Džejms Paterson

DRUGA PRILIKA

James Patterson with Andrew Gross SECOND CHANCE

Približila sam se i prišla tijelu. Tashina školska bluza bila

je natopljena krvlju, pomiješana s kišom koja je padala. Niti metar od nje, u travi je ležao ruksak u duginim bojama. Rupe od metaka bile su posvuda, krhotine od stakla i drveta. Deseci djece krenuli su prema cesti… Toliko pucnjave, a samo jedna žrtva.

Tragični svršetak slučaja umorstva na bračnom putovanju ostavio je Lindsay Boxer nesigurnom u to može li se ikada ponovno vratiti svojem poslu. Ali kada jedna djevojčica biva ustrijeljena pred crkvom u San Franciscu, ona zna da je došlo vrijeme za ponovno okupljanje Ženskog kluba za umorstva. Radeći s novinarkom Cindy Thomas, pomoćnicom okružnog tužitelja Jill Bernhardt, i medicinskom istražiteljicom Claire Washburn, Lindsay počinje ulaziti u trag misterioznom ubojici koji svoje progonitelje brzo pretvara u svoje žrtve.

Aron Vinslou nikada neće moći da zaboravi tih nekoliko

minuta. Prepoznao je te zastrašujuće zvuke onog trena kada su zaparali noć. Telom mu je prostrujala jeza. Nije mogao da poveruje da je u ovom kraju došlo do pucnjave iz tako snažnog oružja.

Ra-ta-ta-ta-ta, ra-ta-ta-ta… ra-ta-ta-ta. Njegov hor upravo je izlazio iz crkve na La Sal Hajtsu.

Četrdeset osmoro dece hrlilo je ka ulici pored njega. Samo što su završili generalnu probu za takmičenje horova San Fransiska, i bili su odlični.

Onda su se začuli pucnji. Mnogo njih. Ne jedan pucanj. Paljba. Napad.

T-ta, t-ta, t-ta… t-ta, t-ta, t-ta. – Lezi dole! – vikao je iz sveg glasa. – Svi na zemlju!

Pokrijte glave. Zaklonite se! – Zvučalo mu je potpuno nevero vatno da je izgovorio te reci.

U početku, kao da ga niko nije čuo. Deci, svoj u belim svečanim bluzama i košuljama, pucnji mora da su zvučali kao petarde. Onda je mecima zasut prelepi vitraž na prozoru crkve. Zatresao se prikaz Isusa kako blagosilja dete u Kapernaumu i rasprštalo se staklo na sve strane, a srca je padala i po dečijim glavama.

– Neko puca! – vikao je Vinslou. Možda više njih. Kako je to moguće? Mahnito je utrčao među decu, vikao i mahao rukama vukući sve koje je mogao da dohvati dole, na travu.

Kada su deca konačno počela da se saginju i ležu na zemlju, Vinslou je ugledao Šantal i Tamaru, dve devojčice iz hora, kako ukočeno stoje na travnjaku dok meci lete oko njih. – Dole, Šantal, Tamara! – vikao je, ali one su i dalje stajale zagrljene vrišteći izbezumljeno. Bile su najbolje drugarice.

Znao ih je još kada su bile sasvim male i igrale školice na asfaltu.

Ni trenutka se nije premišljao. Potrčao je prema devojčicama, odlučno ih zgrabio za ruke i prikovao za zemlju. Onda je legao preko njih i čvrsto ih pritisnuo.

Meci su fijukali na samo nekoliko centimetara od njegove glave. Bubne opne su ga zabolele. Telo mu je podrhtavalo kao i tela devojčica koje je zaklonio. Bio je ubeđen da će poginuti. – U redu je, deco – šaputao je.

Onda je, naglo kao što je i počela, pucnjava prestala. Tišina zavlada nad njima. Bilo je to tako čudno i jezivo, kao da se čitav svet zaustavio i osluškivao.

Kada se podigao, oči mu ispuni nestvaran prizor. Polako, na sve strane, deca su se pridizala na noge. Poneko dete je plakalo, ali on nigde nije primetio krv, kao da niko nije bio povređen.

– Svi ste dobro? – vikao je Vinslou, probijajući se kroz gomilu. – Da li je neko povređen?

– Dobro sam… dobro sam – odgovarali su mu. Osvrtao se u neverici. Ovo je bilo pravo čudo.

Onda je začuo jecanje jednog deteta. Okrenuo si i ugledao dvanaestogodišnju Mariju Parker.

Marija je stajala na okrečenom drvenom stepeništu ispred ulaza u crkvu. Delovala je izgubljeno. Iz njenih otvorenih usta dopirali su prigušeni jecaji.

Onda je pogled Arona Vinsloua pao na ono što je užasnulo devojčicu. Srce mu se steglo. Ni u ratu, ni dok je odrastao na ulicama Ouklenda, nikada nije doživeo nešto tako strašno, tako tužno i besmisleno.

– Oh, Bože. Oh, ne. Kako si mogao da dozvoliš ovo? Taša Kečings, samo jedanaest godina stara, ležala je u cvetnoj leji

uz temelj crkve. Njena bela školska bluza bila je natopljena krvlju.

Onda je i otac Aron Vinslou zaplakao.

Prvi deo

ŽENSKO DRUŠTVO ZA REŠAVANJE UBISTAVA PONOVO

1

Jednog utorka uveče igrala sam partiju „osmica” sa tri štićenika Doma za maloletnike u Ulici nade. Uživala sam u tome.

Preko puta mene, na olinjalom kauču, sedeli su Hektor, dečko iz „latino” predgrađa koji je dva dana ranije izašao iz popravnog doma, Ališa, tiha i lepa, ali sa porodičnom istorijom koju ne želite da čujete, i Mišel, koja je već godinu dana provela prodajući svoje telo po ulicama San Fransiska. Imala je četrnaest godina.

– Herc – kazala sam bacajući osmicu i menjajući boju u trenutku kada je Hektor hteo da nas poklopi.

– Do đavola, ženo sa značkom – negodovao je. – Kako to da mi, kad 'ocu da se spustim, ti zabiješ nož u leđa?

– Budalo, to će te naučiti da ne veruješ žaci – nasmejala se Mišel i dobacila zaverenički pogled u mom pravcu.

Poslednjih mesec dana, jednom ili dva puta nedeljno, provodila sam večeri u Domu u Ulici nade. Posle onog stravičnog slučaja mladenaca tog leta, još dugo sam se

osećala potpuno izgubljeno. Uzela sam mesec dana odmora u Odeljenju za krvne delikte, trčala po marini i lutala pogledom po zalivu iz sigurnosti svoga stana na brdu Potrero.

Ništa nije pomagalo. Ni stručna savetovanja, ni puna podrška mojih drugarica – Kler, Sindi i Džil. Čak ni povratak na posao. Nemoćno sam posmatrala kako život ističe iz osobe koju sam volela. A osećala sam i odgovornost za smrt svog partnera na dužnosti. Ništa nije moglo da ispuni tu prazninu.

Tako sam se obrela ovde… U Ulici nade. I, malo-pomalo, ovo je delovalo. Preko karata krišom sam pogledala Anđelu, nedavno

pridošlu devojku koja je sedela na metalnoj stolici na drugom kraju prostorije i mazila svoju tromesečnu ćerku. Jadno dete, od možda šesnaest godina, jedva da je nešto progovorilo cele večeri. Nameravala sam da porazgovaram s njom pre nego što krenem.

Vrata su se otvorila i ušla je Di Kolins, jedna od glavnih savetnika u Domu. Za njom je išla crnkinja ukočenog izgleda, u staromodnom sivom kostimu. Sve na njoj govorilo je da je iz Odeljenja za decu i porodicu.

– Anđela, stigla je tvoja socijalna radnica. – Di je kleknula pored nje.

– Nisam šlepa – rekla je tinejdžerka. – Sada ćemo morati da uzmemo bebu – prekinula je

socijalna radnica nestrpljivo, kao da je samo ispunjenje tog zadatka sprečava da uhvati voz.

– Ne! – Anđela je još više stegla dete. – Možete da me držite u ovoj rupi, možete da me vratite u Klejmor, ali bebu mi nećete uzeti.

– Dušo, molim te, samo na nekoliko dana – pokušavala je da je ulaedi Di Kolins.

Devojka je zaštitila rakama bebu koja je, osetivši opasnost, počela da plače.

– Nemoj da praviš scene, Anđela – upozorila je socijalna radnica. – Znaš i sama kako to ide.

Prišla je devojci, a ova je skočila sa stolice. Stezala je bebu jednom rukom, a drugom čašu soka koji je pila.

Jednim naglim pokretom slomila je čašu o sto.. Tako je napravila oružje od slomljenog stakla.

– Anđela! – Skočila sam od stola za kojim smo se kartali. – Spusti to. Niko neće nikuda odvesti tvoju bebu ako je ti ne daš.

– Ova gadura mi zagorčava život. – Sevala je očima. – Prvo me pusti da sedim u Klejmoru tri dana duže nego što je trebalo, onda neće da me pusti da idem kući kod mame. Sada hoće da uzme moju malu devojčicu.

Klimala sam glavom gledajući je pravo u oči. – Prvo moraš da spustiš čašu – rekla sam. – Anđela, znaš i sama.

Socijalna radnica je zakoračila napred, ali ja sam je zadržala. Polako sam se primicala Anđeli. Uzela sam joj čašu, a zatim joj nežno izvukla dete iz ruku.

– Ona je sve što imam – prošaputala je devojka i zajecala. – Znam – klimnula sam glavom. – Zato ćeš promeniti neke

stvari u životu i dobićeš je nazad. Di Kolins je pritekla Anđeli i previla joj okrvavljenu šaku.

Socijalna radnica je bezuspešno pokušavala da umiri rasplakanu bebu.

Prišla sam joj i kazala: – Ta beba će biti smeštena negde u blizini, s pravom na svakodnevne posete. Uzgred, nisam primetila da se ovde desilo išta što bi trebalo zavesti u spise… a vil – Žena me je pogledala s negodovanjem i okrenula se.

2

Iznenada se začuo moj pejdžer, tri prodorna zvuka kao da su naglasila napetu atmosferu. Izvukla sam ga i pročitala broj. Džakobi, moj bivši partner iz Odeljenja za krvne delikte. Šta li je hteo.

Izvinila sam se i otišla u kancelariju za osoblje u Domu. Uspela sam da ga dozovem u njegovom automobilu.

– Lindzi, nešto grozno se desilo – kazao je zlovoljno. – Mislio sam da bi trebalo da znaš.

Ukratko me je obavestio o strašnoj pucnjavi kod crkve na La Sal Hajtsu. Ubijena je devojčica od jedanaest godina.

– Gospode… – uzdahnula sam, a srce mi se steglo. – Pomislio sam da bi želela da se pridružiš – rekao je

Džakobi. Duboko sam udahnula. Prošlo je više od tri meseca otkako

nisam bila na mestu nekog zločina. Sve od onog dana kada je okončan slučaj mladenaca.

– Nisam čuo – navaljivao je Džakobi. – Pristaješ li, poručnice? – Prvi put me je oslovio mojim novim činom.

Shvatila sam da je period mirovanja prošao. – Aha – promrmljala sam – pristajem.

3

Počela je da pada hladna kiša dok sam vozila svoj „eksplorer” ulicom Herou ka crkvi na La Sal Hajtsu u Bej Vjuu, pretežno crnačkom kraju. Pred crkvom se okupila ljutila, gnevna gomila – mešavina rastuženih majki i

zlovoljnih momaka iz kraja – koja se tiskala oko šačice uniformisanih policajaca.

– Ovo nije prokleti Misisipi – neko je doviknuo dok sam se gurala kroz tu gužvu.

– Koliko još? – jaukala je jedna starica. – Koliko još! Pokazavši značku, probila sam se napred pored dvojice

nervoznih policajaca. Ono što sam tada ugledala, preseklo mi je dah.

Fasada crkve od belih dasaka bila je ispresecana nakaz-nom šarom koju su činile rupe od metaka i pukotine boje olova. Ogromna rupa zjapila je u zidu gde je izbijen veliki vitraž. Krhotine slomljenog stakla visile su iz rama kao ledene luše. Deca su još bila rasuta po travnjaku, očigledno u šoku, a nekima od njih pomagali su članovi ekipe Hitne pomoći.

– Oh, Bože – prošaputala sam. Kod prednjeg stepeništa ugledala sam medicinske

tehničare, u crnim vetrovkama, okupljene nad telom devojčice. Dvojica detektiva u civilu stajala su u blizini. Jedan od njih je bio moj bivši partner, Voren Džakobi.

Zastala sam oklevajući. A ovo sam radila stotinu puta. Samo pre nekoliko meseci resila sam slučaj, najveći u gradu još od slučaja Harvija Milka, ali otad se toliko toga desilo. Osećala sam se čudno, kao da sam bila početnik u ovome. Stežući pesnice, duboko sam udahnula i prišla Džakobiju.

– Dobro došla ponovo u svet, poručnice – kazao je Džakobi, naglašeno izgovarajući moj čin.

Pri pominjanju te reci i dalje sam osećala elektricitet po telu. Gradeći karijeru, postavila sam sebi cilj da postanem načelnik Odeljenja za krvne delikte: prva žena detektiv za ubistva u San Fransisku, sada prvi ženski poručnik u odeljenju. Pošto je moj stari poručnik Sem Rot izabrao

lagodan posao u zalivu Bodega, načelnik Merser me je pozvao u svoju kancelariju. Mogu da uradim jednu od dve stvari, rekao mi je. Mogu da te držim na produženom odsustvu da razmisliš da li si u stanju da radiš ovaj posao, a mogu i da ti dam ovo, Lindzi. Preko stola je gurnuo zlatnu značku s dve trake. Mislim da sve do tog trenutka nikada nisam videla Mersera da se smeška.

– Poručnička značka uopšte ne olakšava stvar, zar ne, Lindzi? – kazao je Džakobi, naglašavajući da se sada promenio i odnos koji smo poslednje tri godine imali kao saradnici.

– Šta imamo ovde? – pitala sam ga. – Izgleda da je u pitanju jedan strelac, tamo iz onog

zbunja. – Pokazao je na gustiš pored crkve, možda nekih pedeset metar od nje. – Pokvarenjak je uhvatio decu dok su izlazila. Otvorio je vatru svom silinom.

Uzdahnula sam zureći u decu rasutu po travnjaku; plakala su isprepadana zbog pucnjave. – Da li je iko video tog zlotvora? Neko jeste, jel da?

Odmahnuo je glavom. – Svi su se bacili na zemlju. Uz pokošeno dete stajala je potresena crnkinja i jecala na

ramenu prijateljice koja je tešila. Džakobi je primetio da sam zadržala pogled na mrtvoj devojčici.

– Zove se Taša Kečings – promrmljao je. – Peti razred, tamo u 'Svetoj Ani'. Dobra devojčica. Najmlađa u horu.

Prišla sam joj i kleknula uz njeno okrvavljeno telo. Bez obzira na to koliko puta radite ovo, svaki put ustuknete pred takvim pri zorom. Tašina školska bluza bila je natopljena krvlju koju je kiša razlivala. Samo trideset centimetara od nje, u travi je ležao ranac duginih boja.

– To je to? – s nevericom sam pitala. Zagledala sam mesto. – Jedino je ona pogođena?

Na sve strane bilo je rupa od metaka, razbijenog stakla i polomljenog drveta. Desetine dece su pohrlile na ulicu… Svi ti meci, a samo jedna žrtva.

– Imali smo sreće danas, ha? – huknuo je Džakobi.

4

Pol Čin, član mog tima, ispitivao je na stepeništu crkve jednog zgodnog crnca obučenog u crnu rolku i farmerke. Njega sam već viđala na veslima. Znala sam mu i ime – Aron Vinslou.

Čak i tako potresen i zbunjen, Vinslou je zadržao dosto-janstveno držanje – svojim glatkim licern, ugasilo crnom kosom, ravno isečenom na temenu i građom sportiste. Ceo San Fransisko znao je šta je Vinslou činio za ovaj kraj. Za njega se govorilo da je pravi heroj iz stvarnog života, a moram da dodam da je tako i izgledao.

Prišla sam im. – Ovo je otac Aron Vinslou – predstavio ga je Čin. – Lindzi Bokser – rekla sam i pružila mu ruku. – Poručnik Lindzi Bokser – dodao je Čin. – Ona će voditi

ovaj slučaj. – Poznato mi je šta radite – rekla sam. – Mnogo ste učinili

za ovaj kraj. Žao mi je zbog ovoga. Nemam reci. Pogled mu je odlutao do ubijene devojčice. Progovorio je

najnežnijim glasom koji se mogao zamisliti: – Znam je odmalena. Ovo su dobri, odgovorni ljudi. Njena majka… sama je podigla Tašu i njenog brata. Sve su ovo deca. Imali smo probu hora, poručnice.

Nisam htela da ga prekidam, ali morala sam. – Mogu li da vam postavim nekoliko pitanja? Molim vas.

Nemo je klimnuo glavom. – Jeste li videli nekoga? Nekoga kako beži? Neki obris,

priliku? – Video sam odakle su pucnji dolazili – kazao je Vinslou i

pokazao ka gustom žbunju kuda se Džakobi uputio. – Video sam kako se dim razvejava. Pokušao sam da ih sve spustim dole. To je bilo pravo ludilo.

– Da li je u poslednje vreme neko pretio vama ili vašoj crkvi? – pitala sam.

– Pretio? – Vinslou je iskrivio lice. – Možda davno, kada su nam odobrili fondove za preziđivanje nekih od ovih kuća.

Iz neposredne blizine začuo se vapaj Tašine majke jer su telo devojčice stavili na nosila. Bilo je tako tužno. Gomila koja se tu skupila postajala je sve napetija. Čulo se sve više negodovanja i optužbi.

– Zašto samo stojite tu? Idite i tražite ubicu! – Biće bolje da pođem tamo – rekao je Vinslou – pre nego

što se ovo otrgne kontroli. – Krenuo je, a onda je zastao, ogorčenog izraza lica i stisnutih usana. – Mogao sam da spasem to jadno defence. Čuo sarn pucnjeve.

– Niste mogli sve da ih spasete – rekla sam. – Učinili ste šta ste mogli.

Konačno je klimnuo glavom. Zatim je kazao nešto što me je zaprepastilo: – Poručnice, bio je to 'M-16'. Okvir s trideset metaka. Skot ga je još dva puta punio.

– Kako to znate? – iznenađeno sam pitala. – Pustinjska oluja – odgovorio je. – Bio sam vojni kape-

lan. Nikada neću moći da zaboravim taj užasni zvuk. Niko ga nikada ne zaboravlja.

U opštem žamoru neko me je pozvao po imenu. Bio je to Džakobi. Nalazio se u šumarku iza crkve. – Hej, poručnice, dođi da vidiš ovo.

Uputila sam se tamo pitajući se kakav je to čovek koji može nešto ovako strašno da uradi. Istraživala sam na stotine ubistava; obično su u pozadini droga, novac ili seks. Ali ovo… ovo je učinjeno da bi izazvalo sablazan.

– Vidi ovo – kazao je Džakobi, sagnuvši se. Pronašao je jednu čauru.

– Kladim se da je 'M-16' – odvratila sam. Džakobi je klimnuo glavom. – Damica je obnavljala gradivo na odmoru? Čaura je kalibra 'Remington' 2,23.

– Poručnik damica za tebe. – Iscerila sam mu se. Onda sam mu otkrila kako sam znala za kalibar.

Uokolo je bilo razbacano na desetine praznih čaura. Bili smo duboko u žbunju i među drvećem, zaklonjeni od pogleda. Svе su bile razvrstane u dve gomilice na rastojanju od oko pet metara.

– Vidi se gde je počeo da puca – rekao je Džakobi. – Mislim da je odavde. Mora da se kretao.

Sa mesta gde se nalazila prva gomila čaura, jasno se videla jedna strana crkve u pravoj liniji. Onaj prozor sa vitražem bio je usred vidnog polja… sva ta deca koja su išla ka ulici… Bilo mi je jasno kako ga niko nije video. Bio je na skrovitom mestu i zaštićen od pogleda.

– Kada je ponovo napunio, mora da se prebacio ovamo – pokazivao je Džakobi.

Prešla sam tamo i čučnula kraj druge gomile čaura. Nešto se nije uklapalo. Fasada crkve i stepenište na kome je pogođena Taša Kečings bili su vidljivi. Ali jedva.

Začkiljila sam zamišljajući da nišanim mesto na kojem je Taša stajala kada je bila pogođena. Jedva da ste mogli jasno

da sagledate to mesto. Nemoguće da je odatle namerno ciljao u nju. Pogođena je iz sasvim neverovatnog ugla.

– Slučajan pogodak – promrmljao je Džakobi. – Sta misliš? Rikošet?

– Šta je tamo iza? – pitala sam. Gledala sam okolo dok sam se kroz žbunje udaljavala od crkve. Niko nije video kako ubica beži, pa je izvesno da nije pošao niz ulicu Herou. Šiblje se prostiralo oko šest metara u dubinu, sve do metar i po visoke žičane ograde, koja je odvajala crkveno imanje od okoline. Ograda nije bila visoka. Zakačila sam svoje ravne cipele za žicu i prebacila se preko ograde.

5

Našla sam se ispred ograđenih zadnjih dvorišta malenih kuća u nizu. Nekoliko ljudi se okupilo posmatrajući predstavu. S desne strane nalazila su se igrališta u naselju Vitni Jang.

Džakobi me je konačno sustigao. – Lakše malo, poručnice – durio se. – Imamo publiku. Neću ostaviti dobar utisak.

– Vorene, mora da se ovuda povukao. – Gledali smo u oba smera. S jedne strane pružala se uličica, a sa druge red kuća.

Grupici posmatrača, koja se okupila na jednom tremu, doviknula sam: – Da li je neko video nešto? – Niko nije odgovorio.

– Neko je pucao na crkvu – nastavila sam. – Jedna devojčica je ubijena. Pomozite nam. Potrebna nam je vaša pomoć.

Svi su samo stajali i ćutali, nepoverljivo, kao što rade ljudi koji ne vole da razgovaraju s policijom.

Onda je lagano istupila jedna žena od trideset godina. Pred sobom je gurkala dečačića. – Bernard je video nešto – kazala je prigušenim glasom.

Bernard je imao oko šest godina, živahne, okrugle oči i zlatno-ljubičasti dres Kouba Brajanta na sebi.

– Bio je tu jedan kombi – zabrzao je – kao onaj ujaka Redžija. – Pokazao je na zemljani put koji je vodio ka uličici. – Bio je parkiran tamo.

Kleknula sam, nežno se osmehujući uplašenom dečaku. – Bernarde, koje boje je bio kombi? Dete je odgovorilo: – Bele.

– Moj brat ima beli 'dodž' kombi – rekla je Bernardova majka.

– Da li je bio kao kombi tvog ujaka, Bernarde? – pitala sam.

– Tako nešto. Ali ne stvarno. – Jesi li video čoveka koji ga je vozio? Odmahnuo je

glavom. – Pošao sam da bacim đubre. Video sam samo kako odlazi. – Misliš da bi mogao da ga prepoznaš kada bi ga video

ponovo? – pitala sam. Bernard je klimnuo glavom. – Zato što je ličio na kombi tvog ujaka? Oklevao je. – Ne,

zato što je imao sliku pozadi. – Sliku? Misliš nešto kao amblem? Ili kao neku vrstu

reklame? – Huh – vrteo je glavom; njegove okrugle oči tražile su

nešto naokolo. Onda su zasijale. – Mislim, kao ovo. – Pokazao je na kamionet pred susednom kućom. Na zadnjem braniku kamioneta bila je nalepnica sa reklamom za „Kalifornijsko zlatno pivo”.

– Misliš na nalepnicu? – pitala sam. – Na zadnjim vratima.

Nežno sam uhvatila dečaka za ramena..– Kako je ta nalepnica izgledala, Bernarde?

– Kao Mufasa – kazao je dečak – iz Kralja lavova. – Bio je lav? – Po glavi sam prebirala sve što je moglo da

nosi znak lava; sportske timove, logotipe koledža, korporaci-ja…

– Da, kao Mufasa – ponovio je Bernard. – Samo što je imao dve glave.

6

Nešto manje od sat vremena kasnije, gurala sam se kroz sve veću gužvu na stepenicama Palate pravde. Osećala sam se prazno i veoma žalosno, ali znala sam da to ne smem da pokažem.

Predvorje granitne zgrade u kojoj sam radila, nalik na grobnicu, bilo je krcato izveštačima i ekipama novinara koji su poturali mirkofone svakom ko se pojavio sa značkom. Većina izveštača zaduženih za kriminalističke rubrike me je poznavala, ali ja sam im samo odmahivala dok se nisam dokopala stepeništa.

A onda me je neko ščepao za ramena i začula sam poznati zvonki glas: – Lindzi, moramo da razgovaramo…

Osvrnula sam se i ugledala Sindi Tomas, jednu od mojih najbliskijih prijateljica, mada je slučaj hteo da je ona bila i vodeći izveštač kriminalističkih događaja časopisa Kronikl. – Neću sada da te gnjavim – vikala je u opštoj galami – ali važno je. Šta misliš da se nađemo 'Kod Suzi' u deset?

Sindi je bila ta koja je, za radnim stolom izveštača gradske rubrike, ušla u srž slučaja mladenaca i pomogla da se on resi.

Sindi, koja je, kao uostalom i svaka od nas, bila zaslužna za zlatnu značku koju danas nosim.

Uspela sam da se nasmešim. – Videćemo se tamo. Na trećem spratu ušla sam u zakrčenu prostoriju sa fluo-

rescentnim osvetljenjem koju je dvanaestoro inspektora Gradskog odeljenja za krvne delikte smatralo svojim drugim domom. Tamo me je čekala Loren Staford. Nju sam prvu preuzela u svoj tim iz Odeljenja za seksualne delikte u kojem je provela šest uspešnih godina. Tu je bio i Kepi Maknil.

Loren me je pitala: – Šta mogu da uradim? – Mogla bi da proveriš da li je u Sakramentu prijavljena

krađa belog kombija. Model nije važan. Domaće tablice. I, uz tu poternicu, izdaj i jednu za nalepnicu sa slikom lava na zadnjem delu. – Klimnula je glavom i pošla.

– Loren – zaustavila sam je. – Napiši da je u pitanju dvoglavi lav.

Kepi je išao za mnom dok sam kuvala čaj. U ovom odel-jenju radio je već petnaest godina, a meni je bilo poznato i to da me je podržao kada ga je načelnik Merser pitao da li da mi ponudi mesto poručnika. Bio je tužan, potpuno potonuo. – Poznajem Arona Vinsloua. Igrao sam bejzbol s njim u Ouklendu. Posvetio je život toj deci. On zaista spada u dobre momke, poručnice.

Iznenada je Frenk Barns iz Odeljenja za krađu automobila proturio glavu u našu kancelariju. – Poručnice, uzbuna! Na spratu je Teškaš.

„Teškaš” je, u žargonu policije San Fransiska, značilo načelnik policije – Eri Merser.

Merser je išao sa svojih sto dvadeset pet kilograma, a za njim su išli Gejb Ker, zlobni mali lisac koji je radio kao portparol odeljenja, i Fred Diks, zadužen za odnose sa zajednicom.

Načelnik je i dalje bio u svom tamnosivom odelu poznate marke i plavoj košulji sa sjajnim zlatnim dugmadima na manšetama. Već sam imala prilike da vidim kako Merser vlada napetim situacijama – bombaškim napadima, aferama unutrašnje kontrole, serijskim ubistvima – ali još ga nikada nisam videla ovako napetog. Uputio me je u moju kancelariju i, skoro bez reci, povukao vrata i zatvorio ih. Fred Diks i Gejb Kar su već bili unutra.

– Upravo su me zvali Vinston Grej i Vernon Džouns – dva najglasnija lidera u gradu. Obećali su mi da će svoje sledbenike moliti da se uzdrže i dati nam malo vremena da otkrijemo šta se to, do đavola, dešava. Zato ću biti jasan: kad kažu uzdržavanje, oni misle da treba da nađemo osobu ili grupu koja je odgovorna za ovo, inače će nam navući dve hiljade razjarenih ljudi pred Skupštinu grada.

Pogledao je pravo u mene jedva nešto manje napregnutog lica. – Tako da se nadam, poručnice, da imate nešto da mi kažete…?

Ispričala sam mu šta sam saznala kod crkve, uključujući i to da je Bernard Smit video beli kombi za bekstvo.

– Kombi ili ne – umešao se gradonačelnikov čovek Fred Diks – jasno vam je odakle da krenete. Gradonačelnik Fernandez će se obrušiti na svakoga ko u ovoj oblasti širi rasističke poruke ili one protiv različitosti. To se mora suzbiti.

– Prilično ste ubeđeni da se ovde baš s tim suočavamo – rekla sam, pogledavši ga neodređeno. – Klasičan zločin iz mržnje?

– Pucanje na crkvu, ubijanje deteta od jedanaest godina? Odakle biste vi, poručnice, krenuli?

– Lice te devojčice će se pojaviti na svim vestima u zemlji – ubacio je Karl. – Gradonačelnik je najponosniji na dostignuća u Bej Vju okrugu.

Klimnula sam glavom. – Da li će gradonačelniku smetati da prvo završim ispitivanje očevidaca?

– Ne opterećuj se gradonačelnikom – presekao je Merser. – Trenutno treba da brineš samo o meni. Odrastao sam na tim ulicama. Moji i dalje žive u Vest Portalu. Nije mi potrebna televizija da vidim sliku te devojčice. Vodi istragu kako te ona usmerava. Samo je obavi brzo. I, Lindzi…, ne dozvoli da ti se nešto ispreči na putu, razumeš?

Spremao se da ustane. – A najvažnije od svega jeste što želim da istraga bude potpuno zatvorena. Ne želim da vidim da se istraga vodi po naslovnim stranicama.

Svi klimnuše glavama, pa Diks i Kar ustadoše za Merse-rom. On jako huknu. – Ovog časa imamo pred sobom jednu vrelu konferenciju za štampu s kojom moramo da se izborimo.

Ona dvojica su jedan za drugim izašli iz kancelarije, a Merser je ostao. Oslonio se svojim debelim rukama o ivicu mog radnog stola i nadvio svoje teško telo nad mene.

– Lindzi, poznato mi je da si mnogo toga ostavila za sobom nakon poslednjeg slučaja. Ali to je sada gotovo. To je prošlost. Za ovaj slučaj treba mi sve čime raspolažeš. Jedna od stvari koju si ostavila za sobom kada si primila tu značku jeste pravo da svoj lični bol pustiš da utiče na posao.

– Ne treba da brinete za mene. – Gledala sam ga čvrstim pogledom. Tokom godina, dolazilo je do nesuglasica između mene i ovog čoveka, ali sada sam bila spremna da mu pružim sve što mogu. Videla sam onu mrtvu devojčicu. Videla sam uništenu crkvu. Krv mi se uzburkala. Nisam se tako osećala otkako sam otišla na odsustvo.

Načelnik Merser mi je uputio osmeh pun razumevanja. – Drago mi je što si se vratila, poručnice.

7

Posle veoma uzavrele konferencije za štampu koja se odvijala ispred Palate, našla sam se sa Sindi, po dogovoru, „Kod Suzi”. U odnosu na metež u Palati, opuštena, lagodna atmosfera našeg omiljenog sastajališta predstavljala je pravo olakšanje. Ona je već pijuckala „korona” pivo kada sam stigla.

Mnogo toga se desilo ovde, za istim ovim stolom. Sindi, Džil Bernhard, pomoćnik javnog tužioca, i Kler Vošbern, načelnik Odeljenja za patologoju i moja najbliskija prijatelji-ca. Počele smo da se sastajemo prošlog leta, kada je izgledalo da nas je sama sudbina sastavila na slučaju mladenaca. Tokom tog procesa postale smo najbliskije prijateljice.

Pozvala sam našu konobaricu Loretu i naručila pivo, a onda se, uz umoran osmeh, posadila preko puta Sindi – Hej…

– Hej, ti. – Nasmešila se i ona. – Drago mi je što te vidim. – Drago mi je što me vidiš. Televizor iznad šanka treštao je prenoseći konferenciju za

štampu načelnika Mersera. – Smatramo da je u pitanju jedan strelac – izjavio je Merser pod pljuskom bliceva.

– Ti radiš na ovome? – pitala sam Sindi i srknula gutljaj divnog ledenog piva.

– Bila sam tamo – odvratila je. – Stoun i Ficpatrikova su bili takode. Oni su sačinili izveštaj.

Trgla sam se. Tom Stoun i Suzi Ficpatrik bili su njeni takmaci za kriminalističku rubriku. – Izgubila si onaj osećaj?

Pre šest meseci zatekla bih te kako izlaziš iz crkve kad ja stignem tamo.

– Ja ovome prilazim iz drugog ugla. – Slegnula je rame-nima.

Nekoliko ljudi okupilo se ispred šanka u želji da čuju najvažnije vesti. Popila sam još gutljaj piva. – Trebalo je da vidiš tu sirotu devojčicu, Sindi. Imala je jedanaest godina. Pevala je u horu. Pored nje, na zemlji, ostao je njen ranac duginih boja s njenim knjigama.

– To ti je već poznato, Lindzi. – Hrabrila me je osmehom. – Znaš kako je to. Odvratno.

– Aha. – Klimnula sam glavom. – Ali bilo bi dobro barem jednom podići nekog od njih… znaš, otresti ga od prašine i poslati kući. Kad bih bar jednom mogla nekom od njih da vratim torbu s knjigama.

Sindi me je nežno lupnula pesnicom po nadlanici. Onda se razvedrila. – Videla sam Džili danas. Ima novosti za nas. Uzbuđena je. Možda Benet ide u penziju, pa će ona dobiti veliku fotelju. Treba da se okupimo i vidimo šta se dešava.

– Svakako. – Klimnula sam glavom. – To si htela da mi kažeš večeras, Sindi?

Zavrtela je glavom. A u pozadini, na ekranu, otvorio se sam pakao – načelnik Merser je obećavao brzu i uspešnu istragu. – Lindzi, imaćeš problema…

Odmahnula sam glavom. – Ne mogu ništa da ti kažem, Sindi, Merser je glavni. Nikada ga nisam videla tako živahnog. Žao mi je.

– Nisam te zvala, Lindzi, da bih izvukla nešto… – Sindi, ako ti nešto znaš, reci. – Znam da bi tvom gazdi bilo bolje da pripazi šta obećava. Bacila sam pogled na ekran. – Merseru… ?

U pozadini sam čula njegov glas i kako tvrdi da je ta pucnjava usamljena nezgoda, da već imamo pouzdane tragove, da će svaki slobodan policajac biti upućen na ovaj slučaj sve dok ubica ne bude uhvaćen.

– Upravo je objavio ćelom svetu da ćeš ti srediti ovog nitkova pre nego što ponovo nešto uradi…

– Pa… ? Ukrstile smo poglede. – Mislim da je već uradio…

8

Ubica je igrao igricu „Pustinjski komandosi” i bio je majstor u tome.

Trrrr, trrrrr, trrrrrr… trrrrrr, trrrrr. Mirno je izbegavao infracrvena polja dok su zakukuljene

prilike izletale pred njega. Zamračeni lavirint prostorija terorističkog bunkera leteo je u vazduh u loptama crvenog plamena. Prilike iz senke nadirale su po hodnicima, trrrr, trrrr, trrrr.

Bio je prvak u ovome. Imao je odličnu koordinaciju oka i ruke. Niko mu ništa nije mogao.

Prstom je pritisnuo obarač. Ološu, bedni insektu, kretenu. Dođi mi ovamo… trrrr, trrrr… Probijao se kroz mračne hodnike… Razvalio je čelična vrata, naleteo na pravo razbojničko gnezdo gde se pilo istočnjačko piće i kartalo. Iz njegovog oružja sipala je neprekidna plamena smrt. Blagosloveni da su mirotvorci. Iskezio se.

Još jednom je žmirkavim pogledom prešao po toj sceni, vraćajući u sećanje prizor kod crkve i njeno lice. Lice male

Džemime, kose upletene u kiku i s rancem duginih boja na leđima.

Trrr, trrr. Razneo je nečije grudi na ekranu. Sledeće ubistvo je za rekord. Evo ga – Spustio je pogled na rezultat. Dve stotine sedamdeset šest mrtvih protivnika.

Srknuo je malo piva i iscerio se. Novi lični rekord. Ovaj rezultat vredi zabeležiti. Ukucao je svoje inicijale: F. K.

Stajao je i okidao na prazno još dugo posle igre. Bio je jedini igrač u igraonici u Zapadnom Ouklendu. Zato je, u stvari, i izabrao ovo mesto.

Iznenada se na sva četiri velika televizora iznad njegove glave pojavilo isto lice. Niz leda su mu prošli žmarci i obuzeo ga je bes.

To je bio Merser, naduvani gad koji je predvodio pandure San Fransiska. Ponašao se kao da su svi konci u njegovim rukama.

– Smatramo da je u pitanju jedan strelac… Usamljeni zločin… – Kad bi samo znao. Nasmejao se.

Čekaj do sutra… Videćeš. Samo čekaj, načelnice svih gadova.

Načelnik policije je izjavio: – Želim da naglasim da nikako nećemo dozvoliti da neko zlostavlja ovaj grad rasističkim napadima…

Ovaj grad. Otpljunuo je. Šta ti znaš o ovom gradu? Ti ne pripadaš ovde.

Stisnuo je ručnu granatu u džepu jakne. Kad bi hteo, mogao bi sve da digne u vazduh, baš ovde. Baš sada.

Ali posao ga je čekao. Sutra. Spremao se da postigne novi lični rekord. Sledećeg jutra Džakobi i ja ponovo smo pretraživali teren

oko crkve na La Sal Hajtsu.

Ćele noći razmišljala sam o onome što mi je Sindi kazala u vezi sa slučajem na koji je naišla na poslu. Radilo se o starijoj crnkinji koja je živela sama u neboderima Gustava Vajta u Zapadnom Ouklendu. Tri dana ranije, ouklendska policija pronašla je staricu obešenu o cev u podrumskoj vešernici, s električnom žicom oko vrata.

U početku su policajci mislili da je u pitanju samoubistvo. Na telu joj nisu našli ogrebotine ni rane nastale u odbrani. Ali sledećeg dana, tokom autopsije, otkriven je uzorak tkiva zaostao ispod njenih noktiju. Ispostavilo se da je to bila ljudska koža sa mikroskopski sitnim tragovima osušene krvi. Jadnica je očajnički zarila nokte u nekog. – Ipak se nije sama obesila – rekla je Sindi. Žena je bila linčovana.

Dok sam ponovo obilazila mesto zločina kod crkve, osećala sam se nelagodno. Možda je Sindi u pravu. Ovo možda nije prvo, nego drugo u nizu ubistava izazvanih rasnom mržnjom.

Prišao mi je Džakobi. Nosio je presavijen Kronikl. – Šefice, jesi li videla ovo?

Na naslovnoj strani bilo je ispisano: „POLICIJA ZBUN-JENA PRED UBISTVOM JEDANAESTOGODIŠNJE DEVOJČICE U NAPADU NA CRKVU”.

Članak su potpisali Tom Stoun i Suzi Ficpatrik, čije karijere je ugrožavao Sindin rad na slučaju mladenaca. Uz novinare koji raspiruju vatru i aktiviste Greja i Džounsa koji nastupaju na radiju, javnost će uskoro početi da nas optužuje da ništa ne radimo dok je osumnjičeni terorista na slobodi.

– Tvoji drugari… – zvocao je Džakobi – uvek sve svale na nas.

– Uh, Vorene. – Odmahnula sam glavom. – Moji drugari ne zadaju tako niske udarce.

Iza nas, u šumi, tim za uviđaj Čarlija Klepera istraživao je mesto sa kojeg je snajperista pucao. Otkrili su nekoliko otisaka donova, ali ništa što bi se moglo identifikovati. Uzeće otiske prstiju sa čaura, temeljno pročešljati okolinu, pokupiti svaki končić i trun sa mesta na kojem je, po pretpostavci, vozilo za bekstvo bilo parkirano.

– Da li je još neko primetio taj beli kombi? – upitala sam Džakobija. Na neki čudan način bilo je dobro što smo opet radili zajedno.

Zamumlao je zavrtevši glavom: – Jedini trag su dva pijanca koji se uveče sastaju na onom uglu. Za sada imamo samo to. – Odvio je crtež napravljen po opisu Bernarda Smita – dvoglavi lav sa nalepnice na zadnjem delu kombija.

Džakobi je uvukao obraze. – Koga mi to jurimo, poručnice, ubicu Pokemonal

Na drugom kraju travnjaka ugledala sam Arona Vinsloua kako izlazi iz crkve. Grupa nezadovoljnih ljudi mu se obratila preko policijske trake, sa nekih pedeset metara udaljenosti. Kada me je spazio, lice mu je dobilo napregnut izraz.

– Ljudi žele da pomognu koliko mogu. Da oboje rupe od metaka, naprave novu fasadu – rekao je. – Ne žele da gledaju ovo.

– Žao mi je – kazala sam. – Bojim se da se ovde i dalje vodi uviđaj.

Uzdahnuo je. – Stalno to ponavljam u mislima. Ko god je to učinio, jasno je ciljao. Stajao sam upravo ovde, poručnice. Bio sam više od Taše izložen hicima. Ako je neko želeo da povredi nekoga, zašto nije povredio menel

Vinslou je kleknuo i dohvatio sa zemlje ružičastu šnalu za kosu u obliku leptira. – Negde sam pročitao, poručnice, da 'hrabrosti ima na pretek kada preovladaju krivica i gnev'.

Vinslou je ovo teško podnosio. Bilo mi ga je žao; dopao mi se. Uspeo je da se škrto osmehne. – Potrebno je mnogo više od jednog skota da naše delo propadne. Nećemo se poviti. Tašino opelo ćemo održati ovde, u ovoj crkvi.

– Pošli smo da izjavimo saučešće – rekla sam. – Oni žive tamo. U zgradi A. – Pokazao je na nebodere. –

Pretpostavljam da će vas lepo primiti budući da je tamo jedan od vaših.

Zbunjeno sam ga pogledala. – Izvinite? O čemu se radi? – Zar niste znali, poručnice? Ujak Taše Kečings je polica-

jac. Otišla sam do Kečingsovih, izjavila saučešće i vratila se u

Palatu pravde. Ćela ova stvar izazivala je potištenost. – Merser vas traži – obavestila me je Karen, naša

davnašnja civilna službenica, čim sam ušla u kancelariju. – Izgleda da je besan. Naravno, on je uvek besan.

Mogla sam da pretpostavim kako su se posle popodnevnih naslova nabori načelnikovog podvaljka još više produbili. Zapravo, ćela Palata pravde brujala je od novosti da je žrtva na La Sal Hajtsu bila u srodstvu sa jednim od naših.

Na radnom stolu me je čekalo još nekoliko poruka. Na dnu gomile naišla sam na Klerino ime. Trebalo bi da je već gotova autopsija Taše Kečings. Htela sam da se javim Merseru tek kada budem saznala pojedinosti, pa sam pozvala Kler.

Kler Vošbern je bila najoštroumniji, najbistriji i najnada-reniji sudski veštak koga je ovaj grad ikada imao, bez obzira na činjenicu da je slučajno bila i moja bliska prijateljica. Svi koji su imali veze sa sprovođenjem zakona znali su to. Znali su i to da je ona vodila svoje odeljenje bez trzavica, dok je glavni islednik Rigeti, koga je postavio gradonačelnik, putovao po zemlji i obilazio kongrese patologa, skupljajući

političke poene. Ako želite nešto da obavite u Odeljenju za patologiju, obratite se Kler.

A kada je meni potrebno da me neko dovede u red, da me razveseli ili jednostavno sasluša, i sama odlazim tamo.

– Gde si ti, draga? – dočekala me je Kler svojim večito vedrim glasom koji je iz slušalice odzvanjao kao mesingano zvonce.

– Moj uobičajeni dnevni raspored – slegnula sam rameni-ma. – Procenjivanje saradnika, pisanje izveštaja… ubistva koja raslojavaju grad po rasnoj osnovi…

– Baš ono u čemu sam stručna. – Zakikotala se. – Znala sam da ćeš se javiti. Moji špijuni obavestili su me da si dobila nezgodan slučaj.

– Da jedan od tih špijuna ne radi za Kronikl i ne vozi olupanu srebrnu 'mazdu'?

– Taj, ili onaj koji radi za kancelariju javnog tužioca i ima 'be-em-ve 535'. Kako misliš inače da novosti stižu do mene, ovamo dole?

– Pa, evo jedne novosti, Kler. Ispostavilo se da ujak ubijene devojčice nosi uniformu. Radi u Severnom delu. A siroto dete završi kao slika na zidu u istrazi na La Sal Hajtsu. Najbolji đak, nikada u neprilici. Baš pravedno, ha? Onaj skot ispali stotine metaka na crvku, a jedan jedini koji je pogodio… baš je nju našao.

– Oh, dušo – prekinula rne je Kler – bila su dva. – Dva… ? Pogođena je dva puta? – Oni iz Hitne pomoći

su je dobro pregledali. Kako smo propustili da primetimo to? – Ako te dobro razumem, veruješ da je to bio nesrećan

slučaj. – Šta hoćeš da kažeš? – Dušo – pribrano je rekla Kler – mislim da bi najbolje

bilo da dođeš dole.

11

Mrtvačnica se nalazila u prizemlju Palate pravde, sa zadnje strane, a do nje se moglo stići i preko asfaltirane staze koja je vodila iz predvorja. Nije mi trebalo više od tri minuta da se sjurim niza stepenice.

Kler me je dočekala na prijavnici ispred njene kancelarije. Njen vedar i uobičajeno veseo izgled sada je odražavao profesionalnu zabrinutost, ali čim me je ugledala, nasmešila se i zagrlila me.

– Kako si, strance? – pitala je kao da je slučaj daleko od nas.

Kler je uvek umela da ublaži napetost, čak i u najtežim prilikama. Uvek sam se divila kako je uspevala da osmehom razveje moju tvrdoglavu upornost.

– Dobro mi je, Kler. Samo sam se zaglibila otkad sam dobila ovaj zadatak.

– Ne viđam te baš mnogo otkako si postala Merserov ljubimac...

– Baš duhovito. Nasmejala se svojim velikim očima i zanosnim osmehom

koji kao da je govorio: Hej, znam šta hoćeš da kažeš, ali možda i još mnogo više: Devojko, moraš da nađeš vremena za one koji te vole. Ali bez ijedne reci prebacivanja, povela me je hodnikom sa dezinfikovanim linoleumskim pločama do operacione sale mrtvačnice, koju su zvali „trezor”.

Obazrela se i rekla: – Zvučalo mi je kao da si uverena da je Tašu Kečings ubio zalutali metak.

– To sam i mislila. Strelac je ispalio tri okvira na crkvu, a jedino je ona pogođena. Čak sam otišla i pregledala mesto sa

kojeg je pucao. Nemoguće je da je mogao jasno da nišani. Ali kažeš da su bila dva…

– Aha. – Klimnula je glavom. Otvorile smo hermetički zatvorena vrata i našle se u suvom, svežem vazduhu trezora. Ledena svežina i miris hemikalija uvek su mi izazivali jezu.

Ni sada nije bilo drugačije. Jedini zauzet sto nalazio se u rashladnoj komori. Na njemu je ležala sitna prilika pokrivena belim čaršavom. Jedva da je ispunjavala polovinu stola.

– Drži se – upozorila me je Kler. Nikada nije lako suočiti se s prizorom nagih žrtava posle obdukcije, ukrućenih i zastrašujuće bledih.

Svukla je čaršav. Detinje lice mi je blesnulo pred očima. Bože, kako je bila mlada…

Gledala sam njenu meku kožu, kao od abonosa. Delovala je tako nevino i tako je odudarala od mesta na kome se našla, od hladnog kliničkog okruženja. Poželela sam da pružim ruku i položim je na njen obraz. Imala je tako ljupko lice.

Velika rana, sveže očišćena od krvi, nalazila se s desne strane detinjih gradi. – Dva metka – objašnjavala je Kler – praktično jedan na drugom, ispaljena jedan za drugim.

Bilo mi je jasno zašto ljudi iz Hitne pomoći nisu to prime-tili. Oba su prošla skoro kroz istu rupu.

Zagrcnula sam se od užasa. U stomaku sam osetila mučninu.

– Prvi je izašao pravo kroz njenu lopaticu – nastavila je Kler, okrećući majušno telo na jednu stranu. – Drugi se odbio o četvrti pršljen i zaglavio u kičmi.

Kler je pružila ruku i podigla staklenu Petrijevu posudu sa obližnjeg pulta. Pincetom je uhvatila spljošten olovni disk, veličine metalne pare. – Dva hica, Lindzi… Prvi je probio desnu srčanu komoru i učinio svoje. Bila je verovatno mrtva i pre nego što je ovaj drugi hitac usledio.

Dva hica… dva zalutala metka, svaki sa verovatnoćom jedan prema milion? Ponovo sam u glavi zamislila položaj u kome se Taša našla dok je izlazila iz crkve i ubičin pravac nišana iz šume. Jedan je mogao da bude, ali dva…

– Da li je ekipa Čarlija.Klepa našla neko udubljenje od metka u zidu crkve iznad mesta na kome je devojčica stajala? – pitala je Kler.

– Ne znam. – Uobičajen postupak kod svih ubistava podrazumeva pomno poređenje svih metaka i meta. – Proveriću.

– Od čega je izgrađena crkva na mestu gde je devojčica pogođena? Od drveta ili kamena?

– Od drveta – rekla sam i shvatila šta je imala na umu? Ne postoji mogućnost da se metak 'M-16' odbije o drvo.

Kler je podigla hirurške naočare visoko na čelo. Imala je vedro, ljupko lice, ali kada je bila ubeđena u nešto, kao što je sada bila, na licu joj se javljao izraz uverenosti koji nije trpeo nikakvu sumnju. – Lindzi, ulazni ugao je čeoni i čist za oba hica. Odbijeni metak verovatno bi imao drugačiju gutanju.

– Kler, prešla sam svaku stopu mesta na kome je ubica stajao. S obzirom na način na koji je pucao, morao bi da bude vest strelac da usmeri taj hitac.

– Kažeš da je vatra bila nepravilno raspršena po jednoj strani crkve.

– Ali u stalnom pravcu zdesna nalevo. I, Kler, niko drugi nije okrznut. Stotinu metaka, a samo je ona pogođena.

– Ti, znači, zaključuješ daje ovo nesrećna okolnost, jel tako? – Kler je svukla plastične medicinske rukavice i vesto ih ubacila u posudu za otpatke. – E, pa, ova dva metka nikako nisu bila slučajnost. Nisu se ni od čega odbila. Ona su naciljana pravo i savršeno. Smrt je bila trenutna. Da li si

spremna da razmotriš mogućnost da je možda tvoj strelac pogodio tačno ono u šta je ciljao?

Opet sam zamislila ceo prizor. – Imao bi samo sekund da izvede takav hitac, Kler. I samo trideset do pedeset centime-tara čistog prostora od zida u koji bi mogao da ga stisne.

– Znači, ili je sinoć Bog okrenuo leđa sirotoj devojčici – Kler je saosećajno uzdahnula – ili bi ti bilo bolje da počneš da tragaš za jednim izuzetno dobrim strelcem.

12

Zapanjujuća mogućnost da bi Taša Kečings mogla da bude ciljana žrtva proganjala me je dok sam se vraćala u kancelari-ju. Gore sam naletela na punu kancelariju detektiva koji su me iščekivali. Loren Staford me je obavestila da smo dobili odgovor da je jedan „dodž” karavan prijavljen kao ukraden pre tri dana na poluostrvu u Mauntin Vjuu. Kazala sam joj da proven da li se poklapaju opisi.

Došla sam kod Džakobija i kazala mu da odloži svoj đevrek i krene sa mnom.

– Kuda smo krenuli? – promrmljao je. – Na drugu stranu zaliva. U Ouklend. – Merser te i dalje traži – Karen je doviknula kada smo

izašli u hodnik. – Šta da mu kažem? – Kaži mu da istražujem ubistvo. Dvadeset minuta kasnije prešli smo most Bej, krivudali

među sumornim obrisima starog jezgra Ouklenda i zaustavili se pred Policijskom upravnom zgradom u Sedmoj ulici. Sedište ouklendske policije smešteno je u niskoj sivoj zgradi iz šezdesetih godina sa staklenom fasadom. Na drugom

spratu nalazilo se Odeljenje za krvne delikte, zakrčena, turobna kancelarija, ništa veća od naše. Tokom godina na ovom poslu, bila sam tu nekoliko puta.

Poručnik Ron Vandervelen je ustao da se pozdravi s nama kada su nas uveli u njegovu kancelariju. – Hej, čujem da treba čestitati, Bokserova. Dobro došla u svet mirnog života.

– Kamo sreće, Rone – odgovorila sarn. – Šta vas dovodi ovamo? Hoćete da proverite kako pravi

svet opstaje? Godinama su odeljenja za krvne delikte San Fransiska i

Ouklenda gajila prijateljsku surevnjivost. Oni su verovali da mi s ove strane zaliva tek povremeno imamo neki slučaj, na primer, kada u nekoj hotelskoj sobi pronađu golog i mrtvog prodavca delova za računare.

– Video sam vas na veslima sinoć – brbljao je Vanderve-len. – Baš ste fotogenični. Mislim, ona je… – Iscerio se Džakobiju. – Šta dovodi vas slavne ovamo?

– Neko po imenu Čipman – odgovorila sam. Estel Čipman je bila starica za koju sam od Sindi čula da je pronađena obešena u podrumu.

On je slegnuo ramenima. – Ako hoćete da se zanimate, imam ovde stotinu nerešenih ubistava.

Već sam svikla na Vandervelenova bockanja, ali ovoga puta bio je posebno razdražljiv. – Nisam to planirala, Rone. Samo hoću da pogledam mesto zločina, ako to ne pričinjava poteškoću.

– Naravno, ali mislim da će biti teško povezati ga s vašom pucnjavom na crkvu.

– Zašto? – pitala sam. Ouklendski poručnik je ustao, otišao do susedne kancela-

rije i vratio se sa dosjeom o tom slučaju. – Verovatno zato što mi je teško da shvatim kako ubistvo koje je tako očigledno

povezano sa rasnom netrpeljivošću, kao što je ovo vaše, može da učini neko iste rase.

– Šta hoćeš da kažeš? – pitala sam. – Ubica Estel Čipman bio je crnac!

Stavio je naočare za čitanje i listao dosje dok nije došao do zvaničnog dokumenta koji je bio označen kao: „Izveštaj patologa okruga Alameda”.

– Čitajte i plačite – promrmljao je. – Da ste me pozvali, uštedeo bih vam putarinu… 'Uzorak kože nađen ispod noktiju žrtve ukazuje na hiperpigmentisan dermis koji odgovara osobi koja nije belac.' Dok razgovaramo, preparat se ispituje.

– I dalje hoćeš da obiđeš mesto zločina? – pitao je Van-dervelen, s očiglednim uživanjem.

– Ako ti ne smeta. Kad smo već tu. – Naravno, samo izvolite. Slučaj vodi Krimpman, ali nije

tu. Mogu ja da vas povedeni. Ne idem često do nebodera Gustava Vajta. Ko zna? Ako se budem vozio s vama, superžacama, usput bih mogao nešto i da naučim.

13

Zdanje Gustava Vajta sastojalo se od šest nebodera od crvene opeke u Redmond ulici u zapadnom delu Ouklenda. Kada smo stali, Vandervelen je rekao: – Nema baš mnogo smisla… Ta jadna žena nije bila bolesna, izgleda da nije imala materijalnih poteškoća, išla je u crkvu dva puta nedeljno. Ali ponekad se ljudi jednostavno predaju. Do autopsije je sve ukazivalo na samoubistvo.

Prisetila sam se izveštaja: nije bilo svedoka, niko nije čuo vriskove, niko nije video nikoga da beži. Samo je jedna

starija žena, koja je živela povučeno, nađena obešena o cev parnog grejanja u podrumu, sa neprirodno iskrivljenim vratom i isplaženim jezikom.

Odmah smo naišli na zgradu C. – Lift je 'crkao' – kazao je Vandervelen. Sišli smo stepeništem. U podrumu išaranom grafitima naišli smo na tablu ispisanu rukom „Vešernica – kotlarnica”.

– Ovde je pronađena. Podrum je još bio isprecesan žutim policijskim trakama.

Oštar, užegao miris ispunjavao je vazduh. Grafiti na sve strane. Sve što je bilo ovde – telo, električna žica o koju je obešena – već je uklonjeno i odneto u mrtvačnicu ili je ušlo u dokazni materijal.

– Ne znam šta očekuješ da otkriješ – Rekao je Vanderve-len i slegnuo ramenima.

– Ni sama ne znam. – Progutala sam knedlu. – To se desilo u subotu kasno uveče?

– Istražitelj smatra da je bilo oko deset. Mislimo da je starica sišla da opere veš i da je neko iznenadio. Domar je našao sledećeg jutra.

– Šta je sa sigurnosnim kamerama? – pitao je Džakobi. – Predvorje i hodnici vrve od njih.

– Isto kao i lift – 'crkle'. – Vandervelen je ponovo slegnuo ramenima.

Bilo je jasno da su Vandervelen i Džakobi želeli da zbrišu što pre, ali mene je nešto vuklo da ostanem. Zbog čegal Nisam imala predstavu. Ali čula su mi bila pod uzbunom. Pronađi me… ovamo.

– Ostavimo li rasizam na stranu – kazao je Vandervelen – ako tražiš vezu, siguran sam da znaš da je neuobičajeno za ubicu da menja metod usred posla.

– Hvala – odbrusila sam mu. Pregledala sam prostoriju, ali ništa se nije pojavilo. Samo me je onaj osećaj i dalje obuzimao. – Pretpostavljam da ovo moramo sami da resimo. Ko zna? Možda je sada nešto iskrslo na našoj strani bare.

Kada je Vandervelen pošao da ugasi svetio, nešto mi je privuklo pažnju. – Sačekaj – rekla sam.

Kao nekom silom privukao me je, na suprotnom delu prostorije, zid iza mesta na kome je Estel Cipman bila obešena. Klekla sam i prevukla prstima preko betonskog zida. Da to nisam ranije videla, promaklo bi mi.

Jednostavan crtež, kao dečji, nacrtan jarkonarandžastom kredom. Crtež je predstavljao lava. Slično onom Stežu Bernarda Smita, ali pomalo neobuzdaniji. Telo lava nastavljalo se u uvijen rep, ali to je bio rep neke druge životinje… nekog gmizavca? Zmije?

I to nije bilo sve. Lav je imao dve glave: jednu lavlju, a drugu kozju. Osetila sam da mi se steže čvor u grudima, da podrhtavam

od gađenja, ali i od uzbuđenja zbog otkrića. Džakobi mi je prišao. – Našla si nešto, poručnice? Duboko sam udahnula. – Pokemon.

14

Sada sam znala… Ovi slučajevi verovatno su povezani. Kombi koji je

Bernard Smit video kako odlazi bio je dobar trag. Imali smo vozilo za bekstvo. Moguće je da imamo dvostrukog ubicu.

Po povratku u Palatu nisam se iznenadila što je pobesneli načelnik Merser zahtevao da mu se javim čim se vratim.

Zatvorila sam vrata svoje kancelarije, okrenula njegov lokal i očekivala paljbu.

– Znaš li šta se ovde dešava – počeo je, zvaničnog glasa. – Misliš da možeš ceo dan da ostaneš na terenu i da zanemaruješ moje pozive? Sada si poručnik Bokser. Tvoj zadatak je da upravljaš timom. I da me stalno obaveštavaš.

– Izvinite, šefe, samo… – Jedno dete je ubijeno. Jedan kraj grada je zastrašen.

Imamo nekog luđaka poremećenog uma koji pokušava da napravi pakao ovde. Do sutra će sve afroameričke vođe u ovom gradu zahtevati da saznaju šta smo uradili.

– Šefe, dublje je nego što smo mislili. Merser je zastao nakratko. – Dublje nego šta? Ispričala sam mu šta sam otkrila u podrumu u Ouklendu. Simbol u vidu lava koji se javlja u oba ubistva.

Čula sam kako je duboko udahnuo. – Hoćeš da kažeš da su ova dva ubistva povezana?

– Hoću da kažem da, pre nego što zaključimo išta na prečac, uzmemo u obzir i tu mogućnost.

Učinilo mi se kao da vazduh isparava iz Merserovih pluća. – Nabavi fotografiju onoga što si otkrila na zidu i daj je u

laboratoriju. I skicu onoga što je to dete iz Bej YJua videlo. Hoću da znam šta ti crteži znače.

– Već radimo na tome – odgovorila sam. – A kombi kojim je ubica pobegao? Da li smo saznali

nešto o tome? – Nismo. Uznemirujuća misao kao da se začela u Merserovoj glavi.

– Ako se ovde radi o nekoj vrsti zavere, nećemo sedeti skrštenih raku i dozvoliti da grad postane talac u terorističkom napadu.

– Jurimo taj kombi. Dajte mi malo vremena za simbol. – Nisam htela da mu otkrijem ono čega sam se najviše plašila. Ako je Vandervelen u pravu i ako je ubica Estele Cipman bio crnac, i ako je Kler u pravu da je Taša Kečings ciljana meta, ovo uopšte ne bi bio rasističko-teroristički napad.

Čak i preko telefona mogla sam da naslutim kako se nabori na Merserovom podvaljku produbljuju. Tražila sam od njega da rizikuje, i to mnogo. Konačno je huknuo. – Nemoj me izneveriti, poručnice. Resi svoj slučaj.

Kada sam spustila slušalicu, osetila sam kako se pritisak pojačava. Svet će od mene očekivati da provalim vrata svake grupe koju povezuje neka vrsta mržnje i koja deluje zapadno od Montane, a ja sam već podozrevala da će tako i biti.

Na radnom stolu zatekla sam poruku od Džili. „Da li si za jedno piće? U šest sati” pisalo je. Sve četiri.

Jedan pun dan na novom slučaju… Ako iko postoji ko može da umiri moje strahove, to su Džil, Kler i Sindi i bokal „margarite” u restoranu „Kod Suzi”.

Putem govorne pošte ostavila sam Džili poruku da ću doći. Bacila sam pogled na bledoplavu bejzbol kapu koja je

visila na drvenom čiviluku u uglu kancelarije. Na njenom obodu bilo je izvezeno „Ovo je božanstveno…” Kapa je

pripadala Krisu Raliju. Poklonio mi je za vreme predivnog vikenda u dolini Hevenli1

1 Heavenly, engl. božanstveno, prim. prev.

, gde nam se nakratko učinilo da spoljnji svet ne postoji i gde smo se oboje otvorili prema onome što je počinjalo medu nama.

– Ne dozvoli da zabrljam – prošaputala sam. Osetila sam da me oči peku od suza. Bože, kako bih volela da je ovde. – Ti, skote jedan… – Zavrtela sam glavom ka kapi. – Kako mi nedostaješ.

15

Nije nam bilo potrebno više od jednog minuta nakon što smo se smestile u separe „Kod Suzi” da osetimo čaroliju i da shvatimo da sve počinje iz početka.

Težak slučaj koji se zapetljava. Bokal pun visokooktanske „margarite”. Moje tri najbolje prijateljice, sve tri u službi sprovođenja pravde. Bojim se da je naš Klub za rešavanje ubistava opet proradio.

– Baš kao u stara vremena? – nasmešila se Kler pomerajući svoje krupno telo da mi napravi mesta.

– I više nego što misliš. – Uzdahnula sam. A onda sam, sipajući penušavo piće, primetila: – Gospode, kako mi je ovo potrebno.

– Težak dan? – raspitivala se Džil. – Ne – odmahnula sam glavom. – Uobičajen. Ništa

naročito.

– Te gomile papira, svakog bi oterale u piće. – Kler je slegnula ramenima i otpila gutljaj „margarite”. – Živeli. Drago mi je što vas vidim, devojke.

U našoj grupi jasno se osećalo neko iščekivanje. Dok sam i sama srkala piće, osmotrila sam ih. Sve su uprle oči u mene.

– Uh-uh. – Skoro da sam ispljunula ceo gutljaj. – Ne mogu da pričam. Ni ne pomišljajte na to.

– Rekla sam vam – graknula je Džil i nasmešila se zado-voljno. – Sve se promenilo. Lindzi je sada u upravi.

– Nije to, Džili. Naređeno nam je da ćutimo. Merser je odlučio da istraga bude zatvorena. Osim toga, ja sam mislila da smo se okupile zbog tebe.

Džil je sevnula svojim oštrim pogledom. – Predstavnik kancelarije javnog tužioca voljan je da se povuče u korist svog uvaženog kolege sa trećeg sprata.

– Gospode! Deco, tek sam dva dana na ovom slučaju. – Ceo grad priča o tome – rekla je Kler. – Hoćeš da čuješ

kako sam ja provela dan? Završila sam obdukciju žrtve direktnog sudara u deset, zatim sam na Univerzitetu San Fransiska držala predavanje o patologiji…

– Mogle bismo da pričamo o globalnom otopljavanju – rekla je Sindi – ili o knjizi koju upravo čitam. Smrt Višnua.

– Ne radi se o teme da neću da pričam o tome – branila sam se. – Jednostavno, slučaj je zatvoren, poverljiv.

– Poverljivo, kao ono na šta sam te uputila u Ouklend? – pitala je Sindi.

– Razgovaraćemo o tome – rekla sam. – Posle. – Hajde da se opkladimo – rekla je Džil. – Ispričaćeš ti

nama već. Kao i uvek. Onda ću vam i ja ispričati nešto. Vi prosudite šta je sočnije. Ko izbugi, plaća račun.

Znala sam da je bilo pitanje minuta kada ću se predati. Kako mogu nešto da sakrijem od mojih drugarica? U vestima

se samo o tome pričalo – bar o jednom delu. A u celoj Palati pravde nije bilo tri oštroumnije osobe.

Ispustila sam uzdah pun nade. – Sve ostaje medu nama. – Naravno – rekle su Džil i Kler. Okrenula sam se ka Sindi. – A to znači da ništa ne

objavljuješ. Ništa. Sve dok ti ja ne kažem. – Zašto uvek imam utisak da me ucenjuješ? – Zatresla je

glavom i pokorila se. – U redu. Dogovoreno. Džil mi je dopunila čašu. – Znala sam da ćemo te slomiti

na kraju. Popila sam gutljaj. – Tja. Resila sam da vam pričam još

kada ste rekle: „Težak dan?” Korak po korak, uputila sam ih u slučaj. Nalepnica koju je

Bernard Smit video na vozilu kojim je ubica pobegao. Istovetan crtež koji sam otkrila u Ouklendu. Mogućnost da je Estel Čipman ubijena. Klerino mišljenje da Taša Kečings možda i nije slučajna žrtva.

– Znala sam – uzviknula je Sindi zasijavši pobednički. – Moraš da otkriješ šta predstavlja crtež lava – rekla je

Kler. Klimnula sam glavom. – Radim na tome, prevashodno. Džil, kao pravi pomoćnik javnog tužioca, počela je ispiti-

vanje: – Ima li išta što zapravo povezuje ove dve žrtve? – Zasad ništa. – A motiv? – produžila je. – Svi ih tumače kao zločine iz rasne mržnje, Džili. Polako

je klimnula glavom. – A ti? – Počinjem da ih tumačim drugačije. Mislim da bi trebalo

da uzmemo u obzir mogućnost da neko koristi rasizam kao dimnu zavesu.

Za stolom je zavladao tajac. – Serijski ubica rasista – rekla je Kler.

16

Pošto sam im izložila sve loše novosti, i pošto su ih one neko vreme natmureno razmatrale, klimnula sam Džili. – Sad ti…

Sindi se nije uzdržala: – Benet neće više da se kandiduje, zar ne? – Za osam godina provedenih u tužilaštvu, Džil se vinula do drugog mesta. Ako stari odluči da se povuče, najprirodnije je da ona preuzme mesto javnog tužioca San Fransiska.

Džil se nasmejala i odmahnula glavom. – I kada umre, ostaće poduprt za svojim hrastovim stolom. Tako stoje stvari.

– Pa, imaš nešto da nam kažeš – navaljivala je Kler. – U pravu si – priznala je. – Imam… Džil nas je pogledala, jednu po jednu, da bi izazvala veću

napetost. Njene, obično prodorne, oči boje kobalta nikada nisu izgledale tako spokojno. Konačno joj se potkrao mali pokvareni osmeh. Huknula je i rekla: – Trudna sam.

Mi smo jednostavno sedele i čekale da prizna da se samo šalila. Ali ona to nije uradila. Samo je treptala tim očima oštrog pogleda čitavih trideset sekundi.

– Š-šališ se – promucala sam. Džil je bila najambicioznija žena koju poznajem. Mogli ste je zateći za radnim stolom i posle osam sati skoro svake večeri. Njen muž Stiv vodio je združeni ulagački fond za „Američku banku”. Njih dvoje bili su od onih koji daleko stižu, i to u punoj brzini: biciklima su išli po pustinji Moab, splavarili su niz reku Kolumbiju u Oregonu. Beba…

– Ljudima se to dešava – uzviknula je na naše zaprepašćenje.

– Znala sam – uzviknula je Kler, pljesnuvši po stolu. – Jednostavno sam znala. Videla sam taj pogled u tvojim očima. Videla sam taj sjaj na tvom licu. Rekoh sebi, nešto se krčka u toj pećnici. Ja sam stručnjak, znaš. Koliko si već trudna?

– Osam nedelja. Termin mi je krajem maja. – Oči su joj sijale kao u devojčice. – Osim naših porodica, vi ste prve kojima sam saopštila. Naravno.

– Benet će da izludi – zacerekala se Sindi. – On već ima troje dece. A i ne znači da ću sve napustiti i

otići da gajim grožđe u Petalumi. Samo ću dobiti bebu. Postala sam svesna činjenice da se smešim. Osećanja su

mi se mešala. S jedne strane bila sam ispunjena srećom zbog nje da sam skoro zaplakala. S druge strane, bila sam čak malo ljubomorna. Uglavnom, nisam mogla još da poverujem u to. – To dete što pre shvati u šta se uvaljuje, biće mu bolje. – Iscerila sam se. – Biće uspavljivano uz trake sa slučajevima iz kalifornijskog precedentnog prava.

– Ni slučajno – nasmejala se Džil, odlučnog izraza lica. – Neću to raditi. Obećavam da neću to raditi. Biću stvarno dobra mama.

Ustala sam i nagnula se preko stola ka njoj. – Džili, to je divno. – Nekoliko trenutaka smo se samo gledale, blistavih očiju. Bila sam tako srećna zbog nje. Sedla sam se kada sam se izbezumila od straha zbog bolesti krvi koju sam imala, a Džil je tada zavrnula rukave i pokazala nam strašne ožiljke po rukama; objasnila nam je kako je zasecala sebi kožu dok je bila u gimnaziji i na fakultetu, kako je izazov da uvek bude na vrhu tako duboko vladao njome da je napetost mogla da iskali jedino na sebi.

Zagrlile smo se i ja sam je stegla. – Da li si planirala to? – pitala je Kler.

– Pokušavali smo nekoliko meseci – odgovorila je Džil, spustivši se na stolicu. – Nisam sigurna da je to bila svesna odluka, osim što nam se činilo da je zgodan trenutak za to. – Pogledala je u Kler. – Kada sam te upoznala, kada me je Lindzi pozvala u vašu družinu, i kada si pričala o svojoj deci… to je nekako i mene podstaklo. Sećam se da sam pomislila: – Ona vodi Odeljenje za medicinsku istragu. Jedna je od najsposobnijih žena koje znam, u profesionalnom smislu na vrhu, a opet priča o deci.

– Kada počneš da radiš – objašnjavala je Kler – osećaš taj podsticaj i usredsređenost. Kao žena, osećaš da moraš da se dokazuješ na svim poljima. Ali kada imaš decu, drugačije je, prirodno. Shvatiš da se više uopšte ne radi o tebi. Shvatiš… da više ne moraš da se dokazuješ. Već si to uradila.

– Pa, hej… – uzviknula je Džil, blistavih očiju – hoću i ja to da osetim.

– Nikada vam ovo nisam ispričala, devojke – nastavila je – ali jednom sam već bila u drugom stanju. Pre pet godina. – Popila je gutljaj vode i zabacila svoju tamnu kosu sa vrata. – Na poslu sam bila stalno u petoj brzini… Sećate se slučaja La Frade… a Stiv je taman počeo da vodi fond.

– Tada baš nije bilo pravo vreme za tebe, dušo – kazala je Kler.

– Nije to – brzo je odvratila Džil. – Želela sam bebu. Samo sve se dešavalo tako silovito. Padala sam na nos u kancelariji svake večeri do deset. A Stiv kao da je uvek bio negde daleko… – Zastala je, a oči su joj se zamutile. – Malo sam krvarila. Lekar me je upozorio da treba da mirujem. Pokušala sam, ali svi su bili zaokupljeni tim slučajem, a ja sam uvek bila sama. Jednog dana samo samo osetila da mi je stomak 'splasnuo'. Izgubila sam bebu… u četvrtom mesecu.

– Oh, Bože. – uzdahnula je Kler. – Oh, Džili. Džil je prigušila jecaj i za stolom je zavladao muk.

– Pa kako se sada osećaš? – pitala sam. – Van sebe… – odgovorila je. – Fizički sam jača nego

ikada… – Onda je trepnula zamišljeno, pa nas je ponovo pogledala. – Da budem iskrena, potpuno sam izgubljena.

Uhvatila sam je za ruku. – Šta ti lekar kaže? – Kaže da ćemo pažljivo pratiti stanje i da treba da izbega-

vam slučajeve koji izazivaju veliku pažnju. Da smanjim brzinu.

– Imaš li ti uopšte manju brzinu? – pitala sam. – Sada imam – buknula je. – Aaau. Džil je odjednom dobila poštedu. – Zacerekala se

Sindi, govoreći o okolnostima koje nekog mogu da spreče da obavlja svoj posao dvadeset četiri sata, sedam dana u nedelji. Primetila sam savršen preobražaj na Džilinom licu, nešto što ranije nisam videla. Džil je uvek bila uspešna. Imala je to prelepo lice, i taj snažni unutrašnji poriv. Konačno sam videla i da je srećna.

Oči su joj se ispunile suzama radosnicama. Gledala sam ovu ženu kako u sudnici ide protiv najokorelijih gadova u ovom gradu; gladala sam je kako se hrabro ustremljuje na ubice. Videla sam čak i ožiljke na njenim rukama koji su bili posledica njene sumnje u sebe.

Ali do ovog trenutka nikada nisam videla Džil da plače. – Do đavola… – nasmešila sam se. Dohvatila sam račun. –

Alislim da ja treba da platim.

17

Posle još nekoliko srdačnih zagrljaja sa Džili, otišla sam kući, u svoj stan na brdu Potrero.

Nalazio se na drugom spratu renovirane plave zgrade u viktorijanskom stilu. Bio je udoban i svetao, s verandom oivičenom velikim prozorima s pogledom na zaliv. Marta, moj verni ovčarski pas, sačekala me je na vratima.

– Hej, slatkišu – rekla sam. Ona je mahala repom u znak pozdrava i položila šape na moju nogu.

– Pa, kako je prošao tvoj dan? – nosom sam protrljala njenu srećnu njušku.

Otišla sam do kupatila i svukla radno odelo, podigla kosu i obukla ogromni dres „Divova” i donji deo flanelske pidžame, u čemu sam provodila vreme kada zahladni. Nahranila sam Martu, sebi napravila solju čaja od pomorandže i sela u tapecirani deo verande.

Otpila sam gutljaj čaja, a Marta mi se smestila u krilo. Napolju, u daljini, videla sam mrežu svetala na pisti Međunarodnog aerodroma San Fransisko. Počela sam da razmišljam o neverovatnoj slici Džili kao majke… Njena vitka, zategnuta figura sa stomakom koji raste… zabava sa poklonima za bebu na kojoj smo samo mi, devojke. Ta pomisao me je navela da se zakikoćem. Nasmešila sam se Marti. – Džili – mrvica će postati mamica.

Nikada nisam videla Džili tako ispunjenu. Samo nekoliko meseci ranije i sama sam pomišljala kako bih volela da imam bebu. Kao što je Džil rekla, hoću i ja to da osetim. Meni jednostavno nije bilo suđeno…

Roditeljstvo kao da nije bilo prirodno zanimanje u mojoj porodici.

Majka mi je umrla pre jedanaest godina, kada sam imala dvadeset četiri godine i upisala se na Policijsku akademiju. Imala je rak dojke, a ja sam poslednje dve godine studija provela brinući o njoj, jureći sa predavanja da je pokupim kod robne kuće „Emporijum”, gde je radila, spremajući joj obroke i pazeći na mlađu sestru Ket.

Moj otac, policajac, napustio nas je kada mi je bilo trinaest godina. Do dana današnjeg ne znam zašto. Odrasla sam uz razne priče – da se mnogo kladio, da je vodio dvostruki život, da je bio veliki zavodnik, da je jednog dana izgubio hrabrost i više nije mogao da obuče uniformu.

Poslednje što sam o njemu čula od Keti bilo je da se nalazi u Redondo Biču i da se bavi privatnim obezbeđenjem. Oni stariji policajci iz Centralne oblasti još me propituju kako je Marti Bokser. I dalje pričaju priče o njemu. Možda je i dobro da ga se bar neko seća sa osmehom. Marti, koji je jednom uhapsio tri kriminalca istim lisicama… Marti Bokser, koji je s osumnjičenim u kolima svratio da uplati opkladu. A sve čega ja mogu da se setim jeste to da me je skot ostavio da pazim i negujem majku dok je umirala, a on se nikada nije pojavio.

Oca nisam videla skoro deset godina. Od onog dana kada sam postala policajac. Primetila sam ga u publici na dan dobijanja diplome Policijske akademije, ali nismo razgovara-li, više mi nije čak ni nedostajao.

Bože, otkada nisam čeprkala po starim ranama. Mama je otišla pre jedanaest godina. Ja sam se udala, pa razvela. Uspela sam u Odeljenju za krvne delikte. Sada ga vodim. Negde usput, upoznala sam čoveka svog života…

Bila sam u pravu kada sam Merseru kazala da sam ponovo ona stara.

Ali slagala sam sebe kada sam kazala da sam Krisa Kalija svrstala u prošlost.

18

Uvek su oči bile ono što ga je privlačilo. Sedeo je nag na krevetu u sumornoj sobi, nalik na ćeliju, i zurio u stare crno-bele fotografije koje je već hiljadu puta gledao.

Uvek su oči bile te… ta umrtvljena, beznadežna skrušenost.

Kako su pozirali, iako su znali da im je kraj blizu. Čak i sa omčom oko vrata.

U labavo povezanom albumu držao je četrdeset sedam slika i razglednica poredanih hronološkim redom. Godinama ih je sakupljao. Prvu, datiranu 9. juna 1901. godine, dobio je od oca. Dez Džouns, linčovan u Grejt Riveru u Indijani. Na ivici slike stajao je izbledeli zapis rukom: „Ovo je ta igranka na koju sam išao neko veče. Baš smo se proveli posle toga. Tvoj sin Sem.” U prednjem planu nalazila se grupa u sakoima i s polucilindrima, a iza nje mlitavo otromboljeno telo.

Okrenuo je stranicu. Frenk Tejlor, Mejson u Džordžiji, 1911. godina. Ova ga je stajala 500 dolara, ali vredela je. Sa zadnjeg dela kola postavljenih ispod jednog hrasta, osuđenik je zurio u aparat, nekoliko sekundi pred smrt. Izraz lica nije mu odavao ni otpor ni strah. Mala grupa svečano obučenih muškaraca i žena cerila se u objektiv kao da je prisustvovala Lindbergovom dolasku u Pariz. Doterani kao da je u pitanju porodični portret.

Njihovi pogledi izražavali su uverenje da je vešanje bilo nešto ispravno i prirodno. A Tejlorov da ništa pod milim bogom nije mogao da uradi.

Ustao je sa kreveta i dovukao svoje tanko, mišićavo telo do ogledala. Uvek je bio jak. Dizao je tegove već deset godina. Odmakao se malko kada je napeo mišiće na grudima. Protrljao je ožiljak. Ta stara veštica zarila mu je nokte u grudi dok je obmotavao žicu oko cevi na tavanici. Jedva da je bilo krvi, ali sa negodovanjem je razgledao ožiljak. Nije podnosio da mu išta naruši glatku površinu kože.

Nameštao se pred ogledalom zagledajući tetovažu razgoropađenog lava-koze na grudima.

Uskoro će svi ti glupi smradovi uvideti da se ovde ne radi samo o mržnji. Shvatiće obrazac. Onaj ko je kriv biće kažnjen. Onom kome treba biće vraćen ugled. Ni prema kome od njih nije gajio posebnu netrpeljivost. Nije se radilo o mržnji. Ponovo se popeo na krevet i počeo da masturbira uz sliku gospođice Preston, čiji je tanušni vrat prelomljen konopcem u okrugu Čajlders u Tenesiju, avgusta 1931. godine.

Ejakulirao je ne puštajući glasa. Pod snažnom navalom osećanja zadrhtaše mu kolena. Ona starica je zaslužila da umre. I devojčica iz hora. Bio je u punom zanosu!

Trljao je tetovažu na grudima. Veoma brzo ću te oslobodi-ti, moj ljubimce…

Okrenuo je poslednju stranicu svog albuma koja se nalazi-la odmah posle Morisa Tula i Svita Brauna u Longbou u Kanzasu 1956. godine i koja je bila prazna.

Čuvao je ovo mesto za određenu sliku. A sada je došao do nje.

Uzeo je tubu lepka i naneo ga po celoj poleđini fotografije. Onda je zalepio na praznu stranicu.

Tu joj je bilo mesto. Prisetio se kako je zurila u njega, dok joj se licem razlivala

žalostiva neizbežnost. Njene oči… Divio se novoj slici: Estel Čipman, razrogačenih očiju,

gledala je pravo u aparat trenutak pre nego što je šutnuo stolicu ispod njenih nogu.

Uvek su pozirali.

19

Sledećeg jutra najpre sam pozvala Stjua Kirkvuda koji je vodio Kancelariju za ubistva iz mržnje pri jednom policijs-kom odeljenju. Pitala sam ga, lično, šta zna o grupama koje deluju u Zalivskoj oblasti. Moji ljudi su već razgovarali sa Stjuom, ali ja sam želela da ubrzam stvar.

Kleperov tim završio je istraživanje terena oko crkve, ali bez uspeha. Sve što smo uspeli da saznamo o Aronu Vinslou bilo je to da o njemu niko nije imao ništa ružno da kaže.

Kirkvud me je obavestio preko telefona da je u Severnoj Kaliforniji delovalo nekoliko organizovanih rasističkih grupa. To su bili ogranci Klana ili neki sumanuti neonacistički „skinhedsi”. Kazao mi je da bi možda najbolje bilo da se obratim oblasnom odeljenju FBI-ja, koji ih je mnogo budnije nadgledao. Njegovo polje rada bilo je premlaćivanje homoseksualaca.

Nisam bila oduševljena idejom da u ovoj fazi istrage uvodim u igru FBI. Zamolila sam Kirkvuda da mi da sve što ima i jedan sat kasnije on se pojavio s plastičnom korpom punom plavih i crvenih fascikli. – Proširivanje vidika. – Namignuo mi je kada je spustio tešku korpu na moj sto.

Sve moje nade potonule su pri pogledu na tu gomilu. – Imaš li ti neku ideju o ovome, Stju?

Saosećajno je slegnuo ramenima. – San Fransisko baš i nije rasadnik ovih grupa. Ovo što sam ti doneo uglavnom deluje sasvim bezazleno. Oni izgleda provode vreme nalivajući se pivom i trošeći municiju.

Naručila sam da mi donesu salatu jer sam pretpostavila da ću sledećih nekoliko sati provesti za stolom s gomilom luđaka koji vređaju crnce i Jevreje. Izvukla sam nekoliko fascikli i otvorila ih nasumice.

Neka vrsta milicije koja je delovala u Grinvjuu, uz granicu sa Oregonom. Kalifornijski rodoljubi. Nešto sažetih izveštaja FBI-ja: Vrsta aktivnosti: milicija, šesnaest do dvadeset članova. Praćena naoružanja: sitno do poluautomatskog oružja, legalno kupljeno. Na dnu je pisalo: opasnost: niska/umerena.

Letimično sam pregledala dokumentaciju. Bio je to štampani materijal s ukrštenim puškama u zaglavlju; čega tu sve nije bilo, od premeštanja stanovništva dalje od „bele, evropske većine” do izveštaja medija o državnim programima za uvođenje sterilizacije manjina.

Nisam mogla da zamislim da ubica pada na ove gluposti. Nisam smatrala da je na toj talasnoj dužini. Naš tip je bio proračunat i smeo, ne neki napaljeni tupan iz divljine. On se dobro potrudio da svoje postupke predstavi kao ubistva iz rasne mržnje. A i potpisivao ih je.

Kao i većina serijskih ubica, želeo je da znamo. I da znamo da će ih biti još. Prelistala sam još nekoliko fascikli. Ništa mi nije skrenulo

pažnju.počela sam da mislim da je ovo bilo gubljenje vremena.

Iznenada Loren je banula u moju kancelariju. – Posrećilo nam se, poručnice. Pronašli smo beli kombi.

20

Prikačila sam pojas sa „glokom” i usput pokupila Kepija i Džakobija i izletela napolje i pre nego što je Loren uspela da dovrši izveštaj. – Hoću da i specijalci budu tamo – doviknula sam joj.

Deset minuta kasnije zaustavili smo se ispred privremene zasede u San Hasintu u mirnoj ulici sa porodičnim kućama.

Jedna auto-jedinica u rutinskom obilasku ugledala je „dodž karavan” parkiran ispred kuće u otmenom kraju Forest Hils. Ono zbog čega su bili sigurni da je to vozilo koje smo tražili bila je nalepnica s dvoglavim lavom na zadnjem braniku.

Vaskez, mladi član patrole koji je prijavio kombi, pokazao nam je beli kombi parkiran na ivici prilaza ispred kuće u tjudorskom stilu zaklonjene drvećem. To je delovalo suludo. Ovo je bio otmen kraj, nimalo verovatno sklonište za zločince i ubice.

Ali kombi je bio tu. Naš beli kombi. I Mufasa Bernarda Smita. Nekoliko trenutaka kasnije, jedno neobeleženo vozilo

specijalaca, kamuflirano kao kamionet servisa kablovske televizije, pristiglo je u ulicu. Tim je predvodio poručnik Skip Arbišo. Nisam bila sigurna šta učiniti u ovakvoj situaciji, da li da opkolimo kuću ili možda da provalimo unutra.

– Kepi, Džakobi i ja idemo prvi unutra – rekia sam.

Ovo je bio poduhvat Odeljenja za krvne delikte i nisam htela da dozvolim da se iko drugi izlaže opasnosti. Kazala sam Arbišou da rasporedi ljude, dvojicu pozadi, trojicu da pokrivaju prednji deo, i jednog s „ovnom” s nama, u slučaju da moramo da probijamo vrata.

Trakama smo pričvrstili pancirprsluke i navukli crne najlon jakne koje su kazivale da smo policajci. Otkočila sam svoju „devetku”. Nisam imala vremena za nervozu.

Kamionet specijalaca krenuo je niz ulicu, a iza njega krila su se trojica snajperista obučenih u crno.

Kepi, Džakobi i ja pratili smo kaiflionet sve do poštanskog sandučeta s brojem 610, gde smo stali. Vaskez je bio u pravu. Bio je to onaj kombi.

Sada mi je srce snažno udaralo. Bila sam dosad u mnogim nasilnim upadima, ali ni u jednom nije bilo ovako opasno. Oprezno, u cikcak liniji, probili smo se do kuće.

Unutra su bila upaljena svetla, čuli su se zvuči sa televi-zijskog prijemnika.

Na moj znak glavom, Kepi je lupio pištoljem u vrata. – Policija San Fransiska. – Džakobi i ja smo se sagli, sa spremnim pištoljima.

Niko nije otvorio. Posle nekoliko napetih trenutaka, dala sam znak Arbišou

da nam pošalju „ovna”. Iznenada su se prednja vrata odšltrinula. – Stoj – Kepi je dreknuo i nanišanio. – Policija San

Fransiska. Na vratima je stajala ukočena žena razrogačenih očiju, u

trenerci pepeljasto-plave boje. – Oh, Bože – ciknula je i prikovala pogled za naše oružje.

Kepi je povukao sa vrata dok su Arbišoovi specijalci uletali u kuću. Zarežao je: – Ima li još nekog u kući?

– Samo moja ćerka – vrištala je uplašena žena. – Ona ima dve godine.

Specijalci u crnom probili su se pored nje u kuću kao da su u poteri za Elienom Gonzalesoin.

– Da li je ono vaš kombi? – začuo se Džakobijev glas. – Ne – kazala je drhteći. – Ne… – Znate li čiji je? Pogledala je ponovo kombi, izbezumljena, i zatresla

glavom. – Nikad ga u životu nisam videla. Nešto se tu nije slagalo; jasno sam videla. Ovaj kraj grada,

plastični dečiji tobogan na travnjaku, preplašena majka u odeći za vežbanje. Iz grudi mi se oteo uzdah razočaranja. Kombi je ostavljen ovde.

Iznenada se na pločniku našao zeleni „audi” koji su pratila policijska kola. „Audi” je morao da prođe kroz našu zasedu. Dobro obučen muškarac, s ramom za naočare od kornjačevine, iskočio je iz automobila i potrčao ka kući. – Keti, šta se to, do đavola, dešava?

– Stiv… – Žena ga je zagrlila s uzdahom olakšanja. – Ovo je moj muž. Pozvala sam ga kada sam videla tolike policajce ispred kuće.

Muškarac se osvrnuo i pogledao osam policijskih automo-bila, pojačanje koje su činili specijalci, i inspektore Policije San Fransiska kako stoje s izvučenim oružjem. – Šta radite u mojoj kući? Ovo je suludo! Ovo je blesavo!

– Pretpostavljamo da je ovaj kombi korišćen za bekstvo posle ubistva – rekla sam. – Imamo prava da budemo ovde.

– Ubistvo… ? Dvojica Arbišoovih ljudi pojavila su se iz kuće i saopštila

da tamo nema nikoga. S druge strane ulice ljudi su počeli da izlaze napolje. – Već dva dana tragamo za tim kombijem. Žao mi je što smo vas uznemirili. Nismo mogli da znamo.

Muževljevo negodovanje je raslo. Lice i vrat su mu dobili boju cvekle. – Mislili ste da mi imamo nešto s tim? Sa ubistvom?

Shvatila sam da sam im već dovoljno zagorčala život. Sa pucnjavom na La Sal Hajtsu.

– Jeste li vi, ljudi, pri sebi? Nas ste osumnjičili za napad na crkvu? – Opustio je donju vilicu i s nevericom se zagledao u mene. – Da li vi, idioti, imate predstavu čime se ja bavim?

Pogled mi je pao na njegovo prugasto sivo odelo, njegovu plavu košulju s dugmadima na kragni. Imala sam ponižavajuće osećanje da sam upravo ispala budala.

– Ja sam glavni savetnik u severnokalifornijskom odeljen-ju Lige protiv klevete.

21

Ubica je napravio budale od nas. Niko u celoj četvrti ništa nije znao, niti je bio povezan sa ukradenim kombijem. Ovde gaje ostavio namerno da bi nam doskočio. Čak i kada je Kleperov tim počeo pedalj po pedalj da ga pregleda, znala sam da ništa neće naći. Proučavala sam nalepnicu i uverila se da sam istu takvu videla u Ouklendu. Jedna glava je bila lavlja, druga kao da je bila kozja, rep kao u guštera. Ali šta je, do đavola, to predstavljalo?

– Jedno smo saznali – kezio se Džakobi. – Skot ima smisla za humor.

– Drago mi je da ti se dopao – rekla sam. Po povratku u Palatu, rekla sam Loreni: – Hoću da znam

odakle je taj kombi; hoću da znam kome pripada, ko ga je

vozio, s kim se sve viđao njegov vlasnik mesec dana pre krađe.

Kiptela sam se od besa. Opasan ubica je bio na slobodi, a mi nismo imali ni jedan jedini trag o tome šta ga je pokretalo. Da li se radilo o ubistvu iz mržnje ili iz želje za ubijanjem? Da li je u pitanju organizovana grupa ili vuk samotnjak? Znali smo da je tip prilično lukav. Napadi su mu bili dobro isplanirani s ironijom kao sastavnim delom načina delovanja, a to što je tamo ostavio vozilo bila je prava poslastica.

Karen me je pozvala telefonom i obavestila da je Ron Vandervelen na vezi. Ouklendski policajac počeo je uz kikotanje: – Priča se da si uspela da spaseš naše društvo opasne pretnje prerušene u pravnog zaštitnika u Ligi protiv kleveta.

– Mislim da smo sada izjednačeni u rezultatima istrage, Rone – odvratila sam.

– Opusti se, Lindzi, nisam te zvao da ti to natrljam na nos – kazao je i promenio ton. – Zapravo, mislim da ću ti ulepšati dan.

– To mi ne bi smetalo, Rone. Sada mi je sve dobrodošlo. Sta imaš za nas?

– Znaš da je Estel Čipman bila udovica, jel tako? – Mislim da si to pomenuo. – Pa, obavili smo neka uobičajena ispitivanja o njoj.

Otkrili smo da ima sina u Čikagu. Doći će da preuzme telo. Budući da se dešava ono što se dešava, pomislio sam da je ono što nam je kazao previše velika slučajnost da bismo prešli preko nje.

– Šta je u pitanju? – Njen muž je umro pre pet godina. Srčani udar. Hoćeš li

da pogađaš kako je čova zarađivao za život? Osećala sam da će Vandervelen to udariti na sva zvona.

– Muž Estele Čipman bio je policajac u San Fransisku.

22

Sindi Tomas je zaustavila svoju „mazdu” preko puta crkve na La Sal Hajtsu i duboko uzdahnula. Bela drvena fasada crkve bila je naružena šarom koju su stvarale pukotine i rupe od metaka. Rupa koja je zjapila sa mesta gde je stajao divni vitraž bila je zatvorena crnim impregniranim plamom.

Setila se da je videla taj vitraž na dan njegovog otkrivanja dok je radila na starom radnom mestu u novinama. Gradonačelnik, neki mesni časnici, Aron Vinslou, svi su držali govore o tome kako je taj divni prizor ovekovečen zahvaljujući dobrovoljnom radu zajednice. Bio je pun simbolike. Setila se kako je intervjuisala Vinsloua i kako je bila ganuta njegovom strašću a, istovremeno, i njegovom neočekivanom skromnošću.

Sindi se provukla ispod žute policijske trake i prišla bliže izrešetanom zidu. Na poslu u Kroniklu već se sretala s pričama o ljudima koji su umirali. Ali ova je bila prva u kojoj je osetila da je delimično umrla i ljudska rasa.

Prenuo je jedan glas. – Koliko god gledali, neće postati lepše.

Sindi se okrenula i našla licem u lice s čovekom glatkog i veoma lepog lica i blagih očiju. Poznala ga je. Klimnula mu je glavom. – Bila sam ovde na svečanom otkrivanju vitraža. Tada su svi bili puni nade.

– I dalje su – kazao je Vinslou. – Nismo izgubili nadu. Ne brinite za to.

Nasmešila se i zagledala u njegove duboke smeđe oči.

– Ja sam Aron Vinslou – rekao je, prebacujući naramak dečjih svezaka da bi se pozdravio.

– Sindi Tomas – kazala je. Zapazila je da mu je stisak bio topao i nežan.

– Nemojte mi reći da su našu crkvu uvrstili u mesni vodič kao jednu od lepših znamenitosti. – Vinslou je krenuo prema zadnjem delu crkve, a ona ga je pratila.

– Ja nisam turista – kazala je Sindi. – Samo sam htela da vidim ovo. Slušajte – progutala je knedlu – volela bih da se pretvaram da sam došla da izjavim saučešće… što i jesam. Ali ja takođe radim za Kronikl. Za kriminalističku rubriku.

– Novinarka – uzdahnuo je Vinslou. – Sada mi je jasno. Sve što se ovde godinama zaista dešava – podučavanje, opismenjavanje, nacionalno priznat hor – ne pobuđuje na pisanje. Ali jedan luđak nasrne, i eto medija. Šta želite da znate, gospođice Tomas? Šta to želi Kronikll

Bocnule su je malo njegove reci, ali to joj nije smetalo. Bio je u pravu.

– Ja sam zapravo već napisala prilog, onda kada je otkri-ven vitraž. To je bio izuzetan dan.

Stao je. Zagledao se u nju, a zatim se nasmešio. – Bio je izuzetan dan. I zapravo, gospođice Tomas, znao sam ko ste kada sam vam prišao. Setio sam vas se. Intervjuisali ste me tada.

Neko je pozvao Vinsloua iz crkve i pojavila se jedna žena. Podsetila ga je da ima sastanak u jedanaest sati.

– Pa, jeste li videli sve što ste hteli da vidite, gospođic Tomas? Treba li da vas očekujemo za par dana ponovo?

– Ne. Želim da čujem kako se nosite s ovim. S ovim nasiljem nasuprot svemu što ste učinili, kako ljudi iz kraja gledaju na to.

Vinslou se nasmejao usiljeno. – Dozvolite da vas uputim u nešto. Ja se ne bavim nevinošću. Predugo sam u stvarnom svetu.

Selila se da Aron Vinslou nije bio neko ko je svoju veru gradio u usamljeničkom životu. Došao je sa ulice. Bio je vojni kapelan. Samo nekoliko dana ranije izložio se puščanoj vatri i verovatno spasao mnoge živote.

– Došli ste da vidite kako ljudi iz ovog kraja reaguju na napad? Dođite i uverite se sami. Sutra je opelo Taši Kečings.

23

Vandervelenovo zapanjujuće otkriće odzvanjalo mi je u ušima do kraja dana.

Obe žrtve bile su u srodstvu sa policajcima iz San Fran-siska.

To ne mora ništa da znači. Mogle su da budu dve nasumične i nepovezane žrtve. Osobe iz različitih gradova, koje je delilo šezdeset godina.

A moglo je da znači sve. Podigla sam slušalicu i pozvala Kler. – Potrebna mi je

velika usluga – rekla sam. – Koliko velika? – osećala sam da se smeška. – Potrebno mi je da zaviriš u nalaze autopsije žene koja je

obešena u Ouklendu. – To mogu. Pošalji nalaze ovamo. Pogledaću ih. – E pa, tu usluga postaje velika, Kler. Nalazi su i dalje u

ouklendskom Odeljenju za patologiju. Još nisu objavljeni.

Nestrpljivo sam čekala dok je ona uzdisala. – Mora da se šališ, Lindzi. Hoćeš da zabodem nos u istražni postupak koji je u toku.

– Slušaj, Kler, znam da to nije baš po pravilu, ali oni su naveli neke prilično važne pretpostavke koje bi mogle da budu presudne za ovaj slučaj.

– Hoćeš li da mi kažeš kakve su to pretpostavke zbog kojih bih se zamerala uvaženom kolegi?

– Kler, ovi slučajevi su povezani. Postoji tu neki obrazac. Estel Čipman je bila udata za policajca. Ujak Taše Kečings takođe je policajac. Moja ćela istraga zavisi od toga da li je reč o jednom ubici. Kler, u Ouklendu veruju da je umešan crnac.

– Crnac? – teško je disala. – Zašto bi crnac želeo da uradi tako nešto?

– Ne znam. Ali počinju da izbijaju posredni dokazi koji povezuju ova dva ubistva. Moram da saznam.

Oklevala je. – A šta bi tačno trebalo da tražim? Ispričala sam joj za uzorke kože nađene ispod žrtvinih noktiju i za zaključak njihovog patologa.

– Tajtlman je dobar čovek – odgovorila je Kler. – U njegove nalaze verujem kao u svoje.

– Znam, Kler, ali on nije ti. Molim te. Važno je. – Hoću da znaš – odvratila je – da bih, kada bi Art

Tajtlman tražio da njuška po mojoj preliminarnoj istrazi, tražila da mu ponište propusnicu za parkiralište i učtivo ga zamolila da se vrati na svoju stranu zaliva. Lindzi, ovo ni za koga drugog ne bih uradila.

– Znam to, Kler – rekla sam zahvalno. – Šta misliš zašto sve ove godine gajim naše prijateljstvo?

24

Kasno tog popodneva i dalje sam sedela za stolom dok su moji saradnici završavali radni dan. Nisam mogla da krenem s njima.

U glavi sam stalno iznova pokušavala da sastavim sliku iz delova koje sam imala. A sve što sam imala počivalo je na pretpostavkama. Da li je ubica crnac ili belac? Da li je Kler u pravu kad tvrdi da je Taša Kečings namerno ubijena? A tu je i onaj znak lava. Povezi žrtve, govorio mi je instinkt. Postoji neka veza. Ali koja je to veza, do đavola!

Bacila sam pogled na sat, pozvala Simonu Klerk iz perso-nalnog i uhvatila je dok se spremala da krene, – Simona, potrebno mi je da izvučeš jedan dosje sutra.

– Naravno, čiji dosje ti treba? – Policajca koji je penzionisan pre možda osam ili deset

godina. Zove se Edvard Čipman. – To je bilo dosta davno. To bi trebalo da bude tamo na

dokovima. – Ovo odeljenje je staru dokumentaciju odnelo na čuvanje jednoj specijalizovanoj kompaniji. – Da li ti odgovara rano popodne?

– Svakako, Simona. Što je moguće ranije. I dalje me je držala grozničava snaga. Uzela sam još jednu

gomilu Kirkvudovih fascikli i tresnula ih na sto. Nasumice sam otvorila jednu od njih. Amerikanci za

ustavnu akciju… Plugovi i bojne trube, još jedna ruralna milicijska grupa. Svi ti kreteni delovali su mi kao gomila desničarksih tupadžija. Da li sam gubila vreme? Ništa nije iskrslo. Ništa mi nije dalo nadu da je ovo ispravan trag.

Idi kući, Lindzi, podsticao me je jedan glas. Sutra se mogu pojaviti novi tragovi. Imamo kombi, Cipmanov dosje… Završi za danas. Izvedi Martu da se istrči.

Idi kući… Složila sam fascikle, rešena da se predam, kada mi je

gornja fascikla privukla pažnju. Templari. Ogranak Anđela pakla iz Valjeha. Izvorni templari bili su hrišćanski vitezovi u krstaškim ratovima. Odmah sam primetila kako je FBI procenio opasnost od njih. Stajalo je: visoka.

Uzela sam taj dosje sa gomile i prelistala ga. Tu je bio izveštaj FBI-ja o seriji nerešenih slučaja za koje su templari bili osumnjičeni, pljačke banaka, naručena ubistva Latinoa-merikanaca i crnaca.

Listala sam dalje, sudski akti, izveštaji iz zatvora, slike načinjene pri praćenju ove grupe. Iznenada sam ostala bez daha.

Pogled mi se prikovao za jednu od slika: grupa krupnih, mišićavih, istetoviranih motociklista okupljenih ispred bara u Valjehu, koji im je bio sedište. Jedan od njih stajao je povijen nad motociklom, leđima okrenut aparatu. Imao je obrijanu glavu, povez preko nje i teksas jaknu bez rukava na ogromnim leđima.

Ono što mi je privuklo pažnju bio je vez na jakni. Zurila sam u dvoglavog lava s repom zmije.

25

Južno od Trgovačke ulice, u delu grada sa zapuštenim skladištima, čovek u zelenoj vetrovci prikradao se pod okriljem mraka. Ubica.

U ovo doba noći, u ovom oronulom kraju nije bilo nikoga, samo nekoliko klošara okupljenih oko vatre koja je gorela u kanti za đubre. Napuštena skladišta, s pregorelim neonskim reklamama koje su pokazivale koji posao se tu obavljao danju: DANAS UNOVČENI ČEKOVI… GVOZD ARA… ERL KING, NAJPOUZDANIJI POLAGAČ KAUCIJA U GRADU.

Oči su mu odlutale na suprotnu stranu ulice, prema Sed-moj, do ruševine napuštenog prihvatilišta: 303. Poslednje tri nedelje pažljivo je osmatrao ovo mesto. Polovina apartmana bila je prazna, a u preostalim noćivali su beskućnici koji nisu imali kuda da odu.

Pljunuo je na prljavi pločnik, zabacio na rame crnu „adi-das” sportsku torbu i uputio se oko četvrti, do ugla Šeste i Taunsenda. Prešao je sumornu ulicu i krenuo ka skladištu zatvorenom daskama i obeleženom izgrebanim natpisom: AGELJO… ŠPANSKA HRANA.

Kada se uverio da je sam, ubica je gurnuo metalna ogulje-na vrata i ušunjao se unutra. Srce mu je sada već jako lupalo. Zapravo, za njega je ovo osećanje postalo droga.

Gadan zadah zapahnuo gaje u predvorju, prekrivenom starim novinama i masnim izgužvanim kutijama. Pošao je uza stepenice, nadajući se da neće naleteti na nekog beskućnika koji kampuje po hodnicima.

Popeo se do petog sprata i brzo stigao do kraja hodnika. Provukao se kroz rešetku na prozoru i krenuo požarnim stepeništem. Odatle nije bilo teško stići do krova.

Na krovu se pogled pružao preko napuštenih ulica do svetle nebeske aure nad gradom. Nalazio se u senci Bej mosta, koji se uzdizao iznad njega kao ogromni brod. Spustio je crnu sportsku torbu na jedan ventilacioni stub, otkopčao je

i pažljivo izvadio delove snajperske puške 'PSG – pravljene po narudžbini.

Kod crkve mi je bila potrebna velika zgusnutost hitaca. Ovde mi je dovoljan samo jedan.

Dok mu je nad glavom, na mostu, tutnjao saobraćaj, zavrnuo je dugu puščanu cev na osovinu i zakočio je na mestu. Za njega je baratanje oružjem bilo kao rukovanje nožem i viljuškom. Mogao je to da uradi i u snu.

Pričvrstio je infracrveni nišan. Začkiljio je u njega dok mu se u žiži nisu našli obrisi boje ćilibara.

Bio je toliko pametniji od njih. Dok su oni zagledali bele kombije i glupe simbole, on se nalazio ovde, spreman da sve iznese na videlo. Posle ove noći, konačno će početi da shvataju.

Srce mu je sporije kucalo dok je nišanio na drugu stranu ulice u zadnji deo trošnog hotela s brojem 303. Na četvrtom spratu kroz prozor se video jedan prigušeno osvetljan stan.

To je bilo to. Trenutak istine. Sasvim je umirio dah i oblizao suve usne. Naciljao je u

sliku koju je već tako dugo stvarao u mislima. Sravnio je nišan s mušicom.

Zatim je, baš kad je trebalo, povukao oroz. Klik… Ovoga puta neće morati ni da se potpiše. Oni će znati po

hicu. Znaće po meti. Sutra će ceo San Fransisko znati njegovo ime. Himera.

Drugi deo

PRAVDA ĆE BITI ZADOVOLJENA

26

Kucnula sam na staklena vrata kancelarije Stjua Kirkvuda prekidajući ga u jutarnjem uživanju u kafi i đevreku. Bacila sam pred njega snimak motocikliste koji je imao lava s repom zmije. – Moram da znam šta je ovo, Stju. I to što pre.

Pokazala sam mu i druge dve verzije iste slike: nalepnicu na zadnjem delu belog kombija i polaroid-fotografiju zida u podrumu gde je Estel Čipman ubijena. Lav, koza i rep zmije ili guštera.

Kirkvud se sagnuo. – Nemam pojma – rekao je podigavši pogled.

– To je naš ubica, Stju. Pa, kako da ga pronađemo? Mislila sam da je to tvoja specijalnost.

– Rekao sam ti da je prebijanje pedera više moja oblast. Mogli bismo da pošaljemo ove slike elektronskom poštom u Kvantiko.

– Dobro. – Klimnula sam glavom. – Koliko nam treba za to?

Kirkvud se ispravio. – Na jednom seminaru upoznao sam njihovog glavnog patologa. Pozvaću ga.

– Uradi to brzo, Stju, pa onda dovrši đevrek. I obavesti me čim saznaš nešto. Onog sekunda kad čuješ nešto.

Kada sam se vratila gore, ugurala sam Džakobija i Kepija u svoju kancelariju. Preko stola sam im dobacila Kirkvudov dosje o templarima i kopiju fotografije motocikliste. – Prepoznajete li ovo, momci?

Kepi je proučavao sliku, pa me je pogledao. – Misliš da ovi prašnjave! imaju nešto s našim slučajem?

– Hoću da znam gde se ovi tipovi nalaze – rekla sam. – I hoću da budete pažljivi. Ova banda je umešana u stvari prema kojima ubistvo na La Sal Hajtsu deluje kao partija 'peintbola'. Trgovina oružjem, preterano nasilje, plaćena ubistva. Prema ovom dosjeu, oni 'operišu' iz jednog bara u Valjehu. Zove se „Plavi papagaj”. Ne želim da tamo upadnete kao da hapsite nekog podvodača na Giri aveniji. I zapamtite, to nije naša nadležnost.

– Shvatili smo, poručnice – rekao je Kepi. – Radićemo bez galame. To je samo malo razgibavanja. Biće lepo provesti dan van grada. – Uzeo je dosje i pljesnuo Džakobija po ramenu. – Jesu li ti palice u prtljažniku?

– Momci! Pažljivol – opomenula sam ih. – Naš ubica puca.

Kada su otišli, pregledala sam poruke i otvorila jutarnji Kronikl. Naišla sam na naslov sa Sindinim potpisom: POLICIJA PROŠIRILA ISTRAGU O PUCNJAVI KOD CRKVE, SMRT ŽENE U OUKLENDU POVEZANA.

Citirajući „izvore bliske istrazi” i „neimenovane kontakte iz policije”, istakla je mogućnost da smo proširili istragu i navela ubistvo u Ouklendu. Od mene je dobila zeleno svetio da može da ide dotle.

Odmah sam okrenula njen broj. – Ovde izvor blizak istrazi – rekla sam.

– Ni slučajno. Ti si neimenovani kontakt. Izvor blizak istrazi je Džakobi.

– Oh, kakva greška. – Zakikotala sam se. – Drago mi je što si povratila smisao za šalu. Slušaj, imam

nešto važno da ti pokažem. Ideš li na sahranu Taše Kečings? Pogledala sam na sat. Sahrana počinje za manje od sat

vremena. – Aha, biću tamo. – Potraži me – rekla je Sindi. .

27

Dok sam prilazila crkvi na La Sal Hajtsu, počela je da pada ledena kiša.

Preko rupe koja je zjapila na mestu vitraža pušteno je platno. Vijorilo se kao turobna zastava na vetru. Stotine ljudi u crnoj odeći tiskalo se da uđe u mecima oštećenu crkvu.

Tu je bio i gradonačelnik Fernandez sa ostalim zvaničnicima iz gradske vlade koje sam prepoznala. Vernon Džouns, aktivista, smestio se odmah uz ožalošćenu porodicu. I načelnik Merser je bio tu. Ova devojčica dobila je ispraćaj kakav grad godinama nije video. Zog toga je njena smrt delovala još tužnije.

Spazila sam Sindi kako stoji u zadnjem delu crkve u kratkom crnom kostimu. Kada su nam se pogledi sreli, klimnule smo glavama jedna drugoj.

Sela sam blizu Mersera, među predstavnike odeljenja. Ubrzo je čuveni hor La Sal Hajtsa dirljivo zapevao molitvenu pesmu „Odleteću”. Nema nadahnutije stvari nego kad uzvišeno crkveno pojanje odjekne punom crkvom. Ja imam svoje geslo, koje se oslanja na ono što sam videla na ulicama: u životu se ništa prosto ne deli na dobro i loše, za osudu ili za oprost. Ali kada se plima glasova razlila crkvom, učinilo mi

se da bi trebalo da se i sama pomolim da ta nevina duša bude blagoslovena.

Kada je hor prestao da peva, Aron Vinslou je istupio pred mikrofon. Izgledao je veoma elegantno u crnom odelu. Govorio je o Taši Kečings i o tome kako je poznavao otkad se rodila, govorio je o njenom smehu, samopouzdanju u horu u kome je bila najmlađa, o tome kako je želela da postane muzička zvezda ili arhitekta koji će obnoviti njihovo naselje; o tome kako će sada samo anđeli moći da čuju njen divni glas.

Nije zvučao kao blagi pastir koji savetuje vernicima da okrenu i dragi obraz. Trudio se da im ulije nadu, bio je ponet osećanjima, ali realan. Dok sam ga posmatrala, razmišljala sam o tome kako je taj zgodni muškarac bio na bojnom polju za vreme „Pustinjske oluje” i kako je pre nekoliko dana reskirao život da bi zaštitio decu.

Blagim, ali sigurnim glasom, upozorio je da ne može da oprosti, već da mora da traži pravdu. – Samo sveci ne sude – kazao je – a, verujte mi, ja nisam svetac. Kao i sve vas, i mene je jednostavno umorilo mirenje s nepravdom. – Pogledao je u pravcu načelnika Mersera. – Nađite ubicu! Neka pravda bude zadovoljena u sudnici! Ovde nije reč o politici, ni o veri, čak ni o rasi. Reč je o pravu da se oslobodimo mržnje. Ubeđen sam da svet neće propasti, uprkos svojim zlodelima. Svet će se popraviti.

Ljudi su poustajali, počeli da pljeskaju i da plaču. I sama sam ustala. I meni su oči bile vlažne. Aron Vinslou je u ovaj čin uneo toliko dostojanstva. Sve se završilo za sat vremena. Nije bilo beskrajne propovedi, sve se svelo na nekoliko puta ponovljeno „amin”. Ali tu tugu niko od nas neće zaboraviti.

Tašina majka držala se hrabro dok je iz crkve pratila kovčeg i svoju ćerkicu do njenog večnog prebivališta.

Kada je hor zapevao „Hoće li krug ostati nesalomiv”, izašla sam sva utrnula i slomljena.

28

Dok sam napolju čelala Sindi, posmatrala sam Arona Vinsloua kako razgovara s ožalošćenim i uplakanim Tašinim školskim drugovima. Nešto mi se kod njega dopalo. Delovao mi je iskrao i sasvim je bilo izvesno da je bio potpuno posvećen siom poslu i ovim ljudima.

– Evo čoveka s kojin bih mogla da delim i lisičju jazbinu – rekla je Sindi dol mi je prilazila.

– A kako to misliš? – pitala sam. – Nisam sigurna… Sve što mogu da kažem jeste da sam

juče došla da razgovaram s njim, a da sam odavde otišla potpuno zaokupljena njime. Osećala sam se kao da sam intervjuisala Denzela Vošingtona ili možda onog novog momka iz Njujorškk plavaca.

– Znaš, kapelani nisuisto što i sveštenici – rekla sam. – Šta to znači? – Znači da s njima može da se ide u lisičje jazbine. Samo,

naravno, da se iabgava puščana paljba. – Svakako. – Klimnila je glavom. Onda je odglumila da je

pogađa metak. – Šum! – Izuzetan je. Njegov govor me je rasplakao. Je li to ono

što si htela da mi fokažeš? – Ne – s uzdahom je rekla, vraćajući se u stvarnost.

Zavukla je ruku u svoju trnu tašnu i izvukla presavijen list hartije. – Znam da si rni rekla da se ne petljam… ali mislim da sam jednostavnu navikla da ti pomažam.

– Dobro – rekla sam – Šta to imaš za mene? Mi smo tim, jel da?

Kada sam odvila haitiju, s užasom sam shvatila da gledam u lava, kozu i zmiju Nešto ranije dala sam Kirkvudu takav crtež da ga prouči. LJprkos svom profesionalizmu, razrogačila sam oči od iznensfenja. – Odakle ti ovo?

– Znaš u šta gledaš, Lindzi. – Mislim da znam da ovo nije najnovija dečja igračka. Nije se nasmejala. – To je simbol jedne rasističke grupe.

Družine belih rasista. Jedan kolega na poslu istraživao je ove grupe. Nisam mogla da se uzdržim, pa sam se raspitala o tome posle našeg razgovora pre neki dan. Ovo je znak jedne male, odabrane grupe. Zato je bilo teško otkriti ih.

Zurila sam u sliku na koju sam, otkad je Taša Kečings ubijena, stalno nailazila. – Ova stvar ima svoje ime, zar ne?

– Zove se Himera, Lindzi. To je neman iz grčke mitolo-gije. Prema mom izvoru, lav predstavlja hrabrost, koza tvrdoglavost i volju, a zmijski rep pritajenost i lukavstvo. Ona je simbol istrajnosti, ma šta činili da je uništimo, ona opstaje.

Zurila sam u simbol, u Himeru, a žuč mi je kipela. – Ovog puta neće biti tako.

– Nisam to objavila – rekla je Sindi. – Ali sve je tu. Svi misle da su ova ubistva povezana. Ovaj simbol je ključ, zar ne? Da ti kažem i drago objašnjenje koje sam saznala o tom simbolu: smešni plod mašte. To se uklapa, zar ne?

Nesvesno sam klimala glavom. Nazad na početak. Grupe koje pokreće mržnja. Možda su čak i templari. Kada Merser čuje za to, upadaćemo na vrata svim družinama koje pokreće mržnja. Ali kako je moguće onda da je ubica crnac? To mi nije bilo logično.

– Ljutiš li se na mene? – pitala je Sindi. Odmahnula sam glavom. – Naravno da se ne ljutim. A

da li ti je taj tvoj izvor objasnio kako su uspeli da ubiju Himeru?

– Kazao je da su pozvali nekog velikog heroja koji je dojahao na krilatom konju i toj nemani odsekao glavu. Baš je lepo kada neko ima takvog junačinu ili žensku da im se nađu u nevolji, ha? – Onda me je ozbiljno pogledala. – I ti imaš krilatog konja, Lindzi?

– Nemam. – Opet sam odmahnula glavom. – Imam ovčara.

29

Srela sam Kler u predvorju Palate baš kada sam se vraćala sa upakovanim ručkom. – Kuda si krenula? – pitala sam.

Delovala mi je ljupko, obučena u lepu ljubičastu mantil-haljinu, sa skupocenom kožnom tašnom prebačenom preko ramena. – Zapravo sam pošla kod tebe.

Dobro sam znala taj izraz njenog lica. Ne bih ga nazvala samozadovoljnim ni nabusitim; Kler nije bila takva. Pre je to bilo neko svetlucanje koje je značilo: Otkrila sam nešto. Ili: Ponekad zapanjim i samu sebe.

– Jesi li ručala? – pitala sam. Prezrivo se nasmejala. – Ručak? Ko još ima vremena za

to? Radim za tebe od pola jedanaest nagnuta nad mikrosko-pom s druge strane zaliva. – Zavirila je u moju kesu i spazila pileću salatu s karijem. – Ovo deluje primamljivo.

Odmakla sam kesu od nje. – Sve zavisi od toga šta si mi donela.

Ugurala me je u lift.

– Da bih odobrovoljila Tajtlmana, obećala sam mu lože u parteru za koncerte Simfonijskog orkestra – rekla je Kler kada smo stigle u moju kancelariju. – Shvati to kao Edmundov poklon. – Edmund je bio njen muž koji je poslednjih šest godina svirao timpane u Simfonijskom orkestru San Fransiska.

– Poslaću mu zahvalnicu – rekla sam pa smo sele za sto. – Možda bih mogla da mu nabavim karte za 'Divove'. – Izvadila sam ručak iz kese.

– Mogu li? – pitala je nabadajući salatu plastičnom viljuškom. – Spašavanje tvoje zadnjice je naporan posao.

Odmakla sam hranu. – Kao što sam rekla. Zavisi od toga šta imaš.

Bez oklevanja, Kler je bocnula jedno parče piletine. – Nije bilo logično, zar ne, da crnac ubija na rasnoj osnovi sopstvenu rasu?

– Dobro – rekla sam i gurnula poslužavnik k njoj. – Šta si otkrila?

Klimala je glavom. – Uglavnom je sve onako kako si mi ispričala. Nema uobičajenih ogrebotina i posekotina koje se javljaju pri nasilnom savladavanju. Ali tu su ipak ti neobični uzorci kože pod žrtvinim noktima. Dakle, stavili smo ih pod mikroskop. Otkrili smo povećanu pigmentaciju kože, kao što piše u izveštaju, 'što odgovara osobi koja nije bele rase'. Sada su ti uzorci na histopatološkoj analizi.

– I šta hoćeš da kažeš? – navaljivala sam. – Da je osoba koja je ubila tu ženu crne rase?

Kler se pružila preko stola i maznula poslednje parče piletine ispod moje viljuške. – Jasno je kako je neko mogao to da pomisli na prvi pogled. Ako nije Afroamerikanac, onda je neki tamnoputi Latinoamerikanac ili Azijat. Tajtlman je

bio sklon ovom zaključku dok ga nisam zamolila da obavi još jednu pro veru.

– Jesam li ti ikada rekla – raširila je svoje krupne smeđe oči – da sam stažirala u Mofitu na dermatologiji?

– Nisi, Kler. – Morala sam da se nasmešim. Bila je tako dobra u onome što je radila.

Slegnula je ramenima. – Nisam? Ne znam kako sam to propustila. Svejedno. Ono što u laboratoriji treba da otkriju jeste da li je povećana pigmentacija arcelularna kao kod melanocita, tamnih, pigmentisanih ćelija kojih ima u mnogo većoj koncentraciji kod onih koji nisu bele rase, ili međucelularna… u tkivu, više pri površini kože.

– Kaži to jednostavnim recima, Kler. Da li je osoba belac ili crnac?

– Melanociti su – nastavila je kao da ništa nisam pitala – ćelije tamne kože koje se nalaze kod obojenih ljudi. – Zavrnula je rukav. – Evo, imaš priliku da vidiš središte melanocita. Nevolja je u tome što uzorci koji su pronađeni

pod noktima gospode Čipman to nisu imali. Sva ta pig-mentacija je međuceMama… površinska boja. Povrh toga, ona je plavičasta, a ta nijansa ne javlja se kod prirodnog melanina. Svaki dermatolog koji drži do sebe zapazio bi to.

– Zapazio bi šta, Kler? – pitala sam zagledana u njen nadmeni osmeh. – Zapazio bi da nije crnac taj koji je učinio to gnusno delo

– kazala je naglašavajući reci – već belac s površinskom pigmentacijom. Mastilo, Lindzi. Ono u staje ta sirotica ukopala svoje nokte bila je ubičina tetovaža.

30

Kler je otišla i ostavila me u dobrom raspoloženju zbog novog otkrića. Zaista dobro otrkiće. Čulo se kucanje na vratima i ušla je Karen s nekom fasciklom. – Od Simone Klark. – Bio je to dosje koji sam tražila iz personalnog. Edvard R. Čipman.

Izvukla sam dosje iz omota i počela da ga čitam. Čipman je bio ulični pozornik u Centralnom odeljenju.

Otišao je u penziju 1994. godine, u činu narednika. Dva puta ga je kapetan pohvalio za hrabrost pokazanu na dužnosti.

Zaustavila sam se nad njegovom fotografijom. Usko, isklesano lice i žbunasta „afro” frizura kakva je bila popularna šezdesetih godina. Verovatno je naslikana onog dana kada je postao policajac. Pregledala sam ostatak dosjea. Zašto bi neko ubio udovicu ovog čoveka? Ničeg cenzurisa-nog nije bilo u njegovom dosjeu. Nije bilo prekoračenja ovlašćenja, niti ičeg drugog. U tridesetogodišnjoj karijeri nijednom nije pucao iz pištolja. Bio je član Isturenog odeljenja policije u paviljonima na brdu Potrero i član manjinske akcione grupe koja se zvala Pozornici pravde. Zalagali su se za interese policajaca crnaca. Čipman je, kao i većina policajaca, imao časnu, mirnu službu, nikada nije zapadao u nevolje, nikada nije bio pod istragom unutrašnje kontrole, nikada se nije isticao u javnosti. I ništa nije ukazivalo na vezu s Tašom Kečings ili njenim ujakom Kevinom S mitom.

Da li sam, možda, u celoj ovoj stvari tražila nešto više od onoga što je zaista postojalo? Da li su to uopšte bila serijska ubistva? Moja čula su se bunila. Znam, nešto tu postoji. 'Ajde, Lindzi.

Iznenada me je u stvarnost vratila Loren Staford kada je pokucala na vrata. – Imate li minut, poručnice?

Pozvala sam je da uđe. Obavestila me je da je ukradeno vozilo pripadalo izvesnom Ronaldu Steziku. Predavao je antropologiju na državnom koledžu, tamo, u Mauntin Vjuu. – Izgleda da je kombi ukraden sa parkirališta ispred njegovog kabineta. Nije odmah prijavio nestanak jer je išao u Sijetl na razgovor za posao. Tamo je i prenoćio.

– Ko je znao da neće biti tu? Prelistala je svoje beleške. – Njegova žena. Ona radi u

administraciji na tom koledžu. On ima dva puta nedeljno predavanja na koledžu, a podučava i studente iz drugih škola u tom kraju.

– Da li se iko od tih studenata zanimao za njegov kombi ili za mesto na kom ga ostavlja?

Zakikotala se. – On kaže da polovina te dece dolazi na predavanja u 'be-em-veu' ili 'saabu'. Zašto bi ih zanimao šest godina star kombi?

– A šta je s onom nalepnicom pozadi? – Nisam znala da li je Stezik imao neke veze sa ubistvima, ali nalepnica sa crtežom koji se javlja i u podrumu u Ouklendu bila je na njegovom kombiju.

Loren je slegnula ramenima. – Kaže da je nikada nije video. Rekla sam mu da ću proveriti njegovu priču i pitala ga da li bi se podvrgao detektoru laži. Kazao mi je da slobodno nastavim kako nalaže postupak.

– Proveri ipak da li neko od njegovih prijatelja ili studena-ta ima neka uvrnuta politička ubedenja.

Loren je klimnula glavom. – Hoću. Ali, Lindzi, ovaj čovek je potpuno ispravan. Ponašao se kao da će da iskoči iz kože.

Kako je popodne odmicalo, imala sam sve više utisak da ništa nismo postigli u istrazi. Bila sam ubedena da je u pitanju serijski ubica, ali možda nam je najbolji trag onaj tip s izvezenom zveri na jakni.

Zazvonio je telefon. Trgla sam se. Bio je Džakobi. – Loše vesti, poručnice. Ceo dan smo dreždali isrped te rupčage, 'Plavog papagaja'. Ništa. Ali uspeli smo od barmena da izvučemo da su momci koje tražimo nestali. Razišli su se pre pet ili šest meseci. Najopasniji tip koga smo videli bio je neki dizač tegova s natpisom na majici 'Rok vlada'.

– Vorene, šta podrazumevaš pod tim razišli sel – Zbrisali, odselili se. Negde na jug. Prema barmenu, neki

momci koji su visili tu s njima i dalje dolaze s vremena na vreme. Neki krupan crvenokosi tip. Ali uglavnom su isparili. Zauvek…

– Nastavi s tim. Nađi mi crvenokosog. – Pošto nas već kombi nikuda nije odveo i pošto nisam našla vezu medu žrtvama, taj simbol s kozom i zmijom bio je sve što nam je ostalo.

– Da nastavim s tim? – zaječao je Džakobi. – Još koliko? Mogli bismo da ostanemo ovde danima!

– Poslaću vam preobuku – rekla sam i spustila slušalicu. Neko vreme samo sam sedela i ljuljala se u stolici, dok

j^osećanje užasa raslo u meni. Prošla su već tri dana otkako je ubijena Taša Kečings, a šest od ubistva Estele Čipman.

Ništa nisam imala. Nikakvih značajnih tragova. Samo ono što nam je ubica ostavio. Tu prokletu Himeru.

I saznanje da imamo posla sa serijskim ubicom. Serijske ubice se ne zaustavljaju dok ih ne uhvate.

31

Narednik Art Dejvidson iz patrole odgovorio je istog trena kada je dobio poziv pod šifrom 1-6-0. Uznemiravanje, kućno nasilje. Sedma ulica broj trista tri, na spratu. Neka se javi slobodna jedinica.

On i njegov partner Hil Erera nalazili su se samo četiri bloka od Brajanta. Bilo je skoro osam sati; srnena im se završavala za deset minuta.

– Hoćeš li da prihvatiš poziv, Hil? – pitao je Dejvidson bacivši pogled na sat.

Njegov partner je slegnuo ramenima. – Ti odluči, Arti. Ti ideš na ludo slavlje.

Baš i nije neko ludo slavlje. Bio je rođendan njegove sedmogodišnje ćerke Odre. Na pauzi se javio kući i Kerol mu je rekla da će dete ostati budno ako on uspe da stigne kući do pola devet, pa će moći sam da joj preda ogledalo s likom Britni Spirs koje joj je kupio. Dejvidson je imao petoro dece i ona su za njega značila sve u životu.

– Ma nek' ide do đavola – slegnuo je ramenima Dejvidson. – Zato i jesmo tako dobro plaćeni, zar ne?

Uključili su sirenu i za manje od deset minuta stigli do broja 303 u Sedmoj ulici, do sumornog i zapuštenog ulaza, iznad kojeg je visio treperavi natpis Hotel Driskol, koji više nije radio.

– Ljudi i dalje odsedaju u ovoj rupi? – uzdahnuo je Erera. – Ko bi mogao da živi ovde?

Dvojica policajaca dohvatila su palice i velike baterijske lampe i pošla ka prednjim vratima. Dejvidson je viknuo: – Policija.

Iznenada su odozgo začuli povike. Delovalo je kao svađa.

– Hajdemo – kazao je Erera i pošao uza stepenice. Dejvidson je išao za njim. Na drugom spratu je Hil Erera krenuo niz hodnik, lupajući

lampom po vratima: – Policija, policija… Dejvidson je sa stepeništa iznenada začuo galamu –

snažne, izbezumljene glasove. Zatim buku – kao da se nešto razbilo. Buka je dopirala iznad njegove glave. Uputio se sam na sledeći sprat.

Buka je postala još jača. Zaustavio se ispred jednih vrata. Apartman 24. – Kurvo… – neko je urlao. Čulo se razbijanje tanjira. Žena kao da je preklinjala: – Zaustavite ga, ubiće me! Zaustavite ga, molim vas… Neka mi neko pomogne! Molim vas.

– Policija – viknuo je Art Dejvidson i izvukao pištolj. Pozvao je: – Erera, ovamo gore. Odmah.

Nalegao je svom težinom na vrata. Ona su se otvorila. Unutra je gorelo slabo svetio, ali iz susedne prostorije dolazilo je više svetlosti i čuli su se glasovi… jako blizu… vriska.

Art Dejvidson je otkočio pištolj. Onda je uleteo u sobu. Na svoje zaprepašćenje, tamo nije zatekao nikoga.

Iz gole sijalice dolazila je žućkasta prigušena svetlost. Jedna metalna stolica stajala je tu s velikom zvučničkom kutijom. Iz zvučnika dopirali su jaki glasovi.

Čule su se iste reci koje je već jednom čuo. – Zaustavite ga, ubiće me!

– Šta je ovo, kog đavola? – Dejvidson je zažmurio u neverici.

Prišao je kasetofonu, kleknuo i isključio ga iz struje. Glasna, zaglušujuća svađa je prestala.

– Šta to, do đavola… ? – promrmljao je Dejvidson. – Neko se igra s nama.

Obazreo se. Bilo je očito da u toj bednoj sobi niko nije boravio već duže vreme. Pogled mu je pao na prozor, pa onda, s druge strane uličice, na zgradu preko puta. Učinilo mu se da je video nešto. Šta je to bilo?

Ping… Ugledao je sićušnu tačkicu žute varnice, tako hitro kao

pucketanje prstima, treptaj ispaljenog hica u noćnoj tami. Onda se prozor smrskao, a snažna sila udarila Arta Dejvidsona u desno oko. Bio je mrtav pre nego što je pao

na pod. Taman sam stigla do kuće kada sam čula hitan poziv: –

Slobodnim jedinicama, idite do Sedme ulice trista tri, blizu Taunsend ulice.

Policajac u nevolji… 1-0-6. Zaustavila sam „eksplorera” uz ivičnjak. Saslušala sam

poziv. Pozvana je Hitna pomoć, okružni kapetan. Nekoliko brzo izrečenih podataka govorili su mi da je situacija opasna.

Naježile su mi se dlake na rukama. Radilo se o zasedi i hicu iz velike daljine. Kao kod La Sal Hajtsa. Ubacila sam u prvu i brzo okrenula niz Potrero, dočepala se Treće ulice i krenula ka gradu.

Već četiri ulice posle ugla Taunsenda i Sedme naišla sam na pravu ludnicu. Barikade od plavo-belih automobila, upaljena svetla, uniforme na sve strane, krčanje radioprijem-nika u noći.

Vozila sam napred, isturivši legitimaciju kroz prozor, sve dok sam mogla da se probijem. Onda sam ostavila auto i utrčala u središte zbivanja. Zgrabila sam prvog pozornika na koga sam naišla. – Ko je to? Znaš li?

– Policajac iz patrole – rekao je. – Iz Centralnog odeljenja. Dejvidson.

– Oh, ne… – Srce mi se steglo. Osetila sam mučninu. Poznavala sam Arta Dejvidsona. Bili smo na Akademiji u isto vreme. Bio je dobar policajac, dobar čovek. Da li je to bilo od nekog značaja što sam ga poznavala?

Onda me je zahvatio drugi talas straha i mučnine. Art Dejvidson je bio crnac.

Progurala sam se kroz gužvu do oronule zgrade oko koje su kola Hitne pomoći bila poredana ukrug. Naletela sam na Sema Rajana, načelnika detektiva San Fransiska. Izlazio je iz zgrade i držao radio na uhu.

Povukla sam ga u stranu. – Sem, ču jem d a je to Art Dejvidson… Ima li nade…?

Rajan je odmahnuo glavom. – Nade? Namamljen je ovamo, Lindzi. Dobio je puščani metak u glavu. Jedan jedini, mislimo. Već su ustanovili smrt.

Stala sam sa strane. U glavi sam sve jače i jače čula jedan krik, kao da se neki skriven, nepoznat strah otkrio samo meni. Bila sam ubeđena da je to on. Himera. Treće ubistvo. Ovoga puta bio mu je potreban samo jedan hitac. Mahnula sam značkom uniformisanom policajcu na ulazu i žurno ušla u oronulu zgradu. Tehničari Hitne pomoći silazili su niza stepenice. Prošla sam pored njih. Vukla sam otežale noge, jedva dišući.

Na podestu na trećem spratu jedan policajac projurio je pored mene vičući: – Silazimo! Raščisti prolaz!

Pojavila su se dvojica medicinskih tehničara i dvojica policajaca sa nosilima. Nisam mogla da odvratim pogled. – Stanite – rekla sam.

Bio je to Dejvidson. Oči su mu bile ukočene i otvorene. Nad desnim okom imao je crvenu rupu veličine novčića. Kao da su mi svi živci u telu popustili. Selila sam se da je imao decu. Da li ova ubistva imaju neke veze s decom?

– Oh, Bože, Arte – prošaputala sam. Jedva sam smogla snage da mu pregledam telo i ranu. Konačno sam dotakla njegovo čelo sa strane. – Možete sada da ga odnesete dole – rekla sam. Do đavola.

Nekako sam stigla do sledećeg sprata. Gomila ozlojeđenih detektiva u civilu okupila se ispred otvorenog stana. Videla sam da odatle izlazi Pit Starčer, bivši detektiv Odeljenja za krvne delikte koji je radio za Unutrašnju kontrolu.

Prišla sam mu. – Pite. Starčer je prema meni uvek bio nabusit. Bio je jedan od

onih zajedljivih starovremskih policajaca. – Imaš neka posla ovde, poručnice?

– Poznavala sam Arta Dejvidsona. Išli smo zajedno u školu. – Nisam želela da nasluti zbog čega sam ovde.

Starčer je šmrknuo, ali me je upoznao sa situacijom. Patrola je odgovorila na poziv miliciji iz ove zgrade. Tu je bio samo ovaj kasetofon. Sve je bilo pripremljeno, utanačeno. – Neko ga je navukao. Neki skot želeo je da ubije policajca.

Telo mije utrnulo. Bila sam sigurna da je to on. – Pogledaću malo okolo.

Unutra je sve bilo baš kao što je Starčer ispričao. Sablas-no, uvrnuto, nestvarno. Dnevna soba bila je prazna. Na zidovima oguljena boja i napukao malter. Kada sam ušla u susednu sobu, sledila sam se. Na podu je bila lokva krvi; krvi je bilo i po zidu u koji se verovatno zario metak. Jadni Dejvidson. Mali kasetofon stajao je na stolici na sklapanje na sredini sobe.

Pogledala sam u prozor i u delove slomljenog stakla koji su visili.

Iznenada mi je sve postalo jasno. U grudima mi se obrazo-vala grudva leda.

Otišla sam do otvorenog prozora. Nagnula sam se i pogledala preko ulice. Nije bilo traga Himeri, ni bilo kome. Ali ja sam znala… znala sam jer mi je sam sve rekao – hitac, žrtva. Želeo je da znamo daje to on učinio.

33

– To je bio on, zar ne, Lindzi? Sindi me je pozvala telefonom. Već je prošlo jedanaest.

Pokušavala sam da se saberem na kraju jedne sulude, grozne večeri. Samo što sam se vratila iz večernje šetnje s Martom. Sve što sam želela bilo je da se istuširam vrućom vodom i da iz glave odagnam sliku tela Arta Dejvidsona.

– Moraš da mi kažeš. To je onaj isti čovek. Himera. Zar ne?

Bacila sam se na krevet. – Ne znamo. Na mestu zločina nije bilo ničega.

– Lindzi, ti znaš. Znam da znaš. Obe znamo da je on to učinio.

Želela sam samo da me ostavi na miru i da se sklupčam u krevetu. – Ne znam – umorno sam rekla. – Mogao bi da bude.

– Kog kalibra je bila puška? Da li se slaže s onom iz ubistva Taše Kečings?

– Molim te, Sindi, nemoj da se igraš islednika sa mnom. Poznavala sam čoveka. Njegov partner kaže da je Artovoj ćerki danas sedmi rođendan. Imao je petoro dece.

– Žao mi je, Lindzi. – Sindin glas je konačno zazvučao mekše i nežnije. – Ovo jednostavno liči na ono prvo ubistvo, Lindzi. Hitac koji niko drugi nije u stanju da ispali.

Neko vreme smo ćutale. Bila je u pravu. Znala sam da je u pravu. Onda je rekla: – Imaš još jedno ubistvo, Lindzi, zar ne?

Nisam odgovorila, ali bilo mi je jasno šta misli. – Još jedan ubica koji se drži obrasca. Hladnokrvni strelac.

A meta su mu crnci. – Ne samo crnci. – Uzdahnula sam. – Ne samo crnci? – oklevala je Sindi, a onda brzo dodala:

– Izveštač za kriminal iz Ouklenda načuo je nešto iz tamošnjeg odeljenja za krvne delikte. O Čipmanovoj udovici. Njen muž je bio policajac. Prvo Tašin ujak. Onda ona. Sada Dejvidson. To je već troje. Oh, Lindzi.

– Ovo ostaje među nama – zahtevala sam. – Molim te, Sindi. Moram sada da spavam. Nemaš pojma koliko nam je ovo teško palo.

– Dozvoli nama da pomognemo, Lindzi. Nas tri želimo da ti pomognemo.

– Dobro, Sindi. Potrebna mi je vaša pomoć. Potrebna mi je velika pomoć.

34

Nečega sam se selila u toku noći. Ubica je pozvao 911. Ujutro sam upravo odatle i počela. Dispečerski centar vodi

Lajla Mekendri. Bila je dežurna kada je stigao Dejvidsonov poziv.

Lajla je imala okrugle, rumene obraze i, premda se često i mnogo smejala, od nje nije bilo većeg profesionalca, a u teškim prilikama snalazila se kao da je kontrolor leta na aerodromu.

Donela je traku s pozivom koji nas je zanimao, a u kance-lariji se okupilo ćelo odeljenje. Kepi i Džakobi su nešto ranije stigli pravo iz Valjeha.

– Poziv je zauzeo tri kruga na traci – objasnila je Lajla i pritisnula dugme za preslušavanje.

Za nekoliko trenutaka prvi put ćemo čuti ubičin glas. – Policija San Fransiska, devet-jedan-jedan, dežurna linija

– čuo se glas dispečera. U prostoriji se nije čuo nijedan drugi zvuk. Sa trake se začuo uzbuđeni muški glas. – Moram da

prijavim uznemiravanje… Neki čova zlostavlja svoju ženu. – Shvatam… Treba prvo da čujem vašu adresu. Gde se

ovo uznemiravanje odigrava? U pozadini se čula buka nalik na televizijski program ili

saobraćaj, što je sprečavalo da se glas jasno čuje. – Sedma ulica trista tri. Četvrti sprat. Bolje bi bilo da pošaljete nekog. Počinje gadno da se odvija.

– Rekli ste da je adresa Sedma ulica trista tri? – Tako je – kazao je ubica. – A s kim razgovaram? – Ztfvem se Bili. Bili Refon. Živim u istom hodniku. Bolje

bi bilo da požurite. Iznenađeno smo se zagledali. Ubica je rekao svoje imel

Bože. – Slušajte, gospodine – pitala je službenica – da li jasno

čujete šta se tamo dešava dok mi razgovaramo? – Ono što mogu da čujem – rekao je – jeste da ta avetinja

ubija boga u njoj. Službenica je oklevala. – Dobro, gospodine. Možete li da

odredite da li je već došlo do povrede? – Nisam ja lekar, gospođo. Samo pokušavam da uradim

ispravnu stvar. Samo pošaljite nekoga!

– Dobro, gospodine Refon, pozvaću odmah patrolna kola. Molim vas da izađete iz zgrade i sačekate policajce. Oni su već krenuli.

– Bolje da dođete što pre – kazao je ubica. – Izgleda kao da će neko uskoro biti povređen.

Posle ovog razgovora, usledio je snimak poziva koji je dispečer uputio jedinicama.

– Zvao je sa mobilnog telefona – rekla je Lajla, slegnuvši širokim ramenima. – Verovatno je sakrio svoj broj. vo, počinje opet na trećem kanalu. – Odmah je traka ponovo krenula. Ovoga puta pažljivo sam slušala šta taj glas može da mi poruči.

Moram da prijavim uznemiravanje… Bio je to zabrinut glas, uzrujan ali suzdržan.

– Tip je vraški dobar glumac – huknuo je Džakobi. Zovem se Bili. Bili Refon…

Stezala sam ivice drvene” stolice dok sam slušala dobro-namerne savete dispečera. – Molim vas da izađete iz zgrade i sačekate policajce. Oni su već krenuli. – Sve to vreme on je sedeo iza nišana puške i čekao da se njegov plen pojavi.

Bolje dođite Sto pre, kazao je. Kao da će neko uskoro biti povređen.

Saslušali smo snimak još jedanput. Ovoga puta uočila sam podrugljivu nezainteresovanost u

njegovom glasu. Ni najmanjeg prizvuka grize savesti zbog onoga što se spremao da učini. U poslednjem upozorenju naslutila sam čak i tračak hladnog podsmeha: Brzo… Kao da će neko uskoro biti povređen.

– To je sve što imam – rekla je Lajla Mekendri. – Ubičin glas.

35

Dejvidsonovo ubistvo sve je izmenilo. Na prvoj strani Kronikla pojavio se upadljiv naslov

„POLICAJAC TREĆA ŽRTVA SERIJSKOG UBICE”. U članku pod tim naslovom, koji je potpisala Sindi, navedeno je sve o preciznim, dalekometnim hicima, a takođe i o simbolu pronađenom na mestu zločina i kako ga koriste članovi grupa koje šire rasnu mržnju.

Pošla sam u laboratoriju i zatekla Čarlija Klepera, u radnom mantilu, savijenog nad metalnim stolom, kako žvaće „Doritos” pomfrit za doručak. Proseda kosa mu je bila masna i raščupana, a ispod očiju imao je ogromne podočnjake. – Ove nedelje dva puta sam spavao za ovim stolom. – Namrštio se. – Zar više nikog ne ubijaju preko dana?

– Ukoliko nisi primetio, ni sama nisam uspela da se odmorim ove nedelje. – Slegnula sam ramenima. – 'Ajde, Саф, potrebno mi je nešto o ovom Dejvidsonovom slučaju. On ubija naše ljude.

– Znam da to radi. – Debeli Čarli je uzdahnuo. Ispravio se i odvukao do radnog pulta. Podigao je plastičnu kesicu u kojoj je bio tamni, spljošteni metak.

– Evo ti tvoje olovo, Lindzi. Izvadio sam ga iz zida na mestu gde je Art Dejvidson pao. Jedan hitac. Trenutno zamračenje. Pro veri sa Kler ako hoćeš. Skotina stvarno ume da puca.

Podigla sam kesicu i pokušala da pročitam natpis na metku.

– Kalibar četrdeset – kazao je Kleper. – Mislim da je iz 'PSG-l.

Podigla sarn obrve. – Siguran si u to, Čarli? – Taša Kečings je ubijena iz 'M-16'.

Pokazao je na mikroskop. – Samo izvoli, poručnice. Pretpostavljam da je balistika oblast koju već dugo proučavaš.

– Nisam tako mislila, Čarli. Samo sam se nadala da će se slagati s ubistvom devojčice.

– Riz i dalje radi na tome – kazao je i dohvatio jedan krompirić. – Ali nemoj da se kladiš na to. Ovaj tip je uredan, Lindzi. Baš kao i kod crkve. Nema otisaka, ništa nije ostavio. Običan kasetofon, mogao je da ga kupi bilo gde. Pokrenuo ga je daljinskim upravljačem. Čak smo pretpostavili kojim putem je stigao tamo gore kroz zgradu i posuli smo prahom za otiske sve, od ograde na stepeništu do kvaka na prozoru. Otkrili smo jednu stvar…

– Šta to? – skočila sam. Doveo me je do laboratorijskog pulta. – Delimičan otisak

patike. Na katranu sa krova odakle je hitac došao. Izgleda kao obična patika. Ali pronašli smo tragove sitnog belog praha. Ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo da li ih je on ostavio.

– Prah? – Kreda – kazao je Čarli. – To sužava istragu na oko

pedeset miliona mogućnosti. Ako ovaj čovek potpisuje svoje slike, Lindzi, ovaj potpis je teško naći.

– Potpisao je i ovu, Čarli – bila sam ubeđena. – U pitanju je sam hitac.

– Poslaćemo traku iz dispečerskog centra na proučavanje glasa. Javiću ti čim je dobijemo nazad.

Pohvalno sam ga potapšala. – Naspavaj se, Čarli. Podigao je kesu s doručkom. – Naravno da hoću. Samo da doručkujem.

36

Vratila sam se u kancelariju razočarana i sela za pisaći sto. Morala sam da saznam više o toj nemani. Krenula sam da okrećem broj telefona Stjua Kirkvuda u Odeljenju za zločine iz mržnje kada su u kancelariju ušla trojica muškarca u tamnim odelima.

Jedan od njih bio je Merser. Nisam se iznenadila. Stalno je nastupao u jutarnjim emisijama pokušavajući da smiri situaciju. Znam da nije baš dobro podnosio da odgovara na teška pitanja bez određenih rezultata.

Ali onaj drugi, koji je došao u pratnji svog portparola, bio je čovek koga za sedam godina nikada nisam videla u Odeljenju za krvne delikte.

Bio je to gradonačelnik San Fransiska, u drugom mandatu. – Neću da čujem nikakvo trućanje – rekao je

gradonačelnik Art Fernandez. – Ne želim uobičajeno pokrivanje nečijeg položaja i nikakve neumesne pokušaje da se prikaže da je sve pod kontrolom. – Gledao je čas u Mersera, čas u mene. – Ono što želim jeste iskren odgovor. Imamo li profil u ovoj situaciji?

Bili smo zbijeni u mojoj maloj kancelariji sa zidovimu u staklu. Kroz staklo sam mogla da vidim kako se osoblje okuplja i posmatra cirkus.

Preturala sam nešto pod stolđm da bih se sabrala. – Nemamo – priznala sam.

– Znači da je Vernon Džouns u pravu. – Uzdahnuo je gradonačelnik i potonuo u stolici s druge strane mog stola. – Ono što imamo jeste niz neobuzdanih ubistava iz mržnje koje policija ne uspeva da savlada, ali bi mogao FBI.

– Ne, nije tako – odgovorila sam;

– Nije tako? – uzdigao je obrve. Pogledao je u Mersera i namrštio se. – Šta ne razumem? Pronašli ste simbol rasističke grupe, tu Himeru, na dva od tri mesta zločina. Naš patolog smatra da je ovaj luđak namerno ciljao u Kečingsovu.

– Ono što poručnik kaže – upao je Merser – jeste to da možda ovo jednostavno nisu u pitanju ubistva s rasističkim pobudama.

Usta su mi bila prilično suva i progutala sam knedlu. – Mislim da je dublje od serije rasističkih zločina.

– Dublje, poručnice Bokser? Šta je to što mislite da imamo ovde?

Gledala sam pravo u Fernandeza. – Mislim da ovde imamo nekog ko sprovodi ličnu osvetu. Moguće je da je jedan jedini napadač. Sve navodi na zaključak da su ubistva počinjena po modelu ubistva iz rasne mržnje.

– Osveta, kažete – u razgovor se uključio Kar, gradonačelnikov čovek. – Osveta uperena prema crncima, ali ne i ubistvo iz rasne mržnje. Osveta uperena prema crnoj deci i udovicama… ali ne i ubistvo iz rasne mržnje]

– Osveta crnim policajcima – rekla sam. Gradonačelnik začkilji očima. – Nastavite. Objasnila sam da su Taša Kečings i Estel Cipman bile u srodstvu s policajcima. Mora da postoji neka veza, mada još ne znamo kakva. Ubica je precizan, nadobudan, sudeći prema onome kako ostavlja tragove. Ne verujem da bi ubica iz rasne mržnje ostavljao znak pri ubistvima. Kombi kojim je pobegao, mali crtež u podrumu, drzak poziv policiji. Ne verujem da je ovo niz ubistava iz rasne mržnje. Radi se o osveti – proračunatoj, ličnoj.

Gradonačelnik je pogledao u Mersera. – Slažeš li se ti s ovim, Erie?

– Na stranu pokrivanje nečijeg položaja… – Merser se usiljeno nasmešio. – Slažem se.

– E pa, ja se ne slažem – kazao je Kar. – Sve ukazuje na zločin iz rasne mržnje.

U tesnoj prostoriji zavladao je tajac; temperatura u njoj kao da se odjednom popela na pedeset stepeni.

– Pa izgleda da imam dva rešenja – kazao je gradonačelnik. – Prema četvrtom članu Zakona o zločinima iz rasističke mržnje mogu da pozovem FBI koji, pretpostavl-jam, pažljivo prati ove grupe…

– Nemaju oni blage veze kako se vodi istraga o ubistvu – negodovao je Merser.

– Ili… mogu da pustim poručnika da radi svoj posao. Da federalcima kažem da vladamo situacijom – kazao je gradonačelnik.

Ukrstili smo poglede. – Išla sam na Akademiju s Artom Dejvidsonom. Mislite li da vi više želite da uhvatite njegovog ubicu od mene?

– Onda ga uhvatite – rekao je gradonačelnik i ustao. – Samo dok znamo šta je u pitanju – dodao je.

Sumorno sam klimala glavom, a u tom trenutku Loren se pojavila na vratima. – Izvinite što vas prekidam, poručnice, ali hitno je. Javio se Džakobi iz Valjeha. Kazao je da raščistimo prostor jer dovodi važnog gosta. Našli su motociklistu iz „Plavog papagaja”. – Našli su Reda.

37

Otprilike sat kasnije Džakobi i Kepi ušli su u sobu naše jedinice. Pred sobom su gurali krupnog crvenokosog motociklistu ruku vezanih lisicama na leđima.

– Vidi ko je resio da svrati – cerekao se Džakobi. Red se otimao iz Kepijevog stiska dok ga je ovaj gurao u sobu za ispitivanje. Onda se sapleo i tresnuo na pod.

– Izvini, momčino – slegnuo je ramenima Kepi. – A upozorio sam te na taj prvi stepenik.

– Ričard Eri Evans – objavio je Džakobi – poznat i kao Red, Grom, Vojvoda. Ne vređaj se ako ne ustane da se rukuje s tobom.

– Shvatio si šta podrazumevam pod onim bez dodira? – rekla sam naizgled ljutilo, a bila sam oduševljena što su ga doveli.

– Ovaj tip ima tako dugačak dosje koji bi trebalo da počinje sa 'otpadnik iz društva' – iskezio se Džakobi. – Krađa, brojni izgredi, pokušaj ubistva, dve optužbe za nošenje oružja.

– Čekaj – viknuo je Kepi i iz kese robne kuće „Nordstrom” izvadio paketić marihuane, lovački nož od petnaest centimetara i mali pištolj „bereta” kalibra 22.

– Zna zašto je ovde? – pitala sam. – Jok – zamumlao je Kepi. – Uhvatili smo ga pod

optužbom za nedozvoljeno nošenje oružja. Pusti ga da se ohladi malo iza rešetaka.

Nas troje postrojili smo se u maloj sobi za ispitivanje naspram Ričarda Erla Evansa. Ljigavac nas je streljao očima uz prezriv osmeh. Imao je tetovaže po celim rukama. Nosio je majicu s natpisom na leđima ispisanim štampanim slovima: „Ako umete da pročitate ovo… gadura mora da je otpala!”

Klimnula sam glavom Kepiju da ga oslobodi lisica. – Znate li zašto ste ovde, gospodine Evans?

– Znam samo to da ste duboko zaglibili ako mislite da ću da vam kažem nešto. – Evans je išmrknuo mešavinu sluzi i krvi. – Vaši zubi su tupi za Valjeho.

Podigla sam paketić droge. – Izgleda da vam je Božić-Bata doneo mnogo opakih igračaka. Dva krivična dela… a još ste na uslovnoj slobodi zbog optužbe za oružje. Izdržavali ste kaznu u Folsomu, Kventinu. Čini mi se da vam se dopada tamo, jer kada odete sledeći put, svi su izgledi da ćete odležati trideset godina.

– Jedno znam – Evans je zakolutao očima – a to je da me niste dovukli čak ovamo zbog oružja za dve kinte. Na vratima piše Odeljenje za krvne delikte.

– Nismo, momčino, u pravu si – umešao se Kepi. – Za nas bi bio poslić da istresemo tvoju žalosnu zadnjicu u zatvor samo zbog oružja. Ali od toga kako ćeš sada odgovoriti na nekoliko pitanja zavisi kako ćeš provesti narednih trideset godina.

– Koješta – zagroktao je motociklista i podigao ka njemu hladni, teški pogled. – To je sve što vi, šupčine, imate o meni.

Kepi je slegnuo ramenima i limenkom sode jako udario motociklistu po ruci.

Evans je jauknuo od bola. – Do đavola, mislio sam da si kazao da si žedan –

pokajnički je rekao Kepi.

Red ga je prostrelio pogledom, verovatno zamislivši kako preko njegovog lica prelazi svojim motorom.

– Ali u pravu ste, gospodine Evanse – kazala sam. – Nismo vas pozvali ovamo da bismo pregledali vaše stvari, mada nam ne bi mnogo trebalo da vašu bednu stražnjicu izručimo policiji u Valjehu. Ali danas bi moglo da vam se posreći. Kepi, pitaj gospodina Evansa da li želi još jedno piće.

Kepi je zamahnuo, a Evans je izmakao ruku sa stola. Onda je veliki policajac otvorio limenku i spustio je ispred

njega široko se osmehujući. – Da li ovako odgovara ili bi više voleo času?

– Vidite – ubeđivala sam ga – možemo mi da budemo fini. Istinu govoreći, nije nas briga za vas. Sve što treba da uradite jeste da odgovorite na nekoliko pitanja i ići ćete kući, na račun policije San Fransiska. Nikada više nećete morati da nas vidite. Ili bismo mogli da zaključamo vašu već tri puta zaturenu stražnjicu na desetom spratu na nekoliko dana sve dok se ne prisetimo da ste tu i dok ne obavestimo policiju u Valjehu. A što se tiče trećeg krivičnog dela, videćete kakvi su ti naši zubi.

Evans je prešao šakom preko nosa i obrisao krv. – Možda ću uzeti gutljaj sode, ako je i dalje nudite.

– Čestitam, sinko – kazao je Džakobi. – Ovo je prva razumna stvar koju si uradio otkad smo te ugledali.

38

Položila sam crno-belu fotografiju templara ispred Redo-vog uznemirenog lica. – Prvo želimo da saznamo gde možemo da nađemo vaše drugare?

Evans me je pogledao i iscerio se. – Znači o tome je reč? – 'Ajde, mudrice – navaljivao je Džakobi – poručnik te je

pitala nešto. Spustila sam jednu po jednu još tri fotografije članova

družine. Evans je odmahivao glavom. – Nikada nisam vozio s ovim

momcima. Poslednja fotografija koju sam spustila bila je njegova. Kepi se primakao, sa svojih sto dvadeset pet kilograma,

dohvatio motociklistu za košulju i podigao ga sa stolice. – Slušaj me, govno jedno obično, imaš sreće što nas ne zanima šta je to ova tvoja bedna šaka gubitnika prestala da radi. zato budi pametan i brzo ćeš odavde, a mi možemo da nastavimo s onim što nas zanima.

Evans je slegnuo ramenima. – Možda sam i vozio malo s njima. Ali više ne. Klub je raspušten. Bilo je previše vruće. Nisam video ove momke mesecima u kraju. Razišli su se. Ako hoćeš da ih nađeš, počni sa Južnim putem broj pet.

Pogledala sam u dvojicu inspektora. Iako sam sumnjala da će Evans izdati svoje drugare, poverovala sam mu.

– Još jedno pitanje – rekla sam. – Veliko. – Spustila sam sliku motocikliste s nacrtanom nemani na jakni. – Šta ti ovo kazuje?

Evans je šmrknuo. – Čova ima loš ukus za oblačenje? Kepi se nagnuo napred.

Evans je ustuknuo. – To je simbol, čoveče. Znači da je on član pokreta. Rodoljuba.

– Rodoljuba? – pitala sam ga. – Šta to, kog đavola, znači? – Predstavnik bele rase, određenje slobodnog i uređenog

društva. – Nasmešio se Kepiju. – Prisutno društvo se izuzima, naravno. Ništa od toga, naravno, ne utiče na moje stavove.

– Da li je i ovaj tip krenuo ka San Beltu? – pitao je Džakobi.

– On? Zašto? Šta mislite da je uradio? – Evo opet njega – Kepi se nadvio nad njim – odgovara na

pitanje postavljajući pitanja. – Vidite. – Evans je progutao knedlu. – Taj brat je s nama

visio samo kratko. Ne znam mu čak ni pravo ime. Mak… Makmilan, Makartur? Š'a je uradio?

Računala sam da nema razloga da mu ne kažem šta smo mislili. – Šta se priča o onome što se dogodilo na La Šal Hajtsu?

Red se konačno trgnuo. Zenice su mu se raširile. Odjed-nom mu se sve složilo. – Mislite da su moji stari drugovi spržili crkvu? Ovaj tip… Mak…

– Znaš li kako bismo mogli da ga nađemo da razgovaramo s njim? – pitala sam.

Evans se iscerio. – To je težak podvig. Čak i za vas. – Isprobaj nas – rekla sam. – Imamo mi mogućnosti. – Siguran sam da ih imate, ali ovaj jadnik je mrtav. Još od

juna. On i jedan drugar odleteli su u vazduh u Oregonu. Kreten mora da je pročitao negde da balegu možeš da pretvoriš u bombu.

39

Sindi Tomas je izašla iz svoje „mazde” na malom asfalti-ranom parkiralištu uz crkvu na La Sal Hajtsu. Stomak joj se stegao pitajući se šta ona traži tu.

Duboko je udahnula i otvorila velika hrastova vrata na glavnoj kapeli. Dan ranije kapela je odzvanjala od horskog pojanja. Sada je bila sablasno tiha, a klupe prazne. Prošla je kroz kapelu i krenula u susednu zgradu.

Duž hodnika zastrtih tepihom nalazio se niz kancelarija. Jedna crnkinja koja je stajala za fotokopir-uređajem, podigla je pogled i pitala: – Mogu li vam pomoći? Šta želite?

– Došla sam da vidim časnog Vinsloua. – On sada ne prima posetioce – rekla je žena. Iz jedne od kancelarija začuo se Vinslouov glas. – U redu

je, Kerol. Žena je uvela Sindi u njegovu kancelariju. Prostorija je

bila mala, prepuna knjiga. Vinslou je nosio crnu majicu i vojničke svetle pantalone. Nije ličio ni na jednog sveštenika koga je poznavala.

– Ipak smo uspeli da te vratimo ovamo – kazao je. Onda se, konačno, nasmešio.

Ponudio joj je da sedne na mali divan, a sam je seo u jednu izlizanu crvenu kožnu fotelju. Naočare su stajale na jednoj knjizi, a ona je instinktivno virnula u nju. Srceparajuće delo nestalnog genija. Ni nalik na nešto što bi očekivala.

– Popravljaš? – pitala je. – Pokušavam. Pročitao sam tvoj članak danas. Grozno je

to sa onim policajcem. Je li istina? To da bi Tašino ubistvo moglo da bude povezano sa ta druga dva?

– Policija tako misli – odgovorila je Sindi. – Patolog misli da je u nju namerno pucano.

Vinslou je napravio grimasu, a onda zavrteo glavom. – Ne razumem. Taša je bila tek devojčica. Kakve bi veze mogle tu da postoje?

– Nije toliko u pitanju Taša – Sindi je uporno gledala Arona Vinsloua – koliko ono što je ona predstavljala. Sve žrtve navodno imaju veze s policijom San Fransiska.

Vinslou je začkiljio očima. – Pa, reci mi, šta te dovodi ponovo ovamo tako brzo? Duša ti vapi? Zašto si ovde?

Sindi je spustila pogled. – Zbog jučerašnje službe. Dirnula me je. Osetila sam jezu. Dugo mi se to nije dešavalo. Zapravo, mislim da mi je zaista duša vapila. Samo, nisam obraćala pažnju.

Vinslouov pogled je smekšao. Rekla mu je delić istine, i to ga je ganulo. – Pa, dobro. Drago mi je što te je dirnula.

Sindi se nasmešila. Bilo je neverovatno kako je on uspe-vao da je opusti. Delovao je pouzdano, iskreno i o njemu je čula sve najlepše. Želela je da napiše priču o njemu i bila je uverena da bi to bila dobra priča, možda i sjajna.

– Kladim se da znam šta misliš – kazao je Aron Vinslou. – U redu – rekla je – kaži. – Pitaš se… Ovaj čovek deluje dosta sabrano, nije potpuno

zastranio. Ne liči na sveštenika. Pa šta on to radi kada mu uspeva da mu život izgleda ovako?

Sindi se postiđeno osmehnula. – Priznajem da mi je nešto tako padalo na pamet. Volela bih da napravim reportažu o tebi i o naselju Bej Vju.

Kao da je za trenutak razmišljao o tome. Ali onda je skrenuo razgovor.

– Sindi, šta ti voliš da radiš? – Da radim… ?

– U velikom, ružnom svetu San Fransiska o kome pišeš. Kada završiš reportažu? Šta te pokreće osim posla u Kroniklul Koje su tvoje pasije?

Izazvao je novi osmeh. – Hej, ovde ja postavljam pitanja. Hoću da napravim reportažu o tebi. Ne obrnuto – rekla je. – U redu. Volim jogu. Idem dva puta nedeljno na jogu u ulici Čestnat. Da li se ti baviš jogom?

– Ne, ali svakodnevno meditiram. Sindin osmeh je postao još širi. Mada nije bila sigurna

zašto. – Član sam ženskog književnog kluba. U stvari, dva ženska kluba. Volim džez.

Vinslou su zasijale oči. – Koju vrstu džeza? I ja volim džez.

Sindi se nasmejala. – Dobro, već smo na dobrom putu. Koju vrstu džeza ti voliš?

– Progresivan. Izražajan. Sve od Pajntopa Perkinsa do Koltrejna.

– Znaš li za 'Plava vrata'? Na Giriju? – pitala je. – Naravno da znam 'Plava vrata'. Odlazim tamo subotom

uveče, svaki put kada gostuje Karlos Rejes. Možda bismo mogli jednom da odemo zajedno. U vezi s tvojom reportažom. Ne moraš odmah da odgovoriš.

– Znači da pristaješ da napravim reportažu o tebi? – pitala je Sindi.

– Pristajem… da napraviš reportažu o ovom kraju. Pomoći ću ti u tome.

Pola sata kasnije, u automobilu, Sindi je sedela sa upalje-nim motorom i kao da je bila previše zbunjena da bi mogla da ubaci u brzinu. Ne mogu da poverujem šta sam upravo uradila… Lindzi će je grditi. Pitaće je da li joj vijuge rade kako valja.

Ali one su radile. Pevušile su pomalo, zapravo. Koža na rukama joj se naježila.

Imala je začetak priče koja će po njenom mišljenju biti dobra, za koju će možda dobiti nagradu.

Takođe je upravo prihvatila da se sastane s pastorom Taše Kečings i jedva je čekala da ga ponovo vidi.

Možda moja duša stvarno, vapi, pomislila je Sindi kada se konačno udaljila od crkve.

40

Bilo je skoro sedam sati uveče. Subota. Bio je to kraj jedne duge, neobične, neverovatno napete nedelje. Troje ljudi je nastradalo. Jedini vredni tragovi na koje sam naišla nestali su kako su se i pojavili.

Bilo mi je potrebno da popričam s nekim, pa sam otišla na osmi sprat gde se nalazilo Javno tužilaštvo. Na kraju hodnika, dvoja vrata od velikog gazde, nalazila se Džilina kancelarija.

Deo u kome su boravile glavešine bio je mračan, kancela-rije prazne jer se osoblje razbežalo za vikend. Iako mi je bilo potrebno da se izduvam, nekako sam se nadala da je Džil – nova Džil – kod kuće i da bira uzorke za bebinu sobu.

Ali dok sam prilazila njenoj kancelariji, čula sam odande zvuke klasične muzike. Vrata su bila odškrinuta.

Tiho sam kucnula i gurnula vrata. Džil je sedela u svojoj omiljenoj fotelji, sa nogama podignutim na sedište i velikom beležnicom na kolenima. Na stolu se nalazila gomila izveštaja.

– Zašto si još ovde? – pitala sam.

– Uhvatila si me. – Uzdahnula je i podigla ruke u znak predaje. – Ovde sam zbog ovog prokletog slučaja Peron. U ponedeljak ujutro imam završnu reč. – Džil je privodila kraju slučaj u kome je nesavestan stanodavac optužen za ubistvo iz nehata, pošto je loše urađena tavanica zatrpala osmogodišnje dete.

– Džili, trudna si. Već je prošlo sedam. – I branilac Koni Sperling je trudna. Kažu: trka ispupčenih

stomaka. – Neka zovu to kako god hoće, toliko o takmičenju. Džil je isključila CD-plejer i ispružila svoje duge noge. –

Ionako Stiv nije u gradu. Šta još ima novo? Radila bih ovo isto i da sam otišla kući. – Nagnula je glavu na stranu i nasmešila se. – Ti me to proveravaš.

– Ne, ali izgleda da bi neko trebalo da te proverava. – Zaboga, Lindzi. Samo sam pripremala beleške, nisam

vozila tenk. Dobro se osećam. U svakom slučaju – bacila je pogled na sat – kada si se pretvorila u uzornu devojku koja sve drži na oku?

– Nisam ja u drugom stanju, Džili. Dobro, dobro, prekinuću s pridikovanjem.

Ušla sam u kancelariju – prešla pogledom preko njenih slika iz Stanforda, uramljenih diploma i fotografija na kojima se ona i Stiv penju uza stene i trče s crnim labradorom.

– Imam jedno pivo u frižideru ako hoćeš da sedneš – rekla je i bacila beležnicu na sto. – Uzmi i bocu 'baklera' za mene.

To sam i uradila. Onda sam premestila crni Maks Marin sako koji je bio prebačen preko jastuka na kožnom divanu i uvalila se. Obe smo podigle flaše i izgovorile istovremeno: – Pa… kako se razvija tvoj slučaj?

– Prvo ti – nasmejala se Džil.

Raširila sam palac i kažiprst na rastojanju od jedva dva centimetra da bih joj dočarala bedan napredak. Ispričala sam joj kako se stalno vrtim u lavirintu punom ćorsokaka: kombi, crtež nemani, fotografije templara, nedostatak tragova u zasedi na Dejvidsona.

Džil je prišla i sela na divan pored mene. – Lindzi, hoćeš li da pričamo? Kao što si rekla, nisi došla ovamo da vidiš da li se vladam kako treba.

Nasmešila sam se s izrazom krivice i spustila pivo na stočić. – Moram da promenim pravac istrage.

– Dobro – rekla je – Slušam… Ovo će ostati medu nama. Postepeno sam joj izložila pretpostavku o tome da ubica

nije bezobziran manijak ispunjen mržnjom, već smeli ubica koji smišljeno sprovodi osvetu.

– Možda preteruješ – zaključila je Džil. – Ono što zaista imaš jesu tri ubistva koja treba da zastraše Afroamerikance.

– Ali, Džili, zašto baš ove žrtve? Jedanaestogodišnja devojčica? Odlikovani policajac? Estel Čipman, čiji je muž umro pre pet godina?

– Ne znam, dušo. Ja ih samo priteram uza zid kada mi ih ti dovedeš.

Nasmešila sam se. Zatim sam se nagnula prema njoj. – Džili, potrebna mi je tvoja pomoć. Moram da pronađem vezu među ovim žrtvama. Znam da veza postoji. Moram da proverim ranije slučajeve u kojima je belog tužitelja zlostavljao crni policajac. Intuicija rr.e vodi u tom pravcu. Odatle možda potiču ova ubistva. Ovde je u pitanju osveta.

– A šta će biti ako sledeća žrtva ne bude imala veze s policajcima? Šta ćeš tada da radiš?

Pogledala sam je molećivo: – Hoćeš li da mi pomogneš? – Naravno da ću ti pomoći. Samo… Imaš li išta što može

da mi omogući da suzim mogućnosti?

Klimnula sam glavom. – Belac. Verovatno istetoviran. – To bi moglo da pomogne. – Prevrnula je očima. Pružila

sam ruku i slegla njenu. Znala sam da mogu da računam na nju. Pogledala sam na sat. Sedam i trideset. –

Biće bolje da te pustim da dovršiš posao dok si još u prvoj trećini trudnoće.

– Lindzi, nemoj da ideš. – Uhvatila me je za raku. – Ostani.

Na licu sam joj primetila promenu. Onaj jasni, poslovni prodorni pogled oslabio je i nestao u daljim.

– Džili, je li sve u redu? Da ti nije lekar nešto rekao? U bluzi bez rukava i tamne kose uvijene iza ušiju, izgleda-

la je kao pravi moćni advokat, advokat broj dva u Javnom tužilaštvu. Ali glas joj je podrhtavao. – Dobro mi je. Zaista, fizički se dobro osećam. Trebalo bi da sam srećna, zar ne? Imaću bebu. Trebalo bi da sam na sedmom nebu.

– Trebalo bi da se osećaš onako kako se osećaš. – Uhvatila sam je za ruku.

Bezizražajno je klimnula glavom. Onda je savila noge ispred grudi. – Kada sam bila mala, ponekad sam se budila usred noći. Uvek sam se pomalo plašila da je ceo svet uspavan, da na celoj, ogromnoj planeti samo ja bdim. Nekad bi otac pokušao da me uspava. On je u radnoj sobi pripremao slučajeve i uvek bi me obišao pre nego što legne. Zvao me je svojim zamenikom. Ali čak i s njim, osećala sam se tako usamljeno.

Odmahnula je glavom, a oči su joj se ispunile suzama. – Pogledaj me. Stiv je otišao na dva dana, a ja sam se pretvorila u kretena – rekla je.

– Ne mislim da si kreten – odgovorila sam i pomazila je po lepom licu.

– Lindzi, ne smem da izgubim ovu bebu. Znam da zvuči glupo. Nosim život u sebi. Tu je, uvek u meni, odmah do mene. Kako to da se opet osećam tako usamljeno?

Čvrsto sam je obgrlila oko ramena. Moj otac nijednom nije došao da me uspava. I pre nego što nas je napustio, radio je u trećoj smeni i uvek je nakon posla svraćao 'Kod Makgoja', na pivo. Ponekad sam imala osećaj da su mi jedino bliski otkucaji srca onih skotova koje sam morala da jurim i hvatam.

– Znam šta hoćeš da kažeš – prošaputala sam. Grlila sam Džili. – Ponekad se i sama tako osećam.

41

Na uglu ulica Oušn i Viktorija, jedan čovek u iznošenoj zelenoj vetrovki žvakao je „burito” i posmatrao crni „linkoln” kako polako prolazi krajem. Sačekivao gaje ovde već desetak večeri u poslednjih nekoliko nedelja dok je vrebao žrtvu.

Čovek koga je posmatrao tako dugo živeo je u prijatnoj kući s fasadom ka Inglsajd Hajtsu, nedaleko odatle. Imao je porodicu, dve devojčice koje su pohađale Katoličku školu; žena mu je bila bolničarka. Imao je crnog labradora koji bi ponekad istrčao da ga dočeka kada bi se njegova limuzina zaustavila pred kućom. Labrador se zvao Bulit, kao u onom starom filmu.

Obično je stizao oko sedam i trideset. Nekoliko puta nedeljno, čovek bi išao u šetnju. Uvek se šetao istim putem, po Viktoriji. Voleo je da se zaustavlja kod koreanske piljarnice, da popriča s vlasnikom i da uzme neku dinju ili kupus. Izigravao je velikog čoveka koji obilazi svoj narod.

Ponekad bi došao do kioska s novinama i uzeo pregršt časopisa: Automobil i vozač, Svet računam, Ilustrovani sport. Jednom je čak stajao iza njega u redu dok je on čekao da plati štampu.

Mogao je da ga ukloni. Više puta. Jednim iznenadnim hicem iz daljine.

Ali ne, ovo mora da bude izbliza. Oči u oči. Ovo ubistvo će uzbuniti sve, ceo San Fransisko. Ovaj slučaj će dobiti međunarodne razmere, a nisu svi tako značajni.

Srce mu je zaigralo dok je drhturio na kiši, ali ovoga puta „linkoln” je samo prošao.

Znači neće se desiti večeras. Uzdahnuo je. Idi kući svojoj ženici i psu… Ali uskoro… Postao si zaboravan, mislio je dok je bacao zgužvani papir s „buritom” u kantu za smeće. Zaboravio si prošlost. Ali ona tebe na kraju pronađe.

Ja ne prestajem da živim s prošlošću. Posmatrao je kako crni „linkoln” zatamnjenih stakala

skreće levo i nestaje u Inglsajd Hajtsu. Oteo si mi život. Sada ću ja uzeti tvoj.

42

U nedelju sam uzela slobodno prepodne da bih prošetala Martu po zalivu i izvela taj ci vežbe u Zelenoj marini. U podne sam već bila u farmerkama i duksu, za radnim stolom. U ponedeljak je istraga opet zapala u ćorsokak. Nismo imali novih polaznih tačaka. Davali smo obaveštenja tek da skinemo štampu s leda. Svaki zastoj u ispitivanju, svako poražavajuće udaranje u zid samo su skraćivali vreme do Himerinog novog napada.

Pošla sam da vratim Džili neke predmete kada su se vrata lifta otvorila i pojavio se načelnik Merser. Delovao je iznenađeno kada me je video, ali mu je bilo drago.

– Hajde, provozaj se sa mnom – rekao je. Merserov automobil stajao je ispred ulaza u Osmoj ulici.

Kada se policajac vozač okrenuo, Merser mu je rekao: – Do Vest Portala, Seme.

Vest Portal je bio drugačiji kraj, udaljen od centra grada, u kome je živela srednja klasa. Nisam shvatala zašto me Merser vuče tamo usred radnog dana.

Dok smo se vozili, Merser mi je postavio nekoliko pitanja, ali je uglavnom bio ćutljiv. Prepala me je jedna misao: Skinuće me sa slučaja.

Vozač je zaustavio automobil u ulici u kojoj nikada dotad nisam bila. Parkirao se ispred male plave viktorijanske kuće, naspram školskog igrališta. Tamo se upravo igrala košarkaška utakmica.

Prva sam progovorila. – Šefe, o čemu ste hteli da razgova-ramo?

Merser se okrenuo ka meni. – Imaš li ti svog heroja, Lindzi?

– Mislite na nekog kao što je Amelija Erhart ili Margaret Tačer? – odmahnula sam glavom. Nikada nisam tako razmišljala. – Možda Kler Vošbern. – Iscerila sam se.

Merser je klimnuo glavom. – Artur Eš je oduvek bio jedan od mojih heroja. Kada su ga pitali da li je teško živeti sa sidom, odgovorio je: 'Ni približno kao odrastanje crnog dečaka u Sjedinjenim Državama'.

Lice mu je dobilo ozbiljan izraz. – Vernon Džouns je kazao gradonačelniku da sam izgubio iz vida šta se ovde zapravo dešava. – Pokazao je na plavu viktorijansku kuću

preko puta. – Vidiš onu kuću? To je kuća mojih roditelja. Tu sam odrastao.

– Otac mi je bio mehaničar u transportnom preduzeću, a majka je vodila knjige za jednog preduzimača za električne radove. Ceo vek proveli su radeći da bi školovali mene i sestru. Ona je sada advokat parničar u Atlanti. A evo odakle potičemo.

– I moj otac je radio za grad – rekla sam. – Znam da ti nikada nisam rekao, ali poznavao sam tvog

oca. – Poznavali ste ga? – Da, počeli smo zajedno, kao radio-policajci, tamo u

Centralnom odeljenju. Čak smo nekoliko puta zajedno bili u smelii. Marti Bokser… Tvoj otac je bio prava legenda, Lindzi, ali ne baš zbog besprekornog rada.

– Pričajte mi o tome. – Dobro… – zastao je. – U to vreme bio je dobar polica-

jac. Vraški dobar. Mnogima je bio uzor. – Dok nije skrenuo. Merser me je pogledao. – Trebalo bi već da znaš da se u

životu policajca dešavaju stvari koje mi ne možemo uvek da razumemo.

Odmahnula sam glavom. – Nisam progovorila s njim poslednje dvadeset dve godine.

Merser je klimnuo glavom. – Ne mogu da govorim o njemu kao ocu, ili suprugu, ali da li postoji mogućnost da si ga kao čoveka, ili bar kao policajca, osudila ne sagledavši sve činjenice?

– Nikada nije bio dovoljno dugo tu da bi stigao da izloži činjenice – rekla sam.

– Žao mi je – kazao je Merser. – Ispričaću ti neke stvari o Martiju Bokseru, ali drugi put.

– Šta ćete mi ispričati? I kada? Spustio je staklo koje je delilo kabinu od vozača i rekao

Semu da se vriti u Palatu. – Kada nadeš Himeru.

43

Nešto kasnije iste večeri, dok je službenim automobilom kroz gust saobraćaj sporo prilazio kući, načelnik Merser progovorio je sa zadnjeg sedišta: – Mogao bi da me ostaviš ovde, Seme.

Njegov vozač Sem Mendes bacio je pogled pozadi. Njegov zadatak bio je i to da načelnika ne izlaže nepotrebnoj opasnosti.

Merser je bio uporan. – Seme, u ovih pet ulica ima više policajaca nego tamo u Palati. – Obično su jedna ili dvoje patrolnih kola kružila Oušn avenijom, a jedna su bila parkirana naspram njegove kuće.

Auto se zaustavio. Merser je otvorio vrata i izvukao svoje krupno telo na pločnik. – Dođi po mene ujutru, Seme. Laku noć.

Dok je automobil odlazio, Merser je uhvatio tešku aktentašnu jednom rukom, a drugom je prebacio svetlosmedi kišni mantil preko ramena. Preplavilo ga je osećanje slobode i opuštanja. Ove kratke šetnje na povratku s posla bile su jedino vreme kada se osećao slobodnim.

Zaustavio se ispred Kimove piljarnice i kupio korpicu jagoda koje su mu delovale najslađe i malo šljiva. Onda je prešao ulicu i otišao do prodavnice vina. Odlučio se za „božole”. Lepo će ići uz jagnjetinu koju je Junis spremala.

Kada se ponovo našao na ulici, bacio je pogled na sat i uputio se kući. Prošao je Seritos i dva kamena stuba na Oušn aveniji i našao se u svom sigurnom Inglsajd Hajtsu. Za sobom je ostavio saobraćaj i prolaznike.

Prolazio je pored niske kamene kuće Tejlorovih. Iz živice se začulo šuškanje. – Vidi, vidi, načelnik…

Merser se zaustavio. Srce je počelo da mu kuca jače. – Nemoj se snebivati. Nisam te video godinama – opet se

začuo isti glas. – Verovatno se i ne sećaš. – Šta je to, do đavola? Visok, mišićav muškarac pojavio se iza živice. Na sebi je

imao zelenu vetrovku i prezrivo se osmehivao. Merser kao da se prisećao lika, ali nije znao gde da ga

svrsta. A onda se, odjednom, setio. Sve mu je najzad postalo jasno, i to ga je ostavilo bez daha.

– Ovo je velika čast – rekao je muškarac. – Za tebe. U ruci je držao pištolj, težak i srebrn. Uperio ga je u

Merserove grudi. Merser je znao da mora nešto da učini. Da ga obori. Da se nekako dočepa svog pištolja. Bilo je potrebno da opet reaguje kao ulični pozornik.

– Želeo sam da mi vidiš lice. Želeo sam da shvatiš zašto ćeš umreti.

– Nemoj to da radiš. Policija je svuda okolo. – Baš dobro. Još bolje za mene. Ne boj se, šefe. Tamo

kuda ideš, naletećeš na mnogo starih prijatelja. Prvi hitac pogodio ga je u grudi, osetio je kako ga peče,

kolena su mu klecnula. Pomislio je da vikne. Da li je Parks ispred njegove kuće, ili je danas bio Vaskez? Samo nekoliko dragocenih metara odavde. Ali glas mu je nečujno zamro u grudima. Gospode Boze, molim te izbavi me.

Drugi hitac prodro mu je kroz grlo. Nije znao da li stoji ili je pao. Hteo je da napadne ubicu. Hteo je da sruši tog skota. Ali noge su mu bile ukočene, nepokretne.

Sada je muškarac s pištoljem stajao nad njim. Taj skot mu je i dalje nešto govorio, ali on više nije čuo. Lice muškarca mu se gubilo. Jedno ime mu je zazvečalo u umu. Nemoguće. Dva puta ga je izgovorio da bi se uverio da je tačno, a u ušima mu je tuklo.

– Tako je – kazao je ubica i nanišanio. – Resio si slučaj. Razotkrio si Himeru. Čestitam.

Merser je pomislio da bi trebalo da zažmuri – kada mu je lice zasenila nova crvenkasta svetlost.

44

Uvek ću pamtiti šta sam radila u trenutku kada sam čula tu vest. Bila sam kod kuće i spremala večeru. Sa kasetofona se izvijala arija iz „Aide” koju je izvodila Sara Maklahlan.

Očekivala sam Kler. Namamila sam je na moje čuvene špagete sa šparglom i sosom od limuna. Nisam je ni namamila, zapravo sam je preklinjala. Želala sam da pričam o nečemu što se ne tiče ovog slučaja. O njenoj deci, o jogi, o izbornoj trci u kalifornijskom Senatu, o tome kako su „Voriorsi” loši. O bilo čemu…

Nikada neću zaboraviti… Marta se igrala s obezglavljenim mečom, maskotom „Divova”, kojeg je prisvojila. Seckala sam bosiljak. Proverila sam špagete. Iz misli su mi iščileli Taša Kečings i Art Dejvidson. Hvala Bogu.

Zazvonio je telefon. Sebično sam se ponadala da to nije Kler i da mi ne otkazuje večeru u poslednjem trenutku.

Stavila sam slušalicu pod bradu i javila se: – Da… Bio je Sem Rajan, načelnik detektiva našeg odeljenja. Na

komandnoj lestvici, Rajan je bio moj pretpostavljeni. Čim sam mu čula glas, znala sam da je nešto krenulo naopako.

– Lindzi, nešto strašno se desilo. Telo mi je utrnulo. Kao da je neko posegao u moje grudi i

šakom mi zgrabio srce. Slušala sam šta Rajan govori. Tri hica iz neposredne blizine… Na samo nekoliko koraka od kuće. Oh, Bože… Merser…

– Gde je on, Seme? – U Mofitu. Hitna operacija. Bori se. – Stižem odmah. Polazim. – Lindzi, ništa ne možeš tamo da uradiš. Izađi na mesto

zločina. – To će uraditi Čin i Loren. Evo me, stižem. Čulo se zvonce na vratima. Kao u bunilu, hitro sam prišla i

otvorila vrata. – Hej – rekla je Kler. Nisam izustila ni jednu jedinu reč. Istog trena pogodila je

šta znači bledilo na mom licu. – Šta se desilo? Oči su mi bile vlažne. – Kler… pucao je na načelnika

Mersera.

45

Štrcale smo niza stepenice, ušle u Klerin „patfajnder” i pojurile sa Potrera ka Kalifornijskom medicinskom centru, čak na Parnasu. Celim putem srce mi je izbezumljeno tuklo, puno nade. Za nama su u magnovenju ostajale ulice –

Dvadeset četvrta, Gerero, pa Sedamnaesta, sve do bolnice na vrhu Maunt Sutroa.

Deset minuta nakon Rajanovog poziva, Kler je zaustavila „patfajnder” na parkiralištu za osoblje ispred bolničkog ulaza.

Pokazala je legitimaciju bolničarki na prijavnici i zatražila izveštaj o trenutnom stanju. Delovala je zabrinuto dok je ulazila na pokretna vrata. Ja sam požurila ka Semu Rajanu. – Šta se dešava?

Odmahivao je glavom. – Na operacionom stolu je. Ako iko može da dobije tri metka i da se izvuče, to je on.

Uzela sam mobilni telefon i pozvala Lorenu Staford na mestu zločina. – Ovde je prava ludnica – rekla je. – Tu su ljudi iz Unutrašnje kontrole i iz nekog glupog gradskog štaba za neprilike. I prokleti novinari. Nisam uspela da pridem policajcu koji se prvi našao na licu mesta.

– Ne dozvoli da iko priđe mestu sem tebe i Čina – rekla sam joj. – Dolazim čim budem mogla.

Kler je izašla iz operacione sale. Imala je smrknut izraz lica. – Otvorili su ga, Lindzi. Ne deluje dobro. Probijena mu je moždana kora. Izgubio je tonu krvi. Pravo je čudo da se ovoliko dugo drži.

– Kler, moram da ga vidim. Odmahnula je glavom. – Jedva je živ, Lindzi. Osim toga,

pod anestezijom je. U meni je raslo osećanje da to dugujem Merseru i svakom

nerešenom ubistvu. Osečala sam da je on znao istinu, a ako umre, i ona će umreti s njim. – Ulazim tamo.

Gurnula sam vrata koja su vodila u operacionu salu, ali me je Kler zadržala. Dok sam je gledala napustio me je i poslednji tračak nade. Uvek sam se sukobljavala s Merserom. Pred takvom osobom uvek sam imala osećaj da moram

iznova da se dokazujem. Ali na kraju je imao poverenja u mene. Na izvestan način, osećala sam da ponovo gubim oca.

Samo minut kasnije, iz ordinacije je izašao hirurg u zelenom mantilu. Skinuvši rukavice, rekao je nekoliko reci jednom od gradonačelnikovih službenika, a zatim i Entoniju Trahiju, načelnikovom pomoćniku.

– Šef je umro – promucao je Trahio. Svi smo stajali i zurili ispred sebe. Kler me je zagrlila. – Ne znam da li mogu da podnesem ovo – rekla sam,

čvrsto priljubljena uz njeno rame. – Možeš ti to – rekla je. Presrela sam Merserovog hirurga dok se vraćao u opera-

cionu salu. Predstavila sam mu se. – Da li je išta rekao kada su ga doneli?

Hirurg je slegnuo ramenima. – Jedno vreme je bio pri svesti, ali sve što je rekao bilo je nepovezano. Samo refleksne radnje. Od trenutka kada smo ga primili, veslački smo ga održavali u životu.

– Ali mozak mu je i dalje radio, zar ne, doktore? – Bio je licem u lice sa svojim ubicom. Primio tri metka. Znala sam da se Merser držao toliko dugo da bi mogao nešto da saopšti. – Da li se ičega sećate?

Obazirao se oko sebe umornog pogleda. – Žao mi je, inspektore. Pokušali smo da mu spasemo život. Obratite se osoblju Hitne pomoći koje ga je dovelo ovamo.

Vratio se u salu. Kroz staklo na vratima uspela sam da vidim uplakane Junis Merser i jednu od njihovih kćeri kako se grle u hodniku.

U stomaku sam imala osećaj kao da ću da se raspad, nem, a napad mučnine se pojačavao.

Otrčala sam do toaleta. Nadvila sam se nad lavabo j umila lice hladnom vodom. – Do đavola! Do đavola!

Kada mi se telo primirilo, pogledala sam se u ogledalu. Oči su mi potamnele, a njihov izraz bio je prazan i tup; u glavi su mi ječali glasovi.

Četiri ubistva, odzvanjalo je… Četiri crna policajca.

46

Loren Staford me je dočekala kod kamene kapije na Seritosu. – Šef je krenuo kući. – Ugrizla se za donju usnu.

– Živeo je nekoliko kuća odavde. Nema svedoka, ali tamo je njegov vozač.

Otišla sam do mesta ne kom je nađeno Merserovo telo. Tim Čarlija Klepera već je češljao okolinu. Ulica je bila jedna od onih mirnih, sa kućama odvojenim od trotoara visokim živicama od kojih niko nije mogao da vidi ubicu.

Na mestu ubistva nalazio se obris nacrtan kredom. Unutar obrisa tela, beton je bio umrljan krvlju. Okolo su bili razbacani ostaci koji su ukazivali na njegove poslednje trenutke: plastične kese sa časopisima, voćem i bocom vina.

– Zar se jedna kola ne nalaze pred njegovom kućom? – pitala sam.

Loren je pokazala glavom u pravcu jednog mladog un-iformisanog policajca koji je stajao naslonjen na poklopac motora plavo-belog automobila. – Kada je stigao, zločinac je pobegao, a šef je krvario.

Bilo je jasno da se ubica pritajio i čekao. Mora da se krio u žbunju dok Merser nije naišao. Mora da ga je znao. Kao što je znao i Dejvidsona.

Primetila sam da nam se iz Oušn avenije primiču Džakobi i Kepi. Odahnula sam s olakšanjenn.

– Hvala vam što ste došli – prošaputala. sam. Tada je Džakobi uradio nešto potpuno ne uobičajeno za

njega. Uhvatio me je za rame i zagledao mi se u oči. – Ovo će postati veliko, Lindzi. Stići će federalci. Sve što možemo da učinimo, sve što ti treba, kad gcxd budeš htela da razgovaraš o tome. Znaš da sam za tebe uvek tu.

Okrenula sam se ka Loreni i Činu. – Koliko vam treba da završite ovde?

– Hteo bih da proverim put kojim je pobegao – rekao je Cm. – Ako je imao auto, neko je morao da ga vidi Možda ga je neko video kako izlazi na Oušn.

– Nesrećni šef – uzdahnuo je Džakobi. – Uvek sam mislio da će držati konferenciju za štampu i na sopstvenoi sahrani.

– Da li i dalje ovo svrstavamo u ubistvo iz mržnje poručnice? – šmrknuo je Kepi.

– Ne znam za tebe – rekla sam – ali znam da ja veoma mrzim tog skota.

47

Džakobi je bio u pravu u jednoj stvari. Sve se promenilo sledećeg jutra. Na stepeništu ispred Palate pravde rasla je nezajažljiva gomila novinara svih novinskih kuća u zemlji. Postavljali su ekipe s kamerama, pokušavali da se dokopaju izjava. Entoni Trahio naimenovan je za vršioca dužnosti načelnika policije. Bio je šefova desna ruka, ali nije tu stigao zahvaljujući činu. U slučaju „Himera”, sada sam morala njega da izveštavam. – Ništa ne sme da procuri – kratko je upozorio Trahio. – Bez izjava za štampu. Sve izjave idu preko mene.

Obavestio me je da će u rešavanju Merserovog ubistva biti izvedena združena akcija. Tek kada sam se popela gore, otkrila sam šta je to „združena” podrazumevalo.

Pred mojom kancelarijom čekala su me dva FBI agenta u svetlosmedim odelima. Jedan je bio uglađen crnac, laktaš po imenu Rudi, u sjajnoj košulji i sa žutom kravatom. Delovao je kao glavni. Dragi je bio pravi čvrst terenac po imenu Hal.

Prvo što je Rudi izjavio bilo je kako mu je drago što radi s inspektorom koji je resio ubistvo mladenaca. Sledeće je bilo da zatraži dosje „Himera”. Potpun. Taša. Dejvidson. Sve što imamo o Merseru.

Deset sekundi pošto su otišli, telefonirala sam svom novom gazdi. – Mislim da znam šta ste mislili pod onim združena – rekla sam.

– Ubistvo javnog zvaničnika jeste zločin federalnih razmera, poručnice. Nisam mogao ništa da uradim – rekao je Trahio.

– Merser je rekao da je ovaj zločin u nadležnosti grada, šefe. Kazao je da ljudi iz grada treba da ga rese.

Trahio je srušio sve moje nade. – Žao mi je. Više ne moraju.

48

Kasnije tog popodneva, odvezla sam se do Inglsajd Junisa da razgovaram sa ženom načelnika Mersera. Znala sam da moram sama to da uradim. Pred načelnikovon kućom već se nalazila dugačka kolona parkiranih automobila. Jedna njihova rođaka mi je otvorila vrata i kada je gospođa Merser gore s porodicom.

Stajala sam i posmatrala lica koja sam mogla da prepoz-nam među okupljenima u dnevnoj sobi. Posle nekoliko minuta pojavila se Junis Merser. S njom je bila jedna sredovečna žena prijatnog izgleda. Ispostavilo se da joj je to sestra. Gospođa Merser me je prepoznala i prišla mi.

– Veoma mi je žao. Ne mogu da verujem – rekla sam i joj a zatim je i zagrlila.

Prošaputala je. – Znam da ste i sami upravo prošli kroz ovo.

– Verujte mi da znam kako je teško. Ali moram da vam postavim nekoliko pitanja – konačno sam joj rekla. Onа je klimnula glavom, a njena sestra se pridružila gostima. Junis Merser me je odvela do jedne skrovitije sobe. „Postavila sam joj uglavnom ista pitanja koja sam postavljala rođacima ostalih žrtava. Da li je neko u poslednje vreme pretio njenorn mužu? Da li je bilo telefonskih poziva? Da li su zapazili nekog sumnjivog izgleda u blizini kuće?

Ona je odmahivala glavom. – Erl je govorio da je mesto gde se zaista osećao kao da živi u gradu, a ne da rukovodi policijskim snagama.

Onda sam postavila novo pitanje. – Da li ste ranije čuli za Arta Dejvidsona?

Junis Merser je promenilo boju. – Mislite da je isti čovek koji je počinio one strašne zločine?

Uzela sam je za ruku. – Mislim da je sva ova ubistva počinio jedan čovek.

Protrljala je čelo. – Lindzi, meni ništa trenutno nije jasno. Erlovo ubistvo. Ta knjiga.

– Knjiga… ? – upitala sam. – Da. Eri je uvek čitao časopise o automobilima. Sanjao je

da, kada ode u penziju… taj stari 'gete-o' koji je držao u

garaži jednog rođaka. Uvek je pričao da će ga rasturiti da bi ga iznova sastavio. Ali ta knjiga koju je držao u džepu…

– Koja knjiga? – zagledala sam se uporno u nju. – Jedan mladi lekar u bolnici dao mi je knjigu, zajedno s

njegovim novčanikom i ključevima. Nisam ni znala da ga je tako nešto zanimalo. Ti stari mitovi…

Odjednom je srce počelo jače da mi kuca. – Možete li da mi pokažete to o čemu govorite?

– Naravno. Ovde je – rekla je i izašla iz sobe. Vratila se posle jednog minuta. Pružila mi je primerak knjige koju svako školsko dete mora da pročita. Mitologija Edit Hamilton.

Bio je to jedan stari primerak, savijenih stranica na uglo-vima, kao da ga je neko hiljadama puta prelistavao. Preletela sam preko stranica, ne našavši ništa.

Stigla sam do sadržaja. Onda sam primetila. Na sredini, strana 141. Bilo je podvučeno. Belerofont ubija himeru.

Belerofont… Bili Refon. Srce mi se steglo. To ime je upotrebio kada je pozvao

policiju zbog Arta Dejvidsona. Predstavio se kao Bili Refon. Našla sam stranu 141. Bio je tamo. Sa crtežom. Lav koji

se propinje. Telo koze. Rep zmije. Himera. Poruka od skota da je ubio načelnika Mersera. v Zapljus-

nuo me je talas drhtavice. Na toj stranici bilo je još nešto. Oštar, nervozan rukopis, nekoliko reci ispisanih mastilom iznad crteža:

Nastavak sledi… pravda će biti zadovoljena.

49

Dok sam se vozila od Merserove kuće, osetila sam kako me obliva znoj i savladava užas zbog toga što sam se uverila da sam pogodila istinu. Da su sve moje slutnje bile ispravne. Ovo nije bila serija nasumičnih ubistava iz mržnje. Radilo se o hladnom, proračunatom ubici. Rugao nam se, isto kao s kombijem. Sa drskim pozivom zabeleženim na traci. Bili Refon.

Konačno sam rekla: Nek' sve ide do đavola. Pozvala sam devojke. Više nisam mogla da se uzdržavam. One su spadale medu tri najpronicljivija ima u gradu po pitanju sprovođenja zakona. A ovaj skot je saopštio da će biti još ubistava. Ugovorila sam sastanak „Kod Suzi”.

– Potrebna mi je vaša pomoć – rekla sam posmatrajući njihova lica u našem kutku u restoranu.

– Zato smo tu – rekla je Kler. – Samo nas pozoveš i mi^iotrčimo.

– Konačno – zakikotala se Sindi. – Priznala je da ne može bez nas.

Sa televizijskog prijemnika ječao je prenos košarkaške utakmice, ali u kutku u uglu, vladao je naš sopstveni univerzum u koji smo utonule. Gospode, bilo je tako prijatno okupiti se ponovo.

– S Merserovom smrću sve je otišlo nizbrdo. FBI je uleteo. Čak i ne znam ko upravlja istragom. Jedino što znam jeste da što duže budemo čekali, više ljudi će stradati.

– Ovoga puta moramo utvrditi neka pravila – rekla je Džil i otpila gutljaj piva bez alkohola. – Ovo nije igra. U prethodnom slučaju prekršila sam sva pravila, a zaklela sam se da ću ih se pridržavati. Prikrivala sam dokaze, koristila kancelariju Tužilaštva za lične svrhe. Da je neko nešto otkrio, sada bih istragu vodila sa desetog sprata.

Nasmejale smo se. Na desetom spratu Palate pravde nalazile su se pritvorske ćelije.

– U redu – složila sam se. Isto je važilo i za mene. – Sve što otkrijemo, prijavljujemo nadležnima.

– Ne treba da preterujemo – rekla je Sindi uz nestašan osmeh. – Ovde smo da tebi pomognemo, a ne da uzdižemo neke stegnute birokrate.

– Bože, kako mi je drago što opet radimo. – I te kako – rekla je Kler. Pogledala sam svoje drugarice. Ženski klub za rešavanje

ubistava. Ali još nisam mogla da se oslobodim uznemirenos-ti. Ubijeno je četvoro ljudi, medu kojima je bio i čovek sa najvišim policijskim činom u gradu. Ubica je pokazao da može da udari gde poželi.

– Sa svakim ubistvom postajao je sve otvoreniji i smeliji – rekla sam i uputila ih u najnovija saznanja, završno s knjigom koja je nađena u Merserovom sakou. – Više ne mora da se krije iza načina rada svojstvenog rasističkim ubistvima. Svakako je ovo na rasnoj osnovi. Samo ne znam zašto.

Kler nam je ispričala šta je našla pri autopsiji načelnikovog tela koju je izvršila tog popodneva. Pogođen je tri puta iz blizine, pištoljem kalibra 38. – Imam utisak da je između hitaca protekao određen period. To se vidi po načinu krvarenja iz pojedinačnih rana. Poslednji je hitac u glavu. Merser je već bio na zemlji. To me navodi na zaključak da su se suočili. Da je hteo da ga ubije polako. Ili čak i da su razgovarali. Mislim da je moguće da je Merser poznavao ubicu.

– Da li si proverila mogućnost da su se svi ovi policajci međusobno poznavali? – prekinula je Džil. – Naravno da jćsi. Ne bi ti bila Lindzi Bokser.

– Naravno da jesam. Nema podataka da su se poznavali. Njihove karijere kao da se nisu ukrštale. Ujak Taše

Kečings je dvadesetak godina mlađi od ostalih. Nismo našli ništa što bi ih povezivalo.

– Neko mrzi policajce. Pa, u stvari, mnogi ljudi ih mrze – rekla je Sindi.

– Uopšte ne mogu da nađem zajedničku tačku. Počelo je kao ubistvo iz mržnje. Ubica je zeleo da ubistva sagledamo na određen način. Zeleo je da pronađemo tragove. I zeleo je da pronađemo crtež nemani. Njegov smrdljivi simbol.

– Ali ako je ovo lična osveta – rekla je Džil – znači da će nas to dovesti do neke organizovane grupe.

– Osim ako ne želi nekome da podmetne – rekla sam. – Ili osim u slučaju da – rekla je Sindi, ugrizavši usnu – ta

neman uopšte ne ukazuje na neku rasističku grupu. Možda preko ove knjige hoće da nam pokaže nešto drugo.

Zurila sam u nju. Sve smo zurile u nju. – Čekamo, Ajnštajne.

Zamišljeno je trepnula, a onda odmahnula glavom. – Samo sam glasno razmišljala.

Džil je rekla da će prekopati optužnice podignute protiv crnih policajaca koji su oštetili ili povredili nekog belca. Da prаtе motiv za osvetu koji bi mogao da objasni ubičin tok misli. Sindi će isto to potražiti u Kroniklu.

Dan je bio naporan i bila sam iscrpljena. Sledećeg jutra u sedam i trideset imala sam sastanak radne grupe. Zahvalila sam se svim drugaricama.

– Pomoći ćemo ti da raskrinkaš ovog kretena – rekla je Džil. – Uhvatićemo Himeru.

– Moramo – rekla je Kler. – Potrebna si nam da plaćaš račune u restoranu.

Još nekoliko minuta pričale smo o svojim sutrašnjim obavezama i dogovarale se kada ponovo da se sastanemo. Sada smo se baš zagrejale.

Džil i Kler su došle svojim automobilima. Ponudila sam Sindi, koja je živela blizu mene, da je povezem.

– U stvari – rekla je osmehnuvši se – imarn sastanak. – Baš lepo. Ko je tvoja nova žrtva? – Uzviknula je Kler. –

Kada ćemo ga proveriti? – Ukoliko vas tri, navodno zrele i stručne žene želite kao

neke šiparice da naparite oči, možete odmah. Dolazi po mene.

– Uvek sam za dobro parenje očiju – rekla je Kler. Ja sam se nasmejala. – Može da te čeka Mel Gibson ili

Rasel Krou, ali večeras me nećeš potresli. Dok smo izlazile, Sindi me je uhvatila pod ruku. – Drži se, draga. Sve smo ga istovremeno ugledale. Sve smo izrogacile oči,

a ja sam se potresla. Napolju je čekao, muževan i zgodan, skroz u crnom, Aron

Vinslou.

50

Nisam mogla da poverujem. Stajala sam i zurila u njega. Pogledala sam Sindi, pa opet Vinsloua, pa mi ozareni osmeh potisnu iznenađenost.

– Poručnice. – Vinslou je klimnuo glavom i prekinuo nelagodnost. – Kada mi je Sindi rekla da se nalazi sa drugaricama, vas nisam očekivao.

– Aha, ni ja nisam vas – izbrbljala sam.

– Idemo u 'Plava vrata' – rekla nam je Sindi kada nas je upoznala – Pajntop Perkins je u gradu.

– Sjajno – klimnula je Kler. – Bajno – dodala je Džil. – Hoćete li da nam se pridružite? – pitao je Aron Vinslou.

– Ako niste znale, nema ničeg boljeg od bluza iz Memfisa. – Moram da budem u kancelariji u šest ujutro – rekla je

Klfir. – Samo vi idite. Približila sam se Sindi i šapnula joj: – Znaš, kada smo neki

dan pričale o jazbinama, samo sam se šalila. – Znam – rekla je Sindi, zagrlivši me. – Ali ja nisam. Kler,

Džil i ja stajale smo poluotvorenih usta dok su oni nestajali iza ugla. Zapravo, izgledali su ljupko zajedno, i samo su otišli da slušaju muziku.

– Dobro – rekla je Džil – recite mi da ne sanjam. – Nisi sanjala, devojko – rekla je Kler. – Samo se nadam

da je Sindi svesna u šta se upušta. – Uh! – Odmahnula sam glavom. – Nadam se da je on

svestan. Kada sam sela u auto, zabavila sam se razmišljanjem o

Sindi i Aronu Vinslou. To mi je skoro potisnule iz misli razlog zbog kojeg smo se okupile.

Skrenula sam u ulicu Branan i mahnula Kler koja se uputila ka Dvesta osamdesetoj. Dok sam skretala, pogled mi je pao na belu „tojotu” koja je krenula sa parkirališta iza mene.

Misli su mi bile zaokupljene onim što sam upravo učinila. Uputila sam drugarice u ovaj strašni slučaj i time prekršila izričita naređenja gradonačelnika svog nadređenog. Ovog puta nije bilo nikoga da mi čuva leđa. Ni Rota, ni Mersera.

Dve devojke u „mazdi” zaustavile su se iza mene na semaforu u Sedmoj ulici. Devojka koja je vozila pričala je sto

na sat preko mobilnog telefona, a njena saputnica izgleda da je pevala uz muziku sa radija.

Kada smo krenule, držala sam ih na oku neko vreme, sve dok nisu skrenule u Devetu ulicu. Na njihovom mestu našao se plavi kombi.

Stigla sam na Potrero prošavši ispod nadvožnjaka do Sto prve, koja vodi na jug. Plavi kombi je skrenuo.

Na svoje iznenađenje, ugledala sam onu belu „tojotu” kako se prikrada tridesetak metara za mnom.

Nastavila sam da vozim. Srebrni „be-em-ve” je povećao brzinu u levoj traci i uleteo iza mene. Za njim je naišao gradski autobus. Izgledalo je kao da je zagonetni auto nestao.

Ko može da te krivi što si malo napeta, sa svim ovim što se dešava? Tešila sam samu sebe. Slika mi je stalno bila u novinama i na televizijskim veslima.

Kao i obično, skrenula sam u Konektikat aveniju i krenula uz brdo Potrero. Nadala sam se da je gospoda Tejlor, moja susetka, izvela Martu u šetnju. Razmišljala sam da li da se zaustavim „Kod Edija” u Dvadesetoj i kupim kiflice od vanile.

Dva ugla dalje bacila sam pogled ponovo u retrovizor. Bela „tojota” milela je u daljini.

Ili ovaj živi u istoj četvrti kao i ja, ili me je skot pratio. Možda je Himera.

51

Srce mi je jako udaralo; podišla me je jeza po vratu. Začkiljila sam u retrovizor i zapamtila registraciju: Kaliforni-ja… PCV 182. Nisam mogla da razaznam lice osobe koja je vozila. Ovo je bilo suludo… Ali znala sam da mi se ne privida.

Zaustavila sam se na parkiralištu ispred stana. Sedela sam u automobilu dok nisam ugledala krov „tojote” kako se pomalja na vrhu Dvadesete ulice i kako zastaje u podnožju poslednjeg brežuljka. Krv mi se sledila u žilama.

Pustila sam skota da me prati tačno do kuće. Otvorila sam kasetu za rukavice i izvadila svoj „glok”.

Proverila sam šaržer. Budi mirna. Sredićeš tog smrdljivka. Baš sad ćeš uhvatiti Himeru.

Zgurila sam se na sedištu prebirajući po glavi kakvi su mi izgledi. Mogla bih da pozovem pojačanje. Patrolna kola mogu da stignu ovamo za nekoliko minuta. Ali mora^ prvo da otkrijem ko je to. Pojava policijskog automobila bi ga oterala.

Srce mi je luđački tuklo. Uzela sam u ruku pištolj i otvori-la vrata. Izašla sam u mrak. Šta sadi

Na prvom spratu zgrade nalazila su se jedna crna vrata koja su vodila u uličicu ispod moje terase. Odande bih mogla da zaobiđeni četvrt i izbijem na park na vrhu brda. Ako skot ostane napolju, mogla bih da mu se prikradem s leđa i da ga iznenadim.

Na ulaznim vratima zastala sam taman toliko da primetim „tojotu” kako mili uz ulicu. Preturala sam po tašni tražeći ključ. Zaglavila sam ga u bravu.

Našla sam se unutra. Kroz mali prozor pogledala sam „tojotu”. Naprezala sam se da vidim vozača, ali bilo je mračno u unutrašnjosti vozila.

Otvorila sam rezu na zadnjim vratima i iskrala se u uličicu iza zgrade.

Zaklanjajući se iza kuća otrčala sam do slepe ulice na vrhu brda. Odatle sam se vratila držeći se senki zgrada na suprotnoj strani ulice.

Iza njega… „Tojota” je stala naspram moje kuće, farovi su se ugasili. Vozač je pušio cigaretu. Čučnula sam iza parkirane „honde” i slegla pištolj obema

šakama. O tome se ovde radi, Lindzi… Da li mogu da uhvatim Himeru u automobilu? Šta ako su

mu vrata zaključana? Iznenada su se vrata otvorila, a svetio u kabini se upalilo.

Skot mi je bio okrenut leđima dok je izlazio iz auta. Nosio je tamnu impregniranu jaknu i šešir s oborenim

obodom navučenim na čelo. Gledao je u moju zgradu. U moj stan.

Onda se uputio preko ulice. Bez straha. Sredi ga. Sada. Skot je došao po mene. U Merserovoj

knjizi mi je pretio. Izašla sam iz zaklona od parkiranih automobila.

Srce mi je brzo i jako tuklo da sam se plašila da će ga čuti i okrenuti se. Sada. Uradi to! Imaš ga!

Zakoraknula sam s „glokom” u jednoj ruci. Drugom sam ga uhvatila za vrat, povukla ga i oborila na zemlju.

Pao je i dobro udario čelo. Tu sam ga prikovala kolenom. Na potiljak sam mu pritisnula cev pištolja.

– Policija, đubre! Raširi ruke! Ispustio je bolni krik. Raširio je ruke. Da li je ovo Himeral – Mene si tražio, skote jedan. E, pa, našao si me. Sada se

okreni. Popustila sam pritisak kolenima taman toliko da može da

se okrene. Kada se okrenuo, srce samo što mi nije stalo. Zurila sam u lice svoga oca.

52

Marti Bokser se okrenuo na leđa i zastenjao, kao da mu je neko istisnuo vazduh iz pluća. Lice mu je zadržalo odsjaj one grube lepote koju sam pamtila, ali sada je bilo drugačije – starije, mršavije, istrošeno. Kosa mu se istanjila, a nekada živahne plave oči delovale su okopnelo.

Nisam ga videla deset godina. Nisam s njim progovorila ni reci dvadeset dve godine.

– Šta radiš ovde? – htela sam da znam. – Upravo me je – uhvatio je vazduh i prevrnuo se na

stranu – pretukla rođena ćerka. Ugledala sam neku izbočinu na džepu njegovog sakoa i

izvukla stari službeni „Smit i Veson” kalibra 40. – Staje, do đavola, ovo? Kako se to pozdravljaš?

– Živimo u opasnom svetu. – Ponovo je zastenjao. Ustala sam sa njega. Susret s njim za mene je predstavljao

uvredu jer je pokrenuo uspomene koje sam odagnala pre mnogo godina. Nisam mu pomogla da se podigne. – Šta si to radio? Pratio me?

Polako se pridigao u sedeći položaj. – Pravicu se da nisi znala da je tvoj stari resio da svrati, Ljutiću.

– Molim te, nemoj tako da me zoveš – odvratila sam mu. Ljutić je bilo ime kojim mi je tepao kada sam imala oko sedam godina. Kada je on još bio kod kuće. Moja sestra Ket bila je Konjska Muva; ja sam bila Ljutić. Na sam pomen ovog imena vratile su mi se gorke uspomene. – Misliš da možeš da baneš ovamo posle toliko godina, da me izbezumiš od straha i da se provućeš tako što ćeš me zvati Ljutić? Nisam ja tvoja devojčica. Ja sam poručnik Odeljenja za krvne delikte.

– Znam to. l vraški spretno si me oborila, dušo. – Imao si sreće – rekla sam i zakočila svoj „glok”. – Šta si uopšte očekivala, do đavola? – kazao je,

masirajući rebra. – Pucnjavu? – Nije važno. Važno je šta ti tražiš ovde. Šmrknuo je kao

krivac. – Najzad počinjem da shvatam, Ljutiću, nisi baš oduševljena što me vidiš.

– I nisam. Jesi li ti pri sebi? Njegove plave oči su zasijale. – Zar čovek ne može da

obiđe svoje prvorođenče a da mu ne traže da navede pobude za to?

Proučavala sam bore na njegovom licu. – Nisam te videla deset godina, a ti se ponašaš kao da je prošlo nedelju dana. Hoćeš da ti podnesem izveštaj? Bila sam udata, sada sam razvedena. Počela sam da radim u Odeljenju za krvne delikte. Sada sam poručnik. Znam da je ovo u kratkim crtama, tata, ali i to ti daje neki uvid.

– Misliš da je prošlo mnogo vremena i da ne mogu da te posmatram kao otac?

– Ne znam kako ti mene posmatraš – rekla sam. Kada se otac nasmešio, oči su mu odjednom dobile topao izraz. – Bože, pa ti si stvarno lepa… Lindzi.

Lice mu je poprimilo isti onaj nedužan treperavi izraz koji sam videla hiljadu puta u detinjstvu. Nezadovoljno sam zavrtela glavom. – Marti, samo odgovori na pitanje.

– Vidi – progutao je knedlu. – Znam da mi prikradanje nije donelo poene za 'umetnički dojam', ali šta misliš, da li bih mogao da te nagovorim da me pozoveš na solju kafe?

S nevericom sam zurila u čoveka koji je napustio našu porodicu kada sam imala trinaest godina. Koji je bio daleko sve vreme majčine bolesti. Za koga sam veći deo života smatrala da je kukavica, nikogović ili čak i nešto gore. Nisam ga videla od onog dana kada je sedeo u poslednjem redu na mom polaganju zakletve za policajca. Nisam bila sigurna da li želim da ga odalamim ili da ga zagrlim.

– Samo jednu… – rekla sam i pomogla mu da ustane. Očistila sam prašinu s njegovog revera.

– Nagovorio si me na jednu solju kafe, Ljutiću.

53

Skuvala sam lonac kafe za oca i solju čaja od pomorandže za sebe. Provela sam ga kroz stan, upoznala ga s Martom koja je, mimo mog pokušaja da je udaljim pantomimom, zavolela starog dobrog oca.

Seli smo na moj beli platneni divan, a Marta se sklupčala uz očeve noge. Dala sam mu vlažnu maramicu da tapka ogrebotinu na obrazu.

– Žao mi je zbog povrede – rekla sam, stežući toplu solju na kolenima. Na izvestan način bilo mi je žao.

– Zaslužio sam i gore. – Slegnuo je ramenima i nasmešio se.

– Jesi, bogami. Sedeli smo okrenuti jedno drugom. Ni on ni ja nismo znali

odakle da počnemo. – Pa, mislim da bi sada mogao ti mene da izvestiš o tome gde si bio dvadeset i dve godine.

Progutao je gutljaj kafe i spustio solju. – Naravno. Mogao bih. – Upoznao me je sa svojim životom koji je ličio na buran vrtlog loše sreće. Bio je pomoćnik načelnika, tamo u Redondo Biču, što mislim da sam znala. Onda je to napustio i otišao u privatno obezbeđenje. Slavne ličnosti. Kevin Kostner. Vupi Goldberg. – Išao sam čak i na dodele 'Oskara'. – Zasmejao se. Oženio se drugi put, ovog puta samo na dve godine. – Otkrio sam da nisam dovoljno osposobljen za taj posao – pametovao je u napadi1 skromnosti. Sada radi i dalje u obezbeđenju, ali ne slavnih, nego obavlja neke uzgredne poslove.

– I dalje se kockaš? – pitala sam. – Samo misaono. U glavi – odgovorio je. sam da presta-

nem kada mi je nestalo novca. – I dalje navijaš za „Divove”? – Kada sam bila mala,

vodio me je posle smene u bar „Alibi”, na Sansetu. Podigao bi me na šank, pa smo s njegovim drugarima gledali popodnevne utakmice koje su se igrale na „Kendlstiku”. Tada sam uživala Ga provodim vreme s njim.

Odmahnuo je glavom. – Ne, odustao sam od njih kada su prodali Vilija Klarka. Sada navijam za 'Dodžere'. Mada bih voleo da odem na novi stadion. – Onda se zagledao u mene.

Sada je bio red na mene. Kako da svome ocu prepričam dvadeset dve godine života?

Ispričala sam mu onoliko koliko sam mogla, izostavljajući sve što se ticalo mame. Pričala sam mu o svom bivšem mužu Tomu i kako nam nije išlo. – Iver ne pada daleko od klade – ubacio je. – Da, ali ja sam bar ostala – odvratila sam. Pa kako sam se borila za mesto u Odeljenju za krvne delikte i kako sam ga konačno dobila.

Smrknuto je klimao glavom. – Čitao sam o onom velikom slučaju na kome si radila. Čak i dole, na jugu, bilo je stalno na veslima.

– Prava stvar za dobre preporuke. – Ispričala sam mu kako sam, mesec dana kasnije, postala poručnik.

Otac se nagnuo napred i spustio šaku na moje koleno. – Lindzi, želeo sam da te vidim. Sto puta… ne znam zašto nisam. Ponosim se tobom. Na vrhu si u odeljenju. Kada te pogledam… tako si… jaka, samouverena. Tako si lepa. Zeleo bih da mogu da sebi pripišem bar malo zasluge za to.

– Možeš. Ti si me naučio da nemam na koga da se oslo-nim, osim na sebe samu.

Ustala sam, napunila mu solju i sela opet prema njemu. – Znaš, žao mi je što tebi nije išlo. Zaista mi je žao. Ali prošlo je dvadeset i dve godine. Zašto si ovde?

– Zvao sam Keti da vidim da li bi ti htela da se čuješ sa mnom. Rekla mi je da si bila bolesna.

Nije mi bilo potrebno da to ponovo preživljavam. Bilo mi je dovoljno teško i samo da gledam u njega. – Bila sam bolesna – klimnula sam glavom. – Sada mi je bolje. Nadam se da će tako i ostati.

Srce mi se stezalo. Postalo mi je neprijatno. – Pa, koliko me već pratiš?

– Od juče. Tri sata sam sedeo u kolima preko puta Palate i pokušavao da smislim kako da ti priđem. Nisam bio siguran da želiš da me vidiš.

– Ne znam da li želim, latice. – Pokušavala sam da pronađem prave reci, a osećala sam i da mi suze naviru. – Nikada nisi bio tu. Napustio si nas. Ne mogu tek tako da promenim osećanja koja sam gajila svih ovih godina.

– To i ne očekujem, Lindzi – rekao je. – Starim. Postajem star čovek koji zna da je napravio milijardu grešaka. Sve što sada mogu da uradim jeste da pokušam da ispravim neke od njih.

Pogledala sam ga, s nevericom, ali i ozarena. Obrisala sam oči. – Ovde je sada prava ludnica. Čuo si za Mersera?

– Naravno. – Uzdahnuo je. Čekala sam da kaže nešto, ali on je samo slegnuo ramenima. – Video sam te na vestima. Ti si zapanjujuća. Znaš li to, Lindzi?

– Tata, molim te. Nemoj. – Ovaj slučaj tražio je potpunu posvećenost. Sve je bilo suludo. Evo me opet pred ocem. – Nisam sigurna da li sam u stanju da podnesem ovo.

– Ni sam nisam siguran – rekao je i pružio ruku ka mojoj. – Kako bi bilo da pokušamo?

54

U devet sati sledećeg jutra Moriš Rudi, stariji FBI agent, nešto je žvrljao po žutoj beležnici. – Dobro, poručnice, kada ste prvi put otkrili da simbol nemani ukazuje na pokret nadmoći belaca?

U glavi mi se i dalje vrtelo zbog događaja prethodne večeri. Poslednja stvar koju sam želela bilo je da prisustvu-jem sastanku radne grupe i razgovaram s federalcima.

– Na taj trag ukazala nam je vaša kancelarija u Kvantiku – odgovorila sam.

Naravno, to je bilo samo delimično tačno. Stju Kikrvud samo je potvrdio ono što sam saznala od Sindi.

– Posle toga, pošto ste došli do tog saznanja – gnjavio je agnet – koliko takvih grupa ste proverili?

Nezadovoljno sam mu uputila pogled koji je govorio: Mogli bismo, zapravo, nešto i da uradimo kada bismo izašli iz ove glupe sobe.

– Čitali ste predmete koje sam vam dala. Proverili smo dve ili tri grupe.

– Proverili ste jednu. – Podigao je obrvu. – Slušajte – počela sam da objašnjavam. – U ovoj oblasti

ne deluju takve grupe. Izgleda da je način na koji su izvedena ova ubistva istovetan sa ostalim slučajevima na kojima sam radila. Došla sam do uverenja da se radi o serijskom ubici. Priznajem, to je predosećanje.

– Na osnovu ova četiri različita zločina – rekao je Kudi – vi ste, znači, izvukli zaključak da je sve to delo jednog ubice?

– Aha. Iz toga i iz sedmogodišnjeg radnog iskustva u deljenju za krvne delikte. – Nije mi se dopao njegov ton.

– Čujte, agente Rudi, ovo nije saslušanje – konačno je rekao Sem Rajan, moj načelnik islednika.

– Samo pokušavam da utvrdim koliko još truda treba da utrošimo ovde – odgovorio je agent.

– Vidite – nastavila sam – ovi simboli nemani nisu baš iskakali pred nas usred izveštaja za štampu. Jedno šestogodišnje dete primetilo je beli kombi. Drugi trag bio je crtež na zidu na mestu zločina. Naš patolog ukazao je na to da ubistvo Kečingsove možda i nije nasumično.

– Ali čak i sada – kazao je Rudi – pošto vam je i načelnik policije ubijen, vi verajete da ova ubistva nemaju političku pozadinu?

– Ubistva bi mogla da imaju političku pozadinu. Nije mi poznat ceo ubičin plan. Ali radi se o jednoj osobi i ta osoba je luđak. Kuda, do đavola, ovo vodi?

– Ovo vodi do trećeg ubistva – upao je Hal, drugi agent. – Ubistva Dejvidsona. – Izvukao je svoje zdepasto telo iz fotelje i prišao panou na kome je svako ubistvo bilo naznačeno u posebnoj, uredno ispisanoj koloni, sa svim pojedinostima.

– Prvo, drugo i četvrto ubistvo – objašnjavao je – bila su povezana s tom nemani. Dejvidsonovo ubistvo nema nikakve veze. Želimo da ustanovimo zbog čega ste tako sigurni da se radi o istom čoveku.

– Niste videli hitac – rekla sam. – Prema onome što imam – Hal je prelistavao beleške –

Dejvidson je ubijen metkom iz potpuno različitog oružja. – Nisam pominjala kalibar oružja, Hale, rekla sam hitac.

Radi se o preciznosti, o sposobnosti strelca. Upravo kao kod ubistva Taše Kečings.

– Mislim da je ono što hoću da kažem – nastavio je Hal – to da nema opipljivih dokaza koji povezuju Dejvidsonovo ubistvo sa ostala tri. Ukoliko se isključivo držimo činjenica, a ne pretpostavki inspektorke Bokserove, ništa nam ne ukazuje na to da se ne radi o seriji politički motivisanih događaja. Ništa.

U tom trenutku začulo se kucanje na vratima dvorane sastanke i Čarli Kleper je provirio unutra. Ličio je na sramežljivog mrmota koji viri iz jazbine.

Kleper je klimnuo glavom agentima FBI-ja, a onda mi namignuo. – Možda će ti ovo biti od koristi.

Spustio je na sto crno-belu fotografiju uveličane šare koje su ostavile patike.

– Sećaš li se kada smo pričali o otisku patike koji smo skinuli sa katrana na mestu gde je stajao ubica Arta Dejvidsona?

– Naravno – rekla sam. Pored one fotografije stavio je još jednu. – Ovaj uzorak

uspeli smo da uzmemo sa meke zemlje na mestu gde je ubijen Merser.

Otisci su bili istovetni. Tišina je zavladala prostorijom. Prvo sam pogledala

agenta Rudija, a zatim i Hala. – Naravno, ovo je samo običan par „Ribok” patika –

objasnio je Čarli. Iz džepa svog belog laboratorijskog mantila izvukao je

stakleni preparat s nekim uzorkom. U njemu su bila sićušna zrna praha. – Ovo smo našli na mestu šefovog ubistva.

Nagnula sam se i zagledala u tragove bele krede. – Jedan ubica – rekla sam. – Jedan strelac.

55

Sazvala sam skup devojaka za ručak. Jedva sam čekala da ih vidim.

Našle smo se u „Jerba buena” restoranu i sele u baštu ispred novog „Imaksa”, Posmatrale smo decu kako se igraju u fontanama i grickale punjene rolnice i salatu. Ispričala sam im sve šta se dogadilo od trenutka kada smo napustile „Suzi”, preko sumnje da me neko prati, do toga kako sam ispred kuće oborila oca.

– Bože – promucala je Kler. – Vratio se bludni otac.

Za trenutak je izgledalo kao da se kupola tišine spustila na nas i odvojila nas od ostalog sveta. Sve tri su me prodorno posmatraie, lica ispunjenih nevericom.

– Kada si ga poslednji put videla? – pitala je Džil. – Bio je na dodeli diploma na Akademiji. Nisam ga

pozvala, ali je nekako saznao. – Pratio te je? – uzdahnula je Džil. – Sa našeg sastanka?

Kao kakav zločinac? Uuuh – rekla je i stresla se. – Svojstveno Martiju Bokseru – uzdahnula sam. – Takav

je moj tata. Kler je spustila šaku na moju ruku. – Pa, šta je hteo? – I dalje nisam sigurna. Kao da je želeo da se iskupi.

Rekao mi je da je od moje sestre Keti čuo da sam bolesna. Pratio je slučaj mladenaca. Želeo je da mi kaže koliko je ponosan na mene.

– To je bilo pre više meseci. – Šmrknula je Džil i uzela zalogaj piletine s avokadom iz rolnice. – On se baš ne žuri.

– To varn i kažem – klimnula sam. Sindi je odmahnula glavom. – Tek tako je resio da se posle

dvadeset godina pojavi na tvojim vratima? – Mislim da je to dobro, Lindzi – ubacila je Kler. – Znaš ti

mene – uvek pozitivna. – Dobro je što se posle dvadeset godina pojavio s grizom

savesti? _ Ne, Lindzi, dobro je zbog toga što si mu potrebna. Sam

je, zar ne? – Rekao mi je da se oženio i da je to trajalo dve godine, pa

se razveo. Kler, zamisli da posle sto godina otkriješ da ti se otac ponovo oženio.

– Nije u tome stvar, Lindzi – odgovorila je Kler. – On je napravio korak prema tebi. Ne bi trebalo da ga odbaciš zbog ponosa.

– Kako se osećaš? – ispitivala je Džil. Obrisala sam usta, otpila gutljaj ledenog čaja, a onda

duboko uzdahnula. – Hoćeš istinu? Ni sama ne znam. On je kao duh iz prošlosti koji izaziva ružne uspomene. Sve čega se ikada takao samo bi povredilo nekoga.

– On je tvoj otac, dušo – rekla je Kler. – Otkad znam za tebe to si nosila kao ranu. Trebalo bi da ga prihvatiš, Lindzi. Mogla bi da dobiješ nešto što nikada ranije nisi imala.

– A mogao bi i da te ponovo neprijatno iznenadi – rekla je Džil.

– Hej! – Sindi se okrenula prema Džili. – Buduće majčinstvo nije od tebe napravilo nežnu i slatkorečivu osobu?

– Jedan sastanak s časnim ocem – huknula je Džil – i odjednom si postala savest naše družine? Zadivljuješ me.

Sve smo pogledale u Sindi, uzdržavajući se da se ne nasmejemo.

– Istina je – klimnula je Kler glavom. – Ne misliš valjda da vrdaš?

Ona je pocrvenela. Otkad poznajem Sindi Tomas, nikada je nisam videla da crveni.

– Vas dvoje ste baš dobar par – uzdahnula sam. – Sviđa mi se – izjavila je Sindi. – Razgovarali srno

satima. U baru. Onda me je otpratio kući. I to je sve. – Svakako – iscerila se Džil. – Sladak je, ima stalan posao,

a ako ikada nesrećno okončaš, ne moraš da brineš ko će držati opelo.

– Vidiš, toga se nisam selila. – Sindi se konačno nasmešila. – Slušajte, to je bio samo jedan izlazak. Pišemm članak o njemu i njegovom okruženju. Sigurna sam da me više neće zvati da izađemo.

– A da li ćeš ti njega ponovo pozvati da izađete? – pitala je Džil.

– Mi smo prijatelji. Ne, mi smo prijateljski raspoloženi jedno prema drugom. Proveli smo nekoliko divnih sati. Zasigurno biste se i vi lepo provele. U pitanju je samo to istraživanje. – Rekla je Sindi i prekrstila ruke.

Sve smo se smešile. Ali Sindi je u jednoj stvari bila u pravu – nijedna od nas ne bi odbila da provede nekoliko sati u društvu Arona Vinsloua. Ja se svaki put naježim kada se setim njegovog govora na sahrani Taše Kečings.

Dok smo skupljale ambalažu od ručka, okrenula sam se ka Džili. – Pa, kako se osećaš? Dobro si?

Nasmešila se. – Prilično dobro, zapravo. – Onda je obavila ruke oko jedva malo naraslog stomaka i napućila usne kao da kaže: Debela… – Ostalo mi je da završim još jedan slučaj. A onda, ko zna, mogla bih možda i da uzmem malo odmora.

– U to ću da poverujem tek kada se desi – zakikotala se Sindi. Kler i ja smo se složile s njom zakolutavši očima.

– Pa, iznenadićete se – rekla je Džil. Kada smo ustale, Kler se okrenula prema meni: – I šta ćeš

da uradiš? – Pokušaću da povezem žrtve. Mora da postoji veza.

Zadržala je pogled na meni. – Mislila sam na tvog oca. _ Ne znam. Trenutak je loš, Kler. Marti je tek tako u ao

Ako želi oproštaj, moraće da čekahu redu. Kler mi se nasmešila jednim od onih njenih mudrih Očigledno imaš neki predlog – rekla sam. _ Prirodno.

Zašto ne učiniš ono što obično radiš kada si napeta ili u nedoumici? A to je…? Spremi čoveku nešto da pojede.

56

Tog popodneva Sindi je iskrivila leđa sedeći pred račun-arom u Kroniklu dok je bezuspešno pregledala fajlove.

Negde, u najdubljoj pregradi sećanja, stajalo je nešto što je odložila, jedno uznemirujuće sećanje kome nije mogla da nađe mesto. Himera… ta reč upotrebljena u nekom drugom kontekstu, u nekom drugom obliku, koji bi pomogao u istrazi.

Pregledala je već Kroniklovu arhivu i nije ništa pronašla. Prošla je kroz sve uobičajene pretraživače: Jahu, Dživz, Gugl. Ćula su joj bila napeta. Osećala je, baš kao i Lindzi, da ovo čudovište iz legende nije vodilo do grupa koje pokreće mržnja. Vodilo je do jednog izopačenog i lukavog pojedinca.

'Ajde. Uzdisala je, nezadovoljno udarajući dirku „enter”. Znam da si tu negde.

Dan je bio na izmaku, a ona ništa nije našla. Čak ni neki trag za sutrašnje izdanje. Njen urednik će poludeti. Imamo čitaoce, gundaće. Čitaoci traže redovno izveštavanje. Moraće nešto da mu obeća. Ali štal Istraga se otegla.

Našla ga je u Guglu dok je umorno prelazila očima niz osmu stranicu koju je otvorila. Osetila je kao da ju je ošamarilo.

Himera… Pakleno grotlo, povest o životu u zatvoru u 'Pelikan beju', od Antoana Džejmsa. Posthumno objavljeno svedočanstvo o teškoćama i okrutnosti u životu zločinaca.

Pelikan bej… „Pelikan bej” je bilo mesto gde su smeštali najgore od najokorelijih zatvorenika u kalifornijkom

kaznenom sistemu. Nasilne zločince koje nisu mogli da umire na drugim mestima.

Selila se da je o „Pelikan beju” čitala u Kroniklu možda dve godine ranije. Tu je čula za „Himeru”. Sada se sve uklopilo. To je bilo ono što je mučilo.

Okrenula je stolicu ka računam na obližnjoj polici. Podigla je naočare na čelo i otkucala upit. Antoan Dlejms. Posle pet sekundi pojavio se odgovor. Jedan članak od 10. avgusta 1998. godine. Pre dve godine. Napisao ga je Deb Mejer, pisac nedeljnog dodatka. Naslov je glasio: „POSTHUMNO OBJAVLJEN DNEVNIK U KOME SE IZNOSE POJEDI-NOSTI O NOĆNOJ MORI U SVETU NASILJA IZA REŠETAKA”.

Označila je naslov i posle nekoliko sekundi na ekranu se pojavila kopija članka. Bio je to članak u rubrici Život oko nas u nedeljnom gradskom dodatku. Antoan Džejms, na odsluženju kazne od deset do petnaest godina u „Pelikan beju” za oružanu pljačku, izboden je nožem u zatvorskoj tuči. Antoan je ostavio potresne beleške o životu u zatvoru, detaljno opisujući iznuđena otkucavanja, rasne sukobe, svakodnevna batinanja kojima su zatvorenici bili izloženi. A zlostavljali su ih ne samo stražari nego i razularene bande zločinaca koji su takođe izdržavali kazne.

Odštampala je članak, isključila računar i okrenula stolicu nazad ka svom stolu. Zavalila se i podigla noge na svežanj knjiga. Pročitala je članak.

„Od trenutka kada te provedu kroz kapiju, život u 'Pelikan beju' postaje stalni rat, u kome si izložena zlostavljanju stražara i nasilju bandi”, napisao je Džejms u svojoj crnoj ispovesti. „Bande ti obezbeduju položaj, identitet, takođe i zaštitu. Svaka obećava da ćete izvući, a bilo kojoj grupi da pripadaš, ona upravlja tobom i tvojim ponašanjem.”

Sindi je očima brzo prelazila po članku. Taj zatvor je pravo zmijsko leglo zlikovaca i osvetnika. Crnci su imali „Bladse” i „Dagerse”, a isto tako i muslimani. Latinnoameri-kanci su imali „Severnjake” sa svojim crvenim povezima za glavu i „Seranose” s plavim, i meksičku mafiju „Los eme”. Među belcima bili su „Ginisi” i „Bajkersi”, pa onda neki govnari zvani „Smrdljivi klozetari”. I rasistički „Arijevci,,.

„Neke od tih grupa bile su izuzetno tajne” pisao je Džejms. „Jednom kad uđeš u njih, niko ti ništa ne može.” „Jedna od belih grupa bila je posebno gadna. Sve sami tipovi sa doživotnom, koji su ležali zbog teških zločina. Oni bi rasekli nekoga samo zbog opklade staje on pojeo.” Sindin nivo adrenalina dostigao je vrhunac kada se zaustavila na sledećoj rečenici.

Džejms je naveo ime te grupe – Himera.

57

Upravo sam završavala radni dan – ništa novo nije iskrslo o četiri žrtve, a bela kreda je i dalje bila zagonetka kada me je Sindi pozvala.

– Da li je Palata i dalje nedodirljiva? – pitala je misleći na gradonačelnikovo udaljavanje novinara.

– Veruj mi da ni unutra nije zabavno. – Hajde da se nađemo. Imam nešto za tebe. – Naravno. Gde? – Pogledaj kroz prozor. Tu sam ispred. Provirila sam i ugledala je, naslonjenu na automobil

parkiran ispred Palate. Bilo je skoro sedam sati. Raščistila sam svoj radni sto, javila se Loreni i Činu i iskrala na zadnja

vrata. Pretrčala sam ulicu i prišla Sindi. Bila je u kratkoj suknji i izvezenoj teksas jakni, a na ramenu joj je visio platneni ranac izbledele oker boje.

– Proba hora? – namignula sam. – Vidi ko mi kaže. Sledeći put kad te budem videla u

uniformi specijalca, pomisliću da ideš da se nađeš s ocem. – Kad smo već kod Martija, zvala sam ga. Pozvala sam ga

da dođe kod mene sutra uveče. Pa, Duboko Grlo, staje to tako važno da smo morale da se nađemo ovde?

– Jedna dobra i jedna loš vest – rekla je Sindi. Iz ranca je izvukla jednu veću kovertu. – Mislim da sam pronašla, Lindzi.

Predala mi je kovertu i ja sam je otvorila: članak iz Kro-nikla od pre dve godine o jednom zatvorskom dnevniku, Pflkao, od nekoga po imenu Antoan Džejms. Nekoliko stranica bilo je obeleženo žutim markerom. Počela sam da čitam.

Arijevci… gori od Arijevaca. Sve sami tipovi na doživotnoj. Belci, loši…

58

U kaznenom sistemu države Kalifornije „Pelikan bej” je bilo mesto u kome sunce nikada ne šija.

Sledećeg dana povela sam Džakobija i uzela policijski helikopter za jednočasovni let uz obalu do Kresent Sitija, uz granicu s Oregonom. Već sam dva puta bila u „Pelikan beju”: da se sretnem s doušnikom u jednoj istrazi ubistva i da prisustvujem saslušanju povodom puštanja na uslovnu slobodu nekog koga sam uhapsila. Svaki put kada sam

preletala gustu šumu koja okružuje zatvor, osećala sam da mi se steže stomak.

Ukoliko ste pripadnik snaga koje sprovode zakon – naročito ako ste žena – ovo je jedno od onih mesta na kojima ne želite da se nađete. Kada vas puste da prođete kroz glavnu kapiju, nailazite na znak koji upozorava da ste, ukoliko vas uzmu za taoca, prepušteni sami sebi. Ovde nema pregovaran-ja.

Ugovorila sam sastanak sa zamenikom upravnika Rolan-dom Istisom, u glavnoj upravnoj zgradi. Istis je bio visok, ozbiljan, strogih crta lica i plavih očiju. Bio je nepoverljiv usled godina provedenih pod najstrožom disciplinom.

– Izvinjavam se što kasnim – rekao je i seo za svoj veliki sto od hrastovine. – Imali smo nemire u bloku O. Jedan od naših „Severnjaka” ubo je nožem svog protivnika u vrat.

– Odakle mu nož? – pitao je Džakobi. – Nema noževa. – Istis se bledo osmehnuo. – Upotrebo je

naoštrenu ivicu baštenskog asova. Ne bih radila Istisov posao nijednog sekunda, ali isto tako

nije mi se dopadao ni Inoi što zbog prebijanja, zastrašivanja i gesla „Potkazivanje: uslovna ili smrt”.

– Pa, poručnice, kažete da je ovo u vezi s ubistvom načelnika Mersera? – Upravnik se nagnuo napred.

Klimnula sam glavom i izvukla iz tašne dosje. – U vezi sa mogućim nizom ubistava. Zanima me da li znate nešto o jednoj bandi iz zatvora.

Istis je slegnuo ramenima. – Većina ovih zatvorenika pripada nekoj bandi od svoje desete godine. Videćete da svaka teritorija ili oblast koja postoji u Ouklendu i istočnom delu Los Anđelesa postoji i ovde.

– Banda koja me zanima zove se 'Himera' – rekla sam.

Nije se moglo primetiti da li je Istis iznenađen. – Znači, poručnice, ne bavite se sitnicama? Pa šta biste želeli da znate?

– Želim da znam da li ova ubistva vode do tih ljudi iz 'Himere'. Želim da znam da li su zaista tako zli kao što ih bije glas. I želim da znam imena njihovih istaknutih članova koji su sada napolju.

– Na sva vaša pitanja odgovor je potvrdan. – Istis je bezizražajno klimao glavom. – U pitanju je neka vrsta vatrenog krštenja. Zatvorenici koji mogu da podnesu i ono najgore čemu ih izložimo. Oni koji su puno vremena proveli u samici. To im donosi rang – i izvesna preimućstva.

– Preimućstva? – Slobodu. Na način na koji je mi ovde shvatamo. Bez

ispitivanja. Bez potkazivanja. – Želela bih da dobijem spisak članova ove bande koji su

na uslovnoj. Upravnik se nasmejao. – Malo njih dočeka uslovnu kaznu.

Neke prebacujemo u druge ustanove. Mislim da u svakoj kaznenoj ustanovi u državi ima ogranaka 'Himere'. A nije baš da vodimo evidenciju ko je postao zaslužan, a ko nije. To je vise nešto kao: ko zasluži da sedi uz Velikog drkadžiju na misi.

– Ali vi znate ko su oni, zar ne? Znate ko je zaslužan. – Mi znamo. – Upravnik je klimnuo glavom. Zatim je

ustao, kao da je razgovor završen. – Biće potrebno izvesno vreme. O ovome moram da se posavetujem. Ali videću šta mogu da učinim.

– Dok sam ovde, mogla bih da se vidim s njim. – S kim, poručnice?

– S Velikim drkadžijom. S glavešinom 'Himere'. Istis me je pogledao. – Žao mi je, poručnice, niko to ne može. Niko nema pristup.

Pogledala sam Istisa u oči. – Hoćete da se vratim s državnim nalogom da mi se to omogući? Slušajte, ubijen je naš načelnik policije. Svaki političar u ovoj državi želi da uhvatimo tog zlikovca. Podržavaju me sa svih strana. Već vam je to poznato. Dovedite skota gore.

Upravnikovo stegnuto lice se opustilo. – Samo izvolite, poručnice. Ali on ne može napolje. Vi idete k njemu.

Istis je podigao slušalicu i okrenuo jedan broj. Posle izvesnog zatišja, oštro je rekao: – Pripremite Vajca. Ima posetu. Jedna žena hoće da ga vidi.

59

Prošli smo dugačkim podzemnim hodnikom u pratnji Istisa i glavnog stražara O'Korina, koji je nosio palicu.

Stigli smo do stepeništa označenog sa samica-C, upravnik je mahnuo ispred sigurnosnog ekrana i poveo nas kroz blindirana vrata, pa smo se našli u jednom veoma moderno uređenom zatvorskom odeljenju.

Usput me je upućivao: – Kao i većina naših zatvorenika, Vajc je stigao ovamo iz drugog zatvora, iz 'Folsoma'. Tamo je bio voda 'Arijevskog bratstva' dok nije zadavio jednog crnog čuvara. Ovde je u samici već osamnaest meseci. Sve dok ne počnemo u ovoj državi da ih osuđujemo na smrt, ovo je najviše što možemo da učinimo s njim. Džakobi mi se primakao i šapnuo: – Sigurna si da želiš to da uradiš, Lindzi?

Nisam bila sigurna. Srce mi je snažno udaralo, a dlanovi su mi bili mokri od znoja. – Zato sam povela tebe.

– Aha – promrmljao je Džakobi. Odeljenje sa samicama „Pelikan beja” nije bilo nalik

nijednom drugom koje sam videla. Sve je bilo obojeno u tupo, sterilno belo. Krupni stražari u oker uniformama, oba pola, ali samo belci, zastakljene kontrolne kabine.

Svuda monitori i sigurnosne kamere. Na sve strane. Odeljenje je bilo sagrađeno kao školjka sa deset ćelija, dobro zatvorenih blindiranih vrata.

Upravnik Istis zaustavio se ispred metalnih vrata s velikim prozorom. – Dobro došli do nultog nivoa ljudske vrste – rekao je.

Pojavio se mišićav, proćelav stariji stražar s vizirom na licu i nekom vrstom puške za elektrošok, nalik na „uzi”. – Morali smo da izvučemo Vajca, upravniče. Mislim da će mu biti potrebno nekoliko trenutaka da se opusti.

Pogledala sam u Istisa. – Da ga izvuku! Istis je šmrknuo. – Pomislili biste da bi on, posle nekoliko

meseci provedenih u rupi, bio srećan što izlazi. Tek da vam bude jasno šta se dešava, Vajc nije sarađivao. Morali smo da pošaljemo ceo tim da vam ga privede.

Pokazao je glavom ka prozoru. – Evo vam vašeg čoveka… Stala sam ispred jakih hermetički zatvorenih vrata. Zat-

vorenik je bio privezan za metalnu stolicu, noge su mu bile okovane gvožđem, a ruke s napetim mišićima vezane lisicama na leđima. Retka kosa mu je bila duga i masna i imao je zapuštenu bradicu. Bio je obučen u narandžasti kombinezon s kratkim rukavima, otkopčan na grudima, ispod kojeg se videla tetovaža koja mu je prekrivala razvijene ruke i grudi.

Upravnik je rekao: – S vama će biti stražar i pratićemo vas preko monitora sve vreme. Ne prilazite mu. Ostanite na razdaljini od metar i po. Ako samo podigne bradu u vašem pravcu, biće imobilisan.

– Ali tip je vezan i okovan – rekla sam. – Ovaj skot jede lance – rekao je Istis. – Verujte mi. – Mogu li išta da mu obećam? – Aha. – Istis se iscerio. – „Hepi mil”. Jeste li spremni…? Namignula sam Džakobiju koji je gledao napregnuto. Srce

je skoro prestalo da mi kuca. – Bon voyage – promrmljao je Istis. Onda je dao znak

kontrolnoj kabini. Začulo se jedno kahuu i teška vrata su se otključala.

60

Stupila sam u ćeliju golih belih zidova. Bila je prazna, osim metalnog stola i četiri stolice, pričvršćenih zavrtnjima za pod, i dve sigurnosne kamere visoko na zidovima. U uglu je stajao stražar, čvrsto stegnutih usana, s puškom za elektrošok u rukama.

Vajc me je jedva i primetio. Noge su mu bile vezane, a na rukama je imao lisice. Oči su mu imale hladan, neljudski izraz.

– Ja sam poručnik Lindzi Bokser – rekla sam i zaustavila se na metar i po od njega.

Vajc nije rekao ništa, samo je sevnuo očima prema meni. Oči su mu delovale kao uski, skoro fosforescentni prorezi.

– Moram da razgovaram s tobom o nekim ubistvima koja su se desila. Ne mogu mnogo da ti obećam. Nadam se da ćeš me saslušati. Možda i pomoći.

– Duvaj ga – prosiktao je promuklim glasom. Čuvar je koraknuo prema njemu, a Vajc se trgnuo kao daje dobio strujni udar. Podigla sam ruku i zaustavila ga.

– Možda znaš nešto o njima – nastavila sam, a niz leđa sam osetila jezu. – Samo me zanima da li tebi to ima smisla. Ova ubistva…

Vajc me je pogledao znatiželjno, verovatno pokušavajući da poveže ima li tu nečega za njega. – Ko je ubijen?

– Četvoro ljudi. Dva policajca. Jedan od njih bio je načelnik policije. Jedna udovica i jedanaestogodišnja devojčica. Svi crnci.

Zadovoljan osmeh pojavio se na Vajcovom licu. – U slučaju da niste primetili, damice, moj alibi je čvrst kao stena.

– Nadala sam se da znaš nešto o tome. – Zašto baš ja? Iz džepa sam izvadila iste slike nemani koje sam pokazala

i Istisu i stavila mu ih ispred lica. – Ubica ostavlja ovo za sobom. Mislim da znaš šta je to.

Vajc se široko iskezio. – Ne znam zašto si došla ovamo, ali nemaš pojma kako mi ovo greje srce.

– Ubica je 'Himera', Vajce. Ako saraduješ, možda ti vrate neke povlastice. Mogli bi da te izvade iz ove rupe.

– Oboje znamo da nikada neću izaći iz ove rupe. – Uvek ima nešto, Vajce. Svakome je nešto potrebno. – Ima nešto – konačno je rekao. – Priđi bliže. Ukočila sam

se. – Ne mogu. Znaš i sam to. – Imaš ogledalo, zar ne? Klimnula sam glavom. U tašni sam imala ogledalce za

šminkanje.

– Uperi ga u mene. Pogledala sam u čuvara. Glavom je odsečno pokazao „ne”. Tada me je Vajc prvi put pogledao u oči. – Uperi ga u

mene. Nisam se video više od godinu dana. Čak su i tuš baterije matirane da ne možemo da vidimo svoj odraz. Ovi skotovi prosto hoće da zaboravimo ko smo. Želim da se vidim.

Čuvar je koraknuo napred. – Vajce, znaš da je to nemoguće.

– Jebi se, Labonte. – Opako je pogledao u kamere. – I ti se jebi, Istise. – Onda se ponovo okrenuo meni. – Nisu te doveli ovamo s bogatim tovarom za pregovore, zar ne?

– Rekli su mi da bih mogla da te izvedem na „hepi mil” – rekla sam uz bled osmeh.

– Samo ti i ja, ha? Bacila sam pogled na stražara. – I on. Vajc se nasmejao. –

Skotovi obični, znaju kako uvek sve da pokvare. Stajala sam još neko vreme sva uskiptela. Nisam se

smejala. Nisam želela da mu pokažem ni najmanji znak razumevanja.

Zatim sam sela za sto naspram Vajca. Preturala sam po tašni i izvadila ogledalce. Očekivala sam da će se svakog časa začuti razglas ili da će stražar okamenjenog izraza lica prići i izbiti mi ga iz ruke. Na moje zaprepašćenje, niko se nije umešao. Otvorila sam ogledalce, pogledala u Vajca i okrenula ga ka njemu.

Ne znam kako je ranije izgledao, ali sada je predstavljao stravičan prizor. Zurio je u svoj odraz, širom razrogačenih očiju u koje je upijao istinu o svom surovom zatočeništvu. Uporno je gledao u ogledalo kao da je ono poslednja stvar koju vidi na zemlji. Onda je pogledao u mene i iscerio se. – I nisam neka prilika da mi ga popušiš, je l' da?

Ne znam zbog čega, ali osmehnula sam mu se uzdržano. Onda je on iskrivio vrat ka kamerama. – Jebi se, Istis –

riknuo je. – Vidiš? Još sam ovde. Pokušavaš da me iscediš, ali još Am ovde. Poravnanje teče i bez mene. Himera, dušo… Slava nesputanoj ruci koja ubija prostake i stoku.

– Ko bi mogao to da uradi? – navaljivala sam. – Reci mi, Vajce. – Znao je. Znala sam da je znao. Neko s kim je delio ćeliju. Neko kome je poveravao priče iz prošlosti u zatvors-kom dvorištu.

– Pomozi mi, Vajce. Neko koga poznaješ ubio je ove ljude. Više nemaš šta da dobiješ.

Oči mu najednom zacakliše od besa. – Misliš da me nešto zabole za tvoje mrtve crnčuge? Za tvoje mrtve pandure? Uskoro će ih država ionako sakupiti. I strpati u torove. Dvanaestogodišnja crna kurva, neke majmunčine obučene u pandurske uniforme. Samo mi je žao što moj prst nije bio na obaraču. Oboje znamo da šta god da ti kažem, neću dobiti ni dodatni obrok od ovih skotova.

Onoga sekunda kada odeš, Labont će me već žacnuti. Bolje bi ti bilo da mi ga popušiš.

Odmahnula sam glavom, ustala i krenula prema vratima. – Možda se jedan od tvojih kretena prizvao pameti –

viknuo je uz prezriv osmeh. – Možda je tako baš bilo, unutrašnja stvar.

Snažna drhtavica mi je protresla telo. Vajc je bio životinja. U njernu nije bilo ni trunke ljudskog. Samo sam želela da mu zalupim vrata u lice. – Ja sam ti ipak nešto pružila, ako je i bilo samo na trenutak – rekla sam.

– Nemoj biti tako uverena da nisi dobila ništa za uzvrat. Nikad ga nećeš uhvatiti. On je 'Himera'… – Vajc je trgnuo glavom ka grudima pokazujući na tetovažu visoko na njegovom ramenu. Uspela sam da vidim samo zmijski rep. –

Izdržaćemo koliko god nas blatili, policajko. Pogledaj me… Nabili su me u ovo pakleno grotlo, naterali su me da jedem svoja govna, ali opet ću pobediti. – Odjednom je ponovo postao glasan i ljut i vrpoljio se onako vezan. – Pobeda dolazi na kraju. Božija milost je na beloj rasi. Živela 'Himera'…

Odmakla sam se od njega a on se izazivački koprcao. – Pa šta je s tim „hepi milom”, kurvetino?

Kada sam stigla do vrata, iza leda sam čula prasak i za njim nejasno mumlanje kada je stražar sasuo hiljadu vati u Vajcove zgrčene grudi.

61

Vratili smo se u grad saznavši nekoliko imena, zahvaljujući Istisu. To su bili nedavno pušteni na uslovnu slobodu osuđenici za koje se smatralo da pripadaju „Himeri”. U Palati je Džakobi predao spisak Kepiju i Činu.

– Pozvaću nekolicinu službenika socijalnog za uslovnu – rekao mi je. – Hoćeš li da mi se pridružiš?

Odmahnula sam glavom. – Moram rano da odem, Vorene. – Š'a je bilo? Nemoj mi reći da imaš sudar? – Aha – klimnula sam glavom. Mora da mi se na licu

pojavio zlurad osmeh. – Imam sastanak. Oko sedam sati začuo se interfon. Kada sam otvorila vrata, moj otac je izvirivao iza zaštitne

maske hvatača u bejzbolu, a ruke je držao u odbrambenom položaju. – Pomirenje…? – pitao je uz pokajnički osmeh.

– Večera… – uzdržano sam se nasmešila. – To je najviše što mogu.

– I to je početak – kazao je i ušao. Doterao se. Nosio je mrki sportski sako, ispeglane pantalone i otkopčanu belu košulju. Predao mi je bocu crnog vina uvijenu u hartiju.

– Nije trebalo – rekla sam i odvila vino. Onda sam se zagrcnula od iznenađenja kada sam pročitala nalepnicu. Bio je to prvi rod. „Bordoški šato latur”, berba 1965.

Pogledala sam ga. Godine 1965. ja sam se rodila. – Kupio sam ga nakon tvog rođenja. To je bila jedina stvar

koju sam poneo kada sam otišao. Uvek sam računao da ćemo ga popiti kada diplomiraš ili tako nešto, možda kada se udaš.

– Čuvao si ga sve ove godine – zavrtela sam glavom. On je slegnuo ramenima. – Kao što sam rekao, kupio am

ga za tebe. U svakom slučaju, Lindzi, ništa me više neće obradovati nego da ga popijem večeras s tobom.

Neka milina razlila se po meni. – Ne dozvoljavaš mi da nastavim da te očajnički mrzim.

– Nemoj me mizeti, Lindzi. – Dobacio mi je zaštitnu masku. – Ovo mi ne odgovara. Ne želim da ikada više moram da je koristim.

Povela sam ga i dnevnu sobu, sipala mu pivo, pa smo seli. Na sebi sam imala džemper Ajlin Fišer boje vina, a kosu sam podigla u konjski rep. Njegove oči su svetlucale dok me je gledao.

– Izgledaš divno, Ljutiću – rekao je otac. Kada sam se namrštila, nasmešio se. – Šta mogu, tako

izgledaš. Neko vreme smo razgovarali, a Marta je ležala pored

njega, kao da su prijatelji odvajkada. Pričali smo o nevažnim stvarima, o stvarima koje smo znali. Ko je još u policiji od njegovih drugara. O Keti i o njenoj maloj ćerki koju nije video. Tek smo pomenuli Mersera i moju istragu.

I, kao da sam tek upoznala nekog, otkrila sam da je drugačiji nego što sam zamišljala. Nije bio brbljiv ni razmetljiv, niti pun priča kakvog sam ga se sećala, već skroman i uzdržan. Skoro pokajnički. A i dalje je zadržao smisao za šalu.

– Moram nešto da ti pokažem – rekla sam. Otišla sam do plakara u hodniku i vratila se sa satenskom bejzbol jaknom „Divova” koju mi je poklonio pre dvadeset pet godina. Na njoj je bio izvezen broj 24 i ime Mejs na grudima.

Ocu su oči zasijale od iznenađenja. – Na to sam i zabora-vio. Dobio sam je od snabdevača opremom još devetsto šezdeset osme. – Držao je ispred sebe i dugo je posmatrao kao da je neka relikvija koja je iznenada oživela prošlost. – Znaš li koliko ovo danas vredi?

– Uvek sam je držala za moje nasledstvo – rekla sam mu.

62

Spremila sam lososa na roštilju sa sosom od đumbira i soje i pirinač sa paprikama, prazilukom i graškom. Selila sam se da moj otac voli kinesku hranu. Otvorili smo „latur '65”. Bilo je to vino iz snova, svilenkasto i prelepo. Sedeli smo u zastakljenoj verandi s pogledom na zaliv. Otac je kazao da je ovo najbolje vino koje je ikada probao.

Razgovor je postepeno prešao na ličnije stvari. Pitao me je za kakvog sam se čoveka udala i ja sam mu priznala da je, nažalost, bio nalik na njega. Pitao me je da li sam ga prezirala, a ja sam morala da mu kažem istinu. – Aha. Mnogo, tata.

Postepeno smo počeli da pričamo čak i o mom slučaju. Rekla sam mu kako mi je teško da ga resim, da mi je toliko stalo da to učinim da me to prosto koči. Kako sam bila ubeđena da je u pitanju serijski ubica, ali i posle četiri počinjena ubistva, ja još nisam imala ništa.

Razgovarali smo još puna tri sata, do posle jedanaest. Ispraznili smo bocu, a Marta je zaspala uz njegove noge. S vremena na vreme morala sam da se podsetim da razgovaram sa sopstvenim ocem. Da sedim naspram njega prvi put otkad sam odrasla. I polako, počela sam da uviđam. On je bio samo čovek koji je grešio i koji je kažnjen za te pogreške. Nije više bio neko koga mogu naslepo da prezirem ili mrzim. Nikoga nije ubio. Nije bio Himera. Prema merilima koja vladaju u mojoj struci, njegovi grehovi su oprosti vi.

U jednom trenutku više nisam mogla da se uzdržim da mu ne postavim pitanje koje sam godinama želela da mu uputim. – Moram da znam odgovor na ovo. Zašto si nas ostavio?

Otpio je gutljaj vina i zavalio se na divanu. Njegove lave oči delovale su tako tužno. – Nemam da kažem ništa što bi tebi delovalo razumno. Ne mogu sada… Ti si odrasla žena. Radiš u policiji. Znaš kako se stvari razvijaju. Tvoja majka i ja… Recimo samo da nikada nismo bili dobar par, čak ni za stare nazore. Proćerdao sam na kocki većinu onoga što smo imali. Imao sam mnogo dugova, pozajmljivao sam na ulici. To baš i nije ispravno za policajca. Uradio sam mnogo toga čime se ne ponosim… kao čovek i kao policajac.

Primetila sam da mu ruke podrhtavaju. – Poznato ti je da ponekad neko izvrši zločin samo zato što su okolnosti tako loše da, jedno po jedno, sva rešenja jednostavno nestanu i on nije u stanju da učini ništa sem toga? Tako je bilo i sa mnom. Dugovi, ono što se dešavalo na poslu… Nisam našao nikakav

drugi izlaz. Jednostavno sam otišao. Znam da je kasno da kažem ovo, ali celog života sam žalio zbog toga.

– A kada se mama razbolela…? – Bilo mi je žao kada se razbolela. Ali tada sam već

započeo novi život, a niko me nije uverio da sam dobrodošao ponovo. Smatrao sam da bih je više povredio nego što bih joj pomogao.

– Znam da mi je mama uvek govorila da si nepopravljivi lažov.

– To je istina, Lindzi – rekao je otac. Dopao mi se način na koji je to priznao. Zapravo, dopao mi se moj otac.

Morala sam rano da ustanem zbog posla. Počela sam da odnosim sudove u kuhinju. U grudima me je stezalo. Domislila sam da ću se rasplakati. Otac mi se vratio i meni Je postalo jasno koliko mi je nedostajao. Na neki suludi nacm, i dalje sam želela da budem njegova devojčica.

Pomogao mi je oko sudova. Ispirala sam ih, a on ih je ređao u mašinu za pranje. Jedva da smo progovorili. Celo telo mi je podrhtavalo.

Kada smo završili sa sudovima, jednostavno smo se okrenuli jedno prema drugom i pogledali se. – A gde si odseo? – pitala sam.

– Kod Rona Fazija, bivšeg policajca. Bio je oblasni narednik na Sansetu. Spavam na njegovom divanu.

Isprala sam jedan lonac. – I ja imam divan – rekla sam.

63

Ceo sledeći dan posvetili smo spisku imena koji su nam dali upravnik Istis i njegovi ljudi. Odmah smo precrtali dva

imena. Proverili smo u arhivi u računam i došli do podatka da su oni ponovo uvedeni u kalifornij ski kazneni sistem i da trenutno obitavaju u drugim ustanovama.

U pamćenju mi je ostalo nešto što je Vajc rekao prethod-nog dana.

– Nešto sam ti dala – rekla sam dok je osuđenik bulaznio o beloj rasi.

– Nešto sam ti dao za uzvrat – odvratio je on. Reci su mi odzvanjale u mislima. Prvi put sam ih se selila u dva ujutro, ali sam nastavila da spavam. Dok sam se vozila na posao, one su se vratile. I bile su i dalje prisutne.

Nešto sam ti dao za uzvrat… Izula sam cipele i zagledala se kroz prozor na autoput koji

je postao zakrčen. Pokušavala sam da se setim svih pojedinosti sastanka s Vajcom.

On je prava životinja koja više neće imati priliku da vidi svetlost dana. Ipak sam osećala da sam uspostavila vezu s njim. Sve što je želeo u tom paklu bilo je da vidi kako izgleda. Nešto sam ti dao za uzvrat.

Pa šta mi je to dao? – Misliš da me nešto zabole za tvoje mrtve crnčuge? –

rekao je besno. – Živela 'Himera' – vikao je dok su ga… Onda sam, polako, usredsredila misli na to. – Možda se jedan od tvojih kretena prizvao pameti. Možda

je tako bas bilo, unutrašnja stvar. Nisam bila sigurna da li sam potpuno izgubila zdrav

razum. Da li sam nalazila nešto čega nije bilo? Da mi Vajc n'je zapravo poručio nešto za šta ne bi mogao da bude odgovoran?

Unutrašnja stvar… Telefonirala sam Istisu u „Pelikan bej”. – Da li je iko od

vaših zatvorenika nekada bio policajac? – pitala sam ga.

– Policajac…? – Upravnik je zastao. – Da. – Objasnila sam mu zbog čega me to zanima. – Izvinite na mom francuskom – odvratio je Istis – ali Vajc

vas je zajebavao. Želeo je da vam se uvuče u um. Ta skotina mrzi policajce.

– Upravniče, niste mi odgovorili na pitanje. – Policajac…? – Istis je podsmešljivo huknuo. – Imali smo

nepoštenog inspektora iz Odeljenja narkotika iz Los Anđelesa, Belakoru. Ubio je trojicu doušnika. Ali on je prebačen odavde. Koliko mi je poznato, još je u 'Freznu'. – Setila sam se da sam čitala o Belakorovom slučaju. Bilo je to nešto najprljavije i najniže što može da zadesi čuvara zakona.

– Imali smo Binisa, carinskog inspektora, koji je tajno vodio lanac narkotika na aerodromu u San Dijegu.

– Još nekog? – Ne, bar ne za mojih šest godina. – A šta je sa prethodnim periodom, Istise? Nestrpljivo je

zamumlao. – Koliko u prošlost hoćete da pitam, poručnice? – Koliko dugo je Vajc tu? – Dvanaest godina. – Toliko u prošlost. Bilo mi je jasno da upravnik misli da sam luda. Prekinuo

je razgovor pošto je rekao da će mi se javiti. Spustila sam slušalicu. Ovo je bilo sumanuto – da bilo šta

poverajem Vajcu. On mrzi policajce. Verovatno mrzi i žene. Iznenada je Karen, moja sekretarica, uletela u kancelariju.

Imala je skamenjen izraz. – Upravo se javila pomoćnica Džili Bernhard. Gospodi Bernhdard je pozlilo.

– Pozlilo…? Karen je bezizražajno klimnula glavom. – Krvari. Gore.

Potrebni ste joj tamo, odmah.

64

Jurnula sam niz hodnik do lifta pa do Džiline kancelarije. Kada sam ušla, ležala je na divanu. Tu su već stigli ljudi iz Hitne pomoći jer su, srećom, bili u

mrtvačnici. Mnogo peškira, krvavih peškira, bilo je podmetnuto ispod njene tamnoplave suknje. Bila je licem okrenuta na drugu stranu, ali mogla sam da primetim da je sva posivela. Bila je malodušna i uplašena, kakvu je nikada nisam videla. U trenutku mi je postalo jasno šta se desilo.

– Oh, Džili – rekla sam i klekla pored nje. – Oh, draga. Tu sam.

Nasmešila se kada me je videla, umorno i uplašeno. Njene prodorne oči dobile su boju tmurnog neba. – Izgubila sam je, Lindzi – rekla je. – Trebalo je da prestanem da radim. Trebalo je da ih poslušam. Da poslušam tebe. Mislila sam da najviše na svetu želim ovu bebu, ali izgleda da nije bilo tako. Izgubila sam je.

– Oh, Džili. – Uhvatila sam je za ruku. – Nisi ti kriva. Nemoj tako da pričaš. U pitanju je nešto fiziološki. Postojala je mogućnost da se ovo desi. Znala si za to. Uvek je postojala ta opasnost.

– Ja sam kriva, Lindzi. – Oči su joj se ispunile suzama. – Mislim da je nisam dovoljno želela.

Jedna bolničarka Hitne pomoći zamolila me je da se pomerim, pa su Džili priključili na monitor i dali joj transfuziju. Srce mi se steglo. Obično je bila tako jaka i nezavisna. Ali već sam primetila promenu na njoj; toliko se radovala toj bebi. Čime je zaslužila ovo?

– Džili, gde je Stiv? – Sagnula sam se ka njoj.

Uzdahnula je. – U Denveru je. Ejpril ga je našla. Krenuo je nazad.

Iznenada se Kler pojavila u kancelariji. – Samo što sam čula – rekla je. Pogledala me je zabrinuto, a onda se obratila bolničarki. – Šta se desilo?

Dobila je odgovor da su sve vitalne funkcije kod Džili u redu, ali da je izgubila dosta krvi. Kada je Kler pomenula bebu, bolničarka je odmahnula glavom.

– Oh, dušo – Kler je stegla Džili za ruku i klekla. – Kako se osećaš?

Niz Džilino lice tekle su suze. – Oh, Kler, izgubila sam je. Izgubila sam moju bebu.

Kler je sklonila vlažni uvojak kose sa Džilinog čela. – Biće sve u redu. Ne brini. Dobro ćemo te paziti.

– Moramo da je odvezemo sada – rekla je bolničarka. – Pozvali smo njenog lekara. Čeka je u „Kal pacifiku”.

– Idemo s tobom – rekla sam. – Sve vreme ćemo biti s tobom.

Džil je uspela da se nasmeši, a zatim se uozbiljila. – Izlzvaće porođaj, jel da?

– Ne verujem – odgovorila je Kler. – Znam da hoće. – Džil je zatresla glavom. Bila je

odlučnija od svih koje sam poznavala, ali zastrašujuće saznanje koje sam pročitala u njenim očima nikada neću zaboraviti.

Vrata su se otvorila i ušao je tehničar Hitne pomoći s nosilima. – Vreme je da krenemo – rekla je bolničarka.

Savila sam se do Džili. – Bićemo uz tebe – rekla sam. – Ne ostavljajte me – kazala je i uhvatila me za ruku. – Nećeš nas se lako otarasiti. – Ženske koje rešavaju ubistva, ha? – promrmljala je Džil

stegnutog osmeha.

Stavili su je na nosila, a Kler i ja smo im pomogle. Jedan okrvavljeni peškir skliznuo je na pod njene besprekorno čiste kancelarije.

– Trebalo je da bude dečak – prošaputala je Džil i bolno uzdahnula. – Želela sam dečaka. Sada mogu to da priznam.

Nežno sam joj skrstila ruke u krilo. – Samo što nisam dovoljno jako želela – rekla je Džil.

Onda je zajecala. I nije mogla da prestane.

65

Vozile smo se do bolnice sa Džili, u zadnjem delu kola Hitne pomoći, trčale uz nosila dok su je vodili na akušersko odeljenje, a onda smo čekale dok su lekari pokušavali da joj spasu dete.

Pre nego što su je uveli u operacionu salu, Džil me je ščepala za ruku. – Oni kao da uvek pobeđuju – prošaputala je. – Koliko god tih skotova da ukloniš, uvek nađu načina da pobede.

I Sindi se pojavila u bolnici, pa smo sve tri čekale da vidimo Džili. Otprilike dva sata kasnije, žurno je ušao i Stiv, njen muž. Izmenjali smo nekoliko nezgrapnih zagrljaja, a ja sam se uzdržala da mu ne kažem: Zar ne shvataš da je ova beba bila za tebe? Kada se pojavio lekar, ostavili smo ih nasamo.

Džil je bila u pravu. Izgubila je bebu. Rekli su daje to odlubljivanje posteljice, pogoršano naprezanjem na poslu. Jedilo što je bilo dobro jeste to što je plod uklonjen operativnim putem. Džil nije morala da se porađa.

Kada smo kasnije Kler, Sindi i ja izašle iz bolnice, nismo želele da idemo kući. U blizini se nalazio jedan japanski restoran za koji je Sindi znala. Otišle smo tamo i sedele uz pivo i šake.

Bilo nam je teško da prihvatimo da je Džil, ona koja je radila tako neumorno u kancelariji, koja se pela na moabske stene i biciklom prešla valoviti teren Sedone, dva puta izgubila dete.

– Sirota Džil je previše stroga prema sebi – uzdahnula je Kler, grejući šake oko šolje sa sakeom. – Svi smo joj govorili da treba da uspori.

– Džil ne može sporije – rekla je Sindi. Uzela sam jednu kiflicu i dugo je okretala po sosu. – To je

uradila da udovolji Štivu. To joj se videlo na licu. Stalno se drži tog nemogućeg dnevnog rasporeda. Ništa ne preskače. A on obilazi zemlju i čašćava ulagače.

– Ona ga voli – negodovala je Sindi. – Oni su tim. – Sindi, oni nisu tim. Kler i Edmund su tim. A ovo dvoje

su suparnici u trci. – To je tačno – složila se Kler. – Ta devojka uvek mora da

bude prva. Ne sme da podbaci. – Pa koja od nas nije takva? – pitala je Sindi. Zagledala se

u nas i čekala. Nastade tajac. Zgledale smo se i pokajnički nasmešile

jedna drugoj. – Ali ima tu više od toga – rekla sam. – Džil je drugačija.

Čvrsta je kao stena, ali u dubini duše je usamljena. Svakoj od nas moglo bi da se desi ovo što se njoj desilo. Niko nije nesalomiv. Osim tebe, Kler. Ti imaš taj mehanizam koji sve drži na okupu, ti i Edmund i vaša deca, kao onaj zec na baterije. Stalno radi.

Kler se nasmešila. – Neko mora ovde da održava ravnotežu. A zar se nisi ti sinoć videla s ocem?

Klimnula sam glavom. – Prošlo je prilično dobro. Mislim. Razgovarali smo, neke stvari smo pretresli.

– Nije bilo pesničenja? – pitala je Sindi. – Nije bilo pesničenja. – Nasmejala sam se. – Kada sam

mu otvorila vrata, imao je zaštitnu masku hvatača u bejzbolu. Ozbiljno.

Kler i Sindi su prsnule u smeh. – Doneo mi je bocu vina. Skupog francuskog. Iz devetsto

šezdeset pete. Kupio je one godine kada sam se rodila. Čuvao je sve ove godine. Šta mislite o tome? Nije čak nikada bio siguran da će me ponovo videti.

– Znao je da će te ponovo videti – kazala je Kler uz osmeh. Gucnula je svoj šake. – Ti si njegova divna ćerka. Voli te.

– Pa šta je bilo na kraju, Lindzi? – pitala je Sindi. – Mislim da možemo da kažemo da smo se dogovorili da

se ponovo vidimo. U stvari, rekla sam mu da može neko vreme da boravi kod mene.

Sindi i Kler su trepnule. – Rekle smo ti da popustiš malo i da se vidiš s njim –

buknula je Sindi. – Nismo rekle da podeliš stan s njim. – Šta da vam kažem? On spava kod nekog na divanu.

Činilo mi se da je ispravno da ga pozovem. – I jeste, dušo – smeškala se Kler. – U tvoje zdravlje.

Odmahnula sam glavom. – U Džilino zdravlje. – Da, u Džilino – rekla je Sindi i podigla pivo. Kucnule

smo se. Onda je opet nakratko zavladala tišina. – Neću da skrećem razgvor – rekla je Sindi – ali hoćeš li

da nam ispričaš gde si stala u istrazi?

Klimnula sam glavom. – Proveravamo imena članova 'Himere' koje nam je upravnik Istis dao. Ali danas sam došla do nove pretpostavke.

– Nove pretpostavke? – namrštila se Sindi. Klimnula sam glavom. – Gledajte, ubica je obučeni strelac. Ne pravi greške. Svakim potezom ide korak ispred nai Zna kako radimo.

Sindi i Kler su slušale. Bez reci. Ispričala sam im šta mi je Vajc rekao. Unutrašnja stvar…

– A šta ako Himera nije neki ludi ubica rasista, iz neke od tih radikalnih grupa? – nagnula sam se napred. – Šta ako je policajac?

66

U jednom mračnom baru Himera je srkao svoje „ginis” pivo. Najbolje za najboljeg, pomislio je.

Pored njega sedeo je sedi čovek sa isušenim flekama po licu. Bio je to pripiti Tom Kolinsiz koji je gledao televiziju. Na programu su bile vesti. Dosadni reporter izlagao je najnovija zbivanja u slučaju „Himera”. Radio je to naopako i time vređao publiku, vređao njega.

Pogled je držao prikovan za drugu stranu ulice, motreći kroz veliki izlog bara. Ovde je vrebao sledeću žrtvu. Ova žrtva biće pravo uživanje. Svi ti policajci prate pogrešan trag. Ovo ubistvo će ih potpuno sludeti.

– Još nije gotovo – tiho je promrmljao. I samo neka im padne na pamet da sam predvidiv. Nisam.

Pijani starac pored njega gurnuo ga je laktom. – Mislim da je skot jedan od njih – rekao je.

– Jedan od njih! – pitao je Himera. – Pazi na laktove. I o čemu ti to, do đavola, pričaš?

– Crn kao ponoć – rekao je starac. – Oni pretresaju te rasističke grupe. Ha, kakva glupost. To je neki majmun s grane, s jednom daskom manje u glavi. Verovatno igra za Nacionalnu fudbalsku ligu. Hej, Reje – pozvao je barmena. – Verovatno igra za Nacionalnu fudbalsku ligu…

– Zašto to kažeš? – pitao je Himera, ne skidajući pogled sa ulice. Zanimalo ga je šta njegova publika misli. Možda bi trebalo da anketira ljude po ulici.

– Misliš da bi neki drkadžija s gramom mozga ovako ostavljao tragove? – zaverenički je šaputao starac.

– Mislim da si malo preterao, stari – konačno se isceno Himera. – Mislim da je ovaj ubica prilično mudar.

– Koliko treba da si mudar da bi bio ubica? – Dovoljno mudar da te ne uhvate – rekao je Himera. Covek je pokazao na ekran. – Pa, dobro, kada budu resili,

samo gledaj. Traže pod pogrešnim kamenom. Veoma će se iznenaditi. Možda je O-Džej. Hej, Reje, neko bi morao da pro veri da li je O-Džej u gradu…

Saznao je upravo onoliko koliko je mogao od tog pijanca. Ali u jednoj stvari čovek je bio u pravu. Policija San Fransiska je izgubljena u svemiru. Goveče, pa oni nemaju pojma. Poručnik Lindzi Bokser nikuda nije odmakla. Nije mu se ni približila.

– Da se kladimo – iscerio se Himera starcu. Primakao mu je lice, razrogačio oči. – Ako ga uhvate, kladim se da ima zelene oči.

Iznenada je, s druge strane ulice, ugledao svoju metu. Pa, možda će ovo pomoći poručniku Bokserovoj da se usredsre-di. Udarac veoma blizu baze. Jedno malo udaljavanje kojem ne mogu da odolim. Bacio je nekoliko dolara na šank.

– Hej, kud' žuriš? – Starac se okrenuo prema njemu. – Hajde da te častim još jednim pivom. Hej, do đavola, pa ti imaš zelene oči, drugar.

Himera je skočio sa stolice. – Moram da idem. Imam sastanak.

67

Na povratku kući, Kler Vošbern se u mislima stalno vraćala na ono što se dogodilo nesrećnoj Džili. Nije mogla da se oslobodi toga dok je vozila putem 101 do kuće u Berligejmu.

Skrenula je sa autoputa kod Berligejma i krenula uz brda. U glavi joj je bučalo od umora. Dan je bio tako dug. Ova užasna ubistva koja raslojavaju grad. Onda Džil koja je izgubila bebu.

Sat na kontrolnoj tabli pokazivao je deset i dvadeset. Edmund je svirao večeras. Neće se vratiti pre jedanaest. Volela bi da je on kod kuće. Posebno večeras.

Kler je skrenula na Skajtop i, nekoliko metara kasnije, stala ispred svoje kuće u džordžijanskom stilu. Kuća nije bila osvetljena. Tako je često bilo u poslednje vreme, otkad je Redži na koledžu. Vili, srednjoškolac, verovatno je u svojoj sobi igrao video igrice.

Želela je samo da skine radno odelo i da se uvuče u pidžamu. Da okonča ovaj strašni dan…

Kada je ušla, pozvala je Vilija i, pošto nije čula odgovor, uzela je poštu sa kuhinjskog stola i odnela je u radnu sobu. Odsutno je prelistavala Balardov katalog.

Zazvonio je telefon. Kler je bacila katalog i podigla slušalicu. – Halo…

S druge strane se niko nije oglasio, kao da neko nešto čeka.

Možda je neki od Vilijevih drugova. – Halo… – opet je rekla Kler. – Prvi put, drugi put…

prodato… – I dalje bez odgovora. – Zbogom. Spustila je slušalicu. Nervozno se stresla. Čak i posle svih ovih godina, kada bi

se našla sama u kući, prepala bi se na neki šum ili na upaljeno svetio u podrumu.

Telefon je opet zazvonio. Ovoga puta brzo je podigla slušalicu. – Halo…

Opet uznemirujuća tišina. Ovo je počelo da je uznemirava. – Ko je to? – pitala je.

– Čik pogodi – čuo se muški glas. Kler se presekao dah. Pogledala je na identifikacioni

pozivni broj. – Slušaj, 901-4476 – rekla je – ne znam koju igru igraš, ni otkud ti naš broj. Ako imaš nešto da kažeš, kaži to brzo.

– Čula si za Himeru? – odvratio je glas. – Razgovaraš s njim. Zar nisi počastvovana?

Kler se sledila. Ispravila se u stolici. Mozak joj je brzo radio: Himera je bio naziv kojim su se služili u policiji. Da li je to ikada objavljeno? Ko je znao da i ona učestvuje u istrazi?

Prešla je na posebnu liniju i pritisnula 911.– Bolje bi ti bilo da mi kažeš ko si stvarno – rekla je.

– Kazao sam ti. Mala crna horistkinja bila je broj jedan – nastavio je glas. – Stara gadura, debeli naivni policajac, gazda… Znaš li šta je svima njima bilo zajedničko? Razmisli, Kler Vošbern. Imaš li ti nešto zajedničko s te četiri žrtve?

Kler je počela da se trese. U glavi su joj se pojavile slike savršeno izvedenih hitaca kojima su ubijene prve dve žrtve.

Pogled joj je skrenuo ka prozoru radne sobe i utonuo u mrak oko kuće. .

Ponovo se začuo glas. – Nagni se malo ulevo, doco.

68

Kler se bacila na pod u trenutku kada je prvi metak probio prozorsko staklo.

Drugi je razmrskao ceo prozor, a Kler je osetila kako joj jak bol prži vrat. Ležala je na podu kada su treći i četvrti hitac prasnuli u prostoriji.

Uplašeno je kriknula. Na podu je bilo krvi, krv iz vrata kapala joj je po haljini, po šakama. Srce joj je luđački tuklo. Koliko je gadna rana? Da li je okrznuta karotidna arterija!

Onda je pogledala ka vratima i krv joj se sledila u žilama. Vili… – Mama! – viknuo je. U očima mu se očitavao strah. Na

sebi je imao samo majicu i gaće. Bio je meta. – Vili, lezi – vrisnula je. – Neko puca na kuću. Dečak se

bacio na pod, a Kler je dopuzala do njega. – Dobro je. Samo ostani dole. Čekaj da razmislim – šaputala

je. – Ni milimetar nemoj da dižeš glavu. Bol u vratu bio je neizdrživ, kao da joj je odrana koža. Ali

mogla je da diše. Da je metak probušio karotidu, ona bi se gušila. Rana je površna, mora biti.

– Mama, šta se dešava? – prošaputao je Vili. Tresao se kao prut. Nikada ga nije videla tako uplašenog.

– Ne znam… Samo lezi, Vili.

Iznenada su zagrmela još četiri hica. Čvrsto je slegla sina. Ko god da je pucao, radio je to naslepo, pokušavajući da pogodi bilo šta. Da li je ubica znao da je još živa! Bila je izbezumljena. Šta ako uđe u kuću? Da li je znao za njenog sina! Znao je njeno ime!

– Vili – prostenjala je, uhvativši ga za glavu. – Idi u podrum. Zaključaj se tamo. Zovi devet-jedan-jedan. Puzi! Odmah! Na stomaku!

– Neću da te ostavim – plakao je. – Idi – oštro mu je odgovorila. – Hajde. Učini kako ti

kažem. Drži se poda! Volim te, Vili. Kler gaje gurnula napred. – Okreni devet-jedan-jedan.

Kaži im ko si i šta se dešava. Onda zovi tatu u automobilu. Trebalo bi da je na putu kući.

Vili joj je dobacio poslednji, preklinjući pogled, ali je shvatio. Otpuzao je, lica i tela priljubljenih uz pod. Dobar dečko. Tvoja majka ne podiže tupavu decu.

Spolja je dopro još jedan hitac. Duboko udahnuvši, Kler je počela da se moli: – Molim te, Bože, ne dozvoli da zločinac uđe u kuću. Ne daj da se to dogodi, molim te.

69

Himera je sasuo još četiri okvira kroz razbijeni prozor, lako je rukovao svojom puškom „PSG-1”.

Znao je da ju je pogodio. Nije prvim hicem; okrenula se u poslednjem sekundnu. Ali sledećim jeste, dok je pokušavala da se zakloni. Samo nije znao da li je i dokrajčio. Želeo je da pošalje poruku poručniku Lindzi Bokser, a za to nije bilo

dovojlno tek ranjavanje njene prijateljice. Kler Vošbern morala je da umre.

Sedeo je u automobilu u mračnoj ulici, poturivši puščanu cev kroz prozor. Morao je da se uveri da je Kler mrtva, ali nije želeo da ulazi u knrv Imala je sina i on bi mogao da bude unutra. Neko od njih mogao bi da pozove 9-1-1.

Iznenada su se upalila svetla ispred jedne kuće u ulici. Neko je izašao na travnjak iz druge kuće.

– Do đavola – prosiktao je. – Bestraga mu glava. – Tako je želeo da skoči na razbijeni prozor i da otvori vatru po sobi. Kler Vošbern je morala da umre. Nije hteo da ode neobavlje-nog posla.

Iza sebe je začuo buku. Jedan auto se pojavio u ulici, mahnito trubeći. Palio je i gasio svetla. Projurio je pored njega brzinom meteora.

– Šta je, do đavola, sad ovo? Možda je pozvala policiju. Možda su susedi zvali čim su

čuli pucnje. Nije smeo da se izlaže opasnosti. Ona nije bila neko zbog koga bi rizikovao. Nije želeo da ga uhvate.

Onaj automobil je oštro uleteo na prilaz ispred njene kuće. Zaškripale su kočnice. Susedi su počeli da izlaze iz kuća.

Zakočio je pušku Šakom i uvukao je u auto. Ubacio je u brzinu i pritisnuo papučicu za gas.

Prvi put da je zabrljao. Prvi put. Gospode, nikada nije grešio.

Imala si sreće, doco. Ali ionako si bila meta za vežbanje. Sledeća meta je bila važna.

70

Skinula sam šminku i sklupčala se da odgledam kasne vesti kada me je Edmund pozvao.

Klerin muž je bio izbezumljen, mucao je. Neverovatna priča koju je pokušavao da mi saopšti udarila me je poput brzog voza. – Biće dobro, Lindzi. Sada je u 'Peninsula' bolnici.

Navukla sam preko glave vuneni džemper, farmerke i, namestivši policijsko svetio na krov auta, pojurila ka Berlingejmu. Put od četrdeset minuta prešla sam za dvadeset.

U jednoj od soba prijemnog odeljenja zatekla sam Kler kako sedi odevena u kostim boje rđe u kome je bila kada se rastala sa mnom tri sata ranije. Jedan lekar joj je stavljao zavoj na vrat. Edmund i Vili bili su uz nju.

– Gospode, Kler… – bilo je jedino što sam uspela da izgovorim, a oči su me pekle i bile su vlažne. Zagnjurila sam se u Edmunda i naslonila glavu na njegovo rame, grleći ga najčvršće i najzahvalnije. Onda sam počela da grlim Kler.

– Lakše malo s nežnostima, dušo – ustuknula je, trgnuvši vrat. Onda je uspela da se osmehne. – Uvek sam ti govorila da će ove naslage sala jednog dana dobro doći. Potreban je vraški dobar hitac da pogodi neki vitalni deo na meni.

I dalje sam je stiskala. – Da li uopšte uviđaš koliko si imala sreće?

– Aha. – Uzdahnula je. U očima sam joj čitala da je shvatala. – Veruj mi, shvatam.

Metak je samo očešao. Lekar za hitne zahvate očistio joj je ranu, previo je i otpustio, ne zadržavši je čak ni da prenoći. Samo dva centimetra dublje i sada ne bismo Pričale.

Kler je uhvatila Edmunda i Vilija za ruku i nasmešila se. – Moji momci su se dobro pokazali, zar ne? Obojica. Edmundov automobil je prepao snajperistu. Edmund je iskrivio lice. – Trebalo je sam da pojurim tog skota…

– Miran, tigre. – Smejala se Kler. – Pusti da Lindzi radi svoj posao. Ti ostaješ bubnjar. Uvek sam ti govorila – rekla je i stegla mu ruku – Rahmanjinov mu je možda u glavi, ali što se tiče njegovog srca, pravi je Dogi Dog.

Kao da je tek tada Edmund shvatio šta je moglo da se desi. Hrabrost mu se naglo istopila. Seo je, naslonio se na Kler nakratko, a kada je pokušao da govori, stavio je ruku preko očiju. Kler ga je bez reci držala za ruku.

Sat vremena kasnije, pošto smo pretresli događaj sa berlingejmskom policijom, obišli smo teren oko kuće.

– Bio je to on, zar ne, Kler? Bio je to Himera. – Klimnula je potvrdno glavom.

– Zaista je hladna skotina, Lindzi. Jasno sam čula kada je rekao: 'Nagni se malo ulevo, doco'. Tada je počeo da puca.

Mesni policajci i oni iz kancelarije šerifa okruga San Mateo još su procesijavali kuću i dvorište. Pozvala sam i Klepera da im pomogne.

Kler me je upitala: – Zašto baš ja, Lindzi? – Ne znam, Kler. Ti si crna. Radiš u službi zakona. Ni

sama ne razumem. Zašto menja obrazac? – Razgovarali smo mirno i lagano. Kao da se poigravao sa

mnom. Potrudio se da to zvuči… lično. Učinilo mi se da sam kod nje primetila nešto čega ranije

nije bilo. Strah. A ko bi to mogao da joj zameri? – Možda bi

trebalo da uzmeš slobodne dane, Kler – rekla sam joj. – Da se malo skloniš.

– Misliš da ću mu dozvoliti da me gurne pod kamen? To neće moći, Lindzi. Neću mu dopustiti da pobedi.

Nežno sam je zagrlila. – Dobro si? – Dobro sam. Imao je svoju priliku. Sada ja želim svoju.

71

Konačno sam se dovukla do svog stana negde posle dva ujutro.

Događaji tog dugog, stravičnog dana – Džil koja gubi bebu, Kler i njen zastrašujući podvig – prolazili su kroz moj um kao isečci nekog košmarnog filma. Čovek koga sam jurila umalo nije ubio moju najbolju prijateljicu. Zašto baš Kler? Šta je to moglo da znači? Osećala sam se kao da sam ja odgovorna, osećala sam da sam ukaljana zločinom.

Celo telo me je bolelo. Želela sam da zaspim, bilo mi je potrebno da odagnam ovaj dan. Odjednom su se vrata gostinske sobe otvorila i moj otac je izašao iz nje. U toj pometnji skoro sam i zaboravila da je on ovde.

Nosio je dugačku belu majicu i bokserice sa školjkama. Na neki način, verovatno zbog premora, ovo mi je bilo smešno.

– Nosiš bokserice, Bokseru – rekla sam. – Obešenjače stari. – Onda sam mu ispričala šta se desilo. Kao bivši policajac, on bi trebalo da razume. Na moje iznenađenje, ispostavilo se da je dobar slušalac. Upravo ono što mi je tada bilo potrebno.

Prišao je do moje strane divana. – Hoćeš li kafu, Lindzi?

– Bolje bi ti prijao konjak. Ali ima i čaja na pultu ako ti se pije. – Bilo je lepo što sam imala nekog ovde, a on je, izgleda, bio kadar da me umiri.

Utonula sam u divan, zatvorila oči i pokušala da smislim šta sledeće treba da uradim. Dejvidson, Merser, a i Kler Vošbern… Zašto se Himera okomio na Kler? je to značilo?

Otac se vratio sa šoljom čaja i bocom s malo „kurvuazi-jea”. – Pošto smatram da si već velika devojčica, zašto ne bi dobila jedno i drugo.

Srknula sam čaj, zatim otpila poveći gutljaj konjaka. – Oh, baš mi je ovo bilo potrebno. Isto kao što mi je potreban predah od ovog slučaja. On ostavlja tragove, ali ja još ne umem da ih protumačim.

– Ne krivi sebe, Lindzi – rekao je otac najnežnijim gla-som.

– Šta radiš – pitala sam ga – kada te ceo svet posmatra, a ti ne znaš šta da preduzmeš? Kada shvatiš da protivnik ne posustaje, da se boriš sa čudovištem?

– Upravo smo u takvim prilikama pozivali one iz Odeljen-ja krvnih delikata – rekao je otac s osmehom.

– Ne pokušavaj da me nasmeješ – molila sam. Ali mu je uspelo, uprkos svemu. Što je još bilo čudnije, počela sam o njemu da razmišljam kao o svom ocu.

Odjednom je promenio ton. – Kazaću ti šta sam ja radio kada bi postalo zaista teško. Povlačio sam se. Ti to nećeš uraditi. Znam to. Toliko si bolja od mene.

Uputio mi je iskren pogled i više se nije smešio. л Tada se dogodilo nešto što ni u snu ne bih poverovala. Ruke moga oca jednostavno su se rastavile, a ja sam se, takoreći bez otpora, šćućurila na njegovom ramenu. Obgrlio me je, nešto nesigurno u početku, a zatim kao svaki otac koji grli svoju ćerku, stegnuo me je nežno, brižno. Nisam se opirala. Osetila

sam istu kolonjsku vodu koju je koristio i kada sam bila mala. Bilo mi je tako čudno, a istovremeno i kao najprirodnija stvar na svetu.

Očev neočekivan zagrljaj učinio je da naslage bola odjed-nom nestanu.

– Uhvatićeš ga, Lindzi – čula sam kako mi šapuće, stežući i Ijuljuškajući me. Hoćeš, Ljutiću…

Baš mi je bilo potrebno to da čujem. – Oh, tata – rekla sam. Samo to i ništa više.

72

– Poručnice Bol serova – začuo se Brendin glas sa interfo-na rano u ponedeljak ujutro. – Upravnik Istis iz 'Pelikan beja' na liniji dva. – Podigla sam slušalicu, ne nadajući se da ću saznali mnogo.

– Pitali ste me da li je ikad ovde robijao neki policajac – rekao je Istis.

Odmah sam živnula. – I? – Samo da znate, ne dajem ni pet para na Vajcove suma-

nute priče. Ali pregledao sam arhivu s dosjeima. Zaista smo imali slučaj koji bi mogao da bude od važnosti. Pre dvanaest godina. Bio sam upravnik 'Soledada' kada je taj ološ stigao ovamo.

Priljubila sam slušalicu na uho. – Držali su ga ovde pet godina. Njih dvojicu u samicama.

Onda su ga prebacili ponovo u 'Kventin'. Poseban slučaj. Možda ćete se seliti njegovog imena.

Uzela sam olovku i počela da razbijam glavu. Policajac u „Pelikanu”? U „Kventinu”?

– Frenk Kumbs – rekao je Istis. Ime mi je bilo poznato. Kao da sam ugledala naslov iz

mladosti. Kumbs. Ulični pozornik koji je pre dvadeset godina ubio jednog klinca u paviljonima. Osuđen je po hitnom postupku. Zatvoren. Njegovo ime je za svakog policajca u San Fransisku bilo opomena za korišćenje preterane sile.

– Kumbs se pokazao kao veći podlac u zatvora nego sto je bio napolju – nastavio je Istis. – Pridavio je cimera u ćeliji u 'Kventinu', pa su ga zato prebacili ovamo. Pošto je proveo neko vreme u samici, izlečio se malo od nedruštvenog ponašanja.

Kumbs… zapisala sam. Nisam mogla da se setim ničeg o tom slučaju, osim da je zadavio tog crnog dečaka.

– Zašto mislite da bi se ovaj Kumbs uklapao? – pitala sam. – Kao što sam rekao… – Istis je pročistio grlo. – Ne

marim mnogo za Vajcove priče. Ali pozvao sam vas jer sam se malo raspitao kod osoblja. Dok je bio ovde, Kumbs je osnovao onu vašu grupicu.

– Moju grupicu? – Tako je, poručnice. Himeru.

73

Znate onu izreku – kada vam se jedna vrata zalupe pred nosom, druga vam se otvore. Pola sata kasnije, lupala sam o staklo svoje kancelarije da bih pozvala Džakobija. – Šta znaš o Frenku Kumbsu? – pitala sam ga kada je ušao u moju kancelariju.

Voren je slegnuo ramenima. – Nepošten pozornik. Pre mnogo godina zadavio je jednog momka pri raciji zbog

narkotika. Dečak je umro. Najveći skandal u odeljenju u vreme kad sam nosio uniformu. Dobio je, čini mi se, deset godina u 'Kventinu'.

– Ne, dvadeset. – Gurnula sam mu Kumbsov dosje preko stola. – Reci mi nešto što ne mogu da nađem ovde.

Voren je otvorio dokument. – Koliko se sećam, bio je čvrst policajac, odlikovan, uspešan u hapšenjima, ali istovremeno, mislim da u ovom dosjeu ima dovoljno prijava za preteranu upotrebu sile da bi mogao da se takmiči s Rodnijem Kingom.

Klimnula sam glavom. – Nastavi… – Pročitala si dosje, Lindzi. Prekinuo je neku košarkašku

utakmicu u jednom od paviljona. Učinilo mu se da je prepoznao mališu kojeg je hapsio zbog droge, ali koji je pušten. Momak mu je nešto rekao i pobegao. Kumbs je pošao za njim.

– Radi se o crnom mališanu – prekinula sam ga. – Dobio je petnaest do dvadeset godina za ubistvo drugog stepena.

Džakobi je treptao. – Kuda nas ovo vodi, Lindzi? – Do Vajca, Vorene. Do 'Pelikan beja'. Mislila sam da

trabunja, ali me je nešto zainteresovalo. Vajc je rekao da mi je dao nešto. Rekao je da je to unutrašnja stvar.

– Prekopavaš ovaj stari dosje zato što ti je Vajc rekao da je to unutrašnja stvar? – Džakobi je nabrao čelo.

– Kumbs je bio Himera. Dve godine je proveo u samici. Pogledaj… Tip je imao obuku za specijalce. Dobio je status strelca. Bio je osvedočeni rasista. A sada je na slobodi. Kumbs je pušten iz 'Sen Kventina' pre nekoliko meseci.

Džakobi je sedeo skamenjenog izraza lica. – Samo, još ti nedostaje motiv, poručnice. Mislim, priznajem da je bio neviđen podlac. Ali bio je policajac. Šta bi on imao protiv policajaca?

– Izjasnio se da je ubio iz samoodbrane, da mu se mali opirao. Niko ga nije podržao. Ni njegov partner, ni ostali policajci koji su bili na mestu zločina, ni glavešine.

– Da li ti se sad a čin i d a sam u p rav u ? – dohvatila sam dosje, prelistala ga i zaustavila se tamo gde sam nešto zaokružila crvenim flomasterom. – Rekao si da je Kumbs ubio malog u paviljonima?

Džakobi je klimnuo glavom. Gurnula sam tu stranicu ka njemu.

– Bej vju, Vorene. La Sal Hajts. Tamo je zadavio klinca. Ti paviljoni su srušeni i devetsto devedesete tu su podignuti neboderi. Dobili su drugo ime…

– …Vitni Jang – rekao je Džakobi. U blizini mesta na kome je Taša Kečings ubijena.

74

Moj sledeći potez bio je da pozovem Madlin Ajkers, pomoćnika upravnika u zatvoru „Sen Kventin”. Madi je bila predusretljiva. Ispričala mi je šta je znala o Kumbsu. – Loš policajac, loš čovek, i zaista loš prema drugim zatvorenicima. Jedan hladan podlac. – Madi je rekla da će se raspitati o njemu. Možda je Frenk Kumbs ispričao nekome šta je nameravao da uradi kada izađe na slobodu.

– Madlin, ovo nipošto ne srne da procuri – upozorila sam je.

– Merser mi je bio prijatelj, Lindzi. Učiniću sve što mogu. Daj mi nekoliko dana.

– Neka bude jedan dan, Madi. Ovo je od velike važnosti. Opet će ubiti nekoga.

Dugo sam sedela za svojim stolom i pokušavala da skupim sve što sam imala. Nisam mogla da smestim Kumbsa na mesto zločina. Nisam imala oružje. Nisam čak ni znala gde se nalazi. Ali prvi put od ubistva Taše Kečings imala sam osećaj da sam na dobrom tragu.

Instinkt mi je govorio da treba da zamolim Sindi da pregleda „mrtvačnicu” Kronikla u kojoj su čuvani stari članci. Ovi događaji odigrali su se pre više od dvadeset godina. Samo nekolicina njih iz tih dana i dalje rade u odeljenju.

Tada sam se prisetila da je neko ko se tada zatekao tamo sada pod mojim sopstvenim krovom.

Zatekla sam oca kako gleda večernje vesti. – Hej – dovik-nuo mi je. – Stižeš kući na vreme. Rešila si slučaj?

Presvukla sam se, izvadila pivo iz frižidera i privukla Policu naspram oca.

– Moram da razgovaram s tobom o nečemu. – Pogledala sam ga u oči. – Sećaš li se policajca po imenu Frenk Kumbs?

Otac je klimnuo glavom. – To ime nisam dugo čuo. Naravno da ga se sedam. Policajac koji je zadavio dečaka tamo u paviljonima. Uhapsili su ga pod optužbom za ubistvo. Zatvorili su ga.

– Tada si bio u policiji, zar ne? – Da, i poznavao sam ga. Najgori policajac na koga sam

ikad natrčao. Neki su bili očarani njime. Hapsio je, rešavao je stvari na svoj način. Tada je sve bilo drukčije. Nismo imali nadzorne odbore koji nam dahću za vratom. Nije štampa objavljivala sve što uradimo.

– Tata, taj dečak kojeg je zadavio imao je četrnaest godina.

– Zašto te zanima Kumbs? U zatvoru je.

– Više nije. Napolju je. – Primakla sam stolicu. – Pročitala sam da je Kumbs tvrdio da je mališana ubio u samoodbrani.

– Pa koji policajac ne bi? Kazao je da je dečak pokušao da ga iseče nekim oštrim predmetom za koji je pomislila da je nož.

– Sećaš li se ko mu je bio partner u to vreme, tata? – Gospode. – Otac je slegnuo ramenima. – Sten Dragula,

koliko se sečam. Da, on je svedočio na suđenju. Ali mislim da je umro pre nekoliko godina. Niko nije želeo da radi s Kumbsom. Svi su se plašili da idu s njim kroz neki kraj.

– Da li je Sten Dragula bio belac ili crnac? – pitala sam. – Sten je bio belac – odgovorio je otac. – Mislim da je bio

Italijan ili možda Jevrejin. To nije bio odgovor koji sam očekivala. Niko nije podržao

Kumbsa. A zašto on ubija crncel – Tata, ako Kumbs jeste taj koji radi ovo… ako je krenuo

u osvetu, zašto je uperio prema crncima? – Kumbs je bio životinja, ali je bio i policajac. Sve je tada

bilo drukčije. Čuveni plavi zid ćutanja… Svaki policajac na Akademiji nauči: Drži jezik za zubima. To će ti pomoći. E pa Frenku Kumbsu nije pomoglo; to ga je uništilo. Svi su ga se lako odrekli. Govorimo o periodu pre dvadesetak godina? U to vreme u policiji vodena je snažna afirmativna kampanja. Crnci i Latinoamerikanci tek su zadobijali ključne položaje. Onda je tu bila i ta lobistička crnačka grupa P.P…

– Pozornici pravde – rekla sam. – Oni su i dalje aktivni. Otac je klimnuo glavom. – Pritisak je bio veliki. P.P. su

pretili štrajkom. Na kraju je i grad počeo da vrši pritisak. Šta god da je bilo, Kumbs je osećao da je ostavljen na cedilu.

Odjednom mi se razbistrilo. Kumbs je smatrao da su ga na brzinu osudili zbog crnačkog lobija u njegovom odeljenju. U

zatvoru se hranio mržnjom. Sada, dvadeset godina kasnije, vratio se na ulice San Fransiska.

– Možda bi, u nekom dragom trenutku, ovakva stvar bila zataškana – rekla sam. – Ali ne i tada. P.P. su ga priterali uza zid.

Iznenada je jedna zloslutna misao osvojila moj um. – Eri Merser je bio umešan, zar ne?

Otac je klimnuo glavom. – Merser je bio Kumbsov pret-postavljeni.

Treći deo

PLAVI ZID ĆUTANJA

75

Sledećeg jutra je slučaj Frenk Kumbs, koji je samo dan ranije delovao slabašno, počeo da se oblikuje. Bila sam ushićena.

Prvo je Džakobi kucnuo na moja vrata. – Nešto za tebe, poručnice. Kumbs deluje sve bolje i bolje.

– Kako to? Jesi li nešto našao kod Kumbsovog službenika za uslovnu.

– Može se reći. Nestao je, Lindzi. Prema službeniku, Kumbs je zbrisao iz nekog hotela u ulici Edi. Nije ostavio novu adresu, nije se prijavio, nije se javio bivšoj ženi.

Bila sam razočarana što je Kumbs nestao, ali to je isto-vremeno bio i dobar znak. Kazala sam Džakobiju da nastavi da traga.

Nekoliko minuta kasnije pozvala me je Madlin Ajkers iz „Sen Kventina”.

– Mislim da imam ono što si tražila – izjavila je. Nisam mogla da verujem da se tako brzo javila.

– Za poslednjih godinu dana Kumbs je promenio četiri cimera u ćeliji. Dvojica su puštena na uslovnu, ali lično sam razgovarala s drugom dvojicom. Jedan mi je rekao da se nosim, a onaj drugi, taj Toračeti… Skoro da nisam ni morala da mu kažem šta me zanima. Rekao mi je da je onog trenutka kada je na televiziji čuo za Dejvidsona i Mersera znao da je to Kumbs. Kumbs mu je pričao da će iz sve snage ponovo pokrenuti ćelu stvar.

Zahvalila sam Madi od sveg srca. Taša, Merser, Dejvid-son… Počelo je da se slaže.

Ali kako se Estel Čipman uklapala? Neka sila me je ponela. Otišla sam napolje i prekopala

dokumenta ovog slučaja. Nedeljama ih već nisam gledala. Ono što sam tražila bilo je na dnu. Spisak zaposlenih u

policiji koji sam dobila iz arhive: Edvard K. Čipman. U njegovih trideset besprekornih godina službe, samo je

jedna pojedinost štrcala. Bio je predstavnik svog okruga za P.P… Pozornike

pravde. Došao je trenutak da se ovo zavede. Pozvala sam

načelnika Trahija. Njegova sekretarica Helen, koju je nasledio od Mersera, rekla je da je na zatvorenom sastanku. Kazala sam joj da dolazim gore.

Zgrabila sam Kumbsov dosje i uputila se stepeništem na peti sprat. Morala sam ovo da obznanim. Upala sam u načelnikevu kancelariju.

Onda sam se zaustavila, zanemela. Na moje neprijatno iznenađenje, za konferencijskim

stolom sedeli su Trahio, specijalni agenti Rudi i Hal iz FBI-ja, portparol Kar i načelnik islednika Rajan.

Nisam bila pozvana na najnoviji sastanak radne grupe.

76

– Ovo je glupost – rekla sam. – Potpuna budalaština. Šta je ovo – neka vrsta muškog kluba?

Trahio, Rudi i Hal, Kar, Rajan. Pet momaka posađenih oko okruglog stola – bez mene, žene.

Vršilac dužnosti načelnika je ustao. Bio je crven u licu. – Lindzi, upravo smo hteli da te pozovemo.

Znala sam šta ovo znači. Šta se dešava. Trahio je hteo da prebaci vođenje slučaja. Mog slučaja. On i Rajan spremali su se da ga predaju FBI-ju.

– Nalazimo se u prelomnom trenutku istrage – rekao je Trahio.

– Sasvim ste u pravu – upala sam. Ošinula sam pogledom ćelu grupu. – Znam ko je ubica.

Odjednom su svi pogledi bili uprti u mene. Momci su ćutali. Imala sam osećaj kao da su se upalili reflektori, a koža me je peckala kao da me neko prži.

Pogled sam vratila na Trahija. – Hoćete li da vam izložim stvar? Ili hoćete da odem?

Naizgled zapanjeno, izvukao mi je stolicu da sednem. Nisam sela. Stajala sam. Onda sam ih provela kroz ceo

slučaj, uživajući u tome. Kako sam u početku bila malodušna, ali kako je sve počelo da se slaže. Himera, „Pelikan bej”… Kumbsova netrpeljivost prema policiji. Na pomen Kumbso-vog imena, ljudi iz odeljenja razrogačili su oči. Povezala sam žrtve, Kumbsove streljačke sposobnosti, kako je samo dobar strelac mogao da izvede one hice.

Kada sam završila, i dalje su svi ćutali. Samo su zurili ispred sebe. Želela sam da poskočim od ushićenja.

Agent Rudi je pročistio grlo. – Za sada nisam čuo ništa što bi Kumbsa dovodilo u neposrednu vezu s bilo kojim mestom zločina.

– Dajte mi još dan ili dva i čućete – odvratila sam. – Kumbs je ubica.

Hal, Rudijev robusni partner, ozareno je klimnuo ka načelniku. – Hoćete li da pratimo ovaj trag?

Nisam mogla da poverujem. Ovo je bio moj slučaj. Moje otkriće. Otkriće Odeljenja za krvne delikte. Naši ljudi su ubijeni.

Trahio kao da je pažljivo razmišljao o tome. Naduo je svoje debele usne kao da iz slamčice isisava poslednju kap. Onda je odmahnuo glavom ljudima iz FBI-ja.

– Neće biti potrebno, specijalni agente. Ovo je od početka bila gradska istraga. Završiće je ljudi iz gradske službe.

77

Samo je jedna prepreka sada stajala na putu. Trebalo je pronaći Frenka Kumbsa.

U Kumbsovom dosjeu pominje se supruga Ingrid koja se razvela od njega dok je bio u zatvoru i preudala se. Nije bilo lako doći do nje. Službenik za uslovnu rekao je da joj se Frenk nije javljao. Ali i slabi izgledi su nam dobrodošli.

– Vorene, haj'mo. – Gurnula sam laktom Džakobija. – Ideš sa mnom. Biće kao u stara vremena.

– Oh, kako je to slatko. Ingrid Tiason živela je u Laguni, u prijatnoj ulici nastanje-

noj pripadnicima srednje klase.

Parkirali smo na suprotnoj strani ulice, došli do kuće i zazvonili. Niko nije otvorio. Nismo znali da li Kumbsova žena radi, a ispred kuće nije bilo automobila.

Kada smo se već spremali da krenemo, jedan stari model „volvo-karavana” zaustavio se ispred kuće.

Ingrid Tiason imala je oko pedeset godina, oštru smeđu kosu. Nosila je jednostavnu, bezobličnu plavu haljinu ispod debelog sivog duksa. Izašla je iz automobila i otvorila zadnja vrata da bi izvadila namirnice.

Žena starog policajca znala je s kim ima posla istog trenutka kada smo joj prišli. – Šta hoćete od mene? – pitala je.

– Nekoliko minuta. Pokušavamo da nađemo vašeg bivšeg muža.

– Imate petlje da dođete ovamo. – Podigla je obrve i uzela dve torbe u ruke.

– Samo proveravamo sve mogućnosti – rekao je Džakobi. Odbrusila mu je: – Kao što sam rekla službeniku za

uslovnu, nisam čula ništa o njemu otkad je izašao. – Nije dolazio da vas vidi? – Jednom, čim je izašao. Svratio je da pokupi neke lične

stvari koje je mislio da sam mu sačuvala. Kazala sam mu da sam sve bacila.

– Kakve stvari? – pitala sam. – Bezvezna pisma, novinske isečke o suđenju. Verovatno i

stare pištolje koje je čuvao. Frenk je oduvek voleo pištolje. Stvari koje ceni samo onaj ko nema drugih vrednosti u životu.

Džakobi je klimnuo glavom. – I šta je onda uradio? – Šta je uradio? – Ingrid Tiason je huknula. – Otišao je ne

rekavši mi reci o tome kako smo živeli poslednjih dvadeset godina. Bez reci o meni ili njegovom sinu. Verujete li vi to?

– I vi ne znate gde bismo mogli da ga nađemo? – Ne znam. Taj čovek je otrovan. Našla sam nekoga ko se

prema meni ponaša s poštovanjem. Ko se ponaša kao otac prema mom sinu. Ne želim više nikada da vidim Frenka Kumbsa.

Pitala sam je: – Znate li da li se viđa s vašim sinom? – Ne. Uvek sam ih držala na razdaljini. Moj sin nema

nikakve veze s ocem. I nemojte da se vrzmate oko njega, n studira na Stanfordu.

Koraknula sam ka njoj. – Svako ko možda nešto zna o njemu, gospođo Tiason, biće nam od pomoći. Ovo je istraga o ubistvu.

Primetila sam mali znak oklevanja. – Dvadeset godina živim lepo. Imam porodicu sada. Ne želim da iko sazna da ste ovo čuli od mene.

Klimnula sam glavom. Osetila sam kako mi krv udara u glavu.

– Frenk je ostao u vezi s Tomom Kitingom. Čak i dok je bio zatvoren. Ako iko zna gde je Frenk, to je on.

Tom Kiting. Ime mi je bilo poznato. Bio je to penzionisani policajac.

78

Sat vremena kasnije, Džakobi i ja smo zaustavili auto ispred stančića 3A u stambenoj četvrti Bleksli, u Haf Mun Beju.

Kitingovo ime pamtim od detinjstva. Bio je redovan posetilac „Alibija” posle smene od devet do četiri, a ja sam tamo provodila mnoga popodneva, na barskoj stolici, uz oca.

Sećala sam ga se kao rumenog čoveka, prerano osedelog. Bože, pomislila sam, to je bilo pre skoro trideset godina.

Kucnuli smo na vrata Kitingovog skromnog stana. Otvori-la nam je vitka seda žena, prijatnog izgleda.

– Gospođo Kiting? Ja sam poručnik Lindzi Bokser iz Odeljenja za krvne delikte San Fransiska. Ovo je inspektor Džakobi. Da li vam je muž kod kuće?

– Krvni delikti… – izgovorila je iznenađeno. – U pitanju je jedan stari slučaj – rekla sam uz osmeh.

Jedan glas se začuo iz stana. – Helena, nigde ne mogu da pronađem prokleti daljinski.

– Samo čas, Tome. On je pozadi – rekla nam je dok nas je uvodila unutra.

Prošli smo kroz skromno uređen stan i ušli u sobu koja je gledala na malo dvorište. Na zidovima je bilo okačeno nekoliko uramljenih slika policajaca. Kiting je bio upravo onakav kakvog sam ga se sećala, samo trideset godina stariji. Mršav, sede proređene kose, ali isto onako rumen.

Sedeo je i pratio izveštaje sa berze. Primetila sam da sedi u invalidskim kolicima.

Helen Kiting nas je upoznala, pa je, pošto je pronašla daljinski, utišala televizor. Kiting se obradovao stoje imao posetioce iz službe.

– Nisam baš pokretan otkad su mi noge otkazale. Kažu da imam artritis. Izazvao ga je metak u četvrtom kičmenom pršljenu. Ne mogu više da igram golf. – Zasmejao se. – Ali i dalje mogu da pratim kako mi raste penzija.

Primetila sam da mi proučava lice. – Ti si ćerkica Martija Boksera, zar ne?

Nasmešila sam se. – 'Alibi'… nekoliko pet-nula-jedinica, jel tako, Tome? – Pet-nula-jedan bio je poziv za pojačanje, a tako su zvali i svoje omiljeno piće, irski viski s pivom.

– Čujem da si postala velika zverka u poslednje vreme. – Kiting je klimao glavom i široko se osmehivao. – Pa, šta dovodi vas glavešine da razgovarate sa starim uličnim pozornikom?

– Frenk Kumbs – rekla sam. Kitingov izraz lica odjednom postade tvrd. – Šta je s

Frenkom? – Pokušavamo da ga nađemo, Tome. Čula sam da ti

možda znaš gde je. – Zašto se ne obratite njegovom službeniku za uslovnu. Ja

to nisam. – Zbrisao je. Nema ga već četiri nedelje. Napustio je

posao. – Znači, sada vi iz Krvnih delikata pratite prestupnike na

uslovnoj? Gledala sam Kitinga u oči. – Šta kažeš, Tome? – Otkud vam pomisao da ja nešto znam? – Bacio je pogled

na svoje noge. – Stara vremena su stara vremena. – Čula sam da ste ostali u vezi. Važno je. – Pa, poručnice, ovde gubite vreme – kazao je. Znala sam

da laže. – Kada si poslednji put pričao s Kumbsom? – Čim je izašao. Možda još jednom ili dvaput. Bila mu je

potrebna pomoć da stane na noge. Možda sam mu pomogao. – A gde je živeo – upao je Džakobi – dok si mu ti poma-

gao? Kiting je zatresao glavom. – U nekom hotelu u ulici Edi ili

O'Farel – rekao je. – I otad nisi razgovarao s njim? – Pogled mi je skrenuo na

Helenu Kiting. – Šta hoćete od njega uopšte? – obrecnuo se Kiting. –

Odužio je svoje. Zašto ga ne ostavite na miru?

– Bilo bi lakše, Tome – rekla sam – kad bi nam samo rekao.

Kiting je stegnuo suve usne, pokušavajući da odredi kome da bude odan.

– Radio si trideset godina, zar ne? – rekao je Džakobi. – Dvadeset četiri. – Potapšao se po nozi. – Na kraju sam

dobio skraćenje. – Dvadeset četiri dobre godine. Šteta bi bilo da ih sada

obeščastiš time što nećeš da saraduješ… Kiting je prasnuo: – Hoćeš da znaš ko je stručnjak za

nedostatak saradnjel Frenk Kumbs. Čovek je samo obavljao svoju dužnost, a svi ti gadovi, navodni prijatelji, okrenuli su mu leda. Možda vi tako sada radite, s vašim sastancima za delovanje u zajednici i vašom obukom za pažljivo rešavanje teškoća. Ali nekad smo morali da sklanjamo loše momke sa ulica. Pomoću onoga što smo imali.

– Tome! – Njegova žena je podigla glas. – Frenk Kumbs je ubio jednog dečaka. Ovi ljudi su ti prijatelji. Žele da razgovaraju s njim. Ne znam koliko daleko ćeš da doguraš s tim ubeđenjem o dužnosti i vernosti. Dužnost ti je ovde.

Kiting je oštro pogledao. – Da, naravno, dužnost mi je ovde. – Uzeo je daljinski upravljač i okrenuo se prema meni. – Ostani ovde i ceo dan ako hoćeš; nemam pojma gde je Frenk Kumbs.

Pojačao je ton na televizoru.

79

– Nek' se nosi – rekao je Džakobi kada smo izašli. – Govnar starog kova.

– Sada smo na pola puta do poluostrva – rekla sam mu. – Hoćeš li da se odvezemo do Stanforda? Da vidimo Frenkije-vog malog?

– Što da ne. – Slegnuo je ramenima. – Prijalo bi mi obrazovanje.

Vratili smo se do puta 280 i stigli u Palo Alto za pola sata. Kada smo stigli do fakulteta – kroz visoke palme koje su

oivičavale put, medu velelepne oker zgrade sa crvenim krovovima i sa Huverovim tornjem koji se dizao nad glavnim dvorištem – osetila sam čaroliju života u studenstkom gradu. Sva ova deca bila su u nečemu posebna i nadarena. Osetila sam čak i ponos što je Kumbsov sin, uprkos prostom poreklu, uspeo ovde.

Prijavili smo se u upravnoj zgradi. Pomoćnik dekana rekao nam je da je Rasti Kumbs verovatno na treningu u sali kod fudbalskog terena. Rasti je bio dobar student i sjajan igrač u napadu. Odvezli smo se do terena gde nas je trener s crvenom stanfordskom kapom poveo uza stepenice i zamolio da sačekamo ispred teretane.

Nekoliko trenutaka kasnije izašao je dobro građen, riđokos momak u oznojenom dresu „Kardinala”. Rasti Kumbs je imao prijatno lice po kome se rasulo nešto pegica. Nije imao ništa od one mračne, proračunate odbojnosti koju sam primetila na fotografijama njegovog oca.

– Mislim da znam zašto ste ovde – rekao je dok nam je prilazio. – Zvala me je mama i rekla mi.

U pozadini su se čuli zvuči sprava za vežbanje. Otvoreno sam se osmehnula. – Tražimo tvog oca, Rasti. Zanima nas da li znaš gde bi mogao da bude?

– On nije moj otac – rekao je mladić i zavrteo glavom. – Moj otac se zove Teodor Bel. On je taj koji me je podigao, zajedno s mamom. Tedi me je naučio da hvatam loptu. On je taj koji me je ubedio da mogu da uspem na Stanfordu.

– Kada si poslednji put čuo nešto o Frenku Kumbsu? – Šta je uopšte uradio? Mama kaže da ste vi iz Odeljenja

za krvne delikte. Znamo šta se objavljuje u veslima. Svi znaju šta se događa ovde. Šta god da je uradio pre, odužio je dug, zar ne? Ne možete da mislite da, samo zato što je grešio pre dvadeset godina, i sada snosi odgovornost za ove stravične zločine?

– Ne bismo došli čak ovamo da nije važno – rekao je Džakobi.

Fudbaler se ljuljao napred-nazad na prstima. Delovao je kao srdačan momak, spreman da sarađuje. Protrljao je šake jednu o drugu. – Jednom je došao ovamo. Čim je izašao. Pisao sam mu nekoliko puta u zatvor. Sreli smo se u gradu. Nisam želeo da ga iko vidi.

– Šta ti je rekao? – pitala sam. – Mislim da je želeo samo da umiri savest. I da sazna šta

moja majka misli o njemu. Nijednom nije rekao: 'Hej, Rasti, sjajno si napredovao. Pogledaj kakav si. Dobro si radio.' Ili: 'Hej, pratim tvoje utakmice…' Njega je više zanimalo da li je mama bacila neke njegove stvari.

– Kakve stvari? – pitala sam. Šta bi to bilo tako važno zbog čega bi došao čak ovamo i suočio se sa sinom?

– Policijske stvari – rekao je Rasti Kumbs i odmahnuo glavom. – Možda pištolji.

Nasmešila sam se s razumevanjem. Bilo mi je poznato kako je to kada oca posmatraš bez ikakvog divljenja. – Nije ti natuknuo kuda bi mogao da ode?

Rasti Kumbs je zatresao glavom. Izgledalo je kao da će zaplakati. – Ja nisam Frenk Kumbs, islednici. Mada nosim njegovo ime, i ako već moram da živim s onim što je on učinio, nisam on. Molim vas da ostavite na miru moju porodicu. Molim vas.

80

Ovo mi se nije baš dopalo. Buđenje ružnih sećanja u Rastiju Kumbsu učinilo je da se osećam nelagodno. Čak se i Džakobi složio.

Oko četiri stigli smo natrag u kancelariju. Vozili smo se čak do Palo Alta da bismo uleteli u novi ćorsokak. Baš divno.

Čekala me je telefonska poruka. Odmah sam se javila Sindi. – Priča se da si našla osumnjičenog – rekla je. – Istina ili glasina?

– Imamo jedno ime, Sindi, ali ne mogu ništa da ti kažem. Hoćemo samo da ga privedemo na ispitivanje.

– Znači nema naloga za hapšenje? – Sindi… nema ga još. – Ne pričam o objavljivanju, Sindi. On se okomio na našu

drugaricu. Zaboravila si? Ako mogu ikako da pomognem… – Imam stotinu policajaca koji rade na ovom slučaju,

Sindi. Neki od nas čak su vodili jednu ili dve istrage do sada. Molim te, veruj mi.

– Ali ako ga niste već priveli, znači da ga niste pronašli, jel tako?

– Ili možda nismo još prikupili čvrste dokaze. I, Sindi, ovo nije za štampanje.

– Ovo sam ja, Lindzi. f Kler. I Džil. I mi radimo na tom slučaju, Lindzi. Sve tri.

Bila je u pravu. Za razliku od svih drugih slučajeva ubistava na kojima sam radila, ovaj kao da je sve više postajao ličan. Šta je posredil Nisam imala Kumbsa i bila mi je potrebna pomoć. Sve dok se on nalazi na slobodi, svašta može da se desi.

– Potrebna mi je vaša pomoć. Sindi, pročešljaj stare novinske tekstove. Samo moraš da ideš dalje u prošlost.

Ona je ćutala neko vreme, a zatim uzdahnula. – Bila si u pravu, zar ne? Tip je policajac.

– Ne smeš to da objaviš, dušo. A i da objaviš ne bi bila u pravu. Ali neverovatno si blizu.

Znala sam da se premišlja i da grize jezik. – I dalje ostaje dogovor da se nađemo?

Nasmešila sam se. – Da, naći ćemo se. Mi smo tim. Sada više nego ikada.

Htela sam da završim posao za to veče kada je stigao jedan poziv. Sedela sam i razmišljala kako me je Tom Kiting lagao. Da je razgovarao s Kumbsom. Ali sve dok ne dobijemo nalog za hapšenje, Kiting može da zadrži sve što želi za sebe.

Na moje ogromno iznenađenje, telefonirala mi je njegova žena. Zamalo da ispustim slušalicu.

– Poručnice, moj muž je tvrdoglav čovek – počela je, vrlo nervozno. – Ali uniformu je nosio dostojanstveno. Nikada nisam tražila od njega da polaže račune ni za šta. A neću ni sada. AH ne mogu da sedim po strani. Frenk Kumbs je ubio tog dečaka. A ako je učinio još nešto, ne želim da se budim

svakog jutra do kraja života sa saznanjem da sam podržavala jednog ubicu.

– Za sve bi bilo bolje, gospođo Kiting, kada bi vaš muž kazao šta zna.

– Ne znam šta on zna – rekla je – i verujem mu kada kaže da nije razgovarao s Kumbsom neko vreme. Ali nije rekao ni ćelu istinu, poručnice.

– Onda mi recite vi. Oklevala je. – Kumbs je bio ovde. Jedanput. Možda pre

dva meseca. – Znate li gde je sada? – Krv je počela jače da mi struji. – Ne – odgovorila je. – Ali sam.prenela Tomu jednu

njegovu poruku. Još imam taj broj. Potražila sam olovku. Izdiktirala mi je broj. 434-9117. – Prilično sam uverena da

je to neki pansion ili hotel. – Hvala vam, Helena. Već sam htela da spustim slušalicu kada je rekla: – Ima još

nešto… kada je moj muž rekao da je pomogao Kumbsu, opet nije ispričao ćelu istinu. Tom mu je dao nešto novca. Ali mu je dozvolio i da pretura po nekim starim stvarima koje smo čuvali u plakaru.

– Po kakvim stvarima? – pitala sam. – Po Tomovim starim policijskim stvarima. Možda stara

uniforma i značka. To je ono što je Kumbs tražio kod bivše žene. Stare

uniforme. Sinulo mi je. Možda je tako uspeo da se približi Esteli Cipman i Merseru…

– To je sve? – pitala sam. – Ne – rekla je Helen Kiting. – Tom je tamo čuvao i

pištolje. Kumbs je i njih uzeo.

81

Za nekoliko mir uta ušla sam u trag telefonskom broju koji mi je dala Helen Kiting. Bio je to hotel na uglu Avenije Larkin i Mak Alister. „Vilijam Sajmon”. Puls mi je postao ubrzan.

Pozvala sam Džakobija i uhvatila ga u trenutku kada se spremao da večera. – Hajde da se nađemo na uglu Avenije Larkin i Mak Alister. Hotel 'Vilijam Sajmon'.

– Hoćeš da se nađemo u hotelu? Dobro. Krećem. – Mislim da smo našli Kumbsa. Nismo mogli da uhapsimo Frenka Kumbsa. Nismo imali

ni jedan jedini dokaz koji može da ga poveže sa zločinima. Doduše, mogla sam da nabavim nalog za pretres i da mu upadnem u sobu. U tom trenutku bilo je najvažnije da se uverimo da je i dalje tamo.

Dvadeset minuta kasnije, vozila sam se kroz zapušten kraj između Gradskog jezgra i Junion ugla. „Vilijam Sajmon” je bio oronula razvalina s velikom reklamnom tablom na kojoj je izazovna manekenka nosila donji veš Kalvina Klajna. Kako bi Džil to rekla: „bljak”.

Nisam htela do odem do prijemnice, pokažem značku i njegovu fotografiju, sve dok ne budemo spremni da nešto preduzmemo. Pomislila sam: Ma šta bude i pozvala broj koji mi je Helen Kiting dala. Posle trećeg zvona, odgovorio je muški glas: – 'Vilijam Sajmon'…

– Frenk Kumbs… ? – zatražila sam. – Kumbs… – Čula sam kako portir prelistava spisak

gostiju. – Ne. Sranje. Zamolila sam ga da proveri. Opet je odgovor bio

odrican.

Upravo tada su se otvorila suvozačka vrata mog „eksplore-ra”. Živci su mi bili napeti kao strune.

Ušao je Džakobi. Na sebi je imao prugastu golf majicu i neku vrstu sportske kratke, odvratne jakne. Stomak mu je štrcao. Cerekao se kao podvodač. – Hej, damo, šta mogu da dobijem za dvadeset dolara?

– Večeru, ako ti častiš. – Da li smo ga pronašli – pitao je. Odmahnula sam glavom. Ispričala sam mu šta sam sazna-

la. – Možda se preselio – nagađao je Džakobi. – A š'a misliš

da uđem i da sevnem značkom? I Kumbsovom slikom? Odmahnula sam glavom. – A š'a misliš da sedimo i

čekamo. Čekali smo više od dva sata. Nadziranje je neverovatno

dosadno. Normalnu osobu dovelo bi do ludila. Oči smo držali prikovane za zgradu hotela, a pri tom smo pretresli sve, od Helen Kiting do onoga što je Džakobijeva žena spremila za večeru, do onih iz 49. i do toga ko s kim spava u Palati. Džakobi je čak skoknuo da nam kupi sendvič.

U deset sati je progunđao: – Ovo može da traje večno. Lindzi, zašto me ne pustiš da uđem.

Verovatno je bio u pravu. Nismo čak znali ni da li odgova-ra broj koji nam je dala Helen Kiting. Dobila ga je još pre nekoliko nedelja.

Bila sam spremna da odustanem kada se iza ugla pojavio jedan čovek i krenuo ulicom Larkin prema hotelu. Zgrabila sam Džakobija za ruku. – Gledaj tamo.

Bio je to Kumbs. Odmah sam prepoznala tog gada. Na sebi je imao maskirnu jaknu, ruke je zario u džepove, a na glavi je nosio mlitavi šešir navučen na oči.

– Skot smrdljivi – zarežao je Džakobi.

Dok sam posmatrala kako žurno ulazi u hotel, svim silama sam se oduprla da ne iskočim iz automobila i priteram ga uza zid. Tako sam želela da mu stavim lisice. Ali sad smo ga imali. Znali smo gde se Himera nalazi.

– Hoću dvadeset četiri sata nadzor nad njim – rekla sam Džakobiju. – Ako pokuša da pobegne, želim da ga odmah pokupe. Kasnije ćemo sastaviti optužnicu.

Džakobi je klimnuo glavom. – Nadam se da si poneo četkicu za zube. – Namignula sam

mu. – Ti si u prvoj smeni.

82

Dok su ruku pod ruku hodali ka njenom stanu, Sindi je priznala sebi da se izbezumila od straha.

Ovo je bio njen peti sastanak s Aronom Vinsloum. Slušali su Sajrusa Čestnata i Fredija Habarda u „Plavim vratima”; bili u Operi i slušali Travijatu; prešli trajektom preko zaliva i sedeli u malom jamajkanskom kafeu koji je Aron voleo. Večeras su gledali divan film Čokolada.

Kako god da se ovo veče završi, uživala je stoje bila s njim. Bio je osećajniji od većine muškaraca s kojima je izlazila i sasvim sigurno produhovljeniji. Ne samo da je čitao neobične knjige kao što su Srceparajuće delo nestalnog genija Dejva Egersa i Kostolomčeva kći Ejmi Ten, on je živeo život koji je propovedao. Radio je dvanaest do šesnaest sati dnevno i bio omiljen u svom kraju, ali je i dalje uspevao da ostane skroman. Skupljajući materijal za priču o njemu, čula je to svaki put. Aron Vinslou je bio dobar momak.

Međutim, od samog početka Sindi je naslućivala da se nazire ovaj trenutak. Sada je osećala kako nadire sve silovitije. Kako se zgušnjava. Bio je to prirodan sled stvari, govorila je sebi. I kao što bi Lindzi rekla, njihova lisičja jazbina samo što nije planula.

– Nešto si tiha večeras – rekao je Aron. – Je li sve u redu, Sindi?

– Sve je divno – slagala je. Mislila je kako je on najdivniji muškarac s kojim je ikada izašla, ali, za ime Boga, Sindi, pa on je pastor. Zašto na vreme nisi mislila na to? Da li je ovo u redu? Razmisli dobro. Nemoj da ga povrediš. Ne dozvoli da sama budeš povredena.

Zaustavili su se ispred ulaza u Sindinu zgradu i stali u osvetljen prolaz. Pevušio je jednu bluz melodiju – „Ovuda sam već prolazio”. Čak je imao i lep glas.

Nije bilo svrhe odlagati ovo. – Vidi, Arone, neko mora da počne ovaj razgovor. Hoćeš li da se popneš gore? Volela bih da dođeš, bilo bi mi mrsko da ne dođeš.

On je uzdahnuo i nasmešio se. – Nisam baš siguran šta treba da radim. Nisam na svom terenu. Ja, hm, nikada se nisam zabavljao s plavušom. Ovo je za mene neočekivano.

– Razumem te. – Smešila se. – Ali to je tu, na drugom spratu. Možemo i tamo da razgovaramo.

Usna mu je blago zadrhtala, a kada joj je dotakao ruku, ona je osetila kako joj struja prolazi kroz telo. Zaista joj se sviđao. I imala je poverenja u njega.

– Čini mi se da samo što nisam prešao tu liniju – rekao je. – A meni to nije jednostavno. Zato moram da znam. Da li smo u tome zajedno? Na istoj strani?

Sindi se podigla na prste i pritisla svoje usne na njegove. Aron je delovao iznenađeno, u prvom trenutku čak i stegnuto, ali polako je obgrlio i predao se poljupcu.

Bilo je baš kao što se i nadala da će biti, taj prvi poljubac. Nežan i zanosan. Kroz sako mu je osetila jake otkucaje srca. Dopalo joj se to što je i on trepereo. To ih je još više zbližavalo.

Kada su se razdvojili, pogledala ga je u oči i rekla: – Jesmo. Na istoj smo strani.

Izvadila je ključ i povela ga do svog stana. Srce joj je snažno kucalo.

– Divno je – rekao je. – Ne kažem to tek tako. – Police s knjigama i neobavezna, otvorena kuhinja. – To si ti… Sindi, deluje mi smešno što nisam ranije bio ovde.

– To nije zato što nismo hteli. – Nasmejala se Sindi. Bože, kako je ustreptala.

Zagrlio je ponovo i ovoga puta je dugo ljubio. Zaista je umeo da se ljubi. Svaki deo njenog tela je živnuo. Naježila se i osetila vrelinu u slabinama. Priljubila se uz njega. Želela je, bilo joj je potrebno da budu što bliže. Telo mu je bilo vitko, ali zaista snažno.

Sindi se osmehnula. – Pa šta si čekao do sada? – Ne znam. Možda neki znak. Pripila je svoje uz njegovo telo i osetila kako je oživeo. –

Evo ti znaka – rekla je, približivši mu lice. – Pretpostavljam da je moja tajna otkrivena. Da, Sindi,

sviđaš mi se. Iznenada im je zvono telefona zaparalo uši. – Oh, Bože – progunđala je. – Odlazi, ostavi nas na miru. – Nadam se da ovo nije neki drugi znak. – Nasmejao se. Svako sledeće zvono bilo je sve dosadnije. Konačno se

uključila telefonska sekretarica. – Sindi, ovde Lindzi – čuo se glas. – Imam nešto važno da

ti kažem. Molim te, podigni slušalicu. – Hajde – rekao je Aron.

– Sada, pošto si se konačno popeo ovamo, nemoj da promeniš mišljenje dok ja telefoniram.

Pružila je ruku iza divana, pronašla slušalicu i digla je do uhа. – Ovo ne bih učinila ni za koga sem za tebe – rekla je.

– Baš čudno, ali upravo to sam ja htela tebi da kažem. Slušaj. – Kada joj je Lindzi ispričala novosti, Sindi je osetila da je preplavljuje pobedničko osećanje. To je ono što je tako želela. Zahvaljujući njenoj ideji Lindzi ga je uhvatila. Tako je!

– Manana – rekla je – i hvala što si mi javila. – Spustila je slušalicu, ponovo se šćućurila uz Arona i zagledala mu se u oči.

– Želeo si znak. Mislim da imam za tebe najbolji znak na svetu. – Lice joj se ozarilo unutrašnjim sjajem.

– Pronašli su ga, Arone.

83

Cele noći su se naši ljudi smenjivali ispred hotela „Vilijam Sajmon”. Nezvanično. Za to vreme Kumbs nije izlazio. Znala sam gde se nalazi. Preostalo nam je samo još da pripremimo tužbu.

Tog jutra Džil se vratila na posao. Krenula sam ka njenoj kancelariji da bih je uputila u novosti. Kada sam na osmom spratu izašla iz lifta, naletela sam na Kler, koja je verovatno imala istu zamisao.

– Veliki umovi… i tako dalje – rekla je. – Imam sjajne vesti – rekla sam joj, sva nestrpljiva. –

'Ajdemo…

Kucnule smo na vrata i zatekle Džili za stolom. Bila je bleda. Gomile dokumenata i fascikli odavale su utisak da nije propustila ni jedan jedini dan. Kada nas je ugledala, oči su joj zasijale, ali dok je ustajala ispruženih ruku za zagrljaj, delovala je dvostruko sporije nego obično.

– Nemoj – rekla sam i prišla joj da je zagrlim. – Moraš da se čuvaš.

– Dobro mi je – brzo je odgovorila. – Stomak mi je malo stegnut, srce mi je malo slomljeno. Ali tu sam. A to je i najbolje za mene.

– Sigurna si da je ovo baš mudro? – pitala je Kler? – Jeste – odvratila je Džil. – Sigurna sam, doktore, da mi

je dobro. Zato, molim te, nemoj me ubedivati u suprotno. Ako hoćete da mi pomognete da ozdravim, samo me uputite u novosti.

Zagledale smo je pomalo nepoverljivo, ali morala sam da joj saopštim novosti. – Mislim da smo ga pronašli.

– Koga? – pitala je Džil. Zasijala sam. – Himeru. Kler je upiljila pogled u mene. Zatvorila je oči, kao da se

moli, pa ih je otvorila uzdahnuvši. Džil je bila zadivljena. – Gospode, pa vi ste stvarno bile

vredne dok sam ja bila odsutna. Počele su da postavljaju pitanja, a ja sam im odgovarala.

Kada sam im rekla njegovo ime, Džil je promrmljala: – Kumbs… Sećam se tog slučaja s fakulteta… – Jedna

varnica je zasijala u njenim prodornim očima. – Frenk Kumbs. Ubio je jednog mališana.

– Sigurna si da je to oni – pitala je Kler. Oko vrata joj je i dalje stajao zavoj.

– Nadam se – rekla sam. A zatim, bez trunke sumnje: – Da, sigurna sam da je to on.

– Već ste ga uhapsili? – pitala je Kler. – Mogu li da ga vidim u pritvoru? Ha? Imam jednu palicu koju bih želela da isprobam.

– Još nismo. Krije se u nekoj jazbini u Tenderloinu. Pazimo na njega dvadeset četiri sata.

Okrenula sam se prema Džili. – Šta kažeš, tužioče? Hodu da ga privedem.

Prišla je stolu, oprezno hodajući, i naslonila se na njegovu ivicu. – Dobro, kaži mi tačno šta sve imaš.

Iznela sam joj sve pojedinosti: labavu vezu s trima žrtvama, Kumbsove streljačke sposobnosti, potvrđenu netrpeljivost prema crncima i kako mu je P.P. zapečatio sudbinu. Ali svakim sledećim dokazom, njeno uverenje je sve više splašnjavalo.

– Džili, slušaj me – podigla sam ruku. – Uzeo je službenu 'trideset osmicu' od penzionisanog policajca, a Merser je ubijen tim kalibrom. Tri žrtve su neposredno povezane s njim. Imam čoveka u 'Sen Kventinu' koji kaže da se hvalisao kako izlazi da se osveti…

– Trideset osmice' mogu da se nabave za male pare, Lindzi. Imaš li potvrdu da je to taj pištolj?

– Ne, ali Džili, ubistvo Taše Kečings odigralo se u istom kraju u kom je Kumbs već poznat.

Presekla me je: – Imaš li svedoka koji može da potvrdi da je bio na mestu ubistva? Jednog jedinog svedoka, Lindzi?

Odmahnula sam glavom. – Otisak prstiju, onda, ili deo odeće. Nešto što ga vezuje

za neko od ubistava? Nervozno sam odgovorila: – Ne. – Džili, i posredni dokazi mogu da dovedu do presude –

umešala se Kler. – Kumbs je čudovište. Ne smemo dozvoliti da ostane na ulici.

Džil nas je oštro pogledala. Bože, bila je skoro ona stara. – Mislite li da ga ja ne želim isto kao i vi? Zar ne misliš, Kler, da kada pogledam u tebe, ne pomislim kako smo blizu… ? Ali nema oružja, čak je i motiv slab. Niste uspeli čak ni da ga povezete s mestom zločina. Ukoliko upadnete i ne nađete ništa, izgubili ste ga zauvek.

– Džili, Kumbs je Himera – rekla sam. – Znam da još nemam sve sređeno, ali motiv imam i imam njegovu vezu s tri žrtve. A isto tako i svedočenje čoveka sa strane koji potvrđuje njegove namere.

– Svedočenje robijaša – rekla je Džil. – Danas se porota smeje na tako nešto.

Ustala je, prišla nam i uhvatila nas za ruke. – Znam koliko žarko želiš da okončaš ovo. Prijateljica sam ti, ali ipak zastupam zakon. Donesi bilo šta, nekog ko ga je video na licu mesta, otisak koji je ostavio na vratima. Daj mi bilo šta, Lindzi, i ja ću s tobom lupati na njegova vrata. Prevrni ga naglavačke, pretresi ga dok mu sitniš ne poispada.

Stajala sam ispunjena nezadovoljstvom i besom, ali i saznanjem da je Džil u pravu. Zavrtela sam glavom i krenula prema vratima.

– Šta ćeš da uradiš? – pitala je Kler. – Da protresem nitkova. Da mu zagorčam život.

84

Petnaest minuta kasnije, Džakobi i ja smo pokupili Kepija ispred hotela „Vilijam Sajmon” i uputili se u zapušteno predvorje hotela. Za prijemnicom je jedan dremljivi Sik prelistavao novine na maternjem jeziku. Džakobi je poturio

Kumbsovu fotografiju i svoju značku pred iznenađenog čoveka.

– U kojoj je sobi? Čoveku s turbanom bilo je potrebno oko tri sekunde da

zagleda sliku, prelista spisak imena u crnom povezu i da izgovori s tvrdim naglaskom: – Trista sedam. Prijavio se pod imenom Berns. – Pružio je ruku. – Lift nadesno.

Nekoliko trenutaka kasnije, stajali smo u prljavom hodni-ku s oljuštenom farbom na zidovima, ispred Kumbsove sobe. Otkočili smo oružje.

– Zapamtite, došli smo samo da popričamo – upozorila sam ih. – Širom otvorite oči za sve što bi nam koristilo.

Džakobi i Kepi su klimnuli glavama, a zatim zauzeli mesta s obe strane vrata. Kepi je kucnuo.

Niko nije odgovorio. Kucnuo je opet. – Gospodine Frenk Bernse? Konačno se začuo dubok, osoran glas. – Odlazi. Nestani.

Platio sam do petka. Džakobi je viknuo: – Policija San Fransiska, gospodine

Bernse. Doneli smo vam jutarnju kafu. Nastao je tajac. Čula sam da se nešto pomera, kao stolica i

da se neka fioka zatvara. Konačno se čuo bat koraka koji se približavaju i glas koji je zarežao: – Šta, koji moj, hoćete?

– Samo da vam postavimo nekoliko pitanja. Hoćete h da otvorite vrata?

Prstiju napeto ukočenih nad okidačima, čekali smo skoro pun minut da se vrata otključaju.

Kada su se otvorila, u dovratku je stajao besni Kumbs. Himera. Lice mu je bilo okruglo i debelo, a oči duboko usađene.

Kratka proseda kosa, širok pljosnat nos, flekavo lice. Na sebi

je imao belu potkošulju izvučenu preko izgužvanih sivih pantalona. A oči su mu gorele od mržnje i prezira.

– Evo… – uzviknuo je Džakobi, gurkajući ga u grudi smotanim Kroniklom. – Vaše jutarnje novine. Neće vam smetati da uđemo?

– Aha, smetaće mi – namrštio se Kumbs. Kepi se nasmejao. – Da li vam je iko rekao da ste slika i

prilika jednog tipa koji je radio u policiji. Kako se ono zvao taj tip? Oh, da, Kumbs. Frenk Kumbs. Da li vam je to iko ranije rekao?

Kumbs je nestrpljivo treptao, a onda je iskrivio usne u osmeh. – Zamislite, uvek su me upošljavali kao njegovog dvojnika.

Ako je i prepoznao Džakobija i Kepija iz ranijih vremena, nije dopustio da se to primeti, ali je zatreptao s razumevanjem kada je pogledao u mene. – Nemojte mi reći da ste, posle toliko vremena, vi, kreteni, izabrani u komitet za dobrodošlicu u ime odeljenja.

– Kako bi bilo da nas pustiš unutra? – pitao je Džakobi. – Imate li nalog? – zlurado nas je pogledao Kumbs. – Lepo sam ti rekao da samo donosimo tvoje jutarnje

novine. – Onda ćete morati da napravite izgred. 'Ajde – rekao je

Kumbs kroz stisnute zube. Ali oči su mu bile neobične, plamtećim pogledom probijao je naše lobanje.

Kepi mu je pritisnuo lice vratima, a zatim su se on i Džakobi probili unutra. – Kad smo već ovde, mogli bismo 1 da ti postavimo nekoliko pitanja.

Kumbs je protrljao neobrijani obraz, streljajući nas očima. Na kraju je izvukao drvenu stolicu od stola i seo ruku obavljenih oko naslona.

– Drkadžije – promrmljao je. – Beskorisni govnari. Na podu majušne sobe bilo je novina, pivske boce

poredane po prozoru, opušci u limenkama koka-kole. Imala sam osećaj da, kad bih samo malo prodžarala tu, nešto bih uspela da nađem.

– Ovo je poručnik Bokserova iz Odeljenja za krvne delikte – kazao je Džakobi. – Mi smo inspektori Džakobi i Maknil.

– Svaka čast – iscerio se Kumbs. – Već se osećam bez-bednije. Šta vas troje pajaca hoćete?

– Kao što sam rekao – odgovorio je Džakobi – trebalo bi da čitaš novine. Da budeš u toku s onim što se dešava. Pratiš li ti vesti?

– Ako imate nešto da kažete, kažite – rekao je Kumbs. – Zašto ne počnete od toga da nam kažete gde ste bili pre

četiri večeri. – Umešala sam se. – U petak. Oko jedanaest sati.

– Poljubiš ti mene u dupe – rekao je Kumbs uz prezriv smeh. – Ako hoćete da se igrate, samo napred. Bio sam ili na baletskoj predstavi ili na otvaranju one umetničke izložbe. Ne mogu da se setim. Raspored mi je ovih dana veoma gust.

– Pojednostavi nam to – podviknuo je Kepi. – Svakako. Aha. Zapravo, bio sam s prijateljima. – Ti prijatelji – umešao se Džakobi – imaju imena, brojeve

telefona? Siguran sam da bi bili presrećni da potvrde tvoju priču.

– Zaštol – Kumbs je razvukao usta u poluosmeh. – Imate nekoga ko kaže da sam bio na nekom drugom mestu?

– Ono što mislim – pogledala sam ga u oči – jeste kada ste poslednji put bili u Bej vjuu? U kraju gde ste ranije žarili i palili?

Kumbs me je prostrelio očima. Videla sam da je želeo da me zadavi.

– Znači, ipak čita novine – zakikotao se Kepi. Bivši robijaš nas je i dalje streljao pogledom. – Inspektore,

misliš da sam ja neki početnik kome se kolena tresu kad počneš da se istresaš na njega? Naravno da čitam novine. Vi, šupčine, niste u stanju da resite slučaj, pa ste došli mene da kinjite zbog prošlih vremena. Nemate vi ništa o meni, jer ne biste inače ovde izvodili erotske plesove preda mnom, a ovaj razgovor bismo vodili u Palati pravde. Ako mislite da sam ja ubio sve te majmune, zatvorite me. U suprotnom, oh, vidi koje je doba… čeka me službeni auto. Jesmo li gotovi?

Poželela sam da ga uhvatim za grlo i da tresnem tu uobraženu njušku o zid. Ali bio je u pravu. Nismo mogli da ga privedemo. Ne s onim što smo imali. – Moraćete da odgovorite na nekoliko pitanja, gospodine Kumbse. Moraćete da odgovorite zbog čega je mrtvo troje ljudi koji imaju veze s vašom osudom za ubistvo od pre dvadeset godina. Moraćete da odgovorite šta ste radili tih večeri kada su ubijeni.

Kumbsu su iskočile vene na čelu. Onda se smirio i iskrivio usne u osmeh. – Mora da ste došli ovamo, poručnice, zato što imate nekog svedoka koji me je video na nekom od mesta zločina.

Zurila sam bez reci u njegovo lice. – Ili imate moje otiske na nekom oružju? Ili vlakna iz ove

krpare ili iz mog odela? Ili ste jednostavno došli ovamo da biste mi omogućili da se predam dostojanstveno?

Stajala sam na nekoliko centimetara od Himere i posma-trala njegov nadmeni osmeh. – Mislite da ću samo zato što se vi, pajaci, pojavite ovde i gledate me strogo. isturiti dupe i reći: 'Hej, nabi' ga ovde… Stvarno sam uživao kada sam video kako ti gadovi padaju jedan za dru gim. Vi ste mi oduzeli život. Ako hoćete da se preznoja vam, poručnice, onda se ponašajte kao pravi panduri. Nađite nešto čvrsto.

Stajala sam i zurila u te hladne, odbojne oči. Tako sam zelela da ga privedeni. Bila sam u velikom iskušenju. – Gospodine Kumbse, smatrajte da ste osumnjičeni za ubistvo. Poznata su vam pravila. Ne napuštajte grad. Uskoro ćemo se vratiti.

Dala sam znak Kepiju i Džakobiju. Krenuli smo prema vratima.

– Još nešto – okrenula sam se i nasmešila zbog nečeg. – Tek da znate… od Kler Vošbern… Nagni se malo ulevo, ha, ništarijo!

85

Bila sam potpuno iscrpljena posle radnog vremena. Znala sam da nema izgleda da odem kući i da se opustim.

Uputila sam se niz Brenan ka Potreru, a u misli mi se stalno vraćao mučni razgovor s Kumbsom. Rugao nam se, smejao u lice, zato što je znao da ne možemo da ga privedemo.

Znala sam ko je Himera… ali ništa mu nisam mogla. Zaustavila sam se na crvenom svetlu. Nisam zelela da

idem kući, ali nisam ni znala kuda da odem. Sindi je imala sastanak; Džil i Kler su bile kod kuće sa svojim muževima; možda bih i ja imala sastanak da sam imala bar malo vremena.

Pomislila sam da pozovem Kler, ali mi je mobilni bio neupotrebljiv – trebalo je da napunim glupu bateriju. Želela sam da uradim nešto – ta potreba me je razdirala. Kada bih samo uspela da uđem u Kumbsovu sobu… Bila sam rastrgnuta između zamisli da odem kući i verovatnoće da

napravim najveću grešku u poslu. Razum mi je govorio: Lindzi, idi kući, sutra ćeš ga uhvatiti… Uskoro će nešto zabrljati.

Ali otkucaji srca su mi govorili: Ostani uz njega. Prodrmaj tu ništariju. Naglo sam skrenula u Sedmu ulicu i uputila se u naselje

Tenderloin. Bilo je skoro devet sati. Auto kao da je sam išao ka hotelu „Vilijam Sajmon”. U

grudima sam osećala teskobu i pritisak. Pit Vort i Ted Moreli imali su noćnu smenu na straži. Ugledala sam ih u plavoj „akuri”. Imali su naređenje da prate Kumbsa ukoliko krene nekud, i da se jave u stanicu. Nešto ranije u toku dana, Kumbs je izašao, upadljivo šetajući oko zgrada, I konačno seo da čita novine u jednom kafiću. Znao je da ga posmatra-mo.

Izašla sam iz „eksplorera” i prišla Vortu i Moreliju. – Ima li čega?

Moreli je isturio glavu kroz prozor. – Nada, poručnice. Verovatno gleda utakmicu „Kingsa”. Skot jedan. Zna da smo zaglibljeni ovde. Zašto ne odete kući? Mi ga pokrivamo noćas.

Iako mi je bilo mrsko da priznam, verovatno je bio u pravu. Nisam mogla bog zna šta da uradim ovde.

Pokrenula sam ponovo motor i ablendovala momcima u znak pozdrava dok sam prolazila pored njih. Ali kada sam skrenula u Edijevu ulicu, neki jak nagon me je sprečio da idem dalje. Kao da mi je neko govorio: Ono što želiš nalazi se ovde.

On zna da ga posmatramo… I?… Želi da nadmudri policiju San Fransiska.

Vozila sam niz Polkovu, nazad do hotela. Prošla sam pored zalagaonica, jedne neprestano otvorene prodavnice

pića, kineskog restorana s hranom za poneti. Na kraju ove četvrti stajala su jedna patrolna kola.

Prosa sam sa zadnje strane hotela. Ispred se nalazilo nekoliko kanti za smeće. Ničeg više nije bilo. Ulica je bila pusta. Ugasila sam farove i resila da sedim tu. Ne znam šta sam očekivala da se dogodi, ali već sam izgubila strpljenje.

Konačno sam izašla iz auta i ušla na zadnji ulaz hotela. Prodrmaj ništariju. Pomišljala sam da se popnem i ponovo razgovaram s Kumbsom. Da, možda bismo mogli zajedno da odgledamo utakmicu.

Uz samo predvorje nalazio se prljav, tesan bar. Zavirila sam u njega, videla nekolicinu mračnih tipova, ali ne i Frenka Kumbsa. Do đavola, ubica je bio u ovom hotelu, ubica policajaca, a mi nismo mogli ništa da preduzmemo.

Neki šum blizu zadnjeg stepeništa privukao mi je pažnju. Sakrila sam se u polumračni bar. Sa džuboksa se prilika čuo jedan stvarno stari hit Sema i Dejva. Videla sam jednu priliku kako silazi niza stepenice obzirući se uokolo kao u filmu Begunac.

Šta se to, do đavola, dešaval Prepoznala sam maskirnu jaknu, mlitavi šešir navučen na

oči. Nisam mogla da poverujem. Bio je to Frenk Kumbs. Himera na delu.

86

Kumbs se ušunjao u neurednu hotelsku kuhinju. Sačekala sam nekoliko trenutaka, a zatim krenula za njim.

Sada sam ja sagla glavu obzirući se oko sebe. Ponovo sam ugledala Kumbsa, ali se on presvukao. Obukao je beli kuhinjski kaputić i stavio masnu kuvarsku kapu. Mašila sam se za mobilni, ali on nije radio. Nisam bila na dužnosti, pa mi nije ni trebao.

Kumbs je izašao na zadnja vrata hotela. Pre nego što sam uspela da neopaženo upozorim policajce u patrolnim kolima, on je zamakao u jednu uličicu.

Bacila sam pogled niz nju i videla da se ukršta sa ulicom u kojoj sam ostavila auto. Potrčala sam ka svom automobilu.

Hvala Bogu, i dalje sam ga videla. Žurno je prešao ulicu, na pet-šest metara od mene. Nadala sam se da ću moji da dam znak patrolnim kolima, ali nisam uspela.

Kumbs je izbio na čistinu i uputio se ka Van Nesovoj ulici. Bila sam besna na naše ljude – pustili su ga da umakne. Uprskali su stvar.

Sačekala sam da zamakne, pa sam okrenula auto i krenula ka raskrsnici. Od semafora sam skrenula desno, i tek tada upalila farove. Na ulici je bila gužva.

Posmatrala sam dokle se proteže čistina. Zaustavila sam se i pogledom šarala po četvrti. Zar je

moguće da me je prevario? Da se nije umešao u gužvu? Do đavola.

Odjednom sam ugledala maskirnu jaknu kako se pojavl-juje iz uličice između robne kuće „Kinko” i prodavnice cipela „Fejvor”.

Negde je bacio kuvarski kaputić i kapu. Bila sam prilično uverena da me nije video. Pogledao je uz

i niz ulicu, a onda, ruku zabijenih u džepove, krenuo ka jugu i Trgovačkoj ulici. Poželela sam da ga zgazim kolima.

Na sledećoj raskrsnici okrenula sam auto i krenula suprot-nim smerom, na oko dvadeset metara za Kumbsom.

Bio je veoma vest u ovome. Spretno se kretao. Očigledno je bio u snazi. Delovao je zadovoljno što je uspeo da pobegne. Zamalo zaista i da uspe.

U Trgovačkoj je istrčao na sredinu ulice i uhvatio autobus za jug.

Pratila sam autobus niz Aveniju Mišn. Na svakoj stanici, usporavala sam i budno motrila da Kumbs ne iskoči iz autobusa. Nije izlazio. Udaljavao se od centra grada.

U blizini Bernal Hajtsa, na Glen park stanici, autobus se zadržao nekoliko trenutaka. Upravo kada je ponovo krenuo, Kumbs je iskočio.

Bilo je kasno da se zaustavim. Nisam imala kud nego da prođem pored njega. Spustila sam se što sam niže mogla, a svi živci su mi bili do kraja napeti. Bila sam više puta na stražama, pratila desetine automobila, ali nikada nije bilo ovako opasno.

Kumbs se zadržao na pešačkom ostrvu, motreći na ulicu u oba pravca. Morala sam da produžim. Nastavila sam da ga posmatram u retrovizoru. Kao da je pogledom pratio moj auto dok mu nije izašao iz vidnog polja.

Do đavola… Sve što sam mogla da uradim bilo je da vozim dalje. Bila sam neverovatno ljuta, tako besna. Kada sam bila sigurna da više ne može da me vidi, ubrzala sam uz

brdo sa privatnim kućama, okrenula za sto osamdeset stepeni u punoj brzini i molila Boga da mi Kumbs ne umakne.

Požurila sam niz ulicu i našla se na Glen park stanici s druge strane.

Gad je nestao. Pomamljeno sam gledala u svim pravcima, ali od njega ni traga ni glasa. U besu sam udarala po volanu. – Đubre! – vikala sam.

Onda sam, na nekih trideset metara od sebe, ugledala „pontijak bonvil” boje senfa kako se odvaja od ivičnjaka, a zatim staje malo dalje. Jedini razlog zbog kog sam se usredsredila na taj auto bio je taj što je on bio jedini koji se micao.

Iznenada, tamo se našao i Kumbs. Iskočio je iz jednog izloga i uskočio u „bonvil” na suvozačevo mesto.

Opet te imam, rekla sam za sebe. Onda je „bonvil” ubrzao. I ja sam.

87

Pratila sam ih na razdaljini od deset automobilskih dužina. „Bonvil” je skrenuo na ulaznu rampu na drumu i krenuo ka jugu. Držala sam se na izvesnom rastojanju, a puls mi je bio ubrzan. Sada me je u priličnoj meri pokretao adrenalin. Nisam imala drugog izbora nego da pratim Kumbsa kako znam i umem.

Posle nekoliko kilometara, vozač „bonvila” je dao miga-vac i odvojio se ka izlazu za južni deo San Fransiska. Prošli smo radnički deo grada, zatim smo krenuli uz jednu strmu

ulicu za koju sam znala da ide ka Saut Hilu. Zašli smo u mračnije ulice, pa sam isključila farove.

„Bonvil” je skrenuo u neostvetljenu, pustu ulicu. Tu su bile kuće srednjeg staleža – uglavnom u očajnom stanju. Auto se zaustavio ispred bele daščane kuče na kraju ulice, na vrhu brda, s pogledom na dolinu. Samo mesto je bilo lepo, ali je kuća bila prava straćara.

Kumbs i njegov saputnik izašli su iz auta razgovarajući. Ušli su u tu kuću. Ja sam skrenula u mračni prilaz tri kuće niže od njih. Nikada ranije nisam osećala takvu jezu od toga što sam bila sama. Ali jednostavno nisam mogla da pustim Kurnbsa da ode, da nam pobegne.

Izvukla sam „glok” iz pregrade za rukavice i proverila šaržer. Bio je pun. Gospode Bože, Lindzi. Nemaš ni pancir, ni pojačanje, ni mobilni telefon koji radi.

Prišunjala sam se duž mračne staze do bele daščare, a pištolj sam držala uz nogu. Bila sam vesta s oružjem, ali da li sam bila dovoljno vesta?

Uz kuću je bilo neuredno parkirano nekoliko olupanih kola i kamioneta. U prizemlju su bila upaljena svetla. Čula sam glasove. Pa, stigla sam dovde.

Krenula sam uskim putem do garaže. Bila je predviđena za dva automobila i asfaltiranom stazom odvojena od kuće. Odatle su se glasovi čuli jače. Pokušala sam da shvatim šta govore, ali još nisam bila dovoljno blizu. Duboko sam udahnula i prišla bliže. Priljubljena uz kuću, provirila sam kroz jedan od prozora. Pomislila sam da ću, ukoliko mi se učini da će se Kumbs zadržati, moći da pozovem pojačanje.

Šestorica ljudi sumnjivog izgleda oko stola s pivskim bocama, cigaretama. Jedan od njih je bio Kumbs. Na ruci jednog od tih ljudi videla sam tetovažu koja je sve kazivala.

Lavlja glava, kozja glava, zmijski rep.

Ovo je bio sastanak „Himere”. Primicala sam se sve bliže, pokušavajući da razaberem

razgovor. Iznenada se začuo motor još jednog automobila kako se penje uz Saut Hil. Sledila sam se. Zalepila sam se uz fasadu, blizu staze između kuće i garaže. Čula sam kako su se zalupila vrata automobila, zatim glasove i korake kako mi se primiču.

88

Spazila sam dvojicu muškaraca, jednog s plavom bradom i dugim repom, drugog u teksas jakni bez rukava, bogato istetoviranih ruku. Nisam imala kuda da mrdnem. Oni su se zagledali u mene. – Ko si, bre, ti? Imala sam dve mogućnosti: da se povučem s pištoljem uperenim u njih ili da nastupim odlučno i odmah privedem Kumbsa. Ovo drugo mi se učinilo pametnije.

– Policija – viknula sam. Dvojica pridošlica se zaustaviše. Pištolj sam držala obema rukama. – Odeljenje za krvne delikte San Fransiska. Ruke uvis.

Ova dvojica su reagovala na odmeren, smiren način. Prvo su se zgledali međusobno, pa su pogledali u mene. Bila sam sigurna da su naoružani, kao i oni u kući. Pogodila me je jedna zastrašujuća misao: Mogla bih da poginem ovde.

Iznenada se začula buka sa svih strana. Još dva muškarca su naišla sa ulice. Okrenula sam se i uperila pištolj u njih.

U kući su se naglo pogasila svetla. I prostor ispred kuće postade mračan. Gde lije Kumbs! Šta li sada radil

Savila sam se u čučanj kao da ću zapucali. Više se nije radilo o Kumbsu.

Začula sam šum iza leđa. Neko mi se brzo primicao. Okrenula sam se u tom pravcu – a onda sam napadnuta s druge strane. Neko me je ščepao i oborio. Sto kilograma me pritisnuše na zemlju.

Zatim sam ugledala lice koje nisam želela da vidim. Uče koje sam mrzela.

– Vidi šta nam je plima izbacila – cerio se Frenk Kumbs. Pred očima mi je mahao „trideset osmicom”. – Ćerkicu Manija Boksera.

89

Kumbs mi je bio tako blizu i cerio se onim svojim nadme-nim, podrugljivim osmehom koji sam mrzela. Himera je bio tu. – Izgleda da si ti ta koja se sada pomera malo ulevo – rekao je.

Ostalo mi je još samo toliko bistrine u glavi da shvatim u kakvoj teškoj situaciji se nalazim. Sve što je moglo da krene naopako, krenulo je.

– Ovo je istraga ubistva – kazala sam ljudima koji su se okupili oko mene. – Frenk Kumbs je osumnjičen za četiri ubistva, od kojih su dva ubistva policajaca. Ne želite u tome da učestvujete?

Kumbs se i dalje kezio. – Gubiš vreme ako misliš da brbljanje ima neku težinu ovde. Čujem da si pričala s Vajcom? Sjajan momak, ha? Moj drugar.

Uspela sam da se malo pridignem. Kako je samo saznao da sam bila u „Pelikan beju”? – Ljudi znaju da sam ovde.

Odjednom je Kumbs zamahnuo pesnicom. Udario me je pravo u vilicu. Osetila sam kako mi usta ispunjava topla

tečnost, sopstvena krv. Mahnito sam razmišljala kako da se izvučem.

Kumbs se i dalje smešio. – Uradiću ono što ste vi, skotovi, meni uradili. Uzeću vam nešto dragoceno. Uzeću vam nešto što nećete nikada moći da povratite. Ti još ništa nisi shvatila.

– Shvatila sam dovoljno. Ubio si četvoro nevinih ljudi. Kumbs se zasmejao. Hrapavim dlanom prešao je preko

mog obraza. Njegov zlurad pogled i ledeni dodir skoro su me naterali da povraćam.

Čula sam pucanj, iz blizine, ali je Kumbs bio taj koji je zaječao i uhvatio se za rame.

Ostali su se razbežali. U mraku je nastao metež, a ni sama nisam bila ništa manje zbunjena od ostalih. Još jedan metak zaparao je vazduh.

Jedan istetovirani mršavi zlikovac je jauknuo i uhvatio se za kuk. Još dva metka su se zarila u zid garaže.

– Šta se to, do đavola, dešava? – vikao je Kumbs. – Ko to puca? Začuli su se novi pucnji. Dolazili su iz mraka na kraju

prilaza kući. Ustala sam i pognutog tela potrčala što dalje od kuće. Niko nije pokušao da me zaustavi.

– Ovamo – čula sam da mi neko dovikuje. Krenjila sam ka tom čoveku. Čučao je iza „bonvila” boje senfa.

– Hajdemo – dreknuo je. Onda sam ga prepoznala, ali nisam mogla da poverujem

svojim očima. Pritrčala sam i bacila se ocu u naručje.

90

Žurno smo se udaljavali od te kuće i prevalili veći deo puta do San Fransiska ne progovorivši ni reci. Konačno je otac zaustavio auto na zakrčenom parkiralištu ispred jednog restorana. Pogledala sam ga ne uspevajući da dođem do daha i smirim lupanje srca.

– Jesi li dobro? – pitao je najnežnijim glasom koji se mogao zamisliti.

Klimnula sam glavom, mada nisam bila sasvim sigurna, pa sam počela da istražujem sva bolna mesta. Vilica… potiljak… ponos.

Polako su mi na pamet padala pitanja na koja sam tražila odgovore.

– Otkud ti tamo? – pitala sam ga. – Brinuo sam se za tebe. Posebno otkad je neko napao

tvoju prijateljicu Kler. Sledeća misao me je pogodila. – Pratio si me? Obrisao mi je krv s ivice usana. – Radio sam kao policajac

dvadeset godina. Pratio sam te otkad si izašla sa posla. U redu?

U glavi mi je zazvonilo upozorenje da mu ne verujem, ali nekako mi to i nije bilo važno. Zatim mi je, dok sam gledala u oca, nešto drugo palo na pamet. Nešto što se nije uklapalo. Sedla sam se kako se Kumbs cerio nada mnom. – On je znao ko sam.

– Naravno da je znao. Već ste se sreli. Ti vodiš ovaj slučaj.

– Ne mislim u vezi sa slučajem – rekla sam. – Znao je za tebe.

Otac je delovao zbunjeno. – Sta hoćeš da kažeš? – Da sam ja tvoja kćerka. Znao je. Nazvao me je 'ćerkica

Martija Boksera'. Svetlost reklamnog panoa za pivo ispred restorana počela

je da žmirka. Obasjala je lice moga oca. – Već sam ti kazao – rekao je – Kumbs i ja smo se pozna-

vali. Svi su me tad poznavali. – Nisam na to mislila. – Odmahnula sam glavom. –

Nazvao me je kćerkicom Martija Boksera. O tebi je reč. Selila sam se svog susreta s Kumbsom prethodnog jutra u

hotelu. I tada sam na trenutak osetila to isto. Da me je poznavao. Da između mene i njega postoji nešto.

Odmakla sam se, a glas mi je postao opor. – Zašto si me pratio? Moram sve da znam.

– Da bih te zaštitio. Kunem se. Da bar jednom uradim nešto ispravno. – Tata, ja sam policajac, nisam tvoj Ljutić. Nešto kriješ.

Na neki način si umešan u ovo. Ako si imao želju da učiniš nešto ispravno, sada je trenutak za to.

Otac je zabacio glavu, a pogled je uperio pravo ispred sebe. Duboko je udahnuo. – Kumbs me je pozvao kada je izašao iz zatvora. Uspeo je da me pronađe tamo na jugu.

– Kumbs je tebe zvao? – rekla sam, razrogačenih očiju, potpuno van sebe. – Zašto bi on zvao tebe?

– Pitao me je kako sam proveo poslednjih dvadeset godina dok ga nije bilo. Jesam li nešto napravio od sebe. Rekao je da je došao čas da mi naplati.

– Da ti naplati? Za šta? – Istog trenutka kada sam postavila to pitanje, odgovor mi se sam nametnuo. Zurila sam oštro u varljive oči svoga oca.

– Ti si bio s njim one noći, zar ne? Učestvovao si u tome pre dvadeset godina.

91

Otac je skrenuo pogled. Viđala sam taj posramljeni pogled pun krivice – previše puta – kada sam bila sasvim mala.

Počeo je da objašnjava. Hajdemo sve iz početka, tata. – Lindzi, nas šestorica smo izašli na uviđaj. Ja sam se

tamo zatekao slučajno. Menjao sam jednog kolegu, Eda Dulija. Stigao sam poslednji na mesto zločina. Ništa nisam video. Ali on nas je proganjao, sve nas, od tog dana.

– Nisam imao pojma, Lindzi, da je on Himera – rekao je otac. – To moraš da mi veruješ. Nikada nisam čuo za tog Čipmana, sve dok mi ti nisi ispričala pre neki dan. Mislio sam da preti samo meni.

– Da ti preti, tata? – trepnula sam u neverici. Srce mi se stezalo. – Čime ti preti? Molim te, objasni mi. Zaista želim da razumem.

– Rekao mi je da će učiniti da se osećam onako kako se on osećao svih ovih godina. Kako se suočio s tim daje sve izgubio. Rekao je da će se okomiti na tebe.

– Zato si se vratio – rekla sam s uzdahom. – Zar ne? Sva ta priča o ispravljanju propuštenog. Kako želiš da se iskupiš. To uopšte nije to.

– Ne. – Odmahnuo je glavom. – Već sam toliko toga protraćio. Nisam mogao da dozvolim da mi on oduzme i ono što je ostalo, onaj deo koji je bio dobar. Zato sam ovde, Lindzi. Kunem ti se. Ovoga puta ne lažem.

U glavi mi je zujalo. Imala sam osumnjičenog ubicu na slobodi. Ispaljene hice. Nisam znala šta da radim. Šta da uradim s ocem? Koliko je zaista znao? Kako sada da postupim s Kumbsom? S Himerom?

– Da li govoriš istinu? Jednom u životu? Ovo je moj slučaj, moj veliki, važan slučaj. Moram da znam istinu. Tata, molim te, nemoj da lažeš.

– Kunem se – rekao je posuđeno. – Šta ćeš da uradiš? Gledala sam ga besno. – U vezi s čim? U vezi s Kumbsom, ili u vezi s nama…

– U vezi s ćelom ovom gužvom. S onim što se desilo večeras.

– Ne znam. – Progutala sam knedlu. – Ali jedno znam… ako uspem, privešću Kumbsa.

92

Sledećeg dana u deset sati već sam držala u rukama nalog za pretres. Dobila sam dozvolu da uđem u Kumbsovu hotelsku sobu. Nas šestoro odjurilo je tamo u dva automobila.

Kumbs nije bio u hotelu. Bilo je nekih stvari za koje bismo mogli da ga uhvatimo: kao što je pokušaj ubistva policajca i opiranje pri hapšenju. Izdala sam poternicu za njim i poslala ekipu do kuće u kojoj su imali sastanak prethodne večeri.

Zamolila sam Džili da dođe u hotel „Vilijam Sajmon”. Džakobi i ja gajili smo nadu da ćemo u njegovoj sobi pronaći nešto što ga vezuje za jedno od ubistava. Ukoliko nađemo nešto, želela sam da nam Džil odmah izda nalog za hapšenje.

Indijac s prijavnice pustio nas je u sobu. Nije bila sređena, na prozoru je bilo pivskih boca i limenki sode. Sav nameštaj

sastojao se od metalnog kreveta s tankim dušekom, komode s njegovim toaletnim priborom, jednog pisaćeg stola, stočića i dveju stolica.

– A š'a si očekivala? – prezrivo se nasmejao Džakobi – nije ovo 'Holidej in'?

Nekoliko časopisa bilo je pobacano okolo, primerci Kronikla i Egzaminera. Ništa neuobičajeno. Na ispustu uz krevet nalazio se mali streljački trofej koji mi je privukao pažnju – ležeća figura-strelca koji nišani puškom, s urezanim natpisom Regionalno takmičenje u streljaštvu na 50 metara nepomične mete i ime Frenka Kumbsa.

Stomak mi se okrenuo. Prišla sam stolu. Ispod telefona bilo je nekoliko priznanica

i telefonskih brojeva koji mi nisu bili poznati. Pronašla sam mapu San Fransiska i okoline. Otvorila sam fioke u stolu. Stari telefonski imenik, nekoliko jelovnika iz obližnjih restorana, jedan zastareli vodič kroz grad.

Ništa… Džil me je posmatrala. Odmahivala je glavom, pravila

grimase. Nastavila sam da pretražujem sobu. Mora da ima nečeg

ovde. Kumbs je bio Himera… Šutnula sam jednu fioku da se zatvori i oborila obod sa

lampe. U tom istom napadu nezadovoljstva, povukla sam dušek sa kreveta.

– Mora biti tu, Džili. Nešto će se pojaviti. Na moje iznenađenje, sa kreveta je pala jedna koverta.

Podigla sam je i istresla sadržaj na krevet. Nije bilo pištolja, ni stvari uzetih od žrtava… ali tu se

nalazila ćela istorija slučaja Himera. Članci iz novina i časopisa, neki dvadeset godina stari, sa suđenja. Jedan iz časopisa Tajms, sa pojedinostima tog slučaja. Jedan, s

naslovom „POLICIJSKI LOBI ZAHTEVA HAPŠENJE KUMBSA”, imao je i fotografiju sa skupa Pozornika pravde na trgu ispred Gradske većnice. Dok sam preletala očima preko tog članka, pažnju mi je privukao crveni krug kojim je Kumbs obeležio izjavu portparola te grupe, narednika Edvarda Čipmana.

– Pun pogodak. – Džakobi je zviznuo. Dalje smo naišli na članke o suđenju i kopije pisama koje

je Kumbs slao sudu tražeći da se obnovi suđenje. Izbledela kopija izveštaja policijske komisije o nezgodi u Bej vjuu. Na marginama je bilo mnogo gnevnih napomena koje je Kumbs dopisao. „Lažljivac”, podvučeno, i „Jebena kukavica”. Kosim zagradama bilo je uokvireno svedočenje Poručnika Erla Mersera.

Zatim niz članaka o najnovijim ubistvima: Taša Kečings, Dejvidson, Merser… Kratki izveštaj iz Ouklend tojmsa o Esteli Čipman s nažvrljanom napomenom: „Čovek bez časti, obeščašćuje sve oko sebe”.

Pogledala sam u Džili. Nije bilo baš savršeno; ništa što bismo mogli direktno da povežemo s nekim od ubistava. Ali bilo je dovoljno da se otklone sve sumnje da smo pronašli pravog čoveka. – Sve je tu – rekla sam. – U najmanju ruku, možemo ovo da mu prikačimo za Čipmana i Mersera.

Džil je razmišljala neko vreme, i napokon stegla usne i zadovoljno mi klimnula glavom.

Dok sam prikupljala sve u kovertu, letimično sam prešla preko preostalih nekoliko listova gde mi je nešto privuklo pažnju. Vilica mi se stegla.

Bio je to isečak iz novina sa prve konferencije za štampu posle ubistva Taše Kečings. Na fotografiji se video načelnik Merser kako stoji ispred nekoliko mikrofona.

Džil je primetila moj izbezumljen izraz lica. Uzela mi je isečak iz ruke: – Oh, Bože… Lindzi…

U pozadini slike, iza Mersera, stajalo je nekoliko ljudi koji su bili uključeni u istragu. Gradonačelnik, načelnik detektiva Rajan, Gejb Kar.

Kumbs je crvenim flomasterom zaokružio jedno lice. Moje.

93

Do kraja dana svi policajci u gradu imali su opis Frenka Kumbsa. Ovo je bilo lično. Svi smo želeli da ga uhvatimo.

Kumbs nije imao puno stvari, nije imao novca, nije imao mrežu jataka za koju smo znali. Kako smo računali, trebalo bi brzo da ga uhvatimo.

Zamolila sam devojke da se nađemo u Džilinoj kancelariji kada se ostali raziđu. Kada sam stigla, one su bile vesele i nasmejane i verovatno su smatrale da treba da mi čestitaju. Na naslovnoj strani novina izašla je Kumbsova slika. On je i izgledao kao ubica.

Utonula sam u kožni divan pored Kler. – Nešto nije u redu – rekla je ona. – Mislim da ne želimo

to da čujemo. Klimnula sam glavom. – Moramo da razgovaramo o

nečemu. Opisala sam im šta mi se desilo prethodne večeri. Pravu

verziju. Kako se ispostavilo da je praćenje Kumbsa bilo opasno i nepromišljeno, mada i nisam imala drugog izbora. Kako su me uhvatili u klopku. Kako me je otac spasao kada sam već izgubila svaku nadu.

– Gospode, Lindzi. – Džil je u neverici opustila vilicu. – Hoćeš li, molim te, da pokušaš da budeš pažljiva?

– Znam – rekla sam. Kler je vrtela glavom. – Pre neki dan rekla si mi da ne

znaš šta bi radila bez mene, a onda se upustiš u nešto tako opasno. Zar ne shvataš da i za nas važi isto? Ti si nama kao sestra. Molim te, prestani da izigravaš heroja.

– Kauboja – rekla je Džil. – Kaubojku – potvrdila je Sindi. – Nekoliko sekundi i… – nasmešila sam se – sada biste se

vozile ka pogrebnom zavodu. Sedele su i zurile u mene, natmurene i ozbiljne. Onda je

smeh zavladao sobom. Pomisao da mogu da izgubim drugarice ili one mene učinila je da ono što sam radila deluje još lude. Sada je to bilo smešno.

– Hvala Bogu što je poslao Martija – uzviknula je Džil. – Da, stari dobri Marti – uzdahnula sam. – Moj tata. Pošto

je osetila da govorim dvosmisleno, Džil se nagnula prema meni. – Nadam se da nikoga nije pogodio?

Duboko sam udahnula. – Kumbsa. Možda još nekoga. – Da li je bilo krvi na licu mesta? – pitala je Kler. – Obišli smo danas kuću. Iznajmio ju je neki sitni varalica

koji je nestao u međuvremenu. Na prilazu je nađen trag krvi. One su me nemo posmatrale. Onda je Džil rekla: – Pa

kako si to prikazala, Lindzi? U odeljenju? Odmahnula sam glavom. – Nisam prikazala nikako. Oca

nisam pominjala. – Gospode, Lindzi – viknula je Džil – tvoj tata je možda

pogodio nekoga. Umešao se u policijsku poteru i pucao iz pištolja.

Pogledala sam je. – Džili, pa on mi je spasao život. Ne mogu tek tako da ga prijavim.

– Ali preuzimaš na sebe prevelik rizik. A zašto? On ima dozvolu za nošenje oružja. On ti je otac i pratio te je. Spasao ti je život. U tome nema zločina.

– Istini za volju – progutala sam knedlu – nisam sigurna da je pratio mene.

Džil me je oštro pogledala. Približila je svoju stolicu. – Hoćeš li da mi ponoviš to?

– Nisam sigurna da je pratio mene – ponovila sam. – Pa zašto je onda bio tamo? – vrtela je glavom Sindi. Sve

tri zurile su u mene. Reč po reč, ispričala sam im razgovor s ocem u automobi-

lu posle pucnjave. Kako je otac, kada sam ga priterala uza zid, priznao da je bio svedok pre dvadeset godina u Bej vjuu. – Bio je tamo s Kumbsom.

– Oh, ne – kazala je Džil bezizražajnog pogleda. – Oh, Bože, Lindzi.

– Zato se i vratio – rekla sam. – Sva ta uzvišena priča o stvaranju novih veza sa svojom devojčicom. Sa svojim malim Ljutićem. Kumbs mu je pretio. Vratio se da se suoči s njim.

– Možda i jeste tako – rekla je Kler i uhvatila me za ruku – ali on mu je pretio da će ti naneti zlo. Vratio se zato da bi te zaštitio.

Džil se nagnula napred, skupivši oči. – Lindzi, ovde možda i nije reč o tome da štitiš oca da se ne sazna da je umešan. Možda je on znao da Kumbs ubija ljude i nije to prijavio.

Pogledi su nam se sreli. – Ovih poslednjih nekoliko nedelja, otkako se vratio u moj život, činilo mi se da sam mogla da sklonim u stranu ono što je učinio, bol koji mi je naneo. Učinilo mi se da je on jednostavno samo čovek koji je napravio neke greške, ali je zabavan. Mislila sam da sam mu

potrebna i da bi bio srećan uz mene. Kada sam bila mala, sanjala sam da se ovako nešto dogodi, da mi se tata vrati.

– Nemoj ga se još odricati – rekla je Kler. Sindi je pitala: – Ako misliš da se tvoj otac nije vratio da

bi tebe zaštitio, Lindzi, koga on to onda štiti? – Ne znam. – Pogledala sam svaku od njih u oči. – To je

ono veliko pitanje. Džil je ustala, otišla do police iza svog pisaćeg stola i

izvukla veliki kartonski registrator. Na njemu je stajalo „Slučaj 237654A”. Država Kalifornija protiv Fransisa K. Kumbsa.

– Ne znam ni ja – rekla je tapšući po registratoru. – Ali, kladim se da je odgovor ovde.

94

Čim je stigla na posao sledećeg jutra, Džil je zaronila u taj slučaj. Sekretarici je kazala da joj ne prebacuje pozive i otkazala ono što je samo dan ranije delovalo kao veoma hitan sastanak u vezi s drugim slučajem ubistva na kome je radila.

Spremila je veliku solju kafe, blejzer Done Karan prebaci-la preko naslona stolice, i podigla prvu tešku fasciklu. Obimni zapisnik sa suđenja – stranice i stranice svedočenja, prigovora i sudijskih odluka. U jednom trenutku pomislila je da bi bilo bolje kada ništa ne bi ni pronašla. Kada bi sve ostalo na onome da je Marti Bokser bio samo otac koji se vratio da zaštiti svoje dete. Ali tužilac u njoj nije se mirio s tim.

Zastenjala je i počela da čita.

Suđenje je trajalo devet dana. Trebalo joj je ćelo pre podne da pročita sve o tome. Proučila je preliminarna saslušanja, izbor porotnika, uvodne izjave. Iznet je i Kumbsov prethodni dosje. Brojni navodi da se loše držao u uličnim susretima s crncima. Kumbs je bio poznat po neslanim šalama i omalovažavajućim izjavama o ljudima druge boje kože. Zatim je na red došla neprijatna rekonstrukcija sporne večeri. Kumbs i njegov partner Sten Dragula u patroli po Bej vjuu. Nailaze na košarkašku utakmicu u školskom dvorištu. Kumbs prepoznaje Džeralda Sajksa. Sajks je u osnovi dobro dete, izjavljuje tužilac. Ne beži iz škole, član je jednog muzičkog sastava; jedina mrlja: priveden dva meseca ranije u raciji na rasturače po paviljonima.

Džil je čitala dalje. Kumbs prekida utakmicu i počinje da izaziva Sajksa.

Situacija postaje napeta. Stižu još dvoje patrolnih kola. Sajks nešto dovikuje Kumbsu i beži. Kumbs kreće za njim.

Džil je proučila nekoliko rukom izrađenih crteža koji su predstavljali mesto ubistva. Pošto su ostale dečake stavili pod nadzor, još dva policajca kreću u poteru. Policajac Tom Faloun stiže prvi. Džerald Sajks je već mrtav.

Suđenje i beleške se protežu na preko tri stotine stranica… trideset sedam svedoka. Prava zbrka. Ali nigde nije bilo ničega što bi ukazivalo na Martija Boksera.

Ako je i bio te večeri tamo, nikada nije pozvan da svedoči. Do podneva Džil je pregledala iskaze svedoka. Ubistvo se

odigralo u uličici između zgrada A i B u paviljonima. Stanari su tvrdili da su čuli glasove i dečakove pozive u pomoć. Samo čitanje izjava bilo je dovoljno da joj se smuči. Kumbs je bio Himera; morao je da bude.

Bila je umorna i obeshrabrena. Provela je pola dana češljajući dosje. Došla je skoro do kraja kada je naišla na nešto čudno.

Naišla je na nekog ko je tvrdio da je video ubistvo sa prozora četvrtog sprata. Zvao se Kenet Carls.

Čarls je i sam bio dečak. Imao je maloletnički dosje: bezobzirno ponašanje, posedovanje droge. Policija je smatrala da je sklon izgredima.

A niko drugi nije podržao priču Keneta Carlsa. Kako je Džil odmicala kroz iskaze, u glavi joj je sve više

tutnjalo, dok na kraju nije pomislila da će prasnuti. Zazvonila je svojoj sekretarici. – Ejpril, treba mi jedan policijski dosje. Jedan stari dosje. Od pre dvadeset godina.

– Dajte mi ime. Pišem. – Marti Bokser – odgovorila je Džil.

95

Oštar vetar iz zaliva šibao je Džil dok je čekala u pristaništu ispred utovarne stanice Bart.

Već je prošlo šest. Ljudi u plavim uniformama i sa kapama uskog širila izlazili su iz dvorišta pošto im se završila smena. Džil je među njima tražila jedno lice. Pre dvadeset godina on je bio maloletnik s policijskim dosjeom, ali je vremenom sredio svoj život. Bio je nagrađivan u službi, oženjen, a poslednjih dvanaest godina radio je kao vozač u Bartu. Ejpril je bilo potrebno samo nekoliko sati da ga pronađe.

Nizak, zdepast crnac s crnom kožnom kapom i vetrovkom iz 49. mahnuo je u znak pozdrava nekolicini kolega i krenuo

prema njoj. Umorno se zagledao u nju. – Šef smene kaže da me čekate. Zašto?

– Kenet Carls'? – pitala je Džil. – Čovek je klimnuo glavom.

Džil se predstavila i dala mu svoju podsetnicu. Čarls je raširio oči. – Ne zamerite mi, ali već se odavno niko iz Palate takozvane pravde nije zanimao za mene.

– Nije za vas, gospodine Čarlse – odvratila je Džil, u želji da ga umiri. – Radi se o nečem što se davno dogodilo, a vi ste bili svedok. Ne smeta vam da porazgovaramo?

Čarls je slegnuo ramenima. – Ne smeta vam da prošetamo? Kola su mi tamo. – Poveo je kroz kapiju s lancem do parkirališta uz utovarnu luku.

– Kopamo po nekim starim slučajevima – objašnjavala je Džil. – Naišla sam na izjavu koju ste vi dali. U slučaju protiv Frenka Kumbsa.

Na pomen tog imena, Čarls se zaustavio. – Pročitala sam vaš iskaz – nastavila je Džil. – Ono što ste

rekli da ste videli. Želela bih da čujem nešto o tome. Kenet Čarls je zbunjeno odmahivao glavom. – Niko mi

nije poverovao onda. Nisu mi dali da dođem na suđenje. Nazvali su me propalicom. Što se sad vi zanimate?

– Bili ste dečko sa dosjeom koji se dva puta obreo u domu – iskreno je odgovorila Džil.

– Sve je to tačno – rekao je Kenet Čarls – ali video sam ono što sam video. U svakom slučaju, mnogo je vode proteklo otad. Ostalo mi je dvanaest godina do penzije. Ako dobro shvatam, jedan čovek je odslužio dvadeset godina za ono što je učinio te večeri.

Džil ga je pogledala u oči. – Želim da se uverim da je pravi čovek odležao tih dvadeset godina zbog te večeri. Ovaj

slučaj nije čak ni ponovo otvoren. Ja neću nikoga hapsiti. Ali volela bih da saznam istinu. Molim vas, gospodine Čarlse.

Čarls joj je ispričao. Gledao je televiziju i pušio travu, čuo je tuču napolju, viku, zatim nekoliko prigušenih krikova. Kada je pogledao kroz prozor, tamo je taj dečak ležao zadavljen.

A onda je ono što je čula sve izmenilo. Duboko je udisala vazduh.

– Bila su tu dva čoveka u uniformi. Dva pandura su držala Džeralda Sajksa – kazao joj je Čarls.

– Zašto ništa niste učinili? – pitala je Džil. – Trebalo bi da na to gledate onako kako je tada bilo. Ako

si tada nosio plavo, bio si bog. A ja sam bio samo propalica, jel tako?

Džil mu se zagledala duboko u oči. – Sećate li se tog drugog policajca?

– Mislio sam da rekoste da nikog nećete hapsiti. – I neću. Ovo je nešto lično. Kada bih vam pokazala sliku,

mislite li da biste mogli da ga poznate? Zaustavili su se pred sjajnom novom „tojotom”. Džil je

otvorila svoju aktentašnu i izvadila jednu fotografiju. Pružila mu je. – Da li je ovo policajac koga ste videli, gospodine Čarls?

Dugo je zurio u sliku. Zatim je rekao: – To je čovek koga sam video.

96

Provela sam ceo dan u Palati, u telefonskim razgovorima s policajcima na terenu ili pred mapom grada, nadgledajući potragu za Frenkom Kumbsom.

Postavili smo ljude da nadziru nekoliko njegovih poznani-ka i mesta na koja smo mislili da bi mogao da se skloni, uključujući i Toma Kitinga. Proverila sam tablice žutog „bonvila” koji je pokupio Kumbsa i brojeve telefona koje sam našla na njegovom stolu. To mi nije bilo od koristi. U četiri sata čovek koji je iznajmio kuću u južnom San Fransisku predao se sam – uporno je tvrdio da je tada prvi put video Kumbsa.

Kumbs nije imao novca, nije imao ličnih stvari. Nismo znali koje prevozno sredstvo koristi. Svaki policajac u gradu imao je njegov opis. Pa gde je, do đavola, onda bio!

Gde je Himera? I šta će sledeće učiniti! Još sam sedela za radnim stolom kada je u sedam i trideset

ušla Džil. Prošlo je tek nekoliko dana otkako je izašla iz bolnice. Na sebi je imala mrki kišni mantil s Koučovom aktentašnom preko ramena. – Šta ti još radiš ovde? – zatresla sam glavom. – Idi kući i odmaraj se.

– Imaš li sekund? – pitala je. – Naravno, privuci stolicu. Bojim se da nemam da ti

ponudim pivo. – Nije važno. – Nasmešila se i, otvorivši tašnu, n nje

izvadila dva „Sema Adamsa”. – Donela sarn pivo. Gurnula je jedno k meni.

– Nek' ide život. – Uzdahnula sam. Od Kumbsa nije bilo ni traga, a po izrazu Džilinog lica videlo se da je nešto muči. Pretpostavila sam da je Stiv u pitanju, verovatno sakuplja nova ulaganja, a nju ostavlja samu.

Ali čim je otvorila aktentašnu, primetila sam plavi dosje zaposlenih u policiji. A onda i ime Bokser, Martin K.

– Mora da sam ti rekla – počela je Džil kada je otvorila pivo i sela naspram mene – da je moj otac bio branilac tamo u Hajlend parku.

– Samo sto puta. – Osmehnula sam joj se. – Zapravo, bio je najbolji advokat kojeg sam ikada srela.

Uvek potpuno pripremljen, nepokolebljiv i kada je u pitanju rasa i novac. Moj tata, potpuno ispravan čovek. Jednom je kod kuće šest meseci pripremao odbranu jednog farmera koji je lažno optužen za silovanje. U to vreme je mnogo ljudi podbadalo mog oca da se kandiduje za Kongres. Obožavala sam tatu. I dalje ga volim.

Sedela sam bez reci i posmatrala kako joj se oči zamaglju-ju. Otpila je gutljaj piva. – Tek pred kraj koledža shvatila sam da je skot varao moju majku dvadeset godina. Veliki čovek koji stoji uspravno, moj heroj.

Bledo sam se osmehnula. – Marti je mene lagao sve vreme, zar ne?

Džil je klimnula glavom i gurnula ka meni raskupusan dosje moga oca i jedan iskaz. Iskaz je bio otvoren na stranici s delovima podvučenim žutim flomasterom. – Trebalo bi ovo da pročitaš, Lindzi.

Stegla sam se i najstrpljivije što sam mogla pročitala svedočenje Keneta Čarlsa. Onda sam ga pročitala još jedanput. Sve vreme osećala sam kako mi sve više raste osećanje razočaranja. A zatim i straha. Prva reakcija mi je bila neverica; onda me je ispunio bes. Ali istovremeno, znala

sam da je to tačno. Moj otac je lagao i zataškavao stvari celog veka. Prevario je, slagao i razočarao sve koji su ga voleli.

Oči su mi se ispunile suzama. Osetila sam se iznevereno. Jedna vrela suza skliznula mi je niz obraz.

– Žao mi je, Lindzi. Veruj mi, mrzim što sam morala ovo da ti pokažem. – Džil je pružila ruku i ja sam je prihvatila i jako stegla.

Prvi put od kako sam postala policajac nisam znala šta da radim. Osećala sam kako se jaz produbljuje; taj jaz se nije mogao ispuniti ničim što bi ličilo na dužnost, odgovornost ili na pravo.

Slegnula sam ramenima i iskapila pivo. Nasmešila sam se Džili. – Pa šta se na kraju desilo s tvojim ocem? Da li je i dalje s mamom?

– Do đavola, nije – rekla je. – Mama je umela da bude tako čvrsta ponekad, tako hladna. Jednostavno sam je obožavala. Izbacila ga je kada sam ja upisala prava. On otad živi u stanu sa dve spavaće sobe u Las Kolinasu.

Počela sam da se smejem, bolnim smehom pomešanim s razočaranjem i suzama. Kada sam prestala, u srcu mi je ostalo to osećanje smrvljenosti i sva ta pitanja koja su navirala. Koliko je moj otac znao? Šta je krio? I konačno, kakva je njegova veza s Himerom?

– Hvala ti – rekla sam. Ponovo sam Džili stegla ruku. – Dugujem ti, draga…

– Šta ćeš da uradiš, Lindzi? Prebacila sam jaknu preko ruke. – Ono što je trebalo

odavno da učinim. Otkriću istinu.

97

Kada sam stigla kući, otac je redao pasijans. Zatresla sam glavom i odvratila pogled. Odvukla sam se

do kuhinje i izvadila jedan „blek i ten” iz frižidera. Vratila sam se i sela u fotelju preko puta oca.

Podigao je glavu, možda osetivši vrelinu mog pogleda. – Hej, Lindzi.

– Nešto sam razmišljala, tata… o vremenu kada si otišao…

Nastavio je da okreće karte iz špila. – Zašto sada da prolazimo kroz to?

Držala sam pogled prikovan za njega. – Odveo si me do pristaništa na sladoled. Sećaš se? Ja se sećam. Posmatrali smo trajekte kako stižu iz Sausalita. Rekao si nešto kao: 'Sešću uskoro na jedan od ovih trajekata, Ljutiću, i neću se vraćati neko vreme.' Kazao si da je to nešto izmlđu tebe i mame. I ja sam čekala neko vreme. Ali sam se godinama pitala zašto si morao da odešl

Očeve usne su se pokrenule kao da je hteo nešto da izusti, ali se onda zaustavio.

– Bio si nepošten policajac, zar ne? Nikada se nije radilo o tebi i mami. Ili o kockanju ili piću. Ti si pomogao Kumbsu da ubije onog dečaka. To je bilo to. Zašto si otišao? Zašto si se vratio? Ništa od toga s nama nije imalo veze. Samo s tobom.

Otac je trepnuo, pokušavajući da kaže nešto. – Ne… – Da li je mama znala za to? Ako je i znala, uvek nam je

govorila da su posredi kocka i alkohol.

Spustio je špil. Ruke su mu podrhtavale. – Lindzi, ne moraš da veruješ, ali uvek sam voleo tvoju majku.

Odmahnula sam glavom i poželela da ustanem i da ga udarim. – Nisi mogao da je voliš. Niko ne može tako da povredi nekoga koga voli.

– Da, može. – Ovlažio je usne. – Ja sam povredio tebe. Sedeli smo u tišini nekoliko trenutaka. Izbledela

višegodišnja srdžba kao da me je ponovo obuzimala. – Kako si saznala? – pitao je. – Kakve to veze ima? Na kraju bih svakako saznala.

Delovao je zapanjeno, kao bokser udaren jakim aperkatom. – To poverenje, Lindzi… to je bilo nešto najbolje što mi se desilo za ovih dvadeset godina.

– Pa zašto si onda morao da me iskoristiš? Iskoristio si me da bi došao do Kumbsa. Ti i Kumbs ste ubili tog dečaka.

– Nisam ga ja ubio – rekao je otac odmahujući glavom levo-desno, levo-desno. – Samo ništa nisam učinio da sprečim to.

Uzdah se oteo iz njegovih grudi, a izgledalo je kao da ga je tamo zadržavao dvadeset godina. Ispričao je kako je potrčao za Kumbsom i kako ga je našao u uličici. Kumbsove ruke su već bile oko vrata Džeralda Sajksa. – Rekao sam ti da je tada sve bilo drugačije. Kumbs je hteo da ga nauči da poštuje uniformu. Ali sve ga je više stezao. 'Ima nešto' – rekao mi je. Viknuo sam na njega: 'Puštaj ga!' Kada sam shvatio da je preterao, prišao sam mu. Kumbs mi se nasmejao. 'Ovo je moja teritorija, Marti momče. Ako si se uplašio, nosi se odavde.' Nisam znao da će mali da umre… Kada je Faloun stigao na lice mesta, Kumbs je pustio malog da padne i rekao: 'Mali nevaljalac je pokušao da me napadne nožem.' Tom je bio stari policajac; sve je brzo sagledao. Meni je rekao da se

gubim. Kumbs se smejao i kazao: 'Idi…' Niko od njih nikada nije otkrio moje ime.

Oči su me pekle od suza. Srce kao da mi se cepalo. – Oh, kako si mogao? Kumbs je bar ostao. Ali ti… ti si pobegao.

– Znam da sam pobegao – rekao je. – Ali pre neko veče nisam pobegao. Bio sam tamo zbog tebe.

Zatvorila sam oči, a onda ih opet otvorila. – Sada je trenutak za istinu. Nisi tamo bio zbog mene. Pratio si njega. Zbog toga si se i vratio. Ne da bi mene štitio… već da bi zaštitio sebe. Vratio si se da ubiješ Frenka Kumbsa.

Lice moga oca postalo je pepeljasto. Prošao je prstima kroz gustu sedu kosu. – Možda u početku. – Progutao je knedlu. – Ali ne i sada… Promenio sam se, Lindzi.

Odmahnula sam glavom. Niz obraze su mi tekle suze i ja sam ih besno brisala.

– Znam da misliš da čim zinem izreknem laž. Ali nije tako. Pre neko veče, dok sam ti pomagao da pobegneš, osećao sam najveći ponos u životu. Ti si moja kćerka. Volim te. Uvek sam te voleo.

Oči su mi i dalje bile vlažne, a reci su navirale same i ja sam poželela da mogu da ih zaustavim. – Hoću da odeš., Hoću da se spakuješ i da se vratiš tamo gde si bio proteklih dvadeset godina. Ja sam policajac. Nisam tvoj mali Ljutić. Do sada je ubijeno četvoro ljudi. Ti si umešan na neki način, a ja nemam pojma koliko ti znaš ili koliko toga kriješ.

Njegovo lice se opustilo. U treperavom sjaju njegovih očiju naslućivala sam koliko sam ga pogodila.

– Hoću da odeš – ponovila sam. – Smesta. Sedela sam i grlila Martu kada je on otišao do gostinske

sobe. Nekoliko trenutaka kasnije, vratio se sa spakovanim stvarima. Iznenada je delovao sitno i usamljeno.

Marta je načuljila uši. Osećala je da nešto nije u redu. Skočila je k njemu, a on joj je nežno pomazio glavu.

– Lindzi, znam da sam ti dao mnogo razloga da me mrziš, ali nemoj ovo da radiš. Moraš «da paziš na Kumbsa. On će se okomiti na tebe. Molim te, dozvoli da ti pomognem…

Srce mi se cepalo. Znala sam da onog trenutka kada izađe na vrata više nikada neće ući u moj život.

– Nije mi potrebna tvoja pomoć – rekla sam. Onda sam prošaputala: – Zbogom, tata.

98

Frenk Kumbs se kruto oslonio o jednu telefonsku govorni-cu na uglu Devete i Brajant ulice. Očije prikovao za Palatu pravde. Sve je vodilo ka ovom mestu.

Bol u ramenu kočio mi je čitaro telo, kao da je neko bockao po rani skalpelom. Dva dana se pritajio, tamo u San Brunu, krijući se. Ali njegova slika izašla je u svim novinama, na naslovnim stranama.Nije imao novca. Nije mogao čak ni po svoje stvari da oie.

Bilo je skoro dva sata. Sunce je pržilo n njegove tamne naočare. Na stepeništu Palate stajalo je mnogo ljudi. Neki advokati su se raspravljali.

Kumbs je uzdahnuo da bi se mirio. Ali đavola, čega imam da se plašim! Nastavio je da zuri u Palatu pravde. Oni treba da se plaše.

Službeni revolver mu je bio u futroli za pojasom, zahvaljujući vernom Tomu Kitingu. Ispružio je ruku kojom puca. U redu je. Može to da uradi.

Kumbs se okrenuo ka telefonskoj govornici. Ubacio je novčić u prorez i pozvao broj. Nema vam druge prilike. Nema više čekanja. Konačno, posle dvadeset i dve godine pakla. .

Na drugo zvono jedan glas je odgovorio: – Odeljenje za krvne delikte.

– Spojte me s poručnikom Bokserovom.

99

Liniju broj jedan držali smo za Kumbsove drugare iz zatvora koji su pobegli u Redvud Siti. Očekivala sam poziv.

Ćelo pre podne posvetila sam slučaju dok mi je u pozadini svesti tekla ona neprijatna scena s ocem. Da li sam imala prava da mu sudim za stvari koje su se desile pre dvadeset godina? Još važnije, kakva je veza moga oca s Himeroml

Dovršavala sam sendvič kada je Karen proturila glavu. – Poziv na jedinici, poručnice.

– Redvud Siti? – pitala sam pruživši ruku ka slušalici. Karen je odmahnula glavom. – Ova osoba kaže da ćete znati ko je. Kaže da je stari prijatelj vašeg oca.

Telo mi se ukočilo. – Prebaci ga na četvorku – rekla sam. Četvorka je bila zajednička linija koju smo delili u kancelari-ji. – Počni da ga pratiš, Karen. Sada…

Skočila sam sa stolice, žurno dala znak Džakobiju u susednoj sobi. Podigla sam četiri prsta i pokazala na telefon.

Za nekoliko sekundi ćela kancelarija je bila pod uzbunom. Svi su znali da to mora da je Himera.

Potrebno je devedeset sekundi da očitamo odakle stiže poziv. Šezdeset da odredimo deo grada. Ako je uopšte i zvao

iz grada. Loren, Moreli i Čin dotrčali su lica napetih od iščekivanja.

Podigla sam slušalicu. Džakobi je takode podigao slušalicu. – Bokser – rekla sam.

– Žao mi je što nam je propala zabava pre neko veče, poručnice – smejao se Kumbs. – Hteo sam da te obradim. Na svoj poseban način.

– Zašto zoveš? – pitala sam. – Šta hoćeš, Kumbse? – Imam neke važne stvari da ti kažem. Moglo bi da

pomogne da shvatiš poslednjih dvadeset godina. – Sasvim su mi jasne, Kumbse. Ležao si zbog ubistva.

Sumorno se zakikotao. – Ne mojih dvadeset godina…tvojih. Srce mi je poskočilo. Razgovarala sam s čovekom koji mi

je uperio pištolj u glavu. Morala sam da ga zadržim. Da ga razbesnim… Sve što je u mojoj moći da bih ga zadržala na prokletoj vezi.

Pogledala sam u sat. Prošlo je trideset pet sekundi. – Gde si, Kumbse?

– Uvek raspoložena za uobičajeno čavrljanje na odeljenju, ha, poručnice? Polako prestajem da te poštujem. Trebalo bi da si mudra ženska. Da se Marti ponosi tobom. Pa, reci mi, kako to da su toliki ljudi stradali a da ti nisi ništa shvatila?

Osetila sam kako mi se prezrivo cereka. Bože, kako sam mrzela ovog čoveka. – Šta je bilo, Kumbse? Šta to nisam shvatila?

– Čuo sam da te je tatica napustio otprilike u isto vreme kada sam ja otišao u zatvor – rekao je.

Znala sam šta je pokušavao da mi kaže. Ipak sam morala da ga držim na vezi. U drugoj prostoriji, Džakobi je slušao, ali je i gledao pravo u mene.

Kumbs se zacerekao. – Verovatno si mislila da se matori zagrejao za neku konobaricu. Ili daje ostavio smrdljive

tragove po ulicama. – Kumbsov glas dobio je prizvuk lažnog sažaljenja. – Bože, mora da je bilo teško kada je on otišao, a mama ti umrla.

– Uživaću kada te dohvatimo, Kumbse. Biću tu kada počnu da ti piju krv u 'Sen Kventinu'.

– Baš šteta što ti se neće pružiti prilika, ljubavi. Ali hteo sam nešto važno da ti kažem. Slušaj. Tvoj stari jeste ostavio tragove. Meni… Ja sam ih prihvatio kao svoje… Ja sam prihvatio kaznu. Za njega. Za ćelu policiju. Sve ih posedu-jem. Ja sam odležao. Ali znaš šta, mala Lindzi? Nisam bio sam.

Zategao mi se svaki živac u telu. Grudi samo što mi nisu pukle od besa. Bacila sam pogled na Džakobija. Dao mi je znak kao da kaže: Samo još nekoliko sekundi… Zadržavaj ga.

– Mene hoćeš, Kumbse? Videla sam sliku u tvojoj sobi. Znam šta hoćeš. Naći ćemo se gde god hoćeš…

– Toliko želiš ubicu da je to skoro dirljivo. Ali žalim, moram da propustim tvoju ponudu. Imam drugi sastanak.

– Kumbse – rekla sam i bacila pogled na sat – mene želiš, hajde da se držimo toga. Možeš li da udariš ženu, Frenk? Mislim da ne možeš.

– Žao mi je, poručnice. Hvala na veselom razgovoru. Ali izgleda da, šta god da se desi, ti za dlaku zakasniš, l dalje tvrdim da ženama nije mesto u odeljenju. To je samo moje mišljenje.

Čula sam „klik”. Istrčala sam u detektivsku sobu. Kepi je razgovarao s

dispečerom. Očajnički sam se nadala da se Kumbs nije javio sa mobilnog telefona. Mobilni su najteži za otkrivanje. Imam drugi sastanak… Nisam shvatala čime nam je to Kumbs pretio. Šta je bilo sledeće? Šta?

– Još je u gradu – doviknuo mi je Kepi. Dohvatio je olovku. – Zvao je iz govornice. Sada pokušavaju da je lociraju.

Detektiv je zapisivao, a onda podigao pogled. Lice mu je bilo iskrivljeno u neverici. – On je u govornici… na uglu Devete i Brajantove.

Svi smo se zgledali, a onda smo se pokrenuli. Kumbs je zvao iz iste četvrti.

100

Prikačila sam „glok” i viknula da pozovu najbližu jedini-cu. Onda sam izjurila iz kancelarije. Kepi i Džakobi su mi bili za petama.

U istoj četvrti… Šta je to Kumbs naumio! Nisam čekala lift. Sjurila sam se niza zadnje stepenište

koliko god su me noge nosile. U predvorju sam se progurala između osoblja i civila koji su se tu zatekli i grunula na staklena vrata koja vode do Brajantove ulice.

Na stepeništu se nalazila uobičajena gomila ljudi koji su se vrzmali u vreme ručka: advokati, zastupnici i detektivi. Pogledala sam u pravcu Devete, istežući vrat ne bih li ugledala Kumbsa.

Ništa. Kepi i Džakobi su me stigli. – Idem napred – rekao je

Kepi. Onda mi je sinulo. Imam drugi sastanak… Kumbs je bio

ovde, zar ne! Bio je u Palati pravde. Gomili na stepeništu koja ništa nije slutila viknula sam: –

Policija! Svi stanite mirno!

U zgranutoj gomili tražila sam njegovo lice. „Glok” mi je bio u pripravnosti. Svi su me posmatrali širom raširenih očiju. Nekoliko njih je čučnulo ili počelo polako da se udaljava.

Evo čega se sećam da se dalje događalo: Jedan policajac u uniformi pošao je uza stepenice ka meni.

Jedva da sam i obratila pažnju; tražila sam Kumbsovo lice. Policajac se izdvojio od ostalih, a lice mu je bilo zaklonje-

no tamnim naočarima i obodom kape. Jednu ruku držao je ispruženu.

Gledala sam pored njega, niz ulicu, tražeći Kumbsa. Onda sam čula da neko viče moje ime: Hej, Bokserova!

Na stepeništu je odjednom sve uzavrelo. Džakobi i Kepi su urlali: – Pištolj…

Sevnula sam očima ka policajcu. U deliću sekunde mi je postalo jasno. Njegova uniforma… Nosio je uniformu patrolnog policajca koju već neko vreme nisam viđala. Zagledala sam mu se u lice i, na svoj užas, videla Kumbsa. Himeru. Imao je sastanak sa mnom.

Dok sam dizala „glok”, neko me je gurnuo s leđa. – Hej – viknula sam.

Videla sam kako crvenkasta svetlost izlazi iz Kumbsovog pištolja. Dva puta. Ništa nisam mogla da uradim da ga sprečim.

Sve se odvilo neverovatno brzo i zbrkano. Metež. Užas. Znam da sam opalila pre nego što mi je telo utrnulo od

bola. Videla sam Kumbsa kako se zanosi napred, kako mu

naočare spadaju, a pištolj i dalje stoji uperen u mene. Posrtao je, ali je i dalje kidisao na mene. Njegove tamne oči gorele su od mržnje.

Onda je ispred Palate nastala prava paljba. Sazvučje gruvanja koje je odjekivalo… pet, šest, sedam jedan za drugim, iz svih pravaca. Ljudi su vrištali i bežali u zaklon.

Iz Kumbsove uniforme izlivala se jarkocrvena tečnost. Kepi i Džakobi su pucali u njega. Telo mu je poletelo unazad trzajući se od pogodaka. Lice mu je izražavalo strašan bol. Vazduh je bio ispunjen mirisom”sagorelog kordita. Odjek svakog hica parao mi je uši.

Zatim je nastala jeziva tišina. Tišina koja me je potpuno ošamutila.

– Oh, Bože – sećam se da sam izgovorila i pala na betons-ko stepenište. Nisam bila sasvim sigurna da li sam pogođena.

Džakobi se nadvio nad mene. – Lindzi, lezi tu. Ne mrdaj. – Ruke je stavio na moja ramena. Njegov glas kao da mi je probijao mozak.

Klimala sam glavom dok sam pokušavala da shvatim gde sam ranjena. Oko mene su odzvanjali povici i jauci i ljudi su trčali na sve strane.

Uzela sam Vorena za ruku i polako se pridigla. Pokušao je da mi naredi: – Lindzi, ostani dole. Kažem ti.

Kumbs je ležao na leđima, a iskidana plava bluza bila mu je natopljena tamnocrvenom bojom.

Prošla sam pored Džakobija. Morala sam da vidim Kumb-sa, da ga pogledam u oči. Nadala sam se da je još živ jer sam želela da to čudovište u mene gleda dok ispušta dah.

Uniformisani policajci obrazovali su obruč oko Kumbsa i nikome nisu dozvoljavali da priđe.

Kumbs je još bio živ. Iz grudi koje su mu se nadimale dopirale je krkljanje. Jedna ekipa Hitne pomoći prilazila je trkom, tehničari su vukli opremu. Jedna žena iz ekipe pocepala je Kumbsovu krvavu bluzu. Druga mu je merila pritisak i postavljala aparat za transfuziju.

Njegove i moje oči su se srele. Pogled mu je bio voštan, ali je usta iskrivio u ružan osmeh. Pokušao je nešto da mi kaže.

Žena iz Hitne pomoći udaljavala je ljude od njega izvikujući koliki su mu puls i pritisak.

– Moram da čujem šta govori – rekla sam joj. – Dajte mi samo jedan minut.

– Ne može da govori – odvratila je. – Poručnice, dajte mu prostora da diše. Umreće ovde!

– Moram da čujem – ponovila sam i kleknula blizu njega. Bluza mu je bila razdrljena i pred očima mi se ukazao mozaik ružnih rana.

Usne su mu podrhtavale. I dalje je pokušavao da govori. Šta je to želeo da mi kaže!

Primakla sam se još bliže i ubrljala bluzu njegovom krvlju. Nisam marila za to. Približila sam mu uho.

– Posled… – prostenjao je. Svaki uzdah mu je predstavljao veliko mučenje. Zar će ovako da se završi? Zar će Kumbs svoje tajne da ponese u pakao?

Poslednje… ? Poslednja meta, poslednja žrtva? Zurila sam mu u oči i videla mržnju.

– Šta poslednje, Kumbse? – pitala sam. Na usta mu je izbila krvava pena. Teško je udahnuo,

koristeći poslednje atome snage u samrtnom ropcu. – Poslednje iznenađenje. – Nasmešio se.

101

Himera je bio mrtav. Sve je bilo gotovo, hvala Bogu. Nisam imala pojma šta je Kumbs mislio, ali sam poželela

da mu njegove reci tresnem u lice. Poslednje iznenađenje… Šta god to bilo, Himere više nema. Više nije mogao da nam naudi.

Nadala sam se da nije ostavio još jednu žrtvu pre nego što je umro.

– 'Ajde, poručnice – promrmljao je Džakobi. Nežno me je povukao.

Odjednom su me izdale noge. Osetila sam da ne mogu da pomerim donji deo tela. Na Vorenovom licu primetila sam uznemiren izraz. – Pogođena si – promucao je, razrogačenih očiju.

Pogledala sam naniže. Džakobi mi je svukao jaknu i na desnoj strani stomaka ugledali smo crvenu mrlju. Iznenada je počelo da mi se vrti u glavi. Osetila sam kako mi nailazi mučnina.

– Potrebna nam je pomoć ovde – Džakobi je doviknuo medicinskim radnicima. On i Kepi su me spustili na tlo.

Okrenula sam se prema Kumbsu dok je medicinska sestra koja mu je skidala bluzu žurno prilazila meni. Gospode, ovo je bilo tako nestvarno. Skinuli su mi jaknu, stavili mi na ruku aparat za merenje pritiska. Činilo mi se kao da se sve dešava nekom drugom.

Pogled sam prikovala za ubicu, prokletog Himeru. Nešto sam primetila što je bilo pomalo čudno, što se pomalo nije uklapalo. Šta je to bilo?

Izvukla sam se iz Džakobijevih ruku. – Moram nešto da pogledam…

Zadržao me je. – Moraš da ostaneš ovde, Lindzi. Stižu ambulantna kola.

Izvukla sam se od Džakobija. Ustala sam i prišla Kumbso-vom telu. Policijska bluza mu je bila svučena sa grudi i ruku. Sveže rane ostavile su brazgotine na njegovim grudima. Ali nešto je nedostajalo; nešto nije bilo kako treba. Šta je to bilo?

– Oh, Bože, Vorene – prošaputala sam. – Pogledaj. – Šta da pogledam? – Džakobi se namrštio. – Šta je s

tobom, do đavola? – Vorene… nema teto važe. Kroz glavu mi je proletelo kako je Kler otkrila pigment

ubičine teto važe ispod noktiju Estele Čipman. Zavukla sam ruke ispod Kumbsovih ramena i malko ga

podigla. Ničega nije bilo ni na njegovim leđima. Nije bilo tetovaže.

U glavi mi je bučalo. Ovo je nezamislivo – ali Kumbs nije bio Himera.

Tada sam se onesvestila.

102

Otvorila sam oči u bolničkoj sobi i osetila kako me zateže cev za transfuziju zakačena za ruku. Kler je stajala pored mene.

– Imala si sreće – rekla je. – Razgovarala sam s lekarima. Metak ti je okrznuo stomak s desne strane, ali nije se zario. Ono što zapravo imaš jeste jedna od najgadnijih površinskih rana koju ćeš ikada videti.

– Čula sam da površinske rane najbolje prolaze od kobalt-oskida – rekla sam meko pokušavajući da se osmehnem.

Kler je klimnula glavom i potapšala zavoj na vratu. – I meni su tako kazali. U svakom slučaju, čestitam… Zaslužila si miran posao za stolom sledećih nekoliko nedelja.

– Već imam posao koji se obavlja za stolom, Kler – rekla sam. Zbunjeno sam se osvrnula po bolničkoj sobi, a zatim se podigla u sedeći položaj. Ranjena strana me je pekla kao žeravica.

– Bila si dobra, devojko – Kler mi je stegla ruku. – Kumbs je mrtav i poslat pravo u pakao. Napolju je gomila ljudi koji žele da razgovaraju s tobom. Moraćeš da se navikneš na pohvale.

Sklopila sam oči na pomisao o neprimerenoj pažnji koja mi se sprema. A onda mi je, i pored zbrke u glavi, sinulo. Ono što sam otkrila pre nego što sam izgubila svest.

Zarila sam prste u Klerinu ruku. – Frenk Kumbs nije imao tetovažu.

Ona je odmahnula glavom i trepnula. – Pa…? Bilo mi je teško da govorim, pa sam šaputala. – Prvo

ubistvo, Kler. Estel Čipman… Nju je ubio čovek s tetovažom. Ti si to rekla.

– Mogla sam i da pogrešim. – Ti nikada ne grešiš – sevnula sam očima. Zavalila se na stolici i povila obrve. – Uradiću autopsiju na

Frenku u ponedeljak ujutro. Možda negde naiđem na visoku pigmentaciju na koži ili na nedostatak pigmenta.

Uspela sam da se osmehnem. – Autopsiju…? Po mom stručnom mišljenju, on je ustreljen.

– Hvala ti – iscerila se Kler. – Ali neko mora da povadi metke iz njega i da ih sravni s oružjem. Uslediće istraga.

– Aha – udahnula sam i spustila glavu na jastuk. Ceo taj prizor kada sam ugledala policajca kako mi se primiče i onda shvatila da je to Kumbs, pa kada sam ugledala njegov pištolj, sve mi se to vratilo u iskidanim odlomcima.

Kler je ustala i otresla suknju. – Moraš da se odmoriš malo. Lekar je rekao da će te možda otpustiti sutra. Obići ću te ponovo ujutru – nagnula se i poljubila me. Onda je krenula prema vratima.

– Hej, Kler… Okrenula se. Poželela sam da joj kažem koliko je volim i

koliko sam joj zahvalna na prijateljstvu. Ali samo sam se osmehnula i kazala: – Dobro otvori oči…

103

Ostatak dana provela sam pokušavajući da se odmorim. Nažalost, neprekidna reka glavešina i novinara jurila je kroz moju sobu. Bila je to savršena prilika da se domognem slave. Svako je želeo da ima fotografiju s ranjenim policajcem herojem.

Svratio je i gradonačelnik u pratnji svog portparola i načelnika Trahija. Održali su jednu leteću konferenciju za štampu u bolnici, dizali me u nebesa, izjavili kako je Odeljenje za krvne delikte obavilo veoma važan zadatak, a govorili su o onom istom odeljenju koje su umalo povukli sa slučaja.

Kada se gužva konačno razišla, pojavile su se Sindi i Džil. Džil je donela jednu ružu u staklenoj vazi i postavila je na noćni stočić. – Nećeš ostati ovde dovoljno dugo pa nema pravne osnove za buket cveća – cerekala se.

Sindi mi je predala uvijenu video kasetu. Odmotala sam je. Žena, žena ratnik. Namignula mi je. – Čujem da ona nema dvojnika.

Pridigla sam se i podigla ukočene ruke da ih zagrlim. – Samo me nemojte stezati – upozorila sam ih sa osmehom.

– Da li ti daju dobre lekove? – pitala je Džil. – Aha. Perkosit. Morala bi da ga probaš. Sasvim je vredan

rizika. Na trenutak smo ućutale. – Uspela si, Lindzi – rekla je Sindi. – Možda ti i jesi

potpuno luda, ali niko ne može da porekne da si pravi pajkan. – Hvala. – Nemoj samo da pomisliš da te to ranjavanje oslobađa

ekskluzivne izjave za mene. Daću ti malo vremena da se oporaviš. Šta misliš, do šest?

– Dobro – zakikotala sam se. – Samo ponesi i tortilju s piletinom od „Suzi”.

– Lekar nam je rekao da smemo da uđemo samo na minut – rekla je Džil. – Obići ćemo te kasnije. – Obe su se smeškale povlačeći se ka vratima.

– Moje dame, znate gde ćete me naći. Oko pet sati Džakobi i Kepi promolili su glave na vratima. – Pitali smo se gde si ti – promrmljao je mrtav ozbiljan

Džakobi. – Nisi se pojavila na popodnevnom sastanku. Iskezila sam im se i ustala iz kreveta, prilično ukočeno. –

Vi, momci, vi ste heroji. Sve što sam ja učinila bilo je da se uklonim da sačuvam stražnjicu.

– Glupost. – Kepi je slegnuo ramenima. – Samo smo hteli da ti kažemo da te, uprkos tome što te je gradonačelnik predložio za Medalju časti, i dalje volimo.

Nasmešila sam se, navukla zeleni bolnički ogrtač i polako se spustila na stolicu. – Imate li vi, momci, predstavu o tome šta se dogodilo?

– Himera je natrčao na tebe, to se dogodilo – rekao je Džakobi. – Pripucao je, mi smo ga uklonili. To je sve.

Pokušavala sam da se prisetim sleda događaja. – Koliko je ko ispalio hitaca?

– Ja sam ispalio četiri – rekao je Džakobi. – Tom Perez iz Odeljenja za istraživanje pljački stajao je pored mene. On je ispalio dva.

Pogledala sam u Kepija. – Dva – rekao je. – Ali pucnji su dolazili sa svih strana.

Unutrašnja kontrola uzima izjave. – Hvala. – Zahvalno sarn im se nasmešila. Onda sam

promenila izraz lica. Ozbiljno sam ih pogledala. – Kako vam se ovo čini? Zlikovac koji je ustrelio Tašu Kečings i Dejvidsona sa razdaljine od sto metara, kao od šale, mene samo okrzne sa tako malog rastojanja?

Džakobi me je pogledao pomalo zbunjeno. – Lindzi, da li ti to pokušavaš nešto da nam kažeš?

Uzdahnula sam. – Sve vreme tragamo za čovekom koji je istetoviran, zar ne? Za istim onim koji je ubio Estelu Čipman. To je okosnica slučaja.

Bezizražajno su klimnuli glavama. – Kumbs nije tetoviran. Ni tačke nema na njemu. Džakobi

je bacio pogled na Kepija, a zatim na mene. – Šta hoćeš da kažeš? Da Kumbs nije naš čovek? Da smo

uspeli da ga povežemo sa svim ubistvima, pronašli one isečke

u njegovoj sobi, da je pokušao da te upuca čak dva puta. Ali da on nije taj?

U glavi mi nije bilo baš najbistrije. Zbog onoga što se desilo, zbog lekova. To nije bilo ništa u odnosu na ono što je zaista ukazivalo na njega. – Mislim da hoću da kažem da niko nije čuo da je Kler Vošbern nekad pogrešila.

– Nije. – Džakobi je odmahnuo glavom. – Ali ne znam ni za tebe da grešiš. Uf, ne mogu da verujem da sam to izgovorio.

Kazali su mi da se dobro naspavam. – Osećam – rekao je Džakobi okrenuvši se na vratima – da

ćeš, kada iščili dejstvo lekova i kada uspeš sve da sagledaš na dnevnoj svetlosti, uvideti kako si napravila veliki poduhvat.

Osmehnula sam im se. – Zajedno smo to uradili. Te noći nisam mogla da spavam. Ležala sam na leđima,

rana mi je kuckala, ali sam istovremeno osećala i neodređenu toplinu od perkosita. Razgledala sam mračnu sobu koja je delovala čudno i nestvarno i odjednom spoznala istinu o tome koliko sam imala sreće što sam preživela.

Džakobi je bio u pravu; bio je to veliki poduhvat. Kumbs je bio ubica. Sve se uklapalo. Na kraju, pokušao je da ubije i mene.

Zatvorila sam oči i pokušala da utonem u san, ali jedan sićušan glas zazvučao mi je u glavi. Jedan glasić, koji se ušunjao kroz sve one izvesne stvari, kroz sve one stvari koje su delovale pouzdano.

Pokušala sam da zaspim, ali taj glas je postao jači. Kako je mogao da me promašil

104

Sledećeg jutra izašla sam iz bolnice. Džil je došla po mene. Parkirala je svoj „be-em-ve” ispred

Opšte bolnice, a mene su dovezli u kolicima. I novinari su bili tu. Mahnula sam im svima, ali sam odbila da dam izjavu. Sledeća stanica bila je moja kuća, Marta, tuširanje, presvlačenje.

Kada sam u ponedeljak ujutro ušla u sobu broj 350 u Palati, nešto ukočenog koraka, delovalo je sve kao i obično: ćelo odeljenje okupilo se i pozdravilo me pljeskom.

– Počasni udarac pripada tebi, poručnice – rekao je Džakobi i dao mi sunder.

– Ma 'ajde – odmahnula sam im – da sačekamo prvo istragu.

– Istragu? Šta će ona da pokaže? – pitao je. – Imaš čast. – Poručnice – rekao je Kepi, jasnog i ponosnog pogleda –

čuvali smo to. Za tebe. – Uradi to, poručnice. Možda prvi put otkad me je Merser unapredio, osetila sam

se zaista kao šef Odljenja za krvne delikte i da su sve sumnje u vrednosti i činove koje sam imala bile samo putokaz na dugom putovanju.

Prišla sam tabli na kojoj su bili ispisani naši trenutni slučajevi i izbrisala ime Taše Kečings. I Arta Dejvidsona.

Osetila sam kako me ispunjava tiha ali ogromna radost. Osetila sam olakšanje i zadovoljstvo.

Mrtve ne možemo vratiti nazad. Ne možemo čak ni da nađemo smisao u tome zbog čega se nešto dešava. Sve što možemo da učinimo jeste da damo sve od sebe da one koji su živi uverimo da su duše mrtvih našle spokoj.

Detektivi su me opkolili i posmatrali šta radim. Sa table sam obrisala ime Erla Mersera.

105

Sledećih nekoliko sati odgovarala sam na telefonske pozive. Ali uglavnom sam samo sedela za stolom i razmišljala o svojoj izjavi. Predstojala nam je istraga o ubistvu Kumbsa, uobičajen postupak svaki put kada neki policajac ispali iz pištolja.

Ceo taj događaj i dalje mi je bio maglovit. Lekari su mi rekli da to može da traje neko vreme. Nešto kao odloženi stres.

Javljale su mi se slike one zastarele uniforme i Kumbso-vog pogleda koji me je pržio. Njegove ispružene ruke, crvenkastog sjaja koji je izleteo iz njegovog pištolja. Bila sam ubedena da je neko viknuo moje ime, verovatno Kepi ili Džakobi, onda je neko drugi uzviknuo: – Pištolj…

I mog „gloka” kako pada kao na usporenom snimku, saznanja da sam zakasnila za delić sekunde kada sam ugledala odsjaj iz njegovog pištolja. Zatim pucnjave – iz svih pravica, ta, ta, ta, ta, ta… Konačno sam te slike izbacila iz svesti i vratila se poslu.

Sat vremena kasnije, prelistavala sam dokumentaciju o jednom od novih nerešenih slučajeva kada se na vratima pojavila Kler.

– Hej! – Zdravo, Lindzi. Dobro sam poznavala Kler… Bio mi je poznat njen pogled

kada otkrije nešto što je i očekivala i kada razreši sumnju. A bio mi je poznat i pogled kada ne teče sve baš tako kako treba.

Ovoga puta, ona je sasvim izvesno gledaia na taj način. – Nisi našla nikakvu tetovažu, zar ne? – rekla sam. Odmahnula je glavom. Izraz lica joj je bio takav kao da je

otkrila da je Edmund nešto zgrešio, ili neko od njenih sinova. Uvela sam je u kancelariju i zatvorila vrata. – Dobro, šta si

to otkrila? Turobno je slegnula ramenima. – Mislim da sam otkrila

zbog čega je Kumbs promašio.

106

Kler je sela i počela da objašnjava. – Radila sam rutinsku histološku analizu, na substantio nigra –

– Kler, govori da te razumem – presekla sam je. – S'il vous plait? For favor?

Nasmešila se. – Zahvatila sam nešto ćelija iz srednjeg mozga. Kumbs je pogođen devet puta. Osam metaka spreda. Jedan otpozadi. Taj mu se zario u vratni deo kičme. Zbog toga sam i ispitivala taj deo. Tražila sam tačan uzrok smrti.

– Pa šta si našla? Pogledom me je probadala. – Vidan nedostatak neurona…

živih nervnih ćelija. Uspravila sam se na stolici. Srce mi je udaralo u grlu. –

Šta to znači, Kler?

– To znači… da je Kumbs imao Parkinsonovu bolest, Lindzi. I to u prilično uznapredovalom stadijumu.

Parkinsonova bolest… Prva misao mi je bila: Zbog toga je promašio. Imala sam vrašku sreću…

A onda sam, posmatrajući kako staloženost na Klerinom licu prelazi u uznemirenje, shvatila da to sve nije tako jednostavno.

– Lindzi, neko u tom stanju nikako ne bi mogao da izvede one hice.

Selila sam se događaja kod crkve na La Saj Hajtsu… Taše Kečings oborene tim neverovatnim hicem… I Arta Dejvidso-na s jednom jedinom rupom od metka u glavi… Metka koji je probio prozor, a bio je ispaljen sa naspramnog krova i sa udaljenosti od najmanje sto metara.

Zagledala sam se u Kler. – Sigurna si? Polako je klimnula glavom. – Nisam neurolog… – A onda

je bespogovorno jasno dodala: – Da, sigurna sam. Potpuno sam sigurna. Na tom stupanju Parkinsonove

bolesti nije nikako mogao da očuva neophodnu povezanost ruke i mozga za onakve hice. Bolest je uznapredovala.

Uz jezu od koje sam skoro osećala mučninu, mislima mi je proletelo sve što smo znali o ubici. Bili smo sigurni da je Himera istetoviran. Ali Kumbs nije bio. Onda jedva da me je očešao na stepeništu Palate iz male blizine. A sada još i Parkinson… Ko god da je Himera, bio je vest strelac. Bar to je bilo neosporno.

Gledale smo se neko vreme, a onda sam izgovorila ono što je bilo teško priznati: – Gospode Bože, Kumbs nije naš čovek.

– Tako je – odvratila je Kler. – Pa, poručnice, ko je naš čovek?

107

Dugo smo samo sedele čekajući da se ovo zapanjujuće saznanje i uznemirenost slegnu.

Štampa, televizija, svaka normalna osoba u ćelom gradu, svi su slavili Himerinu smrt. Tog istog jutra izbrisala sam slučaj sa table.

– Kumbs je pokušao da mi kaže nešto – rekla sam Kler, setivši se njegovih poslednjih trenutaka. – 'Poslednje…' prošaputao je i kada sam ga pitala šta poslednje, kao da se nasmešio. 'Poslednje iznenađenje.' Kler, on je znao da je Himera i dalje na slobodi. Znao je da ćemo to shvatiti. Taj nitkov mi se smejao u lice dok je ispuštao dah. Mora da je neko iz njegove grupe. Postoji još jedan luđak.

Kler je stisnula usne. – Lindzi, da sam došla do bilo kog drugog zaključka…

Nisam tačno znala šta da radim s ovim otkrićem. Sve se uklapalo savršeno. Bej vju… „Himera”. Isečci iz Kumbsove sobe. I kako me je napao. Nisam mogla da poverujem da sam pogrešila. I onda opet ono pitanje: Ako nije Kumbs, ko je?

Poslednje što sam želela bilo je da se popnem gore i upropastim proslavu onih mastiljara i glavešina. A sve ovo vreme, dok Kler i ja, pune neverice, zurimo jedna u drugu, pravi ubica nalazi se na slobodi i sasvim moguće smišlja novo ubistvo. Gospode, ovo nije imalo nikakvog smisla.

– Pođi sa mnom – rekla sam joj prećutavši koliko me boli rana. Odvukla sam se niz hodnik do kancelarije Čarlija Klepera.

– Povratak heroja. – Debeljko je ustao i nasmešio se. – Malo si presavijena u struku, ali inače izgledaš dobro.

– Čarli – počela sam – kada možemo da dobijemo rezul-tate ispitivanja pištolja?

– Pištolja… ? – namrštio se. – Kumbsovog pištolja. Koliko treba da se on uporedi s

onim kojim je ubijen Merser? – Malo je kasno, lepotice, da sužavaš mogućnosti za

osumnjičenog. Da se ja pitam, pošao bih od daše koji leži u Klerinoj sali.

– Kada, Čarli? – pitala sam. – Koliko ti treba da ih uporediš?

– Možda do srede. – Slegnuo je ramenima. – Moramo da snimimo unutrašnjost cevi, da očitamo…

– Do sutra, Čarli – presekla sam ga. – Rezultat mi je potreban sutra.

– Lindzi – zbunjeno je počeo – šta se to, do đavola, dešava?

Okrenula sam se ka Kler i progutala veliku knedlu. – Moramo to da iznesemo onima gore.

Otišle smo liftom do petog sprata. Bila sam toliko zbunje-na i rastrzana osećanjima da sam jedva i osećala bol. Upale smo u kancelariju v.d. načelnika Trahija. On je nešto piskarao za stolom.

– Šta radite vi ovde? – uzviknuo je. – Trebalo bi da ste kod kuće. Pobogu, poručnice, ako je ko pravedno zaslužio odmor…

Prekinula sam ga usred rečenice. Onda sam mu ispričala šta je Kler otkrila. Odjednom je Trahio delovao kao da je progutao pun tanjir pokvarenih ostriga.

– Ne prihvatam to, poručnice – rekao je. – Rešili ste slučaj. Gotovo.

– Prihvatali vi to ili ne – odlučno se umešala Kler – nikada nisam bila ovako sigurna u nešto. Nema izgleda da je Kumbs ispalio one hice.

– Ali sve su to nagađanja – bunio se Trahio. – Veza s ubistvom Sajksa… Kumbsovo učešće u 'Himeri'… Njegova veština s oružjem. Sve su to činjenice. Vaše činjenice, poručnice. – Dok je to govorio, pretio mi je prstom i tačku po tačku navodio zaključke do kojih sam sama došla. –

Niko drugi ne može da se uklopi u taj profil. Ne mogu da opovrgnem vaše nalaze, doktorko Vošbern, ali da odbacite Kumbsa…

– Možemo da ispitamo njegov DNK i da ga uporedimo s uzorkom koji je pronađen ispod noktiju Estele Čipman – odgovorila je Kler – što ću i učiniti. Ali ulažem svoj ugled protiv vašeg da se neće slagati.

– U međuvremenu, moramo ponovo da otvorimo slučaj – rekla sam.

– Da otvorimo ponovo slučaj? – zastenjao je Trahio. – Nemam nameru da odobrim išta slično.

– Ukoliko je Himera još na slobodi – navaljivala sam – mogao bi upravo da smišlja još jedno ubistvo. A slutim da to i radi.

– Još koliko juče – zabrzao je Trahio – bile ste potpuno sigurne da je Kumbs Himera.

– To je bilo juče – odvratila sam. – Objasnile smo vam šta se promenilo. Trenutno sam sto posto sigurna da Kumbs nije Himera.

– To što ste mi iznele spada u medicinske pretpostavke. Želimdčvrste dokaze. Dajte mi proveru DNK.

– To bi moglo da traje danima – rekla je Kler. – Nedelju dana…

– Onda uradite balističku proveru – naredio je Trahio.

– Načelnik Merser je ubijen „trideset osmicom”. Sigurna sam da će Kleper pokazati da je u pitanju isti pištolj.

– Već se radi na tome. Ali u međuvremenu… – Ne postoji međuvreme, poručnice. Sto se mene tiče,

obavili ste težak zadatak. Sopstveni život ste stavili na kocku. Sada biste morali da budete na bolovanju, a ne na početku nove istrage.

Kler i ja smo se zagledale. Onda je Trahio podigao nekoliko listova, što čine ličnosti s

autoritetom kada žele da stave do znanja da je sastanak završen. Nek' se nosi.

Kada smo se našle u hodniku, pogledala sam u Kler. – Spremam se da nam natovarim na vrat ceo grad. Bilo bi dobro da si sasvim sigurna.

– Naravno da sam sigurna – odgovorila je. – Šta ćeš da uradiš?

– Sačekaću balističku analizu. I moliću se Bogu da ništa ne iskrsne u međuvremenu. A vratiću i ceo tim u istragu.

108

– Sindi Tomas, da li si to ti? Aron Vinslou nije mogao da poveruje rođenim očima. Na

vratima svog stana stajala je Sindi u crnom kompletu s pantalonama, sandalama s visokim potpeticama i dija-mantskom ogrlicom. Iza nje se nazirala trpezarija s upaljenim svećama, porcelansRlm servisom, srebrnim escajgom i kristalnim čašama.

Sindi mu je prišla i poljubila ga. Onda se odmakla. Izgle-dala je zanosno. Prosto je zračila.

– Dobro, moram nešto da ti priznam – rekla je. – Armani-jev komplet pripada mojoj prijateljici Džili, advokatu. A i sandale su njene. Ako prospem i kap na Armanija ili samo zagrebem sandale, više nikada neće progovoriti sa mnom.

Nasmešila se i uzela Arona za ruku. – Izvoli. Ne plaši se. Iako se ja plašim. Večeras proslavljamo kraj jedne strašne opsade i jednog groznog čoveka.

Aron je počeo da se smeje. – Ti baš izgledaš kao slavljeni-ca.

Sindi je blistala. – Da, a pripremila sam pečeno pile s bademom, francusku salatu, testo s graškom i nanom. Nažalost, piletina je jedna od tri stvari koje umem da spremim.

– Tvoja iskrenost je osveženje za mene – kazao je Aron. – Čiji su porcelan i kristal?

Sindi se zasmejala dok ga je uvodila u trpezariju. Hopa, osećala se pomalo kao Bridžit Džouns.

– Verovao ili ne, porcelan i kristal su moji. Od moje osamnaeste godine majka mi sprema miraz. Mislim da su 'vedžbvud' i 'voterford' savršeni za ovo posebno veče. – Klopa je spremna. Navalimo.

– Mogu li da ti pomognem oko služenja tih đakonija? – pitao je Aron.

– Divno bi bilo. Kao i sve ostalo večeras. Sve je i bilo divno. Nekoliko trenutaka kasnije sedeli su za

trpezom punom ukusne hrane. Sindi je podigla čašu. – Želim da nazdravim – rekla je. Upravo tog trenutka, Aron je primetio odsjaj koji se

pomerao u ogledalu iza Sindi. Srce mu je stalo. Ne opet, ne ovde.

– Sidni, ne! – viknuo je. Hitro je ustao sa stolice i bacio se ka Sindi preko stola. Nadao se da je bio dovoljno brz.

Povukao je na pod Sindi i većinu njenog porcelana i kristala sa stola. Zajedno su se sručili, uz tresak, u trenutku kada je hitac probio trpezarijski prozor. Usledilo je još nekoliko hitaca. Rafalna paljba. Himera je bio tu. Sada se obrušio na njih.

Sindi je bila dovoljno prisebna da povuče telefon i dohvati slušalicu. Na biraču brojeva pritisnula je četvorku, zatim razglas i iz zvučnika se začuo Lindzin glas.

– On je ovde, u mom stanu. Puca na Arona i mene? – vrištala je u mikrofon. – Himera je ovde i sve vreme puca!

109

Ovo nije bilo moguće, ali se zaista dešavalo. Pozvala sam sve slobodne jedinice, pa sam požurila do

Sindinog stana. Stigla sam najbrže što bi živo biće moglo da stigne. Možda i nešto brže. Ugledala sam Sindi i Arona na tremu. Šestoro patrolnih kola bilo je parkirano oko zgrade. Ali oni su i dalje bili mete.

Dok sam trčala ka njima, šake su mi se stegle u pesnice. Zagrlila sam Sindi i osetila kako se jako trese. Nikada je nisam videla tako ranjivu, tako uplašenu i izgubljenu.

– Hvala Bogu da su patrolna kola odmah stigla, Lindzi. Ili su ga oni prepali ili je već otišao.

– Jeste li dobro? – Okrenula sam se ka Aronu. I on i Sindi bili su prekriveni rezancima. Izgledalo je kao da su se gađali hranom. Šta se to, do đavola, desilo ovde?

– Aron me je spasao – prošaputala je Sindi. On je samo zavrteo glavom držeći Sindi za ruku. Medu njima sam primetila veliku nežnost, i to me je dirnulo.

– Izgubio je strpljenje – promrmljala sam, više za sebe nego njima. Ko god da je Himera, sada je pobesneo. Očigledno je želeo mene da povredi, ili svakog ko je meni blizak. Ili mu je možda smetala pomisao da su Aron Vinslou i Sindi zajedno. To bi moglo delimično da bude to. Više ne planira pažljivo svoje napade; postao je nepouzdan, uzdrman je, ali i dalje veoma opasan.

Bio je na slobodi. Možda nas je tog trenutka posmatrao. – 'Ajde, idemo unutra – rekla sam. – Zašto, Lindzi? – pitala je Sindi. – Tamo je pucao u nas.

Ko je taj nitkov, do đavola? Šta hoće? – Ne znam, Sindi. Molim te, draga, hajde unutra. Inspektori su već bili u stanu. Tim za uviđaje tragao je za

kalibrom oružja. Ali ja sam već znala. I znala sam da je to bio on: Himera.

Još sam tu, poručivao nam je. Poručivao meni. Plavi „ford” Vorena Džakobija zaustavio se ispred kuće,

pa sam sačekala da mi priđe. – Jesu li njih dvoje dobro? – Aha. Ušli su. Gospode, Vorene. Ovo ima neke veze sa

mnom. Mora biti. Za trenutak sam naslonila glavu na njegovo rame. Oči su

mi se zamaglile i znala sam da ću se rasplakati. Niz obraze su mi potekle vrele i oštre suze.

– Ubiću tu hulju – prošaputala sam. Džakobi me je stegao jače. Dobri stari Voren.

Opet smo bili na početku. Nisam imala pojma ko bi to mogao da bude. Nisam znala odakle da krenemo da ga tražimo.

Crni službeni „linkoln” probio se kroz barikadu i naglo zakočio uz ivičnjak. Otvorila su se vrata i u njima se pojavilo smrknuto lice načelnika Trahija. Pogledom je obuhvatio mesto pucnjave.

Iza naočara u kojima su se odražavala svetla policijskih automobila, uhvatila sam njegov pogled, pun krivice.

Dočekala sam ga ljutitim pogledom. Da li je ovo dovoljan dokazi

110

Sledećeg jutra polovina Odeljenja za krvne delikte nagrnu-la je u salu za konferencije. Ponovo smo ispitali jedan po jedan dokaz, zaključak koji smo ranije doneli. Pred kraj sastanka, povukla sam Džakobija u stranu. – Još jedna stvar, Vorene. Hoću da mi proveriš nešto. Da li je Tom Kiting zaista u invalidskim kolicima.

Oko jedan po podne, morala sam da predahnem. Bilo mi je potrebno da izađem i razmislim. Nešto smo stalno previđali.

Morala sam da popričam s drugaricama, pa sam ih pozvala na ručak u „Rijaltu”, naspram Palate pravde. Čak je i Sindi htela da dođe. Zahtevala je da dođe.

Kada se pojavila u „Rijaltu”, sve smo ustale daje zagrlimo, a svima su suze navirale na oči. Nismo mogle da verujemo da je Himera napao Sindi i Arona – ali svakako je to bio on.

– Ovo je sumanuto – rekla sam kada smo posedale za sto i počele da jedemo kalcone i salatu. – Sve se uklapalo. Kumbsova prošlost, 'Himera', događaj u Bej vjuu. Sve je ukazivalo na njega. Nije moguće da grešimo.

– Prvo što treba da uradiš – upozorila me je Kler – jeste da se rasteretiš pritiska. Strašno je sve to što se dogodilo. Ali ne smemo da ga primamo previše k srcu.

– Znam. – Uzdahnula sam. – To je upravo ono što ubica želi. Gospode!

Džil se promeškoljila na stolici. – Pazite, Kumbs mora da bude središte svega ovoga. Previše toga se poklapa. Možda on nije povlačio oroz, ali šta ako je naveo nekoga da to čini? Šta je s tim glupacima, njegovim drugarima iz južnog dela San Fransiska?

– Dvojica su još u bekstvu – rekla sam – ali mi predosećanje govori da nisu oni. Do đavola, više ni sama ne znam. U odeljenju smo svi zbunjeni. Kumbs je bio pravi luđak. Ko je sad pa taj drugi?

– Proverili ste sve što je nađeno u njegovoj hotelskoj sobi? – pitala je Sindi. Dotle je bila neuobičajeno čutljiva.

– Proverili, pa ponovo proverili – odgovorila sam. Čini mi se po deseti put, u mislima sam se vratila u malu, neurednu sobu – kofer pun Kumbsovih zatvorskih stvari, isečci sakriveni ispod dušeka, brojevi telefona na stolu, pisma…

Samo, ovog puta nešto mi je… Sindi je pitala da li smo ikada razmotrili mogućnost da je

neko podmetao Kumbsu, ali joj nisam odgovorila. Misli su mi odlutale daleko… u mračnu hotelsku sobu. Do niza pivskih limenki i opušaka na prozorskom podestu iznad kreveta. Do nečeg drugog što se tu nalazilo. Nikada o tome nisam pomno razmišljala. Zamislila sam ceo prostor. Onda sam ugledala ono za čim sam tragala – i što sam možda preskočila.

– Lindzi? – Kler je iskrivila glavu. – Je li sve u redu? – Zemlja zove Lindzi… – šalila se Džil. Sindi me je uhvatila za ruku. – Lindzi, šta ti je? Ščepala

sam tašnu i ustala. – Moramo da se vratimo u Palatu. Mislim da sam se selila nečeg.

Dokazni materijal čuva se pod ključem u skladištu u podrumu Palate.

Fred Karl, dnevni čuvar, nije bio oduševljen kada je ugledao nas četiri. – Ovo nije klubska prostorija – gunđao je, gurnuvši registar u mom pravcu i pritisnuvši dugme kojim je otvorio vrata. – Vi i gospođa Berhard možete da potpišete i uđete. Ostale moraju da čekaju ovde.

– Uhapsi nas, Frede – rekla sam i mahnula i njima da prođu.

Sve što je nađeno u Kumbsovoj sobi smešteno je u velike kutije u zadnjem delu skladišta. Povela sam devojke tamo, okačila žaket na jednu policu i izvukla kutije označene brojem Kumbsovog slučaja. Počela sam da preturam po njima.

– Da li bi nam rekla šta to tražimo? – pitala je Džil, malo ljutilo. – Šta to, do đavola, nisam ni ja videla?

– Savršeno dobro si ga videla – rekla sam dok sam kopala po stvarima Frenka Kumbsa. – I sama sam ga videla. Ali ni jedna ni druga nismo shvatile ništa. Vidite ovo.

Kao da se radilo o srebrnom putim, pažljivo sam izvukla ispolirani mesingani trofej strelca iz puške. Na tablici je bilo ispisano: Regionalno takmičenje u streljaštvu na 50 metara nepomične mete. To je ono što pamtim otkad sam prvi put videla trofej.

Ali ime na trofeju sve je govorilo. Frenk L. Kumbs… a ne Frenk Č. Fransis Lorens, a ne Fransis Čarls. Rasti Kumbs… Trofej je pripadao Kumbsovom sinu. I odjednom, svi zaključci i saznanja postali su mi jasni.

Možda zbog gomile spisa koje sam pregledala u poslednje vreme, puno ime Kumbsa starijeg urezalo mi se u podsvest.

Frenk Č. je bio otac, Frenk L. sin.

– Ja nisam kao moj otac – selila sam se da je Rasti Kumbs rekao. Jasno sam mu videla lice i ubedljivu predslavu koju je izveo za Džakobija i mene.

– Znači, sin je – prošapulala sam. Džil je sela na pod, zapanjena. – Hoćeš da kažeš da je la

slravična ubislva počinio Kumbsov sin? Dečko sa Slanforda? Sindi je promucala: – Mislila sam da je mrzeo oca. Mislila

sam da se nisu viđali. – I ja sam lako mislila – rekla sam. – Sve nas je prevario,

zar ne? Oslale smo još neko vreme u polumračnoj podrumskoj

prostoriji zgledajući se u lišini. Da li je nova poslavka imala osnova? Da li je mogla da prođe delaljno istraživanje? Jedna nova misao mi se javila – beli kombi. Vozilo upolrebljeno za bekslvo posle ubislva Taše Kečings… Ukradeno je iz Maunlin Vjua. Palo Allo i Maunlin Vju su bili na svega nekoliko minula jedan od drugog.

– Vlasnik belog kombija – rekla sam – predaje antropolo-giju na koledžu tamo. Rekao je da je uzimao studente i sa drugih koledža. Ponekad i sportisle…

Iznenada se sve složilo. – Možda je jedan od tih studenala bio i Rasli Kumbs?

112

Požurila sam gore. Prvo sam pozvala profesora Stezika u Mauntin Vjuu na koledžu za mlade studente. Uspela sam da dobijem njegovu automatsku sekretaricu. Ostavila sam mu poruku da mi se hitno javi.

U računarsku bazu podataka ukucala sam ime Fransis L. Kumbs. Dobila sam staru osudu oca Kumsa, ali o sinu nije bilo ničega. Nije imao dosje.

Znala sam da, ukoliko je momak sposoban da počini ovako strašne zločine, mora da negde postoji trag o njemu. Unela sam njegovo ime u bazu podataka za maloletnike. Ovi podaci bili su zapečaćeni, nisu smeli da se koriste na sudu, ali mi smo imali pristup. Posle nekoliko sekundi, otvorio mi se jedan fajl. Dugačak fajl… Žmirkala sam u ekran.

Rasti Kumbs imao je bar sedam ogrešenja o zakon od svoje trinaeste godine.

Godine 1992. priveden je pred sud za maloletnike zbog pucanja iz sačmare na susedovog psa.

Godinu dana kasnije, bio je optužen za ubijanje guske u javnom parku.

Sa petnaest godina, on i njegov drug optuženi su za skvrnavljenje javnog mesta jer su sprejom ispisali antise-mitske grafite po jednoj sinagogi.

Bio je optužen, ali ne i osuđen, da je ubacivao pivske boce kroz susedov prozor. Tužitelj je bio crnac.

Navodno je bio član školske bande 'Kot strit bojs', poznate po rasističkim napadima na crnce, Latinoamerikance i Azijate.

Sa zaprepašćenjem sam čitala ove izveštaje. Konačno sam pozvla Džakobija u kancelariju. Iznela sam mu ćelo viđenje. Nasilničku prošlost Rastija Kumbsa. Njegovo ime na streljačkom trofeju. Ukradeni kombi iz Mauntin Vjua, nedaleko od Palo Alta.

– Očigledno su znatno ublažili zahteve za prijemni na Stanfordu od vremena kada sam se ja prijavljivao – šmrknuo je Džakobi.

– Nemoj se šaliti, Vorene. Molim te. Pa, šta misliš? Gubim se, ha? Jesam li zastranila?

– Ne toliko da ne bismo ponovo obišli malog – rekao je – Mogli smo još neke stvari da uradimo da bismo bili sigurni. Mogli smo da čekamo da vidimo da li se DNK Frenka starijeg slaže s onim što je nađeno pod noktima Estele Čipman. Ali za to je trebalo mnogo vremena. Što sam više razmišljala, sve mi je bilo verovatnije da je to Rasti Kumbs.

Sada mi je u glavi zujalo. Drhtaji nove spoznaje potresali su moje telo. – Oh, Bože… bela kreda…

Džakobi se nagnuo napred i začkiljio očima. – Šta je s njom?

– Beli prah koji je Kleper našao na dva mesta zločina. Setila sam se slike Rastija Kumbsa, s pegavim licem I širokim sportskim ramenima u oznojenoj majici „Kardinala”. Slika i prilika uspešnog deteta koje se izdiglo od svog porekla, zar ne?

– Sećaš li se kada smo ga videli? – Naravno, ispred vežbaonice u Stanfordu. – Dizao je tegove. Šta koriste dizači tegova, Vorene, da im

se šipka ne kliza? – Ustala sam. Jasno sam se sećala kako je Rasti Kumbs trljao svoje krupne, bele ruke.

– Koriste kredu – promucao je Džakobi.

113

Vraćajući se trčećim korakom sa popodnevnog treninga, Rasti Kumbs je prešao krug od šest kilometara. Resio je da u trku prede posledmjih nekoliko stotina metara.

Jedan policijski auto prošao je pored njega, upaljene sirene. Zatim je projuriojoš jedan.

U prvom trenutku, trgnuo se kada je ugledao policijska kola. Ali dok ih je pos.matrao kako nestaju na vidiku, opustio se. Njegove mišićave noge nisu mirovale.

Sve je teklo lagodne, baš odlično. Bio je bezbedan ovde u Stanfordu. Jedan od nekolicine povlašćenih, zar ne?

Vratio se u mislima i ono što su panduri nepristojno prekinuli. Kada bi uspeo Ja smanji salo i da vreme poboljša za jednu ili dve deseuinke, mogao bi da se prebaci u treći krug kvalifikacija ja Nacionalnu fudbalsku ligu. Treći krug značio je sigune povlastice. Drži se plana, govorio jasebi. Snovi se ostvaruju. Bar su se njegovi ostvarivali.

Rasti je skrenuo u Sinta Ines, jednu ulicu od kuće bratstva u kome su on i još nekoliko fudbalera živeli. Kada je skrenuo u ulicuaelo mu se ukopalo u mestu.

Šta kog đavola… Oni su došli po mene! Ulica je gorela od polcijskih svetala. Policijski automobi-

li… tri automobila i dva mrka vozila internatskog obezbeden-ja ispred njega? kuće. Gužva koja se stvorila. Gradski policajci nisu poseli zemljište koledža zbog neke sitnice. Ne, ovo je bilo nešto krupno, veliko…

Shvatio je u jednom lučnom trenu da je sve gotovo. Ne bi imao prilike ni zasrnrsi konce onoj maloj gaduri koja mu je ubila oca. Ni't su mu radile i dalje, trčao je u mestu.

Ono što ga je mučilo bilo je kako su, do đavola, uspeli da povezu? Ko je to shvatio? Nije valjda Lindzi Bokser!

Jedan student čudnog izgleda, u crvenom vrećastom šortsu i s crvenim ruksakom preko ramena, dolazio je uz ulicu prema njemu. Rasti je nastavio da trči u mestu. – Hej, šta se to, do đavola, dešava?

– Policija traži nekoga – rekao je momak. – Mora da je nešto veliko jer svi pričaju da je policija iz San Fransiska na putu ovamo.

– Ma šta kažeš – promrmljao je Rasti. – Čak iz San Fransiska, a?

Ne valja, pomislio je. Bio je besan. Bilo mu je krivo što će morati da prestane. Ali uvek je razmišljao o tome kako sve može da se završi.

Okrenuo se i počeo da trči nazad u pravcu glavnog dvorišta. Ubrzavao je korak, lako i moćno.

Okrenuo je glavu dok je još jedan policijski auto sa uključenom sirenom projurio pored njega. Više nije bilo svrhe sakrivati se. Bilo je suviše policajaca.

Srećom, pripremio je savršen završetak.

114

Džakobi i ja jurili smo brzinom od preko sto trideset drumom 101 prema Palo Altu. Brzo smo prolazili oznake za Berlingejm, San Mateo i Menlou park. Bili smo rešeni da uhvatimo tog manijaka u roku od jednog sata.

Nadala sam se da ćemo ga iznenaditi. Možda dok izlazi sa predavanja. U Stanfordu je bilo više hiljada studenata. Rasti Kumbs je bio naoružan i veoma opasan, pa sam želela da izbegnem sukob, ukoliko to bude moguće.

Dogovorila sam se s poručnikom Džoom Kajmsom iz Odeljenja za nasilje Palo Alta da se nađemo u kancelariji dekana u glavnoj zgradi. Dok smo se približavali Palo Altu, Kajms me je pozvao. Javio je da ne mogu da pronađu Kumbsa. Tog popodneva nije imao predavanja. Nije bio ni u

svojoj sobi ni na terenu, gde je stanfordski fudbalski tim završio trening sat vremena ranije.

– Da li zna da je za njim izdala poternica? – pitala sam. – Šta se dešava tu, Džo?

– Ovde je teško ostati neprimetan – rekao je Kajms. – Mogao je da vidi naše automobile.

Zabrinula sam se. Nadala sam se da ćemo ga uhvatiti pre nego što sazna da stižemo. Voleo je pažnju – želeo je da bude zvezda.

– Šta hoćeš da uradimo? – pitao je Kajms. – Hoću da mesni specijalci budu spremni. U

međuvremenu, pokušaj da pronađeš manijaka, Džo. Nemoj da ga pustiš iz klopke. I, Džo, ovaj momak izuzetno je opasan. I ne slutiš koliko.

115

Lift se brzo peo i kada su se vrata otvorila, Himera se našao na platformi Huverove kule, više od sedamdeset pet metara iznad glavnog dvorišta.

Nikoga nije bilo na platformi. Niko mu neće smetati, nikoga neće ubiti odmah. Samo plavo nebo i betonska kupola sa zvonima koja su mogla da se čuju po ćelom kraju.

Rasti Kumbs je isključio struju u liftu i tako zaprečio otvorena vrata.

Zatim je bacio na pod crnu torbu koju je nosio i naslonio se na betonski zid, leđima okrenut jednom od osam prozora s rešetkama. Otvorio je torbu i izvadio rastavljeni „PSG-1”, durbin za snajper i dva pištolja, kao i okvire s municijom.

Ovo je bilo nešto novo – zapravo je jedva dolazio do daha od uzbuđenja. Prava bomba. Video je planine na jugu i zapadu i obrise San Fransiska na severu. Dan je bio jasan. Sve je bilo mirno, savršeno. Pod njim se prostiralo ćelo zdanje Stanforda. Dole su studenti mileli kao mravi. Najbolji i najpametniji.

Počeo je da sklapa pušku. Glatko je uglavio cev, pričvrstio kundak rađen po narudžbini, sve dok sklopljeno oružje nije leglo u njegove ruke kao neki dragoceni muzički instrument.

Jedan vrabac je sleteo na zvono. Nanišanio je i povukao oroz prazne puške. Klik.

Onda je zavrnuo durbin za telo puške. Ubacio je okvir od dvadeset metaka.

Čučnuo je iza betonskog zida. Vetar je duvao praveći zvuke kao da nđdima jedra. Nebo je dobilo divnu tirkiznu boju. Umreću, ali jedno je sigurno. Baš me briga za to.

Studenti su bezbrižno šetali stazama, leškarili i čitali na klupama. Niko ništa nije znao? Niko nije slutio opasnost. Mogao je mirno da bira. Mogao je da usmrti bilo koga od njih.

Rasti Kumbs je provukao pušku između sipki jednog od visokih prozora kupole. Zažmurio je na jedno oko i pogledao u durbin tražeći prvu metu. Pred njim su se ukazali likovi studenata: zgodna Japanka kestenjaste kose, s tamnim naočarama koja je mazila svog dečka belca na travi. Neki čudak u jarkožutoj majici na žutom biciklu. Išao je svojim putem. Jedna crnkinja s kikicama išla je prema studentskoj biblioteci. Kumbs se osmehnuo. Ponekad je i sam bio iznenađen koliku mržnju je gajio. Bio je dovoljno mudar da shvati da ne prezire samo njih, prezirao je i sebe samog. Prezirao je svoje razbacano telo, neke mane koje je samo on znao, ali najviše od svega mrzeo je svoje misli, svoju

opsednutost, način na koji je njegov prokleti mozak radio. Osećao se tako usamljeno, već tako dugo. Kao što je sada bio.

U daljini je primetio plavi „eksplorer” s upaljenim svetli-ma. Auto se zaustavio ispred upravne zgrade. Utegnuta gadura iz San Fransiska iskočila je iz njega. Srce je počelo snažno da mu tuče.

Ona je tu. Ipak će mu se pružiti prilika da je sredi. Okrenuo je nišan ka zgodnoj Azijatkinji koja je ljubakala

svog dečka na travnjaku. Gospode, mrzeo ih je oboje. I jedno i drugo bili su sramota za svoje rase.

Zatim, kao da se predomislio, upravio je pušku prema gipkoj devojci s kikicama. Primetio je i zlatni privezak koji joj je skakutao oko vrata i sjaj u tamnim očima.

Ovo je deo moje prirode. Iscerio se i savio prst oko metalnog oroza. Himera je opet bio na delu.

116

Uz škripu sam zaustavila „eksplorer” ispred upravne zgrade. Džakobi i ja smo izašli i prošli kroz špansku lođu koja gleda na glavno dvorište.

Naleteli smo pravo na Kajmsa koji je izdavao naredbe u ručni radio. Stajao je pored smrknutog dekana Feliksa Sterna. – Još nismo pronašli Rastija Kumbsa – rekao mi je Kajms. – Viđen je u glavnom dvorištu pre dvadeset minuta. I opet je nestao.

– Kako stoje stvari sa specijalcima? – pitala sam ga. – Stižu. Misliš da će nam biti potrebni? Odmahnula sam

glavom. – Nadam se da neće. Neće nam biti potrebni ako

prepadnemo i savladamo Kumbsa. Upravo tada čuli smo pucnje. Znala sam da niko od policajaca ne bi prvi opalio. Osim toga, zvučalo je kao puščana paljba.

– Mislim da je i dalje tu – objavio je Džakobi. Vriska preplašenih studenata razlegla se lođom. Onda su počeli da trče ka nama i da beže iz dvorišta.

Neko je viknuo: – U Huverovoj kuli je! Kreten, prokleti luđak!

Džakobi, Kajms i ja utrčali smo u izbezumljene studente. Džo Kajms je govorio u radio: – Došlo je do pucnjave! Svi policajci i Hitna pomoć ka Huverovoj kuli. Zahtevam izuzetan oprez!

Stigli smo do travnjaka za nekoliko sekundi. Studenti su se krili iza drveća, stubova, velikih žardinijera, svega što je pružalo bilo kakvu zaštitu.

Dvoje studenata je oboreno. Jedna od njih bila je crnkinja s krvavim krugom koji joj se širio na grudima. Proklet bio. Proklet bio Himera.

– Dole! Ostanite gde ste! – vikala sam. – Molim vas, držite glave dole!

Još jedan pucanj razlegao se sa kule. Zatim drugi i treći. Jedan student srušio se iza klupe.

– Molim vas, spustite se dole! – opet sam viknula. – Do đavola, svi dole!

Zagledala sam se u zvonik tražeći neki obris, pušku, bilo šta što bi mi pokazalo položaj Rastija Kumbsa.

Iznenada su odjeknula još dva hica sa kule. Sasvim je bilo izvesno da je Kumbs gore. Nije bilo načina da zaštitimo ovoliki broj ljudi. Bili smo mu kao na dlanu. Himera je i dalje pobeđivao.

Zgrabila sam Kajmsa. – Kako da stignem gore?

– Niko ne srne gore – odbrusio mi je – bez pratnje specija-laca. – Oči su mu bile razrogačene i sledene. Urliknuo je u radio: – Svi timovi specijalaca i Hitne pomoći do glavnog dvorišta! Sa Huverove kule puca snajperista. Najmanje troje pogođeno!

Pogledala sam ga u oči. – Kako da se popnem, Džo? U svakom slučaju idem, bolje da mi kažeš kako je najbrže.

– U prizemlju je lift – uskočio je dekan. Izvukla sam „glok” iz pojasa i proverila malu „beretu”

pričvršćenu za nožni zglob. Himera je bio kod kupole i zasipao nas mecima.

Odmeravala sam pogledom zgradu koja treba da mi pruži zaklon. Džakobi me je uhvatio za ruku. Ali znao je i sam da me neće zadržati.

– Da li bi mi dala minut da nam donesem prsluke? – Videćemo se gore, Vorene. – Namignula sam mu. Onda

sam potrčala ka kuli, spustjvši se najniže što sam mogla. A negde u podsvesti čula sam pitanje: – Zašto li ovo radim?

117

Gospode, kako se dobro osećao! Himera je povukao pušku i seo naslonivši se na betonski

zid. Za nekoliko trenutaka nastaće pravi pakao u dvorištu. Doći će timovi specijalaca, snajperista, možda i helikopteri. Bio je svestan svoje prednosti – nije ga bilo briga da li će umreti.

Zagledao se u velika zvona. Uvek je voleo ta prokleta glupa zvona. Čula su se po ćelom Stanfordu. Pitao se da li će,

kada se sve ovo završi, kada ga više ne bude, zvoniti zvona na njegovoj sahrani. Da, naravno.

Onda je shvatio da je bio sam na Huverovoj kuli i da je upravo ubio petoro ljudi. Kakav je ovo bio dan – kakav je on to život vodio. Došao mu je kraj, u to nije bilo sumnje.

Podigao se i provirio preko ograde. Odjednom je sve bilo tiho dole. Dvorište je bilo pusto. Uskoro će na scenu stupiti visokoobučeni i opremljeni specijalci i njemu će samo preostati da ih pokosi što više može. Moraće da zarade svoju platu za prekovremeni rad.

Ali zasad, ovde gore, čoveče, sve je bilo prelepo… Onda je ugledao Lindzi Bokser! Pogledao je u durbin da bi

se uverio da je to ona. „Herojski policajac” koji mu je ubio oca. Trčala je od zaklona upravne zgrade, savijena i u cikcak prema kuli. Bilo mu je drago što je došla. Odjednom se sve promenilo. Još može da izvrši svoj zadatak…

Pratio je njenu siluetu i polako zažmurio na desno oko. Usporio je disanje kao da meditira.

Razmišljao je o devet hitaca koji su ispaljeni u njegovog oca.

Toliko treba i ona da dobije. Udahnuo je i usmerio končanice durbina na njenu belu

bluzu. Mrtva si, ženo.

118

Sada je bilo tiho u dvorištu. Rasti Kumbs je ili predahnuo ili puni pušku.

Hajde da svršimo s tim. Ti i ja, drugar. Napredovala sam prema zgradi ispred sebe. Osećala sam

da u meni raste neka vrsta suzdržane izbezumljenosti. To nije bilo dobro. Znala sam da sam meta i da bi Kumbs mogao da pripuca.

Odjednom sam čula pucanj iza sebe. Bacila sam pogled i videla Džakobija kako puca u kulu.

Pre nego što je Kumbs uspeo da se vežba na meni, uletela sam ispod guste krošnje topole, pa oko zgrade i dospela na nekoliko metara od podnožja kule.

Osvrnula sam se na Džakobija koji me je pratio s Kajm-som. Odmahivao mi je glavom. Znala sam šta mu je to značilo. Molim te, Lindzl, ne mrdaj. Ne mogu da ti čuvam leđa ako uđeš u kulu. Namignula sam mu skoro pokajnički.

Trčala sam oko kule dok nisam naišla na vrata sa severne strane. Pošla sam uza stepenište i našla se u predvorju popločanom mermerom.

Lift se nalazio pravo ispred mene. Pritiskala sam više puta dugme za lift, pištolja uperenog u

vrata. Ona se nisu otvarala. Nemoćno sam tresnula pesnicom u polirani hrom na vratima. Viknula sam: – Policija! – Glas mi je odjeknuo po hodnicima. Morala sam nekog da nađem, bilo koga. Nisam imala predstavu kako da se dokopam vrha kule odavde.

Jedan stariji muškarac u uniformi radnika na održavanju pojavio se iz hodnika. Ustuknuo je kada je ugledao moj pištolj.

– Policija – zaudala sam. – Kako da stignem gore? – Čovek je zaglavio lift – odvratio je on. – Gore možete

samo pomoćnim stepenicama. – Pokažite mi. Molim vas. Ovo je pitanje života I smrti. Čovek me je poveo kroz jedna vrata do trećeg sprata, pa

kroz prolaz do uskog stepeništa. – Imate trinaest spratova. Požarna vrata na vrhu. Otvaraju se sa obe strane.

– Idite do predvorja i kažite onima što naiđu da sam ovde gore – rekla sam i požurila uz uske stepenice. – I to je pitanje života i smrti.

– Razumem, gospođo. Razumem. Pela sam se. Trinaest spratova. A nisam znala ni šta me

čeka na vrhu. Srce mi je luđački lupalo, a bluza mi je bila zalepljena za leđa od hladnog znoja.

Srećni broj trinaest. Sa svakim spratom, dah mi je postajao sve teži. Zabolele su me noge, od kukova do peta, a trčala sam četiri puta nedeljno. Nisam bila sigurna da li sam luda što idem tako bez pojačanja. Ne, do đavola. Znala sam da da sam luda.

Konačno sam prošla dvanaesti i stigla na vrh. Gospode. Samo su me jaka metalna vrata delila od Himere. Srce je htelo da mi iskoči.

Kroz vrata sam čula nove pucnje. Ra-ta-ta-ta. Opet je pucao. Plašila sam se da će ubiti još nekoga. Bila sam ljuta, besna, toliko sam želela da ga se dočepam. Proverila sam „glok” i zadržala dah. Oh, Bože… Lindzi, šta god da si naumila, uradi to brzo.

Požarna vrata imala su jednu od onih teških poluga koju je trebalo gurnuti nadole da bi se otvorila. Pritisnula sam polugu i izletela na platformu.

119

Zaslepela me je jarka sunčeva svetlost. Onda sam čula ping, ping, ping… zvuke čaura koje padaju na pod.

Ugledala sam Kumbsa. Klečao je ispred jednog otvora s puškom proturenom kroz šipke.

Odjednom se okrenuo prema meni. Opalio je u mom pravcu. Zaglušujuća buka, crvenkasti

odsjaji na sve strane. Metalni eho. Bacila sam se dole, dalje od vrata, i ispalila četiri hica.

Nisam bila sigurna da li sam ga pogodila. Zadržala sam dah i iščekivala da osetim bol da bih saznala da li je on mene pogodio. Nije.

– Mnogo je teže kada ti neko uzvraća pucnjavu – viknula sam.

Skupila sam se iza visokog metalnog kaveza. U njemu se nalazilo sedam teških zvona. Svako od njih delovalo je kao da može da mi uništi sluh jednim jedinim zvonjenjem. Ostatak platforme činila je staza od jedva dva i po metra širine. Išla je ukrug oko zvona, a u ogradi je imala otvore na svakih metar i po.

Kumbs je bio na suprotnoj strani – zvona su nam oboma bila zaklon.

Začuo se njegov glas, lenjo, nadmeno mrmorenje: – Dobro došla u Kamelot, poručnice… Dok su dole svi ti veliki mozgovi… ti si došla čak ovamo da razgovaraš sa mnom.

– Povela sam i prijatelje. A oni neće hteti da razgovaraju, Rasti. Oni će gledati kako da te obore. Zašto da umreš na taj način?

– Ne znam, ali meni se čini sasvim dobar plan. Ako hoćeš da umreš ovde sa mnom, samo izvoli – doviknuo je Rasti Kumbs.

Provirila sam kroz kavez pokušavajući da ustanovim gde se Kumbs tačno nalazi. Čula sam kako stavlja novi okvir.

– Drago mi je što si ti ovde. Mislim, prikladno je, zar ne? Ti si sredila mog tatu, a sada ću ja tebe.

Glas kao da mu je dolazio s drugog mesta, kao da je kružio.

Počela sam i sama da kružim, a „glok” sam uperila u ugao kaveza za zvona.

– Ne želim da pogineš ovde, Rasti. – Malo sporo kapiraš, poručnice. Kao i uvek. Dao sam ti

sve što mi je palo na pamet. Simbole nemani, kombi, poziv na devet-jedan-jedan… Šta je trebalo još da uradim? Da ti pošaljem glupu elektronsku poruku i kažem: Hej, narode, evo me ovde? Mnogo ti je trebalo da shvatiš. Stajalo je nekoliko života.

Iznenada je otvorio vatru kroz rešetke kaveza. Meci su se odbijali o zvona.

Sagnula sam se i stavila glavu između šaka. – Tvog oca nema više – viknula sam. – Ovo ga neće

vratiti. Gde li je bio sada? Provirila sam kroz razmak između

rešetaka. Mozak mi se sledio. Rasti Kumbs je stajao tu. Smeškao mi se, istim onim

gadnim prezrivim osmehom kao i njegov otac. Videla sam pušku koju je gurnuo u kavez sa zvonima.

U tom trenutku ugledala sam svetlost i osetila da me snažna sila odbacuje unazad.

Jako sam udarila leđima o pod, ali sam se odmah bacila ka zaklonu jer je Kumbs žurno prilazio da me na čistini dokrajči. Prstima sam potražila „glok”. Gospode! Mog pištolja nije bilo!

Kumbs mi ga je izbio pucnjem iz ruke. Prilazio je polako dok se nije zaustavio iznad mene.

Uperio mi je pušku u grudi. – Moraš priznati da umem da pucam.

Napustila me je i najmanja nada. Oči su mu bile zelene i gorele su nekim hladnim, bezosećajnim sjajem. Kako sam mrzela tog gada.

– Nemoj dodavati još jednu smrt – rekla sam, potpuno suvih usta. – Specijalci stižu. Ako ubiješ mene, za pet minuta, bićeš i sam mrtav.

Slegnuo je ramenima. – Došli smo konačno do trenutka kada ću da izravnam račune. Ljudi poput tebe – zurio je bezizražajno – ne mogu uopšte da shvate kako izgleda kada izgubiš oca. Vi, đubrad, uzeli ste mi oca.

Posmatrala sam kako pomera prst prema orozu i shvatila da ću umreti. U sebi sam izgovorila molitvu i pomislila: Ne želim da umrem.

Onda se začuo dubok razdirući zvuk. Imao je silinu zgrade koja se ruši. Jedan za drugim, nastavili su se odzvanjajući tonovi. Morala sam da pokrijem uši šakama da ne bih ogluvela.

Bila su to zvona. Neko ih je pokrenuo. A njihov zvuk je bio nešto najglasnije što sam ikada čula. Cela kula se tresla od grmljavine zvona.

Kumnbsovo lice se iskrivilo od šoka i bola. Zateturao se i refleksno sklupčao da bi se odbranio.

Kada sam videla da se uvija, posegla sam za „beretom” prikačenom za nožni zglob.

Sve se desilo tako brzo, kao da sam gledala film koji se odvija preda mnom, ali mu je ton pojačan do neprepoznatlji-vosti.

Kumbs je to primetio i podigao pušku da zapuca. Ispalila sam tri hica. Zvona su nastavila da udaraju… dalje

i dalje. Tri crvene mrlje razlile su se preko Kumbsovih širokih

grudi. Od siline udara, zateturao se unazad. Opet su se čula zvona. Svaki njihov zvuk delovao je kao

udarac maljem u glavu. Kumbs se sručio u sedeći položaj. Zurio je dole u svoje

iskidano meso. Treptao je staklastog, zbunjenog pogleda. Podigao je pušku ka meni. – Umri i ti, gaduro!

Pritisnula sam okidač „berete”. Zvona su se začula ponovo dok se poslednji metak zarivao u njegovo grlo. Zastenjao je glasno, a očne jabučice su mu se prevrnule.

Shvatila sam da opet pritiskam uši šakama. Glava me je bolela. Dopuzala sam do Kumbsa i odgurnula mu pušku. Zvona su i dalje proizvodila melodiju koju nisam mogla da razaznam, ali su bila odgovor na moju molitvu.

Nešto mi je privuklo pogled kada sam čučnula pored Kumbsa. – Evo ga – prošaputala sam.

Uvijeni crvenoplavi rep zmije, koji se nastavljao u telo koze s divljim i ponositim glavama lava i koze. Himera… Jedan od mojih metaka probušio je telo gadne zveri. I ona je delovala mrtvo.

Začuli su se povici, ali ja sam i dalje klečala nad Kumb-som. Osećala sam da moram da odgovorim na ono što je poslednje rekao. Ne možeš uopšte da shvatiš kako izgleda… kada izgubiš oca…

– Oh, još kako shvatam – rekla sam njegovim ukočenim očima.

120

Ovoga puta novine su objavile tačnu vest. Himera je mrtav. Istraga višestrukih ubistava okončana je.

Ishod nije doneo mnogo radosti, bar ne meni. Odeljenje za krvne delikte nije se okupilo da bismo izbrisali sva imena sa table. Nije bilo zdravica s devojkama. Previše ljudi je bilo mrtvo. Imala sam sreće da ne budem među njima. I Kler i Sindi, takođe.

Uzela sam nekoliko slobodnih dana da bih zalečila rane na stomaku i šaci, a i da bih pružila priliku onima iz Unutrašnje kontrole da shvate šta se dešavalo na mestima pucnjave. Šetala sam s Martom i trčala po Zelenoj marini i parku Fort Mejson. Postalo je vlažno i hladno.

Uglavnom sam se prisećala događaja povezanih s ovim užasnim slučajem. Ovo je bilo drugi put da moram se borim s ubicom jedan na jednoga. Zbog čega se to dešavalo? Šta je to značilo? Šta je to govorilo o mom životu i šta sam od njega napravila?

Za trenutak mi se vratio jedan značajan deo sopstvene prošlosti, otac kojeg nikada nisam stvarno poznavala. Zatim mi je taj poklon oduzet. Otac je nestao u istoj tamnoj rupi iz koje je i ispuzao. Znala sam da ga možda nikada više neću videti.

Da sam tih dana mogla da nađem jednu jedinu značajnu stvar koju sam želela da radim u životu, možda bih rekla: Hajde da pokušam. Da sam umela da slikam ili da sam imala

neku tajnu želju da otvorim butik ili uporni poriv da napišem knjigu… Bilo mi je teško da nađem i najmanju trun potvrde.

Ali pred kraj nedelje, jednostavno sam se vratila na posao. Kasno tog prvog dana Trahio me je pozvao u svoju

kancelariju. Kad sam ušla, načelnik je ustao i pružio mi ruku. Rekao mi je kako se ponosi mnome, a ja sam mu skoro poverovala.

– Hvala. – Klimnula sam glavom, čak se i nasmešila. – To ste hteli da mi kažete?

Trahio je skinuo naočare. Uputio mi je pokajnički osmeh. – Ne. Sedite, poručnice, molim vas.

S ivice svog velikog hrastovog stola podigao je jednu crvenu fasciklu. – Nepotvrđeni nalaz Kumbsovog upucavan-ja. Kumbsa starijeg.

Nesigurno sam ga posmatrala. Nisam znala da li je neki birokrata iz Unutrašnje kontrole našao nešto sumnjivo.

– Ne treba da brinete – uveravao me je Trahio. – Sve se slaže. Savršeno čisto pucanje.

Klimnula sam glavom. Pa o čemu se, onda, radi? – Ipak, jedna stvar pada u oči. – Načelnik je ustao i

naslonio se na sto. – Medicinski istražitelj izvadio je devet metaka iz Kumb-

sovog tela. Tri Džakobijeva od devet milimetara. Dva su Kepijeva. Jedan je iz vašeg „gloka”. Dve „dvadesetice” Toma Pereza iz Odeljenja za istraživanje pljački. To je osam.

Zurio je u mene. – Deveti metak se ne slaže. – Ne slaže se? – podigla sam pogled. To je bilo čudno.

Kontrola je uzela pištolje svih policajaca koji su učestvovali u pucnjavi, kao i moj.

Trahio je otvorio jednu fioku. Izvadio je plastičnu kesicu sa spljoštenim sivim metkom, otprilike iste boje kao njegove oči. Pružio mi je. – Pogledaj… Kalibar četrdeset.

Telom mi je prošao strujni udar. Kalibar četrdeset… – Čudno je to – uporno me je gledao – da se slaže s ovima.

– Izneo je drugu kesu s još četiri metka koji su bili oštećeni, spljošteni.

– Ove smo izvadili iz garaže i drveća ispred kuće u južnom delu San Fransiska kuda si pratila Kumbsa. – Trahio me je netremice posmatrao. – Da li to vama išta kazuje?

Vilica mi je visila. Ništa mi to nije kazivalo, osim… U mislima sam vratila sliku sa stepenica ispred Palate pravde.

Videla sam Kumbsa kako mi se žurno primiče, kako pruža ruku; selila sam se onog okamenjenog trenutka pre nego što sam mu videla lice. Iza njegovih leđa, bilo je iiešto čega ću se uvek sećati, što nisam mogla da zaboravim: Neko je uzviknuo moje ime.

U opštoj gužvi čulo se jedno pop… Onda je Kumbs posrnuo.

Meci se nisu slagali. Kumbs je oboren pištoljem kalibra četrdeset… pištoljem moga oca…

Setila sam se Martija i njegovog obećanja kada je posledn-ji put stajao na mojim vratima.

Lindzi, neću više bežati… Moj otac je upucao Frenka Kumbsa na tim stepenicama. Bio je lamo zbog mene.

– Niste mi odgovorili, poručnice. Da li vam ovo nešto značili – Trahio je ponovio pitanje.

Činilo mi se da mi srce leti s jedne na drugu stranu grudi. Nisam bila sigurna šta je Trahio znao, ali ja sam bila njegov heroj policajac. Hvatanje Himere izbrisaće ono „vršilac dužnosti” ispred njegovog imena. I kao što je rekao, to je bila čista pucnjava.

– Ne, šefe – odgovorila sam – ništa mi to ne znači. Trahio me je gledao odmeravajući fasciklu u svojoj

ruci, zatim je klimnuo glavom i sta\io je na dno velike gomile drugih izveštaja.

– Obavili ste veliki posao, poručnice. Niko to ne bi bolje od vas uradio.

Epilog

ODLETEĆU

Četiri meseca kasnije…

Jednog blitavog martovskog popodneva svi smo ponovo otišli do crkve na La Sal Hajtsu.

Skoro pet meseci posle onog krvavog napada, svaka daska na spoljnjim zidovima bila je izglacana i sveže prebojena u belo. Zasvođeni otvor, gde se nekada nalazio divni vitraž, za ovu priliku bio je prekriven belim zastorom.

U crkvi su se tog dana okupili, rame uz rame, zvaničnici gradske vlade s ponositim parohijanima i njihovim porodi-cama. Kamere su bile postavljene u bočne prolaze da bi snimile procesiju za večernje vesti.

Hor, odeven u bele odore, pojao je „Odleteću”, a cela kapela kao da se nadimala i odzvanjala od snažnih glasova.

Neki ljudi su tapšali uz pesmu, neki su brisali suze sa lica. Stajala sam pozadi sa Kler, Džili i Sindi. Bila sam veoma

potresena. Kada je hor završio, Aron Vinslou je izašao na predikao-

nicu, ponosit i lep kao i uvek, u crnom odelu i svečanoj

košulji. On i Sindi su i dalje bili zajedno, a mi smo ga sve zavolele, zapravo zavolele smo njih.

Svi su se umirili. Pogledao je po krcatoj crkvi, smireno se osmehnuo i počeo da govori pribranim glasom. – Pre samo nekoliko meseci, igru naše dece prekinuo je košmar koji je izazvao jedan luđak. Gledao sam kako njegovi meci skrnave ovaj kraj. Ovaj hor koji vam i danas peva, bio je izbezumljen od straha. Svi smo se pitali Zbog čega… ? Kako je moguće da je pogođena najmlađa i najnevinija od nas?

Iz broda crkve začuli su se povici „amin”. Sindi mi je šapnula na uho: – Dobar je, zar ne? Što je najvažnije, on to i misli.

– A odgovor je… – nastavio je Vinslou kada se narod utišao – jedini odgovor može da bude, da je ona utrla put nama koji ćemo je slediti. – Očima je prešao preko svih u crkvi. – Svi smo mi povezani. Svi mi ovde, porodice koje su pretrpele gubitak i svi koji su došli na pomen. Crni i beli, svi smo pogođeni mržnjom. Ipak, nekako smo se iscelili. Nastavili smo dalje. I nastavljamo dalje.

U tom trenutku dao je znak glavom grupi svečano obučene dece koja su stajala ispod belog zastora. Jedna devojčica od desetak godina, s protezom za zube, povukla je uže i zastor je, uz glasan šum, pao na pod.

Crkvu je oblila blistava svetlost. Sve glave su se okrenule i svi su istovremeno uzviknuli. Tamo gde je zjapio otvor s krhotinama stakla, zasijao je nov, neizrecivo lep vitraž. Kroz crkvu su se začuli uzvici oduševljenja, a zatim su svi zapljeskali. Hor je tiho počeo jednu crkvenu pesmu. Bilo je divno.

Dok sam slušala potresne glasove, nešto me je pokrenulo. Pogledala sam Sindi, Kler i Džili i počela da razmišljam o

tome šta se sve desilo otkad sam poslednji put stajala ovde, na sahrani Taše Kečings.

Oči su mi se ispunile suzama i osetila sam kako mi Kler steže ruku vrhovima prstiju. Onda me je Sindi uhvatila ispod druge ruke.

S leđa me je Džil obrglila oko ramena. – Nisam bila u pravu – šapnula mi je u uho. – Ono što sam rekla kad su me vodili u operacionu salu. Nitkovi ne pobeđuju. Mi pobeđujemo. Samo treba da sačekamo kraj igre.

Sve četiri posmatrale smo divan vitraž. Prikaz Isusa odevenog u odoru mekih boja, sa žutim oreolom oko glave, kako se obraća svojim učenicima. Iza njih je prikazano još četiri ili pet sledbenika. Jedna od njih, žena, okrenula se i čeka još nekog ispružene ruke…

Ruku je pružila ka crnoj devojčici. Devojčica je izlgledala kao Taša Kečings.

Dve nedelje kasnije, jednog petka, pozvala sam drugarice na večeru. Džil je najavila da mora da nam saopšti veliku novost.

Vraćala sam se iz kupovine s kesama punim zeleniša. U predvorju sam se sagla da uzmem poštu. Tu su bili uobičajeni reklamni katalozi i računi. Među njima sam primetila jednu tanku belu kovertu s crvenim i plavim strelicama, uobičajenim oznakama aviopošiljke – koverta kakva može da se kupi u svakoj pošti.

Marka je bila poništena u Kabo San Lukasu u Meksiku. Srce mi je poskočilo kada sam poznala rukopis. Spustila sam kese i sela na stepenik. Otvorila sam kovertu.

Iz nje sam izvadila presavijeni list hartije na linije. U njoj je bila i jedna polaroid fotografija.

Mojoj prelepoj kćerki – počinjalo je pismo pisano nervoz-nim rukopisom.

Do sada si već sve saznala. Stigao sam čak dovde, ali sam prestao da bežim.

Verovatno imaš neku predstavu o tome šta se desilo onog dana u Palati. Ono što želim da znaš jeste da se nisam plašio da to izađe na videlo. Vrzmao sam se tu još nekol ko dana da bih video da li se sve saznalo. Čak sam te jednom zvao u bolnicu. To sam bio ja… Znao sam da ne Želiš da me čuješ, ali sam hteo da čujem da li si dobro. I naravno – sasvim si dobro.

Ove reči nisu dovoljne da ti kažu koliko mi je žao što sam te ponovo razočarao. U mnogo stvari nisam bio u pravu: jedna od njih je da ne možeš jednostavno da pređeš preko nekih stvari. Shvatio sam to onog trenutka kada sam te ponovo video. Zbog čega mi je bio potreban ceo život da spoznam tu jednostavnu istinu?

Ali u jednoj stvari bio sam u pravu. A ona je važnija od svih drugih. Niko nije tako veliki da mu nikada ne zatreba nečija pomoć… pa makar i pomoć rođenog oca.

Pismo je potpisano s „tvoj glupavi tata”, a nešto niže je dodao „koji te iskreno voli…”

Sedela sam i čitala ponovo, uzdržavajući se da ne zaplačem. Znači, Marti je konačno pronašao mesto na kome ga ništa neće stići. Gde ga niko ne poznaje. Zagrcnula sam se zbog saznanja da ga možda više nikada neću videti.

Okrenula sam fotografiju. Na njoj je bio Marti u smešnoj havajskoj košulji. Pozirao

je ispred nekog oronulog ribarskog čamca, jedva četiri metra dugačkog, podignutog na skelu. Na dnu slike bila je poruka: „Novi početak, novi život. Kupio sam ovaj čamac. Sam sam ga obojio. Jednog dana ću ti uloviti kapitalca…”

Prvo sam se zasmejala… Kakva budala, pomislila sam, vrteći glavom. Šta je, kog đavola, on znao o čamcima? Ili o

ribarenju? Najbliže što je otac stigao do okeana bilo je kada je radio u kontroli saobraćaja u ribarskoj luci.

Onda mi je nešto privuklo pažnju. U pozadini slike, iza ponosite prilike moga oca, među

jarbolima i bokovima čamaca, između plave marine i divnog neba…

Začkiljila sam pokušavajući da pročitam natpis na njego-vom sveže obojenom čamcu.

Tamo je stajala jedna jedina reč, ispisana jednostavnim belim slovima, njegovim rukopisom.

Na čamcu je pisalo Ljutić.

BELEŠKA O PISCU

Džejms Paterson autor je mnogobrojnih međunarodnih bestseler romana. Za svoj prvenac Broj Tomasa Berimena dobio je nagradu „Edgar Alan Po” za najbolji debitantski krimi-roman. Prvim trilerom Prikrade se pauk otpočeo je serijal romana o Aleks Kros. Romanom Prvi koji umire otpočeo je serijal trilera o Ženskom klubu za rešavanje ubistava. Napisao je i jedan poluautobiografski roman Suzanin dnevnik za Nikolasa. Živi na Floridi.

Po romanu Prvi koji umire američka TV mreža NBC snimila je tročasovnu miniseriju.