Dušan Kovačević Sabirni Centar (1)

8/19/2019 Dušan Kovačević Sabirni Centar (1)

http://slidepdf.com/reader/full/dusan-kovacevic-sabirni-centar-1 1/34

Dušan Kovačević

Sabirni centar

LIĈNOSTI U KUĆI:

MIHAJLO PAVLOVIĆ, profesor u penziji. Blagodaran, tih ĉovek. Pri kraju ţivota pokušao da osnujeZaviĉajni muzej.TETKA ANGELINA, proţivela vek u kući profesorovoj. Podigla Ivana i Sonju.IVAN PAVLOVIĆ, sin profesora Mihajla. Oduvek bio porodiĉni problem. Takav i ostao.LEPOSAVA LEPA PEKARKA, prva komšinica. Ţena pokojnog Marka pekara.SIMEUN SAVSKI, berberin od pamtiveka. Majstor brijaĉa i zanovetanja. Profesorov prijatelj od prvog, predratnog brijanja. Brat pokojnog Stevana Savskog Kesera.

JELENA KATIĆ-POPOVIĆ, lekarka, energiĉna i savesna ţena. Ćerka ĉuvenog upravnika Gradske bolnice, pokojnog dr Katića.PETAR, bivši uĉitelj. Napustio prosvetiteljsko zvanje i prešao u „slobodne arheologe".

BATA KONJ, harmonikaš. Svirao nekad, po svadbama, sa Pokojnim Srećkom Ruzmarmom.

LIĈNOSTI U SABIRNOM CENTRU:Pokojna MILICA PAVLOVIĆ, ţena profesora Mihajla. Umrla u najlepšim godinama. Takva i ostala.Pokojni STEVAN SAVSKI KESER, bivši ratnik, ĉovek ĉvrste graĊe i ĉvrste misli. Otac pokojnogJanka Savskog, koji je za ţivota ĉinio sve ono što Stevan nije voleo.Pokojni JANKO SAVSKI, vek proveo za kafanskim stolom. Dva puta napuštao kafanu da vidi kakvo je vreme i treći put kad je umro. Visprena danguba.

Pokojni MARKO PEKAR, umro je od tuge za pekarom, onih godina kada je uvoĊenje „male privrede" bilo daleka budućnost. Strašno ljut na ţivu ţenu.

Pokojni DOKTOR KATIĆ, za ţivota bio nadaleko ĉuven i cenjen lekar. Taj glas ostao i posle njegovesmrti.

Pokojni SREĆKO RUZMARIN, harmonikaš pre i posle smrti. Nadimak „Ruzmarin" dobio od silnihsvirki po svadbama. Prostodušan i tuţan ĉovek.

I ĈIN

l. UMIRANJE PROFESORA MIHAJLA PAVLOVIĆA(Tokom dvadesetak godina napornog rada i strpljivog izuĉavanja iskopina „daleke provincije"negdašnje Rimske Imperije, profesor Mihajlo Pavlović ispunio je sve delove svoje kuće raznovrsnim i bogatim arheološkim predmetima. Porodiĉna kuća se iz dana u dan pretvarala u pravi arheološkimuzej: po policama dnevne sobe, gde su se nekada nalazile knjige, poreĊane su urne Pokojnika, pronaĊene u oko stotinak grobova na padmama Dobrave. Ispod urni je, po vrednosti, oĉuvanosti iznaĉenju, izloţeno raznovrsno oruĊe, oruţje i predmeti iz svakodnevnog ţivota bivših osvajaĉa.Poseban, zastakljeni deo „ĉuva" srebrni nakit i krhke umetniĉke ukrase ljudi iz drugog ili trećeg veka.U kuću se, zajedno sa svim ovim drevnim predmetima, uselila tišina i hladnoća svojstvena većinimuzeja. Kroz širom otvoren prozor, prekriven belom, tkanom zavesom, dopiru jecavi zvuci

harmonike. I povici grlatih ljudi koji nešto slave... Sa ulaznih vrata, iz hodnika, oglasi se zvono. Ono prizva iz susedne sobe tetka Angelinu... sićušnu, bogobojaţljivu staricu u crnini. Ţena, davno zašla usedmu decemju ţivota, priĊe telefonu i podiţe slušalicu; taman da se javi, kad je zvono s vrataopomenu da je pogrešila. Tetka se postide sama pred sobom, odmahnu ljutito rukom, kao da joj je već

preko glave tih zabuna, spusti slušalicu i izaĊe u hodnik. Tamo, u polumraku, pozdravi Petra...

sredoveĉnog, koštunjavog ĉoveka u sivom, dva broja većem i širem odelu. Petar u naruĉju nosi



platneni zaveţljaj. Uznemireno se osvrće po dnevnoj sobi. Tetka ga ponudi da sedne, ali on odbi.)PETAR: Ne, ne, hvala. Kako je profesor?

TETKA ANGELINA: Loše, jako loše.PETAR: Pa... jeste li zvali lekara?

TETKA ANGELINA: Bila jutros doktorka.

PETAR: I šta je rekla?TETKA ANGELINA: Da profesor mora u bolnicu, ali on neće.PETAR: Kako neće, pobogu. Mora u bolnicu, naravno da mora. Ja ću mu reći... (Petar spusti zaveţljajna sto i poĊe prema susednoj sobi, ĉvrsto rešen da ubedi bolesnog profesora, ali ga starica zaustavi navratima.)

TETKA ANGELINA: Nemojte ulaziti, molim vas, doktorka je rekla da ga niko ne uznemirava.

Obećala je da će svratiti oko jedan. Sad, kad ste vi zvonili, mislila sam da dolazi... (Starica je otišla do prozora, razgrnula zavesu i provirila napolje. Zvuci harmonike su se izmešali s nerazgovetnim pevanjem... Petar pogleda na zidni sat.)

PETAR: Već je skoro dva sata. Znam ja njihova obećanja. Imate li broj te doktorke? (Tetka izvadi iz

dţepa komadić papira i pruţi ga ĉoveku, koji ljutito okreće brojeve telefona.)PETAR: Halo! Je i to Gradska bolnica?... Dajte mi doktorku... Trenutak samo. (Obraća se starici.)Tetka, kako se zove ta doktorka?

TETKA ANGELINA: Jelena Katić-Popović, ćerka pokojnog doktora Katića.PETAR: Halo... Jelena Katić-Popović. Recite joj da je hitno... Da? Kako nije tu?... A gde je otišla?TETKA ANGELINA: Sigurno je krenula ovamo.

PETAR: Ima li u bolnici neki deţurni terenski lekar? Molim... A koga ću da pitam ako ne vas?... Znatešta, druţe, budite malo ljubazniji sa ljudima koji vas zovu, jer vam se niko ne javlja iz razonode...Sramota! (Petar ljutito i nemoćno spusti slušalicu. Vrati se do stola... Iz hodnika se oglasi zvono.

Starica uţurbano ode da otvori vrata.)

TETKA ANGELINA: Sigurno je ona... (Petar paţljivo razvezuje silne kanape kojima je obmotano platno oko nekog predmeta... Umesto oĉekivane doktorke, u „hitnu posetu" došao je berberin, brica jošod pre rata, hrom u desnu nogu i profesionalno poguren. On nosi crnu majstorsku tašnu i govori kao dase pravda.)

BERBERIN: Ĉuo sam od gospodma Ţunjića, malo pre... Kako je profesor?TETKA ANGELINA: Nije dobro.

BERBERIN: Srce? On mi se baš ţalio u nedelju, dok sam ga bnjao, da ima ozbiljne probleme sa

srcem. Kaţe, noću ga guši, ne moţe da spava na levoj strani... A što nije u bolnici?TETKA ANGELINA: Neće da ĉuje za bolmcu.BERBERIN: Pametno. Ja sam mojim šegrtima rekao: Ako padnem, odma me dotucite... neću da semuĉim i skapavam u bolnici. U ovom gradu je bio jedan lekar, pokojni Vlada Katić, otac ove našedoktorke Jelene. Takvi više nema. Ovo što je ostalo, to je lekarsko diletantsko društvo. Moţete misliti,oni imaju hor u bolnici. Skupe se uveĉe i pevaju. Video sam svojim oĉima. Krstio sam se dok mi rukanije utrnula. Pevaju lekari, pevaju sestre, pevaju portiri, pevaju spremaĉice. Ori se jedna onako povećasala, dok im ljudi gore kukaju...

PETAR: Pa šta tu ima loše kad lekari pevaju? I oni su ljudi. Neće valjda da zapevaju. Profesor mora u bolnicu...

BERBERIN: Moj mladiću, ne znam ko ste i ĉime se bavite, nisam vas viĊao kod mene.PETAR: I nećete.BERBERIN: Ali vam mogu reći da sam ja sa ovom mojom teglicom pijavica spasao mnoge ljude u

gradu i okolnim selima. Ostavljao sam nasapunjane mušterije i trĉao, ovako ćopav, da pomognem

koliko je u mojoj moći. Pustim krv, stavim obloge, kad evo ti lekara da se izdere na mene. Samo je pokojni doktor Katić govorio kako sam zasluţio i njihovu penziju. Medicina je hirurgija, sve ostalo je



sudbina.

TETKA ANGELINA: Izvolite, sedite.

BERBERIN: Hvala... Znate mladiću...TETKA ANGELINA: Petar je profesorov saradmk.

PETAR: Uĉenik, tetka Angelina. Daleko sam ja od saradnika.

BERBERI N: Teo sam da vam kaţem: profesora sam brijao preko pedeset godina, poznajem ga kaoĉoveka... (Priĉljivog berberina prekide novi zvuk zvona sa ulaznih vrata. Starica izaĊe u hodnik.Berberin se tiho, poverljivo, obrati Petru.)

BERBERIN: Vidite, opet sam stigao pre lekara. (U sobu je ušla vesela, sveĉano odevena ţena: plavi„komplet" je ukrasila granĉicom ruzmarina, ĉipkasta, bela bluza, peni joj se oko vrata, kosa sveţeuvijena... sve kako dolikuje ukusu pedesetogodišnje slavljenice... Petar je doĉeka prek ormm glasom.)

PETAR: Gde ste vi do sada?

LEPA PEKARKA: Molim?

TETKA ANGELINA: Petre, to je naša komšinica. GospoĊa Leposava.PETAR: Izvinite, mislio sam da ste lekarka.

LEPA PEKARKA: Kamo sreće! Znate da ste me prepali. A i upoznali smo se do sada bar tri puta.(Berberin je ustao i srdaĉno pruţio ruku.)BERBERIN: Ĉestitam gospoĊa Lepa, ĉestitam. Sinu i snajki prenesite moje najlepše ţelje.LEPA PEKARKA: Hvala... A gde je profesor! On se meni nešto izvlaĉi. Obećao je da će doći.TETKA ANGELINA: Bolestan je. Ozbiljno je bolestan. (Komšinica je otišla do vrata susedne sobe. Nekoliko trenutaka gleda unutra.)

LEPA PEKARKA: Kad sam rekla da ldem po profesora, svi su se obradovali i zapljeskali. Pola

svadbe su njegovi bivši Ċaci. A šta je profesoru?BERBERIN: Srce.

PETAR: Kako vi znate da je srce?

BERBERIN: Znam.PETAR: Rekle vam pijavice? Nemojte, molim vas, u ovoj kući da se bavite vradţbinama inagaĊanjima. Profesor je iscrpljen, slab, umoran, kopao je celog proleća zajedno s radnicima, kisnuo,zebao, nije hteo da se odmara.

TETKA ANGELINA: Ja sam mu govorila...

PETAR: Svi smo mu govorili, nije hteo da sluša. (Komšinica priĊe prozoru i povika prema svomedvorištu.)LEPA PEKARKA: Tiše tamo! Tiše! Profesor je bolestan! Bez galame!... (Vraća se do stola.) Ja jutros,

posle devetnaest godina, skinula crninu za mojim Markom, i baš se nešto setila profesorove ţene, našeMilice... ona i Marko su nekako u dva meseca razlike... umrli... Oblaĉim ovaj komplet, a Marko megleda sa venĉane slike... i mršti se... Samo mu brkovi igraju. (Ţena vadi belu maramicu iz dţepa i brišeoĉi... Raspoloţenje joj se menja brzo, nepredvidljivo.)LEPA PEKARKA: A opet - šta mogu? Je i tako? Da se ubijem neću, imam troje zdrave i pametnedece, njemu je valjda bilo suĊeno. Umro je iz inata, kad su mu uzeli pekaru. Govorila sam mu: „PustiMarko pekaru, neka je Ċavo nosi, vidiš da si došo ko reš leb; bio se sav speko od vatre iz furune, ješćemo što i ostali narod jede." C, dţabe. Kido se kido, nervirao se, a jedne veĉeri reko: „Noćas ću daumrem" - i umro... Ĉudili se lekari u bolnici, vršili sekciranje, ispitivali i nisu ništa našli. Umro zdravko dren.

BERBERIN: Ovaj leb sad, ujutro kupiš, uveĉe moţeš da zidaš kuću. Nema više somuna dvokilaša,ţuti ko stari dukat.LEPA PEKARKA: I što je najsmešnije, sin mi se danas ţeni ćerkom tog istog ĉoveka koji mu je uso u

radnju i reko: „Marko, od danas je ovo narodno, ti moţeš da ostaneš ko pekar, gazda više nisi." Šta jatu mogu: deca se vole, vreme prošlo, a prijatelj veli: „Eto, da je poţiveo, opet.se stimulišu privatne



pekare... Uvodi se ,mala privreda' obnavlja se zanatstvo." Mislim se ja, ako sazna moj Marko da smo

se orodili, povampiriće se istog trenutka... Vi me niste prepoznali verovatno zato što sam prvi put bezcrnine. Gledam se jutros u ogledalu, onom velikom u predsobIju, pa mi došlo smešno, izgledam ko papagajka. (Zvuci harmonike i svatovske pesme ispunise susedno dvorište, a ubrzo se oglasi i pucnjava iz pištolja. Komšinica ljutito pnĊe prozoru i razvika se.)

LEPA PEKARKA: Ko puca tamo?! Ej! Savo! Ko puca?! (Neki glas joj nešto objašnjava.) Reci da prestanu! Jer ću odma da prekinem veselje! Nije im ovo ĉetres treća! Ako ĉujem još jedan metak,nema više slavlja! (Komšinica se okrete i pode prema vratima.)LEPA PEKARKA: Ide vam lekarka. Ja ću sad da razoruţam svatove.PETAR: Ajte, ajte.

LEPA PEKARKA: Ako profesoru bude bolje, dovedite ga samo na dva mmuta. Ulupala sam doboš-

tortu specijalno za njega.

(Petar sklanja egzaltiranu ţenu s vrata, koja nikako da izgovori poslednju reĉemcu... Tetka je saĉekalai uvela Jelenu Katić-Popović, lekarku srednjih godina, veĉito zamišljenu i ozbiljnu. Jelena je u sivom,strogom kostimu. Nosi crnu tašnu, veoma sliĉnu onoj na stolu, koju je doneo berberin... Petar je uspeo

da „otprati" komšinicu... Lekarka ćuteći ude u bolesnikovu sobu. Petar se vraća, odmahujući rukama, priiazi prozoru i zatvara ga.)

PETAR: Mora da je malo popila.

BERBERIN: Kad će, ako neće danas. Izvela je na put troje dece, sve su troje fakultetski obrazovani,šila i štrikala dok su studirali u Beogradu... Nema, Lepa pekarka je ĉudo od ţene. (Iz profesorove sobeizaĊe Jelena. Kao senka je prati starica. Lekarka priĊe telefonu, okreće brojeve...)JELENA: Halo... dajte mi doktora Papića... Da, da... Halo... Kolega, pošaljite odmah jedna kola u

KaraĊorĊevu broj 20... Jeste... Da... Hvala vam. (Jelena pride stolu, spusti tašnu i vrati se u sobu.Berberin je nespretno ustao i oborio platneni zaveţljaj, koji pade i tupo odjeknu. Petar uplašeno pritrĉa, skloni nespretnog bricu, podiţe zaveţljaj i poĉe da ga odvija...)

BERBERIN: Nisam teo... izvinite, molim vas... (Iz sivog, šatorskog platna, Petar izvadi bronzanufiguru rimskog ratnika, visoku pedesetak centimetara, bez glave i desne ruke. Berberin se uplaši.)BERBERIN: Je i to sad puklo?

PETAR: Nije. Ovako je pronaĊen.BERBERIN: Izvinite, ko kida glave i ruke tim kipovima? (Suvonjavi ĉovek podiţe figuru kao dete,oĉigledno rešen da je više ne ispušta iz ruku... Iz profesorove sobe skrušeno izaĊe tetka.)TETKA ANGELINA: Profesor me više ne prepoznaje... Samo spominje Milicu.PETAR: Mogu li ja da mu pokaţem ovu figuru: ozdraviće kad je vidi. Jutros smo je iskopali... (Pojavise i Jelena. Ona umorno priĊe stolu i sede.)JELENA: Jeste li obavestili profesorovu decu?

TETKA ANGELINA: Jesam, jesam. Javila sam Ivanu u Beograd, a Sonja je sa familijom na letovanju

u Španiji. Ne znam kako bismo njoj mogli da javimo? Poslala nam je razglednicu, ali nema adrese...BERBERIN: Moţda preko njihove ambasade. (Tetka sa police uze razgledmcu i pruţi je Jeleni.)PETAR: Zar je to tako ozbiljno, mislim, da se rodbina okuplja...

JELENA: Jeste... (Lekarka je uzela tašnu, otvorila je i zbunjeno izvadiia teglicu sa pijavicama.Berberin se, pravdajući, osmehnu i prinese drugu tašnu.)BERBERIN: To je moja tašna... a ovo je vaša.JELENA: Zar je moguće da još „leĉite" ljude ovim ţivotinjama? Došli ste da pomognete profesoru?(Jelena s gaĊenjem vrati teglicu u berberinovu tašnu. Iz svoje tašne izvadi kutiju cigareta i upaljaĉ...)BERBERIN: Došao sam da obr ijem profesora.

JELENA: Da niste malo poţurili sa brijanjem?

BERBERIN: Pa, kako vi lekari stiţete na vreme, ja retko zakasnim. (Jelena pripaljuje cigaretu.)JELENA: Šta mislite, gospodine, zašto ja nisam „stigla na vreme?"



BERBERIN: Ne znam...

JELENA: Onda bi vam bilo pametnije da ćutite. Od jutros sam imala ĉetrnaest poziva, a od toga polovina hitni sluĉajevi. To nije brijanje i šišanje... Ja radim u izuzetno teškim uslovima!BERBERIN: Zašto se ljutite?JELENA: Zato što ste nevaspitani. Ne dozvoljavam tu vrstu zlobnih i ruţnih šala. Moj poziv obavljam

krajnje savesno i pošteno, radim danonoćno, trĉim koliko mogu. Vi te vaše duhovite uvrede zadrţiteza mušterije u berbernici.BERBERIN: Naljuti se doktorka bez razloga. (Jelena je otišla do prozora, otvorila ga i zagiedala se

napolje. Zvuci harmomke i pesme su se sveli na „pristojnu" meru... Berberin pokušava da se opravda pred tetkom i Petrom)

BERBERIN: Ja sam samo hteo da ispnĉam kako sam nekad davno, još pre rata, prvi put obrijao profesora. Znate, jednog dana su u moju berbernicu ušli gazda Ljubiša, vi ga se ne sećate...TETKA ANGELINA: Da, da.

BERBERIN: Bog da mu dušu prosti, lep, jak, pametan ĉovek, i njegov sin Mihajlo, svršeni studentistorije i geografije. Doveo otac sina na prvo brijanje, doneo flašu francuskog konjaka, ĉastio sve

prisutne, šalio se, smejao se. Posle nas odveo na ruĉak. Gazda Ljubiša je bio jedan, onako, narodniĉovek. Jedino što nije voleo levoruke berberine, bojao se da ga ne iseku... Od tog dana sam brijao profesora svakodnevno, izuzev dve i po godine koje je proveo u logoru. (Jelena se okrete, kao tuţilackoji ĉeka pogrešnu izjavu protivnika.)JELENA: Vi ste i tad imali puno posla. (Berberin ublede, uzdrhta, ljutito ustade sa stolice.)

BERBERIN: Je i vi to govorite kao vaša majka?JELENA: Ne znam šta vam ona govori,BERBERIN: Pa to, da sam brijao za vreme rata.

JELENA: Niste brijali?

BERBERIN: Jesam.

JELENA: A koga, koga ste brijali?BERBERIN: Ko je svratio u moju radnju.

JELENA: Budite kraći i duhovitiji. Brijali ste Nemce?

BERBERIN: Da, i njih.

JELENA: Kasnije ste svog prijatelja, kad se vratio iz logora, brijali istim brijaĉem?BERBERIN: Kojim istim!

JELENA: Onim što ste strugali nemaĉke oficire.BERBERIN: A je i vi mislite da ih ja nisam bnjao da bi oni išli neobnjani. Nemci su, bar vam je to poznato, jedan uredan narod.

JELENA: Crni ĉoveĉe, o kakvoj urednosti priĉate?TETKA ANGELINA: Molim vas...

PETAR: Kako moţete sad da se svaĊate? Ako je on prost i nevaspitan, vi biste morali da poštujete ovuk uću.JELENA: Izvinite...

BERBERIN: O mom prostakluku ćemo nas dvojica još da razgovaramo... A vi, gospoĊo, vašu jevrejsku muku ispraznite na nekom drugom. U ovom gradu ima boljih „sluĉajeva" nego što je moj,ako imate hrabrosti. To poruĉite i vašoj majci. Da sam nešto uĉmio što nije trebalo, vlast bi mizatvorila radnju, odmah posle rata...

JELENA: Izvinite, šta vam je brat bio posle rata?BERBERIN: Moj brat?

JELENA: Da, vaš brat, ĉuveni Stevan Savski Keser?

(Nov napad svaĊe prekide, bez ikakve najave, sredoveĉan, visok ĉovek, sa koferom u ruci. TetkaAngelina se zaplaka, priĊe Ivanu i ĉvrsto ga zgrabi. Pridošlica poljubi staricu, pogleda prisutne i poĊe



prema oĉevoj sobi.)IVAN: Kako je tata?

JELENA: Veoma loše. Na ţalost, izgleda da mu nema pomoći. Pozvala sam kola, prenećemo ga u bolnicu... Dok je bio pri svesti nije hteo da napušta kuću. (Ivan i Jelena ulaze u bolesnikovu sobu...Berberin šeta pokraj prozora, diše duboko, nikako da se smiri.)

BERBERIN: Ona mene da napada ko da sam ratni zloĉinac. Ĉovek slabijeg srca mogao je da umre odnjenih uvreda. A i vi, i vi ste mi se opasno zamerili. Još ćemo nas dvojica razgovarati o tome ko sam jai kakav sam! Stidite se! Radite sa profesorom a od njega niste ništa nauĉili. Meni su prebili nogu ikiĉmu... (Iz sobe izlazi Jelena, zastaje kod stola i mirno saopštava.)JELENA: Profesor je umro. (Tetka Angelina potrĉa u sobu, kao da se smrt moţe spreĉiti ili odagnati.Berberin se prekrsti, a Petar poĊe prema lekarki da je nešto pita, pridrţa se za naslon stolice i polako

pade. Kip se otkotrlja ispod stola; ĉovek ostade da leţi ĉudno zgrĉen. Jelena uze svoju tašnu, spusti se pored onesvešćenog ĉoveka i poĉe da mu ukazuje pomoć... Ivan je iz oĉeve sobe izašao zamišljen.Iznenadi se kad ugleda Petra na podu.)

IVA N: Šta je bilo?

JELENA: Onesvestio se. Pomozite mi da ga prenesemo do fotelje. (Jelena prepusti usluţnom berbennu da je zameni i zajedno s Ivanom prenese ĉoveka do široke, koţne fotelje... Tetka Angehna,sa maramicom na licu, skrušeno preĊe sobu, sede u proĉelje stola... Petar se pomera, ali još ne otvaraoĉi.)IVAN: Ko je ovaj ĉovek?TETKA ANGELINA: Uĉitelj Petar, iz sela Javora kod Dobrave. Poslednjih godina pomagao jeMihajlu... Joj, Boţe, teško meni... Joj... (I starica se pri spominjanju imena pokojnika zaplaka... Ivana

je više iznenadila slabost nepoznatog ĉoveka nego oĉeva smrt. Nikako mu nije jasno zašto sesuvonjavi ĉovek onesvestio.)IVAN: Da nije bolestan?

JELENA: Ne, ne, nije... Ţao mi je, Ivane.BERBERIN: Moje najiskrenije sauĉešće... Bio mi je ko brat... (Sin prihvata ruke i izjave sauĉešćasmireno, dostojanstveno... Jelana odlazi do telefona. Dok ona okreće brojeve, berberin prilazi vratima pokojnikove sobe.)

BERBERIN: Napustio nas je najplememtiji ĉovek u gradu. Najplemenitiji, najpošteniji i najmudriji.

Ostali smo sami.

JELENA: Halo... Da... Kolega, da li ste poslali kola... Da... Profesor je umro... (Ivan iz kredenca vadi

satljik i nekoliko rakijskih ĉašica. Prvu ĉašicu naliva i pruţa Petru, koji šakama trlja lice, kao da seumiva.)

IVAN: Izvolite. Pomoći će vam... A zašto ste pali u nesvest? Je i vam bilo zlo? (Petar prihvata ĉašicu itupo posmatra Ivana, kao da nije ĉuo ili razumeo njegovo pitanje... Sin odlazi do stola, spušta ĉašice iu njih sipa rakiju. Berberin se šeta oko lekarke, ĉeka da završi razgovor. I ĉim je ona spustila slušalicu,on je nestrpljivo upita.)

BERBERIN: Mislite li vi da sam ja ovako ćopav mogao da se borim, da trĉim, jurišam, nosim oruţje...Vi ste ljuti na sve koji su preţiveli rat, jer su vašu rodbinu odveli u logor.

JELENA: Nisu oni svakog odvodili u logor. Vi ste i ovde bili u logoru. I, molim vas, da nas dvoje višene razgovaramo. Ni reĉi više.BERBERIN: Ja o sebi povremeno razmišljam kao o lošem ĉoveku, što je, ĉini mi se, osobina poštenihljudi; a to što nisam svoj vek proţiveo lepše i pametnije, to ja vise ţalim nego što vi moţete da meosuĊujete... (I berberin ljutito priĊe stolu, uze svoju tašnu, izvadi brijaĉ i kaiš za oštrenje. Prevlaĉiseĉivo preko zategnute koţe i iskosa posmatra lekarku... Ivan podiţe ĉašicu.)

IVAN: Za dušu mog oca Mihajla... kao što je nekad bio obiĉaj. (Piće ispijaju Jelena, berberin i Petar...Starica pripaljuje sveću. Petar, koji se sasvim oporavio, priĊe stolu i ĉetvoronoške se zavuĉe ispod



njega. Uzima kip koji mu je ispao iz ruku kad se onesvestio. Ivan, ponovo zaĉuĊen, posmatra ĉudaka.Diskretno prilazi berberinu i tiho ga pita.) Je i ovaj ĉovek normalan?BERBERIN: Ne bih rekao. Za njega svašta priĉaju.IVAN: Ta figura je zlatna.

PETAR: Vredi više nego da je zlatna.

JELENA: Šteta je što ovi divni predmeti nisu dostupni javnosti. Ĉula sam da ima izuzetno zanimljiviheksponata.

PETAR: Gore su u sanducima, na tavanu. A uskoro će sve ovo naši graĊani moći da vide. Profesor jekuću poklonio gradu da se napravi muzej. Zaviĉajni muzej, kao što ima većina drugih gradova.TETKA ANGELINA: Ivane, sinko, kako ćemo obavestiti sestru. Ona je... (Ivan ne sluša tetku, većiznenaĊeno posmatra Petra.)IVAN: Kakav muzej?

PETAR: Lep, veliki, sa staklenim vitrinama duţ svih zidova. Evo, pogledajte plan... Nacrtao ga je vašotac. Pomoćni zidovi, koji dele kuću a nisu nosaĉi, biće srušeni, tako da ćemo dobiti jednu prostranuizloţbenu salu... Tu je, tu dole, vidite, i predraĉun... pedeset osam miliona starih dinara... za poĉetak.

Biće to vredna zaduţbina profesora i vaše pokojne majke, koja se i razbolela kopajući gore naDobravi... Nije ovo istorija samo našeg grada već svih ljudi koji su vekovima ţiveli na ovom podruĉju.Skoro dve hiljade godina je dostupno, kao na dlanu. Rimljani, Huni, Sloveni...

IVAN: Stanite malo, da vas nešto pitam.PETAR: Samo izvolite..

IVAN: Kako to mislite da će kuća biti „poklonjena graĊu" i da će se ovde orvoriti muzej. Objasnite mimalo konkretnije.

PETAR: Bez brige, sve je sreĊeno. Vi oko toga nećete dangubiti ni trenutka. Profesor je bio u opštini itamo razgovarao sa ljudima.

IVAN: Je li? Šta su ljudi rekli?

PETAR: Da su bogzna kako zahvalni i da će se pobrinuti da sve bude kako je on ţeleo. Predsednikopštine je predloţio da se na fasadu kuće postavi spomen-tabla: „Zaviĉajni muzej - zaduţbina Milice iMihajla Pavlovića".IVAN: Vrlo lepo.

JELENA: Stvarno lepo.

IVAN: Svom oteĉestvu.PETAR: Izvolite?

IVAN: A vi biste radili kao kustos?

PETAR: Kasnije, kad brigu o nalazištu i muzeju preuzme Republiĉki zavod za zaštitu spomenika.IVAN: Odliĉno. A kako taj Republiĉki zavod za zaštitu spomemka stoji sa parama?PETAR: Loše. Deset godina obećavaju pomoć, ali, vele, sad trenutno imaju preĉa nalazišta: Kolovrat -

Prijepolje, Tomolava - Šabac, srednjovekovni Stalać, Kastaljan, Medijana i Viminacijum, Naissus -

Niš...JELENA: Red je da i ovaj grad dobije jedan muzej, pogotovo ako je za otvaranje potrebno malo

sredstava.

IVAN: Naravno. A hoćete li vi skoro vašu kuću pokloniti gradu da otvori dom zdravlja ili ambulantu?

(Lekarka se zagleda u ĉoveka, iznenaĊena postavljenim pitanjem.)JELENA: Kako to mislite?

IVAN: Sa malo sredstava... Srušite pregradne zidove, od dnevne sobe napravite ĉekaonicu, a odspavaće ordinaciju. Zidove obloţite drvetom, podove presvuĉete tapisonom...JELENA: Vama je poznato da ja u toj kući ţivim sa muţem, dvoje dece i majkom.

IVAN: Naravno. A da li je vama poznato da ja u Beogradu ţivotarim sa ţenom i takoĊe „dvoje dece" umalom, trosobnom stanu.



JELENA: Nisam znala.

IVAN: A vi, jeste li vi to znali?

PETAR: Ne... A i ne vidim u ĉemu je problem.IVAN: Tetka, vama sam o tome ĉesto priĉao.TETKA ANGELINA: Jesi, dete, ĉesto si mi priĉao o „malom trosobnom stanu". Ali, Ivane, sinko, o

tome ćemo kasnije. Greota je...IVAN: Zašto ste onda dozvolili ocu da izvodi to sa muzejem? Zašto mu niste rekli da se posavetuje samnom, da me bar pita šta ja o tome mislim?TETKA ANGELINA: Kad sam se ja mešala u njegove poslove? Znam samo da je pre dva mesecarazgovarao sa tvojom sestrom.

IVAN: Sonja je dolazila?

TETKA ANGELINA: Ne, telefonom.

IVAN: Mene nije mogao da pozove... I šta je Sonja rekla?TETKA ANGELINA: Koliko sam razumela, ona je pristala. Pisala mu je...

IVAN: Molim vas, sve ove predmete iz sobe, one sanduke sa tavana i iz podrum a, kamene ploĉe iz

dvorišta, odnesite odavde.PETAR: Da odnesem? A gde da odnesem? Gde?

IVAN: Nemate gde? Onda ih vratite tamo na to rimsko groblje i ponovo zakopajte! Napravili ste mi

od kuće mrtvaĉnicu! Uselili ste pepeo i kosti, koplja i sekire: ĉoveka je strah da se kreće ovuda. A jaću sutra otići do predsednika opštine, neka ploĉu za muzej prikaĉi na svoju kuću. Ima dva sprata, moţeda bira na koji će. Nek preseli i ovo kod njega. Lako je biti humanista i dobroĉinitelj na tuĊ raĉun.PETAR: Struĉnjaci Biološkog instituta iz Holandije najavili su dolazak i pomoć krajem septembra.Vaš otac je planirao da do njihovog dolaska otvori muzej.IVAN: Lepo ih doĉekajte, neka pogledaju groblje na licu mesta, ovde više niko neće svraćati. A grad,ako ţeli muzej, neka ga sazida - ili neka kupi ovu kuću. Grad je sigurno bogatiji od mene. Dinastija

Pavlovića se malo preraĉunala. Da nije otac ostavio amanet da mu se u dvorištu podigne bronzanispomenik... Je i vam jasno da to tako ne moţe? Godinama dolazim ovamo, po pravljam krov,

renoviram kuću, odvajam svaki dinar od plate, letujem rintajući, dok Sonja obilazi Evropu... I sad, nakraju, šupalj nos do oĉiju. Zaviĉajni muzej?! Gde od tolikih kuća baš ovu izabraste? (Spolja se oglasidolazak kola prve pomoći. Jelena uze tašnu i poĊe prema vratima. Usput pogleda Ivana i odlazećireĉe.)JELENA: Otac vam je umro. (I lekarka napusti kuću. Tetka je otišla da je isprati. Berberin i Petar sedeza stolom... Berberin bojaţljivo ustaje.)BERBERIN: Ako dozvolite, obrijao bih...

IVAN: Da... naravno... (Berberin uze tašnu i ćopajući pogureno uĊe u pokojnikovu sobu... Iz susednogdvorišta dopire tiha pesma... Tetka Angelina propušta uplakanu komšinicu, koja na povećoj tacni nosi pola torte. Ţena prilazi Ivanu, izjavljuje mu sauĉešće...)

LEPA PEKARKA: Ţao mi je, Ivane... Ne mogu da verujem. Pre dva dana smo razgovarali ispredmoje kapije...

IVAN: Sedite... Šta moţemo... (Iz profesorove sobe izlazi, uznemiren, berberin. On prilazi prozoru...)BERBERIN: Je i otišla lekarka? (Ljudi u sobi pogledaše uţurbanog starca.)TETKA ANGELINA: Otišla je.BERBERIN: Kako je mogla...

IVAN: Šta je bilo?BERBERIN: Odnela je moju tašnu sa priborom, a ostavila njenu... Eto ti sad. Dobro, što sam jarasejan, star sam... Mpraću do radnje po drugi pribor, jer kad ponovo ugleda pijavice, baciće mi sve u

Ċubre... Brzo ću se vratiti...TETKA ANGELINA: Molim vas... (Tetka i berberin tiho razgovaraju, dok komšinica i dalje ţali



„dragog komšiju")TETKA ANGELINA: Svratite do crkve, recite pop Mići za profesora. Ivan to ne bi hteo, ali vi

obavezno... Nek oglasi Mihajla...

BERBERIN: Smirite se... Mislio sam već. Nego... hteo sam da vam nešto kaţem. Ako ovaj mali prodakuću, a vas sluĉajno zaboravi, stojim vam na usluzi kao prijatelj. Moja vrata su vam uvek ... Vi znate

koliko vas ja poštujem i cenim.TETKA ANGELINA: Hvala vam, neće biti potrebno.BERBERIN: Ispratite me, molim vas. (Stanca pogleda prema Ivanu, koji je nju i berberina sve vreme

posmatrao, kao da se plaši neke zavere... Komšinica saĉeka da dvoje staraca napusti sobu, a onda

obrisa oĉi i sasvim mirno reĉe Ivanu.)LEPA PEKARKA: Ne znam da li se još sećate našeg razgovora od prošlog leta. Sad nije vreme da otome priĉamo, ali jednog dana, ako rešite, moja deca su zainteresovana. Oduvek su naše dve kuće bilekao jedna...

IVAN: Razgovaraćemo.LEPA PEKARKA: Baš smo se jutros prisećali, kako ste nekad, vi deca, odluĉili da srušimo ogradu i

napravimo jedno veliko zajedniĉko dvonšte. Profesor je prvi ustao od ovog stola, uzeo ašov i iskopaostub kod kapije. Bilo je to vreme kad je moj Pokojni Marko dolazio iz pekare pevajući uvek istu pesmu: „Uzalud behu sve nade moje...", kao da je siroma slutio šta ga ĉeka... Nikako ne mogu dasmirim svatove. Ĉim izaĊem iz dvorišta oni se razgalame. (Komšinica odlazi do prozora i viĉe preglasno raspevanim ljudima.)

LEPA PEKARKA: Tiho tamo! Profesor je umro! Tiho!

PETAR: Molim vas, nemojte ništa dirati od ovih predmeta dok se ne vratim. Idem da vidim gde ću lh preseliti. (Ĉvrsto drţeći u naruĉju davno razbijeni kip, kostunjavi ĉovek napusti kuću... Napirlitanakomšinica nemoćno odmahuje rukama.)KOMŠINICA: Mladina rodbina je nemoguća! Imaju neke obiĉaje, budibogsnama, da se ĉovek samo

krsti. Jutros je jedan od njih, mršav ko da vatre jede, stavio masku Ċavola na lice, a ostali su ga jurili itraţili po dvorištu; kad ga naĊu, onda ga tuku, dave i šutiraju sve pevajući: „Beţ Ċavole iz kuće!"Jedva sam ih spreĉila da ne prekopaju ruţiĉnjak i zasade neko njihovo šiblje s ovolikim bodljama... Dali će Sonja hteti da proda svoju polovmu?

IVAN: Da, sigurno... Izvolite... za dušu... (Ivan sipa rakiju u dve ĉašice. Ţena seda za sto i nastavljakupoprodajnu priĉu. Njihov razgovor polako skriva svatovska pesma, a malo kasnije i crkvenazvona...)

KOMŠINICA: Mi smo se već dogovonh da vam polovmu cene isplatimo u devizama, odmah po

potpisivanju ugovora, a ostatak, ako biste nas saĉekali, do Nove godine, u dinanma, sa bankarskomkamatom, od deset odsto, naravno, za svaki mesec od dana... (Ivan ćuti, odsutno klima glavom i doliva piće u svoju ĉašicu... Zvona ipesma svatova „Tamo daleko", koja nekako ne ide uz ovu vrstu slavlja,nadjaĉali su brbljivu ţenu. I dok ona „nemo", uporno priĉa, a sin pije i kaţiprstom skuplja nevidljivemrvice po stolu, duša profesora Mihajla Pavlovića napušta ovozemaljsku kuću, koja mu je verovatnozagorĉala smrt i seli se negde Jamo daleko" u Sabirni centar, nebesko prebivalište pokojnika ovogmalog grada.)

2. SABIRNI CENTAR

(U peskovitom predelu, obasjanom prozraĉnom plavom svetlošću, pet muškaraca i jedna mlada ţenaćuteći rade. Ljudi su u odelima bivših „zanata". Svako za sebe nešto gradi. Mlada, izuzetno lepa ţenaljutito posmatra muškarce, jer odnose kamene ploĉe i sav ostali arheološki materijal koji ona briţljivootkopava. Sa neskrivenim besom posmatra tamnoputog ĉoveka koji se muĉi da podigne ovalni kamen;smeta mu bela, poveća harmonika. Kad god se sagne, kaiševi dugmetare se stegnu i sapnu.

Harmonikaš iznervirano lupi prašnjavom šakom po „ĉelu" dugmetare.)RUZMARIN: A lepo sam im rekao da me ne saranjuju s armonikom! Bem ti dugmetaru, na zemlji mi



ţivot uze, pa me i ovde muĉi... A opet kad se setim mog pobratima Đure, malo mi lakše. On visokmetar i po, a kontrabas skoro dva. Ako mu je familija bez para, ima da ga sarane u kontrabasu.

(Harmonikaš se šištavo nasmeja. Mlada ţena mu uze kamen iz ruku i vrati ga na mesto gde je bio.)MILICA: Nemojte više da uzimate ovo kamenje koje sam odvojila! Od ovako vrednih iskopina vizidate gluposti! (Doktor Katić, visok ĉovek u crnom odelu, sa sasušenim karanfilom u reveru, naglo se

uspravi i zagleda put obliţnjeg brega.)DOKTOR: Evo nam neko ide! (Svi se, uznemireno, zagledaše u figuru ĉoveka na pešĉanom bregu...Stevan Savski Keser, snaţan, namršten ĉovek, u koţnom kaputu, sa povećim dvogledom na grudima,

pope se na gomilu kamenja. Podiţe dvogled. Ispod kaputa ima uniformu.)DOKTOR: Je i mlad ĉovek?KESER: Ne... Starac neki.

DOKTOR: Uvek se bojim da ne doĊe neko mlad. (Marko pekar, odeven kao da je malo pre izašao izradnje, prvi prepoznade pridošlicu.)MARKO PEKAR: Milice, dolazi ti muţ! Ljudi, pa to je naš profesor! Moj dragi komšrja!KESER: Jeste, jeste! Ide nam profesor!

JANKO: Red je, vala, da umre i neko pametan! (Narod zagraja, a Milica ispusti kamenu ploĉu i potrĉa prema profesoru koji im se lagano pribliţava. Profesor je suvonjav, prosed, nasmejan starac. Ţena gaĉvrsto zagrli oko vrata i poljubi, netremice, nekoliko puta, kao da se prisilno rastaju a ne sreću poslemnogo godina. Profesor je zbunjen. Posmatra svoju mladu ţenu i govori kao da je prvi put vidi.)

PROFESOR: Kako si lepa Milice... Boţe, kako si lepa... A vidi mene: prava ona starkelja...MILICA: Ovde je najveći greh poţeleti da ti neko doĊe. Bila sam grešna. Mišo. Ĉekala sam te svakidan.

(Ţena savi glavu, uzdrhta i privi se uz muţa... Janko Savski, sm Stevana Savskog Kesera, stariji odsvoga oca dvadesetak godina, jer je Keser umro veoma mlad, a Janko poţiveo svih šezdeset petgodina, što je za pijanca njegovih razmera vek i po, prvi priĊe i pozdravi profesora.)

JANK O: Dobro nam došao, profesore!PROFESOR: Bolje vas našao... Ne znam šta bih vam rekao, nekako sam zbunjen. Moram priznati,nisam verovao u sve ovo.

JANKO: Poznajete li ostalu gospodu? Marko pekar...

MARKO PEKAR: Odrasli smo kuća do kuće, a sad nas ti upoznaješ. Zdravo, Mišo.PROFESOR: Zdravo, komšija.JANKO: Ovo je moj otac, ĉuveni Stevan Savski Keser... Nemojte se ĉuditi što sam stariji od njegadvadesetak godina, ovde je to moguće. On je umro u ĉetres petoj, a ja uhvati šezdeset i neku. Sad mudoĊem ko otac...

KESER: Ţao mi je što se vidimo. Mogli ste još koju godinu...PROFESOR: Dosta je bilo.

JANKO: Doktor Katić, šef bolnice u kojoj je većina od nas ispustila plemenitu dušu.PROFESOR: Vaša ćerka, Jelena, bila je uz mene do poslednjeg ĉasa. Ona vas je pošteno zamenila.DOKTOR: Lekarka?

PROFESOR: Da, i veoma cenjena.

DOKTOR: Niste mogli ništa lepše da mi saopštite. Baš ste me obradovali, profesore.JANKO: I na daleko i na glasno poznati armonikaš - Srećko Ruzmarin. To „Ruzmarm" je dobio kaozasluţni svirac po mnogim svadbama.HARMONIKAŠ: Koji je mesec tamo, uĉitelju?JANKO: Ti nisi dalje od uĉitelja dospeo! Gospodin je profesor.HARMONIKAŠ: Za mene nema većeg profesora od uĉitelja. Ima li dobrih svadbi? Ţeni li se narod?

PROFESOR: Kao i uvek ... Baš danas je veselje u tvome dvorištu. Ţeni ti se sin. Tvoja Lepa dolazi dame zove, ali, kao što vidiš, bio sam opravdano spreĉen. Donela mi pola torte. Veselje veliko: muzika,





njim i ostali. Svi zajedno, uz profesorovo „oooruk!", uzaludno pokušavaju da podignu ploĉu.) Da sunam još dva snaţnija ĉoveka...DOKTOR: Profesore, to se ovde ne ţeli.JANKO: Kaţem ja, nov je... Da nemate u dţepovima neku cigaretu.KESER: Ti si me za ţivota brukao i sramotio, pa i ovde moram da crvenim zbog tebe! (Profesor iz

dţepa izvadi paklo duvana i upaljaĉ. Ponudi prisutne, i većina pnpali... Janko pokazuje malitranzistor.)

JANKO: Baterije od 4,5 volta sigurno nemate?

PROFESOR: Batenje?

JANKO: Saranili me sa tranzistorom bez baterija. Tek kad umreš vidiš s kim si ţiveo... Da namRuzmarin ne zasvira, ne bismo ĉuli muziku nikad. Još da nam doĊe i neka pevaĉica. (Pekar otresa pepeo cigarete u šaku)MARKO PEKAR: Nisam odavno osetio ţar... Za koga mi se sin oţeni, profesore?PROFESOR: Pa... neće ti biti drago kad ĉuješ. Kćerkom Ilije Rajkovića.MARKO PEKAR: Nije valjda? On mi uzo pekaru...

KESER: Nije on, već društvo.MARKO PEKAR: Koje, bre, društvo? On hteo, on izdo rešenje, on ga doneo i rekao: „Dosta si nasranio, idi kući, peci sebi i svojima!" On se proglasio za društvo! „Društvo" dolazilo sutradan da kupileb, nije imalo pojma da je radnja zatvorena.

KESER: Ako ćeš baš da znaš, i ja sam se pitao.PROFESOR: Vi ste dobili ulicu, bivšu Balkansku. Onu uz prugu, što vodi prema mostu.KESER: Onu s turskom kaldrmom? Gde su stovarišta i magacini?PROFESOR: Da, tu... Priĉa se, vi se Janko nećete ljutiti, da su ĉekali da vi umrete, pa da po vašem ocunazovu jednu ulicu. Vele, pravili ste skandale, vreĊali ste oca...JANKO: Taĉno sam znao, ĉim umrem, napraviće neku glupost. Dok sam bio ţiv, to im nije padalo na

pamet.MARK O PEKAR: Znaĉi, Stevane, i ti si mi kumovao?KESER: Jesam, vala.

MARKO PEKAR: A što onda tvom bratu berberinu ne zatvori radnju? On je strugao Švabe i za vremerata. Ja Švabe nisam ranio lebom!KESER: Moj brat Simeun je priĉa za sebe. Sve sam mu oprostio jer je bio sakat. A i nisam obraćao paţnju na njega, zbog ove propalice.JANKO: Zbog mene?

KESER: Jeste, zbog tebe! Ceo rat si proveo u Mali uz cigansku muziku! Dok je svet krv prolivao, ti si

pevao!

JANKO: I to rm mkad niste priznali, mada sam odrţavao veseo duh u narodu. Je l’ znate, gospodo, da je on mene hteo da ubije. Jednog dana, utrĉaše neki ljudi u kafanu „Kod Sokola" i povikaše: „Beţi,crni Janko, ide ti otac s isukanim pištoljem!....." Prvo me je kao dete traţio vrbovim prutićem, onda saštapom i opasaĉem, na kraju sa pištoljem. Pedagog ĉovek!HARMONIKAŠ: Nije to ništa, burazere, mene osudio na Drini na streljanje smrću. On viko juriš kodLoznice, a ja vidim Nemci nas preko reke ĉekaju s uperenim oruţjem. Oće da ubiju, na sve spremni, to jedno, a drugo - ne znam da plivam. Ako me ne ubiju, udaviću se sigurno. I šta mi je drugo ostalonego da sam sebi izdam nareĊenje - povlaĉenje; ja se lepo povuko, a on me osudio na smrt. Posle mesvuda traţio, nisam smeo bas da pritisnem. Ceo rat sam pevao samo kroz nos.

KESER: Sećam se tebe i još nekih... Sve vas je trebalo pobiti!HARMONIKAŠ: Stani, bre malo! Je i ima ĉovek po zakonu pravo da se plaši? Ima! Da sam bio

hrabar, komandovao bi ja tebi, a ne ti meni.

MARKO PEKAR: A znaš li ti, Stevane, zašto je taj tvoj Ilija Rajković liĉno došao sa rešenjem?



KESER: Znam, i imao je pravo. Dok ti je bio šegrt, u pekari, tukao si ga ko vola.MARKO PEKAR: A on je bio krava. Tu sam pogrešio!PROFESOR: Vidite, kako je sve relativno. Vi se svaĊate oko privatnih radnji, a sad se baš radi natome da se razvije takozvana „mala privreda".JANKO: Nije valjda? Ko da su dosad imali „veliku privredu"? (Profesor se prvi nasmeja, a Janko se,

za svaki siuĉaj, udalji od oca.)KESER: Da si ti malo odrobijao bio bi pametniji.

PROFESOR: Zbog ovakvih i sliĉnih reĉi, Vi niste dobili ulicu dok je on bio ţiv.KESER: A i ovu što su mi sad dali, bolje da nisu.JANKO: Nado si se nekoj ulici u centru?

PROFESOR: Molim vas, bez svaĊe! SvaĊa me je ispratila, svaĊa me je doĉekala. Koliko vidim, ako se

ne budemo slagali, ovde ima mesta za sve... Zna li neko gde se nalazimo?

KESER: Po mojim izviĊanjima, okruţuje nas samo pesak i prašma. Nekoliko kilometara iza onog brega naišao sam na stope vojniĉkih ĉizama. Inaĉe, nigde nikakvog znaka, predmeta, glasa ili zvuka.

Nigde ništa.

MILICA: Mišo, kakva te je to svaĊa ispratila?PROFESOR: Reći ću ti...MILICA: Molim te.

PROFESOR: Gluposti, ništa drugo. Naš sin je poludeo kad je ĉuo da sam kuću poklonio gradu daotvori muzej. Vikao je na ljude, pretio da će osporiti predaju... Neko je predloţio da to bude našazaduţbina, da se postavi spomen- ploĉa; ispalo, na kraju, kao da sam sve radio da podignem spomeniknama dvoma.

MILICA: Zašto si, Mišo, poklonio kuću? (Profesor, koji je sve mirno ispriĉao, ljutito pogleda ţenu.)PROFESOR: Zar i ti misliš da sam pogrešio?MILICA: Jesi, pogrešio si. Dovoljno je bilo što smo godinama kopali, što si ti od svoje penzije plaćao

radnike, što si spasao onolike vrednosti. I što sam se ja razbolela...PROFESOR: A šta bi bilo sa svim onim predmetima da ih nismo sklanjali u našu kuću?MILICA: A šta bi bilo s nama i našom decom da je tvoj otac nekome poklonio kuću? O tome nisirazmišljao?PROFESOR: Govoriš kao tvoj sin! Sonja mi je rekla da sam u pravu. Ona je insistirala da kuću pretvorim u muzej. A u istoj situaciji je kao i Ivan. Prema tome, problem je druge vrste.

MILICA: Nije, Mišo. Morao si, pre svega, misliti na njih dvoje.JANKO: Milica je u pravu hiljadu posto!

KESER: Nemoj da si nepristojan kad ljudi razgovaraju. Profesor je postupio kao ĉovek, jer ĉovekmora da bude iznad sitnosopstveniĉkih ţelja!JANKO: Jer je mislio na svoga sina kao što si ti mislio na mene! Ostao sam beskućnik pod stare dane!(Ljudi se uz galamu i svaĊu podeliše u dva tabora. Janko je najglasniji.)

JANKO: U sve sobe dovuko zarĊalo oruţje, neke globuse i pocepane mape, neke ĉizmetine, šinjele izastave, a po dvorištu naslagao topovske cevi, minobacaĉe i pola aviona. Samo sam ĉekao kad ćedoneti tri mrtva Nemca u moju radnu sobu! (Keser je besno prišao sinu.)KESER: Tvoju radnu sobu? Pa kad si ti nešto radio u ţivotu?! Reci, da umrem još jednom! Ceo ţivotsi proćerdao na moj raĉun! Bio si dţabalebaroš, lezilebović i danguba! Jednom reĉju - baraba!

HARMONIKAŠ: Lakše, braćo mrtvaci! KESER: Vratio sam se iz rata, nisam imao gde da legnem! Baraba sve prodala, i krevete!

Prolumpovao ĉak i stare ramove porodiĉnih slika. Slike posle prikuco ekserima za zid! Dedu kroz ĉeloukuco.

JANKO: Ako jednu porodicu ništa ĉvršće ne vezuje od ramova na slikama, onda ta porodica treba da

se raspadne.



KESER: Je i tako? Sad ću ti ja pokazati ko treba da se raspadne! (Keser ĉvrsto zgrabi sina za reveresakoa)

KESER: Trebo sam ja tebe na robiju, ko sav onaj ološ... dezertere, crnoberzijance, petokolonaše!

(Ljudi smiruju razjarenog ĉoveka... Pekar prilazi profesoru. Govori mu sa velikim, nemoćnimuzdahom.)

MARKO PEKAR: Da mi je da banem na svadbu samo dva minuta, da priupitam ţenu i decu, što sam ja umro pre vremena? Jebem ti decu i ko i izmisli. Što dete moţe da te razoĉara, to ne moţe niko.KESER: Niko!

JANKO: Moţe roditelj. I nemoj ti više na mene ruku da diţeš! Mogu otac da ti budem! U tvojimgodinama ja sam ljudima u mojim godinama skidao kapu i ljubio ruku. Zapamti šta ću ti sad reći: naonom svetu sam ti bio sin - ovde sam ti otac, ne zbog godina, već zbog pameti, jer deca se praveglavom a ne onim što svaka budala ima!KESER: O jebem li ti sunce ţarko! Ubiću te! (Keser pojuri za Jankom koji pobeţe preko kamenja... idok većina pokušava da smiri Kesera i spase uplašenog sina, Profesor zamišljeno gleda ispred sebe i pita se.)

PROFESOR: Što sam umro, da mi je znati? (Keser preti sinu, odbacuje kamen kojim je hteo da gagaĊa, popravlja dvogled na grudima i vraća se do snuţdenog Profesora. Obraća mu se tiho,

poverljivo.)

KESER: Da vas pitam nešto, profesore.PROFESOR: Izvoli.

KESER: Šta je sa Nemcima? Ĉujem sve gore vesti o njima: da im je sve bolje? Šta sad rade?PROFESOR: Ništa... Drugi rade za njih.KESER: Majku im švapsku. A lepo je meni, pred kraj rata, govorio Ilija Rajković: „Nemci izgubiše rat- nadrljaće ceo svet." (Ljudi se polako vraćaju do gomile kamenja. Janko podozrivo gleda oca. Keserdugo klima glavom i ponavlja.) Da, da, da, da, da...

JANKO: Ĉim se on uzdadaĉe, ja nastradam.PR OFESOR: Mislio sam: kad izdahnem, da ću i da odahnem, ali sam se prevario.JANKO: Kad ĉovek ne uspe da postane uĉitelj, zakon i gospodar sam sebi, onda sve to postanedrugima.

KESER: Meni nemoj više da se obraćaš, lepo te i poslednji put molim! Janko, kunem ti se pred ovim

ljudima, ako još... (SvaĊu smiri uzvik harmonikaša.)HARMONIKAŠ: Šta je ono ljudi!? (Pokojnici gledaju put „neba". Iz visine, blago lebdeći, u Sabirnicentar pristiţe novi stanovnik Kao sa slika starih majstora, ĉvrsto grleći bronzani kip u naruĉju, meĊuukoĉene ljude spušta se Petar. Oko vrata koštunjavog ĉoveka visi komad uţeta. Profesor iznenaĊeno posmatra pridošlicu. Prilazi mu s nevericom... )PROFESOR: Petre? (Petar se osmehuje i grli profesora.)

PETAR: Mislio sam da se više nikada nećemo videti. Dobar dan, svima. (Doktor zagleda ĉoveka.)DOKTOR: Obesili ste se?

PETAR: Da, malo.

PROFESOR: Što, pobogu prijatelju?PETAR: Propala stvar, profesore. Kuća je prodata, svi predmeti su spakovani u sanduke, zapeĉaćem istrpani u podrume Narodne biblioteke. Ja nisam više imao šta da radim, pogotovo kad sam otišao nanalazište i video kako radnici kamionima odvlaĉe mozaike, kamene blokove, stubove... Ĉuli da ste viumrli, pa vele da ne propadne materijal, kad već grade kuće... Uništili su celo nalazište za dva sata.(Profesor ćuti i posmatra bivšeg saradnika. Milica je uznemireno prišla. Obraća se Petru pitanjem nakoje već zna odgovor.)

MILICA: Ko je prodao kuću?PETAR: Pa... Ivan, Profesorov sm.



MILICA: To je i moj sin.

PETAR: Izvinite, nisam znao. Ja sam došao posle vas.MILICA: A ko je kupio kuću, tako brzo?PETAR: Komšinica... ona do vas, zovu je Lepa pekarka. (Pekar poskoĉi i zgrabi Petra za ruku.)MARKO PEKAR: Lepa pekarka?

PETAR: Da. Dok smo pakovali stvari, ona je s Ivanom pravila ugovor. Ĉuo sam samo - pola devize, pola dinari...

MARKO PEKAR: Lepa, Lepa, jebem li ti naćve lebove! Doći ćeš ti meni ovde kadtad! Nećeš znatikako će ti smrt biti teška. (Profesor, koji je sve vreme povijeno i odsutno stajao, pomeri se.)

PROFESOR: Znaš li, moţda, šta je uradio sa tetkaAngelinom? Da nije i nju prodao?PETAR: Ne znam. Video sam je poslednji put u kući dok je pakovala svoje stvari, s onirn berberinom.Pekarka je rekla Ivanu da će se njih dvoje sigurno zdruţiti. On je pozvao u svoju kuću, ali se onanećka...KESER: Profesore, da taj berber nije moj brat Simeun?

PROFESOR: Jeste, Simeun.

KESER: Ćopav i zguren?PROFESOR: Ma Simeun, kad vam kaţem. Brijao me pola veka; prvi i poslednji put.

JANKO: E baš volim! Sad će tvoj Bata Sima da poizbacuje ono naoruţanje na ulicu, da preuredi kućui dovede mladu. Odlete avion bez krila! Propade i tvoj muzej. (Keser sede do profesora na kameni stub

i pokri šakama lice. Petar prilazi profesoru. Pravda se, širi ruke.)PETAR: Sve sam uĉinio što sam mogao. A vi najbolje znate, kad sam dao otkaz na mesto uĉitelja, i poĉeo da radim sa vama, da su svi priĉali kako sam lud. Dok ste bili ţivi, slušali su me zbog vas; ĉimste umrli, poĉeli su da me guraju i vreĊaju: „Beţi, budalo, ludo, idiote..." Obesio sam se o krušku petrovdanku, onu ispod nalazišta. (Harmonikaš drţi kraj konopa, koji visi oko Petrovog vrata.)HARMONIKAŠ: De mi je pamet bila da sam se i ja obesio, bar ne bi teglio ovu armoniku ko grob

tešku... Nego, profesore, mogu li i ja da vas pitam za moje. Od silne svaĊe nikako da doĊem na red.Stanovao sam na poĉetku Male...JANKO: Ona fino okreĉena kuća u ĉetiri boje. Kad pada kiša svi misle da je to duga.HARMONIKAŠ: Marš, pijanduro! Ostao si mi duţan dvesta iljada za pesme poslednje noći.JANKO: Pevaću i ja tebi za dvesta iljada, pa smo kvit Moţeš misliti, da mu plaćam što mi se dere nauvo!

PROFESOR: Koliko sam mogao da vidim preko ograde, svi su zdravi i veseli.

HARMONIKAŠ: Dok sam bio ţiv, bili su tuţni. Neko umre na ţalost, neko na radost svoji. Da samznao da će ovako biti, išo bi kod lekara svaki dan dva puta... Ima li dece po avliji?PROFESOR: Puno dvorište, Ruzmarine.HARMONIKAŠ: Ja imo dvoje. (Jank iz dţepića na prsluku vadi srebrni sat-lanĉaraš.)JANKO: Profesore, koliko je sati? Da navijem dok i vaš sat nije stao.PROFESOR: Pola osam.

KESER: Ţuriš negde?JANKO: Ne, hoću nešto da mi kuca. (Dok Janko navija sat, Petar se radoznalo osvrće i posmatraokolinu.)

PETAR: Ĉesto sam se pitao ima li ţivota posle smrti?JANKO: A ja sam se ĉesto pitao ima li ţivota pre smrti? (Petar se detinjasto nasmeje i zagrligovorljivog starca)

PETAR: Šta radite ovde godinama? Kako provodite vreme?JANKO: Malo se svaĊamo, malo obilazimo okolinu, idemo na „izlete", malo od ovog kamenja zidamo

nesazidane ţelje; ko nam je kriv što za ţivota nismo imali snage i hrabrosti da ostvarimo sve svoje planove. Ja podiţem kafanu, ali mi otac odnosi matenjal, jer su preĉi bunkeri i odbrambeni zidovi.



Onda ja potkr adam Ruzmarinov dvosoban stan sa kupatilom, Ruzmarm, normalno, pelješi pekaru,Pekar kliniĉki centar, a doktor, kad moj otacode u izviĊanje, pozajmi deo bunkera - i tako ukrug.

Milica ne moţe da otkopa koliko mi moţemo da razgrabimo.MILICA: Kao u ţivotu. JANKO: A uveĉe, kad poĉne da se spušta nešto tamno, nalik na našu noć, posedamo na kamenje i

zagledamo se put zvezda. Ja tvrdim da je Zemlja negde tamo, izmeĊu onih maglina, moj otac ima,naravno, suprotan kurs; i onda se s uzdasima sećamo milih i dragih: sad imaju toliko i toliko godina,

imaju decu, unuke, sad veĉeraju za onim istim stolom gde smo i mi nekad jeli, sad priĉaju i oni onama, posmatraju naše poţutele slike i krišom plaĉu, dodiruju naše stvari, ĉuvaju nam tople zimskekapute, kao da ćemo se jednog dana vratiti, nedeljom nam dolaze na groblje i donose karanfile, lale,

ljubiĉaste perunike i blede ruţe, kutije ratluka i cigarete, svilene bombone, tanke sveće i kantice svodom... Dok ĉiste naše spomenike i prekopavaju travu, tiho razgovaraju s ok olnim udovicama i

udovcima, kako vreme brzo prolazi, kako lepo ne mogu da veruju da nas nema već deset, petnaest,dvadeset godina... (Dok Janko oţivljava zemaljske slike, pokojnici s uzdasima siušaju i potvrdnoklimaju glavama.)

JANKO: „Koliko je godina, s oproštenjem, vašem Marku?" Na proleće dvadeset.MARKO PEKAR: Nemoj mi Lepu spominjati!

JANKO: ,,Na proleće dvadeset? Boţe, Boţe, a ko da smo juĉe jeli njegov leb i kiflice s pekmezom...Mom Ruzmarinu u novembru punih šest."RUZMARIN: S kim, za šest godina, napravi toliku decu?

JANKO: Na groblju, svako od nas, poĉinje svoj drugi ţivot iz poĉetka: prvi dan, prva nedelja, šestnedelja, šest meseci, prva godina, druga godina... deset godina, dvadeset... a onda, polako, poĉinjemoda umiremo i po drugi put - u sećanjima. Tad poĉinje naša beskonaĉna i veĉna smrt. Nestajemo izţivota u razgovorima, pnĉama, sećanjima.PETAR: Nije, valjda, da samo o tome priĉate?

JANKO: Ne. Ĉesto se i kajemo, kako smo bili ludi za ţivota. Kako smo se nervirali, kidali, jeli, bojali,kako smo se izdavali, kako smo se plašili da kaţemo šta mislimo, kako smo ţiveli kako drugi hoće; jednom reĉju - trĉali smo, jurili smo ovamo, pa tek kad smo ovde stigli, shvatili smo sve - i sve nam je

bilo jasno, ali kasno!

PETAR: Tuţno, vrlo tuţno.

JANKO: Nije baš sve tako tuţno. Imamo mi ovde i naš hor. Gospodin doktor je horovoĊa. On je to naonom svetu veţbao u svojoj bolnici, pa nastavio i ovde. Doktore, da novim prijateljima izvedemo našuAjne klajne kantatu?

DOKTOR: Vrlo rado! Ja sam za pesmu uvek spreman, kao profesor za kopanje. Ruzmarine, na svoje

mesto!

JANKO: Ajde, Ruzmarme, vratiću ti onih dvesta iljada ĉim se zaposlim. Obećali su da će i mojumolbu rešiti „ovih dana". Malo sa zakašnjenjem, al glavno je da se pozitivno reši.KESER: Ej, nesrećo moja. Gde od tolikih sinova da si baš ti moj?DOKTOR: Tišma, molim vas! (Hor pokojnika se namešta ispred gomile „arheološkog kamenja".Doktor, sa štapićem u ruci, daje znak harmonikašu Ruzmarinu da oznaĉi intonaciju, a onda poĉinju svizajedno da pevaju. Profesor i njegov odani pomoćnik Petar s osmehom posmatraju raspevane prijatelje. Vidi se i ĉuje se da je umetniĉko društvo imalo mnogo vremena da pevanje lepo uveţba.)

HOR POKOJNIKA: Cveta trešnja u planiniProleće se na put spremaSve je isto u mom kraju

Samo mene više nemaSamo mene više nema



Zeleni se loza vita

Oko starog kućnog tremaSve je isto kao nekad

Samo mene više nemaSamo mene više nema

(Ruzmarin zadovoljno razvlaĉi harmoniku, jecavo drhteći levom rukom. Janko ga pnjateljski, kafanski

grli, dok ostah paţljivo prate doktorovo dirigovanje. Petar je uhvatio profesora ispod ruke. Dva ĉovekasu, oĉigledno, iznenadena bhţnjima, pevanjem i mestom na kome su se obreli posle smrti... ) II ĈIN

3. SABIRNI CENTAR

(Lepa pekarka briše oĉi i samosaţaljivim glasom pokušava da ubedi muţa u valjanost svojih odluka.Marko pekar je zlovoljno posmatra: ĉvrsto je stegao zube, suzdrţavajući nagomilani bes.)

LEPA PEKARKA:... A crninu sam prvi put skinula za venĉanje. Nije mi ni nakr aj pameti bilo da ovošarenilo nosim pre slavlja. Ja tebe nikad nisam preţalila, uvek si mi bio pred oĉima. Marko, molim te...MARKO PEKAR: Nisam te pitao za crninu! Leposava, nemoj da se praviš luda, znaš šta sam te pitao!Odgovori mi kratko i jasno, sunce li ti...

LEPA PEKARKA: A šta si me pitao? Ne znam, stvarno ne znam? (Lepa je u trenutku povratilasamopouzdanje i odluĉnost, što pekara histeriĉno razljuti)MARKO PEKAR: Zašto si dozvolila da mi se po kući šetaju i vesele dušmani!? Slušaj Leposava...Stani! Leposava! Leposava! (Leposava nestade, al pekar ućuta osvrćući se... Pokojnici, koji pretraţujuarheološko nalazište, s osmehom posmatraju zbunjenog ĉoveka. Profesor prilazi pekaru.)PROFESOR: S kim ste to razgovarali? Uĉini mi se vaša ţena. Kao da sam video Leposavu? (Pekar

odmahnu rukom, kao da mu je svega dosta.)MARKO PEKAR: Jeste, bila Leposava. Sanjala me je. I uvek kad ţelim da joj oĉitam bukvicu - ona se

probudi. Pobegne. Nestane.

PROFESOR: Ĉesto vas sanja?MARKO PEKAR: Mogla bi i ĉešće, al se plaši da se sretnemo. Prvih godina me je sanjala skoro svakenoći. Sad samo kad je prizovem u san, a to mi sve teţe uspeva. Zna da je kriva. (Janko prenosi reljefnu ploĉu do Petra, koji sve predmete obeleţava i slaţe uz kameni stub.)JANKO: Ko ĉe da te sanja tako besnog... Doktore, je i znate zašto naši ljudi imaju slabe zube? Zatošto stalno škrguću zubima od ljutine. Jedna svaĊa - dva zuba. A ovako govore: stegnu vilice iz sve

snage, da im utrnu kutnjaci, pa samo mrdaju usnama i prete: „Nemoj da ti ja pokaţem, sunce li tiţarko..." (Dok se ljudi smeju Jankovom objašnjenju, Milica snuţdeno prilazi muţu i hvata ga za ruku.)MILICA: Nemoj da se ljutiš na mene. Nisam verovala da će Ivan prvog dana sve rasprodati. Kao da je jedva ĉekao...PROFESOR: Nije me više briga za kuću.MILICA: Sekiraš se zbog Sonje?PROFESOR: Da. Sve će joj to skratiti deset godina ţivota. Bila je suviše vezana za mene, kuću, našestvari. Kao da nisu odrasli zajedno. Uvek me je to ĉudilo: rastu dva deteta, isto ih vaspitavaš, istu

hranu jedu, isto ih voliš, a na kraju, jedno kao da nije tvoje; odmetne se, otuĊi se i radi baš ono što nevoliš... Nego, da mi nastavimo sa kopanjem. Ajmo ljudi! Ajmo! Dosta je bilo vaših privatnih poslova.Greota je od ovakvih vrednosti podizati infantilne graĊevine. (Profesor se energiĉno vratio doiskopina. Prilazi kamenoj ploĉi... )

PROFESOR: Još jednom ćemo pokušati da podignemo ovu ploĉu. Moţda nam je nedostajala samoPetrova snaga. A gde je vaš otac?



JANKO: Juri nepnjatelja po okolmi. Naišao, iza onog brega, na neke tragove vojniĉkih ĉizama.DOKTOR: Nema ni Ruzmarina. (Janko se popeo na gomilu kamenja, stavio ruke na usta i poĉeo dadoziva iz sve snage )

JANKO: Stevaneee! Oooo Stevaneeee!... Nikad nisam uspeo da ga dozovem, jer ima pogrešno ime.

DOKTOR: Kako to mislite da ima „pogrešno ime"?

JANKO: Lepo, kad daješ ime detetu, moraš mu dati samo ono koje je lako za dozivanje. Ako dete nedozoveš sa dva vikanja, dao si mu pogrešno ime.DOKTOR: Sjajna teorija.

JANKO: I taĉna. Vidite, ovako: u planinskim krajevima, gde decu dozivaš na velike daljme, imena sesastoje od ĉetiri slova; od toga su dva samoglasmka. Slušaj: Oooo Jovooo, O Boroooo, Ooo Boţo...Drugo slovo u imenu O i ĉetvrto O, jer O najdalje leti. To su, takozvana, „primarna imena za daljinsku

viku", sa dometom od pet kilometara... Zatim dolaze imena za nadmorske visine ispod dve hiljade

metara: Oooo Jelooo, Oooo Savooo, Oooo Vukooo, Oooo Pavooo, Oooo Milooo... Imena sa dometom

do tri kilometra, po lepom vremenu, ili izmeĊu dva pucnja groma. MeĊutim, kako se spuštamo karavniĉarskim predelima naše, samo geografski bogate zemlje, imena su sve duţa, šira i tromija, jer

nema potrebe da bacaš glas preko planinskih venaca i šuma; dete se igra na pašnjaku, u šljiviku ili ukomšijinoj avliji. Ooooo Miloradeee, Oooo Dragoslaveee, Oooo Milaneee, Oooo Aleksaaa, Oooo

Leposavaa, Oooo Miliceee, Oooo Mihajlooo... Osećate napor, kao da mi je zakopĉano najgornjedugme na košulji. To su deca zelene Šumadije, blago brdovite Maĉve, i ostalih talasastovalovitih

krajeva. Imena sa daljinskim dometom od 100 do 800 metara, u zavisnosti od grlenih mogućnostiroditelja. I onda, kad siĊemo u apsolutnu ravnicu imena su isto tako široka, nepregledna: OooMaksimilijannn, Ooo Haralampijeee, Ooo, Nićiforeee... Sad, zamislite, kad se u planinskim krajevima

da detetu ime Haralampije. IzaĊeš, ovako, pred kuću, zagledaš se u planmski vrh pod snegom iuzvikneš: Ooo, Haralampijeee! a ime ti padne pred noge. Ime Haralampije je teško bar dve kile. Pre jeza bacanje imena s ramena. I, znaš kad će ti Haralampije da doĊe kući - nikad! Posle biješ dete: Ja te

zovem pola dana, a tebe te nema!" Dete kuka, nije ĉulo... Sasvim suprotno se dogaĊa kad u apsolutnojravnici nadeneš ime Jovo. Uzvikneš Ooo Jovooo, glas ti odzvanja, a dete misli da ćeš da ga biješ, pa beţi i neće kući. Zato se u niţim krajevima smišljaju nadimci, za ublaţavanje grlatilh imena. Umesto,Jovo, viće se Ooo Jovice... Ooo Jovanĉe... (Ljudi se smeju ĉudnoj, ali pomalo i istinitoj priĉi.)DOKTOR: I do kakvog ste zakljuĉka došli?JANKO: Deci jednostavno treba davati imena samo sa A ili O.

MILICA: Pa kad se iskupe svi sa A ili O, onda odabereš svoje A, a ostale raspustiš? (Petar se kikotavosmeje)

PETAR: Kad sve ovo ĉujem i vidim, nije mi ni malo ţao što sam se obesio.

PROFESOR: Pogrešio si, Petre.MILICA: Vama je bio potreban dobar psihijatar. Je i tako, doktore?

PETAR: Bio sam kod psihijatra, pre nekoliko godina, kad me je jedan ĉovek pratio.DOKTOR: Ko vas je pratio? Sedite. Samo vi sedite i opustite se.

PETAR: Neki ĉovek. Ja izaĊem na ulicu, on prekoputa stoji i ĉeka. Ja odem u bisokop, on gleda film.Ja mislim sluĉajnost, pa da proverim kupim karte za isti film, kad i on gleda drugi put. Trajalo tonekoliko meseci. Sećate se, profesore, to je bilo one godine k ad smo prvi put uspostavili veze sa

HolanĊanima.DOKTOR: I šta vam je psihijatar rekao?PETAR: Ono što bi svaki normalan ĉovek, kad se uverio da pratilac stvarno postoji: „Idi, veli, ţali semiliciji. Ja vam ne mogu pomoći, niste bolesni." Odem ja u miliciju, kod nekog druga Ţunjića. Velim,takva i takva stvar, ĉovek me prati...

DOKTOR: I šta vam je rekao?PETAR: Da sam asocijalan! Da se opet vratim kod psihijatra, da me leĉi od usamljenosti. Veli: ,,Ti ne



voliš ljude, nisi društven, beţiš u samoću..." (Doktor se smeje. Tapše Petra po leĊima.)DOKTOR: Nisi to rekao psihijatru?

PETAR: Jesam. Smejao se ĉovek kao i vi sad.DOKTOR: Šalu na stranu, reći ću vam nešto ozbiljno, što sam upoznao iz prakse, a ponavljalo se iz

sluĉaja u sluĉaj: postoji jedna vrsta zloĉinaca kojima se, na ţalost, nikada ne sudi. To su ubice

samoubica.MARKO PEKAR: Ubice samoubica?

DOKTOR: Da, dobro ste ĉuli. Samoubistvo je uvek produţena ruka nekog ubice, koji ostaje nepoznat,

lli je vrlo dobro poznat, ali mu niko ništa ne sme.PETAR: Mene je ubila okolina.

MARKO PEKAR: Doktor je u pravu. Uzmite, na primer, moj sluĉaj: kad bi ja bio ovde da mi nisuuzeli pekaru? A moj ubica se danas veseli u mojoj kući.JANKO: Gluposti! Samoubica se rodi kao što se rodi i pijanac! Ja sam izvršio samoubistvo onog danakad sam pristao da odem u bolnicu. Da nisam napravio tu glupost, još bih sedeo u bašti „Kod Sokola".(Doktor, inaĉe uvek smiren, pribran i dobroćudan ĉovek, razljuti se.)

DOKTOR: Kriva je bolnica? Bolnica je kriva?!JANKO: Jeste. Dijagnoza moje smrti je „neuspela operacija". (Doktor zaneme. Mihca mu prilazi, pokušava da ga smiri.)MILICA: Pustite ga, molim vas. Nemojte se nervirati.

DOKTOR: Kakve to gluposti priĉate! Vi niste pn sebi! Odakle vam ta ideja da ste umrli od „neuspeleoperacije"? Ja sam vam liĉno rekao da prestanete sa pićem, jer vam je cela utroba uništena! Umrli stekao što umire većina pijandura - od ciroze jetre!

JANKO: Ma nije valjda? A odakle mi ovaj rez? (Janko izvuĉe košulju iz pantalona i pokaza poveći reziznad levog kuka.)

JANKO: Samo ste me otvorili i zatvorili kao aktntašnu.

DOKTOR: Vas su doneli bukvalno mrtvog pijanog.JANKO: Nemojte, doktore, znam ja valjda gde mi je jetra. Ceo ţivot me je ovde bolelo, a pogledajte

gde ste me rezali. Isekli ste me ko prvomajsko prase.

DOKTOR: Posle smrti.

JANKO: Stanite malo, da vas ja nešto pitam pre smrti; kad ĉovek umre znam i ja da ga leĉim... Vi ste bili šef bolnice, poznat lekar, omiljen meĊu ljudima, bolesnici su vas voleli i poštovali, meĊutim, kadste se razboleli, spakovali ste stvari i odleteli za Švajcarsku. Je i tako?DOKTOR: Znam šta ćete da me pitate.JANKO: Znam da znate, al ne znam šta ćete vi meni da odgovorite. Kad su mi prvi put predlagali

operaciju ja sam pristao, pod uslovom da me vi operišete. ,,Ne moţe", vele, „doktor Katić je uŠvajcarskoj na leĉenju." „Idem i ja u Švajcarsku." ,,Ne moţe, tebe ćemo ovde da sredimo" i sredili sume.

DOKTOR: Nisam se ni ja vratio ţiv iz Švajcarske.

JANKO: To sam hteo da vas pitam: što niste umrli u našoj bolnici da vam ljudi veruju?DOKTOR: Kćerka je organizovala celo putovanje. Ja sam odbijao da poĊem, jer sam znao da mi nemaspasa.

JANKO: I ćerka vam je lekar. Kako mi obiĉni ljudi da imamo poverenja u vas, kad vi lekari nemate

poverenja u sebe. I moj otac je pravo iz Ţeneve došao ovamo. Veliki ste mi vi rodoljubi, umirete zazemlju u inostranstvu. Ĉim vas nešto ţigne, razletite se po belom svetu: kuku, braćo stranci, nešto meovde probada... (Niz pešĉanu padinu dolazi Ruzmarin kukajući na sav glas. Ljudi se okupljaju okonesrećnika, koji više nema harmoniku.)

RUZMARIN: Jao, teško meni... jao, majko moja. Dabogda mu se ruke sasušile... (Ruzmarin se hvataza glavu i seda na kameni stub. Milica ga grli, pokušava da ga smiri.)



MILICA: Šta je bilo, zašto plaĉete?RUZMARIN: Ukrali su mi armoniku.

PETAR: Ko vam je ukro harmoniku?

RUZMARIN: Znam ja ko... Dolazio je da je kupi, dok sam još na samrti bio... Donosio pare, al nisamteo da prodam... i ja imam sina... (Ruzmarin ustade, pogleda put „zemlje", i uzviknu.)

RUZMARIN: Dabogda ti moja armonika na sarani svirala! (I Ruzmarin se posle teškog proklinjanjamalo smiri. Profesor ga ponudi cigaretom.)

PROFESOR: Pa nisu vam je, valjda, iz groba ukrali?

RUZMARIN: Vidite da jesu... Obišao sam ceo kraj nigde je nema. A noćas lepo osećam kako mi nekoskida armoniku...

JANKO: Je s vido lopuţa, majku li im jebem zemaljsku! Ko će sad da nam svira. Vi, profesore,nemate pojma u kakvom ste gradu ţiveli i meĊu kakvim ljudima vek proveli. Uskoro ćemo vam sveispriĉati. Nećete verovati.MILICA: Ţalili ste se da vam je teška, da vas steţu kaiševi...RUZMARIN: Ţalio sam se, gospoĊo, onako, iz milošte... Znate, mi cigani prvo nauĉimo da sviramo

pa tek onda da hodamo, jer de ćemo bez nekog instrumenta... Pogledajte... (Uzdišući i brišući rukavomoĉi, Ruzmarin iz unutrašnjeg dţepa sakoa izvadi poveću fotografiju. Pokazuje je Milici...) Taj saarmonikom, to je moj sin Rade... Ja ga uĉim da svira ispred kuće... Ovo mi je ţena... a ovaj što sekliberi preko tarabe, to je ta lopuţa, ĉuveni razbojnik Bata Konj... Joj, teško meni nesrećniku...JANKO: Profesore, danas su vama i Petru izašle slike u novinama.PETAR: Meni nema ko da je objavi.

JANKO: More i bolje. Meni su mo ji prijatelji objavili sliĉicu i ispod napisali: „Dragi Jankov tvojemesto za stolom ostaće prazno, a ĉaša puna..." (Doktor iz novĉanika vadi nekoliko fotografija. I ostali,kao što obiĉno biva kad se ljudi hvale bliţnjima, posegnuše u dţepove.)DOKTOR: Moja kćerka uĉi da svira klavir...

MILICA: Sećaš li se, Mišo, ove slike?PROFESOR: Da... Znaš da sam je svuda traţio. Hteo sam da je uveliĉam i stavim iznad kreveta...Vidi, molim te, koliki su Ivan i Sonja? Sokobanja 1955...

MARKO PEKAR: A vidite, ovde smo zajedno ostali na vašaru; vas dvoje, ja i ona moja rospija.MILICA: Mišo, pogledaj ovo!PROFESOR: Baš sam bio momak i po! (Pokojnici razmenjuju fotografije, ĉrdeći se i diveći se. Kao dasu za trenutak zaboravili gde se nalaze. Janko uzima fotografiju od pekara.)

JANKO: Na ovoj slici si mi već malo ufitiljio. Lepo se vidi da ti duša ište svešteno lice.MARKO PEKAR: Jeste, to mi je poslednja... A pogledaj ovu, baćo moj. To je moja prva slika uţivotu, za osmi roĊendan. Bio sam lepo dete?JANKO: Šteta što si odrastao... Sad ću vam, narode, pokazati ĉudo prirode... (Janko iz dţepa vadi poveću sliku. Pruţa doktoru.)JANKO: Doktore, gde sam ja na toj sliki?

DOKTOR: Nema vas...

JANKO: Nema me a sliko sam se. Vidite, tad sam već znao da neću dugo, jer više nisam ostajao nafotografijama. Svi se namestimo, celo društvo iz ,,Sokola", svi ostanu a mene nema. Ja sam ovaj prazan prostor. Više me aparat nije vatao. (Ljudi gledaju ĉudnu fotografiju... Doktor ponosno ihvalisavo podiţe svoju sliku.)DOKTOR: Pogledajte najlepše graĊenog momka posle rata... Ja na letovanju u Rovmju pedeset prve.Em mlad, em lep, em zgodan, em lekar...

JANKO: Em ne znaš da plivaš.

DOKTOR: Ko ne zna da pliva?!

JANKO: Doktore, molim te, nemoj meni da priĉaš. Nema ništa smešnije od kontinentalca na moru.



Gledo sam jedne godine u Budvi kako to izgleda. Sad ću vam pokazati... (Scenu „kontinentalac namoru" Janko igra malo snaţnije i izraţajnije, valjda pod uticajem kafansko-glumaĉke škole.) Ovako:naš ĉovek prilazi moru opušteno, nonšalantno, gleda prema puĉini kao da će sve to odjednom preplivati. U pogledu mu osećate superiornost i plivaĉku snagu. Onda vadi ruĉni sat iz dţepića lasteks-

gaćica i predaje ga na ĉuvanje najpoverljivijoj osobi na plaţi, pa se vraća i lagano ulazi u more. Gazi

po travi na vrhovima prstiju, strah skriva kiselim osmehom, mada bi najradije vriskao. Voda mu se polako penje iznad kolena, osvrće se, prilazi klizavom kamenu prepunom jeţeva, staje na vrh i balansira... Zatim poĉinje da se kvasi: prvo srce, pa sve ţile kucavice, da ga voda ne preseĉe kad se baci u hladnu dubmu. To je proĉitao pred polazak na more u ĉlanku „Nemojte vrući u vodu". Kad sedobro ispoliva, dalje i ne bi morao da se kupa, silazi sa kamena i nastavlja hod prema puĉini. U jednom trenutku, normalno, voda mu zahvata jaja; trenutno se stresa i najeţi, ali, pošto je patrijarhalnovaspitan, zna da se intimna osećanja ne pokazuju pred svetom i dalje se smeška, samo mu usta maloiskrivljena... Najzad se koncentriše, diše duboko i baca se u vodu. Pliva lupajući rukama, zagnjureneglave, sve dok ima vazduha. UbeĊen da je to neki stil. I taman kad pomisli da su svi na plaţi popadaliu nesvest od njegovog snaţnog i lepog plivanja, zabada se u leĊa nekom kupaĉu u plićaku. Drug je

zaboravio da mu je desna ruka jaĉa od silnog lupanja pesnicom po stolu; trlja oĉi od soli, izvinjava se iĉudi kako je to plivao ukrug. Trĉeći, uvuĉenog stomaka, diše samo koliko da preţivi, juri prema prvom tušu i tek kad oseti slatku vodu, odahne, opusti se i ponosno gleda pobeĊeno more. Onda legne

na pesak blizu neke dame, sunĉa se, dobacuje šarmantne poglede, a te noći mu dolazi lekar, jer jedobio sunĉanicu, opekotine drugog stepena i visoku temperaturu... Doktore, priznaj da si tako završioletovanje. (Doktor se smeje.)

DOKTOR: Nije baš tako, al ima istine.JANKO: Jedina je razlika što si ti lekar, pa si se sam leĉio.MARKO PEKAR: Ja sam letovanje doţiveo vrlo kratko: posvaĊao sam se sa Leposavom u vozu,izašao u Vinkovcima i vratio se kući... (Ljudi polako podiţu glave... Petar je prvi primetio ĉudan,

svetleći predmet, koji leti u daljini ostavljajući za sobom crvenkasti trag.)PETAR: Profesore, šta je ono?PROFESOR: Neka letilica... (Iz pešĉare dotrĉa Keser; ĉovek je uzbuĊen, gleda kroz dvogled putsvetlećeg predmeta.)KESER: Svemirski brod! To je svemirski brod!

JANKO: Vidimo, šta se dereš.KESER: Znate li šta ovo znaĉi? Ovo moţe biti naš spas! Ovo nam moţe promeniti ţivot!PROFESOR: Kako to mislite?

KESER: Lepo, profesore: ako neko ţiv stigne do nas, onda i mi nismo mrtvi, već samo udaljeni saZemlje. Mrtvi i ţivi se ne mogu sresti, ako mrtvi nisu ţivi ili ako ţivi nisu mrtvi. (Keser podiţe oberuke i poĉe da maše... Svi ga zaĉudeno gledaju, a onda, jedan za drugim, mašu i ostali... Letilica se pribliţava, preleće preko glava uznemirenih ljudi i kao prekookeanski brod, koji ostavlja nevidljive

brodolomnike, nestaje u daljini... Pokojnici nemoćno spuštaju ruke. Profesor ih saţaljivo gleda.)PROFESOR: Sad tek vidim kolika je vaša ţelja da opet budete ţivi... Petre, sinko, i ti si mahao?

PETAR: Ţao mi je... što sam se obesio.JANKO: I peta Boţja zapovest lepo veli: „Poštuj oca svoga i mater svoju, da ti dobro bude i da dugo poţiviš na zemlji."KESER: Moţda se ovaj naš Sabirni centar nalazi u blizmi neke nepoznate, naseljene planete.

Profesore, šta vi mislite?PROFESOR: Pokušaću da vam objasnim gde se nalazimo: preĉnik poznatog dela vasione izmeren jena 25 svetlosnih eona. Jedan eon, u astronomiji, predstavlja udaljenost koju svetlost preĊe za milijardu

godina, što znaĉi da je nauci poznat prostor od 25 milijardi svetlosnih godina. A iza toga, kako reĉeAjnštajn, „poĉinje nešto drugo". E, sad je pitanje, gde se nalazimo u tom „tamo drugom"?



RUZMARIN: Dragi profesore, sve je to verovatno taĉno, ali ja vam garantujem da je od tih eona

mnogo veća udaljenost - osam sati hoda peške, po kiši i blatu. Kad sam išao po svadbama...JANKO: Pa sad ti budi nauĉnik meĊu svircima.PROFESOR: Dosta, molim vas. Tajna je u ovom kamenju. Pogledajte šta je tragova neke velikecivilizaci je. Moţda je odgovor baš ispod ove ploĉe... Ajte ljudi, da pokušamo još jednom... Sad il

nikad... (Ljudi su se grĉevito napregli; ploĉa se pomeri za jedan pedalj.)PROFESOR: Pomerili smo! Uspećemo!KESER: Ja bih svojom ţivom snagom podigao ovu ploĉu jednom rukom,

PROFESOR: Da probamo ponovo... Jesmo li spremni? Jedan, dva, tri - diţi! (Ploĉa se pomeri jošdesetak centimetara. Obradovani uspehom, ljudi se spremiše da pokušaju još jednom. Na profesorovznak, svi prihvatiše ivice kamena i ploĉa se polako pomeri. Spade sa pravougaonog leţišta. Izunutrašnjosti, koju je skrivao kamen, blesnu svetlost, koja obasja iznenadene ljude. Doktor i Jankoustuknuše dva-tri koraka. Petar se prvi nadvi i zagleda u bleštavi otvor. Pnlazi mu i profesor)PETAR: Boţe, šta je ovo?

PROFESOR: Mislio sam da je grob.

JANKO: Zatvarajte rupetmu, ko zna šta ima dole. (Keser se nadvio nad otvorom.)KESER: Stepenice... Kuda li ovo ĉudo vodi?PROFESOR: Odakle svetlost.

KESER: Ljudi, moţda smo mi u unutrašnjosti Zemlje. Moţda je sve ovo velika šupljina u samomcentru planete.

PETAR: Moţda ove stepenice vode u ţivi svet? Jer, sve mi je jasno, samo - odakle svetlost?

PROFESOR: Neko ĉudo jeste.MARKO PEKAR: Uuu, mnogo bi nam se obradovali da im banemo iz zemlje. Leposavu bi šlogudario.

KESER: Ja vam garantujem da ću ovim stepenicama izaći na svetlost dana. (Keser odluĉno pode

prema otvoru. Janko mu pritrĉa i uhvati ga za rukav. Zadrţava ga da ne siĊe.)JANKO: Gde ćeš tata, koji ti je Ċavo. Moţda je ta svetlost od vatre iz pakla. Moţda to sija ispod kotla. Nemoj da izazivaš Ċavole, da doĊu i strpaju nas u vrelo ulje. Ljudi, spreĉite ga, bilo nam je lepo...Tata, stani bre... (Keser otrţe ruku i odluĉno reĉe uplašenim ljudima.)KESER: Ići ću do svetlosti. Ako me nema, vi zatvorite otvor ili poĊite za mnom. (Keser mahnu rukomi side niz stepenice. Pokojnici gledaju za njim; dugo odjekuje bat ĉizama po betonu.)JANKO: Tako je jedne noći otišao u rat. I isto je rekao: „Ako me nema, poĊi za mnom ili zakljuĉajvrata, i nikoga ne puštaj u kuću." Kakve su to ljudske sudbine? (Petar je kleknuo pokraj otvora,zaviruje i viĉe.)PETAR: Eeej! Šta je dole... Šta ima?! (Profesor zagrli ţenu, kao da će pasti, drhtavo i nespretno.Pokušava da otkopĉa dugme košulje.)PROFESOR: Milice, nije mi dobro... Gušim se... Nije mi dobro... Pomozi mi da sednem... (Odmah je pritrĉao doktor. On i ţena odvode profesora do kamenog stuba. Starac malaksalo seda.)MILICA: Mišo, šta ti je... Ovde ti ne moţe biti loše...PROFESOR: Gušim se... Osećam kao da će mi se grudi razleteti... Nemam vazduha... a hoću dadišem... Samo malo vazduha...DOKTOR: Verovatno neki neugašeni refleks?JANKO: Sveţ je. Još je pod jakim uticajem ţivota, Jeste doktore, šta me gledate tako, je i mu još rastu brada, kosa i nokti... Ja sam baš bio poseko nokte uoĉi smrti, a vidi koliki su mi sad, ko u vešca. Ţivotostavlja duboke tragove na pokojnicima. (Profesor se skupio na kamenom stubu. Crĉevitim pokretimaotkopĉava dugmad na košulji, prsluku, sakou...)

MILICA: Mišo, šta je, Mišo... Doktore, pomozite...

PROFESOR: Kao da ponovo umirem...



DOKTOR: Lezite, profesore...

JANKO: Taĉno sam znao da će neko prokletstvo doći iz one rupetine. (Dok Milica i doktor pomaţu profesoru da legne, ponovo se oglasi bat ĉizama po stepenicama. Petar je pritrĉao do otvora. Ubrzo se

pojavi smrknuti Keser. On otresa prašinu i pokazuje bronzanu glavu i od istog materijala izlivenuruku.)

KESER: To je sve što sam našao. (Petar je uzeo glavu i ruku.)JANKO: A svetlost, odakle svetlost?

KESER: Od uţarenog kamenja. Već posle pedesetak stepenica poĉinju ruševine i usijano kamenje.Izlaz je samo gore. Ne mogu u centru Zemlje da lete brodovi... Šta je sa profesorom? (Keser prilazidoktoru koji paţljivo pregieda onemoćaiog starca. Petar zaĉuĊeno posmatra glavu i ruku, koje je

prilepio na kip donet sa „onoga sveta". I jedan i drugi deo kao da su baš otkinuti sa njega.)PETAR: Profesore, pogledajte ovo! Profesore, vidite ovo ĉudo. Kad se spoje glava i ruka sa figuromkoju sam doneo, dobija se ceo kip rimskog cara Septimija Severa. Vi ste ga godinama traţili...DOKTOR: Tiše malo... (Doktor se nadvio nad profesorom. Dugo i paţljivo osluškuje, a onda seuspravlja i saopštava bez dvoumljenja.) Gospodo, profesor je ţiv. (Pokojnici ispustiše nešto nalik na

glasove straha, iznenaĊenja i sumnje.)PETAR: Pobogu, doktore, šta priĉate?RUZMARIN: To je nemoguće.MARKO PEKAR: Svašta vama lekarima pada na pamet.MILICA: Je i to istina, doktore?

DOKTOR: Profesor je doţiveo, verovatno, moţdani udar i usled njega duboku komu. Bio je kliniĉkimrtav. MeĊutim, organizam je pobedio i on se vraća meĊu ţive. Koliko je vremena prošlo kako jedošao ovamo? (Janko brţebolje pogleda na svoj sat.)JANKO: Uskoro, dvadeset ĉetiri ĉasa.DOKTOR: Onda će, verovatno, preţiveti.

MARKO PEKAR: Izvinite, molim vas, sad mi tek nije ništa jasno? Kako će preţiveti mrtav? Šta daradi ţiv ĉovek meĊu nama ladnima.RUZMARIN: Ma, to je nemoguće.DOKTOR: Dok sam radio u bolnici imao sam nekoliko sliĉnih sluĉajeva. Ĉovek padne u komu,zaustave se svi najvaţniji organi, pomislim da je mrtav, kad, posle nekoliko sati, odjednom poĉne dadaje znake ţivota.JANKO: Naravno, ako ga pre toga ne sarane.

RUZMARIN: Što je bio moj sluĉaj.JANKO: Sve se tebi desilo!

MILICA: Šta će sad biti, doktore?DOKTOR: Profesor će nas napustiti. I sad mi je prvi put jasno, ali sasvim jasno, zašto su mi ljudi, kojisu preţiveli komu, priĉali o susretima sa svojima. A to se, bogami, dešavalo. I to je, sad tek vidim,moguće.MARKO PEKAR: Ĉuo sam bar desetak takvih priĉa. (Doktor uze profesorovu ruku. Pipa puls i

osmehuje se.)

DOKTOR: Puls je sve jaĉi... I telo je toplije.JANKO: Daj da pipnem kako kuca... Stvarno, kuca. Kuca kao sat! (Pokojnici navališe na starĉeveruke. Pipaju puls, osluškuju srce, dodiruju ĉelo. Svi su iznenaĊeni.)

MARKO PEKAR: Otkad nisam video ţivog ĉoveka... Lep je ţiv ĉovek.DOKTOR: Profesore... Ĉujete li me, profesore? (Profesor pomeri glavu i sa naporom prošaputa.)PROFESOR: Ĉujem doktore... Ĉujem...

DOKTOR: Hteo bih nešto da vas zamolim, ako se vratite meĊu ţive, pozovite moju kćerku Jelenu iispriĉajte joj sve o nama. Recite joj neka se posveti prouĉavanju kome i klimĉke smrti, jer je to jedina



moguća veza sa nestalim milijardama ljudi. I još joj recite da se mane aparata, kompjutera i ostale,,svemoguće" tehnike; sudbina bolesnika je u rukama iskusnog i mudrog lekara. I najteţi sluĉajevimogu se izleĉiti samo dodirom i reĉima, jer dodir i reĉi su osnovni uzroci većine oboljenja.Kompjuteri nek leĉe kompjutere, a ljudi - ljude. Smrt se ne sme konstatovati treptajima elektronskih

impulsa. Recite joj da su pre nekoliko godina pogrešili i iz moje bolnice poslali ţivog ĉoveka ovamo.

MeĊutim, taj nesrećnik, je već bio pokopan. Nije mogao nazad kao vi sad. Ona je sa vama imala sreće,neka joj vaš sluĉaj bude postednja opomena da ljude ne otpisuje olako. (Doktor je sve izgovorio brzo,

uznemireno, plašeći se da mu profesor ne ode pre vremena. A onda se saginje, uzima nekolikokamenih ploĉica i stavlja ih u profesorov dţep) Ponesite i ovo, nek vam veruju da govorite istinu.

(Profesor pomera glavu, dok se pokojnici guraju oko njega u ţelji da svako saopšti nešto vaţno. Keser je najuporniji i najsnaţniji...)KESER: Doktore, molim vas, niste sami. I ostali bi nešto da poruĉe. Budimo parlamentarni...DOKTOR: Ovo što sam ja govorio je od presudnog znaĉaja za medicinu i nauku.MARKO PEKAR: Bez svaĊe! Otiće profesor, a ja imam vrlo vaţne stvari da poruĉim Leposavi!(Keser se nadvi nad profesorom.)

KESER: Profesore, otiĊite do mog prijatelja Ilije Rajkovića i recite mu da mi skine ime iz oneslepaĉke ulice. Ako nisu mogli da izaberu nešto ĉestitije, bliţe centru, ni ona mi turska kaldrma nije potrebna. Ako on to ne bude hteo da uĉini, molim vas, poskidajte vi te table.PROFESOR: Da... da...

JANKO: Tata, skrati malo. Opominjao si doktora...

KESER: Ispriĉajte im za onu letilicu što smo je videli. Opišite kako je izgledala, pa neka se raspitajukoja je zemlja tako nešto poslala i kuda se kreće. Kad sve saznate, pišite Rusima da smo je opazili, da je proletela ovuda, moţda će nas om otkriti i spasiti.DOKTOR: Pišite i Amerikancima.KESER: A mom bratu Simeunu poruĉite da mu nisam oprostio što me novembra meseca, ĉetres druge,

pred nacistiĉkom hajkom, nije primio u kuću. Recite mu, sve ovo vreme ovde, proganjaju me psi,ĉizme, uzvici i njegova dreka iza zakljuĉanih vrata: „Beţi Stevane, obesiće me ako saznaju da sisvraćao kod mene!" To njegovo „Beţi, Stevane" ne mogu ni ovde da zaboravim.PROFESOR: Nije Simeun mogao to da uĉini. Poznajem ga pola veka...KESER: Jeste profesore, oterao me je s praga ko šugavo pseto. Molio sam ga i preklinjao da me primisamo do zore, a on je vrištao: „Beţi Stevane, beţi Stevane..." Te noći su me izrešetali kod Konjiĉkeškole na izlazu iz grada, i od tih rana sam kasnije stradao. Recite mu, k ad umre, da mi se ne pojavljuje

ovamo; neka ga Ċavo nosi na drugu stranu, da ga moje oĉi nikad više ne vide! Da mu ime ne ĉujem ida me za ţivota više bratom ne nazove! Muka mi je što sam vam sve ovo rekao, ali nisam mogao višeda izdrţim...PROFESOR: Ja sam mislio... da je on ĉestit ĉovek... (Profesor zanemelo, ukoĉeno posmatra ljude kojimu saopštavaju sve strašnije istine o prijateljima i poznanicima... Pekar se nekako, pored robusnogKesera, progurao u prvi plan.)

MARKO PEKAR: Ja bi vas zamolio da svr atite u moju kuću i poruĉite Leposavi da više ne pravigluposti. Recite joj da sam opasno ljut na nju, da me je razoĉarala i kao ţena i kao prijatelj. Recite jojneka se potrudi da ţivi što duţe, jer kad doĊe ovamo neće se dobro provesti. I neka ne trguje s vašomkućom od onoliko kuća u gradu. Mome sinu prenesite neka gleda kako zna da se što pre razvede i naĊeneku devojku iz ĉestite kuće. Ĉujete li me profesore?... A Leposavu kad prizivam u san, recite joj nekadoĊe i neka se ne budi odma, neka me sasluša do kraja. (Pekar poljubi profesorovu ruku i svoje mesto

ustupi plaĉljivom Ruzmarinu.)RUZMARIN: Profesore, ko brata vas molim, otiĊite do Bate zvanog Konja, njega svako u Mali

poznaje, i poruĉite mu da vrati armoniku, meni liĉno, odakle je ukro, ili mojima. Ako neće, ako se pravi lud, što on ume najbolje na svetu, prijavite ga, pravde i poštenja radi. Neka mu pretresu kuću,



pronaći će armoniku, sigurno. Niko drugi osim njega ne bi takav greh uĉinio. Ako bude nešto zapelo,ako bude neki problema, neka ţena uzme advokata. Vi mi budite svedok, ovako vas molim.

PROFESOR: Hoću Ruzmarine, obećavam... (Janko sklanja uskukalog muzikanta i propušta skrhanuMilicu.)

JANKO: Dozvolite ţeni da se oprosti od ĉoveka,

PETAR: Izvolite... Ja sam samo hteo da predam profesoru Septimija Severa, neka ga ponese, jer je sadceo... Da sam znao da će se ovo desiti, ĉekao bih vas. Sad mi je tek teško i ţao... Profesore, povedite imene... (Profesor je prihvatio i ĉvrsto stegnuo bronzanu figum)JANKO: Obesio si se iz luksuza. (Janko pomeri Petra i ustupi mesto Milici. Ţena uhvati profesora zaruku.)

MILICA: Mišo...PROFESOR: Ĉujem te...MILICA: Vidim da te sve ove priĉe uznemiruju i potresaju. Ţiv ĉovek za svoga veka mora da uĉinineko zlo; srećan je i mudar svaki onaj koji ne uĉini više nego što je morao. Ja sam godinama bila ljutana tebe. Stizali su mi glasovi ovde da si odmah posle moje smrti poĉeo da ţiviš s Angelinom...

PROFESOR: Milice... šta to priĉaš?... Da ţivim...MILICA: O tome ćemo razgovarati drugi put. Mojoj sestri Angelini poruĉi da više ne izigravadušebriţnicu i bogomoljku, jer ceo grad zna zašto je ostala da podiţe Ivana i Sonju, zašto se nijeudavala i zašto je tebe godinama dvorila... Reci joj da me je strašno razoĉarala.PROFESOR: Boţe, Milice... zar misliš...MILICA: I još te nešto molim, ako je potrebno, mira radi, prodaj kuću, a ljude iz uprave grada ubedida sagrade novi muzej. Nemoj dozvoliti da nam se deca zavade i posvaĊaju. Ja ću te ĉekati i opet ţeletida što pre doĊeš, a moliću se da poţiviš što duţe... Mišo, teško mi je... (Ţena se skupi, zaplaka i spustiglavu na muţevljevo rame. On je blago prigrli... Profesor diše sve teţe i teţe. Janko je stao podnonjegovih nogu i zapoĉeo oproštajni govor.)

JANKO: Dragi profesore, bio si ovde za trenutak, ali dovoljno dugo da vidiš kako mrtvujemo. I moraš priznati, nije nam loše kao što se priĉa. Da nemamo osobine ţivih ljudi, bilo bi nam mnogo bolje.Veruj mi, profesore, nikad se za ţivota ne bih usudio da ti drţim posmrtni govor, jer šta reći ĉovekukad ne znaš kuda ide; priĉati pokojniku hvalospeve nije pametno - to se ĉoveku kaţe dok je ţiv. Zatonam umiru samo dobri ljudi, a ţivimo meĊu pokvarenjacima. Pošto veoma dobro znam gde se vraćaš,usuĊujem se da ti odrţim predţivotni govor!KESER: Skrati malo.

JANKO: Od naših dalekih roĊaka, deda Adama i baba Eve, svetom je hodilo, puzalo, jurilo i skakalooko osamdeset milijardi ljudi; sad je u ţivotu pet milijardi, što znaĉi da je sedamdeset pet milijardinapustilo majku Zemlju. Istorija ĉoveĉanstva je istorija mrtvih, koju odrţava i piše mali broj trenutnoţivih. A laţ vlada od krštenja naše planete. Jedno nebesko telo, koje se sastoji od 29% blata i 71%vode, ljudi su nazvali Zemlja, a ne Voda. To sa pogrešnim krštenjem je najnevinija laţ; posle njedolaze sve veće i veće, dok se konaĉno nije došlo do pojmova - Budućnost i Neprijatelj. Svi Neprijatelji su protivnici Budućnosti, zato su ih Prijatelji Budućnosti proganjali, ubijali i spaljivali. IBudućnost je pobedila: danas u svetu svakog sekunda umre po jedan ĉovek od gladi. Medicina nikakone priznaje da je najneizleĉivija, najopasnija i najsmrtonosnija bolest savremenog sveta - glad. Ne

priznaje, jer je lek u rukama onih koji ih plaćaju da o toj bolesti ćute. (Uz nervoznog Kesera, koji

pokušava da ućutka sina, dolazi i doktor.)DOKTOR: Priĉate gluposti. Vi niste normalni!JANKO: Istorija ĉoveĉanstva je istorija jednog rata koji je povremeno prekidan, da bi se smislilo novooruţje i oĉistilo staro. Dvadeseti vek je vrhunac zloĉina...

KESER: To si sad rekao i nikad više, jer ću te zadaviti!JANKO: Ako jednoga dana neko bude dolazio u pohode našoj planeti, prvo će ĉuti kuknjavu i lelek,



pa će nas tek onda videti. Za srećne trenutke naše civilizacije ne moţeš da skupiš tr i svedoka - uvek je

jedan u apsu! Dragi profesore, ĉeka te sve ono zbog ĉega si umro. Ĉeka te ponovo nesigurna budućnost; iza nas pokojnika je sigurna prošlost. Ostavljaš nas posle kraće smrti - neka ti je lak ţivot!KESER: Budalo matora.

DOKTOR: Ono sa medicinom vam neću oprostiti.

MILICA: Mišo... Mišo... Ĉuješ li me... Mišo... (Profesor leţi nepomiĉno. Ruke su mu opuštene duţivica kamenog stuba; diše mirno, spokojno i ukoĉenim pogledom posmatra daleke zvezde. Ljudi su seokupili oko ĉoveka koji ih napušta. Milica tiho plaĉe. Janko pridrţava snemoglu ţenu, dok ostali s puno poštovanja gledaju oţivelog prijatelja.) 4. LUDA

(Dnevna soba profesora Pavlovića dovedena je, preko noći, u svoj davnašnji graĊanski red: arheološke predmete zamenile su „sabrane knjige", kristalno posuĊe, ukrasni tanjiri, porcelanske figure... Nameštaj je prekriven miljeima, a na zidove su vraćene porodiĉne slike i gobleni u pozlaćenimramovima. Ni pomena nije ostalo od nesuĊenog zaviĉajnog muzeja. Na kredencu, u uglu sobe, treperi

dogorela sveća. Oseća se i miris tamjana. Tetka Angelma.za velikim stolom, paţljivo pegla profesorovo crno odelo i uzdiše...)TETKA ANGELINA: Mišo... Mišo... (Kroz širom otvoreni prozor dopire tiha, ali dovoljnonervirajuća pesma. Iz pokojnikove sobe izlazi uţurbani berberin. On nosi lavor i peškir.)BERBERIN: Imate li još malo tople vode? (Tetka je uzela lavor i otišla u kuhinju. Berberin prilazi prozoru, gleda napolje, vrti glavom i ljutito priĉa.) Da mi ona ţivĉana doktorka nije odnela najbolji pribor, obrijao bih profesora bez greške. I gvoţĊe se obraĊuje dok je vruće, a kamoli ĉovek... A ovi,kod Lepe pekarke, nemaju nameru da prekinu sa slavljem. Arlauĉu već drugi dan. Narod ĉesto imanapade primitivizma. (Tetka Angelina donosi lavor i rezignirano konstatuje.)

TETKA ANGELINA: Seljaĉka posla. Lepa je pokušala da lh smiri, al šta ćeš ti s pijanim ljudima...

Neće ovaj šav na pantalonama da uhvati nikako.BERBERIN: I ja se ţiv namuĉih, mada sam uvek voleo da brijem profesora, jer pošten objaz najlakše

se brije. (Berberin ćopajući uĊe u susednu sobu. Tetka proverava vrelinu pegle: prska je vodom za„fajtanje"... Iz profesorove sobe izjuri berberin; ĉovek je bled, uznemiren, jedva govori.) Profesor...Profesor je mrdnuo ustima... (Tetka pogleda bncu kao da nije normalan i nastavi da pegla. Berberin

bojaţljivo prilazi vratima spavaće sobe, gleda unutra i, posle nekoliko trenutaka, povika, kao da jeugledao samog Ċavola.) Pomeno je ruku! Ţiv je! Profesor je ţiv! Mrda, ceo mrda! Ţiv je! (TetkaAngelina ostavi peglu i potrĉkujući uĊe u profesorovu sobu. Brica, ohrabren njenim ulaskom, poĊe prema vaskrslom prijatelju, ali ga starica, sluĊena od ĉuda i sreće, izgura u dnevnu sobu.)TETKA ANGELINA: Trĉi po Ivana. Otišao je kod Lepe da ĉestita. Ja ću pozvati dok torku... Ajte,

ajte... (Berberin jedva pronaĊe izlazna vrata, a tetka drhtavim rukama izvadi cedulju sa telefonskim brojem bolnice... I dok ona neprestano okreće brojĉanik, pegla progoreva odelo i sobu ispunjava dim.)Halo!... Molim vas hitno doktorku Jelenu... Da!... Halo! Doktorice, profesor je ţiv!... Kako koji profesor? Pa profesor Pavlović... Ceo se pomera... Da... Ajte molim vas... (Spolja, kroz prozor, zaĉu segalama i bat ustrĉalih koraka. U kuću, kao bez duše, utrĉa prvo Ivan, Za njim se pojavi zadiham,

usćopali berberin. Tetka se naslonila na vrata sobe i plaĉe... Ĉuje se Ivanov pokušaj da razgovara saocem.)

IVAN: Tata, ĉuješ li me... Tata...TETKA ANGELINA: Doktorka će doći odma... (Dim progorele pegle trţe staricu; ona pritrĉa stolu, podiţe peglu, a odelo poli vodom. Berberin se vraća iz profesorove sobe nasmejan, ozaren, kao da jevideo najlepša ĉuda ovoga sveta.)

BERBERIN: Otvorio je oĉi. Gleda. I kao da nas prepoznaje.TETKA ANGELINA: A ja peglam odelo i lepo vidim neko se ĉudo dogaĊa: neće šav da uhvati, nije



mu suĊeno.BERBERIN: A ja ga brijem, pa nikako, ko da sam prvi put uzeo brijaĉ u ruke. (Iz sobe je izašao Ivan.On zbunjeno prilazi tetki.)

IVAN: Tata je progovorio.

TETKA ANGELINA: Šta kaţe?

IVAN: Oće kiselo mleko.TETKA ANGELINA: Oće kiselo mleko? Pa, ima, ima... sad ću ja, odma...IVAN: Ne znam da li bi smeo?

BERBERIN: Da ga ne preseĉe?TETKA ANGELINA: Da saĉekamo doktorku, ona najbolje zna.BERBERIN: Ne zna ona ništa! Proglasila ĉoveka mrtvim, mogli smo, ne daj boţe, da ga saranimo

popodne.

TETKA ANGELINA: Iskupiće se ljudi na groblju u pola šest, morao bi neko da ode i otkaţe...BERBERIN: Mislite, da ih obavesti. To ću ja. (Bez najave, u kuću uĊe Lepa pekarka. Ţena širi ruke iviĉe.)

LEPA PEKARKA: Je i to istina?! Sad mi svatovi rekoše?IVAN: Ţiv je.LEPA PEKARKA: A ja mislila, napili se ljudi pa poludeli. Boţe oprosti, prvo sam se bila uplašila.(Lepa odlazi do viata, gleda unutra, a onda se okreće, prilazi prozoru i viĉe prema svome dvorištu.)Ţiv je! Profesor je ţiv! (Istog trenutka se oglasi pucnjava pištolja i pušaka. Muzika i pesma se pojaĉaše. Lepa prilazi Ivanu, grli ga majĉinski i plaĉe na sav glas... Iz susedne sobe zaĉu seiznemogao, drhtavi glas profesora.)

PROFESOR: Oću kiselo mleko... Kiselo mleko... Ivane! (Ljudi se smiriše. Ukipljeno prilaze vratima...Lepa pekarka vrisnu i ustuknu dva koraka. I brica se povuĉe do prozora. Ivan jedini uĊe u sobu.)IVAN: Lezi, tata! Lezi, nemoj ustajati... Tata... (Ubrzo se iz sobe pojaviše Ivan i profesor: sin

pridrţava iznemoglog, uzdrhtalog oca, koji ispod desne ruke nosi „spojeni" kip Septimija Severa.Starac je zastao i ćuteći se zagledao u prisutne ljude. Lepa pekarka pokušava da se osmehne, ali joj tonepolazi za licem. Brica stoji mirno, kao da je u vojniĉkom stro ju. Profesor se okrete i, gotovo ljutitim

glasom, naredi tetki.)

PROFESOR: Oću kiselo mleko... Angelina, ĉuješ li me...TETKA ANGELINA: Odma, Mišo, odma... Nisam smela...PROFESOR: Izgoreh od ţeĊi... Pomozi mi da sednem... (Ivan pomaţe ocu da se smesti u koţnojfotelji. Starac seda i tupo gleda po kući. Grĉevito steţe kip rimskog cara u naruĉju.)PROFESOR: Dvadeset godina sam pokušavao... da napravim... nešto od ove kuće... Ivane... gde sumoje iskopine?

IVAN: Objasniću ti, tata, samo nemoj da se...PROFESOR: Ivane, Ivane... Ništa, ĉim se oporavim malo... otići ću i sa Izvršnim odborom grada...raskinuću darodavni ugovor... To me je molila majka... njoj za ljubav ću uĉiniti... Ona vam šalje pozdrave i poruĉuje... da ţivite u miru ko brat i sestra... Plakala je kad sam... priĉao o vašoj deci...(Ljudi slušaju profesora i pokušavaju da shvate o ĉemu on to priĉa.)IVAN: Koja majka, tata?

PROFESOR: Je i ti imaš dve majke?... Majka Milica...IVAN: Moja majka Milica? Ona mi poruĉuje? (Ivan zgranuto posmatr a oca, dok se tetka Angelina,

berberin i Lepa pekarka ćuteći zagledaju.)PROFESOR: Jeste... Mislio sam da će me razumeti, da će. biti na mojoj strani... ali ništa od toga... Tisi joj svje i svja... A, Boţe, kako je lepa majka... Kad sam je ugledao, pomislio sam... da ja takvu

lepbticu nikad... nisam bio zasluţio... (Tetka Angelina uznemireno priĊe do bolesnikove fotelje.)TETKA ANGELINA MIŠO, video si Milicu?



PROFESOR: Video i narazgovarao se... Daj mi to mleko... (Tetka predaje poveću šolju i kašiĉicu. Profesor pokušava da jede, ali mu se mleko zadrţava oko usta i na bradi. Ivan posmatra oca sa strane,dok se Lepa pekarka i berberin nešto došaptavaju. Oĉigledno je da u profesorovo kazivanje veruje jedino tetka. Ona je sve znatiţeljnija.)TETKA ANGELINA: I, kako je sestra? Šta priĉa?

PROFESOR: Šta priĉa. Samo joj je on u pameti... Ko o ĉemu, ona o njemu.TETKA ANGELINA: Neću da grešim dušu, ali i za ţivota ga je više volela od Sonje. (Tetka odlazi dokredenca, uzima krpu i briše sestrinu sliku koja visi na zidu kraj prozora. Profesor uperi kašiĉicu prema pekarki.)

PROFESOR: Lepa...

LEPA PEKARKA: Molim, izvolite?

PROFESOR: PriĊi malo... (Lepa priĊe fotelji i stade kao preplašeni Ċak.)LEPA PEKARKA: Molim...

PROFESOR: Muţ te je pozdravio... Tvoj Marko.LEPA PEKARKA: Moj Marko?

PROFESOR: Tvoj Marko... ĉiji bi bio... Da nemaš i ti dva Marka...LEPA PEKARKA: Izvinite, je i mogu da sednem. (Ţena ošamućena uze stolicu i sa olakšanjem sede.Pokušava da se pribere i razgovor nastavi mirno.) I sa Markom ste bili?

PROFESOR: Jeste, bio... i baš mi se komšija obradovao... Da nije onda umro, kako je to jedansnaţan... stamen ĉovek... poţiveo bi sto godina...LEPA PEKARKA: A ja ga noćas sanjala. Prilegla na kauĉ da se malo odmorim od ove gungule i

usnila ga.

PROFESOR: Znam.

LEPA PEKARKA: Kako znate?

PROFESOR: Video sam te.

LEPA PEKARKA: Izvinite, gde ste me videli?PROFESOR: U vašem snu... Nešto ste se svaĊali, pa ste se vi brzo probudili... Nije Marko uspeo davam saopšti... sve što je mislio... On me je molio... kad ga sanjate drugi put da se ne budite prevremena. (Ivan ukoĉeno seda za sto. Lepa guţva sveĉanu maramicu i posmatra profesora koji mirno jede kiselo mleko.) Taman je naišao a vi se probudili... A Janko veli... Simeune, Janko - tvoj

bratanac...

BERBERIN: Aaaa, Janko. Jeste, Janko. Boţe kako se ne bi sećo Janka. (Berberin jedva ostade na većslabim nogama; osloni se na ivicu stola. Profesor se zamišljeno osmehuje.)PROFESOR: Izuzetno duhovit, vispren i lucidan ĉovek... Nisam se za ţivota nikom nasmejao konjemu sad.

BERBERIN: Jeste, jeste... bio je veliko spadalo.

PROFESOR: Pa, Janko veli Marku: „Kako će te ţena sanjati tako besnog?" Komšija je... mnogo ljutna vas... Veli, razoĉarali ste ga i kao ţena i kao prijatelj. To da vam prenesem. (Lepa ćuti, gleda profesora i ne zna da li bi se nasmejala ili zaplakala.)

LEPA PEKARKA: Profesore, znate li vi šta priĉate?PROFESOR: Znam, jer prenosim samo ono što mi je reĉeno, da kaţem. A ljut je... zbog ove svadbe...

Njemu je Ilija Rajković zatvorio pekaru. Je i tako?LEPA PEKARKA: Jeste Ilija, al ne ţeni se moj sin Ilijom već njegovom ćerkom Biljanom. To samMarku ja rekla već deset puta, al on stalno jedno te isto: „Nisi smela dozvoliti dušmanima da se orodesa mnom!" S kim, bre? Pa je i tebi jasno da si mrtav već ĉetvrt veka! I šta imaju deca sa višim„privrednim ratom". On bi najviše voleo, koliko ga ja znam, da je njegov sin napravio neprijateljskoj

ćerki dete i onda je ostavio. To bi bila prava, muška, balkanska osveta! I rekla sam mu pre neki dan,

kad mi se uvukao u san posle ruĉka: „Nemoj da mi dolaziš i zagorĉavaš ţivot, a ja te vala više neću



sanjati! Popeo si mi se ovde, tu! Idi tamo gde ti je mesto, ostavi me da proţivim još ovo malo godinauz moju dobru decu!"

PROFESOR: Znam ja, veoma dobro, da je neprijatno ovo što govorim... ali moram... obećao samljudima. Dao sam reĉ.IVAN: Kome si dao reĉ, tata? Kome si dao reĉ?

PROFESOR: Svima... koje sam sreo u Sabirnom centru... Na rastanku, kad su me pratili, obećao samda ću preneti njihove poruke... I vaš brat je meĊu njima, Simeune.BERBERIN: Moj brat? Je l’ Stevan?PROFESOR: Stevan Savski Keser... (Lepa pekarka je iznervirano ustala, uzela stolicu i vratila je do

stola.)

LEPA PEKARKA: Ne smem oko da sklopim, on se pojavi sav brašnjav i besan ko dţukela, i samolaje, laje, reţi, kefće, ujeda, grize, dušu mi iskida! Ovog mi krsta, odeljaću glogov kolac ko banderu,izbošću ga samo ako mi se još jednom pojavi.TETKA ANGELINA: Dobro, Lepa, nije to tako strašno.LEPA PEKARKA: Kako nije?! Oće u ludmcu da me otera! Pijem lekove za smirenje već pet godina,

ldem po lekarima, ništa mi fiziĉki ne fali, a ţivci naĉisto propali zbog ugursuza i prokletinje! On me pre desetak godina stalno zvao da doĊem kod njega: „DoĊi Lepa, teško mi je bez tebe." Kako to mislišMarko? „Razboli se i umri". Kad mi je to rekao umalo stvarno nisam umrla. Ispitujem ga ja da vidimdokle će, pa ga pitam: ,,A oš da se ubijem?" A on poskoĉi: „Ubij se, ubij se!" Ma more nosi se uvraţju mater, s oproštenjem, i zavitlam kristalnu pepeljaru na njega, al nemoš ti duha pogoditi, većrazbijem dvokrilna staklena vrata. Posle toga je mirovao, nije dolazio u san dve godine... (Berberin je

nestrpljivo ĉekao da se iznervirana ţena smiri. Ĉim ona napravi pauzu u svojoj provali besa, on se

obrati profesoru.)

BERBERIN: Profesore, šta priĉa moj brat Stevan?PROFESOR: Kao prvo, zamolio me je da odem do tog, vašeg prijatelja sad, Ilije Rajkovića... da mu

kaţem... da skine njegovo ime iz one ulice kod mosta... Nikako nije zadovoljan poloţajem i izgledomte ulice... Ljut je zbog toga.

BERBERIN: To ja, profesore, priĉam svima. Onomad sam ponovo predlagao gospodinu Ţunjiću da on preduzme nešto, meĊutim...PROFESOR: To ćemo srediti, al nešto drugo neĉemo moći... Simeune, dragi pnjatelju, od danas me

više nećete brijati... jer ĉovek koji izda roĊenog brata u smrtnoj opasnosti ne moţe biti moj berberin, akamoli nešto više... Stevan te je zamolio da mu ime više ne spominješ. Veli, peku ga rane i sećanje odone noći kad te je molio da ga pred hajkom primiš u kuću i saknješ samo do zore.BERBERIN: Profesore...

PROFESOR: Simeune, ućuti dok ja govorim... Ĉovek je od tih rana kasnije stradao. Neprijatelj da jenaišao, pa ĉovek da razmisli, da se upita...BERBERIN: Meni su u policiji, zbog njega, nogu prebili i kiĉmu iskrivili! On je vodio svoj rat, ja samvodio svoj mir. Šta su njemu zbog mene ikad uĉinili? Da sam ga te noći primio, razapeli bi me ko jareću koţu usred centra. Je i malo ovo što sam ţrtvovao za njega, što sam već ĉetres godina bogalj?!PROFESOR: Pogrešio si, teško si pogrešio Simeune... (SvaĊu prekide zvono. Tetka se osvrće, ne znagde bi krenula)

TETKA ANGELINA: Šta zvoni, Ivane?IVAN: Telefon.

TETKA ANGELINA: Neki dan sam izašla na vrata i poštaru viknula... halo! Ĉovek se trgo ko danisam normalna.

IVAN: Luda kuća. (Tetka je podigla slušalicu. Već posle prvih reĉi starica se zbuni.)

TETKA ANGELINA: Da... Da... Pa, ovaj... kako bi ti rekla... Nemoj plakati, nema potrebe! Samo

nemoj da plaĉeš!... Evo, sad će ti brat objasmti... (Tetka zbunjeno drţi slušalicu i gleda Ivana.)



IVAN: Sonja?

TETKA ANGELINA: Jeste. Primila je telegram preko ambasade. Plaĉe na sav glas, ne mogu ništa da joj kaţem... (Ivan uzima slušalicu. Javlja se paţljivo, pokušava da što smirenije objasni novonastalusituaciju.)

IVAN: Zdravo Seko... Smiri se... Tata je ţiv... Ne, nije bila greška... Telegram smo poslali sinoć, dok

je bio mrtav... ovaj, dok smo mislili tako... Da, sad više nije... Je l’ misliš da sam lud?... Evo ga, sedi sanama i priĉa li priĉa... Dobro je, izuzev što ima neke ĉudne posledice. Priĉaću ti kad se vidimo...Hoćeš da ga ĉuješ? Pa, ne znam, da li je u ovom trenutku najpametnije... Dobro... (Ivan povuĉe gajtantelefona i aparat prinese do oca. Profesor je sve vreme razgledao kamene ploĉice, koje je pronašao udţepu sakoa.)IVAN: Tata, zove te Sonja. (Na pomen kćerkinog imena starac se zadovoljno, blaţeno osmehnu. Brzo prihvati slušalicu i povika, koliko ga iznemogli glas sluţi.)PROFESOR: Sonjice dete!... Kako si mi!?... Pa, bilo je povuci- potegni, al ko što ĉuješ - izvuko sam

se... Nemoj plakati... Posledica? Kakve posledice?... Molim ko ti je to reko... Ivan priĉa gluposti...Kako su moji unuĉići? Jesu li pocrneli na španskom suncu?... Jedva ĉekam da vas vidim... Nemojte se

raspakivati. Sedajte u kola i odmah doĊite... U poverenju: imam nešto vrlo vaţno da ti priĉam... Biosam sa mamom. Puno, puno te je pozdravila. Znaš, ona je sad tvojih godina... Kako „kojom mamom"?Šta vam je deco? Sa tvojom majkom Milicom. Vi ko da ste nju zaboravili, ili ko da sam se ja sto puta

ţenio pa ne znate ko vam je majka... Majka Milica... Kad doĊeš, ima sve natenane da ti ispriĉam , ..Dobro, i poţurite... (Spolja se oglasi zavijanje kola prve pomoći. Ivan uţurbano iţaĊe da saĉeka

doktorku. Berberin i Lepa pekarka gledaju profesora s neskrivenim besom. Jedmo tetka ima

rezumevanja za profesorove priĉe i neobiĉno ponašanje. Doktorka se pojavila u belom mantilu i sacrnom tašnom u ruci. Ivan joj u hodu nešto brzo i nervozno govori. Starac se osmehnu i pruţi ruku.)PROFESOR: Evo mene opet.

JELENA: Prvi put sam srećna što sam pogrešila u dijagnozi. Prosto ne znam, ne mogu da verujem..

Niste hteli u bolnicu...PROFESOR: Ni sad neću.TETKA ANGELINA: Sme li Miša da jede kiselo mleko iz friţidera?BERBERIN: Ko da oni nešto znaju... Gde je moja tašna? (Ivan se u poverenju obraća Jeleni, kojaćuteći netremice, posmatra sve ţivahnijeg profesora.)IVAN: Šta se ovo dogaĊa sa tatom?JELENA: Ne znam. Uzrok kome moţe biti encefalitis, cerebralno krvarenje, tromboza, tumor mozga,

fraktura lobanje, uremija, komplikacije šećerne bolesti... i mnogobrojna druga oboljenja. Da sam ga pregledala u bolnici, znala bih šta je u pitanju. Profesore vi ćete se sad lepo spremiti i poći sa mnom na jedan mali pregled. Jednom sam pogrešila, više neću. Molim vas, bez bune...BERBERIN: Na dahije.

JELENA: Šta ste rekli?BERBERIN: Mora na pregled, i to detaljan.

IVAN: Tetka, spremite tatine stvari.

LEPA PEKARKA: Ja ću vam pomoći.JELENA: NareĊujem vam, profesore, kao što ste vi meni nareĊivali u gimnaziji: Jelena, izaĊi predmapu, ili idi po dnevnik. Morate me slušati kao što sam ja vas slušala.IVAN: Ajde, tata, ĉekaju kola...PROFESOR: Ni govora! Iz ove kuće ne mrdam dok sam ţiv... Hvala ti, Jelena, što brineš o meni, ali jase sad osećam veoma dobro. Tvoj otac me je pregledao konstatovao da sam bio u komi. Rekao je...JELENA: Moj otac vas je pregledao?

PROFESOR: Detaljno. Ti si konstatovalal smrt, on je konstatovao ţivot.BERBERIN: To je bio lekar. I za ţivota je ĉudo ĉinio.



JELENA: Moj otac?

PROFESOR: Ista si kao i moja deca. Jesi li imala oca?

JELENA: Da.

PROFESOR: Je i bio dobar, pravi lekar?

JELENA: Jeste.

PROFESOR: Je l’ se razumeo u kome i kliniĉke smrti?JELENA: Naravno.

PROFESOR: Pa što se onda ĉudiš? Nisam rekao da me je pregledao Marko pekar, već tvoj otac,ĉuveni doktor Katić... Da znaš samo kako se obradovao kad sam mu ispriĉao da si ga pošteno, ĉasnozamenila. Sav je ustreptao od sreće i ponosa, a ti si ga zaboravila... Da, poruĉio ti je da se posvetišizuĉavanju kome i kliniĉke smrti, jer je to jedina moguća veza s milijardama neštalih ljudi. To ti je poslao u amanet.

IVAN: Ĉujete li ga. O tome sam vam priĉao. (Jeleni je profesorov sluĉaj sve zanimljiviji. Paţljivo gasluša i ponaša se kao da je u svojoj ordinaciji.)JELENA: Da li mi je još nešto poruĉio?

PROFESOR: Jeste. Da se manete, baš je tako rekao, da se manete aparata i elektronike, i da leĉitesvojim znanjem, iskustvom i paţnjom. Pre nekoliko godina je iz njegove, sad vaše bolnice, na onajsvet stigao ţiv ĉovek. Verovatno je neki aparat slagao, otkazao, a moţda i neki lekar.BERBERIN: Lekar sigurno.

TETKA ANGELINA: Mišo, svima si preneo neke poruke, a meni ništa, ko da gore nemam nikogsvog.

IVAN: Tetka, molim vas.

PROFESOR: Je l’ te baš zanima?TETKA ANGELINA: Naravno.

PROFESOR: Malo je neprijatno, al kad već hoćeš, da ti kaţem. Svi ovde ispadoše nešto krivi i duţni,

samo nas dvoje ostadosmo bezgrešni, a nije tako... Sestra Milica te se odrekla. Na rastanku mi je r eklakako su joj ljudi priĉali o tebi i meni... od pre sijaset godina...IVAN: U, nova stvar. (Tetka je zgranuta, ukoĉena, zanemela. Profesor nemoćno sleţe ramenima i pokajniĉki govori.)PROFESOR: Mislio sam, neće nikad saznati, al eto, prevario sam se. Greh na moju dušu. Bili smosami, deca se razišla...TETKA ANGELINA: Boţe gospode, ja sam mu sve verovala, a sad vidim da nije pri ĉistoj pameti!Mislila sam, on je stvarno bio sa našima...IVAN: Sve dok vam nije ovo rekao.

PROFESOR: A zbog tebe se, sme, jedan divan, plemenit i mlad ĉovek obesi. Moj saradnik i pnjatelj,uĉitelj Petar. Nije mogao da podnese izbacivanje iskopina iz kuće.JELENA: Tog ĉoveka su, stvarno, doneli jutros u bolnicu. Profesore, ko vam je to rekao?PROFESOR: Bio sam s njim, Jelena. Bio sam s njim, kao što sam sad sa tobom. Bio sam s njim, sMarkom, s tvojim ocem, s njegovim bratom... (Profesor je sve uznemireniji i ljući. Razbesnele su gasumnjiĉave reĉenice i još sumnjiĉaviji pogiedi) Razgovarao sam sa ljudima! Rekli su mi sve što ih

muĉi i razjeda godinama! Nemaju mira ni spokoja zbog nas ţivih... Ovaj kip mi je predao moj Petar,moj dobri Petar. Bio je bez ruke i glave, a sad je konaĉno ceo, sad je to Septimije Sever, rimskiimperator. Gore su iskopine, gore je bila velika civilizacija. Kad budem ponovo umro, spakovaćete samnom i desetak ašova, lopata, krampova. Spakovaćete sve moje fascikle, arheološke instrumente.Ljudi kopaju rukama, rade po ceo dan. Pronašli smo neverovatne stvari... Evo, ove ploĉice su iz tognalazišta. A videli smo i svemirski brod. Proleteo je iznad nas, mi smo mu mahali. To govori da će u

budućnosti biti moguć kontakt sa mrtvima. Spakovaćete i balon rakije za Janka... (Ivan i Jelena sedogovaraju po strani, dok Lepa, tetka i berberin gledaju „izludelog" govornika.) Jelena! Oteraj ona



kola ispred kuće! Nemoj više da mi zavijaju i kidaju mozak!IVAN: Tetka, spremi stvari.

JELENA: Profesore, vi morate sa mnom.

LEPA PEKARKA: Mora, mora... de je kofer, tetka?

PROFESOR: Neću u bolnicu! Neću! (U kuću ude crnomanjasti harmonikaš. Ĉovek se zbunjeno

osvrće. Nije oĉekivao svadu i izbezumijene ljude. Kad ga ugleda, Lepa pekarka spusti na sto profesorov sako i papuĉe, koje je već pronašla i pripremila za pakovanje.)LEPA PEKARKA: Šta ćeš ti ovde?HARMONIKAŠ: GospoĊa Lepa, doĊite da nas spasete, molim vas. Tera nas gosn Rajković da musviramo naglavaĉke, da se povešamo za noge o drvo, ko miševi slepaći i da tako sviramo „Sojĉicedevojĉice". Ĉiĉa Radiša, ćemanista, sviro tako kolo pa pao na teme. Eno ga prizivaju se bi, nikako da

progleda... (Lepa pekarka duva kroz nos, širi ruke izvinjavajući se i gura uplašenog svirca iz kuće.)LEPA PEKARKA: Izvinite za ovo, moraću da pogledam šta se to tamo radi.PROFESOR: Harmonikaš! Stani malo, da te nešto pitam! (Harmonikaš zbunjeno zastade. Gleda ko ga

zove. Profesor se priĊiţe i uperi koštunjavi prst prema beloj dugmetari.) Ĉija je to harmonika?

HARMONIKAŠ: Moja, gospodine.PROFESOR: Jesi siguran da je tvoja?

HARMONIKAŠ: Moja, ĉija bi bila? (Profesor prilazi harmomkašu, pridrţavajući se za ivicu stola.)PROFESOR: Da tebe sluĉajno ne zovu... Bata Konj?HARMONIKAŠ: Samo iza leĊa. Ima pokvareni ljudi...PROFESOR: Znao sam... A jesi li poznavao nekog muzikanta Ruzmarina?

HARMONIKAŠ: Srećka Ruzmarma, kako da nisam, Bog da mu dušu prosti. Svirali smo zajedno, svedok nije umro od srĉanog potresa.PROFESOR: Sad mi lepo predaj harmoniku i gubi se iz kuće, lopuţo pokvarena! Je i se ljudima kradeiz groba... (Profesor je grĉevito zgrabio harmomku. Pokušava da je skine s uplašenog muzikanta. Ivan

i Jelena pridrţavaju lelujavog starca, koji jedva opstaje na nogama.)IVAN: Tata, smiri se... Tata!

JELENA: Profesore, molim vas...

LEPA PEKARKA: Vodite ga, poludeo je.

HARMONIKAŠ: Pusti me, gospodme! Ovo je moja harmonika!PROFESOR: Razbojnici... Svi ste vi razbojmci!... Ja nisam znao s kim sam ţiveo... s lopuţama... pokvarenjacima... (Starac je naglo povukao harmoniku i uspeo da je strgne sa muzikanta, ali je pri tom

izgubio ravnoteţu i pao u fotelju. Doktorka je pritrĉala. I Ivan je hteo da pomogne, meĊutim, sve je bilo kasno. Profesor je, u grĉu, podigao glavu, sa mukom duboko udahnuo, kao da posle dugogronjenja proviruje iz vode, opruţio ruke niz fotelju i smirio se. Preko krila mu se razvuĉe mehharmonike, kao da je i ona izdahnula... Tetka Angelina zaplaka, Lepa pekarka i berbenn se ravnodušno prekrstiše, a Jelena, posle kraćeg pregleda, mirno reĉe.)JELENA: Teškim bolesnicima, pred smrt, naiĊu trenuci poboljšanja... Moje sauĉešće. (Prisutni podrugi put izjavljuju Ivanu sauĉešće... )JELENA: Ţelite li da profesora prenesem u bolnicu, dok su kola još ovde?IVAN: Da... Samo trenutak... (Ivan popravi razvezanu kravatu, pride telefonu i okrete brojeve... )

IVAN: Halo... Seko... Da... Nije dobro... Ponovo je umro... Smiri se... Sve smo uĉmili, ali... DoĊi...Ĉekam te... (Ivan zamišljeno spusti slušalicu, okrete se i priĊe oĉevoj fotelji. Nekoliko trenutaka je posmatrao prisutne, a onda im se obrati tihim, paţljivim i pomalo opommjućim glasom.)IVAN: Dragi pnjatelji, duţnost mi nalaţe da vam se, u ovom tragiĉnom trenutku, obratim reĉima kojećete vi, verujem, na pravi naĉm razumeti i poštovati, pre svega, kao dugogodišnji pnjatelji mog oca i

ove kuće. Situacija je takva da o svemu moram govoriti baš u ovom trenutku. Na moju veliku ţalost bili ste prisutni vrlo specifiĉnim zbivanjima, koja su usledila kao rezultat oĉeve teške bolesti.



Drugarica Jelena bi, sa medicinske taĉke gledišta, mogla da vam objasni uzroke tog komatoznog

ponašanja; ja bih ţeleo nešto reći o mogućim, lako predvidivim posledicama.BATA KONJ: Izvinite, mene ĉekaju...LEPA PEKARKA: Da se nisi mrdnuo dok drug Ivan ne završi.IVAN: Vama je vrlo dobro poznato da u ovom gradu ima pojedinaca, pa ĉak i grupica, koji bi sa

posebnim zadovoljstvom prihvatili i na svoj naĉin „protumaĉili" priĉe o oĉevim poslednjim trenucima,o njegovim reĉima i postupcima. Ni naša briga o teško bolesnom ĉoveku ne bi mimoišla njihoveintrigantske, kuloarske razgovore. Sva zbivanja, koja su se ovde odigrala, bila bi prevedena na reĉnikĉaršije i neprijatelja ove kuće. Gradom bi kruţile zlonamerne, uvredljive i krajnje tendenciozneglasine. Nisam siguran da se i štampa ne bi njima pozabavila,LEPA PEKARKA: Jedva ĉekaju.BERBERIN: Od svega se ĉovek opra, samo ne od reĉi.IVAN: Moj otac je, kao što vam je poznato, ceo svoj vek posvetio dobrobiti i prosperitetu ovog grada; pre svega kao pedagog, a potom, dugi niz godina, i kao društveno-kulturni radnik, borac za oĉuvanjestarina i istorijskih spomenika. Sve je to ĉinio, što bi se reklo, ĉista srca i dobre volje. Za svoje

zasluge, sticajem okolnosti, nije nagraĊivan. Dva puta je bio u najuţem krugu za Oktobarsku nagradu.MeĊutim, koliko smo ga poznavali, njegova najveća satisfakcija su bila priznanja ljudi iz zemlje i

celog sveta. Ljudi od nauke su mu, na svakom koraku, ukazivali poštovanje i zahvalnost. Sve vam ovogovorim jer ne smemo dozvoliti da se lik takvog ĉoveka izvrgne podsmehu i zluradim priĉama.Apelujem na vašu savest i prijateljski vas molim da svi pomenuti dogaĊaji ostanu meĊu nama i ukrugu ove kuće... A danas, posle podne, ispratićemo oca, kao što je zasluţio. Ţeleo bih još svima ovde prisutnima da se zahvalim u svoje ime, i ime sestre Sonje, na brizi i paţnji koju ste uk azali tokom ova

dva dana. Hvala vam... (Lepa pekarka nije izdrţala Ivanovu besedu, zaplakala se i ĉvrsto zagrlilaoţalošćenog sina.)LEPA PEKARKA: Ivane, sine... Šta su se ovi ponovo razgalamili. (Slavljenica priĊe prozoru i ljutito

povika)Tišina tamo! Tišina! Profesor je umro!... Šta je, šta se dereš?... Nije bio ţiv, uĉinilo nam se... Smirisvatove. (Ivan iz kredenca ponovo uzima satljik i naliva piće u ĉašice. Doktorka, bez reĉi, uze svojutašnu i ţurno napusti kuću. Ljudi je ispratiše zaĉuĊenim pogledima.) Šta joj bi?BERBERIN: Luda na majku. (Ivan, preko ramena ucveljene tetke, pruţi ruku prema harmonikašu.)IVAN: Ovog ĉoveka ne poznajem, ali se nadam da me je razumeo.HARMONIKAŠ: Da, gospodine.LEPA PEKARKA: Samo da ga ja ĉujem.TETKA ANGELINA: Ako bude pnĉo, otiće u zatvor zbog armonike. Pa nek vidi šta mu je pametnije.(Ljudi besno pogledaše prostodušnu tetku.)IVAN: Tetka, pobogu, vi mene niste razumeli. O kakvom zatvoru priĉate sad? Ko je spominjao zatvor.Govorio sam...

LEPA PEKARKA: Naĉisto je izlapela.

BERBERIN: Godine.

TETKA ANGELINA: Znam dete, šta si priĉo, nego ja velim, za kraĊu iz groba ima da odrobija...HARMONIKAŠ: Kaku kraĊu?IVAN: Opet ona, jedno te isto! Tetka, molim vas... (I dok iznervirani ljudi pokušavaju da objasneuk ipljenoj starici u ĉemu je problem, da je sve pogrešno razumela, i dok tetka shvata njihove primedbeali i dalje priĉa po svome, duša profesora Pavlovića po drugi put se seli u Sabirni centar. A gore gasaĉekaše već znani pnjatelji, poznanici, sugraĊani i - ţena Mihca. Prvi ga primeti Marko pekarBrašnjavi Ĉovek se radosno razgalami.)

MARKO PEKAR: Ide profesor! Evo profesora!

KESER: Milice, evo ti muţa!



JANKO: Nosi armoniku! Ruzmarine, evo ti armonike!

RUZMARIN: Profesore, ko bratu ti hvala! Ruku ti ljubim...

MILICA: Mišo, zašto si se tako brzo vratio?PETAR: Profesore, pogledajte šta sam pronašao!DOKTOR: A baš smo se uţeleli pesme! Ruzmarine, daj odmah mtonaciju Tišna! Jesmo li spremni,

gospodo? (Pokojnici, obradovani dolaskom dragog ĉoveka, sloţno i snaţno zapevaše svoju pesmu):HOR POKOJNIKA

Cveta trešnja u planiniProleće se na put spremaSve je isto u mom kraju

Samo mene više nemaSamo mene više nemaZeleni se loza vita

Oko starog kućnog trema

Sve je isto kao nekadSamo mene više nemaSamo mene više nema

(Pesma tiho dopire kroz prozor stare kuće. Ljudima, okupljenim oko preminulog profesora, verovatnose ĉini da to pevaju svatovi u susednom dvorištu. Jedmo profesor zna ko je peva i odakle dolazi. Zatomu se, na zboranom licu, pojavi nešto nalik na skriveni, tajni osmeh.)

Documents

Dušan Kovačević Sabirni Centar (1)