ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS

JAN - FEB 2018.

BROJ 13

Sva prava zadržana © 2016 - 2018. Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)

http://www.eckermann.org.rs/

Pag

e2

SADRŽAJ

ECKERMANN ........................................................................................................................................ 1

NE O LITERATURI ............................................................................................................................... 3

NE O LITERATURI ............................................................................................................................. 10

NE O LITERATURI ............................................................................................................................. 22

KARTA SVETA ................................................................................................................................... 33

UBI ME MESEC ................................................................................................................................... 36

LJUBAVI ĆE BITI ............................................................................................................................... 40

KATALOG ............................................................................................................................................ 44

ODJELJENJE ZA PATOLOGIJU TEKSTA ........................................................................................ 47

GARIŠA TIP 2 ...................................................................................................................................... 49

PREDOSJEĆAJ..................................................................................................................................... 51

LAJK&ŠER ........................................................................................................................................... 54

CRNA MRLJA. ..................................................................................................................................... 57

KNJIŽEVNOST, REČ, RELIGIJA ....................................................................................................... 59

GLUMAC DANIJEL DEJ-LUIS .......................................................................................................... 62

STRELA POD KOŽOM ....................................................................................................................... 64

NEOSTVARENA SIMBOLIKA LJUBAVI ......................................................................................... 67

REFLEKSIJE TIHOG PESIMIZMA .................................................................................................... 71

VEŽBE IZOPŠTAVANJA .................................................................................................................... 73

“TKANJE REČI”, SA MEROM I SMISLOM ...................................................................................... 77

BRUŠENJE ........................................................................................................................................... 81

DŽAST MERID .................................................................................................................................. 130

ZBOGOM, MAŠTO MOJA ................................................................................................................ 191

PUSTINJSKA LISICA ........................................................................................................................ 196

IPAK ZAVIJAM ................................................................................................................................. 198

TIME CODE ....................................................................................................................................... 204

ECKERMANN .................................................................................................................................... 215

Pag

e3

ECKERMANN PITA

Vlatko Simunović

NE O LITERATURI

Vlatko Simunović je rođen u Foči, 12. septembra 1965. godine. Djetinjstvo, dječaštvo i

mladost proveo je u nikšićkom predgrađu Straševina. Na Filozofskom fakultetu u Nikšiću

diplomirao je na Odsjeku za srpskohrvatski jezik i književnost. Novinarstvom i književnom

kritikom bavi se od 1995. godine. Autor je knjiga “Zapisi” i “Razgovori”. Aktuelni je član

žirija za dodjelu “Njegoševe nagrade” i selektor za crnogorsko govorno područje književne

nagrade “Meša Selimović”. Urednik je rubrike Kultura u crnogorskom dnevnom listu

“Pobjeda”. Radi u Podgorici.

.

.

Prva riječ koji ste izgovorili?

Ne. Stigla je u trećoj godini.

.

Vaše prve igračke?

Mačevi. Dva plastična mača rezedo boje. I jedan sivi avion sa crvenom zvijezdom na repu.

Lopta.

.

Vaše igre?

Igra borbe… Partizani i Njemci. Kao dijete doseljenika morao sam ratovati na strani Njemaca.

Brzo sam te koje smo tamo atekli naučio da ništa nije kao na filmu. Bio sam brži i vještiji od

ostalih. Vječiti pobjednik.

Igra piljcima… Sedam kamenčića koje dok je osmi u vazduhu jednim pokretom moraš

pokupiti sa zemlje… Prvom bacanje pa pokupiš jedan kamenčić. Drugo bacanje pa pokupiš

dva… I tako redom do završnog bacanja kada kupiš sedam… Izgleda jednostavno, ali probaj

to jednom da napraviš…

Pag

e4

Fudbal.

.

Kao dijete želeli ste da postanete?

Astronaut.

.

Prvo slovo koje ste naučili?

A.

.

Šta Vas je rastuživalo?

Lagali su me…

Društvo u najranijem djetinjstvu.

Dragan Jelušić – hodajući tamnom stranom prije dvadesetak dana nastradao u Trstu. Ivica

Puljiz – veletrgovac industrijskom robom sa Dalekog Istoka. Duda Bošković. Medicinska

sestra. Ne znam gdje je danas. Željko Đurović – gradi kuće i zgrade u Švedskoj… Nigdje

nikog od njih nemam u svojoj bizini.

.

Prvi bicikl?

Samogradnja. Dio djelova dobio sam od strica Gligora. Za ostatak sam se snalazio po

garažama očeva mojih drugara. Pamtim da bicikl nije imao kočnice.

.

Prva lopta?

Narandžasta. Plastična. Jugoplastika. Stradala istog dana. To me je jako ražalostilo.

.

Šta Vam bijaše najteže u školi?

Baš sve sam savladavao sa lakoćom. Uvijek najbolji u razredu.

.

Učitelj?

Radomir Bigović Bigaš. Ljepotan. Vlasnik najnovijih modela FIAT-ovih automobila. Ne

“tristaća” koje je proizvodila Crvena zastava. Italijanskih auta. U prvom razredu naučio me da

igram preferans.

.

Predjeli Vašeg djetinjstva?

Pag

e5

Beskrajne livade na imanjima potomaka popa Đoke Mijuškovića uz čiju smo zapadnu granicu

sagradili našu prvu kuću… Vrbaci uz rijeku Mrkošnicu. Ledina na kojoj smo igrali fudbal.

Bagremi.

.

Da li ste pisali ljubavna pisma?

Ne.

.

Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gdje su, šta rade?

Ne. Prva je izgubljena zauvijek iz mog života jedne teške tragedije koja je zadesila njenu

familiju. Druga živi negdje uz more i ima šest lijepih sinova. Treća i četvrta su odavno na

nekom mjestu boljem od ovoga na kom sam ja i svi mi danas… Nije nam se dalo.

.

Vaš nadimak iz škole?

Žuti.

.

Da li ste se tukli?

Vrlo rado.

.

Šta ste čuli o Vašim precima?

S očeve strane stara smo loza… Kod nas u Crnoj Gori kaže se – stari narod. Hrabri i ponosni

gorštaci. Kod doseljavanja današnji stanovnici Pive tu su nas zatekli… Prvi u pisanom

rodoslovu je nekakav Radivoje, zadavili su ga Turci u Travniku. Kao ljudi sa granice stalno

smo se tukli. Pljačkali smo i pljačkali su nas. Negdje u 17. vijeku zamalo su nas istrijebili

Rudinjani (pleme iz centralne Crne Gore). Loza je nastavljena zahvaljujući ženi koja je se sa

dva malodobna sina u vrijeme pohare zadesila u rodu. Prađed Gligor je posljednji uskok u

lozi… Zanat je platio glavom. Njega i njegovu ženu uhvatili su i žive odrli Austrijanci iz

karaule na Lebršniku.

.

Preci koje ste sreli?

Đed po ocu Dimitrije otišao je iz Pive nakon što ostao siroče. Vratio se sa dovoljno novaca da

kupi jedno od najboljih imanja u tom dijelu Crne Gore sagradi kamenu zgradu mlina sa

stupom. Mudar, vrijedan, ćutljiv. Atletski građen. U materijalnom smislu, zbrinuo sve svoje

sinove i unuke.

Baba po majci Savica… Sive oči i crna marama. Udovica koja je podizala o “preslici i desnici

ruci” tri kćeri i tri sina. Kćerka Vasa Krstovoga Markovića s Dobre Vode. Taj je na vijest da

je u Pljevljima izgubio i posljednjeg sina uzeo gusle u krilo i pjevao “Ženidbu Maksima

Crnojevića”.

Pag

e6

.

Slika oca?

Junak iz latinoameričke proze. Sjedi besposlen i zajebava ljude. Lucidan. Obrazovan.

Neprilagođen. Nema živoga stvora koji može reći da je u njegovim očima ugledao strah. I

danas je sa svojih 82 godine duhom vitalan kao dvadesetogodišnjak…

.

Fudbal ili košarka?

Bio sam odličan fudbalski golman. Idol mi je bio golman Vardara Dragan Mutibarić. Onda

me osvojila košarka. E tu sam bio baš dobar. Na momente genijalan…

.

Gdje ste obukli uniformu?

Beograd. Kasarna na Banjici. Godina 1987… Pješadija. Često sam se tukao i opijao… Štitilo

me nekoliko visokorangiranih oficira u komandi Armije koji su bili prijatelji moga oca. Sreo

tamo neke dobre ljude… Duško Nedić. Agim Bljakaj. Serđo Dokoza. Ivica Sporiš. Sašo

Dimovski…

.

Ko Vam je došao na zakletvu?

Otac i majka.

.

Gdje je otišla Vaša prva plata?

Propio sam je…

.

Gdje Vam biješe ljepše, u danima ili u noćima?

Noćni sam čovjek.

.

Da li ste ikada poželjeli da budete glumac?

Ne.

.

Da li ste poželjeli da odete?

Da. Maroko.

.

Vaša ljeta?

Pag

e7

Boka Kotorska. Muo. Donja Lastva. Bijela. Toliko mora stane u mali okvir od prozora… To

me obnavlja.

.

Grad?

Kad zimi sanjam naše tople gradove, sanjam Perast.

.

Selo?

Stubica. Selo na granici Crne Gore i BiH. Tu je rođen moj đed. Danas je opustjelo…

.

Planina?

Vojnik… S vrha Nikšić vidim kao na dlanu.

.

Zašto se ljudi zaklinju?

Jer lažu.

.

A zašto proklinju?

Jer su ih slagali.

.

Čemu služe milioni zakona i propisa?

Da porobe ljude i da ološ lakše gospodari.

.

Kome vjerujete?

Nikome.

.

Pred čijom slikom ste najduže stajali?

Pred slikom Žarka Vojičića, godine 1988. Žarko je Nikšićanin. Neshvaćeni genije. Već je

mrtav. Da je bilo gdje drugo rođen bio bi slavljen.

.

Kurosava ili Bergman?

Bergman. Zato što izdaju smatram čovjeku imanentnim svojstvom. Za razliku od vjernosti.

.

Pag

e8

Kako danas izgledaju zablude iz Vaše mladost?

Kao viteške igre. Da mogu vratiti vrijeme, sve bih ih na isti način odigrao.

.

Začin?

Kurkuma.

.

64?

Isuviše predvidljiva igra… Ne volim šah.

.

Vaši strahovi?

Da mogu zasramiti grobove svojih starih.

.

Šta čekate?

Vaskrsenje mrtvih. I život budućega vijeka.

.

Čime se utješiti?

Vrijeme nosi utjehu. Vremenu treba dati vremena.

.

Čega se stidite?

Strah me da o tome mislim. Da počnem, umro bih od sramote.

.

Praštate li?

Ne.

.

Tražite li da Vam se prašta?

Ne.

.

Čime se ponosite?

Imam lijepo i dobro dijete.

.

Pag

e9

Ko Vas je razočarao?

Niko. Ne vjerujem ljudima.

.

Koga ste Vi razočarali?

Strah me da jesam sve kojima je do mene istinski bilo stalo… Ćute i trpe.

.

Čemu uvijek dajete prednost?

Sitnicama koje novac znače.

.

Šta ste naučili od Vaših potomaka?

Ignorancija je majka mudrosti.

.

Šta posvećujete supruzi?

Sve moje.

.

Da li ste ikada bili bezbrižni?

Ne.

.

Šta dalje?

Borba… Na strani partizana.

.

.

Razgovarao Enes Halilović

Pag

e10

Enver Kazaz

NE O LITERATURI

.

…..Enver Kazaz rođen je u Kamenici. Završio je studij na Odsjeku za južnoslavenske

književnosti Filozofskog fakulteta u Sarajevu 1985. Pohađao je postdiplomski studij na

Filološkom fakultetu u Beogradu, gdje je odbranio magistarski rad pod nazivom: “Poezija

Muse Ćazima Ćatića – književno naslijeđe i duh moderne” 1991. Doktorsku disertaciju pod

nazivom: “Bošnjački roman XX vijeka” odbranio je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu

2000. Radio je u Institutu za književnost u Sarajevu u periodu 1986‒1992. Na Odsjeku za

književnosti naroda BiH Filozofskog fakulteta u Sarajevu radi od 1996. Profesor je za

područja bosanskohercegovačke i hrvatske književnosti i komparativne južne slavistike.

Tokom 2005. godine bio je gostujući profesor na Institutu za zapadnu i južnu slavistiku

Univerziteta u Varšavi. Bavi se književnom historijom, književnom kritikom i političkom

publicistikom. Bio je glavni urednik u izdavačkoj kući “Zoro”, te pokretač i glavni urednik

časopisa “Lica”, kao i član redakcije časopisa “Književna revija” i časopisa “Sarajevske

sveske”. Član je P.E.N. centra Bosne i Hercegovine. Učestvovao je na više međunarodnih

naučnih skupova kao i u radu niza naučnih skupova organiziranih u BiH. Književnohistorijske

studije i eseji prevedeni su mu na nekoliko jezika: engleski, njemački, poljski, mađarski i

bugarski i uvršteni u više međunarodnih naučnih zbornika. Uvršten je u “Antologiju

bošnjačkog eseja” koju je za izdavačku kuću “Alef” priredio Alija Isaković.

.

.

…..Prva riječ koji ste izgovorili?

.

…..Naravno da je ne znam, osim ako to nije kao i kod svih drugih – mama, koje je kod moje

kćerke zvučalo nekako drugačije od druge djece. Bilo je to nešto između tata i mama, ne zato

što sam ja neki poseban otac, već je ona posebna kćerka.

.

.

…..Vaše prve igračke?

Pag

e11

.

…..Eno ih na ahiretu igračaka, traže neke druge dječije ruke. Danas se takvim igračkama niko

ne igra. Bile su od drveta, ručno rađene, naslijeđene od najstarijeg brata. Neke sam pravio i

sam od kratona. Svega je tu bilo, kućica, goveda, livada, konjića… I sve od drveta i kratona.

Stvarale su svijet koji mi i danas lebdi pred očima.

.

.

…..Vaše igre?

.

…..Niko se danas ne igra tih igara: šigeta, klisa, trule kobile, partizana i Nijemaca. Svijet se

iščašio iz središta i preseilo na kompjuterski ekran. Ne bih o igrama, neka ostanu tamo u miru

davne mašte, tamo gdje poezija polaže svoja jajašca iz kojih niču svilene bube jezika.

.

.

…..Kao dijete želeli ste da postanete?

.

…..Svašta, ali ne kao ono lekar, pekar, apotekar, već baš svašta. Npr. želio sam biti uzgajivač

konja i jahač na trkama, jer sam imao moje ždrijebe kojemu sam dao ime Buruška

kosmatuška, po ždrebetu iz jedne divne knjige. S njom sam bio najbrži jahač u kosmosu.

Želio sam biti toreador, zbog jednog volića u očevom krdu stoke. I Euzebio, jer sam, kako se

kaže, jeo loptu. I Sava Kovačević, da budem partizan, kao neki moji bližnji. O njima sam

samo slušao priče, jer su poginuli u ratu, naravno, na pravoj strani, partizanskoj, koji današnje

oficijelne vlasti u zemlji u kojoj živim počesto proglašavaju zločinačkom, a ulice i škole

imenuju po fašistima. I još svašta, ali nikad vozač, nikad ljekar, nikad za nikad hodža, koji je

dolazio u kuću i divanio o nekim zelenim ljudima što sve znaju i niko im ništa ne može. A u

djetinjstvu htio sam postati i moj najstariji brat, jer je za moje pojmove bio nezamislivo

snažan i pomagao ocu u teškim poslovima. Da, moj najstariji brat. Ne bi bilo loše i da danas

postanem on.

.

.

…..Prvo slovo koje ste naučili?

.

…..Ne, zaista se ne sjećam. Ali bih volio das sam naučio prvo napisati broj 17, jer ga je nosio

jedan čehoslovački fudbaler sredine terena. One Čehoslovačke koja je bila prvak Evrope.

Moraju se stariji sjećati kakav je penal izveo Panjenka. Dok sam ganjao ametrski fudbal,

tražio sam da mi na dresu bude taj broj.

.

.

Pag

e12

…..Šta Vas je rastuživalo?

.

Majčin umor. Puno je radila na seoskom imanju. Njen umor me je bolio. Bukvalno.

.

.

…..Društvo u najranijem djetinjstvu?

.

…..Bolna priča. Svo moje društvo iz djetinjstva je poginulo ratu. Ono najbliže društvo iz

djetinjstva. Iz rodnog sela. To je selo spaljeno 1993. Ne bih o tome, pretužna priča.

.

.

…..Prvi bicikl?

.

…..Nisam ga imao, ali sam sa mojim drugom improvizirao prvi motocikl, od starog, kojeg je

njegov otac htio baciti na smetljište. Čuda smo radili na tom motociklu za koji najčešće nismo

imali gorivo, pa smo morali moliti komšiju da nam posudi iz svog auta. I jeste, izvlačili smo

ga šlaufom iz rezervora njegove lade.

.

.

…..Prva lopta?

.

…..Probušena u trnju. Obična plastična, plava. I plač zbog toga. Ali, prvi fudbal, kožni, onaj

smeđe boje, neću zaboraviti. Otac ga je pokušao isjeći sjekirom i tad se povrijedio. Isjeći, jer

smo ga ganjali do iznemoglosti, a poslovi na imanju su ostajali neurađeni.

.

.

…..Šta Vam beše najteže u školi?

.

…..Nikad ništa. Sve je bilo prozračno lako, kao kad po tijelu prika planinski lahor za ljetnjih

žega.

.

.

…..Učiteljica?

Pag

e13

.

…..Moja učiteljica Džemila, zbog koje sam danas ovakav kakav jesam. Otkrila mi je draž

čitanja. Milo me gledala, kao das sam njen sin. Poslije, dugo poslije, bili smo ponosni jedno

na drugo. Jednom me je i kaznila, jer sam htijući da dokažem kako sam dobro razumio pauze

u čitanju iza tačaka bio toliko spor da je pomislila kako nisma naučio čitati. Kad mi je

pokazala globus u učionici pomislio sam kako je to laž. Ne može sve oko mene biti tako

okruglo, tako loptasto. Ni danas nisam siguran da jest, kad se toga sjetim, da je Zemlja baš

tako loptasta.

.

.

…..Predeli Vašeg djetinjstva?

…..O, livade, livade, brežuljici. Rođen sam na Nišićkoj visoravni. Ona blješti u suncu, sija

pod snijegom, miriše u proljeće. Tamo je sve tako kao da je, kad je stvarano, bilo toliko

dobrote da se naprosto prosula u svaki detalj. Zbog te ljepote pomišljao sam da sav horizont,

svi ti brežuljci, sve livade nalaze u stomaku nekog dobrog stvora, a sve to isto u mom

stomaku, samo umanjeno, malecno, kao moj stomak, I tako unedogled. Moja djetinja

kosmogonija po sistemu ruskih babuški, zbog te ljepote predjela.

.

.

…..Da li ste pisali ljubavna pisma?

.

…..Ne pisma, poruke u kori drveta. Poruke na paprinom avionu u razredu. Više čupkanje za

kosu, nego pisanje pisama, biješe naše dječije udvaranje.

.

.

…..Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gde su, šta rade?

.

…..Ko se toga ne sjeća, bolje mu je da se odrekne sebe. Znam sve o njoj, samo neću da

dijelim s javnošću. Čuvam tu tajnu.

.

.

…..Vaš nadimak iz škole?

.

…..Bilo ih je mnogo: Žuti, zbog kose, Brzi, zbog fudbala, Gazap, jer sam volio jesti. Ali, u

mom selu svi su imali nadimke, to je takav običaj. Najgore, uvredljive, davao je moj srednji

Pag

e14

brat. A on je posebna priča, poseban po svemu, čak i po davanju nadimaka. Svaki njegov

nadimak imao je iza sebe priču. Najčešće vrlo smiješnu, nerijetko uvredljivu. Na osnovu toga

sklopio sam niz priča o mom selu, onih humornih, ironičnih, naročito autoironičnih. Takve

zezancije su čisti odušak, jer kroz njih duša dobije krila i pod oblake odmašta.

.

.

…..Da li ste se tukli?

.

…..A ko se nije tukao u djetinjstvu. Zbog jedne tuče moj me najdraži nastavnik tako išamarao

da i danas pamtim. Mnogo kasnije, na jednom takmičenju iz istorije, neću da kažem koje sam

mjesto osvojo na onom čuvenom takmičenju Titovim stazama revolucije usred Beograda, bilo

mu je krivo što me išamarao, pa sam se na njegov račun najeo kolača, a bogme i napio kola.

.

.

…..Šta ste čuli o Vašim precima?

.

…..Recimo, to da je moj dedo imao više supruga i najbolje konje na cijelom dunjaluku, a

njegove su pčele bile tako pametne da se nikad nisu orojile, tj. da ih matica nije odvela u

šumu. O porijeklu Kazaz svašta se pričalo, da su došli iz Turske, Albanije itd. Smiješne priče

u nepismenom kraju. Sve se kasnije, osim tog o Dedi Ahmedu pokazalo kao glupa laž. Lik je

bio taj Dedo Ahmed. Majka nije pričala o svojim, jer su pobijeni u pokolju na Drini 1942/43.

.

.

…..Preci koje ste sreli?

.

…..O, svi u ili umrli prije mog rođenja, ili ubijeni u ratnom pogromu. Morao sam sve

rekonstruirati u mašti.

.

.

…..Slika oca?

.

…..Eno je u uglu sobe, gleda me upravo, šarmer. A mom sjećanju je raskoračen na livadi s

kosom u rukama, pokazuje mi taj prastari majstorluk, to viteštvo koje je nestalo s mašinama.

.

.

Pag

e15

…..Šta bi danas poželjela Vaša majka?

.

…..Umrla je 1993. Volio bih da poželi da nas dvoje dovršavamo stog sijena na jednoj našoj

njivi i da poslije toga zapalimo cigaretu, nasitimo se jedno drugog pričom.

.

.

…..Fudbal ili košarka?

.

…..Igrao oboje. Oni koji znaju šta to znači, mogu nešto naslutiti o talentu. Oni koji su gledali,

znaju kako to radim. I danas igram, u pedest i šestoj. Ali, samo košarku, jer je desno koljeno

na fudbalo puklo (ligament). I pobjeđujem, tricama, ulazima. Inače, raja s kojom sma igrao

zvala me zbog šuta u košarci – Kićo, po Draganu Kićanoviću, a u fudbalu – jeo sam loptu. To

znanje mi niko ne treba potvrđivati. Volio bih makar još jednom osjetiti onu lakoću tijela na

fudbalskom terenu i loptu s očima, kako se to kaže, kada je provučem kroz protivničku

odbranu.

.

.

…..Gdje ste obukli uniformu?

.

…..Uniformu sam, nažalost, obukao u ratu. Vojsku, tj. služenje JNA sam majstorski isfolirao.

Ko će gubiti godinu dana života na gluposti. Tako sam mislio kao mladi antimilitarist. Baš

kao i danas.

.

.

…..Ko Vam je došao na zakletvu?

.

…..Zakletva u ratu je odvratna, zbog onog: i dati život.

.

.

…..Gdje je otišla Vaša prva plata?

.

…..Tamo gdje treba – u kafanu, na dobru raju.

.

.

Pag

e16

…..Gdje Vam beše ljepše, u danima ili u noćima?

.

…..Najljepše dane živim sad. Nikakvo foliranje to nije, ali baš sad. Oni koji me poznaju, znat

će zbog koga i zbog čega.

.

.

…..Da li ste ikada poželjeli da budete glumac?

.

…..Bio u djetinjstvu, kada je trebalo, u literarnoj sekciji Osnovne škole Evgenije Spahić

Željko. Pratizanu u čijem rađanju su se stopili jedna Ruskinja i jedan Bošnjak, a uživotu

ilegalni komunizam i partizanski antifašizam. Poginuo je boreći se na onoj strani koja je

oblikovala antifašističku civilizaciju poslije Drugog svjetskog rata. Današnje vlasti su to ime

zabranile. Nije im po hodžinskom svjetonazoru. U kraju gdje sam rođen, biti u Željkovo doba

komunist značilo je biti u skladu s onim najboljim u svijetu. Ukinuti njegovo ime na školi,

znači poništiti u vlastititom kolektivnom identitetu to najbolje i najplementije.

.

.

…..Da li ste poželjeli da odete?

.

…..Da, million puta i milion puta ostao, griješeći svaki put. Danas sam odveć star i

ukorijenjen da bi odlazak bio moguć. Otišao bih odvade, jer mi se gadi parolaški patriotizam

hulja na vlasti.

.

.

…..Odmor?

.

…..U mladosti, nikad jedno mjesto za ljetovanje, nego više njih. Stalno kretanje je bilo

ljetovanje. Danas, planina, planina, planina.

.

.

…..Grad?

.

…..O, Krakov je grad u kojem se ljepota prosula u svaki kutak, a u Parizu svaka ulica je tako

civilizacijski duboka da ti se čini kako neprestno po različitim vremenima hodaš. Ta dva

grada nosim u očima.

Pag

e17

.

.

…

..Selo?

.

…..Moje rodno selo, spaljeno u ratu. Tamo, tamo da putujem, rekao bih kao Tin.

.

.

…..Planina?

.

…..Zvijezda je najljepša planina u Bosni. Šumovita sa puno visoravni. Da vjerujem u Boga,

bio bih siguran da je tu rođen u obliku dječijih očiju.

.

.

…..Pustinja?

.

…..Ne bih nikad otišao tamo. Ne podnosim ništavilo života.

.

.

…..Zašto se ljudi zaklinju?

.

…..Zato što lažu.

.

.

…..A zašto proklinju?

.

…..Zato što lažu.

.

.

Pag

e18

…..Čemu služe milioni zakona i propisa?

.

…..Gušenju slobode, ponjaprije, kroćenju mašte, potom, a onda vlastodršcu da krade ili ubija

pokrivajući se njima.

.

.

…..Kome vjerujete?

.

…..Ivanu i osobi Nj.

.

.

…..Pred čijom slikom ste najduže stajali?

.

…..Tikvešinom, onom čamcu čije se dno nazire u beskrajnoj dubini, Nojevoj lađi s

nepreglednim dnom.

.

.

…..Kurosava ili Bergman?

.

…..Oba, ne isključuju se.

.

.

…..Kako danas izgledaju zablude iz Vaše mladost?

.

…..Divno, najdivnije, još jednom ih proživijeti, biti poražen.

.

.

…..O začinima…

.

…..Poštujem hranu s malo začina, jer je dobro pravim. Naučio sam od jednog starog barbe na

Jelsi da je hrana hranom ako pri njenom spravljanju ispoštuje temeljne ukuse. Pravilo koje se

pokazalo tačnim. Hrana bez mnogo začina je majstorstvo, čista poezija.

Pag

e19

.

...64?

.

…..Igram to dobro, pobijedio sam jednog majstorskog kandidata.

…..Vaši strahovi?

.

…..Mnogo ih je i oblikuju me sržno.

.

.

…..Šta čekate?

.

…..Da se darujem bratskom bilju, bez ostatka.

.

.

…..Čime se tješite?

.

…..Dolaskom Nj. u moju samoću.

.

.

…..Čega se stidite?

.

…..Vlastite ishitrenosti. Česta je, prečesta za čovjeka u mojim godinama.

.

.

…..Praštate li?

.

…..Samo rijetkima, koji to zaslužuju. Inače, ovu kategoriju smatram licemjernom, jer joj je

korijen u abrahamskom monoteizmu, gdje se oprost promatra kao mogućnost da se operu

grijesi pukim ritualom, npr. odlaskom na hadž, ispoviješću pred nadležnom vjerskom

birokratijom. I oprost i pokajanje abrahamskim monoteizam počesto krosti kao ideologiju

koja obećava onostrani raj.

Pag

e20

.

.

…..Tražite li da Vam se prašta?

.

…..Samo rijetke, sitne stvari, slučajne greške.

.

.

…..Čime se ponosite?

.

…..Lijepim gestama onih koje volim.

.

.

…..Ko Vas je razočarao?

.

…..Mnogi, mnogi, mnogi.

.

.

…..Koga ste Vi razočarali?

.

…..Mnogo njih, neke slučajno, neke, jer su povjerovali da vrijedim više od sebe samog.

.

.

…..Čemu uvek dajete prednost?

.

…..Radosti igre, draži saznanja.

.

.

…..Šta ste naučili od Vaše kćeri?

Pag

e21

.

…..Da ljubav mora biti istrajna, ponekad mukotrpna.

.

.

…..Šta posvećujete supruzi?

.

…..Nema je, pa ništa. Nj. posvećujem svoju poeziju.

.

.

…..Da li ste ikada bili bezbrižni?

.

…..Laki i nežni, kao kod Crnjanskog. Onaj ko je preživio rat zna da je to osjećaj mučan nakon

tragedije.

.

.

…..Šta dalje?

.

…..Ništa, tj. živjeti.

.

.

…………………………………….. Razgovarao Enes Halilović

Pag

e22

Ana Stišović Milovanović

NE O LITERATURI

.

.

.

…..Ana Stišović Milovanović, doktor nauka, profesor, književni teoretičar i kritičar. Bavi se

naučnim radom. Pisac teorijskih studija, udžbenika, recenzija, knjiženih prikaza, eseja. Radi

na Institutu za srpsku kulturu. Udata, majka jednog deteta. Živi u Beogradu.

.

.

…..Prva reč koju ste izgovorili?

.

…..Posle neartikulisanih tepanja, prvo i jasno sam, kažu, rekla “tata”. Valjda da ga nateram

da manje boravi na poslu.

.

.

…..Vaše prve igračke?

.

…..Dve lutke, bliznakinje, plavokosa i smeđokosa, u haljinicama istog kroja, ali različite boje.

Mogle su da trepću. Sada obe spavaju, u kući na Zlatiboru. Valjda će biti nekog, da ih

probudi.

.

…

..Vaše igre?

.

…..Vaspitačica u vrtiću me je stalno ubeđivala da su fudbal i ratovanje drvenim puškama igre

za dečake i da se igram “normalno”. Ni sad ne razumem šta je time htela da kaže.

.

…..Kao dete želeli ste da postanete?

.

Pag

e23

…..Mama. I učiteljica. Ili neka mešavina. Učiteljicomama. Docnije me je opsedala ideja da

budem arheolog. Čini mi se da sam sve ove profesije pomirila u onom čime se bavim.

.

.

…..Prvo slovo koje ste naučili?

.

…..Prvo i jedino koje sam naučila i izučila – P. Zaista, prvo koje sam napisala, bilo je

ćirilično П.

.

.

…..Šta Vas je rastuživalo?

.

…..Kad bih otkrivala da nisu svi ljudi dobri.

.

.

…..Društvo u najranijem detinjstvu?

.

…..Prva drugarica, rođena koji dan posle mene, a čije sam ime uvek izgovarala u vokativu:

”Natašo”… Sa Nadicom sam išla do škole i natrag. Dragan, nešto stariji od nas, bio nam je

zaštitnik i uzor. Sem Dragana, svi moji prijtelji iz tog doba su rasuti po svetu.

.

.

…..Prvi bicikl?

.

…..Narandžasti, marke “Pony”. Kad sam ga prerasla, lutao je po familiji. Čujem da je tek

nedavno umro.

.

.

…..Prva lopta?

.

Pag

e24

…..Fudbal, pravi, kožni.

.

.

…..Šta Vam bejaše najteže u školi?

.

…..Da budem redar. Uvek sam zaboravljala da prijavim odsutne.

.

.

…..Učiteljica?

.

…..Prva, starija – Milena Jovanović, nežna, pametna, empatična. Druga, mlađa, Dragica

Stević, energična i zahtevna. Od prve sam učila da maštam, od druge da živim.

.

.

…..Predeli Vašeg detinjstva?

.

…..Ruže i jele u dedinom dvorištu, koje se širilo u bekrajnu livadu, blago nagnutu ka

velikom voćnjaku, na čijem kraju je uska staza vodila ka stublini. I uvek puno dece, rođačke i

komšijske.

.

.

…..Da li ste pisali ljubavna pisma?

.

…..Pisala. I pišem. Samo da ne prestanem…

.

.

….

.Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gde su, šta rade?

.

Pag

e25

…..Prva prva ljubav je bio jedan Saša, koji je sedeo u klupi iza mene i odvezivao mi mašne

sa repića. Nikad se docnije nismo sreli. Druga prva ljubav je bio Boban. On piše knjige i leči

ljude. A možda sam i pomešala redosled…

.

.

…..Vaš nadimak iz škole?

.

…..Dva nadimka: Anči. Nemaštovito. Draži mi je – Johny.

.

.

…..Da li ste se tukli?

.

…..Da. I to samo jednom. U prvom razredu sam nokautirala jednog visokog i krupnog

dečaka. Ne sećam se povoda. Sećam se osećaja trijumfa.

.

.

…..Šta ste čuli o Vašim precima?

.

…..Moj pradeda, Božo Pajović, imućan i vredan seljak iz Katića kraj Arilja, smatrao je da

uvek treba reći istinu, i onda kada bi bilo pametnije ćutati. (Jedan Božov vremešni ispisnik je

kraj prve žene, nerotkinje, doveo mlađu. Dok je trajala svadba, prva žena se sklonila u vajat.

Ujutru su je našli mrtvu. I dok su se u selu sašaptavali o ovo čudnoj smrti, Božo je prijatelja,

pri prvom susretu, upitao: ”Bogati, što onu jadnicu udaviste?”) Božo je jednog sina poslao u

Francusku, na fakultet, jer je verovao da vredi biti školovan. Oba pradedina stava su,

nažalost, prešla na sve potomke.

.

.

…..Preci koje ste sreli?

.

…..Ljubica, majka moje majke, bila je trpeljiva i mudra žena. Rodila desetoro, sahranila dva

sina. U njenom ormaru je uvek bilo slatkiša za unuke. Svi nevoljnici iz kraja su dolazili na

njena vrata. Moj deda po majci, Milan Drobnjak, voćar i kalemar, prvi u kraju sazidao kuću

sa parnim grejanjem i telefonom. Dolazili seljani da vide – nigde vatre, a kuća topla…

Njegova deca ga pamte po strogosti. Mi, unuci, po nežnosti.

…..Majka moga oca, Milosava, tiha i nežna, plavooka i beloputa. Nemam značajnije

priznanje u životu, od onog što je za mene, najstariju unuku, govorila: “Ovo me je sunce prvo

Pag

e26

ogrijalo!” Deda po ocu, Milić Stišović, principijelan i strog. Bio u ratu, a potom se vratio u

fabričku halu, da lije aluminijum. Voleo da čita i igra šah. Pravio najbolji kačamak na svetu.

.

…..Slika oca?

.

…..Moj otac je tata. Ja sam tatin sin, jer sam jedino dete. Naučio me je da igram fudbal i šah,

da vozim auto. I učio me strpljenju. Nisam savladala gradivo.

.

.

…..Šta bi poželjela Vaša majka?

.

…..Moja majka se raduje svemu dobrom. Za mene želi manje mene, kakva sam sad.

.

.

…..Fudbal ili košarka?

.

…..U fudbalu rekreativac, u košarci – za malo – profesionalac. Omela me baletska škola.

.

.

…..Gde je otišla Vaša prva plata?

.

…..Prvi novac sam zaradila kao novinar-honorarac, pa sve potrošila na vozikanje taksijem.

Prva prava plata je bila taman dovoljna za jedan par ženskih cipela i jednu lepu mušku

košulju.

.

.

…

..Gde Vam beše lepše, u danima ili u noćima?

.

Pag

e27

…..Rođena sam koji minut pre ponoći, nikad se nisam plašila mraka. Volim i jutro, i sumrak.

Ali je noć doba kada najbolje razmišljam, najlepše se igram, najslobodnije hodam.

.

…..Da li ste ikada poželeli da budete glumica?

.

…..Glumci žive stotinama života. Ne mogu želeti da budem nešto, što već jesam.

.

.

…..Da li ste poželeli da odete?

.

…..Dvojako se odlazi: sa nadom da ćemo se vratiti, ili sa nadom da nećemo. Ako odem, sa

prvom nadom, onda odlazim u Delfe. Ako odem, da se ne bih vraćala, onda je to jedno selo na

Goliji.

.

.

…..Vaša leta?

.

…..Najlepša letovanja su bila na Braču. Nanapornija u Grčkoj. Crnogorskih se slabo sećam.

Leta su mi, od detinjstva, bila značajnija u iščekivanju putovanja i zbiranju utisaka po

povratku. Često sam kući donosila školjke, kamenčiće, lovorove i maslinove grančice, da bih

se na miru setila svega, što se desilo. Jedina konstanta mojih letovanja je Zlatibor. Sa njim

sam u dugoj, srećnoj, obostranoj ljubavi.

.

.

…..Grad?

.

…..U Novom Pazaru sam bila povremeni stanovnik pet godina. To je dovoljno za ozbiljnu

emotivnu vezu između jednoga i mnogih, koji čine grad. U Pazaru imam mnoge prijatelje.

Bogata sam.

.

….

.Selo?

.

Pag

e28

…..Selo iznad Prijepolja, Strašivac, u kome sam u detinjstvu letovala i zimovala u kući moga

dede, potpuno je nalik okolnim planinskim selima. Za mene, sasvim različito od svih

drugih. Kad sam bila sasvim mala, Prijepolje sam zvala Prepolje, Strašivac je bio Strašljivac.

Jedino sam nepogrešivo oponašala govor meštana: čista ijekavica, sa mnogo arhaizama i

turcizama. (“Eno ga amidža, nosi mlijeko za čeljad.”)

.

.

…..Planina?

.

…..Zlatibor. Olimp. I to ovim redosledom!

.

.

…..Pustinja?

.

…..Ima jedna dubodolina, blizu kuće mog dede, koji se zove Pustinja. Dva visoka brda,

obrasla starom bukovom šumom, a između teče bistra planinska rečica. Zeleno, mirisno, tiho,

bezljudno. Ne znam ni za jednu drugu pustinju. Ni lepšu.

.

.

…..Zašto se ljudi zaklinju?

.

…..Zaklinjemo se u sve najdraže, najsvetije, u sebe, u bližnje. Kada nam drugi ne veruju, a

stalo nam je da veruju. Ili, kada sami sebi ne verujemo.

.

.

…..A zašto proklinju?

.

…..Kletva i psovka, bliznakinje. Prva je izraz mržnje i skrivanje nemoći, druga mržnje i

pokušaja nadmoći. Ne znam koja je gora. Psujem kad vozim, a sama sam u autu. Ne kunem

nikad.

.

.

…..Čemu služe milioni zakona i propisa?

.

Pag

e29

…..Da bi se opravdalo prethodnih million i onih milijardu, koji će tek nastati.

.

.

…..Kome verujete?

.

…..Porodici. Prijateljima, ne svim. Sebi, ne uvek.

.

.

…..Pred čijom slikom ste najduže stajali?

.

…..Pred slikom Pavla Milovanovića, trogodišnjeg umetnika ovdašnjeg, koji je naslikao delo

“Moja mama.”

.

.

…..Kurosava ili Bergman?

.

…..Ja bih Vendersa i Tarkovskog, moliću. Za dve osobe. Veću porciju!

.

.

…..Kako danas izgledaju zablude iz Vaše mladost?

–

…..Odlično se drže, za svoje godine. Rekla bh da će živeti dugo i srećno.

.

.

…..Začin?

.

…..Da li je đumbir začin? Ili je način života?

.

.

…..64?

Pag

e30

.

…..Tata me je naučio da igram šah. Pobedila sam ga tri puta, do sad. Ne gubim nadu…

.

.

…..Vaši strahovi?

.

…..Strahovi su uvek preoblikovana neizvesnost, nepoznato, od kojeg strepimo. Što sam

starija, sve manje se bojim. Jedini neizmenljiv, jeste strah od gubitka onih, koje volim.

.

.

…..Šta čekate?

.

…..Sve, što bi me radovalo. I novo da dođe, i proživljeno da se ponovi. I svemu se nadam.

.

.

…..Čime se utešiti?

.

…..Ljubavlju i smislenošću. Pa nek su obe i zablude i iluzije, neophodne su.

.

.

…..Čega se stidite?

.

.

…..Stid je svest o grehu. Ne bih baš da ekspliciram za javnost. A ne volim ni kada drugi to

čine. Razovor sa Višnjim beležnikom je prilika u kojoj se to mora kazati.

.

.

…

. .Praštate li?

.

Pag

e31

…..Teško. Ali se radujem kad uspem.

.

.

…..Tražite li da Vam se prašta?

.

…..Ne tražim. Čekam.

.

.

…..Čime se ponosite?

.

…..Svojom porodicom. Da nisu moji, usvojila bih ih.

.

.

…..Ko Vas je razočarao?

.

…..Niko. Za sva razočarenja sam ja krivac; ona potiču isključivo od mene, mojih prevelikih

očekivanja ili iluzija o drugima.

.

.

…..Koga ste Vi razočarali?

.

…..One, koji su imali prevelika očekivanja ili iluziju o meni.

.

.

…..Čemu uvek dajete prednost?

.

…..Čoveku, ličnosti, biću. To je znatnije od obrazovanja, nacije, društvenog statusa.

.

.

…..Šta ste naučili od Vaših potomaka?

Pag

e32

.

…..“Mama, onaj čika nije dobar. Pogledaj, smeju mu se samo usta. A oči mu se ne smeju.”

.

.

…..Šta posvećujete suprugu?

.

…..Supružnici su najpre prijatelji. To je odnos uzajamnosti.

.

.

…..Da li ste ikada bili bezbrižni?

.

…..Naravno. Mi, deca, bivamo bezrazložno zabrinuti i bezrazležno bezbrižni.

.

.

…..Šta dalje?

.

…..Sve što se mora. A biće valjda i nečeg što se želi.

.

.

…………………………………………. Razgovarao Enes Halilović

Pag

e33

POEZIJA

Ilhan Pačariz

KARTA SVETA

.

.

Model šume

.

Jugovina pleše šumu.

Skladno njihanje četinara

mišolovka je za tvoje oko.

Potrebna ti je trivijalna promena.

Ulaziš kod frizera.

Izlazite ispred salona.

Pokazuješ mu kažiprstom

preciznu stepenastost šume,

govoriš mu, zbunjenom:

onako da me ošišaš.

.

.

Karta sveta

.

Jurcaju putnici.

Sve se kreće.

Čak i o drvo je

okačen ranac.

Pod tim hrastom

ležim ispresavijan,

kao karta sveta.

.

Pag

e34

.

Na starim sankama

.

Zašto češće ne tragam

za žilom života,

s entuzijazmom kopača zlata

koji je namirisao zlatnu žilu,

pomislim i uđem u garažu.

Tamo, u ćošku,

na starim sankama,

bure s rasolom.

Odvrnem česmicu i

sipam rasol u posudu.

Na izlasku,

dok zatvaram garažna vrata,

pogled mi odleti na telefonsku žicu.

S nje padne mali beskrilni avion snega.

.

.

Magleni sobičak

.

Ideš turobnom ulicom.

U jednom trenutku

ugledaš komunalnog radnika

koji se elegantno

spušta u šaht.

Potom prođeš kroz kapsulu

magle.

Tek kasnije, u toploj,

olampljenoj sobi,

shvatiš da si neke gnjile ideje

zauvek ostavio u onom

maglenom sobičku.

.

.

Sličuge

.

Sličuge od plastične gajbe.

Odavno nisam video

da neko juri na tome,

godinama, sve dok danas

Pag

e35

jedan dečak nije proleteo pored mene.

A zar nije veličanstveno sledeće:

nađeš gajbu i bonsekom izrežeš

dve plastične letve,

koje su malo uže od tvog stopala

i otprilike dugačke kao ono.

Krajeve letvi, s jedne strane,

potopiš u vrelu vodu

i pritisneš o dno šerpe,

kako bi se dobilo zakrivljenje.

Pustiš da se nove sličuge ohlade.

Zatim se, s tim sličugama u rukama,

popenješ na brdo.

Staneš na njih.

Duboko udahneš.

Kreneš.

Sneg zaškripi i led zapucketa.

Kažem, zar nije sjajno da

sa jedanaest ili dvanaest godina

sam samcijat napraviš nešto na čemu letiš.

Pag

e36

Tijana Radović

UBI ME MESEC

.

.

Animalni instinkt

.

Familija rogatih do susednih vrata,

Gledaju kako da probodu drvo ili žuti mesec,

Zavijanje hijena, nije Afrika, već moja soba.

Dragi Džordž i njegova knjiga, nije Mali Princ, nego Farma,

Moja majka i njena, moj otac i njegov,

Milioni godina evolucije,

Ne ovde, samo Darvin, ne Jung.

Aligatori su ostali u kuhinji, ja sam dovukla bivola,

Detlić žuti mesec, ne sunce, samo beba.

Hijene su takođe ovde, roze i mirisne,

Familija, ne moja, njihova.

.

.

Ona je otišla

.

Morsko pismo, u jesen,

Na klupi kada je otišla,

Novine zgažene na putu.

Olovni otisak na zidu,

Delo mesečeve dece.

Jutro, rano jutro.

Auto gospodina Robinsona parkiran

Blizu staklenog zvona,

Daleko tamo ptice, lete ka letu.

Zima kada je otišla,

Topao jastuk me je zagrejao,

Soba je lako zaspala.

Leto je, ne

Jesen je,

Izgledalo je kao jezgro kukuruza,

Hrana za svinje.

Pag

e37

Napisao sam pismo u ponoć,

Ona je otišla i moje srce se zaledilo

Kao ova oluja, ova kiša.

Dragi gospodine Robinson

Odleteću sa pticama večeras,

Leto je, ne, jesen je

Osećam zrak sunca, ne, to je sneg.

.

.

Eudoks

.

Eudoks gde vatra gori,

Ne uzevši ni zlato ni perle.

U magli se diže zora,

Pominjući roba ili Boga.

Nerazumljivo, iracionalno stoji

Broj koji od Ideje potiče.

On je mađioničar za mnoge,

Samo za učitelja sin.

Linije opisuju geometriju

Broj su postale mnogo puta.

Zaboravljeni zakopani spisi

Gde ih je laka ruka izvukla.

Iracionalan dodir

Baklja, plamen

Muzika od tišine on postade!

Tanak zrak iz njegovog uma

Sa kosmosm se poveže.

Starog Platona, Aristotela

On je znao, učitelja i prijate

.

.

Mr Robinson

.

Šaljem ti elektricitet.

Elektroni idu napred i nazad

Pag

e38

I tvoje pravo Ja se otkriva,

U iskrama umirujućeg Sunca.

Na toj klupi, te noći

Mračne, kada je ceo svet zaspao,

Na oblaku,

Krenula si ka meni kao zebra,

Izdužena i glatka,

Prugasta i bela.

Kraj sveta,

Kraj jedne ere koju znam.

Tvoja kosa je obrisala sve moje maske

Moji atomi su obojili tvoje usne u crveno

To je bila ta noć

Kada sam posekao Mr Robinsona.

.

.

Ubi me mesec

.

Lucidni mesec me ubi,

Na mestu,

Ja sam seo i smejao se,

Nema zvukova samo je mleko

Teklo niz moje lice.

Moji zubi su svetleli,

Glupan i konj!

„Ona me ostavi“

Ljuti mesec me pogleda,

Crni kosmički ples zvezda.

Kako čudno: pomislih

Smejući se glasno

Iskrama na nebu.

Venera me zove i Andromeda takođe

Spakovao sam torbe

Godinama unapred.

Ples usamljenih.

.

.

Pismo

.

Danas na visoravni pljušti.

Prošle noći sam nacrtao sliku,

Bilo je tmurno ali sam video.

Pag

e39

Staklo polomljeno ispod moje brade

Bio sam pijan, izvini.

Noćno zavijanje nisam čuo noćas,

Mislim da je životinja pobegla iz mene.

Slikanje je bilo tako tako: želeo sam

Perfekciju.

Ove visoravni mi ne pomažu mnogo,

Isto je kao kad sam u ravnici.

Kiša je padala na moj krov,

Pokušavajući da me otera.

Bio je to dobar zvuk,

Utihnuo je sve misli.

Ovo je poslednji put da ti pišem,

I to sam rekao prethodnog puta.

Ja sam gord i ova kiša utiče na moja pluća.

Većinom sam pijan ovih dana,

Sipajući kafu neizbežno.

Ne mogu da spavam.

Sutra će biti sunca, ali mi

Ne čini dobro.

Ove visoravni me ubijau.

Reci mi kad da dođem?

Doneću ti lišće i cveće,

Mogu ti doneti rosu ili malog psa.

Slika koju sam naslikao je slika deteta

Nevinog, na doku,

Imao sam i brod i malu macu

Reci mi kad ću doći?

.

.

……..Izbor iz knjige Blue and Gray period,

…..objavljene na engleskom jeziku. Prevod: T. Radović.

Pag

e40

Stefan Kostadinović

LJUBAVI ĆE BITI

.

.

1. i ako ne gledaš

.

ljubavi će biti i dok ne gledaš,

odjek njen, milenijumska glad,

promuko od ćutanja

prosi pažnju ko lepota svetlost.

danju proždire ptice sa neba u snove

da noćima hoda po hrskavim telima vrana.

kad mi priđe – ja u sebi kleknem.

strašan je to prostor: ne znati.

zato se roni za lepotom

i davi u svim pogrešnim morima.

moja udavljena perspektiva –

– užasno lokalizovana kiša –

o njoj sanja kao pas

o divljoj prirodi svojih morskih predaka:

plaši se gašenja jednog bezumnog strpljenja,

podrazumeva prirodnu sklonost

ka ronjenju na dah

(pluća su mi trošna

ali davio sam se i ranije

neka moja smrt ostane među nama)

sve je oduvek i sve se smeje.

ti se smeješ seizmički, čitavim svetom,

tvoje biće je smeh i kada si tužna,

tektonski poremećena i

osujećena u svakoj pripadnosti:

jedina bašta među kazamatima.

tražeći

ja zapuštenih udova pronalazim

spazam dodira

a tragao sam u tebi tek za svojom sujetom

u obliku izgubljene žene:

blago onom ko se od nje ne sablazni

čekam još da te nađem u mahovini; korovu;

nemom preziru ribnjaka; u nestrpljenju.

ontologiji gliba i gloginja.

Pag

e41

ovakvi potresi se ne pamte,

o njima svedoči tkivo

i sve dok starost guri leđa da se kaže

ljubavi će biti (i ako ne gledaš)

moje oči, armature srušenih gradova

stražare

stražare

.

.

2. gospodine molim vas izađite

.

počinjem poricanjem tvog telesnog,

nedokazivo je i komunalno, a ja ne

verujem u boljševizam u ljubavi, mada

tek tako obnarođenu i umem da te

ljubim, odmahnem rukom, nek ide

život, šta ja znam o bilo čemu i –

– dođu takvi dani: romantično nebo,

romantični prosjak i nered, koješta.

kao da mi uvek i svuda, sa same

ivice pogleda, nekakav starac

nervozno i žučno nešto signalizira.

.

.

3. vrisnula je pre no što je pala

.

izdalo me čojstvo ko zapostavljena žena,

u fatalnostima uvek setna, nežna, možda

žene dolaze iz gradova u kojima svi žive

nežno, u kojima svi umeju svašta da kažu

o sebi, samo nikad ništa previše ružno,

možda one zato i beže otud u naše prozeble

ulice gde je sve stvar života i smrti; i ništa;

gde se voli sramno i grubo – ali se voli.

tako ja razmišljam o tebi.

tako ti se nadam.

dani otkrivaju previše i osuđuju.

trebalo bi uvek da se nalazimo noću

kada je savest pitoma i pospana

i tela primicanjem postaju grejna.

podseti me, da li nas to uvek hladnoća

neka približi, ili prosto ne prestaje decembar?

Pag

e42

.

.

6. a ti čučni pa ćeš biti mali

.

dosta je igara i crnjanskog!

sva umetnost seli se iz knjige

u korist čoveka kao takvog

u hodnike čije sve prostranstvo

sićušno je ko nešto što šapneš,

gde stihovi previše su bučni,

gde divovi nikad ne bi stali.

zato kad te budu zvali

da porasteš, a ti čučni…

.

.

9. iz ciklusa „bašta”

.

ljudi ne znaju ništa o žeđi zeljastog bilja,

o skučenim senkama podzemnih žila;

više niko ništa ne zna o umirovljenju svetlosti

i stidljivim prstima noćne vegetacije,

o razvratu u svetu paprati i gljiva.

ljudi ni ne slute – bašta je zakopana,

apstrahovana iz dana,

pokop jedne savesti i obećanje steonih njiva,

leja za lejom strpljive smelosti,

krtole i klice i skice grana;

i tek poverenjem čežnje u obesti će obešenjak

iz strašljive podsvesti strašilo postati,

a čežnja postaće vrana.

nakon svih zabrana negde se skriva

pohotna žeđ zeljastog bilja.

.

.

10. kako se priziva žena koju voliš

.

da li je izronila, da li je plućima izborila

pravo na obožavanje, ili je oduvek krišom

sedela na tvojim prsima, to ne možeš znati.

tek, neko je tu – nešto ti oduzima.

Pag

e43

ti, budala, lakom na simbole,

na srcu ti izrasta slepilo, svemogući mrak

i u njemu grad, uskogruda palata,

skriva stranputice do m.-ske ulice

gde slutiš njene buduće korake

i mantraš: ako se ljubavi nadaš,

nadaj joj se svakodnevno.

ti – čovek pešadijska jedinica –

– raštrkao se čaršijom da uđeš

joj u trag i ukidaš spontanost pobedi,

puni su ti je džepovi a nju ni

ova ludačka jesen ne potresa,

ona štedi glas na račun proleća,

ne ostavlja tragove, mimoilaze je

pogledi, ali i sumnje

siguran si da postoji

(snagom svoje žudnje)

siguran si da postojiš

tako se priziva žena koju voliš

Pag

e44

Saša Jelenković

KATALOG

.

.

.

Bio jednom jedan pas

.

Dobro došla na sedmi sprat, stvari se otimaju kontroli,

dan za danom, čuje se samo šuškanje krila

u potkrovlju. Danas sam sahranjen, nebo je imalo

boju baklave, a zemlja uskus mastila.

Nije bilo sunca, negde je pucalo u daljini. Dome, slatki dome.

Krećem se da bih razumeo skromnost i poniznost.

Najpre izbrojim sate, unatrag, do momenta kada sam izgubio

ono malo što boli, i otkrio ono puno što raduje. To ništa

što ne prestaje, to nešto što se povuklo u sebe.To me zateže,

tome sam odan, u tome želim da se probudim. Umire priča,

zvezde su strpljive, sneg pada kako bi nas prisilio na izlazak.

Privremene su mreže na dnu mora, tunel je prepun slobode,

ribe te uče disanju. Bio jednom jedan pas i dugo me gledao u oči.

.

.

Beket gleda sa zida

.

Vreme je da udaram po timpanima,

založim veliku vatru, i odenem se nehajno.

Moje su moći takve da jedem i otvaram se,

rastem i topim se. Tvoja su jutra

da me načiniš providnim

da pitaš jesi li kanibal,

ja sam fotografija iz detinjstva,

a jesi li napredovao –

obuzdavam se.

Bio sam uspravan i bio sam odan.

I bio očajan, bio znatiželjan.

Kakav je to život, nekakvo mrmljanje,

premalo vatrometa, previše zabuna,

Potpuna zbrka, jeli smo vafle,

Pag

e45

a napolju dahtanje, napolju izmišljotine.

Nešto tu ne štima.

Strašna su jutra, ne zavaravaj se.

.

.

Pa ipak

.

Taj pakao nisam napravio ja,

on je čekao na mene

da u njega kliznem kao u rukavicu.

.

.

Henri Darger

.

Užas se otkriva u stvarima bliskim,

stvarima izuzetnim, ali sakrivenim.

Užas je originalan, nikome ne polaže

račune. U blatu, u vrtovima, Bog je

napravio pauzu. Da ili ne, tamo gore

lako je biti ravnodušan. Sreća ili nesreća,

nije još mnogo ostalo do izlaska.

I tako na sve strane, širi se zlatno doba.

A ti, ne prilazi, kakav je bio život,

šta si izdržao samo da ne odrasteš?

.

.

Katalog

.

Strah od ekstaze

Strah od brojeva

Strah od zastava

Strah od interpunkcije

Strah od svetaca

Strah od ulične svetlosti

Strah od citata

Strah od oproštaja

Strah od mitova

Strah od anegdota

Strah od džakova

Pag

e46

Strah od početka

Strah od smrada

Strah od ružnoće

Strah od blata

Strah od pitanja i strah od pamćenja

Strah od jezika

Strah od orgijanja

Strah od navika

Strah od pitanja

a sad moja himna

Ako nas zapljusne

Ako ne otvorim

Ako produžim

Ako pomnožimo

Ako ućutkam

Ako izdržim

Ako zaspim

Ako izvan

Ako odjednom

Ako kažem

Ako napolju

Ako ponekad

život sveži utisci prizori u jednom dahu

ne razumem

.

Pag

e47

Igor Banjac

ODJELJENJE ZA PATOLOGIJU TEKSTA

.

.

.

***

Večeras je igralište prazno

ljeto je izgubilo uzvike, psovke, neprestajući lavež.

Kroz trepereći zastor nazire se poluotvoren cvijet conophytuma

hladni vjetar lahori preko opuštenog tijela.

Ah, koliko dugo već bježim od samoga sebe

napuštajući ovaj grad.

Svaki dan prolazeći ulicama

zamišljam urušene zgrade

polupane izloge

prekopane parkove.

Nigdje čovjeka.

Samo prazna groblja uređena tiha.

Pružam drhtavu ruku prema slučajnom posjetitelju Galerije i govorim:

Dođite, povest ću vas da vidite što je sažižuća smrt.

I tada ugledam Jozefinu na bolesničkoj postelji i ruku djetetovu

kako hrani je voćnom kašicom

jednim krajem ubrusa briše curak na usni

a drugim

suzu.

.

.

***

U miru

ispred krijesnica koje se onemoćale gube

uz djetetovo potiho disanje i povremeni daleki lavež

pomišljam kako bi mi dobro pristajao debeli štrik s omčom

prebačen preko metalne ograde

tu iznad mene.

Tako gledam ispred i čekam da saživim s bijelim orgazmom

u kratkom trenutku herojskog oslobađanja.

.

.

***

Pag

e48

Ambrosia mrtvaci.

Obitelji su se pobrinule za ostatke

poštujući naše želje.

Četiri urne su bezbjedno stigle iz krematorija u Galeriju.

U toku dana su postavljene na snježnobijele postamente.

Na svakoj urni je ugraviran jedan od četiri Ambrosia postulata:

Jeb’o ti budale!

Vazda sam ja govorio!

Ne d’o bog nikome!

Jes’ vala, u pičku materinu!

Izložba se otvara sutra i traje sedam dana.

Sedmog dana, asistent (gospodin Jusuf) će istresti pepeo iz urni u blender

dodati banane i mlijeko

i pripremiti frape.

Posjetitelji će biti ponuđeni da kušaju.

.

***

Ničega više neće biti

kiša će nastaviti padati

mjesec se potom spuštati niz zid na tvoje lice

nova jutra rasti u nova sjećanja

ocvali pjesnici skrivati

svoje otapajuće tame

dok ne prsnu u očekivanom zaboravu.

.

Pag

e49

PROZA

Miroslav Ćurčić

GARIŠA TIP 2

.

.

….Kupio sam robota. Nisam mogao da se oduprem toj želji. Dan uoči Božića je čas u kom

čovek najlakše može da pronađe opravdanje za sebe.

….Svugde se osećala atmosfera praznične kupovine i demon brzog potezanja plastike

pobedio je ko zna koji put. Žena na kasi je veštim pokretom provukla karticu.Upitala me je da

li mi treba pomoć? Odbio sam. Kutija nije bila teška, ali sam je zbog dimenzija nosio obema

rukama. Ljudi su se sklanjali, propuštajući me da prođem.

…..Na autobuskoj stanici sam čekao pola sata. Prošla su dva puna autobusa u koje nisam ni

pokušao da uđem. Kutiju sam pažljivo spustio na trotoar i oslonio ruku na nju. Dosezala mi je

do grudi. Slika robota se nalazila na svakoj strani. Ispod su bile ispisane rečenice na

kineskom, ili možda čak japanskom. U radnji su se prodavala dva tipa: Gariša tip 1, i Gariša

tip 2. Zbog njihovih imena sam pomislio da su napravljeni kod nas, ali više nisam bio siguran

u to. Pogledao sam na sat. Nestrpljivo sam čekao da stignemo kući.

…..Smestio sam se s Garijem na zadnjoj platformi. Vozač je oštro vozio, kao da se trka s

nekim. Putnici su se klatili u svakoj krivini kroz koju smo prošli. Jednom rukom sam držao

šipku, drugom pridržavao kutiju.Vodio sam računa da se što manje pomera. U jednom

trenutku su zaškripale kočnice i svi smo se našli na podu autobusa. Čulo se stenjanje,

gunđanje, i sočno psovanje nečije majke. Ustao sam među prvima, uspravio kutiju, i šapnuo

Gariši: „Izvini.“ Žena koja je stajala do mene gledala me s nevericom.

Kada smo stigli kući raspakovao sam i oslobodio novog drugara stiropornih okova. S

obzirom da su mu već bili montirani točkići, gurao sam ga kroz stan i usput mu teatralno

pokazivao njegov novi dom. Znao sam da je smešno to što radim, ali nije me bilo briga.

…..Nemam želju da budem bilo čiji vlasnik. Usamljen sam i potrebno mi je društvo. To je

jedini razlog moje kupovine. Gariša je urađen po uzoru na R2-D2, robota iz filma Ratovi

zvezda; Na prvi pogled je isti kao veliki kancelarijski usisivači; uspravan limeni valjak s

glavom u obliku polulopte. Umesto ruku ima poluge sa strane. Na njih je moguće kalemiti

razne dodatke koji se naknadno kupuju. Ima priličan broj prekidača i led lampica. Uglavnom

su crvene i zelene boje. Poseduje još tri priključka za usb, LCD projektor kao i dva zvučnika

sa strane. Kupio sam skuplji model. Gariša tip 2 može da priča i muškim i ženskim glasom,

zavisno od moda koji izabereš. U njega je ubačeno oko sto fraza koje se koriste u

svakodnevnoj komunikaciji; tako su mi rekli u prodavnici. Ima spoljnu jedinicu u vidu antene.

Pag

e50

Ona se izbacuje na sims i ima ulogu da prima informacije sa satelita koji kruže iznad naših

glava. Upozorava na vremensku prognozu, opasnost od padavina, indeks UV-zračenja i

brzinu vetra, ako ga ima.

…..Na dnu kutije sam pronašao uputstvo za upotrebu. Kompletan tekst u njemu je bio

ispisanmeni nepoznatim, znakovnim pismom. Prelistavao sam ga stranicu po stranicu. Moj

strah je bio opravdan.

„Gari, šta sad da radimo?“

Gari je i dalje ćutao. Nakon detaljnog pretraživanja, prepoznao sam i pritisnuo on-

offdugme. Čulo se kratko pištanje. Najveća crvena lampicaje počela da treperi. Skočio sam od

radosti i počeo da ga ljubim u mesto koje bi, po mojim pretpostavkama, trebalo da mu bude

čelo. Na internetu sam pronašao sva detaljna uputstva neophodna za puštanje u rad. Uz pomoć

bežične konekcije sam ga povezao s mojim računarom, tako da je Gariša tip 2 dobio sve

neophodne podatke o meni. Priključio sam ga na struju da mu se napuni baterija. Ostalo je

samo da čekam. Ugasio sam sva svetla i ispružio se po dvosedu.

…..Nepuna dva sata nas je delilo do početka Božića. Hipnotisano sam gledao u njegovo

crveno oko,pokušavajući da ostvarim dublji emotivni kontakt. Palo mi je na pamet da on sada

zna više o meni nego ja o njemu. Da li me prezire zbog filmova koje volim da gledam? Da li

mu se sviđa moja omiljena muzika? Ulicom je prošao automobil i na tren farovima osvetlio

sobu u kojoj sam ležao. Bio sam umoran. Vremenski razmaci između treptaja postajali su sve

duži. A onda se,iznenada, desio prasak.

…..Skočio sam iz kreveta. Vatreni buketi na nebu su najavljivali slavlje. Na Garijevoj glavi su

se upalile sve postojeće lampice. Glava mu se okretala oko ose. Snop svetlosti iz njegovog

projektora prikazivao je na zidu pokretne slike neke oskudno odevene devojke koja se uvijala

oko šipke, pevajući Džingl bel rok. Pesmu sam prepoznao jedino po melodiji i rečima u

refrenu. Ženska je imala kose oči i odlučnu nameru da ide do kraja. Kada je zbacila sa sebe i

poslednju krpicu, uputila mi je poljubac i prošaputala:

……….„Vuaa ajj niii, vuaa sjan ni“

Gledao samprojekciju na zidu. „Zgodna cica“,rekao sam sebi, „Ova mora da nije

naša“. Devojka mi je opet uputila dvodimenzionalni poljubac:

……„Vuaa ajj niii, vuaa sjan ni“, čulo se iz zvučnika.

…….Okrenuo sam se prema Gariju. I on je usmerio svoje crveno oko prema meni. Gledali

smo se neko vreme. Došlo mi je svašta da ga pitam, ali sam odustao. Lud i naporan

dan.Nepoznata dama je ponovo krenula da se uvija oko šipke. Sagnuo samse da potražimon-

off prekidač, uz uzdah.

…….„Žao mi je bejbi, možda neki drugi put“.

Pag

e51

Mirnes Sokolović

PREDOSJEĆAJ

…..I garež i snijeg koji treba doći i magla u zraku osjećali su se. Već treći put se budi te noći,

kao da je neko ispod njega zgužvao čaršaf. Ponovo je izašao na proplanak iznad kuće šepajući

i gledao dugo prema natuštenim planinama. Tamo je sigurno već snijeg.

…..Drveno selo spuštalo se ispod njega niz kosinu sve do Drine. Ovdje je zima nalijegala

kasno, trebalo je nekoliko sedmica da se hladnoća s brda spusti na rijeku koja je još uvijek

isijavala toplotu. Bilo je dana ljetos kad je stajao na drvenom doku na dnu sela, osjećajući kao

da je negdje na moru.

…..Neke stvari neće izaći na dobro, čim se budi toliko ove noći, predosjeća. Iza posljednjih

gudura koje se nisu vidjele u mraku, kilometrima odatle, svjetla u jednom gradu sada guši

snijeg koji počinje padati. Pravo je čudo da je tako svijetao grad, kao presavijena niska, bačen

i ostavljen među tim planinama, u najvećoj tmini Evrope. Nekada se i on kretao tim gradom,

sada su te prazne ulice zvonile njegovim odsustvom, kilometrima udaljene od mjesta gdje

stoji.

…..Do jutra će zapasti snijeg i ovdje, u njegovom selu, na njegovoj najjužnijoj čuki, i neće se

moći nikuda izlaziti iz kuće. Prošlo je i deset godina otkako je počelo njegovo udaljavanje od

svijeta, čim je prešao četrdesetu. Najprije je na jednom festivalu rekao da je njegova želja

kupiti dvije koze i povući se na vikendicu. Kolege pjesnici ga nisu ozbiljno shvatili. Onda se

vratio na djedovo imanje, kupio kokoši, obukao prsluk i gumene čizme, iz daljine se moglo

vidjeti kako gaza i ureduje po svojoj avliji.

…..Nije mu se svidjelo kako su ga pozdravljali mještani, nikom nije bilo jasno šta tu radi naš

najpoznatiji pjesnik . To nije bio kraj njegovog puta koji se nastavljao sve dalje, kako je

ulazio u pedesete. Prošlo je već dvije godine otkad je prodao djedovo imanje i otišao još dalje

prema planinama, još dalje od grada. Sada mu je trebalo tri sata vožnje vijugavim cestama da

izbije na posljednje brdo iznad naseljene kotline. Bio se baš ustoličio na ovoj čuki ponad

rijeke.

…..Sve ga je manje interesovao grad, sve je manje znao ljudi po lokalima. Prvih nekoliko

godina preoblačio se i odlazio šetati ulicama u noćnim satima, kad nikoga nema, sada je i to

prestao. Možda sam taj prošli, govorio je, bio ja, a možda i nisam. Slušao je samog sebe

nedavno na emisiji koja je bila snimljena prije petnaest godina, i glas i akcent su mu tada bili

drugačiji. Sve češće ga je u gušilo u prsima, kao da neko u hambar baci vreću punu zobi i

digne se prašina, a još od sinoć nešto mu govori da neke stvari neće izaći na dobro, čim spusti

glavu na jastuk. Bio je ostao sam u selu, svi su se u septembru razišli prema gradovima.

Otpustio je i svoju ženu, otišla je u grad u posjet svome ocu, najviše je volio da se o stoci

brine sam i da nikog ne opterećuje.

…..Odavno je dao intervju u kojem je najavio da više neće objavljivati, da odlazi iz grada, da

nikog ne optužuje nizašto i da moli za razumijevanje, ali nije ga prestao, sve otada, kao

skrama, pratiti onaj osjećaj u grlu da je njemu u rodnom gradu neko nešto oteo. Noćas je

krstario svojom avlijom i sve je bilo na svom mjestu. Nije se čula rika stoke u štalama,

Pag

e52

uznemirene guske su se davno smirile. Uz Drinu je i dalje bilo najtoplije i magla je bila

umočena u masnu rijeku kao pantljičara.

…..Noga ga je morila krvnički dok se penjao uz kosinu, a svi su mislili da je ostao nedirnut

lani kad su mu doktori odsjekli pocrnjeli prst koji se nije mogao spasiti. Niko neće ostati

ravnodušan što je krajnja konsekvenca života da kreneš trunuti od prsta naviše. Dok je bio u

bolnici, nijedan stari prijatelj iz rodnog grada nije ga zvao, ali bilo mu je svejedno, niko nije

ni znao da je bolestan. Njegov pas koji umije hodati na zadnjim nogama, dvije krave i konj,

magarac, nekoliko ovaca i dva šilježeta, orao, sin koji ga je redovno obilazio, seljaci koji su

mu pomagali u radu, bijaše mu dovoljno društvo.

…..A prije je bio drugi čovjek. Tek nakon rata pokušavao je stići život, kao da će ga onda

čekati sto godina mira. Tridesetogodišnji, osjećao je devedeset i pete da ima nekoliko godina

u kojima će biti na vrhuncu snage i da može sve stići. Tako je i bilo, slali su ga čak u Havanu i

bio je jednu noć umislio da ustvari potiče sa Kariba, da se nikad neće vratiti. Teško je

podnosio festivalske bine, bio je natreskan, toliko da su mu prinosili lavor da se ispovraća

prije čitanja. Jednu noć zahtijevao je od Giljerma, ličnog vozača koji mu je bio dodijeljen, da

ga ne vozi na zvanični party zatvaranja festivala, pa ga je taj debeljuškasti vozač odvezao u

bar uz plažu u kojem je noću svirao, ne znajući šta da radi s njim.

…..Kad se zabava zahuktala, Giljermo je izašao na binu i sasvim ga prenerazio, počevši sa

svojim bendom svirati trubu. Koliko je pao u sevdah, pjesnik je ustao iza stola, zavio

nogavice, izašao iz lokala i zagazio u noćno more, tako da su ga morali spašavati. Poslije

četrdesete se tako brzo sve prelomilo, tad je prvi put osjetio taj zamor. Neke prijatelje koji su

ušli u parlament i akademiju nije mogao više da gleda. Ni oni njega nisu više zvali, kao da

više ne znaju šta bi ga pitali. Čuo je da su na nekoj sjedjeljci na kojoj se okupilo staro društvo

pominjali da sada uzgaja odlične ovnove, vitoroge, ali i da ima svog orla.

…..Sve češće ga je pohodio, kao i večeras, onaj osjećaj da će uskoro nešto krenuti po zlu.

Tačno se sjeća momenta u kojem je njegov izostanak jeknuo gradom, kao da se pronio glas da

se on više neće vraćati tamo više nikad. Odzvanjala je njime snažna želja da mnogi osjete da

više nije tu i da ga više nikad neće biti. Prije skoro pola stoljeća, kad je ovakav predosjećaj

morio njegova djeda, pao je snijeg visok preko dva metra, a komšija Smajo ih je u zoru

izbudio, krava je krenula da se teli, nikud nisu mogli po pomoć, izvlačili su zapetljano tele

dugo, tako da mu je nešto popucalo u plećki. – Djed koji okreće glavu i plače da ga niko ne

vidi, planine snijega koje su zarobile selo kao da ga više nikad neće osloboditi, olizano tele

koje nikako ne može da se posadi na noge, jedno je od prvih njegovih djetinjih sjećanja.

…..Činilo mu se noćas da snijeg ipak neće do jutra i vratio se u krevet da ponovo proba

zaspati. Onda je sklopio oči i u trenu počeo sanjati da neko ureduje za njegovim sudoperom u

susjednoj prostoriji i kad je otvorio oči začuo je da neko zaista lupa u kuhinji. Selo je bilo

ispražnjeno, bande su krstarile ovim krajem i možda s ovim trenutkom počinje njegova

agonija. Nije džaba bio spokojan sve ove godine, sada to vrijeme dolazi na naplatu. Dokopao

se letve i krenuo polako prema vratima. Čim je prešao prag, svjetla su se naglo popalila i

Giljermo sa svojom grupom ukaza se nasred njegove kuhinje i odjednom zasviraše Besame

mucho.

…..Dvojica costenosa igrali su klikera pored trpezarijskog stola, a violinist i cimbalist u

pauzama okušavali su jedan drugog u ćizi blizi. Izgleda da je bila stigla cijela šarena

delegacija. Vidjevši sve to, pjesnik je samo podigao ruke i ciknuo. Njegovo srce je već dugo

bilo zaključano za sve: i za sreću i za nesreću, a sada mu je sva bol svijeta obuzela ključne

kosti i došlo je vrijeme da duša procuri na suze.

Pag

e53

…..Svih ovih godina trebalo mu je samo da neko iz naroda njegovog pozvoni na vrata i upita

ga za zdravlje, o tome je bio ispjevao tri zbirke pjesama koje nije objavio, niko u njegovom

rodnom gradu nije znao da se trebaju okupiti i doći po njega, sada su umjesto njh došli ovi

ljudi, interesujući se za njegove nožne prste. Niko mu sada nije bio bliži od ovih ljudi

i armano Giljermo mu je samo prišao i nakon toliko godina primio ga na svoje grudi.

…..Jučer je cijeli dan u sebi zazivao da se vrati bar žena, ali to su osjetili samo neki ljudi na

Karibima. Bio je jedan od najtužnijih ljudi koje je upoznao, kao da mu je ove jeseni bilo

dodijeljeno da nosi crninu za samim sobom. Kad su zajednički konačno zapjevali, poslije

dvadeset godina, obznanilo se da će sutra biti jasno ono o čemu bude mislio prekosutra.

…..Pjesnik nije vjerovao da postoji Bog, ali je te noći osjetio da iznad ove priče stoluje neki

DJ koji je dobro izmiksao situacije. Fešta je trajala cijele noći a dronovi koji su se spuštali

lagano niz brdo snimili su kako je u zamračenom selu gorjela jedna kuća sve do zore, kao da

veselju nema kraja.

Pag

e54

Denis Čokić

LAJK&ŠER

.

.

…..Idemo prvo do Kize na gajbu, znači na sat vremena, posle do Trenda, ma da, iskuliraćemo

lagano, doći će Ana i Hana, pričao sam s njom danas, s Anči, da, dva puta bre, tri sata smo

razgovarali, znam da je ne znaš, kapiraš, ali mi smo bliski, ma da bre, baš bliski, nije to

mnogo, drugarski jebote, ne brini, čoveče, ma kakvi dosadno bre, Kiza je zmaj, pričaću ti

kasnije, jeste, ma šta pričaš, spontano sve, dogovorili smo čitavo veče i noć, kulijana,

poznajem celu ekipu, da, kapiraš, nema greške, znam ih bre godinama, blejali smo prošli

vikend zajedno, i pretprošli, jeste, da, biće super, mora da bude super, bre. Sve sam

dogovorio, kapiraš, znam, da, ne zajebavaj, pusti me s tim fazonima, slušaj me, slušaj me bre,

ona je glavni organizator, čoveče, sve znam šta i kako, opusti se, idemo zajedno, ideš sa

mnom, znači doći će i Soni i ekipica, da, da, Zeka, Perke, Sonjica mala, da, ona obavezno

dolazi, ma jasno, znaš kakav sam s njom, pričao sam ti o njoj, mislim, baš smo dobri. Ma da

bre, jeste, ona je pametna, radi u onoj firmi, kako se ono zove, tamo kod Čombeta pa levo

gore, u onoj maloj ulici, pored Lajk&Šer, znaš ona zgrada s novom belom fasadom, prolazili

smo tuda kad smo se vraćali s onog performansa mog ortaka i njegove ortakinje u Prostoru,

pokazao sam ti zgradu, sećaš se, rekao sam ti za malu Sonjicu, da tu radi, tu, u toj zgradi, i na

vrhu onaj prozor, veliki, s terasicom, jeste, pa da, najveći luk bre je iznad tog prozora. Kako

ne znaš? Bio sam gore kod nje jednom, pričao sam ti, išla je cela ekipica, ma da, ona je kul,

zvala nas je, mislim zvala je Čombeta da dođe, i mi smo se zadesili tamo kod njega, i onda

smo sve četvoro otišli, znači ona je stvarno lafica, mala Sonjica, da, znamo se mi dobro, čuj

dobro, odlično, pričala mi ona da te je srela, da, da, rekla mi je, tamo kod nje u firmi smo

pričali, jeste, ma ona je kul, otvorena skroz, jeste, njeni su renovirali taj prostor i kancelariju,

da, njen stric i keva mislim, ili keva i neki njen rođak, ne znam s čije strane, ili ortak njene

keve i stric, jebi ga, više nisam siguran, još pre deset godina, da, da, sad je ona zamenica

direktora, jeste, zamenica, da, bili smo gore, sve u fulu, ma da, u fulu sve sređeno, znači

matori, baš je ok i ona i kancelarije; ono, koža brate i šankić mali tamo ispred, pristojno ono,

kako da ti kažem, jeste, znači biće i ona verovatno večeras, ako dođe upoznaću te, videćeš,

kul je, jeste. Znači ja, ti, Soni, ona, Zeka, Perke, jeste, one bi trebalo da dođu posle, Ana i

Hana, jeste, a čuo sam se ja sa Zekom, i sa Perketom isto, pa da, juče i jutros ponovo, kratko,

ma jok, kratko baš, znači oni bi trebali već oko sedmice da navrate tamo isto na gajbu, taman

da se vidimo i dogovorimo ponovo, nije opet, slušaj me, šta opet, nego, popijemo ćeps,

popričamo, iskuliramo, da vidimo šta ima novo, pa idemo dalje, klasika, ma biće kul, aha. Ej,

izvini brate, zvoni mi Ana na vajber, aj zovem te za pola čuke pa pričamo opet, zovem te,

moram da se javim. Ej Anči, pa gde si ti bre? Aha, kapiram, jeste, važi, može, pa da, tako smo

dogovorili, jeste, stoji dogovor, naravno, pa da, s ortakom iz osnovne, ne znaš ga, Darko,

jeste, ne, ne skroz, pa smor je malo, ali je kul u suštini, ne znam, videćeš ga, pričaćete, pa ćeš

provaliti, pričaćeš mi, jeste, da, večeras, da. Šta ti radiš? Aha, ko još? Ma kako da ne, znam je

iz viđenja. Jel’ to ona visoka, mršava? Ma znam je bre, mislim ne poznajem je lično, al’

pričao mi Đole, ako je to za nju pričao, a mislim da jeste, ali i Capke, isto. Čekaj, pa viđam je

u Avangardi često, stalno je tamo s onom ekipom, Željko, Savke, Irina, Šoksa, Valentina

Pag

e55

Veljković, jeste, izgledaju kul, i sećaš se da je Zorana pričala kako je bacila uvo, jeste,

montirala se pored njih ono veče kad je Tamara ispalila Zareta za karte, čula onu njihovu kao

raspravu o Ejmi, da, mislim nije to bila rasprava, ali kul su zvučali, kapiram, jeste. Ono, što da

ne, razumem te, ne moraš da mi objašnjavaš, kapiram te, ma ona je kul, verujem, odlično, eto,

dogovorili smo se, ma naravno, znaš mene bre, nikome, jeste, nikome, ma da, pouzdan do

kraja, znači u sedam se gledamo, sjajno. Šta si rekla, srela si je, neverovatno, neverovatno. Pa

šta kaže? Aha, koji je ona lik, ona je stvarno strava, znam. Kad se vratila? Zar nije rekla da

ostaje duže, ja sam čuo nešto kao mesec dana, to mi Kepa pričao, jeste, aha, kul, pa da, i bolje,

da ti kažem, i bolje, taman, ma pametna je ona, zna znanje, jeste, baš se radujem, kul što ste se

zgotivile tako brzo, baš mi je drago, šta kažeš, ma zezaš, stvarno, nisam znao, nisam znao.

Aha, pa kada to? Juče, popodne? Strava, baš strava. I šta kaže, sigurica, aha, pa da, ona je

takva uvek bila, jeste, čuj, da ti kažem… Pa jebo te, sad sam se setio, da, ja sam ti govorio i

ranije za nju, sećaš se ono kad smo bili u Ćumezu sa Capketom i njegovom Žanom, da, ona sa

hakovanim mejlom, jeste, kad nam je pričao kako je radio na projektu s onim tipom iz Milana,

da, da, pljosnatim, jeste, haha, ne, nisam ga upoznao, ne poznajem ga lično, ne, nismo pričali,

ma ne, ali znam da je kul, jeste, rekao mi Capke, da, pa je onda ona uletela kao ispomoć i

rasturila, matora, rasturila je organizaciju, znači, sećaš se, jeste, pa da, sećaš se da sam ti onda

rekao kako je ona skroz kul, posle, kad je otišao Capke, pa da, sedeli smo posle u separeu

tamo, bilo je strava, sećaš se, dugo smo se zezali, ma da, kul zezanje, pazi, i onda je došla i

mala Sonjica, Gala, Sofronije, Matke, al’ oni su stajali pored, ne, ne sa nama, jok, pored su

bili, pa kako se ne sećaš, bili su pored, i ništa, onda je došla mala Sonjica i onako, znaš nju,

ona je malo dosadna kad počne s onim svojim dugim rečenicama, da, da, da, da, jeste, ali kul

je ona, ne, ma nije dosadna, jasno, znam da je kul, pa kažem ti, pa čuješ, rekao sam da jeste.

Nisam to znao, jeste, ma nije loša ona ni malo, ma jok, sećam se, pa da, onda je ona pričala o

onom tipu koga je srela, sećaš se, o onom koji je na prvi pogled kao ništa, ono, bez veze lik,

ono, potpuno onako beznačajan, kapiraš, ništa, samo je stajao tamo i ništa brate, nije kao niko

ni izvalio da je on kul jebote, a u stvari mala Sonjica ga je provalila na prvu, pa da, mala

Sonjica, dobro, ne na prvu, al’ malo kasnije je provalila da je tip u stvari kul jebote, ali ne

nešto sad ono kul, nego matora onako baš baš kul kul, tako mi je rekla, znaš da ona zna te

stvari da provali, jeste, al’ nismo imali vremena da mi priča detalje, jebiga, nisam ti rekao, da.

Ne znam, promaklo mi, zaboravio sam da ti kažem, al tiću, ovo tebi pričam, taj tip je valjda

već sutradan, da, jeste, sutradan, da, s onom Petrom, znaš nju, ona kao malo uobražena riba,

mislim ne znam sigurno, al’ tako se priča, jeste, crvenokosa, da, da, upadljiva šminka, jeste,

videli smo je na otvaranju Nove misli, jeste, Petronijeva muza, hehe, jeste, ona što je bila kao

u organizaciji, a u stvari nije, to nam je Sonjica pričala posle, kad smo se našli u Pripizdini,

sećaš se, jeste, tada, da, da, kiša je padala, znači on je nešto pričao s njom u Sobičku, kraj

šanka. Čula si i ti? Ali kratko nešto, dal’ su se muvali, ne znam jebote, ništa ne znam, da me

ubiješ, nešto su oni kao pričali, kapiraš, ne znam ni o čemu, ništa, ništa, jebiga, nikog nije bilo

u blizini, pa da, sranjce, jeste, ali to mi nije rekla mala Sonjica već mi pričala Jeca u sredu,

četovali smo celu noć, pa da, pričao sam ti, jeste, jeste, ma da, prvo oko one svađe sa

Zaretom, pa onda raspadanje cele priče i Anjin stan i gungula oko retrovizora, jeste, pa redom,

po danima, jeste, pa rekao sam ti, posle je slučajno pomenula i Petru, jer ona nju zna preko

Slavka i onog kluba Sofistikejtid, jel’ se tako beše zove, čini se kul priča, jeste, da, da, taj.

Jebote skroz sam zaboravio da ti kažem, e sad, šta je bilo, pojma nemam, dal’ se čuju oni, ne

znam jebote, ne znam ustvari šta je bilo, jeste, vidiš to sam zaboravio da je pitam, ma

verovatno bi mi rekla da je bilo nešto, kapiram da bi rekla. Pa jebiga, kako? Zaboravio sam

jebote, skroz, otkud znam kako, šta kenjaš sad, zaboravila si i ti da mi kažeš za Mareta i

Sonju, da ga je ispalila za Adu, ono kad je morao basom, sećaš se, a oni svi išli kolima i kao

nisu znali da ide i on, a imali su mesto i za njega, pa posle nisu pričali dva dana, ili tri dana,

tako nešto, jeste, da, pa ti nisam kenjao. Nisam ti kenjao. Prema tome, sad ti kažem, a i ono

Pag

e56

kad mi nisi rekla da je Stevke ušao u priču s ekipom oko projekta Svemrežje, sa štampom

flajera i one tribine posle, a znala si sve vreme. Znala si! Kad? Pa onda kada je na kraju dao

izjavu za novine, pa sam ja tek onda saznao, znači sam sam video jebote da je on jedan od

glavnih u celoj priči, a znala si da ga znam i ništa mi nisi rekla. Al’ dobro. Ne, ne, ne, ne

svađam se, kažem ti samo, jebote ne svađam se, iskuliraj bre, dobro, koji ti je, jebote i ja sam

zaboravio. Mislim, glupo mi je bilo da ti kenjam, al’ kapiram matora da smo ortaci, i bolelo

me, bolelo me što mi nisi rekla na vreme, iskreno, znaš da sam osetljiv na te stvari, baš mi je

onako bilo trulo, mada sam posle nekako i zaboravio na to. Kapiram bre, ma sve okej, kažem

samo. Znam da je subota, jebote, vikend, zezanje, ma sve je kul, nisam se iznervirao, nisam,

ma opušteno bre, znaš me valjda. Jeste, pa da, kao pričali su nešto, pola sata sigurno, tako

nešto, ma ništa, ono klasika, kao stajali i pričali, valjda je on pio neki koktel, bez, ne, ne, bez

kišobrančića, a ona ono svoje, klasika, po jedno piće, da, ništa, nemam pojma, ne znam,

kažem ti, ne znam, i onda je kao taj tip otišao, ne, nije naglo, ne, ne znam u stvari, neću da te

lažem, ne znam ni kako se zove jebote, ni čime se bavi, ništa, ništa. Pitaću ja malu Sonjicu,

ne, ne večeras, odmah posle, jeste, zvaću ja nju, svejedno moramo da se čujemo i dogovorimo

za večeras, pa ću da se setim, obavezno ću da je pitam, obavezno, ona sigurno zna šta su

pričali, i da’l je on stvarno tako kul, aj’ pitaću je baš, pa ti javljam. A ti, jel’ se spremaš,

mislim ono, šta ćeš da obučeš? Ona haljina, kao fazon spejsi print, aha sećam se, da, da, kul,

strava ti je ona haljina, strava, sećam se, jeste, znam, ono kad ti je Capke u Mesari rekao da si

elegantna u njoj, a ti mu onda rekla da je smor, i stvarno jeste smor, ukapirao sam i ja na

kraju. Pa pričao mi je i Steva posle u Četu, kad si mu rekla, da su ukapirali, jeste, jeste, a i

Hana i Valentina Veljković su mi pričale da ih je smorio kad su išli na onaj roštilj kod Dače i

Jelene u vikendicu, sećaš se, pa da, ukapirali su skoro svi bre, pa nego, normalno, svi su

ukapirali, da, smara s tim terminima, ne kapira zajebanciju jebote, priča po pet minuta jednu

priču, brate dosadan je, jeste, umesto da lepo kaže suštinu, kapiram, jeste, jeste, nije mi jasan,

čuj, svestan sam i ja, kapiram, pa jel’ se sećaš kad sam mu rekao ono da smara s pričom o

Egiptu, sećaš se, daj da pričamo nešto drugo, kad je krenuo kao da obja