada si nervozan kao malo prije.

ADAM: Oprosti, ali bilo mi je i neugodno ocrniti svojeg brata, ali ipak sve je to samo

istinama što sam ispričao. Ja volim svojeg brata Karla iako je čudan i drugačiji od sviju nas.

Ne mogu se zamisliti da ga mrzim na bilo koji način. On je moj brat i to je jednostavno

tako. Ne mogu ga mrziti. Našim venama teče ista krv i to nas veže, iako smo drugačiji. I da

me ubi kao Kain Abela, ne bih mu zamjerio.

SAMANTHA:(Dotakne mu ruku) Drag si ti znaš. Još otkako si ušao u kuću, vidjela sam u

tvojim očima iskru, neku posebnu iskru poslije koje mi je sve bilo jasno.

ADAM: A što to ? Što ti je bilo jasno?

SAMANTHA: Pa to. Zaljubila sam se.

ADAM: U koga? Možda u mene?

SAMANTHA: ( Nježno se nasmije i prisloni čelo na Adamovo, poljubi ga i odvoji se od

Adama) Naravno ludice u tebe, a što si ti mislio? U koga drugog bi se mogla zaljubiti.

ADAM: Mislio sam možda u Karla.

SAMANTHA: Ne budi smiješan. Ja ne razumijem Karla ni njegovu filozofiju, ali tebe sam

odmah skužila.

ADAM: Da, a što to znaš o meni, a da ja ne znam?

SAMANTHA: (Priđe mu bliže i nasloni glavu na njegovo rame) Znam da si i ti zaljubljen u

mene, isto kao i ja u tebe. da nisi zaljubljen, onda ne bi svirao Chopena. Chopen je romantičar

i velik pijanist, a klavir je glazbeni instrument kojim se izjavljuje ljubav.

ADAM: Zgodno si to sročila, a govoriš i istinu. To je bila ljubav na prvi pogled. I ja sam u

tvojim očima ugledao one iste iskre kao ti u mojim očima. Znao sam da će se nešto dogoditi ,

ali sam se bojao reći bilo što da ne pokvarim taj dražesan trenutak.

SAMANTHA: Voliš li djecu?

ADAM: Naravno da ih volim.

SAMANTHA: Bi li više volio sina ili kćerku?

ADAM: Počela si me testirati s trik pitanjima, ali eto ti odgovora. Volio bih imati i jedno i

drugo, a volio bih ti i sad nešto odsvirati u znak prve ljubavi i to ljubavi na prvi pogled.

SAMANTHA: Ja sam ti prva ljubav?

ADAM: Jesi. U cijelom svojem životu, nisam imao prilike pokloniti svoje srce nekoj dragoj

djevojci kao što si ti.


Pag

e12

1

Adam započe svirati Beethowenovu „Za Elizu“. Samantah nasloni glavu na njegovo rame

poljubi ga u obraz te utone u melodiju. No ubrzo nakon par prvih udaraca u klavir, zazvoni

školsko zvono, Čovjek za telegrafom digne glavu i cijela pozornica ponovno bude osvijetljena.

Čovjek za telegramom zaviče „Stigao je telegram!“ Čovjek za telegramom dojuri na središte

pozornice i čita.

ČOVJEK ZA TELEGRAMOM: Dvoje mladih ljubavnika(stop) otputovali su na topli jug

(stop) nakon što su se utopili u zaleđenom jezeru(stop) zbog nesretne ljubavi (stop).

Čovjek za telegramom se vraća u svoju prvobitnu poziciju. Ulazi Karl zamaskiran u sablast u

fratarskom odijelu i vozi na kolicima vodoravno postavljen lijes. Mladi ljubavnici Adam i

Samantha krenu u susret svojim roditeljima i opraštaju se od njih, grleći njih i svojeg brata i

sestru.

FANNY: Draga moja kćeri. Drago mi je što si našla ljubav svoga života. Želim ti svu sreću i

svo dobro. (Grleći Adama) Imate moj blagoslov mili moji.

FRANZ: Pođite daleko i zasidrite svoju ljubav i neka vam je sa srećom.

(Josefin plače od sreće i pritišće k sebi Susan i malog Aleksandra)

FELIKS: (Grleći Josefin) No,no. Nemoj plakati. Moja kći će se brinuti za tvoga sina. Sve će

biti u redu. Vidjet ćeš. Sada smo obitelj i imao veći razlog za slavlje.

JOSEFIN: (Obraća se Adamu i Samanthi) Jeste li spremili prtljagu? Imate li sve što vam

treba?

ADAM: (Grli mamu) Joj mama. Nemoj se brinuti. Čim stignemo na jug, pisat ću ti. Ne brini

ništa. Moja Samantha će se lijepo o meni brinuti.

KARL (u ulozi sablasti): (Dovozeći lijes.) Vaša prtljaga je spremna.

Samantha i Adam ulaze u lijes. Prvi ulazi Adam, a na njega liježe Samanthai Karl zatvara

lijes dvoje ljubavnika okrenuti jedna prema drugome licem u lice. Odvozi ih s pozornice. Svi

prisutni sjedaju za stol, a služavke odlaze u kuhinju.

FELIKS: Dragi Franz. Naša djeca su odrasla. Od danas smo obitelj i imamo još jedan razlog

za slavlje.

FRANZ: Tako je! Danas postajemo obitelj. Dva velika prezimena Moor i Garlov će se

ujediniti. Danas možemo postati ponosni na našu djecu za koju smo skidali zvijezde s nebesa i

vadili biserje iz najvećih morskih dubina.

FANNY: (Glasno obraćajući se služavki) Donesite bocu najboljeg šampanjca. Želim

proslaviti sreću koju mi je Božić donio. Nazdravimo budućnosti naše djece!

Svi prisutni za stolom dižu čaše i nazdravljaju za sreću dvoje ljubavnika. Pozornica se

zamrači, a snop svijetla se fokusira na Aleksandra i Susan i prati ih do Božićnog drvca. Tamo

sjedaju i Aleksandar iz džepa vadi revolver.

ALEKSANDAR: Gledaj što sam našao u ladici tatine radne sobe.

SUSAN: Što je to?

ALEKSANDAR: Revolver. To je tata donio iz vojske kući. Zar nije lijep? Mogli bismo se

igrati kauboja.


Pag

e12

2

SUSAN: Ja ne želim biti kauboj.

ALEKSANDAR: Ne. Ne moraš. Ti budi princeza koju su ukrali Indijanci, a ja ću biti kauboj i

spašavati ću te. Putovati ću divljim zapadom i jahati konja i boriti se s Indijancima.

SUSAN: Može onda tako. Bit će zabavno. A kako radi taj revolver?

ALEKSANDAR: Vidiš. (Otvori revolver) Tu unutra u ovom bubnju su meci i kada pritisnem

ovdje (pokaže na okidač) onda se dogodi eksplozija i metak izleti kroz cijev.

Ponovno se oglasi školsko zvono i čovjek za telegramom podigne glavu i zapisuje poruku.

Svijetlo osvijetli cijelu pozornicu i čovjek za telegramom viče: „ Stigao je telegram!“ te stane

na sredinu pozornice i počinje čitati. Svi se usredotočiše na čitanje.

ČOVJEK ZA TELEGRAMOM: U Božićnoj noći (stop) dvoje malodobne djece, otputovalo

je na vječita igrališta (stop) gdje vlada vječita igra i radost (stop) nakon što su poginuli od

pucnja revolvera.(stop)

Na scenu stupi ponovno Karl u ulozi sablasti i doveze lijes, a čovjek za telegramom se po

pročitanoj vijesti vrati u svoj prvotni položaj.

KARL(u ulozi sablasti) : Kovčezi su spremni.

Fanny i Feliks grle svojeg sina Aleksandra, dok istovremeno Franz i Josefin grle i

ljube svoju djevojčicu Susan.

FANNY: O Aleksandre veliki, uspio si! Ostvario si svoj san. Bog je dobar, Bog ti se smilovao

i pozvao k sebi na vječita igrališta.

FELIKS: Da tamo će biti radosti i igre i veselja i druge djece. Anđeli će se s vama tamo igrati

i veseliti. Bravo! S pravom nosiš ime Aleksandar.

ALEKSANDAR: Hvala tata. Reci mi molim te stoji li mi lijepo leptir mašna.

FANNY: Lijepo ti stoji mali moj. Dođi da ta mama poljubi.

I Fanny se spušta k djetetu i ljubi ga u obraz majčinskom brižnošću. Isto radi i Josefin. Franz

i Feliks jedan drugome čestitaju i izgrle se prijateljski.

FRANZ: Prijatelju slavlju nikada kraja. Kod tebe je uvijek veselo. Samo se slavi i pleše i

pjeva i raduje.

FELIKS: Da Franz. Naša djeca su otišla u svijet i osamostalila se. Bili smo dobri roditelji.

Odgojili smo prave i poštene mlade ljude.

FRANZ: Da samo što ja imam još jednog disidenta i fakina koji me ne prestaje mučiti.

FELIKS: Ma zaboravi na njega.

FRANZ: Dobro kažeš, dobro. Veselimo se rađe zbog naših anđelčića.

Dok su se oprostili, roditelji pomažu ući u lijes svojoj djeci i Karl u obličju sablasti ih odvozi

s pozornice. Svi sjedaju na svoja mjesta i Služavka 1 donosi bocu šampanjca. Feliks otvara

bocu šampanjca i opet slave i drže zdravice.

FRANZ: Za našu djecu i njihov uspjeh i vrline za koje smo se borili u njihovo ime. Pijmo u

to ime.


Pag

e12

3

FELIKS: Tako je! Danas slavimo trostruki Božić.

Svi nazdravljaju zajedno sa služavkom 1i zapjevaju pjesmu „Nikom nije lepše nek je nam,

samo da je tako svaki dan“. Svijetlo pozornice se ponovno gasi i snop svijetla se koncentrira

na Fanny i Josefin.

FANNY: (Sjevši do Josefin) Sjećaš se kada smo se jedanput iskrale iz internata?

JOSEFIN: Da. Imale smo točno petnaest godina.

FANNY: Jesmo. I bio je to prvi puta da smo izbivale izvan zidina internata. Kako smo bile

sretne i uzbuđene.

JOSEFIN: Bile smo mlade i željne pustolovina.

FANNY: Bile smo zaljubljene u zvijezde i sunce i svaki zid nam je bio prepreka. Bile smo

divlje i neukrotive.

JOSEFIN: Svaki zid internata je gušio našu slobodu. Oduvijek sam htjela živjeti slobodno bez

da me itko ugnjetava, bez da mi itko govori što i kako da činim. Moj Franz mi nikada nije

zapovijedao. Više sam ja zapovijedala njemu. Moj Franz se čini kao gospodar, ali prava

gospodarica kuće sam ja.

FANNY: Žena je glavna.

JOSEFIN: Da žena je ognjište kuće, a muškarac je samo žeravica koja svako malo ugasne.

FANNY: Ja sam bila velika potpora mojem Feliksu kad mu je bilo teško na poslu. Katkad bi

došao kući sav izmožden i prebijen od posla. Znao bi leći do mene, skloniti glavu u moje

naručje baš kao dijete i izjadati se.

JOSEFIN: Sve što je Franz proživljavao i ja sam proživljavala. Svako suđenje, slučaj i parnica

u kojima se dvoumio, sve sam to ja očutila na svojoj koži i mesu. Ja sam ga savjetovala kako

da presudi, kako da izađe izvan zidina svoga razuma i sluša svoje srce.

FANNY: Mi smo to naučile. Mi smo srušile sve zidove sputavanja; mi smo slobodne.

JOSEFIN: Muškarac je jak koliko i njegova žena.

FANNY: Sjećaš se kad smo prvi puta upoznale na balu tvoga Franza i mojeg Feliksa.

JOSEFIN: Da. Ja sam se skoro zatelebala u tvoga Feliksa, ali na vrijeme si me

prosvijetlila. On nije bio za mene. On je za tebe, baš odgovarate jedno drugome, kao ključ i

brava.

FANNY: Da i ja sam skoro pogriješila. Zagledala sam Franza. Tko zna kako bi bilo da me

oženio? On je dosta krut i strog. Ne bih znala izaći na kraj s njim. Brak bi nam propao još

prve godine.

JOSEFIN: Tebi treba netko poput Feliksa. On je nježna duša kojoj treba mamica.

FANNY: (Smijeh) Da ja sam mnogo puta bila njegova mamica kada je došao mrzovoljan

kući. Da znaš samo kako se jadao kao malo dijete. Trebala si to vidjeti. Kad bih mu prešla

rukom preko čela, zadrhtao bi i osmijeh bi odmah zablistao na njegovu licu baš kao na malom

djetetu.


Pag

e12

4

JOSEFIN: Nemoj zaboraviti da smo mi žene.

FANNY: I to jake žene. Pobjegle smo iz internata, srušile smo jedan zid, a srušiti ćemo svaki

zid koji nas sputava.

JOSEFIN: Sjeti se što se dogodilo kad smo pobjegle iz internata.

FANNY: Naš prvi poljubac.

JOSEFIN: Da. Poljubile smo se prvi puta ispod tužne vrbe. Bila je noć i mjesec je sjao i

izgarao. Još sad mi usne gore od tog poljupca.

FANNY: Pokušat ću ih ugasiti.

(Poljubi Josefin u usta)

JOSEFIN: Ja sam bila sva vražja. Znaš kako sam te uhvatila.

(Uhvati je je za dojku. Fanny krikne, a onda se obje upuste u smijeh)

FANNY: Da nisam imala tebe tamo u internatu, poludjela bih.

JOSEFIN: Da i ja tako mislim. Mi smo jake žene.

Fanny vadi iz torbice malu vrećicu i sadržaj te vrećice podijeli s Josefin.

FANNY: Doktor od kojeg sam to kupila kaže da udara u glavu u minuti.

JOSEFIN: Što je to?

FANNY: Nije bitno, samo uzmi i uživaj. Opušta nerve.

Začuje se zvonjava školskog zvona i čovjek za telegrafom podigne glavu i bilježi tekst. Svijetlo

osvijetli cijelu pozornicu i čovjek za telegramom sada istrči na sredinu pozornice i viče

poznatu frazu: „Stigao je telegram!“ Staje i čita.

ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: Poziva se (stop) gospođu FannyMoor i gospođu

Josefin Garlow(stop) na prisustvovanje feminističkom pokretu (stop) u Ameriku(stop) koje

su se (stop) u noći Božića predozirale sirovim opijumom (stop).

Čovjek za telegrafom se vrati u prvotni položaj. Stižu Karl u ulozi sablasti dovodi je da lijes.

Za njim ide Adam, obučen u isto odijelo kao i Karl i dovozi drugi lijes.

KARL (u ulozi sablasti): Vaši kovčezi su spremni.

Dignu se Franz i Feliks i pozdravljaju se sa svojim ženama. Dolazi i Služavka 1 i Služavka 2

te se klanjaju gospodarici i zažele joj svako dobro.

FELIKS:(Fanny) Draga moja. Hvala što si me pratila na ovome putu. Hvala što si se brinula

za mene kao da sam dijete. Bilo nam je lijepo zajedno. Ti si jaka žena, treba da se boriš. Idi

sad i želim ti svako dobro tamo gdje ideš.

FRANZ: (Josefini. Hvata je za ruke i ljubi joj dlanove) Bila si stup moje kuće, kamen

temeljac. Izrodila si mi lijepu i pametnu djecu i onog derana. Opraštam ti, ne brini. Idi sad

svojim putem. Trebaju te.


Pag

e12

5

Žene liježu svaka u svoj kovčeg i Karl i Adam ih odvoze s pozornice. Služavka 1 i Služavka 2

se vraćaju u kuhinju, a muškarci dižu čaše i održavaju zdravicu u čast svojih žena. Već su se

ponapili i njihove radnje i kretnje su sporije. Nato se svijetlo opet brzo gasi i zazvoni školsko

zvono. Svijetlo opet osvijetli pozornicu. Čovjek za telegrafom podigne glavu i zapisuje. Zatim

dotrči u središte pozornice i viče : „Stigao je telegram!“ Nakon toga čita.

ČOVJEK ZA TELEGRAMOM: Služavka 1 i trudna Služavka 2 te čovjek za telegramom

(stop) pozvani su na podugačak godišnji odmor (stop) nakon što su se u noći uoči Božića

ugušili plinom (stop).

Ulaze tri osobe Karl, Adam i Jedna od žena s tri kovčega, obučena u istu odjeću.

KARL: Vaši koferi su spremni.

Franz i Feliks, već pijani samo mahnu rukama i dalje nataču čaše šampanjca. Sve tri osobe

ulaze u kovčege i odvoze ih s pozornice.

FELIKS: Zavrijedile su dugačak godišnji odmor. Naradile su se cijelu godinu. Vrijedne su to

cure.

Feliks i Franz se upuste u pričanje za stolom i čašicom šampanjca.

FELIKS: Franz dragi, koliko smo mi zajedno prošli. Koliko smo mi zajedno toga iskusili.

Sadržajem naših života možemo zapuniti jedne prave debele korice. Što je Biblija spram naših

tekstova?

FRANZ: Da. (Srkne šampanjac) Mi smo učinili puno toga, a nitko nas se ne sjeća. Tamo neki

pijani grofovi spase neku sirotu i odmah im grade spomenike i crkve u njihovu čast, a nama?!

Što su napravili nama?

FRANZ: Mi se tu brinemo za našu kopilad, poštujemo naše žene i ništa! Svi su nas ostavili.

Ostali smo sami.

FELIKS: Ma vrag nek nose sve njih. Ne trebamo ih!

FRANZ: Tako je! Ne trebamo mi nikoga. Rintam ko konj po cijele dane dok svi u mojoj kući

divane i igraju neke glupe igrice. Sluge se bolje zabavljaju nego ja. Kad dođem doma onda

me dočeka moj najveći grijeh Karl!

FELIKS: Ma dobar je taj mali.

FRANZ: Ma vrag je dobar. Tko zna čiji je.

FELIKS: Kako to misliš čiji je?

FRANZ: On nije moj plod, on je vražje sjeme, koje je došlo s onoga svijeta samo da me muči.

On je umet moje duše, sjekira koja kida moje živce. Zašto me Bog tako kažnjava?

FELIKS: Ma pusti sada njega. I on je otišao negdje k vragu. Pusti ga. Sami smo i iskoristimo

to lijepo vrijeme samo za nas dvoje.

FRANZ:Imaš pravo. Nek vrag sve odnese.

FELIKS: Sjeti se kako nam je lijepo bilo dok smo bili u vojsci.


Pag

e12

6

(Zavlada pijani smijeh)

FRANZ: Bili smo vojnici i pol. Bilo nam je deset puta ljepše nego sada.

FELIKS: Nismo imali žene koje bi kvocale i bile dosadne.

FRANZ: Tako je! Mi smo lovili žene kao lisice svoj plijen. Bili su to dani; bio je to raj, ali

zajebali smo se.

FELIKS: Da. Htjeli smo pogledati kako je u paklu i eto nam ga sada.

FRANZ: (Digne čašu) Daj mi još natoči rađe.

FELIKS: Franz. Bilo je dosta. Previše smo pijani.

FRANZ: A što!? Ti si moja prokleta žena koja će mi reći da ne pijem?

FELIKS: Ma nije to prijatelju, ali kad previše popiješ, pretvoriš se u zvijer i onda te ni sam

bog ne može ukrotiti. Bojim te se čovječe.

FRANZ: Oprosti. Neću onda više piti. Ne moraš se bojati. Ipak mi smo najbolji prijatelji na

cijelom svijetu.

Zagrli ga pijanom gestom. Uto uđe mladi Karl.

KARL: O tateki. Napili ste se kao svinje. A gdje su svi?

FRANZ: Otišli su! I ti idi s njima vrag te odnio. Prokleto kopile.

(Feliks draga pijanim kretnjama Franza i umiruje ga)

KARL: Ja sam kopile? Ja? Vidim da imaš visoko mišljenje o svojem nasljedniku.

FRANZ: Nisi ti moj nasljednik i ništa nećeš naslijediti. Lišit ću te nasljedstva vražje kopile.

KARL: Da, da. To ste vi ljudi, jadni mali crvi koji se ponapiju i žive kao svinje.

FRANZ: Tko je svinja?! (Ustaje) Kako se usuđuješ govoriti tako o ocu!?

(Feliks ga smiruje)

FELIKS: Mirno Franz mirno.

FRANZ: Kako da budem miran kada me vlastito kopile naziva svinjom. Dao sam mu život i

omogućio da živi bolje nego drugi; pružao sam mu sve pa i ono što drugi nisu imali, a on da

me naziva svinjom! Pokazat ću ti ja prokleto kopile!

(Grabi nož sa stola i nasrće na Karla. Karl se brani, a Feliks pokušava odvojiti Franza od

Karla.)

FELIKS: Franz! Franz! Ne budi lud! Ne treba ti to! Franz slušaj!

KARL: (Pod naporom) Ma pusti me jadni goluždravi starče! Skidaj se s mene!

U svom to metežu, oglasi se školsko zvono i telegraf počinje raditi. Svi zaustave svoje radnje.

Feliks pozorno sluša.

FELIKS: (Klikčući od veselja) To je telegram za nas Franz, za nas!


Pag

e12

7

FRANZ: (Primi Feliksa za mišice i krikne) Za nas!?

FELIKS: Da! I mi smo zaslužili odmor. Čekaj da sastavim poruku.

KARL: (Začuđeno)Ti znaš čitati telegram.

FELIKS: Učili smo u vojsci.

KARL: Dobro i što onda kaže telegram?

FELIKS: Poštovana gospodo Franz i Feliks (stop) osvojili ste putovanje Edenom(stop) nakon

što ste se u Božićnoj noći (stop) brutalno poklali noževima(stop) Čestitke(stop)

FRANZ: Došao je red i na nas. Ipak se isplatilo!

Grli Feliksa.

FELIKS: Rekao sam ti! Ispatiti će se kad tad.

Ulaze već sablasti, Čovjek za telegramom, Adam i jedna od žena ( svejedno koji ženski lik

tumači sablast)

ADAM: Vaši kovčezi su spremni gospodo!

Franz i Feliks se još jedanput izgrle i izljube i legnu u ljesove, ne osvrćući se na Karla

koji nijemo stoji i gleda. Sablasti odvoze ljesove i telegraf. Karl potrči za njima i vuče za

rukav posljednju sablast koja odvozi telegraf. Sablast samo ide, a Karl se strovaljuje na pod.

KARL: Čekajte! Ne! Ne idite! Zar više nema telegrama? Hajde barem još jedan! NE!

Čekajte!

Sablasti odu, daske i plače. Svijetlo ugasne i snop svijetla se koncentrira na Karla.

KARL: (Kroz suze) Zašto mene nitko ne voli? Zašto…sam tako odbojan? Ja sam sam na

svijetu i nemam nigdje nikoga i svi me preziru i mrze, kao da sam im nešto skrivio! Zašto me

svi preziru i gledaju kao da sam ja kriv što ih sreća neće? Što hoće taj šugavi svijet od

mene?(Pridiže se) Zar nisam zavrijedio barem jedan jednodnevni izlet u prostranstva Edena?

Zar sam ja grijeh koji luta zemljom i povrijeđuje ljude? Što sam Bogu skrivio? (Podižući

glavu u strop) Hajde! Barem jedan telegram mi daj!(Histerično) Hajde!

NA scenu dolazi Čovjek za telegrafom, ovaj puta obučen u baroknu odjeću s velikom

napudranom perikom i gura omanju vitrinu s registratorima( vitrina je puna crvenih

registratora sa samo jednim plavim). Karl naglo ustane i preplaši se. Svijetlo se koncentrira

na tu dvojicu likova.

ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: Ne, ne boj se! Neću ti ništa.

KARL: Što hoćeš?

ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: Čuo sam kako naričeš bijedni čovječe. Čuo sam kako ti je

teško i zazivaš sva božanstva neba. Oni su me poslali da te utješim.

KARL: Kako ćeš me utješiti. Pa vidiš da sam na rubu živaca i na rubu života. Što dat ćeš mi

neki šugavi telegram?

ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: Ne. Ne ću ti dati šugavi telegram.(Intenzivno naglasi riječ

„šugavi telegram“). Došao sam ti nešto pokazati i objasniti prije svega ako želiš čuti.


Pag

e12

8

KARL: (Glumeći grubijana) Imam li izbora?

ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: Nemaš. Dobro. Onda pogledajmo sljedeće. Vidiš! (Pokaže

usporenom gestom na registratore i nastavlja sa snebivanjem) Ovo tu su registratori, puni

sadržaja.

KARL: To i sam vidim.

ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: Ali ne znaš kakav je sadržaj u njima.

KARL: Biste li bili onda toliko ljubazni i rekli mi o kakvom je sadržaju riječ?

ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: (Nasmije se i vrlo strogo i ozbiljno prekori) Ne budi drzak!

Takvim negativnim stavom kakav je tvoj, nećeš daleko dogurati. Svi ovi registratori pripadaju

tvojoj obitelji i svi oni su ispisali stranice svoga života. Sve što su radili, čini ili ne radili, sve

je to zapisano u registratorima.

KARL: I kakve ja veze imam s tim. Ja ionako prezirem svoju obitelj. Ionako su me ostavili

sama i nevoljena. Ja želim samo svoj telegram.

ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: Gledaj! (Nježno) Nije to tako lako kako misliš. Treba prvo

zaslužiti telegram; treba prvo napisati domaću zadaću i napuniti tekstom života ove prazne

registratore. Gledaj!(Izvadi plavi registrator) Ovo je tvoj registrator. Nosi tvoje ime i sasvim

je prazan. Svi ovi registratori ovdje su puni i njihove životne priče su završene i zaključene.

Zato su i dobili telegrame, a ti, ti nisi ispisao ni jednu stranicu svoga života.

KARL: PA što ako nisam!

ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: Opet taj negativan stav prema svemu. Gledaj tako nikada

nećeš zavrijediti svoj telegram, ukoliko ne napišeš domaću zadaću i ispuniš stranice svojeg

plavog registratora.

KARL: A zašto je samo moj registrator plav?

ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: Zato što si ti umet duše svojoj obitelji, izrod i najgore što ih je

moglo snaći.

KARL: Ma briga me što sam! Briga me za tvoje brbljarije! Ja samo želim telegram!!

ČOVJEK ZA TELEGRAFOM: Nije to tako jednostavno. No ne moraš klonuti duhom. Ima

iznenađenje za tebe. Možda se i predomisliš.

Gura kolica natrag s pozornice i nestaje u mraku, dok Karl viče za njim.

KARL: Stani prokletniče! Stani! Svi ste se vi urotili protiv mene! Svi i nebo i zemlja!

Nervozan hoda lijevo-desno po pozornici. Iz mraka pozornice, išulja se Samantha prekrivena

crnom kapuljačom i ogrtačem. Nalikuje na smrt.

SAMANTHA: Karl! (Nježno) Karl.

Karl se uplaši na trenutak i skamenjen stane.

KARL: Ti si smrt! Makni se od mene! Gubi se ! Odlazi tamo odakle si došla!

SAMANTHA: Ne boj se dragi moj! Nemam ja zle namjere ako to misliš.


Pag

e12

9

KARL: Što hoćeš od mene? Nije još moje vrijeme. To mi je rekao onaj registrator.

SAMANTHA: Mislila sam da si usamljen i da želiš društvo. Došla sam ti praviti društvo.

Možda bi želio zaplesati.

KARL: Ni u snu. Pogledaj se samo kako izgledaš. Tko bi želio plesati s tobom s lešinom.

Hladna si kao led. (Razdraženo) Pa ti si Smrt.

SAMANTHA: Ne volim da me tako zovu. (Sa snebivanjem)Draže mi je čuvarica mrtvih ili

balerina.

Samantha skine svoj crni ogrtač, a ispod tog ogrtača ima balerinsko odijelo i cipelice. Karl

zaprepašten gleda.

SAMANTHA: Jesam li ti sada ljepša? Jesi li promijenio mišljenje možda? Hoćeš sada

zaplesati sa mnom?

Karl se još više čudi, ali ga obuzme neka neobična euforija

KARL: Kako si lijepa i vitka, kao anđeo, a mislio sam da si sama kost i koža, hladna, prgava i

mrzovoljna starica.

SAMANTHA: (Zahihota)Oči ponekad mogu prevariti svojeg gospodara. Dakle, ipak bi volio

zaplesati sa mnom?

KARL: Svakako.

Uhvate se za ruke i zaplešu popozornici u melodiji Barcarole iz Hoffmanovih priča. Snop

svijetla prati svaki njihov pokret. Usred zadnjih taktova melodije Barcarole i plesnih koraka,

spuštaju se zastori i mrak ispuni pozornicu i glazba utihne.

Zastori su spušteni.


Pag

e13

0

ZA ANTOLOGIJU

Ursula Legvin

GODIŠNJA DOBA ANZARKA

.

.

Orlovima ribarima iz Mekenzi Bridža[1] čiji je način života bio inspiracija za ovu priču

Jedanput sam dugo razgovarala sa jednim starim Anzarčaninom. Upoznala sam ga u

njegovom Međudimenzionalnom hostelu koji se nalazi na velikom ostrvu u Velikom

Zapadnom Okeanu, veoma daleko od migratornih ruta Anzarčana. To je jedino mesto koje je

sada dozvoljeno posetiocima iz drugih dimenzija.

Kergemeg živi tu kao domorodački domaćin i vodič, kako bi posetioci stekli uvid u

živopisnost lokalnog stanovništa jer je samo ostrvo kao i svako drugo tropsko ostrvo na bilo

kojoj od stotinu drugih dimenzija – sunčano, sa blagim vetrom, gde vreme sporo protiče, lepo,

sa paperjastim drvećem i zlatnim peskom i velikim, plavo-zelenim, belo-grivastim talasima

koji se razbijaju o greben ispred lagune. Većina posetilaca dolazi zbog jedrenja, pecanja,

šetanja po plaži i pijenja fermentisanog ü, i nemaju nikakvo drugo interesovanje za dimenziju

u koju su došli niti za tog jedinog domoroca kojeg su tu sreli. Prvo ga gledaju, zatim prave

fotografije, naravno, jer on je zaista neverovatna pojava: visok oko dva metra, jak, mršav,

ćoškast, malo povijen zbog godina, sa uzanom glavom, velikim, okruglim, crno-zlatnim

očima i kljunom. Postoji onaj sve ili ništa kvalitet u vezi sa kljunom jer sprečava lice koje ga

nosi da bude jednako izražajno kao lica onih kod kojih su nos i usta razdvojeni, ali

Kergemegove oči i obrve veoma jasno otkrivaju njegova osećanja. Možda je star, ali je veoma

strastven čovek.

Osećao se usamljenim i bilo mu je pomalo dosadno među nezainteresovanim turistima

i kada je u meni našao pažljivog slušaoca (sigurno je da nisam bila prvi i jedini slušalac ali u

datom trenutku jesam bila jedini), bilo mu je zadovoljstvo da mi ispriča priču o svojim

ljudima, dok smo sedeli sa visokim čašama ledenog ü-a tokom dugih, prijatnih večeri, u

purpurnom mraku koji je sav bio osvetljen svetlošću zvezda, sjajem morskih talasa punih

raznoraznih stvorenja koja su sijala i pulsirajućom svetlošću oblaka svitaca visoko u lišću

paperjastog drveća.

Od najdavnijih vremena, rekao je, Anzarčani su živeli prema Zakonu. Madan, tako ga

je nazvao. “Zakon mog naroda, zakon kako se stvari rade, zakon kakve su stvari, zakon kako

treba živeti, zakon koji je skriven u reči uvek.” Poput našeg i njegov svet je imao sva ova

značenja. “Onda smo skrenulu s puta,” rekao je. “Na neko vreme. Sada opet radimo sve stvari

kako smo ih oduvek radili.”

Ljudi stalno govore “oduvek smo radili tako,” a onda shvatite da njihovo “oduvek”

znači generaciju ili dve, vek ili dva, najviše milenijum ili dva. Zakonitosti i navike kulture su

tek trenuci u odnosu na zakonitosti i navike tela, vrste. Postoji zaista veoma malo stvari koje

http://eckermann.org.rs/article/godisnja-doba-anzarka/#_ftn1


Pag

e13

1

su ljudska bića u našoj dimenziji oduvek radila, osim nalaženja hrane i pića, spavanja,

pevanja, pričanja, razmnožavanja, odgajanja dece i, verovatno, udruživanja do izvesnog

stepena. Kao naša ljudska suština se zaista može smatrati to što sledimo veoma mali broj

bihevioralnih imperativa. Koliko smo fleksibilni kada je potrebno pronaći nove načine kako

da uradimo stvari, nove načine da nastavimo dalje. Kako dovitljivo, stvaralački, očajnički

tragamo za pravim načinom, istinskim načinom, Zakonom za koji verujemo da smo ga davno

izgubili među mnoštvom novotarija i mogućnosti i izbora…

Anzarčani su imali donekle drugačiji izbor od nas, možda ograničeniji. Ali i on je

imao svojih prednosti.

Njihov svet ima veće sunce od našeg i udaljeniji je od njega, pa, iako njegova rotacija

traje isto koliko i Zemljina, godina traje kao naše dvadest i četiri godine. I godišnja doba su

im duža i samim tim lagodnija jer svako traje šest naših godina.

U svakoj dimenziji i u svakoj klimi koja ima proleće, proleće je sezona

razmnožavanja, period kada se rađa novi život; za stvorenja čiji životni vek traje samo

nekoliko godišnjih doba ili nekoliko godina, rano proleće je, takođe, vreme parenja, vreme

nastanka novog života. Isto je i sa Anzarčanima čiji je životni vek tri godine ali njihove.

Anzarčani naseljavaju dva kontinenta, jedan na ekvatoru i malo severnije i drugi koji

se pruža prema severnom polu; kontinenti su spojeni dugačkim, planinskim parčetom zemlje,

poput Amerika, ali manjih razmera. Ostatak sveta je okean sa nekoliko arhipelaga i

razbacanih velikih ostrva koja su nenaseljena osim onog koji koristi Međudimenzionalna

agencija.

Godina počinje, rekao mi je Kergemeg, kada u gradovima u dolinama i pustinjama na

jugu, Sveštenici Godine to objave i kada se skupi mnoštvo sveta da posmatra sunce koje se

zaustavi na vrhu određene kule ili prolazi kroz nišan poput svetlosne strele u zoru: to je

trenutak ravnodnevice. Od tog trenutka visoke temperature će početi da prže južne pašnjake i

prerije na kojima raste divlje žito i tokom duge, sušne sezone, reke će imati nizak vodostaj

dok će bunari u gradovima presušiti. Proleće prati sunce prema severu, otapajući sneg sa

dalekih brda, opasujući doline zelenilom… I Anzarčani pratite sunce.

“Pa, odoh ja,” stari prijatelji kažu jedni drugima na ulici. “Videćemo se!” A mladi

ljudi, oni koji su gotovo jednu godinu stari – za nas, oni su ljudi od dvadeset jedne ili dvadeset

dve godine – odlaze iz svojih domaćinstava i zajednica drugara, kolega i sportskih klubova, i

traže, u lavirintu kompleksa za stanovanje i zajednički boravak grada, jednog ili oba roditelja

od kojih su se razdvojili u leto. Kada nonšalantno uđu, jednostavno kažu “Zdravo, tata,” ili

“Zdravo, Mama. Čini se da se svi spremaju da odu na sever.” A roditelji, pažljivi da ne uvrede

dete nudeći mu vođenje tokom dugog puta koji su već bili prevalili pre pola života svog

deteta, kažu: “Da, i mi smo o tome razmišljali. Bilo bi lepo da i ti kreneš sa nama. Tvoja

sestra je u drugoj sobi, pakuje se.”

I tako, pojedinačno, u parovima ili po troje, ljudi napuštaju grad. Iseljavanje je dug

proces tokom kojeg niko ne izdaje naredbe. Neki ljudi odu odmah nakon ravnodnevice dok

drugi kažu za te, “Gde žure,” ili “Šenen mora da stigne prva kako bi ugrabila staro mesto.”

Neki ljudi ostaju u gradu dok ne postane gotovo prazan i tad još uvek ne mogu da se odluče

da napuste vrele i tihe ulice, tužne, napuštene trgove bez hlada koji su bili puni ljudi i muzike

tokom duge druge polovine godine. Ali svi oni krenu na put koji vodi na sever. I jednom kada

krenu, idu brzo.


Pag

e13

2

Većina nosi sa sobom samo ono što mogu da stave u ruksak ili natovare na rubu (po

Kergemegovom opisu, rube su nešto poput malih, pernatih magaraca). Neki od trgovaca koji

su se obogatili tokom pustinjske sezone putuju sa čitavim vozom ruba natovarenih robom i

dragocenostima. Iako većina ljudi putuje pojedinačno ili u malim porodičnim grupama, na

poplarnijim putevima oni putuju prilično blizu jedni drugih. Veće grupe se formiraju

privremeno na mestima koje je teško preći i gde je starijim i slabijim ljudima potrebna pomoć

oko sakupljanja i nošenja hrane.

Na putu ka severu nema dece.

Kergemeg nije znao koliko ima Anzarčana ali je pretpostavio da ih je otprilike

nekoliko stotina hiljada, možda milion. Svi oni učestvuju u migraciji.

Kada stignu do planinske srednje zemlje, ne zbijaju se u grupe već se rasprše na

stotinu različitih puteva; nekim putevima idu mnogi, nekim samo nekoliko njih, neki su jasno

obeleženi dok su drugi tako skriveni da samo oni ljudi koji su već išli tim putevima mogu da

znaju tačna skretanja. “U takvim trenucima je dobro imati trogodišnjaka uz sebe,” Kergemeg

je rekao. “Nekog ko je išao tim putem već dva puta.” Putuju sa malo tereta i brzo. Žive od

zemlje osim na neplodnim planinskim vrhovima, gde, kako je rekao, ”Olakšaju svoj teret.” I

upravo na tim prelazima i kanjonima, preopterećene rube u trgovačkim karavanima počnu da

se sapliću i padaju, umirući od iznurenosti i hladnoće. Ako trgovac nastavi da ih tera, ljudi na

putu im skinu teret i oslobode ih a sopstvene rube puste da odu sa njima. Male životinje

odšepaju prema jugu, odu ponovo u pustinju. Roba koju su nosili završi uz put da svako može

da je uzme; ali niko ništa ne uzima, osim malo hrane ako im je potrebna. Niko ne želi da nosi

stvari, da ih one ne bi usporavale. Dolazi proleće, sveže, blago proleće, u travnate doline i

šume, na jezera i reke severa i oni žele da budu tamo kada ono stigne.

Slušajući Kergemega, pomislila sam da, kada bi čovek mogao da vidi njihovu

migraciju iz vazduha, da vidi sve te ljude dok hodaju duž stotinu puteva i staza, da bi to bilo

kao posmatranje naše severozapadne obale u proleće pre vek ili dva, kada je svaka reka, od

milju-široke Kolumbije do najmanjeg potoka, bio crven od lososa koji je jurio.

Lososi se mreste i umiru kada stignu do cilja i neki od Anzarčana odlaze kući da bi

umrli, takođe: oni koji su na svom trećem putu na sever, trogodišnjaci koji su za nas ljudi od

sedamdeset godina i više. Neki ne uspeju da prežive put. Iznureni oskudicom i težinom puta,

zaostanu. Ukoliko ljudi u prolazu naiđu na čoveka ili ženu koji sede pored puta, možda će s

njima razmeniti par reči, pomoći im da podignu skloništu, ostaviti poklon u hrani ali ih nikako

neće terati da pođu sa njima. Ukoliko su starac ili starica veoma slabi, pričekaće sa njima noć

ili dve dok neko drugi ko je u prolazu ne zauzme njegovo mesto. Ukoliko pronađu telo umrlih

starih, spaliće njihova tela. Okrenuće ih na leđa, sa stopalima okrenutim prema severu: znak

da odlaze kući.

Postoji mnogo, mnogo grobova duž puteva za sever, Kergemeg je rekao. Niko nikada

nije uspeo da doživi četvrtu migraciju.

Mlađi, oni koji su na svojoj prvoj ili drugoj migraciji, žure, zbijeni na visokim

planinskim prelazima, zatim se razilaze na bezbrojnim putevima kroz prerije gde se srednja

zemlja širi severno od planina. Dok stignu do severa, velike reke ljudi se razdele u hiljade

potočića, krivudajući zapadno i istočno, preko celog severa.

Došavši do lepe, brdovite zemlje gde je trava već zelena i gde je drveće počelo da

lista, jedna od tih malih grupa se zaustavi. “Pa, stigli smo,” kaže majka. “To je ovde.” U


Pag

e13

3

očima su joj suze i smeje se tihim, klepetavim smehom Anzaraka. “Šuku, sećaš li se ovog

mesta?”

A ćerka, koja je imala manje od pola godina kada je napustila to mesto – jedanaest ili

otprilike toliko, naših godina – gleda oko sebe sa čuđenjem i neverovanjem, smeje se i plače,

“Ali bilo je veće!”

Ona možda Šuku pogleda preko tih polu-poznatih polja njenog mesta rođenja prema

jedva vidljivom krovu najbližeg suseda i pita se da li su Kimimid i njegov otac, koji su ih u

putu stigli i kampovali sa njima nekoliko noći a zatim otišli napred, već stigli, da li žive tamo,

i, ako su tamo, da li će Kimimid doći i pozdraviti se?

Jer, ljudi koji su u Gradovima pod Suncem živeli zbijeno, u društvenom i neprestanom

metežu, deleći sobe, krevete, posao i zabavu, radeći sve zajednički u grupama i

gomilama, sada su se razdvojili, porodice od porodica, prijatelji od prijatelja, živeći u malim i

zasebnim kućama tu u dolini, ili dalje na severu u brdima, ili još dalje gde su jezera. Ali iako

su se svi raspršili poput peska iz slomljenog peščanog sata, veze koje su ih spajale nisu se

prekinule, samo su se izmenile. Sada više nisu bili u grupama ili gomilama, desetinama i

stotinama i hiljadama, već u parovima.

“Tu si!” rekla je Šukina majka dok je Šukin otac otvarao vrata male kuće na kraju

doline. “Mora da si bio samo par dana ispred nas.”

“Dobrodošle kući,” ozbiljno je rekao. Oči su mu zasijale. Dvoje odraslih uzimaju

jedno drugo za ruku i lagano podižu svoje uzane glave sa kljunom u znak posebnog pozdrava,

intimnog ali, istovremeno i formalnog. Šuku se iznenada seća da ih je videla kako rade to isto

kada je bila mala devojčica, davno, kada su živeli na istom tom mestu. Mestu njenog rođenja.

Kimimid stiže preko poljane da ih poseti i on i Šuku pričaju i šetaju se zajedno po

poljima i duž potoka. Ubrzo, posle jednog dana ili nedelju ili dve, on je pita da li bi volela da

plešu zajedno. “Oh, ne znam,” odgovara mu ali videvši ga tako visokog i uspravnog, sa

glavom malo zabačenom unazad, u položaju kojim se započinje ples i ona ustaje; u početku

joj je glava spuštena iako stoji uspravljena, ruke joj stoje uz telo; ali onda zaželi da zabaci

glavu unazad, unazad, da raširi ruke široko, široko… da igra, da igra sa njim…

A šta rade Šukini roditelji i Kimimidovi u bašti ili u starom voćnjaku, ako ne to isto?

Stanu jedno naspram drugog, licem u lice, uzdignu svoje ponosne i uzane glave, i onda

muškarac skoči sa rukama uzdignutim iznad glave, skoči visoko, i nisko, nisko se nakloni… i

žena se nakloni… I tako to ide, ples udvaranja. Svuda po severnom kontinetu, ljudi igraju.

Niko se ne meša starim parovima, koji se ponovo udvaraju, obnavljaju svoj brak. Ali

Kimimidu bi bilo bolje da se pripazi. Mladi muškarac dolazi preko polja jedne večeri, mladi

muškarac kojeg Šuki do tada nije upoznala; njegovo mesto rođenja je udaljeno nekoliko

kilometara od njenog. Čuo je za Šukinu lepotu. Seda i priča sa njom. Kaže joj da zidaju novu

kuću, u šumarku, na lepom mestu, bliže njenoj kući. Voleo bi da čuje njen savet u vezi sa

građenjem kuće. Veoma bi voleo da ponekad zaigra sa njom. Možda baš večeras, na kratko,

samo korak ili dva, pre no što ode?

On je divan plesač. Dok igra sa njim na travi te kasne večeri ranog proleća, Šuku se

oseća kao da je nosi jak vetar, i zatvara oči, ruke su joj raširene kao da i njih nosi isti vetar, i

susreću se sa njegovim rukama…


Pag

e13

4

Njeni roditelji će živeti zajedno u kući na kraju polja; neće imati više dece jer je kasno

za njih, ali će voditi ljubav jednako često kao i kad su se tek upoznali i venčali. Šuku će

izabrati jednog od svojih udvarača, onog novog, u stvari. Odlazi da živi sa njim i vodi ljubav

sa njim u kući koju će završiti zajedno. Njihovo građenje kuće, igranje, obrađivanje zemlje,

jedenje, spavanje, sve što rade, pretvara se u vođenje ljubavi. I ubrzo je Šuku trudna; i ubrzo

donosi na svet dve bebe. Svako se rađa u čvrstoj, beloj membrani ili ljusci. Oba roditelja

kidaju taj zaštitni omotač rukama i kljunovama, oslobađajući svoje maleno, sklupčano

novorođenče koje podiže svoj sićušni kljun i slepo ih gleda, već otvarajući kljun, gladno

hrane, života.

Druga beba, manja, nije gladna, ne napreduje. Iako je i Šuku i njen muž oboje brižno

hrane i iako Šukina majka dolazi kod njih i hrani malu iz sopstvenog kljuna i ljuljuška je bez

prestanka kada plače, ona i pored toga vene i slabi. Jednog jutra još uvek ležeći u bakinom

zagrljaju, beba se uvija i bori za dah, nakon toga je mirna. Baka gorko plače, sećajući se

Šukinog malog brata koji nije poživeo ni toliko dugo i pokušava da uteši Šuku. Bebin otac

kopa mali grob iza nove kuće, među drvećem koje pupi tokom dugog proleća i suze mu se

slivaju niz lice dok kopa. Ali druga beba, velika devojčica Kikiri, cvrkuće i klepeta kljunom,

jede i napreduje.

U vreme kada se Kikiri podiže uspravno i viče “Ta!” dozivajući oca i “Ma!”

dozivajući majku i baku i “Ne!” kada joj kažu da prestane da radi nešto što radi, Šuku ima

drugu bebu. Poput mnogih drugih začeća, u pitanju je jedna beba. Lepi dečak, mali ali

halapljiv. On brzo napreduje.

On će biti poslednje Šukino dete. Ona i njen muž će i dalje voditi ljubav, kad god

zažele, uz svu lepotu i lakoću vremena cvetanja i vremena zrenja, tokom toplih dana i blagih

noći, u hladu pod drvećem i napolju na vrelini polja u letnja podneva, ali će to biti, kako kažu,

ljubav iz luksuza; ništa iz te ljubavi neće proizaći osim same ljubavi.

Anzarčanima se deca rađaju samo tokom ranog severnjačkog proleća, brzo nako što se

vrate u svoje mesto rođenja. Neki parovi podignu četvoro dece, mnogi tri, ali često, ako prva

dva napreduju, nema drugog začeća.

“Pošteđeni ste prokletstva prenaseljenosti,” rekla sam Kergemegu kada mi je ispričao

sve prethodno. I on se složio sa mnom kada sam mu pričala o svojoj dimenziji.

Ali on nije želeo da mislim da Anzarčani nikakav nemaju seksualni ili reproduktivni

izbor. Stvaranje veza između parova je pravilo ali ljudska volja i neobuzdanost menjaju,

iskrivljuju i krše to pravilo, i zatim je pričao o tim izuzecima. Često se stvaraju veze između

dva muškarca ili dve žene. Takvim parovima, kao i drugim koja nemaju dece, parovi koji

imaju troje ili četvoro dece daju jedno, ili oni uzmu decu bez roditelja i podižu ih kao svoju.

Postoje i ljudi koji nemaju partnera i ljudi koji imaju više partnera u isto vreme ili ih menjaju.

I naravno, postoji i prevara. I silovanja. Loše je biti devojka među poslednjim migrantima koji

dolaze sa juga, jer je seksualni nagon tada već jak kod tih lutalica i često se desi da mlade

žene budu grupno silovane i da se vrate na svoje mesto rođenja izmaltretirane, bez para i

trudne. Muškarac koji ne pronađe partnerku ili je nezadovoljan svojom ženom može da

napusti kuću i ode kao putujući trgovac igala i konca ili kao oštrač alata i kazandžija; takve

lutalice nailaze na dobar prijem zbog svog zanimanja ali bude nepoverenje zbog svojih

motiva.

Dok smo pričali tokom nekoliko svetlećih, purpurnih večeri na verandi na blagom

morskom vetru, pitala sam Kergemega o njegovom životu. On je poštovao Madan,


Pag

e13

5

pravilo, Zakon, u svakom pogledu osim u jednom. Našao je partnerku nakon svoje prve

selidbe na sever. Njegova žena je rodila dvoje dece, dečaka i devojčicu, oboje iz prvog

začeća, koji su, naravno, otišli na jug sa njima kada je došlo vreme za to. Cela porodica se

okupila za svoju drugu selidbu na sever, i oba deteta su našla partnere i živeli su blizu tako da

je dobro znao svojih pet unučadi. On i njegova žena su proveli veći deo svoje treće sezone na

jugu u različitim gradovima; ona, nastavnica astronomija, otišla je dalje na jug

do Opservatorije, dok je on ostao u Terke Keteru da uči sa grupom filozofa. Ona je iznenada

umrla od srčanog udara. Prisustvovao je njenoj sahrani. Ubrzo nakon toga je krenuo na sever

sa svojim sinom i unucima. “Nije mi nedostajala dok nisam stigao kući,” rekao je kao da

iznosi prostu činjenicu. “Ali doći našoj zajedničkoj kući, živeti tamo tamo bez nje – to nisam

mogao da uradim. Slučajno sam čuo da traže nekoga da dočekuje strance na ovom ostvru.

Razmišljao sam o tome koji bi bio najbolji način da umrem, i ovo mi se učinilo kao neko

polu-rešenje. Ostvo na sred okeana, bez traga mojih ljudi na njemu… to niti je život u

potpunosti, niti je smrt. Ta ideja me zabavila. I tako sam se našao ovde.” Bio je prilično preko

tri Anzaračke godine star; blizu osamdeset po našim godinama, mada su se jedino po laganoj

pognutosti njegovih ramena i po čistom srebru u njegovoj kresti mogle nazreti njegove

godine.

Sledeće noći mi je pričao o selidbi na sever, opisujući kako se Anzarčanin oseća kada

topli dani severnog leta počnu da gasnu i da se skraćuju. Sav posao koji se tiče žetve je

završen, žito uskladišteno u hermetički zatvorenu burad za sledeću godinu, spororastuće

jestivo korenje posađeno da prezimi i bude spremno u proleće; deca su izrasla, aktivna su, sve

nemirnija i već im je dosadio život u njihovom rodnom mestu, postaju sve skloniji lutanju i

sprijateljuju se sa komšijskom decom. Život tu je lep ali uvek isti, uvek je sve isto i ljubav iz

luksuza je izgubila dosta od svoje draži. Jedne noći, oblačne noći sa svežinom u vazduhu,

tvoja žena u krevetu pored tebe uzdiše i mrmlja, “Znaš šta? Nedostaje mi grad.” I odjednom ti

se sve vrati kao veliki talas svetlosti i toplote – gužva na ulicama i visoke zgrade napakovane

ljudima, Godišnja Kula koja stoji iznad svega – sportske arene obasjane suncem, noćni trgovi

osvetljeni uličnim svetlima i puni muzike tamo gde ti sediš za stolom kafića, piješ ü i pričaš i

pričaš do pola noći – stari prijatelji, prijatelji o kojima nisi razmišljao sve ovo vreme – i

stranci – koliko vremena je prošlo od kako nisi video neko novo lice? Koliko vremena je

prošlo od kako nisi čuo novu ideju, imao novu misao? Vreme je za grad, vreme je da se prati

sunce!

“Dušo,” majka kaže, “ne možemo ponetu celu kolekciju kamenja na jug, izaberi samo

one posebne,” i dete se žali, “Ali ja ću ih nositi! Obećavam!” Prinuđena na popuštanje,

devojčica nalazi posebno, tajno mesto za svoje kamenčiće dok se ne vrate, ne misleći da je, do

sledeće godine kada se bude vratila kući, neće biti briga za detinjastu kolekciju kamenja, i

jedva da je svesna da je već počela da stalno misli o velikom putovanje i o nepoznatim

zemljama koje će upoznati. Grad! Šta bilo ko radi u gradu? Ima li tamo kolekcije kamenčića?

“Da,” otac joj kaže. “U muzeju. Veoma dobre kolekcije. Odvešće te u obilazak svih

muzeja kada budeš bila u školi.”

“Školi?”

“Svideće ti se,” majka joj kaže sa apsolutnom sigurnošću.

“Škola je najbolji period na svetu,” kaže joj tetka Keki. “Toliko sam volela školu da

mislim da ću ove godine tamo da predajem.”


Pag

e13

6

Migracija na jug je sasvim druga stvar od migracije na sever. Ne putuje se raštrkano

već u grupama. Nije bez reda i slučajno već organizovano, sve porodice određenog kraja

planiraju put danima unapred. Kreću zajedno, pet, deset ili petnaest porodica i noću kampuju

zajedno. Nose puno hrane sa sobom u ručnim ili drugim kolicima, opremu za kuvanje, gorivo

za vatru u dolinama bez drveća, toplu odeću za planinske prelaze i lekove za usput.

Nema starih ljudi na migraciji za jug – nikog preko sedamdest godina i više, u našim

godinama. Oni koji su preživeli tri migracije ostaju. Oni se okupljaju na farmama ili u malim

gradovima koji su iznikli oko farmi, ili ostaju da prožive ostatak svog života sa svojim

partnerom, ili sami, u kući u kojoj su živeli tokom proleća i leta svojih života. (Mislim da je

Kergemeg mislio, kada je rekao da je poštovao Zakon svojih ljudi u svim slučajevima sem u

jednom, to što nije ostao kući već je došao na ostrvo.) “Zimski rastanak,” kako ga zovu,

između mladih koji odlaze na jug i starih koji ostaju kod kuće je bolan. Stoički. Onakav kakav

mora biti.

Samo oni koji ostanu mogu videti lepotu jeseni u severnim zemljama, plavetnilo

sumraka, prve, jedva vidljive šare leda na jezeru. Neki su ostavili slike ili pisma opisujući ove

stvari deci i uncima koje više nikada neće videti ponovo. Većina umire pre dugog, dugog

mraka i hladnoće zime. Niko je ne preživi.

Svakoj migratornoj grupi, dok stižu prema srednjim zemljama, pridružuju se druge

koje dolaze sa istoka i zapada, sve dok uveče svetlucanje logorskih vatri ne prekrije veliku

preriju od horizonta do horizonta. Ljudi pevaju pored logorskih vatri i tiha pesma lebdi u tami

između malih vatri i zvezda.

Ne žure tokom putovanja na jug. Idu polako, ne odmiču mnogo svakog dana, mada se

stalno kreću. Kada stignu do podnožja planina, velika masa ljudi se ponovo razdvoji u mnogo

različitih putića, istanji se jer je prijatnije da malo ljudi bude na putu nego da se ide u velikom

mnoštvu koja se vuče po prašini i ostavlja đubre iza sebe. Na visovima i prelazima gde postoji

samo nekoliko puteva, moraju ponovo da se okupe. To ponovno okupljanje iskoriste na

najbolji način uz radosno pozdravljanje i nuđenje hrane, vatre, skloništa. Svi su ljubazni

prema deci koja su pola godine stara, za koje je uspon na planine težak i često strašan; zbog

njih usporavaju hod.

I jedne večeri kada im se već činilo da su na planini proveli čitavu večnost mučeći se,

prođu kroz visoki, kameni prolaz – osmatračnicu – Južno lice ili Stenu božijeg

kljuna ili Tor. Tu se zaustavljaju i gledaju, gledaju okolo i dole, dole prema zlatnim,

osunčanim ravnicama juga, beskrajnim poljima divljih žitarica i nekim dalekim, nejasnim,

purpurnim mrljama – zidovima i kulama Gradova pod suncem.

Dolaze u gradove – ukupno ih je devet; Terke Keter je najveći – stoji pun peska, u

tišini i osunčan. Ulaze kroz kapije i vrata, ispunjavaju ulice, pale lampe, izvlače vodu iz

prepunih bunara, skidaju prekrivače sa nameštaja iz praznih soba, dozivaju se sa prozora, sa

krovova.

Život u gradovima se toliko razlikuje od života na porodičnim farmama da deca ne

mogu da se naviknu; uznemirena su i sumnjičava; osuđuju. Tako je bučno, žale se. Vrućina je.

Nema mesta gde čovek može da bude sam. Plaču, prvih noći, željni kuće. Ali zatim kreću u

školu čim se škole organizuje i tamo upoznaju ostal decu njihovog uzrasta, podjednako

uznemirenu, sumnjičavu i sklonu osuđivanju, sramežljivu i nestprljivu usled uzbuđenja. Još

dok su bili na farmama, naučili su da čitaju i pišu kao i da računaju, kao što su naučili i da

obrađuju drvo i zemlju, čemu su ih naučili roditelji; ali ovde su časovi ozbiljniji, tu su i


Pag

e13

7

biblioteke, muzeji, umetničke galerije, koncerti, učitelji umetnosti, književnosti, matematike,

astronomije, arhitekture, filozofije – ovde su najraznovrsniji sportovi, igre, gimnastika dok se

negde u gradu svako veče održava kružni ples – i što je najbolje od svega, ovde su svi koji

postoje na svetu, svi se nalaze unutar tih žutih zidova, svi se tu sreću i razgovaraju i rade i

misle zajedno u beskrajnom vrenju misli i posla.

Roditelji retko ostaju zajedno u gradu. U njemu se ne živi udvoje već u grupama. Oni

se udalje, idući za prijateljima, poslom, profesijom, viđajući se povremeno. Deca u početku

ostaju prvo samo sa jednim roditeljem ali nakon nekog vremena i ona požele da žive odvojeno

i odlaze da žive u neki od stanova za mlade ljude, komunalne kuće, studentske sobe. Mladi

muškarci i žene žive zajedno poput odraslih muškaraca i žena. Pol ne znači puno kada

seksualnost nije prisutna.

Jer u Gradovima pod suncem rade sve ono što inače rade, osim vođenja ljubavi. Vole,

mrze, uče, prave, misle puno, rade puno, igraju se; strastveno uživaju i očajnički pate, žive

punim životom i nikad ne pomišljaju na seks – osim ako su, Kergemeg je rekao sa savršenim

pokeraškim licem, filozofi.

Sva njihova dostignuća i podvizi kao naroda su nastali u Gradovima pod suncem, čije

kule i javne zgrade, kao što sam videla u knjizi crteža koju mi je Kergemeg pokazao, variraju

od stogosti do uzavrele veličanstvenosti. Njihove knjige su napisane u gradovima, njihova

misao i religija su tokom vekova tu stekle svoju formu. Njihova istorija, njihov kulturni

kontinuitet se nalazi tu.

Njihov kontinuitet kao ljudskih bića je ono za čim tragaju na severu.

Kergemeg mi je rekao da im seksualnost nimalo ne nedostaje dok su na jugu. Morala

sam da mu verujem na reč ma koliko to nama bilo teško da zamislimo.

Dok pokušavam da prenesem ono što mi je rekao, čini mi se pogrešnim da njihov

život u gradovima opišem kao celibatski ili čedan; jer ove reči prosto nameću drugačije

značenje – prisilno opiranje željama. Kada nema želja, nema ni opiranja, nema apstinencije

već samo onoga što bi neko mogao nazvati, u radikalnom smislu reči, nevinosti. Bračni život

im je samo prazno sećanje, bez smisla. Ukoliko par ostane zajedno ili se redovno viđa na jugu

to je zato što su retko dobri prijatelji – zato što vole jedno drugo. Ali oni vole i svoje druge

prijatelje. Nikada ne žive odvojeno od drugih ljudi. Ne postoji ni malo privatnosti u velikim

kućama sa stanovima u gradovima – niti je bilo kome stalo do nje. Život u gradu je zajednički,

aktivan, društven, veseo i pun zadovoljstva.

Ali dani polako postaju topliji, vazduh suvlji; pojavi se neka nestrpljivost u vazduhu.

Senke počnu drugačije da padaju. I gomila se okuplja na ulicama da čuje Godišnje

svešenikekako objavljuju ravnodnevicu i da posmatraju kako sunce staje, zaustavlja se i kreće

prema jugu.

Ljudi napuštaju gradove, jedan ovde, par tamo, porodica tu… Ponovo je počelo, to

prijatno hormonlano brujanje u krvi, ta prva nejasna čežnja, nagoveštaj ili sećanje, telesno

saznanje da je došlo vreme.

Mladi ljudi prate to saznanje slepo, bez stvarnog znanja šta je u pitanju. Venčani

parovi se ponovo okupljaju privučeni probuđenim sećanjima, silno slatkim. Idemo kući,

idemo kući da tamo budemo zajedno!


Pag

e13

8

Sve što su naučili i uradili u tih hiljadu dana i noći u gradovima biva ostavljeno iza

njih, spakovano i odloženo. Dok se ponovo ne vrate na jug…

„Zato je bilo tako lako preokrenuti nas,“ Kergemeg je rekao. „Zato što su naši životi

na severu i jugu tako različiti oni se vama drugima čine neskladnim, nekompletnim. Mi ne

možemo da objasnimo ili opravdamo naš Madan onima koji žive samo jednim načinom

života. Kada su Bajderaci došli u našu dimenziju, rekli su nam da je naš Zakon tek najobičniji

instinkt i da živimo poput životinja. Bili smo postiđeni.“

(Kasnije sam proverila Kegemegove Bajderake u Enciklopediji Planariji; našla sam

odrednicu za Beidr iz Unon dimenzije, agresivne i preduzimljive ljude sa visoko razvijenim

materijalnim tehnologijama, koji su više nego jednom bili u sukobu sa Međudimenzionalnom

agencijom zbog mešanja u prilike drugih dimenzija. U turističkom vodiču su im dati simboli

koji znače „od posebnog interesa za inženjere, kompjuterske programere i sistemske

analitičare.“)

Kergemeg je o njima pričao sa bolom. Razgovor o njima mu jer promenio glas, stegao

ga. Bio je dete kada su oni došli – desilo se da su oni bili prvi posetioci iz druge dimenzije. O

njima je razmišljao do kraja života.

„Rekli su nam da treba da preuzmemo kontrolu nad našim životima. Da ne treba da

živimo dva odvojena polu-života već da živimo punim životom sve vreme, tokom cele

godine, kao što rade sva inteligentna bića. Bili su veliki ljudi, puni znanja, sa razvijenom

naukom i velikom lakoćom sa kojom su se odnosili prema životu i koji su sve znali o

raskošnom životu. Za njih smo zaista bili tek nešto više od životinja. Rekli su nam i pokazali

nam kako drugi ljudi žive u drugim dimenzijama. Shvatili smo da smo bili glupi jer smo se

odricali zadovoljstva seksa tokom polovine svog života. Shvatili smo da smo glupi što smo

provodili toliko vremena i energije idući od severa do juga pešice, kada smo mogli da

sagradimo brodove, puteve i automobile, ili avione i idemo natrag i nazad sto puta godišnje

ako bismo hteli. Shvatili smo da smo mogli da sagradimo gradove na severu i napravimo

farme na jugu. Zašto da ne? Naš Madan je bio beskoristan i neracionalan, najobičniji

životinjski impuls koji nas je kontrolisao. Sve što smo trebali da uradimo da bi se oslobodili

njega bilo je da uzmemo lekove koje su nam Bajderaci dali. Naša deca nisu morala da uzmu

lekove, ali su mogla da budu izmenjena pomoću genetičke nauke Bajdera. Onda bismo mogli

stalno da imamo seksualni nagon sve dok ne postanemo veoma stari, poput Bajderaka. I žena

bi mogla da postane trudna u bilo koje vreme pre njene menopauze – čak i na jugu. I broj

njene dece ne bi bio bio ograničen… Jedva su čekali da nam daju te lekove. Znali smo da su

njihovi lekari mudri. Čim su došli kod nas, dali su nam lekove za neke bolesti od kojih su

ljudi bili odmah izlečeni kao nekim čudom. Puno toga su znali. Videli smo ih kako lete u

svojim avionim i zavideli smo im, i bilo nas je sramota.

„Doneli su nam mašine. Pokušali smo da vozimo automobile koje su nam dali po

našim uzanim, neravnim putevima. Poslali su inženjere da nam pomognu i počeli smo sa

gradnjom velikog autoputa koji je išao kroz Srednje zemlje. Digli smo planine u vazduh

eksplozivom koju su nam Bajderaci dali kako bi autoput mogao da bude širok i ravan idući od

severa ka jugu i od juga ka severu. Moj otac je radio na izgradnji autoputa. Neko vreme je na

hiljade ljudi radilo na tom putu… Samo muškarci. Od žena nije traženo da idu i da rade. Žene

sa Bajdera nisu radile takav posao. Žene ostaju kući sa decom, rekli su nam, dok muškarci

rade.“

Kergemeg je pažljivo srknuo svoj ü i zagledao se u svetlucavo more i nebo isprskano

zvezdama.


Pag

e13

9

“Žene su došle sa farmi i pričale sa muškaracima,” rekao je. “Rekle su da ih saslušaju,

da ne slušaju samo Bajderake… Možda žene ne osećaju sramotu isto kao muškarci. Možda je

njihov osećaj sramote drugačiji, više stvar telesnog nego duhovnog. Nisu mnogo marile za

automobile i avione i buldožere ali su se veoma brinule zbog lekova koji su mogli da nas

promene i pravila o tome ko obavlja kakav posao. Na kraju krajeva, kod nas, žena nosi dete

ali oba roditelja ga hrane, neguju. Zašto bi dete bilo ostavljeno samo majci? To su pitale.

Kako može žena sama da podiže četvoro dece? Ili više od četvoro dece? To je nehumano. A

zatim, u gradovima, zašto bi porodice ostajale zajedno? Dete tada ne želi roditelje, roditelji ne

žele dete, imaju druge stvari koje treba da rade… Žene su to rekle muškarcima pa su zajedno

pokušali da razgovaraju o tome sa Bajderacima.

“Oni su rekli, ‘Sve će se to promeniti. Videćete. Ne možete da razmišljate kako treba.

To je prosto uticaj vaših hormona, vaše genetske uslovljenosti što ćemo mi ispraviti. Tada

ćete biti oslobođeni vaših neracionalnih i beskorisnih modela ponašanja.’

„Mi smo odgovorili, ‘Ali da li ćemo biti oslobođeni vaših neracionalnih i beskorisnih

modela ponašanja?’

„Muškarci koji su radili na autoputu su počeli da bacaju svoje alate i napuštaju mašine

koje su im Bajderaci obezbedili. Rekli su, ’Šta će nam ovaj autoput kada imamo hiljadu naših

puteva?’ I krenuli su ka jugu starim putevima i stazama.

„Vidite, sve se to dešavalo – na sreću, mislim – pred kraj severne sezone. Na severu,

gde živimo odvojeno u parovima, kao porodice, kad toliko vremena provodimo udvarajući se

i vodeći ljubav i podižući decu, bili smo – kako bih rekao – ograničeniji, lakše nas je bilo

impresionirate, ranjiviji. Tada smo tek počeli da se ponovo okupljamo. Kada smo došli na jug,

kada smo ponovo svi bili u Gradovima pod suncem, mogli smo da se okupimo, savetujemo,

prepiremo i čujemo argumente i razmotrimo šta je za nas kao narod najbolje.

„Kada smo sve to uradili i razgovarali sa Bajderacima i pustili ih i da oni razgovaraju

sa nama, sazvali smo Veliki Konsenzus o kojem su pričale naše legende i o kojem postoje

drevni zapisi u Godišnjim Kulama gde se čuvaju istorijski zapisi. Svaki Anzarčanin je došao

u Godišnju Kulu svoga grada i glasao: da li da poštujemo Zakon Bajdera ili Manad? Ukoliko

bismo se odlučili za njihov zakon, oni bi morali da ostanu sa nama; ukoliko se odlučimo

za Manad, oni bi morali da odu. Izabrali smo naš Zakon.“ Njegov kljun je veoma tiho

zaklepetao dok se smejao. „Ja sam bio polugodišnjak, te sezone. I ja sam glasao.“

Nisam morala da ga pitam kako je glasao ali sam ga pitala da li su Bajderaci hteli da

odu.

„Neki od njih su se suprostavljali, neki su pretili,“ rekao je. „Pričali su o svojim

ratovima i naoružanju. Siguran sam da bi nas u potpunosti uništili. Ali nisu. Možda su nas

toliko prezirali da nisu hteli da se čak ni toliko pomuče oko nas. Ili su zbog ratova morali da

se vrate. Ali onda su nas posetili drugi iz Međudimenzionalne agencije i najverovatnije da su

nas zbog njih Bejderaci ostavili na miru. Dovoljan broj nas je tada bio uplašen da smo se

složili, u drugom glasnju, da više ne želimo ikakve posetioce. I sada agencija vodi računa o

tome da se posećuje samo ovo ostrvo. Nisam siguran da li smo napravili pravi izbor što se

toga tiče. Ponekad mislim da jesmo, ponekad nisam siguran. Zašto se plašimo drugih naroda,

drugih Zakona? Ne mogu svi biti isti kao Bajderaci.“

„Mislim da ste napravili pravi izbor,“ rekla sam mu. „Ali to kažem protiv svoje volje.

Tako bih volela da upoznam Anzarčanku, vašu decu, da vidim Gradove pod suncem! Tako

bih volela da vas vidim kako igrate!“


Pag

e14

0

„O, pa to možete da vidite,“ rekao je i ustao. Možda smo popili malo više ü-a te

večeri nego inače.

Stajao je visok i uspravan u svetlucavom mraku na terasi iznad plaže. Ispravio je

ramena i zabacio glavu. Kresta na glavi mu se lagano ispravila u čvrstu perjanicu, srebrnu na

svetlosti zvezda. Podigao je ruke iznad glave. Bila je to poza antičkog španskog plesača,

zastrašujuće elegantna, napeta i muževna. Nije skočio, na kraju, ipak je on bio

osamdesetogodišnjak, ali je nekako izveo privid skoka, a zatim je usledio duboki, graciozan

naklon. Njegov kljun je zaklepetao dva puta u brzom ritmu, dva puta je zatoptao nogama i

izgledalo je kao da njegova stopala izvode neki brzi, složeni plesni korak dok mu je gornji deo

tela ostajao prav i napet. Zatim su se njegove ruke ispružile prema meni u gestu zagrljaja, dok

sam ja sedela gotovo prestrašena lepotom i intenzitetom njegovog plesa.

A zatim je stao i nasmejao se. Bio je bez daha. Seo je i prešao rukom preko čela i

kreste, teško dišući. „Na kraju krajeva,“ rekao je, „ipak nije sezona udvaranja.“

.

.

[1] McKenzie Bridge, grad u američkoj državi Oregon (Prim. prev.).

.

. P P Prevela Danijela Jovanović

Dejan Vukićević

ŠTIT

.

.

Prvi put s ocem na mokrenje

…..Slike se smenjuju.

…..Njegov širok osmeh uramljen brkovima koji bi se, pre ili kasnije, pretvarao u setni izgled

izgladnelog uličara što je sebi dozvolio osmatranje izloga radnje s delikatesom. Zajedničke

vežbe, na drugoj, u retkim treznim jutrima. Čekanje do kasno u noć i njegovi iznevereni

dolasci, na trećoj.

http://eckermann.org.rs/article/godisnja-doba-anzarka/#_ftnref1


Pag

e14

1

…..Dečak stoji i maše osmehujući se. No, u magnovenju, shvatam da je to neki stvarni dečak

koji kraj pruge veselo pozdravlja putnike iz voza u kojem sam i ja. Koliko puta me je, mislim,

neko nasmejano dete raširenih ruku pozdravilo a da nisam odgovorio. Koliko sam ovakvih

previda napravio?

…..Na mutnom staklu moj odraz i ruka koja mi odmahuje.

S druge strane prozorskog okna slike gradova, krajolika. Odlazim do klozeta na kraju vagona,

gledam preko ramena kako ulazi u pisoar jedine lokalne kafane, staje tik iza mojih tek

zamomčenih leđa ne upazivši me. Mokrimo dok nešto mrmlja o čemeru, besmislu,

promašenosti, pri tom se klateći i kvaseći pod. Ne javljam mu se, kako su nam se životi

ukrstili na čudnom mestu, razmišljam. Dok se gleda u ogledalu, ponavlja: Šta osta od onakvog

čoveka?

…..Pokušavam, kasnije, da se zbližim s njim, no ubrzo uviđam da je nemoguće gledati to

dugo i tiho kafansko samoubistvo, naočigled i uz nesebičnu pomoć drugih.

…..Odlazim na studije, što dalje, preskačući obližnji univerzitetski grad, ispiti postaju dobar

izgovor za retka viđanja. To što mi sada javljaju za njegovu iznenadnu bolest jedino, valjda,

mene ne iznenađuje. Svaka je bolest redovna, njega je život zaskočio.

…..Gledam kako na izmaku kućne slave, jedne od retkih na kojima sam, sumanuto vičem:

Sve si upropastio! Svetislav ti je ostavio hektare njiva i šuma, sve si raskrčmio! dedovinu si

mi, bre, popio! dok on poluspuštenih kapaka, otvorenih usta, zblanuto sluša povijene glave.

Sa železničke stanice odlazim na kliniku, ultrazvuk može da pogreši, skener je vrhovni

klinički bog, kaže lekar ravnodušnim glasom, možete poći sa mnom, već smo počeli.

…..Mršavo, izmrcvareno telo, nago do pojasa, u sali bez grejanja, do pola u kapsuli,

povremeno se pridiže da vidi jesam li stigao. Diši… ne diši… diši… ne diši… čuje se

autoritativno hladni, jednolični glas mašine.

…..Šta je poslednje što će mašina reći, pomišljam dok čekam u hodniku da dođe lekar s

presudom. Odvaja me na stranu, spušta pogled.

…..Rezultati su dobri, kažem, otpuštaju te s klinike. Ćuti, ne sluša, u oči me gleda.

Vodim ga kući koju je odavno prodao, ali u kojoj i dalje živi, kao podstanar. Ona širi stari,

dobro poznati, miris. Još iste noći traži više puta, zbog lekova, da mokri. Odlazimo zajedno

do kupatila. Drugi put domogao se ragastova. Treći put uspeva da ustane.

…..Onda se krevetom koncentrično mlaka mokraća širi, kao i osmeh blaženim licem. Sve teže

i ređe diše. Ne diše. Diše.

…..Ne diše.

***

…..Na četrdesetodnevni pomen dolazim s malenom kćerkom. Gazda neće, dok ja ne dođem,

da izda kuću. Stvari pripadaju njemu, na račun neplaćenih stanarina. Žene su već iznele očevu

odeću, nešto bacile, ponešto razdelile Ciganima.

…..Kćerka iz naherenog ormara vadi plastičnu loptu na naduvavanje koju smo pri poslednjem

boravku zaturili. Nalazim samo brijač koji sam mu tada ostavio, njegov je postao

neupotrebljiv. Ispumpaj je, kažem iz kupatila, da bismo mogli da je spakujemo.


Pag

e14

2

…..Odjednom čujem pesmu Kafu mi draga ispeci i, u ogledalu, njegov lik u kasno nedeljno

jutro. U brijaču, kad ga otvorim, nešto belih i crnih kratkih dlačica. Istresam ih na papir i

presavijam ga. A tiiii, a ti, a ti, a tiiii, pevuši kći.

…..Stani! ubrzo vičem, ko je naduvao loptu? pitam. Pa, deka, kaže.

…..Razmišljam šta je od oca ostalo a dlačice iz brijača klize s nagnutog papira u klozetsku

školjku. Ostaje, shvatam, samo dah zarobljen u kćerkinoj lopti dok ona peva: A tiiii, a ti…

Štit

…..U četu su stigli istog dana, pred sam polazak iz Šida. Po kasnom dolasku znali smo da su

izvrdavali mobilizaciju koliko su mogli. Smejali su im se dok su lokne s jednoga i ofarbani

pramenovi s drugoga vejali okolo. Zadužili su „apovke”, nisu znali ni da ih rastave. Odvedeni

su na gađanje, prvu noć prenoćili su u istom krevetu, ako su uopšte spavali te noći, i, činilo se,

kao da ih je taj krevet vezao do kraja života. Sutradan već smo dremali u kamionu po

slavonskim selima. S vremena na vreme s guma su se otkidali parčići blata i pogađali one

bliže izlazu.

…..Nisu mnogo govorili, ali se nisu ni odvajali jedan od drugog. Na izdvojenu i „mrtvu”

stražu zajedno su išli, u „čišćenju” terena jedan je drugom štitio leđa. Ahilej i Patroklo, krstio

sam ih i nova imena prilepila su im se do kraja vojevanja. Zauzvrat su oni meni skinuli prvo

slovo imena i ostavili ono Omir, što je, mora se priznati, i bilo sasvim prikladno, bio sam ćata.

Ćata s predvidljivim okruglim naočarima i beležnicom od koje se nisam odvajao.

…..Ahilej i Patroklo su se, velim, zbližili, toliko da su počela i šuškanja o prirodi i stepenu te

bliskosti. Ja sam, koliko je to bilo moguće, pokušavao da razuverim četu da tu ima ičega osim

običnog prijateljstva.

…..Ne mogu, nikako ne mogu reći da im nisam zavideo. To kako, zbog kašnjenja s

isporukom hrane, dele poslednji mesni narezak, to kako jedan od njih uvek zna da mu ovaj

drugi čuva leđa, to kako se podrazumeva da će podeliti poslednju cigaretu, to što čim se jedan

od njih izbedači, drugi je tu da ga čupa, sve to, kažem, nije bilo beznačajno.

…..A onda smo upali u stupicu, klasičnu stupicu za tuljane. (Moj hrvatski naučen iz Alana

Forda, polako se obnavljao.) Neprijatelj (i kad sada kažem neprijatelj, to zvuči smešno, možda

se s tim istim neprijateljem ovih dana mejlam), neprijatelj, dakle, navukao nas je, dok smo

čistili teren, duboko u selo, a onda pripucao sa silosa. Našli smo se na čistini i ja sam

najednom osetio neku toplinu koja se širi celim telom. Namah sam pomislio da sam pogođen,

gde i u kom od poslednjih trenutaka, nisam znao, ali šta bi drugo moglo da kola niz udove do

moje krvi. Bio sam paralisan, stajao dok su drugi bežali tražeći zaklon.

…..Na moju sreću najbliži silosu bili su njih dvojica, a ne ja, i rafali su tutnjali po njima.

Video sam da je Patroklo pao pogođen, da je Ahilej krenuo, zastao i vratio se, uprtio ga na

leđa i, koliko se to uopšte moglo, trčao u cikcak. Praštalo je oko njih, činilo se – i po njima.

Divio sam se Ahileju znajući da ja to, verovatno, ne bih činio. Tad sam shvatio da su mi

čizme, zapravo, ispunjene mokraćom i potrčao, šljapkajući.

***


Pag

e14

3

…..Rat se okončao, živi smo, koliko-toliko, ostali, čak i Patroklo s prostrelnim ranama. Molili

smo se da su i oni sa druge strane, takođe, živi. Svega smo se nagledali, pljačke (gledao sam i

kako naši pljačkaju naše), i košmara, i neidentifikovanih letećih delova tela, i smrti. Ničeg

viteškog u tom ratu, a verovatno ga ni u Trojanskom nije bilo, pa je moj slepi imenjak morao

ponešto i da izmisli. Ničeg viteškog, osim nošenja Patrokla i izvlačenja s vatrene linije.

Rat se, velim, završio. Ahilej i Patroklo su se okumili. Onaj dan kad je ranjen Patroklo svake

godine slavi kao drugi rođendan. Okupi mnogoljudnu familiju, komšije, prijatelje, pozove

nekoliko ratnih drugova, Ahileja stavi u vrh sofre i svaki put, iz godine u godinu, prepričava

događaj neprestano umećući: Bog, pa ti, kume, Bog, pa ti!

…..Ahileju je uvek neprijatno, gleda u pod i mrmlja kako bi trebalo da kum prestane i slične

stvari. Tako i ovaj put. Dok Patroklo drži na svakom kolenu po jedno dete i besedi priču koju

su svi više puta čuli, ali ipak pomno slušaju, ipak je to centralni deo dana, Ahilej gleda u

zemlju, mrmlja sebi u bradu, gubi boju u licu, znoji se, ovog puta nešto se čudno zbiva.

Rukama stiska kolena, nekakva nataložena mučnina ga spopada i iz njega, konačno,

provaljuje:

…..– Dosta!!! Dosta više!!! Ne mogu ja to! Ne mogu više da slušam – to!

…..Nastaje tajac, čak i sitna deca prestaju s igrom, svi gledaju u njega, dok njegov pogled

bludi po podu, stisnutih pesnica položenih na sto, izobličenog lica.

…..– Kakav Bog, o čemu pričaš, čoveče! Pa, ja sam te držao na leđima kao štit, budalo! –

Podigao je pogled, prešao njime preko svih prisutnih i nanovo ga vratio, na kuma. Lice mu se

grči i izobličuje, usne se gube, nestaju, jeca. – Ti si mi bio jedina šansa da preživim,

razumeš!?! Razumeš ti to!?!

…..I opet je, ovoga puta duže, nastao tajac.

…..A onda su svi nastavili da rade ono što su i pre toga radili ne pridajući ama baš nikakvu

pažnju onome što se netom dogodilo.

.

.

Žurka u liftu

…..Baš čudan taj lift, pomislio sam pritiskajući dugme po ko zna koji put. Sve te godine, a

nikako da sviknem na njega. Do sada sam mogao da siđem nekoliko puta. Kad bih imao

nekoliko godina manje. Nekoliko desetina.

…..Ali ovo se zaista nije dešavalo do sada. Sprva se čuo taj dečarac kako doziva majku preko

interfona i najavljuje svoj dolazak. Ali, kada je to bilo! Više se i ne sećam.

…..Onda je stajao, čini mi se, baš na svakom spratu. Ne pamtim da se tako nešto ikada desilo.

Kreni, stani, kreni, stani… I baš u nedelju takva gužva.

…..Ono, svakako neću zakasniti, moja mila će me sačekati na groblju, ali dozlaboga dosadno

je ovo dreždanje ispred metalnih vrata. A, evo ga… Konačno…

…..Kakva razuzdana ekipa! Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, a eno i dečačića u uglu, sa

fudbalskom loptom – sedam. I svi muški, majku mu. Baš neobično! A ja najstariji. Ovaj što

mi je najbliži po godinama izvadio bakaluk iz cegera i deli ga. I ne primećuje da mu iz kese


Pag

e14

4

curi nešto. Zrna pšenice, kanda. Kačkavalj, vratovina, pršut, lepa gozba. Nudi i mene. Pa, da

ne kvarim zabavu, uzeću, što da ne.

…..Nikoga ne poznajem, ali svi su mi nekako poznati. Momčić glasno pustio s mobilnog

telefona muziku. Odakle mu Rani mraz, da mi je da znam. Sećam se te singlice, bila mi je

draža od svih elpija koje sam imao. U razdeljak te ljubim. Ajde ovi stariji, ali taj momčić, pa i

onaj u srednjim dvadesetim, odakle znaju tu pesmu. Čak i dečačić u uglu peva: … svim žarom

srca svog… Pa ponavlja s Đokom glasnije: srca svog! i ne znajući o kakvom je razdeljku

zapravo reč.

…..Jasno je zašto je lift toliko putovao. Na svakom spratu po jedan je ušao. Ali, gde su svi oni

pošli kada niko ne silazi? Da li je moguće da je svako povukao onog prethodnog nagore. A ja

sve njih.

…..Bitlsi. Ta, ja sam na tu pesmu sasvim zaboravio – And I love her. Kako je to moguće! A

toliko sam je voleo. I nju i pesmu o njoj. Pa ovo je ravno čudu, zaista.

…..Sada se s mobilnog čuje Blek, Wonderfull life. I svi cupkaju. Neverovatno. Blek.

Napravio je taj album i nestao. Album s najboljom pesmom ikada. Tako setnom, a s takvim

naslovom. Coincidentia oppositorum. Pa još kad bi se sad začuo i Betoven. Mračni Betoven.

Kao da sam ja pravio plejing listu za ovu čudnu žurku. Počeo sam i sâm da cupkam, šta ću,

baš su me lepo iznenadili.

…..Ne sećam se da je neko pritisnuo dugme za prizemlje, ali što bih se potresao oko toga, lift

svakako ide nadole. Neumitno.

…..O, mila, nećeš mi verovati kada ti budem uskoro pričao u kojem sam se društvu vozio i na

kakvoj sam žurci bio gost. I svi nose naočare. Osim momčića i dečačića. Najstarijem se vidi i

crni flor na sakou, u koroti je za nekim. Ovaj u trideset i nekoj nosi zapakovanu igračku,

izgleda kao da je pošao na babine. Onaj u srednjim četrdesetim s aktovkom je nešto smrknut,

umoran, a tip na polovini pedesetih pimpla fudbalsku loptu, pokazujući tako, valjda, svoju

vitalnost.

…..Ali, lift se spušta, a niko ne silazi, čak ni dečačić od pet-šest godina koji se, dobro sam

čuo, najavio majci.

Potom se lift zaustavio.

I svi su zastali, kao zaleđeni.

Nije bilo prizemlje, produžili smo dalje još jedan nivo.

…..Najednom su svi krajnje ozbiljni, muzika s urnebesnim trubačima je stala, i svi gledaju u

mene.

…..A onda se vrata otvaraju i momak poslednji put pritiska tipku na svom mobilnom.

…..Mesečeva sonata.

…..Osmehnuo sam se, a oni su i dalje stajali u nemoj sceni, zureći u mene. Niko nije

nameravao da izađe.

…..Kako je lepa i zanimljiva bila ta vožnja s nepoznatom sedmoricom, pomislih.

…..I beskrajno kratka.

.


Pag

e14

5

Milena Marković

SREBRNA PRAŠINA

.

.

Topoljak pesak bare i trska

trava i beton

.

moj brat je rekao to je bilo divno leto

osamdeset i šesta bio sam noću na brodu

i gledao sam zbezde, mlada nastavnica je vodila svoj razred i devojčice su se kikotale

pod svetlim nebom i ogroman

život me je čekao

a onda to isto leto u vozu

sa jednom sam devojkom pričao čitavu noć a

kada je došla kod mene u kupe ja sam već spavao

bila je ljuta ko puška.

na ostrvu sam prvi put video moju ljubav

u žutom kostimu

videle su se bradvice kao maline

sada je jedan tenk i postala je gazdarica.

ima mirisa da se sećam

da su mirisi mog detinjstva

to je kad letnja kiša naglo pokrije

topoljak pesak bare i trsku travu i beton

mamine prsle najlon čarape koje stoje

u kartonskoj kutiji za prašak

u hodniku

i rano jutro kad poliju pijacu

to je pišaćka i trulo voće i povrće

i dunav kad počne da

riče smrad iz vojih dubina i kad

donese razna čuda jer on je bio svuda

i svašta se valja po njegovim

mutnim dubinama.

i rol viršla kaže moj brat

to je moja madlena

a ja kažem meni su uštipci sa šećerom

i da li se sećam kaže on kad je jednom

otac doašao i bacio oblak para po našem

malom stanu i onda smo svi skakali i


Pag

e14

6

lovili pare toga se sećam mada bila sam

jako mala.

postoji noć kada si

doživeo čistu sreću

tada moraš da ništa ne znaš i da ti se

još ništa nije desilo

da li je tako i kad ostariš

možeš li da pogledaš nazad bez

strašne žudnje

ne znaš ni sam za čim za kim.

ne boj se žuti će dunav pozvati kući

i crne čarape napuniće naša usta

i lepljivi će uštipci napuniti naše ruke

topoljak pesak trska da nas grle

i onda samo da se valjamo

valjamo u mutnim dubinama

jedan za drugim zajedno.

.

.

odo

.

ja neću brod kao Karver

hoću čamac

i to onaj plitki drveni

sa dobrim motorom

jer voda smiruje

voda blaži

voda ti kaže da ima još

sve lepše izgleda

na vodi

i oni grozni veliki brodovi

plaše kad stoje

ne kad plove

i pacov kad se praćakne

lep je

u vodi

i puna je govana

i leševa

i ljuski od krompira

i plastičnih falša

al ide ide

tamo negde

gde hoću i ja.

u ime svih nas


Pag

e14

7

ja imam da kažem

da bi vam svima vama

svima bi vam jebali mater

svima bi vam gazili po glavama

vremešnim

mudrim

napravili bi ograde

od vaših veštačkih vilica

onda bi vas terali da krcate orahe

bezubi moćnici

idejne lešine

strvine

u ime svih nas

samo kad bi mogli

da ustanemo na vreme.

.

.

Istina ima teranje

.

tako se zove pit bul

brata mog

Istina

i on kaže da neće da joj da više

da se pari

jer bulovi se ne daju lako

tako da kad je uhvate

dvojice je drže

a treći je kara

i ne može da prestane

dok ne završi

sve liči na sliku

zato će ubiti Istinu

jer mnogo je čupavo

kad Istina ima teranje.

.

tatica

.

kako je bilo lepo sa tatom

dok nije sve počelo

sednem u kola

muzika u ušima

odmiču brežuljci


Pag

e14

8

kućice s nekim životima

kafa u jednom gradu

sladoled u drugom

nismo čekali po pumpama

ribica iz ribnjaka čudom nekim

u mom tanjiru

kola se nisu kvarila

hrana se brzo varila

i sve tako.

.

u parku sedim

.

a zemljak leži naklupi i spava

na fontani mala lepotica ispružila noge

preko prljave vode

u kojoj je mrtva čavka

dva deačaka na biciklima

gledaju nepoverljivo

puni straha

sumrak

zemljak se budi

hvata svoje pivo

drži govor

zvižduk

šamar

meni se posrala ptica na leđa

to je sreća.

.

.

lady shit

.

film je završen

mnogo mi je bilo lepo dok je trajao

ne zbog filma, bio je užasan

nego zbog sranja koje me čeka ispred

zbog studenata koji raspravljaju

uporne kiše

gostiju festivala koji bi nešto da opale

jedino volim baba seru

koja ima divnu plavokosu unuku

mislim da ide na balet.

.


Pag

e14

9

praznik

.

i svinjska krv u snegu oko pijace

i cice u tankim čarapama na minus

i patnja domaćica

i pijani preprodavci

i cveće bezmirisno plastično

i deca koja vrište u rbonoj kući

i igračke plomljene

i izbačeni stari kreveti

i ti isti kreveti trebaju nekom

možda za san

možda za potpalu

snovi moji maleni

snovi moji mirsini

masline i parče hleb

južnjačka uteha

samo da prođe praznik.

.

.

al je lep ovaj svet

.

sinoć sam moglada dobijem batine

mogla sam da se kresnem

mogla sam da se napijem da povraćam

mogla sam da uradim nešto pametno

to već malo teže

mogla sam da napunim kadu

ali nisam

ali nisam

samo sam se smešakala

tolikim mogućnostima.

.

.

ride on

.

lepo sam sedela napred

u kombiju

imala osećaj slobode

i moći

kao kad me malu

teča stavljao


Pag

e15

0

napred u kamion

moćan osećaj

i put pred tobom

ništa lepše

od zimskog sunca

jezera i reka

samo pazim da slučajno

ne gledam

u kuće.

.

.

Brižit Bardo

.

pre dvadest godina moji ujaci svi

imali su duge kose

i duge brkove

hodali su bosi

po oštrom kamenju

jedan je otišao

zbog jetre

drugi zbog srca

ovi što su ostali ćelavi su

i dalje imaju brkove

usahle obraze

kašlju nad svojim rakijama

love krapove na jezeru

to je najbolja slatkovodna riba

jako velika a nije masna

onda ih istresu ispred kuće na kamen

i deru dok se ovi

još mrdaju

jel ga boli pitam ja

ne

ma boli ga

ujak mi daje čekić

da ga dokrajčim

ja ne mogu

prestaću da jedem ono

što ima oči

mislim u tom trenutku

pola sata kasnije

jedem, jedem

i tražim još.

.

.


Pag

e15

1

srebrna prašina

.

snimamo po čitav dan i danas smo

kupili pikado

moj drug kaže jednom me jedan

toliko iznervirao da sam mu zveknuo

pikado u nogu

a posle je taj upisao vojnu školu.

danas smo snimali dole jamu

gde su pacovi debeli ko prasići

i rudari ih hrane kažu

kad se pripitome služe dobro

kad beže pacovi oni znaju

da je đavo odneo šalu

pa beže i oni

u rudniku je glavni ciganski đavo

on se zove čohano

a u hodnicima rudnika su murinje

to su duhovi sa lampama na glavama

priđeš mu a tamo nema čovek

samo odelo rudarsko

dole ne silaze žene

ima slika kako ženu jebe magarac

nije lako ali te prono zvezede zarade

kako ovaj ne može da sanja

jedan mi dao šal pa mu bilo krivo

što ne miriše lepo

ima kafana rudarsk noć

i ima kafana šoferski san

ima riblji restoran sa devojčicama

ima jedna isporšena prošle nedelje

mentalno zaostala

od dvanaest godinica

ide u nemačku

priroda je potuljena meka

otrovne vode ispravaju

u plućima se lepi od srebrne prašine

a u kafanama nije veslo

pa sedim kod kuće i igram pikado

udaram zid a napolju

crn sneg

psovao nas stari rudar što ga zovu Maradona

upišo se

rekao je da će da nas prebije

pa da nas prejebe

kelnerica ga izbacila

rekla nam da radi tu popodne

a ujutru u polju

ne može puno da priča sa nama


Pag

e15

2

tu joj je svekar

koji leže s njom

muž radi u alžiru

deca porasla

otišla

a pevačice

nema nigde

bila je jedna priča se

svi su je voleli

došao jednom verenik po nju

video je jedan

u dobrim kolima

video je drugi

kako gura kolica sa blizancima gore u gradu

video je treći

kako radi na televiziji

ne zna tačno gde je video

video je četvrti

kako drži trafiku ima čak tri

radnice

a pljeskavice

ko tepsija

ali ja sve mislim da nije tako

završila

mislim da hoda seprentinom

i peva:

“na uskrs sam se rodila nano

a svaki dan umirem

po malo

po malo.”

.

.

istorija, sok, salama

.

gleda me spomenik i pita me

da li se sećam

ne

gleda me grob neki i pita me

da li ga žalim

ne

grade ga grade ponovo

sa skele padne siromašak

da li ga žalim

da

žalim ga sa pola kile leba

salamom


Pag

e15

3

sokom što je pola popio

žalim za sokom

žalim za salamm

žalim za ženom što ga čeka

žalim za sobom što sve to

gledam

a imam pare u džepu

i ne znam odakle sam

od kurjaka i medveda

od onih što su na skeli

bili pa pali

ima ljudi kao ti

žale za spomenikom

grobom

nepravdom jadom

ja eto žalim za

salamom.

.

.

dezodorans

.

teško je ovako da se kaže

šta je loše u ovom danu

osim što su žene neljubazne

po prodavnicama

i što jedna mala priča kako mora

da kupi dezodorans

za jebača

on je pitao

a šta si meni kupila

teško je ovako da se kaže

šta je loše u ovom danu

osim što je ovaj što me napravio jako bled

i nešto ga boli i neće da kaže i svađamo se

teško je da se kaže

šta je loše u ovom prazničnom danu osim

što se navatao led i ja vidim kako se lome

kosti

kosti

ne znam šta je loše

ali mnogo je loše

u ovom danu

jedino jedna mala što čisti izlog

nečeg se setila pa se nasmešila

ljubim joj dupe.


Pag

e15

4

.

.

baba pomagaj

.

ko će mi pomogne

ako nećeš ti baba

baba nisam te volela mnogo

nisi ni ti mene baba

da čovek bude iskren

nisi nikad bila sigurna

kako se zovem

aj baba pomagaj

teško je baba

teško meni a teško i tebi

baba

tačno znam kako ti je bilo

tamo na planini

samoj baba

kad si bila mlada

baba

jaka si bila baba

gadna si bila baba

moja si bila baba

pomagaj baba

pomagaj baba

od tebe sam baba

nedaj da padnem

baba.

.

.

klozeti

.

ja ne mogu da radim ništa

kad mi moja Ruža sprema kuću

zato što nije prošlo ni trideset godina

od kako je moja tetka ribala po firmama

u Nemačkoj

zato što nije prošlo ni pedest godina

od kako je moja baba ribala klozete

i šila

i od kako je deda radio kao zidar

nije prošlo mnogo

šta je pedeset godina

ništa


Pag

e15

5

ne mogu da radim ništa

onda se motam po kući ko

gluva kučka

i smetam mojoj Ruži

ona je crna moja Ruža

nekad su njeni putovali

nigde nisu ostajali

pevali su pod nebom

i držali konje i mečke

moja Ruža lepa Ruža

šta je to pedest godina

ništa

i onaj deda što je pao sa kruške

jer nije hteo da ostavi onu jednu na vrhu

i neki tamo što su mu poslednje reči bile

nemoj da stavljaš tolko šećera u pekemz

i neka tamo što su joj poslednje reči bile

jao samo da mi je da kinem

moram da radim nešto

šta je to pedeset godina

ništa

mečkari nemaju po tri prsta

igra mečka kad je pijana

ako zaspeš pored nje

otkine ti prste

igram igram i ja

ako ne čekaju me

klozeti.

.

.

brzo

.

starim

i nema više obećanja kad krene noć

sve znam šta će da bude

ko mače se trljam ispod stolice

lokam svoje i ćutim

starim

i nema više tajne

sve znam šta mi ko misli

osmeh imam na licu on je kao

srča na kapiji

starim

i čekam da budem mlađa

znam kako se to radi


Pag

e15

6

zavrtiš se

padneš na pod i vidiš gore je

nego bez kraja.

.

.

rođeni

.

ja znam nekog ko je mnogo zgodan

i nikad neće jebati

ja znam nekog ko je mnogo snažan

i nikad se neće pobiti

ja znam nekog ko je mnogo dobar

i koji svima smeta

ja znam jednoga koji ne može bez mene

ja znam jednoga što bi volela da umre

jedan sat pre mene.

.

.

čija nana crnu vunu prede

.

ne bi nikako da sam devojka

svi imaju iste haljine

mora da budu mršavi i lepi

devojke imaju konac za zube i sjaj za usne

svi pišu pesme

ima pesnika ko šaše

ima pesnika ko govana

i oni čak recituju svoje pesme

i imaju nastup

mladići koji liče na moje

više nemaju veze sa svim tim

oni negde rade istovar utovar

i tako to

ovi mladići pesnici imaju negovane ruke

i lepi su i mršavi

na majicama im nešto piše

možda su čak ponešto i snimili

mnogo su pametni

i njihove majke sigurno su

ponosne na njih

ja bi sve njih da premeste prugu

pola metra ulevo


Pag

e15

7

ja bi sve njih da jedu kavurmu

i da krune kukuruz

ja bi sve njih na jedan brod

pa marš u pizdu materinu

nek ih guze britanci

ružni

nek ih guze amerikanci

sa zubima

nek ih guze francuzi

sa šalovima

samo ne italijani

nikako

to je mnogo gadno

neka ih izjebu

dovoljno su nas

samo da ih ne gledam jer

lopata treba u te ruke

život u ta negovana tela

i muka u te glave

pa da vidimo.

.

.

večnost

.

oprala sam bila lorber i sušila na krpu a onda

ređala na sto na terasi i

oprala sam bila posudu i brisala je pa

sam lorber stavila u posudu i sela

da napišem pesmu koja nije mnogo gora

od ostalih

moja sestra je dobila lorber i moja majka je

odvojila sebi

to je drvo koje još postoji u bašti mog

pokojnog ujaka

taj lorber je doneo moj brat od ujaka

to drvo će da živi duže od svih nas

a ja molim molim

da nastave da uzimaju taj lorber

oni koji su ostali posle nas.

.

.

mon blan

.


Pag

e15

8

sam gledala sa prozora

i nije moglo da se puši

tako da neću više da idem tamo

a ne bi ni mogla da mi nije

sve bilo plaćeno

bazen sam videla koji se puši u snegu

nisam se okupala nisam ponela

kupaće gaće

nije bilo da se kupi tako da neću više

tamo da idem

jela sam neku dobru hranu i oborila

stvari u samousluzi

neću više tamo da idem

mnogo sam jela i mnogo sam

povraćala

planine ćute i mršte se

lepe su

onda zbogom

planine

veliki ljudi kod vas

više ne žive.

.

.

stopijerka

.

kad se zagledam daleko

vidim mene i tebe

kao mirne starce:

ti gledaš šta si zasadio

radiš isto kao tvoj otac

što ti je smešno i raduje te

ja sedim na pragu i gledam sunce

iza borova

niko nas ne posećuje

nemamo ni radio

samo mačora

koji ustvari uopšte nije naš

on dolazi kad mu se hoće

mi pričamo kad nam se hoće

pevamo ponekad

pljesnemo rukama iznad glave

kad nam se hoće

noću

zatvorimo oči istog trena oboje


Pag

e15

9

i dovoljno je da se ti mrdneš

i ja sam budna

ja želim da odem prva

ali znam da ćeš ti

brzo posle mene

jednom srećan zaspati.

jedino to tvoje što tvrdiš

da nema ništa posle

a bilo bi lepo

da živimo opet i opet

i da se srećemo

zamisli

ti voziš kola a ja stopiram

uđem pogledamo se

i to je to:

stopijerka

što bi rekla moja baba.

.

.

.

…………………………………………………….Izbor načinila Danijela Jovanović


Pag

e16

0

ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS

SEP - OKT 2017.

BROJ 11

Photo credit: Azra Hamzagić

Sva prava zadržana © 2016 - Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)

http://www.eckermann.org.rs/


Pag

e16

1

Documents

ECKERMANN · 2017. 9. 1. · Septembar-oktobar 2017. Page 3 ECKERMANN PITA Ana Blandijana NIKO NE MOŽE DA POBJEGNE… Ana Blandijana, najpoznatija rumunska pjesnikinja. Objavila