ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS

SEP - OKT 2016.

BROJ 5

Sva prava zadržana © 2016- Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)

Pag

e2

SADRŽAJ

ECKERMANN ........................................................................................................................................ 1

SNOVI STVARNIJI OD STVARNOSTI ............................................................................................... 3

SAVREMENI ČITALAC TAČKA JE PRESEKA ................................................................................. 6

AVANTURA JOŠ UVIJEK TRAJE ..................................................................................................... 10

U POTRAZI ZA POETIKOM .............................................................................................................. 12

OTKRIVANJE ...................................................................................................................................... 15

MERE OPREZA ................................................................................................................................... 24

FLAMENKO ......................................................................................................................................... 28

KAKO ČITATI PJESNIKE .................................................................................................................. 30

DOBILI STE MEFISTOV BROJ .......................................................................................................... 34

MALO ČUDO ....................................................................................................................................... 35

IZMEĐU GRANATA I SNAJPERISTA .............................................................................................. 39

KUČENCE ............................................................................................................................................ 41

MOJ MEDITERAN – VIŠE OD MAGIJE ........................................................................................... 45

JADRAN – PRIMORJE NA ISTOČNOJ STRANI .............................................................................. 50

SABATO, MISTIČAR STVARNOSTI ................................................................................................ 52

KAKO STVARI DIŠU .......................................................................................................................... 54

PRIČE IZ LIBANA ............................................................................................................................... 56

KROZ PARATEKSTUALNE ELEMENTE DO MELANHOLIČNIH BUBICA ............................... 57

ARKADSKO LAGERSKO PODZEMLJE ........................................................................................... 62

PLASTIKA ............................................................................................................................................ 64

PETRARKA ........................................................................................................................................ 115

PTICE NA JEZIKU............................................................................................................................. 160

NA PRVOJ LINIJI FRONTA ............................................................................................................. 160

ECKERMANN .................................................................................................................................... 166

Pag

e3

ECKERMANN PITA

Dana Todorović

SNOVI STVARNIJI OD STVARNOSTI

.

.

.

Dana Todorović rođena je 1977. godine u Beogradu. Školovala se u Budimpešti, Detroitu,

Indijanapolisu i Njujorku, a studije drame završila je u Londonu. Bavila se glumom i

prevođenjem. Posebno prevodilačko iskustvo stekla je u oblasti filma i pozorišta (scenarija,

drame, itd.), a šest godina radila je i kao prevodilac u Ujedinjenim nacijama.

Njen prvi roman Tragična sudbina Morica Tota (Stubovi kulture, 2008) preveden je na engleski

i nemački jezik. Drugi roman Park Logovskoj(Geopoetika, 2015) našao se u najužem izboru za

NIN-ovu nagradu. Do sada je objavila i nekoliko kratkih priča u novinama i časopisima, kao i

dve knjige za decu za slovenačko tržište.

Zašto pišete?

Pošto sam nepopravljivi idealista, uglavnom iz one detinje želje da podelim sa drugim bićem

neku svoju istinu ili radost. Nisam jedan od onih pisaca koji “piše za sebe”, tvrdeći da im je to

dovoljno.

.

Čega se plašite?

Ponajviše straha, straha od straha, te straha od straha od straha. Začarani krug u kome se često

nalaze mnogi anksciozni ljudi, a iz koga je jako teško izaći.

.

Kome ste zahvalni?

Ne toliko “kome” već “čemu”. Svojoj preosetljivosti na koju su me neki upozoravali, a koja

me je vukla da tvorim sopstvenu realnost mimo ustaljenih puteva.

.

Vaš omiljeni roman?

Klajn i Vagner Hermana Hesea.

.

Pag

e4

Vaš omiljeni film?

Nije lako opredeliti se, ali među omiljenima, ako izuzmemo klasike, su Biti Džon

Malković ili Posle čitanja spaliti (Burn After Reading), crna komedija u kojoj je Bred Pit kao

bandoglavi trener u teretani beskrajno šarmantan.

.

Koji roman Vas je razočarao?

Ako jedne zimske noći jedan putnik. Postmodernistička kompleksnost radnje me je umorila, a

sama knjiga ostavila me je ravnodušnom.

.

Čemu poezija?

Ne treba joj tražiti svrhu jer tako gubi svoju čaroliju.

.

Postoji li sličnost između seksa i literature?

Obe ove delatnosti – stvaranje literature i upražnjavanje seksa – zahtevaju dozu privatnosti.

.

Kome se poveravate?

Isključivo svom životnom saputniku.

.

Kome povlađujete?

Svojoj mački Penelopi. Pred njom sam potpuno nemoćna.

.

Verujete li životinjama?

Na Penelopinu veliku sreću, da.

.

Čemu služi zaborav?

Za neke da se odvoji važno od nevažnog. Za neke druge radi očuvanja duševnog mira ili čak

opstanka, mada je najveća snaga verovatno u onima kojima zaborav u ovu svrhu nije

potreban.

.

Ko su vaši prijatelji?

Oni koji poštuju tuđu privatnost, koji plene tolerancijom, koji umeju da slušaju. Zato ih i

nemam mnogo.

.

Pag

e5

Imate li neprijatelje?

Sebe jedino. I to samo povremeno.

.

Šta je brže od brzine?

Brzina uglavnom ne vodi nikuda. Strpljenje – pogotovo kada je podupreto verom i milošću

(kako prema drugima tako i prema sebi samom) – brže je i učinkovitije od brzine.

.

Znate li da zasadite neko povrće?

Imam zadatak da svake godine na početku sezone u bašti porodične vikendice na

crnogorskom primorju mami zasadim bosiljak (koji ona, pošto je Amerikanka, zove

“bosiljka”), i tu se moje druženje sa hortikulturom završava.

.

Kakvi su Vaši snovi?

Kao i kod većine ljudi. Bizarni, znakoviti, isceljujući, leteći. Često stvarniji od stvarnosti.

.

Bajka koju nećete zaboraviti?

Ivica i Marica. Moguće je da upravo pod njenim utiskom kao mala nisam volela da jedem, da

me veštica ne bi podgojila i pojela za ručak.

.

O čemu nemate hraborsti da pišete?

Takva tema ne postoji jer je hrabrost da zaranjam u najskrovitije delove svoje unutrašnjosti

upravo ono što me vuče da pišem. O određenim temama, međutim, nemam ni znanja ni žara

da pišem, a to su uglavnom istorijske, političke, društveno aktuelne.

.

Kome reći stop?

Svojoj glavi, tom neumornom unutrašnjem kritičaru koji je uvek spreman da sudi, a tako malo

zapravo zna o životu, o onome što čini stvarnost, o nama samima.

.

.

Razgovarao Enes

Halilović

.

Milica Ćuković

Pag

e6

SAVREMENI ČITALAC TAČKA JE

PRESEKA

Milica Ćuković rođena je 1987. godine u Pančevu. Osnovne i master studije srpske

književnosti i jezika završila je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je

trenutno na doktorskim studijama. Od 2014. godine zaposlena je u Institutu za književnost i

umetnost u Beogradu, na projektu specijalizovanom za proučavanje (književne) periodike. Bavi

se istorijom srpske književnosti i srpskom književnom periodikom. Književnoistorijske studije,

eseje i književnu kritiku objavljuje u periodici. Priredila knjigu: Jovan Jovanović

Zmaj, Pesme, Kairos, Sremski Karlovci, 2016.

.

Zašto poezija?

Ne samo poezija, već celokupna književnost i sve umetnosti zato da bi opstalo zrnce humanosti

i lepote u svetu progresivno narastajućeg nasilja, zla i mržnje. Zato da bi se život načinio

bogatijim i smislenim.

.

Čemu služe pisci?

Pisci ne treba da služe nikakvim ideologijama, kao ni političarima i prolaznim političkim

ciljevima, ili, pak, aktuelnoj književnoj modi. Ako ičemu pisci treba da služe, onda je

najsvrsishodnije da služe vlastitom unutrašnjem porivu za stvaranjem, za iznalaženjem svog

autentičnog izraza i forme najpodesnije za taj izraz.

.

Čemu služe kritičari?

Za dobru književnu kritiku neophodan je talenat, kao i mašta i smisao za igru (po čemu se

kritika ne razlikuje bitno od same književnosti). Takođe, kritičar mora da poseduje veliku

književnu i opštu kulturu, ali i čvrstinu i postojanost karaktera. Iznad svega, za kritiku je važno

(a za polemiku neizbežno) poznavanje osnovnih principa logike – valjanog izvođenja

zaključaka, načina dokazivanja tvrdnji ili pak njihovog pobijanja; od velikog je značaja za

kritičara da pročita „Prirodu kritike“ Svetozara Petrovića, knjigu koja je u osnovi jedna

grandiozna logička konstrukcija.

Kao takav, dobar kritičar (čiji su atributi nepotkupljivost, samosvojnost i hrabrost) jeste onaj

ko književna dela ne prosuđuje po (ne)prijateljskim, ličnim razlozima, odnosno onaj ko ne služi

trenutku (istorijskom, političkom, književnom), već ko vrednosti samerava prema vrhunskim i

neprolaznim dometima srpske i svetske književnosti. Ne bi zgoreg bilo za kritičara da ima na

umu onu pomalo ironičnu i predivnu rečenicu Dušana Radovića „Mislim i govorim ono što

mislim, iz uverenja ili zablude da je to prirodno i dozvoljeno.“

.

Kakva je uloga neizrečenih ideja?

Pag

e7

Provokativna, podsticajna, stvaralački stimulativna, kako za pisca tako i za čitaoca, koji sve

više postaje (sa)učesnik u dopunjavanju neizrečenih mesta (belina u tekstu) i piščev saradnik u

formulisanju smisla umetničkog dela.

.

Šta je hibridno u savremenom čitaocu?

Savremeni čitalac tačka je preseka najrazličitijih diskurzivnih praksi. Stoga, doživljaj teksta

književnih dela savremenih čitalaca, način čitanja i razumevanja tekst(ov)a i stvarnosti kao

mnogostrukog teksta polivalentan je i u sebi baštini iskustvo hibridnosti kao iskustvo post-

postmodernog čoveka-čitaoca.

.

Kome zahvaljujete?

Roditeljima, koji su me naučili pravim vrednostima i koji su uvek uz mene. Hirurzima iz

Fjodorove klinike u Moskvi, koji su mi omogućili da vidim i da normalno živim. Onim

profesorima i kolegama koji me podržavaju u bavljenju naukom. Prijateljima, posebno Jeleni

Marićević i Tomašu Evertovskom, koji su pokazali da pametni ljudi mogu ujedno biti dobri,

pošteni i plemeniti. Svima za koje sam sigurna da će uvek biti u mom životu.

.

Od čega se treba osloboditi?

Zavisti, mržnje, straha, svih negativnih emocija koje nas neće načiniti ni boljim ni srećnijim.

Okružiti se dobrim knjigama i dobrim ljudima i što intenzivnije čitati, živeti i uživati.

.

Šta treba prećutati?

Sve ono što bi bilo ko mogao upotrebiti protiv nas i time nam nauditi. Ko svoju tajnu poveri

drugome ili ko izbrblja (usled lakovernosti, preterane govorljivosti, sujete, nepromišljenosti…)

više nego što je potrebno ili pametno, postaje podređen osobi kojoj je određenu stvar poverio.

Toga su bili svesni italijanski renesansni pisac i političar Frančesko Gvičardini. Kao i njegov

prevodilac na srpski jezik, Ivo Andrić, veliki pisac i diplomata.

.

Zašto ima sve manje ljubavnih pesama?

Ljubav je jedna od povlašćenih tema književnosti, a posebno lirike, tako da ukoliko danas i

postoji utisak o manjem broju ljubavnih pesama, možda tu situaciju treba sagledati kao odraz

postljubavnog doba i njemu prikladnog izraza pomenute emocije. Forma i sredstva izražavanja

unekoliko su izmenjeni, ali potreba za ljubavlju u/prema poeziji uvek će ostati.

.

Vaš najveći strah?

Strah od ideološkog mraka i rata, koji ugrožavaju ljudske i umetničke slobode i poništavaju

vrednosti za koje se zalaže sva prava umetnost – ljudsko dostojanstvo i pravo na odlučivanje o

svim aspektima vlastite egzistencije.

Pag

e8

.

Knjiga kojoj se vraćate?

Uvek mi prijaju i često se vraćam Pismima Gistava Flobera, koja otkrivaju velikog pisca

(segmenti obeleženi eksplicitnom autopoetikom) i velikog čoveka (lepo prijateljstvo između

Flobera i Turgenjeva). Lepa su, beskrajno duhovita i prava umetnička dela u malom i pisma

Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića, primeri kako se komunikacija sa prijateljima može

pretvoriti u veliki praznik duha i mašte, za razliku od savremene svakodnevne komunikacije

putem sms-a, koja ukida potrebu za mišljenjem, automatizuje jezik i bitno ga osiromašuje.

.

Rimovani ili slobodni Raičković?

Predstava koja se o jednom piscu formira u istorijama književnosti mahom je okamenjena, opus

jednog autora uglavnom se svodi na nekoliko najpoznatijih ostvarenja, ili se pak favorizuje

jedna književna vrsta u kojoj je pisac postigao najveći stepen umetničke vrednosti. Zato, sada

se neću opredeliti za Raičkovića pesnika već za Raičkovića pisca za decu, autora „Malih bajki“

i „Gurija“.

.

Ko Vam je bliži – pesnik Borhes ili pripovedač Borhes?

Između pesnika Borhesa i Borhesa proznog pisca izabrala bih Borhesa zanimljivog esejistu i

Borhesa „junaka“ eseja i proze lucidnog pisca i naučnika – Umberta Eka.

.

Koji jezik naučiti?

Naučiti dobro svoj jezik. Posle i ostale.

.

Trebaju li deci uspavanke?

Uspavankama su potrebna deca, književnim delima čitaoci, muzičkim kompozicijama slušaoci,

itd. Bez recipijenata sva umetnička dela su nesvrsishodna i mrtva.

.

Kada je Jokasta saznala?

Kada je logika sižea mitološkog narativa to dozvolila. „Znanje“ junakâ književnih dela i svih

pripovednih struktura koje funkcionišu po principu fikcionalnog narativa instrumentalizovano

je, uvek u funkciji sižejne matrice i logike narativnog uma, koji je po pravilu konstruktivan i

teleološki um.

.

Šta pitati Brehta?

U čemu bi se danas sastojao angažman u dramskoj formi?

.

Pag

e9

Kuda bežati?

Gde god otišao, od sebe i svoje senke čovek ne može pobeći. Dakle, ne bežati, već pronaći

svoje mesto u svetu i iz te pozicije uvek iznova sebi objašnjavati svet i sebe samog.

.

Gde se sakriti?

Nigde.

.

Da li je sonet iscrpljen kao forma?

U umetnosti nijedna forma nikada nije do kraja iscrpljena. Ukoliko u jednom trenutku

književnog razvoja određena forma izgubi moć stvaralačke provokacije, ukoliko se ona

percipira kao do krajnosti automatizovana, to ipak ne znači da u nekoj narednoj etapi književne

evolucije ona neće ponovo zadobiti privlačnu snagu obnove mogućnosti literarnog izraza. Sonet

nije forma današnje poezije, ali možda će postati aktuelan u narednim decenijama.

.

Da li svoje snove tumačite kao literaturu?

Tumačim tuđe „snove“, isključivo one koji su zadobili (ob)lik književnog dela.

.

.

Razgovarao Enes Halilović.

Pag

e10

Igor Isakovski

AVANTURA JOŠ UVIJEK TRAJE

Igor Isakovski je rođen 19. 09. 1970. godine u Skopju, Makedonija. Završio je studij Svjetske

i komparativne književnosti Sveučilišta Ćirila i Metodija u Skopju. Magistrirao u Centru za

Europske studije (Rodovi i Kultura) u Budimpešti.

Objavio je knjige : Pisma , roman, 1991; Crno sunce, pjesme, 1992; Eksplozije, trudna

mjesečina, erupcije, priče, 1993; Vulkan – Zemlja – pjesme, 1995; – Nebo , pjesme, 1996; Blues

govornica, jako kratke proze, 2001 , 2006 ; Pješčani sat, priče, 2002;Duboko u rupi, pjesme,

2004; Plivanje u prašini, roman, 2005,Blues govornica II, 2006. i CD-ROMove: M@Pa, 2001.

i Babylonia, 2004. Neke njegove pjesme i priče su objavljene u više od petnaest zemalja.

Preminuo u Skoplju 2014. godine.

Gospodine Isakovski, predstavite čitaocima Eckermanna časopis Blesok. Recite nam

kakva je posećenost sajta, koliko imate stalnih saradnika i kako se Blesok finansira?

Blesok je formiran marta 1998, i u zadnjih desetak godina posjećenost se stalno uvećava: danas

imamo po oko 1000 jediničnih posjeta dnevno, a posjetioci otvore negdje između 6000 i 7000

stranica sa našim sadržajima. Broj stalnih suradnika je desetak. Blesok se uglavnom financira

preko donacija, ali i preko usluga koje nudimo našim stalnim i novim klijentima: dizajn,

pripreme za štampu, web dizajn, konzultacije, prijevodi…

Koliko je Blesok uspeo da predstavi makedonsku kulturu?

Ideja je bila (i još uvijek jeste) predstaviti makedonsku kulturu što većem broju ljudi i

institucija, pri tom koristeći najnovije medije. U tom smislu, preko Blesokovih raznih projekata,

mi smo uspjeli uspostaviti stalnu komunikaciju s osobama i institucijama diljem svijeta, što

nam – između ostalog – omogućuje da uvijek imamo relevantne i svježe materijale, zanimljive

i kvalitetne knjige i autore.

Koliko za Blesok znači činjenica da je prvi web časopis za književnost u Makedoniji? Da

li je bilo teško na početku, kada Internet nije bio uvažen kao danas, uputiti pisce u značaj

objavljivanja na mreži?

Prije bih rekao da je bilo teže uputiti institucije u pojam elektroničkog objavljivanja. Od

dobivanja dozvole, pa sve do apliciranja kod raznih fondova. S druge strane, neki od tadašnjih

urednika Blesoka nisu niti imali računalo niti su se njime koristili. Sjećam se da je Bogomil

Đuzel na promociji prvog broja Blesoka ponio pjesmu istipkanu na pisaćoj mašini, u kojoj je

pitao i sebe i publiku gdje ćemo stići svi mi – i Blesok, i autori, i književnost uopće. Ispalo je

da i on danas radi na računalu, da je čitanje s monitora sasvim uobičajena stvar. Blesok je, inače,

prvi web časopis ne samo u Makedoniji, već i u čitavoj Istočnoj i Južnoj Europi. Bilo je

zanimljivo, bila je avantura, i još uvijek traje…

Recite nam nešto o projektu Babilonija? Koliko je Babilonija poznata u književnim

krugovima, koliko je korišćena njena baza tekstova? Kada je pokrenut taj projekat i čija

je ideja? Da li je Babilonija finansijski isplativa?

Babylonia je projekt koji na jednom CD-ROMu donosi 130 e-knjiga, od kojih je svaka na bar

dva jezika. Ukupno je 35 različitih jezika, što otprilike opravdava moju ideju da se u jednom

mediju postave temelji nove Kule Babilonske. Imam utisak da je projekt prilično poznat i da se

Pag

e11

ljudi njime često koriste. Ovom utisku doprinosi i činjenica da često dobivam mejlove u kojima

autori pitaju kada bi izašla Babylonia II. Što je, ipak, teško pitanje, pošto sam odlučio da ne

počinjem s radom dok ne nađem dovoljno novaca za takvo nešto, pošto me je Babylonia zaista

koštala puno, a nije vratila ni polovicu uloženog. No, to je bila moja ideja, koju sam počeo

početkom 2002. i ipak sam veoma zadovoljan kako je sve ispalo.

Opišite nam književni život u Makedoniji. Koliko su stabilne izdavačke kuće? Da li država

u dovoljnoj meri stimuliše časopise? Koliko su posećene promocije knjiga?

Država stimuliše časopise u okviru svojih ideja i mogućnosti. Stimuliše, najčešće, malo i

nikako. S druge strane, valja znati i da u Makedoniji postoje 60-ak štampanih časopisa, što je

broj prevelik i za puno veće zemlje s većim tržišnim kapacitetom. Promocije knjiga su

posjećene relativno dobro, ali ne kao ranije.

Kakvi su tiraži domaćih pisaca u Makedoniji? Da li pisci dobijaju honorare za knjige?

Tiraži domaćih pisaca su isti kao i tiraži stranih pisaca, znači od 400 do 1000 primjeraka.

Naravno da pisci dobijaju honorare za knjige.

Da Vam ponude funkciju ministra za kulturu u Vladi Makedonije da li biste je prihvatili?

Šta bi bili Vaši prvi koraci u tom ministarstvu?

Nikako ne bih to prihvatio: sve dok je kulturna politika ove zemlje daleko ispod politikanstva i

merkatilne politike, ja nemam što tamo tražiti. A, kada (ako) se stvari promjene, onda opet ne

bih imao što tamo tražiti, pošto ću moći na miru raditi svoj posao.

Koliko pratite književne prilike u drugim delovima bivše SFRJ? Ako se ne

varam Blesok ima ispostavu u Hrvatskoj – istoimenu izdavačku kuću.

Ne, varate se potpuno: Blesok nema svoju ispostavu izvan Makedonije, niti u Hrvatskoj postoji

izdavačka kuća pod tim imenom. Ukoliko se ja varam, netko će trebati odgovarati za

neautorizovano korištenje Blesokovog imena. Inače, s zadovoljstvom pratim noviju književnu

produkciju, ne samo iz bivše SFRJ, već općenito. To mi je posao.

S obzirom da ste objavljivali poeziju, priče i romane, recite nam na koju stranu Vas sada

odvlači nagon pisanja. Da li pripremate neki rukopis za štampu?

Ne pripremam ništa za štampu, mada puno pišem. Najviše pjesme. Već su tu dvije manje ili

više gotove pjesničke knjige, no nemam neku posebnu želju objaviti ih. Još uvijek ne.

Koja je najbolja pesma napisana na makedonskom jeziku? Da li Vam je teško da se

izjasnite?

Naravno. Uvijek. Kako je rekao moj brat Josip, kada sam ga zamolio da mi da spisak 10 svojih

omiljenih knjiga, “Gdje će mi duša?!” Bolje da ne odgovaram, pošto želim da mirno spavam, a

ne da mi se javljaju pjesme koje nisam izabrao za “najbolje”.

Razgovarao Enes Halilović 2006. godine

Pag

e12

POEZIJA Emina Selimović

U POTRAZI ZA POETIKOM

.

.

Šutnja stara deset godina

.

Ljudi u metastazi

raka pankreasa

stalno bljuju na sve strane.

Tako je onomad

na moj deseti rođendan,

otac

noć prije smrti,

pred punom kućom ljudi koji su došli

da ga posjete

izbljuvao cijelu svoju utrobu.

Držala sam ga za ruku

kao on mene

pri prvom odlasku

u školu.

.

.

Sposobnost

.

……………………….Zilhadu Ključaninu

.

Otkrila sam koja je moja najveća

sposobnost,

tehnika u kojoj sam savršena:

da klikom na tipku DELETE

obrišem tvoju grubost

sebičnost

starost, ne svaku boru, ali

svaku tvoju manu

i kreiram te savršenim za svijet.

Pag

e13

.

.

Markez u mojoj ulici

.

Kralj Garcia u jeku brončanog doba,

na razrovanim pločnicima,

razmijeni Riječi,

s djevojčicom koja je imala cvijeće u kosi

i zvala se Ida.

Riječi su je trebale držati,

pripitomiti,

približiti.

Međutim, Ida potrga vijenac nevinosti,

naoruža se Riječima i

posta gologlava žena.

Kralj Garcia, napusti prijesto,

obuče odijelo ekonomiste,

i pusti bradu, poput brade koju ima Idin muž,

i napravi istu frizuru,

uvježba iste pokrete,

da vrati cvijeće

gdje mu je mjesto.

.

.

Karneval

.

Ove noći, Dionize,

primaš krčage od žena crvene kose,

sabijaš glavu u njihove razdrljene grudi

rukama kopaš po njihovim butinama.

Pripremaju ti svetkovinu

u mirirsu behara i zelenog lišća.

Spalit će vještice tebi u čast.

Crvena vatra ne sagorijeva crvene kose.

Zgrabile su tvoje tijelo,

iščupale srce.

„Bismilahi-rahman-i-rahim“,

reče jedna.

Tako se ubijaju aveti.

.

.

Pag

e14

Tijela koja zemlja ne prima

.

U „knjizi budućih“ koju smo našli iznad

tvoje glave,

u Tustarskom selu,

piše da si mrtav već

hiljadu stotina godina.

Pa reci,

šta onda radiš

na zemlji

sa izgledom tek usnulog čovjeka?

.

.

Savjestan posao

.

Svaku večer proučim Jasin

za posljednjeg čovjeka

na zemlji

jer znam

poslije njegove smrti

neće imati ko da mu moli

za dušu.

.

.

Adaptacija

.

Linda Seger analizira književno pripovijedanje

u odnosu na doživljajne mehanizme.

Ona to čini naoko

dajući poglavljima naslove

Zašto se život opire književnosti

Zašto se književnost opire filmu

i tako dalje…

Pisala sam joj jučer na e-mail:

Kadgod krenem pisati priču o njemu

osjećam da ne smijem ništa ružno

staviti u nju.

Rekla je: Da, da, ali moraš voditi računa o originalu,

barem u sklopu djelomičnog uvažavanja povijesnog konteksta

i duha prostora u koji interveniraš.

Ne, ne, Linda!

Pag

e15

Tako bih narušila toj viziji ljepote.

Ipak, mislim da bi bilo lakše kada bi napisala realno,

rekla je.

Ne bi!

Bilo bi grozno tad!

Linda, kada starac ponovo postane pjesnikom,

svaka se ljubav na kraju

parkira na nebeskom platnu,

među zvijezdama.

Odgovora nije bilo.

.

.

U potrzi za poetikom

.

Roman je laboratorij za pravljenje priče,

uz doručak govori Mirko Kovač

mojoj prijateljici Idi.

Ido, kaže:

Naglasak je na pravljenju,

a ne na priči.

Toliko sam se naprezao da iznađem

formu

koja će fabulu učiniti vidljivom,

a kada sam unio nas,

roman je postao uspomena

na odnos koji je doista postojao.

Dragi Mirko,

onda,

mogu li dobiti autogram

da te spremim poslije

u Muzeju prekinutih veza?

Ido,

izbor je važan,

a ne priča,

pisalo je na salveti boje breskve.

Nikola Madžirov

OTKRIVANJE

.

Pag

e16

.

.

Senke nas mimoilaze

.

Jednog dana srešćemo se

kao brodić od hartije i

lubenica što se hladi u reci.

Nemir sveta biće

uz nas. Dlanovima ćemo

pomračiti sunce i s fenjerom

približavaćemo se.

Jednoga dana vetar neće

promeniti pravac.

Breza će poslati lišće

u naše cipele ispred praga.

Vuci će krenuti za

našom nevinošću.

Leptiri ostaviti svoj prah

preko naših obraza.

Jedna starica svakog jutra

pričaće o nama u čekaonici.

I ovo što sad kažem

već kazano je: čekamo vetar

kao dve zastave na graničnom prelazu.

Jednoga dana sve će nas senke

mimoići.

.

Preveo sa makedonskog

Duško Novaković

.

.

Dom

.

Živio sam na kraju grada

kao ulična svjetiljka kojoj niko

ne mijenja sijalicu.

Paučina je držala zidove zajedno,

znoj naše spojene dlanove.

U preobražajima nevješto sazidanog kamenja

krio sam plišanog medvjedića

spašavajući ga od sna.

Pag

e17

Danonoćno sam oživljavao prag,

vraćajući se kao pčela koja

se uvijek vraća prethodnom cvijetu.

Bio je mir kad sam napustio dom:

zagrižena jabuka nije potamnila,

na pismu je stajala marka sa starom napuštenom kućom.

Od rođenja se krećem prema tihim prostorima

i poda mnom se lijepe praznine

kao snijeg što ne zna da li zemlji

ili vazduhu pripada.

.

Preveo sa makedonskog

Nenad Vujadinović

.

.

Kad neko odlazi

sve što je sazdano se vraća

.

Marjanu K.

U zagrljaju iza ugla prepoznaćeš

da neko nekuda ide. Uvek je tako.

Živim između dve istine

kao neonka koja se koleba u

praznom hodniku. Moje srce sabira

sve više ljudi, jer njih više nema.

Tako je uvek. Četvrtinu budnosti

trošimo u treptanju. Stvari

zaboravljamo još pre nego ih izgubimo –

svesku iz krasnopisa, na primer.

Ništa nije novo. Sedište u

autobusu uvek je toplo.

Poslednje reči prenose se

kao nagnute kofe u uobičajenom letnjem požaru.

Sutra će se opet ponoviti isto –

lice će pre nego iščezne sa fotografije

najpre izgubiti bore. Kad neko odlazi,

sve što je sazdano se vraća.

.

Prevela sa makedonskog

Biljana Andonovska

.

Pag

e18

.

Ne znam

.

Daleke su kuće koje sanjam,

daleki su glasovi moje majke koja me

na večeru zove, a ja trčim prema žitnim poljima.

Daleki smo kao lopta što promašuje gol

i ide prema nebu, živi smo

kao termometar koji je točan samo kad

pogledamo prema njemu.

Daleka stvarnost svaki me dan ispituje

kao nepoznati putnik koji me budi na polovici puta

pitanjem “Je li ovo taj autobus?”,

a ja mu kažem “Da”, a mislim “Ne znam”,

ne znam gdje su gradovi tvojih djedova

koji žele napustiti sve otkrivene bolesti

i ljekove koji sadrže trpeljivost.

Sanjam o kući na brijegu naših čežnja,

da gledam kako morski valovi iscrtavaju

kardiogram naših padova i ljubavi,

kako ljudi vjeruju kako ne bi potonuli

i koračaju kako ne bi bili zaboravljeni.

Daleke su sve kolibe u kojima smo se skrivali od kiše

i od boli srna koje su umirale pred očima lovaca

koji su više bili usamljeni nego gladni.

Daleki trenutak postavlja mi svaki dan pitanje

“Je li ovo taj prozor? Je li ovo taj život?”,

a ja mu kažem “Da”, a mislim “Ne znam”, ne znam

kad će ptice progovoriti, a da ne kažu “Nebo”.

.

Preveo sa makedonskog

Borislav Pavlovski

.

.

Posle nas

.

Jednog dana neko će presaviti našu ćebad

i poslati je na hemijsko čišćenje

da iz nje istre poslednje zrno soli,

Pag

e19

otvoriće naša pisma i ređati ih po datumima

umesto po iščitanosti.

Jednog dana neko će razmestiti nameštaj u sobi

kao šahovske figure na početku nove igre,

otvoriće staru kutiju za cipele

u kojoj čuvamo otpalu dugmad sa pidžama,

nepotrošene baterije i glad.

Jednog dana vratiće nam se bol u leđima

od težine hotelskih ključeva i

sumnje s kojom nam recepcionar pruža

daljinski upravljač.

Tuđa sažaljenja poći će za nama

kao mesečina za zalutalim detetom.

.

Prevela sa makedonskog

Biljana Andonovska

.

.

Odvojen

.

Odvojio sam se od svake istine o počecima

stabala, rijeka i gradova.

Imam ime koje će biti ulica rastanaka

i srce koje se pojavljuje na rendgenskim snimcima.

Odvojio sam se i od tebe, majko svih neba

i kuća bezbrižnosti.

Sad je moja krv izbjeglica koji pripada

nekolikim dušama i otvorenim ranama.

Moj bog živi u fosforu šibice,

u pepelu što čuva oblik presječenog drveta.

Ne treba mi mapa svijeta kad tonem u san.

Sad sjenka klasova žita pokriva moju nadu,

i moja je riječ vrijedna

kao stari porodični sat koji ne mjeri vrijeme.

Odvojio sam se od sebe, da bih stigao do tvoje kože

koja miriše na med i vjetar, do tvog imena

koje znači nemir što me čini spokojnim,

što otvara kapije gradova u kojima spavam,

a ne živim. Odvojio sam se od vazduha, vode, vatre.

Zemlja od koje sam stvoren

ugrađena je u moj dom.

.

Pag

e20

Preveo sa makedonskog

Nenad Vujadinović

.

.

Pre nego što smo se rodili

.

Ulice su bile asfaltirane

pre nego što smo se rodili i sva

sazvežđa već su bila formirana.

Lišće je trulilo

uz ivicu trotoara.

Srebro je crnelo na

koži radnika.

Nečije su kosti rasle

dužinom sna.

Evropa se ujedinjavala

pre nego što smo se rodili i kosa

jedne devojke spokojno se

širila površinom

mora.

.

Prevela sa makedonskog

Biljana Andonovska

.

.

Otkrivanje

.

Već odavno nikome ne pripadam

kao novčić koji je pao s ivice stare ikone.

Razbacan sam između strogih nasljeđa i zavjeta

iza roletni spuštenih sudbina.

Istorija je prva granica koju treba da pređem,

čekam glas odvojen od sazvučja poslušnosti

koji će obavjestiti o mojoj udaljenosti.

Ja sam kao bronzani spomenik pod zvjezdanim trgom

na kojem ptice vježbaju himne nade,

otkrivam se kao pero zalijepljeno za koru jaja,

koje o preranom odlasku pripovjeda

i novi život nagovještava.

Dom mi se svakog dana

pod šatorem svijeta tajno mijenja,

Pag

e21

samo je djetinjstvo kao med

što ne dopušta tuđe tragove u sebi.

.

Preveo sa makedonskog

Borislav Pavlovski

.

.

Skazaljke časovnika

.

Nasledi detinjstvo iz albuma.

Prenesi tišinu

što se širi i stešnjava kao

jato ptica u letu.

U šakama sačuvaj

nepravilnu loptu snega

i kapke koje se spuštaju

za linijom života.

Kaži molitvu

sklopljenih usana:

reči su seme koje pada u saksiju.

Muk u utrobi se uči.

Pokušaj da se rodiš

kao velika skazaljka u ponoć

i sekunde će te odmah prestići.

.

Preveo sa makedonskog

Duško Novaković

.

.

Video sam snove

.

Video sam snove kojih se niko ne seća

i oplakivanja na pogrešnim grobovima.

Video sam zagrljaje u avionu koji pada

i ulice sa otvorenim arterijama.

Video sam vulkane koji spavaju duže

od korena porodičnog stabla

i jedno dete koje se ne plaši kiše.

Pag

e22

Samo mene niko nije video,

samo mene niko nije video.

.

Prevela sa makedonskog

Biljana Andonovska

.

.

Nove zemlje

.

Treba istrugati zid

na kojem je vlaga iscrtala

mapu novog svijeta

i nanijeti nova razilaženja.

Ispod njih treba nepravilno

rasporediti kamenje kao

stope čovjeka koji bježi od svojih strahova.

Potrebno je biti

kružno ogledalo u poluotvorenom dlanu

i odraziti tuđe zagrljaje

oštre kao makaze koje se dodirnu

samo kad treba nešto presjeći.

Treba izmisliti nove zemlje,

da bi bilo moguće opet koračati po vodi.

.

Preveo sa makedonskog

Borislav Pavlovski

.

.

On još traži smenkara

.

Otac me je vodio na fudbal,

a ja sam išao zbog semenki.

Otac je nosio novine za sedenje,

a ja za dovršavanje započetih ukrštenica.

Otac je ustajao u trenutku

kada bi svi ustali,

a ja kad bih ugledao semenkara.

Pag

e23

Bila je tišina na stadionu.

Prisutni su zurili u mene

dok sam grickao semenke

(glavni sudija zagrizao je pištaljku)

Ljutim se na oca

što me je ostavio samog.

.

Prevela sa makedonskog

Biljana Andonovska

.

.

Onaj što piše

.

Ti pišeš. O stvarima što već postoje.

A kažu da izmišljaš.

Šutiš. Kao potopljena mreža

ribokradica. Kao anđeo

koji zna što će se dogoditi s noći.

I putuješ. Zaboravljaš,

da bi se vratio.

Ti pišeš i ne želiš se sjećati

kamena, mora, vjernika

koji spavaju razdvojenih dlanova.

.

Preveo sa makedonskog

Borislav Pavlovski

.

.

Brz je vijek

.

Brz je vijek. Da sam bio vjetar,

gulio bih kore stabala

i fasade periferijskih zgrada.

Da sam bio zlato, skrivali bi me u podrumima,

u meku zemlju i među slomljene igračke,

zaboravili bi me očevi, a njihovi sinovi

trajno bi me pamtili.

Pag

e24

Da sam bio pas, ne bi me bilo strah

prognanika, da sam bio mjesečina ne bih se

plašio smrtne kazne.

Da sam bio zidni sat

skrivao bih pukotine na zidu.

Brz je vijek. Preživljavamo slabe zemljotrese

gledajući prema nebu, a ne prema zemlji.

Otvaramo prozore da bi ušao zrak

s mjesta gdje nikada nismo bili.

Ratovi ne postoje, jer svaki dan netko

ranjava naše srce. Brz je vijek.

Brži od riječi.

Da sam bio mrtav, svi bi mi vjerovali

kada šutim.

.

Preveo sa makedonskog

Borislav Pavlovski

Uroš Ristanović

MERE OPREZA

.

.

,,Zbunih se samo od rastanka sa telom, osetih kako je zemlja meka,

kako me prima vazduh i kako nema više ničeg tvrdog i nepomičnog,

na što sam, dotle, bezbrižno spuštao glavu”

M. Crnjanski, Ljubav u Toskani

.

I

Telo spušteno u ćošak

kožu po navici neprimetno mazi

prijatno hladan čaršav

rašireni: jorgan, zenica, miris.

Nedovoljno umorna mišićna vlakna nadjačavaju pokrete volje. Kreću se šake i grabe, niske,

niske delove srodne. Prodor krvi. Dole. Nozdrve. Pokret, nazad. Opet. I opet…

Potom je tiho neko vreme.

Klizi preko trbuha plodna kap,

utapa se kroz pore, čaršav,

sunđer, obliva feder

mrljave postelje,

Pag

e25

zazorna prijatnost od koje može

da nastane što umre,

ili se ubije.

Nagnut, raširenih krakova,

visi prodirući kroz liniju

nevidljive opne,

potrošenih nagona,

iscedivši nejasni sok

spreman za nastupajući odmor,

ne tako naivan – torzo.

.

II

Sećanje ne seže u presek noći

trenutka početka sna

ostaje blagi kiseo ukus,

mogućnost naklapanja:

Poput neprimetne škripe lifta zgrade industrijskog naselja koje se tako zove, a nije to od kad

je fabrika za proizvodnju kupaćih gaća ugašena (sve se manje ide na more u gaćama domaće

proizvodnje), pored napuklog rama sa kućnim redom, oko četiri i po izjutra ulazi u mene dugo

očekivan san.

Poranja u neznanju svog cilja

nepažnjom deteta koje otkriva

lomljivost kristalne strukture

eksperimentom na babinoj vazi

(suvenir putovanja po Kini,

kasnih sedamdesetih u zimu,

zimi je najlepša Kina,

porculan u babinoj bundi

preleteo Rusiju, Moldaviju

…pamtim jesenju kišu

oblaci tromi i sivi

tihe stepe se njišu

drhte passažirы…

da se skrasi i krasi

vitrinu uspomena)

poranja u mene

dugo očekivan san.

Putuje širinom skučene sobe

praveći prostorom luk;

onom što ostaje od telesne kore

zavrće volju i noge.

prestaje okvir koji se čuje

ne, nema nadražaja

.. –.. — … – .- .— . / … – .. …. / ..- / -.- — — . / – . .-.. —

… .- … …- .. — / … .–. — -.- — .— -. — / … .- -. .— .-

Potom dođe što razum zove

očekivani fizički rasplet.

Pag

e26

Shvatam bez mogućnosti povratka:

Kad zabodem nož kroz semenku jabuke

neće iscureti nikakav željeni sok

i ostaće samo gorak ukus na vrhu

nerđajuće oštrice

.

III

Prelama se kroz prozorsko staklo

I već vidim blago nesigurno

Primicanje novog dana

Kako natapa bele zidove

Ove nikad bolnički sterilne sobe.

Iza naslaga kondenza na staklu

Svedoka toplog daha

(nikad mog, nikad mog)

Nazire se sveže jutro u zraku

S one strane kruga kalendara.

Haotično složene stvari

Napola raspukla torba

Okrnjena boca vode

Udubljenje na plastici

Dehidrirana lavanda osvežiće dah

Utapanja tela u znojavu postelju,

Znam,

Provetriće ležaj otvoreni krak

Domognem li se metalne drške

Na početku mehanizma što seče

Unutrašnjost kapaka ove sobe

Tuđinski hladnog prostora za mene.

Uznemirava postojanje vazdušnog džepa na razmeđi dva prozorska sklopa, kiseonik nivelacije

temperaturā sobnog i poljskog stana.

Tamo postoji strujanje

Vidljivo nagim okom,

i nema prostora strahu od nepomeranja,

dok grančica grebe komšijski krov

Iza nepogrešivo prozirne strukture stakla,

Nasuprot njoj, ležim.

To da vazduh pruža otpor

Dokazuju bolno nadute grudi

I primetno sve se menja;

Curi kristalni sok

Oko se stapa sa bleskom

Prelamanjem sunca kroz kap

Osećam prilazi jutro

Surva se naizgled brzo

Po površini bez trenja

I gnječi u meni poslednju želju

Pag

e27

Ležim, a da li snevam.

Zaigra vlažna mrena

Vlakna prašine se sjate

Uviru dublje i šire prostor

Budućeg pristaništa

Nešto proseca put kroz levu stranu trupa preciznom putanjom od kažiprsta do kuka.

Puca u ćošku paučinasta struktura za lov preostalih muva. Policu žulja sveže promenjeni šraf,

čuješ li je dok skiči. Ja sam ga (za nijansu šireg) juče u nju uvrteo. Naslutio sam u tome nešto

sirove utehe. Zadovoljstvo od iščašenja.

Sve što ovaj mesec ima da ponudi

Su dosadne knjige i magla…

Kad se pruži telo u vazduh

Udahnuvši među prostor

Prozorskog sklopa

Pomera misao da neće preostati

Ništa od željenog skoka

Već samo utešni slobodan pad

Neželjeni kukavičji vrisak,

Na stolu nedostaje oporučna cedulja

Jesen, i jesenja kiša.

Odbija mogućnost odloženog efekta, prolongiranje traženog ishoda, suviše široka scena,

indikacije i neželjena dejstva.

Pag

e28

Brajan Sniden

FLAMENKO

.

.

Kristalna pećina

.

Bilo je to nešto sasvim drugo. Pećina

i njeno prostranstvo, naravno, i starac

što hoda ribarskim stazama ka obali.

Ipak, pećina nije od kristala. Više izgleda

kao tanki vrhovi Berina(1); velike pećine

sa brojnim lišajevima i hrapavim stenama.

Zamišljam starčevu bradu, beskrajnu razumevanja,

svu u sedim vlasima, utinjala buktinja

menja vene na starčevoj koži u riblju skalu.

Merlin hoda preko kostiju morskih papagaja,

kostiju morskih albatrosa, vrata ne govore

nijednim jezikom na krečnjačkom zidu.

.

.

Flamenko

.

Njegova braon ruka je preko gitare. Kožna braon šaka se

opušta i zateže. To je flamenko. Poznajem flamenka.

Upoznao sam ga u pećini u okolini Granade. Flamenko nema tekuće vode.

Uključuje svoj laptop sa generatora. Kao Ginsberg, flamenko prima

u proseku petnaest pisama na dan. Sve ih čita. Da bi napisao pismo flamenku,

treba da pronađeš kaktus sa mrtvom pticom na njemu.

Treba da spališ kaktus i pojedeš pticu, tako da kasnije,

dok ležiš na dini, u društvu sa zvečarkama i vilama,

nećeš ogladneti i prepašćeš svoju želju.

Flamenko ne veruje u vođenju domaćinstva.

Flamenko će ti dopustiti da opereš stopala vodom i limunom.

Ako zatražiš da vidiš ćerke, flamenko će prosuti svoju zbirku otrovnih buba.

Flamenko ti neće reći šta da kažeš poštaru.

Moraš sam da smisliš šta ćeš mu reći.

Pag

e29

Ako si star, flamenko će ti pomoći da pređeš put,

ali nećeš znati ni koji put, ni koju zemlju.

Flamenko će ti pokazati kako da pronađeš autoportrete poznatih fotografa

ispod gomile porno časopisa na otvorenom tržištu u Gvadalahari.

Kada umreš, flamenko će te prevesti preko velike vode,

ali samo ako mu daš Ho-Ho vreću (2).

Po flamenku, dva su načina na koja stavljaš Tabasko

na patatas bravas: nikako, nikako.

Noću je moguće videti flamenka iz svemira,

ali samo ako nosi zeleni sombrero.

Kada flamenko nosi zeleni sombrero, najbolje je

uopšte ga ne videti, već je bolje da zatvoriš oči

i nastaviš da misliš o njemu kakvim ga se sećaš: starim, umornim,

mrtvim, mladim, energičnim, i skoro sigurno, bez zelenog sombrera.

_________________________________________________

1 Berin (Burren) je kraški predeo okruga Kler (Clare) u Irskoj.

2 Božićni paketić, poklon, božićna vreća.

.

.

Prevod: Danijela Trajković

Pag

e30

Lambert Šlehter

KAKO ČITATI PJESNIKE

.

.

***

au son des violons de Bach

sur les petites routes de Touraine

s’ est un temps de glicines et de lilas

aprés six mois d’ hiver un jour tout bleu

rouler à travers le champs de colza

abimè dons profonde mèlancolie

she has done it, my love, she has done it

mon amour pendat vint ans

she has done it, depuis vingt ans elle est partie

___

zvuk Bahovih violina

na malim putevima Turena

to je vrijeme sladića i jorgovana

nakon šest mjeseci zime

jedan potpuno plav dan.

vozimo se širokim poljima nabreklim od siline

propadanje u duboku melanholiju

Šta mi učini, moja ljubav, šta mi učini

moja ljubav od dvadeset godina

To mi je dala i otišla poslije dvadeset godina.

.

.

***

mes alexandrins vont sur dix ou treize pieds

mes octosyllabes clopinent sur sept ou neuf

tout se que je dis est un peu de guingois

et quand ca rime à rien

mais qu’ importe, je m‘applique et m’muse

compose mes strophettes au fil de jours

Pag

e31

je suis poète de la petite semaine

à d’autres les signeurs du dimanche

dans ma petite cordonnerie ça trime obstinément

___

moji aleksandrinci idu na deset ili trinaest nogu

moji osmerci šepaju na šest ili devet

i sve što kažem malo je nakošeno

i ništa se ne rimuje

ali nije važno, ja se trudim i uživam

komponujem moje strofice dan po dan

ja sam pjesnik za pet banki

neka drugi potpisuju nedjelju

u mojoj maloj obućari naprežem se i radim

.

.

***

C’est l’été à Varsovie

mil neuf cent quarante-deux

Les gens se sont rassemblés

dans le rue, devant l’immeublés

La jeune femme demande à l’officier

qui se trouve devant elle:

“où allons-nous?”

il dégaine son pistolet et tire

à bout portant, au milieu du front

___

Bilo je to u Varšavi

hiljadu devetsto četrdeset i druge

okupio se svijet

u ulici, ispred zgrade

mlada žena se obraća oficiru

koji stoji ispred nje

“Gdje idemo?”

on vadi pištelj i puca

iz blizine, u sredinu čela

.

Pag

e32

.

***

de mon vivant… de mon mourant..

inextricable tresse, manège qui s’ emballe

et ça suinte et coule et gicle

larmes, sperme et encre

rouge sang de la vie

noire bile de l’ amertume

sourires, grimaces, murmures

et pages lues et pages écrites

et sans cesse imminent le dernier mot

___

Za mog života … za moje smrti…

neraspletivo pletivo, zahuktalo kolo

i to curi i toči, miješaju se

suze, sperma i krv

crvene boje u crni život utaču,

u žuč gorčine

osmeha, grimase, šaputanja

i čitati stranice i stranice pisati

i stalno predosjećati posljednju riječ

.

.

***

Il y a ce tutoiement, à l’ aube

quand tout revient à la vie

Il y a ceux qui ne vivent plus

et mon envie, à l’ aube, de leur parler

Ma femme qui est morte il y a si longtemps

mon père qui est mort , ma mère qui est morte

Et moi, à l’ aube, je reviens à la vie

sur cette terre où nous avons été ensemble

Cette terre où je suis ensemble avec mes enfants

___

Pag

e33

na ti, u zoru

kada se sve vraća u život

ima onih koji ne žive više

i moja želja oživi, u zoru, da razgovam s njima

moja žena koja je odavno mrtva

moj otac koji je mrtav, moja majka koja je mrtva

I ja, u zoru, vraćam se u život

na ovu zemlju gdje smo bili zajedno

ovu zemlju gdje sam zajedno sa svojom djecom

.

.

***

Comment il faut lire les poètes

Zbigniew Herbert et Tomas Tranströer

poser le livre sur le coin de la table

ne pas l’ouvrir, attendre un jour

comment il faut lire les poètes

césar Vallejo et Achille Chavée

au petit matin ouvrir le livre

lir lentement, à voix haute, puis relive

vacarme silencieuux – et vertige vertige

___

Kako čitati pjesnike

Herberta Zbignjeva i Tomasa Transtremera

Položiti knjige na uglu stola

ne otvarati ih, sačekati jedan dan

Kako čitati pjesnike

Seara Valjeha i Ačila Čavea

U rano jutro otvoriti knjigu

Polako čitati, glasno, zatim ponovo čitati

Tihi vrisak – i vrtoglavica vrtoglavica

.

.

Sa francuskog preveo Faiz Softić

Pag

e34

PROZA

Jelena Marinkov

DOBILI STE MEFISTOV BROJ

.

…..‘Alooo? ‘Alo, jes’ ti? Jes’ ti, pitam? He-he-he, znam da jesi – zato te i pitam. Bua-ha-ha.

Ha. E, pa evo me, dobro sam. Mož’ i bolje, al’ ne žalim se. Ti? Ha-ha. Ha. Pa da, pa da – to su

ta njegova posla. Htela sam i ja da mu odnesem, al’ nema od toga vajde, već mi se pocepala…

Torba. I-hi-hi-hi. Eh, da! Ma to sve ludo. Ma sve! Sećam se, sećam, kako ne. Pa i ta naša

pokojna matera, bog joj dušu! Sećam se, kad sam bila dete, malo, malo dete, izvela me ona

napolje, na ulicu, da sedim pored korpi dok oni odu po kukuruz. E, al’ došlo neko napaljeno

kerče, hoće valjda da se tera, pa skočilo na mene i drži-ne daj, a ona izašla napolje, pa umesto

da ga skine sa me, a ona se smeje, pa se smeje, pa se smeje. Tako i on isto. Hi-hi-hi! A slatko

se smejala. Hi-hiii! Eh… A kad sam joj za san ispričala, što sam stalno sanjala: debeli Indijanac

povraća, iz usta mu izleću crveno-ljubičasta creva. Izbacuje svoje dupe. A ševa peva. Mati se

smejala, hi-hi.hi, ha-ha-ha. Samo se smejala. A onda je došao Mefist i pevao:To davno beše

sećam se ja, prošlo je sve, i ništa više neće biti k’o pre. Da, to je bilo kad je otac pao s bicikla

i kad su ga pokrili belim čaršavom. I tada se smejala. Šta kažeš? Ne, ne, to je prošlost. Otišlo!

Kheee! Ali ne, pitala sam te ja lepo: Mefisto, Mefisto, hoće li išta više biti isto? Odgovori,

prokletniče! Odgovori, prokletniče – reko’. Naravno, ti si bio moj mezimac i mačevalac. Jao, a

je l’ se sećaš kad si radio u cirkusu i najavljivao: I ove noći ekskluzivno u vašem gradu crno-

bela smrt, prc – smrt. Hajde, hajde, smiri se, bla-bla, de-de, smiri se. Nisam trebala to ni da ti

pominjem. De-de, izvini. Ne plači, pokvasićeš telefon, he-he! Ma nemoj prekidati, molim te;

ionako se retko čujemo. Nemoj da se ljutiš, matori. A bilo nam je, bilo nam je lepo. Hi-hi. A bio

si ponekad i fin. Okači bedž – kad si se proderao jednom na mene, hi-hi. Učio si me i da vozim,

a ja, reko’, imam samo jedno pitanje: Zašto?, a ti meni: Gurni, pritisni, razmisli, otvori, zatvori,

prebaci preko. Čekaj, ne, ne tako, batali, ‘ajde batali. Batali, dolazi ti tvoj mačevalac! Okači

bedž – kad si se proderao jednom na mene. Ali bilo je već kasno, i ja sam rekla: Evo ga, došao

je moj Mefisto. To davno beše, sećam se ja… Prošlo je sve i nikad… Nikad… Nikad… Više…

Nikad… Biti k’o pre.

…..Hajde, nek joj neko skine taj tetris s uva, molim vas! Majke mi, bolje je bilo dok smo je

kljukali sedativima. ‘Alo, baba, tišina tamo! Ima li smisla pričati tol’ke gluposti? Dosta s pričom

više!

Pag

e35

Mehmed Đedović

MALO ČUDO

1.

Dječaka je ujela zmija pa ga majka sva u panici povela ljekaru. U putu sretne Agana, starog i

žilavog starca. Ne zastajući reče mu zbog čega žuri. Dok je odmicala ču ga kako govori, dobro

je da nije zub. Tada je bila ljuta na njegovu primjedbu.

Kako neko može usporediti ujed zmije sa bolom zuba.

Nije dugo bila ljuta. Njenog sina desetak dana kasnije zabolio je zub i tek tada je razumjela

Aganov komentar.

Jednom ga je čula da kaže kako se treba čuvati vremena u kojem će cigani kupovati kuće a

djecu pobolijevati zubi. Njega niko nije uzimao za ozbiljno, sve dok se ne potvrdi ono što je

rekao, a malo šta nije potvrđeno.

Haman je došlo takvo vrijeme.

2.

Dječak je uplašeno treptao krupnim očima stisnut uz majku. Nije uspjevao da joj uhvati

pogled, da jeste, činilo mu se da bi osjetila da sav drhti i da ne želi nikud da ide.

Majka je bila ogrnuta svojim brigama, razvučena između sreće i straha.

Sele se u grad, nije to mala stvar.

3.

Džeri Huskić najviše se plašio škole. Jedva stojeći na nogama ušao je u razred i sjeo u zadnju

klupu, srednji red. Jedino ta je bila slobodna.

Gledali su ga podsmješljivo, s visine i jedva čekali odmor da se zabave ismijavajući seljačića.

Tako je i bilo.

Kada su nastavnici počeli ispitivati gradivo Džeri im je bio sve manje smiješan. Bio je bistar i

pametan, malo smotan i tih ali se brzo istakao kao jedan od najboljih učenika.

Ta škola se više ne zove kao te osamdeset i neke niti u njoj predaju isti nastavnici koji su njega

obilježili, ali ni Agana odavno nema a djecu na selu i dalje bole zubi i ujedaju zmije. Jedno se

promijeni a drugo ostane isto.

4.

Otac mu je uplatio školsku kuhinju, a on prvi put u životu vidio kiflu, kakva je to sreća bila.

Kifla ga podjećala na mali hljeb, malo čudo. Raspolovljena, namazana margarinom a u njoj

tanki komad salame.

Majka je zaprijetila. Nemoj da bi jeo tu salamu, to je sigurno svinjetina a mi svinjetinu ne

jedemo.

Džeri je bio poslušno dijete i snašao se, barem u početku.

Pag

e36

Kad u kuhinji dobije kiflu i salamu, u hodniku, na njegovu sreću bude gužva. Džeri spusti ruke,

otvori onu kiflu i treska da ispadne salama, a da niko ne vidi. Kad salama padne na pod on kiflu

pojede u slast.

Trajalo je to dok Ljubica jednom nije uzviknula: Džeri, ispade ti salama.

Ajoj, vidi stvarno, zakuka on pa sa dva prsta podiže komad s poda i baci u smeće.

Poslije je dugo prao ruke, pa kad je završio sve ponovio još jednom.

Ni nakon toga nije jeo salamu, ali je bio puno oprezniji kada bi je bacao.

5.

U učionicu se nije ulazilo u obući u kojoj dolaziš u školu.

U hodniku se lijepo izuješ, navučeš na noge patike samo za tu priliku, pa u patikama u razred.

Džeri nije imao patike. Majka mu oplela šlape, od istog konca od kojeg su bile i njene, pa je on

jedini u razredu bio u tim šlapicama.

Još jedan kompleks dječaku sa sela.

Dok je sjedio na stolici podigao bi noge i savio ih ispod sebe. Smijeh bi nastupio kada je morao

izaći pred tablu.

Imalo je to, doduše i neke sitne prednosti. Klizali su se hodnikom na odmoru, a šlape idu ko

lude, kližu se puno bolje nego patike.

Stojan bi Džerija ponekad zamolio da se zamijene, da se i on kliže, a ovaj je rado pristajao.

Najveće veselje bi bilo kada zvoni za početak časa i oni moraju brzo u učionicu.

Tada je Džeri bio u tuđim patikama i nije ga bilo sramota spustiti noge na pod, niti izaći pred

tablu.

6.

Maksim Srećković nimalo nije bio srećan. Barem njima se tako činilo.

Predavao je likovno.

Donio bi u učionicu gramofon, postavio ploču i blok časove bi slušao muziku i štektanje starog

gramofona.

Džeri je volio da crta.

Nastavnik nije dozvoljavao da se koristi olovka, crtati se imalo ugljem, trskom, guščijim perom,

to da, olovka nikako.

Jenom im dao temu Stara šuma, i Džeri dva časa nije digao glavu. Crtao je natruhle panjeve,

maglu, paučinu, visoko drveće obraslo mahovinom.

Kad bi se čas završio nastavnik Maksim bi rekao: dosta je, podiži radove i svi bi podigli svoj

crtež tako da on vidi.

Džeri je dobio peticu pa su ga još više mrzili. Jedva su dočekali da mu nastavnik kaže da izađe

pred tablu kako bi njegov crtež svi vidjeli, da mu se barem mogu podsmjehivati zbog šlapica.

Pag

e37

7.

Raspisan konkurs u Malim novinama na temu Narodno oslobodilačka borba, crtež. Nagrada

za prvo mjesto poni bicikl.

Jedna od Džerijevih životnih želja, koja je bila tako daleko da o njoj nije smio ni misliti, jer je

neostvariva, bio je bicikl. Otac nije imao novca da udovoljava djeci, a i da je imao uvijek je bilo

nešto preče od bicikla.

Kod Maksima, blok časovi.

Pravi slikar zna kako uhvatiti sjenku, govorio je.

Tiho struže njegov gramofon, on sjedi u ćošku i zamišljen je.

Gdje li taj čovjek luta uz Šopena i Rahmanjinova?

Učenici crtaju.

Svi isto, zastava, zvijezda, Tito…

Džeri sageo glavu i povlači crte po listu. Nacrtao bodljikavu žicu, kosture i maglu. Malo se i

plašio svog crteža jer nije bio siguran je li pogodio temu.

Gotovo, podigni listove.

Maksim ga nikada nije tako gledao.

Preletio je pogledom po crtežima ostalih učenika a onda se zabuljio u onaj njegov crtež i ne

miga.

Pozvao ga da izađe pred tablu a u njega šlape na nogama.

8.

Dobio je poni bicikl.

Njegov crtež je bio najbolji. Sreći nigdje kraja.

Doduše, nije trajalo dugo.

Bicikl stigao poštom na njegovu adresu, u kutiji, u dijelovima. Otac ga sastavio da vidi kako

izgleda i on mu se kratko divio. Onda ga opet rastavio i vratio u kutiju.

Prodao ga je jer su im trebali prozori za kuće.

Džeri se nikada nije provozao na biciklu.

9.

Kad je završio školu, upisao je likovnu Akademiju u Sarajevu. Logičan put jer je bio

natprosječan u svojoj generaciji sa izraženim umjetničkim ukusom.

Primili su ga. Vidio profesor kako on drži četkicu i kako povlači linije i rekao mu, ne moraš

dalje, primljen si.

Kad se vratio kući otac je bio ljut.

Pag

e38

De ti meni reci, kad završiš tu školu koju si upisao gdje ćeš raditi, u kojoj firmi?

Džeri razmišlja. Pa, mogu biti nastavnik likovnog…

Ne možete svi biti nastavnici, ima vas puno.

Džeri šuti, nije znao šta da kaže.

Batali ti to sine i uči neku školu sa normalnim radnim vremenom i normalnom platom.

Zbog toga Džeri nikada nije završio likovnu Akademiju, ali i danas, kad nešto naslika, niko mu

ravan nije…

10.

Kad godine odnesu i sreću i tugu, sve postane ravno.

Džeri je završio rudarstvo ali rudniku nikada nije prišao. Bio je vrijedan i nadaren i u svakom

poslu nalazio zadovoljstvo. Pomirio se sa onim što je bilo i što bilo nije, oprostio i krenuo dalje.

To je jedno šta se može, sve drugo je zabluda.

Slikao je rijetko ali kad bi osjetio miris boje danima je stajao pred platnom i zaneseno slagao

nijanse.

Iz njega nikada nije otišao slikar, mada je radio kovane ograde, centralno grijanje, plastičnu

stolariju i unutrašnje uređenje kuća. Radio je sve da preživi i svojoj djeci omogući da budu što

hoće.

Srednjoškolski snovi su se razbili u komadiće i to se više nije dalo sastaviti.

Pored magistrale je bezlična, siva zgrada, a u njoj Dom penzionera.

U sobi, na kraju dugog hodnika, u kolicima, zagledan u zelenilo parka disao je profesor

Maksim.

Pogled mu je bio prazan, tijelo mršavo, kosa davno napustila glavu. U uglu je grebao njegov

gramofon.

Morao je doći da vidi ovog čovjeka još jednom. Nije očekivao da će ga prepoznati, nije ni

bitno, on je bio samo jedan od armije dječaka iz klupe.

Profesore, sageo se i dotakao mu ruku, polahko, pažljivo. Ja sam Džeri Huskić…

Ostao je tako neko vrijeme a Maksim je gledao kroz njega. Došlo mu je da zapali cigaretu mada

je prestao prije tri godine.

Makso je ostao sam da skonča u hladnoj sobi nekakvog jadnog doma na kraju grada nikome

bitan i nikome potreban. Tu sklanjaju one koji su došli do kraja puta.

Uzdahnuo je, okrenuo se prema vratima, uhvatio za kvaku. Gramofon je ujednačeno cvilio.

Sjenka i svjetlo, slikar to zna. Ti si slikar Džeri, znaš kako uhvatiti vrijeme….

Maksim se nije mrdnuo. Da ga nije čuo pomislio bi da sanja. Zadubljen u park koji mu je bio

pred očima a koji nije vidio profesor Srećković se oprostio sa svojim učenikom sa tih nekoliko

riječi.

Pag

e39

Maruša Krese

IZMEĐU GRANATA I SNAJPERISTA

.

.

…..Preskačem jarak, pa još jedan. Mrak je, ali ne smem da palim džepnu bateriju. Ni cigaretu.

Tako kažu u ovom nesrećnom gradu. Čim oni na brdima oko grada ugledaju svetlost, počinju

da pucaju. Onako, pravo u čoveka. Nema policijskog časa, pa ljudi hodaju ulicama opkoljenog

grada, jer je Božić. Katolički Božić. Oni tamo po brdima još više uživaju u pucanju i bacanju

granata nego obično. Šta će tek biti kad bude pravoslavni Božić. Nadam se da ću do Ramazana

već uspeti da odem iz ove gomile nesreće.

…..Ne znam, zapravo, zašto još uvek dolazim u ovaj grad. U grad u kojem mi je hladno, u

kojem sam gladna, u kojem se puca i u kojem se na svakom ćošku umire. U grad u kojem sam

tako puna adrenalina da se više ničeg ne plašim.

…..Danas, na Božić, tako često padaju granate, a snajperisti su neprekidno u akciji, čovek

zaboravlja na rat misleći da je Nova godina u nekom mirnom delu ove zemlje. Pretrčavam ulicu

misleći na decu i na sestru. Jedine, jedine osobe koje zaista volim. I na Renatu. Mislim i na

brata, dobro, svejedno, i njega volim. Satelitski telefon ne funkcioniše više, tako da ne mogu da

nazovem decu. Oni inače znaju da sam živa i zdrava. Mogu li i dalje da im priređujem ovaj

cirkus?

…..Krijem se iza nekih vrata. Moj prijatelj koji uporno tvrdi da se čovek nikada ne navikne na

rat, gledajući me u oči, pita: »Zašto si uopšte došla u ovaj grad? Šta te veže za njega?« Gledam

ga u oči i počinjem da se plašim. Plaši me njegov očaj. Ja, u stvari, volim i njega. »Nadam se

da će onaj sa džipom uskoro doći. Obećao je da će nas pokupiti.« »Uvek kasni«, odgovaram.

Zaista se plašim da mu se nije nešto desilo. U stvari, volim i njega. U stvari, volim sve ljude u

ovom gradu. Samo sa njima mogu da podelim ovaj omrtveli strah. Kad odem iz ovog grada,

uvek se plašim da će se nekome od ovih ljudi nešto desiti. A kad opet dođem u ovaj grad, igramo

se normalnog života i sastajemo se na kafi, kao da se kafa može nabaviti u ovom gradu, kao da

ovde već vekovima vladaju mir i blagostanje, i kao da je ovo jedino mesto na svetu gde mogu

dobro da se naspavam. I nasmejem. Gradom ne vlada bol, već radost.

…..Iz skloništa gledam na đubrište, u stvari, ceo grad je jedno veliko đubrište. Mačke i psi

obilaze oko gomile ostataka, a preko dana to rade ljudi. Mačke i psi se ne svađaju, a i ljudi

među sobom dele plen sa đubrišta. Humanitarne organizacije po gradu dele konzerve za koje

nije jasno da li se u njima krije hrana za pse ili mačke, ili je to nedeljni obrok za celu porodicu

ljudi. Kako god bilo, danas je Božić, Božić u gradu bez božićne jelke, bez bilo kakvog drveta,

jer je svo drveće već izgorelo i tako za tri dana ogrejalo stanovnike ovog grada koji očigledno

ni sam Bog ne voli. Namenio mu je samo večiti vatromet.

…..Taj nesrećni grad. Da li je zaista ranije bio srećan, kako tvrde njegovi stanovnici? Sva sreća

je grunula poput vulkana, pretvorivši grad u more suza i krvi, laži i krađe, neopraštanja i tišine.

…..Stanovnici ovog grada su zapravo prijatni. Muškarci pogotovo. Usred najvećeg pucanja i

straha oni mi pridrže stolicu, kaput ili pripale cigaretu. Sa strahom u očima uveravaju me da

nemam čega da se plašim i trče u sklonište. Retko kad odvoje toliko vremena da mi pokažu gde

Pag

e40

mogu da se sakrijem. Teško čekaju da se vratim u grad i donesem cigare, kafu i votku. Ni novac

nije naodmet, kad već dolazim u ovu nesreću.

…..Razmišljam kako da im ulepšam ovaj pasji život. Donosim im ruzmarin, more i školjke, u

maju sveže trešnje i luk, ponekad češnjak, aspirine, šibice, olovke i tople čarape. Zimi bih im

najradije donela dugačke gaće, ali znam da njihova muškost toliko pati da bi bili spremni da me

zbog toga zakolju na licu mesta. Ja se u njihovim gladnim očima stalno pretvaram iz Madone

u kurvu, i obrnuto, tako da se svaki put zaklinjem da više neću stavljati svoj život na kocku, da

više neću gledati ove raznobojne vojnike iz Nepala, sa Tajvana i iz Kolumbije, da više neću

podnositi prezir kanadskih pilota i trpeti strah od srpskih vojnika, glad i hladnoću, i strah svoje

dece kod kuće u Berlinu. Stanovnici grada prihvatili su me kao svoju. Stanovnici ovog grada i

onako misle da ne umem da brojim do tri, oni misle da moram da živim njihov život. Stanovnici

ovog grada okrutni su prema onima koji ih nisu zaboravili i stalno šalju ljubazne pozive onima

koji ne žele ni da čuju za njihov pakao. Stanovnici ovog grada ponašaju se kao da sam rođena

juče i da su mi upravo oni otkrili mudrost ovog života. Stanovnici ovog grada vrlo dobro znaju

da me ubija njihova muka i uništen grad, i da ni jednu njihovu ružnu tajnu neću odneti u svet.

Stanovnici ovog grada znaju da ću u veliki svet odneti glas o njihovoj hrabrosti, njihovom

ponosu i prosvetljenom duhu. Stanovnici ovog grada znaju da o njima nikada neću napisati

ništa mračno. Stanovnici ovog grada ne znaju da me nisu uhvatili u zamku. Stanovnici ovog

grada ne znaju da se pitam kako su mogli do poslednjeg trenutka da pijanče sa ubicama.

Stanovnici ovog grada ne znaju da stalno razmišljam šta se to, pobogu, u mirna vremena

dešavalo u njihovom gradu. Stanovnici ovog grada ne znaju da kad od pucnjeva pobegnem u

džamiju, u sekundi dobijem porudžbine šta moram sledeći put, kad se opet vratim u ovaj grad,

doneti iz Berlina. I stanovnici ovog grada ne znaju da već u vojnom avionu, dok napuštam grad,

pred sobom vidim njihova mršava lica i velike tamne oči, i da znam da ću opet doći.

…..Još uvek čekam džip. Hladno mi je, a moram i u klozet. Gladna odavno više nisam. »Zašto

uopšte dolaziš u ovaj grad?« opet me pita prijatelj. Zatvaram oči i mislim na majku i na oca. Da

li sam zaista toliko opterećena njihovom pričom i njihovom domovinom. Njihovim naivnim

uverenjem da život može da ide samo u boljem pravcu. Vidim oca kako plače, jer je dobio

odlikovanje od druga Tita, i vojnike koji pucaju na njegovom grobu, majku, koja mojoj deci,

za vreme vožnje u kolima peva borbene pesme. Sećam se kako smo u dvorištu hteli da se igramo

partizana i Nemaca, ali do igre nikad nismo stigli, jer su nam uvek nedostajala deca koja bi

htela da budu nemački vojnici. Sećam se ljudi po celoj državi koji su plakali kao kiša kad je

Tito umro. Sećam se narodnih heroja koji su bolesni i stari koračali iza njegovog kovčega. To

je bio njihov poslednji juriš. Da li sam zaista zbog toga došla u ovaj đavolji grad? Da li sam

zaista zato otišla u taj grad da izbrišem ta crno-bela sećanja.

…..Između pucnjeva čuju se kočnice automobila. Ispred skloništa staje beli džip bez prozorskog

stakla. Prijatelj i ja trčimo u auto. »Opet su mi obili kola«, kaže vozač. Ovo je zapravo kao u

filmu, pomislim. Vozimo se kroz grad. Puca se češće. »Ovo je za vas katolike«, kažu oba

prijatelja. »Ovo je čestitka za vaš praznik, jer mi smo muslimani. Ovo je bila šala.«

…..Ležim u krevetu i hladno mi je. Umesto stakla, na prozorima je plastična folija sa natpisom

UNHCR. Pokušavam da zaspim, ali gladna sam i nervozna. Ispred sebe vidim ogavni američki

vojni aerodrom u Franfurtu, pun automata, koji mi u ovom trenutku izgleda lepši od raja.

Sanjam viršle na frankfurtskoj stanici i toalet u kojem ću moći da povučem vodu za sobom, a

onda operem ruke toplom vodom i sapunom. Sanjam o kuhinji u Berlinu i o ranoj jutarnjoj kafi

i cigari. Pri tom ću moći da sedim u pidžami, a da mi pri tom ne bude hladno.

…..Za sutra je najavljen sneg. To znači da će biti više pucanja, avioni neće poletati i sletati, čak

će i vojnici UNO biti gladni.

Pag

e41

…..Božić, sveto veče, sveta noć. Sve zbog tih prokletih nevernika. Da li i ja spadam među njih?

Jer ceo svoj život stalno za nešto molim i prosim.

.

.

Sa slovenačkog Dragana Bojanić Tijardović

Bojan Todorović

KUČENCE

.

.

…..Sledećeg jutra sam se probudio i prvo što sam ugledao bilo je more. Rekli su mi ranije da

ako sam na moru, šanse za mamurluk su minimalne. Takođe mi je rečeno da svako pravilo ima

odstupanje, a ovo je bilo sasečeno u korenu jer sam bio ovde da bih zaradio za sebe. Uključio

sam TV i spiker je pričao na slovenačkom o navodno važnim stvarima, a ja sam čuo samo ono

što želim i to iz rubrike vremenska prognoza – danes bo sončen dan. A, da, tako bih i na

maternjem, mada me sve češće buni koji to jezik je moj maternji. Trebalo bi da je to onaj jezik

koji je majka naučila, a saznanje da taj jezik ne postoji pravi dodatnu konfuziju. Pomislio sam

da ovo nije dan za velike misli dok sam trčao do kupatila za jutarnju rutinu. Na brzinu sam

navukao radnu uniformu, iako to nije bilo po propisima benzinske pumpe na kojoj sam radio.

Uniformu je trebalo poneti sa sobom, a doći pristojno obučen, ali ja sam želeo da odajem utisak

neke važnosti, radnička klasa je važna, a u “pravilnom” slučaju bih verovatno izgledao kao da

idem u školu ili poštu ili na pijacu. Nisam bio previše maštovit sa odabirom hrane, što zbog

jezičke barijere, što zbog toga da su krofne s džemom u pekari na Titovom trgu bile izvrsne.

Pekarka je znala već unapred, pa bi me na ulazu dočekala sa osmehom i izgovorenim “ena krof

z džemom?”, a ja bih samo klimnuo glavom i izvadio jedan evro i dvadeset centi. Često mi je

padalo na um da možda misli da sam mentalno zaostao sa takvim nastupom. Poželeo sam više

puta da joj nekako objasnim da nisam odavde i da joj kažem nešto o sebi, a i da saznam nešto

o njoj, ali nisam hteo da budem napadan. Pumpa na kojoj sam radio bila je pored mora, pa sam

od mesta boravka do posla mogao da meditiram uz more i pozdravljam pecaroše tako što bih

pružio glavu ka gore, a oni bi slegli ramenima ako nisu ništa upecali, ili se smejali i nešto

mumlali ako im ide dobro.

…..Pre nego što sam tražio posao na pumpi, nagomilao sam hrpu papira o tome kako sam

student i kako bi bilo potpuno legalno raditi tu za bakšiš, a šef pumpe Gregor nije bio mnogo

rad da pomno prati moje laži, pa sam tako i dobio posao. Trebao mu je potrčko za sitne poslove.

Nisam imao neko određeno zaduženje, ali je bilo potrebno da slušam ili pratim njihove

gestikulacije i radim ono što mi se (po)kaže. Utorkom i petkom bi dolazio kamion iz Merkatora

a Gregor je slao mene i Sadika da istovarimo artikle na palete i odnesemo ih u skladište. Kad

nema posla, čistio bih šoferšajbne i točio gorivo za bakšiš. Naučio sam kako se kaže: dobar dan,

da li želite da vam očistim šajbnu? na 7 različitih jezika. Ljudi vole ljubaznost i na nju uzvraćaju

Pag

e42

kovanicama ili papirnim novčanicama koje su meni pomagale da preživljavam. Namrgođen ne

dobiješ ništa i praznih džepova shvatiš da su stvari nečije vlasništvo i da sve ima svoju cenu.

Zato sam se prilagođavao i smeškao svima, a vremenom sam naučio pomalo da govorim

slovenački, pa bih odgovarao na neka uobičajena pitanja poput kako si, možeš li da živiš od

ovoga, koji voliš sladoled, želim da ti ga kupim. Zatim bih otišao iza pumpe u hlad i jeo voćni

sladoled i stajao sa ljudima koji imaju puš-pauzu, pa bi ponešto i rekli jedno drugom. Svi radnici

su bili ljubazni prema meni, a mogu slobodno da kažem da su me neki od njih i zavoleli, kao i

ja njih. Uglavnom su to bili ljudi koji su došli iz ostalih zemalja bivše Jugoslavije tražeći sreću

na moru, a bilo je i par Slovenaca. Šef je bio iz jednog manjeg mesta na hrvatsko-slovenačkoj

granici i u suštini je bio dobar, ali je morao biti autoritet pa bi to sve neretko izgledalo pogrešno,

ali mnogo bolji od šefova za koje sam nekad čuo. Imali smo fer odnos, kada nisam radio za

bakšiš, isplaćivao me redovno. Na kraju nam je svima drugarski verovao.

…..Tog dana je Ipče (koji je dobio ime po preminulom pevaču, na pumpi poznat kao stipsa)

došao sa litrom rakije koja je stigla od njegovog oca iz Makedonije i uzviknuo: “ljudi, porodila

se Enea, ‘ajmo iza da nazdravimo!” Gregor je prvo negodovao, ali je smekšao zbog posebnosti

situacije u kojoj Ipče časti i radosti zbog deteta. Prvo smo pili iz čaše, a zatim smo delili flašu.

Rebeka je prva potegla, jer je prva bila omamljena alkoholom, a mi smo je pratili. Pumpa je

prestala sa radom na neko vreme, ljudi su trubili i psovali a mi smo iza cepali majicu Ipčetu kao

novom tati i veselili se. Sledećeg trenutka sam se našao u situaciji u kojoj mi Rebeka provlači

prste kroz kosu i dodiruje mali prst svojim kažiprstom. Bilo je nešto u njoj, spontano i vedro,

završila je japanski u Ljubljani i bila na post-diplomskim studijama, non stop nasmejana,

pevušeći neke pesme koje ne znam. Lelujajući po pumpi sa dugim dalmatinskim nogama, često

bi me u prolazu štipnula za obraz, kao tete što štipkaju malu decu, uz komentar kako bi me

pojela i ja bih joj se uvek nasmejao i nastavio da radim ono čime sam okupiran u tom trenutku.

Uzvratio sam joj tog dana češkanjem po vratu i ovlaž poljupcem iza uha, ali hteo sam da to

bude vrhunac naše nežnosti, jer sam u ćošku video Sadika zagledanog u fotografiju kako plače.

Ubio je momenat u svima nama, ponajviše Ipčetu i ubrzo smo morali da se vratimo na posao, a

šef je rekao da ja ostanem sa njim da vidim šta je u pitanju.

…..Sadik je došao sa Kosova kod tetke u Izolu, grad pored Kopra u kom sam ja bio smešten.

Obojica smo bili u ranim dvadesetim. Znao je moj maternji jezik, pa smo postali drugari, a

kasnije i najbolji prijatelji. Šef bi nas često slao da istovarimo kamion pun robe u skladište, a

Sadik se radovao tom zadatku jer tada ne bi morao da priča ni sa kim drugim, osim sa mnom.

Na pauzama smo se skrivali iza rafova i pili razna piva, ona skupa uglavnom. Sadik je mislio

da je to slatko potkradanje, kao kada je komšijama u svom selu krao voće, dok sam ja razmišljao

o godinama evolucije kapitalizma i kako mu Sadik i ja dolazimo glave pivo po pivo. Rušimo

sistem iz magacina, dižemo revoluciju neviđenu do sad, dva druga, Sadik i ja. Biće teško, ali

dobro je da imam makar Sadika uz sebe. U tim momentima smo često pričali o onome što

čujemo na televiziji i ostalim medijima. Zatim bismo se obojica osetili postiđeno. Ja sam imao

tu sreću da ne proživim ono što je Sadik i njegova porodica proživela, a koje dobrim delom više

nema, pa sam se možda malo više stideo. Bili smo svesni obostranog stida jer smo se posle

svake teške teme zagrlili i promrmljali: „jebeš ljude…“ Pozvao me da dođem kod njega i dao

besu da mi se kod njega ništa neće desiti i da će uvek biti tu za mene. U tom trenutku nisam

shvatao težinu toga, ali nisam mogao kasnije da se ne setim tog obećanja. Imao je uvek problem

kada su u pitanju obroci, a i uopšte bilo kakvo trošenje novca. Pri dolasku na posao, pre nego

što je počinjao sa radom, Sadik bi stavljao veliku kantu džema od pet kilograma u komoru sa

pićem. Na početku mi je to izgledalo smešno, i jednom prilikom sam ga upitao zašto to radi, ali

nije mi odgovorio, čak kao da se nadurio. Sledeći put sam ga doslovno napao da ide sa nama u

ekspres restoran i ne jede sam džem na kašiku bez ičega, na šta mi je on u suzama rekao: „Ne

mogu Kučence, devetoro ih hranim, čekaju moje pare“.

Pag

e43

…..Šef je vikao da dođem unutar pumpe jer se napravila ogromna gužva u kafiću, a ja sam već

tada bio ozbiljno pijan od Ipčetove rakije koju sam nastavio da pijem sa Sadikom, gledajući u

fotografiju njegove devetočlane porodice i nepokretnog oca koji je preminuo dan ranije. Pogled

mi je bio zamagljen, primao sam narudžbine, nosio ih za šank, služio ih, a pozitivna stvar u

svemu tome je bila što tako pijan nisam imao jezičku barijeru i pričao sam izmišljeni slovenački,

a gosti su uživali i dobacivali. Uspeo sam usput čak malo i da flertujem sa Rebekom na njenom

jeziku, a njoj je bilo vidno drago.

…..Par minuta kasnije stigla je porudžbina sa sadržajem dva produžena espresa, kroasan s

kremom i dva čaja od nane. Nosio sam jedno po jedno, jer sam inače nespretan, a zbog količine

alkohola u krvi sam morao biti dodatno oprezan. Međutim poslednja šolja čaja je ispala pravo

u krila devojčice koja je i naručila taj čaj. Tog trenutka je sve počelo da se odvija prebrzo.

Roditelji devojčice su skočili da joj pomognu, ali je ona vrištala toliko jako da joj je bilo

nemoguće prići. Posmatrao sam je skamenjen, nemoćan da išta uradim, pa sam otrčao do

frižidera sa sladoledima i uzeo punu kutiju nekog voćnog. Stvar koja je mnogo otežavala

situaciju bila je njena mlađa sestra koja je, zajedno sa njenim kučencetom režala na mene,

pogledima koji ubijaju. Kučence je moj pogrešan odsjaj u ogledalu, neko drugo, osvetoljubivo.

Radnice su plakale i skidale joj roze pantalonice, a neko je u međuvremenu pozvao policiju,

umesto hitne. Odneli smo je tako polugolu u kupatilo i ispirali prepone hladnom vodom, ali

devojčica je sve više vrištala, a njena sestra sve više režala. Zatim me je njen otac pozvao da

izađem iza pumpe i ja sam znao šta to znači i bio sam spreman da dobijem ono što sam zaslužio.

Verovatno je isprva hteo da me prebije, ali je samo uspeo da izgovori: “Vodi nas u bolnicu,

hteli smo da popijemo kafu pre nego što se smestimo u hotel, dolazimo iz Zagreba…” Sledećeg

momenta smo praktično oteli devojčicu iz ruku uplakanih radnica sa pumpe i strpali je u kola,

a ja sam dotrčao još po roze pantalonice i kučence. U kolima smo samo ćutali, bolnica je bila

na brdu iznad Kopra i brzo smo stigli do nje. Devojčica je i dalje plakala, sestra me je samo

gledala prekorno, a kučence se umirilo u mom naručju. Lekar je prepisao kremu i rekao da

postoji mogućnost da ožiljci ostanu trajni, ali je prepisao dodatnu kremu koja će to sprečiti.

Iako nisam imao dinara (evra) u džepu, ponudio sam im ljigavo da platim te kreme, pod

pretpostavkom da će odbiti, a i bilo je tako – rekli su da ne dolazi u obzir. Rekao sam im na

rastanku da ću ih posetiti u Portorožu, gde letuju, da obiđem malu i tako to, a oni su konstatovali

da je to u redu. Devojčice su prestale da plaču i reže, kučence me gledalo kao da je znalo da

lažem, a kasnije se to ispostavilo kao tačno. Nikada ih više nisam video u životu, samo sam se

duboko izvinio i pomazio kuče i mahnuo im.

…..Do pumpe sam hodao tri kilometra. Bio je sunčan dan, baš kao što je spiker to jutro najavio.

Pogledao sam oblake koji nestaju iza mora i poželeo da ih nacrtam, ali nisam imao kod sebe

nikakav pribor. Razmišljao sam o onome što me čeka pri povratku, o Rebekinoj reakciji,

Gregorovoj, ali mi zapravo do toga nije bilo previše stalo. Poželeo sam da poslednje čega ću se

sećati u vezi sa Slovenijom bude more koje sam gledao i kako bi bilo dobro poslednji put se

okupati u njemu.

…..Ono što me vezalo da se vratim makar još jednom na pumpu bio je Sadik. On bi sigurno

razumeo moju nespretnost. Pri dolasku na pumpu prvo sam video Rebeku koja me je gledala

zbunjeno i odmah sam je upitao gde je Sadik. Nije mi ništa govorila, samo je prošla. Uhvatio

sam je za ruku i uneo joj se u facu kao da ću je poljubiti, ali me je samo interesovao Sadik,

odnosno da se pozdravim sa njim što sam joj i rekao. Šef je čuo razgovor i ispričao mi da je

bila policija jer je neko od mušterija pozvao. Morali su naći nekog krivca, a niko se nije javio.

Pokrio me Sadik. Proverili su mu dozvolu, ali je bila lažna jer je bio ilegalac. Odveli su ga u

stanicu i sutradan je Sadik napustio zemlju i vratio se na Kosovo. Pitao sam šefa kolika je

njegova kazna, a on je rekao da mu je neko u policiji “dužan”, ali eto, Sadik mora da leti. Na

Pag

e44

rastanku mu je rekao da mi prenese da radim i ne odustajem, jer ću u suprotnom izneveriti

njegovo obećanje. Sve me je tada zbunjivalo, bio sam besan i nisam želeo da ostanem nijednog

trenutka na pumpi. U isto vreme Sadik nije porekao besu koju je dao, a to je najvažnija stvar za

njega i ne bi bilo primereno omalovažavati tako nešto, pa se zato nisam ni usudio da odem.

…..Dani i nedelje su prolazili bez njega, a mi smo i dalje naporno radili i zarađivali i pričali na

pauzama, sve do jednog dana kada se pumpa zatvorila. Neko od nas je šefu dao kovertu punu

papira, umesto ogromnog novca koju je predao kao pazar. U banci su naravno to odbili, a on

verujući svima nije ni mogao da se seti ko mu je podvalio papire u koverti. Pumpa je prestala

da radi zbog toga što je jedan bio prevarant, a možda smo svi mi pomalo učestvovali i svi ga

pomalo potkradali. Radnici su se vratili u svoje “matične” zemlje i nastavili svoje živote, srećno

ili nesrećno, a o šefu je ostala da postoji samo bajka, ona o šefovanju i ona kako se živelo na

pumpi i od jedne pumpe.

…..Kada sam konačno došao kući, ušao sam na Skajp i video poruku od Sadika. Bila je to nova

fotografija njegove sada nasmejane osmočlane porodice, a oko njih su se nalazile natrpane

stvari koje im je kupio. Internet je bio spor, a ja sam plakao još dok se slika učitavala.

Pag

e45

ESEJ

Boris Jovanović Kastel

MOJ MEDITERAN – VIŠE OD MAGIJE

…..Shodno svojoj istorijskoj superiornosti nad ostalim civilizacijama, kao duhovni basen

neprekidnih previranja, Mediteran ne određuje samo naš duhovni, kulturni, geopolitički,

ekonomski i već uveliko atipični građanski milje. Štaviše, njemu dugujemo sve, suštinu

etničkog profila malih naroda što prirodno oblikuje i naš lični identitet. To tako srećno

potvrđuje Kamijev usklik – Mi, Mediteranci kojim potiskuje suvoparni evrocentrizam Frensisa

Bejkona u geslu – Mi, Evropljani. Naravno, ni Mediteran, ta neprikosnovena istorija van

prošlosti i najduži rodoslov življenja, nije nastao sam od sebe. Rađao se dugo, mrežeći

gigantske struje nepomirljivih kultura sa četiri strane svijeta kako bi mukotrpno stvorio svoju

autentičnu – Petu stranu mora.

…..Oličena varničenjima duha, svojim bogatstvom zasjenila je relativno novi proces sticanja

evropskog subjektiviteta proizašlog takođe iz multikulturalnosti, kao striktno mediteranske

kategorije. Mediteran predstavlja srce današnjeg evropskog bića, a ne obrnuto što prilično

vješto serviraju standardizovane teorije globalizma. Sjedinjene suprotnosti ovog mitski gordog

mora od čijih se dubina Aristotel bojao često prevazilaze zdrav razum jer, primjera radi,

reformacija isključuje mnoge njegove zemlje uzrokujući kontrareformaciju, dok, s druge strane,

crkva, kao jedan od stubova ondašnjeg sredozemnog bića, tako paradoksalno potiskuje njegovu

tradiciju time što u prvi plan ističe istoriju pobjednika kao svevišnjeg nespremnog da nam

podari darove stvarnosti ako ona na Mediteranu uopšte egzistira pod suncem. Prije bi na realnu

sliku danas nimalo idiličnog Mediterana trebalo baciti žmirkavu svjetlost iz nekog zapuštenog

bordela da što slabije vidimo protivrječnosti koje se zbog slabljenja mediteranske kohezije

udaljuju, postajući slabe lokalne vrijednosti. Zadivljujuće lebdenje između plamena svjetskosti

i leda regionalnog omogućavaMediteranu ulogu svjetske pozornice, kako to vidi Brodel.

Granitno postojana i vječna, ona uključuje i geografiju, ali ne kao prostor, već visove, pučine i

obale slobode. Zato, nimalo slučajno, Brodel neka mediteranska ostrva, kao i gradove

republike, smatra prvim istorijskim ličnostima. Toliko je nadmoćan Mediteran da je svojim

palimpsestičnim iskustvom podijelio svijet na prosperitetni Zapad i zaostali Sjever, mudro

skrivajući svoj južnjački dignitet kako bi što bezbolnije prisvojio krvavo sukobljene cjeline. U

svojoj geocivilizacijskoj simbiozi prostora, dragulja istorije i vremena, on je opstajao kao vatra

potpaljena razlikama na sred hladne pustinje evropskih ideja. Taj plamen se održava još od

Grka (oslobođenih od Persijanaca) i Rimljana (koji pobjeđuju varvare i pirate) i od tada

uranjamo u to more demokratije, mare nostrum koje su kao svoje, ne isključivši posve

religioznu dimenziju, prihvatili i mnogi islamski narodi, manje iz ljubavi, a svakako više iz

razloga očuvanja svog pojedinačnog bića što najljepše ilustruje primjer Berbera. Zato

mediteranstvo označava svojevrsnu vjeru u snagu malih pred velikima, simbol je nezavisnosti

i otvorenosti prema drugačijem i neispitanom.

…..Kontradiktorno je i to da finansijski dominantni atlantski svijet koga je Mediteran otkrio,

stvorio i prenio mu iskustva monoteizma, filozofije, ekonomije, izumiteljstva i čega sve ne,

danas tom istom stvoritelju, prijeteći, nalaže da ispunjava zadatke, poput stupanja u kojekakve

Pag

e46

vojno-političke saveze, navodne mirnodopske misije ili uvede jedinstveni jezik i monetu.

Uprkos tome, tu vidimo jasno izražene granice pacifikovanog Unutrašnjeg mora ali zar i takve

krivulje znatno marginalizovanog Mediterana nijesu bedem koji spriječava udare američkog i

ruskog globalizma na malene lokalne entitete.

…..Koliko svečana, toliko krvava istorija, kao i maglovita zbilja ovog Mora, sadržana je u

brodskim dnevnicima odiseja, ratova za slobodu i osvajanja. Ona pripada humanističkim i

retrogradnim ideologijama, beskrajnim knjigama, muzici, mapama, kao i sudbinskoj vezi sa

dalekim svjetovima. Da je na Mediteranu hladni Istok itekako prisutan vidimo na primjeru

pozorišnih izvedbi ruskih klasika ili kroz investicije (?!) naftnih magnata u primorske gradove

na Jadranu. Zar platna Van Goga ne krase salone katalonskih zamaka? Kako to da brazilski

fudbalski mag Ronaldinjo donosi jednom mediteranskom klubu titulu prvaka Evrope, kako je

samo još jedan Mediteranu posinjen izvanjac, argentinski fantasta Maradona sa, do tada malim

Napolijem, osvojio Italiju i donio pehar Evropske fudbalske unije u Napulj 1898.

…..Sa kakvim užitkom slušamo Šopena u Veneciji, čitamo Šekspira u Atini ili, umorni od

šetnje, zastavši pred antičkim nekropolisima na Malti, ispijemo limenku Cranberry đusa

proizvedenog u Oregonu. Jednostavno, pretvorivši epske bitke u lutkarske predstave a potom

posvećujući skitnice i vidovnjake umjesto prinčeva, Mediteran bi bio mrtav bez umjetnosti

svojih protivnika. On dopire sve dokle se protežu vino, poezija, masline i palme. Prostire se,

dakle, svugdje i uvijek, donosi slobodu, opire se hegemoniji a i sam je osvajač, sveprisutan je i

mrijesti se u eksploziji potpaljenom civilizacijskim sudarima i stapanjima.

…..U noćima kiša, dok vrtoglavica obuzima i usta se suše od podgoričkog sjevera, ležeći u

postelji, bez oružja i novca, postajem neko drugi! Otpijam gutljaj vina i završavam

čitanje Vježbanke jednog grčkog pjesnika i čujem šapat da sam od sada vlasnik svijeta jer su

vina Mediterana i njegove pjesme posvuda. Daruju prometejski usud i titansku moć da sam

svugdje istovremeno i uvijek.

…..Vlasnik svijeta iz toplog sobička! A sve to nije magija.

…..Mediteran je više od nje!

***

…..Među brojnim naučnicima i spisateljima koji su pokušavali uroniti u najdublje tajne

civilizacije Mediterana i bili, koliko god to simbolično zvučalo, po nacionalnom opredijeljenju

Mediteranci, izvjesni su paradoksi. Oni su posljedica njihove intelektualne percepcije

Sredozemlja i njegovog duhovnog ognjišta čije granice je nemoguće utvrditi. Čini se, ipak, da

su Kami, kao romansijer mitskih čarolija, i Brodel opsjednutnaukom pjevanja slavne

mediteranske istorije, prošli najduži put osvjetljavanja postojanja, enigmi i opstanka ovog

solarnog svijeta koga ni jedna istorija nije mogla do kraja spoznati ili ograničiti leksikonima i

kartografijom.

…..Evropa je, za Kamija, modus deficiens dok Mediteran označava svjetlost lišenu geografije

i smještenu između suprotstavljenih filozofija poimanja života i kulture. One, ni u kom trenutku,

neće naći zajednički jezik ili sklopiti primirje u svoju korist, ali kada je u pitanju žrtvovanje

Mediteranu ipak svoje mačeve stavljaju u korice, postajući ujedinjene karike mediteranskog

savršenstva, paradoksalno, zavisne jedna od druge. Zato su blagotvorne tenzije na Mediteranu

najuspješniji fermenti za nastanak podcivilizacija koje su istovremeno i faktori nužnog opstanka

mediteranskog bića. Istovremeno, Brodelovo svođenje Mediterana na kontinent ne predstavlja

isključivi pokušaj njegovegeografske lokalizacije. Prije će biti da je nazivanje Sredozemlja

Pag

e47

kontinentom samo slikovit doživljaj njegove moći i prikaz jedinstva tog

neponovljivog svijeta za sebe.

…..Zato, i geografija, i vrijeme, i prostor, pa čak i duhovi civilizacija, na Mediteranu čine

vidljivu istoriju upokretu toliko sraslu sa našom svakodnevicom da antički ili kipovi afričkog

Mediterana, ne nikako onog turističkog iz prospekata, na našim pjacama nijesu kipovi i stranci,

već sagovornici i prijatelji često mudriji od nas. S druge strane, smatrajući Sredozemlje

geocivilizacijom napetosti, sukoba i trvenja sa drugim prostorima, pa čak sa svojim istočnim i

zapadnim polom, Brodel potvrđuje tezu o eksperimentalnom prostoru ali ne sluti da tako

sprema sebi klopku oličenu u tvrdnji o cjelosti duha i organizma svjetske pozornice.

Mediteranski identitet, oprostorivši svo znano i neznano vrijeme, sjedinjuje razlike i odbija

istosti, njegova krv vri kao vino u bahanalijama a njegovim vinom nazdravljaju varvari, plemići

i (anti)globalisti u znak pomirenja. Naravno, dok to god Mediteranu bu de odgovaralo. Prilično

kritičko tumačenje Boga na Sredozemlju stavlja Kamija nasuprot kulta religije svojstvenog

Brodelu. Ali, opet i po ko zna koji put, homogenizacija razlika uspješno i plodotvorno pacifizuje

sve njihove dileme.

…..Opravdano je mišljenje o Mediteranu kao otklonu od nacionalističkog mraka i mrijestilištu

građanskihideja koje čine sjeme demokratije Starog kontinenta nastalog upravo na temeljima

mediteranske civilizacije. Zahvaljujući njoj, uz mnogo poteškoća, on opstaje s obzirom da,

poučen iskustvom Mediterana, ujedinjuje svoje različnosti. Da mediteranski suverenitet pripada

slobodnom čovjeku lišenom romantičarskih dogmi i totalitarnih ideologija XIX i XX st,

potvrđuje u jednoj slikovitoj ispovijesti i Fernan Brodel – Iznad svega biosam opsjednut

Mediteranom u toku mog dolaska u Alžir. Mogao sam biti istoričar Njemačke, govorio sam

pristojno njemački. Ali, služio sam vojsku u okupacionim trupama u Rajnskoj oblasti i osjećao

sam izvjesno razočarenje u nacionalističku Njemačku. Onda sam napravio pogrešan potez

i okrenuo se Španiji, onda takođe nacionalističkoj. (…). Ali, sa Mediteranom sam odmaglio.

…..Tako je otkrivena unutrašnja sloboda ovog francuskog naučnika. Na takvom mliječnom

putovanju traženja svoje zaboravljene sjenke, u lavirintu gdje svoje evrocentrične zablude

probadamo strasnije od kože Minotaura, pišući po ogledalu zamagljenog zavičaja, mi ne

tražimo samo Mediteran istorije, već same sebe. Kao što je poslije svega, Brodel godinama i

decenijama ostao zbunjen pred Mediteranom, tako svoja razmišljanja prepuštam nedoumici –

da li Mediteran sebe podrazumijeva sebe dobrovoljno zatočenog u njegove arhive ili je to

Mediteran isebljenja s obzirom da roboti globalizacije ruše sve pred sobom pa i granice svjetla

od mraka, slave od poraza, arija od plemenskih doboša, berzanskih računala od alhemije. Lakše

nego što je nadživio horde varvara, upivši njihovu samoživost u sebe, prije nego što se oglušio

o prijetnje bipolarnog svijeta pred njegovim kapijama, grijući se na vatri sukoba nuklearnih sila

i trpeći agresivni izvoz američke demokratije, Mediteran će i iz tunela globalizacijskog haosa

izaći kao pobjednik. I biće ga, u nama ili njemu, svejedno, dok vrijeme iz pješčanog sata ili

klepsidri curi. A kada i mjerenje vremena prestane, njegov pustinjski pijesak i kapljice mora

curiće da istoriju i budućnost, kao kapitele Mediterana, upravo po našem urođenom i

sudbinskom Mediteranu mjerimo.

* * *

…..U knjizi Voda i snovi Gaston Bašlar vrlo smjelo ali i rizično tvrdi da se mitologija mora tiče

samo lokalnog područja, kao i da Ofelijin kompleks, taj osjećaj nemoći na razmeđi vode i

neba zapravo obuhvata volšebno rađanje smrti. Ove koliko pesimističke toliko i nihilizmom

obojene tvrdnje na račun mora i u sprezi sa duhovnom šarolikošću i eliksirima istorije, tako

lijepo i vješto demantuje Brodelovo viđenje. Po njemu Mediteran ne predstavlja more spremno

da služi iz razloga što je ono prevashodno more oluje prepuno izazova,kolopleta, zavjera i

Pag

e48

svakovrsnog rizika. Između ova dva suprotstavljena mišljenja, senzibilitetom kultnog pjesnika,

Sen Džon Pers prilazi moru ontološki, svom svojom energijom, kao što tromjesečni dječak

prilazi dojkama matere, kličući – More što ga u sebi nosimo, do presićenja daha i zaključenja

daha.

…..Niti jedno od ova tri tumačenja mora i njegove civilizacije, ne podudara se u potpunosti sa

stanjem promjena, preobražajima i konstantama crnogorskog Mediterana. Ovdje se

Bašlarova lokalnost mitologija mora ili ljudi, svejedno, doima apsurdno jer svi kulturološki i

duhovni slojevi našeg Mediterana – od dukljanskih, vizantijskih, rimskih, venecijanskih i

islamskih – ukazuju na bogatstvo i raskoš svjetskosti što isključuje svaki provincijalizam duše,

i prije same pomisli na njega. Sva ova Jednost, mliječnim putevima razdvojenih ali opet nekako

sjedinjenih, civilizacija, a ne znam da li je to nama uopšte jasno, crnogorskom Mediteranu

daje veličanstveni karakter univerzalnog.

…..Kada je u pitanju Brodelov stav o nepredvidivosti Mediterana, tog Unutrašnjeg

mora planete koje ne želi nikome da se potčinjava, ni tu civilizacijski dragulji našeg

mediteranstva ne idu baš pod ruku sa tim. Možda krucijalni razlog leži u činjenici da su

mediteranski akvatorijum naše zemlje, raznim istorijskim špekulacijama i nepravdama,

predugo kontrolisali trenutno jači i veći entiteti ili imperije, imajući zadatak da svoj uticaj na

njemu zadrže što duže. Ipak, to naše mudro more, iz kojeg se i Njegoš, baš kao Homer, napajo

i tolio žeđ, strpljivo je izdržalo teret tuđinaca i osvajača, upijajući u sebe sve njihove kvalitete

i dostignuća da bi ih, na kraju, darovalo svojoj domovini kao neki, basnoslovno vrijedni, ratni

plijen. I sve domaće, ono iskonsko ali isve tuđe preobraženo u naš identitet, samo su prsti na

ruci naše mediteranske sreće i sudbine. Iz tog razloga, Mediteran je bio i ostao domovinom

crnogorskog bivstva uprkos našim čestim i bolnim istorijskim epizodama kakve su, primjera

radi, mondijalizam, jugoslovenstvo ili povodljivi imperijalizam susjeda. Persov slogan – more

do smrti, opet ne nailazi na bezuslovni prijem u crnogorskom dijelu Sredozemlja jer tu se

postavlja logično pitanje – kakve smrti, šta je zapravo smrt na Mediteranu, fizički nestanak ili

samo prolazni san, da li možda flert sa istorijom ili vječno brojanje talasa što se vraćaju iz

prosidbe duša školjki? Po meni, vjerujem i Bogu, Crna Gora ne može nikada umrijeti, besmrtna

je i vječna, tako da se njen mediteranizam mora isključivo tretirati kao najstvarnije, iz

metafizike i svakodnevice donijeto, uzdarje naslijeđeno od istorije a ne kao neki trenutni i

geopolitički sadržaj pomodarskih tendencija.

…..Ali, uprkos protuvama vremena i istorije, Mediteran je naša neprekinuta linija na dlanu,

biljeg ili potkožno more na lijevoj strani grudnog koša i krv mastila kojim, ćirilično ili latinično,

potpisujemo svoje bratstvo sa njim. Zato, u Borhesovoj beskrajnoj enciklopedijivječnosti, našu

domovinu i Mediteran naći ćemo pod istim slovom: Montenegro – Mediterraneo. Bože, kakvog

li radovanja i povlašćenosti! Zauvijek.

* * *

…..Ali, uljuljkan u svojoj svetoj i jedinstveno bogatoj prošlosti i slavi, Mediteran je polako

gubio osjećaj zamodernitetom koji je okretao kompas savremenog života sasvim novim

vidokruzima – Novom Svijetu, Istočnoj Evropi i nordijskom regionu, prvenstveno zbog

makrofinansijskih faktora multinacionalnih kompanija i sirovina. Početkom Trećeg

milenijuma, dah bića ne ide više ispred identiteta učinkovitosti što diktira aktuelnni globalistički

obrazac življenja. Stoga su deklaracije o oživljavanju Mediterana posvećene osnivanju

slobodnih zona trgovine ostale mrtvo slovo na papiru. Sjetimo se samo rezolucija u Atini,

Marseju, Đenovi, sporazuma potpisanih u Napulju, Tunisu, Splitu, Palma de Majorki ili

konferencija u Barseloni, Malti… Iako su sve vjere na Mediteranu postale organski veza ne za

Pag

e49

ovaj duhovni prostor, ipak, nijedna se nije uspjela modernizovati iz razloga što se

prosvjetiteljska misija vrlo sporo probijala do mediteranskih zidina, laičnost još sporije.

…..Čini se da se duh i idejno slovo Mediterana nijesu uspjeli sjediniti sa samim Mediteranom

i stoga Mediteranu treba novi Mediteran koji bi ekonomski moćan pratio ostatak Evrope i

aktivna svjetska tržišta da bi opstao, sačuvavši svoju veličanstvenu prošlost, dušu i nevjerovatno

bogatu istoriju na koju smo svi tako ponosni i srećni. Baš zbog toga, jedan novi vaskrsli,

autohtoni, prepoznatljivi, investiciono izazovan i ekon omski stabilan mediteranski kontinent,

kao finansijski nezavistan i kompatibilan sa savremenim svjetskim gibanjima i turbulencijama,

mora biti realnost da se jasno vidi i osjeti iz kosmosa i svojih otoka a ne neki egzotični muzejski

raritet i kamena uspomena uplašena da je ne zaborave, kako ga mnogi globalisti doživljavaju.

San o oporavku, kao i vraćanje na svjetsku scenu grandiozne mediteranske civilizacije, može

postati realnosti samo ako, sukobima rastrzano Unutrašnje more i danas od provizorijuma

Evropske Unije potcijenjen i zaboravljen Mediteran, smogne snage i vlastitim pregnućem

odredi svoju sudbinu, budućnost i uticaj. Zavisnost od današnjih država Starog kontinenta izvan

Sredozemlja – kojeg je sam Mediteran stoljećima stvarao na svojim obalama – te evropskih

moćnika i njihovih nalogodavaca preko okeana, nas bi Mediterance, posebno manje narode,

poput Maltežana, Katalonaca,Hrvata, Crnogoraca i uveliko evropeiziranih Francuza, Grka,

Italijana, Španaca i drugih, doveo u svojevrsni geto, namećući nam da neko van Mediterana

odlučuje o Mediteranu.

…..No, onako kako je ljepotom i duhom, drevnim civilizacijama i mudrošću, pobijedio sve

osvajače, od Van dala i Ostrogota do novopečenih Evropljana, nadamo se da će modernizovani

Mediteran, svojom duhovnom snagom, kulturom, politikom i resursima, ponovo postati media

tera, centar svjetskih dešavanja i geopolitičkih mijena naše planete. Jer takva civilizacijska

energija objedinjenih razlika kroz bezbroj milenijuma, jednostavno ne može biti prezrena,

marginalizovana i preimenovana u kojekakvu regiju evropskog i sistema pod ingerencijama

NATO pakta.

…..Pošto smo, valjda, još uvijek homo sapiensi, učinimo trzaj, prenimo se, hodočastimo sebe i

svoje mediteransko ognjište ponovo zapalimo njegovim razlikama. Toliko snažno da

evrofanatici, globalisti i vojni integralisti izađu iz svog mraka, vidjevši na mediteranskom suncu

sve svoje tragične maske, totalitarizam samo njima zna ne demokratije i ideološke pustinje.

…..Konačno, naspram njihovih, naše su geografske pustinje najljepši aleksandrijski vrtovi sa

hiljade vrsta cvjetova. Možda ih njihov magični miris otrijezni i izvede iz globalističkog pakla.

* * *

…..Ako ne budemo čuli maestralne zvukove svoje mediteranske baštine, istorije, sopstva,

sudbine i sjutrašnjice, ne možemo se nadati da ćemo više ikada čuti sopstveni glas, jer

civilizacija Mediterana sva je naša biografija a njegova svjetlost nada naše đece. Ako želimo

da izbrišemo sebe i Crnu Goru sa mape svijeta, do voljno je dazaboravimo Mediteran i

odreknemo se krštenice po kojoj smo Mediteranci kao dio veličanstvenog civilizacijskog

korpusa. No, na žalost, danas Mediteran više nije nas Mediteranaca, nego interesna sfera

globalista. Zaboravljajući svoje mediteranstvo, kao svojevrsnu konfesiju, ne možemo biti

ozbiljan faktor u kreiranju svjetskih geopolitičkih i kulturoloških mozaika i prijeti nam

marginalizacija. Ipak, vjera u ljekovitost morske soli, sunce istorije, more neprekidnog trajanja

misli i jedinstvo razlika, ispred je svih trendova svjetske politike pa i globalizma. I nadživjeće

ih! Ali i poraziti, baš kao što je Mediteran svojom mudrošću, ljepotom i identitetom suprotnosti

nadvisio i pobijedio sve varvarske nasrtaje i savremene imperijalne tendencije, upijajući iz njih

svaku, pa i najmanju, vrijednost da bi ih, na kraju,proglasio svojim blagodetima. Zato,

Pag

e50

prosvijetlimo se Mediteranom! Samo tako možemo živjeti duhom, dostojanstvom i prkosom

našeg sredozemnog zavičaja, čuvajući nevinost čistote sunca, one ognjene zvijezde od

Heraklovih stubova do Bosfora, od palmi na jugu do maslina na sjeveru našeg sredozemnog

Beskraja.

…..Sa čime drugo da izađemo pred prvi očni treptaj i nesigurne korake naših potomaka?

Romorenje najvećeg i najdubljeg mora kultura i civilizacija u njihovim ušnim školj- kama mora

odzvanjati zauvijek, isto kao što njegov šum predstavlja njihovu jedinu gramatiku. Samo na

tom jeziku soli naša i imena mediteranskih svjetova, neće postati prah bezdušne uniformizacije

i zaborava. Po jednom Biblijskom predanju, kada su stabla rekla maslini da im bude kralj,

odgovorila je – Zar da se odreknem ulja svojega. Kao maslina, mi Mediteranci, oduvijek

naborani, mudri, lakovjerni, hedonisti, prvosveštenici i, možda, prestari za epohu nemilosrdnog

materijalizma, erozije etike i reklamerstva, bili smo i bićemo svojevrsne masline istorije u pokre

tu i nikada se ne možemo odreći krvi svoje mediteranske.

…..Još mi u ušnim školjkama odzvanja pjesma Klaudije Mori sa festivala u San Remu 1994.

godine – Mediterraneo…

…..Iskoni čovječanstva, anali naših života i stvaranja, raskoš i tragizam trajanja, te sunčana

kazaljka na kompasu vječnosti, stali su u tu jednu jedinu riječ pred kojom je svjetskost samo

slovo u beskrajnoj enciklopediji mora i vječnosti.

Predrag Matvejević

JADRAN – PRIMORJE NA ISTOČNOJ

STRANI

.

.

…..Na istočnoj strani Jadrana, planinski lanci dijele i povezuju primorje i zaleđe. Nad

padinama Crvene, Bijele i Sive Istre nadvila se Učka. Dinarsko gorje protegnulo se duž

Dalmacije – Velebit i Senjsko Bĩlo, Paklenica, Svilaja i Mosor, zajedno s ostalim brdima i

brežuljcima. Iza ogranaka Biokova nižu se vrleti Bosne, strši krš Hercegovine. Uz Crnu Goru

je Bijela Planina, nedaleko od nje su visovi Orjena i slavnoga Lovćena. Makedoniju nadvisuju

sure Prokletije, Pelagonidi, stari Rodopi i nad svima njima – najviša od njih – Šar-planina. U

Albaniji, ispod vrhova Gur-i-Zi i Gur-i-Topit, ispriječile su se Kakariqi i Salarie nadomak

Skadra i Valone. Uz obale Egeja su vrhovi Cike i Saramande.

…..Vežući se jedan s drugim, planinski lanci često gube vezu s ravnicama, ravnice s obalom,

obala s ovima i onima. U najbližem zaleđu plima i oseka se ponegdje naslućuju, malo se gdje

Pag

e51

osjete. Valovi huče u daljini i valjaju se pučinom, ali ih ne vidimo. Ponekad ih možda čujemo,

ili nam se to samo čini.

Diljem jadranskih gora i dolina rastu srodne biljke, različitih imena. Među inima su i sljez

i metvica, i kadulja i gorki pelin. Omara i suša zgušnjavaju njihove mirise. Vjetr1ovi ih šire i

razblažuju sunovraćajući se niz goleti i vrludajući kotlinama. Unaokolo je manje stabala i šume

nego drače i šikare. Više je gloga i graba nego jele i čempresa. Smreka je češća od omorike.

Manje je poljâ i pašnjakâ od vrtača i kamenjara. Više ledina i tratina nego njiva i livada.

…..Ničega tu nije previše.

…..Mudrac koji se rodio u unutrašnjosti Bosne i svojim djelom proslavio krivu Drinu i njezinu

ćupriju, uspoređivao je rastinje u primorju i ono u zaleđu: « I kad vidimo crn žilav borić uz sivu

liticu, sve se prisećamo da on ima tamo dole, kraj mora, rođenog brata, slobodnijeg, lepšeg,

vitkijeg.»

…..Takve usporedbe rađaju sjetu, ponekad blagotvornu.

…..Loza odolijeva studeni i, udaljavajući se od primorja prema zaleđu, mijenja se i postaje

otpornija. Maslina je privržena jugu i tu ostaje. Smokva i šipak, bajam i rogač rastu do međa

koje im je odredilo podneblje. Tako je uz obale Dalmacije, Istre, Hercegovine ili crnogorskoga

«vijenca», a i na drugim stranama, daljim od jadranskih. Ovdje uspijevaju i murva, i kupina, i

trpka oskoruša. Nailazimo i na košćelu, kojoj je stablo golemo a plod sitan. Tko zna kako

je dovde stigla, nije rodom odavde.

…..Kad s pučine zapušu jugo ili šilok, litice i klanci ih pokušavaju zadržati ili barem ublažiti.

Bura hrli s kopna k obali, mete neumoljivo sve što zatekne, nasrne i na samo more. I u zaleđu,

primjerice na putu prema Mostaru i Zahumlju, osjete se njezina snaga i zamah. Silazi odnekud

s Veleža ili Prenja, s Ivan-planine, tko zna sve otkuda, kreće prema dolini Neretve, ne jenjava

ni na njezinu ušću. Razlikuje se od vjetrova što donose kišu, koje u tom kraju nikad nije previše.

Izvori često presuše, čatrnje se isprazne. U bunarima ostane više tame nego vode. Zemlja se

osuši, nebo postane svjetlijim. Od nagla svjetla ponekad oči obnevide. U mrklu mraku nestanu

obrisi.

…..Kamenje sijeva dok ga se krči. Šiblje pišti ako mu se lome stabljike. Kad se stijena skotrlja

s glavice niz urvinu, jeka se čuje s ove ili one strane zagore, tutanj još dulje i možda dalje. U

tim je krajevima bilo, sve donedavno, više staza nego putova, više putova nego cesta – a cesta

premalo. Od grada do sela, od sela do zaseoka išlo se i prostorom i vremenom, sadašnjim i

prošlim ujedno. Imanja su dugo odolijevala promjenama, čuvala su se kako su znala i mogla,

za sebe i za druge, tko zna sve za koga. Na njima se čulo mukanje i meket, rzanje i topot. Torovi

i staje se jednako razlikuju. Marvi nedostaje dobre ispaše, a stoci manjkaju pravi katuni. Koze

brste što stignu sve do trna, ponekad i sam trn. Magarci iliti tovari više nisu na cijeni kano što

su bili prije. Čobani odlaze kud ih putovi odvedu. Pripoviejsti o pastirima i pastiricama malo

tko još priča. Predaja ih nije uspjela zadržati uz ognjišta. A i sama ognjišta su se gasila.

…..Arkadije su prepuštene zaboravu, bukolike literaturi, idile nostalgiji. «Gdje si, moj rodni

kraju», jada se kroničar. «Oj Mosore, Mosore!» „Lovčenu moj“…

…..Stare zanate još pamte samo starci. Sjećaju se predmeta i sprava koji nisu mijenjali oblik i

namjenu. Malo tko ih rabi kao što su ih oni rabili: motika, bradva i tokmak, mistrija i

muljača, načve, škip i korito, bukara, mješina i pocrnjela lopiža :«crn je k’o lopiža nad

ognjištem», to je donedavno bila neka vrsta blage poruge. Može se još ponegdje zateći kazan i

kac, barilo i badanj, kantar, mlat i malj, satara i sikirica, sić i sač, prangija i napokon kubura –

Pag

e52

čovjeku svašta padne na um kad počne nabrajati. Pomagala i njihovih imena bilo je podosta,

ostalo ih je nedovoljno. «U ono vrijeme», kako se veli u starijim godinama, svakom se od njih

znalo mjesto – gdje je stajao ili trebao da stoji, čemu i za što je služio.

…..Tko se uputi dalje od priobalja, dalmatinskoga, istarskoga, crnogorskoga ili albanskoga pa

djelimice i bosanskoga ili još nekog, naići će ponegdje na spomenute riječi i stvari. Ostale su

jedna uz drugu ovdje kao uspomene, ondje kao prijetnje. Ne znamo zapravo ni tko ih čuva,

niti za koga, koliko će se pamtiti i do kada. Kao da svatko negdje čuva neki svoj rječnik,

negdašnji, koji nije zaapisan.

…..More je blizu, za prvim humkom, brdom, planinom. Mjestimice je pred našim očima. Na

trenutke nam se čini da je dalje nego što zaista jest. Onoga tko mu prilazi iz zaleđa i ugleda ga

s visine obuzme na tren zanos ili bojazan. Ne zna čime ga ono privlači niti što ga od njega

odbija. Valja li ostati uza nj ili je bolje okrenuti mu leđa.

..Poći dalje ili se vratiti tamo odakle dolazimo? Ima li još mjesta za došljake i povratnike? Tko

će ih i kako dočekati? Kraj koje obale? Mnogo je pitanja koja se postavljaju sama od sebe

I na otocima se ponegdje očituju, iza prvoga proplanka ili posljednje hridi, drugačija stanja i

drugi nazori. Ne uspijevaju se uvijek prilagoditi okolici, priviknuti se na nju, uskladiti s njom.

Hercegovina je ponekad nalik na otok sačinjen od krša. Lišena je mora, ali ne i želje za njim.

Takva je dalmatinska Zagora, i unutrašnjost Crne Gore.

…..I u primorju i u zaleđu teško se pomiriti s oskudicom. More obećava više, obala zaboravlja

obećanja.

.

Milan R. Simić

SABATO, MISTIČAR STVARNOSTI

.

.

…..Sabato, Borhes, Kortasar… To je beskonačna priča o lavirintima, ogledalima i Sekti slepih,

ljubavnom trouglu, mrtvacima u liftu, tunelima…

…..U tunelima… tu smo. U tunelu od ljudskih tela. Neko je ukazao, u razgovoru sa Sabatom,

da „grob znači izvrnutu matericu, a i neku vrstu tunela”.. Tunel – to je Sabatova poetična i

nenadmašna priča u kojoj strast ima biblijsku otmenost, a svaka rečenica raskošnu i duboku

lepotu.

Za sve vreme, dok čitamo Sabatovu prozu, a reč je o romanima „Tunel”, „O junacima i

grobovima”, „Abadon, anđeo uništenja“, ispred nas izranja čitav jedan svet, svet koji mi ne

želimo da vidimo, ili nismo kadri da vidimo. Knjige zato i postoje, a Sabatove knjige jesu one

koje se čitaju do zore. Zapravo, to su romani koji kao da im je suđeno da steknu mnogo čitalaca.

…..Kakav je to Sabatov svet?

…..To je svet u sunovratu gde pojedinci – uzmimo za primer baš lik Huana Pabla Kastela,

slikara ubice – sve vreme teže za apsolutom, a doživljavaju samoću, ali… Nešto je još bitnije u

Sabatovim romanima: tema slepih. Ona je uvećana, ogromna, dominantna… Primeri: Aljende,

Pag

e53

muž Marije Iribarne; slep… Potom, sluškinja koju iskorišćava slepi makro. A ti je i Luise, slepa

žena, u početku, poštena prema svom, takođe slepom mužu Gastonu. Ali, ljubomora u njima –

i one misli da je drugom lepše i da bolje vidi – budila je želju za osvetom i uzajamnim nasiljem,

sve dok On nije završio u kolicima, a Ona kao prostitutka…

…..Sabato nas uverava da svetom, ni manje ni više, vlada sekta slepih. A ta sekta slepih,

naravno, osnova je pakla. Jer, sektaši su bogovi Tmine, Zločina, Melanholije i Bluda, silni

bogovi Sna i Smrti.

Oni su rušioci i graditelji preko kojih će se jedinka „rascepljena u paru još više rascepiti i vratiti

u sebe samu”.

…..Šta nam preostaje?

…..Da se čuvamo otvorenoh očiju onih slepih, ne bilo kojih, već onih, koji pripadaju sekti koja

vlada svetom. Da li smo kadri da im doskočimo ako znamo da je apsolutna samoća najčešće

cena slobode? Jedinke smo u tunelu; a svako ponaosob zna u kakvom…

…..Čitajući Sabatove romane, shvatam…

…..Nešto je važnije od tek proste podele na realiste i postmoderniste, a to su – setimo se priče

o Borhesu i njegovog opredeljenja – pisci koji pišu prozu koja je između eseja i pripovedanja.

To je dominantna grupa pisaca. Tako kod nas piše, pre svih, Jovica Aćin. Uzmite bilo koju

njegovu knjigu i niste načisto: da li čitate zbirku priča ili zbirku eseja? Pisali su tako i Danilo

Kiš, i Borislav Pekić; jedan od tih predstavnika je danas i Svetislav Basara. U svetu, takvi pisci

su pre svih: Borhes, Sabato, Peter Esterhazi, Umbero Eko…

…..Da pojasnimo. Ako prvo čitate Sabatov roman „Tunel“, nailazite na jednu „običnu“

ljubavnu priču sa tragičnim krajem. Činjenicu da je Aljende, muž Marije Iribarne, Hunterove i

Kastelove ljubavnice slep, doživljavate tek kao izbor romanopisaca. Onda uzimate u ruke drugi

Sabatov roman, „O junacima i grobovima“ i to je ponovo proza na realnim osnovama, ali se

već nazire uvod u glavno Sabatovo prozno delo, roman „Abadon, anđeo uništenja“ koji je

reprezentativan primer knjiga esejističkog narativnog diskursa.

…..U njemu nalazimo junake Sabatovih prethodnih romana, u njemu je poglavlje „Izveštaj o

slepima“, u njemu shvatamo da svetom upravlja sekta slepih, u njemu razumemo da je

Aljendeovo slepilo metafora sektinih moći, u njemu shvatamo da su Huan Pablo Kastel i Marija

Iribarne tek žrtve…

Jednostavno, to je roman koji je u vavilonskoj biblioteci na samom vrhu police najznačajnijih

svetskih proznih rukopisa. Posle toga roman „Tunel“ vi više ne gledate tak kao na ljubavnu

priču sa tragičnim ishodom… Ne.

…..To je onda onaj tunel od ljudskih tela… Tunel od žive ljudske prošlosti, pune krvi, obrisa

revolucija, zamaha dželata, snage gladi, moći epidemija, ishoda građaskih ratova. Tunel na

čijim zidovima zatičemo, kao da su grafiti, Sabatova razmišljanja kako slepi od rođenja najviše

mrze pridošlice, hoće reći: oslepele za života, sve zavideći im jer mnogo više nose u očima;

jezivo, nema šta: veće mržnje od takve nema… Tunel senki sanjanih kurvi i svetlosti crvenih

fenjera, razvrata i bludi, polnih boleština, svakojakih ludila… Tunel od zavisti, koja kao da je

nauka dokonih rekla-kazala promašenih i nenađenih, Tunel, zašto da ne? Koga ste, posle čitanja

romana, vi projektovali. Vi, i niko više.

Jer, ne zaboravimo:”Snovi su korisni jer su slobodni“ reči su Velikog, i nekako posebno dragog

Ernesta Sabata…

Pag

e54

KRITIKA Ersan Muhović

KAKO STVARI DIŠU

.

.

.(Ervin Jahić, Nemjesto, Biblioteka poezije, Zagreb, 2015. godina)

.

.

U savremenoj poeziji jezik se pojavljuje kao glavni junak i anticipira značenja koja se

preslikavaju u svoj svojoj punoći. Punoća jezika ostvaruje punoću značenja a punoća značenja

vraća se jeziku i njegovim osobenostima i pravilima. Jezik opstoji kao literarni junak i ne više

samo kao znak. Najbolji primer za to je zbirka Ervina Jahića koja jezikom poezije podražava

jezik stvarnosti, a poezija kao njen odvojeni domen dobija na značaju iz razloga što je

neposrednim kazivanjem moguće napisati i više od onoga što se može reći i uspeti iskazati.

Zato se savremena poezija okreće jeziku i njegovoj moći da sobom upućuje na stvarnost izvan

sebe i da na taj način posvedoči o svojoj referencijalnoj funkciji i proizvodu u poeziji,

jednostavnim rečima rečeno, tekstu poezije koji nije samo to, tekst. Iz tog razloga se o jeziku

govori kao medijumu pomoću kojeg nastaju reči i stvari, ali se istovremeno i gube u tom

momentu, trenutku nastajanja.

Pesnik intonira zbirku ciklusom Kako stvari dišu kojim se nadovezuje na svoju prethodnu

zbirku Kristali Afganistana u kojoj takođe nailazimo na pesmu Kako stvari dišu.

Žena moja i ja dišemo kako znamo

Brod diše oporo na moru

Koje diše tajno

Svemir diše da ne diše

A zvijezde stenju i tek nečujno dišu

Diše vrijeme kroz umorno sunce

Prostor zaboravlja disati

Svod diše nebom koje nekako diše

(Napamet znam sve vaše snove

Ali ne znam kako snovi vaši dišu)

U zbirci Nemjesto i sa ciklusom Kako stvari dišu pesnik nastavlja svoje pitanje iz prethodne

zbirke odgovorom recepijentu da je pesma ”skrojena od problema” i da ona ”smjera

metafizičkoj raspravi” koja nam može pomoći da ”stvari nazovemo pravim imenom”. To se

Pag

e55

može postići samo slobodom jer pesnik kaže: ”U dobroj poeziji sloboda je zakon najvišega

reda. I kad sužnji pevaju o njoj, jer im je uskraćena, njihovu pjesmu pjeva nenadzirani i

neuzapćeni jezik, koji je sama kuća bića”. Prihvatajući Hajdergerovu maksimu prema kojoj je

”jezik kuća bitka”, pesnik daje jeziku poezije najveću ulogu u kreiranju pesničkog iskaza. Zato

o poeziji Ervina Jahića možemo govoriti i kao o jezičkoj poeziji u kojoj ”proziran jezik” sadrži

nekada i religijski podtekst (u pesmi Svega se sjećam stoji: moja majka / bolji svijet mi je pod

njezinim nogama). Ovom poezijom se proširuje uticaj na društveni angažman, a temelj

ovakvom pisanju dali su ”novi američki pesnici” koji su uticali i na to da rečenica postane

osnovna jedinica, i da ona organizuje samo pisanje.

U sledećim redovima ćemo pokušati da navedemo samo neke od tema koje pesnik

transformacijom motiva koristi u svojim pesmama. U pesmi Savršena kompozicija stoji:

Ide moje lice niz litice, vuče duh svoj za sobom.

Gdje to, gospodine lice, idete, odoste,

pitam.

i ovu temu možemo dovesti u vezu sa pripovetkom ”Nos” Gogolja, koja je nadrealna i

groteskna. U pesmi Da mi je napisati kitap stoji:

Nurudinovu knjigu da mi je napisati

i Ervinovu

podvojenu dakako, ali za umjetnost na plodan način

i u njoj pesnik želi napisati knjigu koja ”će mu raditi o glavi” jer navodi da su ”takve knjige

jedino istinite”, i u drugom redu ispisuje svoje ime, pored fikcijskog junaka, i tom prilikom ne

možemo a da se ne prisetimo velikog Borhesa i Servantesa i njegovog Kihota koji čita o samom

sebi knjigom kojom se otvaraju granice između fikcije i fakcije.

Navodeći sledeće stihove prisećamo se latinskog heksametra stat rosa pristina nomine,

nomina nuda tenemus (od ruže negdašnje osta ime, imena tek gola imamo)

Valjalo bi, naravno da bi valjalo, ruži ne odreći ime,

mada će ona i bez njeg mirisati.

koji nam mogu dati odgovor na pitanje kako stvari dišu. Stvari dišu onda kada im damo ime.

.

Pag

e56

Miloš Konstatinović

PRIČE IZ LIBANA

.

.

(Nikola Popović, Priče iz Libana, Centar za kulturu, obrazovanje i informisanje “Gradac”,

Raška 2016)

.

…..Priče iz Libana Nikole Popovića na najbolji način nastavljaju tradiciju srpskog putopisa,

Crnjanskog i Petrovića. Za razliku od francuskog ili engleskog, srpski putopis nije osvajački,

kolonijalni, nego posmatrački, i elemenat kontemplacije u njemu čitaoca vodi ka pesničkom i

ličnom svetu putnika. Kao i kod svoja dva velika prethodnika, u Pričama iz Libana više ćemo

pronaći bedeker duše i života opisanih ljudi i ulica, kao i samog autora, nego vodič snabdeven

planom grada – svakako je to i najdragoceniji način da se jedan grad upozna, najređa privilegija

kada se čitajući pripremamo da obiđemo neke nepoznate krajeve. Popović je u Bejrutu svoj na

svome – kao i njegovi rodni gradovi, Beograd i Sarajevo, libanski glavni grad je živeo pod

osmanskim i vizantijskim uticajem, mesto je susreta velikih tradicija kulture, i u skoroj prošlosti

doživeo je građanske i druge ratove. Popovićev lični književni talenat, ali podjednako i talenat

za komunikaciju sa običnim, „malim“ ljudima (ako drugih uopšte i ima) tka bejrutsku finu svilu

otkrivajući nam jedan svet koji smo već u snovima poznavali, obojen tananim nijansama modrih

večeri sredozemlja, čiji se prelivi mogu uporediti sa akvarelom. Na zidovima libanske

prestonice Popović iscrtava krokije mnogobrojnih njegovih stanovnika – taksista, libanskih i

stranih galebova, lepotica i ljubavnika iz prestoničkih tračeva, ostavljajući i trag na zidu u svom

stanu, sa koga se vidi luka. Tempo pripovedanja je odmeren kao i pripovedanje bejrutskih

kućepazitelja i kafedžija, razgovetan i isprepletan kao i jasni spektri melodija arapske laute.

Balkanac je predodređen da shvati Liban brže od nekog drugog stranca, a posebno Popović koji

ne samo da je italijanista po struci, nego i muzičar koji se ogledao u umetnosti arapske laute,

oudu. Popovićev putopis prerasta u pripovednu prozu, na sasvim arapski način, pomoću tehnike

priče u priči – nakon uvoda koji je sastavljen od mozaičkih elemenata pesničke proze o Bejrutu,

autor umeće priču o ljubavniku pesniku Mahmudu, priču čija se nit plete od rekla-kazala i

dobronamernih tračeva, ali i istinskih pesničkih napora pesnika koji je ispario na bejrutskom

asfaltu kao kap kiše. Između strasti i dokolice, slatkorečivosti bejrutskih vodiča i taksista rađa

se u Popovićevoj knjizi atmosfera koju znamo iz Darelovog Aleksandrijskog kvarteta – likovi

ne manje stvarni, otelotvororeni ne u monumentalnom kvartetu, već u nekoliko akorda

Popovićeve arapske laute.

…..Jezgrovitost i krokiji kojima obiluju Libanske priče čine šarm i književnu vrednost ovog

dela. Obim nije jedina razlika između kvarteta i akorda – Popović se, kao i junak njegove priče

Mahmud, grozi zašećerene slike orijenta – divani sa velikim jastucima, baldahini, trbušne

plesačice, karavani i oaze. Uvek pripovedajući o ljudima koji se mogu sresti na ulici, pokraj

kojih bismo minuli na ulici da nema njegovog oštrog pogleda i pera, a u meandrima sudbina

koje opisuje, tok ove knjige nas navodi i na obale aktuelnog, političkog, u predgrađa Damaska

i Alepa u ratu. Književno objašnjenje rata uvek je bolje od vojničkog, ekonomskog ili

politikološkog, i, kako Popović veli, u Farukovu berbernicu priče uvek stižu unapred kroz

raznolika tumačenja onoga što će se tek dogoditi, rasvetljavajući događaje iznutra. Hodajući po

tankoj ivici noža – pre bejrutskog oštrog brijača iz berbernice – autor Libanskih priča zna da

Pag

e57

pripoveda o pesniku i balerini, berberinu i kralju uvek se mahnuvši kičice pre nego što bi sliku

dovršio i ona postane obična – majstorski zaobilazeći klopku evropske fascinacije arapskim

svetom, zaobilazeći svako opšte mesto i već viđeno. Sveprisutnoj tišini između dva akorda ouda

Popović zna da prepusti vreme koje je potrebno da odjekuje svojom gluvoćom, u kojoj Bejrut

stoji, svet stoji, a mi prolazimo. Od tišine, korak do jermenske četvrti, muzike, drugi korak do

Džubrana, treći do vina i hrane, mirisa začina, limuna, vina.

…..Završna poglavlja začinjena su autorovim čitanjima istorije Libana, i njegova šetnja kroz

predgrađa i siromašne četvrti, palate emira i ambasade, krug koji opisuje kroz kulturu i vreme

ocrtava vrlo kvalitetnu mešavinu dokumentarnog i pesničkog, svedočenja o ličnom i

doživljenom. Knjiga koja je pred nama svakako je jedno od najboljih dela srpske putopisne i

pesničke proze u protekloj deceniji.

Jelena S. Mladenović

KROZ PARATEKSTUALNE ELEMENTE

DO MELANHOLIČNIH BUBICA

(Stana Dinić Skočajić, Teglice za bubice, KOV, Vršac 2015)

.

.

…..Otkrivati značenja u novoj zbirci poezije Stane Dinić Skočajić ne znači samo pronalaziti

interpraetativne mogućnosti njenih slobodnih stihova, već znači kretati se i ivicama tekstova,

rubovima njenih „teglica“, i znači sakupljati „bubice“ na paratekstualnim nivoima, na međama

lirskog sveta, počevši od naslova same zbirke, preko epigrafa (mota dela), do same naslovne

korice, tačnije slike Melanholija Luke Kranaha Starijeg, čiji je detalj na njoj predstavljen.

……Melanholičnu i nostalgičnu perspektivu nagoveštava već sam moto zbirke, odnosno oba

navedena citata koja je intertekstualno kontekstualiziju i određuju horizont recepcije

uspostavljen autorskom intencijom. Reči iz pera Adama Zagajevskog – „Anđeli više nemaju

mesta za nas / Sada rade za buduća pokoljenja“ završavaju na rubu ove knjige, na „jakom

mestu“ gde se kuje interpretativni ključ kojim se „teglice“ otvaraju. Lirski subjekt kao da već

biva obeležen svešću da je „naše“ prošlo, da je došlo vreme za tiho svođenje računa, sa

pogledom unazad – na ono što je bilo, sa pogledom unapred – na one koji će doći, ali pre svega

sa pogledom na sada – koje neumitno traje uprkos prošlom i budućem. Predavanje sećanjima

postaje izbor koji će pokušati da razreši ovo sada u ime onog budućeg, a što nas srećno

odabranom stazom vodi do drugog citata u ulozi mota – „U svetu bez melanholije, slavuje

bismo pekli na roštilju“. Reči Emila Siorana pored setnog osećanja uvode i blagi (auto)ironični

ton. Negde između ova dva citata ‒ melanholije, tihe sete i nostalgije, pa čak i utuljene čežnje

za prošlim, sa jedne strane, i blage ironije, sa druge strane – nalazi se i emotivni registar zbirke,

kao i pozicija sa koje će govoriti, misliti i osećati lirski subjekt. Distanca u vremenu, udaljenost

od starog ja, omogućila je i nostalgiju i ironiju: i kontemplativno melanholično uosećavanje, ali

i britko zasecanje emotivnog jezgra. Još od samog epigrafa, dakle, autorka jasno intonira svoj

pev i precizno određuje opseg i kvalitet emotivnog i misaonog supstrata. Takvim izborom, ona

nastavlja liniju naše savremene ženske poezije, ali postiže i korak dalje u poetskom iskustvu.

Pag

e58

…..Epigrafi i u njima sugerisani interpretativni potencijali lako nas vraćaju naslovu koji sa

njima stoji u čvrstoj semantičkoj povezanosti. Sama sintagma „teglice za bubice“ ima u

najmanju ruku dvostruko značenje. Najlakše ćemo uhvatiti metaforično značenje „bubica“ koje

potiče iz kolokvijalne, čak žargonske leksike. Kada čoveka „uhvate bube“ ili mu „dođu njegove

bubice“, on je u stanju da učini nekakve male ludosti, sitne prestupe kojima iskoračuje iz okvira

svakidašnjeg, uobičajenog, društveno poželjenog ili prihvatljivog. Ovo stanje pruža mogućnost

da se započne i mali privatni rat, ili izvrši kakva lična subverzija, okrenuta ka spoljašnjem, ali

koja suštinski menja jedino onog ko je izvrši. Uhvatiti takve „bubice“ i staviti ih u „teglice“,

konzervirati ih za „zimu“ jednog života kada se one više neće često javljati, jeste ta skrivena

aktivnost koja se ostvaruje samim pisanjem. U nizu pesama su zabeleženi takvi detalji kojih se

lirski subjekt, mada sa setom, čini se, ipak rado seća. Ali nisu bitne samo bubice, već je tu i

teglica nazvana „utvrđenjem“ („Stegni me jače“), koja je kao zaštitnik postavljena na pijedestal.

Pomešana su osećanja, ali su slike sačuvane za album jednog života, možda za ona buduća

pokoljenja prizvana kroz prvi moto. Ne slučajno, niz pesama iz ove zbirke nosi u svojim

naslovima i stihovima varirane lajtmotive „bubica“ i „teglica“: „Stegni me jače“, „Roje se

bubice“, „Odsustvo smisla za smeh“, „Ma neće više“, „Moja buba se vratila“, „Ne vrpolje se

više“, „Bubice iz zimnice“, „Teglice za bubice“ i „Lazi buba“. Od jedne gotovo trivijalne

metafore, autorka gradi bogatu metaforiku koja formira novi pesnički univerzum gde nema

zaziranja ni od onog ozloglašenog stereotipno ženskog, kakva je česta upotreba deminutiva i

hipokoristika (ovde materijala za autorkino pesničko poigravanje) koji bi mogli zavesti naivnog

čitaoca, ali ne i onog koji je osetio ironičnu oštricu iz drugog mota, a koja će povremeno

rasparati emotivno tkivo i držati sentimentalno ‒ da ostanemo u leksičkom okviru zbirke – u

samoj teglici. Horizont očekivanja koji se otvorio naslovom počinje već od epigrafa da se

menja, a metaforika da postaje sve kompleksnija.

…..Sa druge strane, hvatati bubice i stavljati ih u teglice, bukvalno podrazumeva dečju igru čija

se naivnost gubi čim ona odrastu. Ali zadržati taj detinji pogled ‒ da se može nešto preduzeti,

da se može promeniti svet (možda još jedino naš lični) – mogućnost je izlaza iz sumraka

svakodnevice, pa tako drugo, bukvalno značenje naslovne sintagme, račva stazu metaforike na

drugu stranu, ne bi li se razotkrila i ostala moguća značenja stihova. Naslov koji spaja bukvalno

značenje i razgranatu metaforiku ostvaruje jedinstvo jedinog mogućeg spoja stvarnog i iluzije,

odnosno iscrtava obrise poetskog sveta koji se otvara kada se rasklope korice ove knjige. Ili

možda i pre toga?

…..Pored samog indikativnog naslova čiju smo prirodu pokušali da objasnimo, treba uzeti u

obzir još jedan paratekstualni element, a to je slika koja se nalazi na njenim koricama. Već smo

pomenuli da je to detalj sa slike Melanholija Luke Kranaha Starijeg (1472‒1553). Čuveni

nemački slikar ju je naslikao 1532. godine, svega petnaestak godina nakon nastanka Direrovog

istoimenog bakroreza. Ovaj paratekstualni element koji dolazi iz izdavačke radionice

dopunjava zbirku i usmerava njenu recepciju. Veoma zanimljivo je što se na samim koricama

ne nalazi cela slika, već samo detalj. To je krilata žena koja sedi i delje drveni štap. Njen pogled,

istovremeno setan ali i zagonetno oštar – što postaje veoma indikativno za značenje zbirke –

usmeren je van granica, odnosno ivica knjige. Detalj došao iz renesansnog slikarstva, gde je

označavao antropomorfizovanu melanholiju, mogao bi sam za sebe uticati na formiranje

značenja, međutim, kao važan paratekstualni element, ova slika u svojoj celosti postaje signum

za zbirku Teglice za bubice. Deo slike koji je na koricama izostavljen i te kako određuje lirski

svet zbirke. Tačnije, naslikano neprisutno odražava se kroz tekstualno prisutno. Taj čudan

pogled okrilaćene žene neodredljive starosti usmeren je ka onome što u knjizi dobija svoj

pesnički ekvivalent.

Zadržimo se najpre na samom ženskom liku koji u nekom smislu može biti paralelan lirskom

subjektu. Njegova osećajnost, ili melanholija, ne predstavlja nikakvu duševnu bolest koja se

prepoznaje po dominaciji osećanja tuge, potištenosti, bezvoljnosti ili praznine, već upravo

Pag

e59

jednu vrstu temperamenta kojim se označava kontemlativni tip ličnosti sklone intenzivnom

emotivnom doživljaju, ali i artikulisanom izrazu. Poput pogleda žene sa slike, i pogled,

perspektiva lirskog subjekta, dovoljno je zagonetna budući da spaja osećanja sa distance, sa

ivice ‒ setu i ironiju. Snažan doživljaj smenio je svedeni izraz koji time dobija na svojoj

sugestivnosti i uverljivosti.

…..Međutim, zanimljivi su i detalji slike van korica. Ženin pogled pada na tri veoma mala gola

dečaka koji pokušavaju da štapovima guraju i provuku jednu loptu kroz obruč. Pogleda

usmerenog ka detinjoj igri, ona sama, prema nekim tumačenjima, guli novi štap, rezbari drvo

za novi obruč. Tako i lirski subjekt Teglica za bubice setno priziva prošlo ili priziva bubice koje

sada samo povremeno dolaze da posvedoče o onom bivšem, drugačijem ja, koje je dečje naivno

verovalo u mogućnost proterivanja kruga kroz obruč. Neumoljivost prolaznosti jasno formira

preplet pesrpekiva i vremenski udvojenog sopstva.

Kao pandan psu sa renesansne slike, u zbirci se javlja crna mačka („Privikavanje na crnu

mačku“) koja je duhovito uobličena metafora za ponovno spoznavanje života, odnosno

prihvatanje novog ja na koje je neophodno privići se. Dobro odabrana pozicija distance

omogućava da ironija bude nagoveštena, ali ne i u potpunosti iscrpljena jer bi tada mogla roditi

pravo osećanje gorčine koje ovoj zbirci ipak nije svojstveno. Taj efektni i posebni spoj

melanhličnog i ironičnog tona, sa distance promišljenog i osećanog trenutka, pojavljuje se kao

eho svih stihova:

„e moja ti

revolucionarko

podnesi sada teret svojih otstvarenih snova“

(„Nedelje“)

…..Paralelizam između prostorne udaljenosti, kojom se ukazuje na značenjski kompleksnu

pozadinu Kranahove slike, i vremenske udaljenosti kojom se predstavlja ono prohujalo u zbirci,

objašnjava da se jedino iz te perspektive može roditi kako osećanje sete i nostalgije prema

prošlom, tako i istovremena posdmešljiva intonacija.

…..Pozicija „na pola puta“, nagoveštena je već uvodnom pesmom „Podne je“. Zato je od prve

pesme lirski subjekt, koji ovde uzima množinski oblik mi, „prežaljen“ od onih koji dolaze („svi

do jednog uvereni // da smo mrtvi“). Zenit i vrhunac dana istovremeni je znak njegovog

opadanja, propadanja i bez vidljivog delovanja potencijalnih neprijatelja, kao što bez sukoba

pada vojska na fonu Melanholije. Svojevrsna dopuna ove pesme je i pesma „Sunce kasni“ u

kojoj se javlja blaga uteha da će subjekt za sebe pronaći drugi „svetić“, možda u jednom od

udaljenih gradova sa Kranahove slike. Međutim, tihu rezignaciju – „Posle će doći // to posle /

ono svakome dođe“ („Svejedno je“), donosi i pesma „Noć je“, koja se može čitati tik uz sam

prvi moto i čiji stihovi postaju skriveni unutrašnji lajtmotivski kompleks čitave zbirke: „Život

nas dopušta / zar to nije dovoljno“.

…..Lirski subjekt se vremenski udvaja tako da sadašnje može govoriti svom bivšem obličju.

Zato drugo lice ne mora biti niko izvan, već unutar lirskog ja, kao što ni narativnom

transgresijom uobličen muški rod lirskog subjekta („Spavala si“) ne mora predstavljati nikoga

spolja. Lirski dijalog sa samim sobom, kada ja može prerasti u mi, doprinosi posebno

intenzivnoj emotivnosti:

„ali strepimo

od smežuranih

pečuraka

kao od završetka sveta

Pag

e60

Kao od vernog odraza tela

u ogledalu“

(„Strepnja“)

Ta lična mala apokalipsa koju izaziva slutnja i pojačava melanholija, a koju na drugoj strani

stišava ironija, dobija izraz u prefinjenoj osećajnosti:

„Mlečna tuga neka se rastvori

u ovoj ozvezdanoj pomrčini“

(„Podigni me“)

Bubice opominju na to bivše ja, na udaljeni subjekt nastanjen u ovom sada prisutnom ja:

„Čučalo je rasplakano dete

hirom nekim zatečeno

u zrelosti čoveka“

(„U zrelosti čoveka“)

…..Vremenskim planom umnoženi lirski subjekt podseća na deo Melanholije gde žena čudno

zagledana u dečake u igri, zapravo jeste zagledana u eksteriorizovane entitete unutrašnjeg

sopstva. Vremenska distanca i vremenska udvojenost na planu teksta postaju paralelna

umnožavanju na prostornom planu slike.

„To odlaganje da staneš

pred strogo lice dana

opominje te onaj mali Ti u tebi

može zauvek da te razdvoji

od onih što se lako bude

i uskaču u sedlo

dok svetlost galopira“

(„Svejedno je“)

…..Prizivanje i čuvanje bubica jeste i izvor melanholije, ali i jedini način da se od nje sačuva.

Ambivalentni potencijal još jednom dobija svoje opravdanje jer sačuvati opciju da se zanos

aktivira postaje šansa da se stvarnost i preoblikuje:

„ako nekada osetite potrebu

da progovorite

o svom shvatanju zanosa

samo kucnite“

(„Samo kucnite“)

…..Ironijski distanciran subjekt postaje svestan mogućnosti vlastitog ukinuća:

„Vreme je da svoju bubicu pustiš

da te zagolica

inače

živog će te sahranjivati

svakog jutra

odsustvo smisla za smeh“

Pag

e61

(„Odsustvo smisla za smeh“),

dok bubica sažima ambivalentni sadržaj budući da se istovremeno, navodno, nje želi rešiti,

dok je sa druge strane brižljivo čuva:

„Moja buba se vratila po mene sasvim nova

kao da je ječe nisam prognala iz uma

jutros se gordi na ogradi od olova

između teglice i druma“

(„Moja buba se vratila“),

…..I to čini baš zato što je u njoj sadržana još jedina mogućnost samoobnove:

„Lazi buba

nazubljenim roščićima

reže hartiju

otvara prečicu u noć

da kroz mali prozor

izlije svetlost

ispruži stazicu

i provuče svet“

(„Lazi buba“)

…..Renesansno viđenje sveta kao sume veza, relacija, uslovilo je i (post)moderni način

razmišljanja i ambivalentni karakter osećanja koji oblikuje postmoderni misleći subjekt. Ako

pozadinski plan Kranahove slike, gde vidimo demonsku povorku, posmatramo kroz

interpretativni plan njegovog dobrog prijatelja Martina Lutera, melanholiju ćemo odrediti kao

nešto negativno što se može pobediti radošću duha, a na tom mestu upravo biva formiran drugi

ironični glas kojim se melanholija guši, odnosno vraća u ravnotežu (čak po homeopatskom

principu – „lek od usamljenosti je kažu / osama“ – („Ni kosovi ni lastavice“)). I upravo moć

podsmešljivog drži melanholično pod kontrolom da ne sklizne u sentimentalno ili sladunjavo,

kao što, sa druge strane, snaga setnih osećanja ironiju zauzdava, ne dozvoljavajući joj da se

okrene isključivom slikanju nepodnošljive stvarnosti i života.

…..Sećanje po prirodi stvari prati melanholija zbog distance koju uslovljava prolaznost. U ovoj

zbirci u kojoj nema ciklusa, nema krugova, nema „obožavanja središta“ kako je govorila Isidora

Sekulić, pozicija žene sa Kranahove slike je pozicija zrelog čoveka koji vraća samokontrolu uz

prevazilaženje mladalačkih idela, ali ipak pogleda usmerenog na obe strane. Taj istovremeni

pogled ka prošlom i ka budućem, potvrđuje se samim činom rezbarenja, deljanja drveta (ili

pisanja pesme), ne bi li se dečacima gurno još jedan (i u granicama ove poezije jedini mogući)

krug da kroz njega provuku loptu – igra (hvatanja bubica) se nastavlja.

Pag

e62

Gordana Vlahović

ARKADSKO LAGERSKO PODZEMLJE

.

.

(Ljubomir Koraćević: Lager, KOV; Vršac, 2015)

.

…..U silnoj poplavi naštampanih tekstova i rukopisa usmerava se čitalac na izbirljivost, ali

nepripadanje tzv. establišmentu literarnom (a ko to beše) ne treba čitaoca da prevari. Da se, kao

kao što često biva „ne zagubi biser u bunjište“. Jedan od tih bisera jeste obimom nevelik roman

Lager, Ljubomira Koraćevića. Do Lagera nepoznatog mi autora a zapamćenog od ovog

fotografski uhvaćenog stradališta ljudskih duša i utroba.

…..Ispod naslova naznaka je dijatriba, što ukazuje na žestoku prepirku i izliv žuči bez mere.

Širenjem značenja te grčke oznake čitaocu se otvara satiranje u lageru, negde u Aradu, dalekih

godina Velikoga rata. Satiranje sudbina ljudi više u smestilištu, legalu, čak smetilištu, no u

vojnom taboru, koji bi morao pretpostaviti bilo kakva pravila ljudskosti. Ovaj put izostala.

Svedenom naracijom aradska tvrđava i internirci u njoj, prostiru se poniženi kao životinje,

spavaju u mraku, prahu i memli, smradu i raspadanju.

…..Autor prati daleke znake i ulaženja u istorijske mene, da bi se došlo do dolaska Kohovih u

Arad 1903. i Kohove fotografske radnje, potom. Uslikani pedantno od fotografa Koha, pri

rekonstrukciji se morala dati umivena slika interniraca. Baš kao i kamufliranje stvarnog stanja

pri posetama nadređenih (asocijativna veza: ponavljanje istorije u ustaškim logorima pri

posetama međunarodnog crvenog krsta). Kohova sudbina nije bitna, ali je prisutna. Fotograf je

bio udaljen iz tvrđave na insistiranje frau (generalice) Hegediš a u strahu od mogućeg istinitog

prikaza stanja interniraca ali i spornog negativa eventualnih fotografija dotične frau i narednika

Londona.

Sudbina interniraca nije ništa drugo do nepromenljivost sudbine Srba kroz protok vremena. Sve

se ponavlja: logori, premeštanja mimo volje, tamnina, izlaz u mogućim samoubistvima. Ratovi

i razdeline, leševi koji plutaju Savom.

…..Oficiri, general Hegediš, vojni zapovednik lagera u Aradskoj tvrđavi, i narednik London,

podređeni mu, u biti isto se ponašaju i vode blasfemične razgovore. Njihov sarkazam u odnosu

na internirane jadnike i Srbe uopšte pun je pogrda, psovanja, uvredljivosti. Njihovo ponašanje

karakterišu razvrat, blud, novac (sudbina sirote devojke Stoje, npr.).Ironično sarkastično

Hegediševo razmatranje: bio bi siguran da bi nauka mogla precizirati računicu o isplativosti

smrti svakog od interniraca, kao što o svinjogojstvu Srbi imaju preciznu računicu. Pri razgovoru

dvojice oficira: „Pitanje je trenutka u kojem će ti stvorovi početi međusobno da se proždiru. U

tome im treba jedino pomoći, i zato nema razloga davati im puna sledovanja…“

…..Izdvojiv je lik Dušana Kecmanovića, protojereja banjalučkog. Nepodobnik i u

Austrougarskoj monarhiji, i u Kraljevini, i u ustaškoj državi. „Da je molio za opšte dobro, u

internaciji, to nije krio“. Video je on i slabosti svojih sapatnika koji nađu pare pre za rakiju no

za krevet i time „skidali su rosu sa srca“. A prota je znao „Od nevolje postajemo zvjerovi“.

Nazirao je paradokse u sudbini naroda kome je pripadao. A želeo je da deluje antifatalistički:

„Sebe i ljude oko sebe, treba razuvjeriti u postojanje svijeta nedjeljenog na dobro i zlo, bez

mogućnosti promjena ili spasa.“ Na kraju,mora da shvati da za života svojom voljom nije uspeo

da pomakne niti jedan oblak, i da završi negde opet u izgnanstvu, u banatskom blatu i

baruštinama, u Itebeju u koji je morao da izbegne od svega i svih, u zahuktaloj ludnici rata (od

Pag

e63

ustaša, četnika i partizana). Čak ga je i u aradskoj tamnici neuka, dobra, devojka Stoja pokušala

da prizemlji da svet kako ga on zamišlja ima smisla, ali za razliku od njega ranije je saznala da

između onoga što biva i što se sniva nepremostiva je razlika.

…..Jedino čega se prota sećao u svetlim nijansama bio je svet drugačiji od postojećeg: mladost

i detinjstvo. Onda kada je svakog jutra otvarao prozore prema svetlosti koja je treperila

pobedonosno preko Banja Luke, svud, osim preko dvorišta vile u Grobljanskoj, gde je pod

lipom bilo senovito.

Prota je simbol večitog traganja za spokojem kojeg ne nalazi. Obuzima ga, pusta misao „da bi

mu gde bilo na svetu bilo isto kao i tu, u tom glibu“. Boje aradskog podzemlja, što je bivao

stariji, nisu ga ostavljale ni kad je gledao sopstvenu ženu. Na samrtnom času poslednji čovek

koga je prota video u mislima bio je ključar Milovan, aradski, i njegove reči pri samrtnom času

svakog od interniraca: „Ovaj sad može kući“.

…..Jedino postoji vanvremenost prirode bez obzira na ljudska delanja (ratove, poplave,

zemljotrese, gladne godine). Godišnja doba smenjuju se kao straža. Prota gazi poslednje korake

a „zemlja je bila gusto kaljava“, i sušta istina predsmrtnog časa da je razlika između onog što

biva i što se sniva suviše velika. Sve drugo davanje je lažne nade.

Sjajna priča, utemeljena na istoriji, ali ne i prepričavanje istorije. Svedeno, minuciozno, za

pamćenje.

Pag

e64

DRAMA

Sonja Milošević

PLASTIKA

LICA:

MERI (25) – Nezaposlena, umetnica-domaćica

DEJV- (30) Doktor, naučnik, kibernetičar

MAJKA (46) – Bolesnik, pacijent

DOKTOR (55)- Nastrani negativac

GOSPODIN I GOSPOĐA (90) – U naletu trećeg puberteta

SRBIN (35) – Srbin, doktor, emigrant

DEVOJKA (30) – Emigrantkinja.

I ČIN

I Scena

Kuhinja je sa desne strane scene, podignuta na platformu. Na prednjoj strani scene je dnevna

soba – veliki kauč, presvučen tamno crvenim somotom, jako nizak sto. Iza kauča su tri

stepenika koja razdvajaju kuhinju i dnevnu sobu. Sa leve strane dnevne sobe su nedovršene

slike, naslagani ramovi, platna. Na jednom (najvećem) platnu je nacrtan roze bojom skica

torzoa žene. Ulazna vrata su na zadnjoj strani scene, sa desne strane. Meri (25) stoji pored

Pag

e65

šporeta, kuva, znoji se. Na sebi ima dugačku cvetnu hipi haljinu, nekoliko pirsinga i tetovažu.

Na njenom izgledu vidi se dosta faza kroz koje je prošla (hipi, punk, pokušaj nekog japi stila,

ritualno plemensko afričko), sada je u fazi domaćice. Posvećeno kuva. Pored nje su kuvar i

rečnik. Znoji se, umorna je. Na šporetu je ogromna šerpa sa varjačom. Napreže se dok sve to

ne izmeša, soli, biberi. Onda meša, poukšava celu (pretešku) šerpu da stavi u rernu. Pored te

velike šerpe je druga šerpa sa mesom. Tu negde gleda i u rečnik da bi videla kako se jelo

sprema. Ulazi Dejv (30), njen dečko. On je u pomalo štreberskom- kompijuteraškom fazonu,

ima naočare, sladak je, nema preterano stila. Na sebi ima donji deo trenerke, neku

kombinaciju braonkastih cipela i patika, žuti džemper, kravatu i sako. On ulazi u momentu

kada ona preliva mašću od mesa i mesom kupus.

DEJV:

Šta se zanimljivo dešava?

MERI:

Ništa. Ništa posebno, imam krizu dvadesetih. Nisam čak ni sigurna da to postoji.

Priđe mu, zagrli ga, poljubi.

DEJV:

U, baš si raspoložena. Nisam bio tu dve nedelje i već si se sredila. Možda bi bilo dobro da

odem ponovo.

MERI:

Ne, dobro je kad si tu.

DEJV:

Šta kuvaš?

MERI:

Nacionalno jelo – Podvarak.

DEJV:

A reci mi samo koja je sad nacija u pitanju?

MERI:

Srpska. Je si primio mail? Sada sam Srpkinja. Mislim oduvek sam bila samo sam tek sad

saznala.

DEJV:

A ko ti je otvorio oči?

MERI:

Kopala sam po porodičnom stablu.

DEJV:

I, jel danas neki specijalni nacionalni praznik?

Pag

e66

MERI:

Ne, samo pokušavam kroz muke i patnje tradicionalne ženske potlačenosti da istražim svoja

unutrašnja stanja. A i pomislila sam, kada sam posle četiri dana ustala iz kreveta, poluslepa od

gledanja TV-a, da se razbudim i razmišljam. Shvatila sam da posle pet sati provedenih pored

vrelog šporeta, pred jelom koje isprava, pod uticajem raznih mirisa moram pasti u neki vid

meditativnog transa.

DEJV:

Znači lečenje bednog rasploženja TV-om nije uspelo? Rekao sam ti – nikada ne uspeva.

MERI:

Program je bio suvise intelektualan i zbunjujuci za mene. Tipa, znaš li sta je naj naj naj bitnija

vest? Šta je od esencijalnog značaja za našu budućnost? Ove godine se nose sakoi od tvida…

Bilo je par emisija o tome koje se žurke nikako ne smeju propustiti, kako da budeš

glamurozan… Pola sveta je u ratu, ali to puštaju samo na vestima koje niko ne gleda. Misliš

da neko mlađi od dvadesetpet godina ikad gleda vesti?

DEJV:

Ja sam gledao.

Meri ga pogleda preteći, kao da je dao pogrešan odgovor. Dejv se zbuni.

DEJV:

Ne?

MERI:

Naravno da ne, ali program za ispod dvadesetpet nikada ne govori o bitnim stvarima.

Dejv se otpakuje. Ređa veš po podu. Meri ga gleda. On se okrene ka njoj, uhvati je za ruku.

DEJV:

Izgledaš strašno, očajno smrdiš na kupus! Zasto ti je i rerna uključena?

MERI:

Zato što se tradicionalno jelo kiseli, soli, kuva, peče, pa meša.

DEJV:

Shvatio sam i ako misliš da sam inferioran intelektualno. Nema tradicije u fast food-u? Kad će

to epsko jelo biti gotovo?

MERI:

Za dva tri sata.

DEJV:

Umreću od gladi do tada. Jel ima nešto drugo u kući?

MERI:

Nema, nisam… Možemo da naručimo nešto ako hoćeš? Kako je bilo?

DEJV:

Pag

e67

Dobro, dosta sam radio. Istraživački centar je ogroman, nisam ni izašao iz zgrade cele dve

nedelje, a ni ti kako vidim…

MERI:

Izašla sam jednom.

DEJV:

Po kupus?

MERI:

Ne, to sam naručila. Pre neki dan vreme je bilo super, vozila sam i bicikl, stavila sam vokmen.

Bilo je dobro.

DEJV:

Nemoj da voziš sa slušalicama, ne čuješ kola kad nailaze. Možeš da padneš pod točkove.

MERI:

Pa ja se svaki dan i borim protiv strašnog poriva da ne padnem pod točkove.

DEJV:

Opet me sekiraš. Mada, kad završim posao, ako ga ikada završim, možda ću biti u stanju da te

popravim čak i ako te nešto gadno zgazi.

Otvara ručni prtljag i vadi zapakovan ručak iz aviona.

DEJV:

Obzirom da sam znao kakvo je stanje u kući poneo sam ručak iz aviona. Nisam bio gladan.

Meri otpakuje paketić i uzima zalogaj.

DEJV:

(začuđeno)

Meri?

MERI:

Šta je?

DEJV:

Jel to miriše meso?

MERI:

Daaa.

DEJV:

Ali ti ne jedeš meso! Mislim Tibet – Dalaj Lama?

MERI:

A ne, pa ti ne shvataš. Nema to nikakve veze sa tim. Ovo je nacionalno jelo, u njega ide meso.

DEJV:

Pag

e68

A prosvetljenje? Večni mir? Nepovređivanje živih bića, histerično plakanje kad si posula

otrov za bubašvabe pa si ih sutra dan našla izvrnute u belom prahu. Mislim, Meri, jednu po

jednu smo sahranjivali. Terala si me da im pravim kovčege, pričala si kako ćeš u sledećoj

inkarnaciji biti travka, u najboljem slučaju žaba… Uzdržavanje od svega… Svi crvi su duhovi

naših majki…

MERI:

Promenila sam životni smisao. Inače, moja majka je i u ovom životu crv, ne bi joj smetalo da

to u sledećem životu i postane. Ne bi bilo loše da se nađe u vidu gmizavca duboko pod

zemljom, u prijatnijem staništu, a i bilo bi dobro da ne mora da brine o svom izgledu. Mislim

da bi sa telom crva više napredovala…duhovno.

Gleda u hranu iz aviona koju Meri drži na krilu.

DEJV:

Jel ćeš da pojedeš to?

Meri mu daje hranu.

MERI:

Mislim jednostavno, meni kao Srpkinji i kao osobi ne prija budistički mir. Mislim da nisam

sposobna ni dovoljno vredna da sebe podvrgnem takvom treningu. Bilo bi bolje da se

okrenem tradiciji, da od početka krenem. Mislim, shvatila sam to. Nisam ja još na dovoljnom

nivou svesti, ni ja ni ostatak čovečanstva da se pridignem i odreknem svega. Ljudi su

mesožderi, životinje.

DEJV:

Bukvalno?

MERI:

U svakom smislu. Jedu se i međusobno na sve moguće načine jedu i druge, neki kao ja

izjedaju sami sebe.

DEJV:

U tom smislu si prilično alava… (uzdahne) Meri, jel se sećaš kad smo se upoznali?

MERI:

Ne. Zaboravila sam… Naravno da se sećam. Ali to je prošlo. Mislim da više nema nazad.

Stavi ruku na Dejvovo koleno i nasmeje se.

MERI:

Zahvaljujući tebi.

DEJV:

(uzdahne i nastavlja da jede )

Tad si bar izlazila iz kuće.

MERI:

Tad sam bila glupa.

Pag

e69

DEJV:

A jel’ bi se vratila ?

MERI:

Ne. Ne znam. To je bila samo faza. Možda… Prebrzo se menjam. (zamišljeno) Mislim da mi

je potreban odmor od svega. (nastavlja da jede) Ipak, nikada nisam mislila da ću postati

ovakva. Da neću smeti da izađem iz kuće… Da ću prestati da živim normalno.

DEJV:

Pa još uvek možeš da pokušaš.

MERI:

Da, ali stvar je u tome što ja ne želim da pokušam. Život me je naučio da nikada ne biram

lakši put jer je taj put uvek…

DEJV:

Zatupljujući.

Meri spusti ručak, ustane. Uzima debelu ukorčenui knjigu koja je na podu pored nje.

MERI:

Da.Vidi, našla sam ovu knjigu, naručila sam je preko neta. Nije bila skupa (Meri uzima

ogromnu debelu ukoričenu knjigu koja je pored nje) „Kultura i običaji u Srba“. Vidi ovo, ovo

su kletve: « Svraka ti oči popila» (Dejv se smeje) I ova je dobra, „Tažili ti leka a ne našli ti“.

Dejv je zaljubljeno gleda.

MERI:

Što me tako gledaš?

DEJV:

Lepa si kad se smeješ. Dugo te nisam video nasmejanu.

MERI:

Pa zanimljivo je biti Srbin. Vidi ovde ima i uputstvo kako da budeš Srbin. Šta sve treba da

radiš: Treba da budeš junak, treba junački i da umreš, po mogućnosti za otadžbinu, da budeš

domaćin (okreće strane), na strani 38 piše šta sve treba da radiš da bi bio domaćin…To ćemo

posle da pogledamo. Vidi, Srpkinja treba da bude smerna i verna…

Meri zaneseno prelistava knjigu. Dejv ponovo ustaje, raspakuje se.

DEJV:

Jel si zvala fakultet?

MERI:

Ne.

Dejv je iznenađen i pomalo besan.

Pag

e70

DEJV:

(grdi je)

Pa, Meri, dogovorili smo se, obećala si da ćeš zvati ove nedelje. Obećala si mi pre nego što

sam krenuo.

MERI:

Ne, neću da nastavim fakultet.

DEJV:

Meri, ostala su ti još četiri ispita.

MERI:

Zato što sam bila dovoljno glupa da toliko dugo ostanem tamo, među tom gomilom štrokavih

licemera.

DEJV:

Meri…

MERI:

Nije svugde tako!!! Mora da postoji mesto na jebenom svetu gde nije tako.

Mislim, izbacili su čoveka zato što je iskočio kroz prozor. Sem toga to je umetnička škola. Zar

ne bi ljudi mogli slobodno da iskaču kroz prozor. I onako je atmosfera bila takva

da su svi hteli da skoče samo niko nije smeo. Ja sam recimo još na prvoj godini htela da

spucam profesora ukrasnom pepeljarom u glavu. Veruj mi ne prođe ni dan a da ne zažalim što

nisam.

DEJV:

Da, ali napustila si školu zato što su nekog drugog izbacili zato što je iskočio kroz prozor.

MERI:

Ne, nego zato što ja nisam iskočila. Zato što su me terali da se kontrolišem. Trebalo je još

prvog dana da spucam matorog idiota u glavu i da izađem napolje.

II Scena

Doktorova kancelarija. Bolnica. Ulazi pacijentkinja – Majka (46) , uvijena kao mumija u

gomilu zavoja. Ne vidi joj se lice. Hoda na štakama. Kuka i jauče pri svakom koraku. Doktor

je vodi do stolice. Doktor (55) je proćelav, zdepast, ofarban je u žućkasto-crveno ali ima sedi

izrastak.

DOKTOR:

Kako se danas osećate?

MAJKA:

Aha.

DOKTOR:

Pag

e71

Rekao sam vam da će sve biti u redu. Imate li bolove?

MAJKA:

Aha.

DOKTOR:

Još nije vreme da skinemo sve zavoje. Na par mesta nismo dobro zašili, ostale su vam rupe.

Smanjli smo vam obim i skinuli podvaljak, grudi smo uvećali za trideset posto. Strije su

skinute. (tužno) Šteta što ste tako mladi rađali, trudnoća vam je demolirala telo, ali sada je

situacija dosta bolja. Imate ćerku jel tako?

MAJKA:

Aha.

DOKTOR:

Liči na vas? Mislim onako fizički?

Majka klima glavom.

DOKTOR:

Eto vidite da i to može da se sredi. Možda će i ona poželeti da dođe ovamo kada vidi kako

smo vas dobro uradili. Znam da je teško ali posmatrajte svoje telo kao umetničko delo u

nastajanju.

Majka tužno pogleda u svoje zavoje. Pogleda u Doktora kao da želi još nešto da mu kaže.

Doktor je preduhitri.

DOKTOR:

Biće sve u redu, izađite.

Prilazi stolu i pritiska interkom. Majka se snuždeno okreće i izlazi iz kancelarije.

DOKTOR:

Dejv, molim Vas dođite u moju kancelariju.

Dejv ulazi u kancelariju. Na sebi ima doktorski mantil ispod koga vire pantalone i cipele.

Izvodi Majku.

DOKTOR:

(nasmejan)

Baš fino izgledate. Lepo ste se proveli? Fino ste pocrneli. Ima li nekog napretka?

DEJV:

Naravno, međutim i dalje je reč o modelima. Neće moći da ih koriste još dvadeset godina

minimum. Procene za slobodnu prodaju su u sledecih sto godina nepovoljne.

DOKTOR:

Pag

e72

(nezadovoljno i pomalo besno)

Moraćete brže i bolje od toga. Bolnicu košta čitavo bogatstvo vaše usavršavanje. Koliko sam

razumeo prethodna pacijentkinja je majka vaše devojke. Dosta sam radio na njoj.

DEJV:

Jeste ali…

DOKTOR:

Bilo bi dobro da je neko od njenih poseti. Nije joj lako, usamljena je. Operacije su bolne i

skupe. Trebalo bi da je neko od porodice uz nju.

DEJV:

Oprostite, to su ipak privatne stvari. Meri ne želi da je vidi. Njihov odnos je već godinama

izuzetno komplikovan i ja nisam u stanju da utičem na nju.

DOKTOR:

Ne, nisam ni mislio da te prisiljavam ali ti znaš da je porodica osnovna sociološka jedinica

društva i da je uvek na prvom mestu. (Pretura po papirima) Ko je sledeći pacijent?

DEJV:

Gospodin i gospodja Džouns.

DOKTOR:

Pozovi ih.

Dejv izlazi, Gospodin i Gospođa ulaze. Gospodin je u modernom odelu. Gospođa ima na sebi

seksi crvenu plastičnu haljinu iz koje ispadaju predimenzionirane grudi. Ima plavu dugu kosu.

Oboje imaju sjajno lice, kao premazano voskom, ali i pored te nakaznosti su lepi. Doktor je

nasmejan i previše srdačan sa njima. Ustaje, pozdravlja se.

DOKTOR:

Dobar dan. Divno izgledate. Divno.

GOSPOĐA:

Hvala.

DOKTOR:

Imali ste neke manje probleme, kako sam čuo, prošle nedelje. Kako je to prošlo?

GOSPOĐA:

Nista strašno. Bila sam u frizerskom salonu i spao mi je kapak. Došla sam ovde i za sekund

sam bila kao nova.

DOKTOR:

Izuzetno mi je drago što su se pobrinuli za Vas. Jel sve u redu tamo dole?

Pokazuje prstom na Gospodinov šlic. Gospodin povlači nogavice i seda na fotelju preko puta

Doktorovog stola.

Pag

e73

GOSPODIN:

Jako dobro, doktore. Odlično!

Gospodin i Gospođa se pogledaju, kao da imaju tremu.

GOSPOĐA:

(stidljivo)

O tome smo hteli da razgovaramo sa Vama.

DOKTOR:

Slušam.

GOSPOĐA:

Ja i Henk smo odlučili da imamo bebu.

DOKTOR:

E to su divne vesti. To volim da čujem. Kakvu bebu?

GOSPODIN:

Mušku!

GOSPOĐA:

Žensku!

DOKTOR:

Pa onda bi za vas mogli jedni blizanci.

GOSPOĐA:

Pa mislim da ne bi bilo loše nešto između.

DOKTOR:

(oduševljeno)

Između?

GOSPOĐA:

Pa i o tome smo razmišljali. Mislim, možda bi dete kasnije moglo da odabere svoj pol. Ne bi

da utičemo na njega ni na koji način. Sloboda izbora je najbitnija. I ja i Henk se slažemo kad

je to u pitanju.

Doktor ih pogleda ponosno pa usklikne od zadovoljastva.

DOKTOR:

(Sa osmehom, jako ljubazno)

Znači jedna interseks beba! Odlično, odlično!

Pag

e74

Doktor se nagne preko stola i rukom potapše Gospodina po ramenu.

DOKTOR:

Vrlo moderno! Ponosan sam na vas. (kao da ih proverava) O prirodnom putu niste

razmišljali?

GOSPODIN:

O, ne!

GOSPOĐA:

Nikako.

GOSPOĐA:

Oboje se slažemo u tome da ništa ne treba prepustiti slučaju. Bio bi pravi skandal da dete…

GOSPODIN:

(preplašeno)

Ne, to je nedopustivo.

GOSPOĐA:

Hteli smo da vidimo kakve nam modele nudite.

Doktor otvara fioku svog radnog stola i vadi veliki plastificirani katalog sa fotografijama.

DOKTOR:

(prelistava katalog)

Muške ili ženske?

GOSPOĐA:

(pljeska rukama od uzbuđenja)

Oba modela!

DOKTOR:

Znači ne želite da budete bioloski roditelji?

GOSPODIN:

Ne, nikako. Zamisli samo kad bi dete ličilo na nas. Na prave nas! Pa to bi bio skandal! Jel se

sećaš na šta si ličio kad smo se upoznali? (podsmeva se) Proćelav, klempav, malo žuto lice.

GOSPOĐA:

A i ti onako tužna u onom restoranu lignji. Zuba u glavi nisi imala. Bilo te je tužno i

pogledati. Kada sam te prvi put video pomislio sam: “Ko će u ovo da se zaljubi“?

Pag

e75

Smeju se.

DOKTOR:

Dobro. Imamo za vas ovako…

(posle svake reči značajno zastane)

Tajra. Manekenka. Plavuša. Radila je par revija. Povukla se. Izuzetna lepota. Tamne oči, baš

kao vaše, niko neće ni pomisliti da ne liči na novu i poboljšanu vas? Šta mislite? Cena

jajašceta je 50 000 $ ali bi ste morali da nađete i surogat majku…To će dodatno da vas košta.

GOSPODIN:

Tajra… Ime mi se ne dopada. Odakle je ona? Hteli smo nešto (gleda u ženu kao da čeka njeno

odobravanje) više istočnoevropsko… Takve devojke su sada prilično u modi. Čuo sam da su

poslušne, vredne, talentovane i da cene novac.

GOSPOĐA:

Da. Možda nešto istočno sa blagim dodatkom balkanskog temperamenta. (Smejulji se,

perverzno, zatim se okreće ka mužu, kao da se pravda.) Od prijateljice sam čula da su

Balkanci nesnosni.

DOKTOR:

A sada još samo da odaberemo surogat majku.

Doktor vraća plastificirani katalog u fioku i vadi drugi manji i neugledniji. Prelistava.

DOKTOR:

Uštedećete ako uzmete stariju ženu. Neku koja je rađala više puta. One su profesionalci.

Navikle su da rađaju za novac i skoro da ne postoji mogućnost da se vežu za dete. Za njih je

to samo posao. Materinski instink im je, da tako kažem (nakašlje se i pogleda ih značajno),

usmrćen.

Gospodin i Gospođa izgledaju nezainteresovano.

DOKTOR:

Dobro, jel može onda Tajra? Prababa joj je Bugarka.

Gospođa nezainteresovano pogleda sliku u katalogu. Pogleda na sat. Zevne.

GOSPOĐA:

Mislim da će biti u redu.

DOKTOR:

A za vas? Kakvog ste Vi muškarca hteli?

GOSPODIN:

Pa, da bude onako, znate… zgodan i da… atletska gradja.

Pag

e76

DOKTOR:

Dobili smo skoro uspešnog biznismena, pravi playboy. To vam je još 20 000 za Vas.

GOSPOĐA:

Kada ćemo obaviti začeće?

DOKTOR:

Jel odgovara sledeće nedelje?

GOSPOĐA:

Odgovara. Hoceš i ti da prisustvujes?

GOSPODIN:

Ne bih to propustio ni u ludilu. Pa ja sam mu otac.

DOKTOR:

Još samo neke sitnice. Moram da vas pitam koje ste vi godiste. Sedamdeseto?

Svi se smeju.

GOSPOĐA:

Petnesto.

GOSPODIN:

Mi smo generacija.

DOKTOR:

Kako je to lepo. Rodili se u jeku Prvog svetskog rata. Kao što sam čuo od jednog pacijenta,

posle devedesete godine nastupa novi talas ludila. Posmatrajte to kao treći pubertet.

Dejv uspaničeno ulazi u kancelariju.

DEJV:

Doktore, pacijentkinja krvari!!! Molim Vas brzo!!!

DOKTOR:

(i dalje je nasmejan, obraća se Gospodinu i Gospođi)

Onda smo se dogovorili?

DEJV:

(skoro kroz suze)

Doktore, požurite!!!

Pag

e77

III Scena

Meri sedi na kauču. Izgleda bolesno. Na sebi ima farbom zamazan donji deo trenerke i majicu

na bratele iscepanu na krajevima, kosu vezanu u neurednu punđu na vrhu glave. U pozadini

se čuju trubači (tiho). Meri u ruci drži staru, pocepanu kuhinjsku krpu. Sipa rakiju na krpu.

Cedi je po podu, zalepi je na čelo i nateže veliki gutljaj iz flaše.

DEJV:

Šta to radiš?

MERI:

Lečim se.

DEJV:

Aha. A čime to?

MERI:

Rakijom. Od šljive. Poslao mi je syber prijatelj iz Čikaga.

DEJV:

Kladim se i ovu muziku. Ipak ne kapiram: zašto krpa na glavi?

MERI:

To je obloga. Poslali su mi i detaljno uputstvo za korišćenje. Vrlo je zdravo. Leči artritis,

zubobobolju, nadutost, migrenu, gorušicu, mučninu i skida temperaturu.

Dejv uzima flašu, razgleda je. Pomiriše i odmakne glavu.

DEJV:

Al’ je jako. Užasno smrdi. Ne čudi me što ga koriste kao lek, ovo je dovoljno držati otvoreno i

cela soba je sterilisana A šta se ovo dimi?

MERI :

Tamjan….Time se maše pred slikom sveca, da se oteraju đavoli, valjda… Danas je Sveta

Petka, veliki pravoslavni praznik. Ikonu mi je jutros isporučio neko iz pravoslavne crkve.

Platila sam karticom (nasmeje se). Sveta Petka je bila Srpkinja. Živela je trideset godina u

pustinji, tamo se molila. Ona je zaštitnica žena… To je u neku ruku i feministički praznik.

Volela bih kao ona da odem u pustinju…

Dejv se naginje nad njom. Pipa joj čelo.

DEJV:

Kako ti je prošao dan?

MERI:

Loše. Povraćala sam četiri puta.

DEJV:

Nije trebalo od jednom da pojedeš onoliko mesa. Organizam ti je preopterećen. Stavljala si

beli hleb u mast. Uništila si želudac.

Pag

e78

MERI:

Daj mi to (uzima još šljivovice). Kako je bilo u bolnici?

Dejv seda pored nje. Stavlja njene noge u krilo.

DEJV:

Naporno. Umorio sam se. Tvoja majka je još kod nas.

MERI:

(Uznemiri se)

Pa dobro. Ne moram baš o tome da slušam i to sad kad mi je loše.

DEJV:

Krvarila je dosta danas. Bila je nervozna, sama je sebi pokidala šavove na stomaku.

Meri ga iznenađeno pogleda.

DEJV:

Svrbelo je. Nije mogla da dohvati daljinski za klimu. Bilo joj je vruće pa je sama sebi skinula

zavoje… Ne bi bilo loše da je posetiš.

MERI:

Ne želim da je vidim, pogotovu od kad se pretvorila u Frankenštajna. Jel ste pričali nesto o

meni?

DEJV:

Piće na slamčicu sledećih šest meseci. Usta ne može da otvori.

MERI:

Kakva je alapača, u to ne mogu da poverujem. Jel si siguran? Mislim, možda bi je bilo dobro

videti a ne slušati njeno nepodnošljivo lajanje.

DEJV:

Šta si još radila danas? (Uhvati rukom farbom zamazanu nogavicu njenih pantalona).

Slikala si?

Meri okrene glavu u stranu.

DEJV:

Jel si se čula sa nekim? Možda bi mogli da odemo na neko piće?

Meri se ponovo vrati u “bolesničku” pozu.

MERI:

Pag

e79

Nisam sigurna. Ne ide mi se među ljude. Hoću da ostanem sa tobom.

Pauza

DEJV:

Moraću ponovo na put.

Meri se uznemiri. Sedne na kauč, prekrsti ruke.

MERI:

(hladno)

Na koliko?

DEJV:

Par meseci, ne znam…

MERI:

A ja?

DEJV:

Ostaćeš ovde… Imaćeš više vremena za sebe. I onako kažeš da ti samo smetam… Ja ću

plaćati stan.

MERI:

Biću sama?!(histerična je) Znaš da ne mogu da budem sama!

DEJV:

Dolaziću na vikende.

MERI:

Ali ja ne mogu… Ko će da ide u kupovinu? Ko će da priča sa mnom?

DEJV:

Meri, imaš gomile drugarica, drugare sa fakulteta….

MERI:

Ne podnosim ih!

DEJV:

(strogo)

Meri, moraš da počneš da izlaziš iz kuće.

MERI:

(tužno, kao da se prenemaže)

Nemoj da ideš. Ostani sa mnom. Molim te.

Pag

e80

Zagrli ga.

DEJV:

(tiho)

Moram da idem, Meri, znaš da moram.

Nategne rakiju.

MERI:

Ako odeš, ostaviću te.

IV Scena

Doktorova kancelarija. Pretvorena u operacionu salu. Desna strana je ista kao u drugoj sceni

ali je sa leve strane jedan bolnički krevet, ograđen dvokrilnim paravanom preko koga su

prebačeni čaršavi. Devojka sa naglaskom (30-ak godina) , mršava, ima tamnu kosu i tamne

oči (liči na Meri ali je niža, bleđa i mršavija). Leži na stolu sa raširenim nogama, obučena u

ginekološki kombinezon. Gola je ispod, noge su joj raširene. Na beloj posteljini ima i malo

krvi. Tu je i medicinski pribor koji deluje zastrašujuće. Scena je jako osvetljena, kulise su

bele. Doktor stoji pored nje obučen u belu uniformu sa keceljom i rukavicama i on je isprskan

krvlju. Scena ima prizvuk slsher horora.

DOKTOR:

Dobro. Gotovo. Nije bilo ništa strašno?

DEVOJKA:

Ne. Koliko sam zaradila?

Doktor zadiže kecelju i vadi zgužvane pare iz džepa od pantalona. Rukavice su mu krvave.

Drži teglicu sa njenim jajašcima u ruci. Stavlja je na frižider.

DOKTOR:

300$, nije loše.

Devojka se uspravlja. Broji pare zabrinuto.

DEVOJKA:

Kada ću moći ponovo?

DOKTOR:

(nezainteresovano)

Ne znam, sve zavisi od potreba tržišta.

DEVOJKA:

Pag

e81

Ali to mi nije dovoljno. U dugovima sam. Trebaju mi pare hitno. Već treći dan nisam jela.

Spavam na ulici. Treba mi.

Devojka mu se nabacuje. Sedi na krevetu i pokušava da zagrli Doktora oko struka. On je sa

gađenjem odbija.

DOKTOR:

Idi dole u kuhinju, daće ti parče hleba i nešto da namažeš.

DEVOJKA:

Treba mi posao. Radila bih bilo šta.

Doktor briše ruke.

DOKTOR:

Pa možeš sada recimo da testiraš lekove.

DEVOJKA:

Koliko?

DOKTOR:

Pa ako sada počneš, (odmeri je pogledom) ne znam, to ti je oko 400$ mesečno, s tim da

dokažemo da si zdrava, što svakako nisi.

DEVOJKA:

Kako to funkcioniše?

Nervozno i nezainteresovano, skida kecelju i rukavice.

DOKTOR:

Ne znam, nazvaću te … Obuci se i idi.

Devojka se oblači.

DOKTOR:

Sumnjam da će i ovo vredeti… (sumnjičavo razgleda teglicu i stavlja je u frižider) Posle

ovakvih tretmana ne verujem da ćeš ikada moći da imaš decu.

Devojka se oblači. Zastane.

DEVOJKA:

(na ivici plača)

Neću moći da imam decu?

DOKTOR:

Prirodnim putem ne… Razvaljena si unutra… U mojoj bolnici možda ali teško da ćeš to moći

da priuštiš.

Devojka se oblači . On joj pakuje stvari i požuruje je. Devojka izlazi. On je prati pogledom,

proverava da li je izašla. Skida čaršav sa kreveta i čaršav sa paravana pored. Ispod je veliko

Pag

e82

ogledalo. Skida kecelju i rukavice. Baca sve na gomilu. Gleda se u ogledalo, vadi novi par

rukavica. Uzima teglicu i počinje da se samozadovoljava. Kada završi, stavlja teglicu u

frižider. Uzdahne.

V Scena

Bolnička soba . Uvelo cveće na stočiću pored kreveta. Majka leži u zavojima na krevetu, i

dalje joj se ne vidi lice. Preko puta nje je TV. Menja kanale, nervozna je. Na stomaku, preko

zavoja, vide se tragovi krvi. Meri udahne duboko, ulazi u sobu. Iznad Majčinog kreveta visi

ogledalo. Majka se iznenadi kada vidi Meri. Meri se zgrane kada vidi Majku zamotanu kao

mumiju.

MERI:

(prezrivo, začuđeno i uplašeno)

Gospode bože!

Majka pruža ruke ka Meri. Mumla kroz zavoje.

MAJKA:

Tako me boli.

MERI:

Pa ne bolelo te.

Meri uzima uvelo cveće sa stočića pored Majčinog kreveta. Otvata kantu i baca ga. Zalupi

kantu. Privuče stolicu, sedne pored kreveta. Majka pokušava da pruži ruku i da je pomazi po

glavi, zavoji je zatežu i ona jaukne par puta pre nego što odustane.

MAJKA:

Jel sam lepa?

Meri ustaje, skida ogledalo sa zida i daje joj da se pogleda.

MERI:

Ne znam. Šta ti misliš?

Majka vidi svoj odraz u ogledalu, pokuša da dotakne svoje lice. Jaukne. Do kraja scene priča

piskavim, plačljivim glasom

MAJKA:

Ne sviđa mi se ovaj doktor. (šapuće i okreće se oko sebe kao da se plaši). Hoću da promenim

bolnicu.

MERI:

(govori glasno)

Imaš para?

MAJKA:

Ne…

MERI:

E pa budi zadovoljna onim što imaš. Još nisam vratila kredite za školu.

Pag

e83

MAJKA:

Tako si zla prema meni.

Uzima ogledalo sa svog stomaka. Ponosno se dira po zavojima.

MAJKA:

Izgledaš grozno. Ličiš na mene kad sam bila mlada… Sad sam prava lepotica u odnosu na to

vreme.

Meri se ironično nameje njenom komentaru.

MERI:

Trudna sam.

MAJKA:

Šta?

MERI:

(tiho) Počelo je povraćanjem. (glasnije) Trudna sam.

MAJKA:

Šta?

MERI:

Bićeš baba! Matora baba! Trudna sam!!!!

Majka ignoriše novost. I dalje se ogleda.

MERI:

(smireno)

Trudna sam i verovatno ću uskoro biti i na ulici… eto. Dejv odlazi na… poslovni put…

Možda se neće ni vratiti, a i kad se vrati stvari neće biti kao pre. Znam da neće. Osećam to…

A i ja nemam mnogo toga da ponudim… Srećna sam i što me trpi… (za sebe) Ako ostane sa

mnom biće nesrećan…

MAJKA:

Toliko sam se borila da ne budeš kao ja u tvojim godinama i evo šta se dogodilo. I sada kada

imaš svoje dete gde ću ja kad izađem odavde? Samo na sebe misliš! O bože, kako si samo

sebična…

MERI:

Prodala si kuću, izbacila me na ulicu, uzela si moje pare za školovanje za “obnovu svog

tela”, kako to već zoveš, i sad mi tražiš još. Gde si bila kada sam bila sama na ulici! Bez

para.!

MAJKA:

Na operacionom stolu.

Pag

e84

MERI:

Zašto?

MAJKA:

(tiho)

Da budem kao ti.

Obe se zbunjeno pogledaju, pauza.

MAJKA:

(opet besno)

Nisi dolazila da me obilaziš po šest nedelja… Ponekad pomislim da me stvarno mrziš. Zašto

me toliko mrziš?

MERI:

(prezrivo)

Sad te ne mrzim.Sad si mi smešna.

MAJKA:

Ne pričaj sa mnom kao da sam samo ja pogrešila… Ja sam žrtva ovde!

Ja! Ja! Ja! Izlazi napolje! Izlazi Napolje!

Meri izlazi. Majka počinje da jeca i očajno se zavali na leđa.

VI Scena

Doktor sedi za stolom u svojoj kancelariji. Stiska interkom.

DOKTOR:

Dejv, dođite u moj office.

Dejv ulazi. Doktor drži izveštaj u rukama.

DOKTOR:

Dobio sam Vaš izveštaj. Najbolji ste u grupi. Čestitam.

DEJV:

Hvala.

DOKTOR:

Ali ja i dalje nisam zadovoljan. Previše ste spori.

DEJV:

Ne mogu brže. Po ceo dan sam u bolnici… Uostalom, napredujemo brže nego bilo koja

kibernetička grupa u zemlji. Na svetu. U ogromnoj smo prednosti u odnosu na Japan i Rusiju.

Pag

e85

DOKTOR:

(pobesni)

Baš me briga za Japan i Rusiju!

Baci izveštaj sa stola. Dejv se povuče.

DOKTOR:

(smiri se)

Ceo život sam uložio u ovu bolnicu, sve što sam nasledio. I kako mi se vraća?! (zanesen, sa

osmehom na licu) Želeo sam samo da ljudi budu lepi… I lepi su, ali hoću više. Hoću da

budem human… Nesretni ljudi… Rođeni bez ruku i nogu, bez lica, bez čela… Mislite na njih

!

Doktor, sedne i smiri se… Ponovo sa izveštačenim osmehom.

DOKTOR:

Nije nepopravljivo. Uostalom, očekuje Vas put. Dobili ste još jednu šansu.

DEJV:

(neveselo)

Da.

DOKTOR:

Šta ste se tako smrkli? Znate li koliko ljudi čeka na takvu specijalizaciju? Da nisam pokrenuo

svoje veze, propali bi ste… Kako ne cenite sve što sam do sada uradio za Vas?

DEJV:

(ponizno)

Cenim, cenim. Samo…

DOKTOR:

(lupi rukom o sto)

Mislite na ono što ćemo zajedno postići!

Ustaje i ponosno govori.

DOKTOR:

Napravićemo novog čoveka, savršenog, besprekornog i to po vrlo povoljnim cenama.

DEJV:

(tiho)

Nije realno, nije lako…

Doktor ga ignoriše i nastavlja.

DOKTOR:

Pag

e86

(svečano)

Slepi će videti veštačkim očima, a gluvi čuti veštačkim ušima. Mrtvi će oživeti u svojim

veštačkim telima… Biće kao da je Bog sišao na zemlju! Bićemo besmrtni, večni! U

opuštenom nedeljnom shoppingu kupovaćemo delove tela i organe, uključujući srce, jetru i

bubrege koji će biti uzgajani za transplataciju. A ko će biti zaslužan? Ja! Ja sam novi Bog.

Novi stvoritelj… (tiho, mrmlja)

DEJV:

Ali… to su samo predviđanja.

DOKTOR:

(kao da drži govor)

Zaboravite duge operacije polomljenih kostiju sa šrafovima, pločicama i iglama. Jedna

jednostavna injekcija aktiviraće brzo reagujući protein koji će stimulisati rast kostiju i kost će

biti ista kao nova u sledećih par dana!

DEJV:

Mislite da je to moguće? Da ne deluje pretenciozno? Izigravanje boga… Kao naučnik, slažem

se sa tim, ali kao čovek…

DOKTOR:

Banke krvi i kampanje koje mole ljude da je daju biće stvar prošlosti. Ako naučnici budu

uspešni u kreiranju veštačkih verzija tečnosti koja nosi kiseonik, veštačka krv će se prodavati

u konzervama na rafovima robnih kuća svuda u svetu. Za pedeset godina ljudi će gledati na

ono što sada radimo sa nipodaštavanjem i zvaće nas varvarima.

Baci papire na Dejva.

DOKTOR:

Sledeći put da ste se bolje pokazali… Hoću celu ljušturu čoveka… Celu i da radi…

Hoću celog kiborga… Razumeš?… Ne želim da zaostajemo zbog tebe!!!

DEJV:

Što se tiče predstojećeg putovanja, moja devojka…

DOKTOR:

(ismeva ga) Tvoja devojka, tvoja devojka… (pobesni) Ja te plaćam! Ja sam tvoja devojka!

Slušaj me dobro. Otarasi se te krvopije… I na put ili ćeš da letiš sa posla!

VII Scena

Merina kuća je sređena. Na niskom stolu ispred kauča su dve vinske čaše i dve neupaljene

sveće. Ona je našminkana, ima kratku lepu haljinu i cipele na štikle. U petom je mesecu

trudnoće. U pozadini se čuje muzika. Na slici devojke je dodata još jedna linija roze bojom

kao trudnički stomak. Ona gleda nervozno na sat. Otvara flašu. Pije. Pali cigaretu, vidi se da

Pag

e87

ne uvlači dim. Čuje se zvono. Meri nervozno trči ka kuhinji da ugasi cigaretu. Prilazi vratima.

Namešta frizuru. Otvata vrata. U kuću ulazi Srbin tridesetak godina. Lep je, krupan, ima

tamnu kosu. Kratko je ošišan. Obučen je sportski.

MERI:

(nasmeje se)

Uđi, sedi.

SRBIN:

(zbunjeno)

Ćao.

Pruža joj ruku.

MERI:

Možeš da mi daš jaknu. Sedi tamo… Nisam znala koje piće da ti kupim… Nema više rakije,

popila sam sve što si mi poslao… Naručila sam vino, ova prodavnica donosi na vrata samo

vino. Piješ crno?

Odlazi do kuhinje. Nosi crno vino. On seda na kauč.

SRBIN:

Može pivo?

Meri vraća već punu čašu vina i uzima konzerve piva. Otvara ih i seda pored njega.

MERI:

Ovo je prvi put da nađem nekoga preko interneta.

SRBIN:

I meni… Mislim, upoznao sam puno ljudi, ali sa tobom sam jedino došao da se vidim.

MERI:

Ne mogu da verujem da sam našla Srbina! Pravog Srbina!

Pipa ga za ruku. On se nasmeje.

SRBIN:

Pravi sto posto!

MERI:

Drago mi je što si tu.

SRBIN:

Hvala.

Uzdahne, uzvrti se, kao da ne zna kako da započne razgovor.

Pag

e88

MERI:

Ja i ti smo možda rođaci? Kako je to čudno. Srbija je jako mala zemlja… Sigurno ste svi u

nekom srodstvu…

SRBIN:

Nismo. Nije toliko mala zemlja…

MERI:

Potpuno sam imresionirana Srbima. Kada sam pronašla u svom rodovniku da sam i ja … vi…

samo što nisam pala u nesvest… Moj čukundeda je došao ovde brodom… Imao je ženu u

Srbiji ali se ovde oženio mojom čukunbakom. Ne znam kako je sve to bilo, ali ipak delimo

istu krv….Verovatno se zato tako teško ovde uklapam…

SRBIN:

(nasmeje se)

Ni meni nije lako.

MERI:

Osećam se bolje od tada. Kao da sam pronašla sebe. Osećam da moja zemlja nije ova ovde, da

konačno imam poreklo. Ne može se živeti bez porekla, tradicije, identiteta. Zemlja je majka.

Dobro je znati odakle si potekao. Proučavajući istoriju sopstvenog naroda možeš da naučiš

mnogo o sebi… Da li znaš da ste petsto godina bili pod Turcima, a da niste ni veru promenili?

SRBIN:

(nasmeje se)

Naravno da znam.

MERI:

(proučava ga)

Deluješ fino, malo si drugačiji nego što sam zamišljala… Sigurno si potpuno izgubljen ovde,

daleko od kuće.

SRBIN:

(nasmeje se)

Možda je i tako…

MERI:

Sigurno ti nedostaje porodica?

SRBIN:

Ne znam. Verovatno. Ne razmišljam tome više. Nisam ih video godinama.

MERI:

(začuđeno)

Ni majku?

SRBIN:

Ni nju.

Pauza. Par trenutaka ćute kao da ne znaju šta da kažu. Meri prekida tišinu.

MERI:

Pag

e89

Ne radiš večeras?

SRBIN:

Ne.

MERI:

Mislila sam da si dežuran.

SRBIN:

Ne.

MERI:

Kad si mi napisao da si doktor bila sam iznenađena. Ta profesija me proganja. Svi oko mene

su ili doktori ili bolesni. Ceo moj svet se vrti oko bolnica…. Očigledno je da sam magnet za

doktore. Treba mi neko da me popravi… Iznutra. (smeje se)

SRBIN:

(okrene se ka njoj)

Ne radim više. Otpušten sam.

MERI:

Ali, rekao si…

SRBIN:

Neistinu.

MERI:

Znači nisi doktor?

SRBIN:

Jesam… Bio sam…

Meri ga pogleda iznenađeno.

SRBIN:

Nisam nikada radio kao doktor… Ne stvarno… Završio sam medicinu… Radio sam u

bolnici… Neke bezveze poslove… Otpustili su me.

MERI:

Jel si probao da nađeš drugi posao?

SRBIN:

Ne želim drugi posao. Ja sam doktor.

MERI:

(nasmeje se)

U pravu si, i treba tako. Ni ja ništa ne radim po ceo dan. Razmišljam. To mi odnosi previše

vremena i snage, želim da nađem nešto u čemu sam zaista dobra… U prethodnoj životnoj fazi

sam bila slikarka… ali to je prošlost… Prestala sam da slikam… Morala sam da zastanem i da

razmislim… Da li sve ovo oko nas ima smisla?

Zavali se u kauč, pije pivo iz konzerve, gleda ga zavodnički.

Pag

e90

SRBIN:

(kao da ne zna šta da kaže)

Razmišljanje može da bude naporno.

MERI:

(oduševljeno)

Ti si prva osoba koja to shvata ozbiljno! Moram da razmišljam (gleda kroz otvor konzerve)…

o sebi i o drugim bitnim stvarima u svom životu.

SRBIN:

Drugim stvarima?

MERI:

Pa da, o životu, ljudima koji su mi bliski… bili bliski… Mislim, kad bi stala, osećam kao da

bi pogubila konce sopstvenih misli. Ceo sistem bi se raspao…

SRBIN:

Svaki sistem je sklon raspadanju.

MERI:

(gleda ga)

Zašto si otpušten?

SRBIN:

Kao nešto nije bilo u redu sa papirima…

MERI:

Rekao si da si živeo sa nekom devojkom ? Šta je bilo sa njom?

SRBIN:

Privremeno smo izgubili kontakt… Navikavala se previše brzo, menjala

se… (zamišljeno) Bila je drugačija. Kod kuće…

MERI:

Kako je bilo kod kuće?

SRBIN:

Bolje ili gore. Ne sećam se više…

MERI:

Razumem te…

SRBIN:

Sećam se da sam jednog dana ušao u robnu kuću u centru grada i da je na praznim rafovima

stajao jedan kečap… Prodavačice su se sluđene šetale, stajale, pušile, pile kafu… a na

praznom rafu u celoj celcatoj robnoj kući stajao je jedan kečap… Bio sam potpuno

izgubljen… Nisam mogao da verujem šta se to dešava, a onda mi je prodavačica prišla i rekla

“izvolite” (kao da ne može da veruje) Izvolite!?

Pag

e91

MERI:

I?

SRBIN:

Ništa. Kupio sam kečap. Ubedio sam sebe da mi je neophodan. A i nisam hteo da uvredim

ženu. Da sam tražio nešto drugo… Delovalo je toliko apsurdno i ona bi shvatila… da se njih

tridesetoro, svi zaposleni, probudilo i došlo na posao da bi prodavali jedan jedini jebeni

kečap… Kao da se sve srušilo… Tog dana sam došao kući i rekao… „Idemo“… Nije bilo

lako…

MERI:

Šta ste radili kad ste stigli ovde?

SRBIN:

(nasmeje se)

Otišli smo na večeru.

MERI:

A sada?

SRBIN:

Sve je manje-više isto kao kući… Samo depresivnije… Tamo nije bilo ničega i konstantno

sam bio željan… ovde ima svega ali ništa ne želim… Navikao sam se… Postalo mi je

svejedno gde ću da umrem od gladi…

Pauza. Meri ga gleda, on gleda ispred sebe. Okreće se ka njoj.

SRBIN:

A ti?

MERI:

Sad sve o meni zvuči nebitno… Meni deluješ kao egzotična zver. Ali mislim da je dovoljno.

Ja sam jednostavno trudna. Moj dečko je na petomesečnom putu. Sama sam.

On joj pipne stomak i brzo pomeri ruku.

MERI:

Rekla sam ti da sam trudna…

SRBIN:

Znam.

On ustaje . Meri ga gleda sa kauča.

MERI:

To nije problem?

SRBIN:

Naravno da nije. (unervozi se) Moram da krenem…

Kreće ka vratima. Meri ga uhvati za ruku.

Pag

e92

MERI:

Ostani još malo.

SRBIN:

Moram da idem.

On izlazi. Meri stoji pored vrata. Uhvati se za stomak. Nasloni se na zid.Pokrije rukama lice.

II ČIN

I Scena

Meri ima drugačiju frizuru i veliki stomak. Sedi na kauču, pije pivo. Ulazi Dejv. Unosi kofere.

Traži Meri pogledom, ne vidi je od naslona kauča. Na slici je dodata, zelenom bojom, još

jedna linija na stomaku, kao poodmakla trudnoća.

DEJV:

Meri! Meri!

MERI:

(hladno)

Zdravo.

Dejv raširi ruke.

DEJV:

Nema dobrodošlice?

Meri ustaje sa kauča i staje preko puta njega.

MERI:

(hladno)

Jel si zaslužio?

Dejv je odmeri pogledom.

DEJV:

Promenila si frizuru. Znači bila si napolju ?

MERI:

Jesam, više puta. Ali frizer je došao ovde. To sam naručila. Od tvojih para. Lepo sam se

Pag

e93

zabavljala dok nisi bio tu.

DEJV:

(sumnjičavo)

Nisi se previše zabavljala?

MERI:

Siguno! Svi su odlepili za trudnicom.

DEJV:

Za takvom sigurno jesu.

Pokuša da je zagrli ali ona ga odgurne.

MERI:

Nisu baš svi.

DEJV:

Nemoj da me mučiš.

Seda pored nje na kauč.

DEJV:

Nadao sam se da si još uvek u fazi domaćice i da me čeka neki dobar ručak?

MERI:

Možeš samo da naručiš ako nisi doneo iz aviona.

DEJV:

(smeje se)

Doneo sam dva!

Ustaje, vadi iz torbe dva upakovana ručka. Vraća se na krevet. Daje Meri jedan. Meri ga

stavlja pored sebe.

DEJV:

Meri, uzmi, znam da si gladna.

MERI:

Nisam.

DEJV:

Uzmi ručak. Gladna si. Znam da si gladna. Trudna si!

MERI:

(ironično)

Primetio si.

DEJV:

Morao sam da odem. Rekao sam ti. Nisam birao.

Pag

e94

MERI:

To znači da nisi spreman da budeš otac. Htela sam da abortiram ali se plašim bolnica.

DEJV:

Meri… Srećan sam što čekamo bebu… To sam hteo… Ne mogu da ostanem dugo. Moram na

posao, pričaćemo kad se vratim.

MERI:

Ostani.

DEJV:

Moram da idem.

MERI:

(uzdahne)

Stvari se menjaju.

DEJV:

Moram na posao.

MERI:

(besno, ne gleda u njega, sedi u fotelji)

Požuri da ne zakasniš.

Dejv trpa ručak u usta. Meri ga gleda. Ustaje. Menja jaknu za sako. Iz kofera vadi već

zapakovanu akten tašnu. Poljubi zamišljenu Meri u obraz preko naslona kauča. Izlazi i

zatvara vrata.

II Scena

Doktor stoji ispred paravana sa čaršavima. Skida čaršave. Stavlja hirurške rukavice na ruke.

Skida čaršav sa kreveta. I čaršav sa paravana pored. Ispod je veliko ogledalo. Uzima teglicu

i počinje da se samozadovoljava, ali ne može jer se čuje Majčino kašljanje i cviljenje iz

hodnika. Stavlja čašicu u frižider. Zatvara šlic. U sobu ulazi Majka. Stenje. Doktor besno

krije opremu. Vidno je nervozan.

MAJKA:

Doktore, loše mi je. Ne mogu više. Sve me boli.

DOKTOR:

(iskreno)

Umrite više i gotova stvar!

Majka ne primećuje šta se dešava. Prolazi pored njega i seda na stolicu preko puta njegovog

stola.

MAJKA:

I šta onda?

Pag

e95

DOKTOR:

Poslaćemo vas na zaleđivanje, polutku po polutku, i dobićete model-lutku kada se vaš

navodni zet smiluje da jednu i napravi. Moćićete da imate pravi život u telu kakvo ste oduvek

i želeli.

Skida rukavice, vraća stvari. Majka i dalje ništa ne primećuje. Doktor joj prilazi i pomazi je

po glavi. Sedne preko puta nje. Uzima ampulicu iz svog stola, lomi vrh i rastvara je u čaši

vode. (Nekim osvetljenjem je to naglašeno, recimo flueroscentno zelenim). Popije. Boje na

sceni se menjaju, sve postaje drečavije, boje su naglašenije. Majka ni to ne primećuje.

Nastavlja da priča.

MAJKA:

Nemam ja para za takav luksuz. Mislite da ovo dobijam od osiguranja? Zaledićete me na dva

meseca, a posle? Znate da mi moja ćerka nikada ne bi dala novac za zamrzivač.

DOKTOR:

Šta ste vi po zanimanju?

MAJKA:

(razmišlja, pa odustane)

Ništa! Po zanimanju sam ništa.

DOKTOR:

Bravo!!! Time se bavite kad budete lepi, a sada nađite pravi posao. Novine su pune svakakvih

oglasa.

Baca novine na nju i izbacuje je iz kancelarije dok ona ćopa. Doktor opet odlazi do ogledala i

nastavlja da masturbira, mnogo mu je dobro. Klekne, počne da hiperventilira. Pre nego što

završi, čuje Dejvove korake. Uspravi se, zamlati se. Pokušava da zakopča šlic. Uštine se.

Sruši se na pod.

ZATAMNJENJE.

Mrak dok Dejv ulazi u kancelariju.

ODTAMNJENJE

Dejv ulazi u Doktorevu kancelariju, nalazi ga onesvešćenog kako leži sa otkopčanim šlicem i

spuštenim pantalonama.

DEJV:

(usplahireno)

Doktore?!

Pag

e96

Pogleda ga. Vadi lampicu iz džepa i uperuje je u Doktorove zenice. Podiže ga.

DEJV:

Doktore?!

Doktor je i dalje pri slaboj svesti. Dejv odlazi do njegovog stola, nalazi ampulicu, čita natpis.

DEJV:

Delysid? (začuđeno) LSD! Ovo više ne postoji u prodaji, ne legalno, ne kao lek.

Prilazi Doktoru. Podiže ga.

DEJV:

Doktore, pozlilo Vam je…

Navlači mu pantalone.

DOKTOR:

(nasmeje se)

Gospode bože izgledaš kao velika tegla senfa, ne kao buba!

Uplaši se od Dejva, pokušava da se rukama pomeri unazad. Dejv vadi bočicu sa tabletama iz

džepa svog doktorskog mantila.

DEJV:

Popijte ovo, biće Vam bolje…

DOKTOR:

Popjite Vi, meni je dobro.

DEJV:

Gutajte, gutajte. To su lekovi za smirenje.

Dejv vadi lekove za smirenje i trpa mu usta… Doktor ga gleda, ne skida ogroman osmeh sa

lica. Otima se. Dejv mu gura tablete u usta. Doktor se smeje, i dalje se otima, pljuje tablete.

Dejv ima probleme da ga obuzda.

DEJV:

Množite sa dva.

DOKTOR:

(razvlači, sa glupim osmehom na licu i poluzatvorenim očima)

Četiri, osam, šesnest, trideset dva, šezdeset četiri…dvadeset…dva…

Doktor opet počinje da se smeje.

DEJV:

Pag

e97

Polako. Podićiću Vas, odneću Vas do Vašeg stola.

Doktor pada. Dejv ga hvata za ruke i vuče ga do njegovog stola.

DEJV:

To je opasna droga. (zbunjeno) Iii… Koliko je ovo staro?

DOKTOR:

(smeje se)

Stare zalihe CIA-e.

DEJV:

(začuđeno)

Šta pričate?

DOKTOR:

Našao sam u bolnici, još uvek je sveže. Nije disalo od šezdesetih.

Dejv ga podiže i stavlja ga u stolicu.

DOKTOR:

Jel sam ti pričao da je ova zgrada ex-ludnica… Ja sam promenio firmu i glavnu delatnost ali

oni su nastavili da dolaze. (smeje se)

DEJV:

To je jako opasno… Jedan loš trip i možete da zaradite ozbiljne psihoze. Srce Vam je slabo.

Zato ste se onesvestili…

DOKTOR:

(odjednom se razbesni)

Ma nemoj? Ti ćeš meni da pričaš kakvo je moje srce i šta mogu da mi naprave psihoze. Ja

sam neki doktor! Svi veliki umovi su bili na drogama. Mislite da sam ja ovakav prirodno?

Kupiću drugo srce ako mi bude trebalo, neko mlado, fino, veliko, dobro i zdravo. Uostalom,

šta će meni srce!!! Mozak, mozak je pumpa, žila mog celokupnog bića. Srce je toliko

prevaziđen organ da je prevaziđeno o tome i govoriti…(ozbiljan)Vi imate srce?

DEJV:

(začuđeno)

Molim?

DOKTOR:

(i dalje ozbiljno)

Da li imate srce?

DEJV:

Mislite?

Doktor mu otkopčava košulju i grebe po levoj strani torzoa. Prilično je usporen.

Pag

e98

DOKTOR:

Imate li Vi srce?

DEJV:

Kako to mislite da li imam srce?

DOKTOR:

Organ, organ… Da li ste se rodili sa njim? Šta pumpa Vašu krv, Dejve?

DEJV:

Doktore, Vi ste ugledan… i Vi ste…

Dejv namešta razularenog Doktora u stolicu. Doktor ga odgurne.

DOKTOR:

(besno)

Ko si ti da stičeš loše mišljenje o meni? Možda imaš srce, ali nemaš srca, nemaš hrabrost!!!

Doktor pada sa stolice na pod. Pridržava se rukama. Ustaje. Seda u stolicu i gleda ga.

DOKTOR:

(smireno i podsmešljivo)

Vi ste veliki naučnik ali patite od nedostatka praktične inteligencije. Tužno. Viđao sam i

ranije takve slučajeve. (tužno) Vi ste imbecil.

Dejv odlazi do frižidera koji je i dalje otvoren. Krene da ga zatvori. Saginje se i gleda šta je

unutra. Nalazi epruvete i teglice.

DEJV:

Šta je ovo? Zar sve ne stoji na drugom spratu na kome je i banka donatora?

DOKTOR:

(smeje se)

Da, ali to su privatne zalihe.

DEJV:

Kakve privatne zalihe i zašto ništa nije obeleženo?

Doktor počinje da se smeje pa počinje da plače.

DOKTOR:

(plače)

Imao sam najbolju nameru. Najbolju nameru. Eto, ubij me ako hoćeš.

DEJV:

(zbunjeno)

Ne razumem.

Doktor ustaje sa stolice, polako prilazi Dejvu. Teško stoji.

Pag

e99

DOKTOR:

(opet sa osmehom na licu)

Nema modela, nema ničega… Ne nudim ništa… Naravno, sve sam to imao u planu… I to

treba da se ostvari, ali cene… zahtevi… Ovde će najbolje biti da nikome ništa ne pominjemo.

Pa šta ako se deca rode sa nekom genetskom nesavršenošću, lečićemo, krpićemo…

DEJV:

A žene?

DOKTOR:

Emigrantkinje sumnjivog morala, insistirao sam na tome. Nikada nas neće prijaviti, nemaju

pravo glasa, nemaju papire. Verujte mi, Vas sam najviše štitio i o Vama sam vodio računa.

Dlaka Vam sa glave neće faliti… Nastavite sa poslom… Kao da ništa nije bilo… Pod mojim

krovom ste bezbedni, zauvek.

Sruši se na Dejva. Dejv ga vuče i stavlja ga da legne na ginekološku stolicu.

DEJV:

(besno)

Razmisliću o tome.

Besno izlazi napolje.

DOKTOR:

(viče za njim)

Tuži me. Možeš samo da me tužiš.

III Scena

Bolnica. Gospodin i Gospođa ulaze u Doktorovu kancelariju. Doktor sedi u svojoj stolici.

Ozbiljan je. Između njih je Srbin. Drže ga ispod ruku. Oboje su nasmejani i uzbuđeni. Srbin je

ozbiljan. Doktor iznenađeno podiže pogled sa svojih papira.

DOKTOR:

(sa osmehom na licu)

’Ajte,’ajte!

Gospodin, Gospođa i Srbin prilaze Doktorevom stolu.

GOSPODIN:

Našli smo ga. Evo ga.

Pag

e10

0

GOSPOĐA:

Osetila sam da je blizu.

GOSPODIN:

Našli smo ga tu ispred bolnice.

GOSPOĐA:

Osetila sam da je naš.

GOSPODIN:

Pristao je.

GOSPOĐA:

Iz prve. Nije se bunio.

GOSPODIN:

Uradiće besplatno… Kaže svi treba da imaju decu. Pomoćiće…

DOKTOR:

(zbunjeno)

Ne razumem vas… Mladić je došao zbog?

GOSPODIN:

(oduševljeno)

On je otac. On će biti donator… Brzo, dajte mu opremu… On je savršen…

DOKTOR:

A šta je bilo sa mojim modelom? Mi imamo ugovor! Ne možete uzeti nekoga sa ulice da bude

otac vašem detetu… Ne ide to tako… Dogovor je bio playboy od 20 000 dolara.

GOSPOĐA:

Ali dečko je divan, rasan, prelep. Ove tužne oči su istovremeno nežne i inteligentne. Hoćemo

njega! Doveli smo ga zbog toga!

DOKTOR:

(reži, priča kroz zube)

Razmislite.

GOSPOĐA:

(odlučno)

Razmislila sam.

DOKTOR:

Moraćete to da uradite na nekom drugom mestu… Ja sa svojim modelima imam petogodišnji

ugovor… Oni dolaze ovde jednom mesečno… i ostavljaju svoje…

GOSPOĐA:

(preteći)

Možda bih ja to mogla da uradim i prirodno. Bez Vaše pomoći. Kako biste se onda osećali?

Pag

e10

1

DOKTOR:

To je Vaše pravo… Mada, u Vašim godinama to ne bi bilo lako moguće… Trebalo bi probati

više puta… (gleda u Gospodina) I opet, i opet, i opet… Ne znam da li bi se Vaš muž složio sa

tim.

GOSPODIN:

Zaboga, uradićemo to ovde… Dajte čoveku čašicu pa da završimo…

Doktor se nasmeje.

DOKTOR:

U redu. Uvek sam izlazio u susret vašim željama pa ću i ovaj put… Ovuda, molim vas…

GOSPOĐA:

Ovo je tako uzbudljivo… Sada će mu sigurno dati i neke časopise…

Doktor ustaje od stola i prilazi zastorima.

DOKTOR:

Nema časopisa!

Skida zastor i pokazuje na ogledalo.

DOKTOR:

Evo izvolite… Stanite ovde…

Srbin stane.

DOKTOR:

Nemojte se stideti zbog nas… Zato smo svi ovde… Verujem da njih dvoje žele da gledaju

začetak svog deteta…

Prekrsti ruke i gleda zbunjenog Srbina okrenutog ka ogledalu, leđima publici.

GOSPOĐA:

Ja bih to tako volela.

Srbin stoji nepomično. Gleda se u ogledalo.

DOKTOR:

(Srbinu)

Svi čekamo… Možda biste hteli neku muziku? Možda hoćete da Vas zabavljamo, da Vam

pevamo, igramo, skidamo se, ljubimo…

Srbin i dalje nepomično stoji.

DOKTOR:

’Ajte, ’ajte, izvolite…

GOSPODIN:

Pag

e10

2

Možda bi stvarno trebalo da izađemo… Nije prijatno…

Doktor uzima flomaster iz gornjeg džepa doktorskog mantila i pruža ga Srbinu.

DOKTOR:

(Srbinu)

Ne zaboravite da napišete svoje ime na teglici. Ne bismo želeli da dođe do neke zabune. U

redu? Idemo.

Oni izlaze napolje. Srbin počinje da masturbira. Muzika iz off-a je glasnija. On se okreće,

prilazi frižideru i razbija ga. Vadi teglice sa jajašcima. Dejv ulazi unutra, nosi kofer u ruci.

Srbin ga udari pesnicom u glavu. Dejv pada dole.

ZATAMNJENJE – ODTAMNJENJE

IV Scena

Dejv se podiže sa poda, krv mu curi iz raspukle usne, u Kancelariju ulazi Doktor. Vidi uništen

frižider i Dejva kako stoji pored. Dejv je u civilu, krv kaplje, Doktor besni.

DOKTOR:

Šta je ovo? Šta si to uradio!?

DEJV:

(smireno)

Apsolutno ništa.

Briše rukavom krv sa lica. Doktor začuđeno gleda u krv pre nego što opet progovori.

DOKTOR:

(besno)

Kako ništa? Idiote? Znaš li ti koliko to vredi?

DEJV:

Kad pomislim koliko ste porodica prevarili. Svi oni sada imaju Vašu decu. Vašu! Vi ste

monstrum (smiri se, udahne vazduh) Došao sam da Vam kažem da odlazim.

Doktor mu uzima kofer iz ruke i vodi ga da sedne.

DOKTOR:

(umirujuće, razložno)

Nisam se ja tako emotivno vezivao za celu stvar… To su poslednji vapaji preostale humanosti

u mom telu… Ustalom nisu to samo moja deca… Da li znate koliko sam jadnica razvalio da

Pag

e10

3

im uzmem jajne ćelije?… U tom frižderu su bile porodice… Čitava jedna nacija… A vi ste to

uništili. Zašto? Hranio sam Vas sve ove godine, a Vi ste me ujeli. Za srce ste me ujeli.

Nezahvalniče jedan. Iskoristili ste momenat moje slabosti da izvučete sve iz mene.

DEJV:

(besno)

Momenat slabosti?

Doktor skuplja ostatke stakla po podu rukama.

DOKTOR:

I šta je od toga ostalo? Ništa… Sve moje investicije.

DEJV:

Investicije?

DOKTOR:

Investirao sam sebe u sve ovo, i duhovno, i fizički. Imao sam poverenja u Vas… Primetio sam

da niste mnogo pametni ali ste pošteni, volite da radite.

Doktor prevrće stakliće po rukama. Dejv ustaje.

DEJV:

Sada idem… Budite sigurni da ću sve ovo prijaviti… Bolesni antihipokrato.

DOKTOR:

(nervozno)

Svi veliki naučnici ne poznaju tu etiku… Trebala su mi rešenja… Vi to ne biste shvatili…

Pravio sam monstrume, ali samo da bi od njih postali bolji ljudi. Priznajem, bio sam

motivisan ličnim uspehom. Nisam imao savesti za druge jer je oni nisu imali prema sebi,

inače ne bi dolazili ovde. Ja sam im svima više pomogao nego odmogao.

Dejv se okreće i izlazi.

DOKTOR:

(viče za njim)

Nisam ja neki priučeni Mengele!!!

Doktor seda za sto. Nervira se. Trlja rukama čelo. Stiska interkom.

DOKTOR:

Dejv, molim Vas, dođite u moju kancelariju.

Dejv ulazi besno.

DEJV:

Još nešto? Rekao sam Vam da odlazim.

DOKTOR:

Gde? Na onaj svet?

Pag

e10

4

Doktor puca u njega. Pogađa ga u stomak. Dejv pada. Doktor vadi injekcije iz svog stola i

epruvetu sa nekim lekom. Sprema injekciju. Prilazi Dejvu koji se batrga na podu. Otkopča mu

rukav, zavrće ga. Ubode ga. Dejv prestaje da se batrga.

DOKTOR:

(odahne)

Budala.

Hvata Dejva za ruke i vuče ga ka izlazu iz kancelarije.

DOKTOR:

Na đubrište sa tobom, nesposobni imbecilu. Na đubrište!

V Scena.

Merin stan. Meri sedi na kauču. Gleda u Dejvovu sliku. Na sebi ima crnu haljinu. Na slici je

dodata crvena linija na stomaku. Ulazi Srbin. U rukama nosi kese pune hrane, povrća, luk

viri iz kesa. Meri se okreće. Gleda ga preko naslona kauča. Merine stvari su zapakovane u

velike kutije.

MERI:

Ti si?

Srbin ulazi, kači jaknu na čiviluk. Meri i dalje gleda u sliku. On joj prilazi i poljubi je u čelo.

SRBIN:

Doneo sam ti hranu i neke časopise.

MERI:

Hvala… Stavi u kuhinju.

SRBIN:

(gleda u zapakovane kutije)

Spakovala si skoro sve?

MERI:

Ne mogu da ostanem u ovom stanu… Vreme je da izađem napolje.

On odlazi, spušta časopise. Vraća se. Staje iznad nje.

SRBIN:

Meri, već petnaest dana gledaš u njegovu sliku. Nisi se ni presvukla od sahrane.

Pag

e10

5

MERI:

U pravu si.

Ustaje, okreće se oko sebe, trlja čelo, počinje da plače. Srbin priđe, zagrli je.

MERI:

Ne mogu da verujem kako sam bila glupa. Raspadao se preda mnom. Uništavala sam ga…

Trebalo je da znam.

SRBIN:

Nisi mogla da znaš.

MERI:

Javili su mi da su ga našli u bolnici. Prosuo je sam sebi mozak… Bio je depresivan. Kako

nisam znala… Ništa nisam primetila… Trebalo je da znam… Gušila sam ga… Ova glupa

beba, ona ga je ubila…

Meri spušta sliku.

SRBIN:

Nisi ti kriva.

Meri briše suze.

MERI:

I šta ću sada sa njom? (drži se za stomak)

SRBIN:

Snaćićeš se. Mogu i ja da ti pomognem.

MERI:

Pogledaj se, ti ni sebi ne možeš da pomogneš. Ti si moj jedini prijatelj sada… Nemam nikoga,

nikoga… (jeca, grli ga)

Vodi je za ruku. Sedaju na kauč. Meri ga zbunjeno gleda.

SRBIN:

Razmišljao sam o tome da odem.

MERI:

Gde?

SRBIN:

Kući… U Srbiju.

Meri gleda ispred sebe par trenutaka, kao da razmišlja. Okrene se ka njemu.

MERI:

(odlučno)

Pag

e10

6

Hoću i ja… Hoću i ja da idem… Povedi me sa sobom. Ovde je sve tako teško. Provela sam sa

Dejvom dve godine i vidi šta se dogodilo. Nisam ga poznavala. Hajdemo u tvoju zemlju, tamo

je sada divno, sigurno ima svega. Ljudi su drugačiji. Već sam spakovana… Ionako ne znam

gde ću živeti, porodiću se za koji dan… Moramo da krenemo što pre. Moje dete će biti rođeno

tamo, čisto. Imaćemo novi početak, i ja i ona i ti. Čuvaćemo bebu… Bićemo porodica… Ti i

ja…i …ona… Tamo ću sigurno moći da izlazim iz kuće. Naćiću nove prijateljice… Niko

neće znati ko sam ja… Upoznaćeš me sa tvojom porodicom, sigurno su svi fini ljudi…

SRBIN:

Ako su živi. Nisam dugo…

MERI:

Ne lupaj. Znaš da su živi… Imaš svoju kuću tamo?

Srbin slegne ramenima.

MERI:

(ne gleda ga)

Naravno da imaš. Imaš i majku. Svi imaju kuću i majku. Imaću i ja, i moja beba… Samo me

povedi sa sobom.

Ona stavi njegovu ruku na svoj stomak. On je povuče. Meri ga zbunjeno gleda. Opet sedne.

MERI:

(histerično, kroz suze)

Kako ćeš da brineš o mojoj bebi kad ne smeš ni da je pipneš. Šta je sa tobom? Šta nije u redu?

SRBIN:

Malo se plašim beba… (okreće se oko sebe, gleda spakovane stvari) Mislilo sam da će stvari

biti drugačije…

MERI:

(nervozno, gleda u spakovane kutije)

Da, život postaje sve veće razočarenje.

SRBIN:

Stvari će biti drugačije kada dođemo u Beograd.

MERI:

(sa osmehom)

Znači, povešćeš me sa sobom?!

SRBIN:

Porodićeš se uskoro…

MERI:

Znam.

SRBIN:

Nadam se ne u putu.

Pag

e10

7

MERI:

Moram da se vidim sa Majkom, pre nego što krenem, da se pozdravim njom.

SRBIN:

Važi.

Ona krene da ga poljubi, on se izmakne, poljubi je u čelo…

MERI:

(zabrinuto)

Šta je bilo?

SRBIN:

(uznemireno)

Ništa, idem da se prošetam.

Meri ostaje sama na kauču. Drži se za stomak. Uzdahne. Nasmeje se.

VI Scena

Bolnica. Doktorova kancelarija. Meri stoji pored zatvorenog paravanai i razgovara sa

Doktorom.

DOKTOR:

(sa osmehom)

Drago mi je što ste svratili. Vi ste divna devojka…

MERI:

Došla sam da vidim majku… Odlazim iz zemlje.

DOKTOR:

Odlazite? Dobro je, to je dobro, ova zemlja je sve luđa i bolesnija. Bežite dok još možete.

Žao mi je za Dejva. Ni ja nisam znao da ima problem. Davao sam mu duge odmore zbog vas.

Lično sam radio obdukciju, duša mi se kidala… Takav čovek tako da završi…

MERI:

(hladno)

On je bio samo faza.

DOKTOR:

Ovo društvo sa svakom generacijom sve više zastranjuje.

Trenutak ćutanja. Doktor gleda u Merin stomak. Krene rukom ka njemu.

Pag

e10

8

DOKTOR:

Bebu ćete zadržati? Ako je potrebno, mogao bih da joj nađem dobru porodicu. I Vi biste

mogli da putujete rasterećeni.

Meri skloni njegovu ruku sa svog stomaka. Doktor se trgne. Ponovo se izveštačeno nasmeje.

MERI:

Sada bih da vidim majku…

DOKTOR:

Naravno, izvolite, izvolite.

Meri odlazi. Doktor sklanja zastore. Devojka je opet na ginekološkoj stolici.

DOKTOR:

Morao sam da te ponovo pozovem.

DEVOJKA:

U redu je…

DOKTOR:

Moj asistent. Sve je uništio. Imao sam toliko poveranja u njega… Raširi noge.

Devojka raširi noge.

DOKTOR:

Znaš kako stvar ide, neće biti iznenađenja. Već si navikla…

DEVOJKA:

Aha.

Doktor joj stavlja taj zastrašujući pribor i glavu pod kombinezon. Ona zabacuje glavu i gleda

u plafon (možda jaukne par puta).

DOKTOR:

Vidiš, ja i ti smo u međuvremenu postali i prijatelji. Osećam da na tebe mogu da se oslonim..

Da me slušaš. Tebi pričam stvari koje nikome ne mogu. Svakome je potreban prijatelj, a

prijateljstva se sklapaju na najčudnijim mestima.

Ulazi Srbin. Devojka počinje da vrišti, pada sa stolice. Sva je krvava i nastavlja da vrišti. On

uperi pištolj u nju. Ona pokriva lice rukama i počinje da plače. Doktor se pomera u stranu.

Gleda u cev. Srbin puca, pogađa. Doktor padne mrtav.

SRBIN:

(devojci)

Ćuti! Ćuti!

Pag

e10

9

Ona plače i jeca, pada na pod, puzi i izlazi napolje na kolenima. Meri utrčava. Vidi Srbina sa

pištoljem izbezumljenog i preplašenog iznad Doktorevog tela.

ZATAMNJENJE

VII Scena

ODTAMNJENJE

Meri je vezana. Porađa se. Vrišti. Srbin sedi na stolici pored nje. Drži pištolj u ruci. Ustaje,

nervozno se šeta po ordinaciji. Rastrojen je. Pored kreveta na podu leži mrtav Doktor.

SRBIN:

Hteo sam da te odvedem. Stvarno sam hteo… Mislio sam o tome svaki dan… Ali nisam

mogao… Ne bi bila srećna tamo… To mesto možes da voliš na pravi način samo ako si se

tamo rodio. Možda da sam otišao ranije, ne bi bilo tako…

Seda, stavlja ruke na lice.

MERI:

Ona devojka na stolu… Ko je ona?

On odmahne glavom.

MERI:

Ona je tvoja devojka?

On je pogleda.

MERI:

Uzećeš mi bebu?

Ćuti.

MERI:

Zašto?

SRBIN:

Zato što je moja.

MERI:

O ne, mislim da nije, koliko se sećam, nije. Sigurna sam da nije!

SRBIN:

Jeste! Jeste! Zato što znam ko si! Znam ko je Dejv… Sve o njemu, sve o tebi. Planirao sam

ovo. Ne ovako… ali, planirao sam nešto…

Pag

e11

0

MERI:

Planirao si ovo?

SRBIN:

(šeta nervozno)

Ne ovako, ne ovako. Nije trebalo da bude ovako.

Meri kuka.

SRBIN:

Ne želiš tu bebu. Meni ona treba. Nisi u stanju da brineš o njoj. Ja jesam… Hteo sam da se

vratim kući, ali ne sa tobom… Hoću da se vratim sa njom (pokazuje rukom u pravcu u kome

je otišla Devojka)… Ili da ostanem… Ona je moja porodica! Razumeš, samo ona!

MERI:

Iskoristio si me za osvetu?

SRBIN:

Ne razumeš, ništa od ovoga ne postoji. Ova bolnica, sve je laž! Tvoj dečko je to znao… Zato

se ubio. Video sam ga… Znao je… Znam to. Znam zato što te pratim, i tebe i sve iz ove

jebene bolnice… mesecima… Nije se ubio zbog ove bebe… Ubio se zato što nije mogao da

izdrži… Znao je šta se ovde dešava. Ova bolnica je pakao. Moja devojka je dolazila ovde.

Razumeš? Sada više ne može da ima decu… Moram da joj dam ono što sam joj obećao.

Moram!

MERI:

Svetiš se…

SRBIN:

Ne, ali ja zaslužujem bolje. Moja devojka zaslužuje bolje… Nije trebalo da je pustim da ode.

MERI:

A ja?

SRBIN:

Stvarno si neverovatna… Samo na sebe misliš. Pomisli jednom na druge ljude… Sebičnija si

od svoje majke.

MERI:

Šta ti znas o mojoj majci?

SRBIN:

Iste ste… Samo toliko.

MERI:

Ja ne mislim samo na sebe, ja sam dobra osoba, ja mislim i na druge…

SRBIN:

Na koga?

MERI:

(kroz suze, stenje)

Mislim, ne mogu da se setim… Mislila sam… Misliću kad sve ovo prođe… Boli me…

SRBIN:

Popi jos.

Pag

e11

1

Daje joj čašu sa vodom.

MERI:

Neću da pijem. Neću! Šta mi to daješ?

SRBIN:

(pomazi je po glavi)

Običnu vodu.

MERI:

Zašto je ovako gorko?

SRBIN:

Ne brini, ja sam doktor, sećaš se? Veruj mi, uzmi i biće ti bolje.

MERI:

Da ti verujem?

Ironicno se smeje. I on se nasmeje. Meri guta.

MERI:

Plašim se.

SRBIN:

Ne brini. Biće u redu.

MERI:

A beba?

SRBIN:

I ona, veruj mi. Samo da je odvedem odavde.

Meri počinje da plače.

ZATAMNJENJE

Gospodin i Gospođa izlaze na scenu. Prati ih reflektor.Koža im se raspukla na delove.

Izgledaju jezivo. On je vodi za ruku.

GOSPOĐA:

Doktore? Doktore?

Osvrće se oko sebe.

GOSPODIN:

Nema nikoga.

Idu ka stolu, šapuću, uplašeni su, osvrću se oko sebe.

Pag

e11

2

GOSPODIN:

Svetlo je ugašeno u celoj bolnici? Šta misliš da se dogodilo?

GOSPOĐA:

(plačnim glasom)

Ne znam.

Drži se za ranu, kuka , plače.

GOSPODIN:

(zabrinuto)

Ljubavi, jel te boli?

GOSPOĐA:

(i dalje kroz suze)

Ne osećam ništa, ovo nije moja koža.

GOSPODIN:

Ima dovoljno svetla sa ulice. Pokušaću da nađem nešto.

Gospodin nalazi dva bela koferčeta sa crvenim krstom za prvu pomoć.

GOSPODIN:

Probaću da te zašijem.

GOSPOĐA:

Zaši sebe, loše ti je.

Pipa ga po licu. Mazi ga po čelu.

GOSPODIN:

Neka, izdržaću.

Poljube se. On je pomazi po raspalom licu, gleda je zaljubljeno. Ona okrene glavu u stranu.

GOSPOĐA:

Nemoj da me gledaš, izgledam očajno.

GOSPODIN:

Meni si prelepa. Znam kako si izgledala pre.

Ljube se. Sve ih boli.

GOSPOĐA:

Šta ćemo da radimo? Raspadamo se.

GOSPODIN:

Zamrzavanje?

Pag

e11

3

GOSPOĐA:

Plašim se toga.

GOSPODIN:

Bitno je da smo zajedno.

GOSPOĐA

Bilo kako, bilo gde…

Zagrle se.

VIII Scena

Pali se svetlo. Meri leži, budi se. Krevet je umrljan krvlju. Čuje se Majčino kukanje.

MAJKA:

(sa dušom u nosu)

Doktore, Doktore, krvarim!

Gega se kroz ordinaciju. Na zavojima izbijaju fleke od krvi, vuče jednu nogu, drži se rukom

za stomak.

MAJKA:

Tako me boli.

Meri počinje da jeca. Majka se okreće se ka njoj. Meri je gleda, pruža ruke ka njoj, uplakana.

Majka je vidi. Prilazi joj, gega se i klati. Meri se pridiže, skida joj zavoje sa lica. Majka je

ispod izušivana, ima velike rezove i modre i otekle oči. Izgleda, zastrašujuće, kao nakaza.

Meri se malo uplaši, odmakne se. Onda je zagrli i počinje da plače. Majka sačeka par

trenutaka pre nego što je zagrli. Dok se one grle i plaču, na scenu se dokotrljaju dečija

kolica. One se okreću, gledaju ih par trenutaka. Tišina. Niko ne prilazi kolicima. Beba počinje

da plače. Posle par trenutaka ulazi Devojka.

DEVOJKA:

(uplašena je, trese se)

Pustio me je da ti vratim bebu. Nisam mogla da je uzmem. Tvoja je…

Meri i Majka zbunjeno gledaju u kolica pa u Devojku.

DEVOJKA:

Pokušaj da shvatiš. Hteo je da mi pokloni, ali ne vredi.

Devojka odlazi.

MERI:

Pag

e11

4

Čekaj!!!

Devojka se ukoči. Ne gleda u njih.

MERI:

Bolesne smo. Treba neko da nas prebaci u drugu bolnicu.

ZATAMNJENJE

IX Scena

Scena je prazna. Na mestu gde je u Merinom stanu bio kauč, sada je samo bolnički krevet na

kome sedi Meri i ljulja kolica. Samo svetlo je iznad nje, a radnici rasklanjaju celu scenu u

promeni i to je vidljivo publici. Meri vadi Dejvovu sliku.

MERI:

Izgleda bi bilo bolje da si tu. Možda smo mogli zajedno da otputujemo tamo… Ili negde

drugde. Nedostaješ mi. Bilo bi bolje da si tu. Vratiću se u školu… Od tvojih para… Hvala ti

na tome… Naćiću i posao. Izlaziću iz kuće svakog dana. Brinuću o tvojoj bebi, obećavam.

Majka izlazi na scenu, ima par novih zavoja iz druge bolnice.

MERI:

(šapuće)

Moram da krenem. Volim te… najviše. (sklanja sliku)

Majka joj prilazi i seda pored nje. Pokazuje Meri na bebu.

MAJKA:

Uzmi je.

MERI:

Ne smem. Uzmi je ti.

Majka se saginje.

MAJKA:

Šta je?

MERI:

Devojčica.

Majka je uzme i da je Meri u ruke. Meri je drži, nasmeje se.

MAJKA:

Kako ćemo da je zovemo?

MERI:

Ne znam.

MAJKA:

Pag

e11

5

Jel mogu da ostanem malo kod tebe… dok se ne oporavim. Neću ti smetati. Mogu i da

pomognem oko bebe.

Ustaju, kreću. Meri vraća bebu u kolica. Gura kolica i pomaže Majci da se kreće.

MERI:

I šta, sad smo mi kao porodica?

MAJKA:

Ne možeš da biraš.

Meri se nasmeje. Zamišljeno gleda ispred sebe.

Siniša Soćanin

PETRARKA

Mravlja drama za decu svih veličina

Likovi: PETRARKA, mrav koji je hteo da bude pesnik, a ne ratnik

ANTONIJE, Petrarkin drug

KRALJICA

Mravlji generali: HERKUL, BONAPARTA i stari MRAVKOJISEDI, general pukovnik

LEPTIR

BOGOMOLJKA

CVRČAK

PAUK

BILJNE VAŠI

DIVLJA VAŠ

Slika I

Mravinjak.

Dvorište nekakve kuće u kojoj žive ljudi, ali iz perspektive mrava. Ogromna trava i cveće,

kamenje, otpaci. Mrav PETRARKA se osvrće, gleda da li ima nekog. Sam je.

PETRARKA: Kažu, mrave, ratnik budi! A u meni pesma rudi

i stihom se sunce budi!

Pag

e11

6

Da se bijem, oko čega? Zar mrvice, ili brega?

Ili kapi što je ima za svakoga sa ustima?

Onda kažu, radnik budi! Zar je teško biti vredan?

Pogotovo kad mrav jedan

prione na nešto slatko! Uz pesmu se radi lako!

Al’ mi kažu ćuti, rintaj, i začepi gubičicu!

A ja vidim – ljubičicu!

Pa u meni pesma žudi da vrednoću stihom budi!

(muči ga gorušica)

Ovom mravljom kiselinom što stomakom širi plamen

nahraniću ovaj kamen. Njemu neće ništa biti,

a mene će krivog skriti.

Prosipa svoju mravlju kiselinu u travu, iza kamena. I dalje ima gorušicu.

PETRARKA: Kašću – nemam – još sam mali!

S čim biste me u boj slali?

Za mene su to bombone:

zrnca sode bikarbone!

Pojede jedno zrno sode bikarbone. Podrigne.

PETRARKA: Ko će mene u rat slati,

Kad ne mogu vojevati?

Pogleda u mesto gde je prosuo kiselinu.

PETRARKA: Gle koliko prosuh kapi, ovde sada rupa zjapi.

Uh, tako mi mravlje časti, tu se može gadno pasti.

Da pred svima budem čist, pokriće je ovaj list.

Mravi će ga lako preći, propao bi neko veći.

Bar se nadam, takoreći.

Pag

e11

7

Nailazi ANTONIJE, sav važan i užurban. Dok razgovaraju, Antonije se približava pokrivenoj

rupi, a Petrarka ga odvlači.

PETRARKA: Antonije, mravlji brate moj!

Kuda ideš? Čekaj, stoj!

Žurba ti je gadna boljka,

zar te juri bogomoljka?

ANTONIJE: Zdravo Petrarka! Ja ne idem, ja izviđam! I pusti me!

PETRARKA: Kuda krećeš, reći nećeš?

ANTONIJE: Idem u svoje prvo izviđanje! To je za mene velika čast! Otkriću sve: gde je

šta, šta je ko, i ko je zašto! Otići ću tako daleko, gde još nijedan mrav nije kročio! Lično

generali Mravkojisedi, Herkul i Bonaparta su mi dali takav zadatak! Zar to tebi nije

uzbudljivo? Zar ti ne bi voleo da ideš u izvidnicu?

PETRARKA: Da, ali čega? Ima li neprijatelja iza brega?

Žudim da lutam, lepote gledam,

tajnim daljinama oči da predam,

a kakva radost tek to bi bila

da vidim izbliza leptira krila!

Svet u kom živimo mnogo je veći,

to je izviđanje ka mojoj sreći!

ANTONIJE: Petrarka, ja tebe ništa ne razumem! Slušaj! Iako si mi ranije bio drug, ja

sam sada zvanično na zadatku, i nemoj više da me nerviraš, gnjaviš i zadržavaš!

PETRARKA: Ranije? Neka me popase krava! Pitam lepo, ko mrav mrava!

ANTONIJE: Prekini! Izluđuješ me s tim! Zašto tako pričaš?

PETRARKA: Zašto kako?

ANTONIJE: U pesmicama! Krećeš-nećeš, staneš-padneš, mrava-krava…

PETRARKA: Ah, tako kako! Mogu ja da govorim i kao ti.

ANTONIJE: Eto vidiš. Zbogom!

PETRARKA: Ali neću! Pesma meni nosi sreću!

Do proleća – ja sam vesnik.

Mrav sam možda, ali pesnik!

A kad leto žuto sine, pevam da me tuga mine

za prolećnim mirisima, sve dok ne prođe i zima!

Pag

e11

8

ANTONIJE: To nije normalno!

PETRARKA: Ne pevam ja sasvim stalno.

ANTONIJE: Eto i sad!

PETRARKA: Da prestanem ja sam rad, al’ za stihom trpim glad!

ANTONIJE: Samo ti kažem: ta će ti glad doći glave! Zbogom!

PETRARKA: Šta je bilo, druže stari? Što govoriš strašne stvari?

ANTONIJE: Žurim! Dužnost zove!

PETRARKA: Zar mi drugar iz detinjstva najavljuje groznočinstva?

ANTONIJE: Loše ti se piše. Svi se žale na tebe. Ali, žao mi je! Ćao, mrave!

PETRARKA: Šta sam kriv, tako mi sebe? Govori, tako ti tebe!

Ako imam neki spas – reci, tako ti nas!

ANTONIJE: Uh! Dobro. Sedi.

PETRARKA: Ta ti vredi.

ANTONIJE: Ako me sad ne saslušaš, nastradaćeš, ima sve da se puši…

PETRARKA: Pretvorih se sav u uši. Klempave ljudske. K’o narandže ljuske…

ANTONIJE: Hoćeš li prestati!?

PETRARKA: Evo ćutim, gle! Žmurim! Ne mrdam! Sve!

ANTONIJE: (tiho) Priča se da nećeš da budeš ni ratnik ni radnik.

PETRARKA: Pa… može radnik! Neću ratnik!

ANTONIJE: Da, ali kad radiš, ne možeš da ćutiš! Nerviraš ih toliko da moraju da te

oteraju ko žutog termita!

PETRARKA: Al’ u meni pesma žudi da vrednoću stihom…

ANTONIJE: Eto kakav si! Nismo više deca! Dosta je bilo glodanja tuđeg lišća i

sisanja tuđih kapi! Treba svi da dobijemo zadatke! Da doprinesemo mravinjaku! Meni je

jutros prišao general Mrav Koji Sedi i rekao: Ti si sad veliki mrav! U izviđanje! A onaj tvoj

drug, nije ti više drug, kaže, on nas sve vuče za nos!

PETRARKA: General tako rek’o? Nek me pauk nosi kući!

Kljun gavrana nek me stek’o! Nisam hteo za nos vući!

Zar se mora biti ratnik? Zar ne može ratni…pesnik?

Glasnik?

ANTONIJE: Misle da prosipaš negde kiselinu!

PETRARKA: Ak’ je tačno, nek me, eto, sad poliže neko pseto!

Pag

e11

9

Ja je nemam, još sam mali! Sa čim bi me u boj slali?

ANTONIJE: Treba da znaš, ako stvarno izbije rat a ti se ne popraviš, s tobom će – po

kratkom postupku!

PETRARKA: Nisam znao! Kakav rat? Nek’ mi štikla slomi vrat!

ANTONIJE: (tiho) Neka velika kolonija stranih mrava je primećena ispod starog

stepeništa. Kažu, traže mesto za mravinjak. Ili, možda, traže gotov mravinjak!

PETRARKA: Au! Grozomorno, grozno, gadno! A moje je stanje jadno –

ni kap jednu kiseline! Nek rat čeka, da mi stigne!

ANTONIJE: Svakog časa može da se zarati! Ali, ne brini! Ja imam lukav plan – da

izvidim neprijateljske položaje, da javim, pa da ih iznenadimo i savladamo i pobedimo i

oteramo i rasteramo i prestravimo i unezverimo, da ih raspametimo koliko ćemo da ih

pobedimo, i da ja postanem heroj! Ali da to nema veze, jer bio je to samo moj zadatak! Moj

prvi zadatak! Zbogom, stari druže! Izviđaću dok me noge služ… nose!

Antonije ode. Petrarka ostaje pokunjen.

PETRARKA: Nismo više deca. Srce moje kleca.

Kažu, hajde u boj ljuti. A u glavi mi se muti:

Ne bih hteo u boj ljuti, već da njuškam cvetak žuti.

Nismo više deca. U grudima nešto štreca.

A skoro smo s mame spali. Baš smo kratko bili mali.

Slika II

Mravlji Ratni štab. BONAPARTA i HERKUL, mravlji generali, šire mapu dvorišta i prave

ratni plan. MRAVKOJISEDI, najstariji među njima, drema.

HERKUL: Dakle, gospodo! Da vidimo da li smo sva trojica tu. Ja, Herkul, da li

sam tu? Tu! General Bonaparta?

BONAPARTA: Tu!

HERKUL: General pukovnik Mravkojisedi?

BONAPARTA: Tu spava.

HERKUL: Zaključujem da je Mravlji ratni savet kompletan! Probudi

Mravakojisedi.

BONAPARTA: Neće moći. Ispolivao me je mravljom kiselinom kad sam ga takao. Ako

hoćeš, budi ga ti. Izgleda da opet sanja termitske ratove.

HERKUL: Zaključujem da sastanak Ratnog saveta može da počne! Neprijatelj je

nedavno primećen kako gomila trupe kod velikog trulog odgriska. U pitanju su totalno divlji

mravi iz najdubljeg, netaknutog parketa. Izgleda da su ih ljudi nečim trovali, pa su malo

pobrkali stomake. Pričaju se strašne priče o njima.

Pag

e12

0

BONAPARTA: Kako to misliš, pobrkali stomake?

HERKUL: Počeli su malo da ukrštaju pipcima, ako me razumeš?

BONAPARTA: Ne.

HERKUL: Malo su potermitili pameću.

BONAPARTA: Ne razumem i dalje, ali ako ima veze s termitima… onda da bežimo?

HERKUL: Krpelju jedan bezglavi, mi mravi ne bežimo!

BONAPARTA: Kakve strašne priče?

HERKUL: Užas do užasa! Viđeni su kako se penju i uskaču u teglu meda i

crkavaju! Toliko su hrabri i ludi, da i ne pokušavaju da se izvuku! A zube oštre na ćošak od

bačene i stvrdnute ljudske čarape!

BONAPARTA: Užas! To su nemravi! Kako se protiv njih boriti?

HERKUL: I najstrašnije od svega, prežderavaju se folije od čokolade, od čega im

je kiselina oštra kao nokat bogomoljke!

BONAPARTA: Folije od čokolade? Pa to i nije tako strašno.

HERKUL: Jesi probao?

BONAPARTA: Mogu da ne odgovorim? Kad su viđeni?

HERKUL: Pre nekoliko dana.

BONAPARTA: Možda su prosto otišli?

HERKUL: A šta ako prosto nisu?

BONAPARTA: Onda, da bežimo?

HERKUL: Da ratujemo!

BONAPARTA: Da prvo bežimo, pa onda da ratujemo?

HERKUL: Ne nego da smislimo kako je najbolje da ih napadnemo, ako mislimo da

ih samlevemo.

BONAPARTA: Iz daleka?

HERKUL: Poslao sam veliki broj izviđača u pravcima velikog trulog odgriska,

stvrdnute čarape i tegle s medom.

BONAPARTA: Ako ima mravljeg boga, već su se svi podavili u toj tegli.

HERKUL: Napašćemo iz zasede!

BONAPARTA: Zasednemo negde? U neki busen! I čekamo junački!

HERKUL: Znači, ratujemo! Svi smo za.

BONAPARTA: Ja sam za, ako je plan da zasednemo!

Pag

e12

1

HERKUL: Kukavička grinjo glupa! Ratujemo, kažem.

BONAPARTA: I ja sam, ali prvo da pitamo Mravakojsedi. Ipak je najiskusniji.

HERKUL: Mravkojsedi je star kao drvo. Zastareo.

BONAPARTA: Mora i on da glasa.

HERKUL: Dobro, onda. Mravekojsedi?

BONAPARTA: Mravekojsedi?

MRAVKOJISEDI: (trgne se iz dremanja) Hiljade za jednog, jedan za hiljade! Što me

budite?

HERKUL: Potreban nam je tvoj glas.

MRAVKOJISEDI: Moj glas? Šta će vam? Slabašan je, nije što je bio nekad – gromoglasan

kao roj pčela!

HERKUL: Treba da glasaš za rat!

BONAPARTA: Za rat iz zasede!

MRAVKOJISEDI: Koga zasedamo?

HERKUL: Mi se branimo! Napadaju nas divlji mravi iz parketa!

MRAVKOJISEDI: Oni su gadni! Jednom davno, kad sam ja bio izvidnica, video sam ih

kako prenose pileći batak preko ljudskog praga i uguravaju ga u rupu u parketu tanju od

malog prsta na nožici kućnog pauka!

BONAPARTA: Pauci i nemaju prste.

MRAVKOJISEDI: Znam. Strašno!

BONAPARTA: Dakle?

MRAVKOJISEDI: A šta kažu zadnje izvidnice?

HERKUL: (pokazuje na mapu) Ovde je jedna bogomoljka, tu iza čarape, dvesto

stotina i dvesto pedeset tri mravlja koraka od nepomičnog pauka na levo. Govedo je počelo da

pase u velikim zalogajima, ali ne u našim krajevima. Taj izviđač je uzeo godišnji odmor, zbog

stresa. Primećene su i neke gradske bubašvabe, ali one stalno tumaraju i nisu bitne osim ako

ih upotrebimo kao oklopna vozila…

MRAVKOJISEDI: Kakav je moral?

HERKUL: Na vrlo visokom nivou pola centimetra iznad zemlje! Svi spremni za

boj osim jednog koji stalno recituje!

MRAVKOJISEDI: Tog što recituje vezati za muvu a onda joj otkinuti glavu i pustiti je!

Brojno stanje?

HERKUL: Četrdeset stotina ratnika i sto pedeset stotina radnika ratno obučenih za

rat u slučaju rata!

MRAVKOJISEDI: Zalihe?

Pag

e12

2

BONAPARTA: Desetine stotina biljnih vaši rade punom parom!

MRAVKOJISEDI: To je to, onda…. Hiljade za jednog!

SVI ZAJEDNO: Jedan za hiljade!

Mravkojisedi već hrče.

Slika III

Gusta trava. ANTONIJE odvažno korača.

ANTONIJE: Al’ sam ja hrabar! Ovako daleko nikada nisam bio! (pipa travu) Hm…

Trava kao i svaka druga! Ali, ovde sigurno ima strašnih opasnosti, i ja sam sigurno veoma

hrabar što sam čak ovde. (nešto šušne) Šta bi? (sakrije se) Šteta što sam samo na izvidnici, a

ne u borbi, pa moram da se sakrijem. Ništa. Povetarac. (šunja se) Eh, da je Petrarka ovako

hrabar kao ja, da zajedno otkrijemo nešto odlično! Neku prevrnutu teglu džema, ili čak džak!

Džema! Može i šećera! Malo mi se večera… Gle, ja sam počeo kao on! Puj, puj, ja sam

ozbiljan mrav! Opasan i hrabar sav!

Nego, kuda? Na obuci kažu: brojiš korake, pamtiš po travkama i

žbunju. To razumem. Onda, kažu, malo ideš levo, malo ideš desno. To ne razumem. A zašto

ne bih išao samo levo, ili samo desno? Lepo, na primer, idem dugo dugo levo, i onda

odjednom skrenem – opet levo! I onda opet – dugo, dugo, brojim korake, to je u redu, pamtim

travčice… Ček! Ako tako uče na obuci, to znači da niko nije išao samo levo, ili samo desno!

A to znači, ako ja budem tako išao, otkriću što još niko nije otkrio! Svi će mi se diviti, gledati

me zaljubljeno, ali ništa – to je bio samo moj zadatak! Pričaće se o meni, biću slavni stari

general jednog dana! Dakle, u pohod! Ja sam mrav-ekspedicija! Kako sam rekao? Pravac?

Hmmm… uvek desno! Kad se budem vraćao, biće uvek levo! Napred, Antonije, slava čeka!

Hiljade za jednog! Jedan za hiljade! (odlazi) Zrnaca šećera!

Slika IV

BILJNE VAŠI jedu lišće i razgovaraju.

BILJNA VAŠ: Dodaj mi tu zeleniju.

DRUGA VAŠ: Izvoli.

BILJNA VAŠ: Hvala.

TREĆA VAŠ: Čujem da će biti rata.

BILJNA VAŠ: Baš me briga.

TREĆA VAŠ: Ti ko da se to nas, biljne vaši, ne dotiče?

DRUGA VAŠ: Oh, kako da nas se ne dotiče!

BILJNA VAŠ: Hoće li doći i pitati mene: dal’ da ratujemo, draga vaši? Ne! Mravi nas

drže i hrane jer im proizvodimo slatki nektar za bebe i Kraljicu, a ne zbog naše pameti koju

nemamo.

DRUGA VAŠ: Zato te i ne pitaju, jer ne razumeš da je rat važan.

BILJNA VAŠ: Mravlja posla! Za šta važan?

Pag

e12

3

DRUGA VAŠ: Ne znam ja, ja sam samo vaš…

TREĆA VAŠ: Ali sigurno ima neki razlog! Neka vojna strategija!

DRUGA VAŠ: Možda postoji neka pretnja?

BILJNA VAŠ: Meni niko ne preti! Mravi ovi ili oni, meni je isto! Ja jedem s jedne

strane, sa druge mi nektara kane, radno vreme ceo dan, odmor nemam, nemam san, pretvorio

sam mešinu u mravlju mašinu!

TREĆA VAŠ: (utišava ga) Tiho! Ako čuju da nismo zadovoljni, pomisliće da se

žalimo!

Nailazi PETRARKA. Jednom rukom začepio sebi usta – da ne recituje. Drugom rukom baca

isped njih još listova. Vaši ga se boje, snebivaju se ulizujući se. Odlazi. Vaši žderu.

DRUGA VAŠ: A šta bismo i drugo radili? Da nije mrava, neka gusenica bi nas već

proždrala!

BILJNA VAŠ: To jeste.

TREĆA VAŠ: Morali bismo sami da tražimo sebi hranu!

DRUGA VAŠ: Po divljini!

BILJNA VAŠ: I to jeste.

TREĆA VAŠ: Da živimo bez krova nad glavom!

BILJNA VAŠ: I to.

DRUGA VAŠ: Znaš kakav je život nas vaši?

TREĆA VAŠ: A neki drugi mravi možda ne bi bili tako dobri prema nama!

BILJNA VAŠ: Možda.

DRUGA VAŠ: Onda, nek ih oteraju, te što ne bi bili tako dobri prema nama!

BILJNA VAŠ: Za dve vaške, priznajem vam strašnu pamet!

OBE VAŠI: Hvala.

BILJNA VAŠ: Dodaj mi tu zeleniju.

TREĆA VAŠ: Tu ću ja.

BILJNA VAŠ: U redu.

Slika V

PETRARKA kod KRALJICE. Okruženi su jajašcima.

KRALJICA: Sine Petrarka, jesi li nahranio vaši po naređenju svoje mame?

PETRARKA: Znaju da jedu same.

KRALJICA: Ti i dalje po svome? Eh… Oduvek si bio drukčije sorte…

Pag

e12

4

PETRARKA: Neću da budem sorta drukčija, ja samo hoću da budem ja.

KRALJICA: Sine Petrarka, ti si mrav! Ako bi svako bio ja za sebe, potamanili bi nas

neprijatelji!

PETRARKA: Boriću se ja, nije da neću! Samo, u tome ne vidim sreću!

KRALJICA: Kažu da prosipaš kiselinu kad niko ne gleda?

PETRARKA: Kako znaju, kad ne gledaju?

KRALJICA: Kažu da kradom grickaš sodu bikarbonu koju čuvamo da podmetnemo

neprijateljskim mravima i onesposobimo im kiselinu?

PETRARKA: Odbijam da kažem i istinu i neistinu.

KRALJICA: Majci da kažeš istinu! Ja te uvek branim!

PETRARKA: (pokunjeno) Kiselinom kamen hranim.

KRALJICA: Sine, sine… Vidiš svu ovu braću? Hiljade budućih mrava! Postoje

mnogi koji bi voleli da se ovde ušunjaju i sve ih prožderu! A mi smo mali! Da se ne držimo

zajedno, ne bismo preživeli! Zbog toga nas i ima hiljade! I svi smo heroji, uvek spremni za

odbranu, po cenu života!

PETRARKA: A lepota?

KRALJICA: Zar nisi ponosan što si baš mrav? Ti kao da bi više voleo da si cvrčak!

PETRARKA: Ponosan sam što sam mrav, al’ baš evo – ovakav!

A želja, priznajem, vuče me jaka, da se dokopam cvrčinjaka!

Cvrčci su majstori stiha i pesme, a ovde se eto – pevati ne sme!

I znaj, majko, da oni su vredni, vežbaju mučno, i gladni i

žedni, pa izgleda k’o da je pevati lako, a nije, uopšte, ni

blizu tako!

KRALJICA: Sine Petrarka… Uvek si mi bio drag! Možda si ti i u pravu, možda je

mravljem narodu potreban i neko kao ti, ko…

Upadaju generali BONAPARTA i HERKUL. Petrarka se sakrije.

HERKUL: Stvari su se promenile, o, Kraljice!

BONAPARTA: Na gore! Menjaju se svaki čas!

HERKUL: Menjaju se evo i sad! Upravo je postalo još gore!

BONAPARTA: Nije baš toliko na gore.

HERKUL: E jeste, i još gore je!

KRALJICA: Polako, vojskovođe moje! Šta se menja, šta je sve gore?

HERKUL: Divlji mravi nas opkoljavaju!

Pag

e12

5

KRALJICA: Opkoljavaju?

BONAPARTA: Tačnije, možda nas opkoljavaju.

HERKUL: O, Kraljice, on lupeta!

BONAPARTA: Ko lupeta?Jel’ ja?

HERKUL: Došli smo da je obavestimo, to jest Vas, o, Kraljice, da imamo izveštaje

o razmeštanju trupa divljih mrava na našoj teritoriji, to jest Vašoj, o, Kraljice, i da joj kažemo,

to jest Vama, o, Kraljice, da ćemo u rat…

BONAPARTA: …Da ćemo možda u rat! A ovaj ovde… O, budale! Pardon ne Vi, o,

Kraljice, već on, već lupeta o nekom opkoljavanju!

HERKUL: Ja lupetam? O, Kraljice, ja…

KRALJICA: Dosta!

BONAPARTA: Evo meni je dosta.

HERKUL: I meni.

KRALJICA: Želim da čujem sve, ali redom! Petrarka!

Petrarka se pojavljuje.

KRALJICA: Imamo važan razgovor… Sada nas ostavi.

PETRARKA: Ako je važno, što da znate samo vi?

HERKUL: O, Kraljice, šta ova kukavica radi ovde? Ako nas čuje, još će nas i izdati

neprijatelju!

BONAPARA: Izdajnik roda mravljega!

KRALJICA: Mir!

PETRARKA: Laže, a i onaj do njega!

HERKUL: Kažeš da ja lažem?

BONAPARTA: Ako sam ja onaj do njega, onda, kažeš da i ja lažem?

PETRARKA: To sam i hteo da kažem.

HERKUL: Pred vojni sud!

BONAPARTA: Pred ratni sud!

PETRARKA: Ovaj je lud!

KRALJICA: Mir! Još nije rat, a on samo kaže da lažete kad kažete da je izdajica!

HERKUL: Protestvujem!

BONAPARTA: Protestvujemo!

HERKUL: Samo ja protestvujem, krpelju i grinjo glupa!

Pag

e12

6

KRALJICA: Mir! A ti Petrarka, idi nahrani neku vaš!

PETRARKA: Dobro, dobro, kad moram baš…

Petrarka ode.

HERKUL: O, kraljice, ratni savet je odlučio da idemo u rat.

BONAPARTA: Nije još.

KRALJICA: Jel mravinjak ugrožen?

HERKUL: Ne znamo, ali čekamo izveštaje izviđača iz izvidnice.

KRALJICA: Onda sačekajte izveštaje, pa onda odlučite. A sad, razlaz! Bebe spavaju.

Pokunjeno odlaze.

Slika VI

PETRARKA luta.

PETRARKA: Lupetaju generali! Glavama im mozak fali!

Evo gledam po ledini, nigde nikog u blizini!

Neprijatelj? Čista glupost! Kakav napad, kakva ludost?

Samo cveće, miris trava, ma paniče zabadava!

Nikad lepše, sumnje nema…a opet se nešto sprema…

Utrčava ANTONIJE u panici.

ANTONIJE: Uzbuna, uzbuna, mravlja uzbuna! Slušajte svi!

PETRARKA: Uzbuna? Zašto? Šta se zbi? Antonije, govori!

ANTONIJE: Kažem, uzbuna!

PETRARKA: Stiže, dakle, ta vest crna.

ANTONIJE: Video sam ih! Imaju logor, tu blizu! Velik logor! Ceo mravinjak!

PETRARKA: Ko?

ANTONIJE: Neprijatelj!

PETRARKA: Čiji?

ANTONIJE: Naš!

PETRARKA: Kako znaš?

ANTONIJE: Hej, ja sam ih video, a ne ti! Pusti me da prođem, idem generalima!

PETRARKA: Idi kraljici, što prvo nijma? I kraljica se pita o ratovima!

Pag

e12

7

ANTONIJE: Po liniji komande, prvo pretpostavljenima! A ti se bolje pripremi i javi

odmah u svoju jedinicu! Ali čekaj! Ti još prosipaš kiselinu?

PETRARKA: Žudim da prećutim. Čeznem da umuknem. Da postanem nem.

ANTONIJE: Žao mi je, stari druže! Rado se sećam našeg igranja kad smo bili mali!

Ali sada se toga jedva sećam!

PETRARKA: Zar će stvarno bitka ljuta? Nije šala ovog puta?

ANTONIJE: (odlazeći) Uzbuna, uzbuna, mravlja uzbuna!

PETRARKA: Au! Šta sad? Da branim kuću, ja sam rad,

ali nemam kiseline! Mene bolje da – nestane!

Oni ludi generali što dosadu ratom leče,

narediće za izdaju – da popase me goveče!

il’ još grđe i još gore, u sred crne ratne strave,

završiću jadan vezan, na muvi bez glave!

Bežati, pa čekati! Kiselinu skupiti!

Ojačati, pa se vratiti, za sve se iskupiti!

Pitanje je samo, kuda? Hajde misli, glavo luda!

Pa, krenuću… evo, tamo! Hajd’ Petrarka, napred samo!

Neka bude šta će biti, za sada se moram skriti!

Biće stomak naoružan, vratiću se, u boj ružan!

S pesmom daću život kratak, za kraljicu i mravinjak!

A do tada bih mogao – da potražim cvrčinjak…

Petrarka odlazi…

Slika VII

GENERALI čekaju izviđače.

HERKUL: Kad će ti izviđači već jednom! Gomila mi se kiselina.

BONAPARTA: Ako ne jave ništa opasno, otkazujemo rat. Tako je to sa ratovima, ne

može čovek na njih da se osloni.

HERKUL: Ne dolazi u obzir! Sem toga, lično sam poslao toliko izviđača da će bar

jedan sigurno videti neprijatelja!

BONAPARTA: Taj jedan može i da laže.

HERKUL: Hoćeš da kažeš da moji izviđači lažu kad kažu da su videli neprijatelja?

BONAPARTA: Hoću da kažem da možda lažu.

Pag

e12

8

HERKUL: Sad si me možda uvredio!

BONAPARTA: Ko zna?

HERKUL: Možda te i razbijem, ko zna?

BONAPARTA: Ako ne jave ništa opasno, ispašćemo glupi kod kraljice.

HERKUL: Tja!

BONAPARTA: Ispašćemo nepotrebni!

HERKUL: Pih!

BONAPARTA: Možda i jesmo glupi i nepotrebni?

HERKUL: Govori u svoje ime. Ja sam mojima u ovoj turi izvidnice obećao

nagrade ako spaze neprijatelja. A u sledećoj ima da pljušte kazne za one koji ga ne spaze.

Neće da omane, bez brige. Evo opet mi se gomila kiselina.

Čuje se ANTONIJE.

ANTONIJE: Uzbuna, uzbuna, mravlja uzbuna odmah!

HERKUL: Šta sam rekao?

Slika VIII

PETRARKA luta.

PETRARKA: Eh, Petrarka, tako je to, kad srce neće da odraste!

Sada lutaj, hteo si, eto! Gde su sada tvoje mašte?

Ali kuda? Gde, na primer, raste nada? Nigde i svuda!

Idemo. Moji stihovi i ja. Nek se spremi nedođija!

Cvrčinjak! Cvrčinjak! Traži se cvrčinjak!

Mesto gde je život lak!

Tamo gde rima ne peva sama, jer cvrčinjak živi od

pesama! Cvrčinjak! Cvrčinjak! Traži se cvrčinjak…

Nailazi na DIVLJU VAŠ.

DIVLJA VAŠ: Mrave, stoj! Moj si!

PETRARKA: Gle, ko to priča? Divlja vaš! Nisam te tražio, al’ slatka si baš!

Zašto kažeš: „Mrave stoj!!“ Šta to znači: „Sad si moj“?

Pag

e12

9

DIVLJA VAŠ Nisam baš tako rekla, ali može i tako. Na leđa sa mnom, i vodi me u

mravinjak!

PETRARKA: Niti sam u leđa jak, nit’ idem u mravinjak.

DIVLJA VAŠ: Vodi me u izvidnicu sa sobom, pa kad se vratiš u mravinjak, eto i mene

tamo s tobom! Čekam te, mrave, celog života! U mravinjaku je pravi život, a ne ovde u

divljini sa pukovima, gusenicama, bogomoljkama koje izgledaju kao list! Vodi me! Mojim

mukama je došao kraj!

PETRARKA: Nije moj mravinjak baš takav raj.

DIVLJA VAŠ: Samo me vodi. Sa tobom, svuda!

PETRARKA: Malo si luda?

DIVLJA VAŠ: Čekaj, ti nisi običan mrav. Ko si ti?

PETRARKA: Petrarka, to mi je ime. Mrav sam koji stvara rime,

i zbunjen sam sav. Možda i nisam pravi mrav!

Sada bih radije, kad pitaš baš,

da budem šta drugo, možda i vaš.

DIVLJA VAŠ: (smeje se) Ha! I da si vaš, tražio bi mravinjak!

PETRARKA: Ja tražim cvrčinjak.

DIVLJA VAŠ: (smeje se) Ha! Ta ti je dobra! Idi ga traži, Petrarka! A kad se

predomisliš i kreneš kući, svati po mene.

PETRARKA: Želim ti sreću, k’o sebi, i veću!

DIVLJA VAŠ: Ah, molim te da stvarno bude veća nego što želiš sebi, pesniče! Koji

sam baksuz! Od svih mrava i svih vaški, baš mene da nađe baš jedini mrav pesnik! Naći ću ja

sebi pravog, surovog, opasnog mrava, da se ne nastavlja sa mnom već da mi naređuje!

Zbogom!

Petrarka odlazi.

Slika IX

GENERALI postrojavaju vojsku. MRAVKOJISEDI spava.

HERKUL: Mravi, mir-no! Brojno stanje?

BONAPARA: Četrdeset stotina ratnika i sto pedeset stotina radnika ratno obučenih za

rat u slučaju rata! Desetine stotina biljnih vaši rade punom parom!

HERKUL: Kad to čujem, momentalno mi se zgomila kiselina.

BONAPARTA: A zašto brojno stanje uvek izveštavamo u stotinama, a ne u hijadama?

Pag

e13

0

HERKUL: Zato što možda neprijatelj prisluškuje.

BONAPARTA: Kakve to ima veze?

HERKUL: Zato što u jednom istom broju mrava, stotina ima više nego hiljada, pa

nek se više uplaše kad čuju koliko nas ima.

BONAPARTA: Genijalno! Ko je to smislio?

HERKUL: Mravkojisedi je to smislio kad je bio mlad.

BONAPARTA: (Mravukojisedi) Ti si, Mravekojisedi, genijalan!

MRAVKOJISEDI: (spavajući) Zašto?

BONAPARTA: Zato što si smislio ono za stotine!

MRAVKOJISEDI: Ne znam baš koliko je to pametno. A šta ako neprijatelj zaista pomisli

da nas je više, pa zato pošalje mnogo više vojske na nas?

BONAPARTA: Pa da! To baš i nije pametno. Ja se toga nikada ne bih setio! (Herkulu)

Mravkojisedi je zaista genijalan!

HERKUL: Jeste.

MRAVKOJISEDI: To je to, onda…. Hiljade za jednog!

SVI ZAJEDNO: Jedan za hiljade!

Slika X

PETRARKA luta.

PETRARKA: Cvrčinjak! Cvrčinjak! Traži se cvrčinjak!

Mesto gde je život lak!

Tamo gde rima ne peva sama, jer cvrčinjak živi od

pesama! Cvrčinjak! Cvrčinjak! Traži se cvrčinjak…

Naiđe na čudnu situaciju: čauru gusenice u kojoj je LEPTIR, i pored nje BOGOMOLJKU

koja spava.

PETRARKA: Gle ovog čuda! Leptir se stvara,

a tu ga čeka bogomoljka stara!

Gusenica, mesto u leptira, u ručak se pretvara!

Al’ ona spava. Čeka već dugo.

Kad izađe – cap! Smazaće ga. Šta drugo?

Ako ga ne upozorim, neću imati mira!

(prilazi i šapuće) Hej! Kuc-kuc? Ima li leptira?

Pag

e13

1

LEPTIR: Neću! Neću! Neću!

PETRARKA: Pssst! U redu, nećeš! Ali, šta?

LEPTIR: Da se pretvorim u…to čudo! Mislim, već sam se pretvorio ovde unutra,

ali ja odavde ne izlazim. Odvratan sam! Bio sam sasvim u redu i onako. Hoću, ako je ikako

moguće, opet da budem gusenica! Možeš li da mi pomogneš da opet budem gusenica?

PETRARKA: Tiše malo… Slušaj! Dosad je bilo baš kako treba,

jer ovde te jedna bogomoljka vreba!

Dobro je ispalo što nisi spreman,

ovde te čeka opasna neman!

LEPTIR: Još bolje!

PETRARKA: Samo je, čekajući, pala u snove,

a ja sam ti spas iz nezgode ove!

LEPTIR: Gubi se! Nisam vredan spasavanja! Odvratan sam, šaren i mršav i…

PERARKA: K’o cvet, ali lepršav!

LEPTIR: Ne rugaj mi se! Kad mi se sve smuči, izaći ću, probudiću je i skočiti joj

usta, i to brzo, pre nego što me neko vidi!

PETRARKA: Zar ima ko se i krila stidi?

LEPTIR: Spremiću joj i kap vode, da me protera, da brže nestanem! A sad, gubi

se, ostavi me i pusti me. Na meni krila nećeš videti!

PETRARKA: Ali ti si leptir! Lepota što leti!

LEPTIR: Nema tu ništa lepo. Povraća mi se od sebe. Žgoljav sam i imam

ogromne krpetine na leđima s kojima ne znam šta da radim!

PETRARKA: U nebo da se vineš! Uopšte te ne razumem, da izvineš!

LEPTIR: Pih! Gore je hladno, a pod nogama – nema tla!

PETRARKA: Ali ja sam oduvek želeo da vidim leptira!

LEPTIR: Mene nećeš!

PETRARKA: Od žeđi i gladi – umrećeš!

LEPTIR: Bolje nego od sramote!

PETRARKA: Tebi nema ravne lepote!

LEPTIR: Nema tu ništa lepo, biti štrkljava šarena konfeta!

PETRARKA: Šta ti u lepoti smeta? Izađi i raširi krila, da vidiš čega se stidiš!

LEPTIR: Jok ja! I da me ubediš da sam lep, sad je gotovo! Radije ću da skapam

ovde nego da me smaže bogomoljka!

Pag

e13

2

PETRARKA: Biće lako: ja pazim a ti polako…

LEPTIR: Kako znam da nisi ti bogomoljka?

PETRARKA: Gde ovakva bogomoljka ima,

da govori u stihovima?

LEPTIR: A šta si?

PETRARKA: Petrarka, to mi je ime. Mrav sam koji stvara rime,

i zbunjen sam sav. Možda i nisam pravi mrav!

Sada bih radije, to kažem svima,

da sam šta drugo, i leptir s krilima.

LEPTIR: Mrav u stihovima? Haha! Tek sad ti ništa ne verujem! Ti si neka još

gora šumska laž! Gubi se od mene, prevaro!

PETRARKA: Mrav ako nisam, sad nek me smaže

goveđa njuška il’ zub uholaže!

LEPTIR: Hm. Kad smo kod toga, da nemaš nešto za jelo?

PETRARKA: Cveće je svud okolo.

LEPTIR: Kakvo?

PETRARKA: Sočno i slasno, lepi se za pipke,

mirisni polen, latice gipke!

Odbaci okove, uleti u sokove…

Gle lale, maslačka, ljubičice,

izađi, poleti, zagnjuri lice…

LEPTIR: Ćuti! Ne želim da čujem! Samo me mamiš, a onda će se probuditi ta

bogomoljka i…

PETRARKA: Izađi pa se vrati, neće ni znati!

LEPTIR: Molim?

PETRARKA: Izreži, polako, k’o poklopac rupicu,

išunjaj se tiho, nahrani gubicu,

nažvaći se cveća, napij se vode,

a posle se vrati kad bogomoljka ode!

LEPTIR: Neće moći.

PETRARKA: Šta neće moći? Biće uživanje!

Pag

e13

3

Ima toliko mesta za skrivanje!

LEPTIR: Pričaj mi još, kakvog tu još ima cveća?

PETRARKA: Bela rada! Kukurek, slast još veća!

Eno jorgovan, gusenici visoko,

al’ tebi sa krilima – tu, pod oko…

Leptir pokušava da probije i izađe.

Petrarka bi da pomogne, ali ne može.

LEPTIR: Ne mogu! Okorelo! Tako sam slab…

PETRARKA: (pokušava da probije) Ne smem odavde, povrediću krila!

Pukni, ti čauro, prokleta bila!

Čekaj, evo, ideja mi sinu!

Kanuću malo tu kiselinu!

Nemam je mnogo, priča je duga,

al’ to što imam, daću za druga!

Petrarka potroši zadnju kap kiseline. Leptir proviri.

LEPTIR: Zatvori oči!

PETRARKA: Evo, žmurim!

Leptir izađe. Zatvori poklopac.

PETRARKA: Mada da te vidim žudim!

Leptir se stidljivo udaljava. Bogomoljka se budi.

LEPTIR: Žmuri dok ne odem daleko!

Bogomoljka se sve više budi.

PETRARKA: Ne brini, biće kako si rek’o!

Pag

e13

4

Leptir je otišao.

PETRARKA: Gde si? Već si se sakrio? Krila raširio? Odleteo?

Otvara oči, vidi bogomoljku koja se meškolji, i odlazi da se sakrije.

BOGOMOLJKA: Hm…lepo sam dremnula! Taman pred ručak! Trebalo bi da je odavno

gotov! Gde je već dosad? Ček! Šta je ovo? (otkriva rupu u čauri) Šta? Pobegao mi ručak! Gde

mi je pobegao ručak? Zašto mi je pobegao ručak? Hm… Ovo je otvarano i spolja… Ko mi je

pobegao ručak? Ha! Tragovi! I to… mrava! (osvrće se u strahu) Ali…čekaj! To je

samo…jedan mrav? Jedan bedni mrav mi je ukrao dugo čekani ručak? E nećeš bogomoljci!

Ima da te nađem, ne bila ja strašna kao što jesam, i da te smažem, ne bila sita kao što nisam!

Ala sam ljuta! Ala sam ja sada ljuta! Za tragom!

PETRARKA: (vireći, skriven) Nestaću netragom!

Petrarka nestaje.

Čuje se glas leptira.

LEPTIR: Ja letim! Ja letim! Upomoć, ja letim! Upomoć! Prokleti mrave!

Dabogda i tebi narasla krila!

BOGOMOLJKA: Eno, odlete mi ručak! Platićeš mi, mrave! Ima da te pronađem,

ručkokradico, a onda ćeš i sam postati ručak!

Bogomoljka kreće u potragu.

Slika XI

Generali MRAVKOJISEDI, BONAPARTA i HERKUL vode vojsku. Mravkojisedi spava

hodajući. S njima je ANTONIJE.

HERKUL: Oprez! Upravo prolazimo kraj velikog trulog odgriska. Brojno stanje?

BONAPARTA: Svi su tu osim onog što priča u stihovima. Taj je pobegao.

HERKUL: Verovatno se pridružio neprijatelju.

BONAPARTA: Izdajica će dobiti svoje.

HERKUL: Ona krava što je viđena da pase u velikim zalogajima će se omastiti za

jednog mrava. Lično ću ga vezati za travku pod njenom njuškom! I da ne zaboravimo da

nagradimo Antonija!

ANTONIJE: Samo sam vršio svoju dužnost! Meni je već nagrada što sam ovde na

čelu, sa vama!

BONAPARTA: Kad smo već kod toga, ja moram da pitam, zašto generali uvek idu

prvi?

Pag

e13

5

HERKUL: Zato što smo ludo hrabri!

BONAPARTA: Nisam zadovoljan odgovorom.

HERKUL: Zato što nije svejedno koga vojska vidi ispred sebe, kukavicu ili nekog

ko se raduje što ide u bitku.

BONAPARTA: Ali mi smo stari i spori. Ako smo mi napred, svi idu sporo.

HERKUL: A ako idemo zadnji, otići će bez nas.

BONAPARTA: Pa? Znaju mravi i sami kud se ide i kako se ratuje.

HERKUL: I to je tačno.

BONAPARTA: Onda je svejedno, idemo li prvi ili poslednji.

HERKUL: Kad tako kažeš, i jeste.

BONAPARTA: Onda, ako je svejedno, možemo i poslednji.

HERKUL: Kako si ti postao general, zanima me?

BONAPARTA: Činio sam junačka dela.

HERKUL: Znači, verovatno si nekad bio hrabar. U redu, al’ nek se zna, sad si

kukavička grinja glupa.

BONAPARTA: Nisam ja nikad bio hrabar. Činio sam junačka dela slučajno. U metežu

jedne velike bitke tokom termitskih ratova, hteo sam da pobegnem, ali sam pogrešno skrenuo

i krenuo pravo ka naprijatelju. Svi povikali, gle heroja! Za njim! I krenuli svi za mnom, i

pobedili smo.

HERKUL: Veoma me nervira to što si sad rekao.

BONAPARTA: Mene nervira što se to desilo, pa sam morao da postanem general, pa

sad moram da idem prvi.

HERKUL: Kukavička grinjo glupa!

BONAPARTA: Tiše, probudićeš Mravakojisedi.

MRAVKOJISEDI: (spavajući) A onda ste ga nagrabusili.

Neko vreme idu u tišini.

HERKUL: Kuda sad, Antonije?

ANTONIJE: Sad…levo.

HERKUL: (viče) sad, levo!

MRAVKOJISEDI: (spavajući) Svi za jednog!

SVI ZAJEDNO: Jedan za hiljade!

BONAPARTA: Misliš da opet sanja termitske ratove?

Pag

e13

6

HERKUL: Garant.

Slika XII

PETRARKA luta.

PETRARKA: Prestravljen od svojih krila? Kakva bića šumom gmižu!

Šta je još od oka skrila? Koja čuda još mi stižu?

Ali bolje da ne stojim, ako se za život bojim.

Bogomoljka, lovac tih, prekinuće ovaj stih,

kandža pesmi daće kraj, a mene – u mravlji raj!

Mrava se i ona boji, ali kad ima da se broji,

ne ovako, jedan mrav, i to ovaj, bedan sav.

Čuje se glas CVRČKA.

CVRČAK: Hej, ti tamo! Upomoć! Upomoć! Ovamo!

PETRARKA: Ko to viče, pomoć moli? Jel’ nekoga nešto boli?

CVRČAK: Ovde, ovde, mrave jedan! Spašavaj mi život bedan!

Petrarka se okrene, i ugleda Cvrčka zapletenog u paukovu mrežu.

PETRARKA: Jao, pa ti si cvrčak!

CVRČAK: Ne, nego hrčak! Zar si slep? Možda nisam prizor lep,

al’ pomozi kako umeš, il’ dođi da sa mnom umreš!

PETRARKA: (za sebe) Eto meni novog čuda! Ili umišlja glava luda?

Hteo sam da sretnem cvrčka, a naiđem na jadnička

što pod nosom tu mi leži upleten u smrtnoj mreži!

Pauku će šaka pasti, ako ga ja neću spas’ti!

CVRČAK: Hej, mravčino, ovde sam! Ti u glavi nisi sam?

Sa mnom pričaj, druže mali, zar ti glavi pamet fali?

A mozak ti bolest ima, pa pričaš u stihovima?

PETRARKA: Petrarka, to mi je ime. Mrav sam koji stvara rime,

i zbunjen sam sav. Možda i nisam pravi mrav!

Sada bih rado, najradije čak, da budem i ja jedan cvrčak!

Pag

e13

7

CVRČAK: (očajan) Hvala, sudbo, na tom trudu, što mi šalješ ovu ludu! Pesma me

u srce dira, ali sada me živcira!

Nego, kakav si na delu? Pauku je vreme jelu!

PAUK se pojavi. Još ne vidi Petrarku.

PAUK: Došao je i taj dan, da završiš prožderan!

PETRARKA: (šapatom) Sakriću se, ali znaj – ti ga samo zagovaraj

dok ja smislim nešto smelo i ukradem njemu jelo!

Sakrije se.

CVRČAK: (očajan) Hvala, sudbo, za tu šalu, što posla mi tu budalu!

PAUK: Za oproštaj, evo jedna zagonetka!

Šest nogu pod jednom glavom…

CVRČAK: Čekaj! Pauk, a zna rime? Zbunjujete žrtve time?

PAUK: Ne prekidaj dok se spremam da te pojedem!

Dakle, šest nogu pod jednom glavom…

CVRČAK: Ne, stvarno, malo je čudno! I stoji vam ružno!

PAUK: Ne ometaj me, molim te, dok se spremam da te se nagutam! Dakle, gde

sam stao?

CVRČAK: Pet nogu pod jednom glavom…

PAUK: Pet nogu pod… Hej! Ne ide tako!

CVRČAK: Izvinite! Šest nogu pod glupom glavom…

PAUK: Ti se, večero, sa mnom šališ?

CVRČAK: Ne bih svrstavao sebe u krivce za cenjene vaše napukle živce, al’ srce

moje znati bi htelo (Petrarki) jel’ neko smislio nešto smelo?

PAUK: Dosta! Dakle, šest nogu pod jednom glavom

u strašnoj postelji med’ zelenom travom! Šta je to?

Ako pogodiš, poješću te, ako ne pogodiš, proždraću te.

CVRČAK: Ha! Znam kako ću i da pogodim, i da ne pogodim!

PAUK: Ne shvatam.

CVRČAK: Odgovor na „šta je to?“ je… zagonetka!

Pag

e13

8

Pogodio sam, jer to zagonetka jeste bila,

nepogodio, jer to nije rešenje koje je krila!

PAUK: Ja što ne razumem, ja to odmah pojedem!

CVRČAK: (uplašeno) I to genijalna zagonetka!

A tek rima, jedna u milion! Vi ste, pauče, rime šampion!

PAUK: Dopada ti se?

CVRČAK: Jako!

PAUK: Ti u stvari znaš da je odgovor pauk, jel’ da?

CVRČAK: I to ne pauk bilo koji, već genije što rimu kroji!

PAUK: Hvala, hvala.

CVRČAK: Može još koja, ako umete? Biće mi čast da me pojedete!

PAUK: I treba da ti bude čast, večero, da mi budeš večera.

CVRČAK: I rekao sam čast, zar niste čuli?

Da niste pomalo glupi i gluvi?

PAUK: Šta si rek’o?

CVRČAK: (uplašeno) To sam reko, jer novu zagonetku jedva sam ček’o, da

takav ste majstor i genije suv,

da sam kraj vas k’o glup i gluv!

PAUK: Hm. Dobro. Ovako. List sa kleštima bogu se moli.

Života sit neka mu izvoli!

CVRČAK: Oh, kako dobro zvuči, ali značenje me malo muči…

Možete li, mom mozgu bednom, ponoviti sve to barem još jednom?

PAUK: Naravno, večero! Dakle. List sa kleštima bogu se moli.

Života sit neka mu izvoli! Šta je to?

CVRČAK: Oh, baš fantastično ta rima zvuči,

samo me smisao malo muči…

Možda sam mozak izgubio usput?

Mož’te ponoviti sve to još dvaput?

PAUK: Večerice, mnogo si hrabar. A sada ćeš ili pogoditi, ili…

CVRČAK: (uplašeno) Zagonetka, genijalka! Odgonetka: bogomoljka! Divne rime,

smele teme,

Pag

e13

9

(Petrarki) a za smele, sad je vreme! Krajnje vreme!

PAUK: Hvala na komplimentima, ali… Ja u stvari ne znam rime. Moram da ti

priznam, ne volim da lažem hranu. Nisam to ja smislio. Ja tako uhvatim nekog cvrčka, pa ga

nateram da mi smisli neku rimu. Meni manje dosadno, a ja ga zauzvrat pojedem brže!

CVRČAK: Za vašu cenjenu dosadu – predlažem lek,

da rime vam ja izmišljam, od sad zauvek?

Biću vaš pesnik, veran i vredan,

jer kao zalogaj, dosta sam bedan!

PAUK: Dosta je filozofiranja! Vreme je za njam-njam!

Uleće Petrarka.

PETRARKA: Stoj, tvoj ručak nije sam!

Odgovori ti na ovo, il’ ti glava brzo spade:

Jedna mama i dece hiljade složno žive u istoj kući!

Kada su zajedno, ne možeš ih tući!

Šta je to?

PAUK: (uplašen) Mravi!!! Aaaa! Mravi!!! (beži)

PETRARKA: Tako je! Na nogatog vraga, juriš, braćo draga!

Pauk pobegne. Petrarka oslobodi Cvrčka, beže.

CVRČAK: Smem li da kažem hvala kasnije,

kad stvari postanu malo jasnije?

Ko si? Šta hoćeš? Za vojsku – lažeš?

Pauka varaš, da mene spaseš?

PETRARKA: Moja vojska za mnom ide,

da cvrčinjak jedan vide,

jer smo čuli da je kod njih

glavna hrana pesma, stih,

pa želimo kao vojska

da smanjimo hrani troška,

naučimo, blago nama,

Pag

e14

0

da živimo od pesama!

CVRČAK: Sret’o sam buba, svakakog sveta,

al’ nikog nisam ko tol’ko lupeta!

Dozvoli nešto da cvrčak ti kaže:

Džaba su rime, kad njima se laže!

PETRARKA: Dobro, lažem. Ja sam bednik,

bruka, muka i izdajnik,

kukavica, mravlja greška,

što ga plaši bitka teška,

pa pobegoh, čast mi svaka,

iz sopstvenog mravinjaka!

CVRČAK: Možda, ali na tvom licu

ja ne vidim kukavicu.

Još važnije, u tvom činu

ja upoznah junačinu.

PETRARKA: Ratovanje mi ne štima.

Zanima me samo rima!

CVRČAK: Mani se, ne idu rime i mravi!

PETRARKA: Nek pesme biraju ko da ih pravi.

Možda baš mrava moje pesme žele?

CVRČAK: Kome su pesme dobro donele?

Nisu ni meni, neće ni tebi.

PETRARKA: One su dobro same po sebi.

S prave lepote ne visi cena.

CVRČAK: I onda uživaš u dva-tri trena!

Posle se vraćaš životu mučkom.

PETRARKA: Ček! Ja to rimujem s jednim cvrčkom!

Ushićen sam kao svitac!

CVRČAK: (za sebe) Mene je spasio jedan klinac.

I šta sada? Pauk se vraća!

Pag

e14

1

PETRARKA: Da rimujemo! To se ne plaća!

Usput možemo i da bežimo!

CVRČAK: Ili u nekom skrovištu ležimo?

Umorila me sva ta zbrka!

PETRARKA: Protiv šest nogu ne vredi trka!

Ala smo dobri! Sjajne rime!

CVRČAK: Čak se i ja slažem s time.

Ajmo brže!

PETRARKA: Nek se reči čvrsto drže!

A pesme nek šumom kruže!

CVRČAK: Nije loše, mravlji druže!

Ima rimom da te stisnem!

PETRARKA: Rimovaću dok ne svisnem!

Dok ne zađe sunce žarko!

CVRČAK: I mesec zablista jarko!

Za pesmom da želja mine!

PETRARKA: A kad sunce opet sine

nove rime ja se setim!

CVRČAK: Kad rimujem, ko da letim,

duša šumi kao reka!

PETRARKA: Moja pesma, mravožderka,

nek pojede celog mene!

CVRČAK: (oduševljen) Kakve rime! Nečuvene!

Da me juče kljucnu svraka…

PETRARKA: …smaza onaj sa šest kraka…

CVRČAK: …il’ slepimiš u sred mraka…

PETRARKA: …da završih ispod đona…

CVRČAK: …il’ stopala nekog slona…

PETRARKA: …Ili točka kamiona…

CVRČAK: …ne bih znao da postoje!

Pag

e14

2

PETRARKA: A to behu rime moje!

CVRČAK: Nisi loš za jednog mrava.

PETRARKA: I za cvrcka, ti si strava.

CVRČAK: Vratiće se onaj pauk!

PETRARKA: Biće nam to dobar nauk!

A sad reci, u rimi ortaku,

najbliži put ka cvrčinjaku?

CVRČAK: Cvrčinjaku? Hoćeš tamo?

PETRARKA: To te molim. Reci samo.

CVRČAK: Što ti srce tome žudi?

PETRARKA: Jer se tamo s pesmom budi,

s pesmama se živi, spava…

CVRČAK: Nešto brka tvoja glava.

Za pesnika priča stara:

život pesmu razočara.

PETRARKA: Razočara?

CVRČAK: Cvrčci što pevaju bajno u tami,

pevaju tako, jer žive sami.

Poslušaj zato stihove moje:

crvčinjaci, mrave, ne postoje!

PETRARKA: Ne postoje?

CVRČAK: Mada se obraćam rime prvaku,

ja tebi zavidim – na mravinjaku!

PETRARKA: Al’ oni neće talenat moj,

nego da ćutim i stanem u stroj!

Možda bih ratov’o, iako mali,

da budem pesnik da su mi dali!

CVRČAK: Sa pravim pesnikom uvek je tako.

Zato se i bude pesnik. I nije lako.

PETRARKA: Al’ šta da radim? Zna li to iko?

Pag

e14

3

CVRČAK: To je znao – nikada niko.

Dosta je priče. Hvala na životu.

Dok šumom tražiš tajnu lepotu,

ne gubi kuću, i braću pravu.

Ja želim sreću ovom mravu!

Zbogom, druže, i zauvek hvala!

Pravi si pesnik, znači budala!

Cvrčak odlazi. Proviri LEPTIR.

PETRARKA: Malo sam uzbuđen, zbunjen i sluđen,

u srcu pometen, iznenađen.

Cvrčinjak ne postoji? Oh, snovi moji!

Mašta je šala! A ja – budala!

LEPTIR: Hej druže?

PETRARKA: Prokleti mrave, rek’o si ljut,

kad smo se sreli poslednji put.

LEPTIR: Ma pusti to! Ja sam sad leptir! Nasladio sam se nektara iz cveća

najbližeg suncu, pa sam odlučio da te potražim. Želeo sam da ti se zahvalim. Pronašao sam te

lako, odgore. Vidi mi krila. Ti si mi ih dao. I čuo sam sve. Video sam sve.

PETRARKA: Šta?

LEPTIR Pokušaću da kažem tako da razumeš:

Kada je gusto, neustrašiv si sav.

Možda si pesnik, al’ si i mrav!

(odlazeći) Možda zato i jesi pesnik, a ne tek još jedan stihoklepac. Jer si hrabar…

Leptir odlazi.

PETRARKA: Gde sam ja to? Šta to radim?

Sad se sam sebi pomalo gadim…

Da li sam sebičan, i sad to kušam?

Bolje bi bilo da ćutim i slušam!

Pag

e14

4

Kako sad kući da se vratim?

Ostaje samo – da pevam i patim!

Petrarka odlazi.

Slika XIII

GENERALI i ANTONIJE vode vojsku kraj stvrdnute ljudske čarape i tegle meda.

BONAPARTA: Šta ako su jači?

HERKUL: Ha! Onda – zna se šta treba da uradimo! Da ih nadjačamo!

BONAPARTA: Šta ako ih je više?

HERKUL: Onda ćemo se umnožiti!

BONAPARTA: Izvini, ali kako?

HERKUL: Svaki naš mrav će se boriti za dva, za tri mrava, za hiljadu mrava!

BONAPARTA: Šta ako su dobri i ne pada im na pamet da nas napadaju?

HERKUL: Onda ćemo ih rasturiti pre nego što im padne na pamet. Vojno, to se

kaže raspametiti.

BONAPARTA: Samo kažem, možda smo samo mi njima neprijatelj, a oni nama nisu.

HERKUL: Tim bolje. Neprijatelji se bolje bore od neneprijatelja. Lakše ćemo ih

pobediti, ako nam nisu neprijatelji! Kuda sad, Antonije?

ANTONIJE: Sad…levo!

HERKUL: (viče) Sad, levo!

BONAPARTA: Antonije? Zar nismo i prošli put skrenuli levo?

HERKUL: Dosta mi je tebe! Optužujem te za stalnu sumnju! A to je podrivanje

mravljeg duha! Kakav si ti to mrav?

BONAPARTA: Ti ne znaš?

HERKUL: Šta?

BONAPARTA: Ja nisam mrav.

HERKUL: Nego?

BONAPARTA: Ja sam kukavička grinja glupa. A ti si potpuno drukčiji, ti si neustašiva

grinja gluplja!

HERKUL: (zbunjen, za sebe) Hm? Zvuči dobro, ali ne znam…Zašto imam neku

potrebu da se uvredim?

BONAPARTA: Jel’ Mravkjisedi spava?

MRAVKOJISEDI: Svi za jednog!

Pag

e14

5

SVI: Jedan za hiljade!

BONAPARTA: (uzdiše) Spava…

Slika XIV

BOGOMOLJKA traži Petrarku. PAUK je skriven.

BOGOMOLJKA: Gde je onaj mali lopov? Ima da ga priručim rukama, pa priklještim

kleštima i prizubim zubima! A kad ga ostomačim stomakom, biću i malo manje gladna!

Primeti PAUKA i okrene se naglo, spremna za napad.

PAUK: Polako, draga! Ne budi tako oštra, da te ne umrežim mrežom!

BOGOMOLJKA: Ne stoj mi na putu, krakati! Nemam s tobom ništa!

PAUK: Ne bih ti preporučio da lunjaš šumom mašući tim hvataljkama, armija

mrava je u blizini.

BOGOMOLJKA: Armija? Koliko ja znam, tu se negde krije samo jedan jedini mrav

izviđač!

PAUK: Ček’ polako, o čemu govoriš?

BOGOMOLJKA: O maloj prokletinji koja mi je ukrala ručak! Čekala sam leptira da se

iskobelja iz čaure pa da ga prožderem, ali sam zaspala, a on mu je pomogao da izađe i

nestane! Jedan jedini mrav! Nigde nisam videla tragove vojske!

PAUK: Ali, meni je ručak otela armija mrava.

BOGOMOLJKA: (uplašeno) Video si armiju mrava?

PAUK: Istina je da sam video samo jednog, ali… Vikao je da je tu armija. Ne bi

valjda lagao?

BOGOMOLJKA: Ha! Bolje bi ti bilo da imaš manje nogu, a više pameti! To je jedan

mrav, koji ide okolo i krade ručkove!

PAUK: Kakav je to mrav?

BOGOMOLJKA: Lud, eto kakav! Jer ja ću ga sad pronaći i omraviti zube!

PAUK: Idem i ja s tobom!

BOGOMOLJKA: Kako želiš, ali ako ga ja pronađem, moj je!

PAUK: Ovako ćemo: ako ga ti pronađeš, ti ga jedi. A dok si tu zauzeta jedenjem

mrava, ja ću pojesti tebe. Može?

BOGOMOLJKA: Sjajna ideja, ali ja imam bolju. Ovako ćemo. Ako ga ja prva vidim, ja

ću ti reći: eno ga! Ti ga onda uhvati i počni da ga jedeš.

PAUK: A ti ćeš onda mene?

BOGOMOLJKA: Milina. Volim da posle jela pročačkam zube paučjim nogicama.

Pag

e14

6

PAUK: A da ga podelimo?

BOGOMOLJKA: Mali je mrav.

PAUK: To jeste…Ako ga još podelimo…

BOGOMOLJKA: Kad razmislim, neka – pojedi ga ti! Meni je važna samo osveta!

PAUK: Ovako ćemo. Tebi je prvoj ukrao ručak! Ti si gladnija. Pojedi ga ti!

BOGOMOLJKA: Hvala, ali – šta je jedan mrav? Neka ga tebi!

PAUK: Ne mogu valjda dami da uzmem ručak! Ja sam kavaljer! Mrav je tvoj!

BOGOMOLJKA: Lepo od tebe, ali, šta je jedan mrav? Samo da mi zagolica stomak, pa da

se gladna nerviram! Pojedi ga ti!

BOGOMOLJKA: Ne, nego ti!

PAUK: Bolje ti!

BOGOMOLJKA: Ti!

PAUK: Ti!

BOGOMOLJKA: Ti!

PAUK: I šta ćemo sad?

BOGOMOLJKA: Hajde da ga prvo nađemo, pa ćemo se dogovoriti!

PAUK: Draga, tako ćemo!

Odlaze, nepoverljivi jedno prema drugom.

Slika XV

GENERALI i ANTONIJE su stigli pred mravinjak.

ANTONIJE: Tu smo! Pogledajte koliki mravinjak! Meni nije jasno kako su ranije

izvidnice ovo propustile! Ali ne očekujem nikakve počasti, to je samo bila moja dužnost!

HERKUL: Dabome da je to bila tvoja dužnost! A pre počasti, prvo sledeća dužnost

– da ih uništimo! Dakle, gospodo! Da vidimo da li smo sva trojica tu. Ja, Herkul, da li sam tu?

Tu! General Bonaparta?

BONAPARTA: Tu!

HERKUL: General pukovnik Mravkojisedi?

BONAPARTA: Tu spava.

HERKUL: Zaključujem da je Mravlji ratni savet kompletan! Probudi

Mravakojisedi.

BONAPARTA: Probudi ga ti.

Pag

e14

7

HERKUL: Brojno stanje?

BONAPARTA: Četrdeset stotina ratnika i sto pedeset stotina radnika ratno obučenih za

rat u slučaju rata, spremni za rat!

HERKUL: To je to, onda…. Zaključujem da napad može da počne!

MRAVKOJISEDI: Hiljade za jednog!

SVI ZAJEDNO: Jedan za hiljade!

HERKUL: Mravi, na moj znak, juriš! Juriiiš!

U jurišu, svi ulete u mravinjak.

MRAVKOJISEDI: U prazan mravinjak!

Svi stanu.

HERKUL: Šta si, Mravekojisedi, rekao?

MRAVKOJISEDI: To je prazan mravinjak, a vi se dernjate bezveze!

BONAPARTA: Gle stvarno! Nijednog mrava!

HERKUL: Ha! Videli su nas, i pobegli antenama bez ozbira!

BONAPARTA: Ne bi bilo loše!

HERKUL: Možda je podmukla zaseda?

BONAPARTA: Pobegli ili zaseda, njihova taktika ratovanja mi se dopada.

HERKUL: Udarimo zasedu njihovoj zasedi! Odmah!

BONAPARTA: Polako, prvo da razmislimo, malo razgledamo…

HERKUL: Gle kako im je primitivan mravinjak, naš je deset desetina puta lepši!

BONAPARTA: Meni je baš lep ovaj njihov, naš nikada neće biti takav.

HERKUL: Sviđa ti se neprijateljski mravinjak? Izdajička grinjo glupa!

ANTONIJE: Ovaj mravinjak je isti kao naš.

HERKUL: Sada i jeste naš!

ANTONIJE: Potpuno isti.

HERKUL: Potpuno je naš!

ANTONIJE: Možda su i oni isti kao mi?

BONAPARTA: Misliš, to možda znači da su svi otišli u napad na naš mravinjak?

HERKUL: Đubrad! Napadaju nas dok ih napadamo! Kako podlo!

BONAPARTA: Koliko mrava smo ostavili da čuvaju mravinjak?

Pag

e14

8

HERKUL: Nikoliko. Izvidnica je primetila samo ovog jednog neprijatelja, pa smo

pošli svi, da nas bude više, da pobedničkije pobedimo.

BONAPARTA: Kraljica je sama sa bebama?

Svi ćute.

HERKUL: Bolje da požurimo. Juriš nazad! Brzo!

Žure nazad.

ANTONIJE: Samo desno!

Slika XVI

PETRARKA luta.

PETRARKA: Sad misli, kuda? Džaba mi truda. Gde raste nada? Nigde i svuda! U

mravinjak, gde sam izdajica? Da postanem lutalica?

Bez oružja nisam pretnja, u ratu bih bio smetnja.

U šumi živeću, mali i sam, sudbinu svoju već dobro znam: pevaću

divno od ove bede, sve dok me nešto ne pojede. Biće opet priča stara:

život pesmu razočara!

Doleti LEPTIR.

LEPTIR: Zdravo, druže!

PETRARKA: Opet ti?! Ne muči te mana ta što pod nogom nemaš tla?

LEPTIR: Mogu ja da se spustim kad god hoću, gde god hoću, i zašto god hoću.

Što si višlje, više je mogućnosti. Ali sada treba da pazim na opasnosti i iznad sebe, i ispod

sebe. Što si višlje, više je i opasnosti. Ali dobro, ja sam leptir. Hvala tebi! Nešto si tužan?

PETRARKA: Nešto si srećan?

LEPTIR: Pripazi, ovuda se stalno mota jedan neobičan par – ona moja

bogomoljka šetka s jednim paukom! Nekog traže!

PETRARKA: Kakva čudna to je dvojka, pauk i bogomoljka!

Možda baš i traže mene! Gde begunac da se dene?

A zašto da od njih bežim? Nek me jedu, tu dok ležim!

Imaš krila – eto zgode (legne) – idi javi da sam ovde.

Od mene ti nema vajde. Nek se neko bar najede.

LEPTIR: Trenutno ne idu ovamo, već ka mravinjaku.

PETRARKA: Neka idu, nije šteta, straža da ih izlupeta.

LEPTIR: Nema tamo nikoga.

Pag

e14

9

PETRARKA: Oko te laže. Uvek ima straže.

LEPTIR: Nema. Kad ti kažem.

PETRARKA: Govoriš mi besmislicu. Ko onda čuva bebe i kraljicu?

LEPTIR: Niko. Video sam svojim očima. To mi je i bilo čudno – nijednog mrava

oko mravinjaka.

LEPTIR: Zar ti ludi generali, što uvek misle samo na sebe,

ostavili su same kraljicu i bebe?

I dve gladne zveri proklete

baš sad na njih da nalete,

kad su tako lake mete?

U odbranu da se krene! Odoh, žurim!

Nema drugog – osim mene! Evo, jurim!

Petrarka odjuri.

LEPTIR: Srećno, pesniče, držim ti pesnice! Ja letim da potražim tvoju vojsku!

Slika XVII

GENERALI, ANTONIJE i vojska žure i uzdišu.

ANTONIJE: Desno!

Skrenu desno.

MRAVKOJISEDI: Svi za jednim!

SVI: Jedan za hiljadama!

Slika XVIII

PETRARKA uleće kod KRALJICE.

PETRARKA: Stižem, mama, dopusti mi! Kukavičluk oprosti mi.

Spreman sam za kaznu svaku,

muvu, kravu, nogu, svraku,

ali više se ne bojim, ja sam stig’o da se borim!

Pag

e15

0

KRALJICA: Petrarka? Otkud ti? Čula sam da si pobegao?

PETRARKA: Pa i jesam, draga mama, al’ ste sami tu s bebama,

pa sam stig’o da se javim, u odbranu da se stavim!

KRALJICA: Zar sam sama?

PETRARKA: Oni ludi generali kao da su s travke pali!

KRALJICA: A straža?

PETRARKA: Nema tu ni s od straže, može neko da vas smaže!

KRALJICA: Zar neki neprijatelj dolazi ovamo?

PETRARKA: Ne… Ja za svaki slučaj, onako samo…

KRALJICA: Mnogo si žurio, i previše si uplašen. Zašto lažeš?

PETRARKA: Dolaze nam dve gadosti, što nemaju gram milosti!

Ali niste sami mama, tu sam sada i ja s vama!

Kiseline imam mrvu, al’ će ruke da se rvu!

Zubi moji gristi znaju, srce ne zna za predaju!

KRALJICA: Dragi Petrarka, svi su jači od jednog mrava. A ti baš i nisi ni jak mrav.

PETRARKA: Neka moja dela kažu! Ja ću da vam čuvam stražu!

Da termita vojska dođe, mene teško će da prođe!

Izlazim, mama! Vi ste skriveni!

Odbranu sada pustite meni!

Vi ste mi kuća, braća i mati! Ako preživim, lako ću pevati!

KRALJICA: Dragi Petrarka, drži se!

Slika XIX

GENERALI, ANTONIJE i vojska žure i uzdišu.

ANTONIJE: Opet desno!

Skrenu desno.

HERKUL: Koji genije je naredio da ne ostane straža kod mravinjaka?

BONAPARTA: Niko nije naredio da ne ostane straža. Nego, koji genije nije naredio da

ostane?

Pag

e15

1

HERKUL: Ja svakako nisam nikom naredio da naredi tako nešto!

BONAPARTA: Ja da sam se pitao, svi bi ostali kod kuće, na straži!

HERKUL: Ko bi onda napao neprijatelja, kukavička grinjo glupa?

BONAPARTA: Napali bismo ih istog trenutka kad nas napadnu, neustrašiva grinjo

gluplja!

HERKUL: Hm…Nemoj to više da mi govoriš. Nešto me tu vređa.

Pojavi se LEPTIR.

LEPTIR: Vojsko! Mravlja vojsko!

BONAPARTA: Šta hoće ovaj?

HERKUL: Neprijateljska avijacija?

LEPTIR: Požurite kući! U mravinjak vam stižu jedan pauk i jedna bogomoljka, a

tamo je samo jedan mrav da brani kraljicu i bebe!

HERKUL: Pauk i bogomoljka?

LEPTIR: Gladni i gadni!

BONAPARTA: A koji mrav? Mi smo svi ovde!

LEPTIR: Jedan heroj, koji spašava po šumi! Oteo je ručak i tom pauku i toj

bogomoljki, potpuno sam! Oni sada njega traže, a idu pravo na mravinjak bez straže!

HERKUL: Ova leteća konfeta me gadno nervira! Govori kao onaj izdajnik

Petrarka!

BONAPARTA: Petrarka! Da nije on taj jedan mrav heroj?

LEPTIR: Baš on!

HERKUL: Zar ta prokleta izdajica?

LEPTIR: Nema hrabrijeg mrava od njega! I verujte da znam o čemu govorim –

mene lično je spasio od bogomoljke! Bio je lukav, hrabar, i sve se rimovalo!

BONAPARTA: Ah, Petrarka! To je on, nema sumnje!

HERKUL: Ubrzajmo, braćo! Jedan mravlji heroj traži pomoć!

MRAVKOJISEDI: Svi za tog jednog!

SVI: Taj jedan za hiljade!

Slika XX

PETRARKA u pustom mravinjaku.

PETRARKA: Kiseline imam mrvu, al’ će ruke da se rvu!

Pag

e15

2

Zubi moji gristi znaju, srce ne zna za predaju!

Al’ moram da smislim nešto veštije

ako želim da sredim one beštije! Hm…

Kad budu me jesti hteli, i na mene poleteli,

staću kraj te rupe fine od prosute kiseline!

Prevara je savim čista: sakrivena ispod lista!

Za velike slab poklopac, a bezbedan za nas male,

Rupu moram dobro skriti. Odmah ću ih namamiti.

Dođi, jedi! To ću kas’ti, i u rupu će propasti!

Ali… Od njih beži baš sve živo…

Možda bude im sumnjivo?

Razlog sumnji ne smem dati! Prvo malo ću vrdati!

Možda vreme brzo prođe vojska mrava dok ne dođe?

Sad pametno, i odvažno! Biti strpljiv, to je važno!

Petrarka namešta list na rupi iza kamena, kad naiđu PAUK i BOGOMOLJKA. Oni ga ne vide

odmah.

BOGOMOLJKA: Joj, ovo je mravinjak!

PAUK: Nazad! Bež’mo!

BOGOMOLJKA: Čekaj! Ovde nema nikoga?

PAUK: Tu je negde straža!

BOGOMOLJKA: Čekaj, stani, tu nema nikoga!

PAUK: Stvarno nema… Gde su mravi?

BOGOMOLJKA: Odselili?

PAUK: Pobegli?

BOGOMOLJKA: Možda su nešto zaboravili, pokoju vaš ili tako nešto? Da uđemo da

vidimo?

PAUK: Možda su još unutra?

BOGOMOLJKA: Samo da provirimo? Nikad nisam bila u mravinjaku. A ako ih nema,

možemo od ovog napraviti naše zajedničko sklonište!

PAUK: Ne znam za zajedničko sklonište, ali macnuo bih koju vaš, ako je

moguće.

BOGOMOLJKA: I ja!

Pag

e15

3

PAUK: Na prvi znak straže, bež’mo!

BOGOMOLJKA: Dogovoreno!

Petrarka izađe, stane tako da je rupa između njega i njih.

PETRARKA: Straža, imamo upad! Svi u napad!

PAUK: Evo ih! Bež’mo!

BOGOMOLJKA: Čekaj! To je onaj isti, što krade ručkove!

PETRARKA: Braćo, juriš!

Pauk se trza.

BOGOMOLJKA: Opusti se, vidiš da je sam! Mrav samotnjak!

PAUK: Sam? Gle lopova! E, sad ćeš da vidiš! Zažalieš što si krao!

PETRARKA: Jao, sad sam dolijao!

BOGOMOLJKA: Pojedi ga! Sad!

PAUK: A ne, ti ga pojedi! Ja mrave ne volim!

PETRARKA: Joj nemojte, kad vas molim!

Poštedite mrava malog! Imam razlog!

BOGOMOLJKA: Razlog? Ha, ovaj pauk bi baš voleo da čuje razlog da te pauk ne

pojede?

PETRARKA: Neće se najesti od ove bede!

PAUK: Prvo, draga, ti ćeš ga pojesti, ne ja. Drugo, nije ti neki razlog. Vidi

draga kako je sladak, k’o voćka!

PETRARKA: Stiže vojska!

PAUK: Ne vidim ih. Još neki razlog, pre nego što te njeni zubi sliste?

PETRARKA: Gladni niste?

BOGOMOLJKA: O da jesmo. Još nešto?

PETRARKA: Glad će brzo da vam mine – pun sam gadne kiseline!

BOGOMOLJKA: Da jesi, pošpricao bi nas. Sem toga, jedan mrav nam ne može ništa, a o

armiji smo već pričali. Još neka fora?

PETRARKA: Jedite me, kad se mora!

Al’ bilo bi šteta, moj je stav,

jer ja nisam običan mrav!

BOGOMOLJKA: Hajde, dobro, kaži kakav si, pre nego moja drugarica poliže prste.

Pag

e15

4

PETRARKA: Ja sam mrav pesnik, jedini od vrste!

BOGOMOLJKA: Zašto bi, to što si pesnik, sprečilo jednog gladnog pauka da te proždere?

Pesnici nisu ukusni? Gorki su, preslani ili ljuti?

PAUK: Imate koščice, semenke, nešto slično?

PETRARKA: Jer vi se divite meni lično!

Smeju se.

BOGOMOLJKA: Hajde, zadivi nas!

PAUK: Prijaće ti, draga, malo zabave pre jela. Ja to često radim!

BOGOMOLJKA: Ako to često radiš, izvoli opet!

PETRARKA: (za sebe) Šta je ovo, kakva zvrčka? Niko neće da me ručka?

(njima) Ko god jesti da izvoli, malo rime – to ne boli!

Kad završim, a vi skok, i imate svoj obrok!

Biće meni pošten kraj, da završim k’o zalogaj.

PAUK: Uopšte nije loš.

BOGOMOLJKA: Mora da se prizna.

PETRARKA: Stihom, rimom, mic po mic, postaću za tebe gric.

Kao hrana nisam skup, osim kad si malo glup.

PAUK: Ha ha ha – skup, glup! Dobre rime!

BOGOMOLJKA: Čekaj, čekaj! Ko je glup?

PETRARKA: (za sebe) Ko dodeli sebi prava da napadne jednog mrava.

BOGOMOLJKA: Šta si rek’o?

PETRARKA: Onaj kom je, zimi, leti, stomak brži od pameti.

PAUK: Ti to nešto o nama?

PETRARKA: Ma jok! Ali mogu i o vama, nek’ dopusti ova dama!

BOGOMOLJKA: U redu, da čujemo.

PETRARKA: Bogomoljka, dama lažna, kleštima se pravi važna.

PAUK: Nije loše, nije loše!

BOGOMOLJKA: A o njemu?

PETRARKA: Kad naiđe gladna ptica, i pauk je kukavica.

BOGOMOLJKA: Hehe. Neverovatan si! Prosto mi žao da te pauk pojede!

Pag

e15

5

PAUK: Kakav talenat! Plakaću dok ga budeš jela!

BOGOMOLJKA: Neka ga tebi! Uvek ćeš se sećati kako specijalnog mrava si pojeo!

PETRARKA: Da ne trpim više jad, jedite me – odmah sad!

BOGOMOLJKA: Dragi, nemoj da mučiš večeru! Izvoli!

PAUK: Posle tebe!

BOGOMOLJKA: Podelićemo ono što pronađemo u mravinjaku!

PAUK: A šta ako ne pronađemo ništa? Ostaćeš gladna! Samo navali!

BOGOMOLJKA: Ipak ti.

PAUK: Neka, ti.

BOGOMOLJKA: Bolje ti.

PETRARKA: Neizvesnost mene prži – nek me jede ko je brži!

PAUK: Ti.

BOGOMOLJKA: Ti!

PETRARKA: Da se rešimo ove teme, jedite me – u isto vreme!

PAUK: Ti, kad kažem!

BOGOMOLJKA: Prva sam rekla – ti!

PETRARKA: (za sebe) Petrarka, sad lukav budi – ovi su ludi!

Petrarka krene i u laganom luku ih zaobiđe, pa stane tako da Pauk i Bogomoljka budu između

njega i rupe, i krene ka njima.

PETRARKA: Da me mine strava pusta, skačem nekom sam u usta!

Kako se Petrarka njima približava, oni se odmiču unazad – niko neće da ga pojede.

PAUK: Čekaj, mrave! Dobro, poješću ga, ali ako obećaš da, dok sam zauzet

jedenjem njega, nećeš ćapiti ti mene!

BOGOMOLJKA: Obećavam!

PAUK: Joj, ala ja tebi ne verujem!

PETRARKA: (i dalje ide ka njima) Zašto da se vreme gubi? Čiji će me jesti zubi?

Hodajući unazad, upadnu u rupu. Petrarka ih pokrije listom.

PETRARKA: E, tako! Bilo je to sasvim lako.

Čuju se GENERALI koji stižu sa vojskom.

Pag

e15

6

GENERALI: Juriiiiš!

Uleću i odmah staju.

HERKUL: Zaustavi juriš!

BONAPARTA: Zaustavi juriš!

HERKUL: Odlično smo stigli! Nijednog neprijatelja još nema?

PETRARKA: Ima!

HERKUL: Gde je, prokletinja!

PETRARKA: Tu u rupi!

BONAPARTA: U rupi? Ne mogu da izađu?

PETRARKA: Strašni su, al’ mnogo glupi!

Generali provire u rupu.

HERKUL: Kakav si ti heroj! To su pauk i bogomoljka!

PETRARKA: Slaba pamet im je boljka.

BONAPARTA: Ali, kako?

PETRARKA: Rimom, lako!

HERKUL: Ubilačkom rimom? Stihom iz zasede? Smrtonosnom pesmom?

PETRARKA: Nema vajde od besede,

već slušajte stih pobede! (namešta se da govori)

GENERALI: (zajedno) Neeee!

BONAPARTA: Ne moraš, već si heroj!

HERKUL: Junačina!

BONAPARTA: Verujemo da su bili genijalni stihovi!

HERKUL: Slavimo pobedu!

BONAPARTA: Slavimo Petrarku!

ANTONIJE: Živeo moj drug Petrarka!

HERKUL: Stop! Nešto smo zaboravili! Ovo su pauk i bogomoljka. A neprijateljski

mravi?

Mravkojisedi se budi.

MRAVKOJISEDI: Neprijateljski mravi! Ja znam njih, i ko su i gde su!

HERKUL: Mravekojisedi, probudio si se! Da znaš šta se sve izdešavalo dok si

spavao! Da ti ispričamo…

Pag

e15

7

MRAVKOJISEDI: Znam ja dobro šta se sve izdešavalo dok sam spavao! Išli smo samo

levo, levo levo, pa smo lukavo došli u krug sami sebi iza leđa, u sopstveni mravinjak, i

zamalo da se uništimo, kad smo krenuli nazad, samo desno, desno, desno, pa smo se vratili

sebi, gde je Petrarka već bio! Neprijateljski mravi – to smo mi! Neprijateljski mravinjak – to

je naša kuća! Sreća moja te umem da spavam u hodu, inače bih crk’o od dosade!

GENERALI: Jaooooo!

HERKUL: Antonije, izdajnička grinjo glupa!

BONAPARTA: Bićeš pozvan na odgovornost!

MRAVKOJISEDI: Nije dete krivo! Krivi su oni koji su ga slali samog na prvi zadatak, i

koji su od silne želje za ratom umalo uništili sopstveni mravinjak, Kraljicu i bebe!

HERKUL: Mi generali, pa mi smo izdajničke grinje glupe! Ima sad da nas

razbijem, a prvo ću sebe! Mravi! Na moj znak, juriš svako na sebe!

MRAVKOJISEDI: Polako! O svemu ćemo na svemravljoj skupštini, koju evo zakazujem.

Za početak, imamo mrava pesnika. Ja sam predlagao da ga zavežemo za muvu bez glave, ali

muve bez glave, to smo bili mi. I srećom, on se od nas odvezao! Naš mravinjak treba da bude

ponosan! Nekada davno, nama su pevali cvrčci, ali sada neće, naljutili su se. Oni su celo to

jedno leto nama pevali, mi smo skupljali hranu i naručivali pesme, a kad je došla zima, oni

došli, kažu platite, a mi njima, letos ste pevali, a sada igrajte. Jao, šta su nam sve rekli… Još

se rimovalo! Od tada mravi ne vole pesmu i pesnike, a pesnici ne vole nas. Petrarka će to sada

da promeni! Proglašavam ga za – generala poezije! A poezuju proglašavam – obaveznim

delom obuke svakog mravića!

PETRARKA: Jao hvala! Moje sreće! Ushićen sam ko proleće!

Al’ samo da pitam, da računi budu čisti:

svi mravi ne moraju da budu isti?

MRAVKOJISEDI: Ne moraju!

ANTONIJE: Onda sam i ja slobodan da istražujem kako ja hoću?

MRAVKOJISEDI: O-hoj, stop! Ne preterujmo! Da bi mogao da radiš šta i kako hoćeš,

moraš da budeš siguran da neko drugi time nije ugrožen! Sloboda nije nešto što padne s neba

a mi je samo kupimo i uživamo u njoj! Jer bez odgovornosti, Petrarka?

PETRARKA: Sloboda je jednom zgoda, a drugome nezgoda!

MRAVKOJISEDI: Tako je. I o tome ćemo na svemravljoj skupštini. A ti, Antonije, sad idi

vidi kako su Kraljica i bebe!

ANTONIJE: Razumem! (ode)

HERKUL: Šta ćemo sa ovo dvoje? (pokazuje na rupu)

MRAVKOJISEDI: Generale Petrarka, šta ti predlažeš?

PETRARKA: Neka ih tamo, dajte im hrane!

Jedno za drugo su – kazna bez mane!

Pag

e15

8

MRAVKOJISEDI: Tako nek bude! Kolega generale, hvala na svemu!

PETRARKA: Nema na čemu!

Pojavi se CVRČAK.

CVRČAK: E pa lepo! Reči prave! Čestitam ti, dragi mrave!

PETRARKA: Zdravo cvrčku, druže stari! Menjaju se sada stvari!

To u pesmi bilo nije! Ja – general poezije!

CVRČAK: Menjaju se! Ima pravde! Video sam sve odavde!

Moje oko rado vidi život pesmu da postidi!

Jednom rekoh, pa utekoh:

Za pesnike priča stara: život pesmu razočara.

Problem nemam da sad menjam:

Za pesnike priča prava: pesma život obasjava!

PETRARKA: Ko bi to rekao lepše, iskrenije?

Ti se, moj druže, suvi genije!

Da pevam sam, srce mi zebe! Imam jednu ideju za tebe!

Sad kad lepote ja sam vojnik, meni treba i savetnik!

CVRČAK: Ja sam pesnik, šta je s tobom? Ne slažem se ni sa sobom.

Takav sam ti – stih samoće! Svojih misli jedem voće!

Da me zbuni, nikom ne dam, zato svoja posla gledam!

Te odoh! Ovi stihovi postaju mi tesni!

Vidimo se u sledećoj pesmi!

PETRARKA: U sledećoj pesmi!

Cvrčak ode.

MRAVKOJISEDI: E, tako! Svi za jednog!

SVI: Jedan za hiljade!

MRAVKOJISEDI: Svi za jednog!

SVI: Jedan za hiljade!

MRAVKOJISEDI: Svi za jednog!

SVI: Jedan za hiljade!

PETRARKA: Različitih mrava!

Pag

e15

9

Slika XXI

BILJNE VAŠI jedu lišće i razgovaraju. S njima je i DIVLJA VAŠ. Biljne vaši zadivljeno

grledaju Divlju vaš.

DIVLJA VAŠ: Dodaj mi tu zeleniju.

BILJNA VAŠ: Izvoli.

DIVLJA VAŠ: Hvala.

DRUGA VAŠ: Jesi videla tamo u divljini, neku gusenicu koja bi nas proždrala?

DIVLJA VAŠ: Jesam.

TREĆA VAŠ: Jesi morala da tražiš sebi hranu?

DIVLJA VAŠ: Jesam.

BILJNA VAŠ: Po divljini!

DRUGA VAŠ: Bez krova nad glavom!

DIVLJA VAŠ: Ha! Kakav crni krov nad glavom! Bila sam srećna vaš ako imam na

sebi zrnce prašine!

TREĆA VAŠ: A neki drugi mravi možda ne bi bili tako dobri prema nama!

BILJNA VAŠ: Onda, nek ih oteraju, te što ne bi bili tako dobri prema nama!

DIVLJA VAŠ: Za tri vaške, priznajem vam strašnu pamet!

TRI VAŠI: Hvala.

DIVLJA VAŠ: Dodajte mi te zelenije.

KRAJ

Pag

e16

0

ZA ANTOLOGIJU

Salah Stetije

PTICE NA JEZIKU

.

.

.

*

Ja sporo idem sa crvenim suncem

Naučio sam azbuku

Ptice su sletele na moj jezik

Da pojedu moje žito

Otišle su, moja se duša uspavala

Čovek masan kao pisar

Moje pesništvo je već palo u jesen

Već leto hodi u suzama

Kada budem ostavio poslednje naočare

Na drvetu uzdrhtalog stola

I poslednja reč ostala verna

Kao sin opljačkan starošću sveta

Otići će

Zavorivši poslednja vrata

Sa francuskog Miloš Konstantinović

Srđan Srdić

NA PRVOJ LINIJI FRONTA

Možda se spustila magla, ali nisam ja od juče. Važno je razgraničiti stvari; neke linije

se ne prelaze, jednostavno je tako i dobar stojim da je tako – nema tog rođaka koji će da me

ubedi u suprotno. Oni su tamo, i s ove strane je neophodna puna borbena gotovost, svi kapaciteti

moraju da budu uključeni u procese odbrane. Rekao sam ženi da rukovodi resursima u prizemlju

i da povede računa o tome kako deca razumeju novonastalu situaciju. Izdao sam komandu da

Pag

e16

1

zajebe nedeljni ručak i da prisutnom življu podeli konzerve, nešto mi govori da je stigao Dan

D i da će oni pokušati da usmere invazivna dejstva ka nama. Probudio sam ljudstvo u četiri i

trideset, postrojio ih u dnevnoj sobi, i objasnio koje su strateške pozicije svakog pojedinca.

Održao sam govor, istorija nam pokazuje koliko je to značajno, dobar govornik – veliki

državnik, postoje snimci na kojima je lako uočiti široke pokrete osvešćenih masa suočene s

monumentalnim besedama, pametnom – dosta. Prave reči izgovorene na pravim mestima i na

pravi način izazivaju konkretne doprinose. Deca su kenjkala, ali nisam imao vremena da

sprovedem radikalnije mere protiv njihovog nemuštog defetizma. Pitao sam ih koji im je kurac

i citirao velikog američkog predsednika Regana D. Ruzvelta, a taj je znao šta radi, koji je rekao

da se samo dripci plaše i da su žuti ujebali, sve to postoji dokumentovano, dokazi su tu, Jutjub

i te stvari, mada negde piše i kako je to rekao neki crnja, crnački kralj valjda. Ne možeš da živiš

od crnja. Na svakom uglu dobro koordinirane opake crnačke milicije vrebaju u iščekivanju

crnačkih pet minuta. Postoje zapisi, Nostradamus, Tarabići, Biblija, ali lenja, neprosvećena i

nezainteresovana bagra ne čita. Svom srećom, postoje ovakvi kao ja. Bar za sebe znam, i daću

sve od sebe. Ja sam garant opstanka.

Oni su strpljivo čekali da se magla spusti, nisu se zaletali jer znaju ko je na drugoj strani.

Koristili su tehnike spavača koji će se aktivirati u za njih najpovoljnijim uslovima. Procenili su

da ću se braniti do poslednjeg. Jer, ja sam upućen, koristim adekvatnu

literaturu, Hagakure, Umeće ratovanja, prihvatio sam etiku koje se čvrsto pridržavam. Put

samuraja je smrt. Šta oni znaju o etici? Nameravaju da je razjebu do kraja, svaku etiku, majke

im ga spalim paganske, da ne ostane ni e od etike. Nisu slučajno odabrali nedelju, to je dan koji

provodimo u skladu s poslanicama iz Svetog pisma. I, šta sad imamo? Sad imamo opsadu, eto

to imamo. I očevidne skrnaviteljske namere. Udar na tradicije porodičnog života.

…..Prvo, deluje kako je naša pozicija u geostrateškom smislu neodbranjiva. Moja žena je kriva

za sve. Govorio sam joj kao čovek da niko s malo razuma ne kupuje kuću čiji je levi bok na

vetrometini. Nema te osmatračnice i tog snajperskog gnezda s kojih je moguće istovremeno

kontrolisati sumnjiva frontalna pomeranja i znatno podmuklije bočne udare. Dobro sam obučen

i znam, osposobljen sam za ovakva delovanja, čitav život sam posvetio razrađivanju detaljnih

taktičkih zamisli. Budala od moje žene nije poslušala, prvo je tvrdila kako će biti dovoljno da

redovno kosim šipražje s praznog placa levo od nas. Objasnio sam joj, kao odgovoran muškarac

koji vidi dosta toga unapred, da će u tom slučaju svako čije namere nisu časne trenutno razumeti

zašto to radim, a da će, ukoliko ne budem to radio, potencijalni uljez moći bezbrižno da prodre

na našu teritoriju. Onda je iznela primedbu o podizanju više i neprobojnije ograde, kao da istu

tu ogradu ne mogu da potkopaju i prevaziđu drugim sredstvima. Taj neopisivi idiot s kojim sam

prisiljen da živim razmišlja u kategorijama fortifikacije srednjeg veka. Poslednje što je učinila,

a što je apsolutno nedopustivo, bio je odlazak u opštinu. Tamo su joj dostavili plan iz kog

proizlazi da će na pomenutom neiskorišćenom placu opština izgraditi obdanište. Početak radova

zakazan je za april 1986. godine. Rekao sam joj da imamo problem. Rekao sam joj da je 2013.

godina. Rekao sam joj da je njen mozak običan probušeni kondom. Rekao sam joj da bi nas to

obdanište još više ukopalo. Koga ima u obdaništu? Nekoliko sati dnevno tu su usrani klinci.

Posle njih dolaze jebači bez stambenog prostora, narkomani i oni s kapuljačama. Ako sve to

nisu jedni isti. Šta bi trebalo da radim u tom slučaju? Da obijem magacin neke kasarne i tako

se dodatno naoružam? Ne bilo koji, kineski probušeni kondom. Napravio sam neopisivu glupost

kad sam je poslušao. Svi grešimo. Kad sam ustanovio težinu sopstvenog propusta, morao sam

da je išamaram. Kineze, inače, ne bih nipodaštavao. Kakva veličanstvena ideja, napraviti trg

dovoljno velik da po njemu sprovedeš tenkovsku diviziju. To je civilizacija. To je kultura. Oni

su se svojih crnja rešili. Niko nikada nije video crnog Kineza.

Pag

e16

2

…..Dakle, morao sam da je išamaram. Kakva opština? Ko boravi u opštini? Pre svih: komunisti.

Sve ih znam i dobro se sećam. Komunisti su okupirali zgradu opštine i nikada je nisu napustili.

Šta oni rade? Razvodnjavaju stvari. To je komunizam, kreiranje atmosfere kolektivnog beznađa

prouzrokovanog zaprepašćujuće neshvatljivim administrativnim procesima. Komunizam, to je

otuđenje čoveka od smisla, kako nacionalnog, tako i individualnog. To su neke kancelarije,

referenti, sektori, planovi koji se nikada ne ostvaruju, kao to sa obdaništem. Vešto kamuflirani

komunisti su preimenovali svoje ideologije, sada je to stoglavo čudovište kome čovek gotovo

ne može da naškodi. Potreban je zdrav i jasan otklon, prezir prema infiltriranom komunizmu.

Jevreji, masoni, komunizam, to je kancer koji nagriza naše opštine. Deca umrlih komunista pare

se između sebe i porađaju novu decu kojom popunjavaju ono malo preostalog prostora u zgradi

opštine. Sve falsifikuju, krivotvore činjenice, to je ono što tamo rade, proveravao sam,

kontrolišem sadržinu i verodostojnost svakog opštinskog spisa do kog mogu da dođem, 1992.

nije bila prestupna godina, kako da ne, a ja sam mrmot, kradu nam identitet, vreme, dušu, hoće

da nas izlude. Zato je sad ovako. Normalni su ludi. Izazivaju paranoju. Ali, nisu računali sa

mnom. To je to, nema savršenog zločina. Sve će se doznati.

…..Dobro je što imam te probleme s prostatom. Malo-malo, pa moram na pišanje. Da nije

pišanja, naše sudbine bi bile u njihovim rukama. Komunisti iz opštine jedva bi dočekali tako

nešto. Oni brišu ljude sa spiskova dok trepneš. Postoje čitavi odseci koji se bave time, izbriši

ovog, izbriši onog, izbriši čitavo leglo, čitavu porodicu, seci porodično stablo. Ne sahranjuju

ljude, već ih bacaju u DTD kanal. Nikada, nikada, nikada neću zaboraviti kad se onaj autobus

survao s mosta, nedeljama su tražili utopljenike, neki do danas nisu pronađeni, ali ko je

pronađen, čak su se izlanuli da jeste, pronađeni su neki drugi utopljenici, neki drugi, e to su ti

o kojima govorim, ti neki drugi, ovakvi kao što sam ja, bacaju ih u DTD kanal, mađarska Racija

im nije ravna, onima koji bacaju, ne onima koje bacaju, na dnu kanala s betonskim cipelama,

to je njihova politika. I nikada nisu rekli ko su ti neki drugi koje su pronalazili umesto onih koje

su tražili, to su se samo novinari izleteli, izlanuli, sve su to komunisti ekspresno ućutkali, nema

te i to ti je.

…..I pitam ja, kako su oni dospeli ovde, kad smo kupovali kuću moja žena je insistirala da to

bude ovde, lep kraj, čist kraj, uveravala me je, a ja sam miran tip, nije mi do nevolja, imao sam

težak život, mučio sam se kao Isus, trudio se da othranim svoju decu, da im usadim trunku

elementarnog poštovanja, da ih očovečim. Da bi se desilo šta? U toj opštini valjda dele dozvole,

samo dođeš i ljubazno zamoliš, op, evo dozvola, kupuj, gradi, radi. A odakle ti novac? To niko

ne pita. Korupcija, to je komunizam. Ko je došao na ideju da deo grada u kom žive mirni i

porodični ljudi naseli crncima? S njima je ovako: pustiš jednog, evo ih milion. Da, pripišalo mi

se u pola noći, a prozorčić na toaletu gleda tačno ka kući preko puta. Tamo je živela prava,

normalna žena, bar je to bilo ono što sam mislio o njoj. Nisi je ni čuo ni video. Ni njenog muža

dugo nisam video, pričalo se da ga je tukla, ne mogu da kažem, stvarno izgleda kao neko ko

ima tešku ruku. Bila je nastavnica nečega, domaćinstva valjda. Pišam i gledam svojim očima

kako stižu. Kombi, nemačke registarske tablice, tek malo doterana olupina. Iznose stvari,

larmaju, to su bezobzirni ljudi koji provociraju od starta. Donekle razumem i policiju, teško je

snaći se, oni su povezani i govore jezikom koji niko ne razume. Komunisti su im dozvolili da

uvedu taj jezik u pojedine škole, srećom ne u ovu koju pohađaju moja deca, inače bih morao da

povučem određene nepopularne poteze. Zapišao sam svoju ruku, a da to nisam primetio,

pokušavajući da ih prebrojim. Tad sam pomislio: Počelo je.

…..Narednog dana otišao sam do stanice policije. U prijavi sam naveo kako imamo situaciju sa

ilegalnim imigrantima. Uputili su me kod inspektora zaduženog za takve i slične slučajeve.

Čovek je delovao pristojno, saslušao me je koncentrisan, znam ljude i njihove reakcije,

psihologija je nešto što me je oduvek privlačilo, kao i toliko toga. Opisao sam mu prizor kom

Pag

e16

3

sam prisustvovao što sam plastičnije mogao, kao i položaj naše kuće, i jasno mu stavio do

znanja da očekujem najgore, kako za svoje ukućane, tako i za grad, ali i društvo u celini. Ustao

je, rekao da ga sačekam dva-tri minuta, i izašao iz kancelarije. Kad se vratio, primetio sam

izvesnu usiljenost u njegovim kretnjama, rekao je da iz katastarske službe i suda navoda da je

u pitanju regularna i legalna procedura kupovine stambenog objekta od strane građana naše

zemlje. Oni imaju jednaka prava kao vi ili ja, dodao je. Oni su isti kao mi. To si ti rekao,

odgovorio sam. To je samo tvoje mišljenje. Ja znam šta ću, pošto mi država ne pruža zaštitu.

Znam šta ću, ne zvao se ja Gale.

…..Isturili su najnemoćnijeg. Tako rade pacovi. Već dan po useljenju ugledao sam ga kako

nehajno prilazi našoj kući. Ženi sam naložio da se s decom povuče u podrum. Imao je taj

namešteni osmeh, kao da smo prijatelji koji se svakodnevno sreću. Otvorio sam vrata i zastao

malo ispred praga, tačno toliko da mu onemogućim brz uvid u raspored prostorija iza mene.

Klimnuo sam glavom ka njemu, nakon što me je jedno vreme ispitivački posmatrao, i dalje se

osmehujući. Rekao je da se zove Babuš. Kurac. Niko se ne zove tako. Smisao njegovog

izlaganja bila je navodna želja za upoznavanjem prvog komšiluka. Klimao sam glavom i slušao

ga. Kada je završio, ruke su mu ostale delimično raširene, kao da želi da me zagrli. Razmatrao

sam njegovu fizionomiju. To je kao s majmunima. Na neki način oni nam jesu slični, ali su i

dalje majmuni. Babuš, rekao sam, trudeći se da ostavim utisak neprijatne osobe, vidi Babuš,

ovde su ljudi malo čudni. Svako gleda svoja posla, Babuš, svako za sebe. Reći ću ti da je to

najbolje za tebe, uradi i ti tako, gledaj svoja posla, Babuš, ali ih gledaj iz svog dvorišta. Tako je

najbolje za sve, prijateljski ti kažem. I zatvorio sam vrata. Odvukao se nazad, sporije nego što

je došao.

…..Čitavo leto proveo sam ušančen na spratu. Jednu od dečijih soba sam ispraznio i od nje

napravio komandni centar. Iz te baze sam izbacio sve ono nepotrebno, čak i zidni sat s likom

Snupija čije je glasno otkucavanje moglo da bude opasno u dva smisla: da me omami i uspava

u kritičnom času, ili da me omete u nekoj od defanzivnih faza. Opredelili su se za opciju

iscrpljivanja, koja tek u neznatnom broju slučajeva ne daje pozitivne ishode. Svakog dana

dolazio bi različit broj vozila, najčešće nemačkih registarskih tablica, iz vozila bi izlazili

neidentifikovani pojedinci, za koje je bilo skoro nemoguće utvrditi da li pripadaju susednom

klanu po pravu stanovanja ili ne. Tako su me spretno zavodili u zamku netačnih informacija,

koje, naravno, dovode do osmišljavanja pogrešnih strateških opredeljenja. Fenomen njihove

tamnoputosti predstavljao je posebnu nedaću. Za nas, pripadnike bele rase, identifikacija i

izdvajanje crnačkih individua predstavlja izuzetno kompleksan zadatak. Decenijama sam

govorio i poučavao o tome: oni su isti. Tako i funkcionišu, kao natkriveni jedinstvenim

crnačkim nervnim sistemom koji im nalaže da se kreću u istovetnim koordinatama. Deluju u

tom smislu nepobedivo, svuda su, čini se kako su lako dostupni, ali ih je previše. Obruč se steže

oko nas. Stoglava hidra napada. Sasvim specifične nedoumice imao sam prebrojavajući njihovu

decu. Bilo ih je kao bubašvaba, milioni njih, puzali su i mileli, vukli se po utrini na kojoj su

parkirali vozila. Znao sam da su njihova deca najsposobnija za rapidnu infiltraciju i decidirano

sam saopštio ženi da tu gamad eliminiše svim raspoloživim metodama, samo li priđu našem

posedu. Analizirao sam njihovu svakodnevicu i pitao se s kakvim namerama nastupa njihova

matica Indija u odnosu na globalnu realpolitiku? Kakva je to superiorna kolonijalna matrica. I

niko ne postavlja pitanje odakle oni ovde, od kada su tu, zašto ih negde nema uopšte a ovde

nadiru sa svih strana. I shvatio sam retku ozbiljnost i veličinu nesvakidašnjeg primera koji

dajem i koji ću dati. Nema predaje.

…..Pokušao sam da ih diplomatski zastrašim, kako bih dobio na vremenu i zbunio ih. Nedelju

dana kupovao sam sve dnevne novine, od pažnje vredne štampe koja marljivo ukazuje na

istinsko stanje, pa do listova u vlasništvu nedovoljno transparentno definisanog kapitala, čiji

Pag

e16

4

interes se ogleda u proizvodnji ambijenta pogubne letargije. Nasumično sam pomešao sve

primerke novina, i pažljivo isecao slova. Zatim sam slagao slova, i lepio ih na podlozi

napravljenoj od lista izvučenog iz dečije sveske. Tako rade trenirani profesionalci, majstori koji

ne ostavljaju nepotrebne tragove. Napisao sam: Sve znam. Znam koliko vas je. Znam da ne volite

ovu državu. Znam da ne volite nas. Nekima od vas teško je i da govore našim jezikom. Ali,

dobro ste se organizovali. To vam priznajem. Moram da vam čestitam na tome. Svaka vam čast.

Ipak, neću gledati šta radite skrštenih ruku. I ja ću da se organizujem.. Već sam to uradio.

Računajte s tim. Nemojte to nikada da zaboravite. Nikada.

…..Sačekao sam pogodne okolnosti, jedno kasno popodne tokom kog su komunisti iz opštine

isključili struju na sat vremena. Rade takve stvari u pravilnim intervalima, žele da nas raspamete

dok sprovode svoje mutne naume. Nema obijanja trafike u kom nije učestvovao neko od

komunista iz opštine. Pretrčao sam ulicu, trudeći se da izbegnem mogućnost da me neko od

njih ugleda s nekog od prljavih prozora. Tekst pisma, uredno upakovan u beli koverat, odložio

sam na prag njihove kuće, tako obezbedio izvesno čitanje, i ekspeditivno se vratio na

osmatračnicu. I dalje smo bili bez struje, kad su se začuli urlici tipični za stvorenja njima nalik.

Pijano su laprdali, čula se lomljava i padanje s treskom, a jedan od njih je naglo izleteo iz kuće,

kao da ga je katapultirala gigantska elastična opruga. Zapeo je za prag i posrćući pao. Uspeo je

da sedne i delovalo je kako razmišlja, kada bi mu to bilo moguće. Ugledao je koverat i uzeo ga.

Podigao se, s kovertom u ruci, i uputio na ledinu praznog palca. Držao sam ga na nišanu, imao

sam određene sumnje. Još od susreta s Babušem nisam se odvajao od puške, glancao sam je,

čistio i repetirao, kako bi mehanizam održao u stanju pripravnosti. Dovukao se tik do ograde

naše kuće i otkopčao pantalone. Siguran sam da je simulirao pijanstvo, nikada nisam video

čoveka koji deluje onoliko pijano. Ali, nisu ljudi u pitanju, nisu to normalni ljudi. Nismo to mi.

Čučnuo je. Označio sam ga kodnim imenom Jedan od Babuševih potomaka. Bog mi je svedok,

i on mi je tada zadržao ruku, sam Bog se oglasio i poručio mi Pusti ga nek se posere na tom

mestu, jer na tom mestu biće njegov grob. Da mi Bog nije uputio signal, ustrelio bih pseto nad

njegovim govnima. Nije bilo vreme, nije došao čas. U Bibliji piše da postoji vreme za sve, pa i

za deratizaciju. Uzdržao sam se od likvidacije i otrpeo uvredu kakvu niko nikada nije otrpeo,

još od Luciferovog izdajstva. Njegova mongoloidna glava se pomolila nad ogradom i odšepesao

je natrag u jazbinu. Smilovao sam mu se, u društvu Gospoda, znajući da neće još dugo. Sutradan

sam se spustio da počistim opoganjeno mesto i video kako je mojim pismom obrisao dupe.

Ciganska posla.

…..Osećao sam obavezu da alarmiram zajednicu. Ja sam čovek društva i sistema, uvek sam

takav bio, i to niko ne može da mi oduzme. Prva čovekova ljubav nužno mora da bude ljubav

prema zajednici i njenim osnovama. Vera, ljubav, rasa. Svratio sam u kafanu, jedinu u naselju.

Ljudi su ovde zaista obuzeti svojim poslovima, deluje se striktno po nalogu građanske savesti i

u neprilikama koje su pojedincu nerazmrsive, koje iziskuju reakciju zajednice. Dok sam

prolazio pored njihovog brloga, uočio sam tablu koju su postavili. Uspeo sam da protumačim

natpis na njoj, ali uz nadljudske napore, pisalo je Stvair na prodaji, što je na našem jeziku valjda

trebalo da znači Stvari na prodaju. Kakve stvari, pitam i danas? Ko prodaje, šta i zašto? Zbog

čega? Ko ga je ovlastio, ko mu dao dozvolu? To su pitanja za institucije sistema. Poreklo

imovine, fiskalni računi, PDV, šta je sa svim tim? Da li ima kontrole? Ne. Nema kontrole. Zato

nam je ovako.

…..U kafani sam održao govor. Nakašljao sam se, unapred svestan mogućnosti neuspeha. Nije

na pojedincu da se pita o krajnjem ishodištu njegovog napora, već da pokuša. Rekao sam,

otprilike, da su oni stigli. Da su tu, među nama, već neko vreme. Da su ih neki od nas videli, a

neki verovatno nisu. Da ranije nije bilo tako. Da smo ovde živeli u miru i međususedskom

poštovanju. Da se svi znamo i da smo svi naši. Da sam došao u kafanu, i svesno žrtvovao

Pag

e16

5

porodicu. Svi me znate, rekao sam, imam troje maloletne dece, porodičan sam čovek. Dok vam

ovo govorim, moja porodica je izložena, na udaru je. A znamo šta sledi: pohara, silovanje,

otmica dece i transfer u Italiju. Bilo je takvih događaja, to ste čuli, objasnio sam. Nemojte misliti

kako to vama ne može da se dogodi. To svakom može da se dogodi. Svakom od nas. Oni ne

biraju. I ta koja im je prodala kuću, zašto je to uradila, to bi trebalo istražiti. Ništa nije slučajno.

Vreme je da uspostavimo straže, naša koža je na šiljku. I koža naše dece. Vreme je da uzvratimo

udarac. Niko nam neće pomoći, sami smo sa sobom. Bio sam u policiji i ne vredi. Kasarnu više

nemamo. Svi znate ko se nalazi u opštini. Sami smo sa sobom. I s njima. I to je opasnost. Oni

su opasnost. Ne želimo ništa veliko. Samo neka se vrate odakle su došli. Ili neka ih izmeste,

rasporede. Postoje oni kontejneri. Postoje validna rešenja. Postoji svetla budućnost za nas i naše

mališane, i pored svega. Ali moramo da se potrudimo i obezbedimo je. Svi mi.

…..Nisu me slušali. Neki lovci u uglu razgovarali su u o lovu na rakunopsa. Nisam dugo video

rakunopsa u ovoj oblasti, tvrdio je jedan od njih. Kad malo bolje razmislim, dobacio je, samo

nam još on fali. Ostali su ćutali u znak odobravanja, a ja sam izašao.

…..Spustila se jeziva magla, ali nisam ja naivan. Tišina na osmatračnici je tolika da mogu da

čujem sve u krugu od sto metara. Žena je dobila instrukcije da konzerve otvara u mrtvoj tišini.

A kamoli ono što se dešava na drugoj strani ulice. Kao dečiji glasovi i lopta koja udara o zid.

Mene neće zajebati. Video sam svašta i umem da napravim procenu bezbednosnih rizika.

Upaljena je crvena lampica, Nivo Sedam. Sve je deo unapred osmišljenog plana. Znali su da će

ovo doći. Znao sam i ja. Imam čelične živce i nisam sklon nepromišljenim činjenjima. Još lakše

bi bilo da nije te nesrećne prostate, piša mi se a ne smem da napustim položaj. Ipak, da budem

pošten, prostata mi je već jednom sačuvala život. Naterala me da shvatim. Ostaneš sam sa

sobom, tako je to. To su trenuci vrhunskog iskušenja. I Isus je tako. Ko ga je razapeo? Cigani.

Ko drugi. Crnci. Oni. Podigao sam prozor taman toliko da provučem cev. Trebalo bi praviti

kalkulacije s najmanjom mogućom štetom. Babuš. Pičku materinu Babuš. Ko zna ko. Na drugoj

strani uvek je ko zna ko, i čeka da pogrešiš. Čeka da te sprži, kao one bitange iz Sodome i

Gomore. Lopta pada na put. Granice su najveći civilizacijski izum. Komunisti su govorili

suprotno, i šta imamo danas? Komunističku superdržavu, svako upada gde hoće, stoka tumara

kao na neograđenom pašnjaku, dobro je što nas i to nije snašlo. Još uvek. Nema privatnosti. Sve

što poštenom čoveku koji drži do sebe treba jeste malo privatnosti. Lepo sam rekao Babušu da

gledaju svoja posla. Ljudi znaju, još od velikog predsednika Linkolna, ne prilazi i ne seri okolo.

Jer dođe vreme i moraš da reaguješ u skladu sa okolnostima. One te primoraju, svidelo se to

tebi ili ne. Zato si čovek, pa i divlje zveri se brane. Probaj da napadneš mladunce jazavca, probaj

to da uradiš. Najebao si. Lopta prelazi put i pada pred našu ogradu. Bog i Gale u konkretnoj

akciji. Sluh me savršeno služi, i nema te magle koja može da me spreči. Tap. To je to. Dođite

nam opet.

…..Moja žena, taj moron, izleće iz kuće i otključava kapiju. Nikada neće naučiti, neki ljudi se

jednostavno nikada ne dozovu pameti. Šta ona zna o teoriji brisanog prostora? To je osoba bez

taktike i ma kakvog stila. Ne povlačim cev unatrag. Najgore tek dolazi, znam sve o tome.

Žrtvovali su jednog kako bi me pokolebali i odvratili mi pažnju. Ona se stropoštava na zemlju

i vrišti. To je dete, Gale. To je dete. Naivna bena. Kao da ja ne znam ko je. Kao da ih ja sve ne

znam.

…..Onda čujem kako se otvaraju vrata njihove kuće. I magla se polako podiže.

.

Pag

e16

6

ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS

SEP - OKT 2016.

BROJ 5

Autor fotografije: Mirza Duraković

Sva prava zadržana © 2016- Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)